1 ITAOCU Osam velikih mitova o recikliranju otkriva greke i obmane koje ine dobar deo retorike u prilog obaveznom recikliranju. Daniel K. Bendamin istie da je recikliranje oduvek bilo nain reavanja problema otpada, ali da su Amerikanci izgubili kompas kad je u pitanju upravljanje otpadom. Ciljevi redukovanja, ponovne upotrebe a naroito recikliranja postali su jedini prihvatljiv nain upravljanja otpadom. Bendaminov esej pokazuje zato je ovo stanovite zasnovano na pogrenim predstavama mitskih razmera. Bendamin je profesor ekonomije na Univerzitetu Klemson i vii saradnik PERC-a Centra za slobodno trite na polju zatite prirodne sredine. Rukovodi PERC-ovim programom za postdiplomce, a redovan je saradnik u PERC-ovom Izvetaju sa svojom kolumnom Dodirne take stecita istraivanja i politike. Njegova najnovija knjiga, pod naslovom Ekonomija pitanja od javnog znaaja (2003), napisana je u saradnji sa Roderom Lirojem Milerom i Daglasom C. Nortom. Ovaj esej je inspirisan popularnom serijom predavanja koja je Bendamin odrao na radionicama za predavae, pod sponzorstvom PERC-a i Fondacije za nastavu ekonomije. Deo je PERC-ove serije smernica, koje se sastoje od kratkih, itkih radova na temu ekologije. lanke ureuje Dejn S. o a producira Dajana Rejnhart. Mendi-Skot Beelir je zaduena za dizajn. Ovaj i drugi lanci u seriji dostupni su na PERC-ovom web sajtu, www.perc.org. Smetlite je bilo naa poezija i naa istorija. Volas Stegner (1959, 80) ubre se ne moe tolerisati u slobodnom drutvu. Riard Denison, Fond za odbranu ivotne sredine (citirano u Knight 1989, C3) Osam velikih mitova o recikliranju Deniel K. Bendamin UVOD Kao i u veini zemalja sveta, u SAD-u je recikliranje oduvek bilo neodvojivi deo reavanja problema otpadnih proizvoda. Ali, do nedavno su odluke o tome da li treba reciklirati ili ne po pravilu bile preputene pojedincima i firmama. Od pre dvadesetak godina se stav Amerikanaca prema otpadu promenio brzo i radikalno. Tretiranje otpada je prelo sa lokalnog na dravni i nacionalni nivo. Predstavnici dravnih organa razmatrali su alternativne metode uklanjanja otpada, Agencija za zatitu ivotne sredine je otpad pretvorila u pitanje federalne regulative, a Kongres i Vrhovni sud su se nali usred une debate o kamionima i lepovima koji prevoze otpad preko granica saveznih drava. Podstaknuti strahom od krize u vezi sa otpadom, koji je jo vie eskalirao priom o lepu za prevoz otpada Mobro, Amerikanci su izgubili oseaj za tretman otpada. Pojavio se

1

2 novi konsenzus: smanjiti, ponovo iskoristiti, a posebno reciklirati, postali su jedina ekoloki odgovorna reenja za krizu zapaenu u Americi. Javnom retorikom su sve vie dominirale tvrdnje koje su bile ili sumnjive ili oigledno netane. Cilj ovog eseja je da se takve tvrdnje prikupe na jednom mestu i iz njih izvue ono najbitnije i tako pokae da se, u stvari, radi o Osam velikih mitova recikliranja. KRATKA ISTORIJA OTPADA Otpad je nezaobilazni nusproizvod proizvodnje i potronje. Postoji tri naina tretiranja otpada, i svi su poznati i koriste se od davnina: bacanje, spaljivanje i recikliranje. Hiljadama godina bilo je uobiajeno baciti smee gde god se nalazili na pod ili kroz prozor. Domae ivotinje koje se hrane otpacima, uglavnom svinje i psi, pojeli bi jestive delove, dok je sitrotinja pabirila to je mogla. Na ostalo su se bacali novi slojevi, i tako je gomila rasla. Vremenom su se celi gradovi irili, izdiui se na masivnim bregovima pod nazivom telovi, koji su sadrali ostatke prethodnih vekova (Ratje i Marfi 1992, pogl. 2). Na kraju, ljudi su poeli da koriste razvijenije naine reavanja problema otpada. U Americi je Bendamin Frenklin uspostavio prvi gradsku slubu za ienje ulica (Ratje i Marfi 1992, 41). Otprilike u to vreme su ljudi poeli da kopaju i rupe za smee, umesto da prosto bacaju smee kroz prozor (mada je veini ljudi prozor i dalje bio sasvim dobro reenje). Napredak je tekao sporo. 1880. godine je manje od 25% amerikih gradova imalo organizovanu gradsku slubu za odvoz smea. Njujork je 1895. godine uspostavio prvi zaista sveobuhvatni sistem javnog upravljanja otpadom, a do 1910. je oko 80% amerikih gradova ve imalo redovno organizovano prikupljanje otpada (Melosi 1981; 2000, pogl. 9). Recikliranje - koje se obino nazivalo pabirenjem bilo je sutinski deo procesa uklanjanja otpada. Pabirenje je bio tako rairen hobi da je Vinslou Homer 1895. godine napravio grafiku "Scena iza Zaliva, koja prikazuje mukarce, ene i decu kako vredno eprkaju po ostacima na bostonskom gradskom smetlitu. Trgovci starom odeom i krpama bili su uobiajen deo seoskog ivota i redovna slika na ulicama amerikih gradova, dobrim delom i u dvadesetom veku (Strasser 1999). Meutim, tehnologija prerade drveta i transportni sistemi su do dvadesetih godina prolog veka toliko uznapredovali da je novo drvo zamenilo stare krpe i otpadni papir kao glavni izvor vlakna za hartiju, a do kraja II svetskog rata su sakupljai starih krpa postali retkost. Jo jedan oblik recikliranja koji se mogao videti krajem devetnaestog i poetkom dvadesetog veka bila je redukcija, koja se razvila iz topljenja kitovog sala pri lovu na kitove (Hering i Grili 1921, pogl. 11). Bilo je to iskuvavanje mokrog otpada i ivotinjskih strvina (npr. 15.000 konja koliko je godinje ugibalo u Njujorku) u velikim kacama, ime se dobijala mast i suva materija koja se na zvala tenkarina, odnosno ubrivo od ivotinjskih ostataka. Oko postrojenja za redukciju irio se nesnosan smrad, a proizvodila su i teni otpad koji je zagaivao vodotokove. Otpor tome je poprimio politike razmere,

