SLAVITE!

Relja Antonić

Đorđe Blagoje Lukić, mladić sa dva imena, zaposednut je pre svitanja 2. oktobra 2012. godine, i time otpoče dvadeset osam najmučnijih dana njegova života. Probudio se anksiozan, ne osećajući ni malo pospanosti kakve uglavnom nije mogao da se oslobodi narednih pola časa – ovoga puta nije morao da se priseća ko je i gde se zapravo probudio, niti da odvaja san od jave – a beše siguran da nije ništa ni sanjao – mrak je postao narandžast a on je, tren kasnije, prešao iz spavačkog u stanje potpune budnosti. Prvu kafu je popio iz navike, iako su čula i um bili izoštreni kao da ih je sručio dvadeset. Drugu nije skuvao, uprkos jutarnjoj rutini, a doručak je preskočio, i sa pulsiranjem u glavi se pitao kako je moguće da ne oseća žeđ niti mamurluk posle tri sata sna. Bilo je 15 minuta do 6 izjutra.

Isprva nije zapazio strano prisustvo. Čudio se izostanku dehidracije, jer nije znao šta ga je, sem „pijaničke žeđi“ moglo podići iz kreveta toliko rano. Nije imao problema da se seti žurke od prethodne večeri, a izbrojavši popijena pića bio je siguran da bi trebalo da spava dok dnevno svetlo ne pređe više od pola puta. Beše nervozan, zaista, i dlanovi mu behu mokri, a slepoočnice su mu pulsirale, ali je vid bio jasan i glavobolje nije bilo. A bio je previše anksiozan da bi entuzijastično i bezmalo hiperaktivno počeo nešto da radi.

Pluton.

Misao ga je iznenadila. Astronomija mu jeste bila interesovanje, kome se, nažalost, nikada nije dovoljno posvetio, ali astronomske misli ga nisu saletale odmah po buđenju. Nije razmišljao čak ni o antropologiji, koju je bio apsolvirao, čim ustane – radije bi analizirao pređašnji san, ili, ako sna nije bilo, prisećao se prethodne večeri ili skorašnje planinarske, izletničke ili slične avanture u pastoralnom okruženju.

Dve i po godine na Plutonu, to bi bilo 617 zemaljskih godina, i toliko bi tuđin koji dolazi u posetu (kada bi dolazio) tamo boravio ako pokušava da posle osmatranja celog sistema uskladi sideričke sa sinodičkim periodima svih planeta i tako se pomeri do sledećeg objekta.

Nisam znao da se razumem u sideričke i sinodičke periode, pomisli Đorđe Blagoje, čovek kome su i otac i majka dali po jedno ime. Ili da

uopšte znam šta je siderički a šta sinodički period. Bolji sam no što sam mislio.

Nekada se ljudska bića pitaju da li su njihove misli sasvim njihove. Uglavnom se to javlja zato što umišljaju, ili imaju napad uobičajene paranoje čija svaka žrtva pre ili kasnije pomisli da je nečiji eksperiment i zapita se da li je neko kontroliše, manipuliše ili makar nadgleda. Nekada je svejedno da li su moje misli samo moje – ljudi imaju i kolektivne utiske, ne samo lične. Apsolvirao sam, između ostalog, i na tome...

„Baš sam jutros nešto aktivan,“ promrmljao je. „Da ne znam sebe bolje, pomislio bih da mi se vraća sva volja kakvu sam u detinjstvu negovao.“ Ili da samo, nevezano za kvalitet volje, koristim više svog moždanog kapaciteta, spremajući se za... nešto.

Haron, Hidra i Niht na mastiljavom nebu. Neptun. Eris i drugi trans-neptunijanski objekti... tako li se to zove... Šta li Mi je? Naravno da znam kako se zove. Po mitskim figurama, jer smo svoja verovanja i težnje ka natprirodnom projektovali u svemir. Ili možda jer smo oduvek verovali u vanzemaljce.

Đorđu zazuja u uvetu. Već je osetio trzaj u donjem delu utrobe, spremajući se za talas paranoje, kada je shvatio da mu jadne uši zuje jer su postale preosetljive na zvukove, i da mu to zujanje, i bubnjanje odmah potom izazvaše prva dva automobila na ulici, tri sprata niže.

Groznica. Da nisam otaljao svoje ispite, pomislio bih da sam nervno prenapet od učenja. Ali odmaram već neko vreme. Poovska groznica. Tako bih to nazvao... Hm, valjda bih.

„Pih,“ jeknu. Šmrknuo je potom i otišao u toalet.

Već je bio navikao da mu se razne ideje i slike jave intenzivno tokom kratkog perioda mokrenja (mada nikada nije znao zašto), ali slike postadoše življe već prve sekunde.

Neptun. Godina. 164,9 ovdašnjih godina. Devedeset... 90 364 neptunijanska dana. 60 231 zemaljski! Toliko bi Mu trebalo da sačeka pre no što pregleda, preračuna i shvati ceo Solarni sistem i potom olakša i ubrza sebi put, pomerajući se, tražeći, planirajući i locirajući se gde bi Mi... mu odgovaralo.

Od sledećih nizova cifara, ne velikih po količini vremena koje su predstavljale, koliko preciznih do poslednje decimale i u istoj toj meri zamišljene (izbrojane?), Blagoje, znan još i kao Đorđe, pomisli kako mu mozak puca u bukvalnom smislu. Pomislio je da je čuo suv prasak, kao od

eksploziva, i potom, sasvim suprotno, gnjecav zvuk koji je podsećao na stiskanje palačinke pune džema u pesnici (impulsivna radnja, koju je praktikovao u detinjstvu kad bi mu majka rekla da komad koji je uzeo i prineo ustima mora da ustupi sestri Ani Mariji). Tad pomisli da mu se nešto u glavi zaista fizički razdvaja uz mljackavi zvuk. Umišljaš.

