ARBITRAŽA U MEĐUNARODNOM PRAVU

Etiološko značenje reči arbitraža vezuje se za latinsku reč per arbiter, što u prevodu znači

izabrani sudija, odnosno reč arbitare, koja znači presuđivanje u svojstvu izabranog sudije.

Arbitraža je mehanizam donošenja odluka koji se koristi kada dve ili više suprostavljenih strana

ne mogu da postignu sporazum ili nastavak rada ka komplementarnom cilju.Strane učesnice se

slažu da imenuju neutralnu osobu ili osobu da donese odluku pošto čuje stavove obe

strane.Uopšteno u pravu arbitraža ima za cilj rešavanje sporova između država od strane

izabranih sudija na bazi poštovanja prava (član 37.Haške konvencije o mirnom rešavanju

sporova od 1907). Konstitutivni elementi ustanove arbitraže: a)arbitraža je izabrani sud;

b)sporovi koji se iznose pred arbitražu se rešavaju na bazi međunarodnog prava; c)arbitražna

presuda je obavezna za strane u sporu.

Začetak arbitraže se može naći u dalekoj prošlosti. Među prvim ugovorima u kojima se pominje

arbitraža jeste neka vrsta arbitražnog kompromisa između sumerskih gradova Lagoša i Ume. Da

bi se kasnije nastavila i u antičkoj Grčkoj,a u smanjenom obliku i u srednjem veku.Arbitraža je

tvorevina XVIII veka. Veliki značaj za arbitražu je imao ugovor o prijateljstvu, trgovini i plovidbi

između SAD i Velike Britanije (Jay Treaty) 1974.godine. Nakon njega je tokom XIX veka zaključen

veliki broj arbitražnih ugovora1.

1 Bojan Milisavljević:Međunarodno javno pravo. – Pravni fakultet (Beograd), 2011, str.748

Nešto kasnije veliku promenu unosi arbitraža u slučaju ,,Alabama’’(1872.) povodom spora koji

je izbio između SAD i Velike Britanije usled toga što je Britanija, dopuštajući izgradnju ratnog

broda ,,Alabama’’, koji je u američkom građanskom ratu 1861-1865.godine bio u sastavu ratne

flote južnih država, po tumačenju SAD prekršila obavezu neutralne države. U ovom slučaju

Arbitražni sud je bio sastavljen od po jednog predstavnika država u sporu,a tri ostala člana su

imenovana iz trećih država (Italije,Španije i Brazila). Zahvaljujući uspešnom okončanju spora

,,Alabama’’ došlo se do toga da se u arbitraži prepoznalo idealno sredstvo za očuvanje mira.

Haške konvencije o mirnom rešavanju sporova daju arbitraži centralno mesto (čak 54 od

ukupno 97 članova Konvencije posvećeni su arbitraži).

Za sve arbitražne slučajeve nadležan je Stalni arbitražni sud sa sedištem u Hagu osnovan na

Prvoj haškoj konferenciji 1899. godine, izuzev ako se stranke sporazumeju da osnuju poseban

arbitražni sud (član 21)2. Nadležnost Stalnog arbitražnog suda može se prošriti ratione personae

i na sporove između država-nečlanica ili sporove između država članica i država-nečlanica,

ukoliko se one sporazumeju da pribegnu rešavanju spora pred sudom (član 26). Države koje

pribegavaju arbitraži potpisuju poseban akt (kompromis) kojim precizno utvrđuju predmet

spora i arbitra

Sudije Stalnog arbitražnog suda biraju se tako što svaka ugovornica imenuje četiri ličnosti

priznate upućenosti u pitanja međunarodnog prava i najvišeg moralnog ugleda, koji se ipso

facto upisuju u listu arbitara koja se posredstvom Sekretarijata dostavlja svim stranama

ugovornicama. Mandat arbitara traje 6 godina. Spor se presuđuje od strane arbitra koga su

strane izabrale sa liste. Sud ima dva organa: Stalni administrativni savet i Biro. Stalni

administrativni savet sačinjavaju diplomatski predstavnici strana ugovornica akreditovanih u

Hagu. Funkciju predsednika Saveta vrši ministar inostranih poslova Holandije,a Biro Suda je

administrativni organ koji radi pod kontrolom Saveta. Biro vrši funkciju sekretarijata suda,stara

se o arhivi i obavlja administrativne poslove.

2 Vikipedija:Slobodna enciklopedija na srpskom

Sto se tiče postupka pred Sudom, on se pokreće tužbom u kojoj je tužilac dužan da navede

činjenice i dokaze na kojima zasniva tužbeni zahtev, eventualna sporna pitanja, vrednost spora i

da imenuje arbitre.Ukoliko tužilac zahteva arbitražno rešavanje spora,a nije podneo tužbu, biće

dužan da to učini u roku od 30 dana, od dana podnošenja zahteva, ukoliko se stranke nisu

drugačije sporazumele. Tuženi je dužan da se u roku od 30 dana od dana prijema tužbe izjasni u

odgovoru na tužbu o tužbenom zahtevu, navodima i svim dokazima iz tužbe. Do zaključenja

rasprave tuženi može podneti i kontra tužbu, ukoliko zahtev protivtužbe proističe iz istog

činjeničnog stanja istog pravnog odnosa. Ako se stranke nisu drugačije usaglasile, rasprava je

usmena i javna,a Sud je dužan da blagovremeno obavesti stranke o održavanju usmene

rasprave. Sporove pred ovim Sudom može da raspravlja arbitražno veće ili arbitar-pojedinac.

Arbitražno veće mora da ima neparan broj arbitara, s tim da svaka strana imenuje po jednog

arbitra i zamenika arbitra,a trećeg predsednika arbitražnog veća biraju imenovani arbitri. Ako se

stranke nisu prethodno sporazumele o broju artbitara, a vrednost spora ne prelazi 50.000 evra

u protivrednosti, arbitražni postupak će sprovoditi arbitar pojedinac. Postupak pred ovim

Sudom je jednostepen i okončava se donošenjem konačne arbitražne odluke. Postupak se može

okončati i povlačenjem tužbe, ukoliko se tuženi tome ne protivi,a Sud oceni da tuženi ima

opravdani interes da se donese konačna odluka. Stranke mogu sporazumno odlučiti o prestanku

postupka pred Sudom.

Sud rešava sporove donošenjem konačne arbitražne odluke kojom odlučuje o svim zahtevima

stranaka. Sud donosi odluku na osnovu zakona, pravilnika, ugovora, pravnih pravila, kodeksa i

običaja, ali može da donese odluku na osnovu pravde i pravičnosti, pod uslovom da su se

stranke o tome izričito sporazumele. Sud donosi odluku u pismenoj formi koja sadrži: uvod,

izreku, troškove arbitraže, obrazloženje, datum i mesto donošenja.Mora biti potpisan od strane

arbitara, ondosno arbitra pojedinca u zavisnosti koliko je arbitara vodilo spor.

Arbitražna odluka je konačna, ima snagu pravosnažne sudske presude i na nju nije moguće

uložiti žalbu (res iduicata), sto sprečava odugovlačenje postupka3.

Značaj arbitraže je nesumnjivo ogroman i predstavlja jedan od najefikasnijih metoda rešavanja

sporova između država, odnosno i drugih kolektiviteta i pravnih lica različitih država.

Nikola Jelić

Institut za pravo i finansije

3 Bojan Milisavljević:Međunarodno javno pravo. – Pravni fakultet (Beograd), 2011, str.756