c) Arbitrae

MAJA STANIVUKOVI

MERODAVNO PRAVO ZA ARBITRANI SPORAZUM

Zanima nas da li odreivanje merodavnog prava jo uvek ima znaaja za meunarodnu trgovinsku arbitrau u doba kada su ostvareni znaajni rezultati na polju unifikacije meunarodnog arbitranog i meunarodnog trgovakog prava. Kada govorimo o merodavnom pravu za meunarodnu trgovinsku arbitrau, moemo misliti na vise stvari. To moe biti: pravo merodavno za arbitrani sporazum, pravo merodavno za konstituisanje arbitranog suda i postupak pred arbitranim sudom i pravo merodavno za sutinu spora. O tome koje je pravo merodavno za pojedina od ovih pitanja mogu odluivati dravni sudovi i same arbitrae. Pri tome, take vezivanja koje e ovi organi prihvatiti ne moraju uvek biti iste, a iz toga logino proistie mogunost primene razliitih prava, kada je u pitanju isti arbitrarii sporazum, odnosno ista arbitrana odluka. Problem se dodatno komplikuje time to nije uvek jasno definisano kada se imaju primeniti uniformna supstancijalna pravila i uniformne kolizione norme, sadrane u meunarodnim sporazumima, a kada se treba pozvati na odredbe nacionalnog prava. U ovom radu zadraemo se na prvom pitanju - pitanju merodavnog prava za arbitrani sporazum. Kada je potrebno odrediti merodavno pravo za arbitrani sporazum, na koji nain to inimo i da li izbor znaajno utie na krajnji ishod spora?

Dr Maja Stanivukovi, docent Pravnog fakulteta u Novom Sadu.

309

P R A V N I I V O T br. 12/1998. ZATO I KADA POSTAVLJAMO PITANJE KOJE JE PRAVO MERODAVNO ZA ARBITRANI SPORAZUM? Pravo merodavno za arbitrani sporazum odreuje njegovu punovanost, dejstvo i tumaenje. 1 Punovaan arbitrani sporazum uslov je za uspostavljanje nadlenosti meunarodne trgovinske arbitrae i ujedno osnov za derogaciju nadlenosti dravnih sudova za reavanje datog spora. Punovanost arbitranog sporazuma moe biti premet ocene u razliitim situacijama i od strane razliitih organa: U fazi pre donoenja arbitrane odluke, o punovanosti arbitranog sporazuma moe da odluuje: a) dravni sud, - kada se pred njim pokrene postupak u stvari za koju jedna od stranaka (obino tueni) tvrdi da je obuhvaena arbitranim sporazumom (priznanje arbitranog sporazuma); - kada je od njega zatraeno da imenuje arbitra, zbog toga to jedna od stranaka to nije uinila, ili kada dva imenovana arbitra ne mogu da se dogovore o imenovanju treeg; - u postupku pokrenutom tubom kojom se trai deklarativna presuda o punovanosti arbitranog sporazuma; b) arbitraa, ukoliko jedna od stranaka (obino tueni) na poetku arbitranog postupka osporava nadlenost arbitrae za reavanje datog spora. Ukoliko arbitraa odlui da odmah raspravi pitanje svoje nadlenosti pre nego to se upusti u reavanje glavne stvari, donee o tome posebnu odluku, koja se zatim moe napadati pred sudom. Takoe, arbitraa moe odluiti da odloi reavanje o punovanosti arbitranog sporazuma, do donoenja odluke o glavnoj stvari. Nakon donoenja arbitrane odluke, o punovanosti arbitranog sporazuma moe da reava dravni sud i to: - u postupku pokrenutom tubom za ponitaj arbitrane odluke odnosno reenja kojima arbitraa odluuje o svojoj nadlenosti kao o prethodnom pitanju; - u postupku pokrenutom tubom za ponitaj konane arbitrane odluke; - u postupku priznanja i izvrenja arbitrane odluke. Uslovi za punovanost arbitranog sporazuma mogu se podeliti na objektivne i subjektivne (Goldtajn, Triva, str. 325). Subjektivni se tiu ugovornih strana (npr. sposobnost, pripadnost i si.), a objektivni forme i sadrine ugovora. Uslove za punovanost arbitranog sporazuma propisuju kako meunarodni ugovori, tako i nacionalni zakoni o arbitrai i arbitrani pravilnici. 2 Pored toga, za punovanost arbitranog sporazuma mogu biti od znaaja i odredbe nacionalnih zakona koji reguliu ugovorno pravo (npr. kada je u pitanju saglasnost volja kao bitan element svakog

1 Dicey i Morris, The Conflict of Laws, eleventh edition, 1987, str. 537. 2 Vidi, opirnije, Jelena Perovi, Punovanost ugovora o arbitrai, Meunarodna privredna arbitraa stanje i perspektive - zbornik radova, Beograd, 1997, str. 123-139.

310

M. Stanivukovi: Merodavno pravo za arbitrani sporazum

ugovora, pa i arbitranog, ili sposobnost stranaka) i zakona kojima se ograniava arbitrabilnost odreenih vrsta sporova.

MERODAVNO PRAVO ZA PUNOVANOST ARBITRANOG SPORAZUMA KADA O TOME ODLUUJE DOMAI SUD Faza pre donoenja arbitrane odluke Domai sud e se oglasiti nenadlenim ukoliko se stranka blagovremeno pozove na arbitrani sporazum (lan 473. Zakona o parninom postupku f- ZPP). Mada u zakonu to nije izriito reeno, preduslov za to bi trebalo da bude da je arbitrani sporazum punovaan, odnosno da nije nitav. Razlikujemo dve situacije da se na dati arbitrani sporazum primenjuje meunarodni ugovor (najee Njujorka i/ili Evropska konvencija) ili da nema uslova za primenu meunarodnog ugovora. Polje primene Njujorke konvencije u pogledu dunosti suda da se oglasi nenadlenim u prisustvu arbitranog sporazuma, nije precizirano, odnosno, nije jasno odreeno na koje se arbitrane sporazume lan II stav 3. Njujorke konvencije ima primeniti. Proputanje da se odredi polje primene u ovom sluaju (za razliku od jasno odreenog polja primene u odnosu na arbitrane odluke) rezultat je toga to je lan II uvrten u konvenciju u poslednjem momentu na samoj konferenciji u Njujorku 1958. godine.3 Izlaz se u praksi nalazi tumaenjem da se lan II stav 3. primenjuje na svaki arbitrani sporazum koji predvia arbitrau u nekoj drugoj dravi.4 U nekim dravama koje su stavile rezervu reciprociteta, zahteva se da je ugovoreno mesto arbitrae u dravi ugovornici da bi se ova odredba Konvencije primenila na arbitrani sporazum. Takvo tumaenje ne smatramo ispravnim. Svako ogranienje primene Konvencije trebalo bi restriktivno tumaiti, a u lanu I stav 3, koji uvodi uslov reciprociteta, pominju se samo arbitrane odluke. U nekim dravama je u zakonima o ratifikaciji Njujorke konvencije odreeno da se ona primenjuje na sve arbitrane sporazume koji se odnose na pravne odnose sa inostranim elementom. Tako se po amerikom pravu (paragrafi 202. i 206. Saveznog zakona o arbitrai), smatra da se na arbitrani sporazum primenjuje Konvencija, ukoliko je bar jedna od ugovornih strana strano lice, bez obzira gde se nalazi mesto arbitrae. Pored toga, ona se primenjuje i na arbitrane sporazume zakljuene izmeu Amerikanaca, opet bez obzira gde se nalazi mesto arbitrae, pod uslovom da pravni odnos izmeu ugovornih strana ima razumnu vezu sa jednom ili vie stranih3 Vidi, Van den Berg, Consolidated Commentary of Cases Reported in Volumes XX (1995)-XXI (1996), Yearbook Commercial Arbitration Vol. XXI 1996, str. 433. 4 Ibid.

