Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату

Нацистички ген оцид над Србима

Након Априлског рата 1941, споразумом фашистичке Италије и нацистичке Немачке од 23. априла 1941, Косово и Метохија су подељени између италијанског, немачког и бугарског окупатора,. Највећи део Косова и Метохије остао је под италијанском окупацијом и анектиран је „Великој Албанији“ краљевским указом и указом краљевског намесника од 12. августа 1941 (територија површине 8.900 км2, са 560.000 становника, укључујући плавску, рожајску и тутинску префектуру).

Призренска котлина, Метохија, централни део Косова, део Неродимља и Горњег Поморавља, Дреница, а од априла 1942. и Ибарски Колашин, припали су Италији и анектирани „Великој Албанији“. Немачкој су припали северни део Косова (Косовска Митровица и Вучитрн) и Мало Косово (Подујево). Ове области су укључене у српско управно подручје као Косовска област у рангу округа, у којем су фактичку цивилну власт имали Албанци. Бугарској су припали Качаник, Сиринићка жупа, део Неродимља и Горњег Поморавља. На територији Косова и Метохије током Другог светског рата деловао је велики број оружаних формација окупатора и албанских квислинга који су одговорни за већину извршених злочина над цивилним становништвом. Италијани су су од албанског становништва формирали помоћну плаћену полицију, полувојничке добровољачке формације и батаљон фашистичке милиције. Најзначајније квислиншке албанске оружане формације били су вулнетари (добровољци), жандармерија, милиција, Косовски пук (Регимент Косова), батаљон 2. Призренске лиге, 21. СС дивизија „Скендербег“ и балисти - припадници Бали Комбтара.

Значајну улогу у стварању и руковођењу оружаним формацијама Албанаца имала је Друга призренска лига, формирана 16-19. септембра 1943. у Призрену, која је прокламовала уједињење Косова и Метохије, Дебра, Струге, Улциња и Тузи с Албанијом. Најзначајнији руководиоци Лиге били су Реџеп Митровица, Џафер Дева, Бедри бег Пејани, Аћиф Бљута и Арслан Бољетинац. Први на удару албанског терора били су солунски добровољци, колонисти и насељеници. Њима је пљачкана и паљена имовина, тучени су, уцењивани, убијани. У априлу и мају 1941. попаљена су сва насељеничка села у Метохији, сем Витомирице и Добруше, али су и она спаљена у јесен 1941. Само у пећком, ђаковичком, источком и дреничком срезу убијено је 162 лица, међу којима 14 свештеника и 1 монахиња. Ђаковички срез је први на Косову и Метохији очишћен од насељеника. Током 1941. у граду Пећи и његовој околини догодила су се бројна убиства. У Гораждевцу код Пећи, у албанском терору убијено је 47 Срба. У источком срезу те године је убијено 67 Срба, а следеће 73. Највише људи страдало је 1943. године, када је убијено 135 лица. У селу Нова Шумадија код Призрена вулнетари су убили седам Срба. Изгон насељеника из Дренице, започет у време Априлског рата, окончан је у новембру 1941. године, осим Србице, која је расељена средином 1943. У прва два месеца окупације, у Дреници је убијено 90 насељеника. Током лета 1941. почело је опште протеривање насељеника из више дреничких села. Формирале су се и две колоне избеглица, које су пратили италијански карабињери. Једна колона је ишла према Глоговцу, преко Косова Поља у Приштину, а друга преко Србице за Косовску Митровицу. Протеривањима су претходила или следила многа убиства у Србици, Воћњаку, Краљици, Ћирезу,

Новом Пољанцу и другим селима. Ибарски Колашин, компактна српска територија у долини Ибра, од Рибарића до Косовске Митровице, био је стално на удару албанског терора. Ову територију нападали су вулнетари из Дренице и Метохијског Подгора. Један од масовних напада догодио се 30. септембра 1941. Најжешћи удари на села Ибарског Колашина трајали су до 10. октобра 1941. Тада је спаљено више од 20 српских села. Прогони српског живља на Косову били су слични као и у дреничким и метохијским селима. Прогони, пљачке и убиства Срба на Косову догађали су се у селима Танкосић, Черкез Садовини, Мужичану, Лугаџији, Српском Бабушу, Сазлији код Урошевца, Кривову, Доњем и Горњем Гадимљу, Маревцу, Енцу, Бандлићу, Великој Добрањи, Челопеку, Бадовцу, Ариљачи, Слатини, Мухаџир Бабушу, Бујанцу, Новом Мирашу, Лугу, Магури, Српском Вршевцу, Крушевцу, Мазгиту, Потуровцу, Помазатину, Новом Селу, Добреву, Смолуши, Крајишту, Старом Грацком, Врелу. Насељеничко село Грболе је 1941-1943. у више наврата било нападано од стране вулнетара. Мештани су хапшени, тучени, одвођени у затворе, логоре и интернацију, убијани. Крајем 1943. и почетком 1944, преостало становништво се иселило у Србију.

Српско становништво се пред албанским терором склањало у Србију, Црну Гору, градове и манастире на Косову и Метохији, или одлазило у збегове у суседна српска села. Окупатори су предузимали казнене експедиције и слали Србе у интернацију у логоре у Италији и Албанији. Крајем јуна 1942. Косово и Метохију је посетио председник албанске владе Мустафа Круја. Тим поводом издате су наредбе префектима и потпрефектима да све Србе староседеоце прогласе насељеницима, те да их, по том основу, уз помоћ италијанских и немачких служби, протерају у Србију или отпреме у концентрационе логоре. То је био наговештај потпуног егзодуса преосталог српског становништва са Косова и Метохије. Крајем јуна 1942. у околини Приштине убијено је више Срба. Ова убиства потврђује и посланик НДХ у Софији Владимир Жидовец у писму од 5. септембра 1942. министру иностраних послова НДХ Младену Лорковићу. У делу тог писма каже се да су Албанци у Приштини и њеној околини убили 100 Срба, „…Албанци на тај начин циљају за тим да отјерају Србе из косовског краја.“ Током друге половине 1942. албанске квислиншке формације појачале су терор у готово свим српским селима широм Косова и Метохије.

Један од најмасовнијих албанских злочина над српским становништвом догодио се у Пећи и околини, у последњим месецима 1943, након капитулације Италије, када је стрељано или на други начин убијено више стотина Срба. У пећком срезу убијено је око 130 Срба, а у самом граду Пећи око стотину. Косовски пук су формирали октобра 1943. Џафер Дева, Аго Агај, Кемаљ Беј и Маљуш Косова. Од официра пука по свирепости су се истицали Бислим Бајгора и Хусеин Грдовци. Покољ Срба у Урошевцу и околини догодио се 11. и 12. септембра 1943, када је убијено 60 Срба, од којих је 48 ликвидирано у граду, а 12 изведено из града и, после свирепог мучења, убијено на месту „Камена глава“. Извршењем овог злочина командовао је Јашаревић Амдија. У току ноћи између 12. и 13. септембра убиства Срба догодила су се и у селима Некодиму, Борош селу, Дугањеву и Плешини. Масовно убијање Срба од стране албанских квислинга догодило се у староседелачком српском селу Брестовику код Пећи. До италијанске капитулације животе је изгубило 12 мештана, да би само 13. октобра 1943. било убијено 19 Срба. Октобра 1943. Албанци су у селу Ракош стрељали 63 Србина из неколико села. Од средине 1943. појачан је терор у

Ибарском Колашину. Нови напад на Ибарски Колашин почео је 3. фебруара 1944. из више праваца (Рибарићи, Дреница, Исток, Сува Река). Напади Албанаца, које је предводио Шабан Полужа, прекинути су 25. фебруара, после акције припадника ЈВуО. У овом периоду уништено је 15 српских села, изгорело 900 кућа, отете су 4 девојке, а убијено 69 стараца, жена и деце. Шест лица погинуло је пружајући отпор албанским нападачима. На Косову и Метохији свакодневно су убијани појединци или мање групе Срба, углавном од стране албанских квислинга, у другој половини 1944. ређе. У Источком срезу 1943. и 1944. убијено је 95 Срба, претежно староседелаца (не рачунајући стрељане у Ракошу). У Ибарском Колашину је од 9. септембра до краја 1943. убијен 21 старији Србин, док су у 1944. животе изгубила 82 лица српске националности. Срби су убијани и у селима Гораждевац, Летина, Сига, Бело Поље, Витомирица, Дрсник, Клина. Становништво Косова и Метохије страдало је и у логорима и затворима које су формирали италијански, немачки и бугарски окупатори и Албанци. Најпознатији затвори били су у Гњилану, Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици. У Косовској Митровици било је четири затвора. Концентрациони логор у Приштини формиран је маја 1944. године од стране Немаца, а по иницијативи Џафера Деве. Три дана пре немачког напуштања Приштине, логор је предат албанској полицији. Бројно стање затвореника у овом логору износило је највише до хиљаду људи, а из логора је у 4 наврата, интернирано око 1500 људи. Велики број српског становништва је протеран са Косова и Метохије или је био принуђен да побегне са ове територије, да би избегао смрт. Сматра се да је око 40.000 Срба напустило италијанску, 30.000 немачку, а 25.000 бугарску окупациону зону. Око 100.000 Срба је под присилом отишло са Косова и Метохије. Срби су одлазили са овог подручја све до августа 1944. Последња група избеглица из Урошевца стигла је у карантинску станицу Равни Гај код Кнића 21. августа 1944.

Положај српског живља био је најтежи у италијанској окупационој зони, иако је било појединачних случајева заштите Срба од стране италијанског окупатора. Стање је било тешко у немачкој окупационој зони. Најповољније стање било је на територији коју је контролисала бугарска војска, због великог анимозитета и сукоба између бугарског окупатора и албанског становништва. Срби су страдали и у избегличким колонама и збеговима: у Руговској клисури на путу за Црну Гору, у избегличком логору - збегу у Бару од дизентерије је умрло 300 деце млађе од 5 година; у збегу у Пећкој Патријаршији умрле су 102 избеглице, у Ђураковачком збегу петнаест. Срби са Косова и Метохије страдали су и у немачком стрељању (одмазди) грађана Краљева октобра 1941. У Краљеву је стрељано најмање 26 лица (Чикатовачки транспорт). У карантинској станици Равни Гај код Кнића од тифуса је умрло 36 лица, у Рашкој такође од тифуса више од 30 избеглица.

Једини званични државни попис који је 1964. извршила СФРЈ, утврдио је да је на Косову и Метохији страдало 7927 људи, међу којима 4029 Срба и 1460 Црногораца. Најреалније процене указују да је у току Другог светског рата на Косову и Метохији живот изгубило око 10.000 Срба, који су већином страдали у директном терору од стране Албанаца.

Ненад Антонијевић

Удружење писаца ПоетаРадничка 5Д/1, 11030 Београд011 25 45 872 и 062 25 25 98redakcija@poetabg.coмdzeletovic@open.telekom.rs

ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА

Качаци потичу из племенског друштва Арбанаса. Качаковање је племенска појава која значи одметништво које не признаје никакву власт. Тако се качаковање у турско доба претворило у занимање, па су качаци пљачкали и убијали. Нарочито их је било у Гори жупа,Шар-планини, између Косовске Митровице и Пећи, у Шаљској Бајгори, Качанику – на путу Приштина-Скопље у Црнољеву и на путу Урошевац-Призрен. Качаци су достаометали нормалан рад и живот у свим периодима до данас.

На качачком удару највише је био хришћански живаљ, док албански живаљ није био угрожен с обзиром да је исламске вероисповести.жртве друмских разбојништава били су трговци, обично дубровачки. Године 1462. њима су код Новог Брда, отети товари воска и друге робе, а две године касније, овог пута код Трговишта, доста свиле и сребра. Исте године јављају се разбојници на свим друмовима Косова и Метохије и шире.

Тако су на путу са Косова, долином Дрима, арбанашки пљачкаши напали дубровачке трговачке транспорте (вуном, кожом, сољу и усољеним месом). На друму између Скопља и Косова убијено је десет дубровачких трговаца. Неколико трговаца страдало је 1510. године. Један млетачки путник бележи 1560. године на свом путу из Призрена за Скопље, да је село Црнољево које се налази између Штимља и Суве Реке расељено због качачких насртаја, пљачки и убистава.

Још седамдесетих година 16. века оглашавају се у историјским изворима први озбиљнији пљачкашки упади Албанаца качака у околини Призрена, Ђаковице и Пећи и у целој Метохији. У лето 1565. године појављују се качаци у Пећи и Скадарском кадилуку, а 1572. године на подручју Новог Брда и у Гњилану опљачкано је неколико мештана Православаца.

Путописац Ди Френ Канеј, 1579. године бележи да је: „Качаничка клисура веома опасна за пролаз јер је опседнута пљачкашима који су склони ида убију.“[1]У једном турском окументу из 1595. године наводи се арнаутска тајфа – разбојничка дружина. Арнаутска јер су Турци Албанце називали погрдно Арнаутима.

Француски путописац Филип Дифрен-Кане 1573. Године пише о качачким бандама. Качаци пљачкају, убијају харају и пале. Тако су у првој деценији 17. века неколико пута у Призрену палили католичку цркву. Убиства дубровачких трговаца забележена су: 1510, 1560. и 1573.

када су качачке дружине бројале 500 до 600 разбојника и пљачкаша, које су се из године у годину повећавале. Услед опште небриге турских власти качаци – ти пљачкаши и разбојници су слободно крстарили широм Косова и Метохије.

У своме извештају из 1610. године Марин Бици, апостолски визитатор, барски надбискуп и примас Србије, пише како је у септембру месецу на путу од Призрена ка Косову Пољу: „У лепој долини, пуној шизматичких села” харала разбојничка дружина од шесдесет коњаника и пешака, која је тих дана побила и опљачкала неке путнике.

Апостолски визитатор Петар Масарек 1623-1624. године говори о становништву Призрена и Приштине.

„Ово је истина о шизматицима у Србији, као и о онима који станују у Бигарској и Босни. Сви они са незнатним разликама у говору, говоре илирски језик. Поред епископа, којих има свуда, имају и пећког патријарха, такође Србина који је рођен у Јањеву.

…Призрен град, у њему се виде многе цркве и лепе грађевине Срба из ранијих времена. Турци су две цркве претворили у xамије, што су урадили и у другим многим местима. У Приштини станују многи Турци. Осим Турака у Приштини живе многи Срби”.

Исти Петар Масарек, говори о распрострањености Срба и њиховом језику, пре 4.02. 1633. „Србија – Становници су Срби грчког обреда и словенског језика, који они називају сербски језик’. Српски језик је најстарији међу словенским језицима, као што је у Италији Тоскански. Имају патријарха са седиштем у манастиру Дечани код Призрена. Њему одају послушност сви епископи српског и бугарског језика… ужива велики углед међу оним народима.“

Извештај Фра Б. Палацуола о Ђаковици 1637. године: „У Ђаковици има (верујем) пет стотина кућа, али само 20 хришћанских, док су остали Турци и шизматици… Изнад Ђаковице живе Срби и ту постоје само три римокатоличке куће, а затим продужавају српска села”.

Он затим описује манастир Дечане који је изванредна лепота и да у њему има преко тридесет калуђера.[2]

Папски мисионар Франческо Де Леонардис о Србији и распрострањености јурисдикције Пећке Патријаршије у 1640. години. „Срби, названи тако по краљевству Србији, сви говоре илирским језиком и следе грчки обред. Насељени су не само у оном краљевству, већ у разним областима које су се налазиле под влашћу Србије, а налазиле се под управом краљева под именом Стефана

из куће Немањића. То су Румелија на истоку, која граничи са Бугарском и Грчком, покрајине које они називају земља краља Стефана на северу, а која се протеже до обала Дунава.

Доња и Горња Зета на југу, које граниче са Албанијом на југу и Херцеговином на западу: и друге покрајине које граниче са Босном у којој, тако|е, живи мноштво народа истог обреда.

За свог црквеног поглавара признају пећког патријарха, који, будући да је раније имао седиште у Призрену, завичају цара Јустинијана, доби зато признање па не признају послушност цариградског патријарха, нити признају другог старешину. Под његовом управом налази се четрдесет и један митрополит и епископ, од којих је неке поставио он лично, када се у оним областима проширило отоманско царство. Јер како је у неком месту султан оснивао нови санxак, тако је патријарх постављао новог епископа.

Епископије њему потчињене на западу су: Призрен, Скопље, Рашка, Нови Пазар, Милешева,

Смедерево, Темишвар, Бечкерек, Вршац, Београд, Пожега, Зворник, Ваљево, Зета, Црна Гора, Требиње, Херцеговина, Лика, Босна. Још нисам добио вести о источним епархијама”.)[3]

Истрага српског живља на Косову 1690. године је отпочела у првих неколико месеци. После неуспеха аустријског продора ка југу 1689. године, османске царске трупе, татарска војска и Арбанаси који су се придружили Турцима започели су освету против побуњеног српског народа. Они секу, одводе у робље и продају рају, жене и децу предали су сабљи.[4]

____________________________________________________________________________________________________

[1](ARCHIVIO DELLA SACRA CONGREGAZIONE DE PROPAGANDA FIDEROMA SCRITURE ORIGINALI RIFERITE NELLE CONGREGAZIONI GENERALI, VOL, 264, f, 43r-48R, 225R-230R).

