Bine-Simonova skala je prvi i najpoznatiji individualni test inteligencije koji su 1905. konstruisali francuski psiholog Alfred Bine i lekar Teodor Simon. Sa Bine-Simonovom skalom započinje period sistematskog merenja inteligencije, kao i čitav pokret testiranja sposobnosti u psihologiji. Skala je sastavljena od nekoliko raznovrsnih testova i meri opštu intelektualnu sposobnost (G-faktor) zasnovanu na Bineovoj definiciji inteligencije: „biti inteligentan znači dobro rasuđivati, dobro razumeti i dobro i pravilno misliti”. Na osnovu odnosa izmerenog mentalnog i aktuelnog kalendarskog uzrasta, određuje se IQ (koeficijent inteligencije) deteta, gde IQ=100 označava da su ispitanikove intelektualne sposobnosti razvijene u skladu sa njegovim kalendarskim uzrastom, IQ<100 da mu je inteligencija niža od prosečne za njegov uzrast, a IQ>100 iznadprosečnu intelektualnu razvijenost s obzirom na uzrast. Urađene su mnoge revizije Bine-Simonove skale, od kojih je najpoznatija revizija američkog psihologa Luisa Termana pod nazivom Stanford-Bineova skala. U Srbiji su urađene dve revizije: Beogradska revizija Bine-Simonove skale Borislava Stevanovića iz 1934. i Nova beogradska revizija Bine-Simonove skale Ivana Ivića iz 1973.

I N T E L I G E N C I J A 2.Ključne reči: inteligencija; sposobnost; količnik inteligencije IQ

Pojam i definicija inteligencijeDefinicija inteligencije je nastala od latinskih reči inter što znači “među” i legere u

prevodu “brati, skupljati”. Sklapanjem ova dva pojma dolazimo do značenja - uviđati međuveze ili međuodnose u pojmovima sa kojima se susrećemo i na osnovu kojih gradimo predstavu o svetu koji nas okružuje.Tokom istraživanja ovog pojma postojale su dileme da li je inteligencija sposobnost rešavanja novih problema i snalaženje u novonastalim situacijama ili je to sposobnost apstraktnog razmišljanja, razumevanja uzroka i posledica nekog problema, sposobnost razlikovanja bitnog od nebitnog, sposobnost učenja i prilogođavanja nekom zadatom cilju. O postojanju i prirodi inteligencije bilo je više sporova nego o bilo kom drugom psihološkom pojmu. Iako postoji više definicija koje se donekle razlikuju, teoretičari se slažu u jednom, da je inteligencija potencijal, a ne potpuno razvijena sposobnost. Smatra se da ona predstavlja kombinaciju urodjenih karakteristika nervnog sistema i razvojne inteligencije, oblikovane iskustvom i učenjem.Ne postoji, medjutim, opšteprihvaćena definicija inteligencije, jer još uvek ne postoji opšteprihvaćena teorija inteligencije, a definicija dolazi tek nakon prihvaćene teorije.

Pojam sposobnostiSposobnosti su svojstva koja uslovljavaju razlike medju ljudima, na osnovu kojih se isti procenjuju, a kao takve su nedeljivo povezane i sa inteligencijom. Bilo da su sposobnosti telesne, psihološke ili socijalne, vairaju u odredjenoj grupi ljudi u odnosu na to koliko dobro ljudi obavljaju odredjeni posao. Ne rade ih svi na isti način, čak iako su podjednako motivisani i imaju slično iskustvo. Razlike medju načinima mentalnog funkcionisanja uslovile su podeljenost na senzorne, psihomotorne i intelektualne sposobnosti.S obzirom na to da i senzorne i psihomotorne sposobnosti podrazumevaju uključivanje odredjenih čula, ili pak obavljanje radnji za izvršavanje odredjenih aktivnosti, jasno su se izdvojile intelektialne sposobnosti, koje se ne mogu otkriti pukim posmatranjem, i one na neki način predstavljaju koordinatore, a samim tim i glavne delove za obavljanje različitih aktivnosti. Odnose se na aktivnosti na višem nivou, one složene, neiskustvene koje odlikuje jos i težina zadataka. Na neki način se smatra da je priroda inteligencije ta koja je uslovila individualne razlike u sposobnostima i načinima mišljenja. Zato ćemo mi u ovom radu najviše pažnje posvetiti proučavanju prirode inteligencije.

