1 ta je nauka?

Oigledni odgovori na ovo pitanje su: Nauka je tana. Nauka je sistem za predvianje. Nauka je ogranieno znanje. Nauka je ono to se predaje na univerzitetima i pie u naunim knjigama.

Zdravorazumske definicije nauke pokazuju se kao neodgovarajui. Tako bi, ako nauku definiemo kao sistem za predvianje i astrologija bila nauka, a ako nauku definiemo kao neto to je tano telefonski imenik bio nauna knjiga. Zbog toga je potrebno dati preciznije definicije nauke i time postaviti bol.je kriterijume razgranienja nauke od nenauke (pseudonauke, teologije, metafizike). Aktuelni kriterijumi razgranienja su:

Induktivizam Konvencionalizam Metdoloki falsifikacionizam Teorija naunih paradigmi Metod istraivakih programa

1.1 Induktivizam

Nauka je ono to je induktivna generalizacija vrsto utvrenih injenica. To znai da je teorija generalizacija opaanja.

Ako je ustanovljena odreena pojava u n opita, zakljuak je da e i opit n+1 rezultovati istom pojavom.

Stav ili mora biti dokazan injenicama, ili deduktivno ili induktivno izveden iz drugih, ve dokazanih, stavova.

Npr. Galilej je uoio da e pero i kamen padati za isto vreme. Kamen mase 1kg pada za isto vreme kao i kamen mase 2kg i 3kg. Znai i kamen mase 5kg padae za isto vreme.

Logiki problem (Hjum): Iz iskaza manje optosti ne moe se izvesti iskaz vee optosti.

Induktivistika kritika je prvenstveno skeptika sastoji se u pokazivanju da je stav nedokazan (pseudonauan), a ne neistinit. Induktivizam ne moe pruiti neko racionalno (unutranje) objanjenje jer su izabrane neke odreene injenice, a ne neke druge (izbor problema je odreen uroenim ili proizvoljno izabranim teorijskim okvirima).

Revolucije se sastoje u razotkrivanju (iracionalnih) pogreaka koje su onda proterane iz nauke u pseudonauku.

1.2 Konvencionalizam

Nauka je skup pregrada za organizovanje znanja. Nijedan sistem pregrada nije dokazano istinit, ve istinit po konvenciji. Nauna revolucija se deava kada nastane jednostvaniji skup pregrada.

Jednostavnost je glavni kriterijum koji odreuje koja teorija je bolja, a iskazi teorije su korisni, a ne tani ili netani. Ne postoji racionano objanjenje zbog ega se biraju odreenje injenice ili sistemi pregrada.

Nema potrebe za tanim induktivnim zakljucima. Instinski napredak nauke je kumulativan odigrava se na prizemnom nivou dokazanih injenica, promene na teorijskom nivou su isto instrumentalne.

Ne zabranjuje se nedokazana spekulacija, sistem pregrada se moe izgraditi od bilo koje ideje. Odbaeni sistemi pri tome nisu nenauni.

Problem iskrivljene svesti naunici do otkria dolaze uzletom imaginacije, a tvrde da su teorije izveli iz injenica.

1.3 Metodoloki falsifikacionizam Karla Popera

Filozofija kritikog racionalizma koju je zastupao i utemeljio Karl Popper nastala je kao reakcija na osnovne postavke neo-pozitivistike filozofije.

Pozitivizam:o Uenje koje se zasniva iskljuivo na injenicamao Negira metafiziku i pokuava svoj predmet da opie kakav jeste, bez

stvaranja hipoteza i pretpostavki kakav bi mogao biti (ovakav pristup moe se nazvati i opisnim (deskriptivnim))

o Pozitivizam je smatrao da je ovaj pristup blii metodu prirodnih nauka, ali ovu iluziju je razbila teorija saznanja u XX veku (Popper, Lakato i dr.), kao i nauka XX veka sa krajnje antipozitivistikim teorijama kvantne mehanike i relativnosti.

o Prema pozitivistikom kriterijumu demarkacije racionalnosti i iracionalnosti, racionalne su samo one tvrdnje koje se mogu empirijski i logiki provjeriti ili verifikovati. Tvrdnje koje se ne mogu empirijski proveriti su besmislene, a pojmovi kojima ne odgovara neto iskustveno su bez znaenja.

o Meu empirijskim tvrdnjama racionalnije su one koje imaju vei empirijski sadraj, odnosno one koje su vie puta potvrene elementarnim ("atomskim", singularnim ili bazinim) iskustvenim reenicama.

o U skladu s time, rast znanja opravdava se poveanjem iskustvenog sadraja u empirijskim generalizacijama, a do tog poveanja dolazi metodom indukcije.

