UNIVERZITET U NOVOM SADU

Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”

Zrenjanin

Seminarski rad iz predmeta Organizacija rada škole

Značaj i uloga škole u razvoju društva

Profesor: Student:

Dr Ivan Tasić Alimpić Tatjana MPT-4/14

Zrenjanin, Maj 2015.

Sadržaj

1. Uvod ……………………………………………………………………………………32. Škola i socijalizacija……………………………………………………………………..4

3. Značaj i uloga škole u razvoju društva………………………………………………….5 4. Zaključak ………………………………………………………………………………11 Literatura …………………………………………………………………………………..12

1. Uvod

Osnovna potreba savremenog društva je obrazovana populacija. Država pri formiranju obrazovanja igra značajnu ulogu u smislu obezbeđivanja ustanova, odnosno škola za obrazovanje, opreme itd. Takođe država zakonskim merama obavezuje svakog pojedinca na završavanje osnovne škole, dok dalje školovanje predstavlja lični izbor pojedinca. Nažalost određeni pojedinci nisu sebi ni to priuštili zbog subjektivnih ili pak objektivnih faktora. Izraz škola je grčkog porekla i u bukvalnom prevodu znači dokolica, rekreacija. U starim društvima školovanje je bilo dostupno malom broju ljudi, onima koji su imali novca ili vremena. Sveštenstvo je često bilo jedina pismena grupa, koje je znanje koristilo za čitanje i tumačenje religijskih tekstova. Za većinu, odrastanje je značilo učenje na primerima starijih. Bilo je uobičajeno da deca veoma rano počinju pomagati u poslovima u domaćinstvu, u radu na poljima i u zanatskom radu. Čitanje nije bilo potrebno,a ni korisno. Međutim u današnjim uslovima situacija je potpuno drugačija.Školovanje (osnovno) predstavlja obavezu svakog pojedinca.Obrazovanje ima značajnu funkciju u svakom društvu. Iz tog razloga države preuzimaju brigu o finansiranju obrazovanja (osnovnog, srednjoškolskog i delom visokog obrazovanja).Po Talkotu Parsonu, škola je most između porodice i društva kao celine.Škola priprema decu za njihove buduće uloge u životu. U današnjim uslovima školstvo omogućava mogućnost menjanja položaja koje pojedinac stiče rođenjem ili nasleđivanjem. Znanje se individualno stiče, ali ono predstavlja bogatstvo društvene zajednice. Škole kao institucije znanja nemaju samo tu ulogu već i ulogu institucije za čuvanje dece, mesta na kojima su deca sigurna, u školama se razvija sposobnost komunikacije, sklapaju se prijateljstva.Školski sistem u jednoj državi zavisi od više faktora kao što su tradicija, razvoj društva, nauke i umetnosti. Promene u školskom sistemu moraju uvažavati iskustva drugih zemalja i specifičnosti regionalnih i lokalnih zajednica. Pored ovih objektivnih faktora u životu škole mora postojati razvijen demokratski sistem odlučivanja - uticaj roditelja, nastavnika, učenika, zainteresovane privrede i državnih stručnih službi.

slika 1.

