Bankarske Krize i Restruktuiranje Banaka - Master

8/13/2019 Bankarske Krize i Restruktuiranje Banaka - Master

1/82

UUNNIIVVEERRZZIITTEETTSSIINNGGIIDDUUNNUUMM

DDeeppaarrttmmaannzzaappoosslleeddiipplloommsskkeessttuuddiijjee

MASTER RAD

BANKARSKE KRIZE I RESTRUKTUIRANJE

BANAKA

MMeennttoorr:: SSttuuddeenntt::PPrrooff..ddrrMMiirroolljjuubbHHaaddii GGoorraannPPrreebbooMM99331144//0088

BBeeooggrraadd,,jjuunn22001100..


2/82

___________________Bankarske krize i restruktuiranje banka_________________

1

SADRAJ


3/82


2

SADRAJ

UVOD....4

I. KRIZE I RESTRUKTUIRANJE BANAKA KAO TEORIJSKI PRISTUPPROBLEMU10

1.1. Krize banaka..10

1.1.1. Posledice bankarske krize na ekonomiju u celini....11

1.2. Teorijski modeli bankarskih kriza.....13

1.2.1. Gledite monetaristike kole.....13

1.2.1. Teorija asimetrinih informacija....14

1.3. Reavanje kriznog stanja u bankama....................16

1.4. Postupci za reavanje problematinog stanja u bankama......21

1.4.1. Obelodanjivanje finansijksih podataka banke....23

1.4.2. Potrvrivanje zateenog stanja u banci..23

1.4.3. Regulativa preventivne kontrole kvaliteta poslovanja banaka...25

1.4.4. Restruktuiranje banaka..26

II. BANKARSKE KRIZE I RESTRUKTUIRANJE BANAKA U ZEMLJAMAU TRANZICIJI....332.1. Bankarske krize u zemljama u tranziciji...33

2.2. Privatizacija banaka u zemljama u tranziciji u kontekstu njihovog

celovitog restruktuiranja.....37

2.2.1. Maarska.......40

2.2.2. eka.....42

III. BANKARSKE KRIZE U RAZVIJENIM ZEMLJAMA.....47

3.1. Kriza u amerikom bankarstvu (1985-1991)....473.1.1. Osnovni uzroci finansijske krize u SAD 80-ih godina...................48

3.1.2. Pristup razreavanju krize tedionica u SAD 80-ih godina............49

3.2. Bankarske krize u dravama Skandinavije (1987-1994)......49

3.2.1. Tok i dinamika krize.......50

3.3. Ameriki model sanacije bankarskih kriza......51


4/82


3

3.4. vedski model......54

IV. SVETSKA FINANSIJSKA KRIZA........57

4.1. Uticaj krize na finansijski sistem SAD....57

4.2. Uticaj krize na finansijski sistem Evropske unije604.3 Svetska finansijska kriza na teritoriji Srbije63

4.3.1. Mere NBS u prevazilaenju krize.................................................70

ZAKLJUAK.....74

LITERATURA........78


5/82


4

UVOD


6/82


7/82


6

institucionalne aspekte. Ako se to ne uini, uobiajeni recepti za podsticanje

privrednog rasta i konkurencije koji funkcioniu u uslovima ekonomske stabilnosti

pokazae se kao kontraproduktivni. Bankarske krize su globalna pojava. i sanacija

banaka predstavlja svetski proces. Meutim, dok je u razvijenim zemljama cilj

sanacije banaka zatita poverilaca, dotle se u zemljama u tranziciji radi o tome da separalelno sa prelaskom na trine uslove privreivanja bankarski sistem u hodu

prilagoava kako bi i sam prihvatio trine kriterijume poslovanja. U oba sluaja

sanacija banaka usmerena je ka postizanju to vee efikasnosti u funkcionisanju

bankarskog i celokupnog finansijskog sistema. Takav bankarski sistem predstavlja

kljunu kariku stabilnog i uspenog privrednog razvoja svake zemlje.

Nauni ciljistraivanja jeste da se putem deskripcije, analize i istraivanja ukae

na raznolikost shvatanja bankarskih kriza, tekoe u njihovom predvianju, kao i

razlike u pogledima na njihovo reavanje.Drutveni cilj istraivanja je davanje doprinosa kroz predstavljanje procesa

bankarskih kriza i restrukturiranje banaka. Cilj je takoe da se kroz kritiku analizu

efekata primene raznovrsnih tehnika restruktuiranja banaka ukae na mogue naine,

da se sprovoenjem odgovarajuih tehnika i politika poboljajuperformanse banaka i

kreira profit.

U skladu sa predmetom i ciljem istraivanja, a na osnovu teoretskih i istraivakih

podataka, postavili smo sledee hipoteze:

Generalna hipoteza: Bankarske krize ili stanje iroko rasprostranjene

nesolventnosti banaka koje poprima karakteristike epidemije i preti optim slomom

bankarskog i finansijskog sistema, moe se ublaiti ili otkloniti procesom izazivanja

promena same strukture kapitala banaka.

Posebna hipoteza: Ne postoji jedinstveni model reavanja kriznog stanja u

bankama, koji se moe primeniti u nacionalnim ekonomijama, ve se svakom sluaju

bankarske krize mora pristupiti odvojeno od prethodnog, sa uvaavanjem

ekonomskih, socijalnih, politikih specifinostizemlje u kojoj je kriza nastala.

Ako se bankarske krize posmatraju kao opti poremeaji poverenja, njih jeteko

predvideti, ali ih je relativno lako reavati. U tom sluaju reenje se trai u obnovi

poverenja u nosioce ukupne ekonomske politike. Dobro osmiljena funkcija centralne

banke kao ,,kreditora poslednje instance u tome moe da odigra vanu ulogu.

Ukoliko se bankarske krize posmatraju kao posledice unutranjih privrednih slabosti

konkretne zemlje, onda ih je relativno lako predvideti, ali ih je teko reavati.


8/82


7

Razreenje krizne epizode ili opte sklonosti ka bankarskim krizama u nekoj zemlji u

tom sluaju e zahtevati uklanjanje svih fundamentalnih slabosti date privrede, kao

to su: nedostatak konkurentnosti, sklonost moralnom riziku u poslovanju

finansijskog sektora, loa i netransparentna fiskalna politika. Meutim, ako se

bankarske krize posmatraju iskljuivo kao posledice nesavrenosti u funkcionisanjumeunarodnih finansijskih trita, onda ih je jednako teko predviati i reavati. U

tom sluaju u prvi plan izbijaju pitanja koliko meunarodni prudencioni standardi

pomau stabilnost, a koliko predstavljaju regulatorne distorzije; koliko likvidnost

finansijskih trita u nastajanju pomae, a koliko odmae finansijskoj stabilnosti; i na

kraju, u kojoj meri postojanje nacionalnih valuta s malom zalihom poverenja pomae,

a koliko odmae finansijskoj stabilnosti i privrednom razvoju?

Obrada teme master rada i realizacija postavljenih ciljeva zahteva kompleksno

istraivanje i odgovarajuu metodologiju. U radu preovalauje deduktivni metod,tj. posredni oblik zakljuivanja od opteg ka posebnom, to je uoljivo iz samog

sadraja rada, gde se polazi od pojma bankarskih kriza, kao i naina za njihovim

prevazilaenjem do konkretnih primera krize i restruktuiranja u tranzicionim i

razvijenim zemljama. Samim tim to se polo od samog predmeta istraivanja, pa do

njegove konkretizacije na primerima, pored dedukcije u radu su najvie koriene

analiza kao postupak kojim se ulazi u samu bit problema na nain da se pojave i

procesi ralane na njihove sastavne delove, specifikacija i apstrakcija od logikih

metoda. Takoe su u radu ispitivane veze i odnosi izmeu sastavnih delova, pa je

prema tome u radu zastupljena i metoda uporeenja, s ciljem komparativne analize i

formiranja sopstvenih stavova i zakljuaka.

Rad jepodeljen u etiri osnovna dela:

I Deo Krize i restruktuiranje banaka kao teorijski pristup problemu

II Deo Bankarske krize i restruktuiranje banaka u zemljama u tranziciji

III Deo Bankarske krize u razvijenim zemljama

IV Deo Svetska finansijska kriza

U prvom delu rada pod nazivom ,, Krize i restruktuiranje banaka kao teorijski

pristup problemu izlau se osnovni koncepti koji objanjavaju bankarske krize, ali i

razmatraju procesi rekonstrukcije, odnosno sanacije bankarskih sistema. U

ekonomskoj nauci ne postoji usaglaeno miljenje o brojnim pitanjima koja nastaju


9/82


8

kad pokuavamo da istraimo fenomen bankarskih, finansijskih kriza. Kompleks

otvorenih pitanja je veoma veliki. Veliki broj meu njima ukljuuje problematiku

uzroka kriza, a ta se problematika opet moe definisati na razliitim nivoima

univerzalnosti. U radu su pomenuti i teorijski modeli kriza, odnosno analitiki pristupi

koji treba da poslue kao teorijska pozadina empirijskih analiza. to se tierekonstrukcije bankarskog sistema, njeni osnovni oblici su likvidacija i sanacija. U

praksi se retko insolventnost reava likvidacijom, ve mnogo ee sanacijom. Praksa

poznaje razliite pristupe problemu sanacije. Izbor oblika i postupka sanacije zavisi

od postojeih okolnosti u svakoj konkretnoj zemlji, ali i injenice da su se neki od

oblika u praksi pokazali kao efikasniji od drugih.

Drugi deorada sadri konkretizaciju optih teorijskih konstatacija iz prethodnog

dela rada, to je neophodno za pravilan uvid u fenomenologiju bankarskih,

finansijskih kriza. Svaka kriza je fenomen za sebe odreen konkretnim

institucionalnim, strukturnim i makroekonomskim setom faktora, pa tako i krize

zemalja u tranziciji pomenute u ovom delu rada. Kao primer bankarskih kriza i

njihove sanacije uzete su eka i Maarska,kao predstavnici zemalja u tranziciji.

U treem delu rada kao i u prethodnom izvrena je konkretizacija teorije o

bankarskim krizama na primeru razvijenih zemalja sveta. Ovaj deo rada odvojen je od

prethodnog upravo zbog razliitih kako makroekonomskih, strukturnih tako i

institucionalnih faktora koji su uticali na samu krizu i time joj dali sasvim jednu novu

dimenziju. Kao predstavnici razvijenih zemalja uzete su SAD i Skandinavske zemlje.

Uposlednjem delurada dat je poseban osvrt na najsveiji primer krize banaka u

istoriji. Kriza koja je zapoeta 2008. godine na teritoriji SAD, proirila se i na ostatak

sveta, posebno na ekonomiju Evrope. Danas u 2010. godini SAD su se efikasno

izborile sa posledicama krize, to se ne moe rei i za Evropu, u kojoj ini se kriza tek

hvata svoj zalet.