Problem indukcije:o Problem indukcije je filozofsko pitanje da li induktivno zakljuivanje vodi

do istine, tanije ta je opravdanje:o Generalizacije osobina jedne klase objekata koja je bazirana na nekom broju

opservacija konkretnih instanci te klase;o Pretpostavke da e se jedna sekvenca dogaaja u budunosti deavati uvek

kao to se deavala u prolosti.o Popper je tvrdio da nauka ne poiva na indukciji, ve iskljuivo na

dedukciji.

Po Popperu se indukcijom ne moe poveati racionalnost empirijskih generalizacija, jer nije poznat broj instanci koji treba predstavljati apsolutnu potvrdu generalizacije. Isto tako, singularne ili elementarne iskustvene reenice mogu potvrivati razliite generalizacije, stoga veza izmeu atomarnog suda i generalizacije nije jednoznana veza potvrivanja.

Poper je protivnik induktivizma. Neosnovanost induktivizma vidimo na primeru Njutnove teorije. Njutn je ujedinio Keplerovu (kretanje planeta) i Galilejevu ("zemaljsku" teoriju) teoriju. Meutim, ni Keplerova ni Galilejeva teorija nisu u skladu sa Njutnovom teorijom. Osnova kritike induktivizma je ukazivanje na injenicu da se nauka razvija smelim pretpostavkama i njihovim probijanjem.

Zbog toga svaki nauni rad ima hipotezu (koja se obino navodi kao 1. reenica u apstraktu, zajedno sa ishodom da li je pobijena ili ne) u kojoj se iznosi pretpostavka. Zatim se ta pretpostavka testira na odgovarajui nain (eksperiment). U eksperimentu se moe ispostaviti da je hipoteza bila netana.

Znaaj elementarnih iskustvenih sudova za racionalnost neke generalizacije sastoji se u tome da one mogu opovrgavati (falsifikovati) generalizacije, hipoteze ili zakone.

Iza svakog velikog eksperimentalnog otkria lei teorija kojoj je otkrie protivureilo; Vanost injeninog otkria meri se vanou pobijene teorije. Popper porie mit sluajnih otkria to su planirana pobijanja.

Prema Popperovom naivnom falsifikacionizmu, uveanje iskustvenog sadraja znanja postie se pronalaenjem instance koja opovrgava generalizaciju ili hipotezu. Drugim rijeima, umjesto empiristikog uzlaznog prodora od iskustva prema opim zakonima, prema Popperu treba krenuti od nagaajue generalizacije i pokuati je opovrgnuti bar jednom instancom. Time e dokazivanje imati oblik deduktivnog zakljuka.

Da bude racionalna u metodolokom smislu, hipoteza mora biti opovrgljiva, tj. potencijalno opovrgnuta falsifikacionistiki kriterijum demarkacije racionalnog i iracionalnog.

Nauka je skup teorija koje su oborive. Religija, marksizam, Frojdova psihoanaliza i druga dogmatska uenja ne mogu se oboriti pa ova uenja nisu nauna.

Zbog toga je potrebno unaprijed navesti instance (tzv. potencijalne falsifikatore) koje e je opovrgnuti ako se pokau istinitim. Ovakav odnos prema teoriji predstavlja nauno potenje. U nenaunim uenjima nema naunog potenja, pa frojdovci nee rei ta je potrebno da se desi da bi se ispostavilo da nesvesno u stvari ne postoji. Kada nema naunog potenja, u situacijama u kojima je teorija ugroena uvode se nove hipoteze da bi se teorija ouvala, a to je imunizacija.

Pojedinanim testom mogu se dokazati dvije stvari: ako postoji instanca za koju smo unaprijed rekli da e opovrgnuti hipotezu, hipotezu treba odbaciti. Ako se pak ne potvrdi postojanje opovrgavajue instance, hipoteza ima vei stupanj potvrde, ali ona time nije verifikovana.

