ELIJE ZNAAJNE ZA IMUNI ODGOVOR

Imuni sistem se sastoji od elija koje mogu fagocitirati mikroorganizme, ubiti ih i odstraniti iz organizma ili obraditi ih i prezentirati njihove antigene elijama koje vre imunoloko prepoznavanje.

Klju razvoja imunog sistema kod kimenjaka predstavlja evolucija limfoidnih elija i limfoidnih organa. Limfoidne elije produkuju visok stepen specifinosti.

elije imunog sistema potiu od pluripotentne matine elije koja ima dvije linije diferencijacije: 1.Limfoidna linija - produkcija limfocita, 2.Mijeloidna linija - produkcija fagocita (monociti, makrofazi i neutrofili) i drugih elija.

______________________________________________________________elije1.Limfatine elije-Limfociti T-regulacijski CD4-pomagaki-Th1 (potiu ostale limfocite T i B na reakciju protiv Ag)-supresorski-Th2 (nakon prepoznavanja Ag aktiviraju makrofage)-izvrni CD8(efektorni-to su citotoksini limfociti koji su posrednici elijske imunosti, kasne preosjetljivosti, odbacivanja transplantata i tumora teubijanju vlastitih elija zaraenih virusima)-Limfociti B (sazrijevaju nakon iskustva s nekim Ag u plazma elije koje proizvode razliite razrede antitijela).-Limfociti -elije NK2.Fagociti-monociti-makrofagi-polimorfonuklearni neutrofilni leukociti-polimorfonuklearni eozinofilni leukociti-elije koje prezentiraju antigen3.Posrednike (medijatorske) elije-mastociti-polimorfonuklearni bazofilni leukociti-trombociti

Limfoidne elije Produkcija limfocita se obavlja u primarnim ili centralnim limfoidnim organima (timus i kotana sr odraslih) u velikim koliinama (oko 10 milijardi dnevno).

Veina od njih, putem cirkulacije migrira u sekundarno limfno tkivo-organe (slezina, limfni vorovi, tonzile, mukozno limfno tkivo).

Prosjeno odrastao ovjek ima oko 1000 milijardi limfoidnih elija, a limfoidno tkivo predstavlja oko 2% tjelesne teine. Limfoidne elije predstavljaju oko 20% svih leukocita u perifernoj krvi.

Morfoloka heterogenost limfocitaNa konvencionalnom krvnom razmazu obojenom standardnim bojama, limfociti se razlikuju u veliini (6-10 m) i u morfologiji.U perifernoj krvi se mogu razlikovati dva morfoloka tipa. Manji od ova dva, tipino je bez granula, sa visokim jedro/citoplazma indeksom. Vei, imaju manji jedro/citoplazma indeks i sadre u citoplazmi azurofilna granula. Oni se nazivaju velikim granuliranim limfocitima (LGL).

T limfocti pokazuju takoer dva razliita morfoloka tipa. Veina pomonikih T-elija (Th) i citotoksinih T-elija (Tc) pripadaju tipu malih elija, bez azurofilnih granula i sa visokim indeksom nukleus/citoplazma (N:C).

NK elije imaju morfologiju slinu LGL elijama. One imaju esto veliki broj azurofilnih granula, tako da ih nazivamo granularnim T-elijama.

Markeri

Limfociti (i drugi leukociti) stvaraju veliki broj razliitih molekula ili markera na svojoj povrini, koji se koriste za razlikovanje elijske populacije. Neke od ovih molekula moemo identificirati sa specifinim monoklonalnim antitijelima.

Ustanovljena je i specijalna nomenklatura, nazvana CD sistem, u kojoj su molekule numerisane sa CD1, CD2 i CDn. Ime CD (cluster of differentiation) pokazuje da je ova molekula na povrini elije biljeg za diferencijaciju.

CD sistem je zasnovan na produkciji monoklonskih antitjela (mAb) na mievima protiv humanih leukocitnih antigena. Internacionalna radna grupa odreuje uzorke monoklonalnih antijela, njihovu molekularnu teinu i markere. Monoklonska antitijela sa slinim karakteristikama, grupisana su i dat im je CD broj. Ovaj broj se sada koristi za obiljeavanje CD markera na leukocitima.