10/82


9

PRVI DEO


11/82


10

I DEO: KRIZE I RESTRUKTUIRANJE BANAKA KAO

TEORIJSKI PRISTUP PROBLEMU

1.1. Krize banakaKriza pojedinane banke oznaava njenu nesolventnost, tj. nemogunost da izmiri

svoje celokupne obaveze. To je situacija kada su zbog brojnih problema u poslovanju,

pre svega zbog problematinog kvaliteta njene aktive, ukupne obaveze vee od aktive

i imovine banke, tj. kada banka ima negativnu neto vrednost ili kapital. U saglasnosti

sa optim bankarskim principima i ukoliko normalno funkcionie sistem bankarske

regulacije i supervizije, takve banke, ili propadaju, ili se preuzimaju od strane drugih

solventnih banaka, ili se na drugi nain restruktuiraju i rehabilituju.

Bankarskom krizom se oznaava stanje iroko rasprostranjene nesolventnosti

banaka koja poprima karakteristike epidemije i preti optim slomom bankarskog i

finansijskog sistema. Indikatori krize su nesolventnost vie od 50% banaka u jednoj

ekonomiji.1 Zbog povezanosti bankarskog sistema retki su pojedinani sluajevi

bankarskih kriza, ve dolazi do stvaranja panike i opteg nepoverenja u bankarski

sistem.

Bez obzira na razvijenost bankarskog sistema, u bilo kojoj zemlji dolazi do

povremenih finansijksih kriza pojedinih banaka ili grupe banaka, a u zemljama urazvoju i do krize bankarskog sistema u celini. 2U svim tim sluajevima treba ispitati

uzroke krize i preispitati nadzor i kontrolu banaka.

Uzroci kriza i problema bankarskog sistema su:

1. Neusklaenost operativnih trokova predstavlja neprimerenost veliine bankemerene mreom filijala i brojem zaposlenih u odnosu na smanjeni obim poslovanja

banke usled brojnih otpora da se banka pravovremeno rekonstruie.

2. Neskladan rast depozitnih kamatnih stopa iznad trinog nivoa u ciljuprivlaenja novih depozita, spreavanja povlaenja postojeih depozita ili pokriatrokova poslovanja. Time se suava kamatna mara, a gubici se uveavaju.

1Boi, R., Bankarske krize i restrukturiranje banaka, Ekonomski fakultet, Srpsko Sarajevo, 1999.str. 63.2Malovi, M., Meunarodne finansijske krize, Centar za izdavaku delatnost Ekonomskog fakultetau Beogradu, Beograd, 2006. str. 112.


12/82


11

3. Poveanje aktivnih kamatnih stopa u cilju ouvanja minimalne profitabilnostibanke. U uslovima kada je kreditni potencijal banke ogranien, banka posee za to

viim kamatnim stopama na kredite. Rezultat su via kamatna mara i kamatni

prihodi, ali samo na papiru, jer je stepen naplativnosti obraunate kamate vrlo nizak.

Tako visoke kamatne stope prihvataju, ili ve postojei veliki dunici, ili pekulanti.4. Pogoranje zajmovnog portfolija banke, npr., u smislu sve veeg uea loih

zajmova u ukupnim zajmovima koje nastaje kao posledica pokuaja banaka da odre

u ivotu velike dunike, koji bi u bankrotstvo sa sobom povukli i same banke.

5. Nezdrava tzv. korporativna kultura koja se manifestuje u ponaanjubankarskog menadmenta kao i usled nedelovanja tj. nehvatanja u kotac sa

problemima.

Mogue je da neke banke propadaju i bankrotiraju i u uslovima opte ekonomske

konjukture, dakle, povoljnog ukupnog makro ambijenta, dok su neke druge, mereno

uobiajenim pokazateljima, uspene i u uslovima krajnje nepovoljnog makro

okruenja.

1.1.1. Posledice bankarske krize na ekonomiju u celini

Bankarska kriza, kao posledica iroko rasprostranjene nesolventnosti bankarskog

sektora, ima veoma negativne uticaje na opta ekonomska kretanja. Najznaajniji

uticaji su:

1. Demonetizacija i bekstvo kapitalaJavno obelodanjivanje nesolventnosti bankarskog sektora koji je od odluujueg

znaaja za stabilnost ukupnog finansijskog sistema, dovodi do paninog povlaenja

depozita. To izaziva finansijsku nestabilnost i dovodi do demonetizacije i bega

kapitala ka sigurnijim finansijskim i bankarskim sistemima. U sluajevima kada je

izraena nesolventnost bankarskog sistema, stvaraju se ozbiljna ogranienja za

ekonomski rast i makroekonomsku politiku koja se ogledaju u rastuim distorzijama u

mobilizaciji i alokaciji resursa, netrinom nivou kamatnih stopa, drastinom

naruavanju korporativne kulture, rastuim gubicima itd.


13/82


12

2. Koncentracija kredita, vezano kreditiranje i crowding out efektKoncentracija kredita i vezano kreditiranje su jedan od kljunih generatora

bankarskih kriza, ali i njihova posledica. Banka koja je zapala u krizu, da bi spreila

propast svojih velikih dunika, nastoji da takve informacije sakrije od supervizorske

vlasti i javnosti i da takve dunike odrava u ivotu putem daljeg kreditiranja, iako jesvesna da time neminovno srlja u propast. Ionako oskudan kreditni potencijal, se

gotovo u celosti usmerava ve problematinim dunicima, tako da nita ne ostaje za

nove produktivnije plasmane koji bi doneli bar deo realnog kamatnog prihoda.

Ukoliko ovakva praksa zahvati vei deo bankarskog sektora, kreditiranje profitabilnih

projekata i investitora prestaje (crowding out efect), a gubici i tete za celokupnu

ekonomiju se nagomilavaju. Bankarski sektor ostaje da se bavi svojim problemima i

propalim dunicima, usled ega izostaje njegova finansijska podrka zdravom

ekonomskom rastu i razvoju.

3. Visoke kamatne stopeI aktivne i pasivne kamatne stope se formiraju i zadravaju na viem nivou od

trinog kao rezultat distorzija determinisanih bankarskom krizom. Deponenti

zahtevaju vie kamatne stope kao kompenzaciju za nesigurnost svojih depozita, a

banke to prihvataju i same nude vee kamatne stope u nastojanju da spree odlivanje

postojeih i privuku nove depozite kako bi odrale svoju likvidnost. Usled ozbiljno

ugroene profitabilnosti, banke nastoje da svoju lou situaciju poprave

zaraunavanjem visokih aktivnih kamatnih stopa. Ovakva praksa ima ozbiljne

posledice na ukupni ekonomski rast i razvoj. Upravo zbog toga to mnogi razvojni

projekti, koji bi uz normalnu trinu cenu kapitala bili rentabilni, se ne realizuju jer ne

mogu da podnesu ekstremno visoku kamatnu stopu.

4. Neosetljivost na rizik

Krizno okruenje unutar bankarskog sektora uzrokuje naruavanje korporativne

kulture, ne samo u ovom sektoru ve i u celoj ekonomiji. To se na kraju manifestuje

kao potpuna neosetljivost na rizik. I bankari i dunici svesno poveavaju izloenost

riziku, ne razmiljajui o posledicama, jer oekuju da e trokove promaaja i gubitke

platiti neko drugi npr. drava i poreski obveznici, dok eventualni dobitak pripada

samo njima.


14/82


13

5. Fiskalne i monetarne distorzije

S obzirom da sprovoenje monetarne politike i monetarna stabilnost bitno zavise

od stabilnosti i efikasnosti bankarskog sektora, njegova kriza uzrokuje znaajne

monetarne distorzije. Pokuaji subvencioniranja i podrke likvidnosti radi olakanja

problema bankarskog sektora koji je u krizi, obino dovode do vee ekspanzivnostimonetarne politike sa svim tetnim posledicama. S druge strane, tako nastaju visoki

trokovi sanacije i restruktuiranja banaka zahvaenih krizom, koji e se kasnije

iskazati kao fiskalni deficit i prevaliti se na poreske obveznike. Iskustva dosadanjih

bankarskih kriza ukazuju da pravovremeno otkrivanje problema i pravih uzroka krize

znai nie trokove i bre saniranje krize. Bankarska supervizija ima za cilj da sprei

nastanak bankarske krize preko kontinuiranog praenja zdravlja bankarskog sektora

i preduzimanja pravovremenih korektivnih akcija.

6. Konfliktnost bankarske nesolventnosti i nekih makropolitikaAko su bankarski sistem i ukupna ekonomija zdravi, onda ekonomska politika i

teorija nisu kontraproduktivne. U suprotnom iskustva pokazuju da u primeni ovih

politika je nuna opreznost i da sprovoenje i efekte makro politika treba vrednovati u

kontekstu ve ispoljene nesolventnosti bankarskog sektora.

1.2. Teorijski modeli bankarskih kriza

1.2.1. Gledite monetaristike kole

U literaturi se mogu nai dva suprostavljena gledita o prirodi finansijskih kriza.

Ekonomisti monetaristike kole, poev od Friedman-a i Schwartz-a3, a kasnije

Brunner-a i Meltzer-a4, finansijske krize dovode u vezu prvenstveno sa tzv.

bankarskim panikama, jer su po njihovom miljenju one uzroci otrih kontrakcija u

ponudi novca koje se dalje prenose na kontrakciju ukupne ekonomske aktivnosti.

3Detaljna koncepcija je izloena u radu Milton Friedman and Anna J. Schwartz, ,,A Monetary Historyof the United States, 1867-1960, Princeton University Press, Princeton, 1963. Meutim, relevantninavodi dostupni su i iz drugih autorovih radova i to: M.Friedman/R.Friedman, ,,Sloboda izbora: linistav Global Book, Novi Sad, 1996 (str. 89-110) i M.Friedman, ,,Kapitalizam i sloboda, Global Book,

Novi Sad, 1997 (str. 71-97).4Karl Brunner and Allen H. Meltzer, ,,Money and Credit in the Monetary Transmission Process,American Economic Review, Paper and Proceedings, 78, 1988, pp. 446-451.


15/82


14

Bankarsku krizu izaziva kontrakciono delovanje ponude novca, koja poto je u

neskladu sa poveanom tranjom novca povratno utie na agregatnu ekonomsku

aktivnost. Po monetaristima, krizom se naziva situacija u kojoj je tranja za

likvidnou toliko intenzivna da ne moe biti zadovoljena odgovarajuom ponudom

novca na kratak rok. Zastupnici ove teorije smatrali su da e instaliranje fun kcijeposlednjeg utoita banaka biti dovoljno za prevenciju bankarskih panika i monetarne

nestabilnosti kao njihove posledice. Meutim, praksa je potvrdila da su otri padovi

mogui i bez bankarskih panika i naglog pada ponude novca. Ovakve krize nisu

stvarale potrebu za znaajnijom intervencijom centralne banke. Schwartz karakterie

ovu situaciju kao ,,pseudo-finansijsku krizu, istiui da u ovom sluaju pomenute

monetarne intervencije ne samo da nisu potrebne, ve su i nepoeljne. Te intervencije

mogu da dovedu do pogoranja situacije kroz pad ekonomske efikasnosti, kao i zbog

negativnog uticaja vika ponude novca.