2. Škola i socijalizacija

Pod pojmom socijalizacija najčešće se podrazumeva proces učenja u toku kojeg dete vremenom prihvata “pravila igre” koja vrede u društvu, osećaj za vrednost navike i ponašanja, tako da bi kasnije s razumevanjem moglo aktivno sarađivati sa svojom društvenom okolinom. Pod socijalizacijom se podrazumevaju svi uticaji društva i njegovih jedinica (skupina, institucija) na pojedinca kojima se on priprema za preuzimanje svih društvenih uloga koje mu pripadaju i kojima on stvara svoju ličnost, razvija svoj individualitet (Ivković, 2003:98). Socijalizacija je veoma složen proces koji planski i sistematski sprovode porodica, škola i društvena zajednica kako bi se socijalno nezrela deca osposobila za dalji život u socijalnoj zajednici. Osnovni cilj procesa socijalizacije je da novi članovi društva putem učenja i interakcije sa roditeljima, vaspitačima, nastavnicima i ličnostima iz kulturnog i javnog života, kao i osobama iz njihove okoline i dalje porodice, nauče onaj tip ponašanja u međuljudskim odnosima, koji su karakteristični za datu kulturu, uz mogućnost adaptacije na životnu sredinu i njene uslove. Prema savremenim shvatanjima, proces socijalizacije uključuje i proces individualizacije pod kojom se podrazumeva sposobnost pojedinca da prevazilazi određenu socijalnu sredinu koja nam je nametnuta i da se menja u skladu sa sopstvenim potrebama. Socijalizacijom čovek uči obrasce kulture, prisvaja društvene vrednosti i formuliše ciljeve.Ljudi, ustvari čine ono što sa gledišta društva moraju da čine. Čovek najčešće postaje biće koje prihvata i ispunjava zahteve društva, a mi to postajemo od samog rođenja. Zbog toga socijalizacija podrazumeva proces formiranja i društvenog sazrevanja čoveka. Naravno, tokom socijalizacije pojedinac nije pasivan, odnosno ne mora sva shvatanja, sve norme, principe, obrasce ponašanja da prihvati. Tokom života, pre svega putem školovanja, čovek razvija kritičko i samokritičko mišljenje, što mu dosta pomaže u izgrađivanju sopstvenog stava i razmišljanja.Stadijum rane socijalizacije traje sedam godina. Ovde presudnu ulogu imaju pre svega porodica i dečji vrtići, odnosno mesta gde deca u ovom uzrastu provode najveći deo svog vremena. Osnovni vid delatnosti je igra kroz koju dete stiče navike elementarne radne delatnosti i usvaja norme ponašanja. Najvažnije područje dečjeg prisnog druženja i saradnje jesu porodica, grupa dece sa kojima se igra, susedstvo i zajednica starijih. Dakle, dete prvo uči uloge u okviru malog društvenog sveta porodice i susedstva, a zatim i na šire društvo i kulturu. Agensi socijalizacije su najvažniji činioci koji neposredno utiču na socijalizaciju jedinke u procesu rasta i razvoja. U glavne agense socijalizacije spadaju :

porodica, vrtići, škola, grupe vršnjaka, crkva, društvene organizacije kao i sredstva za masovnu komunikaciju.

Oni ne stvaraju sistemske vrednosti, uzore i norme, već ih samo prenose na jedinku koja se socijalizuje.Pod uticajem škole odvija se sekundarna socijalizacija. Ona je proizvod društva zasnovanoj na razvijenoj podeli rada. Odlazak u školu podstiče duhovni razvoj deteta, naročito učenjem jezika. Škola se pojavljuje kao jedna društvena zajednica u kojoj se dete nalazi u jednoj više obezličenoj situaciji, normiranoj pravilima, pa se ono pojavljuje kao jedan od mnogih. Socijalizacija u školama se odvija putem vaspitanja i obrazovanja. Posebno je važno što dete u školi mora da bude mirno i pažljivo, bar duže vremena i što nije u centru pažnje kao u porodici. Na taj način

dete uči postepeno da se socijalizuje. Elementi sekundarne socijalizacije, odnosno elementi školske socijalizacije su brojni ( Flere 1976:96), a kao osnovni se navode:

1) podučavanje i podsticanje razvoja i uspešnosti2) prenošenje informacija i usmeravanje na duhovno nasleđe3) prenošenje duhovnih vrednosti i ciljeva4) obezbeđivanje atmosfere potrebne za učenje5) nastojanje da se individualizuje pristup učeniku i 6) nadzor i kontrola.