311

P R A V N I I V O T br. 12/1998. drava. ini se da bi kod nas najprihvatljivije bilo shvatanje po kojem se lan II stav 3. Njujorke konvencije primenjuje na sve one arbitrane sporazume koji predviaju mesto arbitrae u inostranstvu i, eventualno na priznanje arbitranih sporazuma koji predviaju sprovoenje arbitrae u Jugoslaviji po procesnom zakonu neke druge drave, jer bi se takva arbitraa po naem pravu smatrala inostranom arbitraom, pa se na nju ne bi primenjivale odredbe glave trideset prve Zakona o parninom postupku (treba napomenuti da se ovakvi sporazumi do sada nisu pojavili u praksi). Ostaje dilema u pogledu arbitranog sporazuma u kojem nije odreeno mesto arbitrae - da li bi se na punovanost, tumaenje i dejstvo takvog arbitranog sporazuma primenjivale odredbe Njujorke konvencije, ili treba tragati za merodavnim nacionalnim pravom? Nasuprot tome, Evropska konvencija jasno odreuje da e se njene odredbe primeniti na arbitrane sporazume zakljuene izmeu fizikih i pravnih lica koja u vreme zakljuenja sprazuma imaju redovno boravite ili sedite u razliitim dravama ugovornicama (lan I, stav 1). Primena njenih odredaba koje se odnose na arbitrane sporazume ne zavisi, dakle, od mesta arbitrae (primenjuje se i na arbitrane sporazume koji ugovaraju sedite arbitrae u naoj zemlji, i na one kod kojih nije unapred ugovoreno mesto arbitrae). Prema Njujorkoj konvenciji o priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka, postavljaju se sledei uslovi da bi sud uputio stranke na arbitrau: a. pismena forma arbitranog sporazuma, b. arbitrabilnost spora (odnosno, podobnost spora da se rei arbitranim putem), c. sposobnost stranaka (ovaj uslov odreen je u normama Konvencije koje se odnose na priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka, ali se moe analogno primeniti i na priznanje dejstva arbitranog sporazuma), d. da je njegov predmet reavanje postojeeg ili budueg spora koji je nastao, odnosno, koji bi mogao nastati iz odreenog pravnog odnosa, e. da arbitrani sporazum nije nitav, bez dejstva ili nepodoban za primenu. Sline uslove sadri i Evropska konvencija. Navedeni uslovi mogu se svesti na postojanje punovanog arbitranog sporazuma. Meutim, Njujorka konvencija, kao ni Evropska, ne daje potpunu sliku, odnosno, ne moe da bude samostalan izvor prava u pogledu punovanosti arbitranog sporazuma, jer pitanje njegove punovanosti ne reava u celini supstancijalnim normama. Poimo redom. a. Pismena forma je prvi uslov za punovanost arbitranog sporazuma. Njujorka konvencija sadri supstancijalnu odredbu kojom se regulie ta se ima smatrati pismenom formom. Pod pismenom formom podrazumevaju se arbitrana klauzula uneta u ugovor, ili kompromis, potpisani od stranaka, ili sadrani u razmenjenim pismima ili telegramima (lan II). Iz citirane odredbe proistie da za ispunjenje uslova pismene forme nije neophodno da saglasnost stranaka bude izraena u istom dokumentu, niti je uvek neophodno da taj dokument bude potpisan. Formulacija Njujorke konvencije koja je u svoje vreme (1958.g.) bila savremena, vremenom je

312

M. Stanivukovi: Merodavno pravo za arbitrani sporazum

prevaziena zbog razvoja komunikacione tehnologije i sve ire upotrebe nove tehnologije u praksi. Danas bi tu odredbu, prema miljenju mnogih autoriteta i prema stavovima u uporednoj sudskoj praksi, trebalo ekstenzivno tumaiti, tako da se obezbedi priznavanje arbitranih sporazuma sklopljenih putem teleksa, telefaksa, elektrohske pote i drugih modernih sredstava poslovne komunikacije.5 Ako arbitrano pravo drave suda postavlja stroe uslove forme od onih u konvenciji (npr. zahteva da arbitrani sporazum bude overen kod suda ili javnog belenika, ili da arbitrana klauzula u ugovoru bude posebno potpisana), moemo se zapitati kakav je odnos pravila o pismenoj formi sadranog u samoj Konvenciji i takvog pravila nacionalnog arbitranog prava. U stranoj sudskoj praksi preovlauje stav da je pravilo sadrano u Konvenciji uniformno pravilo koje kao lex specialis zamenjuje odredbe nacionalnog zakona i predstavlja maksimum koji se moe zahtevati u pogledu forme arbitranog sporazuma na koji se Konvencija primenjuje. Drugo pitanje je, da li se moe primeniti standard (pismene) forme koji vai u unutranjem arbitranom pravu suda, ukoliko je on fleksibilniji, odnosno tolerantniji, od konvencijskog. Moemo kao primer uzeti upravo na Zakon o parninom postupku koji takoe sadri supstancijalne odredbe o formi arbitranog sporazuma. ZPP postavlja zahtev da arbitrani sporazum bude zakljuen u pismenom obliku i, slino Njujorkoj konvenciji, odreuje kada se smatra da je v zahtev ispunjen. To e, pored sluajeva kada je arbitrani sporazum potpisan ili razmenjen putem pisama, telegrama ili teleksa, biti i onda kada je arbitrani sporazum zakljuen putem drugih sredstava komunikacija koja omoguavaju pismeni dokaz o zakljuenom ugovoru. Pored toga, smatrae se da je arbitrani sporazum zakljuen u pismenom obliku i ako je zakljuen razmenom tube u kojoj tuilac navodi postojanje arbitranog sporazuma i odgovora na tubu u kome tueni to ne osporava. Nova definicija pismene forme, preuzeta u na zakon 1990. godine iz Model-zakona UNCITRAL-a, obezbeduje da se pravni standard pismene forme ubudue lake prilagodi potrebama i razvoju prakse; Konano na osnovu naeg zakona, zahtev pismene forme je zadovoljen i ako je arbitrana klauzula sadrana u optim uslovima za zakljuenje ugovora. Svakako je potrebno, mada zakon to izriito ne kae, da opti uslovi budu inkorporisani u ugovor, odnosno da budu sastavni deo ugovora. Na koji nain e se to postii, da li je potrebno izriito pozivanje na opte uslove, ili je dovoljno da opti uslovi budu objavljeni, ili poznati strankama i sl. zavisie od prava koje bude odreeno kao merodavno za arbitrani sporazum.6 Vraamo se sada na nae pitanje, tj., da li se na sud prilikom primene Njujorke konvencije i tumaenja zahteva pismene forme arbitranog sporazuma moe osloniti na odredbe domaeg zakona? S obzirom da je jedan od glavnih ciljeva Njujorke konvencije