Monetarni pristup naglaava centralnu ulogu rasta i oscilacija novane mase u

uzrokovanju kriza. Krizu pokree greka u kontroli ponude novcaod strane centralne

banke, dovoljna da izazove ekcesnu monetarnu restrikciju. U toj situaciji banke su

primorane da u kratkom roku reaguju prodajom svoje aktive kako bi nadoknadile pad

likvidnosti. Prinudna prodaja aktive pokrenuta u itavom bankarskom sistemu ne

moe se obaviti u kratkom roku bez uticaja na cene. Pad cena nosi kapitalne gubitke,

odnosno poveanja kamatne stope. To dalje suava solventnost banaka i redukuje

poverenje u bankarski sistem. Bankarske krize kao i dunike krize su, endogeni

sluajevi izazvani uticajem izmena u ekonomskoj politici na strukturu bankarskog

sektora. Ako u takvim okolnostima izostane akcija centralne banke, kriza e dovesti

do ekcesne tranje za novcem. Mehanizam monetarnih prilagoavanja u toku krize je

objanjen na sledei nain. Sa padom ponude novca poveava se jaz izmeu gotovog

novca i depozita, jer nivo depozita u bankama koje su zahvaene bankrotstvom pada.

Tada dolazi do supstitucije bankarskog novca u gotov novac. Tranja za novcem,

takoe pada. Pad ponude novca e prevazilaziti pad tranje novca sve dok centralna

banka ne povea primarni novac za odgovarajui iznos.

1.2.2. Teorija asimetrinih informacija

Kao reakcija na nedostatke tradicionalnih gledita, pojavili su se 80-ih godina

prolog veka radovi mnogih ekonomista o prirodi finansijskih kriza, koja je bila


16/82


15

inspirisana literaturom o asimetriji informacija i finansijskoj strukturi5. Literatura sa

ovom tematikom prua ire gledite o prirodi finansijskih kriza, ali istovremeno nudi

teoriju koja ne opravdava automatsku intervenciju drave. Literatura o fenomenu

asimetrije informacija prati uticaj finansijske strukture na ekonomsku aktivnost

imajui u vidu razliku u obimu raspoloivih informacija razliitih aktera, tj. strana ufinansijskim ugovorima. Dunici imaju prednost u odnosu na kreditore, jer imaju vie

i kvalitetnije informacije o planiranom investicionom projektu. Ova prednost dovodi

do nepovoljne selekcije i tzv. ,,problema limunova6. Ovaj problem se moe primetiti

na tritu privatnog duga, jer poverilac s tekoom odreuje kvalitet projekta koji mu

je podnet na finansiranje. Ako se teko moe odvojiti dobar od loeg dunika, krediti

e se odobravati po kamatnoj stopi koja odraava prosean kvalitet. Kao posledica,

bolji dunik e plaati viu, a loiji niu kamatnu stopu od one koja bi odgovarala

prenetom riziku na poverioca.

Asimetrija informacija e dovesti i do tzv. efekta racionalisanja kredita, kako

tvrde Stiglitz i Weiss. Vee kamatne stope pojaavaju problem negativne selekcije, jer

e stimulisati rizinije projekte, kod kojih postoji mogunost transfera veeg rizika na

poverioca uz istovremeno zadravanje potencijala pozitivnog ishoda. Ako poverilac

nije u stanju da precizno odvoji dunike sa najrizinijim projektima, reagovae

smanjenjem kreditne aktivnosti uporedo sa poveanjem kamatne stope. Tako, ak i u

uslovima vika kreditne tranje, via kamatna stopa nee uspeti da uravnotei trite,

jer e dodatni rast kamatne stope smanjiti ponudu kredita, dok viak kreditne tranje i

dalje nastavlja da vri pritisak na kamatnu stopu.

Kada su kamatne stope na tritu dostigle visok nivo, bilo zbog rasta kreditne

tranje ili pada ponude novca, problem nepovoljne selekcije se dodatno zaotrava, sa

daljim negativnim posledicama po obim kreditiranja i investicija. Pored toga, dodatni

uticaj moe imati poveana neizvesnost na tritu koja zaotrava problem asimetrije

informacija i pokree novi ciklus opisanog negativnog usklaivanja.

Ovi mehanizmi ukazuju da je znaajan rast kamatne stope vana manifestacija

finansijskih kriza i to posebno kod onih dunika kod kojih je teko precizno utvrditi

bonitet. Ova asimetrija informacija stvara i problem moralnog hazarda koji utie na

efikasnost finansijskog trita.

5Nastavak ove teorije vezuje se za rad Ben S. Bernanke-a, ,,Nonmonetary Effects of the financialCrisis in the Propagation of the Great Depression, American Economic Rewiev, Vol.73, 1983.6Na ovaj problem je prvi ukazao George A. Akerlof, ,,The market for ,,lemons: quality uncertaintyand the market mechanism, Quantitative Journal of Economics 84, 1970, pp. 488-500.


17/82


16

Vana odlika novije literature o asimetriji informacija i finansijskoj strukturi je u

objanjenju istaknute uloge banaka na finansijskim tritima. Banke su dobro

prilagoene da reavaju probleme moralnog hazarda prisutnog kod kreditnih trita.

Bankarske panike su situacije u kojima banke iskazuju nesposobnost da u

potpunosti obave svoju posredniku ulogu. Deponenti kroz povlaenje depozita,izazvano strahom i nedostatkom relevantnih informacija o solventnosti banaka,

izazivaju kontrakciju finansijskog potencijala informacija bankarskog sistema, to

smanjuje kreditnu aktivnost. Do kontrakcije kreditne aktivnosti dolazi na osnovu

anticipacije ovih efekata kod samih banaka, koje smanjuju stopu porasta kreditnih

plasmana i poveavaju obim sekundarnih i primarnih rezervi likvidnosti. To u masi

dovodi popojaavanja kreditne kontrakcije i negativnog efekta na realnu ekonomiju.

Kao specifian fenomen, bankarska panika koja prati izvesne vrste bankarskih kriza,

takoe, zavisi od stepena u kojem je asimetrija informacija prisutna u sistemu, ali u

pogledu informacija vezanih za solventnost samih banaka.

Bankarsku paniku prati i opadanje likvidnosti, a samim tim i efekat na poveanje

kamatne stope. Porast kamatnih stopa redovno zaotrava problem negativne selekcije

na kreditnom tritu i smanjuje ekonomski kapital firmi. Teorija asimetrinih

informacija je komplementarna monetaristikoj teoriji kriza, jer objanjava

mehanizam transmisije pada ponude novca na agregatnu ekonomsku aktivnost.

1.3. Reavanje kriznog stanja u bankama

Konsolidacija i sanacija banaka je svetski proces koji se kontinuirano odvija kako

u razvijenim zemljama trine ekonomije, tako i u zemljama u razvoju i zemljama u

tranziciji. Pod rehabilitacijom banaka se podrazumeva svaka mera koja doprinosi

popravljanju poloaja banaka u odnosu na prethodno stanje. Mere sanacije se donose

od strane centralne banke, dravnih organa, osnivaa-vlasnika. Sanacija banaka sepreduzima u cilju finansijskog ozdravljenja banaka, racionalizacije bankarskog

poslovanja i jaanja kapitalne baze.7

7Boi, R., Bankarske krize i restrukturiranje banaka, Ekonomski fakultet, Srpsko Sarajevo, 1999.str.67.


18/82


17

U nekadanjim socijalistikim evropskim zemljama, u periodu pred poetak

tranzicije, banke, kao i celokupne ekonomije ovih zemalja je karakterisala

neefikasnost. Krediti su se alocirali preduzeima na bazi planiranih investicionih

prioriteta, a vraanja kredita je bilo stvar pregovora, pri emu bankrot i legalna zatita

prava kreditora nisu postojali.Ono to je razlikovalo bankarske sisteme razvijenih zemalja od onih u zemljama u

tranziciji bila je injenica da je propast jedne ili vie banaka u uslovima

makroekonomske stabilnosti i privredne razvijenosti bila posledica greaka

menadmenta, dok je kriza bankarskog sektora zemalja u tranziciji bila rezultat loih

sistematskih reenja iz ranijeg perioda. Zato su pored reformi u realnom sektoru, bile

neophodne i korenite promene u finansijksom sektoru. U njih ubrajamo:

uspostavljanje centralne banke kao politiki nezavisne institucije, smanjivanje obima

loih plasmana u strukturi bilansa poslovnih banaka, razvijanje infrastrukture

finansijskog sistema, usavravanje pravnog okvira za ulazak novih banaka i

rehabilitaciju postojeih, razvijanje nebankarskih finansijskih institucija i drugo.

Restruktuiranje bankarskih sistema u centralnoj i istonoj Evropi koje su

preduzele zemlje u tranziciji u cilju stvaranja trinih ekonomija, bio je veliki izazov u

poslednje dve decenije. Trine reforme i rekonstrukcija banaka su bili usko povezani.

Reforme bankarskog sistema nisu mogle biti sprovedene bez: makroekonomske

stabilnosti, restuktuiranja korporativnog sektora, reforme zakonskog okvira.

Za sanaciju i rekonstrukciju bankarskog sektora postoje generalni principi

zasnovani na iskustvima zemalja koje su sline probleme ve reavale. Kada je u

pitanju rekonstrukcija bankarskog sektora u zemljama u tranziciji, postojala su dva

osnovna pristupa. Prvi se odnosio na rehabilitaciju postojeih dravnih banaka, pri

emu je vrena dokapitalizacija zajedno sa institucionalnim ureenjem i eventualno

privatizacijom. Drugi pristup je ukljuivao ulazak novih banaka uz privatizaciju, a u

nekim sluajevima i likvidaciju postojeih dravnih banaka.

Zemlje koje su izabrale model rehabilitacije postojeih banaka uglavnom su na

poetku tranzicije imale bolje institucionalno naslee od zemalja koje su izabrale

pristup ulaska novih banaka. Veina zemalja Centralne Evrope izabrala je pristup

rehabilitacije.8

8Boi, R., Bankarske krize i restrukturiranje banaka, Ekonomski fakultet, Srpsko Sarajevo, 1999.str. 73.


19/82


18

Tamo gde je institucionalno zakonodavstvo bilo slabo, strategija sanacije banaka

se pokazala kao lo izbor. S druge strane, restruktuiranje banaka bilo je potrebno kako

bi se reio problem loih zajmova i kreirale nove kreditne mogunosti za preduzea.

Bez obzira na koju se zemlju ili banku odnosi, mogu se definisati osnovni

zajedniki elementi sanacije i rekonstrukcije bankarskog sektora. To su:1. Problem loih zajmova u bilansima banaka i njihovo reavanje,

2. Trokovi sanacije i uesnici u njihovom pokrivanju,

3. Dokapitalizacija banaka,

4.Uspostavljanje neophodne tehnologije za ocenu rizika i njeno

institucionalizovanje, ukljuujui jaanje ukupne finansijske kontrole i supervizije u

poslovanju banaka.

1. Problem loih zajmova.Loi zajmovi predstavljaju glavni problem za bankekoje su u situaciji da im je neophodna rehabilitacija. Oni nastaju kao posledica

nemogunosti banke da naplati svoja potraivanja po osnovu datih kredita. Ovakvi

neoperativni zajmovi ine kontaminiranu aktivu koja ugroava bilansnu ravnoteu

banke. Kada banka dostigne takav nivo da ne moe da izvrava svoje tekue obaveze,

dolazi do nelikvidnosti, a ukoliko se takvo stanje odui, javlja se potreba za njenu

sanaciju. Sa problemom loih zajmova se tokom devedesetih susretao veliki broj

zemalja u tranziciji.

