broj 26 – januar/februar/mart 2014.

1

sadržaj uvodna reč ................................................................................................................. 2 prevedena poezija Roland Orčik – Bajkoviti pejzaži traume: o najmlađoj mađarskoj lirici ......................... 4 Atila Šandor Pal – Ne znam šta znači reč pra .............................................................. 5 Kata Nađ – Kuhinjski dnevnik .................................................................................... 11 Oršolja Fenjveši – Devojčice pretvorene u šetalište .................................................... 16 poezija Ivana Velimirac – Izlazak zveri sa izlaženjima iz životinja ............................................ 23 Ilhan Pačariz – Pišanje kao pseudonim ...................................................................... 31 Ivan Šamija – Projekat Poljska .................................................................................. 35 prikazi Goran Lazičić – Sloboda iza rešetaka ......................................................................... 41 (Zvonko Karanović – Kavezi) Marko Pogačar – Poslije orgije .................................................................................. 45 (Brane Mozetič – Banalije) Jelena Nidžović – One good ride ............................................................................... 48 (Marko Stojkić – Šecele) Marjan Čakarević – Barok. Pičkematerine ................................................................ 51 (Bojan Marković – Riba koja je progutala svet) Danilo Lučić – Atlas u sivom odelu ............................................................................ 53 (Miodrag Danilović – Sivi zbeg)

pisali su i prevodili ...................................................................................................... 56

2

uvodna reč

Navršilo se tačno pet godina od izlaska prvog broja Agona. U međuvremenu, od početka godine, odigralo se nekoliko pažnje vrednih književnih dešavanja. Uredništvo je ostvarilo saradnju sa paraliterarnom udrugom IDIOT iz Slovenije, koja je krajem januara objavila poseban balkanski broj istoimenog časopisa, posvećen književnosti iz regiona. Bila je to izuzetna prilika da se po prvi put posle dvadeset godina na jednom mestu nađe ono najbolje što se piše na prostorima bivše Jugoslavije, prostorima koji su se, usled međusobnog ignorisanja, pretvorili u samodovoljna geta. U prvom od planiranih balkanskih Idiota objavljeni su tekstovi pesnika i pripovedača iz BiH, Crne Gore, Hrvatske i Slovenije, kao i samih urednika Agona. Posle poeme Stereorama, izašle u novembru u pančevačkoj ediciji Najbolja, potpisnik ovih redova objavio je i Aleatorij (eseji, KCNS) i Jeretički dativ (pesme, Povelja). Izdavački poduhvat Knjižuljak je na dan izlaska ovog broja obogaćen i trećim naslovom, Pokerom Tomaža Šalamuna. U međuvremenu je, takođe, nekoliko kritičara, saradnika Agona, diglo glas protiv urednikā, optužujući ih da su im „oteli simbolički kapital“ te da se isključivo bave „beogradizacijom“ pansrpske poezije. Drugima, takođe saradnicima, smeta otvaranje Agona prema regionu jer predstavlja nezamisliv izlazak iz lokalnih fioka. Treći u Agonu vide mehanizam koji je, kako vole da kažu, srbijansku poeziju doveo na rub agonije. Prozivačima imam samo odgovoriti da im je svaka na mestu. Agon je, de facto, registrovan kao SIMBOLIČKI KAPITALISTA i shodno tome radi na isključivanju onih koji nisu sebe dovoljno isključili samozatajnošću. Kao što se iz prvog pasusa vidi, uredništvo se prema regionu otvara samo da bi izvuklo ličnu korist. Drugim publikama i na drugim jezicima BS0 & VS rado se objavljuju da bi izbegli odgovornost pred učmalim poetskim krugovima, bilo da su stacionirani u Beogradu, Novom Sadu ili Mionici. Najzad, agonija srpske poezije koju ovim glasilom negujemo potrebna nam je samo da bismo istakli sopstvene pojedinačne glasove, da bismo pokazali koliko smo nadmoćni u odnosu na ostale pesnike i pesnikinje, ne samo na prostorima Srbije, već i nekadašnje S F R J. Samopromocija ne zna za granice i ne zanimaju je balkanizacije.

srdačno Vaš, četvoroimeni

Bojan Savić Ostojić-Mioničanin

3

prevedena poezija

4

Roland Orčik

Bajkoviti pejzaži traume o najmlađoj mađarskoj lirici

Mlada mađarska poezija je krik u krhotinama nastajanja i nestajanja. Nakon karnevalske parodije i ironijskog postupka areferancijalne postmoderne osamdesetih i devedesetih, najmlađi autori su počeli da oprezno otvaraju rane ličnih udesa. Nema ni kolektivnih, političkih opčinjenosti, socijalne angažovanosti, zasad se još uvek čini de je to generacija post-istorije i post-politike. Zapravo to je već drugi talas tzv. antropološke postmoderne lirike u mađarskoj poeziji, jer generacija pre njih, autori koji su se pojavili na početku 2000. godine takođe su sproveli taj zaokret. Pesnici u ovom izboru dakle nastavljaju s pisanjem i estetizacijom traume u pesništvu novog milenijuma. Ne možemo reći da je to povratak na pozicije subjekta moderne mađarske književnosti, jer često je teško odrediti identitet lirskog subjekta u pesmama mladih autora. Kod njih je identitet nestabilan, gubi se u matricama i simulacijama jezika. Čak i ta nestabilnost identiteta može biti riskantna, trauma je prisutna u promenama i lomovima perspektive, neprimetno se prerušava iz odrasle u dečiju ulogu. U tom vrtlogu identiteta izviruje groteskni svet bajke, potom prekinute i tako traumatične naracije porodičnih i polnih odnosa. Misterija telesnosti se meša sa surovim emocijama i hladnom sintaksom. A odnos prema telu nije samo odnos prema jeziku, već i odnos prema reprezentacijama traume. Granice tela su granice jezika, međutim, trauma, kao neizreciva dubina mraka, je bezgranični svet tamne ekstaze bola. A poezija je pokušaj da se premosti razlika između tih dimenzija. Pokušaj koji će biti neprestana žudnja za pesničko redefinisanje sitnih, ali ne beznačajnih događaja. Poezija je ta koja im daje značaj, ali ne i značenje. Dok poezija sama ne postane govor nedokučivog, neizrecivog, dakle traumatičnog iskustva. Možda nije slučajna ni izrazita slikovitost mlade poezije, odnosno česta prisutnost vizuelne umetnosti, sveprisutnost vizuelnih mikronarativa. Svi su na fejsbuku, svi projektuju svoje želje i kroz vizuelne kodove. To je samozadovoljavajuće umrežavanje trauma. Pitanje je da li ta slika zamenjuje ili stvara traumu? Slika koja u ovom slučaju postaje metafora i za samu poeziju. Međutim, ovaj uvod nudi pojednostavljenu sliku o mladoj poeziji u ovom izboru, nastojeći da uopšti i tako homogenizuje raznolikost poetika. Ali nek te razlike pronađe sam čitalac izbora. Užitak je njegov. Ja ove autore vidim prvenstveno u kontekstima i konstrukcijama mađarskih pesničkih tradicija (i naravno svetskih). A srpski čitalac će ih primati u svom horizontu očekivanja. Razlike mogu prouzrokovati odstupanje, ali isto tako mogu biti i inspirativne. Neki uvršteni autori su objavili tek prvu knjigu, a drugi je tek sastavljaju. Zajedničko im je da su na početku svojih traganja. U tom traganju nema tragova koje bi mogli pratiti. Jer su ih izbrisali, jer tragove stvaraju oni sami.

5

Atila Šandor Pal

Ne znam šta znači reč pra

Liker s rumom

Ne znam da li sam ti pričao da sam imao jednog ćaknutog,

trećeg dedu. Bio je obućar, stalno mu je iz usta visila

cigareta i išao je u sakou. Na ramenjačama i u džepovima je

imao pepeo, podosta pepela, i svuda su mu ispadale mrve duvana.

Rekao mi je da nikad nije spavao, a ni ja ga nisam video,

premda je uvek znao šta sam sanjao. Stalno je pripovedao

kako je jednom u životu pogledao na sat i od tada zna

tačno vreme. Jednom smo videli kako je neka roda

naletela na dalekovod pa ju je ubila struja. Tada me je

prvi put odveo u krčmu. Taj moj treći deda hteo je da uslika

Boga, pa mi se na najneočekivanijim mestima i trenucima

sa svojom starom Prakticom unosio u lice, ili u nebo,

a potom bi se u mračnoj ostavi molio.

Mislim da ti to nisam pričao. Naposletku mi je na njegovom pogrebu

na pamet palo da su grobari zapravo anđeli, pravi anđeli.

Tog dana sam se naljoskao sa njima, pili smo liker s rumom, voleli su ga.

Voz

Našao sam jedan video na tvom aparatu, od pre

dobrih par godina. Dvadeset sekundi. Sediš na vozu

oslonjena na svoju šogoricu koja čita i gledaš

pred sebe. Možda ga je brat što sedi naspram tebe

snimio. Činiš se umorna, katkad trepneš,

ne znam: na šta li misliš. Na to

šta tvoj tata, koji tad još nije bio bolestan,

radi tih dana, da li je iščeznuo

sa sive sofe, da li je za njim ostalo samo ulegnuće

od sedenja i dnevni boravak koji vonja na duvan,

prazne flaše. Na to kako tvoja mama to podnosi,

da li joj je lice isto tako staro i skrušeno kao sada,

seti li se sebe same na onoj slici u vino-

gorju, seti li ti se tatinog pogleda tamo.

6

Na to kako ti je baba, prenoći li još

da bi mogla da neguje bašticu na obali potoka i vraća li se

u žutu, memljivu, staru kuću. Na to šta upravo radi

tvoj aktuelni dečko, tvoja velika ljubav. Na to

da li se sećaš onog dela u koreografiji i toga

zašto ti u njoj stojiš iza. Na to kada ćeš moći

da napustiš brda.

Čiča

Pre sedamdeset godina pošao sam u svet, otad u ovom

selu živim. Star sam, cigančići me zovu: čiča.

Nedeljno obiđem okolinu, mahnem traktoristima,

provlačim se kroz električne ograde, bežim

od pasa lutalica. Otkako sam došao ima me na

svakom pogrebu, postao sam stalni inventar, kao cveće

ili grobari. Volim maglu dok se zorom spušta,

poput razvezane punđe bakica. U crkvu ne idem,

volim da se verem po drveću. Ne znam šta znači reč:

pra. Pre sedamdeset godina zarobio sam jedan oblak. Ubrzo

potom sam ga pustio kroz prozor. Stalno se vraća.

Pozno leto

Jednog poznog leta, sa šest godina, dobio sam upalu pluća.

Čika doktor F. me je poslao u bolnicu gde mi se brat rodio.

Morao sam da ostanem tamo. Majka kaže da su me svaki dan posećivali,

ali ja se sećam da smo se drugi put videli posle sedam dana, kada

sam mogao kući. Bdio sam svake noći. Zločesti stariji dečaci

su mi bili cimeri; noću su pored uveta svakog mlađeg dečaka

prelivali vodu iz jedne plastične čaše za kafu u drugu,

da se upiškimo. Svakog jutra smo za klopu imali hrskavi pohovani

hleb. Gvozdeni krevet je jako škripao, nisam znao šta se događa

tokom vizite. Svakog dana sam dobijao injekcije, sestra i doktor su

me držali. Svaki put sam, tik pre nego što bi zabola iglu u mene, rekao da

hoću nešto da kažem; zastala bi i pitala – šta. Rekao bih:

ništa, i osetio u butini vrelu bol. Potom bi me sestra u

svom naručju odnela u sobu, ali me nije volela. Posle tri-četiri

dana, kada je ono debelo bure, koji je uvek sedeo ispred televizora, opet

isključio Cartoon Network kada sam izašao da gledam TV, tada sam, dakle,

otkrio malecnu sobu pored naše bolesničke sobe. Unutra je

7

sve bilo crveno, plastična stolica, zidno platno, prostirač, zid.

Jedna devojčica je stanovala u njoj, Kristi, dogovorili smo se da budemo

drugari. Pokazala mi je zašto je tamo, upala je u kadu sa vrelom vodom.

Pokazala mi je butine, sve su bile u krastama, poput mozaika u crvenim

nijansama. Imala je igračke, karte, svakog dana igrali smo crnog petra,

kucnuo bih joj, ona bi rekla da je slobodno, a doktor i sestra kako smo

zlatni. Onda me je, pretposlednjeg dana, sestra prošetala po dvorištu.

Uzalud sam je molio da siđe i Kristi; nije smela. Bilo je hladno, među

smrekovim žbunjem gazili smo žuto lišće do kolena. Na mom se krevetu

moglo spavati samo u fetusnom položaju.

Mantil

Naizmence nosim očev i dedin mantil. Dobio sam ih

na korišćenje, oba su starog kroja, balon, gotovo kao

novi. Moj otac je dedin sin, a ja sam očev sin. Kad je

pradeda još bio živ, u porodici smo nas četvorica imali

ista imena. Imamo i jednu sliku gde nas četvorica stojimo

jedan kraj drugog u porti reformatske crkve. Od pradede

nisam dobio mantil. Očev mantil je topliji a dedin nešto

moderniji, očev plavkast, dedin braonkast. Kažu da čovek

uglavnom nosi gene svojih babe i dede, ili je barem velika

verovatnoća da će približno živeti koliko i oni. Uveče

očev mantil stavim na vešalicu, a dedin visi na

čiviluku. Baš je grehota ostariti.

Oblaci

Ovde je predeo najlepši kada je oblačno. Gusto

nizanje šuma i pustara, peskovita zemlja

i smrekove šume, stoletna topola u ataru.

Razmišljam kako ćeš me se sećati.

Šta će u tebi ostati od ovih šetnji, od

vožnji bicikla po ataru, hoćeš li barem malo

ostati vezana za ovo. To je ravnica. Prostrana nizina.

Pomislim, u poslednje vreme sve češće, ko

je ovaj predeo pošumio. Šta bi bilo kada

bi čitav predeo bio jedno nepregledno drveno more.