Ako se pak hipoteza opovrgne, nastaje novi problem: moramo pronai hipotezu koja e objasniti i pojedinanu instancu koja je opovrgnula prethodnu hipotezu i instance koje je objanjavala prethodna hipoteza. Hipoteza koja e to moi, imae vei empirijski sadraj od prethodne, a ujedno e biti i optija od prethodne.

Meutim, pronalaenjem "posebnih sluajeva" koji se ne uklapaju u hipoteze, svaka sukcesivna hipoteza i teorija ima sve vei empirijski sadraj jer mora uklopiti i prethodne instance, stoga pronalaenje optije generalizacije postaje sve riskantnije, a navoenje potencijalnih falsifikatora sve tee.

Umesto besciljnosti nabrajanja empirijskih instanci kod pozitivizma, u kritikom je racionalizmu rast znanja ciljan po tomu to traimo upravo onu instancu za koja e opovrgnuti generalizaciju.

Popperova shema rasta znanja je sljedea: dokazivanje zapoinjemo problemom za koji predlaemo neku hipotezu kao potencijalni odgovor. Opovrgavanjem hipoteze dobijamo nov problem, predlaemo novu hipotezu s veim empirijskim sadrajem, ponovno je opovrgavamo, dobijamo nov problem i tako dalje.

Takvom evolucijom teorija izbegavaju se loa rjeenja jer spoznajemo kojim putevima vie ne bismo trebali kroiti, ali ne moemo sprijeiti budue zablude, jer svaka nova teorija postavlja pred nas nove probleme.

Znai, sve teorije su hipoteze koje se stalno poroveravaju. Ni jedna teorija nije tana, nego je jedino neoborena (mi nikada ne moemo biti sigurni u istinitost teorija, samo ih moemo na opisani nain pobojavati). Za svaku teoriju moe se javiti kljuni eksperiment, koji e je pobiti. Tako se nauka sastoji od hipoteza (neoborenih teorija) i pobijenih teorija (hipoteza za koje se ispostavilo da su netane).

Ciljevi znanosti i znanja su objanjenje i predvianje dogaaja. Hipoteza je dobra dok teorija moe predviati ishod eksperimenta, a ukoliko to nije sluaj, ona pada. Dodatni uslov da se teorija smatra naunom je da predvia injenice koje su nove, tj.neoekivane u svetlu prethodnog znanja.

Prema tome, cilj znanja, nauke i racionalnog postupanja stoga ne sme biti traenje apsolutne istine (jer bi ona morala odstupiti od navoenja uslova vlastitog opovrgavanja); imperativ nauke i znanja jest poboljanje teorija kritikom i po-kuaj da se istini pribliimo.

Teorija ima dve vrste sadraja:1. Logiki sadraj koji pretstavlja skup iskaza koji se logikim operacijama

mogu izvesti iz pretpostavki. Logikom sadraju pripadaju teoreme.

Npr. Ftdad

= ; vma = log. zaklju: constaF ==

0

2. Informativni sadraj, odnosno skup iskaza koje teorija zabranjuje. Teorija je bolja ako zabranjuje vie iskaza. Na primer, teorija koja kae da e isputene predmet padati na zemlju bolja je nego teorija koja kae da e se isputen predmet kretati negde.

1.4 Teorija nauih paradigmi Tomasa Kuna

Tomas Kun je savremenik i kritiar Popera. Metodoloki falisifikacionizam je usmeren ka logici nauke, a teorija naunih

paradigmi usmerena je ka istoriji nauke. Osnova Kunove kritike Popera je u nepotvrenosti medodolokog

falsifikacionizma u istoriji nauke. Metodoloki falsifikacionizam polazi od sledeih pretpostavki:

o Teorija je hipoteza.o Pronaena je anomalija.o Teorija se odbacuje i pravi se nova.

Najslabija taka je pronalaenje anomalije, odnosno kljuni eksperiment. U kljunom eksperimentu u pitanje se ne dovodi ukupnost saznanja, ve jedna teorija koja se proverava, dok se ostalim teorijama apsolutno veruje (npr. ako se uoi novi fenomem u biologiji nee se dovoditi u pitanje optika mikroskopa, nego vaea bioloka teorija). Pitanje je kako definisati kljuni eksperiment, da bi bio pouzdan.

