3. STANDARDNI MODEL MEĐUNARODNE TRGOVINE

Oba do sada analizirana modela meĎunarodne trgovine, i Rikardov i Hekšer-Olin-

Semjuelsonov, polazila su od odreĎenih pretpostavki, zanemarujući druge. Tim modelima

moguće je objasniti jedan deo meĎunarodne trgovine, ali ne i njenu celinu. Rikardov model je

pogodan da se protumači ekspanzija trgovine koja je rezultat relativno više produktivnosti, a što

se u novije vreme, na primer, nalazi u osnovi izvoznog i razvojnog buma nekih zemalja Dalekog

istoka. H-O-S model, sa druge strane, tu ne može da pruži kompletno i korektno objašnjenje zato

što polazi od pretpostavke jednakih tehnologija izmeĎu zemalja u proizvodnji istih proizvoda.

MeĎutim, ono u čemu je on superioran je objašnjenje trgovinskih tokova koji su rezultat

korišćenja prednosti po osnovu obilja u prirodnim resursima, raspolaganja kvalifikovane i/ili

jeftine radne snage, slobodnog kapitala i sl. Primera radi, njegova primena je u skorije vreme

sasvim uočljiva kada su u pitanju bitno izmenjene izvozne performanse Velike Britanije i

naročito Norveške, prouzrokovane pronalaskom nafte u Severnom moru.

Osnove modela

U standardnom modelu ne egzistiraju tako rigorozne pretpostavke kao u prethodno dva ana-

lizirana: niti se celokupna trgovina objašnjava različitim tehnologijama kao u Rikardovom

modelu, niti tehnologije moraju da budu iste kao u H-O-S modelu. Upravo u tom, moglo bi se

reći širem pristupu, leži jednostavnija primenljivost standardnog, u odnosu na dva važeća

prikazana modela. Upravo zbog te njegove fleksibilnosti, biće moguće da se razmotre i neka

pitanja koja ranije nisu mogla da bude objašnjena.

Razrada modela zahteva bolje upoznavanje osnovnih kauzalnih veza izmeĎu bitnih

ekonomskih veličina. Da bismo utvrdili optimalnu kombinaciju proizvodnje hrane i platna koja,

pri njihovim datim cenama, rezultira u maksimalnoj vrednosti proizvodnje, neophodno je da

uvedemo izovrednosnu liniju. Izovrednosna linija je definisana sumom umnožaka veličine

pojedinačnih proizvodnji i odgovarajućih cena. Duž nje su u svim tačkama vrednosti proizvodnje

jednake, pri čemu niža izovrednosna linija, bliža koordinatnom početku, izražava nižu vrednost,

a ona koja je dalja, višu. Sa slike je uočljivo da je ravnoteža postignuta u tački Q u kojoj je

izovrednosna linija tangenta na granicu proizvodnih mogućnosti, što je, podsetimo, jedno od

elementarnih pravila mikroekonomije. Za svaku nižu izovrednosnu liniju resursi bi bili

suboptimalno locirani tako da bi vrednost proizvodnje bila niža, a za svaku višu izovrednosnu

liniju ne bi bilo proizvodnih mogućnosti.

Potrebno je utvrditi odnos između proizvodnje, potrošnje i trgovine u standardnom

modelu. Kao što je proizvodnja oba proizvoda bila definisana u tački gde je izovrednosna linija

bila tangenta na granicu proizvodnih mogućnosti, tako je i potrošnja odreĎena tamo gde je

izovrednosna linija tangenta na krivu indiferencije. Podsetimo da kriva indiferencije predstavlja

set kombinacija potrošnje oba proizvoda koje potrošača čine jednako zadovoljnim.

Razmotrimo sada šta bi se desilo kada bi se promenila relativna cena platna. Imajući u vidu

da je zemlja izvoznik tog proizvoda, već i sama intuicija bi navodila na zaključak da bi joj takva

promena donela koristi. Kao prvo, izovrednosna linija bi se rotirala, zauzimajući oštriji nagib u

odnosu na osu koja predstavlja proizvodnju platna. S obzirom na to da je relativna cena porasla,

to bi pomerilo i krivu indiferencije naviše, omogućujući zemlji da za svaku količinu izvoza

platna može da uveze relativno veću količinu hrane. Konačan rezultat bio bi sledeći: (1) proi-

zvodnja platna bi porasla za duž CD, dok bi se proizvodnja hrane smanjila za EF; (2) potrošnja

oba proizvoda bi se povećala, platna za AB, a hrane za GH: (3) izvoz platna bi se povećao sa AC

na BD, uprkos njegovoj većoj domaćoj potrošnji, jer bi to bilo više nego kompenzirano

povećanjem njegove proizvodnje i (4) uvoz hrane bi bio povećan sa FG na EH, kao rezultat

smanjene domaće proizvodnje i povećane potrošnje.