2

3 tako da je do 30-tih godina 20. veka veina tih postrojenja ugaena. Poslednje je zatvoreno u Filadelfiji 1959. godine (Ratje i Marfi 1992, 175). Iako su ljudi spaljivali otpad hiljadama godina, prvo moderno postrojenje za spaljivanje (tzv. destruktor) otvoreno je u Notingemu u Engleskoj, 1847. godine. Jedanaest godina kasnije, u Njujorku je izgraen prvi ameriki model (tzv. kremator ) (Hering i Grili 1921, pogl. 10). Do II svetskog rata je u SAD postojalo oko 700 postrojenja za spaljivanje, (tzv. incineratora). Iako su isputali odvratan smrad, tetne gasove i dim pun ai i pepela, bili su dovoljno efikasni da smanje obim odlaganja otpada za 85-95%. Posle rata su bolje konstruisane deponije poele da zamenjuju postrojenja za spaljivanje, pa je do 1970. godine u Americi ostalo samo oko 150 takvih pogona. Porast cena nafte je 70-tih godina prolog veka doveo do obnove zanimanja za ta postrojenja. Iako su se neki gradovi bunili protiv incineratora, izraavajui zabrinutost zbog mogueg zagaenja vazduha, do 2000. godine je sagorevanje (mnogo potpuniji, i stoga mnogo istiji proces nego ikada ranije), koriteno za unitavanje skoro 15% komunalnog vrstog otpada. Sanitarne deponije potiu iz Velike Britanije i otvorene su 20-tih godina prolog veka, a u SAD ih je deceniju kasnije uveo Din Vincenz, naelnik za javne radove u Freznou, u Kaliforniji (Melosi 2000, pogl. 13). Takve deponije su vaile za sanitarne zbog dva kljuna elementa. Kao prvo, sve vrste otpada su se meale i odlagale istovremeno, kako bi se izbegli veliki, truli "depovi" raspadajuih organskih materija. Kao drugo, izmeu slojeva smea nabacivani su slojevi pepela, praine pometene sa ulica, pa ak i zemlje, kako bi se suzbile tetoine i nesnosan smrad. U toku Drugog svetskog rata, amerika vojska se suoila sa problemom odlaganja otpada po velikim vojnim bazama, pa su zaposlili Vinceza da rukovodi tim poslom. Do 1944. godine je 111 kasarni koristilo deponije, i njihov oigledan uspeh naveo je skoro 100 amerikih gradova da uvede takvu praksu. Tokom narednih 25 godina je sanitana deponija postala najuobiajeniji ameriki metod za reavanje problema komunalnog vrstog otpada. Moderna era uklanjanja smea i reciklae poinje u prolee 1987. godine, kad je lep za prevoz otpada Mobro 4000 proveo dva meseca i preplovio 6.000 milja po Atlantiku i Meksikom zalivu, traei gde da udomi svoj teret (Miler 2000, 1-14). Mobro je isplovio marta meseca 1987. godine sa 3200 tona njujorkog smea, koje je prvobitno trebalo da se istovari na jednoj jeftinoj deponiji u Lujzijani. Nadajui se smanjenju trokova prevoza, preduzetnik koji je poslao Mobro na to putovanje pokuao je da zainteresuje okrug Douns, u Severnoj Karolini, da primi to smee.. Meutim, Mobro je uplovio u luku Morhed Siti, u Severnoj Karolini, pre nego to je dogovor oko posla priveden kraju, a gradski oci su se zapitali: ""emu urba?" i rekli "Neka, hvala", pa se vest uskoro proirila, to je dovelo do odbijanja gde god se "Mobro" naao, ukljuujui i prvobitno odredite u Lujzijani. Mada fizika dostupnost prostora za deponiju nije bila u pitanju, u medijima situacija nije predstavljena na taj nain. Mobro, po reima reportera za vreme TV prenosa uivo sa

3

4 samog lepa, "zaista dramatizuje krizu prisutnu irom zemlje, u kojoj se suoavamo sa odlaganjem otpada" (Bailey 1995, A8). I zaista, ta udna "podela uloga" uspela je da "Mobrovo" puteestvije pretvori u nacionalno pitanje. Prvi akter bio je Fond za zatitu zivotne sredine, koji je (bez mnogo uspeha) pokuavao da proda Americi kuno recikliranje. "Mobro" je toj organizaciji pruio ono to joj je trebalo. Po reima Dona Rustona, funkcionera te organizacije, "Ni promotivne firme ne bi mogle da osmisle bolje vozilo od lepa za otpad" (Bailey 1995, A8). Druga grupa aktera bili su lanovi Nacionalne asocijacije za upravljanje vrstim otpadom, koji su 80tih godina 20. veka nastojali da pridobiju muterije za svoje sve obimnije kapacitete deponija. Kad je "Mobro" dospeo na naslovne strane, svi su citirali izjavu Asocijacije da se "kapacitet deponija u Severnoj Americi neprestano smanjuje (Bejli 1992, A1). Uspanieni predstavnici dravnih i lokalnih organa vlasti poeli su da potpisuju dugorone ugovore za prostor na deponijama. Poslednji element toj kombinaciji bila je Agencija za zatitu ivotne sredine (EPA), koja je takoe javno podrala stanovite da kriza postoji zasnivajui svoj sud na injenici da se broj deponija u Sjedinjenim Dravama smanjuje. Ono to Agencija nije primetila jeste da su povrina deponija raste mnogo bre, tako da se njihov ukupni kapacitet zapravo poveava. Mitovi o recikliranju Rezultat tog neprestanog izraavanja zabrinosti bio je sve vei strah da Americi ponestaje mesta za odlaganje otpada, kao i da jueranji kuni otpad moe na neki nain da postane sutranji toksini otpad. Do 1995, ankete su ustanovile da Amerikanci misle da smee predstavlja ekoloki problem broj jedan, a 77% je izjavilo da poveano recikliranje u domainstvima predstavlja reenje (Bejli 1995, A8). Ipak, ove tvrdnje i strahovi bili su zasnovani na grekama i dezinformacijama Osam velikih mitova o recikliranju. Mit 1: Nae smee e nas zatrpati. Od 80-tih godina prolog veka ljudi neprestalno tvrde da se Amerika suoava sa krizom kapaciteta deponija. Na primer, bivi potpredsednik Al Gor tvrdio je da Americi ponestaje naina da se rei otpada tako da bude ili daleko od oiju, ili bar da se a njega ne misli (Gor 1992, 145). Veliki pisac naune fantastike Ajzek Asimov izrazio je to jo drastinije. U svojoj knjizi o ekolokim problemima s kojima se svet suoava, on i njegov ko-autor tvrde da skoro sve postojee deponije dostiu maksimum svog kapaciteta, a ponestaje nam prostora za smetaj novih (Asimov i Pol 1991, 144). Odakle se izrodila ta ideja? Osamdesetih godina prolog veka, delatnost odlaganja otpada prela je na upotrebu veih deponija, delimino zbog novih propisa Agencije za zatitu ivotne sredine, a delimino zbog konsolidovanja i spajanja firmi. Istovremeno, broj funkcionalnih deponija se naglo smanjio. Agencija, mediji i mnogi drugi komentatori fokusirali su se na broj deponija, umesto na njihov kapacitet, koji je naglo rastao, i zakljuili su da nam ponestaje prostora. D. Vinston Porter, pomoni administrator u Agenciji, odgovoran za ulogu Agencije u stvaranju privida krize otpada, priznao je da je kljuna studija koju je Agencija koristila bila pogrena, jer jer su u njoj brojane deponije,