Druga opaska je da se teorija ne odbacuje uz prvi paradoks. Teorije su u stalnoj darvinovskoj borbi i neke vekovima ive sa paradoksima. U borbi teorija, ona koja je bolja postaje paradigma (bolja teorija je ona koja vie objanjava).

Prihvaena paradigma je normalna nauka. Njeni osnovni postulati se ne dovode u pitanje. Period normalne nauke daleko due traje od borbe teorija.

Normalna nauka esto potiskuje sve to podriva njene osnove: ukoliko je neka nauka prihvaena za paradigmu naunici je vie ne osporavaju, ve trae uslove u kojima se ona ispunjava.

Tei se reavanju problema u okviru vaee paradigme, a ne obaranju teorije. Po Kunu eksperiment nije pobijanje teorije (kao kod Popera), ve reavanje problema u okviru vaee paradigme.

Nove pretpostavke zahtevaju rekonstrukciju i revaluaciju prethodnih injenica i to je dugaak i teak proces kome se snano odupire ustanovljeno drutvo.

Uenje normalne nauke mora biti dovoljno bez presedana kako bi privlailo stalnu grupu pristalica i dralo ih dalje od konkurentnih modova naune aktivnosti, a opet dovoljno otvoreno da ostavi probleme za reavanje.

Preokret u profesionalnoj posveenosti prihvaenim tvrdnjama nastaje kada anomalija podrije bazine tenje trenutne naune prakse. Ove preokrete Kun opisuje kao naune revolucije.

Nova paradigma formira se u prvoj fazi nasuminim kolektovanjem injenica. U ovoj fazi razni naunici istrauju isti fenomen,opisuju ga i interpretiraju na razliite naine. Vremenom se iz takmienja uenja izdvaja jedna paradigma (bolja od ostalih, ali koja opet ne objanjava sve injenice).

Kada se pojave, paradigme su ograniene u svom obimu i preciznosti. Inicijalno, paradigma nudi obeanje uspeha, a normalna nauka se sastoji u aktuelizaciji tog obeanja.

Ne postoji tenja za otkrivanjem anomalija, one se obino odbacuju ili zanemaruju u tenji da se priroda utera u okvire postavljene vaeom paradigmom. Ovo je esencijalno za razvoj nauke jer tera naunike da istrauju deo prirode u detalje koji bi inae bili nezamislivi.

Osobina istraivanja jeste da je cilj otkrie neeg unapred poznatog. Kada ishod istraivakog projekta ne upadne u ovaj opseg oekivanog rezultata, ono se smatra neuspenim.Rezultati doprinose okviru i preciznosti sa kojom paradigma moe biti primenjena.

Paradigme se menjuaju na dva naina:o Otkriem novitet injenica;o Izumom novitet teorije.

Izum nove teorije nastaje usled stalnog raskoraka teorije i prakse, ili usled promene u socijalno-kulturnoj klimi.

Otkrie poinje svesnou da anomalija postoji, a promena paradigme je izvrena kada je paradigma podeena tako da se ta anomalija oekuje. Iako nauka ne tei otkriu anomalija, ona svejedno vrlo efektivno izaziva njihovu pojavu: paradigma postaje sve preciznija, a samo kada naunici sa preciznou znaju ta da oekuju mogu da prepoznaju da je neto polo naopako.

Ukoliko se neoekivana otkria ponavljaju (broj pojava pree odreenu granicu), dolazi do novih radikalnih teorija i nastupa doba krize.

Kao odgovor na krizu, naunici generalno ne odbacuju paradigmu, ve u nju ubacuju ad hoc promene kako bi eliminisali konflikt.