Da bi se problem loih zajmova reio potrebno ih je pre svega identifikovati. To se

vri detaljnom revizijom bilansa banke, koju vri nezavisna revizorska kua. Polazi se

od identifikovanja finansijskog stanja, utvrivanja potencijalnih i efektivnih priliva i

odliva sredstava, utvrivanja realnih promena u strukturi sredstava, naplativost ili

nenaplativost potraivanja i kvaliteta plasmana.9 Pored analize bilansa banke

analiziraju se i bilansi preduzea dunika. Smatra se da do 3% loih zajmova u

odnosu na ukupne zajmove predstavlja zadovoljavajui nivo. Ukoliko ovaj procenat

iznosi 10%, to je pokazatelj problema u banci. Uee loih zajmova od npr. 30%

predstavlja krizu banke, a esto i celog bankarskog sektora, zbog postojanja

sistemskog rizika.



20/82


19

Tabela br.1: Uee loih zajmova u ukupnim zajmovima u zemljama u tranzicijiu %

Zemlja 1993 1995 1998 2000

lanice EU

eka - 26,6 20 19Estonija - 2,4 4 2

Maarska 29,6 12,1 7 3

Letonija - 19,0 7 5

Litvanija - 17,3 12 11

Poljska 36,4 23,9 12 16

Slovaka 12,2 41,3 44 26

Slovenija - 9,3 9 9

Ostale zemlje istone Evrope

Albanija - 34,9 35 43

Bugarska 6,7 12,5 12 11

Hrvatska - 12,9 13 20

Rumunija - 37,9 59 4

Zemlje biveg SSSR

Belorusija - 11,8 17 15

Moldavija - 39,1 32 21Rusija - 12,3 31 15

Ukrajina - - 35 33

Izvor: Keren Michael, Ofer Gur, Globalisation and the Role of Foreign Banks inEconomies in Transition, 2002, Hebrew University of Jerusalem.

2. Trokovi sanacije. Ovaj problem odnosi se na pitanje njihovih nosioca.Ukoliko banke same preduzmu svoju sanaciju, one e same snositi i trokove. To e

se odnositi na otpis onih potraivanja koja se ocene kao nenaplativa. Ovaj otpis se vri

u potpunosti ili delimino u zavisnosti od stanja dunika, tj. mogunosti banke da

naplati svoja potraivanja.

Pored banaka, kao nosilac sanacije banaka javlja se i drava, odnosno agencija

koju ovlauje vlada. Ovo se preduzima kada vlada smatra da banke ne mogu same da

podnesu trokove otpisa potraivanja. Vlada ovo najee ini tako to, izdajui

obveznice, preuzima na sebe potraivanja dunika. Banke zamenjuju potraivanja za


21/82


20

obveznice iji je garant vlada. Na ovaj nain drava preuzima trokove sanacije, koje

sama snosi u roku u kome dospevaju obveznice. U praksi najee i banke i drava

snose po deo trokova, tako to jedan deo banke otpisuju na svoj teret, a jedan deo ide

na teret dravnog budeta ili nekog dravnog fonda.

Kada je u pitanju rekonstrukcija celokupnog bankarskog sektora kao na primeruzemalja u tranziciji, trokovi koji su nastali za drave bili su mnogo vei. Bi lo je

potrebno stvoriti itav niz novih institucija, a stare reorganizovati. Poseban problem je

predstavljao viak zaposlenih u bankama. U situaciji kada drava nema novca, kada

ima probleme sa budetskim deficitom, kao i potrebu da dostigne punu

makroekonomsku stabilnost, zemlje u tranziciji primale su meunarodnu pomo i

zaduivale se u inostranstvu. Upravo budetski deficit i konstantna neefikasnost

banaka bili su glavni razlozi za odluku zemalja u tranziciji da se izvri privatizacija

banaka.

3. Dokapitalizacija banaka. U sluaju otpisa potraivanja banke na teret njenihrezervi i kapitala, banka e se suoiti sa problemom nedovoljnog kapitala. U tom

sluaju e se javiti potreba za dokapitalizacijom banke. Porast privrednih aktivnosti

zahteva sve vie kapitala, a vea kapitalizacija pomae bankama u smanjivanju

trokova za uzeta sredstva. Ovo je bilo vano za tranzicione zemlje gde su trita

kapitala bila nerazvijena, a veliki udeo tednje se nalazio van banaka.

Dokapitalizaciju moe da izvri drava kupovinom akcija banke. Emitovanjem

akcija na finansijskom tritu, banka moe da ponudi zainteresovanim uesnicima na

finansijskom tritu kupovinu dela kapitala banke. U irem smislu pod

dokapitalizacijom se podrazumeva i izdavanje dugoronih obveznica od strane banke,

koje kupuje drava ili zainteresovani uesnici na finansijskom tritu.

4. Ocena rizika. Banka mora da svede rizike svojih plasmana i ostalih operacijana minimum. Tradicionalni pristup bankarstva u oceni rizika je bilateralan, izmeu

banke i potencijalnog dunika. Ovo se pre svega radi detaljnom analizom bilansa,

novanog toka, namenskim praenjem kredita itd. Savremeno bankarstvo se sve vie

oslanja na trite i njegovu mo procene finansijske moi zajmotraioca. Banka se

svojim uestvovanjem na tritu bankarskih proizvoda informie o statusu uesnika i

na osnovu toga odluuje gde e plasirati svoja sredstva.


22/82


21

Pored procene uesnika na finansijskom tritu, banka mora da obezbedi odreena

sredstva za pokrie eventualnih rizika. Ovo se pre svega odnosi na koeficijent

adekvatnosti kapitala, kao i potrebu stvaranja rezervi za pokrie kreditnih rizika.

Pored toga, Bazelski komitet ukazuje na potrebu formiranja dodatnog iznosa kapitala

u odnosu na odreene trine rizike. Zemlje u tranziciji su se odlu ivale za ovekriterijume, pogotovo zbog procesa pristupanja Evropskoj uniji i usvajanja propisanih

standarda. U uslovima savremenih procesa integracija i globalizacije, nepotovanje

meunarodnih kriterijuma koje su usvojile najrazvijenije zemlje predstavlja tekou za

ulazak i konkurenstnost na velikim finansijskim tritima.

1.4. Postupci za reavanje problematinog stanja u bankama

Jedna od najveih dilema u problemu rekonstruisanja banaka kojem aspektu,

makro ili mikro treba dati prednost. Preporuuje se koncentrisanje na mikroaspekte

problema, dok makroekonomska politika i deregulacija privrede treba da budu pratee

okruenje koje treba privredu da uine efikasnom.10

Vano je odrediti i prioritete i red postupaka prilikom primene ekonomskih mera.

To pre svega zavisi od konkretne zemlje, privrednog sistema, veliine problema

restruktuiranja banaka, od toga da li su privatno ili dravno vlasnitvo itd.U nekim sluajevima vlade, kao i bankari problematine banke, nemaju uvid u

pravo stanje stvari. Zato je vano: obelodaniti problem, utvrditi pravila nadzora nad

bankama i pristupiti reavanju problema nesolventnosti preduzimanjem pravih mera

za ozdravljenje banke.

Obelodanjivanje problema- Bez poznavanja prave finansijske situacije u kojoj se

nalazi banka lanovi upravnog odbora i akcionari ne mogu da vre uticaj na izmenu

stanja u banci.

Knjigovodstveni principi - Knjigovodstvo je od izuzetnog znaaja za tekui uvidu finansijsko stanje banke.

Visoke kamatne stope na tritu su dokaz oigledne nestabilnosti bankarskog

sistema. Nesolventna banka spremna je da plati bilo koju kamatu da bi privukla



23/82


22

depozite i ostala likvidna sredstva. Ono to je vano za menadment banke i za

revizore jeste kako voditi kreditnu politiku banaka i kada na odgovarajui nain

sanirati banku.

Klasifikacija aktive - Predstavlja jedan od osnovnih principa bankarskog

poslovanja. Klasifikacija aktive je obezbeenje za nenaplaene kredite i tretmandospelih obaveza po kamatama.

Odgovarajua regulativa treba da obavee banke da na uredan nain izvre

klasifikaciju celokupne rizine aktive po njenim kvalitetima, bilo da se radi o

kreditima, otvorenim kreditnim linijama ili vanbilansnim stavkama. Primena

kriterijuma klasifikacije kredita ne sme da bude ograniena samo na sluajeve kada su

krediti formalno dospeli a nisu naplaeni. Razlog ove pojave je to obnavljanje loih

kredita novim kreditnim aranmanom i pomeranje limita loih kredita u portfelju

predstavlja veoma uestalu praksu. Da bi se sprovela prava klasifikacija kredita, treba

primeniti jedan dodatni kriterijum, a to je onaj koji se odnosi na rizinost svakog

posebnog zajmoprimaoca i koji se zasniva na finansijskoj tekuoj i buduoj situaciji

zajmoprimaoca.

Obezbeenje za izgubljene kredite - Kada se proceni stepen rizinosti aktive11 i

ona se svrsta kao netekua aktiva, onda za nju treba da se nae finansijsko

obezbeenje za one kredite koju su potencijalni ili stvarni gubici. Takoe, za onu

aktivu koja je iznad odreenog stepena rizinosti treba obustaviti gomilanje dospelih a

nenaplaenih kamata. Ova dva knjigovodstvena pravila iznose na videlo pravo stanje

kapitala i (ne)profitabilnost nesolventne banke.

U daljem postupku nadzorne vlasti koje kontroliu poslovne banke treba da utvrde

uputstva kako kvantifikovati ve klasifikovane loe kredite u portfelju. Na ovaj nain

bi se olakao posao i samog menadmenta banke da kreira i sprovodi zdravu poslovnu

politiku. Takoe, i spoljni revizori bi u skladu sa rukovodeim timom banke mogli da

nau najbolja reenja.

Tretman dospelih obaveza po kamatama - obustavljanje gomilanja dospelih

kamata. Prebacivanje dospelih a neneplaenih kamata u glavnicu duga, kao i

refinansiranje kamata, uobiajena je praksa banaka koje imaju finansijske tekoe sa

loim klijentima. Onda kada na kraju izae na videlo prava situacija, stanje stvari je

11Stepen rizinosti aktive moe biti procenjen kao: stavljanje na listu posmatranja i praenja, ispodstandarda, sumnjiva, gubitak, itd.


24/82


23

mnogo loije nego ono to je objavio menadment i to su pretpostavili spoljni

revizori.

1.4.1. Obelodanjivanje finansijskih podataka banke

Obelodanjivanje finansijskih podataka banaka i drugih takvih institucija koje

prikupljaju depozite i vre platni promet je od izuzetnog znaaja. Upravo zato je

neophodno da postoji nadzorna vlast nad takvim institucijama i redovno informisanje

zainteresovanih i javnog mnjenja.

U tom smislu konsolidovani bilansi predstavljaju izvor podataka koje treba

periodnino dostavljati kontrolorima banaka i javnosti.