INTELIGENCIJA

Inteligencija se najčešče definiše kroz tri shvatanja ovog pojma: a) kao sposobnost apstraktnog mišljenja; b) sposobnost za učenje; i c) sposobnost snalaženja u novim situacijama. S obzirom na to da je inteligencija sposobnost rešavanja problema mišljenjem, gde je suštinska psihička aktivnost uvidjanje bitnih odnosa u problem–situaciji, razumljivo je da se inteligencija najčešće odredjuje kao sposobnost snalaženja u novim situacijama. Pod inteligencijom se podrazumeva sposobnost ili sposobnosti za predzimanje aktivnosti koje karakteriše teškoća, složenost, apstraktnost i ostale otežavajuće okolnosti, uz uslov da problem koji treba rešiti nije bio rešavan tokom ranijih aktivnosti, tj. nije bio u iskustvu (Hrnjica, S, 2003).O tome da li je inteligencija jedna jedinstvena sposobnost ili se sastoji od odredjenog broja različitih posebnih sposobnosti, mišljenja su podeljena. Ukratko, da li je inteligencija opšta sposobnost koja dolazi do izražaja kod bilo koje aktivnosti ili postoji viže nezavisnih vrsta inteligencije? Istraživači se slažu u tome da pored opšte sposobnosti postoje i posebne, ali su shvatanja o prirodi i vezi ovih sposobnosti različita.Akademski orijentisani psiholozi su dugi niz godina istraživali suštinu i strukturu inteligencije, odnosno, tragali su za osnovnim elementima intelektualnog funkcionisanja. Nekoliko shvatanja privlače posebnu pažnju: Spirimanovo, Terstonovo, Gilfordovo, Katelovo, Gardnerovo, Šternbergovo i Golemanovo.Spirman (Spearman, C.): Teorija o dva faktora inteligencije 3.U procenjivanju inteligencije kao složene psihičke funkcije, Spirman je došao do zaključka da uspeh u svakom poslu zavisi od dve grupe faktora: od jednog opšteg (generalnog) koji odgovara onome što nazivamo inteligencijom i od više posebnih (specifičnih) faktora važnih za uspešno obavljanje odredjenih vrsta poslova.Opšti ili “G” (generalni) faktor je, u stvari, ono što nazivamo inteligencijom i najvažniji je za “inteligentno ponašanje”. Specifični(S) faktori dolaze do izražaja u uspešnosti u posebnim vrstama aktivnosti. S-faktor ukazuje na specijalne sposobnosti od kojih zavisi ishod nekog posebnog zadatka ili radnje. S-faktori su ono što se u običnom životu zove specijalna obdarenost tj. talenat ( muzički, logički, mehanički, sposobnosti pamćenja brojeva ili imena ). Na osnovu korelacije koja postoji medju pojedinim grupama specifičnih faktora, Spirman je zaključio da postoji i treća vrsta faktora koje je nazvao grupnim faktorima.Ovakvo razmatranje podelom na generalni i na specifične faktore, koji određuju inteligentnost osobe, nailazi na kritike autora koji se zalažu za multifaktorijalnu teoriju inteligencije, koja u obzir uzima sve relevantne sposbnosti.

Terston (Thurstone, L.): Teorija o sedam posebnih faktoraTerston je osporio Spirmanovu tezu o “G” faktoru kao jezgru i integracionom elementu organizacije sposobnosti. Po Terstonu, uspešno rešavanje različitih vrsta problema zavisi od sedam posebnih faktora: Specijali faktor (S) tj. sposobnost zamišljanja i predstavljanja prostornih odnosa; Perceptini faktor (P) koji se ogleda u sposobnosti brzog uočavanja objekata, u uočavanju razlika medju njima i to posredstvom vida; Numerički faktor (N) se odnosi na sposobnost izvodjenja osnovnih računskih operacija; Verbalni faktor (V) je sposobnost razumevanja reči, njihovog odnosa i sposobnost zaključivanja; Faktor pamćenja (M) se ogleda u sposobnosti neposrednog pamćenja brojeva, slova i reči; Faktor rečitosti-verbalna fluentnost (W) se odnosi na sposobnosti brzog pronalaženja reči, bogatstvo rečnika i tečno jezičko izražavanje; Faktor rezonovanja (zaključivanja – R) se ogleda u sposobnosti nalaženja opštih principa i izvodjenja pravila i zakonitosti iz datih podataka.

Medjutim, Terston je nakon ponovljenog istrazivanja bio prisiljen da prizna da postoji generalni faktor, a Spirman je prihvatio da, pored generalnog faktora, zaista postoje dokazi za ono sto engleska škola naziva grupnim faktorima.Veliki broj naučnika prihvata Terstonovo shvatanje strukture inteligencije. Sve više je onih koji smatraju da inteligencija nije ni jedinstvena sposobnost niti zbir različitih posebnih sposobnosti, već složena sposobnost koju čine opšta sposobnost zajedno sa jednim brojem posebnih sposobnosti.