Dva najbitnija efekta navedenih promena su dohodovni i supstitucioni. Prvi od njih odnosi

se na činjenicu da pomeranje odnosa cena u korist domaće zemlje uvećava njenu kupovnu moć i

omogućuje joj da poveća potrošnju oba proizvoda, uprkos smanjenju proizvodnje jednog od njih

(hrane). Supstitucioni efekat, sa druge strane, pokazuje da je i pored toga što je potrošnja oba

proizvoda porasla u apsolutnom iznosu, došlo do pomeranja u njihovom odnosu – relativno

jeftiniji proizvod (hrana) postao je atraktivniji. Drugim rečima, relativna tražnja za platnom je

opala.

Iz prikazane analize je očito da zemlja čija se cena proizvoda koji ona izvozi povećava od

toga ima koristi i obrnuto, ako bi se ona smanjila od toga bi trpela štete. Imajući u vidu da se

odnosi cena po kojima zemlja izvozi i uvozi nazivaju odnosi razmene, proističe opšti stav:

poboljšanje odnosa razmene povećava blagostanje zemlje i njihovo pogoršanje ga

umanjuje.

Privredni rast i trgovina

Sasvim uopšteno, ekonomski rast u inostranstvu trebalo bi da bude podsticajan i za domaću

privredu, jer povećanje spoljne tražnje znači i veće mogućnosti njenog izvoza. MeĎutim,

inostrani rast strane zemlje može da bude i rezultat bržeg razvoja njenih uvozno-supstitutivnih

sektora, kada je efekat sasvim suprotan. S druge strane, brži privredni rast u domaćoj zemlji je za

domaću zemlju iz mnogih razloga nesumnjivo koristan, ali to i ne mora da bude slučaj ukoliko

povećana efikasnost u propulzivnim sektorima rezultira u padu njihovih cena. Tada koristi od

bržeg razvoja u domaćoj zemlji može u većoj meri da uživa inostrana zemlja, zahvaljujući za nju

poboljšanim odnosima razmene. Iz tih razloga, pitanje odnosa izmeĎu privrednog rasta i pozicije

zemlje na meĎunarodnom tržištu je znatno kompleksnije nego što na prvi pogled može da

izgleda.

U objašnjenju tog problema, treba poći od činjenice da je privredni rast veoma retko

neutralan, u smislu da je rezultat proporcionalnog povećanja proizvodnje u svim sektorima.

Najčešće, on podrazumeva i strukturne promene koje su posledica bržeg rasta proizvodnje u

pojedinim sektorima. One mogu da, shodno Rikardovom modelu, budu posledica bržeg

tehnološkog napretka u nekim sektorima privrede. TakoĎe, mogu da budu i rezultat intenzivnijeg

korišćenja nekog od faktora proizvodnje, što je saglasno H-O-S modelu. U oba slučaja, kao što je

rečeno, dolazi do pomeranja granica proizvodnih mogućnosti.

Zadržimo se na problemu izvozno orijentisanog rasta. Teorija nas uči, uostalom kao i praksa,

naročito novoindustrijalizovanih izvozno orijentisanih zemalja, da je takva razvojna strategija

više nego opravdana. Da li, meĎutim, uvek mora da bude tako? Da li bi se u opštim zaključcima

nešto promenilo ako bismo uočili da povećana ponuda na meĎunarodnom tržištu može da

izazove pad izvoznih cena, dovoljno veliki da poništi pozitivne efekte uvećanog izvoza. Da li je,

i ako jeste – pod kojim uslovima to moguće?

Konačni efekat privrednog razvoja koji je zasnovan na izvoznoj ekspanziji zavisi od razlike

pojedinačnih efekata: 1) povećanog dohotka po osnovu izvoza i 2) promena odnosa razmene.

Ukoliko je inostrana uvozna tražnja elastična, porast dohotka i izvoza je veći, a pad cena

nedovoljan da neutrališe pozitivne efekte po tom osnovu. MeĎutim, ukoliko se privredni razvoj

bazira na ekspanziji izvoznih sektora za čijim je proizvodima elasticitet uvozne tražnje nizak,

negativni efekti po osnovu pogoršanja odnosa razmene mogu da nadmaše pozitivne efekte po

osnovu povećanog dohotka ostvarenog u izvozu.