4

5 a ne sabiran njihov kapacitet, a potcenila je i izglede za proirenje kapaciteta. Alen Gesvajn, predstavnik Agencije i jedan od autora studije, napomenuo je: Oduvek sam se pitao odakle sad ta besmislica o krizi kapaciteta deponija (Bejli 1995, A8). Mada su Sjedinjene Drave vee i bogatije i proizvode vie otpada, kapacitet njihovih deponija je sada vei nego ikada, prema Nacionalnoj asocijaciji za upravljanje vrstim otpadom (NSWMA). Do sredine devedesetih, nacionalni kapacitet deponije iznosio je oko 14 godina, a do 2001. godine se je porastao na preko 18 godina (EPA 2002; Asocijacija za upravljanje vrstim otpadom 2002). Istini za volju, postoje lokacije, kao to je Nju Derzi, gde se kapacitet smanjio. Ali, neravnomerna prostorna raspodela dostupne povrine deponija nije nita znaajnija od neravnomerne raspodele geografske rasporeenosti proizvodnje automobila. Otpad je postao meudravni biznis, u kome ga 47 saveznih drava izvozi, a 45 uvozi. Razni autori su izraunali koliko bi prostora trebalo da se smesti ameriko smee. Odgovor glasi: ne mnogo. Kad bismo dozvolili da se smee nagomila do visine kao na njujorkoj deponiji Fre Kils (225 stopa, odnosno oko 7,5 metara), deponija na koju bi se smestilo svo ameriko smee tokom narednog stolea bila bi duine samo otprilike 10 milja (Lomborg 2001, 207). Da se izrazimo malo slikovitije, na ran Flying D Teda Tarnera kod Bouzmena u Montani, moglo bi da se smeta svo ameriko smee tokom sledeeg veka a da za njegove bizone ostane jo 50.000 jutara. Ne tvrdimo da treba biti toliko nerazuman i zatrpati Flying D kunim otpadom: i trokovi prevoza i predivno imanje sauvalo bi se kad bi se smee odlagalo blie mestu nastanka. Sutina je u tome da bi daleko manje smea o kome vredi razmiljati moglo da se smesti na daleko manjem prostoru nego to o njemu vredi brinuti. Mit 2: Nae smee e nas otrovati Protivnici deponija tvrde da je komunalni vrsti otpad (uobiajen naziv za obini kuni i komercijalni otpad) tetan po zdravlje, po zalihe vode i ekosistem u kom ivimo. Neki ljudi su zabrinuti zbog emisije metana, koji nastaje pri raspadanju (bio-razgradnji) organskih materija na deponijama; druge brine da e oced (tenost koja se cedi na dno) iscuriti, i zagadititi podzemne vode i okolne bunare. Tvrdnju da bi nae smee moglo da nas otruje ne moemo pobiti u potpunosti, jer se skoro stalno uju optube da su deponije "pretnja" po ljudsko zdravlje i dobrobit. Skoro sve moe da predstavlja pretnju, ali je izuzetno teko nai dokaze tetnosti deponija. I sama Agencija za zatitu ivotne sredine priznaje da rizik za ljude (a verovatno i po ivotinje i biljke) od modernih deponija praktino ne postoji. Sama Agencija priznaje da rizici po ljude (a verovatno i biljke i ivotinje) od savremenih deponija skoro i ne postoji. Agencija je zakljuila da deponije izgraene u skladu sa njenim propisima mogu oekivano da izazovu 5,7 smrtnih sluajeva izazvanih rakom u narednih 300 godina po jedan svakih 50 godina (EPA 1990, 1991; Gudstajn 1995). Da to stavimo u perspekitvu, rak u SAD godinje ubije preko 560.000 ljudi, a celer, kruke i zelena salata su daleko

5

6 opasnije po ljude od modernih deponija (Ejms, Megou, i Gold 1987; Gold, Ames, i Sloun 2002). Problemi sa starim deponijama Istina je da su starije deponije, u najmanju ruku, potencijalno tetne po ekosistem i ljude. U prolosti su najbolji nauni i politiki umovi smatrali da su movare idealne lokacije za deponije. Prostor je bio jeftin, a zatrpavanjem movara olakavalo se suzbijanje komaraca (i samim tim smanjivala mogunost zaraze), i dobijalo vredno graevinsko zemljite, od obale do obale. Zatvor na ostrvu Rajkers i aerodrom La Guardija u Njujorku izgraeni su na bivim deponijama, kao i mnoga naselja u du zaliva u San Fransisku. Ali, to je imalo cenu. Movare su vani ekosistemi i vre funkcije od kojih ljudi imaju direktne koristi, ukljuujui kontrolu poplava i filtraciju vode. Zatrpavanjem movara se te funkcije unitavaju ili ometaju. Osim toga, smetanje deponija u movare moe da izazove curenje oceda, to moe da narui ekosistem, a moda i direktno teti ljudima. Meutim, kada su locirane na suvom zemljitu, ak i deponije starog tipa veoma teko mogu da imaju potencijalni ili stvarni tetan uticaj na okolinu. Za poetak, dogaa se veoma malo biorazgraivanja (Ratje i Marfi 1992, 113-22). Drugo, kada do toga i doe, obino se zavri uskoro nakon zatvaranja deponije. (Da da razgradnja ne prestane, deponija bi bukvalno nestala, poto bi se njen sadraj pretvorio u metan, ugljen dioksid i ostale nusproizvode.) I tree, poto se sadraj deponija, ak i starih, obino ne pomera, potencijalna teta od materija koje nisu biorazgradive je minimalan (Ratje i Marfi 1992, 122-29). Realni potencijalni rizici od deponija nemaju veze sa komunalnim vrstim otpadom. Ti rizici (zbog kojih su neke deponije uvrtene u Superfund program najopasnijih starih toksinih deponija) potiu od industrijskog otpada nepropisno ili ilegalno baenog na komunalne deponije. Odlaganje opasnog industrijskog otpada nije pod nadlenou standardnih programa kunog recikliranja, to je injenica koju esto ignoriu zagovornici recikliranja. Na primer, Nacionalni savet za zatitu prirodnih resursa (1997, pogl. 2) rutinski pominje komunalni ili opasni otpad", kao da su komunalni otpad i tetni otpad nekako jedno te isto. Realnost modernih deponija Lokacija dananjih deponija i njihova konstrukcija u sutini eliminiu mogue probleme koje imaju stare deponije to je injenica potvrena od strane Agencije za zatitu ivotne sredine, koja regulie deponije. Dananje deponije su locirane na mestima gde bi poplave jako teko mogle da probiju obod deponije i dospu do podzemnih voda. Na dno se polae temelj od nekoliko stopa guste gline, koji se zatim pokriva debelom plastinom termiki zavarenom oblogom. Taj sloj se zatim pokriva sa nekoliko stopa ljunka ili peska Kad se otpad tu odlae, svakodnevno se prekriva slojevima zemlje ili drugog intertnog materijala (Armstrong, Robinson, i Hoj 1976; Ratje i Marfi 1992, 87-88; Melosi 2000; EPA 1990, 1991).