Razliite molekule pokazuju karakteristike razliitih linija ili razliitih stadija elijskog sazrijevanja. Veliki broj markera pokazuje aktivaciju elija sa razliitim aktivatorima (markeri aktivacije). Na primjer: CD1 je marker zrenja T elija. Moe se nai samo kod razvijanja elija u timusu, a ne moe se nai kod perifernih T elija. CD3 je linijski marker (pokazuje razvojnu liniju leukocita), on je ekskluzivni marker T elija i pokazuje njihov nadraaj.

Protona citometrija, koja moe brojiti i separisati elije na bazi poretka po veliini i intenzitetu fluorescencije, dovela je do revolucionarnog napretka u studiranju limfoidne elijske populacije.

T limfociti

Istorijski, prvi put su T limfociti odvojeni od B limfocita prema sposobnosti T elija da se veu za ovije eritrocite. Danas je poznato da to ine preko svoje CD2 molekule (T limfociti stvaraju rozete sa ovijim eritrocitima).

Linijski marker T elija je T elijski receptor "T cell receptor" (TCR).Postoje dva definisana tipa TCR:TCR-1 je heterodimer, sastoji se od i delta polipeptida.TCR-2 je heterodimer od i disulfidno vezana polipeptida. Oba receptora su udruena sa setom od pet polipeptida (CD3 kompleks), to daje T elijama receptorski kompleks (TCR-CD3 kompleks). T elije stvaraju (vre ekspresiju) jednog ili drugog TCR markera. Aproksimativno 85-95% T elija stvara TCR-2 a 15% TCR-1.

TCR-2+ elije

elije koje nose TCR-2 molekulu mogu se podijeliti u dvije razliite subpopulacije; Subpopulacija koja nosi CD4 marker i veinom pomae ili inducira imuni odgovor (Th) i Subpopulacija koja nosi CD8 marker i predominantno je citotoksina (Tc).

Veina cirkuliuih TCR-1+ elija ne stvaraju CD4 ili CD8 marker. Mali dio moe stvarati CD8.

CD4 T elije prepoznaju svoj specifini antigen u asocijaciji sa antigenima klase II MHC (glavnog kompleksa histokompatibilnosti),

CD8 T elije prepoznaju antigen u asocijaciji sa MHC klase I.

MHC klase IIMHC klase I

CD4+ elije

CD4+ elije se dalje mogu podijeliti u funkcionalno dvije vrste: 1.elije koje pomau elijsku funkciju i odgovor T i B elija. One su CD29+ elije. Ova populacija se praktino poklapa sa populacijom koja stvara niskomolekularni CD45 ili zajedniki leukocitni antigen. Nazvane su CD45RO+elije. 2.elije koje induciraju supresorsku/citotoksinu funkciju CD8 elija, stvaraju razliite CD45 molekule i one su nazvane CD45RA+ elije. U zadnjim godinama, CD45RA+ i CD45RO+ elije su oznaene kao "naivne" i "elije pamenja - memory cell". Meutim, dananje je miljenje da je ekspresija CD45RO/CD29 CD4+ Th elija karakteristina za stanje aktivacije elija.

Funkcionalna razliitost T elija je pokazana analizom Th klona u luenju citokina.

Kod ljudi naene su dvije grupe klonova CD4 T elija. Jedni lue interleukin 2 (IL2) i interferon (INF ), drugi IL4, IL5, IL6 i IL10. Prve se nazivaju Th1 a druge Th2 podvrsta elija.

Th1 elije posreduju razliite funkcije udruene sa citotoksinou i lokalnim inflamatornim reakcijama. Zbog toga su ove elije od velikog znaaja za ubijanje intracelularnih patogena, kao to su virusi, bakterije i paraziti. Th2 elije su efektivne kao stimulatori B elija u proliferaciji i produkciji antitijela i njihova funkcija je u zatiti od ekstracelularnih patogena (humoralni imunitet).

CD8 elije CD8 T limfociti se mogu takoer podijeliti u dvije funkcionalne grupe, koristei kriterije sa monoklonalnim antitijelima. Jedna grupa stvara CD28 molekulu, producira IL2 u odgovoru na aktivacione signale. Druga grupa ne producira IL2, ali stvara CD11b/CD18 molekulu. TCR-1+ T limfociti

CD3+TCR-1+ subpopulacija T elija predstavlja malu populaciju cirkulirajuih T elija usmjerenih prema svom boravitu u mukoznom epitelu. Veina intraepitelijalnih limfocita (IEL) su TCR1+ i stvaraju CD8 markere, koje ne moemo nai kod veine cirkuliuih TCR1+ elija. Na kraju, sumarno moemo rei da svi T limfociti nose sledee molekule: CD2, CD3, CD5, CD7 TCR, dok Th -elije nose i CD4 a Tc nose i CD8.