Informacije naleteše, i poneka čudna ideja usput... Pitao se odakle mu sve to znanje nadire, i da li je moguće da je toliko informacija zaboravio, a uskladištio u fiokama podsvesti. Etnologija, antropologija - znanja sa studija, pa čak i ona kojih se nije sećao na ispitima; književnost – a za neke knjige se pitao kada ih je čitao; astronomija i dosadašnja znanja čovečanstva iz biologije, fizike i hemije; i uopšte sve oblasti - neke kojih se nije sećao kao zanimljivih, i neke za koje bejaše siguran da ih je zaboravljao ili zapostavljao; sve to poče da mu nadire u glavu. Anamneza. Da, gubitak zaborava. Tako se to zove – teorija da je svo učenje zapravo prisećanje...

A u centralnom planu, dok svud okolo zuje razne misli, ideje, prisećanja, čak i na učenja koja deluju tako novo za njega – Mesec.

Prva godina pored Trećeg Kamena bila bi... bila je posmatranje sa Meseca. A onda čim je prošao dan koji Zemljani definišu kao 30. septembar...

Đorđe Blagoje se sećao čudne jeze i strepnje, koje je osetio 31. avgusta, tokom prethodne noći punog Meseca – Plavog Meseca (koji je sijao narandžasto na nebu, i koji je zaista plav samo kada je atmosfera prepuna čestica vulkanskog dima i pepela). Plavi Mesec. Muzika. Pesma Ričarda Rodžersa i Loren Hart. Potom su je izvodili i Bili Holidej, Mel Torme, Elvis Prisli i Klif Ričard. BLAGI BOŽE, ZAŠTO SE PRESLIŠAVAM?!? Kao da se prisećao svega što je ikada mogao znati, kao da pretresa zaboravljene informacije... I Ana Marija je bila uznemirena tim „uštapom“ – nije navikao da ga sestra zvrcka i šalje mu poruke pričajući kako joj je zbog nečega neprijatno, a da ne zna zbog čega. Lunatici. Svi malo polude kada Mesec bude pun. Primitivno magijsko mišljenje. Zašto ga nazivaju primitivnim?

Šta li znači primitivno, pitao se. Ali, iako se na studijama antropologije to ponekad pitao, sada mu se činjaše da pokušava da dublje zadre u taj fenomen – da objasni zašto ljudi pokušavaju da se udalje od psihičkog mehanizma koji ih je do ove pozicije u civilizaciji i doveo... mada, opet na niži nivo čak i od civilizacije tipa I na Skali Kardaševa... Prekini, Đorđe, prekini! I odakle mu to?

Izmislio sam priču - ili hipotezu? - o dolasku tuđina i smestio je da se završi baš 30-og septembra, o punom Mesecu, i uradio sam to da bih bolje vizualizovao svoju ideju, naravno. Pitao se da li je to bilo zbog toga što se tokom Plavog Meseca poslednje večeri avgusta toliko uznemirio, zajedno sa još nekim poznanicima i sestrom.

Ili smo možda svi nešto naslutili?

Satima kasnije, kada je prošao taj dan zujanja, prisećanja i sabiranja informacija, i silnog zamora mozga koji je osećao pri tom neočekivanom ubrzanju, krenuo je na počinak. Čitao je mnogo, i velikom brzinom, ono štivo koje mu je stajalo na polici i skupljalo prašinu, bejavši odlagano za neki drugi dan sve dok ne zaboravi da je uopšte nameravao da ga čita. A dok je čitao, prisećao se i znanja iz mnogih drugih oblasti do kojih je ljudski um dobacio, i umrežavao je znanja u shemu koju je, čak i u takvom stanju, smatrao veoma kompleksnom i neverovatnom. Kada je te noći, oko 2 časa i 25 minuta posle ponoći, početkom 3. oktobra, konačno legao u krevet, ne znajući da će mu to biti poslednje spavanje u narednih dvanaest dana, pomislio je da je čuo glas malo dublji od sopstvenog i odmah potom potonuo u tamu „sna bez snova“.

Niste. Nisam ni sam znao koga ću da nađem kada sletim, do samog sletanja. Niste ni vi mogli to znati dvadeset devet i po dana ranije.

Naredna dva dana, računajući i taj 3. oktobar sa početkom u 4 i 30 ujutro, kada se probudio - smrtnik koji je ovo doživljavao kao priču o sebi proveo je u iščitavanju svega što mu je palo šaka. U biblioteci je bio tokom sveg radnog vremena, hranu je gutao u pauzama manjim od minuta ne osećajući ukus, a u knjižarama je prelistavao sve ne mogavši da poveruje kojom brzinom konzumira informacije. Te dve noći nije spavao, nego pročešljavao sve baze podataka na internetu. Trećeg dana je ispio samo šest litara tečnosti u svitanje, trčkarao po čitaonici i uzimao knjigu za knjigom sve do zatvaranja biblioteke, potom provalio u privatnu knjižaru posle zatvaranja iste i paralelno prelistavao knjige i grafičke novele skenirajući svaku stranicu za četvrt sekunde i istovremeno pregledajući sve na šta je naišao na internetu... a potom, kada knjiga više nije bilo, samo pregledajući internet dok izjutra, 6. u mesecu, vlasnik nije došao da otvori knjižaru.

Vlasnik nije ni stigao da se zaprepasti, a Đorđe je već prošao pored njega, pogledao ga u oči i poručio mu da ignoriše ovaj događaj.

Tek posle svega toga je otišao u toalet, i izbacio prerađeni i značajno umanjeni ostatak onih šest litara tečnosti konzumiranih na početku prethodnog dana.

Četvrtog dana nesanice, petog od kada se osetio neobično, izgubio je i potrebu za konzumiranjem tečnosti. Ali nije dehidrirao, niti je osetio da je potrošio energiju ono malo hrane koju je na brzinu progutao dva dana ranije. Još uvek nije osetio umor. Tako ni Njutn kada je oboleo od zamora mozga nije osećao umor, već nije mogao da prestane raditi i zadavati sebi progresivno teže zadatke. A nije baš da ti nešto preterano teško radiš – samo istražuješ celokupno znanje i nasleđe čovečanstva... jer je to potrebno. Ne zadaješ sebi i ne rešavaš neke nove probleme niti misterije. Upravo tako i bejaše – nije ni pokušavao da razreši naučne ili ostale nedoumice čak i kada bi o njima detaljno učio.