5 Ibid,, str. 424. 6 U poreenju sa reenjem iz naeg zakona reenje iz Model-zakona UNCITRAL-a, je neto stroe, jer je po ovom drugom, neophodno da se stranke pozovu u svom ugovoru na opte uslove i da na taj nain unesu arbitranu klauzulu u sastav ugovora.

313

P R A V N I I V O T br. 12/1998. da se osigura to efikasnije izvrenje arbitranih odluka i arbitranih sporazuma (kako se esto istie, reenja Konvencije pogoduju izvrenju - pro-enforcement bias), smatramo da bi bilo u skladu sa Konvencijom da se primeni fleksibilniji standard pismene forme iz domaeg prava. U uporednoj sudskoj, praksi koja nastaje u primeni Njujorke konvencije sve je vei broj odluka u kojima se sudovi pozivaju na blae standarde nacionalnog prava prilikom tumaenja pismene forme.7 Evropska konvencija takoe navodi ta se smatra pismenom formom (proiruje pojam u odnosu na Njujorku konvenciju utoliko to izriito ukljuuje i teleprinterska saoptenja), a dozvoljava i zakljuivanje arbitranog sporazuma u nekoj drugoj (usmenoj) formi, u odnosima izmeu drava ugovornica koje ne trae pismenu formu. Pored toga to Njujorka i Evropska konvencija sadre uniformnu normu o formi arbitranog sporazuma, moe iskrsnuti potreba da se konsultuje koliziona norma, odnosno da se odredi merodavno pravo za arbitrani sporazum, ukoliko se pojavi neko sporno pitanje u vezi sa formom arbitranog sporazuma koje nije neposredno regulisano konvencijom, a takvih pitanja je mnogo (pored ve pomenutog pitanja naina inkorporacije optih uslova poslovanja, tu je jo i pitanje punovanosti arbitranog sporazuma zakljuenog preko ugovornog zastupnika (da li ugovor o zastupanju takoe mora biti u pismenoj forimi), zatim, pitanje punovanosti arbitranog sporazuma izmeu cesionara i cesusa8 (da li cesija takoe mora biti izvrena u pismenoj formi), i pitanje da li je ispunjen zahtev pismene forme ako je ugovoru koji sadri arbitranu klauzulu u propisnoj pismenoj formi kasnije produena vanost putem usmenog dogovora9). b. Drugi uslov za punovanost arbitranog sporazuma na osnovu Njujorke i Evropske konvencije je arbitrabilnost spora, odnosno njegova podobnost da se rei arbitranim putem (objektivna arbitrabilnost). Ako drava smatra da odreenu vrstu sporova mora da reava sud, ona e doneti norme kojim zabranjuju poveravanje takvih sporova arbitrai. Za takve sporove kaemo da su nearbitrabilni. U Njujorkoj konvenciji, uslov arbitrabilnosti delimino je i posredno regulisan rezervom koja primenu konvencije ograniava na sporove koji potiu iz trgovinskih odnosa (naa drava je jedna od mnogih koje su stavile ovu rezervu). Pored toga, izriito je reeno da arbitrani sporazum mora da se odnosi na pitanje koje je prikladno za reavanje arbitraom (lan II stav 1). Polje primene Evropske konvencije ogranieno je na sporove iz meunarodne trgovine (lari I, stav 1). S obzirom da po pravu mnogih drava postoje i u okviru trgovakih sporova pojedine vrste sporova koje nisu arbitrabilne, ne moe se izbei pitanje po kojem pravu treba utvrivati da li je odreeni spor podoban za reavanje putem arbitrae.

7 Van den Berg, op. cit. br. 3, str. 420. 8 Vidi ire kod Mirjane Cukavac, Prenos arbitranog ugovora, Pravo i privreda br. 5-8/98. 9 Ibid. str. 430-432.

314

M. Stanivukovi: Merodavno pravo za arbitrani sporazum

c.Trei uslov punovanosti arbitranog sporazuma je subjektivne prirode sposobnost stranaka, ali ni Njujorka ni Evropska konvencija ne odreuju materijalne zahteve koje stranke treba da ispune da bi se smatralo da su sposobne, nego upuuju na merodavno pravo. d. etvrti uslov punovanosti arbitranog sporazuma (da se radi o ve nastalom ili buduem sporu iz odreenog pravnog odnosa) tie se njegove sadrine i dat je na supstancijalni nain (u Evropskoj konvenciji trai se samo da se radi o ve nastalom ili buduem sporu, lan I). Njujorka konvencija ne sadri kolizionu normu za punovanost arbitranog sporazuma u fazi priznanja njegovoj dejstva. Ona, meutim, sadri kolizionu normu za punovanost arbitranog sporazuma u situaciji kada se pred domaim sudom nalazi strana odluka kojoj treba dati egzekvaturu: primenie se zakon kojem su stranke podvrgle arbitram sporazum, ili, ako nema naznaenja u tom pogledu, zakon zemlje u kojoj je doneta odluka (lan V, stav 1 a). U istom lanu ona u pogledu sposobnost stranaka za zakljuenje arbitranog sporazuma upuuje na pravo koje je merodavno za stranke, to se u teoriji tumai kao upuivanje na poveznicu kolizionog prava suda koja se primenjuje na statusna pitanja (kod nas, to je dravljanstvo fizikih lica, a za pravna lica pravo njihove nacionalne pripadnosti, koja se odreuje na osnovu kombinovanja kriterijuma sedita i mesta osnivanja). Prilikom priznanja dejstva arbitranog sporazuma, Sud koji primenjuje Njujorku konvenciju moe odrediti merodavno pravo za punovanost arbitranog sporazuma na osnovu analogne primene kolizione norme koja se na osnovu Konvencije primenjuju u postupku egzekvature, ili moe primeniti kolizione norme sopstvenog prava ili, eventualno, supstancijalne norme sopstvenog prava (lex fori). Analogna primena kolizione norme iz lana V, stav 1a, znai da e sud taku vezivanja mesto u kome je odluka doneta tumaiti kao mesto u kome e odluka biti doneta. U svakom sluaju, ovo je jedno od pitanja oko kojeg se javljaju kolebanja u praksi primene Njujorke konvencije, naroito kada je u pitanju uslov arbitrabilnosti. Moemo navesti primer dve suprotne odluke belgijskih sudova. Po jednoj za arbitrabilnost spora, prilikom ocenjivanja punovanosti arbitranog sporazuma merodavno je lex fori (dakle, belgijski zakon, po kome takav spor ne bi bio arbitrabilan), a po drugoj, merodavno je pravo koje se primenjuje na arbitrani sporazum (vajcarsko pravo), po kojem je spor arbitrabilan, iako to ne bi bio po belgijskom zakonu).10 U oba sluaja radilo se o istom belgijskom zakonu. Evropska konvencija, nasuprot Njujorkoj, sadri veoma iscrpnu kolizionu normu u pogledu punovanosti arbitranog sporazuma u fazi njegovog priznanja pred sudom i raiava mnoge nedoumice:

10 Aguna v. Smith Industries, Tribunal de Commerce, Brussels, 19 September 1979, Yearbook Commercial Arbitration VIII (1983), str. 360 i Company M. v. M.SA., Cour d'appel, Brussels, 4. Oct. 1985, Yearbook Commercial Arbitration XIV (1989), str. 618-620.

315

P R A V N I I V O T br. 12/1998. U pogledu sposobnosti stranaka reenje je isto kao u Njujorkoj konvenciji, a nalazimo ga u lanu VI, stav 2. Evropske konvencije - merodavno je njihovo personalno pravo. U odnosu na ostala pitanja punovanosti arbitranog sporazuma, primenie se zakon zemlje kome su stranke podvrgle svoj arbitrani sporazum. U odsustvu autonomije volje, primenie se zakon zemlje u kojoj odluka treba da se donese. Ako, pak, zemlja u kojoj e se doneti odluka ne moe da se odredi, sud treba da poe od kolizionih normi sopstvenog prava (lan VI, stav 2). Kada je u pitanju arbitrabilnost spora, navedena koliziona norma nalae dopunsku primenu lex fori. To znai da domai sud moe da odbije priznanje arbitranog sporazuma kada se spor ne moe reiti putem arbitrae, bilo na osnovu merodavnog prava za arbitram sporazum, bilo na osnovu domaeg zakona. e. Kako Njujorka konvencija posebno navodi da se nee izvriti arbitrani sporazum koji je nitav, bez dejstva ili nepodoban za primenu, moemo se zapitati ta, osim ve gore navedenih razloga, moe da utie na proglasavanje jednog sporazuma nitavim i koje je pravo merodavno da odredi da li je arbitrani sporazum nitav. U amerikoj sudskoj praksi smatra se da ovaj izraz treba usko tumaiti i da se on odnosi na arbitrani sporazum: a) koji se moe napadati zbog univerzalno priznatih mana volje kao to su prinuda, zabluda i prevara i si., ili b) koji je suprotan osnovnim naelima javnog poretka drave suda.11 Kao to vidimo, po shvatanju amerikog suda, pitanje nitavosti procenjuje se prema lex fori.12 Nasuprot tome, po shvatanju nemakih sudova, na ovo pitanje treba na osnovu analogije primeniti kolizionu normu sadranu u lanu V, stav 1a Njujorke konvencije.13 Nitavost arbitranih klauzula zavisi od njihove autonomije u odnosu na glavni ugovor (tj. da li nitavost glavnog ugovora povlai automatski i nitavost arbitrane klauzule). Sama konvencija ne sadri odredbu o tome, pa je i u pogledu ovog pitanja potrebno konsultovati norme merodavnog prava.14 Uslovi za punovanost arbitranog sporazuma propisani Zakonom o parninom postupku slini su onima iz Njujorke konvencije. To su: a. Pismena forma, b. Arbitrabilnost spora (da se radi o pravima kojima stranke slobodno raspolau i da nije predviena iskljuiva nadlenost jugoslovenskog suda), c. Da se radi o postojeem ili buduem sporu koji moe da proizae iz odreenog pravnog odnosa. Ukoliko se ugovara nadlenost meunarodne arbitrae (bez obzira na sedite), arbitrani sporazum mora da ispunjava jo jedan dodatni uslov:

11 Ibid, str, 442. 12 Ibid. str. 447. 13 Ibid. 14 Ibid., sir. 449.

316

M. Stanivukovi: Merodavno pravo za arbitrani sporazum

d. Da se radi o sporu sa meunarodnim (inostranim) elementom, s tim da inostrani element mora biti izraen u subjektu: bar jedna od stranaka mora imati prebivalite/redovno boravite, odnosno sedite u inostranstvu (ovaj uslov iz domaeg prava mogao bi se odrediti kao subjektivna arbitrabilnost spora). Kada se navedeni uslovi primenjuju? Jugoslovensko pravo ne sadri specijalnu kolizionu normu za odreivanje merodavnog prava za arbitrani sporazum i po tome ne predstavlja neki izuzetak u uporednom pravu. Iz lana 468a ZPP (unet novelama iz 1990. godine) vidi se da se odredbe sadrane glavi trideset prvoj ZPP, meu kojima se nalaze gore navedeni uslovi, primenjuju uvek kada je sedite arbitrae u Jugoslaviji, osim ako se iz odredaba drugog saveznog zakona ili meunarodnog ugovora ne bi moglo zakljuiti da se odreena arbitraa ije je sedite u SRJ smatra inostranom arbitraom. Navedeni izuzetak se odnosi na sluaj kada su stranke ugovorile da e se arbitraa odrati u Jugoslaviji po pravilima postupka neke druge drave (na takav sluaj bi se primenjivala Njujorka konvencija i, eventualno, Evropska konvencija). Dakle, ako odredbu iz lana 468a protumaimo kao jednostranu kolizionu normu15 moglo bi se smatrati da je jugoslovensko pravo merodavno za arbitrani sporazum kojim je ugovoreno mesto arbitrae u Jugoslaviji. Sud koji treba da prizna dejstvo takvom arbitranom sporazumu njegovu punovanost ispitivae na osnovu uslova domaeg prava (Zakona o parninom postupku, ali, takoe i Zakona o obligacionim odnosima, kada su npr. u pitanju mane volje), osim ako nema uslova za primenu meunarodhog ugovora. Kada su stranke ugovorile merodavno pravo za arbitrani sporazum, a ne primenjuje se konvencijski reim, punovanost arbitranog sporazuma trebalo bi procenjivati kumulativno po izabranom pravu i po odredbama ZPP16 (u tom sluaju, dakle, ne bi se primenjivale odredbe jugoslovenskog obligacionog prava). Videli smo ranije, na primeru pismene forme, da uslovi iz domaeg prava mogu posredno da budu relevantni i kada se na arbitrani sporazum primenjuje Njujorka (ili Evropska) konvencija. Isto se moe rei i za arbitrabilnost kao uslov za punovanost arbitranog sporazuma po domaem pravu. Naime, ukoliko prihvatimo gore navedenu tezu, da se Njujorka konvencija primenjuje na sve arbitrane sporazume koji predviaju arbitrau u inostranstvu, domai sud bi morao da se oglasi nenadlenim i u sporu pokrenutom izmeu dve domae stranke koje su ugovorile arbitrau u inostranstvu. Nain na koji je u domaem pravu odredena arbitrabilnost spora, to spreava, jer da bi se mogla ugovoriti nadlenost arbitrae u inostranstvu, potrebno je da bar jedna od stranaka u sporu bude fiziko lice sa prebivalitem/trajnim boravitem u inostranstvu, odnosno pravno lice sa seditem