6

7

Sve deponije proizvode oced o kome se mora voditi briga. Moderne suve deponije minimalizuju mogunost da tenost (recimo, od kie) prodre u njih, tako to se delovi, koji nisu trenutno u upotrebi, pokrivaju. Osim toga, sav oced se istae cevima za drenau i alje u pogone za preradu otpadnih voda na tretman i proiavanje. Ovakve mere ine deponije neim to je Viljem Ratje nazvao ogromni mumifikatori, u kojima dolazi do vrlo malo biorazgradnje (Ratje i Marfi 1992, 110; Ratje 2001). Pa ipak, dolazi do izvesne koliine raspadanja, koje kao nusproizvod stvara gas metan. On se izvlai buotinama na licu mesta, a zatim spaljuje ili proiava i prodaje kao gorivo. Toksini materijali se ne mogu legalno odlagati na deponije, a mere Agencije za zatitu ivotne sredine imaju za svrhu da uvaju okolinu u sluaju krenja zakona. Osim toga, iskopavanjima na deponijama ustanovljeno je da se toksini materijali kreu vrlo malo unutar deponije, a skoro nikada van nje. MIT 3: AMBALAA JE NA PROBLEM Ambalaa je sveprisutna, kako na tritu tako i na deponijama. Ambalaa moe da sainjava i do treine onoga to dospeva na deponije (Akerman 1996; Ratje i Miler 1992, 216-19). Mnogi zastupaju stanovite da je najlaki nain da se ouva prostor za deponije smanjenje koliine ambalae koje Amerikanci koriste, i zahtevaju da se smanjenje koliine ambalae proglasi obaveznim ukoliko je proizvoai ne svedu dobrovoljno. Aritmetika deluje jednostavno: jedna funta (odnosno kg) ambalae manje znai jednu funtu manje na deponijama. Ali, kao i i kod mnogih injenica u vezi sa otpadom, manje je nekada vie, u ovom sluaju na vie naina. Ambalaa moe da smanji koliinu proizvedenog otpada i upotrebljenih resursa. Proseno domainstvo u Americi svake godine generie manje otpada za itavu treinu manje od prosenog domainstva u Meksiku (Ratje i Marfi 1992, 216-19; Akerman 1996). Razlog za to je injenica da naa intenzivna upotreba ambalae stvara manje otpada i oteene robe i, u proseku, manju ukupnu koliinu otpada. Na primer, na svakih 1.000 pilia isporuenih na trite, moderno obradjenih i upakovanih, koristi se oko 17 funti ambalae (oko 8 kg) (i na kraju baci). Ali, najmanje 2.000 funti nusproizvoda se reciklira u proizvode koji se plasiraju na tritu (npr. hranu za kune ljubimce), jer se obrada vri u komercijalnim pogonima, a ne kod kue. Veina ovih nusproizvoda bi zavrila na deponijama da ambalaa ne ini komercijalnu preradu izvodljivom. Osim to smanjuje optereenje deponije i otpadnih voda, ambalairanjem se uvaju resursi tako to se smanjuje koliina oteene robe. Tako dobijeno vee bogatstvo omoguava nam da radimo stvari koje inae ne bismo mogli, od obrazovanja lekara do ouvanja ekoloki vrednog zemljia van poljoprivredne ili komercijalne upotrebe. Poto se sanitarnim pakovanjem smanjuje kvarenje hrane, njime se smanjuje i mogunost trovanja hranom. A tu je, naravno, i pitanje pogodnosti. Zamislite kupovinu mleka, putera od kikirikija, ili paste za zube da ta roba nije ambalairana.

7

8 Ipak, ljudi se brinu zbog koliine ambalae koja dospeva na deponije i pitaju se da li bi ambalaa mogla da obavlja dananju funkciju, a da pri tome zauzima manje mesta na deponijama. Odgovor je potvrdan. Smanjenje ambalae je upravo ono to privatni sektor neprestano radi. Na primer, krajem 70-tih i 80-tih godina 20. veka, iako je broj pakovanja koja su dospevala na deponije znaajno porastao, ukupna teina ambalae se smanjila za 40%. Pad u teini (i samim tim i u zapremini) ambalae koji je dospevao na deponije uglavnom je bio rezultat smanjenja teine, odnosno upotrebe manje materijala u funkcionalno identinim pakovanjima (Ratje i Marfi 1992, 102, 216). U toku poslednjih 25 godina teina pojedinanih pakovanja smanjila se od 30% (flae za bezalkoholna pia od 2 litre) do 70% (plastine vree za kupovinu i dakovi za smee). Tabela 1: Smanjenje ambalae

Ambalaa Plastina vrea za kupovinu Plastina vrea za voe Plastina vrea za smee Plastina flaa od 2 litre HDPE boca za mleko Aluminijumska konzerva

Karakteristike Poetna godina Debljina Debljina Debljina Teina Teina Teina 1976. 1970. 1975. 1978. 1965. 1972.

Poetna vrednost 2.3 mila1 1.05 mila 2.5 do 3.0 mila 68 grama 120 grama 20.8 grama

Finalna godina 2001. 2001. 2001. 2002. 1990. 2002.

Finalna vrednost 0.7 mila 0.5 mila 1.0 do 1.25 mila 48 grama 65 grama 13.7 grama

Izvor : Mnogi raniji podaci su od Ratjea i Marfija (1992, 102). Noviji podaci se mogu nai na razliitim internet sajtovima, ukljuujui www.cancentral.com/gacr/ffacts.htm; www.epa.gov/epaoswer/non-hw/muncpl; www.epa.gov/epaoswer/nonhw/muncpl/paper.htm. Nasuprot tome, Njujork Tajms raste. Koliina papira koja se utroi za godinu dana teka je 520 funti i zauzima 1,5 kubnih jardi2 na deponiji, lociranoj najverovatnije u zapadnoj Pensilvaniji (Ratje i Marfi 1992, 102; Lej, Mekoli, Salant 2002). To je ekvivalent teine

1 2

0,0254 mm cca 1,35 m2

8

9 17.180 aluminijumskih konzervi, to predstavlja koliinu piva i gaziranih sokova koju jedna osoba popije za skoro ceo vek. MIT 4: MORAMO BITI NEZAVISNI PO PITANJU ODLAGANJA OTPADA Mnogi komentatori tvrde da bi svaka savezna drava trebalo da postigne nezavisnost otpada, tako to e otpad koji proizvedu odlagati u okviru sopstvenih granica (Nacionalni savet za zatitu resursa 1997, pogl. 2). Kako sada stvari stoje, 47 drava otprema deo svog otpada u druge drave, a 45 drava ga uvozi. Deset procenata nacionalnog komunalnog otpada kree se u okviru meudravne trgovine. Stepen ove trgovine zavisi od krajnje varijabilnih trokova odlaganja i jeftinog transporta. Zbog razlika u cenama zemljita i lokalnih propisa, trokovi prosenog odlaganja na deponijama variraju od oko 10 dolara po toni u Nevadi do 80 dolara po toni u Nju Derziju. Osim toga, transport vrstog otpada du zemlje kota 10 do 15 centi po toni za milju (Lej, Mekoli, Salant 2002). Kao to je to sluaj kod dobrovoljne trgovine drugim robama, trgovina otpadom uveava nae bogatstvo kao nacije, moda ak za 4 miliona dolara (Bendamin 2002; Lej, Mekoli, Salant 2002; Verd 1999.). Najvei deo tog uveanog bogatstva odlazi graanima iz oblasti koje uvoze otpad. Najuverljivija zamerka trgovini smeem meu dravama glasi da deponije mogu da nakode graanima koji ive blizu njih. To je cena koje oni koji odlau otpad moda ne uzimaju u obzir. Ipak, kao to smo raspravili detaljnije u okviru mita broj dva, ak i Agencija za zatitu ivotne sredine priznaje da je potencijalna pretnja kvalitetu vazduha i vode od strane modernih deponija zanemarljiva. Osim toga, transport otpada preko isto administrativnih granica (kakve su granice amerikih saveznih drava) nema efekta na uticaj na prirodnu sredinu kod odlaganja takvog otpada. A transport tone smea nije opasniji od trasporta tone bilo koje druge robe. Postoje dokazi da postavljanje deponija u blizini parcele za stambenu izgradnju sniava cenu te nekretnine, verovatno zbog poveanog kamionskog saobraaja i zamerki po pitanju estetike (Rajhert, Smol, Moenti 1992). Ali, to ne implicira da je vlasnik te nekretnine na gubitku, ili da bogatstvo ili blagostanje drutva trpi zbog toga. Ako vlasnici susednih nekretnina dobrovoljno pristanu na lociranje deponije u blizini, s punim pravom moemo da kaemo da je i njihovo i bogatstvo i blagostanje zajednice unapreeno. To je, uostalom, sutina dobrovoljne razmene. Efekti deponija na vrednost nekretnina su u velikoj meri lokalizovani svi su ogranieni na dve milje, ili manje, od deponije. Veina tih efekata moe se izbei tako to e se deponije postaviti najmanje dve milje od stambenih oblasti. Ostali problemi se mogu reiti kroz dobrovoljno potpisivanje ugovora, kojima bi se na neki nain