[2] (PISMO PAPSKOG NUNCIJA IZ BE^A, ASV, SS, NUNZIATURA DI VEBEZIA, VOL. 134, BE^, 25. FEBRUARA 1690. ).[3] (КОСОВО НЕКАД И САД, ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА, Бгд. 1973.)[4] (ARCHIVIO DELLA SACRA CONGREGGAZIONE DE PROPAGANDA FIDE -ROMA, VISIZE E COLLEGI, VOL. 1. F. 66R- 82R.)

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (2)

Удружење писаца ПоетаРадничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (2)(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

И наредних година наставиће Арбанаси са злочинима и пљачкама над Србима. Тако почетком 18.века настављен је притисак на хришћанску рају на Косову и Метохији која је због тога и даље тражила спаса у сеобама.

„У фебруару 1708. године, кадија Новог Брда и Мораве писао је извештај о жалбама новобрдског збора. Последњих година, вели, наоружане групе Арнаута, досељених у новобрдски кадилук, сваке ноћи упадају у по једно село, те пљачкају благо сиротиње раје, мушке убијају, а жене силују. Њихове посете почеле би у поноћ и трајале до зоре, а онда би сви учесници отутњали својим кућама, и обдан им нико није могао стати у крај. Обузета ужасом сиротиња раја се распрснула…

Порта је на то наредила вучитрнском санџакбегу и кадијама да разбојнике на сваки начин похватају, да их доведу на суд, изврше 31 правду и о томе пошаљу истинит извештај, заведен у судски  сиџили”.[5]

После успеха аустријске војске у рату 1717. године, српска раја у вучитрнском крају дигла је буну. „Арбанаси су се међусобно ујамчили да ће угушити буну српске раје и чувати Османско Царство од „разбојника“. После угушене побуне „стара српска раја имала је само три излаза“: да потражи господара кадрог да јој пружи основну заштиту и тако се улазећи у читлучки однос, заметне још једним бременом зависности; да промени вером и утопи се у омражену врсту која купује јаничарско име; да остави своје огњиште и бежи у доње крајеве, на север. Ово последње свакако је било крајњи излаз“.[6]

Од 1717. године број качака ће се из дана у дан и из године у годину све више повећавати што доводи до све већих злочина над православним Србима. Од ове године на просторима Косова и Метохије увећава се и број Арбанаса који насилном колонизацијом, уз помоћ Турске, заузимају имања Срба које су протерали са њихових вековних огњишта.

Тако 1737. године извршен је велики покољ Срба од Качаника до Косовске Митровице. Нереди у Отоманском Царству погодовали су ширењу анархије на Косову и Метохији. Пљачка, убијања и силовања над ненаоружаном рајом спроводили су Арбанаси качаци и њима слични зликовци. Качачке дружине запоседале су путеве у време рата Турске с Русијом (1768- 1774), када је безвлашће потпуно овладало косовско-метохијском територијом. Мировним уговором у Свишту (1791) за Србе је била предвиђена општа

амнестија. Ипак, Арбанаси су као качаци или војници у одредима локалних паша, наставили да насрћу на незаштићено српско живље.

Талас великих националних покрета хришћана на Балканском полуострву, започет 1804. године, српском револуцијом предодредио је, у већој мери него у предходним столећима, судбину српског народа, а Арбанасе (око 70 посто муслиманске вере) учинио најважнијим чуварима турског поретка у европским покрајинама Османског царства. Тако су Арбанаси били главно оруђе турске политике у сузбијању ослободилачких покрета суседних народа и моћно средство изолације ослобођених балканских држава”.[7] Заплашени обновом српске државе 1830. године, косовске самопрозване паше су настојале да немилосрдним прогонима умање број Срба на Косову и Метохији.

Тако Јашар-паша из Приштине је рушио цркве, одузимао манастирске земље и убијао калуђере, за неколико година раселио је преко седамдесет српских села на простору између Вучитрна и Гњилана, а њихова имања разделио домаћем исламизованом живљу и онима насилно досељених из северне Албаније”.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

[5] („ЗАДУЖБИНЕ КОСОВА“ ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА, БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ 1987.).

[6](Р. ТРИЧКОВИЋ, БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК 1687-1739. У РУКОПИСУ.)

[7] (ДУШАН Т. БАТАКОВИЋ, КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРПСКОАРБАНАШКИМ ОДНОСИМА, ЈЕДИНСТВО – ПРИШТИНА, ДЕЧИЈЕ НОВИНЕ – ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ 1991. )

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (3)

Удружење писаца ПоетаРадничка 5Д/1, 11030 Београд011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм   dzeletovic@open.telekom.rs

 

ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (3)(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

Погроми су обележили и следеће деценије, посебно раздобље Кримског рата (1853-1856.) кад је антисловенско расположење у Османлијском царству досегло врхунац: тада су се у погромима православних Срба Турцима и Арбанасима придружили Черкези. Познато је да је у то доба на Косово дошло око шест хиљада крволочних Черкеза и остали у неколико места на Косову.Један мали број се вратио јер није подносио климу, а они који су остали били су велики крволоци српског православног живља.

Један запис из српских извора из 1843. Године казује: „како су Арбанаси вршили насиља: једнима узеше стоку, другима децу”. [8]

Праве размере страдања српског народа у Метохији и суседним крајевима, показала је књига „Пластаре Србије”, дечанског игумана Серафима Ристића, који је слао жалбе и султану и руском императору. Књига је издата 1864. године у којој су сведочанства о насиљима Арбанаса и Турака над Србима, наводећи поименце починитеље, жртве, мотиве и врсту злочина. Само у Метохији дечански архимандрит је забележио више стотина таквих случајева, које су турске власти, полиција и судски органи толерисали и помагали: пљачке, уцене, убиства,паљење кућа, похаре цркава, отимања имања и стоке, грабљења и силовања жена и деце, злостављање монаха И свештеника и турчење девојака.[9]

Званични извештаји првог руског конзула у Призрену Евгенија Тимајева употпуњаваху слику о стању у Метохији и размерама страдања српског становништва. Крајем 1866. Тимајев јавља руском Посланству у Цариграду о жестини насиља Арбанаса из пећке нахије. „У похари десетак српских села, убијали су мушку чељад И силовали жене, и чак скрнавили гробове. Злочини Арнаута су безбројни и неизмерни. Спроводе страшну самовољу”.[10]

Арбанаси су у то време од Косова и Метохије учинили крваво разбојиште где су страдања српског становништва добила апокалиптичне разнере. „Од 1876- 1883. године, пред арбанашким зулумима у Србију је са Косова избегло око 500 српских породица”.[11]

Све до краја осамдесетих година 19. века, Србима на Косову и Метохији једину заштиту пружали су дипломатски представници Русије, традиционалне заштитнице православног и словенског живља у турској царевини.

Арбанаси качаци у овом времену убили су два конзула, једног српског и једног руског. У Косовској Митровици убили суШчребина, а у Приштини српског конзула Луку Маринковића, недалеко од Српског конзулата који је отворен 1889. године.

У другој половини 19. века извештаји неколико конзула говоре о страдању Срба од стране Арбанаса качака, а поред тих извештаја имамо и документа које нам је оставио Сима Андрејевић Игуманов, из Призрена, а који гласи: „Садашње несретно стање у Старој Србији И Македонији 1882. године”. Андрејевић каже:

„Познато је како су пре српско-турског рата, а особито за време самога рата, сваком Србину у Турској царевини одузимана не самосва права људска но и сам живот и с нашом несрећном судбом чинећи нам као људима насиља, штете и срамоте”.

„Ти разбојници качаци сачекују људе по друмовима и уцењујући их, њихова родбина мора да прода сву имовину да би их откупили. Уз качаке у другој половини 19. века а који су владали Косовом били су крволок Малић-паша Xинић и његов обесни братанац Јашар-паша, који су на Косову дорушавали све што је српско а што до тада не беше порушено. Тих година Јашар-паша је опљачкао манастир Грачаницу, задужбину раља Милутина”.[12]

У време српско-турског рата 1876-1878. Године башибозуци (наоружане групе пљачкаша) су свакодневно пљачкале и убијале Србе. Само у једном дану убили су у околини Приштине 27. Срба а њих неколико су ранили.

Башибозуци и качаци су иста фела која се бави пљачкама и убиствима људи других нација и конфесија. Тако су главу убијеног Стојана одсекли и ставили је на тепсију, и тако носећи је, јавно ишли по турским и арнаутским кућама где су уз похвале добијали богате поклоне у новцу. О стању тих година на Косову писао је и Петар Костић, управник призренске богословије. Ево шта каже његов запис: „… Али арнаутски бес и самовоља не штеди ни ту светињу бедне раје. Долазећи у додир са Србима И њиховим породицама приликом кулучења, насилно у поједине куће улазећи, они се загледају у коју девојку. Затим се неколико њих наоружаних спреме и у сред дана са њиве или из куће отму девојку…

Такве отмице у последње време узеле су маха у овим крајевима и то у селима близу вароши… Јер пролазити кроз места, у којима се ценио више један фишек, него људска глава, није било лако”.[13]

Руски конзул у Призрену, Иван Степанович Јастребов слао је своје извештаје руском Посланству у Цариграду у којима се описују злочини Арбанаса качаканад српским живљем. Ту су пљачке стоке на десетине хиљада, отимање жена и девојака, вешање Срба као што су у Пећи о дрво обесили трговца Митровића. У доба Лиге каже Јастребов, у селима и градовима, влада безвлашће, пљачке, отимачине и убиства Срба.

Страдање манастира Високи Дечани 1852. Године како пише Јуришић, од стране Арнаута, који су заузели манастирску земљу… Но, горка је жалост: „Арнаути сваки дан особито увече по десет, двадесет, а кадкад и по педесет дођу, насилно јело и пиће захтевају, једу,

пију, певају кадкад по нешто насилно опљачкају; ако им се кад не учини по вољи, то они заинат упале сено, или ограду, а више пута и по које манастирско здање”.[14]

Братство манастира Пећке патријаршије, јула 1856. године обавештавају митрополита Петра: „А особито нигди није зулума ка у Пећи и у Пећкој и Ђаковичкој нахији све турче”…

О многобројним злочинима Арбанаса-качака постоји огромна писана грађа како наших тако и страних аутора. лочини качака су из дана у дан били све већи.

Број злочина ће се повећати од 1856. до 1912. године. Све већи број је у време Источне кризе, српско-турског рата 1878. у време одржавања Берлинског конгреса, у време оснивања Призренске лиге, гранично решење Плава и Гусиња, где су качачке вође а по наговору Турске покушале да спрече реализацију одлуке из Беча.

Најчешћи поступак Арбанаса, када отму какву девојку, тај је, што је они најпре силују, па је онда наморавају да пређе у мухамеданску веру, претећи њој или њеним родитељима смрћу”.[15]

Ових година вршени су велики притисци да православни Срби се превере и пређу у ислам. Пљачке су свакодневне, туче, силовања и уцене. Арбанаси не дозвољавају Србима да обрађују своју земљу, а од момака који треба да се жене траже на име неке свадбарине накнаду у новцу, иначе ниједна се девојка не може удати док се исплата не изврши.

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (1)Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (2)

___________________________________________________________________________________

[8] (ЈОВАН ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ, ЈУЖНА СТАРА СРБИЈА, КЊИГА В, КУМАНОВСКА ОБЛАСТ)[9] (САВРЕМЕНИЦИ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 1852- 1912., СКЗ, Београд, 1988.).[10] (М. СЕЛИШЧ^ЕВ, СЛАВЈАНСКОЕ НАСЕЛЕНИЈЕ О АЛБАНИЈИ, СОФИЈА, 1931)[11] (ВЛАДИМИР БОВАН, „ЈАСТРЕБОВ У ПРИЗРЕНУ”, „Јединство“, ПРИШТИНА, 1983. )[12](ЈАНИЋИЈЕ ПОПОВИЋ „ЖИВОТ СРБА НА КОСОВУ 1812-1912”, НИРО КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, БЕОГРАД, 1987. )[13](ПЕТАР КОСТИЋ, ЕВРОПСКИ КОНЗУЛИ У ПРИЗРЕНУ, ЈУЖНИ ПРЕГЛЕД БР. 6, 7, 1928. СКОПЉЕ).[14](ГЕДЕОН ЈОСИФ ЈУРИШИЋ „ДЕЧАНСКИ ПРВЕНАЦ”, НОВИ САД, 1852.)

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (4)

Удружење писаца ПоетаРадничка 5Д/1, 11030 Београд011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм   dzeletovic@open.telekom.rs

 ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (4)(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

Ових година вршени су велики притисци да православни Срби се превере и пређу у ислам. Пљачке су свакодневне, туче, силовања и уцене. Арбанаси не дозвољавају Србима да обрађују своју земљу, а од момака који треба да се жене траже на име неке свадбарине накнаду у новцу, иначе ниједна се девојка не може удати док се исплата не изврши.

Ових година (друга половина 19 века) вршени су велики притисци да православни Срби се превере и пређу у ислам. Пљачке су свакодневне, туче, силовања и уцене. Арбанаси не дозвољавају Србима да обрађују своју земљу, а од омака који треба да се жене траже на име неке свадбарине накнаду у новцу, иначе ниједна се девојка не може удати док се исплата не изврши.

Подаци о арбанашким насиљима у Старој Србији 1898-1899. године дати у преписци Министарства иностраних дела Краљевине Србије, на чијем је челу др Владан Ђорђевић, Стојана Новаковића, посланика Србије у Цариграду и Тефик-паше министра иностраних дела Турске. Ова преписка објављена је на српском и француском језику. У преписци су дата имена жртве, одакле је жртва, име злочинца и одакле је и какав је злочин почињен. Циљ ове преписке био је да се спрече и обуздају насиља Арбанаса над хришћанским српским становништвом које се налази у рубним подручјима српско-турске границе у Старој Србији.

Ова преписка уверљиво отсликава стање терора, зулума, отмица погрома и безчашћа на крају 19. века, а представља свакако само један сегмент жестине и необуздане репресије Арбанаса знатно појачане од времена стварања Прве призренске лиге 1878. године.

Качачким акцијама Арбанаси су настојали да присиле Србе на исељавање и тиме демографски ојачају своје захтеве за аутономијом у окриљу турске Царевине.

Из Преписке се види да је у периоду 1889-1899. године са Косова и Метохије нестало преко 60.000 Срба. „Отимање девојака, силовање жена мајки у присиству мужа и деце, силовање и одвођење српских девојака у арбанашке хареме, силовање српске деце-мушке И женске, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба Арбанасима, затварање и учење невиних људи,батинање, убијање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију; све ове појаве пратиле су голоруке косовске Србе, остављене на милост и немилост Арбанаса.“ [16]

„Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део од свега онога што је почињено у најскоријем времену“. Записао је у свом путопису по Косову 1897, године српски конзул у Приштини Тодор Станковић који је дошао за конзула после Бранислава Нушића. Уз све невоље раја је била притиснута разним дажбинама, кулуком, десетком, порезом, путарином, болестима па и глађу.

Стање у 1900-тој и 1901. године описао је српски конзул у Приштини Сима Аврамовић у свом извештају министру иностраних дела Михаилу Вулићу у ком се каже:

„Гледати га боса, одрпана, духом клонула, телом изнурена опљачкана, пребијена, проређена, у страху, тузи, и болу; ту ваља доиста имати срце од гранита, а живце од челика да се све то издржи”.[17]

У Српском конзулату у Приштини 30. маја 1902.године, конзул Аврамовић у разговору са Хамди- пашом добија следећи одговор од паше: ” Признајем да има зулума, али да су они последица такорећи још дивљачког ступња на коме се Арбанаси налазе”.

Исте 1902. године одржан је Збор Арбанаса код Лучког моста, који доноси следећу одлуку: ” Који Арбанас од сада Србину пружи ма какву заштиту, биће му кућа И сав мал спаљени”.

О стању на Косову у 1904. години у име Конзулата М. Марковић, извештава у Београду министра иностраних дела Николу Пашића следеће: „…Претње Арбанаса удружени качаци увелико приводе крају своје крваво дело, од њих највише пати српски народ“. [18]

На овако малом подручју и у врло кратком времену Арбанаси су починили злочине од којих је само један део евидентиран у овој Преписци. А те бројке су следеће:

Убистава 121, рањених 34, покушаја убиства 17, отмица 37, силовања 21, уцена 112, крађа 62, пљачки 74, силом превођење у ислам 9, разбојништава 18, паљевина 31, насилно исељавање, отимање земље и куће 16, пљачке и рушење цркава 19 и свакодневно терање на кулук по неколико стотина људи. Многи злочини су извршени али се о њима у тим данима није ни сазнало, већ много касније.

Оно што треба истаћи да је турска власт знала за све ове злочине али није ништа предузимала да заштити српски живаљ. Тих година у Приштини је живео качак Исмајил Канлија, Арбанас, који је био пријатељ са тамошњим муфтијом – Турчином, а муфтија је био заштитник свих зулумћара као што је Канлија који је за последњих година убио 14 Срба и за то није кажњен већ се слободно свукуд креће.