Ne znam da li još postoji ikakva dokumentacija o

tim pošumljivačima. Ili kako se ove šume zovu.

Možda i nije bitno šta će od mene ostati u tebi.

8

Pustara, pesma cvrčaka i kolutovi kravlje balege

ili bosonogi starac u usevu. Suvišno je ostavljati tragove.

Šetnja (3)

Muškarac je popodne šetao iza sela. Onamo kuda je i sa ocem,

dok su još imali sva tri psa: dva pulija i nemačkog

ovčara. Tamo kraj cisterne, šinama malog voza, koračajući

po pragovima, pod baštama, a onda zemljanim putem. Nosio je sa sobom

štap za slučaj da sretne pse lutalice, onu drenovinu koju je

još njegov otac dobio od čobana pre nekih dvadeset godina, a kojom je znao

igrati čobanski ples kad zatreba, iako ne ume. Ima desetak godina kako

nije tuda prolazio. Na raskrsnici nije skrenuo, već je produžio

ka trščaku i potočiću. Prešao je most a potom se okrenuo.

Od hladnog vetra ga je zabolela glava. Oblaci na nebu su bili

poput planina, od Himalaja viših planina, negde na kraju sela.

Kod objekata zemzadruge, pokraj grupe stabala pasle su četiri krave.

Provukao se ispod električne ograde i uputio ka njima. Obišao

ih je u širokom luku i nastavio dalje; dve su ga sve vreme ukočeno gledale,

plašio ih se. Produžio je zemljanim putem, zaobišao još jedno tresetno,

pusto parče zemlje; iz tog budžaka pogled mu je dopirao do njihovog salaša,

ali onamo već nije išao. Zapišao je jedan žbun i krenuo kući.

Samo su se njegovi tragovi videli u prašini, ali kao da nisu bili njegovi.

Namerno nije gazio po njima. Razmišljao je šta li mu sada radi draga,

i da je on sada kao neka daleka, neotkrivena planeta čije se

postojanje može naslutiti tek na osnovu njenog gravitacionog polja

i perturbacija koje ono uzrokuje. Dve su krave pak gledale nazad,

kao da su sve vreme bile zaustavljene u onoj istoj napregnutoj

kretnji. Sa brdā je duvao vetar.

Muljača

Od dede sam trčao k njemu, preko zadnje bašte,

da razgovaram. Uvek sam ga nalazio u kujnici, pio bi

špricer ili jeo slaninu, u mirisu dlaka i memle. Dobio bih

šećer, ali ne znam više o čemu smo razgvarali. Neki

tuđi pradeda je bio vojnik u ratu, ne on, zasigurno, koji se

vratio kući sa fronta sâm, a krenula su ih trojica, i neki

tuđi pradeda je rekao da nije teško puškom

ubiti čoveka, već rukom. Valjalo bi umreti kao on,

posle muljanja grožđa, umoran, sit. Ujutru bi me sreo sin,

9

deda mog praunuka, oslovio bi me, ne bih reagovao. Približio

bi se i video da spavam, potpuno spokojno. Valjda bi

završio sa muljanjem i tadašnje se vino ne bi zvalo “ovogodišnje”

ili “prošlogodišnje”, već “onogodišnje kad mi je otac umro”. Mom

bi praunuku majka, na putu iz škole, saopštila da sam umro;

i ne znam da li je baš tada plakao, ali na pogrebu itekako jeste.

Moja snaja bi ga tešila da sam ja već negde drugde, negde drugde,

ali je moj praunuk video da nisam, da su me zatvorili u kovčeg i

da me spuštaju u zemlju. Kuću mu je kupila neka Mađarica iz Amerike,

s kojom je kasnije imao i prisnu vezu; bila je poreklom sa sela.

I njima bih odlazio u kujnicu, ali bi me tom prilikom poslali mamini, da

bih vežbao engleski. Sve su preuredili: druge pločice,

nameštaj; pobelela je pradedina kuća. Onda je tu ženu ostavio

muž, pa je umrla i ona i njena druga dva brata alkoholičara; samo

ih je majka nadživela, još dve godine je živela u toj kujnici i ostavi;

bilo joj je devedeset sedam kad je umrla. Pradedi devedeset dve.

Meni je dvadeset tri. Bilo mi je devet godina.

Ples

Dugo sam mislio na to kako ćeš jednom zasigurno

upoznati nekog izvrsnog plesača. Nekog čija će

ličnost, gestovi, elegancija biti neodo-

ljivi. Nekog kome ne moraš stalno govoriti da

se ispravi. Nekog sa kim će se sve podrazumevati,

svako ispravljanje, pokrivanje, promena, okretanje,

izbacivanje. Nekog ko ume savršeno da vlada svojim telom, sa

kim se lako izlazi na kraj, ko te u svakoj situaciji podržava,

usmerava, i da hoćeš, ne možeš ga pokvariti. Nekog ko i

jedan legenješ ili pontozo1 zna da odigra kao niko

koga si dotad videla. Od koga ćeš zaboraviti na spoljašnji svet,

na svoju prošlost, budućnost, posao, čak i na hod i

selo i dijalekat, i ostaće samo muzika, pulsirajući

zvuk brača, izbledele slike, miris znoja.

I jedan starac, u nekom sasvim drugom predelu, koji misli na to.

1 Mađarske narodne igre.

10

Pijanista

Jednom sam se slučajno ukrcao na prekookeanski brod. To sam

shvatio tek kada smo bili na otvorenom moru. Nikad nisam imao morsku bolest.

Svako veče sam svirao klavir putnicima, mada nisam poznavao note,

kao ni kompozicije. Uveče bi me voleli, ali mi se danju nikad ne bi

obraćali. U to vreme sam hranio galebove, gledao u vodu,

obišao brod uzduž i popreko, posmatrao putnike. Imao sam šešir

koji mi nije dobro stajao; jednog dana mi ga je vetar oduvao sa glave, u okean,

otad sam svirao samo tužne kompozicije i još su me više voleli. Za-

boravio sam kako se zovem. Jednog dana je neka žena stala kraj mene na krmi,

do večeri me je pipkala po ruci a posle je više nikad nisam video. Nakon toga nisam

više ni

izlazio iz balske dvorane; i danju bih svirao. Iskrcali smo se godinama kasnije,

i ja sam otišao kući. Svake sam noći sanjao okean i o tome

da mogu da govorim.

sa mađarskog preveo Ivan Pavičić

11

Kata Nađ

Kuhinjski dnevnik

Najduži mesec Ova kuća nije na prodaju. Sveže je ofarbana. Krajnja soba čini se tihom, ali vremenom ćeš upoznati šumove koji se mogu pogrešno protumačiti. Muž je poput stručnog termina: strano telo u krevetu. Ovde je uvek veče. Na ovom oknu sam svoja pluća nacrtala posle svađe. Pokvarenim rečenicama potreban je svež vazduh. Nalaktim se ka spolja. Gledala bih kako je ono tamo Mlečni put, potrebno je nešto iskonsko i čisto, ali topljenje sve pokvari: dve pole predela cepaju se poput papira koji se suviše briše gumicom. Potom dolazi dugačak hodnik praštanja, dobrano posle ponoći. Nasuprot je kuhinja. Koliko godina sudova treba još da operem da bi razumeo, uvek sam bila samo zakupac.

Gledajući u budućnost to lice će nakon karnevalskog rakijanja razmrviti tu rupu će žbica ubosti taj poljubac će u ormanu poljubiti u tom telu će u novembru začeti ta leđa će nabiti o zid

12

na tom zidu boga hule tu venu tek u zoru mogu prišiti taj miris će na porođajnoj postelji osetiti u toj postelji će još mnogo i mnogo puta u tom srcu ljutnji neće više biti mesta ovaj papir se neće popuniti ovim će pokretom izbrisati, i ovaj će bol istrpeti na ovom će se ramenu isplakati.

Neka bude smešno Želim da bude smešno to kako stojim tu pred tobom, nema mi spasa. Nemoj da se uzbuđuješ, ovo je telo već rađalo drugo telo, bela, padajuća koža stomaka mogla bi biti lepo razapeta zastava pobede. Ili predaje. Da niko od nas ne pobedi, ipak to želim, nemojmo se svađati oko poze. Pokaži i ti svoj stomak, sigurno si kamenje ušio u njega: mustra se precrtava po njemu. Šeta duž kičme i sramežljivi reljef stražnjice zaslužuju ime. Prsne nekoliko dugmića, do beonjače tvojih očiju do zore jedno stigne. I kao da je tako jednostavno: neko stisne jedno dugme, čitavo jutro zavijaju psi. Ne mogu da nađem prsten, ali verujem u uskrsnuće. Ukoliko ja dolazim, biće u redu i ovo kao i sve drugo. Koji bog. Pismo stigne uveče, a oluja vetra se do tada lagano stiša, poput bola. Na susednoj klupi sedi jedan muškarac, na ruci mu bele radničke rukavice, preorali su baštu u naselju. Gleda prema gore, ali dalje od fasade koja se urušava. Vence su od livadskog cveća isplela deca, koja su danas posle podne odglumila smrt. Jedna dinja bačena je sa petog sprata, i kraj nje je legla najmlađa kći. Ocrtale su sebe kredom u boji, i školice, kao mapu uskrsnuća. Vidim te pred sobom, kako pisanje vežbaš slomljenom pesnicom, nasuprot stonom ogledalu. Iza kojih si božjih leđa tako usamljen gde čak ni to nije uteha, da umreš u igri, pitam.

13

Varijacije na temu: leto 1 usta mi imaju ukus sangrije bakarno zvono na katedrali označava podne 2 moje šetnje na obalama senfa zabeleške jedne školjke 3 otisak trave na nekoliko minuta tvoga lica očešljam ti kosu prošlo je poslepodne 4 iza mojih sklopljenih kapaka goreći kandžii plivam ka suncu

Varijacije na temu: proleće 1 motriti iz minuta u minut protezanje oblaka iza ružičastog sočiva aprilsko sunce mi oblizuje pupak 2 svira soul pljušti pljusak na panoramski krov sladoled mi kane na levu dojku imaću značku 3 u uvo ću ti šapnuti svežu tajnu pozvaću Mesec, neka nam postavi večernji sto 4 trag vodi do ovde: latice bademovog cveta na betonskom dvorištu

14

Players Noć je. Sve je svetlo. Prah bode, poput zvezda, ali nije značajniji od morfijuma. Drhtaj delova jedva se naslućuje, bogate krošnje nerava, tvoje ruke na mojoj butini. Kreće lagano ali biće lepo, recimo to tako: uživam. Zatim ću te očarati u pometnji koja nastaje iznenada, jedna zavesa baca plamen, prah se na jeziku otapa u šećer. Poljubiću te. Ja sam bila prizor urezan u retinu, ti si došao po redu vožnje sna, tako smo dospeli u zajedničko telo: neko sanja nas.

Opraštanje od kućnog ljubimca Slušam cirkulacioni sistem, mada se kuća već godinama greje na gas. Metereološki proleće, praktično ovo je prljavo godišnje doba, od jutra do večeri sedim ispred prozora i posmatram igru vetra. Na ulici sneg, poput nečije bljuvotine, i nabubreli plakat s crvenim slovima: javlja o nekakvom dolasku. U meni cirkuliše ništa, tamna seboreja, povremeno se slepi. Postajem glupa k’o malo dete. Svrbim. Ovo, dakle, blago cirkulisanje ne da se zaboraviti, i vlažno coktanje naših puževa od ahata, kada su se, sećaš se, nakon što su primorani da ćute, dugo isprepletali. Pre no što zaspim, prebrojim svoje mrtve, i odaberem jednu tačku na zidu: u nju se udubim mesto tvoje zenice skupljene od divote. Sada postaje lepo.

Kuhinjski dnevnik čula sam eriku kako se kupa čula sam kako se otvara slavina Sunce kako silazi sve je tamo razjebalo to veliko nebesko telo i kuhinjom se još širio smrad zagorelog morala sam da otvorim prozor zadnji deo mlečnog stakla onim andrakom ručicom podizača stakla obloženom pvc-om

15

još je i u kadi zviždukala sama sa sobom može biti da je erika = Sunce? ako i Sunce zvižduće samo sa sobom dok silazi i dok tamo gde siđe pomalo sprži prirodno uređenje koje baš tamo priliči dakle sprženim stenama i biljkama bar što se tiče silaska itekako može da boli ovo opekotine i lažljivo ali uporno zviždukanje da u trenutku njihove smrti još ni ne može mirno da se smesti jer stalno zviždanje svrbi tako da bi najradije iskočile iz predela ali sigurno su oni tamo rukom zalepljeni Sunce još ne zalazi, zviždi, peče, razjebe sve erika konačno izađe iz kade, nadam se da je razmislila o velikim životnim pitanjima i toliko udubila u sebe da više ni ne može da se iscima sada baš ne zviždi jer sada upravo suši kosu i čujem kako gore usijane žice u fenu fen fijuče to je možda još zajedničko da taj vreo vazduh usmeren na čistu kožu glave taj vreo vazduh preuzima čista i glupa koža glave i erika će biti vrela i spržiće se u njoj zvižduk sačuvan za preostali deo večeri sa mađarskog prevela Sandra Buljanović

16

Oršolja Fenjveši

Devojčice pretvorene u šetalište

Lavirint

Ti si sama

ljudska žrtva, stene

bi ti sačuvale svete životinje,

ali ti svete životinje

pasu senku stene.

Svako se budi k’o stena,

uzalud je Sunce lavirint sveta.

Lutala od kruga do kruga,

dvorane dubla u vodi, u kamenu, u ničemu

dvorane dubla u mesu.

nikada otcepljena, molekularna zmija,

koliko izlaza ima?

I koliko tajnovitosti ima jedna jedina šema?

Komplikovanosti prave linije

od uspravljanja do fetusnog položaja?

Tebe ne može zaboraviti.

Ne mogu se obrisati slike,

koje se mogu pronaći uvek i svuda,

stoga od svojih želja formiraš reči,

dok i tvoj nedostatak Sunce ne izdubi.

