Agon 28

jul – avgust – septembar 2014.

2

SADRŢAJ

uvodna reĉ 3

prevedena poezija

Tadeuš Dombrovski: Te Deum 5

Robert Dankan: Ahilova tetiva 11

Uroš Prah: Obesni flert 15

poezija

Boţidar Šujica: Pesma za Odil 21

Komuna iz ulice Ljube Didića 22

Miloš ĐurĊević Neţeljeni gosti i dugovi 30

Tanja Stupar Trifunović: Epikurov vrt 36

Mirjana Frau Kolarski: Puj pike 39

Maja Korolija: Zato se to i zove blues, baby 44

o poeziji

temat: E. L. Masters

(priredio Vladimir Stojnić)

Vladimir Stojnić: Hronika palanačkog groblja 48

Edgar Li Masters: Antologija Spun Rivera (izbor) 54

esej

Bojan Savić Ostojić: O jednoj pesmi Milana Milišića 77

prikazi

Branislav Obluĉar: Pjesniĉka parcela (Dejan Ilić, Katastar) 83

Bojan Savić Ostojić: Bez beza (Nenad Jovanović, Delfini) 86

3

uvodna reč

U poslednjem broju Letopisa Matice srpske moţe se proĉitati zanimljiva opaska Mihajla Pantića

povodom kritike savremene poezije, u kojoj profesor kaţe: „Savremena srpska kritika, u svim

vidovima, od akademske do tekuće (studije, monografije, panorame, antologije, ĉasopisi, novine,

elektronski mediji), uspeva, na sreću, da isprati i vrednuje gotovo celokupnu relevantnu produkciju―.

Mora da je ta relevantna produkcija neka probrana kada je naša kritika tako srećna da uspeva da je

isprati i vrednuje. Upravo mi dva poslednja glagola nikako ne ulaze u glavu. Pitam se koliko treba ne

ĉitati današnje ĉasopise i biti zaslepljen da bi se savremena srpska kritika ovako ocenjivala.

Današnja kritika je oprezna i drugarska, palanaĉka i pritvorna. Ona se cenzuriše i moderira. Oćuti ono

što priĉa po kafanama, poruĉujući nam da je to jedino mesto gde se moţe ĉuti relevantan sud i da,

naravno, nije umesno da postane javan. Kritiku je takva uljudnost upropastila.

Od kraja devedesetih godina, kad su nestali redovni knjiţevni ĉasopisi, kritiĉari su se povukli i

presvukli u ĉlanove ţirija. Reklame svojih prijatelja objavljuju po ĉasopisima i nazivaju ih kritikama.

Novine više ne plaćaju kritiku poezije, što je savršeno tle za prikazivaĉe-vojnike. Redakcije listova

poruĉuju: „O svom trošku se bavite kritikom, poezija više nikog ne interesuje. Ionako se tu radi samo

o sujetama i proizvodnji polja moći. Izvolite, elitice (u mnoţini), moć je besplatna.―

Pesniĉka knjiga više ne postoji za sebe. Postoji samo pesnik kao takav, njegovo ime, prezime, ponekad

i srednje slovo. Ako se afirmisao devedesetih, i ako je bio korektan, on se više ne ocenjuje, toga je

prekim sudom osloboĊen, postao je nedodirljiv i bogomdan. Zavisno od miljea koji ga okruţuje, on se

objavljuje, odnosno ne objavljuje, on se nagraĊuje, odnosno ne nagraĊuje. S nagradama je sliĉno kao i

s „kritikama―. U oba polja vlada nepotistiĉki princip uzvratnog dativa on meni a ja njemu.

Stanje današnje kritike je u stvari ovakvo: pesnike nema ko da isprati i vrednuje, ali ima ko, i to iz

koliko hoćeš fondova, da ih nagradi. To ne znaĉi „vrednuje―.