15 lan 468a. odreuje da se odredbama glave 32. ZPP koja nosi naslov Postupak pred izbranim sudovima ureuje postupak pred izbranim sudovima ije je sedite u Jugoslaviji. Meutim, u lanovima 469-487 koji se nalaze u sastavu ove glave, odredbe o postupku pred izbranim sudovima su ustvari malobrojne, a preovladuju odredbe o punovanosti arbitranog sporazuma, o sastavu i konstituisanju arbitranog suda, o nadlenosti suda u vezi sa arbitranim postupkom i o ponitaju arbitranih odluka. 16 Vidi, slino Varadi, Meunarodno privatno pravo, str. 382.

317

P R A V N I I V O T br. 12/1998. u inostranstvu (subjektivna arbitrabilnost) i da se radi o pravima kojima stranke slobodno raspolau/da nema iskljuive nadlenosti domaeg suda (objektivna arbitrabilnost).17 Radi se o normi javnog poretka (ili jo tanije, o normi neposredne primene) i domai sud e uvek moi da se pozove na ovu odredbu da bi uskratio priznanje arbitranom sporazumu izmeu domaih lica kojim se ugovara arbitraa u inostranstvu, iako bi prema kolizionim normama bilo merodavno pravo drave u kojoj e se odrati arbitraa. Sazrelo je vreme da se postavi pitanje, nije li ogranienje slobode ugovaranja nadlenosti meunarodne trgovinske arbitrae samo na one sporove u kojima je inostrani element izraen u subjektu pomalo zastarelo? Definicija meunarodne trgovinske arbitrae, sadrana u Model-zakonu UNCITRAL-a je znatno ira. Neadekvatnost vaeeg zakonskog reenja kod nas posebno se istie u sluajevima kada je arbitraa ugovorena u spoljnotrgovinskom poslu u kojem uestvuje vie domaih i inostranih ugovaraa, pa se kasnije u sporu domai ugovarai nau u ulozi suprotstavljenih stranaka (kao suparniari inostranih lica, ili samostalno). Po slovu zakona, (a takoe i Pravilnika Spoljnotrgovinske arbitrae u Beogradu koji je graen imajui u vidu kogentne zahteve domaeg prava), takav spor izmeu domaih stranaka ne moe reavati meunarodna trgovinska arbitraa, iako je nesporno da se radi o sporu koji je proistekao iz pravnog odnosa sa meunarodnim elementom18. Pitamo se zato je za na javni poredak toliko bitno, da se sporovi koji nastanu iz pravnih odnosa domaih subjekata kojima oni slobodno raspolau i u kojima postoji inostrani element (u objektu, pravima i obavezama, a ponekad, pored toga, i u subjektu, ako je inostrano lice jedan od saugovaraa), izuzmu iz nadlenosti meunarodnih trgovinskih arbitraa (pa ak i STA u Beogradu), kada, s druge strane, u tom domenu nemamo gotovo nikakvih ogranienja u pogledu nadlenosti inostranih dravnih sudova (drugim reima, vrlo su retke norme o iskljuivoj nadlenosti naeg sudstva u oblasti imovinskopravnih sporova, koje bi mogle spreiti priznanje stranih sudskih odluka u sporovima u kojima su se na suprotnim stranama nala (i) domaa lica)?

2. Faza posle donoenja arbitrane odluke Odredbe Njujorke konvencije primenjuju se na priznanje i izvrenje arbitranih odluka donetih na teritoriji druge drave ugovornice, te odluka donetih na teritoriji nae drave koje se ovde ne smatraju domaim (dakle, odluke donete primenom procesnog prava neke druge drave).

17 Ovaj uslov ublaen je novelama ZPP iz 1990. godine, jer se ranije traila strana dravna pripadnost jedne od stranaka. . 18 Vidi, primera radi, jedan takav sluaj iz prakse STA: odluka T-4/93 od 17. oktobra 1995. g.

318

M. Stanivukovi: Merodavno pravo za arbitrani sporazum

Njujorka konvencija odreuje da sud moe da odbije priznanje i izvrenje strane odluke ukoliko arbitrani sporazum na osnovu kojeg je odluka doneta nije punovaan i, kao to smo rekli, daje kolizionu normu na osnovu koje e sud priznanja i izvrenja odrediti pravo po kojem e procenjivati da li je arbitrani sporazum punovaan. To je pravo kojem su stranke podvrgle svoj arbitrani sporazum, a ako nisu koristile svoju slobodu ugovaranja, onda je to pravo zemlje u kojoj je doneta odluka. Izuzetno, pismena forma, kao jedan od uslova punovanoti arbitranog sporazuma, i u ovoj fazi se procenjuje prema uniformnoj normi konvencije. Sud priznanja i izvrenja arbitrane odluke ne bi morao da vodi rauna o posebnim formalnostima predvienim u pravu merodavnom za arbitrani sporazum i za njega bi bilo dovoljno, da arbitrani sporazum ispunjava zahtev pismene forme koji postavlja sama Konvencija.19 U pogledu sposobnosti stranaka merodavno je pred naim sudom, pravo njihovog dravljanstva, odnosno dravne pripadnosti. Moe se postaviti pitanje tumaenja pomenute uniformhe kolizione norme koju sadri Njujorka konvencija u lanu V, stav 1a, koja treba da odredi pravo po kome e se prosuivati uslovi za punovanost arbitranog sporazuma. Primarna taka vezivanja u toj normi je autonomija volje, a supsidijarna, ukoliko stranke nisu iskoristile svoje pravo izbora, je mesto donoenja arbitrane odluke, Da li e se smatrati da su stranke izborom prava merodavnog za ugovor u kome je sadrana arbitrana klauzula ujedno izabrale i pravo po kome e se ceniti punovanost te arbitrane klauzule, pogotovo ako su u arbitranoj klauzuli kao mesto arbitrae odredili neku drugu dravu, a ne onu ije je materijalno pravo merodavno za ugovor? Primera radi, ako su stranke izabrale englesko pravo kao merodavno za ugovor koji sadri arbitranu klauzulu kojom se ugovara arbitraa u vajcarskoj, da li e za punovanost te arbitrane klauzule biti merodavno englesko ili vajcarsko pravo (ili ak oba ta prava)? S jedne strane, kako mnogi autori istiu, nerealno je oekivati (i retko se deava) da stranke u svom ugovoru odrede jedno pravo kao merodavno za ugovor u celini, a drugo pravo kao merodavno za arbitranu klauzulu sadranu u tom ugovoru. Naroito je rasprostranjena praksa da se klauzula o izboru merodavnog prava za ugovor nalazi upravo u okviru arbitrane klauzule, kao sloene ugovorne odredbe, pa bi bio nelogian i nategnut zakljuak, da se izbor odnosi na ugovor u celini, ali da se ne odnosi na samu arbitranu klauzulu u okviru koje se nalazi. S toga bi ugovornu odredbu o izboru merodavnog prava trebalo tumaiti tako da se ona odnosi i na glavni ugovor i na arbitranu klauzulu.20 S druge strane, s obzirom da je kod nas prihvaena teorija o autonomiji arbitrane klauzule u odnosu na glavni ugovor, mogue je i drugaije tumaenje, na osnovu kojeg bi se pravni reim arbitrane klauzule dosledno odvojio od pravnog reima glavnog ugovora. Kod nas, neki autori autonomiju volje predvienu u ovoj odredbi Njujorke