I dok stigneš to kraja dana,

misli skriješ u strujna kola,

i ležeš na spavanje s kamenjem u džepovima.

Zima

Novembar

Sobu sam okrečila u belo.

Nemam džep. Jedan hor,

Težak veo na garnišnama.

Preko toga bi prepreke podražavanja

dosezale pod moj prozor, ali ne verujem.

17

Samo što u jagodicu prsta, u ormar, mogu da

zaključam. Neki sitan ubod iglom,

kretanje vazduha, i što se prikazalo,

kroz čvorove, i gramzivo

se iznova postaje stvarno.

Decembar

Zidove čistim naprasitošću

srebra, na njima otisci dlanova,

muzika s pet prstiju, dlan

poričem u sneg. Mašta bi

prizvala boje, ali mesto nje to činim

ja. Uzaludna je žrtva ona,

koja se ne završava dodirom.

Sopstveno lice ne mogu da poljubim,

ali mi se prikazuje.

Januar

Do pravougaonika sobe bi padao sneg,

kada bi kroz moje telo moglo da prohuji,

što je anđeosko, beskarakterno.

Što kičmeni stub drži, ispusti

ruka. Ali ostaju

mi na čaršavu fleke od čokolade,

neko je sa mnom spavao, neko

ko se može zamisliti,

jer nije još video belo,

i za večnost je ostavio jedan ukus.

Kao da

Dugačko uže mora da isplete u mašti

onaj ko se trudi da ne misli

na sopstveni pupak. Ko bi dok odmara dlan na trbuhu

radije mislio na začarane životinje.

Slikar četkicom veze po stolnjaku sopstveno ime,

kao da. Potom gozbu oslika

crknutim zecom, praznim peharom, korom pomorandže.

Kuvar je usamljen u punoj ostavi.

I meni je loše,

18

kada dodirnem pupak.

Kao da je nebo tako nisko,

da samo četvoronoške mogu da puzim pod njim.

Koliko bi bolje bilo nastajati,

poput minerala, poput jezera,

poput bola.

Ali mi smo morali da opadnemo, da siđemo

morali smo da izmilimo, morali smo sebi da iskopamo rupu,

razbili smo se u komade, da bismo razbili na komade,

trebalo je da damo ime.

Morali smo da ispletemo užasno dugačko uže,

da bismo se niz njega spustili.

Na visoravni

Na visoravni ne mrda

prolaznik,

materija namazana na drvo.

Žetva kapija.

Infracrveni filter dospe na predeo,

dlanovi na životinje.

Na visoravni ne mrdaju

prolaznici,

jer misle da formiraju ključ,

mada bi za to prvenstveno trebalo da vide jedan grad.

Nacrt gvožđa.

Što je želelo biti

Iskoračivši iz staklenog tela

uzmakne u vrištećoj travi.

Ne tražim ljubimce,

valjda naše Sunce obasjava mnoge druge Zemlje.

Ne mrda, pada joj na pamet da onaj ko iskreno živi

može biti stanovnik čak i dalekih zemalja:

to je priroda kamena.

Dopisivala bi se mesto govora.

Ne pomišljam na polazak,

stakleno telo postaće kuća, dok se vratim,

i ova kašika,

stolnjak,

19

drvo zamišljeno pokraj stola,

mogućnost divnih muškaraca,

i grizli, negde u daljini,

nisam ja,

i blizina, ipak ne daljina:

ispunjeni skelet.

Put svile

Nema iscrtanog puta, idući kojim

vremenom mogu postati suvišna,

konstantno mu se menja pozicija.

Ponela sam kameru sa sobom

da beleži umesto mene,

da mi bude dovoljno da gledam.

Motrila sam jednu jedinu rubin crvenu tačku,

tu se skoncentrisalo ono kraj

čega je projurio auto:

biljna vlakna, munjevite pauze u svetlosti,

kamenjem potkovani konji, brzina ponavljajućeg horizonta

koji formira prste. Ova tačka crvena poput krvi

zaoblila je, što ipak nisam videla.

Izgradila je civilizaciju.

Senzor kamere ogledao se u prozorskom oknu.

Put svile, nikuda,

ukoliko iza njega nije život, koji ne zahteva, koji se da izbeći.

Google street view

Radije bismo stanovali u ulici Oluje, nego Zavežljaja,

u tome smo se slagali,

pa ipak, kada smo pronašli svoj budući dom

u ulici Krvave humke,

odmahnula sam smejući se: nema veze, i Šekspir

je to napisao u Romeu i Juliji.

Gledala sam u svoju budućnost pomoću google street view-a.

Posle sam šetala ulicom u kojoj sam učila da hodam,

i obišla svetleći toranj,

gde smo se prošlog leta zajedno čudili

kako visina beži u daljinu.

Mogu da odem bilo gde, udahnula sam,

20

dok ne posetim maminu kuću,

gde je bila zima ogoljenija od mene, kada

me je prvi put ugledala. U kom mesecu, nakon koliko godina

će je fotografisati ponovo? S radošću sam ti saopštila

da nije dovoljno da vidimo, treba da zamislimo

mesto na kome ćemo u budućnosti živeti.

U noći selidbe u ulici na čije smo se ime

već navikli tako da ništa nije značilo,

mada je u sebi obuhvatalo tvoje ime,

naljutio se se na mene, optuživao moju srpsku krv.

Ponovo u gnevu nepravde da dokažem,

nisi u pravu, ostavila sam te, otišla nigde,

i kada me nisi pustio nazad, tada sam, poslednji put,

razvalila staklo na ulaznim vratima. Raskrvarila sam

zid sveže ofarban za nove stanare.

U urgentnom, gde su mi ušili, od užasa,

da je ipak sve zapisano,

i moja materica je krvlju izbacila jedini dom,

koji bi me zauvek primio za stanara. Tako smo se uselili

u ulicu Krvave humke.

Misao o smrti nije drugo: nacrt

kada planovi i želje izblede.

Kletva

Rodila sam se analognog leta,

ovako je glasila kletva:

moja majka morala je da izabere.

da li će prvi ili drugi deo moga života biti srećan.

Ni danas ne znam šta je izabrala.

O sebi čuvam mnoštvo slika.

Čuvam nebrojivo mnogo stvari

na hard-disku, memorijskoj kartici, u cloud-ima:

ne uspomene, jer se njih ne sećam,

samo ih spremim za nekoga.

Ono što je moje, to je strah da bih mogla sve da ih izgubim.

U nekoj vatri koja će biti samo metafora.

Padnu mi na pamet specifične slike u Galeriji Tejt;

Čitavu jednu epohu, prostoriju ispunila

su deca obučena u nekoga.

Neka moja kletva glasi ovako:

nek vrh jednog brda vetar oboji u crveno,

21

i neka biram, neka u nekoj potencijalnoj budućnosti

moje dete može da me vidi u svom nepostojanju, u svim godinama i vremenima,

ili da mora da me zamisli u skrivenosti moje prošlosti.

Ukoliko izaberem prethodni, sudbina će mi biti digitalni zaborav.

Kada bih se odlučila za potonji, moram da izgubim sve moje slike.

Moram da zamolim jednog lava, da pretvoren u kamen

preda mnom večno drži otvorena vrata.

Devojčice pretvorene u šetalište

Nedeljom su se devojčice poređale jedna do druge,

u dvorskom vrtu, na padini.

S večeri bi plakale za konjima,

i strahovale da, kada legnu,

nikada više neće ustati.

Sada su se, obučene u haljine uspravljene poput kipa

Smešile, starice nagog tela.

Fotograf je bacio poslednji pogled

na njihovu zamagljenu kosu.

Svetlost se poleđuške slila na meko tlo.

Devojčice su se pretvorile u šetalište,

Smenjivanje naših minuta vezale su poput sopstvene dubine,

marljivo kao oni koje nikada ne dodiruju.

Otrčale su daleko, do nepokretnosti i natrag,

i ukoliko su bacile senku,

raspale su se u pozadinu vertikalnosti.

Nedeljiva stvarnost progonile ih je u visinu,

i samo kad bi snevale u svojim žutim pramenovima,

jutro bi im stalo u usta.

sa mađarskog prevela Sandra Buljanović

22

poezija

23

Ivana Velimirac

Izlazak zveri sa izlaženjima iz životinja

Poema prelaza i preskoka u kojoj se govori

o raznoraznim izlaženjima iz raznolikih oblika života, iz životinja, iz stvari i iz oblika, kao i iz svakojakih pojmova

Zveri izlaze iz tela iz stomaka, mahom iz ključne kosti iz laktova iz mladeža na čelu i na stopalu iz krčanja creva

24

iz praskanja žuči iz utrnulih utroba iz džigerice sa lukom izlaze iz pete (ako su male i načitane a divljenje im je uzajamno) zveri izlaze iz jezika otresaju kapljice vokala koje bi da opišu raspon da se rastegnu u novom prostoru u ovoj kadenci graničnih govora na mestu prelaza još amorfne zauzdanih vratova zveri izlaze iz sna životinje ne spavaju dok ih gledamo spava njihova strepnja i sanja našu odanost i od tog sna buncaju zveri i pište i plaču i škrguću zubima

25

(što su ih ostavile iz sebe, posejale po putu, ako su sklone mistifikaciji) dodir im se meri udaljavanjem galaksija i linijom zalutale komete izvire glava iz glave glava psa izrasta iz temena mačke izbija iz travnjaka iza ograde od divlje kamilice ruka iz ruke i ko se bolje igra sa kim od njih dvoje zver u jeziku breme anđela koji praštaju pušteni niz isušeni fonetski kanjon slepog slova krute usne zveri izlaze iz zaposednute a tek što su se óbrele

26

na zaravni pred liticom zašlog uma njenog crnog sunca što se vrti oko hladnog mesesa sa zečijim profilom zveri izlaze iz plasta zlatnih igala u kojem je zagubljen krvavi prst zveri izlaze iz basni najgorih tamnica izlaze iz metamorfoza u kojima nikada nisu ni bile zveri izlaze iz metáfora tesne sobe pošklobučenog parketa zveri izlaze iz retkog voća dok je još zeleno iz dinja esejiste iz dudinje melanholika i iz melanholika po svim šavovima iz bledih ribizli Marije Antoanete

27

izlaze zveri iz nara iz maka iz semena gorčice i sladića izlaze iz zakrčenog puta jezičkih spoticanja glasovnih neartikulisanja iz mucanja iz neizrecivog oklevanja iz telesnih sokova (što nalaze svoj trag i transcript u rukopisima razlistalih značenja) zveri izlaze iz ogledala iz uglačanih površina iz sna mrtve ruže iz ruže vetrova iz svelih Ronsarovih pupoljaka koje miriše Rilke dok udiše slan vazduh iz repa psa iz napuklog krčaga iz tikvi i vreža vinve loze zveri izlaze iz

28

jezika sa katancima iz mrtvih slova iz krivotvorenih ćutanja iz pseudo-Longina pseudo-uzvišenog iz savršenstva kraja i iz kataloga uzornih smrti iz popucalih žica instrumenata iz usamljenog ivera iz poluostrva plutajuće postelje izlaze zveri iz poljskog klozeta sklepanog pod smokvom od dasaka starog oraha koji gori od novinskog papira strana sa umrlicama dok belim sokom plače smokva čije stablo već pucka dok mirise ta ista orahovina izlaze iz makaza za orezivanje (i onih sa zatupljenim vrhom iz dečije dnevne more koja ispisuje tomove književne kritike)

29

iz taloga od plavog kamena i tako izgara čitav vinograd izlaze zveri iz mulja iz poplava u Bezdanu iz niskog vodostaja u Lincu iz kapi u kojoj je progledao punoglavac iz amfibijskih žanrova iz knjige o žabama, dvojezične iz oblutaka sa tragom rđe iz umotvorina rečnih crva zveri izlaze iz uputstava priručnika i uzoraka iz posledica orošenih kapljicama znoja iz posveta – avetinjskih darova golih duša golih udova iz povodaca i okovratnika iz lanca uzročnosti iz muzejskih okova bukagija klasifikacije đuladi neprežaljenih reči

30

iz metafizičke jabuke iz gravitacione zebnje vrtoglavice u Pizi ili na Gardošu iz žada opsidijana žrtvenog noža proze oštrice na kojoj krvari zalutalo srce svih knjiga koje su mu posvećene (. . .)