Škola predstavlja jednu od najznačajnijih vaspitno-obrazovnih institucija koja prati veoma važan period života svakog pojedinca. Ona je veoma važna u procesu socijalizacije deteta i razvijanju procesa individuacije. Znači da je socijalizacija proces izgradnje samosvesti, izradnja lične kompetentnosti i autonimnosti ličnosti. U školi treba da se odvija najvažniji deo vaspitno obrazovnog procesa, onaj deo koji je najorganizovaniji i koji je pod stalnim vođstvom vaspitača, odnosno osobe koja organizuje vaspitno obrazovni proces (Ivković 2003:97).Socijalizacija kao vaspitanje i obrazovanje je onaj segment socijalizacije koji je društvo organizovalo i sistematizovalo ( Havelka 1995: 270). Vaspitanje i obrazovanje se pretežno odvija u specijalizovanim institucijama, koje se jednim imenom zovu škole. Iako je vaspitanje kao pojava starija od škole, iako se realizuje u različitim institucijama, organizacijama i društvenim grupama, školski sistem još uvek predstavlja najznačajniju instituciju koja se u okviru društvene podele i organizacije rada neposredno i obuhvatno bavi integracijom novih članova u organizovan deo društva. Kroz vaspitno-obrazovni proces uspešno se razvijaju i neguju ona svojstva ličnosti koja istovremeno imaju visoku učestalost i visoku instrumentalnu vrednost u društvenom životu. Sistematsko razvijanje i negovanje odabranih svojstava ličnosti zahteva i odgovarajuću pedagošku organizaciju takvog vaspitno-obrazovnog rada. U školi se obrazuje, ali se u školi i vaspitava. Škola je ta koja u svakom pojedincu razvija određene potencijale i sposobnost za što bolje snalaženje i prilagođavanje postojećem društvenom sistemu u uslovima koje nam nameće samo društvo. U školi se zahtevaju posebni intelektualni, stručni i organizovani napori koji određuju i funkciju same škole, radi boljeg i uspešnijeg vaspitanja i obrazovanja. Vaspitanje se uglavnom, u svim socijalnim, pedagoškim i psihološkim literaturama definiše kao složeniji proces od obrazovanja, ali to ne znači da je obrazovanje manje značajan proces od procesa vaspitanja. I jedan i drugi proces su veoma važni u funkciji same škole i pripremanju čoveka ka njegovoj svestranosti. Zbog toga škola i zahteva navedene napore. Kada škola uspe da objedini sva iskustva učenika tako da se on u svim situacijama opredeljuje na osnovu osećanja svoje društvene pripadnosti, onda znači da škola na taj način vaspitava.

3. Značaj i uloga škole u razvoju društva

Obrazovanje u svojoj modernoj formi, što podrazumeva nastavu u posebno izgrađenim objektima, počelo je da se postepeno razvija. Pre 150 godina decu imućnih ljudi su podučavali privatni učitelji. Većina stanovništva nije imala nikakvog obrazovanja do prvih decenija 19. veka kada se u Evropi i SAD-u počeo uvoditi sistem osnovnih škola. Proces industrijalizacije i širenje gradova izazvali su potrebu za specijalnim obrazovanjem. Ljudi danas rade u specijalnim profesijama i koriste stručna znanja, tako da više nije dovoljno prenošenje znanja sa roditelja na decu. U Britaniji je obavezno školovanje uvedeno 1870.godine.