9

10 nadoknadila teta vlasnicima imanja u blizini, kao to privatne kompanije danas uglavnom rade kada nau povoljnu lokaciju za deponije. Dvadeset godina kasnije, kada se deponije zatrpaju zemljom i zatvore, ta povrina e verovatno postati otvoren prostor, teren za golf ili javni park to e sve poveati cene okolnih nekretnina. MIT 5: KADA NE RECIKLIRAMO, GUBIMO NEOBNOVLJIVE RESURSE Znaajan argument u prilog recikliranju jeste da ivimo na planeti koja je ograniena. Kako raste broj stanovnika, izgleda da emo sigurno ostati bez resursa. Bez obzira na to da li su resursi o kojima priamo drvo, nafta ili boksit, poruka je ista: jedini nain da se produi ivot zalihama prirodnih resursa je da se to vie reciklira. Zapravo, nama ne ponestaje prirodnih resursa. Dok reciliranje ima potencijal da produi trajanje zaliha sirovina, neke druge aktivnosti, koje se ve dugo praktikuju u privatnom sektoru, to ve ine. Raspoloive zalihe tih resursa zapravo rastu, i razumno je oekivati da se rast nastavi, ukoliko privatnom sektoru bude dozvoljeno da nastavi da obavlja svoje funkcije. Da uzmemo za primer ume. Prirast novih stabala svake godine dvadesetostruko nadmauje koliinu drveta i papira koja se utroi godinje u svetu (Lamburg 2001). Mogue je da su se, kao rezultat toga, ume u predelima sa blagom klimom, od kojih veina raste u Severnoj Americi, Evropi i Rusiji, proirile u poslednjih 40 godina. Istina je da se gubitak uma deava u tropskim predelima, gde se godinje gubi moda oko 1% povrine (Elston, Libkep, i Miler 1999 ; Bendzamin 1997b; Simpson, Sedjo i Rajd 1996). Ali, skoro bez izuzetka, trenutni gubitak uma u svetu moe se direktno povezati sa nedostatkom prava privatne svojine. Vlade razliitih drava, ili nisu uspele da zatite prvitnu svojinu, ili su ohrabrivale ljude da tretiraju ume kao javno vlasnitvo. Osim toga, vlade su koristile ume, naroito tropske ume od vrednosti, kao lak nain da se brzo dodju do novca. Gde god su prava privatne svojine nad umom dobro definisana i gde se primenjuju, ume su ili stabilne, ili se ire (Bendamin 1997a ; Dikon 1994, 1995, 1996, 1999). Svet bi bio bolje mesto i imali bismo vie uma da su prava privatne svojine bila dobro definisana i da se primenjuju, ali poveano recikliranje papira ili kartona nee eliminisati gubitak uma (Bendamin 2003 ; Foster i Rozencvajg 2003, 633). Drvee je obnovljivo, ali ta je sa neobnovljivim resursima, poput fosilnih goriva? Ni u ovom sluaju strah da e nestati nije opravdan. Najmanje tri puta u dvadesetom veku, ameriko Ministarstvo za prirodne resurse (ili njegov prethodnik, Direkcija za rudno bogatstvo) predvideli su da e Amerika ostati bez petroleja za 15 godina, ili manje (Sajmon 1996, 165). To se nije dogodilo. Naprotiv, kako koristimo vie nafte, standardne mere dokazanih rezervi nafte se poveavaju, a ne smanjuju.

10

11 Najbolji nain da se izmeri nedostatak prirodih resursa, kao to je nafta, je da se koristi njihova cena na tritu. Ako cena resursa raste tokom vremena, resursa poinje da ponestaje. Ako cena opada, resursa ima vie. Ako ovo primenimo na naftu, vidimo da njena cena ne izraava dugoroni trend: u toku poslednjih 125 godina, nafta nije poela da nestaje, uprkos tome to je sve vie koristimo. ta vie, rezerve drugih fosilnih goriva takoe rastu, uprkos tome to ih sve vie koristimo, i iako su trokovi alternativnih izvora energije (nuklearne, solarne, eolske i slino) daleko vei nego u sluaju fosilnih goriva, oni se vremenom smanjuju. (Bendzamin 1998; akravorti, Rumazet, i Ce 1997; Lamburg 2001, 131). Ovo zvui kao paradoks. Koristimo sve vie i vie resursa, a oni ipak postaju dostupniji. Kako ovo da protumaimo? Osnovno objanjenje je ljudska dovitljivost. Tri faktora omoguavaju ljudskoj dovitljivosti da prirodne resurse uini sve dostupnijim: cene, inovacije i substitucija. Cene, inovacije i substitucija Dokazana koliina resursa nije kao brzina svetlosti fiksirana od strane prirode na neki nepromenljiv broj. Naprotiv, rezerve koje imamo odraavaju koliinu resursa koju moemo povratiti po trenutnim cenama. Kada cena resursa poraste, poraste i motivacija da se pronau novi resursi. I ne samo to. Potroai takoe reaguju uvajui vie kada cene porastu. Kljuna taka je da kada se cene menjaju, potroai i proizvoai menjaju svoje ponaanje kao posledicu toga. Konvencionalna analiza koja trenutne rezerve ili trenutne obrasce potronje posmatra kao nepromenljive varijable e uvek proizvesti pogrene zakljuke. Zahvaljujui brojnim inovacijama, sada proizvodimo duplo vie proizvoda po jedinici energije nego to je to bio sluaj pre 50 godina, a pet puta vie nego to smo to inili pre 200 godina. Automobili koriste upola manje metala nego sedamdesetih godina prolog veka, dok se za razmenu informacija na daljinu koristi optiko vlakno koje zamenjuje 625 bakarnih ica koje su u upotrebi bile pre 20 godina. Mostovi se grade sa manje elika, zbog toga to je elik sada ojaan i bolji tehniki uslovi omoguavaju njegovu manju upotrebu. Automobilski i kamionski motori troe manje goriva po jedinici uinka i proizvode manje izduvnih gasova. Ambalaa je sad i jaa i laka, ime se proizvodi manje oteene robe, odnosno karta, i troi manje resursa. Lista se nastavlja i bilo koja analiza koja zaboravi ili ignorie inovacije uvek e doneti pogrene zakljuke. to se prakse tie, sve se moe uraditi drugaije. Ugalj se moe loiti umesto drveta, a nafta umesto uglja. Automobili i kese za kupovinu mogu da se prave od plastike, umesto od elika ili papira. arape mogu da se prave od najlona umesto od svile, a tenkovski oklop od keramike umesto od elika. U svakom od navedenih