19 Vidi, Redfern i Hunter, Law and Practice of International Commercial Arbitration, London, 1986 str. 112. 20 Tako, Redfern i Hunter, op. cit. str. 112-113, takoe Dicey i Morris, op. cit. br. 1, str. 536.

319

P R A V N I I V O T br. 12/1998. konvencije, izjednaavaju sa pravom stranaka da svoju arbitrau podvrgnu procesnopravnom sistemu neke druge drave, a ne pravnom sistemu drave u kojoj se arbitraa sprovodi, odnosno ne prave razliku izmeu ugovaranja merodavnog prava za arbitrani postupak i ugovaranja merodavnog prava za arbitrani sporazum.21 Po tom shvatanju, koje poiva na jurisdikcionoj teoriji o prirodi arbitranog sporazuma, za arbitranu klauzulu, kao poseban ugovor, merodavno je ono pravo koje je merodavno i za arbitrani postupak u celini. Dakle, samo ako bi stranke podvrgle svoju arbitrau nekom drugom pravu, a ne pravu mesta u kome ona treba da se sprovede (to se, kao to znamo, u praksi veoma retko dogaa), onda bi to pravo bilo pozvano da odredi ne samo arbitrani postupak, nego i uslove punovanosti arbitrane klauzule. U suprotnom, stupala bi na snagu supsidijarna odredba, po kojoj bi punovanost arbitrane klauzule zavisila, kao i arbitrani postupak, od zakona mesta arbitrae. Praktina razlika izmeu ova dva shvatanja bila bi u tome to bi se u gore navedenom primeru na punovanost arbitrane klauzule primenili prema prvom shvatanju, zahtevi engleskog prava, a prema drugom, zahtevi vajcarskog. Jedan od argumenata u prilog prvom shvatanju jeste to to se posebni uslovi punovanosti arbitranog sporazuma uporednopravrio najee mogu nai u arbitranim zakonima koji se neposredno primenjuju na arbitrae koje se sprovode na teritoriji date drave. Ipak ne treba zaboraviti da na punovanost i tumaenje arbitranog sporazuma mogu da utiu i odredbe obligacionog prava. Koliziona norma iz lana V, stav 1. Njujorke konvencije veoma podsea na kolizionu normu engleskog meunarodnog privatnog prava pomou koje se dolazi do merodavnog prava za ugovor. Naime, ukoliko stranke nisu izriito izabrale merodavno pravo za ugovor u celini, u engleskom pravu vai prezumpcija da je merodavno pravo za ugovor (ukljuujui i arbitranu klauzulu), pravo mesta u kojem arbitraa treba da se odri. Ova prezumpcija, iako, po reima englcskih autora, jaka, moe da se obori, jer je arbitrana klauzula samo jedan od niz faktora koji se razmatraju prilikom odreivanja merodavnog prava za ugovor. Ukoliko se na taj nain doe do nekog drugog merodavnog prava za ugovor, ono e se primeniti i na utvrivanje punovanosti arbitrane klauzule sadrane u tom ugovoru.22 U tom kontekstu, pod uslovom da stranke nisu izabrale merodavno pravo, doputa se mogunost, da se punovanost arbitranog sporazuma prosuuje na osnovu zahteva| dva prava - od strane arbitara po pravu koje oni odrede kao merodavno za glavni ugovor (proper law of the contract) i od strane suda priznanja i izvrenja, po pravul mesta u kojem je arbitraa donela odluku23. Davanje velikog ili odluujueg znaaja izboru foruma kao supsidijarne take vezivanja prilikom odredivanja merodavnog prava za ugovor nije ni naim pravnicima potpuno strano.24

21

Vidi, GoIdStajn i Triva, Medunarodna trgovaka arbitraa Zagreb 1987. str. 326.

22 Vidi, Dicey i Morris, op. cit., br. 1, str. 536, Redfern i Hunter, op. cit., br. 18, str. 113. 23 Redfern i Hunter, op. cit., br 18, str. 113. 24Vidi npr. odluke STA br T-218/91 od 17. oktobra 1995. g. i T-13/94 od 28. novembra 1995, godine.

320

M. Stanivukovi: Merodavno pravo za arbitrani sporazum

Smatramo da bi se u tumaenju kolizione norme sadrane u Njujorkoj konvenciji u fazi priznanja i izvrenja arbitrane odluke trebalo opredeliti za soluciju prema kojoj su stranke izborom prava merodavnog za ugovor u celini izabrale i pravo koje je merodavno za arbitranu klauzulu sadranu u njemu. Tek u odsustvu autonomije volje, primenilo bi se pravo mesta u kome je odluka doneta. Sluaj kada bi arbitrani sporazum bio punovaan po izabranom pravu, a ne bi ispunjavao minimalne uslove punovanosti propisane u arbitranom zakonu mesta arbitrae bio bi pokriven lanom V, stav 1e koji dozvoljava da se priznanje strane arbitrane odluke odbije ukoliko je arbitrana odluka ponitena u zemlji u kojoj je doneta. U pogledu arbitrabilnosti kao jednog od uslova za egzekvaturu strane arbitrane odluke Njujorka konvencija sadri jo jedriu kolizionu normu, na osnovu koje sud priznanja i izvrenja primenjuje sopstveno pravo da bi utvrdio da li je spor podoban za reavanje putem arbitrae (lan V, stav 2a). Dakle, odluka nee moi da se prizna odnosno izvri ako spor nije arbitrabilan bilo po zakonu drave koji su stranke izabrale, ili ako nisu izvrile izbor, po zakonu drave u kojoj je odluka doneta, bilo po zakonu suda. Pred domaim sudom pitanje punovanosti arbitranog sporazuma moe se postaviti i u postupku priznanja i izvrenja arbitrane odluke na koju se ne primenjuje Njujorka konvencija nego zakonske odredbe,25 bilo zato to nema uslova za primenu Konvencije, bilo zato to se stranka poziva na zakonski reim kao povoljniji (vidi lan VII Njujorke konvencije koji to dozvoljava). Zakonske odredbe o priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka nalazimo u Zakonu o reavanju sukoba zakona (lan 99). One sadre nekoliko uslova koji se odnose na punovanost arbitranog sporazuma. Da bi se odbilo priznanje i izvrenje strane arbitrane odluke, potrebno je: a) da se po pravu SRJ predmet spora ne moe podvri arbitrai i da ne postoji iskljuiva nadlenost suda ili drugog organa SRJ (arbitrabilnost spora), clan 99. stav 1. taka 1. i 2; b) da arbitrani sporazum nije zakljuen u pismenom obliku, odnosno razmenom pisama, telegrama ili teleprinterskih saoptenja (pismena forma), clan 99. stav 1. taka 5; c) da arbitrani sporazum nije punovaan, lan 99. stav 1. taka 6. Prva pretpostavka odredena je nesumnjivo domaim pravom, a druga je odredena supstancijamom normom (mada postoji nepodudarnost sa modernijom normom iz ZPP, ona je ipak povoljnija od norme o pismenoj formi iz Njujorke konvencije). U pogledu tree pretpostavke, moe se pojaviti dilema po kojem pravu se procenjuje da li je arbitrani sporazum punovaan. Jugoslovensko pravo, rekli smo, nema kolizionu normu koja bi se odnosila neposredno na punovanot arbitranog sporazuma, kao posebne vrste ugovora. Neki autori predlau analognu pri-