Iz biblioteke su ga izbacili kada se završilo radno vreme, dok se on u sebi maglovito pitao zašto ih nije hipnotisao da ga ostave zaključanog u istoj do otvaranja izjutra, nedovoljno se čudeći takvoj svojoj ideji. Poslednju štampanu knjigu u svom studentskom stanu, ne računajući tu svoje udžbenike niti skripte – kojh se do tančina sećao, završio je negde pre ponoći. U 7. oktobar ušao je čak se i ne opterećujući time što je svaku novootvorenu knjigu iščitavao brže no što bi je mnogi ljudi prelistavali. Do svitanja je pročitao i nebrojeno internet-stranica. Zapravo, on im je znao tačan broj.

Nastavljao je sa istraživanjem svega čega bi se dokopao, savlađujući do tada nepoznate oblasti, dok su ga svi okolni ljudi ignorisali, da li usled neprijatnosti ili usled toga što ih je nešto sprečavalo da obrate pažnju na to šta on radi, i kojom brzinom. Gledali su svoja posla, i poslednji stariji oniži gospodin koji je, pored njega, ostao u čitaonici, nije se setio čak ni da ga ukori zbog toga što mu je preko ramena virio u knjigu koju čita, brzo i bučno prelistavajući u svojim rukama knjigu za knjigom dok se ne okrene naredna stranica u gospodinovoj knjizi. Tek kada je ustao da vrati ono što je čitao, zbunjeno je pogledao u dvoimenog junaka ovog monomita (kada li ti je palo na pamet da samog sebe tako krstiš?), da bi mu ovaj, uz klimanje, uzeo knjigu iz ruke, prelistao ostatak od stranice na kojoj je gospodinčić stao, i potom mu je vratio u još uvek ispružene pegave šake.

Na putu do svoga stana čuo je, ili mu se činilo da čuje, sve kafanske rasprave, i decu u školama koja odgovaraju i drugove i drugarice koji im šaputanjem pomažu, i čak dva javna predavanja, i mnoge studente i tinejdžere koji su raspravljali o filmovima, serijama i knjigama. Upijao je i njihove informacije, te ga na moment pecnu savest što im tako, bez

poziva, zaviruje u privatnost. Ali, onda je shvatio da nije ni u stanju da se opozove, niti da ne čuje i ne upija svaku, pa čak i bezvrednu vrstu informacije, u nejasno određenom radijusu oko sebe. Neke ga dovedoše na prag gađenja, a osetio se i veoma usamljenim. I samim...

Setivši se da je potonjih dana prilično zapostavio ličnu higijenu, kada je konačno uhvatio milisekund tišine da pomisli nezavisnu misao, odmah sa ulaznih vrata ode u kupatilo. Brujeći glasovi, zvocanje i blebetanje i sricanje novinskih tekstova i brbljanje višestrukih TV-a po zgradi vratiše se, a dvoimeni se pogleda u ogledalo i iznenadi se. Njegovo, inače preplanulo lice, nije mnogo ubledelo – uzev u obzir nespavanje i manjak ishrane. Upalo je takođe mnogo manje no što je očekivao, mada jeste izgubilo svoj okruglasti oblik. Prljavština i bakterije kao da su ga prekrivali u manjoj meri – ni smeđe-crna raščupana kosa nije bila masna kao posle šest dana bez pranja (koliko je proteklo) – već kao posle tri. Pomislio je da se posledice njegovog kretanja kroz vreme usporavaju. A najčudnije bejaše to što mu brada nije izrasla ni na četvrtinu očekivane dužine – nisu se primećivale čak ni varijacije u boji koje su inače postajale upadljive u njoj već posle tri dana.

“Uopšte se nisam toliko zapustio.” Čudno je da do sada nisam smršao. Petnaest minuta kasnije, završio je i tuširanje i brijanje – za šta mu je, kada nije bio u žurbi, odlazilo dva ili tri puta više vremena. Brada mu više nije nimalo izrasla do kraja oktobra.

Izašavši iz kupatila, setio se da je zaboravio popiti makar malo vode. Ma, nema veze...

Tokom osmog i devetog dana meseca oktobra, osim što je počeo ponovo da primećuje boje vegetacije koje su postajale toplije, dane koji su postajali svežiji i senke koje se izdužuju, i da bora nos na vonj kanalizacije i više nego inače, činjaše mu se da tokom noćnog čitanja paralelno sanja, budan, ali u perspektivi drugih ljudi – svojih suseda – i to kroz više perspektiva istovremeno, dok i dalje čita i istražuje internet i preko njega i planetu, i dok pod uticajem tekstova - ali i posmatrajući snimke muzeja i umetničkih dela, i sam zamišlja ili vidi kako ljudi oformljuju bezbrojne slike i vizije – neke sačuvane, a neke zauvek izgubljene za moderno čovečanstvo. Budnog su ga morili i košmari a i rajski snovi, i čak i poneki “vlažan”, mnogi naporedo. Čuđenje mu pak, beše blago, iako su informacije iz psihologije tvrdile da ljudski um nije u stanju da paralelno prati čak ni dve misli – no samo naizmenično. Pripisao je to halucinacijama usled nesanice, mada nije osećao teški umor i glavobolju, koji su ga mučili ranije kada je imao taj problem.

Desetog dana oktobra je postao ubeđen da, pored reči razgovora, čuje i misli okolnih ljudi. Primarne misli. Ne i sekundarne. Jedanaestog i dvanaestog je počeo smatrati da sedeći u čitaonicama biblioteka, pored sopstvenog čitanja, čuje ljude kako čitaju za njega, kao i ono što su ranije čitali za njega, i da takođe čuje knjige kako se same čitaju, za njega.

Trinaestog u mesecu je, na sve to, počeo da, čitajući i doživljavajući jednu knjigu, takođe doživljava I TO ŠTO SU JE DRUGI LJUDI ČITALI. Do polovine poslepodneva se taj doživljaj, od upijanja doživljaja vezanih samo za jedan primerak knjige pretvorio u upijanje doživljaja svih primeraka te knjige na jednom jeziku. Narednog dana je mislio da svi koji su pisali i čitali informacije na internetu te doživljaje prenose na njega, a čitanjem jedne štampane knjige je upijao SVE doživljaje SVIH primeraka iste knjige i to NA SVIM JEZICIMA. Do kraja popodneva je, pored toga, mislio i osećao ne samo sve što i svaki čitalac dela, no takođe i isto što i pisac.