Navedeno razdvajanje moguće različitih, pozitivnih ili negativnih efekata uvećane ponude,

tiče se, pre svega, velikih zemalja koje mogu da utiču na ukupnu ponudu na meĎunarodnom

tržištu. Za manje razvijene zemlje čija je ponuda u odnosu na ukupnu svetsku ponudu

zanemarljiva ili nedovoljna da može da promeni opšte uslove na meĎunarodnom tržištu, to ne

važi. Njihova povećana ponuda ne izaziva pad cena, tako da je, u njihovom slučaju, privredni

rast zasnovan na ekspanziji izvoznih sektora uvek pozitivan.

Može se, s druge strane, desiti da, zbog pogoršanja odnosa razmene, privredni rast zasnovan

na izvoznoj ekspanziji dovode čak do smanjivanja realnog dohotka i potrošnje. Taj slučaj poznat

je u literaturi pod nazivom ”osiromašujući rast”.

Međunarodni transfer dohotka

U osnovi Rikardovog i HOS modela nepromenljivost krive relativne tražnje proistekla je iz

pretpostavke o identičnim preferencijama potrošača u obe zemlje što, razume se, podrazumeva i

njihove jednake granične sklonosti potrošnji. Ipak, nema razloga da se polazi od toga da su ukusi

potrošača u obe zemlje isti i konstantni, jednako kao što je nerealno očekivati i da su njihove

granične sklonosti potrošnji iste i nepromenljive. Budući da standardni model ne respektuje ta

ograničenja, njegova veća primenljivost u ovim aspektima je očigledna.

Promene u ukusima potrošača mogu da nastanu kao rezultat promena u njihovom dohotku,

tehnološkom napretku i ponudi novih proizvoda, promenama u kulturnim i ostalim navikama,

kao i zbog dejstva mnogih drugih faktora. Onaj momenat na kome insistira standardni model i u

kome nalazi glavnog pokretača promena u odnosima razmene, a samim tim i u koristima od

meĎunarodne trgovine, jeste prenos kupovne snage iz jedne u drugu zemlju, tj. transfer

dohotka. U prvi mah može se učiniti da u tom pogledu dilema ne bi trebalo da bude. Izgleda

sasvim logično da zemlja koja je primalac inostranog kapitala može od toga samo da uživa

koristi i, obrnuto, ukoliko je voljna ili dužna da transferiše deo svog dohotka, da to može samo

da pogorša njenu poziciju.

Da se do rezultata ne može tako lako doći i da on nije jednoznačan, postaje jasno kada se u

analizu uključi složen problem odnosa transfera dohotka i odnosa razmene. Razmotrimo,

najpre, jedan aspekt. Transfer dohotka znači prenos kupovne snage: ona se smanjuje u zemlji

davaocu transfera i povećava u zemlji primaocu transfera. Pozicija zemlje koja transferiše

dohodak zavisi od toga da li se ukupna tražnja za njenim proizvodima koje izvozi povećava ili

smanjuje. Naravno, njoj odgovara da se poveća. A to će se desiti ako je granična sklonost

potrošnji proizvoda koje ona izvozi u zemlji u koju transferiše dohodak veća.

Da bi se problem uopštio, razmotrimo tri moguća slučaja. Prvi je najjednostavniji, kada

zemlja primalac transfera uveća svoju potrošnju dva posmatrana proizvoda u istoj proporciji u

kojoj ih zemlja davalac smanjuje. Tada se kriva relativne tražnje ne menja, odnosi razmene

ostaju isti i efekti, pozitivni ili negativni po tom osnovu izostaju za obe zemlje.

Drugi slučaj pokazuje kako odliv dohotka iz jedne zemlje može da je dovede u lošiji položaj.

Osnovni uslov za takav ishod je da su potrošači u domaćoj zemlji naklonjeniji potrošnji platna

koje ona izvozi. Tada gubitak dela dohotka u domaćoj zemlji dovodi u njoj do većeg pada u

tražnji platna nego što se ona povećava u stranoj zemlji u kojoj je dohodak porastao. Sumarni

rezultat je pad kumulativne tražnje za platnom i snižavanje relativne cene platna, tj. pogoršanje

odnosa razmene domaće zemlje.