B limfociti

B-limfociti ine 5-15% cirkulirajuih limfoidnih elija i klasino su definisani prema prisustvu povrinskih imunoglobulina.

Imunoglobulinske molekule su povrinske molekule na membrani B-limfocita i predstavljaju receptore za antigene. Veina B elija u perifernoj krvi pokazuju dva imunoglobulinska izotipa na svojoj povrini i to IgM i IgD. Povrinski IgM, udruen sa drugim molekulama, uestvuje u formiranju "B-cell antigen receptor complex" (IgMa), molekule od 34 kDa, koja je produkt od mb-1 gena i odgovoran je za transport i smjetaj IgM monomera na elijsku membranu.

Membranski imunoglobulin- mIgIgIgIgIg

Veliki je broj markera i receptora koje nose humani B limfociti. Veina B elija nosi antigene klase II MHC, koji su od znaaja za kooperaciju sa T limfocitima. CD19, CD20 i CD22 su markeri, koji se sada koriste za identifikaciju B elija.

Druge molekule, sa kojima moemo identificirati B limfocite su CD72, odnosno CD78. Znaajni receptori na B limfocitima su: receptori za komplement C3b (CR1, CD35) i C3d (CR2, CD21) i Fc receptori za Fc fragment IgG (FcgRII, CD32). Na kraju moemo sumirati markere koje posjeduje B elija na svojoj povrini: CD19, CD20, CD22, CD5, CD72, IgMa, Igb, HLA-D, CR-1(CD35), CR-2 (CD21) i FcgRII (CD32).

elije prirodne ubice (NK)

NK elije obuhvataju oko 15% limfocita u krvi i definisane su kao limfociti, koji nemaju konvencionalni povrinski receptor za antigene. Veina povrinskih antigena otkrivenih na NK elijama su zajedniki sa T limfocitima i elijama mijelomonocitne linije.Tu spadaju CD16, CD38, CD2, CD7, CD8, CD56, CD57 i IL-2R.

Za identifikaciju NK u proienoj limfocitnoj populaciji koriste se monoklonalnska antitijela protiv CD16 (FcyRIII) antigena. CD16 je ukljuen u jedan od aktivacionih puteva NK elija. Meutim njega takoer posjeduju neutrofili, veina makrofaga i neki T limfociti.Drugi vaan marker NK elija je CD56 molekula.

Odsustvo CD3, ali prisustvo CD56 i/ili CD16 se danas upotrebljava kao definitivni marker NK elija u ovjeka.

NK elije takoer stvaraju -lance koji ulaze u sastav IL-2 receptora. Direktna stimulacija sa IL-2 rezultira aktivacijom NK elija.

Receptor za IL-2 stvaraju T elije koje pokazuju LGL morfologiju, nazvane TCR1+ elije i jedan postotak TCR2+CD8+ elija. Sve one odgovaraju na IL-2 uroenim nespecifinim citotoksinim funkcijama i sposobne su da ubijaju svjee tumorske elije. Sve ove elije se nazivaju jednim imenom LAK elije (lymphocite activated killer).

NK elije su citotoksine i za elije inficirane virusom, a posebno za ciljeve na koje su vezana IgG antitijela. Kasnije je ova osobina (ubijanje ciljeva na koje su vezana IgG antitijela) nazvana celularna citotoksinost ovisna od antitijela (ADCC-antibody dependent cellular cytotoxicity) i posredovana je receptorima za IgG (FcyRIII).

NK elije mogu produkovati interferon- (IFN ) i druge citokine (IL1 i GM-CSF), koji imaju znaaja u hematopoezi i imunom odgovoru.

B-elije, T limfociti i NK elije imaju i druge znaajne povrinske molekule, koje su zajednike za sve leukocite. Kao primjer je leukocitni funkcionalni antigen (LFA-1), koji se nalazi i na granulocitima i na makrofazima. On je znaajan za adheziju elija i za intercelularnu komunikaciju.

