Атинска држава од оснивања до краја

Пелопонеског рата

:САДРЖАЈ

1. .........................................................................................................3УВОД2. ..................................................5АТИНАУКЛАСИЧНОМПЕРИОДУ2.1. Државно уређење Атине...................................................................................52.2. Друштвено уређење Атине..............................................................................63. ............................................................7АТИНСКОЗАКОНОДАВСТВО3.1. Драконови закони...............................................................................................73.2. Солонове реформе...............................................................................................73.3. Клистеново законодавство...............................................................................74. - ГРЧКО ПЕРСИЈСКИРАТОВИИПЕЛОПОНЕСКИ

...............9РАТ4.1. - Узроци и повод Грчко персијских ратова....................................................94.2. Маратонска битка................................................................................................94.3. Термопилска битка............................................................................................104.4. Битка код Саламине...........................................................................................114.5. Битка кодПлатеје...............................................................................................114.6. ОснивањеДелског савеза.................................................................................114.7. Атинска поморска држава................................................................................124.8. Пелопонески рат..................................................................................................134.9. Пораз Атине...........................................................................................................144.10. Успон Спарте.........................................................................................................154.11. Успон Тебе..............................................................................................................155. ...............................................................................................16ЗАКЉУЧАК6. ...........................................................................................17ЛИТЕРАТУРА

.стр 2

1. Увод

Грчка је брдовита земља на крајњем југу Балканског полуострва, била је насељена још у праисторији. Њена историја почиње крајем III или почетком II миленијума пре нове ере досељавањем индоевропских племена која су себе називала Хеленима, а Римљани Грцима. Током II миленијума пре н. е. у Хеленском свету су цветале две цивилизације: на острву Крит под владом града Кнососа, док се на полуострву Пелопонезу у средњој Грчкој развила микенска цивилизација.

Крајем III и почетком II миленијума пре н. е. на крајњи југ Балканског полуострва дошли су Грци или Ахајци. Сматра се да су се спустили са севера, из области око Дунава. Дошавши у Грчку Ахајци су становништву које су ту затекли врло брзо наметнули свој језик и обичаје. У последњим вековима и миленијумима пре н. е. поделили су се на два племена: Јонце и Еолце.

У време када су хеленска племена продрла у Грчку на острво Крит, цветала је богата минојска цивилизација, која је назив добила по митском краљу Миносу. Крит је у почетку био подељен на више мањих, независних краљевина које су се међусобно сукобљавале. Средином II миленијума пре н. е. оне су уједињене под влашћу града Кроноса, у том периоду су Крићани господарили источним делом Средоземља. Њихова моћ почивала је на јакој и добро организованој флоти. Успостављање таласократије тј. превласти на мору, приписивало се Миносу.

Док је на Криту цветала минојска цивилизација, Ахајци су на полуострву Пелопонезу и у средњој Грчкој основали низ мањих краљевина. Једна од најзначајнијих била је Микена. Због тога се период успона ових држава назива Микенским добом (XVI – XII век пре н. е.). Важни центри микенске културе били су још и Пилос и Тиринт на Пелопонезу, као и Орхомен у Беотији.

Моћ ратоборних Ахајаца брзо се проширила и ван Грчке. Око 1400 год. пре н. е. они су прешли и на Крит и постепено га освојили као и сам град Кносос.

Последње грчко племе које се доселило у Хеладу били су Дорци, били су на нижем степену развитка од својих супарника Ахајаца и Јонаца.

Крајем XII века пре н. е. најпре су продрли у средњу Грчку, а затим на Пелопонез преко Коринтског залива. Дорци су на Пелопонезу за релативно кратко време разорили Микену, Тиринт, Пилос итд.

У првом налету уништене су куће ван градских бедема, а у другом је тврђава претрпела велика оштећења, али се ипак одржала. Тек је трећи Дорски напад донео коначно уништење Микене (око 1150 год. пре н. е.).

Дорска најезда обележила је почетак мрачног доба Грчке историје. Рушење микејских престоница довело је до општег опадања Хеладе. Покренула је и талас миграције Грчких племена ка истоку.

Еолци и Јонци су крајем XII века пре н.е. почели да оснивају колоније на западној обали Мале Азије. Најзначајнији међу њима били су градови Ефес и Малет.

Раздобље грчке историје које је почело дорском најездом сматра је „мрачним добом“ због оскудних извора. Највише података дају археолошки извори и Хомерови епови „Илијада“ и „Одисеја“. Због тога се овај период назива Хомепско доба (XII-IX века пре н.е.)

.стр 3

Грчка је у Хомерско доба била подељена на више независних држава. Становништво сваке од њих делило се на племена (филе), братства (фратрије) и родове (геносе). Временом су поједини родови почели да се издвајају братством. Ти родови чинили су заметак аристократије.

На челу сваке заједнице стајао је краљ (базилеус). Он је у рату био врховни заповедник војске, о стратегијама и подели плена саветовао се са војном скупштином, у вођењу државних послова ослањао се на веће које су чиниле старешине најугледнијих родова, сазивао је скупштину.

Грчка је претежно брдовита земља, овакав рељеф условио је њену политичку расцепканост. Хелени никада нису ствирили јединствену државу, већ су живели у полисима, независним градовима – државама. Први полиси су се појавили у VIII веку пре н.е. Међу најзначајније се убрајају Спарта, Атина и Коринт. Полиси су настајали уједињењем сеоских заједница или мањих градова око једног управног, привредног и културног средишта. У најстарије доба је сва власт у полису почивала у рукама аристократије. Занатлије, трговци и сељаци нису имали никаквих политичких права, захваљујући напретку занатства и трговине временом су почели да се богате и припадници средњих слојева. Самим тим су тражили већу улогу у управљању државом. Тако су у грчким полисима започињале политичке борбе за власт.

Од VIII-VI века пре н.е. оснивали колоније у читавом Cредоземљу, на обалама Мраморног и Црног мора. Узроци тих колонизација били су трагање за плодном земљом, немогућност прехрањивања своје породице, а на оснивање тих колонија утицали су економски интереси (грчки трговци су трагали за новим тржиштима).

Варвари су се пре колонија упознали с грчким језиком, религијом и начином живота. Многи од њих примили су грчке обичаје и културу. Тај процес се назива хеленизација.