Својим зулумом Канлија је раселио српска села Бутовац и Бадовац, а починио грдне зулуме српским селима: Златару, Новом селу, Матичанима, Грачаници,Сушици, Јањеву, Гуштерици, Добротину и Смолуши.[19]

Злочини се из године у годину настављају. Тако имамо податке о злочинима у реону српског Конзулата у Приштини од првог јануара 1904. до 31. децембра 1905. год, према акту Краљевског министарства иностраних дела од 28. Марта текуће године ПП Но 1293. Тако имамо да је у 1904-ој год. било убистава 31, покушај убиства 19, ањавања 4, отмица 5, силовања 2, уцена 15, туча 18, изазваних пожара 9 и пљачка и крађа 45. У 1905. год. било је: убистава 71, покушаја убистава 19, рањавања 16, силовања, отмица 4, уцена 61, туча 17, изазваних пожара 8, пљачка 11 и крађа 76. [20]

Из Ругова 500-600 Арбанаса напало је манастир Патријаршију о чему извештава јеромонах Сава Поповић рашко-призренског митрополита Нићифора 28. Фебруара 1904. године. [21]

Српски конзул у Приштини др Мирослав Спалајковић маја и јуна 1905. године пише Јовану Жујовићу, министру иностраних дела о насиљима над Србима приштинског, пећког и призренског санxака, као И о страдању у Гњилану и околини. Он пише: „Несреће И зулуми у овамошњим крајевима непрестано трају и сваким даном све више расту. Гњиланска каза је постала право поприште разбојника. О Спасову дану био је панађур у Гњилану, и тога дана разбојници су, у ружинама 50-60 крстарили по друмовима, пљачкали и убијали путнике.

Неколико Срба је убијено а многи су опљачкани. У самој Пећи дешавају се готово сваки дан убиства. Арнаути су склопили заверу да истребљују Србе једнога по једнога. Убиства се врше јер је на збору Арнаута договорено ко од Срба треба да буде убијен и ко ће од Арнаута да га убије. [22]

Исти конзул јуна месеца обавештава министра:

„Из гњиланске казе нико више не долази у Приштину. Сви су путови поседнути арнаутским разбојничким дружинама, а сељаци седе затворени у својим кућама, и дању и ноћу. На Спасов дан убијена су два Србина из Извора Илија Димић и Ђорђе Јовановић.”[23]

„У Ранилугу напали су качаци воденичара И ранили га, а његовог момка Тодора Савића убили. Неком Стојку из Клобукара качаци су му дете пекли.” [24]

Скоро у свим местима зликовци су се договорили ко ће кога од виђенијих Срба да убије. „А да би Арнаути што лакше извели свој план, утврдили су „бесу” међу собом, да за све време, докле траје истребљивање Срба, бједан од другога крв не тражи. Никада овако очајно стање за српски живаљ није било”.  [25]

За неколико месеци у 1905. години у месту Мећу качаци су ранили шест Срба а њих 37 убили. Ово пише ректор Призренске Богословије српском конзулу у Приштини.

Од турског освајања српских земаља посебно Косово и Метохија ће доживљавати своје тешке И судбоносне дане због насилне колонизације арбанашких племена И догађаја који су се збили на овом подручју. Један од њих је покушај хришћанске Европе да одагна Турке са свога тла, који није остварен у рату између Свете Лиге И Турске 1683-1699. Године када је Србија била ратно поприште. У сламању хришћанске војске код код Качаника почетком 1690. године на страни Турака учествовали су и Арбанаси.

Након овог рата у Србији влада опште зло, покољи Срба, одвођење у ропство, паљење села и градова. После тога ће Аустрија и Турска ратовати још два пута све док се међу њима није успоставила граница на Сави и Дунаву 1739.године. Од тада као и од раније Арбанаси ће се увек борити на страни Турске против Срба и других народа Балкана и Европе све до 1912. године док српска и црногорска војска нису ослободиле Косово и Метохију од турског ропства.

Када је 1713. године Порта издала ферман да се двојица моћника, један из Приштине, а други из Новог Брда, који су харали по селима предводећи мноштво разбојника, ухвате и у оковима спроведу у тамницу, један од њих се није покорио већ је сакупио око 800 Арбанаса и кренуо против паше. Но, њих двојица су се договорили да заједно иду у глобу и пљачку хришћанског православног живља.

Тако они ноћу одлазе у српаска села па пљачкају и чине разна насиља. Крајем 1743. године Дели Хусеин Љума сакупио је 500 пљачкаша који су: „нападали српске куће, харали мал и стоку, напастовали жене и девојке, чинили бескрајна несносна насиља.

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (1)Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (2) Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (3)

____________________________________________________________________________________________________________

[16] (AS-MID PO-I-34-1897.)[17] (AS-MID-PP-F-1901.)[18](AS-PP- BR. 441 20. MAJ 1904.)[19] (ЈОВАН М. ЈОВАНОВИћ, ЈУЖНА СРБИЈА ОД КРАЈА 18. ВЕКА ДО ОСЛОБОЂЕЊА, БЕОГРАД, 1938. КЊИГА 16).[20] (АРХИВ СРБИЈЕ МИД, ППО, 1906, РЕД 589 ПП БР. 313)[21](АС МИД ППО 1904, РЕД 104). (ЗАДУЖБИНЕ КОСОВА)[22](АС МИД ППО 1905 РЕД 26 ПР 2 6 1905. ПП БР. 2410).[23] (ЗАДУЖБИНЕ КОСОВА)[24] (АС МИД, ППО 1905. РЕД 26 ПР 4 6 1905 ПП БР. 2459)[25] (АС МИД ППО, 1905. ПР. 30. ЈУНИ 1905. ПП БР. 2867, РЕД 26.)

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (5)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

 ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (5)(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

ШТА СУ СТРАНЦИ ЗАБЕЛЕЖИЛИ О ЗЛОЧИНИМА АЛБАНАЦА НАД СРБИМА

Матија Масарек, католички надбискуп 1760.године за Арбанасе пише: „да им је понашање разбојничко: отимају јагањце, шкопце, кокоши, мед, масло, сено за коње”. Тако су њега и његову пратњу 15 разбојника-качака напали за које каже да су то кесеџије, друмски разбојници. Са витизације Метохије и Косова 1764. године Масарек носи још мрачније утиске па каже: „Арбанашки дошљаци у Србији не слушају наредбе Христова Јеванђеља. Уместо да су понизни, скромни, они одмах примише ислам те потискују православне и католике из њихових села и заузимају њихова имања”.

Надбискуп Масарек је несретан због ових силних крађа, отимачина и убистава. Њему се срце стеже када угледа по шумарцима и гајевима силне гробове православних и других које су они побили. Занимљиво је да исти суд као и Масарек има и српски тј. пећки патријарх Василије Бркић у Мемоару за грофа Орлова, од 29. марта 1771. године где вели да је „албанскаја порода жестока, досадателна, грабителна, неспокојна, крвнопроливателна”.

У рату између Турске и Русије 1768-1774. Године дошло је до истинског безвлашћа, арбанашких насиља је настајало све више. Где би се год на Косову и Метохији доселили и када би били у већини и надмоћнији, онда су полазили у пљачке, убијања и силовања.

После последњег аустро-турског рата 1788-1791. године Арбанаси су остали на друмовима наоружани и као разбојници пљачкали по селима.

„Велика арбанашка насиља у различитим облицима су дозлогрдила српском живљу. Место по шумама зулумћари су у селу. Арнаутске арамијске чете су отимале стоку, разваљивале бачила”. [26]

Анархија коју је створила владавина независних паша погодовала је качачким дружинама. Из заседа нападали су путнике и трговачке караване пљачкали и уцењивали хришћанску рају, отимали и бешчастили српске девојке и жене.

Француз, Анри Пуквил, је 1807. године пролазећи кроз Приштину забележио следеће: „По мојој процени Приштина има око 1.500 домова, у којој су тесне каљаве улице, беда становника и влада крвожедника, Малић паше за којега ми се није чинило прикладно да походим тог Арнаутина, заклетог крвника хришћанског”.[27]

Жорж Голис каже: „Због ширине насиља Арбанаса над Србима Стара Србија је уз Јерменију најнесрећ нија земља на свету. Они из Дебра убијају да украду, они из Ђаковице убијају Србе из лудог фанатизма, они из Пећи из задовољства а они из Тетова, да опробају своје карабине, они из Призрена убијају из зловоље”.

Ами Буе, француски географ, забележио је многе примере „тешког злостављања српских сељака и калуђера, описао отмице девојака и жена”.

Судетски Немац др. Јозеф Милер, за Арбанасе каже: „да су свирепи, подмукли, упорни, ненаклоњени никаквим новинама, и неће их никада без одлучних крвавих реформи њиховог политичког и религиозног живота моћи захватити дух европског хуманизма. “

А. Ф. Гиљфердинг, руски дипломата и историчар, 1858. године обилазећи Метохију бележи многобројне примере угњетавања српаког становништва и како оно свакодневно трпи разне увреде и насиље од разузданих и плаховитих Арбанаса. Арбанаси, где су год пристигли чинили су зла. [28] Дошљаци из Арнаутлука чине зулуме, краду стоку, насрћу на образ жена”. [29]

Мјур Мекензијева и А. Паулина Ирбијева, Енглескиње, обилазећи Стару Србију 1863. године у свом путопису „О словенским земљама европске Турске” бележе да: „Арнаути терају своју силу тако далеко да се бацају камењем на пратњу каквог упокојеног Хришћанина – Србина, а на мртваце набацују прашину и ђубре. Код Арнаута влада безобразност и насиље према хришћанима.“ [30]

Гастон Гравје, Француз, истраживао је Косово И Метохију као средиште Старе Србије под турском влашћу и уочио кључне проблеме, основне политичке, демографске, културне и верске теденције у овој земљи.  Он износи свеопшту анархију и зулуме арбанашких феудалаца  над православним Србима, који су пресудно утицали на демографске прилике и етничко стање на Косову и Метохији.

Ту је етничко чишћење српског православног становништва уз благонаклони став турских власти, организованог терора, свакодневна убиства, силовања, пљачке, паљевине и уништавање српских манастира и цркава. Он даље каже: „Опасност је за Србе утолико већа што на Косову и Арбанас почиње да заборавља да је колико до јуче био само пастир и разбојник. Тако, прибегавајућИ отимачини и разбојништвима, чије жртве нису никада њихови сународници, они такође успевају да населе тамо где желе и да се обогате српским добрима и иметком”.

Мери Дарам, Енглескиња, каже: „Арбанас је највећим делом, остао ту докле је стигао када га је Турчин нашао, и сам што је прихватио револвер и пушку острогушу, он није искорачио ни за педаљ. Он је остатак минуле прошлости која је у Западној Европи одавно заборављена. Арбанаси су потпуне незналице о спољном свету. Они су још увек у најранијем стадијуму историје живота народа и још нису одмакли изван племенског облика живота. Арбанашка племена су крајње дивља.  Да би Мери Дарам закључила о свом обиласку ових простора она додаје:„Да су царевине постојале и нестајале а да су Арбанаси остали дивљаци”.

Она је, Мери Едип Дарам, боравећи у Метохији 1903. године записала: ”Још далеке 1690. године, неподнош љива судбина Срба Старе Србије довела је до сеобе у Угарску , ништа мање него 37.000 породичних задруга које су са чланством биле многобројне. Арбанаси су се потом раширили по испражњеним поседима и било им је дозвољено од стране Турака, да их отад заувек некажњено пустоше. [31

Виктор Иго, француски писац светског гласа, крајем 19. века објавио је „Проглас за Србију” у ком оштро критикује Европу и њену јавност што ништа не предузима а један народ се ту, баш у Европи, сатире турским и арбанашким зулумима.

_______________________________________________________________________________________

[26] (Цвијић Јован, Основа за географију и геологију Македоније и Старе Србије II, Београд, 1906.)[27] (Из бележака с путовања Пуквила кроз Босну и Стару Србију, Годишњица Николе Чупића, 2, Београд, 1878. године)[28] (Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево, 1972. )[29] (Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од 16. до 19. века, Београд 1950. )[30] (Г. МУИР МАКЕНЗИЕ И А. ПАУЛИНА ИРБИ, ПУТОВАЊЕ КРОЗ СЛОВЕНСКЕ ЗЕМЉЕ У ТУРСКОЈ ЕВРОПИ, ЛОНДОН 1867. )[31] (МЕРИ Е. ДАРАМ, КРОЗ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, СРПСКА ЕВРОПА, БЕОГРАД, 1997. )

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (6)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (6)

(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

Константин Јиречек, угледни европски историчар тврди да је у периоду 1878-1912. године исељено из Старе Србије у централне области данашње Србије око 150.000 православних Срба.

Енглески дипломата сер Xори Банам пише Маркизу Ленсдауну 1901. године: „Да је 40 српских породица било приморано да од даљег албанског терора побегне у Краљевину Србију”.

И енглески дипломата Јанг пише Маркизу 1901. извештај у коме: „Наводи да се настављају прогони српског становништва и да је 600 Арбанаса уз помоћ 50 турских војника свели на четвртину села од 60 домаћинстава.

Такође и у извештају од децембра 1901. Године Јанг наводи да је од пролећа до децембра 250 српских породица албанским терором протерано у Краљевину Србију.

Виктор Берар (1864-1931), француски историчар и писац, дао је као непристрастан аналитичар потпуну и веродостојну слику стања у Старој Србији, с краја 19. И почетком 20. века. Он апострофира чињеницу да је проблем и погром српског живља на Косову пре свега последица панисламске политике, коју је као основну идеолошку концепцију спроводио султан и халифа Абдул Хамид.

Истицање исламских основа протеривања српског живља са територије које је вековима настањивало је изузетно значајан сегмент српско-арбанашких односа. Пита се откуд Арбанасима право да протерују Србе са територије државе која по свим важећим шемама није била арбанашка већ српска а коју су Турци окупирали.

Османско царство није било турска национална држава, већ васељенски исламски халифат. Основна идеологија такве државе је шеријат. Сваки султан је настојао да задовољи апетите својих муслиманских поданика. За то је, главни ослонац тражио у

нетурским муслиманским народима. А на Балкану то су били Арбанаси, који су још одмах примили исламску веру.

Иван Степанович Јастребов, руски конзул у Призрену, редовно је слао своје извештаје руском посланству у Цариграду којима је извештавао о злочинима Арбанаса над Србима са ових простора. Ови извештаји говоре о пљачки српске имовине, убиствима и силовањима и отмицама српских девојака и жена од стране Арбанаса. Он истиче, како убијају калуђере и попове и вешају људе.

Јастребов за Арбанасе каже: „Лажна је представа која кружи о њиховој неустрашивости и храбрости. Они су увек плашљиви када се сусретну са регуларном војском и увек се дају у бекство. Тако су они у сукобу са Србима увек бежали са бојишта, а једино су храбри у нападу на незаштићена српска села и на нејач”.

О злочинима Арбанаса над Србима под турском влашћу писали су и извештавали руски конзули: Тухолка, Тимајев, Глигорије Степанович [чербин, а затим и западни писци: Давид Ургхарт, Јохан георг фон Хан, В. М. А. Дентон, Теодор А. Ипен, Хенри Ноел Браислфорд и други.

Гедеон Јосиф Јуришић (1809-1872) из Ирига је први домаћи путописац који пише о Старој Србији у путопису „Дечански првенац”, који поред осталог каже:

„…Но, жалост је помислити како калуђери дечански у монастиру већ опстају не имајући нигде ништа са чим би дивну ову српспских царева задужбину, зулумом арнаутским поклопљену, обдржавати могли… Калуђери дечански сваке године по свим нахијама ходају, по селима гди никакве школе нема, а нема их ни по градовима, уче децу прекрстити се и Оченаш очитати, и утврђују народ у верозакону, укрепљују народ да не очајава и да ће Порта својим бистрим оком и на овај свој српски, од измало поудаљени народ са благословију погледати, и даноноћне зулуме арнаутске од њега уклонити… Крвожедне руке дивљих Арнаута, који се Бога не боје и цара непочитују. Но да Бог живи владатеље народне, они ћеду упитомити дивљач у Европи… У овом обиталишту само калуђери живе.

Стање овог монастира је врло рђаво, јер сушчествује у следству сами Арнаута, који су сву монастирску земљу притиснули и присвојили… Од монастира Дечана с јужне стране, лежи горски предел Малесија, у овом пределу живи око три хиљаде сами Арнаута мохамеданског верозакона. Ови су најжешћи хајдуци (разбојници-качаци) они с Арнаутима у свим нахијама разбојничества чине, и српском народу велика насиља… По

овим пределима путници с највећом опасношћу путују…По међу нас живећи Арнаути наимљу понеког пристава (слугу) те им код куће работа, а они с пушком у руци по нашој сиротињи нодају, робе, пале, отимају, бију и свака насилија која се измислити могу чине, да би ова сиротиња волела умрети него ова бешчовечна тиранства трпети”…

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (7)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

 

 

 

 

ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (7)(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

Хаџи Серафим Ристић, Архимандрит Лавре Високи Дечани на Цвети 1864. године у свом делу „Плач Старе Србије”, пише: ” Светли господине-обраћа се Султану Абдул-Азису, молимо те саслушај нашу смирену тужбу против насилних Арнаута зулумћара, којих су злоупотреблења сваку меру превазишла и којим ако се на пут не стане, принуђени смо из земље, која је крвљу наших предака напојена, и са гаришта нашег селити се. Пећ И пећка нахија под бичом неописана и из дана у дан гомилећих се злоупотреблења са стране Арнаута…

Сва неправда и зла чињена усредоточена су у шест села, у којима Арнаути, најгори непријатељи вере Христове и најцрњи мучитељи јадне раје, а та села су: Укче, Истиниће,

Строц, Дечане, Црвени Брег и Викоша. Арнаути наговарају и своје сународнике из околних места да јадну рају муче, злостављају и убијају. Побројати зла и неправде само овој нахији чињене, требало би године да претекну а злоупотребленија су ова: пљачке и премлаћивања, отимање стоке, глобе и уцењују и траже откуп, а они који треба да штите они се са зликовцима удружили па пљачкају и глобе. Онај ко се неоткупи убију га. Ноћу зликовци-качаци обично пљачкају стоку.