Uveče je, povrh svih traumatičnih novih iskustava, primetio da, iako sve radi neuporedivo brže no što je ikada radio, vreme percipira kao da mu se ubrzava, i kao da je svaki naredni dan od početka ove groznice proleteo brže nego prethodni.

I otišao je u šetnju, stigavši mnogo dalje no što je mislio da će, osetivši silnu jezu i klaustrofobiju kada je usput slučajno skrenuo pogled na jedan slivnik.

Kako sam peške stigao do Avale za ovako kratko vreme?!

Tek kada je seo na brdo i gledao zvezde (najviše u Arkturus), dok su brujeći glasovi, misli i vizije bledeli, ali ostajali sveprisutni, to se zapitao. U silno opterećenoj glavi, ipak mu se sputane misli osetiše malo slobodnijim...

Razmišljajući o drugačijem percipiranju sazvežđa sa tla drugih objekata, i umrežujući bezbrojne kombinacije toga kako izgledaju... kako bi MOGLA da izgledaju gledana sa ove i gledana sa one planete, ipak je razmišljao o svom životu. O Klari, kojoj se nije javio. Spoljašnjost. O tome kako je sam, sada više nego ikada, iako je oduvek bio usamljenik. A nešto nalik sećanjima na... na Spoljašnjost... je pokušavalo da prodre. O tome kako se nije javio svojoj majci, Aneli Mihić Lukić, već dve nedelje.

Zaista je interesantno kako je u tvojoj porodici zastupljeno nošenje dva imena, ili prezimena kao u slučaju tvoje majke, iako,

kako shvatam, to nije uobičajeno za one koje nazivaš svojim narodom. To za dva prezimena jeste, doduše, malo češće zastupljeno.

Đorđe Blagoje Lukić se onesvestio.

Hajde, hajde, osvesti se.

Đorđe Blagoje Lukić se osvestio i uspravio se.

Koliko se opireš, zamalo da ti popusti bešika. Očekivao sam da ćeš se manje opirati. Cela istorija ljudskog roda svedoči o tome da ste se uvek malo opirali.

“KO SI...”

O, ne, opet kliše. I ne, ne moraš da se dereš, čujem svaku tvoju rečenicu kad je oformljuješ. Pazi, to su ti primarne ljudske misli. Ovako Mi samo stvaraš mikrofoniju u svesti. Čisto da znaš, i Ja doživljavam ovu razmenu misli kao razgovor. Čujem ih, tačnije. Mada, ti to već znaš, zar ne?

“Slušaj Ti...”

I opet glasan razgovor. A svestan si da ne moraš. Al’ to je to opiranje. Čudilo bi Me da nisi ranije shvatio da imaš... podstanara. Ali Me u stvari ne čudi, pošto se toliko opireš – već sam četiri puta pokušao da ti se ukažem pre ovoga, ali si sve tako profesionalno racionalizovao. Kao da je teško shvatiti i pomiriti se sa time da si zaposednut.

Z...

Dobro, to opiranje je odlika visoke inteligencije. Šta je bilo? Pa ne čujem ti samo primarne misli, nego i sekundarne. I sve ostale. Znam sve što i sam znaš, i ono što si zaboravio pa sam te naterao da se setiš jer Mi trebaju sve informacije. Znam kad si mučio mačku kao klinac. Odabrao sam najinteligentniju osobu koju sam našao u okolini. Dva dana sam pre toga boravio u slivniku, u formi tečnosti – ali i to već znaš. Baš je lepo neobavezno ćaskati... Nego, mogao bih da kažem da si Mi bio potreban. A što se intelekta tiče – pa, potreban je neko ko bi dobro upio informacije, i čiji bi mozak mogao to da izdrži. Jeste, Prospero, naumio sam da sakupim sve informacije o vrsti čijeg sam predstavnika zaposeo. Dok se polako prilagodimo jedan na

drugog, domaćin i gost, pa ćeš shvatiti i više no što sada shvataš. DAAA, ima još toga, tek smo počeli. M? Izvoli, reci, pustiću te.

Prvo, zar se tako najavljuje? Pričom o imenima i prezimenima?

Zapravo, da. Morao sam nečim neobaveznim – svih pet puta sam pokušavao tako da ćaskam, da se makar malo osetiš kao da sam oduvek tu. Da sam rekao ‘ZDRAVO’, zacelo bi počeo da vrištiš i upišao bi se i usrao u gaće. I još ne bih mogao da te osvestim kad se onesvestiš. Sledeće pitanje!

Zašto si me oslovio sa Prospero?

Vidi sad. Je l’ to najvažnije? Blagoje, Prospero, isti đavo. K’o da i sam ne znaš... Onaj Šekspirov iz “Bure” – i on je tako imao kontakta sa natprirodnim. Bar tako ti Mene doživljavaš. Pa i Ja velim, da uporedim... Šta je sad?

Da li...

Ma ne. Dobro, dobro, neću te više prekidati, iako znam šta hoćeš da kažeš. Ne, nisam ovde kao najava “Invazije kradljivaca tela”. Zar se nisi, makar onim delom sebe koji je bio svestan da je zaposednut (tako je – da tog dela nije bilo, ne bi se ni opirao), pitao ZAŠTO si toliko intenzivnije usamljen nego pre? Da, Ja sam sam. Nema više nikoga. I kunem se da ne bih uzimao tuđe telo da Mi nije potrebno – Moje telo za međuzvezdano putovanje nije pogodno za motanje ovuda, ne bih ostvario ni svoj cilj zbog kog sam svratio na planetu na kojoj videh civilizaciju, plus, da sam samo sišao u onoj tečnosti koja prenosi Moju svest, ne bih mogao da komuniciram – i naravno, u neljudskom telu ne bih mogao da pokupim nasleđe ljudi i time im se približim.