.стр 4

2. АТИНА У КЛАСИЧНОМ ПЕРИОДУ

Атина је главни град Грчке. Назван је по богињи мудрости из грчке митологије, Атхени. Сматра се колевком западне цивилизације због својих културних доприноса у IV и V веку пре н.е. Била је једна од најјачих полиса у Грчкој.

У VIII и VII веку пре н.е. у Грчкој се постепено развила велика политичка сила предодређена да у трајању од неколико векова преузме вођство у политици и цивилизацији свих Грка. То је био атински полис основан на полуострву Атиka у плодној равници подно планине Химета. Атински полис је био економско и политичко средиште Атике.

Према атинским предањима, на територији Атике у најстарије доба налазило се 12 посебних, одвојених и међусобно независних родовских заједница.

Процес уједињења Атике трајао је најмање 200-300 година. Овако уједињена постала је искључив и моћан политички центар обдареног јонског народа са довољно становника и природних богатстава да буде господарица свих Јонаца.

Сам процес уједињења разликовао се по томе што у Атици Микенског доба није било класе кметова као основице економског живта и што је нови поредак успостављен путем еволуције и споразума. Овде наилазимо на преокрет независног датума везан са именом митског краља Тезеја, на промену коју Грци називају синоикизам.1

Независне заједнице у Атици, свака је поседовала своју индивидуалност, политичко и финансијско средиште, споразумеле су се да образују јединствено краљевство са Атином, јединим средиштем политичког, економског и религиозног живота. Овако окупљање проузроковало је постепено распадање краљевске власти и образовање снажне аристократије.

2.1. Друштвено уређењеОко VII века пре н. е. долази до стварања услова за успостављање класног уређења и

државе Атике. Подела грађана се врши по пореклу, односно становништво се делило на аристократију и демос. Моћна родовска аристократија – еупартиди (“они који потичу од благородних очева”) поседовала је најплоднију земљу. Њихови поседи су били концентрисани у тзв. “равници” која се простирала са севера и северозапада уз сам град Атину и представљала најплоднији део ове области. Демос, народ, чинили су: сељаци, занатлије и трговци. Знатан број становништва био је завистан од аристократа. Сељаци су живели у унутрашњости Атике, где су обрађивали земљишне поседе. Појединци су временом толико осиромашили и том приликом били приморани да обрађују земљу еупартида. Њих су звали пелатима и шестодеоничарима, јер су под таквим условима обрађивали њихова имања. Сва земља се налазила у рукама малог броја људи. При том, ако сиромаси нису на време давали закупнину одвођени су у ропство како они, тако и њихова деца, и сами зајмови обезбеђивани су личним ропством све до Солоновог доба.1 Синоикизам је дуготрајан процес условљен битним променама у уређењу старих друштвених односа. Развој производних снага друштва и развој продукционих односа изазвали су потребу за уједињењем у формације ширег карактера и тиме превазишле оквир старих родоплеменских организација.

.стр 5

Код Aтињана у VII пре нове ере постојао је суров закон за дужнике, по коме је сваки дужник био обавезан да одговара кредитору како својом имовином тако и личном слободом својих чланова, они који нису одговарали кредитној обавези претвaрaни су у робове својих зајмодаваца. Тиме су крупни земљопоседници аристократа потребе за радном снагом подмиривали радом сиротињe, која је од њих зависила и радом робова који су се захваљујући дужничком ропству регрутовали из редова раније слободних чланова исте заједнице и тиме подривало снагу заједнице.

Када су се у Атини развили занати, робна производња и поморска трговина, становништво које је изгубило везу са земљом у грчким полисима, концентрисало се у самом граду Атини, у Атинској луци Пиреју у обалском појасу Паралији. Ова група становништва имала је неке заједничке специфичне интересе. Поред домаћег становништва Атике издвајала се група придошлих становника тзв. метека.2

2.2. Државно уређење Атинском државом је владао краљ. Сазнања о атинским краљевима базирана су на

предањима, па се не могу сматрати реалним, историјским чиниоцима. Последњи краљ према предању био је краљ Кодро. Пошто се становништво делило на аристократију и демос, моћ еупартида темељила се на великим поседима тако да је њихова моћ слабила власт краљева и томе је краљевска власт уступила своје место управи деветорици службених лица – архоната који се сваке године бирао из реда eупартида. Тако да су међу њима биле распоређене основе функције извршне, војне и судске власти. На челу колегијума архоната налазио се архонат – епомим. Иза архоната – епомима налазио се архонат палемарх који се налазио на челу атинске војске, затим архонат који је наследио религиозне обавезе краља и тиме носио титулу архонат – бaсилеус. Шест осталих архоната били су архонати – тесмотети, чувари стари старих обичаја који су усмено преношени са колена на колено. Након годину дана власти су архонати предавали новоизабраним магистратима, а архонати су тиме постали доживотни чланови ареопага, тако се у Атини називало старо веће. Име је добило по брду Бога Ареса где је аеропаг заседао. Некада је он представљао веће старешина попуњавајући се бившима архонатима аеропаг је постао најутицајнији орган аристокатске власти, у политичком животу атинске заједнице аеропаг је представљао врховну истанцу судских спорова и њему је припадао одлучујући глас при избору архоната.

За социјално – политичку структуру старе Атине била је карактеристична доминација родовске аристократије. Она је својим рукама држала и политичку власт, тиме је народна скупштина изгубила некадашњи утицај тако да више није имала никакву улогу у друштвеном животу Атињана. Сама ситуација у Атини, атински народ – демос био је присиљен да се покорава аристократској власти, све дотле док није нашао довољно снаге да отпочне борбу против њих.

Бранећи своју слободу и право од аристократије која их је угрожавала прешавши у отворени напад против аристократије. Атински демос је био носиоц успостављања новог прогресивнијег поретка, класног уређења и државе као апарата власти нове класе робовласника.

У социјалном погледу демос представља сво слободно староседелачко становништво Атике и представљало је против тежу аристократије. У његов састав поред сиротиње, зависних најамника и занатлија били су богати сељаци који су сачували земљишне парцеле, власници занатских радњи, трговци, бродовласници. Напредовањем економског живота у Атини растао је број имућних и богатих људи неаристотелског порекла. Са друге стране процес социјално – имовинске диференцијације одвијао се и у редовима демоса и унутар саме аристократије. Једни су аристократски редови осиромашили, други су се укључили у трговину и поморство чиме су их заокупљали нови интереси који су се разилазили са интересима земљорадничке аристократије Педиона.

