Andrija Mati: Istorija propadanja jednog grada

Broj 765Datum objave: 18.08.2014. Pie: Dejan Koul

Nama koji smo odrastali u bivoj dravi Kragujevac je, osim naravno Zastave, bio poznat pre svega po Velikom kolskom asu. Svake godine, u oktobru, u spomen-parku umarice, odrava se pomen hiljadama ubijenih Kragujevana i onih iz okolnih mesta, ukljuujui ake i profesore Prve kragujevake gimnazije. Danas se ta odmazda nacista esto gleda kroz revizionistiku lupu, a zato je to tako, kako je jedan grad u okviru od 70 godina od grada muenika postao grad muitelj, pre svega marginalaca, razgovarali smo sa Andrijom Matiem, autorom knjige Pomraenje u pet slika (Levo krilo, 2013.). Tano tih 70 godina je period koji je Mati obuhvatio u knjizi u kojoj se esto isprepliu i porodine i prijateljske veze pa je samim tim tragedija moda jo vie potencirana. Uglavnom, svima je zajednika jedna stvar mrak.

Koliko je trajala priprema za pisanje romana i na koji nain ste istraivali tih pet perioda, odnosno pet slika pomraenja?Pripremao sam se oko pola godine, od ega sam barem tri meseca skupljao materijal za prvi deo romana. itao sam literaturu o streljanju u umaricama, ali i novine iz predratnih godina, poto sam eleo da nagovestim ivot u Kragujevcu pre nemake okupacije. Deo grae za periode posle Drugog svetskog rata takoe sam pronaao u novinama, naroito u Svetlosti, kragujevakom nedeljniku koji je prestao da izlazi pre nekoliko godina.

Homoseksualnost i srpski nacizamKoji su bili motivi da napiete ovaj, moemo ga nazvati slobodno, istorijski roman? Koliko je ovo ujedno i deo vae istorije, ne samo kao nekoga iz Kragujevca, nego nekoga ko je imao dedu ili pradedu koji je stradao na streljanju, kao nekog iji su se roditelji suoavali sa rigidnou sistema, kao nekog ko je devedesetih bio tek malo mlai od likova iz prie, kao nekog ko se i danas suoava sa mrnjom?eleo sam da napiem kombinaciju istorijskog i porodinog romana, ali da pri tom unesem neke novine, pre svega u izboru tema. U srpskoj knjievnosti neete nai mnogo istorijskih romana koji se bave temama kao to su homoseksualnost ili srpski nacizam. Takoe nema mnogo porodinih romana u kojima deca ne znaju nita o svojim oevima. No, nisam pisao o istoriji svoje porodice. etvrti deo je delimino autobiografski, dok je radnja ostalih delova izmiljena.

Te dve teme, homoseksualnost i srpski nacizam, i danas su jednako preutkivane kao i u posleratnoj Jugoslaviji. Ona prva se jednako osuuje, osim to vie nije zakonski kanjivo biti homoseksualac. A srpski nacizam izvire svuda, poev od Akademije, preko udbenika, knjiara?Srpsko drutvo je oduvek bilo surovo prema svojim manjinama (politikim, verskim, seksualnim) i u tom kontekstu treba posmatrati njegov odnos prema homoseksualcima. Oni su danas ubedljivo najugroenija grupa u Srbiji. Ne postoji, naravno, zakon koji nekome zabranjuje da voli osobu istog pola, ali je injenica da su za veinu Srba homoseksualci neprirodni ili bolesni. To samo pokazuje koliko je nae drutvo palanako i zaostalo. to se tie druge teme, mnogi su zaboravili da je za vreme Drugog svetskog rata Srbija imala svoje naciste. Dakle, osim antifaistike, Srbija ima i faistiku tradiciju, olienu, pre svega, u Zboru Dimitrija Ljotia. Danas u Srbiji takoe postoje ljudi koji propagiraju nacistike ideje, mada u mnogo manjoj meri nego devedesetih godina, kada su stavovi dobrog dela politike i kulturne elite bili slini nacistikim.

Vie mi se ini da pravdaju njihovo postojanje? ta je u tom smislu gore, pravdanje ili zaboravljanje?Ima i onih koji pravdaju ljotievce, ali je veina zaboravila na njih. Oni su ostali u senci rasprave o partizanima i etnicima. Mlae generacije u Srbiji verovatno ni ne znaju ko su bili ljotievci. A loe je i jedno i drugo. Ako pravdate njihove zloine, vi zapravo podravate ideju da je legitimno ubiti onoga ko se ne slae sa vama oko vieg cilja, to e kad-tad dovesti do ponavljanja takvih zloina. Ako zaboravite, to jest, ako ne elite da analizirate uzroke i posledice tih zloina, vi takoe, indirektno, omoguavate da se oni ponove u budunosti. Ali, kao to sam rekao, danas je srpski nacizam na politikoj margini. U parlamentu vie nema stranaka koje otvoreno pozivaju na mrnju prema drugim nacijama i to je veliki napredak za srpsko drutvo.