Približiš? Time što zaposedaš čoveka i svima čitaš misli koje bi trebalo da su individualne i privatne. “Izlazi iz mog mozga! IZLAZI NAPOLJE!!!”

E, ne mogu, žao Mi je. A ne bih, vala, rekao ni da hoću. Budi miran – kad se opireš ne mogu da pravilno da delim informacije o sebi sa tobom, a imam toliko da ti saop...

“Briga me! Gubi se, gubi se, gubi...”

TIŠINA. Gubiš iz vida da sam ovde samo u prolazu. Uvek odlazim, veoma brzo... Iako nemam gde da idem.

Dvoimenog junaka monomita prože najjezovitiji talas usamljenosti do sada. Nikada nije ni pomislio da samoća može ići tako daleko, tako, tako...

Duboko? Vidiš. Nas dvojica sada delimo osećanja, sva. Ja osećam što i ti, i saosećam. Ali bojim se da nisam Ja taj kome će ovo biti teško.

Dvojica? Ti si muško, dakle?

Može se reći. Bio sam. I uglavnom sam. Kada pokušavam da se setim onoga najdaljeg u svojoj prošlosti - dobro, prošlost je ako vreme gledaš kao jednu a ne kao tri dimenzije, a Moje iskustvo kaže tri – mislim da sam imao... nekoga. Ono što vi nazivate draganom. Znam da se ona uglavnom poklapa sa vašim konceptom ženskog, pa sam onda i Ja valjda muško... Samo, kad pokušam da je se setim, ne mogu.

Čekaj, čekaj... Ti ne znaš ko si?

Ne. Ali zato uvek znam gde sam i kada sam.

Ali zato...

Da, imam karakter sličan ljudskom. Samo što sam, koliko znam, besmrtan, i što svaka osobina i emocija koju imam jeste nekoliko stotina milijardi puta pojačana u odnosu na ljudsku. I da, lud sam. Hm, izvini.

Ne preki... Aha, u redu je. Hm, čini mi se da sam se nekako privikao na sve ovo. Ne znam da li da se smejem ili da plačem. Pojačana?!

Pa da. To je ono što ste oduvek hteli. Svaki vaš bog ili demon poseduje svest sličnu ljudskoj, samo što je bezbroj puta ekstremniji. A uvek ste želeli da se neko takvo biće pojavi pa da budete manje usamljeni. I evo Me! Možda nisam ono što zaslužujete, ili vam se ne svidi kada vam se želja ostvari, ali šta je tu je – tražili ste. A pošto Mene doživljavaš kao demona, onda... poželeo bih ti sreću, da ne znam sebe.

I još nešto... video sam... bio si vekovima tu negde, blizu, u Sunčevom sistemu? Iako si došao od iza zvezda? Zašto?

Moram tako. I Moja putovanja su ograničena. Posebnim zakonitostima, kakvih se niste dotakli, ali ograničena su. I moram da nadgledam, nađem pravo mesto, shvatim solarni sistem kroz

koji se krećem da bih uopšte mogao da prođem kroz njega. Trebalo Mi je zaista dugo da posmatram ovaj, konkretno, sistem, da bih mu, kako ovi tvoji kažu, ušao u štos. Dugo sam morao da sedim i na ledenim liticama na Plutonu – ne moram da dišem u zvezdanom telu, ali da je temperatura tamo za koji stepen niža, ono telo bi se zaledilo pre no što ga stignem promeniti za neko pogodnije takvim uslovima. Dugo sam dolazio, da. Ne po Mojim ličnim shvatanjima vremena, nego po vašim, ljudskim. Propustio sam čak i da se lično uverim da li je ono što vam je 1006. godine osvetljavalo ponoćno nebo bila supernova rapidnog ili usporenog Ia tipa – mada sam zadovoljan da ste dotle stigli u učenju o nebesima.

Kako se nosiš sa tolikim vremenom koje ti je do sada proteklo?

Nije teško. Što je neko stariji, percepcija mu se menja tako da mu izgleda kao da se vreme ubrzava. I na kraju leti. I sam se sećaš da ti je kao detetu leto delovalo k’o neuporedivo duže no sada. Meni je sve ovo kao treptaj oka, ceo boravak u Sunčevom sistemu.

Kako se onda snalaziš, ako vreme toliko leti?

Naučiš da radiš sve brzo. Inače se univerzum promeni i pobegne a da nisi ni primetio.

A ovo prikupljanje informacija... Je l’ to - to? To jest, je l’ goto...

Prospero, koncentriši se! Do sada bi trebalo da znaš i bez Mojih odgovora. Ne, naravno. Tek sam počeo da se odomaćujem i tek sam počeo da čitam individualne umove i da istinski prodirem u kolektivno sećanje i nasleđe. Svakog narednog dana ćeš doživeti ne samo sve što se tiče nebrojenih knjiga, nego celu istoriju, misaone puteve, razvoj, sećanja, mitove, ideje, vizije i sve što je ikada prošlo kroz glave čovečanstva. ZATO što moram da se povežem sa ljudima! Dobro, neka i jesam sebično đubre, kako kažeš, ali bojim se da ćeš uskoro shvatiti kako Mi je. I pre no što misliš. I nikako ne mogu to sakriti od tebe. Šta je sad?

Ne zovi me Prospero.

Dobar si, ovu misao nisam čuo pre no što si je izneo. Ali znam da teraš inat, došla ti je u trenutku. Hajde, vodim te kući, mogao bi večeras da odspavaš i odmoriš se, biće teško. Prekini, pustio bih te i ranije da spavaš, nego nismo imali vremena!

Ali mi smo na Avali!!!

Tu smo za manje od pet minuta. Meni to nije daleko. Ovde Mi ništa nije daleko. A što se brže sklopimo u privremeni simbiot, to bolje – iznenadićeš se gde ćemo stizati u tren oka... što se ono kaže.

I mladi Lukić primeti kako brzo odmiču. Nekada mu se činilo da mu koraci sažimaju priličnu prostornu razdaljinu, ali još ne beše sposoban da to percipira. Zaista, bili su ispred njegove zgrade već posle tri i po minuta.

Kako ću zaspati od svih ovih misli i glasova?