2 Метеци нису били у саставу Атинских родовских фила и фратрија јер су за то биле потребне крвне везе са Атинском заједницом, пошто су били ван заједнице и нису могли добити политичка и имовинска права, права власништва на земљи, властите куће, плаћали су посебне дажбине али су још увек били слободни.

.стр 6

Слободно становништво које је било најсиромашнији слој борило се за поновну поделу земље, укидање дугова и укидање дужничког ропства. Обезбеђени и богати слојеви демоса који су осећали сигурнију економску основу под ногама борили су се за постизање политичке доминације и власти. Да би успели морали су да од атинских еупартида одузму њихове родовске привилегије у корист оних чије порекло не потиче од благородних а нису заостајали од њихових економских снага и могућности.

3. АТИНСКО ЗАКОНОДАВСТВО

3.1. Драконови закониРеформатору законодавцу Дракону легенда приписује најстарији писани законик. Његови

закони су занимљиви по строгости раног кривичног законодавства у аристократским грчким заједницама. Смара се да су то била обична бележења старих норми које су се чувале у усменој традицији норми тзв. обичајног права. У њему се наводе правила о одговорности родбине, убице за извршени злочин.

Драконови закони су према свим подацима представљали први попис атинских законодавних обичаја. Циљ записивања законодавних обичаја био је у томе да се ограничи самовоља судија – аристократа који су усмену традицију тумачили у складу са својим интересима. Записивање закона одговарало је жељама демоса и треба рећи да није било створено без борбе и притиска демоса на аристократију. Ови закони чувени су по својој строгости и нечовечности јер je и за најмању казну предвиђена је смртна казна. За Драконово име везани су закони који су се односили на понашање грађана. Један од закона одређивао је казне за “беспосличење” и некористан живот.

3.2. Солонове реформе

Људи су се обогатили бавећи се занатством и трговином, желећи да учествују у власти равноправно са еупартидима. Због тога су Атину често потресле политичке борбе. Из њих се на крају родило ново државно уређење – демократија, у коме је власт припадала демосу, тј. народу.

Први корак ка успостављању демократије биле су Солонове реформе. Солон је 594. године пре нове ере изабран за архонта, са посебним овлашћењем да донесе нове законе. Солон је грађане Атине поделио према богатству у 4 разреда:

првом разреду припадали су грађани који су од свог имања добијали годишње најмање 500 медимна жита или уља или вина. Ту су се

најбогатији грађани звали пентакосиомедимни. другом разреду који се звао хипеји , примали су 300 медимна прихода. у трећи разред ушли су средњи сељаци који су имали приход најмање 200 медимна. Звали

су их зенгити. сви они који су имали приход мањи од 200 медимна, или нису уопште имали земље

припадали су 4 разреду и звали су се тети (надничари). Сваки од тих разреда имао је одређена права у политичком животу. Служба архоната била

је доступна само припадницима прва два разреда, који су били најимућнији. Грађани прва три разреда имали су право да заседају у Већу четири стотине, које је установио Солон. Припадници четвртог разреда могли су да заседају и гласају само у Народној скупштини.

Друга Солонова мера била је уkидање и забрана дужничког ропства. Продаја деце је била забрањена, грађани који су били продани у ропство у туђе земље, откупљени су на државни трошак. Солон није спровео народни захтев, да се еупатридијске земље разделе сељаштву. Иако

.стр 7

Solon

су еупартиди укидањем дугова били врло оштећени, они су и даље сачували своје велике поседе и тиме задржали велики утицај у држави.

Солон је преузео низ мера које су допринеле економском развоју Атине. Пошто је један од главних пољопривредних производа било маслиново уље, забранио је извоз свих државних производа. Подстицао је на развој занатства. Пошто су се чланови аеропага и архонати заклели да ће поштовати његове законе, одредио је да они важе 100 година и напустио Атину.

3.3. Клистеново законодавствоПосле пада тираније у Атини је дошло до низа грађанских немира која ће радикалном

реформом окончати Клистен из породице Алкмеонида. Покушај племства да обнови своју доминацију, подстакло је Клистена да почне реформу

новог државног уређења у корист демократије. Клистенов циљ је био двоструки: са једне стране коначно срушити значај родова и родовских групација и измешати становништво. Са друге стране појачати улогу и значај градског становништва у политичком животу. Да би остварио своју замисао, Клистен је почео да мења целокупни систем класне поделе друштва и да образује изборне области. Основне изборне јединици из средишта живота у свакој области постале су деме или општине чије је средиште било неко село или град у Атици. Сви грађани који су били настањени на територији једне деме уписивани су као њени становници и тиме добијали пуна грађанска права. У том случају појединац више није могао припадати неком роду или племену. Деме су у зависности од географског положаја биле разврстане у три групе: град Атина, обала и атичка равница заједно са околним брдима. Природно је то што је у свакој овој групи главни слог становништва био бројнији од осталих. Трговачки и занатлијски елемент преовлађивао је у граду. Морнари, обалски радници и рибари на обали, а земљопоседници било крупни или ситни у унутрашњости земље. Свака од ових група подељена је на 10 тиранија, сваку тиранију чинило је више дема, а три тираније по једна из сваке групе образовале су филу, што значи да је од 30 добијено 10 нових територијалних фила, и тиме је свака од 3 друштвене класе била заступљена у свакој фили.

Све филе су постале темељ целокупног политичког и војног живота. Свака од њих је давала по војни одред под командом официра стратега. Чланови судског већа и Већа пет стотина, магистрати су бирани из 10 фила. У оквиру фила свака дема је имала своје локалне надлежности, изборне чиновнике, свог демарха, месни савет и буџет, и тиме обављале све локалне послове, старале се о локалним култовима и о локалном реду. Њихова дужност била је да припремају спискове бирача и пореских обвезника за државу, а филе су поред тога имале представничка тела са ограниченом функцијом и може се рећи да су оне обављале локалне послове другоразредног значаја.