U modernim društvima ljudi treba da savladaju osnovne veštine kao što su: čitanje, pisanje, računanje, steknu opšte znanje o svom fizičkom, društvenom i ekonomskom okruženju. Važno je znati i kako učiti.Savremene potrebe su informatički obrazovano stanovništvo.Gotovo da se ni jedan „bolji“ posao ne može naći bez znanja rada na računaru. Škole predstavljaju važnu instituciju preko koje se širi informatičko znanje, s obzirom da sva deca ne poseduju sopstvene računare kod kuće. Informacione tehnologije imaju veliki značaj u pomoći realizacije nastave. Mnogi profesori ih koriste kao dopunsko sredstvo na svojim časovima. Nažalost naš obrazovni sistem ne raspolaže dovoljnom količinom informatičke opreme. Škole po velikim gradovima su uglavnom dobro opremljene. Međutim, pojedine škole, uglavnom škole koje se nalaze u selima nemaju dovoljnu informatičku opremu.Po Gidensu se u školama uče stvari koje nemaju veze sa sadržajem lekcija, škole su usmerene da razviju nekritička prihvatanja društvenog uređenja stvari(Gidens, Sociologija, Ekonomski fakultet Beograd, 2005 god. ). Skrivenim nastavnim planom deca se uče da je njihova uloga u životu „da znaju svoje mesto i da na njemu mirno sede“.Takođe smatra da svakome ko želi da se obrazuje, odnosno da uči moraju se obezbediti uslovi bez obzira u kom se životnom dobu pojedinac nalazi. Ti uslovi ne smeju biti pruženi samo deci i mladima.Prema Burdijeovoj teoriji obrazovanja i kulturne reprodukcije, kulturna reprodukcija predstavlja način na koji škole i društvene institucije permanentno održavaju društvene i ekonomske neujednačenosti iz generacije u generaciju. Škole utiču na formiranje individualnih stavova,navika. Deca radničke klase prilikom upisa u školu doživljavaju kulturni šok u odnosu na decu iz više klase. Takođe deca radničke klase i manjinskih grupa poseduju drugačiji način govora od onog koji se koristi u školi što predstavlja za njih otežavajuću okolnost, u pojedinim slučajevima izaziva i nezainteresovanost.Razlikovanje ljudskog potencijala je neminovno pa i korisno, jer tada mogu da stupe u takmičarski odnos jedni sa drugima. Društvena nejednakost je odnos u kom su jedni privilegovani a drugi podređeni. Školski sistem je takođe proizveo nejednakosti bez obzira na to koliko se pokušavalo da se svima pruži ista mogućnost napredovanja. Ovo se ogleda u činjenici visokih školarina visokog obrazovanja, tako da ne može svako sebi da priušti taj stepen obrazovanja i ako postoji želja za njim. Viši slojevi po pravilu imaju viši stepen obrazovanja dok srednji i radnički slojevi imaju uglavnom srednju stručnu spremu. Roditelji koji poseduju nedovoljnu kvalifikaciju obično se zadovoljavaju sa završenom srednjom stručnom školom deteta, dok roditelji koji poseduju visoko obrazovanje teže da im i deca dostignu taj nivo.Obrazovni sistem treba da podleže zahtevima privrede. U smislu određenih stimulacija učenika da se obrazuju za „zanimanja budućnosti“ u kojima će sigurno moći da pronađu radno mesto. Ulaganja u ljudske potencijale ima izuzetno veliki značaj kao i ulaganje u proizvodnju i tehnologiju.Prema definiciji Projekta Međunarodne pismenosti odraslih (IALS) pismenost se danas definiše kao: Prozna pismenost - znanje i veštine koje omogućavaju razumevanje i korišćenje informacija dobijenih iz tekstova, uključujući različite publikacije, priče, pesme i sl. Dokumentaciona pismenost - znanje i veštine koje su neophodne da bi se locirale informacije koje se nalaze u različitim formularima - npr. prijava za posao, formulari za različita plaćanja, različiti redovi vožnje, mape, tabele, grafikoni i sl. Kvantitativna pismenost - znanje i veštine koje su neophodne za primenu aritmetičkih operacija samih ili grupisanih brojeva koji su štampani u materijalima, kao na primer izveštaj o

stanju na računu u banci, određivanje poreza na sopstveni prihod, određivanje iznosa kamate na pozajmicu i dr. Opšta obrazovna struktura je kod nas povećana. Iskustva pokazuju da u kriznim situacijama jedne zemlje raste interesovanje za studiranjem. U našem društvu postoji: 7% nepismenih, 9,5% bez školske spreme, 23,4 bez završene osnovne škole, 25% sa završenom osnovnom školom, 32,3% sa srednjom školom, 3,8% sa višom školom i 6% sa visokom školom. Nepismenost predstavlja i generacijski problem sa kojim se susreću osobe koje su starije od 60 godina. Kod nas od ukupnog broja nepismenih 82% su osobe starije od 60 godina. Takođe stopa nepismenosti na selu je tri do četiri puta veća nego u gradu. Kod muškaraca na selu je 3,2 puta veća stopa nepismenosti nego kod muškaraca u gradu, dok je kod žena 1,6 puta veća nego u gradu. 80,4% od ukupnog broja nepismenih čine žene, svaka peta žena koja živi na selu je nepismena, dok je svaka dvadeseta u gradskim područjima nepismena. Najalarmantnija situacija je kod Roma. Svaki četvrti Rom je nepismen (26,7%). Šest od deset Roma nema završenu osnovnu školu. Nepismenost kod Roma nije samo generacijski problem (80% Roma starijih od 60 godina je nepismeno), problem žena, već što je najgore i problem mladih. Od ukupnog broja Roma starosne grupe od 15 do 19 godina, 15,9% je nepismeno a 56,9% nije završilo osnovnu školu. U starosnim grupama od 20 do 29 godina i 30 do 39 godina raste broj nepismenih Roma (svaki peti je nepismen) ali i broj onih koji su završili osnovnu školu (50%). U savremenom društvu znanje postaje jedan od značajnih faktora društvenog razvoja i izuzetno važan razvojni resurs. Kao značajni razvojni resurs, znanje će imati odlučujuću ulogu ne samo za napredak civilizacije uopšte, nego i za napredak svakog pojedinca.Tradicionalna određenja obrazovanja polaze od shvatanja obrazovanja kao sistematskog sticanja naučnih znanja o prirodi, društvu i ljudskom mišljenju.Savremenija shvatanja obrazovanja polaze od toga da je obrazovanje sistem institucionalnog sticanja znanja i osposobljavanja ljudi da stiču znanja, veštine i navike koje su im potrebne.Čovekova potreba za stalnim učenjem iskazuje se kao:

učenje za znanje, učenje za rad, učenje za zajednički život, učenje za postojanje.

Principi od kojih se u reformi obrazovanja mora polaziti podrazumevaju usaglašavanje obrazovanja sa potrebama savremenog tehnološkog doba i svim sadašnjim i budućim dostignućima informatičke ere. Obrazovanje je u 21. veku usmereno prema sticanju znanja koje postaje značajan faktor društvenog razvoja i ima odlučujuću vrednost i za pojedinca i za civilizaciju. Novo vreme nazvano digitalnom erom, civilizacijom znanja, zahteva i novi vid obrazovanja. U tim novim, izmenjenim i složenim okolnostima, obrazovanje ima osnovni zadatak da poveća čovekovu prilagodljivost vremenu koje dolazi i ima značajnu ulogu da uveća one sposobnosti koje su čoveku potrebne da se sa promenama izbori i da im se prilagodi. To znači da će čovekova budućnost zavisiti od njegovog obrazovanja.Kao mogući oblici novog obrazovanja u budućnosti se pominju:

kućno obrazovanja, pokretno školovanje, doživotno obrazovanje, virtuelno obrazovanje.

Međutim, i pored gore pomenutih oblika obrazovanja, nesumnjivo je da instuticionalizovano obrazovanje, obrazovanje koje se stiče u školi, uglavnom preko nastavnika, ostaje najbolji vid obrazovanja, ukoliko nastavno osoblje prati savremene trendove obrazovanja i vaspitanja.Jedan od najvažnijih faktora u efikasnosti jednog obrazovnog sistema je kvalitet rada nastavnika. To je i razlog da je sistem obrazovanja nastavnika u svim zemljama, posebno u zemljama Evropske unije, pod stalnim pritiskom kritičkog odnosa u javnosti. Mnogi analitičari upozoravaju na pedagoške napore da se unapređenje obrazovanja nastavnika ne odvija relevantnom dinamikom. Još uvek postoje dominantni tradicionalni didaktički i metodički pristupi koji doprinose sporoj interakciji u obrazovnom procesu. Globalizacija ima za cilj da škole oslobodi ovakvih vidova pristupa, stavljajući akcenat na veću interakciju učenika i nastavnika u nastavnom procesu. Inače, termin usavršavanja nastavnika podrazumeva da razumeju svoj profesionalni razvoj kao rezultat rada nastavnika na svojim osobinama, na svoje obrazovanje koje mora biti u skladu sa društveno - kulturnim faktorima sredine u kojoj žive i rade. Ovi faktori su međusobno povezani, tako da promena jednog od njih može dovesti do promena u drugima.Na početku trećeg milenijuma, mi smo suočeni sa novim društvenim okolnostima i izazovima koji se često definišu kao pojam globalizacije. Globalizacija kao fenomen u poslednjoj deceniji dolazi u centru pažnje, tako da, s obzirom na značaj nove paradigme, u kojem pokušava da objasni razne društvene fenomene, uključuje i oblasti obrazovanja i u tom smislu uloga škola današnjice, postaje glavni faktor koji čuva funkciju prenosa znanja na mlađe populacije. Posebno je zanimljiv uticaj globalizacije trendova u privredi na obrazovanje. Istraživanja pokazuju da praksa potvrđuje da ekonomske globalizacije i informatičke revolucije najavljuju radikalne promene u samoj prirodi procesa učenja.Ključ uspeha obrazovnog sistema, trebalo bi da se ogleda u humanizaciji odnosa, povećanju tolerancije, interkulturalnosti, inovativnosti, samorazumevanju i samokritičnosti čoveka -nastavnika. Snaga obrazovnog procesa je u njegovoj tradiciji, ali i u fleksibilnosti. „Svet se menja i obrazovnom procesu je potrebna promena, a čovek-nastavnik treba da bude vođa promena“ (Bubanj,2007).Iskustvo pokazuje da se promene u teoriji i praksi obrazovanja uvek na nov način reflektuju na dodatne zahteve prema nastavnicima. Pritom treba imati u vidu specifičnosti, relevantne za različite nivoe obrazovanja, kao i pitanja koja ih povezuju. Nastavnik se ne pojavljuje samo u ulozi predavača i procenjivača, „već sve više postaje planer i organizator nastave, koordinator i motivator, inovator, mentor, istraživač, kreativni saradnik, partner u pedagoškoj interakciji i stručnjak za svoju oblast. Utoliko se kritičko preispitivanje vlastite nastavne prakse i upoznavanje sa zahtevima savremene nastave i učenja ispostavlja kao osnova za procenu mogućnosti primene tih saznanja u nastavnom radu“(Gvozdenović, 2010).U svrhu bržeg naučno-tehnološkog napretka, pred školu, nastavnike i pedagoge kao nosioce promena, postavljaju se veliki zahtevi.Postavlja se pitanje:

da li tim zahtevima školski pedagog može udovoljiti? Kakve su njegove stvarne realne mogućnosti? Jesu li mogućnosti školskog pedagoga u direktnoj vezi s njegovim položajem u procesu

promena, kao i nivo stručne osposobljenosti i spremnosti da sve zahteve potpuno pravilno shvati i realizuje?Prikazane su sledeće funkcije školskog pedagoga u savremenoj školi(slika 2) , o kojima govori Trnavac (1996: 54):

slika 2. Funkcije školskog pedagoga u savremenoj školi

Programerska – aktivnosti pedagoga u planiranju nastavnog rada, programiranju svih vidova rada škole i rada stručnih i upravnih organa škole.

Evaluatorska – aktivnosti pedagoga i psihologa škole u izradi evidencione i verifikacione dokumentacije i instrumenata za dijagnostiku i evaluaciju vaspitno-obrazovnog rada škole.

Istraživačka – aktivnosti pedagoga u izradi projekata i instrumenata za mala i akciona istraživanja u cilju unapređivanja pedagoške prakse u školi.

Inovativna – aktivnosti pedagoga na upoznavanju i diskriminaciji didaktičkih inovacija u školi. (Trnavac, 1996: 54).

„Školski pedagog je profesionalac koji ima specijalistička znanja i umenja stečena tokom studija, a usavršena u dnevnoj pedagoškoj praksi. Zbog toga je, kao i drugi profesionalci, stručnjak za svoje radno područje, pa ima pravo na monopol u obavljanju određenih poslova uključenih u ostvarivanje njegove uloge, a određenih u programu rada škole“ (Staničić, 2008: 178). Moderna nastavna sredstva biće od ogromne pomoći da u budućoj školi nastava od individualizovane, kojoj se teži i delimično uspeva u savremenoj školi, postane individualna, pojedinačna nastava. Ono što nije rešila savremena moraće rešiti buduća škola. Moderna tehnička sredstva u tome mogu da odigraju presudnu ulogu, ali samo u okviru nove paradigme i škole i nastave.Vođenje računa o tome da škola bude uvek savremena je veoma složen i odgovoran zadatak. Škola može da bude kvalitetna i efikasna samo u procesu dobro koncipiranih i racionalno vođenih razvojnih promena. Pri tome valja znati i uvažavati da školski sistem u celini, kao podsistem u socijalnom sistemu, i svaka škola kao njegova organizaciona jedinica funkcionišu i razvijaju se pod uticajem mnogih činilaca(determinanti). Među njima izdvajaju se:

društveno-političko uređenje stepen naučno-tehnološkog razvoja ekonomska razvijenost zemlje nivo kulturno-umetničkog razvoja uloga tradicije u društvu i u vaspitanju i obrazovanju i razvijenost pedagoških i za obrazovanje i vaspitanje drugih relevantnih nauka(N.