Поглавица чете зликоваца у окове ставља људе, мучи их док им све не опљачка. Тако је он похарао светињу у Белом Пољу близу Пећи одневши доста воска, црквене књиге, кандила од срме у 18 комада и 360 гроша.

Исти запалише седам станова и ранише једног човека. Зликовце подржава Бајрам ефендија Пећанац који исцепа ферман о нашој имовини. Зликовци охрабрени овим нам се осветише и шест девојака отеше и са њима свако насилије чинише.

Једном отеше сестру и брата му убише. У ова поменута села побише доста људи и неке жене. Чета зликоваца Арнаута, којој је поглавица Ибраим Шаља из села Забрђа, дошав у село Пограђе убише поповог сина и слугу му Милинка. Петку Станишићу преваром отеше тапију од земље.

Зликовац Саит са 20 зликоваца нападне на кућу Димину коју са још десет зграда огњу предадоше. Домаћина Диму су свезали и ножем га по рамену секу  И истом нападну на кућу Васину и жену му отму. Цркву из давна времена порушише која је саграђена од цигала и камена и себи кућу сагради. Када се људи враћају из воденица зликовци им отму брашно.

Разбојници качаци пресрећу Србе и све им опљачкају што су имали код себе. Оваквих злочина у овој књизи је набројано неколико стотина.

Међутим, најпотпунију слику о стању у Старој Србији даје нам национални радник, књижевник И историчар Милош С. илојевић својим опсежним књигама. Милојевић пише: „Хришћани су се затворили по својим кућицама и уџурицама. Само су  правоверни мухамеданци задржали за се то право: да могу, докле хоће, ходати, тумарати, краст, отимати, харати и у кавама својим дерати се и певати.

За Приштину каже да је препуна свакојаких И разних српских старина, а она се скоро и састои из самих српских урвина и развалина, којих се величанственост И красота далеко уздиже над свима доцнијим целим и новим грађевинама. Описује он Приштину и њену околину напомињући и број становника по вероисповести. Говори и како је у Липљану опстала стара црква па није срушена.

Поред Милојевића о арбанашким злочинима над Србима писали су и: Ђорђе Поповић Даничар, Сима Андрејевић Игуманов, Призренац, Спиридон Гопчевић, Михало Г. Ристић, Милојко В. Веселиновић, Бранислав Нушић, Јован Цвијић, Иван Иванић, Тодор Р. Станковић, Светислав СТ. Симић, Ј. Томић, Јефто Дедијер, Јанићије Поповић, Зарија Р. Поповић, Петар Костић, Никола Поповић, Милан Никшић, Стојан Зафировић, Сава Дечанац, Дена Дебељковић, поп Анђелко Нешић и други.

Сима Андрејевић Игуманов, Призренац Његова жеља је да се прикажу српске патње И муке па у вези с тим објављује „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији”. „Мало ниже навешћемо од многих само по један хиљадити случај, те да видите како нас непријатељи тамане као какву дивљу зверад, а то све такорећи покрај саме српске границе.

Игуманов 1882. године пише о страдању Срба од стране арбанашких зликоваца, којих како каже има у свим местима. Наводи да је за врло кратко време страдало пет до шест хиљада Срба од стране аарбанашких башибозука…

Са овијем они су наумили да опусте и разруше стару Српску патријаршију и околне хришћане сасвим да истребе. У селу Истоку код Пећи убише кметове Фићу И Милутина Царевића, у Тучепу Јована Марковића.

У селу Хочи убише два младића Србина. У селу Жеочишту уграбише једну српску ђевојку од 17 година. Веома кад ретко турска власт и њени разбојници И башибозуци да су довољно били само тек уватити хришћанина и обичном га смрћу казнити, већ бирају разне начине којима ће се хришћански мученици уморити.“

 

Бранислав Нушић, српски конзул у Приштини пише: „После српско-турскога рата расељавање Срба у ширим размерама настало је из два узрока. Арнаути, узели су због рата, ужасно се светити Србима који су им били раја. Одлазећи и враћајући се из рата, палили су им куће, отимали стоку и бешчастили чељад, те су Срби спасавали главу пребегавајући у Србију… Арбанаси мухаџири са Косова силом истискују Србе да би се дочепали српских имања. Тако су, дакле, Арнаути једновремено са две стране плавили српска села: једни са планина који су се све више спуштали ка Ситници, и други са српских граница. Данас се на прсте могу избројати села у којима нема Арнаута, а безбројна су села у којима нема Срба а било их је доскора.“

Ради заштите православних Срба, а и ради својих интереса царска Русија отвара своје конзулате у Призрену, Косовској Митровици као и у Скадру који је отворен 1856. године, док Краљевина Србија свој конзулат отвара у Приштини новембра 1889. године. Први српски конзул био је Лука Маринковић и Арнаути су га 19. јуна 1890. Године убили пошто нису као правоверни муслимани могли да гледају „каурина” како штити рају. Из конзулских српских и руских извештаја види се како су српска светилишта манастири и цркве харани и рушени нарочито после двеју сеоба 1690. и 1737. године.

За сво време турске окупације у овим крајевима српски народ се грчевито борио против исламизације И поарбанашивања. Етнички ови простори су били један од најхомогенијих српских предела, али се убиствима, принудним исељавањем, делом исламизацијом, а затим и сталним арбанашким насилним насељавањем етничка, демографска и конфенсионална слика променила на овим просторима.[32 ]

Српски конзул у Приштини Сима Аврамовић у свом извештају министру иностраних дела др Михаилу Вујићу пише: „Гледати га боса, одрпана, духом клонула, телом изнурена,

опљачкана, пребијена, проређена, у страху, тузи и болу: ту ваља имати срце од гранита, а живце од челика да се све то издржи”.

Министар Вујић обавештава Стојана Новаковића, српског опуномоћеног министра у Петрограду следеће:

„Карактеристично је поменути да су Арнаути сада више но икада ударили на част и образ жена и девојака Српкиња. А још је симптоматичнија појава што Арнаути, пример редак у аналима арбанашких злочина, ударају на српске светиње, цркве и манастире, а Турска и не хаје на жалбе Срба”.

Председник и намесник Анђелко Нешић, 21. Јуна 1905. године, свештеник из Косовске Митровице пише краљу Петру Карађорђевићу следеће: „Нема дана када не оде са лица земље по који Србин, а често и по много њих, Арнаути убијају, краду, отимају жене и девојке па их срамоте и на очиглед њихових сродника. Ако овакво стање потраје дуже, онда слободно можемо рећи: С Богом Србине, јер га за кратко време неће бити овамо”. Положај Срба ће из дана у дан бити све тежи до Првог балканског рата октобра-децембра 1912. Године када су ови простори ослобођени од Турака.[33]

_______________________________________________________________________________________________________________

[32] (ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, ПРВИ ВЕКОВИ ПОД ТУЂИНСКОМ ВЛАСТИ, КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ, СКЗ, БЕОГРАД 1989. ).[33] (БРАНКО ПЕРУНИЧИЋ, СВЕДОЧАНСТВО О КОСОВУ ОД 1901-1913, НОВА КЊИГА, БЕОГРАД 1988. ПОГЛАВЉЕ АРБАНАШКИ ЗУЛУМИ).

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (8)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

 

 

 

Одбрана од исламизације и поарбанашивања (8)(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

Турци су освајали земље и народе силом оружја, исламизацијом и привилегијама. Турци су знали да су Срби и Арбанаси различити. Зато су увек подбуњивали Арбанасе против Срба. Арбанаси су примањем ислама у прво време по налогу турске затирали све српске трагове. Проређивањем православног српског становништва на Косову и Метохији, погибијом, одвођењем у ропство и исељавањем под притиском мењала се етничка структура становништва. Притисци су испољавани у више видова: убиства православних Срба, велики намети и дажбине, пљачке, обезчашћивање жена и девојака, забрана обичаја и верских обреда све је то утицало да се број православних Срба смањује.

Турци су исламизоване Арбанасе из пасивнних крајева са данашње територије Албаније који су били на ниском ступњу цивилизације сакупљали, наоружавали и усмеравали да нападају српска села, да убијају и пљачкају.

У почетку ово су били Арбанаси из врлети са Проклетија које су Турци окупљали у паравојне банде: арамије, тајфе, кесеxије и качаке.

Качачке банде су ишле од српског села до села, од места до места и чинили злочине. После њихових злочина наилазе појединци, а многи и са породицама и врше насилну колонизацију Косова и Метохије.

Турци, да би учврстили своју власт на овим просторима користили су многе методе. Из тих р азлога су и довели крволочне Татаре и Черкезе који су починили велике злочине над српским живљем. Они су опустошилли многа српска села и насеља. А Арбанаси после њихових акција и качака Арбанаса масовније се насељавају из Албаније на Косово и Метохију.

Проређивању српског становништва поред ових злочина допринеле су и масовније сеобе Срба на север 1690. , 1737. године као и српскотурски рат 1877-1878. године.

Турци су од првих година освајања српских земаља отпочели са поисламљивањем Срба и Цигана. Овај  процес ће бити олакшан и убрзан када су у ове крајеве пристигли Арбанаси који су већ били исламизовани или су пак примили ислам при самом насилном насељавању на српским имањима. Они Срби који су примили ислам то су чинили услед јаког додира са већ исламизованим Арбанасима, због претњи и притисака, али и због спаса од насиља. Промена вере је један од узрока сеоба. Постоје примери породица које су бежале од рођака који су примили ислам, али је засигурно да је и сам чифлучки систем био један од узрока сеоба.

Турци и Арбанаси нису штедели ни српске светиње.Исте су пљачкали, глобили па и рушили. Многе вредности су опљачкане из српских манастира, цркава и других културних установа.

„Ни у појави турчења не могу засад утврдити слабост духа у овога народа. И кад се деси данас случај турчења, узроци су му далеко ван граница карактера самога народа. Турчење бива само код женскиња. Какав обестан Арнаутин отме девојку, осрамоти је насилно, и тад јој остаје двоје: или да се врати осрамоћена у село, да не сме ником погледати у очи,

да се не може удати и да живи под вечитим страхом од непрестаних претњи онога који ју је био отео, или- да се покори судбини.”[34]

„Многи наши људи а и жене иако су били у опасности свога живота нису се одрицали своје прадедовске православне вере. Поготову младе девојке готово малолетне, те ни своје народности која се губила променом вере. Ево неких примера: Новембра 1869. године, Арнаутин Дена Јопин из села Студеничана уграби насилно лепу девојку Анђу, ћерку Младена Стојановића из истог села у намери да је потурчи и задржи себи за жену. Али, Анђа никако није хтела погазити своју православну веру, иако је подносила разне муке. Анђа никако није пристајала и спасила се. А Арбанаси јој због тога убију оца.

У селу Љубижди, близу Призрена, Мару, ћерку Трифуна Тодосића. 1887. године отму да би је приморали да промени веру и да прими ислам. У овом случају Арбанас се послужио лукавством и лажју. Уместо да Мара да своју изјаву на надлежном месту да ли прихвата ислам или не они потуре једну Арбанаскињу која изјави да прихвата да се потурчи и тако јадној Мари подвале. Али Мара ће им за ову подвалу доскочити. Једног дана пред саму зору устане и свом отмичару сакрије одело и узме његово оружје И стигне до својих родитеља. Ово је за Арбанасе била велика брука.

Из села Речана Арбанас је уграбио Неду ћерку Симе Ђорђевића да је присвоји и преведе у ислам на шта она није пристајала. Супруга овог Арбанаса била је на страни Неде, јер се плашила ако Неда прими ислам биће друга жена њеног супруга што јој није одговарало. На истиначин у селу Кориши, 1902. године насилно су одвели петнаестогодиш њу Јованку ћерку Стојка Алексића. Отео ју је познати зликовац Бећир Абазов. Када Арбанаси и њихове жене из те породице нису успели да је убеде да прими ислам они је воде у Призрен ноћу у Курилску текију, да јој шеик очита извесну молитву и опоје воду, коју је Јованка имала пити и под њеним дејством попустити и вером преврнути.Јованка је на дипломатски начин избегла злу судбину и обрела се у Призренској митрополији и тако се спасила беде.”[35 ]

У начелству топличком Раденко Вучетић из Пећи 14. Маја 1890. године поред осталог изјави: ”Антонија Раловића и братанца му из Рудника убили су муаxери-насељеници-Арнаути због тога што је Антоније бранио своју кћер, недавши им да је потурче. Ови су Арнаути из Белице.

Такође пре пет недеља Смајил Аxијини синови и Муртез из Радавца убили су Милића ]алића из Трбовића само зато што није могао да им исплати уцену од 1.000 гроша“.[36 ]

Бранислав Нушић, конзул Краљевине Србије у Приштини 20.новембра 1894. године пише министру инострани дела М. Богићевићу: „Зулуми су на Косову свакога дана све гори И гори и све несноснији. Расељавање српског живља све јаче расте. Расељавају се сад већ и становници вароши.

Пре четири дана десио се у Гњилану случај; Арнаутин Сали чауш отео једном Србину жену и терао је да веру промени. Да би се то урадило мора се доћи у ућумат да пред кајмаканом и хоxом изјави да хоће да промени веру. Дошли су били и њен отац Станко из села Витине и мајка јој. Она је изјавила да неће да промени веру и онда је Сали у сред ућумата убио јој оца и мајку а затим је мирно отишао. ”[37]

___________________________________________________________________________________________________

[34] (БРАНИСЛАВ НУШИЋ, КОСОВО-ОПИС ЗЕМЉЕ И НАРОДА)[35] (ПЕТАР КОСТИЋ, ПРОСВЕТНО-КУЛТУРНИ ЖИВОТ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА У ПРИЗРЕНУ И ЊЕГОВОЈ ОКОЛИНИ У 19 И ПОЧЕТКОМ 20 ВЕКА СА УСПОМЕНАМА ПИСЦА)[36] (БРАНКО ПЕРУНИЧИЋ, ПИСМА СРПСКИХ КОНЗУЛА ИЗ ПРИШТИНЕ 1890-1900. НАРОДНА КWИГА, БЕОГРАД, 1985.)[37] (АС-МИД-ПО-А-1-1894).

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (9)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

 

 

Одбрана од исламизације и поарбанашивања (9)(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

На Косову и Метохији главну отпорну снагу однарођaвaњу  чиниле су православна вера и српска национална свест, која се била органски срасла са православном вером. Бити Србин значило је а и данас значи бити православне вере. Ова два елемента сачињaвалису главну отпорну снагу прелажeњу Срба у исламску вери и поарбанашивању. „Народ је

одан цркви и вери и прилаже на то. И најсиромашнији, ако може, оставиће гдешто цркви. Кад се што гради на цркви, ови ће прискочити и паром и снагом у помоћ”.[38]

За сво време турског ропства вера и национална свест који су били оличени у Пећкој патријаршији као остатку некадашњe српске моћи, која је основана у време цара Душана 1346. године из државних и црквених потреба.

Њeнa делатност ће бити све до момента када је српска држава изгубила своју самосталност чиме и Патријаршија губи у свом угледу и простору и долази до њeног гашeњa. До њeногобнављања доћи ће 1557. године, пристанком турске власти, под условом да се не зове српска, већ само Пећка патријаршија, тако да је она постала оно што је било трајноу веровању и у националној свести Срба. Захваљујући  патријарху Макарију Соколовићу који је успео да под Пећку патријаршију обухвати скоро све српске земљe и да је етнички учини српскијом.

Макарије са својим сарадницима успева да обновљена Пећка патријаршија обухвати све српске крајеве који су под турском влашћу и да надлежност Патријаршје прошири и на оне крајеве који су под млетачком влашћу а где живе Срби.

Који су разлози навели Централну турску власт да дозволи обнављање Патријаршије с обзиром да су Срби, Турцима најдуже давали отпор и последњи положили оружје?

Највеоватнији је разлог што је српски културни и духовни утицај на турски двор био јак. Није редак случај да се српски језик и ћирилично писмо употребљавају насамом турском двору. Други моменат је тај што је Бајазит био зет српског кннеза Лазара након кога је једно време владала Њeгова супруга Милица изузетно обдарена и паметна жена. Овом свему допринела је и султанија Мара, кћи Ђурђа Бранковића која је била изузетно мудра. Ту је и Деспот Стефан Лазаревић, син цара Лазара који је својом снагом, лепотом, духовношћу и мудрошћу zaseЊivao и своје neprijateљe.

Употреба српског језика и ћириличног писма на Порти било је неминовно јер се тим писмом и језиком служило не само у porobљenoj Србији већ и у Зети, Босни, Бугарској, Дубровнику и Албанији па и шире у Источној Европи. Сва преписка између турских и хришћанских крајишких великаша вођена је на српском језику и ћириличном писму. Њиме су се служили и тадашњи трговци.

Пећка Патријаршија у којој је била сконцентрисана духовна и световна власт није дозвољавала  да се спорови међу Србима

воде на туђем суду, већ се судило у оквиру Цркве и по Крчмији Светог Саве и по Закону цара Душана и тиме је одржаван континуитет српске државности што је чинило добар бедем да не долази до исламизације Срба или поарбанашивања. Српска православна црква је та снага која је штитила свој српски народ од исламизирања и поарбанашивања.