Treći slučaj je posebno interesantan. Suprotno od prethodnog slučaja, polazi se od toga da je

marginalna sklonost potrošnje platna manja u domaćoj zemlji koja je davalac transfera, nego u

inostranoj koja je njihov primalac. Stoga, u tim uslovima, povećanje dohotka u stranoj zemlji

dovodi do povećane tražnje za platnom (koji izvozi domaća zemlja) koja je veća nego što je

njeno smanjenje u domaćoj zemlji. Razume se, konačan rezultat je obrnut u odnosu na drugi

slučaj: relativna kriva tražnje se pomera u desno, nova tačka ravnoteže korespondira višim

relativnim cenama platna i domaća zemlja uživa korist po osnovu poboljšanih odnosa razmene,

dok strana trpi štete.

Bez obzira na brojna ograničenja analize odnosa transfera dohotka i odnosa razmene koja

proističu iz njene jednostavnosti, pa i jednostranosti, sledi opšti zaključak koji se ne dovodi u

pitanje: transfer dohotka poboljšava odnose razmene i donosi koristi onoj zemlji čija je

marginalna sklonost potrošnji proizvoda koji izvozi zemlja davalac manja. Drugim rečima,

domaćoj zemlji će se isplatiti da transferiše deo svog dohotka u inostranstvo jedino ako je njena

marginalna sklonost potrošnji proizvoda koji izvozi manja nego u stranoj zemlji. Analogno tome,

stranoj zemlji će odgovarati da primi deo dohotka domaće zemlje pod istim uslovom. Ukoliko su

marginalne sklonosti potrošnji u obe zemlje iste, efekti transfera dohotka na odnose razmene će

izostati.

PITANJA

1. U kakvom odnosu treba da budu granica proizvodnih mogućnosti i izovrednosna linija da

bi raspoloživi resursi bili optimalno locirani? Šta bi se desilo ako taj uslov ne bi bio zadovoljen?

2. Koje su karakteristike krive indiferencije? U kakvom odnosu ona treba da bude sa

izovrednosnom linijom?

3. Kakve efekte inicira promena relativne cene? Čime je izazvana pojava izvoza i uvoza?

Koji su dohodovni i supstitucioni efekti? Kakve efekte ima promena relativne cene na

blagostanje zemlje?

4. Kakve posledice ima meĎunarodni transfer dohotka? Kada su one negativne, a kada

pozitivne? Kakva je uloga marginalne sklonosti potrošnje u objašnjavanju promena odnosa

razmene? Kada je zemlji isplativije da transferiše dohodak u inostranstvo nego da ga prima iz

inostranstva?

5. Kakav ishod može da se očekuje ako je marginalna sklonost potrošnji proizvoda koji

izvozi zemlja davalac transfera manja nego u zemlji primaocu transfera?

TEST PITANJA

1. Kod standardnog modela, relativne nacionalne ponude determinisane su: a) njihovom

faktorskom raspoloživošću; b) njihovim proizvodnim mogućnostima; c) relativnom svetskom

tražnjom ili d) preferencijama potrošača na svetskom tržištu.

2. Kod standardnog modela, izovrednosna linija mora da bude: a) tangenta na granicu

proizvodnih mogućnosti; b) suprotnog nagiba od krive indiferencije; c) pozitivnog nagiba ili d)

dvostruko oštrijeg nagiba od krive indiferencije.

3. Kod standardnog modela, kriva indiferencije treba da bude: a) tangenta na izovrednosnu

liniju; b) tangenta na granicu proizvodnih mogućnosti; c) paralelna krivoj tražnje ili d) odreĎena

veličinom raspoloživih faktora proizvodnje.

4. Kod standardnog modela, potrošnja je odreĎena tamo gde je: a) izokvanta tangenta na

izovrednosnu liniju; b) izovrednosna linija tangenta na krivu indiferencije; c) kriva tražnje

tangenta na granicu proizvodnih mogućnosti ili d) izovrednosna linija tangenta na granicu

proizvodnih mogućnosti.

5. Standardni model pokazuje da je privredni rast: a) determinisan relativnom količinom

angažovanog kapitala; b) determinisan apsolutnom količinom angažovanog kapitala; c) retko

neutralan ili d) odreĎen odnosom nagiba izokvante i transformacione krive.

6. Objašnjivo standardnim modelom meĎunarodne trgovine poboljšanje odnosa razmene: a)

smanjuje blagostanje zemlje; b) donosi koristi većoj zemlji; c) povećava blagostanje zemlje ili d)

dovodi do povećanja razmene ako su se uporedo povećale i elastičnost supstitucije i elastičnost

tražnje.

7. Shodno standarnom modelu, negativan transfer dohotka je moguć: a) da; b) ne; c) da, u

slučaju preklapanja trgovine ili d) da, jedino ako je elastičnost supstitucije konstantna.