U tvom sam mozgu0 – nateraću ga da luči melatonin a i sam ću nešto lučiti i umirićeš se i odmoriti. Tvoj organizam jeste postao neuporedivo izdržljiviji, ali nisi baš ni neumoran. Niko nije.

Ni ti?

Ni Ja.

I Dvoimeni zaista zaspa, posle užasne dvanaestodnevne nesanice ispunjene drekom, informacijama i svačijim idejama. Zaspao je lagano, a glasovi i zvukovi koje je pratio njegov istančan sluh i telepatija kojom mu je mozak odzvanjao su se stišali – ne nestavši ali postavši manje primetni. Potom se stišala i sva muzika čovečanstva i nešto za šta je Blagoje kasnije tvrdio da je muzika sfera, koja je naporedo i neprekidno izvodila sve pesme, simfonije i kompozicije koje su ikada rezonovale u atmosferi Zemlje, a koje su istovremeno tekle dok ih je on najmanje primećivao usled svega ostalog što mu je krvnički prodiralo u bolni mozak. A kada sve to postade tiho a on miran, dođe umor koji pre toga nije osećao, pospanost i neka lagodnost. Bilo je tek 23 časa. Đorđe Blagoje Lukić nikada nije slađe zaspao.

A kad je utonuo u neznane dubine, sanjao je... SVE!

Petnaesti dan meseca oktobra bio je težak kao neutronska zvezda, i nevoljnog junaka monomita iz kreveta nije podiglo polučasovno lupanje na vrata. Probudio se jer su užasi svih snova ljudskog roda navršili svoju mračnu i bezumnu riku, povukli se i pustili ga da se probudi u buku nikad intenzivnijih i nikad brojnijih telepatskih i informacionih iskustava, koja nisu sačekala ni trena da se obruše na njega.

Što je bilo najgore, znao je ko je na vratima.

Ćutaću najviše što mogu. Neću... dobacivati. Hahaha...

“Pizda ti materina! Zašto se ne javljaš na telefon? Ne odgovaraš na poruke! Gde si bio?”

“Klara...”

“Nemoj ti meni! Fejsbuk nemaš? Ni kredita, a?!”

“Klara...”

“Ni da se setiš da nazoveš! Da se bilo kako jav...”

“Klara, prekini!”

“Ama, gde si bio dve nedelje? Anu Mariju sam pitala... Zamračena soba, niko ne zna...”

Odlučio je da mu se ne sviđa to što ju je ućutkao poljupcem. Odjednom mu je ta divna devojka s kojom je proveo dve godine delovala nekako lepljivo. A u njenim mislima...

Ni seks tog dana nije bio dobar. Ništa više nije bilo dobro. Delovala mu je hladno i udaljeno, a znao je da je on njoj još hladniji i udaljeniji. Za nekoga ko je i dalje sasvim potentan osećao se grozno i bedno. Znao je da je ona nezadovoljena, a dok je ležala pored njega, mislio je da nikada u životu nije bio više sam no tada.

A čitao ju je. Svakoga je čitao, ali ako bi jednu osobu poštedeo... Znam svaku njenu prljavu tajnu. I s kime je sve bila, i kako je mučila svog hrčka, i sve... i gadi mi se.

Pitao se kako može i nezadovoljna i nezadovoljena kakva je ostala da leži tako mirno. Kako MOŽE da bude tako mirna?! Kako SVI mogu da budu tako mirni, i pored svega?! Svi se drže zajedno, i svi su tako usamljeni... A jedino je ON nemiran, i nezadovoljan, i činilo se jedino je on toliko intenzivno uznemiran zbog toga. O, uznemireni su oni, svi ti uspravni majmuni čija je grana evolucije imala svoju srećnu zvezdu... Zaboga. Da li to tuđin priča kroz njega? Ne, nisam to bio Ja.

Svi ljudi mu se tih narednih dana ogadiše preko svake mere. Svačiji greh i svačija ideja i svačiji zločin i prljava tajna i grozne emocije i sve što osećaju i rade i kriju... Dozvoli, ti sada razmišljaš identično kao oni. Samo još gore i još emotivnije i još mračnije, jer te njihove misli vidiš, i tvoje emocije se umnožavaju.

“Šta hoćeš?”

Klara se prevrnula u krevetu. Potom je otvorila oči i polako došla sebi. Znao je da nije čula šta je rekao, ali da zvuk i pokret jesu uzrokovali njeno buđenje.

Možda bi bilo najbolje da je pošaljem kući pre no što odlučim da joj viljuškom iz kuhinje preorem lice. Reći ću joj da mi je loše... Ma, i jeste mi loše.

Glava mu je bubnjala. Nikada nije želeo da čita ljudima baš svaku misao. Niti da zna ono što ni sam ne bi hteo da se o njemu zna.

Žao Mi je. Ali, nisam nikako mogao da razdvojim znanje, informacije i produkte ljudske duše od njihovih emocija, tegoba, i iskustava – niti sam mogao kolektivno sećanje da... Jebi se!

Vidiš, ovo je je sve malo ironično. Tvoje drugo ime, Đorđe Lukić, je previše slično Džordžu Lukinsu, Englezu koga je, kako kažu, zaposeo demon. ZAVEŽI! Ali Ja uopšte ne koristim tvoja usta. Da li bi možda to hteo, a? Dobro. Dalje, tvoja sestra se zove i Ana, i Marija – baš kao Isusove baba i majka – što je interesantno, i opet ironično – ili bar mislim da jeste - jer tvoja majka sa svojim devojačkim... Kuda ovo vodi? ...prezimenom se zove Anela Mihić, što je veoma slično Anelizi Mihel – a pošto delimo znanja, znaš i sam da je to žena iz Nemačke za koju se takođe tvrdi da je bila zaposednuta demonom. I sada znaš kuda idemo sa ovime – još jedna istorijska ličnost navodno zaposednuta demonom se zvala Klara Germana... Dobro, dobro, dosta... Prosto da se iznenadiš sinhronicitetom. Da Mi je sada da se nasmejem tvojim ustima... Meni to nije smešno!!!

Tebi prilično dugo ništa neće biti smešno. Žao Mi je.