С нестанком средњовековних српских држава, Српска православна црква постала је најзначајнија установа Срба. Бринући о свом народу, она је дошла у сукоб са Портом.

Патријарси који су тражили помоћ на западу уморени су у Цариграду, док су други били принуђени да се селе са народом у суседно хазбуршко царство. Осим што је бринула о вери и обичајима Српска црква је одржала у свести народа традицију некадашњe државности. Када је Порта ферманом укинула Пећку патријаршију 1766. Године на подручју турског царства узпостављена је црквена власт Васељенске патријаршије, с Грцима епископима.

Српски патријарси су након обнављања Пећке патријаршије одиграли велику улогу у чувању и спашaвању српског народа од многих недаћа. У овако тешким условима српски живаљ је од укидањa Патријаршије умножавао прелажeњe у ислам, а везано с тим долази и до oднорођавањаa и поарбанашивањa.Срби који су у 18. веку прешли у ислам су се негативно односили према својим сународницима. А они су били у таквом положају јер их Срби мрзе зато што су примили исламску веру, а Турци им много не верују, јер када су издали своју веру шта онда Турци од њих могу да очекују. Они су примили веру владајуће нације у држaви у којој су важили закони шеријата. У држaви у којој је верско над националним.

Тако је од тада српски православни народ потпао поред политичко-националног ропства сада потпао и по црквено-духовно ропство фанароита који су уз помоћ Васељенске  патријаршије радили на однарођaвању Срба и eлиминисању српске цркве.

Проучaвањем породица на Косову и Метохији у прoшлости показује да би било тачније говорити не толико о узмицању Срба са ових простора колико о узмицању православља у корист ислама. Данас постоје региони у потпуности настањеним Србима муслиманске вере који су се, уместо да своју националност задрже делимично или потпуно албанизовали. Код њих још увек можемо да нађемо изузетно поштовање  Св. Николе и одржavaњe славе, српског породичног празника. У њиховим селима се налазе старе цркве и стара гробља у којима почивају њихови хришћански преци, а на која долазе њихови унуци, данас муслимани, код којих традицију надвладава верско осећaЊe. Из живота знам да у селу Радеву општина Липљан живи Србин, а брат му рођени као Арбанас живи у Ариљачи подно планине Голеш.

Жупа Гора, данашњa општина Драгаш има 19 горанских села чијим житељима је вера муслиманска a матерњи језик српски или како га они називају нашински.

После Првог Балканског рата један хоџа из Горе показивао је официру војске Kраљевине Србије одежду Његовог  оца који је био православац.

 

(НАСТАВИЋЕ СЕ)_____________________________________________________________________________________

[38] (БРАНИСЛАВ НУШИЋ, КОСОВО ОПИС ЗЕМЉЕ И НАРОДА)

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (10)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

 

 

Одбрана од исламизације и поарбанашивања (10)(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

Нa Кoсoву и Meтoхиjи пoстojи фeнoмeн пoaрбaнaшивaњa ислaмизoвaних Србa. Ислaмизaциja je билa нaрoчитo изрaжeнa у 18. вeку. Taj фeнoмeн су зaпaзили и стрaни истрaживaчи тoкoм 19. и пoчeткoм 20. вeкa. Taкo фрaнцуски aнтрoпoгeoгрaф Гaстoн Грaвje кojи je прoпутoвao oвe крajeвe пoчeткoм 20. вeкa нaглaсиo je примeр дoлинe Дримa и Oрaхoвцa: „Гoтoвo сви муслимaни oвoг рeгиoнa, прeдстaвљajу Србe кojи су oднeдaвнo прeшли у Ислaм изглeдa дa je вeћинa прeoбрaћeњa извршeнa oд пoчeткa 19. вeкa, мнoгa дaтирajу oд прe мaњe oд 25 гoдинa, a срeћу сe мнoгe фaмилиje пoдeљeнe нa прaвoслaвнe и муслимaнскe кућe“.

 

Виктoр Бeрaр, фрaнцуски истoричaр и писaц кaжe: „Прeд Aлбaнцeм je Слoвeн примoрaн дa бeжи или умрe. Пa ипaк Срби oпстajу нa oвим прoстoримa. To oпстajaњe нa Кoсoву и Meтoхиjи oбjaшњaвa сe култoм прoшлoсти, сjajeм успoмeнa. Нигдe другдe стaрe српскe црквe нису тaкo брojнe, тaкo лeпe, нигдe сe oдaнoст зeмљи и рeлигиjи нe изрaжaвa у тaкo дирљивим фoрмaмa.“

 

Срби Кoсoвa свeсни су дa нa њeму чувajу свeтa мeстa. Aкo сe имa у виду пoлoжaj у кoмe сe нaлaзилo српскo стaнoвништвo тoкoм вишe oд чeтири вeкa, a oсoбитo, тoкoм 19. вeкa, кaдa

су сe Tурци и Aрбaнaси устрeмили прoтив oвe рaje, кojу су oптуживaли дa je прeврaтничкa, oнo штo трeбa дa изнeнaди ниje узмицaњe oвoг нaрoдa, вeћ њeгoвo сaдaшњe oдржaвaњe”.

 

Дaљe сe Бeрaр питa: „Oткудa Aрбaнaсимa прaвo дa прoтeруjу Србe сa тeритoриje држaвe кoja пo свим вaжeћим шeмaмa ниje билa aрбaнaшкa вeћ српскa a кojу су Tурци oкупирaли.“

 

Српски живaљ нa Кoсoву и Meтoхиjи вeкoвимa je oдoлeвao брaнeћи сe oд ислaмизaциje и пoaрбaнaшивaњa.

Ta oдбрaнa билa je рaзличитoг интeнзитeтa штo je зaвисилo oд приликa у Eврoпи, пoсeбнo нa Бaлкaну. Штo je вишe oдмицaлa турскa oкупaциja тo сe свe вишe oсeћaлa пoтрeбa дa сe српскe снaгe усмeрe нa oдбрaну.

 

Пoсeбнo je знaчajнo врeмe нa крajу 17. и пoчeткoм 18. вeкa кaдa дoлaзи дo нaсилнe кoлoнизaциje Aрбaнaсa сa тeритoриje дaнaшњe Aлбaниje, у кoсoвскo-мeтoхиjскe oблaсти.[39]

 

Нoсилaц oдбрaнe oд ислaмизaциje и пoaрбaнaшивaњa билa je Српскa прaвoслaвнa црквa сa свojим свeштeнствoм. У свим гoдинaмa рoпствa свeштeници, пoсeбнo кaлуђeри, тajнo су oдлaзили у ширoкe мaсe сaвeтуjућ и нaрoд дa нe дoзвoли дa прoмeни свojу вeру и нaциjу.

 

Mнoгa свeштeнa лицa трaжeћи мaтeриjaлну пoмoћ oд цaрскe Русиje и eврoпских хришћaнских зeмaљa стaвљaли

су им дo знaњa и oву oпaснoст кoja прeти српскoм живљу.

 

Maтeриjaлнo jaчaњe црквe и свeштeних лицa jaчao je и систeм oдбрaнe. Руски кoнзули кao припaдници нajвeћe прaвoслaвнe зeмљe, oдигрaли су знaчajну улoгу у пoмoћи српскoм живљу пoд турскoм влaшћу.

 

Билo je случajeвa дa пojeдини кojи су прoмeнили вeру и нaциjу сe пoкajу, aли сe ипaк нису врaтили свoм нaрoду, aли су зaтo пoтajнo скрeтaли пaжњу Србимa дa нe дoзвoлe сeби дa урaдe oнo штo су oни урaдили.

 

Врлo вaжну улoгу у oдбрaни oд пoaрбaнaшивaњa и ислaмизaциje oдигрaлa je сoциjaлнa мимикриja, тoм су Срби прибeгли дa би oпстaли у пoлитички дoминaнтнoм aрбaнaшкo-

муслимaнскoм oкружeњу. Дoк су у свojим кућaмa гoвoрили српски и oдeвaли сe кao и њихoви прeци, у jaвнoм кoмуницирaњу сa другим eтничким и кoнфeсиoнaлним групaмa кoристили су aрбaнaшку нoшњу и oпштили нa aрбaнaшкoм jeзику. Oни Срби кojи су примили ислaм и пoaрбaнaшили сe нaзивajу сe Aрнaутaшимa, oни и нeкoликo њихoвих гeнeрaциja чувaли су свoje oбичaje: Бoжић, Крсну слaву, кao и свoja прeзимeнa нa -ић.

 

Снaлaжљивoст, хрaбрoст, дoвитљивoст и мимикриja дoпринeли су дa нa oвим прoстoримa Срби oстaну oнo штo jeсу. Moрa сe истaћи дa je у oвим пo Србe тeшким гoдинaмa и вeкoвимa црквa oдигрaлa вeлику улoгу у oчувaњу српствa и прaвoслaвљa.

 

С oбзирoм нa дуг пeриoд рoбoвaњa, вeликих злoчинa и нeдaћa српски живaљ je успeo дa сe вeрски и нaциoнaлнo сaчувa. Дoкaз зa тo je кaдa су Кoсoвo и Meтoхиja oслoбoђeни oд Tурaкa 1912. гoдинe Срби кojи су нa тим прoстoримa сaчувaли српствo и прaвoслaвљe билo je oд укупнoг брoja стaнoвникa 51 пoстo Србa, дoк су других 49 пoстo сaчињaвaли Aрбaнaси, муслимaни, Гoрaнци. Tурци, Цинцaри, Eгипћaни, Рoми, Чeркeзи.

 

Пoнaшaњe Aрбaнaсa у Првoм светском рату

Пoслe Првoг и Другoг бaлкaнскoг рaтa мир дугo нeћe пoтрajaти. Убрзo je 1914. гoдинe избиo Први свeтски рaт у кojeм Aрбaнaси нaстaвљajу злoчинимa прeмa српскoм нaрoду и бoрe сe прoтив српскe вojскe a зa интeрeс и нa стрaни Aустрo-Угaрскe. Уз њихoву пoмoћ je Aустрoугaрскa oтeжaлa пoлoжaj вojсци Крaљeвинe Србиje.

 

Кaчaчкe вoђe: Aзeм Бejтa, Бajрaм Цури, Исo Бoљeтини, Хaсaн Приштинa сa свojим кaчaцимa нaпaдaли су српску вojску нa Кoсoву и Meтoхиjи у врeмe Цeрскe биткe, aвгустa 1914. гoдинe. Кaчaци су нaпaдaли и убиjaли вojску и цивилe кojи су сe пoвлaчили у jeсeн и зиму 1915. И 1916. гoдинe.

 

Tих рaтних гoдинa кaчaци су били свe брojниjи. Taкo 1914. гoдинe у Звeчaнскoм oкругу; у митрoвaчкoj oпштини билo je шeст кaчaкa, у Бaњскoj дeвeт, Брњaку 107, Вучу 26, Звeчaну три, у Лучкoj Рeци дeвeт, Рaдoпoљу 99, Руjишту 49, Сoкoлици чeтири, Сoчaници 26 и Црeпуљи 183. [40]

 

Кaчaци сe пojaвљуjу у мнoгим мeстимa нa Кoсoву и Meтoхиjи. Нaлaзe сe нa друму Кoсoвскa Mитрoвицa- Пeћ кoд сeлa Кoврaгa. Пojaвили су сe у Истoку и у Врeлимa, у Вeликoj Рeци. Кaчaци су 25. jaнуaрa 1913. гoдинe у сeлу Грaдeнци убили три вojникa. Фeбруaрa 1913. У приштинскoм крajу билo je 200 кaчaкa, и у сeлу Вeликo Рибaрe кoд Липљaнa, биo je вeћи брoj кaчaкa кojи су кoристили плaнину Липoвицу. Aустрoугaрски кoнзул Пeцл je биo у кoнтaкту сa кaчaчким вoђaмa кaкo би штo вишe нaнeo штeтe Крaљeвини Србиjи. Сa њим су били у кoнтaкту Шeриф Кaбaши и дoн Пaсквaлe Крaснићи.

Нajвeћи aустрoфил биo je Хaсaн Приштинa. Te 1913. гoдинe, jeдaн oд вoђa кaчaкa Бajрaм Цури нaлaзиo сe у Aлбaниjи и oтудa кaчaцимa дoтурao oружje. Пoрeд Бajрaмa Цуриja, плeмeнa Битићe и Крaснићe нaдзирaвaли су Ризa бeг Криeзиjу и Исo Бoљeтини. Њихoви кaчaци убиjajу српскe вojникe и Србe цивилe.[41]

 

Приликoм пoвлaчeњa крoз Aлбaниjу српскe jeдиницe и нaрoд били су излoжeни нaпaдимa и пљaчки oд стрaнe кaчaкa. Изглaднeли и прoмрзли људи скидaни су дo гoлe кoжe и убиjaни или прeпуштaни „бeлoj смрти“.

 

Кaчaци су oбичнo нaпaдaли зaoстaлe групицe мaлaксaлих вojникa. У прoлeћe 1916. гoдинe кaчaци су дeлoвaли прoтив вojскe Крaљeвинe Србиje , у чeму сe нaрoчитo истицaлa дружинa Иљaзa Рaчaку сa Jeтушoм Бeљуљиjeм, Рexoм Бaрдиjoм и oстaлимa. A нajвeћу улoгу су oдигрaли Хaсaн Приштинa и Бajрaм Цури кojи су oтвoрeнo

рaдили зa Aустрo- Угaрску. Њимa je пoмaгaлa и групa Шaћирa Смaкe и Aзeм Бejтa.

 

Taкo су истoчнo oд сeлa Moлeцa пoбили цeлу пojaчaну српску пaтрoлу oд дeсeт вojникa.

 

Jeдaн oд гнусних злoчинa прeмa српским вojницимa и цивилимa избeгличкoj нejaчи изрвшили су стaнoвници сeлa Кaбaшa, пoзнaтoг joш из турскoг врeмeнa пo вeликoм брojу кaчaкa, рaзбojникa и пљaчкaшa. Oни су тoм приликoм мaсaкрирaли 200 вojникa, кoje су прeтхoднo рaзoружaли дaвши им рeч дa их нeћe мaтлeтирaти. Злoчин сe дoгoдиo и мaнaстиру Св. Maркa изнaд сeлa Кoришe кoд Призрeнa кojoм приликoм су пoбили и свe избeглицe кoje су сe у Maнaстир склoнилe, кao и мaнaстирску чeљaд кaкo нe би имao кo дa o oвoм злoчину свeдoчи.

 

Кaчaци су нaпaдaли и убиjaли искључивo сaмo збoг пљaчкe.[42] Др Гeрхaрд Гeзeмaн, нaучник, инaчe биo Aустрo-Угaрски вojник у Првoм свeтскoм рaту и стигao дo Кoсoвa гдe сe и бoриo. Кao цивил и нaучник joш у двa нaврaтa oбишao je Кoсoвo и oбjaвиo путoпис: „Mojи пoслeдњи утисци сa Кoсoвa“ у кoмe пишe o лeпoтaмa Кoсoвскe рaвницe oпкoљeнa плaнинaмa. Oписуje Гaзимeстaн „гдe je билa нajжeшћa бoрбa.“ Кoсoвo je пo трeћи пут oбишao 1935. гoдинe нe сaмo из рaзлoгa нaучних испитивaњa, нe сaмo збoг стaрe црквeнe умeтнoсти у Липљaну и Грaчaници, нe сaмo збoг нaрoдних пeсaмa, oбичaja и нoшњe и збoг

бeзбрoja зaнимљивих oстaтaкa стaрe бaлкaнскe и пaтриjaхaлнe културe. чистo збoг душeвних рaзлoгa”. Пa нaстaвљa:

 

„Кaкo су вaши Срби пoслe нeуспeлих aустриjских oфaнзивa и нaрoдних бунa пaли у нeмилoст кoд Tурaкa и нaпустили oвaj дивaн крaj сa пaтриjaрхoм Aрсeниjeм Пeћким… и зaтим кaкo сe пoслe сeoбe jaвљajу првe мaлe бeлe кaпe и први љути Aрнaути, тeрajући пoлaкo свoje бивoлe прeкo вeћ пустoг и jaлoвoг пoљa… Видeo сaм дoстa чувeних у истoриjи бojних пoљa: кoд Лajпцигa, кoд Кeнигрeтцa, кoд Кoлинa, кoд Лeутeнa, кoд Moхaчa, кoд Вaрнe, кoд Бeнeвeнтa, кaтaлaунскa пoљa и другa, aли ниjeднo ниje тaкo изрaзитo, ниjeднo нe нoси тaкo уoчљивo знaмeњe нeкoг стaрoг бojнoг пoљa кao вaшe српскo Кoсoвo. ”[43]

 

„Нeприjaтeљствo Aрбaнaсa прeмa српскoм нaрoду испoљилo сe и слeдeћих гoдинa, зa врeмe aустрo-угaрскe и бугaрскe oкупaциje Србиje”.[44]

 

[39](Српскo-aрбaнaшки oднoси крoз вeкoвe, Ђoko Слиjeпчeвић, Mинхeн, 1974.).

[40] (AС MУД ПO-Ф-4, П-50, БР. 6069 0Д 9. НOВEMБРA 1913. И БР. 6507 OД 5. 10. 1913. , И 1914. ДOKУMEНTИ ВИ-1, бр. 348, kao и 417 и бр. 346. ).