To se vidi i po tome što nema kritike koja je intonirana negativno ili bar polemiĉki, sem kad je

upućena oponentskim politiĉkim taborima i liĉnim neprijateljima. Strategije opanjkavanja su nešto

drugaĉije nego osamdesetih ili recimo pedesetih. Danas se neka knjiga najefikasnije diskredituje tako

što se ne proĉita. I sledstveno tome, tako što se o njoj ne piše. Ako postoji odbojnost prema

odreĊenom autoru u nekoj od malobrojnih redakcija, moţe on da napiše kakvu god hoće knjigu, neće

dobiti prikaz, pa ni negativan. Jer prikaz je reklama, skretanje paţnje. A to se nepoţeljnom autoru ne

ţeli. Ignorisanje je najbolji napad. Današnji Ţdanovi imaju svoj Index librorum prohibitorum.

Upadljivo je da u istom tekstu Pantić ne spominje nijedno od imena koja preovlaĊuju na stranicama

Agona. Sem pri kraju dugaĉkog nabrajanja gde se sve što je poniklo posle 2000. naziva „mlaĎim

pesnicima“. Do te granice, izgleda, ĉita, od nje do danas ignoriše. A savremenim pesnicima i dalje

smatra one koji su se afirmisali šezdesetih i sedamdesetih. Verovatno zato što su još ţivi.

Nedavno je, sliĉnim stilom, Tihomir Brajović, idejni tvorac transsimbolizma, na jednoj tribini rekao

„Mi još ĉekamo našeg Bernharda―, što bi otprilike imalo da znaĉi: Mi JOŠ ĉekamo nekog

beskompromisnog, nepotkupljivog kritiĉara društva, uĉmalosti, mediokriteta.

Ko ovde još ĉeka pisce? Ovde se ĉekaju nagrade. A dok se one ĉekaju, kritike nema, mediokritet

opstaje.

Bojan Savić Ostojić

4

prevedena poezija

5

Tadeuš Dombrovski

Te Deum

Ĉetvorougao

DoĎe jutro tebi, stanovniče zemaljski!

Knjiga proroka Jezekilja 7, 7

Automobili klize kao kapi konopca puta,

zatim se iznenada uvlaĉe u naselja i dvorišta,

u gvozdenobetonske bašte hipermarketa. Voda

ništa ne spira, dosadno dobuje po slepooĉnicama, traga za

pionom; kap pita kap za put.

Okrećem se na drugi bok, tu se golo drveće

izvija kao da ţeli mladim granama

da podupre zid nosaĉ neba, na kome crvi

nebanalno oponašaju ptice i muzga se podjednako

zanimljivo razliva u neki veštaĉki cvet.

Ustajem, budim se, ukljuĉujem televizor; svet

se vraća na poĉetak.

x x x

Ne znam ko sam.

Znam ko nisam a nisam

ko sam.

Liĉno sazrevanje

to je traţenje

samo iz snova poznate

oaze u stranoj pustinji

bez trunke sigurnosti da tamo

još postoji voda a ako

postoji da li je

za piće.

x x x

Ţiv ne razume mrtvog mrtav razume

6

ţivog i njegovo nerazumevanje.

Ţiv veoma ne veruje u nebo, jer kad bi

mu predloţili da veĉno sedi u fotelji

i prinudno gleda u ekran sa koga

bi gledao sebe gledajućeg – prihvatio bi

to. Ili, ako bi nebo trebalo da bude malo ali

ĉvrsto kao mrtvaĉki kovĉeg, takoĊe bi se sloţio. A kad bi

mrtvac poţeleo da ispriĉa ţivom

kako stvari stoje morao bi

da ćuti.

Tuţbalica iz budućnosti

Tata, gde da Te naĊem, u mineralnoj vodi,

u komadićima musli, hlebu, saksijskoj zemlji?

U jabuci ili gusenici, koja nikada ne išĉezava,

ili u nepreciznim rimama crvenih trešanja?