Da li vam je temelj za razmiljanje, a zatim i pisanje ovog romana bio ili je mogao biti Markesov Sto godina samoe?

Kada sam pisao ovaj roman, nisam razmiljao o Sto godina samoe, iako sam svestan da postoje neke paralele. Za mene je mnogo znaajnija knjiga bila Podzemlje Dona DeLila.

Igra stvarnih i izmiljenih likovaDa li su svi likovi izmiljeni ili ste koristili i neke koji su zaista postojali? Ako jesu, ko su oni?Osim Svetislava M. Maksimovia, Nade Naumovi i Marisava Petrovia, svi likovi su izmiljeni. Svetislav M. Maksimovi je bio kragujevaki pesnik koji je preiveo uas u topovskim upama i ostavio jedan od najpotresnijih rukopisa o vremenu pre, tokom i posle streljanja. Atmosfera iz barake u prvom delu romana umnogome je zasnovana na njegovom rukopisu, posthumno objavljenom pod naslovom Oni su nas ubijali. Nada Naumovi je bila studentkinja koju su tokom racije ljotievci uhapsili na ulici i koju su Nemci streljali sledeeg dana. U prvom delu romana pojavljuje se kao stvarna linost, a u ostalim delovima ivi kroz spomenik koji joj je posveen. Zapovednik ljotievaca Marisav Petrovi je simbol srpskog nacizma u okupiranom Kragujevcu, ali se njegov duh javlja i u kasnijim epohama, naroito tokom devedesetih.

Ko danas predstavlja duh Marisava Petrovia, koje institucije je zaposeo i ima li anse da ga se konano otarasimo?Ljudi poput Marisava Petrovia sirovi, primitivni, neobrazovani, ljudi koji vide svoje neistomiljenike kao neprijatelje koje treba unititi pod svaku cenu postojali su u Srbiji u svim epohama, pa tako postoje i danas. Njih ete nai svuda: od siledija u seoskoj kafani do ministara u Vladi. Oni su najvidljiviji u kriznim situacijama, kada drutvo iz bilo kog razloga ne funkcionie. To je njihovo vreme. Tada se oni oseaju monim, posebnim. Ali to nije samo na fenomen. Pogledajte Putinovu Rusiju, gde takvi ljudi gotovo svakog dana maltretiraju umetnike i leviarske aktiviste. Pa ak i u Grkoj, kolevci demokratije, kako se to esto kae, imate Zlatnu zoru, neonacistiku organizaciju koja je, po broju glasaa, trea politika snaga u zemlji. Siguran sam da bi kod njih Marisav Petrovi bio rado vien gost.

Vi ste svoj stav o pojedinim istorijskim linostima, ba poput Marisava Petrovia, a samim tim i prema itavom dobrovoljakom, odnosno kolaboracionistikom pokretu, izneli. Prikazujete i lik mladog, buntovnog Stefana Vujovia, koji je stekao moje simpatije u prvoj prii, ali se ve u sledeoj pojavljuje kao beskrupulozni voa gradske UDB-e, a zatim ikao jo beskrupulozniji ef grada. Gde je on izgubio tu ljudsku crtu?U prvom delu, Stefan Vujovi je inteligentan, darovit, hrabar, ali i fanatian mladi, ponekad veoma surov prema svojim drugovima, pa ak i prema svojoj majci. U nekom drugom kontekstu, mladi sa takvim osobinama verovatno bi postao neto drugo, ali poto je proao kroz uas koji do tada nije mogao ni da zamisli i poto je video kako obini ljudi lako postaju krvolone zveri, prerano je poeo da mrzi, i ta mrnja je obeleila njegov kasniji ivot. Osim toga, za razliku od uenika iz njegovog razreda i profesora, koji su stradali u umaricama, Vujovi je puten sa streljanja, zbog ega e do kraja ivota oseati griu savesti.

Da li je morao toliko da zastrani? Koliko je njegov lik zasnovan na nekoj od stvarnih linosti? Konkretno, ja vidim poprilinu slinost sa pokojnim Jovom Kapiiem.Njegov lik nije zasnovan ni na jednoj stvarnoj linosti. Meutim, bilo je mnogo takvih ljudi u tadanjoj Jugoslaviji. Za njih rat nije zavren 1945. Oni su nastavili da otkrivaju neprijatelje i posle rata, naroito posle Rezolucije Informbiroa. Mnogi od njih su verovali da je ispravno initi zloine ako je krajnji cilj dobar. Mnogi su, recimo, mislili da je Goli otok nuan da bi se Jugoslavija odbranila od Sovjetskog Saveza. Moramo takoe biti svesni da tih godina nii funkcioneri Komunistike partije, naroito na lokalnom nivou, nisu imali pojma ta se deava na Golom otoku. Znali su da tamo negde, na moru, postoji zatvor gde se prevaspitavaju politiki zatvorenici, ali nisu znali za torturu koja se tamo sprovodila, jer je osuenicima, poto bi odsluili kaznu, bilo strogo zabranjeno da priaju ta su doiveli.