Деме и филе су организоване да би грађани били по броју тачно заступљени у Већу пет стотина. Овај покушај управљања земљом путем представничког дома био је веома поучан. Свака дема сразмерно броју грађана бирала је кандидате за Веће. Чланови Већа бирани су помоћу коцке, укупно 50 из сваке филе. Предходни састав Већа разматрао је моралне квалификације нових чланова. Скуп од пет стотина био је управни форум који је одлучивао о финансијама, рату и спољњој политици. Магистрати су, сем кад је у питању нека верска и судска обавеза били извршиоци њихових одлука. Тесно повезани са радом Већа била су два колегија које је Клистен додао институцији магистрата. Првом колегијуму биле су поверене финансије, док је други имао под својом командом 10 одреда милиције. Пошто је Веће пет стотина било највише бројно тело да би могло обављати свакодневне пословне обавезе је преузимао форму звану тиранија и чији је састав бројао 50 чланова. Њихов мандат је трајао десети део године, а њен председник заседао само један дан.

Веће пет стотина није имало законодавну власт, закони су доношени на скуповима Народне скупштине. Судска власт била је у рукама Хелилеја и сачињавали су га представници народа. Оваквим ограничењима демократских схватања прибегло се из нужде зато што држава није награђивала грађане за вршење јавних дужности ни узгредне трошкове. Војска је најзад добила карактер народних одбрамбених снага. Фили је давала по један одред пешадије и коњице под командом официра. Положај полимарха је преживео Клистенову реформу, сваки од 10

.стр 8

стратега наизменично је командовао војском. У Клистеновим реформама једино је морнарица остала нетакнута.

Клистеновим реформама завршено је стварање снажне и aдминистративне Атинске државе. Њено се уређење заснивало на учешћу целокупног становништва у управљању државом. Атински принцип друштвеног уређења је с правом назван демократија јер је господар и управљач земље био народ.

Године 502. пре нове ере Клистенов устав је ступио на снагу. Тим уставом није окончана страначка борба нити укинута неједнака расподела добара. Остала су оба ова зла, а са њима и жестоки сукоби. Атињани су својим ставом ублажавали и отклањали оштрицу тих зала. Сваки Атински грађанин научио је да своју државну управу гледа као на нешто што се поистовећује са грађанством у целини. Сваки појединац себе сматра радним делом државне машине.

4. ГРЧКО-ПЕРСИЈСКИ РАТОВИ И ПЕЛОПОНЕСКИ РАТ

4.1. Узроци и повод рата

Крајем VI века пре нове ере Грчко-персијски ратови одиграли су важну улогу у животу земаља Cредоземног мора. Рат се водиo између Персијског царства и градова – полиса у Грчкој од 492 до 449 године пре нове ере.3

Притајање малоaзијских Грка представља важну политичку улогу у историји персијске царине. Нови поданици дошли су са новим идејама и навикама које се потпуно разликују од идеја и навика карактеристичним за остале делове земље. Са друге стране био би апсурд владати Малом Азијом, а не владати њеном обалом. Освајањем Мале Азије Персија је била принуђена у освајању Грчке и њеном припајању. Услови овог плана били су повољни. Матична Грчка је била издељена на мале државе које су стално биле у сукобу, љубомора међу полисима и унутрашња подела града на друштвене слојеве. Због оваквог политичког стања изгледало је да се Грчка може лако победити.

Било је јасно да европски Грци не могу савладати, све док се персијска граница не помери и поклопи са границама грчких држава на мору и на копну.

Пре него што припоје Грчку област под своју васт, морали су освојити Грчка острва, нарочито северни део Балканског полуострва постојбину ткачких племена добро позната Персијанцима у Малој Азији.

Да би успео у овоме, Дарије је 512. године пре нове ере извршио поход против скита и успео у целини. Претварање Тракије у персијску провинцију одвијало се брзо и без ометања споља. Ово је био устанак Милета и још неколико јонских градова под називом Јонски устанак од 499. до 494. године пре нове ере. Борба је била веома дуга и завршила се пропашћу Јоније. Милет је освојен и спаљен, део становника су побили, а део преселили у унутрашњост Персије.

4.2. Маратонска битка

Неколико година наком слома Јонског устанка, Дарије се спремао за велики поход на Хеладу ради кажњавања Атине због учешћа у Јонском устанку. У ствари, права намера Дарија је да освоји читаву Хеладу. У Егејско море 492. године пре нове ере је прешла персијска војска и

3 Средином VI века пре нове ере песијска држава достиже велику моћ. Њени успеси за време Кировог царства узнемирили су суседне земље, а нарочито Либију, јаку државу на северозападном делу Мале Азије која је такође достигла велку моћ за време владавине Креза. Рат се завршава поразом Либије, заробљављањем Креза и заузимањем Сарда. Да би Кир обезбедио Персији излаз на Егејско море, напада Јонске градове који нису могли да се одупру сили Персијске војске тако да су се убрзо предали Персији. У то време Персијанци су поседовали велика пространства од реке Инда на истоку до Сирије, Феникије и Египта на западу. Под њиховом влашћу били су многи грчки градови на западној обали Мале Азије. После смрти Кира, замењује га син Камбиз који наставља очевим стопама и заузимаЕгипат. Да би створио јаку поморску флоту Камбиз јача феничанску флоту, они су били искусни поморци и тиме постали језхро поморске флоте Персије која се претворила у огромну снагу. Камбиза замењује Дарије I многе је устанке угушио који су избили у појединачним деловима државе и тиме постао владар огромне територије. Границе његове државе пружале су се од Хелеспонта до Инда и од Нила до обала Грчког и Каспијског мора.

.стр 9

искрцала се на Маратонском пољу у Атици. Победу у борби која се овде одиграла однели су Атињани иако су њихове снаге биле малобројније. На челу Атињана налазио се Милтијад, војсковођа који је одлично познавао велику војску. Његова војничка обдареност и познавање непријатеља одиграли су одлучујућу улогу у славној победи на Маратонском пољу.