Kriza se zavrava na jedan od 3 naina:o Normalna nauka je osposobljena da rukuje problemom koji je stvorio krizu;o Problem ostaje i oznaen je kao polje za koga ne postoje odgovarajui alati

za reenje te je ono preputeno buduim generacijama;o Pojavljuje se novi kandidat za paradigmu. Paradigma se odbacuje samo

ukoliko postoji druga koja e da zauzme njeno mesto (nije dovoljno samo porediti je sa prirodom ve i sa alternativnim kandidatom prirodna selekcija kandidata). Ovo nije kumulativan proces ve promena baze i pravila (za razliku od normalnog istraivanja koje je kumulativno). Kuhn je tvrdio da se razvoj nauke odvija diskontinuirano (Za razliku od dominantnih, tzv. kumulativnih teorija o rastu znanja, koje tvrde da se teorije mijenjaju i unaprijeuju gomilanjem znanja, nadometanjem starijih teorija novijima, tj. teorijama koje osim novih injenica mogu objasniti i sve injenice objanjene prethodnim teorijama, ili sukcesivnim uveanjem broja opaenih podataka iz kojih se izvode sve ire generalizacije,). Znanost je serija mirnih interludija koje mestimino prekidaju intelektualno burne revolucije. Nova paradigma je nekompatibilna sa starom (nad istim opservacijama moemo izgraditi razliite teorije).

Dakle diskontinuirano kretanje nauke se odvija u tri faze: o u predrevolucionarnome razdoblju naunici osjeaju da je za neku koliinu

disperznih podataka, ili anomalija s obzirom na postojea oekivanja, potreban izvjestan sistem, ili kako to teoretiari nauke danas kau, objanjavalako obeanje.

o Kada koliina neuklopljenih injenica i nezadovoljstvo ponuenim teorijskim rjeenjima prijee odreenu granicu, nastupa doba krize. U vrijeme krize znanstvenici nude razne alternativne i konkurirajue naine rjeavanja problema.

o Kada se jedno od tih rjeenja nametne kao najbolje, tj. kada osim objanjenja ve ustanovljenih injenica ponudi i mogunost sistematizacije za otkria do kojih tek treba doi, nastaje razdoblje znanstvene revolucije.

Revolucije su nevidljive usled toga to se nova paradigma generalno ne vidi kao revolucija, ve kao dopuna naunog znanja. Uzrok su i udbenici koji nauku predstavljaju kao niz individualnih otkria, koja, kada se akumuliraju, ine moderno znanje.

Nauka napreduje jer istraivako preduzee radi na istoj paradigmi ili blisko povezanom skupu. Jedino tokom perioda normalne nauke progres izgleda i oigledan i pouzdan, jer nije neophodno stalno ispitivati iste bazine principe.

1.5 Metod istraivakih programa Imrea Lakatoa

Lakato svoju metodologiju istraivakih programa predstavlja kao sintezu Popperovog falsifikacionizma i Kuhnove teorije naunih paradigmi.

Ona se temelji se na ideji da je nauku najbolje analizirati ne u kategorijama pojedinih teorija, nego u kategorijama jedinica nazvanih istraivakim programima.

Prema Lakatou, ono to obino smatramo teorijama jesu zapravo meusobno blago razliite grupe teorija koje dele neke principe, koji se mogu definsati kao teorijska jezgra. Te grupe teorija Lakatos naziva istraivakim programima.

Nauka je skup istraivakih programa koji reavaju probleme. Naunici ukljueni u neki program brane teorijsko jezgro od pokuaja falsifikacije

podupirui je nizom pomonih pretpostavki. Popper je diskreditovao takve mjere kao imunizaciju, a Lakatos tvrdi da postavljanje i razvijanje zatitnih pretpostavki nije nuno loe za istraivaki program.

Metodoloki programi obino poivaju na nizu odabranih teorema od kojih istraiva ne bi mogao odstupiti, odnosno tzv. "vrsto jezgro" i njen zatitni omota, skup stavova izvedenih iz vrste jezgre, ije opovrgavanje ne ugroava osnovne prihvaene stavove.

Lakatos je tvrdio da njegov pogled prua jasne kriterijume napretka i nazatka (koji nedostaju u Kuhnovom pogledu) i stoga zahvata racionalni aspekt naunog razvoja.

Umesto istinitih i neistinitih teorija, Lakato pravi razliku izmeu progresivnih i regresivnih istraivakih programa.

Progresivne istraivake programe karakterie rast i otkrivanje novih injenica. Regresivne programe karakterie izostanak rasta ili umnoavanje zatitnih hipoteza koje ne vode novim injenicama.

Ako metodoloki program predvia ili moe objasniti novospoznate empirijske injenice on je progresivan, ako se zatitni omota ili ak vrsta jezgra ad hoc prilagoavaju empirijskim podacima, on je regresivan.