U razvijenim zemljama trine privrede, objavljivanje verifikovanih

konsolidovanih bilansa finansijskih institucija je neophodno i znaajno. Meutim, u

zemljama u tranziciji, gde vladaju niski raunovodstveni standardi i gde izostaje

struna verifikacija, svako objavljivanje takvih podataka moe da bude i

kontraproduktivno. Postoji staro pravilo da ne treba objavljivati podatke, ukoliko su

oni nepovoljni za banku, ako istovremeno ne postoji recept za reavanje problema. U

protivnom moe doi do naglod povlaenja depozita iz banaka. Takoe, usled

nepostojanja mehanizama za pravo reavanje problema, menadment banke i

kontrolori nalaze privremena kozmetika reenja.

1.4.2. Potvrivanje zateenog stanja u banci

Potvrivanje pravog stanaj u banci mogu obaviti interna kontrola, banke, vladine

nadzorne institucije i spoljni revizori. Prvi vid verifikacije podataka o finansijskom

stanju banke treba da potie prvenstveno od menadmenta banke i njene slube

unutranje kontrole. U zemljama gde postoji odreeni nivo solidne poslovnosti vlada

ograniava svoju kontrolu na analizu nadzornog izvetaja. Ponekad vlade, kada

procene da bankarski sistem nema takvih kvalitetnih kontrolnih institucija, koristeusluge stranih revizora. Drugi vid verifikacije jeste onaj koji obavljaju slube kontrole

banaka u centralnoj banci ili u okviru ministarstva finansija, ili ak nezavisne

institucije.

U ovom kontekstu smatra se da to treba da bude jedna institucija koja vri nadzor

nad bankama. Ona treba da bude smetena na to viem nivou dravne javne


25/82


24

administracije i da je kadrovski opremljena vrhunskim strunjacima. Meutim, kada

je u pitanju likvidacija banke, smatra se da je bolje za obavljanje tih poslova

angaovati neko nezavisno telo nego dravne inovnike.

Nadzor banaka moe da bude dvojak: a) ,,nadzor sa strane i b) ,, nadzor na licu

mesta.a) ,,Nadzor sa strane se sastoji u analizi izvetaja koje revizoru dostavljaju banke.

To je nadzor prilikom koga se analiziraju performanse banke i daju preporuke.

Izvetaji banaka koji se koriste za ,,nadzornu analizu standardizovani su za sve

banke. Podaci i kriterijumi u ovoj analizi omoguavaju poreenje banaka i njihovih

performansi u datom vremenskom periodu12.

U okviru ovog koncepta kontrole banaka preporuuje se uvoenje ,,centrale

rizika, koja bi bila smetena u okviru vladine institucije za nadzor nad bankama. Tu

bi se slivale sve informacije iz banaka vezane za stepen rizinosti iznad odreenog

iznosa koje nosi kreditiranje svakog pojedinanog zajmoprimaoca. U tu bazu bi se

unosili iznosi kredita, rokovi dospea i krediti u domaoj i stranoj valuti.

U kontekstu ,,nadzora sa strane dobar je sistem rangiranja banaka koje se moe

vriti po nekom pojedinanompokazatelju ili po nekim sveobuhvatnim pokazateljima

stanja solidnosti banke.13

b) ,,Nadzor na licu mesta znai direktan, neposredan uvid u knjige banke i njena

dokumenta. Ova vrsta kontrole daje pravi uvid jer se verifikuje svaki papir, materijal i

dokument banke. Meutim, u zemljama u razvoju ovakva kontrola se svodi na

formalnu proveru visine obaveznih rezervi, formalno utvrivanje nivoa kapitala,

sektorske alokacije kredita itd.

Strunjaci smatraju da kontrola na licu mesta treba da utvrdi pravu i stvarnu

vrednost aktive. Provera svih dokumenata vri se metodom sluajnog uzorka.

U nadzoru nad radom banaka primenjuje se i korienje usluga stranih revizora.

Strani revizori imaju za cilj da uspostave privremen sistem preko kojeg je mogue

12Iz konsolidovanih bilansa banaka koriste se podaci za ,,racio analizu. To je obino desetak kljunihpokazatelja, na osnovu kojih je mogue dobiti relativnodobar uvid u stanje banke i pravovremenoreagovati.13Sistem rangiranja banaka u SAD, a primenjuje se i u drugim zemljama, poznat je pod imenomC.A.M.E.L., a odnosi se na :C - (capital adequacy) stepen kapitalizacijeA (assets quality) kvalitet aktiveM (management) menadmentE ( earnings and profitability) profitabilnostL ( liquidity) - likvidnost


26/82


25

izvriti analizu bankarskog sistema. Stranog revizora moe da angauje i vladina

nadlena agencija. Trokove stranih revizora snosi banka ije je poslovanje predmet

revizije ili centralna banka. Vano je da bankarsko zakonodavstvo omogui saradnju

izmeu banke ije je poslovanje predmet analize, nadzorne institucije i stranog

revizora, da bi se onemoguilo prikrivanje dokumenata.

1.4.3. Regulativa preventivne kontrole kvaliteta poslovanja banaka

Uporedo sa utvrivanjem pravog stanja u portfeljima banaka, vlada na pravnom

planu treba da preispita regulativu preventivne kontrole banaka. Bolja preventivna

regulativa omoguava bolje rukovoenje bankom i olakava rad nadzora nad bankom.

Za promene pravne regulative potrebna je i politika volja.

Pri promeni ili poptuno novoj regulativi preventivne kontrole banaka mora mora

posebno da se obrati panja na: a) davanje dozvola za osnivanje i rad banke, b)

odgovarajui nivo kapitala, c) ogranienja u koncentraciji veih kredita, d) pravnu

snagu da se nametnu reenja pojedinim zajmoprimaocima, e) pootravanje procedure

sanacije banaka i mehanizma restruktuiranja banaka.

a) Davanje dozvola bankama da uu na trite mora da bude veoma strogo, kakoza ulazak tako i za izlazak sa trita za banke koje ve postoje i za one koje se tek

formiraju. Tu se radi o iznosu obaveznog poetnog kapitala koji treba da bude na

odreenom nivou, kao i o viim zahtevima u pogledu menadmenta i osnivaa. Za

poetak rada banka mora da prezentira plan poslovanja i politiku kreditiranja.

b) Odgovarajui nivo osnivakog kapitala banke je veoma vaan iz razlogaopreznosti u celokupnom bankarskom sistemu zemlje. On se obino dovodi u rezmeru

sa visinom depozita (npr. 1:10). Taj odnos u rezmljama u razvoju treba da bude

jedinstven kriterijum za sve vrste banaka: poslovne, razvojne, dravne ili privatne, itd.

c) Ogranienja u koncentraciji veih kredita na pojedine zajmoprimaoce. Ovo jejedno od naela bankarstva koje se temelji na zdravom razumu. Veoma je est sluaj

da bankrotstvo jednog velikog zajmoprimaoca povue banku u teku finansijsku

krizu. Da bi to vie koristila zajmove, pojedina preduzea koriste mogunost da, uz

ve postojee preduzee, specijalno za te namene osnivaju i nove filijale.


27/82


26

d) Pravna regulativa u pogledu naplate dospelih a nenaplaenih kredita.Neodgovarajua zakonska procedura za naplatu zajma jedna je od prepreka za

postizanje zdravog bankarstva. Ovo je sloen problem, jer zahteva temeljnu promenu

drutvene, poslovne i politike klime.

e) Za princip pootravanja procedura sanacije banaka i mehanizamarestrukturiranja banaka neophodna je politika volja da se uspostavi snaan pravni

okvir u kome e vlada delovati. U mnogim zemljama postoje praznine koje treba

regulisati: autoritet u klasifikaciji aktive, uklanjanje menadmenta, suspenzija isplate

dividendi, zatvaranje banaka, rehabilitacija banke, odstranjivanje ili zamrzavanje

kamata itd.

1.4.4. Restruktuiranje banaka

Restruktuiranje predstavlja skup mera i aktivnosti koje se odnose na postupanje sa

nesolventnim bankama i finansijskim sistemima u celini. Pristupanjem procesu

restrukturiranja banaka izbegavaju se fiskalni i monetarni trokovi stalnog

subvencionisanja oslabljenog bankarskog sistema. Restruktuiranje je proces koji

pored strunosti, ukljuuje i umee snalaenja u konkretnim situacijama u pogledu

teine deficita i obima nesolventnosti banaka, politikog i drutvenog sistema zemlje

itd. Pod restruktuiranjem bankarskog sistema podrazumeva se: steaj - likvidacija i

rehabilitacija banaka. Ne postoje uneverzalna, stalna pravila restruktuiranja. Ono to

jeste stalno, jesu sledei faktori koji se moraju uvaavati:

Znaaj i vanost bankarskog sistema za ekonomiju, Priroda i karakter krize, ali i faktori koji su je zazvali, Obim krize, tj. nesolventnosti banaka, Preovlaujue vlasnitvo nad bankama, Kvalitet bankrskog menadmenta, itd.

Pored svih ovih faktora najvanija je politika volja, neophodna da bi se savladali

otpori restruktuiranja. Brojni su modaliteti restruktuiranja banaka:

1. Sa aspekta intenziteta bankarskih kriza:

sluaj-po-sluaj - restruktuiranje pojedinanih banaka,


28/82


27

sveobuhvatno - restruktuiranje celog bankarskog sektora ili veeg njegovogdela.

2. Sa aspekta institucije koja sprovodi restruktuiranje: postojee institucije - supervizorska institucija, Centralna banka, institucija za

osiguranje depozita, specijalizovana ad hocinstitucija osnovana iskljuivo za te namene.

3. Sa aspekta finansiranja restruktuiranja od strane:

deponenata i kreditora, banaka i bankarskog sektora, fonda osiguranja depozita, putem javnog duga, posredstvom kredita Centralne banke i kombinacijom navedenih modaliteta.

4. Sa aspekta tehnike izvoenja:

istovremeno sa promenama menadmenta i vlasnitva, preko preuzimanja od strane drugih banaka i drugih finansijskih institucija

(merderi i akvizicije).

Danas je u teoriji i praksi opte prihvaen stav da je jedini i najbolji mogui

odgovor na bankarsku krizu, rehabilitacija banaka. Najznaajniji modeli rehabilitacijebanaka su:

1. Rekonstrukcija sopstvenog kapitala i profita bankePrioritet procesa rehabilitacije je razreavanje problema nesolventnosti, stvaranja

gubitaka i povratak profesionalnom poslovanju. Rekonstrukcija kapitala se u

situacijama kad je nesolventnost banke pravovremeno uoena moe realizovati kroz

uobiajene procedure: 1. zadravanjem dela profita ako se on jo uvek ostvaruje ili 2.

dokapitalizacijom preko standardne emisije uobiajenih kapitalnih instrumenata i

njihovom prodajom postojeim akcionarima, ili preko procedure preuzimanja odstrane drugih banaka i finansijskih organizacija.

Nesolventnost se iskazuje tek onda kada su skrivani gubici nekoliko puta

premaili vrednost sopstvenog kapitala banke. Nesolventnost nije samo rezultat

priliva i odliva gotovine, nego je ona strukturna i odraz je duboke krize banke.