Gilford (Guilford, P.): Teorija trodimenzionalne šemeNaučnik Gilford je klasifikovao intelektualne sposobnosti u zamišljen paralelopiped. Od šest stranica paralelopipeda tri su značajne i one sadrže sledeće elemente:Prva stranica ima pet elemenata i odnosi se na mentalne procese i operacije koje se javljaju prilikom rešavanja problema i testova. To su pet grupa faktora: 1) sposobnost pamćenja; 2) kognitivne sposobnosti (pronalaženje i prepoznavanje informacija); 3) sposobnost konvergentnog mišljenja (od kojeg zavisi da li se dosledno ide ka nalaženju rešenja u pravcu koji je označen zadatkom); 4) sposobnost divergentnog mišljenja (bogatstvo ideja, kreativnosti i mogućnosti da se za dati problem nadje više dobrih rešenja); 5) sposobnost evaluativnog mišljenja (koje se ogleda u kritičnosti i tačnom ocenjivanju šta je ispravno a šta nije).Druga stranica ima četiri elementa i odnosi se na sadržaje elemenata koji ulaze u rešavanje problema. To su: 1) figuralni sadržaj (sadržaji poput boja i oblika); 2) simbolički sadržaj ( to su znaci i simboli koji zamenjuju brojeve, slova, note); 3) semantički sadržaj (reči,); 4) bihejvioralni faktor (sadržaj) izveden iz iskustva, sadržaj koji služi za rešavanje problema).Treća stranica ima šest elemenata i odnosi se na oblik produkata u kojim može da se javi svaka informacija. To su: 1) jedinice (pojedinačne stvari i figure, njihova imena, izolovane celine); 2) klase (objekti sa jednom ili više karakteristika); 3) relacije (tipovi veza izmedju dva elementa); 4) sistemi (strukture i organizacije medjusobno zavisnih delova); 5) transformacije (promene polaznih stanja); 6) implikacije (očekivanje, predvidjanje javljanja neke pojave na osnovu uvidjanja veze medju elementima koji su povezani sa tom pojavom).Katel (Cattell, R.): Teorija fluidne i kristalizovane inteligencije 4.Katel je, anlizirajući strukturu inteligencije, tvrdio da postoje dva različita izražavanja inteligencije: fluidna i kristalizovana.Fluidna inteligencija je nezavisna od iskustva i izražava se u sposobnosti da se sagledaju kompleksni odnosi, kao i da se primene novi, originalni načini u rešavanju problema. Sadržaj fluidne inteligencije čine sledeće intelektualne sposobnosti. Indukcija, obim pamćenja, asocijativno pamćenje, opažanje odnosa izmedju apstraktnih figura, sposobnost klasifikacije figura, semantičke relacije i semantička klasifikacija. Po Katelu, nasledje značajno utiče na ovu vrstu inteligencije. Fluidna inteligencija dostiže maksimum do 20. godine života.Kristalizovana inteligencija se odnosi na korišćenje prethodno razvijenih i stečenih veština, znanja i iskustava. Zbog toga se ova vrsta inteligencije povećava sticanjem iskustva i obrazovanja. Svoj maksimum dostiže posle dvadesete godine i ne opada sa starošću. U kristalizovanu inteligenciju spadaju: numerička i verbalna sposobnost i sposobnost rezonovanja.

Gardner (Gardner, H.) i Šternberg (Sternberg, R.): Teorija višestruke inteligencijeGardner je medju onim naučnicima koji su zadnjih godina najviše uzdrmali naša verovanja o inteligenciji. On smatra da inteligenciju merimo vrlo usko. Gardner je autor“teorija višestruke inteligencije” u kojoj predlaže osam komponenti mentalnih sposobnosti, osam “osnovnih oblika inteligencije” : lingvističku, prostornu, muzičku, logičko-matematičku, telesno-kinestezičku, intrapersonalnu, interpersonalnu i naturalističku. Ova

teorija je proširena devetom vrstom koja se naziva egzistencijalna inteligencija. Gardner navodi niz argumenata u prilog tvrdnje da je inteligencija specijalizovana ( na primer nadarena deca pokazuju veliki talenat u jednoj oblasti a vrlo prosečne sposobnosti u drugoj). Po Gardneru, ove različite vrste inteligencije nisu u potpunosti odvojene jedna od druge. Pre bi se moglo reći da su to “posebni tipovi inteligencije”, koji uključuju skup sposobnosti koje se zajedno ispoljavaju.Šternberg je, takodje, razvio teoriju višestruke inteligencije, ali pretpostavlja da postoje samo tri vrste inteligencije: analitička (jasno definisan problem, jedno rešenje; posebno je važna u procesu obrazovanja);praktična (nedovoljno jasne, česte situacije sa višestrukim rešenjima); i kreativna (nove situacije, nove ideje). U ovoj teoriji, inteligencija je prikazana kao sposobnost pomoću koje pojedinac rešava svoje probleme, sposobnost koja uključuje i “svrsishodnu adaptaciju na okruženje, selekciju i oblikovanje okruženja koje je značajno za život te osobe”.Gardnerova i Šternbergova shvatanja su ukazala da postoje socijalni i lični aspekti inteligencije, da se inteligencija otkriva u kontekstu dok ljudi stupaju u odnose sa drugima i dok rešavaju svoje životne probleme. Ova ideje je prisutna i u Kantorovom istraživanju socijalne inteligencije i Golemanovom izučavanju emocionalne inteligencije.