Милтијад је заједно са војницима знао да само од њих самих зависи хоће ли Атина пасти у ропство или ће остати слободна, затим је своје војнике разврстао у збијене редове. Грчка пешадија је била боље наоружана и дисциплинованија од персијске. Грци су се у овој борби одушевљено борили, јер су бранили своју домовину. ''Пошто су заузели своје положаје и пошто им је жртва била повољна, крену они у трку, кад им је издато наређење за напад, против Персијанаца. Простор између положаја обе војске износио је не мање од осам стадија. А кад су их Персијанци видели како им се у трку приближују, припреме се да их дочекају, те помисле да су Атињани сишли с ума кад тако срљају у пропаст, јер их је било мало на броју, а уз то још и без коњице и стрелаца јуришају у трку. То су мислили варвари. А Атињани су силно јуришали на варваре и славно се борили. Они су, колико знам, први од Хелена који су у трку јуришали на непријатеља и први који се нису препали кад су видели медско одело и људе који су били у њега обучени, док је пре тога Хелене обузимао смртни страх и при помену имена Међана...''4 Атињани су Персијанце гонили и убијали. Претрпевши велике губитке, Даријеве снаге су се на крају докопале својих бродова и повукле из Грчке. Након победе један Атински војник трчао је 42 км до Атине да би јавио радосну вест о победи, дошао је до Атине и рекао “Победили смо” и истог тренутка издахнуо. Од тог дана се у његову част и част бораца на Маратонском пољу стари Хелени су направили игру која се зове “маратон”, која се и данас изводи на Олимпијским играма. Био је то Филипид.

После Маратонске битке, водећа улога у политичком животу Атине припала је чувеном државнику Темистоклу који је поставио темеље атинске поморске моћи. У расправи од 482. пре нове ере залагао се да неочекивани добитак утроши за изградњу флоте. Од 200 ратних бродова који ће чинити кичму грчког отпора персијској морнарици.

4.3. Термопилска биткаТермопилска битка је вођена између савеза Грчких градова –

држава и Персијског царства код Термопилског пролаза у централној Грчкој, августа 480. године пре нове ере.

Годинама се краљ Персије Ксеркс припремао да настави рат против Грка. Припреме за ове ратне операције до ситница биле су испланиране, а план похода беспрекорно израђен. Ксеркс је 480. године пре нове ере допремио огромну војску и морнарицу у Малој Азији. Да би Персијска војска прешла из Азије у Европу, морала је да сагради мост, али је мост од бродова после олује срушен. Након тога су саградили бољи и чвршћи мост, којим су са лакоћом прешли у Тракију. Да би се супроставили Персији формирали су савез грчких градова – држава под вођством Спарте која је имала најбоље опремљену и истренирану војску у Грчкој. Најпогодније место спречавања Персијанаца за улазак у Грчку изабран је планински кланац Термопиле, кључно места за централну Грчку. Тај пролаз је изузетнно узак, са једне стране оивичен планинама а са друге морем. Дуж тог планинског пролаза Грци су направили мали зид који им је служио за одбрану. У августу 480. г. п. н. е., бројчано слабији Грци супроставише се персијској армији која је била много бројнија од њих. Грчком војском заповедао је Спартански краљ Леонида.

Када је Ксеркс чуо колико га мала војска чека, мислио је да ће се Грци повући па је причекао три дана. Леонидини људи су се у кланцу борили против најбољих појединаца које Ксеркс послао на њих. Четвртог дана Ксеркс је наредио да се кланац освоји, тада су персијанци пронашли слабо чувано планинску стазу и зашли Леонцима иза леђа и тако освојише кланац. Персијанци су били лагано наоружани, са слабијим оклопима. Дисциплиновани Спартанци су се

4 Херодот, Историја, VI књ, 112, прев. М. Арсенић, Нови Сад 1980.

.стр 10

Kserks bičuje talase

неколико пута повлачили са брзим повратком у ранију позицију задајући тим брзим маневрима велике губитке Персијанцима. Због терена Персијанци нису успели да опколе Грке, тако да њихова бројчана предност није долазила до изражаја. Другог дана битке опет су Спартанци побили огроман број Персијанаца, затим је Ксеркс одлучио да пошаље на Грке елитну краљевску гарду да би разбили Спартанску војску, али они нису имали снаге за то, али без обзира на то они прођоше у Грчку.

Леонида је 11. августа 480. године п.н.е. отпустио грчке војнике кућама осим Спартанаца и Теспанаца. Леонида и његови војници борили су се јуначки до краја док не изгинуше сви до једног. Освајањем Термопилског кланца, омогућено је Персијанцима да контролишу широке области све до Коринта. Победници Персијанци су претрпели велике губитке.

Атика је била прва жртва. Становништво Атине и Атике је пресељено на Саламину и Егину. Персијанци су Атину опљачкали и спалили. Затим је уследила и велика битка код острва Саламина.

4.4. Битка код СаламинеБитка код Саламине је битка између

удружене флоте грчких полиса и персијске флоте. Ова битка је била најславнија и највећа поморска битка старог века. Битка је вођена близу Атине у уском пролазу између острва Саламине и Пиреје у Грчкој. Иако су Персијанци имали далеко више бродова, Грци су однели победу и то одлучујућу над моћном Персијском флотом. Ова битка означава прекретницу Грчко – персијског рата, јер након ње персијски цар Ксеркс повлачи своју армију у Персију.

4.5. Битка код ПлатејеБитка код Платеје је била битка за опстанак грчких полиса.После битке код Саламине, Ксеркс се са делом војске враћа у Персију, а у Грчкој оставља

Мардонија на челу окупационих персијских трупа, да би са Грцима наставио борбу. Године 479. пре нове ере Грци су се сукобили са Мардонијевом војском код Платеје у Беотији. У тој бици Персијанци су потучени, сам Мардоније тада изгуби живот. Исте године грчка морнарица је поразила и спалила персијску морнарицу код Микеле у Егејском мору близу обале Јонског подручја. Са друге стране после битке код Платеје персијска копнена армија се повукла у Малу Азију под командом Артабаза. Са овим су Грчко – персијски ратови завршени. Ово је била задња Персијска инвазија на Грке са циљем потпуног освајања туђе земље за своје угњетаче.

Победе Грчке над Персијанцима су од велике историјске важности, јер су тиме одбраниле грчке полисе од страног освајача и очувале их од домаћих назадничких кругова и свештенства који су били на власти. Ове победе су омогућиле даљи развој робовласничке Демократије у Грчкој и процват грчке културе.

4.6. Оснивање Делског савеза

Главне Грчке победе за време Грчко – персијских ратова одржане су на мору. Атина је тада имала најјачу морнарицу и захваљујући тиме била најзаслужнија за

.стр 11

Temistokle

протеривање непријатеља. Углед Атине је брзо растао. Линије грчке државице склопиле су са Атином савез. да би се одбраниле од персијске опасности.