Rekonstrukcija kapitala u takvoj situaciji je mnogo tea. Menadment i akcionari su


29/82


28

propustili da pravovremeno reaguju na nesolventnost i po pravilu, u momentu kada je

kriza otkrivena, tj. kada nadleni organi pokrenu postupak restrukturiranja banke,

ugroenost kapitala je toliko izraena da oni ne mogu samostalno sprovesti. U takvim

sluajevima jedini nain rehabilitacije je eksterna rekonstrukcija kapitala koja dovodi

do promena vlasnitva i menadmenta. Obnavljanje profitabilnosti je mogue nakonrekonstrukcije sopstvenog kapitala i pokria gubitaka uz promene u poslovnoj politici

banke koju po pravilu prate i promene menadmenta i vlasnitva.

2. Rekapitalizacija banke

Jedino reenje za nesolventnost banke je pribavljanje novog kapitala putem

razliitih kapitalnih injekcija. U situacijama kada su loa praksa, menadment i aktiva

doveli banku u krizu, ubrizgavanje novog kapitala je uzaludno. Takva praksa bi i

pored novog kapitala sigurno i dalje stvarala gubitke. Uporedo sa sprovoenjem

procesa rekapitalizacije, u situacijama kad je kriza uzrok loeg menadmenta, mora se

sprovesti temeljno restruktuiranje banke. Ono obuhvata reklasifikaciju aktive i

iskazivanje stvarnih gubitaka, kao i otpisivanje na teret eventualno jo uvek

raspoloivog dela kapitala. Gubici i loa aktiva se moraju: 1. kompenzovati novim

kapitalom, 2. preneti na specijalizovanu banku ili neku drugu instituciju sa

ovlaenjima za reavanjem tog problema, 3. zameniti novom performansnom

aktivom, npr. kupovinom od strane Vlade ili specijalizovane agencije, loe aktive

banaka dravnim hartijama od vrednosti.

3. Razreavanje problema loe aktive

Rehabilitacija banaka, dopuna rekonstrukciji kapitala i rekapitalizacija banaka je

pravo reenje problema loe aktive u cilju njenog spreavanja optereivanja

poslovanja banke.

Modeli reavanja problema loe aktive su: 1. njeno izmetanje iz bilansa banke i

prenoenje na specijalizovanu instituciju koja ima ovlaenja i zadatak da likvidira

lou aktivu pod najboljim moguimuslovima, 2. kupovina ili zamena loe aktive od

strane vladinih institucija za gotovinu ili dravne hartije od vrednosti. Na ovaj nain

se postiu sledei efekti: 1. loa aktiva prestaje da kumulira gubitke, 2. prestaje

potreba za rezervisanjima za pokrie gubitaka, 3. ukoliko se primeni model prodaje

aktive, ili njena zamena keom ili dravnim hartijama od vrednosti, stvara se osnov za

realne nove kamatne prihode.

Prodaja ili zamena loe aktive banaka ima i prednosti i mana. Ke omoguava

bankama obnavljanje kreditne aktivnosti i veu profitabilnost, ali podstie monetarnu


30/82


29

ekspanzivnost i uzrokuje monetarne distorzije. Opcija zamene loe aktive dravnim

hartijama od vrednosti znai neobnavljanje kreditne aktivnosti , niu profitabilnost, ali

ograniava monetarne distorzije i ini banku sigurnijom.

Ovde se javlja sledea dilema, u smislu, ko bi trebao u ime drave sprovesti ove

mere? Opcije da to budu Vlada, Centralna banka ili specijalizovane institucije, imajuodreene prednosti i nedostatke. Najea opcija u reavanju bankarske krize i

alternativne specijalizovane institucije je Centralna banka, koja se dokazano pokazala

kao lo likvidator i sanator banaka. Opcija sa Centralnom bankom najee fiziki

zadrava lou aktivu u bankama. Neto bolja opcija je da Centralna banka kupi

neperformansnu aktivu, ali uz obavezu reotkupa od strane banke nakon odreenog

vremena. Jo bolje reenje je aukcijska prodaja loe bankarske aktive na tritu.

Zato se uspostavljanje ad hoc institucije - agencije ili fonda, specijalizovane za

sprovoenje postupka rehabilitacije banaka, kupovinu, likvidaciju i sanaciju loe

aktive, pokazalo kao mnogo bolje reenje. Njihovom kombinacijom sa fizikim

premetanjem loe aktive iz banaka zahvaenih krizom, kao i sa novim

menadmentom i vlasnitvom, stvaraju se uslovi za profitabilnije i zdravije

poslovanje banaka.

4. Uspostavljanje novog menadmenta

Jedno od kljunih pitanja rehabilitacije banaka je uspostavjanje novog

menadmenta, tj. novih bankarskih menadera i novih zdravih menadment tehnika i

naina rada.

Promena menadmenta se moe izvriti imenovanjem novih ekipa za kljune

menaderske nivoe u banci od strane tela koje sprovodi rehabilitaciju, ili

uspostavljanjem novog menadmenta kroz procese preuzimanja problemskih banaka.

Promena menadmenta e ostvariti uspeh samo ukoliko novi menadment ine

profesionalci koji su spremni da se prilagode kriznoj situaciji i adekvatno odgovore na

sve njene izazove.

5. Uspostavljanje novog vlasnitvaAkcionari banke moraju snositi rizik poslovanja banke i uestvovati u trokovima

restruktuiranja banke, ak i sa rizikom da potpuno izgube svoj kapital.Vlasnici mogu

zadrati svoju poziciju samo ukoliko su spremni da na teret svog kapitala u celini

pokriju gubitke banke i obezbede potrebnu rekapitalizaciju, to je retkost. Zato

rekapitalizacija banaka u krizi rezultira promenom vlasnitva nad bankom.


31/82


30

U primerima dosadanjih reavanja bankarskih kriza primenjivani su razliiti

modeli promene vlasnitva. panski primer ukazuje na preuzimanje vlasnitva od

strane specijalizovanih vladinih institucija prisiljavanjem postojeih banaka, koje ne

mogu da ree insolventnost i rekapitalizaciju banke, da prodaju svoje vlasnitvo po

maloj ceni.Reenje je preuzimanje problemskih banaka od strane solventnih banaka ili drugih

finansijskih institucija, ime se realizuje promena vlasnitva unutar finansijskog

sektora to je veoma bitno jer spreava mogue distorzije usled neeljenih rizika i

uspostavlja novi profesionalni i kompetentni menadment. Ova operacija e se

sprovesti lake ako erozija kapitala nije suvie velika i ako je, istovremeno sa

traenjem kandidata za preuzimanje, izvren otpis gubitaka na teret kapitala banke,

izmetena loa aktiva iz banke i izvrena bar minimalna rekapitalizacija banke.

Preuzimanje banaka u krizi mora biti propraeno: 1. pouzdanom verifikacijom

stvarnog stanja zdravlja nesolventne banke, 2. identifikacijom i kvantifikacijom

potrebnih finansijskih sredstava za rekapitalizaciju i ukupnu rehabilitaciju problemske

banke.

Brzina i uspenost reavanja bankarske krize i rehabilitacija insolventne banke

putem njenog preuzimanja od strane solventnih banaka ili drugih finansijskih

institucija je odreena veliinom trita potencijalnih kandidata. Kada je bankarsko i

finansijsko trite veliko, npr. u SAD, onda se preuzimanje realizuje brzo i efikasno.

Meutim, u manjim ekonomijama i nerazvijenim bankarskim i finansijskim

sistemima, usko trite potencijalnih preuzimaa, usporava procese preuzimanja

problemskih banaka.

Alternativa promeni vlasnike strukture i istovremene rekapitalizacije insolventne

banke je plasman novih akcija na finansijskom tritu. Meutim, ovakav pokuaj

rekapitalizacije e verovatno zavriti neuspehom. Javnost nee imati poverenja u

banku koja je jo uvek u krizi i nee biti interesovanja za upis novih akcija takve

banke.

Jedna od mogunosti promene vlasnitva je i prodaja akcija zaposlenima

problemske banke, ali ni ona nije dala znaajnije rezultate u dosadanjoj praksi

razreavanja bankarskih kriza.

6. Neophodnost preduzimanja privremenih mera i akcija

U sluaju da ogranienja sa principima i delovima procesa rehabilitacije banaka

zahvaenih krizom zaprete da onemogue njegovo sprovoenje, ne treba gubiti nadu.


32/82


31

U takvim situacijama drava treba da preduzme intervencije u pogledu upravljanja i

vlasnitva nad problemskim bankama. Postoje tri modela takvih intervencija:

1. Drava putem svojih nadlenih regulatornih tela alje svoje slubenike u

problemsku banku da utvrde stanje stvari, dubinu krize i stave veto na bilo koju

odluku menadmenta banke ukoliko se procenjuje da bi mogla imati tetne posledice.2. Zamena top menadmenta banke sa jednim ili vie prinudnih upravnika koji e

upravljati insolventnom bankom. Ovo je efikasnije reenje jer se dotadanji lo

menadment iskljuuje iz upravljanja bankom.

3. Uspostavljanje privremenog menadmenta, profesionalnog i usresreenog na

reavanje bankarske krize se pokazalo kao mnogo bolje reenje u odnosu na

prethodne intervencije u upravljanju insolventnim bankama. Uvoenje novog

menadmenta mora biti praeno uvoenjem novog privremenog vlasnitva.

Kao potekoa sprovoenja ovih privremenih modela javlja se institucionalni

okvir. Mogua reenja su postojee institucije, supervizorska i regulatorna tela ili

specijalizovana ad hoc institucija osnovana s ciljem reavanja bankarske krize i

rehabilitacije banaka.

Ukoliko se bankarska kriza u ekonomiji jedne zemlje javlja po prvi put, takva

institucija ne postoji, a za njeno formiranje potrebna je politika volja i zakonksi

okvir.


33/82


32

DRUGI DEO


34/82


33

II DEO: BANKARSKE KRIZE I RESTRUKTUIRANJE BANAKA

U ZEMLJAMA U TRANZICIJI

2.1. Bankarske krize u zemljama u tranziciji

U istonoevropskim zemljama bio je zastupljen monobankarski sistem. Banke su

imale pasivnu ulogu da prosleuju kredite preduzeima u skladu sa dravnim planom.

Graani su svoju tednju drali u tedionicama, a izbor tedionice nije bio slobodan.

Sredstva iz tedionice su se prenosila na raun centralne banke, koja je preko

investicionih banaka dodeljivala kredite u skladu sa investicionim i proizvodnim

dravnim planovima. Nisu postojala finansijska trita, dok su banke bile samo

dravna preduzea koja su imala ulogu da poveu centralnu banku i privredu. Bankenisu procenjivale kredibilitet preduzea inisu uzimale u obzir rizik prilikom davanja

kredita. Uz to nije postojala mogunost da odbiju kreditni zahtev ili da prisile

preduzee na bankrotstvo.

Poetkom devedesetih godina se u zemljama u tranziciji javila potreba za

transformacijom privrede, u cilju stvaranja efikasnog privrednog sistema. Jedan od

prioriteta bila je transformacija finansijskog sektora, na prvom mestu bankarskog

sektora. Ciljevi reforme bankarskog sektora su bili:

- regulacija, revizija i monitoring bankarskog sektora,- restrukturiranje banaka,

- razvoj finansijskog trita,

- privatizacija banaka.