Socijalna i emocionalna inteligencijaSocijalna inteligencija (po Kantoru i saradnicim) se sastoji od ekspertize koju ljudi unose u odredjene situacije pri rešavanju životnih problema. Ljudi se razlikuju u svojim oblastima ekspertize; neko može da ima bogato znanje vezano za razne situacije na poslu, neko može znati kako da se najbolje brine o deci itd. Socijalna inteligencija podrazumeva primenu znanja na socijalne probleme u životu, odnosno umešnost u postupanju sa ljudima.Emocionalna inteligencija (EI) predstavlja se kao sposobnost i veština osobe da identifikuje i upravlja sopstvenim i tuđim emocijama. To je sposobnost da se posmatraju sopstvena i tudja osećanja i ponašanja, da se uočavaju njihove medjusobne razlike i da se te informacije koriste kao vodič za sopstveno razmišljanje i ponašanje (Goleman, D. ).Emocionalna inteligencija se sastoji od 5 komponenata: prepoznavanje emocija kod sebe (pojedinac je u poziciji da upravlja tim emocijama); regulisanje emocija kod sebe (pojedinac npr. neće dozvoliti da mu se zbog razočaranja u neostvareni cilj, “pomuti” sposobnost rasudjivanja); samomotivacija, tj. strateško korišćenje emocija u funkciji lične motivacije za rešavanje odredjenih problema (npr. osoba koja je upisala teške studije, u stanju je da se disciplinuje i poveća vreme za učenje); prepoznavanje emocija kod drugih, odlučujuće je za empatiju (pojedinac je u stanju je da shvati kako se neko drugi oseća i da u skladu s tim pronadje dobar odgovor i primereno ponašanje prema toj osobi); regulisanje emocija kod drugih, zasniva se na prepoznavanju načina emocionalnog reagovanja drugih ljudi (osoba prepoznaje i shvata sopstvene emocije i emocije drugih ljudi).5.Ovo pokazuje da se emocionalna inteligencija nalazi u osnovi onoga što Šternberg naziva praktična inteligencija. Posebna vrednost teorijskog okvira emocionalne inteligencije je u tome što ukazuje na dinamičku, funkcionalnu ulogu emocija u samoregulaciji. Ljudska osećanja su značajna determinanta ljudskog ponašanja. Ljudi se ponašaju sa namerom da ostvare pozitivna osećanja kod sebe, ali i sa željom da pri tom izbegnu osećaj krivice i griže savesti. Društvena podrška i pomaganje drugima dovodi do pozitivnog raspoloženja kod pomagača. Kada to neka osoba jednom otkrije, tada može aktivno da oblikuje sopstveno iskustvo, upravo koristeći ponašanje pomagača kao strategiju za izazivanje pozitivnog raspoloženja.Može se zakljućiti da su sposobnosti EI okrenute ka nama i one međuljudske su od enormnog značaja za naš život. One su alati koje naš mozak koristi da bismo oblikovali značenje glavnih

pojmova kao što su ljubav, uspeh i sreća. EI predstavlja relativno novu oblast psihološkog istraživanja, pa tek predstoje dalja proučavanja koncepta emocionalne inteligencije.

Determinante razvoja inteligencije – uloga nasledja i uloga sredineInteligencija se razvija u toku života. Šta utiče na razvoj inteligencije? Vremenom su razvijene teorije da je jednim delom zaslužan nasledni faktor, i kao drugi deo, takođe veoma značajan, su faktori sredine u kojoj živimo. Ova dva faktora deluju kumulativno.Po teoriji o nasleđu razmatra se genetska uslovljenost u razvoju inteligencije. Pritom senavodi veliki značaj činilaca sredine koji aktiviraju genetsko nasleđe i potom razvijaju inteligenciju do stepena određenog u genetskom kodu. Do ovih shvatanja došlo se proučavanjem razvoja inteligencije kod blizanaca koji su živeli u različitim sredinama, zajedno ili odvojeno.Inteligencija se mnogo brže razvija u prvim godinama života kada spoznajemo svet.Vreme u kojem se razvija inteligencija je predmet rasprave i neslaganja među mnogim istraživačima. Dok jedni tvrde da se inteligencija razvija do 15-16 godine, drugi smatraju da se procesi razvoja privode kraju oko 24-25 godine života. Ima autora koji zastupaju mišljenje da se inteligencija, a naročito kod pojedinih osoba, razvija čak i posle 50. godine života.Najveci broj psihologa se slaže da nasledje odredjuje minimalni i maksimalni domet intelektualnog razvoja, a da sredina i socijalni uslovi utiču na dostizanje krajnjih mogućnosti.Uloga nasledja. U razvitku inteligencije utvrdjena je važnost nasledja, uporedjivanjem inteligencije roditelja i različitih kategorija dece. Istraživanja su pokazala da u onim slučajevima gde je nasledna osnova sličnija, postoji i veća sličnost u inteligenciji. Ova podudarnost je posledica nasledja, a ne sredine, što se moše dokumentovati podacima da ta sličnost postoji, ne samo u onim slučajevima gde su roditelji i deca živeli u istim uslovima, već i tamo gde su deca odvojena od roditelja i data drugim staraocima. Inteligencija ove dece je bila sličnija inteligenciji roditelja nego inteligenciji staralaca. I kod identičnih blizanaca, koji su u ranom detinjstvu razdvojeni, inteligencija je bila veoma slična. To upućuje na zaključak da je sličnost inteligencije zasnovana na nasledju i nije posledica uslova života.Uloga sredine, ipak, utiče na razvoj inteligencije, što potvrdjuju istraživanja. Uprkos činjenici da je inteligencija dece koja su odvojena od roditelja ostala sličnija inteligenciji pravih roditelja (nego staralaca), ona je prilično porasla kada su deca iz slabijih uslova za razvitak došla u bolje uslove. Ili, i kod identičnih blizanaca manja je sličnost u inteligenciji kad su oni odrasli odvojeno nega kad su odrasli u istoj porodici, u istim uslovima. Razvitak inteligencije zavisi, pored ostalog, i od toga da li dete živi u boljim ili lošijim materijalnim uslovima, da li živi u gradu ili u selu, da li je pohadjalo školu i da li je imalo podsticaja za intelektualni razvoj.To pokazuje da stepen razvitka inteligencije neke osobe zavisi i od nasledne osnove i od životnih uslova. Ova pravilnost, naravno, važi za pripadnike oba pola. Kolika je uloga nasledja a koliko uslova sredine, teško je precizno utvrditi. Po nekima, značaj, odnosno uticaj, nasledja i sredine su u odnosu 8:2.6.MERENJE INTELIGENCIJE