“Blažo...”

“Ne zovi me Blaža!”

“Šta je bilo?”

Gadiš mi se i sada bih te najradije ubio. A i inače. “Ništa, loše mi je (stvarno jeste, puče mi glava, i bubnja kao... Masterova u “Doctor Who” PREKINI) i mislim da hoću da ostanem sam, dok se ne oporavim.” Zauvek, kada si ti u pitanju. Kada su svi u pitanju.

Dva dana kasnije, kada ga je Klara nazvala, rekao joj je da se gadi svega što ona jeste i što predstavlja, i da nestane – a kada ga je pitala da li je poludeo, rekao je da jeste, da čuje glasove i da čita ljudima njihove pogane misli i da ih zbog toga ponekad mrzi a ponekad prezire, ali da ti glasovi i to čitanje misli nisu ništa u poređenju sa nezvanim gostom koji mu se odomaćio u mozgu od kada ga je zaposeo. Nezvani gost je ostao tih, bar što se tiče njegovih “primarnih misli” – kako ih je nazivao, mada je tokom razgovora (monologa) dvoimeni protagonista sve vreme čuo sve ono prateće što se zajedno sa prokletnikom uselilo u njegovu glavu. Čak je, dernjajući se na svoju, sada već bivšu saputnicu, zašao u detalje i rekao da je gost u vidu tečnosti sišao sa Meseca. Takođe joj je saopštio da joj “majku njenu lažljivu”. Ostavio ju je u suzama i znao je, i na svojoj koži, u istoj meri kao i ona, osećao svaku mračnu emociju koju joj je poklonio.

“Tako joj i treba,” ipak reče.

Vi ljudi... Toliko ste usamljeni. I grozni ste zbog usamljenosti. A onda sve što uradite jeste trud uložen u to da se još više osamite, da budete još usamljeniji, i još gori, i potom radite progresivno gore stvari i sebi i drugima zbog toga što ste sebe dotle doveli. PREKINI. NE, TI PREKINI! Znaš li da sam samo još jednom sreo ovakvu civilizaciju – to jest, ovakvu, sa individualnom svešću i onime čime se dičite kao slobodnom voljom? Nemaš još ni milijarditi deo milijarditog dela trilionitog parčenceta Mog sećanja na Spoljašnjost! Ali imaćeš! O, da! E, pa, čisto da znaš da od svih stvorenja koja sretoh, a koja superiornu inteligenciju neguju u svojim košnicama ili u ovakvoj civilizaciji, jedino vi ljudi imate razliku između samoće i usamljenosti? Ne znaš! Zato što, osim što ste uspeli da izmislite dosadu, takođe ste napunili svoje nebo bogovima i vanzemaljcima, a svet demijurzima i vilama i patuljcima jer ste USAMLJENI, iako se držite zajedno! Podelili ste se u čopore i nacije i izolovane socijalne grupe koje su često i neprijateljske, a čekate da vam neko sa strane dođe i dokaže da niste sami u univerzumu! A osećate se usamljeno i plašite se toga! I plašite se da to jedni drugima priznate, i udaljavate se da bi ste se nekako zbližili! A od univerzuma punog čudesa, gledate samo svoje tlo pod nogama – i kada ste se uplašili od svog tog vremena i prostora GORE, počeli ste da smanjujete univerzum u svojim predstavama, i nadate se da ako se ogradite od beskonačnosti koja je toliko prazna, paradoksalno, možete da imate Boga u vrhu te dečje snežne kugle i anđele i demone ili više bogova i druge neljudske civilizacije na Zemlji, da vas uteše. Jer, ipak ste samo ljudi. I tim oprečnim postupcima ste samo ogradili

onaj ostatak beskonačnosti u kome bi neko mogao da vam pruži utehu od samoće, i u kome bi možda postojao neko superiorniji da njemu težite – jer ste svesni kakvi ste, i opirete se – baš kao što se i TI OPIREŠ svom podstanaru, Meni, iako sam ono čemu se svi nadate DA BISTE POBEGLI JEDNI OD DRUGIH!

Kada se ovo završava? Boli Me to što govoriš. Fizički Me boli! I ne moraš da Mi se dereš u glavi!

JA I DALJE GOVORIM NEŠTO! Kada ste se pomirili sa time da ono tamo ipak jeste veće, naselili ste u mašti bezmalo svaku petu planetu civilizacijama kakve želite – da se svete, da vas napadnu, da vam otimaju tela, da vam se infiltriraju u vladu i kontrolišu svet kako biste se ipak i najstrašnijim teorijama zavere ubedili da postoji kontrola nad VAŠIM svetom koji ste ispustili iz ruku! A u najboljem slučaju su miroljubivi i puni razumevanja i pomoći će vam. A kada dođu, čak i da su stvarno kao vaši najlepši i najplemenitiji anđeli, pobeći ćete glavom bez obzira ili se urotiti protiv njih! Imate jedni druge i usuđujete se da budete usamljeni! KAKO SE USUĐUJETE, BEDNI MAJMUNI! MRZIM VAS I ŽAO MI JE ŠTO SAM NALETEO NA VAS!

Od ovog ispada, Đorđu je bilo još gore nego od svih dosadašnjih mučenja. Osetio je to što to biće oseća – biće koje ne zna više ni svoje ime ni poreklo, ali je istovremeno furiozno i ledeno, i impulsivno, i bezbroj puta emotivnije od ljudi. Veličanstveno. I samo.

Tuđinu to nije bio jedini ispad. Imao ih je redovno, a Lukić sa dva imena je počinjao i da shvata zašto. Pritisak na njegov mozak se pojačavao, ali biće ga je održavalo koliko god je moglo, i on poče da kupi i informacije iz beskonačnih predela koje je gost nazivao Spoljašnjošću. Kada je prvi talas mizantropije popustio, a gost bio dobre volje, znatiželjno su počeli razgovarati i pored stalnog pljuska informacija, ideja i slika isparavajuće civilizacije i beskrajnih sećanja na njoj strane domene.