31

Ilhan Pačariz

Pišanje pod pseudonimom

u trkačkom sektoru

na gradskom stadionu alber kami

momak koji brine o terenu kaže

dugo te nije bilo bo

mekoća tartan staze

prolazi kroz đonove sprinterica

i šalje prijatnost u sve kutke tela

novembar je

krv i mandarine jure mojim krvotokom

sunce i mraz

oduvek sam voleo paradokse koji to nisu

prve krugove osvajam polako

bradati trkač traži odgovarajući ritam

trčim

u smeru suprotnom

od smera kazaljke na satu

trčim

ako pažljivo pogledaš

u mojim nogama videćeš krila

trčim

probija znoj i

napor postaje anestezija

trčim sve čvršće

trčim da ne bih pušio

trčim da primirim gnev

trčim da ostanem u formi

trčim da bih sutra lakše disao

32

trčim a editorsi mi papillon sviraju

trčim kao da od mene zavisi rotacija

zemlje

trčim da je zaboravim

tetovaža

imam tetovažu koja šeta

danas je na desnoj podlaktici

prošle nedelje je bila na levom ramenu

nije mi baš prijatno kada se pojavi

na vidljivom delu vrata

ili čak na licu

jednom sam je ispod tuša dugo tražio

juče si bila na butini

gde si sad

morao sam da uzmem malo ogledalo

i da uz pomoć zidnog pregledam leđa

nije je bilo

nije mi bilo svejedno

najzad sam se setio da proverim tabane

o da - bila je na jednom

bio sam u pravu

hajzenberg

vraćao sam se kući kad sam shvatio da ne mogu više

procenio sam da ljudi iza prozorá

u ulici kojom sam prolazio spavaju

a i da ne spavaju ja ne mogu više

tako sam došao do jednog zida i počeo

ali pre nego što sam počeo

dao sam sebi novo ime koje ću nositi kratko

samo za tu priliku

nazvao sam se hajzenberg i

33

govorio sam tiho

pazi na patike hajzenberg i

niže malo hajzenberg i

vidi ovo jezero mesečine hajzenberg i

zažmuri hajzenberg i

da li su ovo nečiji koraci hajzenberg i da

bilo je uzbudljivo to pišanje pod pseudonimom

muzej mostova

video sam nepregledan hangar

pretvoren u muzej u koji su preneti

mostovi sa svojih mesta

iznad reka klanaca morskih zaliva

na obalama sam video rastuće

mase stisnutih zuba i šaka

razjarene što nema mosta

da preko njega pređu na drugu stranu

video sam lučne i pokrivene

kilometarske i nepokrivene

hiljadu godina stare i

svega tri metra duge

video sam mostove koji

kad se ugasi svetlo u muzeju

na prvi pogled liče na sazvežđa

danima sam obilazio te kamene

drvene betonske čelične viseće

opčinjavajuće konstrukcije

čvrsto fiksirane za plafon hangara

do čijih me je ograda jedan kran

podizao odakle sam video

rastuće mase na obalama

razjarene što nema mosta

da preko njega pređu na drugu stranu

34

oči u oči

sedimo jedno naspram drugog

na razdaljini

od nekoliko stotina kilometara

niko ništa ne govori

gledam - šara olovkom po papiru

kiša i sneg padaju istovremeno

poslednje što sam rekao bilo je

stavi tačku i nacrtala si lovca na horizontu

saga

saga je lajala na kanalizacionu rešetku

prvo sam pomislio da se obraća nekom od mojih predaka

posle sam shvatio da je nanjušila nekog od naših savremenika

(mogu ljudi da žive jedni pored drugih i jedni sa drugima

a da ne budu savremenici)

gledao sam je naoštrenu i mislio

saga

beli psu

znaš li da si ime dobila

po policajki s poršeom iz švedsko-danske serije

u povratku su se nizale indigo ulice u magli

a nejasna lica su zapljuskivala mostove

tek što smo se našli među nežnim zidovima doma

na jednom automobilu parkiranom dole

na početku ulice

upalio se alarm

šubert

smrt i devojka

i mi smo se pogledali

35

Ivan Šamija

Projekat Poljska

- odlomci -

*

Za ovaj eksperiment morao sam falsificirati evoluciju. Bestežinske kapi prve proljetne kiše kotrljaju se sporo niz listove paprati i dozivaju filodendrone, najniži vegetacijski sloj brazilske prašume, poprište nesreće od koje sam pobjegao u Poljsku. Zato sam u Poljskoj ugušio evoluciju paprati i jednosupnica, izbrisao neparne cvjetne formule. Jedino dopušteno mjesto samoće u Poljskoj je pripitomljeno mekim tapetama gostinjske sobe. Samoća se otapa u toplim porculanskim šalicama i isparava u književnost. Sve ono što ovdje ne posjedujem, proljetnu poplavu rasta u prozorskom okviru, upario sam kako bih spriječio užas susreta sa stranom samoćom prirode, onaj stravični bol kiselinom izgrižene leđne moždine koji nam prostruji tijelom kada nam se u pogled koji se lijeno preljeva zelenim dnom prašume zarije krvava zublja rascvale bromelije. Poljska je prozračna kupola, široko natkriljuje život poput tanke stjenke tropskog staklenika u botaničkom vrtu. Ali evolucijska cenzura provedena u njenom začetku strukturu joj čini šupljikavom. Svaki pedalj svake neizmišljene šume gušći je i sadržajniji od cijele Poljske. U zakržljalom evolucijskom stablu ovog izmišljenog svijeta nikad nije izrasla grana saprofitnih bakterija pa suho otpalo lišće ovdje nikad ne istrune. Taloži se iz jeseni u jesen i polako zatrpava ovaj eksperiment.

* Poljska je bila i soba i otvoreni prostor. Scenarij se ponavljao ovako. Kada bi nepropusnost zidova počela stvarati oblake ne-života, izjurio bih van. Tijelo izobličeno od tog sobnog vakuuma polako bi povratilo oblik. Bockavi udarci ponovo bi uspostavili napetost kože, izazvali pobunu osjetila. Sav život oko mene prijeteći me umirivao i mogućnost povratka bila je zaboravljena. Onda bi prošla kola s nekim prijateljem i pozivom. Uvijek bih zahvalno prihvatio, dopustio da me mirno uspava tuđa udomaćenost.

* Ponekad se ljeti na Poljsku spusti oluja. Noć se privuče kao teretni vagon pun ugljena. Visoko gore oblaci se mahnito miješaju oponašajući slavnu bitku, sve bitke odjednom. I niz nebo se sjuri vjetar. Sve ono što nije duboko uraslo ili gusto udomljeno razbježi se na sve strane. S posebnim žarom vjetru se prepuste tkanine. Tepisi prebačeni preko prečki za klofanje, uštirkane plahte obješene o užad za sušenje, pernati popluni prostrti preko prozora, šarena jata kuhinjskih krpa, baldahini i cerade, plavi kombinezoni i grimizne halje, oštri habiti i glatke podsuknje, rupci i stolnjaci, gaze i pregače, sve se razleti pogledom. Kao da su kuće poludjele od vjetra odgrnule sav suvišni pokrov. U svome pomamnom nabiranju i vijorenju, nadimanju i prepletanju tkanine preplave krajolik kao oživljeno izumrlo carstvo bića, ni biljno

36

ni životinjsko. Zaslijepljen tim teatrom šepurenja, tek kasnije primijetim visoku smreku pred prozorom, njenu naviku kojom se povija na vjetru kao da vježba smrt svega. Smreka ne primjećuje ludilo oživjelih tkanina, zna da taj spektakl neće završiti raspadom, iscuriti pod zemlju, ugustiti se u naftu, ugasiti čvornatu bol žednog korijenja. Shvatim tada i sam da u tom gibanju tkanina nema ničeg do razmetljivog viška vjetra, pukog nadahnuća, loše poezije koja prepušteno propada površinom jezika, mlade zrake proljetnog sunca koja proklizi krijestom vala bez da prodre u grobnu noć podmorja. Polako izgubim interes za događanja u donjim slojevima i uronim uvis u ponor oluje. Ali na putu tamo pogled mi se zadrži u žutom ljeskanju visokog prozora susjedne vile. Dugo promatram nadimanje zastora na tom prozoru koji u sporim valovima turobne sonate krvari olovne oblake obiteljskog popodneva u olujno nebo kao teške topovske kugle u prozračni polusan jezerskog jutra. Gibanje tog zastora duboko uraslog u pljesnivu tamu, u muk obiteljske nesreće koja kola visokim salonima sušta je suprotnost bezglavoj prepuštenosti vjetru odmetnutih tkanina. Sa prezirom duge povijesti vijori zastor u oluji kao crnom lavinom poraza napunjena jedra jedrenjaka koji ponire uz vjetar. U mreškanju zastora čitam razgranat zapis koji se mučno probija iz ugruška ukopanog dublje od jezika, zapis o melankoličnoj postojanosti nedjeljnih obiteljskih ručkova, o svjetlu Božića koje se pali u bliskom luku aorte, o čvrstim navikama koje kao gliste kopaju dane u gustom kavezu sudbine. Ima u gibanju tog zastora iskustva starih stabala koja znaju kako će skončati svijet i prepuste se smrti kao zujanje ljetne livade večernjoj kiši. S mirnim užitkom promatram malo zastor, malo smreku, koji kao u nekom tihom savezništvu odolijevaju oluji, zastor svojom gustom udomaćenošću u sudbinu obitelji, a smreka dubokom uraslošću u krvavo klupko evolucije.

* Konstrukcija Poljske najugroženija bila je ljeti. U proljeće i na jesen sve se ukuhavalo u gustu juhu, u kipuću pjenu rasta, rada i preobrazbe. Zimi smo praznine koje bi se otvarale od bezdogađajnosti punili pričama i staklenkama zimnice. Ali ljeti, ljeti se Poljska približavala samoj granici nestajanja. Podne, taj trenutak prozračnog potopa, kad bi se sunce poput požara razlilo krajolikom, rastezalo se i Poljska se razrjeđivala do krajnje molekularne osamljenosti. Sve sile koje su pokretale čestice od kojih je bila sazdana Poljska ulijenile bi se, razvodnile do vrlo blage slutnje koja nije mogla uspostaviti nikakav teritorij. Kao na preeksponiranoj fotografiji sunce je brisalo sve razlike i sagorijevalo jednu po jednu pore tame u koje se poput sjemenke ukopavao gusti tekst Poljske. Poljska je ljeti postajala potpuno ispran rukopis za kojeg znamo da ga nikad nećemo moći pročitati, ali njega od entropije prazne stranice, a nas od beznađa svijeta bez razlika, još čuva samo slutnja da je nekad, u nekoj prošlosti ili budućnosti, nešto značio. Omara se prelijevala poljima poput snijega, ali za razliku od njega nije prekrivala nikakva zamišljena tajna događanja. Ljeto je bilo gusta, topla i tupa, anestezirajuća kiša od koje je sve postajalo mekano i lelujavo. Kako bi preživjela, Poljska je tonula u ljetni san kao u uzavreli ocean koji joj je omekšavao kosti i pretvarao ju u sluz koja se bez otpora prepuštala suncu. I cijela je Poljska polako postajala tanka opna, tanja i od najnježnijeg jezika. Zatim bi se jednog jutra probudili sklupčani i zasuti zvukom rijetke, hladne i reske, kiše koja je punila kaverne potpune praznine koje je u tijelu Poljske ostavila zaraza ljeta.

37

* To se događalo prvih jesenskih dana. Jabuke u voćnjaku bile su slatki crveni ugrušci ljetnih obećanja. Pogledom sam ih tjerao da ubrzano istrunu. Želio sam umrijeti prije nego dođe zima jer smrt je bila jedino obnavljanje u koje sam još vjerovao. Nisam želio preživjeti, a čak se i kroz debelo stakleno zvono ove izmišljene Poljske uvijek probije dovoljno prošlosti i budućnosti da se preživi svaka zima. Zato sam pogledom trulio jabuke, te kapsule bezbrižnosti minulog ljeta.

* Poljska je pogled kroz mutno staklo kuhinjskog prozora. Vani se preljeva razmaz jesenskog voćnjaka. U žutom saću prozora, u očvrsloj sunčevoj koroni, plodovi pucaju i razlijevaju se pogledom, granice rastapaju, stvari sljepljuju jedna s drugom i gube ime. Prozorsko staklo zna tajnu književne alkemije i isisava sve ono neljudsko iz pogleda. Kroz mutno staklo kuhinjskog prozora gledam jesenski voćnjak, namreškanu apstrakciju boja, i uranjam u gusti sirup jeseni dublje nego kada se gol zakotrljam niz njene obronke.

* Poljska nije samo pogled pripitomljen toplim bojama jeseni, vjera u prostor koji se obnavlja sam bez dotoka energije od koje može sagorjeti. Poljska je i jednolično kruženje vremena umireno jednakom udaljenošću plodova koji će istrunuti koji mjesec kasnije i pupoljaka koji su se otvorili koji mjesec ranije. Svako usporavanje i ubrzavanje pokretanje je katastrofe. Tada zaboravljam imena stvarima koje uspostavljaju prostor* i samoća postaje samoća samog tijela. Spašava samo koža koja se prisjeća dodira koji su se dogodili prije nego je nastala Poljska**. * Jedan od mogućih nizova imena za stvari koje uspostavljaju prostor Poljske započinje ovako: sirup od bazge, krijesnice, tepisi prebačeni preko prečki za klofanje, kola natrpana ciklom, zimnica, oranica prekrivena maglom, lokvice kiše, gomolji krumpira, pečenje rakije, suhe krošnje... ** Poljska je možda nastala u predahu između zagrljaja, istkana iščekivanjem kojim se omatalo prognano tijelo.

* Kako je jesen preuzimala vlast nad prostorom Poljske, tako se u seoskim krčmama sve češće govorilo o nadolazećoj propasti svijeta. Najviše se strepilo od katastrofa koje su se davno dogodile. Najavljivao se početak posljednjeg velikog rata, najveće pošasti koja je ostala još urezana u tijelima najstarijih seljana. Dolazak hladnog vjetra sa sjevera, onog koji nas podsjeća da je sva materija u konačnici porozna, prizivao je bujice koje su se jednom promigoljile neopaženo mimo svih osjetila i prkoseći snažnoj gravitaciji seoske svakodnevnice odvukle muškarce s onu stranu istočnih planina. Njihove žene sanjale su kako im se polegla tijela stapaju s jednoličnim krajolikom odavno zapuštenih polja i polako ih prekriva magla koja se mučno probija kroz neljudsku hladnoću. Nisu znale je li to smrt ili tek način na koji se postoji s onu stranu istočnih planina. Onda su prestale sanjati i zaboravile da su imale muževe. Ostala su samo imena za koja više nitko nije znao kome pripadaju uklesana

38

u zavjetnoj kapelici, upisana u popisu dužnika u krčmi. No, ubrzo je i taj pisani trag nestao. Bez uporišta u svijetu i neizgovarana, slova su se urušila u nečitljive mrlje. Za posljednjeg velikog rata u Poljskoj su ljudi hrpimice nastajali, ali o tome se nije govorilo. Glasa iskidana muklom strepnjom svi su tada neprestano govorili o žitu koje će ostati nepožeto i oštro razderati mladi snijeg, krumpiru koji će neizvađen istrunuti i poput gangrene izjesti utrobu zemlje, šljivama koje će neobrane sagnjiti na stablima, njihovu sladoru koji će nepohranjen u staklenkama zimnice iscuriti s grana i ljepljiv ugušiti svijet.