25 Pojednostavljujemo ovde situaciju, utoliko to ne razmatramo opciju da se primenjuje neki dvostrani meunarodni ugovor.

321

P R A V N I I V O T br. 12/1998. menu kolizionih normi iz Njujorke konvencije, drugi primenu kolizione norme za ugovore iz lana 20. Zakona o reavanju sukoba zakona, a trei se zalau za primenu lex fori.26 Rezultat u prva dva sluaja moe, mada ne mora da bude isti. Po prvoj varijanti primenjuje se autonomija volje, a u njenom odsustvu, pravo mesta donoenja odluke (po analogiji sa Njujorkom konvencijom). Po drugoj varijanti, primenjuje se takoe primarno autonomija volje, ali moe biti sporno koju bi taku vezivanja trebalo prihvatiti kao supsidijarnu. Naime, poznato je da se po osnovu lana 20. ZRSZ u odsustvu autonomije volje primenjuje pravo domicila nosioca karakteristine prestacije, s tim da se od ovog prava moe odstupiti ukoliko posebne okolnosti sluaja ukazuju na neko drugo pravo (princip najblie veze). Dok su za pojedine ugovore imenovane ugovorne strane koje se imaju smatrati nosiocima karakteristine prestacije, dotle je u poslednjoj taki predvieno da e se na ostale ugovore koji nisu posebno navedeni, primeniti pravo mesta gde se u vreme prijema ponude nalazilo prebivalite, odnosno sedite ponudioca. S obzirom na specifinu prirodu arbitranog sporazuma, ne bi se moglo smatrati da je bilo koja od ugovornih strana u arbitranom sporazumu nosilac karakteristine prestacije. Zbog toga bi trebalo uzeti da je arbitrani sporazum u najblioj vezi sa pravom mesta donoenja odluke. Ipak, s obzirom da se radi o okvirnoj kolizionoj normi, sudija moe da se opredeli i za primenu prava sedita ponudioca. Ukoliko se arbitrana klauzula nalazi u nekom ugovoru u kojem se moe odrediti nosilac karakteristine obaveze (npr. prodavac kod ugovora o kupoprodaji), mogu je i zakljuak da je za arbitrani sporazum merodavno pravo koje je merodavno i za glavni ugovor (pravo prodavca). Navedene solucije u pogledu odreivanja merodavnog prava izgledaju prihvatljivije nego lex fori, iz prostog razloga, to imperativne zahteve domaeg arbitranog prava podmiruju prva dva gore navedena uslova. Kada je u pitanju uslov pismene forme koji je formulisan supstancijalnom normom, predlae se odstupanje od njega, ukoliko bi po merodavnom pravu bila dozvoljena i usmena forma, a oito je da su stranke pristale da se njihova usmeno dogovorena arbitraa sprovede i da je i sprovedena. Medutim, ovde se, u sutini, ne bi radilo o odstupanju od uslova pismene forme, jer se po naem arbitranom pravu, sadranom u ZPP, pismenom formom smatra i razmena tube u kojoj se tuilac poziva na arbitrani sporazum i odgovora na tubu u kojem tueni ne osporava postojanje arbitranog sporazuma. Da bi se takva odluka priznala, potrebno je samo ekstenzivno tumaiti uslov iz lana 99. stav 1. taka 5. ZRSZ, tako da on obuhvata uslov pismene forme na nain definisan u ZPP (takva potreba se javlja i u drugim sluajevima, npr. kada je u pitanju punovanost arbitranog sporazuma sadranog u optim uslovima poslovanja). Konano, o punovanosti arbitranog sporazuma domai sud moe da raspravlja i u postupku ponitaja arbitrane odluke. Ponitaj arbitrane odluke moe se

26 Vidi, Dika, Kneevi, Stojanovi, Komentar Zakona o meunarodnom privatnom i procesnom pravu, Beograd 1991. g. str. 333, Goldtajn, Triva, op. cit., br. 21, str. 221.