Lakatos se nadovezuje na ideju da je uvijek mogue braniti neko ukorenjeno uverenje od dokaza koji ga pobijaju, preusmeravaujui kritiku prema drugim verovanjima (koja se prihvaaju kao istinita) koja pobijaju nau teoriju, a koja bi i sama mogla biti falsificirana.

Program napreduje ako teorijski rast prethodi eksperimentalnim opaanjima. Tj. sve dok nastavi predviati nove injenice sa nekim uspehom. U protivnom program nazaduje (daje jedino post hoc objasnjenja). Ako neki istraivaki program progresivno objanjava vie od svog rivala, on ga istiskuje. (Unutar istraivakog programa teorija se eliminie od strane bolje teorije samo ako nova teorija ima vie empirijskog sadraja i pod uslovom da je deo tog sadraja naknadno potvren). Da je jedan istraivaki program bolji moemo znati tek dugo naspram smene.

Osnovna kritika Popera je usmerena na injenicu da Poper nije mogao da napie istoriju nauke.

Bit Lakatoeve kritike falsifikacionizma jeste da jedan primer koji opovrgava hipotezu nije dovoljan da bi se ona odbacila.

Lakato dokazuje da pojam "opovrgavajueg sluaja" nije jednostavan. Falsifikatori su granini sluajevi u odreivanju domena za koji vai teorema.

Kako su falsifikatori demarkacione linije vaenja teorema i sredstva za dalje pojanjenje, ima smisla ustrajati u dokazivanju "opovrgnute" hipoteze.

Naunik nabraja anomalije, ali sve dok njegov istraivaki program zadrava svoj impuls, on ih moe slobodno odloiti na stranu.

Jer svaka se hipoteza raa kao opovrgnuta. Metodologijom naunih programa se ne procenjuje izolovana hipoteza, ve celi

skup teorijskih postavki i njihovih posledica.2 Pisanje i struktura naunog rada

Struktura naunog rada se stalno menja, ali sutina ostaje ista.

1. Naslov treba da bude kratak i informativan. Slui za razvrstavanje lanka u pojedine naune discipline.

2. Saetak (apstrakt) u kome se ukratko izlau problem i rezultati. U apstraktu se navodi hipoteza. (U ovom radu je reen problem). Cilj apstrakta je da navede ta je doprinos rada.

3. Uvod je namenjen za izlaganje znanja o tome ta je ve uraeno u cilju reavanje problema kojim se bavi rad, kao i za prikazivanje kako je problem reavan u radu. Pregled problematike koju tretiramo (ta su drugi uradili, jasno definisano ta se jo ne zna, postavljanje naih ideja (hipoteza za reavanje onoga to jonije poznato o predmetu istraivanja, izneti nain kako e se hipoteza proveriti)). Uvod predstavlja proireni abstrakt.

Hipoteza pretpostavka o povezanosti pretpostavljenih uzroka i njihovih posledica. Mora biti formulisana tako da su mogue dedukcije i da se moe utvrditi da li hipoteza objanjava linjenicekoje se razmatraju. Mora da prui reenje problema koji je izazvao istraivanje. Mora biti proverljiva.

Ciljevi Glavni(primarni): traenje odgovora na osnono pitanje sadrano u hipotezi, sporedni(sekundarni): na osnovu analiye odabranih pokazatelja i dr. merenja izvrenih tokom rada.

Delovi uvoda naunog lanka:

4. Rad obuhvata problem i njegovo reenje.Rezultati- prikazuju se tekstualno, tabelama i ilustracijama/graficimaNe iznosi se sve to je dobijeno, prikazuju se i negativni rezultati, u ovom poglavlju se ne objanjavaju i ne porede sa drugim rezultatima.Diskusija objanjenje dobijenog, poreenje sa nalazima iz drugih relevantnih radova i kritiki osvrt. Povezati razultate i ciljeve, pokazati u kojoj meri rezultati podrevaju ili osporavaju postavljenu hipotezu. Diskutovati i rezultate koji se razlikuju od tuih. Naglasiti ta je novo i vano, posledice koje proistiu iz dobijenih rezultata i ogranienja. Izloiti novu hipotezu ta dalje?5. Zakljuak treba da ukratko pokae ta je novo u radu. ta nai rezultati daju, poreenje sa drugim metodama. Kratki zakljuci povezani sa ciljevima rada, iskljuivo zasnovani na sopstvenim rezultatima prikazanim u lanku.6. Literatura Za svaku literarnu referencu se proverava da li je navedena u radu. (Naslov rada, ime autora, volumen, sveska u kojoj je objavljen, stranica, godina,... format navoenja varira u zavisnosti od asopisa). Uvek se istrauje od najnovijih asopisa. Veina asopisa gleda da li je rad iz istog asopisa naveden u literaturi (zbog poveavanja impact faktora asopisa).