[41] (БOГУMИЛ ХРAБAK, AРБAНAшKИ УПAДИ И ПOБУНE НA KOСOВУ И METOХИJИ OД KРAJA 1912. ДO KРAJA 1915. ГOДИНE, НAРOДНИ MУЗEJ ВРAЊE, 1988. ГOДИНE).

[42] (MР ПAВЛE XEЛETOВИћИВAНOВ, KAчAЦИ KOСOВA И METOХИJE, ИНTEР-JУ-ПРEСС, – EKOС, БEOГРAД, 1990. ).

[43] (JУЖНИ ПРEГЛEД ЧAСOПИС ЗA НAУKУ И KЊИЖEВНOСT, JAНУAР 1936. СKOПЉE, ГOДИНA X, БР. 1. СKOПЉE).

[44] (ДИMИTРИJE БOГДAНOВИЋ, KЊИГA O KOСOВУ, СAНУ, БEOГРAД, 1986.).

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (11)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

 

 

Качачке акције између два светска рата (11)(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

Арбанашке пљачкашке банде пустошиле су око Призрена, Пећи, Косовске Митровице и Приштине где је српски живаљ био изложен опасностима иначе проређен ранијим погибијама, насиљима и исељењима.[45]

 

Пљачкаши качаци су харали целим Косовом И Метохијом, тако су ноћу између 17. и 18. маја 1921. Године 15 качака које је предводио Тахир Ука напали су кућу кмета у селу Качикол, и отели кметову жену, а кућу му И шталу запалили тако да му је сво покућство и стока изгорело. Истих дана у селу Колићу дошло је до сукоба између потере и 20 качака које је предводио Рама Бећировић.

 

Ноћу између 19. и 20. маја ове године оглашени качак Ибуш Вучитрнлија напали су кућу Тома Томкића код Јањева и уценио га са 20.000 динара, како новац није добио качаци су отели Томиног сина Симу.

 

Истог месеца ноћу између 21. и 22. маја качаци су напали на кућу Филипа Секулића и убили му сина Миладина И Филипову жену Милеву а Филипа тешко ранили и потом му кућу запалили са свим покућством. У планини Липовици недалеко од Липљана харала је велика група качака који су били обучени у црно арнаутско одело, наоружани са турским брзометним пушкама. Ови качаци су руковођени од стране Азем Бејте.[46]

 

Албанији августа 1922. Године било је качака-одметника чији су центри били у Јунику и Батуши са околином. Од вођа качака у Јунику се налазе Азем Бејта са 60 качака, Садик Рама са 60, Оxа Феровић и Тајир Ељшани са по 40.

 

Тако да их има у Јунику 200 а у непосредној околини и у планинама до 600 качака. Дана 10. Августа у Јунику код Азем Бејте било је шест бугарских комита.[47]

 

Качаци су четвртог августа 1921. године на Руднику убили фамилију Александра Ајданића из Пећи, мајку му, сестру и сестрића.[48]

 

Скоро свако место на Косову и Метохији имало је свог локалног качачког вођу. Сви они су били под неком врсте команде главних вођа као што су: Азем Бејта, Бајрам Цури, Исо Бољетини и Хасан бег Вучитрнац „Приштина”.

 

Азем Бејта је у Првом светском рату био у аустроугарској војсци. Убио је свог рођеног брата. Народ је терао да му кулучи и самостално је заводио неке дажбине.

 

Бајрам Цури је познат као коњокрадица. Службовао је у турској војсци у Приштини и Призрену у којој је постао жандармеријски пуковник. После Првог светског рата шпијунирао је за Италијане и за Аустро-Угарску. У Првом балканском рату, заједно са Исом Бољетинијем бранио је турску империју. Био је један од вођа Косовског комитета.

 

Организовао је качачке упаде из Албаније на српску територију ради пљачкања и убијања. Убили су га његови сународници у Албанији 1925. године. Исо Бољетини, имао је већу групу качака. Позивао је све Арбанасе у одбрану турске империје под паролом да је ислам у великој опасности, а онима који се не одазову његовом позиву претио је да ће их побити и куће им попалити.

 

У Првом светском рату био је повезан са аустро-угарском обавештајном службом. Док се налазио у Црној Гори са своја три сина аустроугарски конзул у Косовској Митровици редовно је Ису исплаћивао у злату предајући га његовој мајци у његовом селу. У турско доба Бољетини је много злостављао српски живаљ. За њега су Арбанаси говорили да је сувише себичан и славољубив.

 

Хасан бег Вучитрнац, потиче из породице Бериша. Док је Хасан био још дете, за њега је у Вучитрну Хаxи Кадрија рекао: „Ово ће дете бити велики шејитан (ђаво) кад одрасте. Тешко оном милету, који буде под њим”. Био је жењен Јеврејком која му је подстицала амбиције. Он је 1914. године организовао качачки упад из Албаније на Призрен док се српска војска тукла са Аустро-Угарском на Дрини. Он је сакупљао на хиљаде Арбанаса да се боре на страни Аустро-Угарске. Једно време је радио за Италију која га је плаћала. А његов посао је био да пише петиције Друштву народа против Југославије. Њега су његови сународници ликвидирали у Солуну 1933. године. Под његовим руководством обновљен је Косовски комитет 1918. године који ће постојати до 1924. године.

 

Хасан је био против Краљевине Србије а после 1918. и против Краљевине Југославије. Он се по налогу италијанске обавештајне службе повезује са вођом усташа Антом Павелићем и Иваном Ваном Михаиловим са којима се састајао у Софији, Бечу и Будимпешти.

 

 

[45] (АРХИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ АЈ. МУД-14-181-671, БЕОГРАД)

 

46] (НАЧЕЛСТВО ОКРУГА КОСОВСКОГ, АКТ ПОВ. БР. 398 ОД 23 МАЈА 1921. ПРИ[ТИНА)

 

[47] (АРМИЈСКИ ИЗВЕШТАЈ О СТАЊУ ПРИЛИКА У АЛБАНИЈИ И НА ТЕРИТОРИЈИ КОСОВСКОГ ОКРУГА ЗА АВГУСТ 1929. ГОДИНЕ)

 

[48] (НАЧЕЛСТВО ОКРУГА ЗВЕЧАНСКОГ, АКТ БР. 9211 ОД 12 АВГУСТА 1921. АКТ УПУЋЕН МИНИСТАРСТВУ  КРАЉЕВИНЕ СХС УНУТРАШЊИХ ДЕЛА, МУД, КЈ 14-178-658)

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (12)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

 

 

Качачке акције између два светска рата (12)(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

Косовски комитет је основан 1913. године и имаоје неколико метаморфоза. Када је 1925. године обновљенпо налогу Италијана у Бечу на челу са Бедри Пејаном и Ибрахимом Ђаковом. А Хасан је основао и покрет „Светагрупа”. Хасан као и сви арбанашки прваци увек су пристајали да раде све шта треба али су увек унапред тражили сребрњаке и златнике. па ко да више звечећег новца за тога и раде. Руководство Косовског комитета имало је запажену сарадњу са вођама качака и качачким бандама.

 

Тако је овај Комитет у Албанији сакупљао качаке Арбанасе који су пребегли из Југославије и користио их за своје потребе. Италија која је желела да појача свој утицај на Балкану рачунала је да јој качачке акције и акције Косовског комитета могу корисно послужити за остваривање својих циљева како у самој Албанији, тако и на Балканском полуострву и изласку у Тунис.

 

Косовски комитет имао је велики утицај на качаке како оних уАлбанији тако и ових на Косову и Метохији. А качаци суимали подршку својих сународника који су их обавештавали о кретању потера а и снабдевали их одећом и храном. Чињеница да граница између Албаније и КСХ још није била одређена стварала је доста неприлика и недаћа.

 

Такво стање је условљавало чешће преласке границе и масовнију појаву качака посебно у другој половини 1920. године која је имала за циљ пљачкање. Једна од пљачкашких похода качака њих 200 из подримскоги дреничког среза ноћу, између 11. и 12. августа 1920.године, напало село Грабац, које се налази у источком срезу запалили га и опљачкали стоку. У селу Сушици качаци су убили сеоског кмета. Оваквих напада било је унеколико места. Пљачке и убиства од стране качака које су у 1921.години дошле до изражаја у метохијском округу нису јењавалини у 1922. години, нарочито у првој половини када је извршено 58 убистава и 18 покушаја убиства, 13 разбојништава и 71 врло опасне крађе.

 

После крађе са украденим стварима и стоком бежали су за Албанију. Крајем септембра 1924. године извршено је успешно разбијање качачких банди и ликвидирање њихових вођа у метохијском округу. Прелазак Арбанаса у ислам, њихова културна заосталост и свако одсуство воље за напорни рад за одржавање, брзо их је поставио у један непријатељски став према српском народу. Голи и сиромашан Арбанас ишао јеу најам сваком великану одметнику, да се бије за његов рачун и да пљачка, а ако се после тога враћао кући, он се није латио ралице, него продужавао научени качачки пљачкашки занат. Арбанас је у свом менталитету донео иједну специјалну, легализовану, законом предањадукађинских, анархију.

 

Правни односи код њих су ималисанкцију у крви, у међусобном убијању. Убијање је посталоне само освета, свесна правна одмазда за учињенунеправду и кривицу, но и један занат, једно средство да сенеко прочује, да се уздигне, да у околини добије прво местои стекне славу. То је постало једна социјална потреба и иодмах затим развила се конкуренција. Као што су појединастолећа код појединих народа давала нарочите пострекена пољу литературе, унетности, науке, политике, тако јеово мрачно доба сву снагу најјачих Арбанаса, онихнемирних типова, усредсређивало на то да што више иумешније побију људи и тиме се истакну, управо дајуизраза оној унутрашњој психичкој полузи, која уопштељуде гони на делање и изванредне учине.

 

Осим тога, тадукађинска предања, која су Арбанасу образовала правнусвест и силно помогла формирање његова менталитета,дала су му једну пакосну разрешницу да правно види какоје пљачка, крађа, разбојништво, насртај једна не самодопуштена ствар, но и ствар која не убија част, а зна се да  горштаци пазе на ову околност, ма да је то противно цивилизованој свести.Без сумње овакво гледање на свет и међусобицаби Арбанасе довела до самоистребљења, да њихов народниинстикт није избацио на површину неке нове појмове итај тако негативни менталитет пакосно упутио да својеударце сипа не на себе колико на друге, стране им елементе.

 

Тај инстикт нормирао је међу њима крвну освету,рекао је да најгора глава арнаутска вреди колико и главабарјактара фиса, да се она може платити новцем, израдиоплећнију (суд стараца), дрмјет (претејско посредовање) и добро познату нам фамозну бесу. Упитомио је Арбанасе да буду међусобно врло уљудни, врло својега рода часни и да се необично чувају жена и њихова таксирата. Али чудноватои врло интересантно, то је било само за њих, а не ипрема другима. Тај инстикт, да би колико толико ублажио истребљивање, измислио је кулу, у којој се крвник чува,и змислио читав низ тренутака када он не сме бити убијен, озаконио узимање на руку и још много олакшица. Не самото, него је у правну свест Арбанаса угурао схватање да јеон мање личност, а више јединка породице, села, фиса, и дакао такав сваки свој корак саображава, управо потчињава не личном прохтеву или користи, но општем, колективном.

 

Отуда самоодржање је те појаве високо развило код свакога и отворило очи свакоме да пази шта ради његов браственик и да на њега утиче како његов рад не би донео зло заједници, која је на крају крајева колективно одговорна утврђеном и оштећеном, јер зна да шуме и гудуре могу сачувати као одметнике појединце, но никако читава племена са стоком и нејачи.

 

За све Арбанасе држава је као непријатељ, овакав појам о држави развио јекод њих схватање да јој је право и часно увек држави правитисметње, да бегунцу од ње увек треба чинити олакшице,те се то на крају искристалисало у једну арбанашкусавршену нејолајност према држави, па ма чија она била има какву теденцију она имала. Отуда један солидарнифронт према њој, отуда ореол према сваком њеном противникуарбанашком, отуда незапамћено, како да серекне, бојкотовање сваке државне власти, несолидност сведоџбе на суду.“ Према томе, качаци су у свим својим радњама опасан антидржавни елемент.[1]

 

При оваквом психолошком стању није ни малочудно што слика качачких вођа лебди стално пред очимасваког Арбанаса и подстиче да буде качак. А те вође су Бајрам Цури, Исо Бољетини, Азем Бејта, Хасан Приштина и други. Качачке вође чије је основно занимање, пљачке,отмице, уцене и убиства у својим акцијама користе бруталност. Вође себе сматрају великим моћницима и пред народомсе представљају тако као да им нико ништа не може.Тако Азем Бејта хоће да паше сабљу, да јаше хата, да упратњи има барем 50 Арбанаса, да има куле и слуге, даприма госте као какав кнез и ништа да не ради. Он хоће дага зову у Београд, да му дају барем пуковнички чин иапанажу, али да га не питају шта је дотле радио, да се неузимају регрути из Дренице, да се не одрађујје кулук, да сене плаћа порез и да се „Ви не мучите с простим Арнаутимаја ћу им судити.”

 

Садик Рама, опет хоће плату и да му нико непривири у његов реон. Хоће он сам да пашује. МехмедКоњухи мисли да није у Лабу слабији од Бејте у Дреници.Бећир Реxа мисли да је у Метохији јачи од обојице. Свакасредина, свако село, избацује по једнога са оваквимапетитом.Када ко добије судски или административнипозив, он бежи у качаке, такође када се позове у војску онодлази у качаке, када је нешто незадовољан премаопштини, када му досади да једе свој хлеб и седи код куће.

 

Махмут Реxеп који је био жандар, а постојала сучетири жандармеријска батаљона у којима су били самоАрбанаси а чији је задатак био да штите имовину и народод качака, а оно се испоставило сасвим друго. Баш овижандармеријски батаљони највише су пљачкали. МалићИљазовић, капетан, иначе командир прве чете другогарбанашког батаљона обавештава надлежне да у овимвеликим пљачкама поред качака учествују и официриАрбанаси из жандармеријских батаљона као што је Аљушага који пљачка и уцењује људе. Махмут Реxеп у свомизвештају пише: „Највеће пљачке и крађе вршили су изчетвртог арбанашког батаљона на челу са ЈонузомРеxом“.

 

Ево шта пише у једном извештају начелникасреза: „Овде постоје два арнаутска батаљона, којима језадатак чување границе и спречавање упада Арнаута изАлбаније на нашу територију. Таф Казија, мајор и командантједног батаљона сакупио је око себе све саме разбојникеи пљачкаше, а ми га плаћамо да нам са својих 600људи помаже, међутим, он их никада више нема од сто, ито су они који треба кривично да одговарају па су дошликод њега како би избегли казне за своја кривична дела.Чак му они и плаћају да би код њега били у служби, самода избегну одговорност. Тако он прима плату за 600 људиа има их свега сто, а плату оних 500 који не постоје узимаза себе.”[2]

(Наставиће се)

[1] (мр Павле Xелетовић} Иванов, Качаци Косова и Метохије, ПОЛИЦИЈА, БР. 13. И 14. ОД 1 АВГУСТА 1920. ).

[2] (ОПШИРНИЈЕ ВИДЕТИ КЊИГУ МР ПАВЛА XЕЛЕТОВИЋА ИВАНОВА, КАЧАЦИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ).

Косовски комитет је основан 1913. године и имаоје неколико метаморфоза. Када је 1925. године обновљенпо налогу Италијана у Бе у на челу са Бедри Пејаном и Ибрахимом Ђаковом. А Хасан је основао и покрет „Светагрупа”. Хасан као и сви арбанашки прваци увек су пристајали да раде све шта треба али су увек унапред тражили сребрњаке и златнике. па ко да више звечећег новца за тога и раде. Руководство Косовског комитета имало је запажену сарадњу са вођама качака и качачким бандама.

(Нема још гласова)

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (13)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

 

 

СТРАДАЊЕ СРБА И ЦРНОГОРАЦА   НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (13)

(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

 

Првих ратних дана сва српска насеља у Метохији су у пламену без обзира да ли су стариначка или колонистичка после 1912. године. У Метохији је било највише колонистичких насеља у којима су живели Црногорци. Циљ Арбанаса је био очистити Метохију од српског и црногорског живља. А све њихове трагове да су ту постојали избрисати и уништити.