Testiranje inteligencije zasniva se na oceni raznih sposobnosti - bogastvu rečnika, razumevanju apstraktnih pojmova, sposobnosti razlikovanja bitnog od nebitnog, nivou školskog i opšteg znanja u odnosu na edukaciju i sredinu iz koje potiče, sposobnost rasuđivanja.Za precizno određivanje inteligencije koriste se standardizovani testovi inteligencije koji daju količnik inteligencije (IQ). Test inteligencije predstavlja niz zadataka, izabranim prema odredjenim principima koji omogućavaju da se na objektivan način ispitaju odredjene osobine koje ulaze u sadržaj pojma inteligencija. Od brojnih testova inteligencije, koji su sačinjeni od momenta kada je počela njihova primena za procenu mentalnih sposobnosti, posebnu

vrednost imaju Bine-Simonova skala za ispitivanje inteligencije dece i Vekslerova skala za merenje inteligencije dece (Wechsler Intelligence Scale for Children – WISC) i odraslih (Wechsler Adult Intelligence Scale Revised – WAIS).

Bine (Binet, A.) i Simon (Simon, T.): Bine-Simonova skala inteligencijeInteligencija se meri posredstvom testova koji su prilagođeni godinama ispitanika, a rezultati predstavljaju količnik inteligencije tj. IQ. Količnik inteligencije IQ je numerički prikaz stepena razvijenosti inteligencije i predstavlja razliku između mentalnog i kalendarskog uzrasta. Izračunava se po formuli:

Francuski naučnici Bine i Simon su konstruisali prvi test inteligencije dece, poznat kao Bine-Simonova skala. Ovo je test u kome se polazi od pretpostavke da će zbirni rezultat ispitanika na testovima raznog sadržaja omogućiti procenu opšte razvijenosti mentalne sposobnosti dece.Za svaku godinu uzrasta ispitanika (od 4–16 godina u verzijama kao što je Beogradska revizija Bine-Simonove skale iz 1976.) sačinjen je skup zadataka. Sve skupine zadataka su poredjane u skalu od najlakših (za najmladje) do najtežih (za uzrast od 16 godina).Koristeći ove zadatke, odredjuje se umni uzrast svakog deteta. Dete od 8 godina koje je u stanju da reši sve zadatke predvidjene za tu godinu, kao i sve zadatke za ranije godine, a nije u stanju da reši zadatke za kasnije godine, ima umni uzrast od 8 godina. Njegov umni uzrast podudara se sa njegovim kalendarskim ili hronološkim uzrastom. Dešava se, medjutim, da se umni i kalendarski uzrast ne podudaraju: da dete od 8 godina rešava neke zadatke predvidjene za starije godine, što govori da je njegov umni uzrast viši od kalendarskog (a njegova inteligencija iznad prosečne); ili ako dete od 8 godina ne rešava zadatke predvidjene za osmu godinu i za ranije godine, tada je umni uzrast ispod kalendarskog, a njegova inteligencija ispod prosečne.Prema datoj formuli, dete kod koga mentalni uzrast ima vrednost koja je jednaka kalendarskoj, dobija rezultat 100, što znači da je umno razvijeno u granicama proseka. Kod umno zaostalog deteta koje ima na primer 8 godina, a uspeva da reši zadatke predvidjene za decu od 4 godine, dobija se IQ od 50, jer je:50 = 48/96 x 100 (napomena: 48=4 godine x 12 meseci, a 96=8 godina x 12 meseci).Ovde je umni uzrast ispod kalendarskog i količnik inteligencije je ispod prosečnog.Američki psiholog Terman je sačinio klasifikacionu shemu rezultata Bine-Simonovim testom. Tako se na osnovu numeričkih rezultata iskazuju kategorije mentalne razvijenosti.