Prvi korak u restruktuiranju bankarskog sektora bio je transformacija bankarskih

sistema iz monobankarskog u dvobankarski sistem.14 Sledei korak bila je

privatizacija komercijalnih banaka i prelazak na trini nain poslovanja. Zapoeta je

sanacija banaka radi reavanja problema nenaplativih dugova neefikasnih dravnih

preduzea. Stvorena je institucija centralne banke sa svim karakteristikama koje onaima u trinoj privredi. Prilikom reformisanja bankarskog sektora koriena su dva

koncepta. Jedan je bio koncept rehabilitacije postojeih banaka, i podrazumevao je

dokapitalizaciju i privatizaciju ve postojeih banaka. Drugi je bio koncept ulaska

14Specifinost u odnosu na ostale socijalistike zemlje predstavljao je primer SFRJ, gde je postojalokomercijalno bankarstvo u rudimentalnom obliku.


35/82


34

novih banaka, i podrazumevao je stvaranje liberalnih uslova za nastanak novih

banaka.

U zemljama Istone Evrope postojao je stav da je privatizacija banaka jedan od

kljunih faktora za uspenost poslovanja. Privatizacija je posmatrana kao faktor

zaustavljanja kumuliranja loih zajmova. Smatrano je da e privatizacijom banaka,odnos menadmenta prema davanju zajmova biti mnogo racionalniji, u pogledu

racionalnosti procene rizika koji nosi njihovo odobravanje.Najvei deo loih zajmova

je poticao od pogreno strukturiranog centralnog planiranja. Dugogodinjim

subvencionisanjem neefikasnih preduzea od strane drave putem davanja kredita

koje nisu vraani, nagomilana je ogromna suma loih zajmova.

Sanacija je obuhvatala reavanje problema loih zajmova i dokapitalizaciju. ire

posmatrano se odnosila i na donoenje zakona vezanih za oblast bankarskog

poslovanja. Dokapitalizacija se javila kao potreba jaanja kapitalne osnove banaka.

Poto poslovanje u zemljama u tranziciji ima vee kreditne i trine rizike, na

meunarodnom nivou je predvieno da zemlje u tranziciji treba da imaju znatno veu

propisanu stopu kapitala nego to je to bilo propisano Bazelskim sporazumom (8%).

Dokapitalizacija se vrila na dva naina. Prvi je bio metod brzih promena, baziran na

dravnom pokrivanju gubitaka koje su banke imale do odreenog perioda, a koji su

nastali na osnovu loih zajmova. Ovaj metod se primenjivao u Bugarskoj i

ekoslovakoj. Drugi metod se ogledao u tome to je drava kupovala obveznice koje

su banke emitovale radi ienja svojih bilansa.

Da bi rekonstrukcija bankarskog sektora uspela, veoma je bitan faktor poverenja

stanovnitva i ekonomksih subjekata u bankarstvo. Zato su mnoge zemlje razvile

oblike zatite deponenata putem stvaranja zakonskih normi koje obezbeuju odreeni

iznos svakog depozita. Takoe, uvoenje pravnog sistema trebalo je da obezbedi

zatitu poverioca i zatitu institucije privatne svojine uspostavljanjem efikasnih

instrumenata obezbeenja. Meutim, iskustvo zemalja u tranziciji po ovom pitanju

pokazalo je da formalne institucionalne promene ne pokazuju zadovoljavajuu

efikasnost ako izostane prilagoavanje modela ponaanja ljudi.

U procesu reformi bankarskog sistema, zemlje u tranziciji se suoavaju sa

sledeim problemima:

1. Nemogunost promtnog kopiranja strukture bankarskog sistema, metoda rada,

regulatornog okvira, bankarske supervizije i pristupa primenjivanih za razreavanje

problema loih dugova i nesolventnosti banaka u zemljama trine privrede zbog


36/82


35

specifinih uslova koji vladaju u zemljama u tranziciji u kojimatreba da se sprovodi

restruktuiranje i reforma banaka.

2. Neophodnost da se sprovede makroekonomska stabilizacija kao preduslov za

otpoinjanje tranzicije u realnom i finansijskom sektoru.

3. Problemi oko postizanja politikog koncenzusa i volje u vezi sprovoenjaukupnih reformi.

4. Dileme u pogledu redosleda poteza u procesu reformi, kao to je na primer,

dilema da li banke treba prvo sanirati i konsolidovati ili privaizovati.

5. Opasnost da se zbog nedostatka iskustava, nedovoljno transparentnog pristupa,

politikih opstrukcija, reforma ne sprovede potpuno do kraja.

Reforme finansijskog i bankarskog sektora u zemljama u tranziciji obuhvataju:

1. Trino utemeljenu i efikasnu bankarsku superviziju koja podrazumeva:

- adekvatno lociranje u okviru Centralne banke ili nezavisne institucije,

- zasnovanost na bankarskim izvetajima,

- koordinacija i razmena informacija sa nezavisnom strunom revizijom,

- primena odgovarajuih mera u cilju reavanja uoenih problema tokom

superviziranja banaka,

- politiku volju da se problemi u finansijskom i bankarskom sektoru utvrde i

objave kako bi poelo njihovo reavanje.

2.Novi regulatorni okvir kojim se reguliu pravila igre u pogledu:

- naina utvrivanja adekvatnosti kapitala usklaenog sa meunarodnim

standardima,

- politike ulaska i izlaska u i iz bankarskog sektora,

- klasifikacije aktive,

- raunovodstvenih standarda u skladu sa Meunarodnim raunovodstvenim

standardima,

- zakonodavsta.

3. Celovito bankarsko restruktuiranje koje podrazumeva:

- alokaciju resursa zasnovanu na trinim kriterijumima u profitabilne sektore,

grane i preduzea,


37/82


36

- efikasan, brz i pouzdan platni sistem,

- trini nivo kamatnih stopa,

- uskraivanje likvidnosne podrke problemskim bankama,

- rekapitalizaciju putem merdera, od strane solventnih banaka, drave ili od

javnosti.- izbor izmeu zatvaranja ili rehabilitacije problemskih banaka,

- reavanje problema loih dugova otpisom, prenosom na dravne institucije,

zamenom vladinim obveznicama itd.,

- promena i obuka menadmenta za primenu novih trinih metoda i tehnika rada.

4.Adekvatan institucionalni okvir.Ovaj okvir je neophodan za izgradnju trino

orijentisanog bankarskog sistema kao na primer: institucionalni koncept Centralne

banke, koncept komercijalnog bankarstva, koncept regulacije bankarskog poslovanja

itd.

5. Privatizaciju banaka, kao sastavni deo procesa restruktuiranja i pretpostavku

uspenosti novog menadmenta i voenja banaka koji se treba bazirati na

rekapitalizaciji nesolventnih banaka i ukljuenosti stratekih partnera, pre svega

inostranih banaka.

Najvaniji faktor uspeha bankarske reforme u zemljama u razvoju je vrsta i

stabilna politika volja da se utvrde problemi u finansijskom sektoru. Institucionalno

jaanje praeno je promenama u vlasnitvu i menadmentu.15

Preporuke u domenu bankarskih regulacija odnose se na manje liberalnu politiku

,,ulaska kombinovanu sa vrstom politikom ,,izlaska kada novoosnovane banke

postanu nesolventne. Takoe je bitan moderan raunovodstveni sistem, usklaen sa

sistemima zemalja trine privrede.

Kao jedan od principa bankarske supervizije javlja se primer Centralne banke.

Ukoliko ona ne moe uspeno da sprovodi superviziju finansijskog i bankarskog

sistema, potrebno je uspostaviti nezavisnu supervizorsku instituciju. Poto bankarski

izvetaji esto nisu sasvim pouzdani, supervizija bi trebala da poiva na direktnoj

supervizorskoj inspekciji na terenu. Bitno je i uspostaviti redovnu eksternu reviziju

banaka i razmenu podataka i informacija sa bankarskom supervizijom.

Neki od osnovnih principa restrukturiranja banaka su:



38/82


37

1. Restruktuiranje se prvo treba zahtevati od postojeih akcionara. Ukoliko oni to

ne izvre banka se zatvara ili restrukturira od strane Vlade,

2. Restruktuiranje banaka od strane Vlade ukljuuje rekapitalizaciju, kao i

promenu menadmenta i vlasnitva,

3. Rekapitalizacija se treba sprovesti kao ienje loe aktive i kao kapitalnapomo.Rekapitalizacija se izvrava novim kapitalom ili kupovinom loe aktive.

Privatizacija banaka treba da poiva na dva principa. Prvi, da bi nesolventne

banke trebalo privatizovati kasnije ili istovremeno sa rekapitalizacijom, jer e jedino

tako postati primerene za nove vlasnike. Drugi princip je da privatizaciju ranije

nesolventnih banaka treba usredsrediti na nove strateke partnere koji bi trebali postati

odgovorni za dalje upravljanje bankom.

2.2. Privatizacija banaka u zemljama u tranziciji u kontekstu

njihovog celovitog restruktuiranja

Da bi se izvrilo uspeno restruktuiranje banaka, moraju postojati sledei

preduslovi: unutranja politika podrka za realizaciju ovog procesa; razvoj opte

ekonomske situacije u zemlji; finansijska podrka meunarodne zajednice nap orima

da se izvri restruktuiranje banaka; raspoloivost odgovarajuih finansijskih sredstava

za ove namene; primena pravnog i institucionalnog okvira za regulisanje potraivanja

i likvidaciju preduzea, odnosno banaka; odgovarajui finansijski i kadrovski

potencijali dravne agencije za sanaciju banaka; socijalni program za zaposlene koji

ostanu bez posla u bankarskom sektoru; koordinacija sa ministarstvima za

privatizaciju i finansije.16

S obzirom da je privatizacija jedan od osnova celokupnog procesa restruktuiranja i

reformi kroz koje prolaze zemlje u razvoju, tako je i privatizacija banaka bitan inilac

uspeha celokupnog procesa restruktuiranja finansijskog i bankarskog sektora u

zemljama u tranzciji.U bivim socijalistikim zemljama, gde je dravno vlasnitvo nad bankama bilo

dominantno, pojavio se problem neefikasnih i nesolventnih banaka. Osnovni razlog za

probleme banaka leao je u nasleenim kreditima koji su se odobravali i obnavljali u

16Dinki M., Jelai R., Strategija restrukturiranja bankarskog sistema, 2001, Narodna bankaJugoslavije.


39/82


38

periodu prethodnog reima. Kao mogue reenje predstavljalo je oslobaanje bilansa

banaka od tereta starih plasmana njihovim preuzimanjem od strane drave i izdavanje

dravnih obveznica. Smatrano je da e se nakon oslobaanja banaka loih kredita,

krediti odobravati samo klijentima i projektima koji to zasluuju. Meutim, problem

je u tome to kada jednom doe do takvog oslobaanja loih zajmova, to u stvaripostaje signal da e se ovakav model primeniti kad god je to neophodno. Tako se

problem nije reavao, ve se samo odlagao po cenu visokih budetskih trokova.