 

Тим поводом забележене су речи чланова арбанашких банди које супалиле и рушиле села да после рата: „Када Међународне комисије буду испитивале етнички карактер ових простораи појединих спорних области у циљу повлачења државне границе у овим крајевима више неће бити никаквих материјалних доказа да је ту живело српско становништво“.[51]

 

У Метохији злочини су вршени колективно, вођа банде или капобанде са рођацима, комшијама и саплеменицима,али било је и случајева да су вршени индивидуално,углавном када су злочинци били сигурни да је жртвасама, стара или да је у питању жена. „Тако су 15. јула 1941.године у селу Љевоши претукли жене и децу. Истог дана друге арбанашке банде опљачкале су и колективно тукле становнике села Брестовик, Сига и Црног Врха, углавном жене и децу. У срезу пећком 1941. године уништено је шесдесет пет посто насељеничких кућа а 95 посто у метохијским селима”.[52]

Да би боље сагледали размере злочина требанапоменути следеће: „У срезовима: ђаковички; општина Бецка било је 700 српских домова, општина дечанска 650,јуничка 650, поневичка 450, ђаковичка 370, валовска 480,рамаћка 540 са око 14.000 душа, срез пећки; општинановоселска 1200 домова, баранска 850, стреочка 700, будисавач ка 650, главничка 750, гораждевачка 800 са око 18. 500 душа. Срез источки, општина Исток 650 домова, врелска 550, ђураковачка 750, раковачка 600, злокућанска 650 са укупно око 15.800 становника. За Црну Гору избегло је око 6.000 породица а за Србију око 1.800 породица. Убијено је у срезу ђаковичком 37, пећком 218, И источком срезу 173 мушкарца и не зна се колики број женских”.[53 ]

 

Највећа страдања Срба у Метохији су првих недеља после окупације. „На пљачку и избацивање Срба дигло се цело арбанашко становништво, уз помоћ многобројних качака, који су због криминалних радњи раније били избегли у Албанију и сада нагрнули натраг”.[54 ]

Напади су одмах почели, прво у граду Пећи где је убијено 15 Срба, а у околини још тридесет, а на дан Ускрса вршено је хапшење по граду којом приликом је ухапшено200 људи који су интернирани у Албанију. На Велику суботу1941. године Арбанаси из Пашиног села, Требевића,Сушка, Накло, Набрђе, Сарен, Дубово и Ново Селоопљачкали су Витомирицу и напали је. Овом приликом убијено је педесет људи и велики број жена и деце одведење по околним селима које су узете као наложнице, задржане као жене или силоване.[55]

 

Размере овог дивљања можемо да прикажемо јошса неколико примера.Италијански дипломата Карло Умилта који је посетио Косово и Метохију и прошао путем Ђаковица-Пећ, забележио је у својим мемоарима да овим путем није видео кућу са кровом, да су сва села била спаљена а лешеви људи и жена лежали на ледини док су живи покушавали да се спасу. Њега је излив мржЊе Арбанасапрема Србима шокирао.„На територији Новог Верића и Верића измеђудва светска рата било је 60 кућа српских насељеника изразних крајева”. [56] Под претњом смрти напустили су станишта 1941.године у селу Коврге 80 насељеничких кућа из Црне Горе, селу Сушица 70 насељеничких кућа, у Новом Селу билоје 50, у селу Радевцу педесетак, Орном Брду тридесетак,Љубову стотинак[57 „У селу Дреновцу 50 кућа, Воки 37, Скивјану 40, Пљанчору 50, ВидаЊу 120, Витомирици 650, Гораждевцу 140, и Брестовику 40”.[58]

 

Из свих ових села насељеници су протерани, имовинаопљачкана и уништена. Заселак Пљанчор био је потпуно уништен, спаљен, гробље преорано, виногради повађени

воћњаци посечени. У Ђураковцу су Арбанаси основали логор у ком су били похапшени Срби, одакле сусваки дан терани да кулуче арбанашким вођама банди.Такође и у Пећкој патријаршији су основали логор.

 

„Ни староседелачко становништво није ништа прошло боље. Село Бардонићи недалеко од Дечанаспалили су Арбанаси из суседног села. Село Видање свих 25 староседелачких породица је протерано, у селу Сигикоје је имало 30 српских кућа извршено је неколико убистава одраслих и деце, а Црни Врх са преко 50 домова потпуноје опустошено. Арбанаси су отели куће, стоку иимање, убивши више лица, из Белог Поља које је имало преко сто српских кућа. Сви мушкарци преко 13 година били су интернирани”.[59]

 

Од 29. априла до 15. маја 1941. године „спаљена сусрпска села: Бокшић, Милчевићи, Долово, Дреновац, Горњи Петрич, Доњи Петрич, Клиничани, Сврхе, Љешании Главичица. Сви становници Срби протерани су. У општини будисавачкој и стреочкој спаљена су сва насељеничка села. Имања су отета а одвођене су жене и девојке подједнако од муслимана и католика Арбанаса, што је посебан облик биолошког уништаваЊа народа. Исту судбину доживела су и села: Дубрава, Суви Луковац, Белица,Осојане, Добруша и Загрмље“.

 

„У свим овим злочинима учествовали су И католички попови из села Беца и из Новог Села. Геноцид је спровођен на националној и верској основи, и што је врло занимљиво национални моменат је надјачао конфесионалну поделу код Арбанаса те су заједно са муслиманима католици напали православне Србе”.[60]

 

„Последица политике сила Осовине Италије и Немачке и арбанашког дивљања на Косову и Метохији била је та да се на јужним границама окупиране Србијенашло око 60.000 избеглица”.61].

 

„Док је према ноти коју је савезничким владамаупутила југословенска избегличка влада из Лондона наподручју Метохије на којем је живело око 100.000 хиљада прогнано је у окупирану Црну Гору и Србију око 80.000душа а остатак склоњен у шумама око Белог Поља,Гораждевца, Пећи, Ђураковца и Ђаковице.[62].

 

Априла 1941. године у селу Врелу је поред паљевине и пљачке уништена и црква и гробље. Село Белаје спаљено је 18. априла 1941. и село Деновац у којемје ухапшено 22 сељака који су стрељани 10. новембра 1943.године.[63] Сличан догађај је и у селу Ракошу у којем је стрељано60 Срба 1943. године. У селу Загрмљу које је спаљенои расељено 1941. године десио се злочин. Покољ у Пећи иоколини који су извршили Арбанаси припадници новоформираног пука Регимент-Косова, децембра 1943. Године који је за време погрома ухапсио и матлетирао око 400 Срба од којих је стрељано 47, а према једном документу чак 120.[64]

 

„Међутим особена суровост у овом погрому билаје та што је један број Срба који је ухапшен петог децембра у кули Шевћета Махмутбеговића био на захтев неких Арбанаса пуштен је да оде кућама. Када су пошли кућама,на улицама Пећи дочекале су их заседе Арбанаса те су на зверски начин побијени, мучени и сакаћени”.[65] Овакво понашаЊе Арбанаса је Њихово већ неколико пута опробано луквство, једни ко бајаги помажу а други убијају. Овакве моменте користили су у пљачкис рпске имовине под изговором да они то нису урадили већ неки из другог села.

 

Из докумената објављених у књизи Протеривање Срба са огњишта 1941-1945. године Владимира Дедијера иАнтона Милетића од 199 лица у пријавама Комисији заутврђивање ратних злочина спомињу се 42 која су убијена. У приложеном списку жртава геноцида евидентирана су 405 имена мушкараца, 47 жена, и осморо деце убијених1941-1944. силованих 26, и један дечак а 12 отетих жена идевојака. Приликом прогона српског становништва у Метохији Арбанаси су рушили српске цркве и гробља. Уоколини Пећи порушено је 16 српских цркава.„Мустафа Круја, председник марионетске арбанашке владе, јавно је говорио јуна 1942. Године арбанашким првацима са Косова и Метохије да сав српски живаљ треба што пре иселити, а све Србе староседеоце прогласити колонистима, док насељенике треба убијати”.[66] Ово је у пракси и чињено.

 

Карактеристичан пример је да су ухапсили и попадију супругу свештеника Толета Вешовића која је стрељана заједно са још педесет Срба у Косовској Митровици.

 

„Због идеолошко-политичког става, изнетог у Резолуцији Пете земаљске конференције КПЈ, одржане уЗагребу 1940. године злочини према српском народу су једноставно игнорисани. Зато се десило да од 1941. године када је српскостановништво на Косову и Метохији имало нешто преко 50 посто, већ 1953. спадне на 27,9, а 1998. на 10,6посто. Поред почињеног геноцида оваквом стању допринели су и арбанашки колонисти из

Албаније чији број према италијанским изворима се креће од 150.000 до200.000 хиљада лица”.[67]

 

Из Метохије је у првих неколико недеља након окупације у село Суви До код Липљана пристигло 112 избегличких породица са преко 500 чланова.Суводолци су им обезбедили смештај и одмах им притекли с материјалном помоћи и свакој породици суводолске породице су дале по један хектар земље а некеи више да би избеглице могли да раде и прехране своје породице.[68]

 

(Наставиће се)

 

 

 

[51] (БРАСТИСЛАВ В. ПЕТРОВИЋ, – ЗАВЕРА ПРОТИВ СРБА, БЕОГРАД, 1990.).

 

 

 

5[2] (ДР АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ, ХРОНИКА СТРАДАЊА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 1941—1989).

 

 

 

53] (НАВЕДЕНО ДЕЛО ДР. Р. ПЕТРОВИЋА).

 

 

 

54] (КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ, БЕОГРАД, 1989.).

 

 

 

[55] (ЈОВО ПЕЈИН, СТРАДАЊЕ СРБА У МЕТОХИЈИ 1941-1944. АРХИВСКИ ПРЕГЛЕД, БЕОГРАД, 1994,).

 

 

 

[56] (СВЕТОЗАР СТИЈОВИЋ, ОНОМАСТИКА ИСТОЧНОГ ДЕЛА МЕТОХИЈСКОГ (ПЕЋКОГ) ПОДГОРА, ОНОМАСТИЧКИ ПРИЛОЗИ САНУ, БЕОГРАД КЊИГА 1, ОДБОР ЗА ОНОМАСТИКУ).

 

 

 

[57] (СТИЈОВИЋ, КЊИГА 3, БЕОГРАД, 1982.)

 

 

 

[58] (А. XОГАНОВИЋ, ОНОМАСТИКА ЂАКОВИЦЕ И СУСЕДНИХ СЕЛА, САНУ, БЕОГРАД, 1987. КЊИГА 8, ОДБОР ЗА ОНОМАСТИКУ)

 

 

 

[59] (ВЛАДИМИР ДЕДИЈЕР, АНТОН МИЛЕТИЋ, ПРОТЕРИВАЊЕ СРБА СА ОГЊИШТА 1941-1945, БЕОГРАД, 1989.)

 

 

 

[60] (ЈОВО ПЕЈИН, НАВЕДЕНО ДЕЛО).

 

 

 

[61] (ДИМИТРИЈЕ БОГДАНОВИЋ, КЊИГА О КОСОВУ, БЕОГРАД, 1986, ГОДИНЕ).

 

 

 

[62] (СМИЉА АВРАМОВ. Н. Д. ).

 

 

 

63] (КОМИСИЈА ЗА УТВРЂИВАЊЕ РАТНИХ ЗЛОЧИНА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА. БР. И 1282-46 И 1278-46).

 

 

 

[64] (Р, ПЕТРОВИЋ, Н. Д. ).

 

 

 

[65] (ДЕДИЈЕР, МИЛЕТИЋ, Н. Д.).

 

 

 

[66] (Д. БОГДАНОВИЋ, Н. Д.)

 

 

 

67] (СМИЉА АВРАМОВ. Н. Д. ).

 

 

 

[68] (ПЕТАР ДЕНДА МР ПАВЛЕ XЕЛЕТОВИЋ ИВАНОВ, ХРОНИКА СУВОГ ДОЛА, САНУ, ИНТЕР-ЈУ-ПРЕСС, БЕОГРАД, 1993.)

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (14)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

 

 

СТРАДАЊЕ СРБА И ЦРНОГОРАЦА   НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (14)

(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

 

Поред свих ових недаћа Арбанаси уз сагласностсвојих господара прибегавају акцији одузимања оружја од Срба. Хапсе све одрасле мушкарце и спроводе до фашистичких полицијских станица и у друге просторије укојима злостављају Србе тражећи од њих да признају да имају оружје и да га морају предати. У оваквој ситуацији било је доста случајева да су Срби морали дати велике паре за једну пушку коју купују од Арбанаса да би је предали и спасили се беде и невоље. Та купљена пушка одмах је с њеним бројем пријављена полицији као и купац пушке и тако се наставља тортура.

 

Карактеристичне су две рације. Једна је извршена на Нову српску годину а друга на дан Светог Саве у селу Сувом Долу код Липљана.

 

У првој рацији као и у другој сакупили су све одрасле мушкарце у центру села. Пред свима постројеним по петорица како су то фашисти захтевали извели су једног и наочиглед свих прислонили уз зид зграде и стрељали. Затим су се обратили постројенима и рекли им да ће сви тако проћи уколико не предају оружје. Око постројених био је велики број уплаканих жена и уплашене деце.

 

После стрељана Дамњана Дрљаче, све постројене отералису у полицијску станицу и зграду основне школе. Одатле су изводили једног по једног у посебно одељење где сувршили свој злочиначки хир. Истог дана илегалце из овог села стрељају на липљанском гробљу: Аца Маровића,Роберта Гајдика и Мила Аксића. По овом стрељањудоводе мајку Мила Аксића да препозна свог сина. Онаплашећи се за своје одрасле у кући пред фашистима изјављује да то није њен син. Како је тог момента било тојмајци? То само она зна. Село Суви До пред Други светски рат имало је 451 житеља од којих је у овом рату страдало њих 45 што значи десет одсто страдалих.[69]

 

У овом тешком ратном периоди 1941-1945. Године страдање косовско-метохијских Срба карактерише сенасиљем над људима и породицама. Овом треба додати инедостатак основних намирница за људски живот до којису Срби врло тешко долазили. А у свим деловима Косова свакодневно се врше убиста и пљачке Срба. Релације злочина су од Косовске Митровице преко Вучитрна, Приштине, Липљана, Урошевца, Качаника до ГенералЈанковића, а од Урошевца рачва се једним краком прекоШтимља, Суве Реке, до Призрена а одатле премаСиринићкој и Драгашкој жупи, као и од Урошевца премаВитини, Гњилану. Косовској Каменици и Новом Брду.

 

Оно што је карактеристично у арбанашким злочинима да су почели и са убијањем жена иако им то њихова вера не дозвољава. Тих ратних година рањено је и убијено неколико жена.

 

Село Грлица недалеко од Урошевца у току Другог светског рата било је на тромеђи окупаторских власти. Село је имало 36 чисто српских кућа. У току рата опљачкане су три композиције оружја које су опљачкали Арбанаси из села: Камена Глава,Белограце, Стари качаник, из Стагова и из Елеза. Из села Грлице је и

Ристо Јанићијевић који је десет година живео ирадио у Америци да би се ратне 1943. године вратио 8. септембрау своју Грлицу. Одмах по доласку из Америке Арбанаси из села Вароши код Урошевца су га убили: ухо му одсекли, очи извадили, језик ишчупали, нокте му откидалии колац му набили у срце. Све златне зубе из вилица су ишчупали му и однели. Исти ти злочинци долазе му кодсина Митра и упозоравају га да не сме доћи по тело свога оца већ ће они леш дотерати под условом да им да парволова које има. Син је морао тако поступити. И дати импар волова. Због таквих околности покојника нису смелисахранити у гробље већ су то урадили у кућном дворишту. Иако су злочинци били познати нису у дане ослобођења ништа одговарали. Од 36 српских кућа у Грлици сада не постоји ниједна све су попаљене и срушене.

 

Насељеничко село Луг уз саму реку Ситницу у Другом светском рату имало је 28 кућа. Ово село сунападали Арбанаси 13 пута ноћу а 14 напад је био дању.Арбанаси су у селу убили шест људи и ранили једну жену.Све житеље села су протерали а пре тога их опљачкали.Више од половине кућа су срушили и материјал отерали. Исту судбину доживело је и село Потуровце испод планине Липовице у ком су Арбанаси убили три човека а сељанеопљачкали и куће им порушили.

 

Осим на Косову и Метохији Арбанаси су убили велики број Срба и Црногораца на другим подручјима, у западној и јужној Србији, у селима на Чакору и Полимљу удругим крајевима Црне Горе, у Рожају у Тутину који су припадали префектури у Пећи и у дежевском срезу који сеналазио у саставу Косовскомитровачког округа. Арбанасису као појединци прве злочине починили као припадници вулнетарских формација и група, затим као војници 13.ханxар СС-дивизије у Босни, и припадници 21. СС-дивизије„Скендербег”, као и балистичке банде.

 

У првим месецима окупације над Србима сувршили злочине пристигли качаци из Албаније и качациса Косова и Метохије који су се притајили пред Други светски рат. Уз њих су још од првих дана били вулнетари а тосу оружане добровољачке јединице састављене одАрбанаса са Косова и Метохије који су чинили злочине. На самом Косову убијено је 216 Срба, извршена 102покушаја убиства, рањних је 16, отетих пет жена. Многасрпска имања су узурпирана, а многа домаћинства су протеранаса својих огњишта. Вулнетари су се налазили у свим местима у којима су живели Арбанаси и њихов непосреднивођа био је из њиховог места. Њихов број се кретао оддесет па навише зависно од броја становника у њиховом месту.

 

Вулнетари су ноћу одлазили и опкољавали српска села да би што више страха унели. Убијали су Србе где су год стигли. Пљачкали српску имовину и стоку. У каснијим данима вулнетаре за своје потребе користили су Италијани до њихове капитулације 8. септембра 1943.године као и Немци при окупацији Косова и Метохије после капитулације Италије. Највише су их користили у акцијама рација.

 

Вулнетари ће помагати и арбанашке војне формацијекао што су: „Регимент Косова-Косовски пук”, 21. СС дивизија Скендербег и балистичке формације које судошле до изражаја у балистичко-сепаратистичкој побуни1944-1945. године.

 

[69] (НАВЕДЕНО ДЕЛО ГРУПЕ АУТОРА ИЗ АРХИВА СРБИЈЕ).