3 Vrednovanje naunog rada

Vrednovanje naunog rada je veoma teko, i u principu nemogue. Meutim, ustanovljena je metodologija vednovanja sa ciljem pre svega da iskljue proizvoljnost i iz praktinih razloga (dodeljivanje sredstava za projekte, odluivanje o odobrenju rada u asopisu, itd.).

3.1 Osnovna metrika: gde je rad objavljen? Rad e se vie vrednovati ako je objavljen u boljem asopisu. Za rangiranje asopisa slui SCI lista (SCI Science Citation Index). asopisi se dele

na one koji jesu na SCI listi i one koji nisu na SCI listi. SCI listu casopisa ustanovila je i odrava je kompanija Tomson. Sama kompanija se ne bavi naunim radom.

Kriterijum rangiranja jeste citiranost asopisa u ostalim asopisima sa SCI liste, i obavlja se na osnovu impakt faktora (IF).

IF=A/BA- koliko su puta radovi citirani u tekuoj godini, u svim asopisima sa SCI liste u prethodne dve godine (npr. u 2007.).B- broj radova koje je asopis objavio u periodu od dve poslednje godine (npr. IF za 2007. uzima u obzir broj radova u 2005. i 2006.).(Verovatnoa sa kojom e objavljeni radovi biti citirani u naredne dve godine).

Ministarstvo Republike Srbije dodeljuje poene istraivaima na osnovu objavljenihradova u asopisima sa SCI liste, na osnovu ega se dalje dodeljuju sredstva zaistraivake projekte (menu prvih 30% asopisa 8 pts, u prvih 50% - 5 pts, ispodpolovine 3 pts). U zavisnosti od broja poena, utvrnene su kategorije A1, A2, A3,B1, B2, B3, B4, B5. Kategorija A1 moe se dodeliti bez uvida u SCI listu, ukoliko istraiva dokae da je u poslednjih 5 godina 100 puta citiran.

Kritika SCI liste:o Uzak vremenski prostor (Tomson je prvobitno osnovan za medicinske

asopise, gde su promene dinamine). esto pravi doprinos rada doe mnogo kasnije (kvalitetan rad zna biti daleko ispred svog vremena po rezultatima koje donosi).

o asopisi brzo menjaju rang na listi (dok se rad poalje za asopis, moe se desiti da isti vie ne bude na SCI listi).

o SCI lista oigledno favorizuje englesko govorno podruje. IF asopisa zavisi od: kvaliteta asopisa,jezika na kome je tampan, oblasti koju

pokriva, distribuiranosti asopisa,... SCI lista se koristi i za merenje razvoja nauke u dravi. Posmatra se broj radova na SCI

listi na milion stanovnika.

3.2 Citiranost autora

o Koristi se za ocenjivanje autora. o Rad koji je napisan, a nije citiran je bio promaen. o Posmatra se broj citata u radovima objavljenim u asopisima sa SCI liste. Problem je

to nije vano da li je citat afirmativan ili negativan.o Na citiranost utiu: kvalitet rada, razumevanje rada, jezik na kome je rad napisan,

lojalnost nekoj grupi istraivaa, korist u smislu ja citiram tebe, a ti mene, korist u smislu neu ga citirati jer mi je konkurent, itd.

3.3 Pisanje naunog rada

1 ta je nauka?1.1 Induktivizam1.2 Konvencionalizam1.3 Metodoloki falsifikacionizam Karla Popera1.4 Teorija nauih paradigmi Tomasa Kuna1.5 Metod istraivakih programa Imrea Lakatoa

2 Pisanje i struktura naunog rada3 Vrednovanje naunog rada3.1 Osnovna metrika: gde je rad objavljen?3.2 Citiranost autora3.3 Pisanje naunog rada