Изласком Спарте и пелопонеских градова из савеза грчке државе су биле са Персијанцима, због тога су упутиле своје делегате на острво Делос. Ту је 477. године пре нове ере донета одлука да се сачува савез који је добио назив делски.

Делски савез са седиштем на острву Делосу у Егејском мору основан је 488. године пре нове ере. У почетку је савез представљао лигу независно – равноправних грчких градова. Савез је обухватао поред Атине, хеленске полисе са острва у Егејском мору и обала Мале Азије и грчке колоније на Хелеспонту. Њихов циљ је био да наставе борбу против Персијанаца ради освете због разарања и несреће почињене у Хелади и ослобађање Хелена кји су били под њиховом влашћу.

За остваривање ових циљева савезници су се под вођством Атине обавезали да за заједничку морнарицу опремају одређен број бродова са посадом и да се у савезничку касу на Делосу уплаћује одређена свота новца ради покривања заједничких војних трошкова. Врховни орган савеза било је Веће које се састојало од представника свих градова са једнаким правом гласа.

Атина као власница флоте у савезу је заузела водеће место. поверена јој је врховна команда у предстојећим војним операцијама. Може се рећи да су Атињани имали водећу улогу у организационим и финансијским пословима Делског савеза још од његовог образовања.

Образовање Делског савеза у војном погледу било је оправдано. Кимон, Милтијадов син, атински војсковођа, заједно са савезницима напао је персијске гарнизоне на Трачким обалама па су Персијанци били избачени из Тракије.

Одмах након тога Кимон напада острво Скирос где је убијен краљ Тезеј ради освете за Тезејеву смрт. Освајање Скироса било је веома стратешки важно. Њихово становништво се бавило гусарењем и тиме представљало опасност на поморским путевима за Хелеспонит.

У исто време када су напали Скирос, Атињани су покорили Визант. После великог успеха Атињани су са својим савезницима напали Персијанце на ушћу реке Еуримедонта око 469. године пре нове ере. Борбе су вођене и на копну и на мору. Персијанци су са великом флотом и јаком копненом војском покушали Грцима да нанесу велике ударце, као одговор на ударце које су претрпели од њих, али у томе нису успели. У овој борби Персијанци су претрпели пораз, убијени су цар Ксеркс и његов син Дарије. После њихове смрти на престо Персијанаца поставише Ксерсовог млађег сина Артаксеркса. Све ратне операције које су одигране у Малој Азији, сви ти градови били су под влашћу Персијанаца и тада су им одузети. Сви новоослобођени су укључивани у састав чланства Делског савеза. Мало по мало Атињани су почели да се мешају не само у унутрашњи живот ових новоослобођених градова већ и у живот својих савезника у оквиру Делског савеза.

4.7. Атинска поморска држава

За претварање Делског савеза у Атинску поморску државу постојало је много разлога. Од њеног оснивања Атина је имала војну помоћ, а временом однос снага се мењао у корист Атине. Такође у ово време у Атини се учврстило друштвено уређење античке робовласничке демократије, тако да су Атињани имали доста својих присталица који су били спремни да им пруже подршку, односно овакво уређење су прихватили сви демократски слојеви становништва.

Велику улогу у преображају савеза имао је систем разреза и наплате фороса.5 За велики број грчких градова, издржавање властитих бродова и њихових посада, састављени од грађана тих полиса и одржавање борбене спремности било је веома тешко. За ове градове учешће родова и људств у војним операцијама било је замењено уплатом фороса, тиме су били задовољни и ти градови и сама Атина, зато што су наплату фороса држали својим рукама. Као резултат дошло је до поделе савезника у 2 категорије: на оне који су војним снагама учествовали у ратним операцијама и на оне који су плаћали доприносе у новцу. Овим новцем су потпуно располагали

5 Порез који су плаћале све чланице Делског савеза.

.стр 12

Атињани, а средства су употребили за изградњу новихј бродова и тако повећавали и онако велику атинску флоту.

Јачањем Атине, Атињани су се мешали у унутрашње послове савезничких градова желећи их потчинити својој контроли, овакво понашање Атињана изазвало је реакције градова који су желели сачувати своју самосталност, и због тога је често долазило до конфликта између Атине и њених савезника,и због тога Атинска власт није била омиљена као пре.

У сукобу са савезницима Атињани су били у предности, због тога што су савезнички градови били морем развојени, због тога им је било тешко да уједине своје снаге за отпор против Атине. Појединачни покушај да се напусти савез био је безуспешан. Против свих оних савезника који су покушали да се издвоје из савеза, Атињани су упућивали флоту, искрцавали на њихову територију и смештали своје гарнизоне, конфисковали земљу и на њу доводили своје колонисте – клерухе, гушећи оружјем сваки отпор. Пре битке код Еуримедонга, Наксос је покушао да изађе из савеза, који је после улака у Делски савез сачувао своје војно – поморске снаге и није плаћао форос. Атињани су упутили флоту Наксајана и тиме их натерали на предају. Према условима капитулације Наксос је предао своју флоту Атини као и да плаћа форос, а исто се десило и Тасосу годину дана касније.

После гушења побуне на Никсосу, Тасосу и Халкиди 446 и 445 год. пре нове ере своје војне снаге заржали су Хиос, Лезбос и Самос. Сви остали савезници морали су плаћати форос и признати власт Атине.6

После пораза који је Атина претрпела у Египту 454/3 године пре нове ере државна благајна је пренешена у Делос у Атину, због тога је благајна била изложена опасности. Сам овај чин узима се за чин претварања Делског савеза у Атинску поморску државу. Према атинским натписима из тог доба 1/60 целокупне своте годишњих уплата ишла је Атињанима, у Свету благајну богиње Атене. Ова благајна је била резерва фонда атинске државе.