Pre u onome što je bolno, ili u onome što je prijatno,

u špiritusu ili soku, travi, nebu ili u meni?

otac

Misliš li da misliš? – pita otac, videći

kako sedim ukipljen sa zenicama širom

otvorenim, a ja sam jednostavno mislio, ali zahvaljujući

ocu u stvari sam mislio da mislim,

zatim sam pokušao da mislim da mislim da

mislim, i to je uspelo, s tim što sam mislio

o muškarcu, koji sedi nepomiĉno sa zenicama

širom otvorenim, prema tome ne znam da li se to raĉuna.

I tada je došlo do mene šta znaĉi da Bog misli

da misli i u ĉemu je razlika izmeĊu

Boga i mene; jer Bog neprestano misli,

misli i istovremeno izlazi na kraj

s tuĊim pakostima.

Šahovske figure

7

Već godinama se zavaravam. To je veoma muĉno zanimanje

obmanjivati samog sebe. Pokušaj nekad

da odigraš sam sa sobom partiju šaha tako

da pobediš, ne budući ni za ĉasak na bilo ĉijoj

strani. Ili odigraj sa sobom partiju, ne

varajući. Varanje sebe je umeće, treba

paziti da pri tom ne uhvatiš sebe u kraĊi. Po svoj prilici

najteţe je oponašati lošeg igraĉa, budući doista lošim.

Obiĉno se pravimo da oponašamo.

svetlost

Pomisli na zatvorsku rešetku koja prestaje da postoji

u onoj meri u kojoj joj se pribliţavaš. Pre nego što osetiš

njenu stud, a zatim ĉvrstinu, za trenutak će ti se uĉiniti

da si slobodan. Pomisli na kljuĉaonicu, na oko

vizira, koje sve vidi, ĉak i više.

Pomisli i na svoj oĉni kapak, na svoju dušu

pritajenu iza same zenice.

alfa i omega

Dotle se radilo o tome da se izlazi

iz sebe i vidi potpunije i na taj naĉin

suĉeljava licem u lice sa svojim pravim poloţajem.

Biti korak naporedo i korak napred,

gledajući sebe gledajućeg, opaţati

opaţajućeg i već pisati pisca.

To me je uvećavalo, iako sam osećao i kako me smanjuje,

i obrnuto. Prepoznavao sam se takoreći u svemu, mada

ne prepoznavah ništa; zauzet sobom udaljio

sam se od onog koji sam bio, jesam i doći će

dan kada ću napisati beskonaĉnu poemu

o vama.

Molitva (radna verzija)

Obdari me patnjom.

Podari mi milost razumevanja,

da je patnja milost.

8

Neka bude bezgrešno,

jer ću uraditi sve, da bih ga

primio kao kaznu.

Uĉini da Ti se obraćam

bez straha, da Te ĉujem.

i ne bojim se ovog stiha,

a istovremeno da drhtim

pred njim kao sada.

I da to bude dovoljno.

x x x

Neće ući u carstvo nebesko onaj,

koji ĉeka (ĉineći sijaset nepotrebnih stvari)

u petak do ponoći, da bi mogao nekaţnjeno da pojede

parĉe kobasice. Neće ući na nebo onaj

koji ne oseća da se ne moţe pomoliti iskreno, jer

ţeleći da dotiĉe nebo, dotiĉe sebe ponovo

oĉekujući ponoć. Neće ući ni onaj koji

se moli, napravivši na magnetofonu pauzu,

i pauza mu oznaĉava vreme. Neće ući u

carstvo nebesko konaĉno ni onaj koji

u pet do dvanaest piše pesmu umesto molitve.

Noćna pesma

Juĉe u toku noći sastavljao sam novu

pesmu sve do svetlosti na ivicama reĉi

ispunjenih parom a moţda i para-reĉi

pojavila se duga – bled, mada nov

znak saveza reĉi sa samim sobom, jezika

koji se savršeno snalazi bez mene,

a svaka reĉ je poput kapi padala na mene i po meni

preko svake mere klizila, jer nema govora

o pravoj dugi od veštaĉke svetlosti.