* U Poljskoj nitko nije putovao vlakom. Oštri strah bi u trenu poharao selo kad bi se kao potres iz daljine dokotrljao zvuk željeznice, ta potmula tutnjava koja je urušavala spokoj krvotoka razbijenog u ledene kristale koji bi resko rasparali žile. Jednog dana znatiželja mi je nadvladala strepnju i potražio sam jezgru tog straha. Na kraju obrasle staze kojom odavno noga nije kročila dočekao me zaboravljeni ranžirni kolodvor zarastao u travu i šiprag. Na zapuštenom tlu hladno je blistao čelik teretnih vagona, uglancanih kao da su tek izašli iz tvornice. Tok vremena ih je obilazio, poprište neiskupljive grozote. Dok sam promatrao taj prizor, umjesto otrovnog košmara masakra i ludila o kojem su govorili najstariji seljani osjećao sam tek olovni teret zlokobne tišine koja mi je gnječila pluća. Kao da su najkrvoločniji demoni koje je ovamo privukao miris gustog zla slijepljenog za teški rurski čelik pobjegli izmučeni besmislom vječnog ponavljanja istog užasa koji se zbio u ovim vagonima.

* Prije nego Poljsku pokosi zima, kao val u dnu eksplozije ugasi oči koje se nisu uvukle u brloge i ostruže svaki stršeći puls sa mrtvačkog povoja zemlje, penjem se na planinu i gledam selo dolje u kotlini. Kao dah goveda zalutalog u zimskoj noći iz promrzlih krovova suklja dim i ja se mislima uvlačim duboko u probavu sela, u toplinu kuhinja, u buku kovačnica, u žamor krčmi, u smrad staja. S večeri se upale svjetla i selo se zažari u rovu hladne noći kao Badnjak duboko u glečeru zime. I onda padne noć i selo uroni u spokojan san. Dok ono spava ja vidim kako puni mjesec budi oštru glad u kljunovima crnih ptica koje kruže nad njime. Čujem zavijanje vukova, taj duboki ponor tuge kojeg samo pokolj može ispuniti. Duboko u kostima osjećam kako se lome kosti planine i slutim lavinu i slutim odron. Vidom mi prolaze trnci dok gledam zvjezdano nebo, prijeteće kao roj otrovnih pčela. I onda duboko u ponoru noći, nazubljeni strah raspara tok vremena i u selo uđe vojska crna kao ugljen iz njemačkih rudnika. Rafal prekine igru i rad, vojska izađe, podnevno sunce osuši crijeva razlivena ulicama. Zatim vrijeme polako zdrobi kamene zidove napuštenog sela i sve preraste trava. Još dugo umorni putnici na tome mjestu podižu šatore i pale vatru za noć, kao u brlog uvlače se u sitni utor u dubokoj potki prostora koji je ostao kao jedini nevidljivi trag da je ovdje nekad živjelo selo.

* U kratkim popodnevima poljske zime pogled nam se uplete u prazne krošnje i ostane tamo zarobljen sve dok se na svijet svom silinom ne sruči gromada noći i izbriše tu suhu razgranatost. U bistrim noćima punog mjeseca koje se oprezno slijevaju na krajolik labirint krošanja odolijeva i pogled nam ostane zarobljen danima. Primamljivost obezlišćenih stabala nije morbidna, ne privlači nas život koji više nije već život koji još nije. Pogled se omata oko

39

raspucale kore opreznom nježnošću nametnika koji se brine za domaćina. Ono što ne vidimo pod korom nije smrt već prezimljavanje. Zimi se Sunce udalji od Zemlje i voda u zraku se ulijeni u sporo migoljenje izmaglice i još dublje u ledenu koru kojom krošnjama klizi posivjelo nebo. Sve to život pod korom stabala oslobađa nužnosti rasta i zavođenja. Život drveća tada je najslobodniji, u prostoru zimske kontemplacije zauzima sve moguće forme. Kada se za nekoliko mjeseci Sunce ponovo približi Zemlji oljuštit će niski pokrov sivog neba i krajolik će ponovo zadobiti vertikalnost. Povučena naglim nadimanjem svijeta tkiva će iscuriti kroz raspucalu koru stabala. Poplava zelenila nas će rastrčati po prirodi. Ali, tek ako u tim proljetnim lutanjima naiđemo na obezbojene lagune zaostale u naglom povlačenju zime uvidjet ćemo kako klorofilni tragovi vegetacijske ofenzive ne uspijevaju ispisati više od “ja sam stablo”. S nostalgijom ćemo se prisjetiti guste razgranatosti teksta kojeg smo danima pogledom iščitavali iz praznih krošanja koje su ispunjale skučeni svijet poljske zime. Užitak kojeg ćemo tada pokušati evocirati užitak je čitača, fantazija o knjizi ispisanoj nepoznatim pismom koja sadrži sve moguće priče, knjizi čija je nepronicljivost garancija njene neiscrpnosti.

* Kada se potop poljske noći ugusti u orahovu ljusku, prestajem disati i promatram. Planina zastire pogled, crna gromada ukopana u dno crnog jezera. Prizor se probija kroz noć sporo kao povijest prije jezika, mučno kao glista kroz leđnu moždinu. I onda duboko, stiješnjeno u okoštaloj kapilari noći ugledam slabo svijetlo kako se uspinje putem usječenim u planinu. Netko nekamo odlazi i spašava svijet.

40

o poeziji

41

Goran Lazičić

SLOBODA IZA REŠETAKA

(Zvonko Karanović, Kavezi, LOM, Beograd, 2013)

Zbirka Kavezi, poput prethodne Karanovićeve knjige Mesečari na izletu (2012), pripada graničnom, hibridnom žanru poezije u prozi. I ranija Karanovićeva poezija bila je izrazito narativna, ali u dve nove knjige autor je otišao još nekoliko koraka dalje u prozaizaciji poetskog teksta. Možda bi preciznije bilo reći je u pitanju poetska proza, nego poezija u prozi. U svakom slučaju, reč je o žanrovski fluktuirajućoj i „otvorenoj“ formi, pa se Kavezi takođe mogu posmatrati i kao poema ili poetski roman u fragmentima. Fragmentarnost se u Karanovićevoj novoj knjizi ogleda u razasipanju ulomaka pretpostavljene celine koja (izgleda kao da) se krije iza teksta. Duž teksta su razasuti tragovi i signali, najčešće kao motivi ili scene

koje se ponavljaju u istim ili donekle transformisanim oblicima. Kroz njih se nazire celina koja do kraja ostaje neodređena i neuhvatljiva, tako da čitanje Kaveza na jednom nivou postaje rekonstrukcija „fabule“ i razotkrivanje identiteta junaka. Glavni junaci – ili možda je bolje reći – prvi pojavni par glavnih junaka Kaveza su Žicoliki i Pticolika. Oni su poput negativnih, zlih anđela, nešto kao antipodi Vendersovih protagonista, koji na kraju zaista i odlaze u Berlin, gde nameravaju da „spoje posao i zadovoljstvo“ (8; 77). Nije do kraja jasna pozicija tih „anđela“, odnosno „demona“: da li im je misija da zaštite i spasu dvoje neimenovanih glavnih junaka knjige ili im upravo oni rade o glavi. Dvoje junaka mogu da budu shvaćeni i kao inkarnacije pomenutih nadzemaljskih bića, ili obrnuto, Žicolika i Pticoliki možda su njihovi fantazijski dvojnici. Junakinja je novinarka i književna kritičarka, u

srednjim tridesetim, a junak je pedesetogodišnji novinar. Upoznali su se i zbližili na psihijatrijskoj klinici, a po izlasku sa lečenja su se venčali. Žicolika i Pticoliki se pojavljuju u uvodnim i završnim poglavljima knjige – pre nego što glavni junaci budu uvedeni u „priču“ i pošto budu izvedeni iz njenog fokusa – tako da na neki način grade „narativni“ okvir zbirke. Na kraju se ispostavlja da je Pticolika bila „zadužena“ za junaka, a njen kolega za junakinju, pa je ukrštanje i pretapanje identiteta likova još dinamičnije i složenije konstruisano. Kavezi polaze od višestrukosti društvenih uloga pojedinca u našem dobu, od neminovne multiplikovanosti i hibridnosti identiteta u postindustrijskom, haj-tek svetu i njegovim virtuelnim, sajber prostorima.

42

Drugi dvojnički par junaka Karanovićeve knjige su pesnik Žak i njegova dominantna, strogo racionalna i pragmatična supruga. Žak radi na rukopisu Zapisi iz srećnog doma i nekoliko odlomaka iz te „autobiografije u stihovima“ pojavljuju se sporadično u knjizi kao posebna, grafički izdvojena poglavlja. Žak se može shvatiti kao tajna strana ličnosti glavnog junaka, kao Mister Hajd čiji je zločin – pisanje poezije. Karanović tako alegorijski oblikuje priču o statusu poezije u savremenom društvu. Junak je u mladosti bio pesnik, a sada je potpuno skeptičan ne samo prema Žakovom pisanju, nego prema poeziji uopšte: „Izbegavao je da čita Žakove pesme./ Podsećale su na nešto što je želeo da zaboravi. [...] Kako neko može biti sentimentalan u 21. veku?, čudio se Žaku./ Zar ne čuje zaglušujuću buku novca?/ Zar ne uviđa ništavnost reči?“ (19). Kavezi donose intrigantnu mešavinu i nesvakidašnju isprepletenost realistički utemeljenih epizoda i detalja sa razuđenim spektrom fantastičnih radnji, nadrealnih pojava i oniričnih slika. Moglo bi se sasvim opravdano tvrditi da su različiti tipovi fantastike primarni, „nulti“ nivo sveta predstavljenog u knjizi, a da se kroz njih povremeno probijaju ili naziru krhotine „stvarnosti“, u kojima se prepoznaje socijalna zbilja savremne Srbije (i savremene srpske književnosti). Različite forme oniričke groteske, bizarnosti, pseudomitološke fantastike, kod Karanovića nemaju jasnu motivaciju niti nedvosmisleno razgraničen „ontološki“ status: ponekad je jasno da se radi o snovima junaka ili nekakvim teško uhvatljivim asocijativnim tokovima njihove svesti, ponekad o nekoj vrsti hipnotičkog, telepatskog iskustva i metempsihoze, ponekad o snažnom deža vi doživljaju, dok je ponekad jasno sugerisano da se radi o tripovima i fleševima junaka nakon konzumiranja droge. Među tim psihodeličnim vizijama postoji nekoliko upečatljivih plutajućih motiva i scena koji na više mesta i u promenjenim kontekstima izranjaju na površinu knjige: jednonoga žaba iz junakovih halucinacija i snova, ili uvek iznova iskrsavajuća vizija obale mora i plaže do koje se stiže šljunkovitom stazom kroz borovu šumicu. Nadrealni imaginarijum Kaveza ima svoju dodatnu motivaciju u tome što glavni junaci dožive nervni slom. Taj pesnički „trik“ kojim se zapravo ukazuje na ludilo i šizofreniju sveta koji okružuje junake, obezbeđuje značenjskom potencijalu knjige dvosmerni efekat, odnosno duplo dno. Ako se Karanovićeva fantastika dovodi u vezu sa nadrealizmom, to treba činiti obazrivo i uslovno. Tu se naime najpre radi o sličnostima sa autorima i umetničkim delima koja su direktno pomenuta u knjizi: Dejvid Linč, Preverova nadrealistička faza, kao i Remboov Boravak u paklu (koji se doduše pominje u Mesečarima). Drugim rečima, radi se o rubnim oblicima nadrealizma, o nečemu što bi se moglo nazvati intuitivnim nadrealizmom, ili, sa druge strane, pop-nadrealizmom. Jedna od pesama iz Kaveza već naslovom upućuje direktno na Linča: Eraserhead. U zbirci je potenciran motivski kompleks koji se odnosi na telo i telesnost, i to prevashodno u negativnom kontekstu, u pomalo mističnom prostoru neizvesnosti i egzistencijalne jeze. Žanrovski termin filmske kritike „nadrealistički telesni horor“ (surrealist body horror) adekvatno opisuje neke od slika / fleševa / vizija iz Karanovićeve zbirke, a srodno tome je i svirepo ubistvo koje donosi „dramaturško“ razrešenje u knjizi. Scenografijom i atmosferom Kaveza dominira mrak, oivičen i ispresecan neonskim i jarkim halogenim svetlima; kao u nekakvoj ogromnoj diskoteci tu su „svetleće kapsule“ i zaslepljujuće bele, magnetne i električne kugle. Karanović stvara jedan sintetički, svetlucajući noar svet, futuristički zaoštren, sa uznemirujućim distopičnim crtama. U tom smislu su dobro funkcionalizovani i neki detalji koji svesno naginju bizarnosti i kiču:

43

junakinjina fluorescentnocrvena sofa u obliku usana i ogromna tarantula kao kućni ljubimac, koji se „refrenično“ pojavljuju kroz knjigu. Za Kaveze su bitni i odjeci srpske (post)tranzicione društvene realnosti: devojke kao manekenke, striptizete i de facto prostitutke; omladina – da parafraziram S. Basaru – ogrezla u vulgarni materijalizam; novokomponovano-tradicionalne šatorske turbo-svadbe i njihova poetika („slepi miš“), kao možda najprimereniji izraz – da parafraziram I. Marojevića – lokalnog duha vremena. U takav socio-kulturni kontekst Karanović uklopa i srpsku književnu scenu: „Kritike je pisala oštro, bez kalkulacije. / Zapisivala je ono šta zaista misli o pročitanom. / Brzo su je isterali iz jame u koju se spustila. / (Prebacili su je da radi intervjue sa piscima, izveštaje sa književnih večeri.) / Prihvatila je to s dostojanstvom. / Nije želela da bude majmun na cirkuskom lancu. / Verovala je u um, u ironiju.“ (26) Reference na pop-kulturu i rokenrol u Kavezima nisu toliko izražene kao u ranijim Karanovićevim zbirkama. Odjek medijskog duha vremena je epizoda u kojoj junakinja – a da ni sama nije svesna kako – postaje učesnica rijaliti TV-programa, i to u svetu gde su ljudi i ptice zamenili uloge (39-40). Nesumnjivo je da Kavezi po ključnim poetičkim odlikama čine diptih sa zbirkom Mesečari na izletu, što je možda samo početak Karanovićevog ciklusa koji će tek biti upotpunjen novim knjigama. Blisku povezanost dveju knjiga dodatno sugeriše grafička podudarnost i komplementarnost njihovih korica. Ipak, između dve knjige postoje i neke bitne razlike. Iako svedena na jednog, muškog protagonistu i na njegova identitetska razlaganja i multiplikovanja, prva knjiga je tematski razuđenija, napisana sa intenzivnijom i, u krajnjoj liniji, sugestivnijom pesničkom imaginacijom. Subverzivnost Mesečara – što je samo prividno paradoks – poetski je sublimisanija i istovremeno kritički izoštrenija nego u Kavezima. Pesme iz nove knjige međusobno su čvršće povezane i „dramaturški“ podređene celini – mesto im je unutar kaveza – ili drugim rečima, značenjski i simbolički uglavnom nisu samostalne kao poetske (pseudo)parabole iz Mesečara. Dve nove Karanovićeve zbirke nisu samo poetički i žanrovski – i po sjajnom grafičkom oblikovanju – nesvakidašnje za noviju srpsku književnost; one su to i po kvalitetu uredničkih beležaka na zadnjim koricama: umesto bljutave reklame ili neumerenih hvalospeva, tipičnih za naše savremene izdavačke standarde, ti kratki tekstovi zaista su lucidne interpretativne skice knjiga. Ne vidim bolji način za zaključak i sažetak ovog prikaza od toga da citiram delove tih beleški, pri čemu i ono što se originalno odnosi na Mesečare skoro u potpunosti važi i za Kaveze. Radi se, dakle, o pesničkoj knjizi koja je „nalik nizu psihopoetskih spotova, i prelazi od mikrosižea u jak stroboskop asocijacija, a gustina aktuelnih mitova i simbola čine ovu vorholovsku tvorevinu teksta i metateksta izuzetno modernim štivom“. Shodno tome, „Kavezi se mogu čitati i kao kratak roman, distopijska hronika jednog snolikog, psihodeličnog sveta u kome se prepliću ljubav, autodestrukcija, pokušaj spasenja, fiktivna autobiografija i ironijski odnos prema literarnoj tradiciji. Meandrirajući između kvazifabulacije i pesničkog zbira, Karanović nam isporučuje pošiljku senzualnih tamnih košmara na tragu lunatičkih kolaža Maksa Ernsta ili misterioznih psihotrilera Dejvida Linča.“ Zbirke Mesečari na izletu i Kavezi otvaraju novu perspektivu za sagledavanje dosadašnje književne biografije Zvonka Karanovića (1959). Od 1990. do 2004. on je objavio šest pesničkih knjiga, a potom, tokom narednih pet godina, trodelni ciklus romana Dnevnik dezertera. Recepcija tih romana nadmašila je autorovu prethodnu pesničku reputaciju, pa se

44

moglo očekivati da Karanović nastavi kao prozni pisac i da poezija ostane iza njega kao neka vrsta manje-više uobičajene, „mladalačke“ spisateljske inicijacije. Međutim, upravo u godini kada je objavio za sada poslednji roman, Karanović objavljuje i knjigu sabranih pesama Box Set (2009), a u istoj godini pojavile su se i dve relevantne antologije savremene srpske poezije u kojima je Karanović zastupljen kao jedan od vodećih pesnika generacije. Nakon dve nove pesničke knjige i odlične recepcije koju su doživele, Karanovićev autorski „habitus“ se ponovo temeljno izokrenuo, pa se sada postavlja pitanje da li će se on u budućnosti uopšte vraćati prozi. Posebno bitna stvar u vezi sa današnjim Karanovićevim statusom u srpskom književnom polju jeste činjenica da je generaciji mladih pesnika njegova poezija poetički, senzibilitetski i „ideloški“ neuporedivo bliža od raznih srbsko-svetosavskih, hrisovuljskih i čtenijskih pesnika, koje im oficijelna kritika i dalje nameće.

45

Marko Pogačar

POSLIJE ORGIJE

(Brane Mozetič, Banalije, sa slovenačkog preveo Romeo Mihaljević, AltaGama, Zagreb, 2012)

Ime Braneta Mozetiča već neko vrijeme nije nepoznanica domaćim čitateljima – barem onoj nekolicini koja književnu produkciju donedavnih bratskih socijalističkih republika prati i k tome još, nekim dvostrukim čudom, gaji posebnu sklonost k lirici. Prije desetak godina pojavio se, u prijevodu Jagne Pogačnik, u izdanju Meandra njegov roman Anđeli, a nešto kasnije i, kod maloga nakladnika Dan, poprilično neuredan prepjev pjesničke knjige Leptiri koji potpisuje Radoslav Dabo. Oba su naslova, posve u skladu s novouspostavljenim

recepcijskim uvjetima, prošla relativno nezapaženo, pa je na ovom najnovijem, integralnom prijevodu autorove desete pjesničke knjige, zadatak da previd ispravi. U tu svrhu on je i više no dobro odabran: riječ je o prvom dijelu pjesnikova 'magnum opusa', troknjižja koje se, pod naslovima Banalije, Še Banalije i In še, u pravilnom ritmu pojavljivalo sredinom proteklog desetljeća. Ono 'magnum opus' iščitati je doslovno, ali i uz dobru dozu (samo)ironije. S jedne strane riječ je o zaista impresivnoj, opsežnoj, mozaičnoj stihovanoj biografiji neimenovanog protagonista koja je Mozetiču već donijela određenu međunarodnu prepoznatljivost, a s druge sam tekst se, što je lijepo naznačeno već u naslovima, iz petnih žila upire umaći svakoj pretencioznosti, emfazi i

mistifikaciji, pa i – inzistirajući na apartnoj poziciji unutar lokalnog književnog korpusa – uhodanim kanonizacijskim mehanizmima. Ironija je pri tom, razumljivo, pogotovo ona upravljena prema vlastitom pismu samom, jedno od njegovih najjačih oružja. Drugo će, čini se, biti neizbježna melankolija suočavanja s naplavinama bezbrojnih i uvijek otvorenih sitnih rana što ih banalna svakodnevica (sintagma na samoj granici pleonazma) hipersenzibilnome protagonistu donosi. Postavlja se, dakle, pitanje na što se konkretno naslovom sabrane banalije odnose? Najsnažnija paratekstualna odrednica evidentno upućuje na kvalitetu obrađenoga iskustva, no signira i autorski odnos prema potonjem, svjesno pritom zavodeći (malo)građanskog čitatelja na pogrešan trag. Klasično izdanje Klaićevog Rječnika stranih riječi romanizam 'banalan' definira kao: svagdanji, običan, otrcan, prost. Mjereno protagonistovim horizontom očekivanja, naslov je do krajnosti transparentan: taksativno se nižu i najčešće tek evidentiraju, tek povremeno reflektiraju vedute iz već višedesetljetne rutine lirskoga kazivača kojem su – eksplicite tvrdi to već treći stih prve pjesme – stvari postale banalne.

46

Njegovi repetitivni psihogrami i sociogrami variraju okoštale obrasce nezadovoljavajućih i ispraznih intimnih odnosa, krizom srednjih godina potaknute egzistencijalne tjeskobe te prije svega seksualnom orijentacijom ucijepljenog (samo)isključenja iz šire zajednice i njezinih dominantnih kodova; posebice odricanje od uvriježene simboličke popudbine vlastita dugo nametanoga roda – tradicijski baždarenog maskuliniteta. Još uvijek, nakon više od stoljeća modernističke provokacije te postmoderne dehijerarhizirane uravnilovke, nevjerojatno konzervativnom malograđanskom čitatelju, međutim, protagonistove su banalije isporučene kao dobra stara ćuška društvenom ukusu. Ta već pomalo opća mjesta, pa i stereotipi o gay zajednici – u rasponu od neselektivnog promiskuiteta, preko divljih partija do ekstenzivnog uživanja opojnih supstanci – apostrofiranome se čitatelju odaju kao sve samo ne svakodnevna i banalna; banalije se po inerciji čitaju kao bakanalije – prema Klajiću: raskalašena, divlja pijanka, terevenka, bučno veselje. I upravo je u toj promjeni optike, pomicanju horizonta očekivanja, stavljanju znaka jednakosti između ovako postuliranih banalija i bakanalija, ključ suptilnog no sveprisutnog političkog fona knjige, koji se također višestruko ironizira (ne o politici, to više nikoga ne zanima). Sve te banalije, bez obzira kakav im bio sadržaj, okrilje su jednoga ravnopravnog i jednako oslobađajućeg ili opterećujućega običnog, te kao takve neka vrsta izlazne strategije: banalne stvari postaju zabavne, i ništa više nije sudbinsko, ništa tragično. U svojoj ukupnosti Banalije podsjećaju na dvije Pulitzerom nagrađene knjige koje čine velike Dream songs američkog pjesnika Johna Berrymana. U oba slučaja riječ je o svojevrsnim antihagiografijama, ekstenzivnom, maksimalno ispovjednom bilježenju protagonistovih stanja, neuvijenom ogoljavanju prelomljenom kroz nizove svakodnevnih poraza. Berryman u liku Henryja fikcionalizira vlastiti alter-ego, dok Mozetič, koliko je to moguće, lirskoga govornika identificira s autorom. U oba slučaja forma pjesama relativno je strogo zadana: Mozetič zadržava homogen, strofički neraščlanjen korpus pjesme, kapitalom izdvojen prvi stih koji funkcionira kao naslov, te otprilike ujednačenu dužinu stiha koji se, da bi očuvao grafičku pojavnost pjesme, ali i specifičan ritam tvoren neprekinutim taksativnim nizanjem kratkih, konciznih rečenica, lomi uglavnom prije svoga semantičkog kraja. Temeljna razlika, koja se pretvara i u vjerojatno najveću manu knjige, jest u tom što Berryman u okviru svojih uvijek istih triju sekstina iznalazi uvijek nove i nove obrasce u koje, iznevjeravajući čitateljeva očekivanja, pakira Henryjeve dnevne paranoje, dok Mozetičev kazivač povremeno zaglavi u repeticiji jedne te iste šprance. Svim tim ležerno, razgovorno ispripovijedanim no najčešće nimalo 'lakim' iščašenim narativima dominira i drži ih na okupu nekoliko gustih tematskih čvorova. Obiteljski niz presudno je obilježen traumatičnim odnosom s muškim dijelom familije, djedom, ocem i očuhom, te čvrsto strukturiran u frojdijanskom ključu. Zadane sheme preslikavaju se, očekivano, i na seksualni fon, fokusiran mahom na nasumične, od svakog značenja, pa i užitka ispražnjene avanture uz koje se vezuju već spomenuti antimaskulinitet i ranjivost (dali su mi sposobnost/ osjetiti bol, već pri pomicanju lišća,/ i ujedno je podnositi) te specifičan tretman motiva mirisa, olfaktivnoga mikrokozmosa koji se, kroz čitavu knjigu, provlači kao temeljni identifikator, marker trenutnog stanja. Protagonistov odnos s okolinom, njegovo inzistiranje na posvemašnjoj drugosti, podcrtano je dosljednim nonkonformizmom u svim sferama – potonji se, ponekad i pomalo napadno, uspostavlja kao temeljno mjesto razlike.

47

U to ime, Mozetič u principu nema pandana u polju hrvatske lirike: ni jedan/a od izrazito malobrojnih autora/ica koji su se koliko-toliko eksplicitno u okviru domaćeg pjesništva pozabavili problematikom seksualnih manjina ne ispisuje ni izbliza toliko ogoljenu i hrabru anatomiju svakodnevnog isključenja i jedne isključene svakodnevice, a još manje autorovoj lirskoj suverenosti – sposobnosti da reduciranim, ekonomičnim jezikom u kojem metonimijsko preteže nad metaforičkim ispiše precizne, dirljive i upečatljive pjesme – ti autori mogu parirati kvalitetom. Inače solidnom, uvjerljivom prijevodu Romea Mihaljevića prigovoriti je mjestimične zaostatke slovenske sintakse i morfologije, te pokoje 'standardno' false friends iskliznuće. Zaključak? U tim i takvim banalnostima, prije ili poslije orgije, sasvim svejedno, nema zapravo ništa loše, ništa porazno niti žaljenja vrijedno: one su to što život čini životom. Svakodnevna utrka s preponama, živo posrtanje prema neizbježnoj i posljednjoj, crnoj banalnosti cilja. N. B. Tekst je izvorno objavljen na slovenačkom u ljubljanskom časopisu Literatura, u sklopu programa “Slovenska literatura in tuji kritiki”

48

Jelena Nidžović

ONE GOOD RIDE

(Marko Stojkić, Šecele, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2013)

Reč unapred

Iako se poemična suma Šecele izvesno upisuje u nekoliko književnih mesta: u istorični, kulturološki i dnevnočitalački (parcelat) horizont(a), ovde će biti reči o poslednjem, dnevnočitalačkom osvrtu koji, ako nije samodovoljan, služi možda i jedinom od opstajućih zakona književnosti: prisustvu čitaoca/čitalaca, jednoj vrsti uzvratne posete. Vožnji. Vožnja je čitalački (prema tome: i dalje) književnoumetnički podsticaj za bistro i svežije negovanje vlastite, pojedinačne intime.

Lirizacija proksemije. Laka rastojanja. Šecele je obilan, ne i obiman. U tom smislu Šecele gotovo nepogrešivo udovoljava dvadesetprvovekovno stilizovanim čitalačkim potrebama. Uprkos motoom pocrtanom nastojanju prema kojem lirski subjekat potražuje jedan vid rasterećivanja putem koga bi ga svet izuzeo iz/od sebe („Lass, o Welt, o lass mich sein!“), Šecele je hitar da faktografski i putopisno mapirano uspostavlja vlastiti sistem i doživljajni registar. Da uspostavi sebe u prekomernom uvažavanju krajolika. Čak, da iscrpljuje sebe. I to stalno neutoljeno crpljenje iz sveta je (i) u (auto)poetičkom smislu sa stanovišta poimanja savremenog pesništva značajna, govorljiva referenca.