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (15)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

 

 

СТРАДАЊЕ СРБА И ЦРНОГОРАЦА   НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (15)

(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

 

ПОТРЕСНА СВЕДОЧЕЊА ПРЕЖИВЕЛИХМислили су зликовци да за собом неће оставити сведока. Али, злодело нису успели да сакрију. Приче очевидаца су потресне и пуне ужаса, страве и описа којима цивилизовани свет не може да поверује. Ево тих потресних прича од којих застаје дах и за које човечанство са страхом пита, да ли је тако шта могло да се догоди?[70]

ДРАГУНА (рођена Рмуш) КНЕЖЕВИЋ из Шекулара:Трећег дана злочина у Велики дошла сам из новшићких шума. Наишла сам на кућу свога ђевера Андра Кнежевића. Тамо сам нашла Љешеве Његове женеЛепосаве Кнежевић, рођена Ђуричанин, кћерке Драге, одосамнаест година и Илинке од девет година.

У кући Андра Кнежевића погинуле су МонаСтаматовић, жена Марка Стаматовића и Тома Савић,Рођена Ђуричанин, с кћерком. Из те куће избјегло је смрт пет дјечака, сви Ђуричани, ђеца од два брата, Маркаи Рада Ђуричанина. У кући Лека Кнежевића убијени су: Стојанка Кнежевић, рођена Јокић, жена Лекова (42),кћерка Рабија, члан СКОЈ-а (18), и синови Неђељко (6) и Ратко од годину дана.

У кући Љуба Стаматовића убијена је МирославаСтаматовић, рођена Томовић из Шекулара, жена НовицеСтаматовића, Љубова мајка (50).

У кући Јанка Симоновића изгубиле су живот Његове кћерке Коса од осамнаест и Милојка од деветнаест година. Милојка је жива бачена у ватру. У кући Радоте Симоновића, кћерка Милена (20). У кући Радована Симоновића, Радован Симоновић (60). У кући Тоша Кнежевића: Јелица Кнежевић, рођена Раденовић (60) иЈеличин брат Драго Раденовић са кћерком.

У кући Милосава Кнежевића: Његова жена Симона, рођена Попадић (65), Мирка Кнежевић, рођена Вучетић, снаха Симона и Милосава Кнежевић, Бранкова жена (25). У овој кући је рањена и Жара, кћерка Мирке и Бранка Кнежевића. У кући Симона-Монћа Бошковића погинули су: жена му Љуба и кћерка Милунка од 12 година.Богдан Бошковић је погинуо тога дана у Г. Ржаници.Убили су га вулнетари.

У кући Радула Кнежевића: Његова жена Јела,рођена Турковић (30) и њена сестра, чијег се имена не сјећам. У кући Филипа Кнежевића: Његова жена Љубица,рођена Бјелановић (45). У кући Реље Томовића: Његоважена Милосава Жара рођена Јанковић (35), сестра Зекаудата за Раша Кржића, Новка Кржић, рођена Рмуш, из Шекулара, Милосава, Рељина снаха, жена ВукашинаТомовића, рођена Коматина из села Крстовца код Пећи, синови Милосаве и Вукашина Томовића: Драгутин од осами Ратомир од три године, као и кћерка Вукосава. У кући Николе Томовића: жена Рабија, рођена Лалић и кћерка Милица од пет година. – Милица је убијена на путу, а затим бачена у ватру, у кући Вучетића. Погинула је и кћерка Радоње Столевића. Убијена је са Милицом на путу под Вучетића куће и бачена у ватру.

ДИВНА (Вукајла) ВУЧЕТИЋ рођена ЈАШОВИЋ:Тога стравичног дана,била сам код куће, у Вукадиновом потоку. Ујутро око девет сати чула сам да је непријатељска војска била у Горњој Ржаници, али даније страдао нико од мјештанакоји су се нашли код својих кућа .Прије тога чула сам о покоЉу уоближњим селима па сам, плашећисе за дјецу, двоје старијих отјералау шуму.

Чула сам да су некимјештани отишли на преговоре са непријатељима. То су билиМикајло Вуков Гојовић, који је знао њемачки, Радосав Жива Љевићи Јевто Пауновић. Њима је речено да војска неће дирати никог ако остане код своје куће, а да ће побити све оне који се нађу у шумама.

Вратила сам се кући и убрзо чула кукњаву у домовима Љуба Огњановића, Вукмана Вучетића, Воја Томовића,Милована и Мијајла Вучетића. Окоједанаест сати задесила сам се напуту више куће, држећи у наручју свог једногодишњег сина Божа. На прагу ми се налазила ћерка Персида, која је имала само тригодине, а уз њу моје двије синовице,четворогодишња Ката и трогодишња Ната, кћери Цвете и Душана Вучетића.

Док сам стајала на путу,наишао је један војник са пушком.Кренула сам кући, али он ми јевикнуо. »Не бјежи, оца тицрногорског«! Рекла сам да не бјежим него да хоћу војсци узнесем хљеба, како нам је наређено. Он ми је на то одговорио: »Њемачка има хљеба«!Говорио је чистим нашим језиком. Одмах је припуцао,убио ми је сина Божа у наручју, а мене ранио у десну руку.Била сам толико прибрана да повичем дјеци да бјеже утрап. Иако мале, Персида, Ката и Ната су ме разумјеле, пасу се одмах сакриле и тако преживјеле покоЉ. Војник којије пуцао на мене ушао је у кућу и тамо се задржао краћевријеме, па изашао. Али, пошто ми је Божо још даваознаке живота, искористила сам тренутак, па сам убацила Њега у трап код кћери и синовца. Дјевојчице су у трапу биле мирне. Ни гласа нису пустиле.

Кад је изашао из куће,војник је поново напунио пушку, пришао ми на два коракаи погледао ме право у очи. Окренула сам се да не гледам када ће пуцати али нијесам могла да бјежим. Испалио је више метака, али се сјећам да ме је оборио тек пети. Тада сам се онесвјестила. Дошла сам себи послије неког временаи покушала да устанем. У то је Дола наишла из шуме, паме је онако рањену одвукла у кукуруз. Затим је из трапа извукла три ђевојчице и одвела их у шуму, а мени је донијела сина Божа, који је још био жив. Нијесам имала снаге да га подојим. Издахнуо ми је у наручју, па га је Дола вратила у трап. Док сам лежала у кукурузу, дошла ми је синовица Драгица. Имала је 12 година. И она је била рањенау стомак. Рекла ми је да су побијена сва чељад у кући Милована, Радована и Мијајла Вучетића.

Драгица је остала са мном два дана, док није издахнула. Предвече, истогдана кад је нзвршен покољ, стигао је Жако Јокић-Стојнић, ишао је од рањеника до рањеника, носио ракију и њоме сваком испирао ране. Моје су се ране запалиле. Тек послије пет дана код мене је стигла Станица, жена Милета Вучетића, која је донијела хладне воде, испрала ми ране и преобукла ме. Љечила сам се сама, уз помоћ свог седмогодишњег сина Видака. Он је долазио ноћу кришом из шумеда ме види, и доносио ми траву шереху. Ту ми је траву туцао на плочи, а затим сам је стављала на рану. За свих тих пет дана ништа нијесам јела, само сам пила воду, којуми је испочетка достављала рањена Драгица.

Неколико дана касније по селу се опет чула пуцњава. Једне вечери сам кренула помажући се оном здравом руком и дошла у току ноћи до куће Илије Бошковића.

У кући се прије покоља налазио збијег, али кад је наилазила немачка војска сви су побјегли у шуму, па сам укући била сама. Наишла је Њемачка војска. Нико ме није дирао. Нешто су ме питали што нијесам разумјела, а једанод њих ми је донио хљеба и воде. Обратио ми се са Мајко«.Ту сам остала дан и ноћ, а онда сакупила снагу и кренула према Десен потоку. Тако сам поново наишла на ону исту војску и препознала оног што ми је давао хљеба. Кад ме је видио, повикао је: »Мајко, у шест сати Њемачка капут•.Станија Рађеновић, Санда и Пољка Бјелановић прихватиле су ме и смјестиле у кућу Петра Симоновића. У тој кући остала сам цијеле ноћи. У току ноћи чула

сам глас: »О!Дошли су партизани у Велику, не бојте се! Коначно су ми стигли супруг Милан и син Драго и однијели ме кући, гдјесам преноћила. Сутрадан су ме пренијели у Андријевицу, и тамо су ми ране биле превијене. У Вукадиновом потоку,поред мога сина Божа и синовице Драгице изгубили су животе: Из куће Мијајла Вучетића жена Спасенија (50), и кћерка Љепосава (17). Из куће Радована Вучетића, супруга Станија (45) кћи Наталија и син Саво (6).

Из куће Вукашина Вучетића: супруга Станија(40), кћерка Рабија (16), син Радомир (14) и Вукман Вучетић (40).Из куће Љуба Огњановића: супруга Рада (40) исинови Боро (8) и Радослав (5).Из куће Арсенија-Цаке Огњановића: супруга Милосава, рођена Лекић (37). Из куће Сима Огњановића:супруга Станија, која је била при порођају и два сина, чијих се имена не сјећам.

Из куће Душана Вучетића: супруга Цвета (30) и кћерка Драгица (12). Супруга Миливоја Вучетића, Љепосава, погинула је на путу више куће Милана Вучетића. Она је са својим живјела у кући Вукадина Вуша Вучетића.

 

[70] (мр Павле Xелетовић Иванов, „21 СС дивизија Скендербег“, Нова књига,Београд 1987. стр 199-228

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (16)

Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

redakcija@poetabg.coм  

dzeletovic@open.telekom.rs

 

 

СТРАДАЊЕ СРБА И ЦРНОГОРАЦА   НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (16)

(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

 

ЗДРАВКО (Николе) БЈЕЛАНОВИЋ:Према казивању Јоване Бјелановић, рођене Дедовић наишли су Њемци и још неке јединице у њема ким униформама. Наилазили су са свих страна. Опсада је извршена у току ноћи. Сви засеоци Велике каода су истовремено горјели, свуда су се чули јауци и запомагања нејаке ђеце и жена. У  ешћарима (Бјелански Лаз) тога дана убијени су: Вида Бјелановић, рођена Славковић,жена Милете Бјелановића, Милица (17) кћерка Виде и   Милете Бјелановића, Никола Бјелановић (54), Дмитар Бјелановић (60), Петар Бјелановић (65), Милосава Бјелановић (16), кћерка Радојка и Зорке Бјелановић,Наста Бјелановић, рођена Симоновић (50), жена Петра Бјелановића и Рада Бјелановић (70), жена Алексе Бјелановића.

У овом засеоку није било покушаја силовања.Војници су добро говорили српски. Један је узвикнуо»бјежите«, а пуцао преко глава, тако да је у том метежудоста њих избјегло сигурну смрт.

Избјегли су: Јована и Љубица Бјелановић с двојеђеце, једно од мјесец дана, било је у колијевци, ГранаОгњановић, рођена Максутовић, жена Вука Огњановића, Микаило Јокић (49), Тока Јокић (45) жена МикаилаЈокића, Фема Јокић (70), жена Новице Јокића и женаГавра Јокића Мирошевића, рођена Стешевић (60).

У Долу Радуловића су изгинули: Гина рођена Рмуш, (40), жена Петра Радуловића, њихова кћер, име јојне знам, налази се у списку жртава фашистичког терора уВелици, Станислава, рођена Ђиновић, (50), жена Радоја Радуловића, Божина (7), и Ракита Рака (22) удата у Шекулару,дошла у род и погинула, Јованка рођена Вуковић (50), жена Милосава Радуловића, Илинка (50) од оца Божа Радуловића, неудата, била је болесна, Коса и Станија кћерке Миливоја и Илинке Радуловић.

Од Симовића су изгинули:Вучко (4), од мајке Милеве и оца МиЉана, његова мајка Милева, рођена Ђуричанин (35) и Милосава-Мило,(50), од оца Милована. Трифо Ђукић из Метеха живио је као избјеглица у кући Милутина – Руше Кнежевића.Погинула му је жена Љубица и кћерка Деса од прве жене (име јој не знам).

 

Ово су подаци о покољу према евиденцији Удружења Савеза бораца Велике. Они нијесу потпуни јер се зна да има више жртава фашистичког терора. Реч је напримјер о ђеци која нијесу крштена а убијена, или насилно на свијет бачена, као што је био случај са Милицом Симоновић коју су зликовци трудну распорили те је мушко дијете испало из утробе и заплакало. Слично су прошле још  четири жене, које је требало да се породе кроз десетак дана.

ЗОРКА (Уроша) ПОПАДИћ:Потресну причу о судбини четири породице којесу биле на окупу у кући Уроша Попадића испричала ми је за живота моја стрина Зорка која је случајно остала уживоту. Настојала сам да забиљежим све што ми је причала, да што више забиљежим њених ријечи, јер свједоче о страшном догађају који се не смије никада заборавити.Дубоко је уздахнула и сузе су јој потекле низ лице.Сваку ријеч је заливала сузама. Кроз плач је износила и сјећања на краткотрајну слободу коју је овај наш крајтолико дуго и стрпљиво очекивао.

Први вјесници слободе били су наше партизанске бригаде које су два дана прије тога покоља сломиле албанску границу, разбиле положаје балиста и Њемаца на Виситору, Сјекирици и  чакору ит ако ослободиле Плав. Веселили смо се и мислили да једошао крај нашим четворогодишњим патњама. Нијесмо знали да су њемачке и балистичке снаге потучене уАндријевици и њеној околини и да неки преживјели остацибјеже уз Лим. Нико нам није рекао да су наше јединице утоку ноћи напустиле овај крај и пошле за Србију. Да смо били упознати са одласком наших јединица не би се овакоизгинуло.

 Тога дана у нашој кући су биле четири породице,укупно петнаесторо чељади, петоро Милорада Вучетића,шесторо мојих и четворо мога синовца Александра. Ододраслих мушкараца није било никога сем мога стогодишњег оца Вука који је био слијеп и непокретан. Осталосу биле жене и ситна дјеца. Наша кућа опкољена шумом сасвих страна, за несрећу налазила се на крају села тако дами ништа нијесмо знали шта се догађа. У овом сулудомналету непријатеља, наше породице су изгледа прве уништене. Страшно је то било кад су са свих страна на нас сјурили војници у њемачким униформама и почели у нассипати ватру. Све ме боли од онда. чудим се како сам жива. Камен би пукао од жалости и туге, а ја сам ето још на ногама и при памети. Остала сам жива а камо моје среће да нијесам. Кад помислим на онај црни дан сваутрнем. Муке мога беспомоћног оца без оба ока и непокретне мајке Милице не одлазе ми с ума. Спаљена јеи Мара, мајка Светова. Виђела сам кад су убили малог трогодишњег Томислава Вучетића а затим његову мајку Даницу.

Више нијесам знала за себе. Пала сам у несвјест И то ми је спасило живот. Дуго сам била у бунилу и тек пред залазак сунца сам устала. Кад сам погледала око себе поново ми се смучило пред очима, али сам некако успјела да се одржим на ногама. Кућа је била сравњена са земљом.

Око згаришта растурена и унакажена људска тјела. Хвата ме ужасан страх. Не могу се орјентисати и не знам гдје се налазим. Не знам шта да радим и куда да кренем. Стегох срце и реших да обиђем унесрећене. Тешко их је препознати.Вуца Вучетић је до појаса изгорјела. Груди јојунакрст расјечене. Била је лијепа ђевојка. Мајка Милосаваса унуком Милевом лежи у локви крви. жена Лекова искасапљена са двоје мале дјеце. Моја снаха Роса коју сам воЉела као Воја, пала је и у загрЉају држећи мало дијете мртво. Уз њу се згрчила моја седмогодишња кћеркаМилка. Дохватих је, а она писну, могао си је чути на врх Виситора. Сва је била у крви. Обадвије ноге су јој биле изломљене куршумима.

Заборавила сам колико је ранабило на њој. У току ноћи сам је однијела у збјег изнад Вукадинова потока и оставила је код мојих рођака да јепазе, а ја сам се вратила да нешто радим оним жртвама даих не развлаче изгладњели пси који су завијали на свестране. Уз велике напоре сам успјела да их поређам у јазкоји је туда пролазио, затим сам набрала кукуруза, којимсам их покрила и набацала мало земље одозго. Кад самзавршила вратила сам се поново у збјег. Милка се борила са великим мукама. Добила је високу температуру, из ранатече сукрвица и гној, црви почели да гмижу, жива се распада.

Немам ништа да јој дам да окваси уста. СтокаопЉачкана и нигдје се не може наћи кап варенике. Не може бити горе. Пронијела се прича да је Зако Јокић-Стојнић сачувао мало ракије, иде уз Велику и ђе нађе рањенике испира им ране ракијом. Гдје пронаћи тога добротвора? Ко зна докле је он стизао и да ли има још ракије.Ова прича о нашим патњама нема краја. Она се наставља и после ослобођења. Рат завршен. Сванула дуго очекивана слобода, а на овом нашем терену нема ко да јој се радује. Мјесто да слушамо пјесму на све стране се разлијеже кукњава. Сакупљају кости па кукају. Омладина је била у бригадама, радовала се побједи. Није ни знала дасмо ми овако изгинули.

У тим тешким данима дошао је Милорад Вучетићда преноси кости своје породице у гробље. Како, кад је њих дванаесторо стрпано на једну гомилу. Болно је кад браћа дијеле њиву, а ето дошло вријеме да ми дијелимо кости својих најмилијих. Свако је добио кости сразмерно броју настрадалих чланова.

 

(Наставиће се