После Калијиног мира 449 године пре нове ере завршен је рат против Персијанаца, а опстанак савеза је био неоправдан код многих савезника. Осим фороса савезнички градови су учествовали у свим ратовима које је водила Атина, да пружају помоћ и да без поговора врши политичку контролу. Односи између Атине и савезничких градова заснивали су се на одлукама Народне скупштине. Те одлуке су биле увек истог карактера са ограниченом самосталношћу савезничких полиса. Само управни полиси Хилос, Лезбос и Самос уживали су у самосталношћу у свим унутрашњим пословима чувајући поредак. У већини савезничких полиса Атињани су увели политички поредак према њиховим интересима и тиме се определили за демократе који су у почетку имале пуну подршку. Присталице аристократије били су непријатељски расположени према Атини, политичком уређењу и поморском савезу, а пријатељски се односили према Спарти и према Пелопонеском савезу ради обнове независности својих полиса. Спарта је иступила против Атине ради ослобађања грчких градова од атинског деспотизма. Борба између аристократских и демократских групација деловала је у одређеном правцу и на односе међу заједницама тих полиса. Цео грчки свет је био подељен у 2 непријатељска табора, демократе су се оријентисале према Атини, а аристократи према Спарти.

Поред политичке и војне контроле Атињани су имали економску контролу над својим савезницима. Монета Атине имала је широку употребу у свим савезничким градовима, а локални новац је издаван само за оптицај на локалном тржишту. Касније је Атинска монета достигла велику доминацију на свом тржишту па је 434. године пре нове ере Атинска Народна скупштина забранила савезничким градовима да самостално кују свој сребрни новац. Ова одлука није примењивана на Хиос, који је наставио са ковањем свог властитог новца који је био у оптицају широм малоазијског обалског појаса. Године 420. пре нове ере Атинска Народна скупштина

6 У савезу се налазио већи део грчких градова са острва и обала Егејског мора, а то су: Јонски Киклади и Еубеја; јонски и еолски градови на западној обали Мале Азије све до Родоса; већи део градова на обалама Хелеспонти и Пропантиде. После Кимоновог похода у састав савеза укључени су Каријали и Шкијски градови малоазијског приморија. Неки од ових градова су силом укључени у савез. Укупан број градова који су сачињавали савез био је 250, али се овај број стално мењао. За време великог устанка савеза који је подигао Самос 440. године пре нове ере савез су напустили сви Каријски градови. Те исте године градови који нису били самостални, преведени су у ранг савезника приликом разреза фороса.

.стр 13

наређује свим савезницима да изврше замену постојеће валуте атинским новцем. До замене није дошло због опадања атинске моћи.

Све позитивне стране савеза биле су у супротности Атињана да наметну своју неограничену власт савезницима и подигне своје благостање на рачун експлоатације над њима.

4.8. Пелопонески рат

Сукоб између Делског савеза предвођен Атином и Пелопонеског савеза предвођен Спартом је познат као Пелопонески рат, који је обухватио скоро цео антички свет. Рат је почео 431. године пре нове ере и трајао пуних 28 година, а за све то време нису престајала непријатељства, а завршио се 404. године пре нове ере победом Спарте. Пелопонески рат се може поделити у 3 фазе:

прва фаза је карактерисана продорима Пелопонеског савеза на Атику и њено пустошење нарочито за време жетве. Атињани вођени Периклом нису ушли у директан сукоб са надмоћном дорском војском већ су се ослонили на своју флоту нападајући обале Пелопонеза, ометајући трговину Коринта са Сицилијом. Овај период обележен је и појавом куге 430. година пре нове ере, на самом почетку рата појавила се куга у грау и осакатила га у тренутку када су њене снаге могле одлучити рат у њену корист. Куга је однела и Перикла, генијалног

човека који је одредио план за вођење Пелопонеског рата, али упркос овим несрећама догађаји су се и даље одвијали у корист Атињана. После смрти Перикла Атињани мењају стратегију крећући у офанзивне акције и успевају у неколико поморских напада на Пелопонезу. Након 10 година рата и погибијом Клеона у Тракији власт преузима Никија, човек скромних способности и поборник мира. Спарта и Атина закључују мир 421. године пре нове ере у историји познат као Никијин мир. Мир траје 6 година. Овим миром обе стране задржавају оно што су поседовале пре рата. Никијин мир није се могао одржати јер њиме нису биле уклоњене препреке које су делиле Атину и Спарту. Овим миром нису били задовољни ни Пелопонески савез ни Атињани.

друга фаза је трајала такође 10 година од 421 – 411 година пре нове ере. Догађај који је карактеристичан за овај период је Атински поход на Сицилију 415. година пре нове ере против града Сиракузе. За напад Сиракузе велику заслугу је имао идејни творац и вођа Алкибијад који је наговорио Атињане да нападну Сиракузу, савезницу Спарте и целу Сицилију. Тиме би Атина завладала западним Средоземљем. Када је морнарица стигла на ратиште, Алкибијаду су послали налог да се одмах врати у Атину, где ће му судити због преступа. На путу за Атину Алкибијад је издао своју домовину и побегао у Спарту, У Спарти је Спартанце наговорио да одбаце Никијин мир и пошаљу Сиракузи помоћ.

На Сицилији је увелико беснео рат са Сиракузом. Никија је борбу водио неодлучно. Сиракузи за одбрану поред Спарте помагали су и сицилијански градови. Овај рат се завршио 413. године пре нове ере поступним уништењем атинске војске и морнарице. После пораза Атина се нашла у катастрофалном стању, без новчаних резерви, без својих савезника, а алигархијски преврат је био преврат врхунске кризе. Сва власт у Атини припадала је Већу четири стотине.

.стр 14

Alkibijad

Трећа фаза је од 411 – 404 године пре нове ере. Одликују борбе за контролу Хелеспонта, преко кога се вршио увоз жита и дрвене грађе из области око Црног мора. Током последњих 7 година атинска флота је очајнички бранила своје конвоје. Без обзира што су Атињани имали успеха у биткама код Абида, Кизика и Аргинуса, подлегли су последњој битци код Егоспотама 405. године пре нове ере. Рат се завршио 404. године пре нове ере капитулацијом Атине.

4.9. Пораз Атине

Спарта је у то време имала изврсног војсковођу Лисандра. Помоћу персијског новца Лисандар је саградио нову морнарици. Лукавим и ненаданим нападима побеђује Атињане у поморској битци код Егоспотама. Атина није више имала снаге да се брани, па ју је Лисандар опколио са мора, а пелопонеска војска са копна. Опседнута и гладна Атина морала се 404. године пре нове ере предати.