Lirska afektivnost i sinkopiranje suočavaju se ili podređuju novim obrascima ponavljanja i variranja: ,,Kaži proleće (vrapci i drozdovi,/ poznati kadrovi, trokrake/ vetrenjače, cvrkut, Persefona/ u behar-venčanici, na golim/ obroncima odbegle kuće,/ šarlah-crvene latice, krvotok,/ šine, prepuni vozovi)...“ Poezija mimohoda, tematski neosporno realizovana via motiv putovanja: (,,Glava na prozoru-zaspati, (...)ili ,,Autobus poskakuje i rukopis mi je klizav(...) ) određena je upravo vlastitom zakonomernošću: razdaljinom, koju je i sam autor sklon da pocrta-varira:

49

Pretvoriti vreme u otkucaje, u rastojanja (Štutgart, kafa na uglu kod bioskopa Gloria, ... U tom ključu, uostalom, sagledavam i pitanje desne margine kao vidljive poetičke oznake ove zbirke: sama za sebe ,,negovorljiva“, desna margina može imati poetički potencijal ne kao avangardna jednačina koja izokreće neku ustanovljenu vrednost, već kao tekstualni trag upravo i samo kretanja, večnog izmicanja koje, kako tekst napreduje, ne biva zakočeno ni upravljanjem lirskog subjekta prema mnogostrukim pojedinačnim vrednostima koje on beleži. Samodovoljnost napredovanja za moju čitalačku pozornost ostaje najistaknutiji čitalačkoiskustveni činilac ove zbirke poezije. Nova udaljenost je ta brza brzina sa kojom, uz koju, u kojoj se realizuje sam život. Istina o novoj udaljenosti biva oblikovana naglašenim nastojanjem da se registruju i gotovo demokratično usaglase raznorodni motivi i oko njih sabrani argoi (,,fakat“, i stranicu ili dve dalje ,,neuhlebljen“) u recepijentskoj osi lirskog subjekta. U svojoj vožnji sudbine/voza lirski subjekat konstatuje, opaža i i nastoji da simbolički ukrupni vlastiti doživljaj, a svet biva predočen kao suma bezmalo razasutih istorijsko-kulturoloških implikacija ili niska pojedinačnih opažaja iz kojih se čita civilizacijska (monetarna, hrišćanska i druga) markiranost tog sveta. Kulturološke i intertekstualne vrednosti su, razume se, neosporno važni činioci ove poezije. One su u neku ruku kohezivno tkivo koje, uz putopisno lirsko postupanje, čine da se Šecele ne osipa u nepreglednim senzualističkim suočavanjima sa svetom i neprikosnoveno važnim suočavanjima lirskog subjekta sa samim sobom. Često neselektivno i najneposrednije zahvaćen, svet/vožnja izriče poetsku svest koja ga je oblikovala, i obratno. Njegova sveukupnost i punoća implicitno, premda neposredno razumljivo, prevrednuju prevrelo, tradicijski istrošeno romantičarsko htenje-u-svet kao novu upitanost ili novu istinu o udaljenosti. Zapravo, sat i nešto vremena čitanja Šecele, kao što sam već naznačila, kvalitativno najzapaženije rezultira utiskom koji je određen ključem razdaljine.

Nova udaljenost i novo obilje Čini mi se da bih, rukovođena autorskim eksplicitnim tumačenjima, previdela bezmalo subliminalnu metaforiku prolaznosti i mimoilaženja sugerisanu ovom poezijom. Krah evropske civilizacije koji autor želi da sugeriše slikom katoličke ispovesti (,,(nedaleko u crkvi iza paravana/ ispovedaonice jedan sveštenik/ upravo masturbira slušajući jecaje/ sredovečne dame koja mu govori/ o trojici italijanskih pastuva...) audiovizuelno, senzomotorno, pa i artistički sprovela je već italijanska pornografska produkcija sedamdesetih godina. Dalje mi se, sledstveno tome, čini da autor previđa da u poeziji u kojoj pretežu čulni i neposredni detalji, problem velike teme biva naročito, gotovo do nemogućnosti oslabljen: u jednoj vrsti geometrijske progresije ulančani motivi rastaču mogućnost uzvratnog ukrupnjavanja oseta, opažaja i osećanja u jednu ukupniju vrednost. Istinu rastojanja našla sam nezavisno od autorskih referenci, u naročito uspeloj koliko i diskretnoj slici Davidove biste u nekom kamenorezačko-dvorišnom prostoru (XII). Upravo ti motivi aktiviraju uzvratne čitalačke epifanije: na obodima preobilja niču, nesvesne sebe, tužnoironične snage, dovoljno istaknute

50

da izreknu sebe. Nepretendujuća mesta, mesta odaha, najiskrenija su i najpoetičnije dejstvujuća mesta Stojkićeve zbirke. Jednako njihovom diskretno intertekstualno parnjački nastrojenom tekstu Pisma iz Nemačke Ljubomira Nenadovića gde se, iza putopisnih punktova, jednako naslućuje visokoobesmišljen-belle epoque sjaj traganja za smislom u potrazi za udobnim banjama i gostoljubivim trgovima, Stojkićeva zbirka svojim porinućem u saobražavanje pesničkog i proživljenog iskustva, možda nenamerno, ali izvesno svedoči istu istinu o samodovoljnoj udobnosti pesništva. (Davidova bista ostaje moj najistaknutiji čitalački utisak, onaj koji biva izdvojen svojim izuzimanjem iz ritmičko-sveuvažavajućih nagona). Jačajući (naznačenim ponavljanjima i variranjima), Stojkićev pansenzualizam ne može drugo nego da bude znak subjektivnosti koja je nerazdrobljena koliko i brzo i kratko fiksirana na pojedinačno. Ovo, prema tome, nije poezija koja ide u red preispitivanja pesničkog identiteta (on je postojano klonuo, izmoren od sveuviđanja i davanja svojevrsnih tumačenja zatečenog sveta) koliko poezija koja, možda i nesvesna svog ogledalnog izricanja, u nepreglednom moru čitalačke kratkohlepne percepcije koja pribira sve što joj stane na put i sve sa čim se da saobraziti i identifikovati, posredno ili neposredno, izriče zasićenje i laku samodovoljnost. Opstaje li ova poetička kakvoća kao poetički kvalitet? Po mnogo čemu da, čini mi se, i po mnogo čemu ne. Čini se da ogledalni sentimentarijum, oslonjen pre svega na živo čulo, čitaoca ove zbirke može samo da ostavi u nekoj vrsti postorgazmičnog iskustva koje je pretabalo sve metaforičke i simboličke puteve nahranivši vlastitu potrebu za vožnjom. Zadovoljavanje kratkotrajnim epifanijama dovoljna je čitalačka mera, recipročna klonuću koje dolazi iz obilja. S tim u vezi, nedovoljno iscrpljivanje jednog situacionog trenutka povod je za okretanje drugom, i dalje, sve do konačnog sklapanja knjige. Otuda, obratno, u Šecele te pojedinačne vrednosti, lirizovano filtrirane u saznajnom i emocionalnom napredovanju, ostaju male epifanije koje, budući trenutne i razvijene kao često potpuno samostalne poetske slike, daju povoda tek za dalje napredovanje u/kroz svet. Vožnja je uvažavanje izazova stvarnosti. I čitanje je uvažavanje vožnje i mere iscrpljivanja. Zato nema drugog osvrta osim brzog i saobrazno-čitalačkog priznanja prema kome je i Šecele veoma i veoma rado prihvatan čitalačkom znatiželjom, ali i veoma iscrpljen jednim udovoljenjem dobroj vožnji. Ostajući nesigurna povodom toga da li je i koliko ovo dugoročno vrednosno moguće odrediti, privodim tekst kraju. Nezavisno od neprihvatljivo prevrelih mesta pojačane osećajnosti, koja svakako izmiču mom uvažavanju i lirskom primanju, Šecele je (Schätzchen kao deminutiv, i schätzlich, kao atribut) one good ride živog čula stvarnosti. I malo šta izvan toga.

51

Marjan Čakarević

BAROK. PIČKEMATERINE

(Bojan Marković, Riba koja je progutala svet, Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“, Čačak, 2013)

Pesničkom debiju Bojana Markovića može se prići na različite načine i svaki od tih načina može biti dobar, i nužno nedovoljan. Ako se pročitaju izvrsni, i obuhvatni i precizni tekstovi Stojnića (pogovor) i Vasića (Polja br. 485) o Ribi koja je progutala svet, opet ostaje utisak da se štošta izmigolji. Od samog početka silna jezička masa se valja i razliva na sve strane, ali se svejedno čini da je ceo tekst jedno veliko iskliznuće, velika greška. Greška u leksici, u kucanju, u metafori, u sintaksi. Ta greška se, književnoteorijski, može imenovati i eksperimentom, ali u oba slučaja dolazi se do pitanja: šta bi onda bio standard, u odnosu na šta bi to bilo greška? S obzirom na hotimičnu rasutost tekstualne mase, na njenu nezavršenost i nezavršivost, Riba se može razumeti i kao niz fusnota, nešto kreativnije čitanje nekog već postojećeg teksta, kao na marginama nekog velikog dela zapisane stihovane beleške. U poslednjih nekoliko godina pojavio se niz pesničkih knjiga koje sve zajedno predstavljaju i dovoljno književnih činjenica koje su dovoljno relevantne da se može govoriti o trećoj avangardi. Zbog toga se čini da referentnu mrežu Bojanove knjige treba tražiti prevashodno

unutar tog konteksta koji je nova poezija formirala: bilo da je reč o paratekstualnim elementima poput slike „Pijani Bahus“, koji se mogu povezati sa Vasićevom upotrebom Kleovog „Anđela istorije“ u Ictusu, bilo da se radi o korišćenju reči „tomato“ ili „iktus“, takođe „Vasićevih“, ili pak da je u pitanju navođenje niza aktuelnih mislilaca, prisutnih na razne načine i u tekstovima drugih pesnika. Sledeći upravo pomenuti paratekstualni element – sliku „Pijani Bahus“ umetnika baroka Van Balena – mesto Ribe unutar korpusa nove poezije može se relativno precizno locirati: ona se prema glavnini tog korpusa (možda najpre prema tekstovima grupe Caché, iako, naravno, ne samo njima) odnosi kao barok prema renesansi. Sve je tu manje-više isto, slično ili poznato, samo što je takođe sve bar za nijansu naglašenije i razlivenije. Ne manje barokne su i upečatljive slike i metafore vezane za polje telesnog: fetus, slezina, živci, orgazmi, spontanitet sise, transvestiti i anoreksičarke, namunjeni falus i botoksični isus, telesna

voda, salo, a naročito ciklus Zemlja, koji detaljno opisuje raspadanje tela. Drugim rečima, Bojan je u ovoj knjizi zavirio u svaku šupljinu, održao čas nove anatomije i uveo na velika vrata u novu poeziju jednu od epohno najrelevantnijih tema: „savremeno“ telo sa svim njegovim ekstenzijama, aplikacijama i transgresijama.

52

Sa druge strane, na strukturnom planu posebno zanimljivo u vezi sa Ribom jeste to što se – dolaženjem do krajnje i apsolutne fragmentarnosti, gde se jedva naslućeni smisao u sintaksičkim, sintagmatskim pa i leksičkim jedinicama odmah podriva prekidima, asocijativnim sledom ili tipografskim greškama, – zapravo unutar teksta, ali još više oko njega, sluti i želi velika priča. To se može potvrditi samim rasporedom ciklusa, koji počinju autopoetičkim tekstovima, uvođenjem u svet, nekom vrstom rađanja, pa nakon rolerkostera kroz jezik, istoriju, geografiju, kulturu i bog sveti zna šta sve ne, do završnog ciklusa u kome je glavna tema smrt. Ali velika priča se još lakše može videti u obilju jezičkih registara iz kojih Bojan crpe svoju leksiku, od arhaičnih oblika reči i epske inverzije, pa do najmodernijih anglicizama, latinizama ili latinolikih leksema, što sve zajedno predstavlja težnju da se što više najrazličitijih iskustava uvede u tekst. Ta otvorenost, osetljivost, sposobnost uživljavanja u drugačija, tuđa egzistencijalna iskustva je zapravo prevelika i osnovni je razlog kruženja, nasuprot zaokruživanju. Zbog toga u tekstovima Ribe nema velike napetosti, psihološke, seksualne ili ideološke, ona ostaje na površini, na jeziku, ali i tada ne kao sukob, koji mora dovesti do obrta, koji se mora na neki način razrešiti, već pre kao osećanje trenutne nelagode, nešto prljavo što se brzo zaboravi. Tako npr. u stihovima: „fašista je preosetljiv kada lepi floralne tapete/ i usisava sobu dok njegova cupi vriska na krevetu/ pičkematerine“ fašista se ne prikazuje kao nešto potencijalno opasno po društvo, a ta je opasnost danas stvarna i prisutna, već kao emanacija banalnosti, čak kao figura simpatična u svojoj papučarskoj egzistenciji. Međutim, u ovom strofoidu ključne su „pičkematerine“, koje nisu nikakva psovka, već sinonim za nešto predvidljivo, poznato i beskrajno dosadno, a kojima se slika banalnog zla dodatno, upravo barokno banalizuje. Ovakvi trenuci (pičkematerine, našla vreća zakrpu, namunjeni falusi i sl.), iako ne tako brojni i upadljivi, deluju najuspelije u Bojanovoj knjizi i čini se da su prava slika njegovog talenta: kada svakovrsna proklizavanja i iščašenja savremenog sveta, za koja očigledno ima dobar sluh, groteskizuje preko svake mere, a potom ih jednim stihom, gnomom ili žargonizmom spusti na zemlju. A još skriveniji, razbludnom baroknošću zamaskiran, jeste sloj velike saosećajnosti, razumevanja pa i nežnosti sa kojom se (nepostojeća) subjekatska instanca odnosi prema svetu. Sposobnost da salo velikih reči, salo banalnosti, patetike ili potrošenih ljubavnih tema jednom munjevitom, liposukcijskom metaforom ili sentencom izdigne na nivo poezije jeste talenat do koga bi pesnik mogao više da drži u svojim budućim tekstovima. U vezi sa tim treba pomenuti i da primedbe koje su Stojnić i Vasić uputili knjizi, a koje se u suštini poklapaju, imaju itekako svoje utemeljenje i Bojan neće pogrešiti ukoliko ubuduće posegne za prozirnijim jezikom, vrati se gramatičkim pravilima ili naglasi subjekatsku instancu u pesmi. Dakle, bez straha i odstupnica, sa barokom ili na njemu, pravo u veliku priču!