Aktivacija limfocita

T i B elije se aktiviu vezivanjem svojih receptora za specifine antigene. T limfociti mogu "vidjeti" antigen samo u sklopu MHC molekula na akcesorskim elijama, dok se B elije mogu vezati sa slobodnim antigenima, a njihovu aktivaciju pomau pomonike Th elije.

Daljni procesi aktivacija i meusobnih reakcija ostalih limfocita sa svojim antigenima praeni su brojnim ranim biohemijskim reakcijama, koje rezultiraju "drugom informacijom za B i T limfocite. Ove reakcije su odgovorne za promjene u nivou elijske DNA.

T i B limfociti koriste GTP (glukoza trifosfat) ili G-protein za indukciju signalizirajuih reakcija. Ovaj G-protein stimulie metabolizam fosfatidilinozitola. Ova reakcija stvara dva "sekundarna glasnika-informatora", inozitol 1,4,5-trifosfat (IP3) i diacilglicerol. Oni formiraju "okidae" za otputanje Ca jona iz unutranjosti elije, to kasnije aktivie proteinkinazu C. Pomou drugih kinaza, proteinkinaza C fosforilie brojne povrinske molekule.

Istovremeno, bivaju producirani brojni povrinski receptori za citokine, kao to je IL-2R. Interakcija sa citokinima rezultira proliferacijom i maturacijom (sazrijevanjem) limfocita.

Klonalna selekcija izazvana prepoznavanjem antigena rezultira u ekspanziji specifinih klonova, koji se na kraju diferenciraju u efektorske elije, ili se dalje ne razvijaju i ostaju kao elije sjeanja (memory cell).

elije sjeanja recirkuliu i nastanjuju se u B ili T ovisnim podrujima limfoidnog tkiva. One su u stanju prepoznati antigen u budunosti, ako doe do susreta sa njim.

Aktivacija limfocita sa antigenima ili mitogenima, rezultira intracelularnim promjenama, koje dovode do razvoja limfoblasta. T i B limfociti se stimuliu sa razliitim mitogenima. Phytohaemagglutinin (PHA) i Concavalin-A (Con-A) stimuliu humane i mije T elije.

Aktivacija T i B elija sa mitogenom ili antigenom prouzrokuje razliite diferencijacione promjene na ultrastrukturnom nivou.

Limfoblastne B elije nemaju razvijen endoplazmatini retikulum, ove elije se nalaze u germinativnim centrima i nazivaju se centralne folikularne elije ili centroblasti, odnosno centrociti. Krajnji diferencijacijski oblici B elija su plazma elije i B memorijske elije. Stvaranje i egzistencija B memorijske elija, interferira sa mogunou imunog sistema da razvije konani imunitet.Plazma elije se mogu rijetko vidjeti u cirkulaciji (manje od 0,1% limfocita). Normalno se nalaze u sekundarnim limfoidnim organima i tkivima. Antitijela produkovana od jedne plazma elije su iste specifinosti i klase imunoglobulina.

Mononuklearni fagocitni sistem

Tkivni fagocitni makrofazi formiraju mreu, poznatu kao mononuklearni fagocitni sistem (ranije sa endotelijalnim elijama i polimorfima poznat kao retikuloendotelijalni sistem ili RES). Naen je u mnogim organima. Sa ovim tkivom posebno su bogati: plua, slezina, jetra i stijenke trbunih organa. Progenitori mijeloidnih elija se u kotanoj sri razvijaju u promonocite. Ova diferencijacija u krvne monocite se ogleda u cirkulirajuem pulu. Oni migriraju u razliite organe i tkiva, da bi postali makrofazi.

Humani krvni monociti su vei (l0-18 m) od limfocita. Obino imaju nukleus u vidu potkovice sa blijedo obojenim azurofilnim granulama.

Ultrastrukturalno, monociti posjeduju naborane membrane, dobro razvijen Golgi kompleks i dosta intracitoplazmatskih lizozoma.

Ovi lizozomi sadre peroksidazu i razliite kisele hidrolaze, koje su od znaaja za intracelularno ubijanje mikroorganizama.

Monociti/makrofazi imaju:

-CD14 receptor-lipopolisaharid vezujui protein (LBR), koji je normalno prisutan u serumu i vee gram negativne bakterije; -tri razliita receptora za IgG: FcgRI (CD64) na humanim elijama, ima visok afinitet za IgG, FcgRII (CD16) je slabijeg afiniteta za IgG i FcgRIII, takoer slabog afiniteta. Ovi receptori imaju najvjerovatnije razliite "okidake" funkcije, koje ukljuuju ekstracelularno ubijanje ili opsonizaciju i fagocitozu.