Лиандар је диктирао Атини врло тешке услове мира. Атина је морала распустити поморски савез, предати Спарти целу трговачку и ратну морнарицу, осим 12 лађа и склопити са Спартом савез. Атињани су надаље морали разарати дуге зидове и пирјска утврђења. Да што више осрамоти демократску Атину, Лисандар је сакупио велики број свирача; уз њихову свирку Атињани су морали рушити своја утврдјења. Најтеже је било атинском народу што је на захтев Спарте демократски поредак био укинут, а олигархија поново успостављена. Сву власт у Атини преузели су 30 олигарха, којима је на челу био Критија. Њих је штитила спартанска војска. За време владавине олигарха изгубило је живот неколико хиљда грађана; друге су олигарси протеривали и одузимали политичка права. Због окрутности та је влада добила име “Тридесеторица тирана”.

Атински демократи су се пред насиљима склонили у Тебу, у Беотији. Одатле су под вођством Трасибула 403. године пре нове ере кренули на Атину и срушили “Тридесеторицу тирана”. Демократски поредак у Атини је поново био успостављен. Народ је донео закључак да треба убити свакога ко би се уротио против демократије.

Атина је била слободна, али су њене прилике биле врло тешке. Трговина и земљорадња су били разорени, морнарица уништена, утврђења срушена, а државна благајна празна. Атина се од тих невоља врло тешко опоравља. Како је њен савез био распуштен она више није имала праву улогу у Грчкој. Хегемонију над грчким полисима преузела је Спарта.

4.10. Успон Спарте

1. Пелопонески рат који је трајао готово тридесет година, из темеља је уздрмао читаву Хеладу. Највише је страдала Атина. Њена поморска хегемонија била је сломљена. Водећа улога у хеленском свету у првој половини IV века пре нове ере припала је најпре Спарти, а затим Теби. Ни спартанска ни тебанска превласт, међутим, нису биле дугог века. Средином IV века пре нове ере над хеленским полисима се надвила сенка Македоније.

2. Упркос томе, спартански елитни ратници нису се прилагодили тој улози. Демократска странка је повратила власт Атини и другим градовима 395. године пре нове ере. Спартанске вође одузеле су власт Лисандру а тиме је Спарта изгубила поморску надмоћ. Године 387. пре нове ере је закључила споразум са Персиjом којим су Персијанци опколили грчке градове у Јонији и Кипру. Спарта је туда покушала да ослаби моћ њене бивше сацезнице Тебе, што је довело до рата у којем је Теба склопила савезништво са старим непријатељем Атином.

4.11. Успон Тебе

Спартанску хегемонију су најпре угрозили а затим и срушили Тебанци. За успон Тебе најзначајнијег града Беотије, заслужна су двојица војсковођа – Пелеопида и Епаминонда. Они су

.стр 15

реорганизовали тебанску војску и увели тзв. Свету чету. То је био одред од триста младих тебетанских аристократа.

Захваљујући доброј војсци и још бољој тактици Тебанци су сломили моће Спарте код града Леуктре у Беотији 371. године пре нове ере. Њихова моћ је била толика да су напали чак и саму Лаконију. Епаминонда је опустошио већи део Лаконије, али није успео да освоји аму Спарту. Његове трупе нису могле да пређу Еуроту, набујалу од снега који се топио у планинама.

Нагли успон Тебе довео је до зближавања Атине и Спарте. Они су тада склопили савез коме су се придружили многобројни полиси Пелопонеза, незадовољни тебанском влашћу. Моћ Тебе коначно је скршена 362. године пре нове ере у боју код Мантинеје у Аркадији на Пелопонезу. Епаминонда који је заповедао тебанском војском смртно је рањен, а на самрти је својим сународницима саветовао да склопе мир са непријатељима. Mеђутим у суседству грчких полиса јачала је Македонија која ће убрзо преузети хегемонију над грчким полисима, а самим тим и над Атином.

5. Закључак

Атина је била једна од најјачих полиса у Грчкој, створена уједињењем више независних заједница, овакво уједињење постало је моћан центар економског, политичког и религиозног живота Јонског народа и сматра се колевком Западне цивилизације. У првим столећима богате историје потресана је многим сукобима. Најпознатији сукоби су били Грчко – персијски ратови и Пелопонески. Најважнија прекретница у историји класичне Грчке је био Пелопонески рат где су се сукобиле две јаке државе Атина и Спарта са својим савезницима. Овај сукоб се разликовао од других ратова по дуготрајности, обиму ратних операција и жестини борбе. Рат се завршио победом Спарте и тиме је Спарта победила напредну Атину. Главни узрок пораза је унутрашња слабост власничке демократије. Атинска поморска држава је представљала диктатуру малом броју пуноправних Атинских грађана над хиљадама робова и огромним бројем савезника. Због своје ограничености Атинска робовласничка демократија није могла пружити савезницима грађанска права.

Атина за непријатеља није имала само Пелопонески савез већ и многе полисе у Сицилији и Персији која је располагала огромним резервама новца и људства. Спарта са њима није могла победити Атину, већ после велике помоћи персијског цара дошло је до надмоћи Спарте. Последице Пелопонеског рата осетиле су се и у политичком животу Грчке. Атинска архе, која је немилосрдно експлоатисала робове и савезнике била је преслаба да уједини целу Хеладу. Због своје економске заосталости, Спарта је била неспособна за Дуготрајније политичко уједињење Грчке. Тако је Пелопонески рат предодредио привремену победу полисног партикуларизма, а даљи ток догађаја је повукао за собом међусобне ратове ИВ- ог века пре нове ере и коначно довео до губитка независности Хеладе.

Све ове невоље нису сломиле атински народ. У Атини 403. године пре нове ере је успостављена демократија. Атина је била слободна, али у тешком стању. Трговина и земљорадња су били разорени, морнарица уништена, утврђења срушена, а државна благајна празна. Од свих тих невоља Атина се полако опорављала. Пошто је њен савез био растурен она више није имала прву улогу у Грчкој. Хегемонију над Грчким полисима преузела је Спарта, а затим и Теба и Македонија. Међутим атинска држава се очувала све до римског освајања средином II века пре нове ере.

.стр 16

6. Литература

Херодот, Историја I-II, прев. М. Арсенић, Нови Сад 1980.Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999.Пирсон, Е., Енциклопедија свезнања XXIII. Стара Грчка, Београд 2006.Ростовцев, М., Историја Старог света, Нови Сад 1990.Струве, В. В.-Калистов, Д. П., Стара Грчка, Сарајево 1969.

.стр 17