53

Danilo Lučić

ATLAS U SIVOM ODELU

(Miodrag Danilović, Sivi zbeg, Nezavisno izdanje Knjižuljak, Beograd, 2013)

Skorašnji pesnički naslovi u Srbiji pokazuju da objavljivanje knjiga za izrazitim konceptom i konzistentno sprovedenim stilom i formom ne jenjava. Upravo imajući ovaj fakat u vidu, kratka zbirka pesama Miodraga Danilovića, koja je otvorila biblioteku „Patenti“ mlade izdavačke kuće „Knjižuljak“, začuđuje svojim (anti)konceptom. Naime, forma pesama se progresivno menja kroz zbirku, od kraćih, tradicionalnijih pesničkih oblika, do dužih i narativnijih, koji se na samom kraju završavaju onim što nazivamo „pesme u prozi“. Uzevši u obzir da je ova knjiga izrazito nevelika obimom, te formalne transformacije

se, u nekoliko kratkih koraka od korice do korice, odvijaju munjevito. Pesme ove zbirke jednim nomadskim manirom migriraju iz stila u stil, iz poetike u poetiku, ali ne sugerišući nam zaključak da iza takvog postupka stoji svesno izveden manevar čije bi krajnje ishodište bilo, recimo, akcentovanje unutrašnje dimaničnosti, ili nečega sličnog tome. Uvodna pesma od sedam stihova sadrži veoma jasno naglašen akrostih (SEDMICA), gde je izvršena rokada tog

akrostiha i samog naslova, a pesma nam otkriva određenu fasciniranost brojevima čiju tajnovitost pocrtava stil blizak stilu zagonetke sa umetnutim elementima brzalice, kao još jednog tradicionalnog oblika. Kratka i efektna, iako sročena zagonetno u izvesnom smislu, uvodi nas u postepeno, gradacijsko ukrupnjavanje obima i idejne umreženosti tekstova. U nastavku dolazimo do signifikantne pesme „Čovek u sivom odelu“ u kojoj će se pojaviti motiv pozajmljen za naslov cele zbirke. Lirski subjekat oseća teskobu i onu za modernu poeziju tipičnu ugroženost u urbanoj sredini, koja je u njegovom vizuelnom utisku pretrpela dekolorizaciju i okruženje je sada ispunjeno samo anemičnim, letargičnim sivim tonovima:

Uvek u sivom. Sivi zbeg Između crnog, pretećeg neba I užarene lave koja nadire Kroz razlokane ulice.

Ta konstanta sive boje koja se razlila po svemu ide dotle da je uspela da okupira čak i prostor egzila, u koji se ugnjezdilo nespokojstvo („Sivo peščano/ Utočište na nemirnim vodama.“).

54

Ipak, otkriva nam se da lirski subjekat nije pasivni analitičar tog sivog sveta, on povremeno intereaguje s njim, miluje njegove obrise, izlažući se riziku da ga fizičkim kontaktom inficira njegova mahnitost. Neočekivano, čitaocu se predočava da ti posiveli gradovi imaju svoje mnemoničke zahvate kako bi se sećanjem otrgli od ništavila zaborava. U takvoj atmosferi za očekivati je svršetak pesme koji obelodanjuje didaktičko nastojanje tog posivljenja da okupira i književnost (Na jutarnjim vežbama poetike/ Zvoni za: Sivi čas!). Već naredna pesma donosi stilski obrt: „Kivi iz edena“ nastavlja da se poigrava motivom sivila, gde je borba sa njegovim negativnim konotacijama prepuštena umetnicima, pepeljastim ljudima, a jedan značenjski krak prostire se u pravcu razumevanja njihove uloge kao uloge staranja o duhovnoj higijeni društva. U ovoj pesmi dotadašnja refleksivnost i simboličnost slike pomalo je ustuknula, prepuštajući prostor nešto realističnijem i narativnijem maniru pevanja. Ovde ćemo zateći rezignirani skeptizicam po pitanju etike medija, koji svojom hipnotišućom aktraktivnošću dezavuišu njene konzumente. Emitovani medijski, audio-vizuelni sadržaj simulira epifanijske nadražaje, međutim uspela je da nam promakne vaspitna suština starozavetnih edenskih alegorija:

Uglavnom slike su lepe očaravajuće Šta god da prikazuju deluje kao Epifanija Kao maglovito sećanje na blistava edenska jutra U kojima je i kivi bio zabranjeni plod Ali više ne znamo šta je bila kazna neodolevanju

Gorepomenuta negativna konotacija motiva sivila zapravo ilustruje semantičku manipulaciju leksikom u zbirci, jer će se događati da Danilović istim i/ili sličnim rečima/slikama dodeljuje drugačije predznake. Tipičan primer za to je pesma „Polen“ gde je konfuzija modernog života uzglobljenog u okvire koje konstruiše duh tehnologije stavljena u oštar kontrast spram motiva ženske lepote. Tako nastaje humanistički obrt iniciran prizorom koji ispunjava senzualnost ženskih pramenova „boje zrelog žita“. Pomenuti obrt dozvoliće da se uspostavi značenjska diferencijacija između identičnih epiteta koji obrubljuju pesmu: Ljudi su rasejani: Samo zevaju, iz zveraju, i kuckaju... Ulice i skverovi, Venci od zlata i zelene girlande, Redovi su titrajućih slova Na displeju. A vetar u tvojoj kosi Boje zrelog žita Šušti mi u lice Mirišući težinom Rasutih pramenova. I sasvim bez potrebe, Na sledećoj stanici Izlećem, kao polen. Rasejan.

55

Bitno je istaći da se ovaj zaplet koji je uslovljen dehumanizujućim diktatom tehnologije, kao i pomenuti motiv egzistencijalističke ugroženosti gradskom sredinom, pre pridružujuju, pa i utapaju u mnogobrojne pesničke glasove XX veka čiji lirski subjekti lamentiraju nad osuđenošću da bitišu u takvim životnim uslovima, nego što uspeva da se u toj polifoniji istakne autentičnijim pristupom zadatoj tematici i fenomenima. Zbirku zatvaraju nešto duži prozni odlomci, podjednako stilematski i motivski razuđeni, mada se u jednom od njih najeksplicitnije ostvaruje komunikacija sa drugim delovima zbirke. Pojava mišićavog Atlasa koji se „zateturao kao pijanac” u pesmi „Ispred muzeja” jeste onaj element čija neostvarljiva uloga da figurira „Između crnog, pretećeg neba/ I užarene lave koja nadire” iz citirane pesme „Čovek u sivom odelu” opisuje važan deo egzistencijalne problematike lirskog Ja, kome se često otima iskustveni momenat sposoban da obezbedi trijumf nad teskobnom ugroženošću u prostoru datom za bitisanje. U ovoj proznoj pesmi „Ispred muzeja”, ostvaruje se međutim i prisan dijalog između motiva koji se ulančavaju i prožimaju je iznutra, usmeravajući čitalačku pažnju na neočekivan način. Pa ipak, tenzije među formalnim i stilskim osobenostima zbirke „Sivi zbeg”, koje naposletku dovode do svog raspleta u foto-finišu zbirke, ne umanjuju recepcijsku zbunjenost pred njenim konceptom, otežavajući, ne valorizovanje njenog ukupnog kvaliteta, nego uopšte sagledavanje ove skupine tekstova kao zbirke na prvom mestu. Nije nipodaštavajuće viđenje ove knjige ono koje joj osporava identitet zbirke pesama, jer umesto toga želi da je percipira kao autorov pesnički katalog, lirski portfolio koji zapravo signalizira poetske putokaze ka mogućim pesničkim horizontima Miodraga Danilovića. Uz tako shvaćenu svrhu ovog prvenca „Knjižuljka”, autor nas ostavlja u udobnom čekanju nastavka svoje pesničke prakse.

56

pisali su i prevodili:

Roland Orčik (Bečej, 1975) piše poeziju, eseje, kritike, studije i prevodi južnoslovenske književnosti na mađarski jezik. Dosad je objavio tri pesničke zbirke: Rozsdamaró (Zaštita od korozije, 2002), Holdnak, Arccal (Mesecu, Licem; 2007), Mahler letöltve (Skinuti Maler, 2011; objavljena na srpskom u prevodu autora, Treći trg, Beograd, 2012).

Atila Šandor Pal (Pál Sándor Attila) rođen je 1989. u Kiškunmajši, ali veći deo detinjstva je proveo u selu Sank. Piše kritike, pesme i studije. Od 2010. je prisutan na pesničkoj sceni. Dosad je objavio jednu pesničku knjigu: Pontozó (Ples tačaka, 2013). Kata Nađ je rođena 1986. u Budimpešti. Diplomirala je 2011. na budimpeštanskom fakultetu Eötvös Lóránt na smeru mađarski jezik i književnost i teorija i istorija filma. Piše poeziju i prozu. Objavljuje od 2005-te godine. Članica je pesničke grupe „Novi hormon”. Sastavlja svoju prvu knjigu.

Oršolja Fenjveši (Fenyvesi Orsolya) rođena je 1986. u Seksardu. Diplomirala je 2014. na budimpeštanskom fakultetu Eötvös Lóránt na smeru istorija umetnosti i teorija i istorija filma. Objavljuje od 2006-te. Piše poeziju i bavi se vizuelnim umetnostima i video-performansom. Dosad je objavila jednu pesničku knjigu: Tükrök állatai (Životinje ogledala, 2013).

Ivan Pavičić (Vršac, 1986), apsolvent na katedri za mađarski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Prevodi su mu objavljivani u časopisima: Letopis Matice srpske, Mostovi, Polja. Sandra Buljanović (1977), lektor za mađarski jezik na katedri za hungarologiju Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored nastavnog i naučnog rada, bavi se književnim i stručnim prevođenjem. Živi i radi u Beogradu. Ivana Velimirac (Beograd, 1976), autorka Drevnog dečaka (KOV, 2003. i Metafor@, 2005).

Ilhan Pačariz je rođen 1983. godine u Prijepolju. Studirao je komparativnu književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Objavljuje u književnoj periodici. Režirao je dve pozorišne predstave. Objavio knjigu poezije Sobni nomad (Zaječer, 2011).

Ivan Šamija rođen je 1976. u Zagrebu. Završio je Prirodoslovno-matematički fakultet u Zagrebu. Piše poeziju i kratku prozu. Objavio knjigu pjesama Kupolenebo (AGM, Zagreb 2003).

Goran Lazičić (1983, Novi Sad), diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Grupi za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Radio u Domu kulture Studentski grad kao urednik književno-tribinskog programa. Književnu kritiku objavljuje u periodici i dnevnim listovima Danas i Blic. Član je redakcije zrenjaninskog časopisa Ulaznica. Od jeseni 2012. živi u Beču, gde pohađa master studije na Institutu za komparativnu književnost.

57

Marko Pogačar rođen je 1984. godine u Splitu. Objavljuje poeziju, prozu, esejistiku i književnu kritiku. Urednik je u književnom časopisu Quorum, dvotjedniku za kulturna i društvena zbivanja Zarez i nakladničkoj kući V.B.Z. Pjesme su mu prevedene na dvadesetak jezika. Objavio je sledeće knjige: Pijavice nad Santa Cruzom (pjesme, AGM, Zagreb, 2006; DPKM, 2009), Poslanice običnim ljudima (pjesme, Algoritam, Zagreb, 2007), Predmeti (pjesme, Algoritam, Zagreb 2009), Atlas glasova (eseji, V.B.Z, Zagreb 2011), Jer mi smo mnogi (publicistika, Algoritam, Zagreb, 2011), Bog neće pomoći (priče, Algoritam, Zagreb, 2012) i Crna pokrajina (pjesme, Algoritam, Zagreb, 2013; Treći trg, Beograd, 2013). Objavljene knjige izabrane poezije: An die verlorenen Hälften (Edition Korrespondenzen, Wien, 2010), Portret s britvama (Treći Trg, Beograd, 2010), Cada oliva és un estel fos (s Dinkom Telećanom) (Institució de les Lletres Catalanes, Barcelona, 2010), Predmeti (Antolog, Skopje 2012). Objavljivao u Agonu: Agon br.18: Pješke po Internetu (sa Branislavom Oblučarem)

Jelena Nidžović (1987, Čačak) diplomirala je na katedri za srpski jezik s opštom književnošću Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavljivala u Agonu: Agon br.21: Road and Family Songs Agon br.24: Konveksni potezi pisanja Marjan Čakarević (1978, Čačak), diplomirao je i završio master studije iz srpske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljene knjige poezije: Isečci (1997), Paragrad (1999) i Sistem (2011). Piše i književnu kritiku i esejistiku. Objavljivao u domaćim i regionalnim časopisima. Živi u Beogradu. Objavljivao u Agonu: Agon br.10: Sistem (fraktali iz speva) Agon br. 11: Mora da ih bude dvoje Agon br. 16: Bluz nemoći Agon br. 21: Mesečeva kći i ulični hodač Agon br. 21: Postpop Agon br. 24: Kolonija Danilo Lučić je rođen u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, gde je završio i master studije. Piše poeziju, prozu i prikaze aktuelne književne produkcije. Objavio knjigu pesama Beleške o mekom tkivu (SKC, Kragujevac, 2013). Bavi se fotografijom i jedan je od organizatora ARGH-a, večeri čitanja poezije. Živi i radi u Beogradu. Objavljivao u Agonu: Agon br. 16, U gradu koji nije puno drugačiji od ovog Agon br. 18, Beleške iz mekog tkiva Agon br. 21, Triling Q

58