322

M. Stanivukovi: Merodavno pravo za arbitrani sporazum

zahtevati: a. ako uopte nije zakljuen arbitrani sporazum; ili b. ako arbitrani sporazum nije bio punovaan. U lanu 485. ZPP u kojem su sadrani ovi uslovi citiraju se lanovi 469. do 471. ZPP (koji se tiu arbitrabilnosti spora, forme arbitranog sporazuma i odreenosti spora, odnosno pravnog odnosa). To znai da e se u postupku ponitaja arbitrane odluke postojanje i punovanost arbitranog sporazuma ceniti uvek prema domaem pravu, to bi moglo donekle da se prihvati s obzirom da domai sud na osnovu ZPP moe da odluuje samo o ponitaju arbitrane odluke koja je doneta u Jugoslaviji (dosledno lanu 468a), a za arbitrani sporazum je u takvom sluaju po gore usvojenom miljenju, najee merodavno domae pravo. Meutim, u citiranim odredbama nije pomenuta nesposobnost stranaka kao razlog za nitavost arbitranog sporazuma, a teko bi se moglo prihvatiti da bi se i ovaj razlog morao ceniti prema domaem pravu. Isto tako, nije obuhvaena eventualnost da stranke podvrgnu svoj ugovor i arbitranu klauzulu sadranu u njemu nekom stranom pravu, koje bi u tom sluaju bilo pozvano da odredi uslove punovanosti i tumaenje arbitranog sporazuma na osnovu kojeg je sprovedena arbitraa u Jugoslaviji. U poslednjem sluaju, ponitaj arbitrane odluke bi mogao da se izrekne ne samo zato to arbitrani sporazum nije punovaan po citiranim odredbama ZPP, ve i zato to nije punovaan po odredbama izabranog prava. Prema Evropskoj konvenciji o meunarodnoj trgovinskoj arbitrai, koja odreuje limitativno razloge za ponitaj koji se mogu prihvatiti i zbog kojih e biti odbijeno priznanje i izvrenje arbitrane odluke u drugim zemljama, kao prvi razlog navodi se da ugovorne strane koje su sklopile arbitrani sporazum nisu bile sposobne po pravu koje se na njih primenjuje, ili da taj arbitrani sporazum nije punovaan po pravu kojem su ga ugovorne strane podvrgle, a ako to nisu uinile, onda po pravu drave u kojoj je odluka doneta. Evropska konvencija primenjuje se na arbitrane odluke donete na osnovu arbitranih sporazuma koji spadaju u njenu oblast primene. MERODAVNO PRAVO ZA PUNOVANOST ARBITRANOG SPORAZUMA KADA O TOME ODLUUJE ARBITRAA O punovanosti arbitranog sporazuma mogu da odluuju i arbitrae kada ispituju uslove za postojanje sopstvene nadlenosti. Institucionalne arbitrae esto predviaju mehanizam u kojem prvo sumarnu ocenu postojanja i punovanosti arbitranog sporazuma vri neki organ arbitrae, a zatim se konana ocena o tome preputa arbitranom veu, odnosno arbitru pojedincu (vidi npr. l VI, stav 2. rbitranog pravilnika MTK od 1998: g.). Arbitrani pravilnici mogu da sadre supstancijalne odredbe koje propisuju pojedine uslove za punovanost arbitranog sporazuma. Te odredbe e, po pravilu, biti u skladu sa zahtevima prava drave u

323

P R A V N I I V O T br. 12/1998. kojoj se nalazi sedite arbitrae. S druge strane, arbitrani pravilnici retko sadre kolizione norme za odreivanje prava merodavnog za arbitrani sporazum. Ako se pojavi neko pitanje od kojeg zavisi punovanost arbitranog sporazuma, a koje nije regulisano pravilnikom, arbitri e biti suoeni sa potrebom da se pozovu na odredbe nekog nacionalnog prava. Pri tome, od odluke arbitara zavisi da li e do merodavnog prava za arbitrani sporazum doi primenom nacionalnih kolizionih normi koje vae u seditu arbitrae ili primenom uniformnih kolizionih normi sadranih u meunarodnim sporazumima, ili e neposredno primeniti arbitrano pravo sedita arbitrae, kao lex fori. S obzirom na iroku prihvaenost Njujorke konvencije, moe se oekivati da e arbitri u veini sluajeva prilikom ocene punovanosti arbitranog sporazuma poi od njenih supstancijalnih i kolizionih normi, nastojei da odluci obezbede egzekvaturu. Takoe, realno je oekivati da e se arbitri prilikom ocene punovanosti arbitranog sporazuma drati i zahteva javnog poretka (drugim reima, uslova arbitrabilnosti) drave u kojoj je mesto arbitrae, da bi izbegli ponitaj odluke od strane suda te drave (u veini pravnih sistema dozvoljeno je da se arbitrana odluka aktivno napadne pred sudom od strane nezadovoljne stranke ukoliko je doneta na teritoriji date drave). S druge strane, nije realno oekivati od arbitara da uzmu u obzir norme o arbitrabilnosti svih pravnih poredaka u kojima bi se mogla zatraiti egzekvatura budue arbitrane odluke.27

ZAKLJUAK Za arbitrani sporazum merodavno je pravo kojem su ga stranke podvrgle. Zbog toga se savetuje ugovornim stranama, odnosno njihovim pravnim savetnicima da prilikom zakljuenja arbitranog sporazuma, predvide i merodavno pravo. Ukoliko to ipak ne uine, primenie se pravo mesta arbitrae. Zbog toga (a i zbog drugih razloga, o kojima ovde nije bilo rei) trebalo bi svakako u arbitranom sporazumu predvideti mesto arbitrae. Idealna solucija kojom se izbegavaju sve dileme u tumaenju jeste da se izabrano pravo i mesto arbitrae poklope, ukoliko protiv toga ne govore neki drugi razlozi. Ako ugovorne strane ne odrede ni merodavno pravo ni mesto arbitrae, onda e punovanost, tumaenje i dejstvo njihovog arbitranog sporazuma zavisiti od suda pred kojim se pitanje postavi, odnosno od kolizionih normi toga suda, ili od kolizionih normi koje usvoje arbitri. Drugim, reima rezultat e biti manje predvidiv. U pogledu sposobnosti svoga saugovaraa ugovorne strane treba uvek da ispitaju materijalne norme njegovog nacionalnog i/ili domicilnog prava. U pogledu forme arbitranog sporazuma, dovoljno je drati, se zahteva Njujorke i/ili Evropske konvencije ukoliko ima uslova za njihovu primenu na arbitrani sporazum, to e najee biti sluaj, a ukoliko nema osnova za njihovu primenu, treba se drati zahteva forme predvienih u izabranom pravu

27 Goldtajn, Triva, op. cit., br. 21, str. 221.

324

M. Stanivukovi: Merodavno pravo za arbitrani sporazum

i u pravu ugovorenog sedita arbitrae. Ako ugovaraju nadlenost institucionalne arbitrae, ugovorne strane svakako treba da se pre toga upoznaju sa zahtevima za punovanost arbitranog sporazuma koje postavlja pravilnik date arbitrae. Naravno, treba voditi rauna o samoj formulaciji arbitranog sporazuma, odnosno postarati se da arbitraa kojoj se poverava reavanje spora bude tano i nedvosmisleno odreena i da se obuhvate svi sporovi koje stranke imaju nameru da podvrgnu arbitrai. to se tie arbitrabilnosti spora, koja, kao to smo videli moe da se ceni po vie prava (po pravu koje su stranke izabrale za ugovor, po pravu suda koji treba da izvri arbitrani sporazum, po pravu mesta arbitrae i po pravu mesta egzekvature), ona naizgled predstavlja nepredvidivi faktor, faktor nesigurnosti koji stranke teko mogu unapred da otklone u nastojanju da dodu do efikasnog arbitranog sporazuma. Meutim, arbitrabilnost kao izraz ustanove javnog poretka na jednom specifinom polju pravnih odnosa predstavlja onaj rizik koji se mora prihvatiti, bez kojeg bi inae bilo nemogue funkcionisanje meunarodne trgovake arbitrae kao meunarodnog privatnog mehanizma reavanja sporova u uslovima postojanja nacionalnih drava i nacionalnih sistema prava. Osim toga, primetno je da se u poslednjim decenijama u okvirima nacionalnih prava ogranienje arbitrabilnosti sve restriktivnije tumai kada su u pitanju arbitrani sporazumi koji se odnose na trgovinske sporove sa inostranim elementom. Tako se polako pribliavamo uniformnom pravilu o arbitrabilnosti svih meunarodnih trgovinskih sporova.

325