Gost je otkrio Đorđu Blagoju da je civilizacija sa psihom nalik ljudskoj, jedina koju je zatekao, bila u ratu do istrebljenja kada je naišao. Naterao ih je pokornosti, hipnotišući ih sve. Smirili su se. Svoje ljubičaste stene i narandžasto nebo, svoje purpurno more i gradove srebrnaste boje su zbrisali plavom vatrom eksplozija čim je otišao. Nije stigao ni da se udalji sa jednog od njihova dva meseca kad je planeta uništena.

Jesi li nekada ubio nekoga, ili istrebio celu vrstu? Ne vidim toliko u sećanjima...

Nisam. Nikada nisam ubio baš nikoga, ali su zato mnogi pomrli zbog Moje nepažnje i neodgovornosti. Ili nebrige.

Bio je 18. oktobar kada su razgovarali. Nalazili su se na planini Rtanj. Trebalo im je minut i pod a stignu do iste.

Planina za koju je Artur Klark napisao da je građevina vanzemaljskog porekla. Narod ove države je potom preozbiljno shvatio fikciju. Namerno, naravno, jer su toliko usamljeni... I dalje Mi nije jasno to, iako sam pokušao sve da saznam i povežem.

Dve osobe u jednom telu počeše da se razumeju. Neprijatnost priliva informacija nije bila toliko strašna kada bi o njoj razmišljali kao o novom evolutivnom stepenu.

Klara misli da sam lud.

Da.

A i jesi.

Šizofreničan. Kad-tad će pokrenuti inicijativu da Me hospitalizuju, čim se bude malo ohrabrila – i vidimo obojica to, tako da ne znaš što Ti uopšte objašnjavam. A Ti? Možeš li pomoći?

Tada, ne. Sada mogu mnogo toga. Možda previše.

Dvoimeni heroj monomita, kako su obojica u istoj glavi sada zvali Đorđa Blagoja Lukića, je bio svestan da neće još dugo imati „podstanara“ u glavi. I znao je da je to dvadeset i sedam ili dvadeset i osam dana, sveukupno. Ali nije znao da li i koliko mrzi stvora koji ga nosi okolo kao kondom i koji će očigledno celu ljudsku civilizaciju, kada je izuči i kada prilagodi svog „domaćina“ sebi, naterati da učini nešto za njega. I očigledno će to biti nešto sebično. Nisu veliki izgledi da će naterati svakoga da ga obožava kao Boga, pošto se neće zadržavati na Zemlji da se hrani njihovom verom, ali možda će ih sve naterati da mu podignu spomenik. Ipak, za tako kratko vreme... A možda će pokušati da učini nešto lepo. Humano. Ali upravo je rekao da sve što učini ostaje kratkog veka. Kao da se ništa i ne menja – a kako i može?

Isprva si Me, koliko god racionalizovao, doživljavao kao demona. Sada se, reklo bi se, pitaš da si sam možda neki od Bogova?

Interesovao si se posebno za mitologiju. I za Fermijev paradoks. Vidim da upijaš sve informacije bez rezerve, ali po pitanju ovoga mislim da sam osetio neki entuzijazam... Ako se ne varam.

Jesam. I Ja želim da nađem što je više moguće drugih. Fermijev paradoks je izuzetan – ukazuje na to da mora biti još mnogo civilizacija, ali postavlja pitanje gde su svi. Važno pitanje. I siguran sam da ima još mnogo planeta koje bih mogao sa uživanjem da posetim, i da tu ostvarim svoj cilj, ali nisam uspeo da ih nađem. Frustrirajuće je to.

A u vezi sa bogovima...

U vezi sa Bogovima, ili bogovima, ili Bogom, ili Stejpldonovim „Tvorcem Zvezda“ – ne znam ništa. Ne znam, nisam otkrio. Ni civilizacije, niti šta božansko.

Rekao si... A sva ona kolektivna sećanja i vizije i Atlantida i izgubljene predljudske civilizacije i stvorenja i bogovi...

Rekao sam to, da. Ali Ja nisam našao nikoga ovde, nikoga tamo. Mi nismo. Sa svim znanjem, možda bismo mogli i da nađemo, ovde, ako ih ima ili ih je bilo. Ali ne znam. Nisam te informacije razdvojio – i ne znam šta je u sećanju čovečanstva stvarno a šta san. Ni ti to ne možeš znati, a ponekad si imao taj problem razlučivanja i pre zaposedanja.

Dvoimeni klimnu. Gestikulaciju je još uvek sam kontrolisao.

Tvrdio sam jedino da vama, Homo sapiensima, služe da se tešite u svojoj planetarnoj samoći. Znate to i sami. Možda se svaka takva civilizacija suočava sa time... ako ih ima. AKO.

Bezbroj puta sam Te pitao – šta hoćeš?

Još nisi pročitao? Hoću da SLAVITE!

Šta? Egzistenciju? To što su jedinstveni, a možda sami, i što možda nikada neće proveriti?

Sećaš li se kada sam rekao da iako se ne sećam ko sam ili šta sam, ali uvek savršeno, u svem prostor-vremenu znam GDE SAM i KADA SAM?

Klimnuo je.

Hoću da slavite Moj rođendan!

Ovozemaljski rođendan! Taj tuđin iz praznine, iako je potisnuo događaj pri kome je izgubio identitet, zna koliko ima zemaljskih godina! I hoće da slavi!

Dvoimeni je znao da je stvor usamljen u univerzumu. I znao je da nema nikog. Ali toliko usamljen... I kako to nije shvatio po njegovim ispadima? To je DETE! Nepojmljivo star, hiperinteligentni, istraumirani, svemogući, usamljeni dečak!

Koliko godi...

18 450 600 201!

Osam... Univerzum nema 18 milijardi zemaljskih godina! Usamljeno siroče, sa nepojmljivom traumom, koje ne zna svoje ime ali zna za multiverzum, i koje je ušlo u ovo kao u kućicu za lutke. Napušteno, bez ikoga u beskraju, impulsivno. Ako se iznervira na slavlju, to bi mogao biti KRAJ čovečanstva, iako usamnjeni dečak još nije ubijao (ali je mnoge ostavljao da umru).

Osim reči, Dvoimeni u svom umu ugleda i osmeh.

KRAJ? Ne bih rekao...