Termanova klasifikaciona šema

Raspon IQ Nivoi inteligencije

140 i iznad vrhunska

120-140 visoko natprosečna

110-120 visoka

90-110 prosečna (normalna)

80-90 ispod proseka (niska)

70-80 tupost

70 i ispod zaostalost (izrazita slaboumnost)

7.Veksler (Wechsler, D.): Vekslerova skala inteligencijeVeksler je konstruktor skala za merenju inteligencije dece (WISC) i odraslih (WAIS).Zadaci u Vekslerovoj skali se dele u dve grupe: verbalni i neverbalni (manipulativni) deo. Ova skala omogućuje procenu sposobnosti koje su pod uticajem učenja (putem obrazovanja i kulture). Podela na verbalne i manipulativne zadatke zasnovana je na pretpostavci da postoje auditivno-vokalni i vizuelno-vokalni kanali komunikacije.Za verbalni i neverbalni deo skale se traže zasebne IQ vrednosti. Ako je razlika medju ovim vrednostima u prihvatljivim granicama, iskazuje se i zbirni IQ skor. Ako je razlika velika (veća od ½ varijabiliteta grupe) tada se zasebno tumači svaki skor.Ispitivanjima pomoću Vekslerove skale utvrdjeno je da jedan broj osoba (2.2%) ima veoma visoku inteligenciju (IQ iznad 130). Osobe sa takvom inteligencijom mogu se smatrati nadarenim ili talentovanim.Izuzetno visok IQ je samo jedan aspekt kategorije nadarenih osoba. Istraživanja pokazuju da nadarene osobe, pored ove intelektualne sposobnosti, pokazuju istaknute rezultate u različitim oblastima: matematici, umetnosti, muzici i stvaralaštvu. Pokazalo se, takodje da su te osobe u pogledu zdravstvenog stanja, emocionalnog prilagodjavanja i socijalnih kontakata daleko iznad proseka stanovništva.Što se tiče stepena razvijenosti inteligencije, kod najvećeg dela stanovništva (oko 82%) ona se nalazi u granicama proseka. Iznad proseka je oko 12%, ispod proseka 9%. Broj mentalno zaostalih osoba (sa IQ 70) iznosi oko 3% (Hrnjica, S. 2003).Subtestovi skale inteligencije i pojedinačne sposobnosti koje meri (WAIS-Revised) mogu se videti u posebnoj tabeli:

Subtestovi skale inteligencijei pojedinačne sposobnosti koje meri (WAIS-Revised)

Subtestovi Sposobnosti koje meri Pod uticajem činioca

Verbalni deo

informacije znanje koje pojedinac ima “nagomilano” obrazovanja i kulture

sličnostisposobnost da se utvrdi sličnost izmedju dva objekta

intelektualna sposobnost

aritmetikasposobnost izvodjenja jednostavnih računskih operacija

sposobnost koncentracije

rečnik sposobnost definisanja reči i verbalna fluentnost obrazovni nivo

shvatanje i ponavljanje brojeva

sposobnost pamćenja niza brojeva neurološke funkcije

shvatanje razumevanje društvenih pravila, normi i odnosa kultura

Neverbalni deo (performansa)

dopunjavanje slika sposobnost da se završi crtež koji je nepotpunvizija (slika u mašti) i moć zapažanja

slaganje kocakaanalitičko-sintetička funkcija i sposobnost da se realizuje crtež pomoću kockica

spretnost i brzina motorike

slaganje figuraprepoznavanje celine: sposobnost da se sklope rastavljene figure u ,,odgovarajući poredak” (red)

moć opažanjai manuelna spretnost

slaganje stripasposobnost da se poredjaju crteži u odgovarajući poredak koji ,,priča priču”

način razmišljanja

brojni simbolsposobnost brzine slaganja brojeva po odgovarajućem redosledu

brzina učenja novog i rešavanje problema

Testovi ličnosti. Ovim testovima ispitujemo da li kod pojedinca postoje, i u kom stepenu, odredjene osobine karaktera ili temeperamenta. Testovi ličnosti se najčešće koriste za procenu psihopatologije i osobina ličnosti kod pacijenata kod kojih se sumnja da postoji poremećaj ponašanja. Ovi testovi mogu da pomognu da se utvrdi razlika izmedju osobine ličnosti i poremećaja ličnosti, tačke na kojoj osobina postaje maladaptivna. Postoje dve grupe ovih testova: objektivni i projektivni.

8.Objektivni test zasniva se na pitanjima čiji su odgovori zbirno i statistički analiziraju. Najčešće korišćen objektivni test je Minesota Multifazni Personalni Inventar (MMPI).