Potkonjak,1980:13-32).

Inovacije u obrazovanju postoje otkako postoji škola. Danas su one provereni put do razvojnih promena u obrazovanju, jer je škola dužna da pripremi mlade ,, da shvate promene, da se snađu u društvu naglih promena i da se osposobe da čine promene”(Mandić 1996:13). Inovacijski model društva karakterišu:

kritičnost stvaralaštvo traganje za novim i boljim okrenutost ka još nepostignutom i mogućem.

Više ne postoji ni jedna dimenzija čovekovog života i rada koja može da se odvoji od procesa inoviranja, a da ne izgubi svoja savremena vrednosna obeležja. To se odnosi i na obrazovanje i na vaspitanje. Čovečanstvo se na početku XXI veka suočilo sa velikim izazovima koji, ako se neadekvatno rešavaju, mogu da dovedu do neizvesne pa i neodržive budućnosti. Jedan od njih je stvaranje modernog sistema obrazovanja.

ZAKLJUČAK

U životu ništa nije jednostavno, ništa ne možemo postići ako se bar malo ne pomučimo. Možda smo zbog toga još od ranog detinjstva suočeni sa raznim izazovima, prijatnim ili neprijatnim, nekim lepim i ružnim. Možda su upravo ti usponi i padovi nešto što nas uči kakvi treba da budemo kada odrastemo. Sam taj proces odrastanja od malog deteta, do odraslog i zrelog čoveka jeste komplikovan i težak. Prvo se naviknemo na majčinu utrobu, zatim postajemo deo porodice, naše mirne luke, potom se uključujemo u malo širu sredinu sa našim rođacima i susedima, a kasnije postajemo deo već šireg društvenog sistema putem predškolskog i školskog obrazovanja. Samo to uključivanje u novi sistem i socijalizacija u njemu, jeste veoma težak izazov za svakog pojedinca. Zbog toga, ovaj izazov moramo dočekati pripremljeni i to na najbolji način. U tome nam pomažu roditelji, osobe od poverenja, ljudi koji su već to preživeli. Uz lepe i čvrste reči, sigurno ćemo ovaj problem prevazići. Naravno, prvo nas ta prekretnica čeka prilikom uključivanja u predškolskoj ustanovi, ali ništa manje potresno nas ne očekuje i u školskim klupama. Slično je, a ipak malo drugačije. Takođe nam je potrebna velika podrška roditelja. Bez njih, mi bismo bili izgubljenji, ovako nas oni vraćaju na pravi put. Ali moramo biti svesni da sam proces socijalizacije dece u školama nije ni malo lak, ni kratak proces. Socijalizacija može da traje i po nekoliko nedelja. Za to vreme, roditelji pre svega treba da budu dosta strpljivi, jer u suprotnom mogu da se pojave trajne posledice, zbog kojih će dete kasnije mrzeti školu ili nešto slično tome. Ali na kraju, svaki trud se isplati, jer posle nekog vremena, deca budu svesna da im je obrazovanje neophodno i na samom početku veoma zabavno.Obrazovanje predstavlja kolevku društva, riznicu znanja koju treba stalno usavršavati i dopunjavati novim saznanjima u skladu sa razvojnim potrebama savremenog društva.

LITERATURA

1. Gidens, E.(2005), Sociologija, Ekonomski fakultet Beograd2. Banđur, V. i Potkonjak, N., (1999) ,,Metodologija pedagogije'' , Beograd, Savez pedagoških društava Jugoslavije3. Gvozdenović,S.,(2010) Univerzitet između potreba i mogućnosti , Nikšić4. Trnavac, N,(1996), Časopis za proučavanje obrazovanja i učenja odraslih , br.1/2 , Beograd5. Ivković, M. (2003) Sociologija obrazovanja, Knjaževac, DIP ,,NOTA”6. Koković, D. (1994) Sociologija obrazovanja, Novi Sad, Matica Srpska7. Milovanović, V. (1985) Obrazovanje i društvo, Beograd: Radnička štampa8. www.pedagog.rs/adaptacija%20ucenika.php9. www.politika.rs/rubrike/Drustvo10. www.skolarac.net11. www. republika.com.rs