Bele noći

Kada sam bila mala, noć se ubadala u mene i ubrizgavala mi

9

san ispod koţe.

Ponekad nisam mogla da zaspim, sat me je plašio da će ovoga puta

doći noć s debljom iglom i ubrizgati

mi oblak.

Danas kada više ne osećam noć, kada se otvaram prema njoj,

neka me ta odvratna noć bode.

MeĊutim, iako pokušava da me bode, kao da preleće

kroz mene ili se po meni

sliva.

Manekenka

Bila si naga, i bio sam ti potreban, da te obuĉem

u reĉi. Bio sam prazan, i bila si mi potrebna, da mogu

da te obuĉem u najskupocenije reĉi i, naravno,

originalne. Ali da li te pozvati samo

zato, da bih te obukao onim istim? Ne ovoga

puta. Šta onda? Do iznemoglosti

slikaću te svojim pesniĉkim aparatom.

Reinkarnacija

Crni deĉak posmatra me već pola meseca

sa stanica metroa i iz izloga radnji, raste

nagrada za njegovo pronalaţenje i smanjuje se

kvalitet slika. U poĉetku su bile u boji,

sada svuda vise kserokopije otisnute

umirućim tonerom. Neĉitljivo

je ĉak i njegovo ime. Malerozan je

što se rodio crn, jer tuš koji mu je pisan

troši se brţe. Na poslednjim kopijama

potpuno je sliĉan meni.

x x x

Ja sam jedan od deset

miliona pacova u ovom gradu,

svakodnevno jurcam kanalima, ne znam

zbog ĉega. Moţda zbog toga da bih pronašao neku

pacovkinju, koju bih mogao prigrliti i

na ĉasak zaboraviti da sam pacov. Katkad

srećem pacove koji kaţu: „Mani se toga,

ne budi pacov, budi ti!― Imaju amputirane

repove ili diskretno puze ispod nogavice,

10

briju dlaku, a izlazeći na površinu

stoje na zadnjim šapama i prave se vaţni.

Razmišljam, ko nas hrani, ko nam

sipa otrov za miševe, postavlja mišolovke.

I zbog ĉega. Uostalom i tako

bismo se razmnoţavali i krepavali.

izbor i prevod s poljskog Biserka Rajĉić

Tadeuš Dombrovski (Tadeusz Dąbrowski, 1979), pesnik, esejista, knjiţevni kritiĉar, urednik ĉasopisa Topos.

Ţivi u Gdanjsku.

Pesniĉke zbirke: Crveni pečati na licu, e-mail, Mazurka, Te Deum, Crni kvadrat, IzmeĎu.

11

Robert Dankan

Ahilova pesma

Ahilova pesma

Ne znam više od onoga što mi More kaţe,

i što mi je davno reklo, ili sam ja preĉuo to

udaljeno huĉanje nad peskom,

talase znaĉenja u kolevci ĉije sam

moći zvukova i odjeka

prespavao

Mladiću, pevala je

--ili je to bila oluja koja je uzburkala noć

u pokretni zid je pretvorila

nošen sam kao da se majĉinsko krilo

naĉinilo u strahu?

talas ţivota mraĉnijeg od mog

ţivota preda mnom je jurio, a ja,

veći od onoga što sam, potamneo kao

dubina bez obala,

digao sam se iz sebe, otresao poslednji

zrak sunca

iz sebe.

Mladiću, rekla je,

Vrati se obalama onoga što jesi.

Vrati se obalama koje se rasipaju.

Ĉitavu noć

Plime koje su te odgajile i gde se

Tvoj ţivot oblikovao na zamišljenom

svetlu koje je ugasilo krvavu

raskoš sunca

i, ispod pobedniĉkih povorki

meseca. leţi

grom za gromom jedne stare

ĉeţnje, udarac

ĉija te ponovljena magija

proţdire.