Drugi nain da se banke usmere ka racionalnom i trinom ponaanju bila je njihova

privatizacija.

Danas se mogu prepoznati tri faze koje su se desile u razvoju bankarskog sektora

u tranzicionim ekonomijama. Prva je uspostavljanje komercijalnih banaka kao

akcionarskih drutava umesto monobankarskog sistema. Druga je restruktuiranje

bankarskog portfolia i rekapitalizacija banaka. Trei korak, privatizacija, ukljuuje

prenos vlasnitva od drave ka privatnim subjektima, uz oslobaanje banke od

kontrole drave i njenih klijenata. Privatizacija banaka predstavlja deo strategije

strukturne reforme koja se odnosila kako na rekonstrukciju bankarskog sektora, tako i

celokupne privrede.

Obezbeivanje glatkog prelaza sa dravnih banaka na privatne bilo je teko i u

kapitalistikim sistemima, gde je nekoliko sektora, kao to je bankarski, bilo

nacionalizaovano. Kada su u pitanju privrede koje su bile u potpunosti u dravnom

vlasnitvu, kao to je to bio sluaj u zemljama u tranziciji, ovaj proces se pokazao

mnogo tei. Ovo naroito iz razloga to delimina privatizacija bankarskog sektora ne

reava problem.

Privatizacija banaka u zemljama u tranziciji znaajno se razlikuje od prodaje

banaka u drugim dravama iz dva znaajna razloga. Prvo, ova prodaja ukljuuje

transformaciju iz socijalistike komandne ekonomije, u kojoj banke igraju centralnu

koordinirajuu ulogu u distribuciji kredita, ka trinoj privredi u kojoj se od banaka

oekuju potpuno drugaije funkcije. Drugo, u nekim zemljama banke su bile prodate

putem vauerske privatizacije, uz posledice karakteristine za ovakav nain

privatizacije.

Fokusiranje na banke bilo je posebno vano zbog njihove uloge u ekonomiji.

Banke imaju veliku ulogu u odreivanju stepena uspeha celokupne privatizacije.

Kako bi se dodatno obezbedilo potrebno finansiranje radi restruktuiranja preduzea,

od banaka se takoe oekivalo da imaju bitnu ulogu u monitoringu preduzea. U svim


40/82


39

razvojnim tritima, banke su glavni igrai u unapreenju postprivatizacionog

korporativnog upravljanja i u obezbeivanjutvrdog budetskog ogranienja za

preduzea. Vlasnika struktura banaka i njihova institucionalna uloga u nacionalnoj

ekonomiji postala je kljuna varijabla u procesu ekonomskog rasta i razvoja

finasnijskog trita.Pokazalo se da banke u tranzicionim zemljama i pored injenice da su dravna

preduzea manje efikasna i rizinija nego privatne firme, imaju jaku intenciju da

kreditiraju nekadanje velike dunike, pre svega da bi naplatile prethodna

potraivanja. Ovo neizbeno vodi ka nioj produktivnosti investicija i veoj

koncentraciji rizika. Poenta privatizacije nije u ideolokom reavanju i gaenju

dravne svojine nego u promeni naina rada banaka ipoveanju njihove efikasnosti i

produktivnosti.

Iskuenje za vlade u svim tranzicionim zemljama bilo je zadravanje efektivne

kontrole nad bankama nakon privatizacije nefinansijskih preduzea kako bi se ublaio

tranzicioni ok omoguavanjem zajmotraiocima laki pristup kreditima. Rezidualno

dravno vlasnitvo takoe ima uticaj na performanse banke. Ukoliko drava sauva

udeo kontrole nad privatizovanom bankom, to je jasan signal da ona eli da do nekog

nivoa kontrolie poslovnu politiku, ukljuujui alokaciju kredita ka specifinim

sektorima ekonomije, strategije preuzimanja i dr.

Proces privatizacije u centralnoj i istonoj Evropi koji se odigravao tokom

poslednje decenije dvadesetog veka jedan je od najznaajnijih ekonomskih procesa u

Evropi koji je doneo transformaciju ekonomskih sistema i izgradio trine ekonomije

u istonom delu Evrope. Privatizacija bankarskog sektrora se pokazala kao jedna od

najvanijih. U toku deset godina bankarski sektor u ovom regionu se transformisao iz

100% dravnog vlasnitva na od prilike 90% privatnog. Tako su npr. Maarska,

eka, Poljska najdalje odmakle u reformama i postale lanice Evropske unije, a sa

druge strane imamo Bugarsku koja najvie zaostaje u tranzicionim procesima.


41/82


40

2.2.1. Maarska

Maarska je bila prva centralno evropska zemlja koja je modernizovala svoj

finansijski sektor stvaranjem dvobankrarskog sistema. Novi sistem, koji je

uspostavljen 1987. godine, vodio je odvajanju Maarske kreditne banke (MHB),Komercijalno kreditne banke (K&H) i Budimpetanske banke (BB) od centralne

banke Maarske. Ove tri banke postale su glavni uesnici u novom sistemu zajedno sa

starijom nacionalnom tednom bankom OTP, Maarskom spoljnotrgovinskom

bankom (MKB) i Investicionom bankom (AEB). Na inicijativu drave 1989. godine

osnovana je i Postbank.

Poveanje broja trinih igraa, pojava stranih vlasnika i liberalizacija banaka

pojaala je konkurenciju, ali problem kredita koji je nasleen iz prolosti se naglo

poveao zbog finansijskih problema sa kojima su se preduzea suoila tokom

ubrzanog procesa reformi. Iako je dvobankarski sistem u Maarskoj formiran jo

1987. godine, sve do 1990. godine je nastavljena tendencija rasta nenaplativih

potraivanja iz straha da ne doe do bankrotstva preduzea. Izbegavanje drave i

preduzeada podnesu troak prelaska na trino privreivanje imalo je za posledicu

nagomilavanje loih zajmova, ime se stvorio problem karakteristian za sve

bankarske sisteme zemalja u razvoju.

Do 1992. godine brz rast loih kredita postao je jedan od najeih problema za

rad bankarskog sistema u Maarskoj, pri emu je Zakon o steaju 1992. godine jo

vie pogorao situaciju. ok izazvan veoma rigidnim zakonima doveo je do lanane

reakcije zatvaranja mnogih preduzea. Dolo je do velikog broja bankrota. Uz sve to,

finansijska i dravna infrastruktura nije bila tehniki osposobljena za efikasno

sprovoenje steaja.

Sledei konsolidacioni program za banke i dunike implementiran je 1993. godine

i ukljuivao je prenoenje loih kredita banaka na dravu, to je dovelo do znaajnog

kratkoronog poboljanja bankarskog sistema. Korist od konsolidacije zajmova nije

trajala dugo. Portfolio koji je ostao u bankama nastavio je da se pogorava zbog

rigoroznijih kriterijuma klasifikacije i loe pozicije dunika. Novi sporazum o

konsolidaciji banaka definisan krajem 1993. godine uveo je striktnije zahteve za

menadere banaka. Svaka banka je morala da razvije strategiju za unapreenje

operativnih trokova, racionalizaciju organizacije, procedure klasifikacije kredita i

sisteme rangiranja.


42/82


41

Privatizacija banaka je zapoeta putem poveavanja kapitala. Do kraja 1990.

godine dravni udeo u bankarskom sektoru je opao na 39%, kao posledica visokog

udela novoosnovanih privatnih banaka. Meutim, jaka dravna intervencija je ponovo

donela direktno dravno prisustvo u bankarskom sektoru, ije je uee u ukupnoj

aktivi banaka iznosilo preko 60%, a u kapitalu 86%.Pokazalo se da intervencija drave putem zamene loih kredita dravnim

obveznicama ne donosi eljene rezultate u nainu rada i upravljanja bankama. Zato je

maarska vlada odluila da potrai strateke partnere za najvee banke. Prva znaajna

privatizacija banke desila se sa deliminom prodajom Maarske spoljnotrgovinske

banke (HFTB) 1994. godine.

Privatizacija maarskog bankarskogsistema je zavrena do kraja 1997. godine, s

obzirom da je dravno vlasnitvo palo na 21% kapitala banaka dok se strano uee

povealo na preko 60%. Osam od deset najveih banaka bilo je u veinskom stranom

vlasnitvu.

Izmenama Zakona o bankama u 1997. godini, koja je dozvolila osnivanje filijala

stranih finansijskih institucija, dovreno je ispunjavanje obaveza lanstva u OECD i

ubrzano pristupanje Evropskoj uniji. Danas Maarska ima jedan od najnaprednijih

finansijskih sistema meu zemljama u tranziciji.

Strane banke u Maarskoj postigle su razliit stepen uspeha. Banke koje su

osnovane kao greenfield investicije kontrolisane od strane stratekih vlasnika bolje su

poslovale nego privatne banke. U isto vreme, nisu sve greenfield investicije ostvarile

oekivane rezultate. To je bio sluaj u bankama koje nisu uspele da uzmu dovoljno

trinog udela, a nisu radile kao specijalizovane finansijske institucije. Od 23 banke

koje su bile pod stranom kontrolom najmanje pet godina, 10 se moe klasifikovati kao

banke koje dobro funkcioniu. Veina njih osnovane su kao greenfield investicije.

Samo tri banke od onih koje su privatizovane putem preuzimanja su pokazale

poboljanje u pogledu trinog uea i efikasnosti. Po pitanju profitabilnosti i

efikasnosti trokova, greenfield banke su pokazale bolje performanse od

privatizovanih banaka. Slabe performanse privatizovanih banaka bile su posledica

loeg naslea predstavljenog visokim operativnim trokovima i nadprosenim

rezervama.

Broj zaposlenih u bankarskom sektoru stalno je opadao. Izmeu 1996. i 2001.

godine broj zaposlenih opao je za vie od 20%. Kreditne aktivnosti maarskih banaka

bile su skoncentrisane prvenstveno na velike kompanije koje imaju laki pristup


43/82


42

meunarodnim izvorima finansiranja. Stoga e se kreditiranjeu budunosti verovatno

pomeriti prema malim i srednjim preduzeima kao i domainstvima.

2.2.2. eka

Proces sanacije i rekonstrukcije banaka u ekoj odvijao se u okviru tri programa

konsolidacaije. Prvi program trajao je do 1993. godine, a cilj mu je b io da se oiste

loi zajmovi iz aktiva dravnih komercijalnih banaka koji su nastali u ranijem

periodu. Za tu svrhu osnovana je Konsolidaciona banka (KOB). Cilj drugog programa

bio je reavanje loih zajmova koji su nastali kasnije. Najvei broj banaka reio je loe

zajmove uz pomo Konsolidacione banke. Meutim, bez kreditnih analitiara i drugih

kvalitetnih kadrova banke su nastavile da daju kredite po inerciji, to je prouzrokovalo

da su do sredine 1996. godine treinu ukupnih plasmana inili novi loi zajmovi. U

okviru drugog programa eka narodna banka predvidela je etiri varijante sanacije

banaka: poveanje akcijskog kapitala od strane postojeih ili novih investitora,

preuzimanje banaka od strane novih investitora, oduzimanje bankarskih dozvola i

Documents

Bankarske Krize i Restruktuiranje Banaka - Master