Projektivni test se sastoji u tome da se ispitaniku ponudi materijal (likovni ili verbalni) i od njega zahteva da ga tumači. Pretpostavlja se da će ispitanici u svoje tumačenje da unesu (projektuju) svoje emocije, lična stanja, shvatanja i osobine. Od većeg broja projektivnih postupaka, najčešči su: Test nedovršenih rečenica (TNR), Test tematske apercepcije (TAT), Crtež ljudske figure (Mahoverov test) i Roršahov test.Minesota Multifazni Personalni Inventar (MMPI). Ovo je najčešće korišćeni objektivni test ličnosti. Sastavljen je od 556 elemenata na koje ispitanik odgovara izborom tačno-netačno: npr. ,,Moj otac je dobar čovek”; ,,Moj otac je vrlo obrazovan, ali naporan”. Rezultati se obradjuju kvantitativno i grafički, a interpretiraju u odnosu na karakteristke referentne grupe najsličnije profilu našeg ispitanika.MMPI je široko primenjivan u istraživačkoj i kliničkoj praksi jer ovaj instrument omogućuje dobijanje deskriptivnih, dijagnostičkih i prognostičkih informacija.Test nedovršenih rečenica (TNR). Ova projektivna metoda je vrlo jednostavna, sastoji se od niza nedovršenih rečenica koje je započeo ispitivač, a ispitanik treba da ih dovrši po svojoj volji. Npr. ,,Moj otac…”; ,,Ja želim…”; ,,Najviše ljudi…”. Ispitivač analizira odgovore u dovršenoj rečenici. Rezultati su pokazatelj ličnih stavova, motivacije i konfliktnih životnih dogadjaja. Pri analizi podataka odgovori se najčešće svrstavaju u tri grupe: a) neutralne; b) pozitivne (zdrave); c) one koji odaju konflikt. Ovaj test mnogo zavisi od uslova ili raspoloženja ispitanika koji može da podešava (,,štimuje”) odgovore, a to otežava tumačenje rezultata.Test tematske apercepcije (TAT). U ovom testu upotrebljava se 31 slika koje predstavljaju različite figure (po polu i uzrastu) u raznovrsnim i nedovoljno jasnim situacijama. Uputstvo je jednostavno i nedirektivno: ispitaniku se saopšti da je pred njim test koji ispituje ,,maštu” i da on treba da ispriča priču koja ima početak, sredinu i kraj, a sve na osnovu izložene slike. Ispitivač interpretira ispitanikove odgovore u skladu sa psihoanalitičkim postavkama o: nesvesnim sadržajima, motivaciji, konfliktima, simbolizaciji, asocijaciji i identifikaciji.Crtež ljudske figure – Mahoverov test. Ovaj test je primenila Karen Mahover (Machover, K.) u ispitivanju inteligencije dece. Od ispitanika se zahteva da na papiru nacrtaju ljudsku figuru. Nakon toga, može da se zatraži da na drugom papiru nacrtaju još jednu ljudsku figuru, ali suprotnog pola od one koju su nacrtali na prvom papiru. Kod ovog testa polazi se od pretpostavke da crtajući figuru ispitanik projektuje intrapsihičke i interpersonalne konflikte.Roršahov test. Tvorac ovog metoda je Herman Roršah (Rorschach, H.) švajcarski psihijatar. Metod se sastoji od mrlja mastila koje se daju ispitaniku uz nedirektivno i jednostavno pitanje: ,,Šta bi ovo moglo da bude?” Može se primenjivati kod dece i odraslih. Pretpostavka je da se kroz vizuelni opažaj nestrukturisanih stimulusa može doći do podataka o funkcionisanju i datom stanju neke osobe.Testovi sposobnosti i testovi ličnosti omogućuju da se relativno objektivno i brzo utvrdeosobine koje se ispituju. Test za koji su prethodno utvrdjene norme ocenjivanja rezultata, način njegovog primenjivanja i njegove merne karakteristike, nazivamo standardizovanim testom. Rezultati koje dobijamo u ispitivanju testom nemaju, medjutim, apsolutnu vrednost, nisu stopostotno tačni. Njihova vrednost je samo relativna, ali ipak i dalje ostaju najpouzdanije sredstvo za ispitivanje odredjenih vrsta osobina.

U V O D

Koliko smo puta čuli u razgovoru sa drugim ljudima da se komentariše nečija „pamet“. To koliko je neko pametan ili ne, podlegalo je raznim kriterijumima. Za neke od nas pametan je onaj koji je načitan i/ili obrazovan, a za neke druge je to mogućnost snalaženja u bujici svakodnevnih problematičnih situacija. Međutim, u psihologiji se termin „pamet“ pominje kao inteligencija a naučnici su u ovom polju imali veliki problem u definisanju šta je to što

nas čini intelignentnima i u kojim to životnim sferama se inteligencija najočiglednije manifestuje.

O postojanju i prirodi inteligencije bilo je više sporova nego o bilo kom drugom psihološkom pojmu. Iako postoji više definicija koje se donekle razlikuju, teoretičari se slažu u jednom, da je inteligencija potencijal, a ne potpuno razvijena sposobnost.