Tetida, tada

moja majka, obećala mi je

opscenu u vidu ĉamca, sredstvo

od vode unutar same vode,

12

da se moja duša vrati iz

muĉne ljudske sudbine,

iz dugog zarobljeništva, iz

borbe sa saputnicima na ravnici,

iz tvrĊava u plamenu, iz podviga

ĉasnih i neĉasnih,

što je dublji rat nezadovoljstva ispod

i iza objavljenog rata,

i kamiĉaka lepog, strpljivo

obraĊenog meseĉevog kamena, ahata, ţada, opsidijana,

koji su se preokrenuli i vratili okupani

plimom, bljesak pustoši,

ĉuvstvena zapitanost,

reĉi su se vratile kroz delove pesme

pre naše pesme …ili su se moţda

lepa, neţna sećanja onih

koji su davno od mene nestali,

vratila iznova, sablasna na

meseĉini stara lica?

Jer je Tetida, moja majka, obećala

ĉamac za mene,

ljubavnicu, podstrek mog duha

u vatri mog prvog elementa

koji se diţe, kraljevstvo

nestvarnog, zalog Smrti

*

Vreme, vreme. Vreme je.

Odavno su završeni poslovi Troje.

Ahil se vratio kući.

I uskoro ćeš i ti biti sam.

(decembar, 1968)

Prelazak preko vode

Izašli smo ĉamcima na more, noću,

izgubljeni, dok vodena prostranstva prave zamku straha oko nas.

Ĉamci su odlutali, a mi smo napokon sami

pod beskonaĉnim nebom, nemerljivim, istaĉkanim zvezdama.

Neka vesla budu mirna, ljubavi, i zaboravi ovog puta

našu ljubav nalik noţu koji meĊu nama

odreĊuje granice preko kojih nikad ne moţemo preći

niti ih obrisati dok plovimo ka srcu našeg sna,

presecamo tišinu, lukavo, gorku kišu u našim ustima

a mraĉna rana prepreĉila je put svemu iza nas.

13

Zaboravi dubinske bombe, smrt i naša obećanja,

vrtovi su prazni, a, nad pustom zemljom zapadno,

sobe u kojima smo se sastajali dignute u vazduh.

Ali ĉak i kad odlazimo, tvoja se ljubav vraća. Osećam

tvoje odsustvo kao zvuk sve tiših zvona. I so

na tvojim oĉima i ljuspice soli izmeĊu nas. Sada,

ulaziš s lakoćom u razoran svet.

Tamo je suvi obron betona. Noć izneverava,

pada na ruševine gradova udaljenih obala

a u neuništivoj noći ja sam sam.

Malo jezika

Poznajem pomalo jezik svog maĉora, iako Dante tvrdi

da ţivotinje nemaju potrebu za jezikom a Priroda

prezire sve što je suvišno. Moj maĉor je brbljiv.

razgovara sa mnom kada ţeli. Govoriti je

prirodno. I kitove i vukove sam ĉuo

u horskim zvukovima mora i vazduha

znam taj sklad i elokvenciju koja pokreće

moj um i srce – oni diraju dušu. Ovde bi

se Danteovo verovanje Ĉoveka izdvojilo

ono proklinje izlivanje našeg ţivota iz nas

da bi u njemu izgradilo svoju elektranu.

Upravo u animalnoj komunikaciji Ĉovek je

istinit, neposredan, i

u neposrednosti, Ĉovek je sav ţivotinja.

Njegova ĉula se ubrzavaju obuzeta simfonijom,

starim krugovima ţivotinjskih otmica i uzbuna,

pozornosti i uzbuĊenja u kojima se identitet ponovo uspostavlja.

On ĉuje

pojedinaĉne glasove u

višeglasju, najmanji

šum u prigušenim tonovima,

veţbajući nestrpljiv dar

koji će se dokazati njegovim. On vidi blesak

znaĉajne crvene u uţurbanoj masi

rumenog mnoštva i hvata sjaj

zelene košulje

koja ga razgaljuje u svetlećem polju zelenila

—obraća mu se —

i u barci boje paslike

14

obraća se boji.