-receptor za komplement, CR1 (C3b receptor, CD35).

-receptor za komplement CR3 (C3bi receptor, CD11b, MAC-1) i nalaze se na aktiviranim makrofazima, zajedno sa leukocitnim funkcionalnim antigenom - LFA1 (CD11a) i p150,95 (CD11c).

-antigeni MHC klase II nalaze se na veini monocita/makrofaga i veoma su vani za prezentaciju antigena T elijama.

-receptor za Fc od IgE (CD23) je prisutan na makrofazima

-receptore za citokine, INF i za faktor inhibicije migracije.

Antigen prezentirajue elije (APC)

APC su heterogena populacija leukocita sa imunostimulatornom ulogom. Veina ima glavnu ulogu u indukciji funkcionalne aktivnosti Th elija, koje potom komuniciraju sa drugim leukocitima.

elije koje nisu leukociti, endotelijalne i epitelijalne elije, mogu stei sposobnost da prezentiraju antigen ako su stimulisane citokinima.Takve elije obino ne vre ekspresiju antigena klase II MHC, meutim, poslije stimulacije sa citokinima dolazi do ekspresije klase II antigena MHC; taj akt ih ini antigen prezentirajuim elijama.

APC se primarno nalaze u koi, limfnim vorovima, slezini i timusu. Tipian predstavnik APC su Langerhansove elije u koi. One migriraju preko aferentnih limfatinih puteva u parakorteks limfnih vorova ili drenanih limfnih vorova. Unutar parakorteksa se isprepliu sa mnogo T elija. Ova migracija je najefikasniji mehanizam za prenos antigena iz koe do Th elija lokalizovanih u limfnim vorovima.

Druge specijalizovane APC, folikularne dendritine elije, nalaze se u sekundarnim folikulima B elijskih podruja u limfnim vorovima i slezini. One prezentiraju antigen B elijama.

Ove elije imaju receptor za komplement CRI (CD35) za interakciju sa imunim kompleksima i receptor za Fc IgG (FcgR).

Polimorfonukleari Polimorfonuklearni granulociti (granulociti) se stvaraju u kotanoj sri u koliini od oko 80 miliona na minut i kratko ive (2-3 dana) u odnosu na monocite/makrofage, koji mogu ivjeti mjesecima ili godinama.

Granulociti ine oko 60% do 70% od ukupnog broja leukocita krvi, ali se mogu nai i ekstravaskularno. Slino monocitima, granulociti mogu adherirati na endotelijalne elije du krvnih sudova i nalaziti se ekstravazalno. Ovaj proces se naziva diapedeza (prolazak kroz krvne sudove).

Zreli granulociti imaju multilobaran nukleus i dosta granula. Oni su klasifikovani kao neutrofilni, eozinofilni i bazofilni, na bazi reakcije bojenja granula histolokim bojama (Gimza). Granulociti nemaju specifinost za antigene, ali oni imaju veliku ulogu u akutnoj upali, sa antitijelima i komplementom, u zatiti protiv mikroorganizama. Njihova predominantna uloga je fagocitoza.

Neutrofili

Neutrofili ine oko 90% cirkulirajuih polimorfa i veliine su 10-20m.

Hemotaktiki agensi za neutrofile su proteinski fragmenti, stvoreni prilikom aktivacije komplementa (C5a), faktor nastao fibrinolizom i aktivacijom kininskog sistema, produkti drugih leukocita i krvnih ploica, kao i produkti veine bakterija. Hemotaktiki stimulusi rezultiraju marginacijom neutrofila (adhezijom na endotelijalne elije) i dijapedezom (kretanjem kroz kapilarnu cijev).

Neutrofili posjeduju dvije vrste granula. Primarne (azurofilne) granule su sa sadrajem lizozoma, koji sadre kisele hidrolaze, mijeloperoksidaze i muramidaze. Sekundarne granule, pored pomenutog sadraja u primarnim granulama, sadre i laktoferin.

Ingestirani mikroorganizmi bivaju uvueni u vakuole, nazvane fagozomima, koje se fuzioniu sa lizozomima u fagolizozom. Ekstracelularno osloboene granule i citotoksine supstance neutrofila mogu se takoer nai kada su neutrofili aktivisani preko svojih Fcg receptora sa imunim kompleksima.