Neki autori definišu inteligenciju kao sposobnost apstraktnog mišljenja, neki smatraju da je inteligencija sposobnost brzog i lakog učenja, postoje i definicije koje izjednačavaju inteligenciju sa sposobnošću snalaženja i prilagođavanja složenim situacijama što je u funkciji prilagođavanja jedinke. Često se pominju tri osnovne kategorije inteligencije- apstraktna ili verbalna koja podrazumeva veštinu spretne upotrebe pojmova i kombinacije reči, praktična inteligencija koja označava spretnost baratanja predmetima i stvarima u smislu manipulativne sposobnosti, tehničke inteligencije i psihomotornog reagovanja, i socijalna inteligencija koja znači umešnost u postupanju sa ljudima.

Još jedna stavka koja je mučila psihologe bila je šta utiče na razvoj inteligencije. Vremenom su razvijene teorije da je jednim delom zaslužan nasledni faktor, ali ne ono što smo samo genetskim materijalom dobili od roditelja već i sve ono što su nam oni tokom odrastanja pružali u intelektualnom smislu. I kao drugi deo, takođe veoma značajan, su faktori sredine u kojoj živimo i koji su kao druga polovina uticaja veoma značajni pogotovo u periodima odrastanja, kada sredina ima veći uticaj na nas (škola, društvo...). Postoji dilema koliki je uticaj naslednog faktora a koliki je uticaj faktora sredine. U toj dilemi jedno je sigurno: ova dva faktora deluju kumulativno. Utvrdjeno je takodje i da se inteligencija mnogo brže razvija u prvim godinama života kada spoznajemo svet. Razvoj inteligencije se završava sa stupanjem u zrelo doba (18-25 godina života), a kasnije se samo obogaćuje obim znanja.

Za procese inteligencije potrebno je funkcionisanje i drugih psihičkih funkcija, kao što su svest, opažanje, mišljenje, pamćenje, koje su neophodne za normalno odvijanje procesa inteligencije. Za zdrvstvene radnike a time i za stomatologe to ukazuje na uticaj zdravlja za normalno funkcionisanje procesa inteligencije.

Inteligenciju je moguće izmeriti, mada ne baš potpuno tačno, savršeno i u potpunosti. Za merenje inteligencije se koriste testovi inteligencije. Na osnovu uradjenih testova izračunavase količnik inteligencije (IQ-Inteligentiae Quotient), koji se dobija deljenjem umne (mentalne) starosti dobijene testom (u mesecima) i dobne ili kalendarske starosti (u mesecima). Da bi se dobio praktičan broj, dobijeni rezultat se pomnoži sa brojem 100.

Tema ovog rada je “Inteligencija” i obradjena je sa stanovištva poznatih stavova u pslihologiji i poznatih stavova naučnika koji doprinose razumevanju pojma inteligencija. Zbog ograničenog obima ovog seminarskog rada koristili smo samo deo dobro poznatih stavova naučnika, uglavnom iznetih u literaturi: “Osnovi nauke o ponašanju” Prof.dr Ljubivoj Gvoić, Beograd 2007., “Emocionalna inteligencija” Goleman Danijel, Beograd 1997., i Opšta enciklopedija, Prosveta 1978.ZAKLJUČAK

Činjenica je da inteligencija, i način na koji je koristimo, predstavlja bitnu karakteristiku nas samih. Jednostavno rečeno, intelektualne sposobnosti su alati koje naš mozak koristi da bi rešavao široki spektar životnih potreba ili problema.Ne postoji opšteprihvaćena definicija inteligencije, jer još uvek ne postoji opšteprihvaćena teorija inteligencije, a poznato je da definicija dolazi tek nakon teorije. Nije reč o nečemu što je opipljivo, već o naučnim pojmovima. Nemoguće ih je videti ili dotaći, ali ih upoznajemo preko njihovih svojstava i efekata. Smatra se da ona predstavlja kombinaciju urodjenih karakteristika nervnog sistema i razvojne inteligencije, oblikovane iskustvom i učenjem.

Iako postoje različita shvatanja inteligencije, može se uočiti nekoliko aspekta definisanja inteligencije, koji obuhvataju sledeće osobine ličnosti:

moć brzine adaptacije moć brzog i lakog učenja moć apstraktnog mišljenja moć brzine osetljivosti za zadati problem računske operacije i shvatanje matematičkog problema sposobnost korišćenja reči moć globalne sposobnosti

Kad je reč o merenju inteligencije, prvi instrument namenjen proučavanju kompleksnih mentalnih funkcija konstruisao je 1905. godine Binet, i to za potrebe izdvajanja dece koja usled zastoja u mentalnom razvoju ne mogu da prate normalnu školsku nastavu.Praktičari su, medjutim, uvideli da se testovi inteligencije mogu upotrebljavati i za odrasle osobe. Tako je od 1917. godine, kada je američka armija angažovala psihologe da joj pomognu pri klasifikaciji regruta, došlo do šire upotrebe testova inteligencije i u ispitivanju odraslih.

L I T E R A T U R A“Osnovi nauke o ponašanju”, Prof.dr Ljubivoj Gvoić, Beograd 2007.,“Emocionalna inteligencija”, Goleman Danijel, Beograd 1997.,Opšta enciklopedija, Beograd, Prosveta 1978.