11

12 sluajeva, nije u pitanju substanca koju zahtevamo, nego funkcija koja se obavlja, a mnoge alternative mogu da obavljaju istu, ili slinu funkciju. Nijedna od tih zamena nije, naravno, besplatna, inae bi se alternativni materijali koristili prvi. Ali, substitucija je poznata svima, a ljudska domiljatost uvek nalazi naine da je sprovede. Svaka analiza koja zaboravi ili ignorie princip substitucije e uvek doneti pogrene zakljuke. Ostali resursi Na osnovu ovakvog naina razmiljanja i ovih informacija, moemo da zakljuimo da postoji dovoljno fosilnog goriva da podmiri potrebe u predvidivoj budunosti. Ono to se odnosi na energiju, odnosi se i na ostale resurse. Nema znakova da e ljudi ostati bez resursa u budunosti koju moemo da predvidimo. Dokazi za ovo se vide u injenici da cene velike veine industrijskih proizvoda padaju u poslednjih 150 godina. Zaista, prosene cene sirovih minerala su od 1845. godine pale za oko 80%, korigovane za stopu inflacije (Braun i Vulk 2000 ; Lamburg 2001, 137-48). A to nije pitanje dominacije nekog opskurnog proizvoda nad serijom cena. Za 24 najprodavanijih ne-energetskih proizvoda (npr. aluminijum, gvozdene ruda i cement), cene su se smanjile za oko dve treine u poslednjem veku. Da li to znai da nestaju? Definitivno ne deluje tako. Mnogi oblici ivota postoje danas u koliinama u kojima postoje, samo zbog toga to ih ljudi koriste, pa su se tako pobrinuli da postoje u izobilju. Da se vratimo na pitanje uma, mnoge vrste drvea postoje danas u Americi samo zato to postoji potreba za novom celulozom koja se od njih proizvodi. Ta stabla nee biti spaena ako se povea stepen recikliranja; umesto toga, zemlji na kojoj sada rastu bie promenjena namena (u Wall-Martovo parkiralite? Kukuruzite? Golf igralite ?) Ja ne tvrdim da se sav papir koji se proizvodi u Americi pravi od drvea sa plantaa. Ono to elim da kaem je da elja da se koriste prirodni resursi podstie ljude da ih uvaju i ak da, u meri u kojoj je to mogue, stvore nove. Svaka analiza koja ignorie ovu prostu injenicu uvek e dati netane rezultate.

12

13 MIT 6: RECIKLIRANJE UVEK TITI PRIRODNU SREDINU Previe ljudi smatra da recikliranje nepobitno titi okolinu (Herkovic 1997, 1998). Pozicija Saveta za zatitu prirodnih resursa je tipina: Praktino je neosporno da proizvodnja koja koristi reciklirane umesto novih sirovina pravi, na primer, papir od starih novina, umesto od sveeg drveta izaziva manje zagaenja i manje optereuje prirodna stanita i biodiverzitet (Savet za zatitu prirodnih resursa 1997, pogl. 1). A ipak ova pretpostavka ne samo da nije neosporna, nego se pokazala pogrenom u mnogo prilika. Recikliranje je proces proizvodnje, pa stoga i samo ima uticaj na okolinu. Amerika kancelarija za tehnoloku procenu (1989, 191) objanjava da obino nije najjasnije da li sekundarna proizvodnja (kao to je reciklaa) stvara manje zagaenja po toni proizvedenog meterijala nego to to radi primarna proizvodnja. I zaista, objanjava se zato je to tako: Recikliranje menja prirodu zagaenja, nekada ga poveava, a nekada smanjuje. Na primer, Agencija za zatitu prirodne sredine je testirala proizvodnju i obradu istog, sirovog i recikliranog papira na toksine substance. Pet toksinih substanci je pronaeno u okviru proizvodnje od sveeg drveta, osam takvih substanci je pronaeno u okviru procesa proizvodnje papira od recikliranih materijala, dok je 12 pronaeno u oba procesa. Meu tih 12, sve, osim jedne substance, bile su prisutne u veoj koncentraciji u procesu recikliranja (Kancelarija za tehnoloku procenu 1989, 191). Slini rezultati su pronaeni u sluaju proizvodnje elika i aluminijuma. Zapravo, u poslednjih dvadeset godina, mnogo literature posveeno je analizi ivotnog ciklusa proizvoda od roenja do smrti i navodi da recikliranje moe i da povea i da smanji zagaenje. Ovo je posebno oigledno u sluaju recikliranja otpada iz domainstava, koje je obavezno ili se snano ohrabruje od strane vlada u mnogim zajednicama irom zemlje. Ovaj nain recikliranja zahteva upotrebu vie kamiona za skupljanje iste koliine otpadnog materijala, kamiona koji sakupljaju 4 8 funti reciklabila, umesto 40 ili vie funti otpada. U Los Anelesu se procenjuje da zbog ovakvog recikliranja, postoji dvostruko vie kamiona za skupljanje smea nego to bi to inae bio sluaj 800 umesto 400 kamiona. Ovo podrazumeva vie rude gvoa i uglja, vie prerade elika i gume, vie petroleja ekstrahovanog i preraenog u naftu i naravno dodatno zagaenje vazduha u oblasti Los Anelesa zbog dodatnih 400 kamiona (Bejli 1995, A8). Zagovornici recikliranja radije ne raspravljaju o ovakvim ustupcima ekologiji. Kao rezultat, postoji stalna tendencija ka tome da pogrene informacije postaju opte poznata mudrost, te da se spreavaju debate na tu temu. Uzmimo za primer pelene za jednokratnu upotrebu. Nju Jork Tajms ih je nazvao simbolom krize otpada u zemlji (Hinds 1988, 33), dok je Portland Oregonian jednom izvestio da one ine etvrtinu 13

14 sadraja na portlandskim deponijama (Ratje i Marfi 1992, 161). Ali, sistematsko istraivanje pokazuje da pelene ine moda jedan procenat sadrine deponija. Tvrdnje od strane Agencije za zatitu ivotne sredine i od strane medija stavile su sve stvari za jednokratnu upotrebu u neodbranjivu poziciju pre nego to su injenice izale na videlo. Nadalje, pelene koje se mogu ponovo koristiti nisu bolje za okolinu od jednokratnih ali je popularnoj tampi trebalo nekoliko godina da prestanu da ponavljaju taj mit (Ratje i Marfi 1992, 151-67). Sline razlike izmeu stvarnosti i percerpije javljaju se i u sluaju polistirena. Osamdesetih godina prolog veka razvilo se iroko protivljenje upotrebi polistirena, zasnivajui svoje kritike na pretpostavci da je papir ekoloki najbolji materijal za pakovanje proizvoda. Jo jednom, sistematsko istraivanje je pokazalo da opte poznato moe biti retko pogreno. Zapravo, pokazalo se da korienje papira nema prednost pri pakovanju u odnosu na polistirol u kontekstu zatite okoline (Hoking 1991, 1994). Ako je neko vie zabrinut zato to se za proizvodnju stirena koristi nafta, onda je u prednosti papir; ali ako je neko preteno zabrinut zbog zagaenja vode, koje prati proizvodnju papira, onda je u prednosti stiren, kao manje tetan za okolinu. Kao i u veini sluajeva u ivotu, postoji kompromis u ovom sluaju, postoji ekoloki kompromis, koji nije uvek oigledan na prvi (pa ak ni na drugi) pogled. Stvaranje dobre politike zahteva da se ovakvi kompromisi procene potpuno i korektno. Svaki propust koji se napravi e uvek izroditi lou politiku. Jo jedan izvor konfuzije o uticaju recikliranja na ivotnu sredinu potie od injenice da sekundarana proizvodnja zasnovana na recikliranju, uglavnom koristi manje energije i troi manje sirovina u odnosu na primarnu prizvodnju. Ovo je istina, ali ve korieni materijali imaju vrednost na tritu upravo zato to omoguavaju proizvoaima da koriste manje energije i materijala. Ne postoji neka ekstra vrednost jednostavno zato to recikliranje koristi manje energije ili materijala. Sve sirovine i energija koja se utedi u potpunosti se uklopi u cenu kada uporedimo trokove recikliranja naspram ostalih naina odlaganja otpada. Posebno osvrtanje na ove utede je prosto jedan pokuaj (moda ne najbolji) da se one zaraunaju dva puta. Svaka greka u prepoznavanju toga e uvek preuveliati dobrobiti recikliranja.