EozinofiliEozinofili ine 2-5% leukocita krvi kod zdravih, nealerginih osoba. Ovo zapaanje je od znaaja za fagocitirajuu i ubijajuu ulogu eozinofila, meutim to nije najznaajnija uloga eozinofila.

Humani krvni eozinofili imaju obino nukleus od dva lobusa i brojne granule. Eozinofili bivaju privueni sa osloboenim produktima T elija, mastocita i bazofila. Ti faktori se nazivaju eozinofilni hemotaktiki faktori anafilaksije ili ECF-A. Eozinofili (kao i bazofili i mastociti) mogu biti degranulisani na pojedine stimuluse. Degranulacija podrazumjeva fuziju granula sa plazmatskom membranom. Sadraj granula biva osloboen u okolinu elija Ovaj put reakcije je jedini put kojim se eozinofili sa svojim naoruanjem konfrontiraju sa brojnim ciljnim elijama, koje ne mogu fagocitirati. Eozinofili zbog toga imaju glavnu ulogu u obraunu sa parazitima gdje koriste ovaj mehanizam.

Eozinofili takoer otputaju histaminazu i aril sulfatazu, sa kojima inaktiviu dva produkta mastocita, histamin i sporo reagujuu supstancu ili anafilaksin (SRS-A). Efekat ova dva faktora smanjuje upalni odgovor i smanjuje granulocitnu migraciju na mjesta invazije.

Bazofili i mast - elije

Bazofili se nalaze u veoma malom procentu (manje od 0,2% leukocita) u cirkulatornoj krvi i karakteriu se sa tamno ljubiasto plavim granulama.

Mast elije (mastociti), koje se ne nalaze u cirkulatornoj krvi, nego u tjelesnim tkivima, esto se ne mogu odvojiti od bazofila po brojnim svojstvima. Postoje dvije vrste mast elija:mukozne mast elije (MMC) udruene sa mukoznim epitelom imast elije vezivnog tkiva (CTMC).

MMC ovisne su od T elija u svojoj proliferaciji, dok CTMC to nisu.

Zreli krvni bazofili imaju nepravilno rasporeene granule okruene membranama. Granule su kod bazofila i kod mast elija bazofilne, mast elije sadre heparin, SRS-A i ECF-A. Ove supstance se oslobaaju degranulacijom.

Stimulus za degranulaciju je obino alergen (antigen koji prouzrokuje alerginu reakciju). Na alergen se mora ukrteno vezati IgE molekula sa Fc receptorom visokog afiniteta za IgE (FceRI) na povrine mast elije ili bazofila.

Karakteristino je da je degranulacija bazofila i mast elija potpuna, kod koje se sav sadraj granula oslobaa simultano. To je uzrokovano intracitoplazmatinom fuzijom granula i brzim izbacivanjem (ekspulzijom) njihovog sadraja. Medijatori, kao to je histamin, osloboeni degranulacijom uzrokuju simptome alergije, dok u pozitivnom smislu ima ulogu u imunitetu protiv parazita. Cvjetni polen stimulie mast-eliju da oslobodi histamin, substancu koja iritira disajni put, i koja izaziva polensku groznicu.

Krvne ploice

Krvne ploice potiu od megakariocita kotane sri i sadre granule. Njihova uloga je u koagulaciji krvi ali takoer i u imunom odgovoru. One vre ekspresiju: klase I antigena MHC, receptore za IgG (FcyRII) i receptore slabog afiniteta za IgE (FceRII; CD23).

Megakariociti i krvne ploice nose receptore za faktor VIII koagulacije i druge molekule znaajne za njihovu funkciju, kao to je kompleks CD41 i CD42. CD41 je nazvan i citoadhezin, i odgovoran je za vezivanje: fibrinogena, fibronektina i vitronektina. Oba ova kompleksa (CD41 i CD42) su takoer receptori za Wilebrandov faktor. Oba receptora i adhezivne molekule su od znaaja u aktivaciji krvnih ploica.

Tokom oteenja endotelijalnih elija, krvne ploice na njih adheriu i agregiraju se na povrini oteenih endotelijalnih elija. One otputaju supstance, koje poveavaju permeabilitet krvnih sudova, i faktore koji aktiviraju komplement, koji onda privlai leukocite.