Javno isticanje etnitva u devedesetima, to se nastavilo i danas, dovelo je do toga da se na etnike gleda sa veim simpatijama nego na partizanski pokret. ak se i pobuna protiv nacizma smatra grekom. Koliko je sve to uticalo na Kragujevane, na postavke u Muzeju, a na kraju i same rtve?Tokom kragujevake tragedije etnici su bili na suprotnoj strani od Nemaca i ljotievaca. Utoliko je bizarnija njihova kasnija saradnja sa nacistima. Meutim, oni su u Srbiji a samim tim i u Kragujevcu bili veoma popularni u prvoj polovini devedesetih godina. Poznavao sam nekoliko ljudi iji je nadimak bio etnik. I to nisu bili opskurni likove duge, masne kose i brade, to su se na Vidovdan okupljali na Ravnoj Gori, niti su to bili pripadnici paravojnih formacija koji su se predstavljali kao etnici kada su ubijali i pljakali po Hrvatskoj i Bosni. Ne, to su bili ljudi iz grada koji su sebe smatrali najurbanijima. U dananjoj Srbiji veina vidi etnike ne kao saradnike nacista, ve kao neshvaene rodoljube koji su se borili za interese Srba. Ako danas kaete prosenom Srbinu da su etnici saraivali sa Nemcima, on e vam najee rei da je to komunistika propaganda.

Rasizam u SrbijiKoliko je ispravno postavljati pitanje da li je do napada na Nemce trebalo doi, to je kasnije dovelo do odmazde, odnosno streljanja? Koliko je to samo pokuaj revizionizma?Mislim da je to pitanje besmisleno. Srbiju je tada okupirala nacistika vojska i sasvim je prirodno da je postojao organizovan otpor. Takoe, u to vreme, svega nekoliko meseci od poetka okupacije, niko nije verovao da je mogua tako stravina odmazda. Zanimljivo je da su u tom napadu na nemake vojnike, dakle u napadu koji je bio povod za streljanje u umaricama, uestvovali i etnici i partizani, to mnogi srpski pacifisti ne znaju ili namerno preutkuju.

Opisujete i kako su pojedini Srbi oslobaani, ali u nefer odnosu jedan Srbin za dva Roma. Ta injenica se danas uzima, ne samo kao olakavajua, ve se koristi za velianje lika Milana Nedia koji se u toj novoj istoriji predstavlja kao spasilac Srba.To je jo vea besmislica. Seam se da sam pre nekoliko godina razgovarao sa jednim momkom koji mi se predstavio kao voa ljotievaca u Srbiji. Rekao mi je upravo to, da su ljotievci spasili mnogo Srba tako to su ih menjali za Cigane, to nije nita drugo do surovi, ogoljeni rasizam. Ali u tom navodnom oslobaanju postoji jo jedna zanimljiva injenica. Tokom dvadesetog oktobra 1941., preko dana, dok su graani bili zatvoreni u barakama, njihove ene i majke su ile kod ljotievaca da mole za njihov ivot. Ovi su im uzimali novac, nakit, neke ak i terali da im prepiu kuu, dakle prodavali su ivote svojih sunarodnika, o emu postoje brojna svedoanstva.

Njihova tragedija je omalovaavana ne samo u Kragujevcu, nego i u ostalim logorima na prostoru Jugoslavije, poev od Jasenovca do Starog sajmita u Beogradu. Moemo li zakljuiti da taj rasizam i dalje postoji?Naravno da postoji. Pitajte prosenog Srbina da li bi dozvolio da mu se erka uda za Roma ili Albanca i videete ta e vam odgovoriti.

Kragujevac je paradigma jednog procesa propadanja. Kako se tako neto moglo desiti gradu ija tragedija i danas odzvanja u uima nas koji smo se kolovali u onoj dravi? Moe li se, bez obzira na istoriju, grad sagledavati izvan dravnog, drutvenog okvira?Grad se uvek mora posmatrati kao deo drutva, ak i kada je ekonomski napredniji od ostatka zemlje, a pogotovo kada to nije. On je, naravno, uvek obeleen svojom istorijom, ali nisam siguran da su svi njegovi itelji toga svesni. Veina ljudi razmilja samo o sadanjosti, bez elje da sazna neto o svojoj prolosti. T. S. Eliot je imao odlian termin za tu osobinu vremenska provincijalnost. Upravo zbog te vremenske provincijalnosti neke tragedije iz prolosti se zaboravljaju ili relativizuju, pa nije udo to nam se istorija ponavlja.

http://www.novossti.com/2014/08/andrija-matic-istorija-propadanja-jednog-grada/