14

15 MIT 7: RECIKLIRANJE UVA RESURSE esto se tvrdi da recikliranje uva resurse. esto, pobornici recikliranja tvrde da e ono sauvati ba odreene resurse, kao to su drvo, petrolej ili mineralne rude. Istiu se naroito uspeni primeri kao to je recikliranje aluminijumskih limenki. Oba navedena argumenta oslanjaju se na pretpostavku da ponovna upotreba nekih resursa znai upotrebu manje ukupnih resursa. Ali, manje koritenje jednog resursa obino znai vie korienje drugih resursa. Na sreu, postoji nain da se meri ukupna upotreba resursa razliitih metoda odlaganja otpada. Ovo radim tako to ispitujem trokove odlaganja na deponijama nasuprot recikliranja, kao alternativnog metoda reavanja problema optinskog vrstog otpada. Cilj je utvrditi koji metod koristi manje resursa u skladu sa vrednostima na tritu. Metod poreenja koji koristim zasniva se na studiji trokova, koju su uradili Franklin Associates (1997), konsultantska kua koja prouava vrst otpad u ime Agencije za zatitu ivotne sredine i drugih klijenata. U fokusu su tri programa: odlaganje na deponije (ukljuujui dobrovoljan 'odloi/ponovo kupi' program recikliranja), osnovni program recikliranja otpada iz domainstava i proireni program recikliranja otpada iz domainstava. Ova tri pristupa predstavljaju veliku veinu programa za optinski vrst otpad u zemlji. U svakom sluaju, Franklin pretpostavlja grad od 250.000 stanovnika i da su sva oprema i postrojenja novi. Firma takoe pretpostavlja da optina ima kapacitete za servisiranje optinskog vrstog otpada, da obezbeuje i rezidencijalne i komercijalne sadraje i da nudi odnoenje otpada jednom nedeljno. Tabela 2 pokazuje trokove (po toni) tretiranja otpada kroz ove tri alternativne metode. Na osnovu tabele je oigledno da je, u proseku, recikliranje otpada iz domainstva skuplje, odnosno da koristi vie resursa nego program gde se kombinuje odlaganje i dobrovoljni program odloi/ponovo kupi. Razlog: recikliranje otpada iz domainstava koristi mnogo kapitala i radne snage po jednici recikliranog materijala. U proseku, ovakvo recikliranje kota oko 35% do 55% vie nego opcija odlaganja na deponije. Kako jedan eskpert objanjava, uvoenje recikliranja iz domainstava je kao da se prelazi sa sakupljanja otpada jednom na dva puta nedeljno (Bejli 1995, A8).

15

16 Tabela 2: Trokovi alternativnog programa za komunalni vrst otpad (2002 dolara za tonu)

Odlaganje

Osnovno recikliranje $0 155

Proireno recikliranje $0 127

Deponija Sakupljanje i transport Prerada reciklabila

$ 34 70

0

95

74

Meuzbir Minus nadoknada

$ 104 0

$ 250 68

$ 201 50

Ukupno

$ 104

$ 182

$ 151

Izvor: Preuzeto od Franklin Associates (1997, pogl. 3). Trokovi deponije su korigovani da odraavaju stvarne trokove za 2002. godinu Sve ostale cifre su procenjene od strane Franklin Associates, i korigovani da ukau na promene u trokovima ivota izmedju 1996. i 2002. U svetlu ovih injenica, zato toliko ljudi misli da recikliranje uva resurse? Prvo, mnoge drave i lokalne samouprave subvencioniu programe recikliranja, bilo kroz povrat poreza ili kroz takse na mestima odlaganja otpada. Zbog toga su prijavljeni knjigovodstveni trokovi za takve programe mnogo manji nego to realni trokovi resursa kotaju drutvo (Vajzmen 1997). Takoe, posmatrai, ponekad pogreeno, porede relativno skupo skupljanje otpada dva puta nedeljno sa relativno jeftinim sakupljanjem otpada jednom i dva puta u toku meseca, to ini recikliranje privlanijim (Agencija za zatitu ivotne sredine 1999a, 1999b). Konfuzija takoe nastaje zbog toga to se mnogi ljudi fokusiraju na uske aspekte recikliranja. Oni istiu artikle visoke vrednosti kao to su aluminijumske limenke, ili naglaavaju vrednost reciklabila u periodima njihove najvee istorijske vrednosti, ili se fokusiraju na lokalne zajednice gde su trokovi deponija visoki,

16

17 tako da ine recikliranje konkurentnijim. Brojevi koje sam ovde izneo izbegavaju ove probleme i jasno pokazuju da, daleko od toga da uva resurse, direktno recikliranje otpada iz domainstava uzalud troi resurse resurse koji bi mogli biti na produktivnji nain upotrebljeni u drutvu. Zapravo, samo momenat razmiljanja sugerie zato navedeno mora biti tano. U svakodnevnom ivotu, mi ponovo koristimo (i ponekada recikliramo) skoro sve to igra ulogu u naoj svakodnevnoj potronji. Jedino to namerno zavri u optinskom vrstom otpadu smeu je ono to je samo po sebi male vrednosti i to je skupo za ponovnu upotrebu ili recikliranje. Ipak, to su stvari na koje ciljaju optinski programi recikliranja, upravo one stvari za koje su ljudi ve odluili da su suvie bezvredne, ili preskupe za dalju preradu. Prosta injenica koja znai da veina onoga to ulazi u programe recikliranja otpada iz domainstava mora troiti resurse: sve profitabilne, povoljne po zdravlje, drutveno produktive prilike za recikliranje su odavno uvrtene u privatni sektor. Komercijalno i industrijsko recikliranje je ivo, profitabilno trite, koje pretvara otpatke i ostatke u proizvode koji se mogu plasirati na tritu. Ali, sakupljanje od potroaa je mnogo skuplje i rezultira skupljanjem stvari koje su mnogo manje vredne. Samo prikrivene subvencije i knjigovodstveni trikovi mogu da spree optinske sisteme da igledaju loe kakvi jesu. Zagovornici filadelfijskog programa su na primer, glasno objavljivali da grad tedi novac kroz recikliranje. ef za recikliranje, Alfred Deci je rekao: Doveli smo cenu recikliranja ispod cene smea. Ali, njegove knjigovoe nisu uzele u obzir dravne subvencije za recikliranje, ili deo koje se izdvaja iz gradskog budeta za indirektne trokove recikliranja i ostale trokove. ak je i Deci priznao da ako bi se to dodalo u recikliranje, ono ne bi imalo ansu (Bejli 1995, A8).

17

18 MIT 8: DA RECIKLIRANJE NIJE OBAVEZNO PO ZAKONU, NE BI GA NI BILO Rutinski se tvrdi da bez naredbi od strane vlade, ne bi bilo recikliranja, navodno zbog toga to je sistem planirane zastarelosti privatnog sektora nedosledan sa recikliranjem. Tvrdnje da privatni sektor promovie prevremeno ili preobimno odlaganje otpada, ignorie veliki broj dokaza koji tvrde suprotno. Firme na tritu preivljavaju samo ako uzmu u obzir sve trokove vlasnitva koje snose njihovi klijenti. Stepen zastarelosti proizvoda znaajno varira, a proizvoai reaguju upravo onako kako bi se oekivalo kada bi se trudili da minimalizuju ukupne trokove vlasnitva koje snosi drutvo. Pre 50 godina, kada su automobili bili tehnoloki nerazvijeni i relativno jeftini, proizvoeni su tako da se esto menjaju. Delimino zbog federalne kontrole zagaenja i sigurnosti, sofisticiranost i cene automobila su znaajno porasle. Poto proizvoai moraju da ugrauju skupu sigurnosnu i opremu protiv zagaivanja nezavisno od oekivanog ivotnog veka automobila, oni su pod snanim konkurentskim pritiskom da naprave automobile koji e da traju to due. Zbog toga se oekivani ivotni vek automobila produio sa 100.000 milja na 200.000 milja, ili vie. Slino tome, kada je, pre 50 godina, radna snaga bila relativno jeftina u poreenju sa materijalom, roba se pravila tako da se popravlja, tako da se skupi materijali mogu koristiti u duem vremenskom periodu. Kako je cena radne snage rasla, a cena materijala opadala, proizvoai su reagovali u interesu drutva i potroaa tako to su pravili stvari koje se mogu koristiti dok se ne pokvare, a onda se bace. Ne postoje predrasude protiv recikliranja; postoji samo trino orijentisana tenja da se ouvaju resursi. Druga sila iza prinudnog recikiranja je neznanje o stepenu recikliranja u privatnom sektoru. Recikliranje u privatnom sektoru je staro koliko i sam otpad. Od kad su ljudi odlagali smee, drugi ljudi su probirali po njemu, traei neto od vrednosti. Zapravo, nasuprot onome to ljudi govore o prostituciji, prebiranje po smeu je moda najstariji zanat. U vreme Homerove grafike bostonske gradske deponije iz 1859., Scene na zemlji iza zaliva, ljudi koji su tamo radili, delikatno su se nazivali chiffoniers3, ali u dananjem argonu oni su bili skupljai sekundarnih sirovina, koji su se bavili recikliranjem. Prodavci starih krpa bili su sastavni deo amerikog ivota sve dok im Akta o etiketiranju proizvoda od vune iz 1939. godine, na osnovu kojeg su proizvodi od reciklirane vune morali da budu obeleeni kao takvi (to ih je implicitno inilo inferiorim), to im je unitilo posao. Mnogo pre nego to su dravni ili lokalni organi vlasti i pomislili na re recikliranje, proizvoai elika, aluminijuma i hiljade drugih3

franc.: trgovci platnom

18

19 proizvoda, reciklirali su otpatke nastale u okviru proizvodnje, a neki su ak i vodili centre za odlaganje nakon potronje (Simonds 1876). lanovi Instituta za recikliranje otpadaka recikliraju 60 miliona tona metala sa sadrajem gvoa, 7 miliona tona materijala koji ne sadri gvoe i 30 miliona tona otpadnog papira, stakla i plastike svake godine koliinu koja nadmauje sve ostale savezne (gradske, okrune i ) programe za recikliranje (Institut za recikliranje otpadaka 2003). Zaista, kako Pjer Desroers opirno dikumentuje, celi industrijski kompleksi su se rutinski gradili iskljuivo u svrhu korienja nekog od firminih otpadnih materijala kao sirovine u drugom proizvodnom procesu (Deroers 2000a, 2000b, 2002a, 2002b, 2003). Jedan od najneobinijih aspekata amerike opsednutosti recikliranjem jeste to to je dola u vreme naeg najveeg bogatstva. Istorija pokazuje da su siromani, a ne bogati, oni koji su sposobni da organizuju produktivnu upotrebu otpada iz domainstva. U devetnaestom veku, pre nego to napuste njujorke dokove da istovare smee negde daleko od obale, lepovi za otpad bili su pretraivani u potrazi za bilo ime to bi imalo neku vrednost. Radnici, koji su se nadmetali za pravo da rade na lepovima, bili su prevashodno pripadnici italijanskih imigrantskih porodica, koji su iveli, jeli i spavali tamo gde su i radili. Koliko god neprijatan bio taj rad, to je za njih bilo najbolje od najgoreg . (Miler 2000, 76-78) Dananji pepenedores (ljudi koji preturaju po smeu) u Meksiku obrauju deponije od Mekiska do amerike granice, nadajui se da e nai bilo ta to je promaklo ljudima koji guraju kontejnere po gradskim ulicama, ili onima koji transportuju otpad do deponija. Ceo dan rada moe doneti zaradu od 25 do 40 dolara za nedelju dana (Karlej 2002; Medina 1998a, 1998b). Zabaleni u Kairu se specijalizuju za odreene proizvode i svaki lan porodice ima svoju ulogu. Oni recikliraju oko 80% onoga to pokupe, ukljuujui i ice iz sijalica (Marsi 2000; Prekomorski volonterski servis 1998). Ameriki transmigranti su moda na vioj ekonomskoj lestvici, otkupljujui male kamione sa otpada, tovarei ih aparatima za domainstvo i nametajem pronaenim na ulicama i transportujui teret 2.000 milja do susedne Gvatemale ili Kosta Rike, gde ova blaga zajedno sa kamionom nalaze spremno trite (Jardli 2002). Ovo je onako kako je uvek bilo: recikliranje otpada iz domainstava je posao siromanih, ali samo dok ga ne unaprede dovoljno da ga predaju nekom drugom, ko e nastaviti njihovim stopama.

19

20 ZAKLJUAK Recikliranje je dugo praktikovan, produktivan i zaista esencijalan elemenat trinog sistema. Informisano, dobrovoljno recikliranje uva resurse i uveava nae bogatstvo, omoguavajui nam da postignemo vredan cilj, koji bi inae bio nedostian. U jednom otrom kontrastu, meutim, programi obaveznog recikliranja, gde su ljudi direktno ili indirekno naterani da rade neto za ta znaju da nije razumno, redovno teti drutvu. Takvi programi primoravaju ljude da uzalud troe vredne resurse u donkihotskom pohodu da spasu ono to bi bilo razumno odbaciti. U proseku, programi obaveznog recikliranja tete naem bogatstvu. Pogrene informacije o trokovima i dobrobiti recikliranja su podjednako destruktivne kao i obavezno recikliranje, zato to nagone ljude da se bave tetnim aktivnostima. Javna kampanja i edukativni programi koji preterano naglaavaju dobrobiti od recikliranja spadaju u ovu kategoriju, ali postoje i drugi prestupnici. Na primer, zakoni o odlaganju flaa i konzervi, koji efektivno pogreno informiu ljude o pravoj vrednosti ambalae od pia, navode ljude da troe resurse sakupljajui i obraujui ono to je vredno pet (moda deset) centi, ako uzmemo u obzir njihove otkupne cene, dok su zapravo drutvu vredni peni, ili manje (Agencija 2001). Slino tome, skupi vladini programi recikliranja koji sakupljaju reciklabile bez naknade, motiviu ljude da recikliaju previe. Oni daju privid da programi nemaju trokove, ali oni zapravo troe vredne resurse, koji bi se mogli koristiti u mnogim znaajnijim poslovima. Osim u nekoliko retkih suajeva, slobodan trini sistem je vie nego sposoban da obezbedi i odlaganje i recikliranje u koliini i kombinaciji koja stvara najvie dobrobiti za drutvo. Ovo omoguava najiri i najzadovljavajui spektar ljudskih nastojanja. Jednostavno reeno, trine cene su dovoljne da navedu ubretara da doe i da njegov teret bude podnoljiv, ali ni on ni mi se ne moemo nadati niem boljem od toga.

20