Duga izraţava

obećanje koje pamti

ali samo podraţava

u buci koju pravi,

ovaj jezik u svakom smislu

svet koji ga okruţuje.

On bira neuhvatljiv miris muškata

usred primamljive mase,

i ukus u evoluciji veĉni je kljuĉ.

Ima izvesnog trika u mirisima i to je prava stvar.

Mirisna smola je moţda bila,

mira nagoveštaja koja je ispunila dom.

On se budi iz najdubljeg sna

na zvuk daleki i ĉeka

kao da se giba, izvija se

oţivljava.

prevela s engleskog Ivana Maksić

Robert Dankan (Robert Duncan, 1919–1988) je ameriĉki pesnik i esejista. RoĊen je u Ouklendu, Kalifornija.

Ubrzo po roĊenju usvojen je od strane braĉnog para teozofa, što je uticalo da se Dankan u najranijem detinjstvu

upozna sa svetom ezoterije, hermetiĉnih mitova i spiritualnog uopšte. Sve su ovo uticaji koji će se reflektovati i

na njegovo pisanje. Dankan je studirao na Univerzitetu Kalifornije, Berkli. Iako je dosta putovao, veći deo ţivota

je proveo u San Francisku. Njegovo delo se oblikovalo kroz brojne uticaje, a naroĉito je bio blizak pesnicima

Blek Mauntin koledţa, bitnicima i pesnicima San Francisko Renesanse. Dankan je jedan od prvih pesnika koji su

javno pisali i govorili o iskustvima homoseksualaca u Americi. Njegov esej iz 1944. godine, The Homosexual in

Society je ĉitavu deceniju pre organizovanja gej pokreta progovorio o toj temi. Robert Dankan je objavio skoro

ĉetrdeset knjiga poezije i eseja. Prva od njih, Heavenly City Earthly je objavljena 1947. godine. Dve knjige

pesama kojima je skrenuo paţnju na sebe u većoj meri su The Opening of the Field (1960) i Roots and Branches

(1964). Sedamdesete godine su za njega predstavljale period refleksije tokom kojeg je objavljivao vrlo malo.

Poslednje znaĉajne Dankanove knjige pesama su Ground Work (1984) i Ground Work 2 (1987).

Objavljeno u Agonu:

Ekvilibracije (Agon br. 9)

Ivana Maksić (1984) objavila je knjige poezije: O telo tvori me (2011), Hromatoskop (2012) i Izvan

komunikacije (2013). Zajedno s Predragom Milojevićem priredila je zbornik socijalne poezije Do zuba u

vremenu (2014). Prevodi s engleskog. Objavljuje u periodici.

15

Uroš Prah

Obesni flert

Posegnuti u njega /kut/

trgnuti – zuriti – malo povratiti

kiselu lokvicu / skloniti

tu zadnju polovicu iz sebe/

naginjući se preko kisele polovice

udahnuti zimu

biti bolje

umoĉiti glavu u neku kacu u kutu

stati preda me, motriti,

kako plešem, previjam se i isteţem –

zgrabiti koţu na leĊima, obesno

povući gore.

Štene sam, popišan

strah, prah –

besan na sebe, drhteći u sebe

se uspravim, kaţem nešto

kao: skini mi se; pa

što ti nije jasno; daj mi mira;

nemoj m...

Pa ti se bojiš, ti

odvratni stranĉe, ti ĉudno

skupljeno nasilje, napeti potencijalu

svinjarije, sad sad

poškropljene po meni –

Nakon 62 godine na ovom svetu nešto

znam. Niĉeg nema iza oĉiju ĉoveka

koji sedi naspram mene, koji pije sa mnom.

Beţaću od vas, jer –

Brzo ću otići, zar –

ubrzati korak,

trgnuti se – namrštiti –

spustiti pogled, kad –

gledaj u stranu –

udahnuti plitko.

16

Nemoj me pozdravljati. Ono što ţeliš

je da ti kaţem: kul si; ali

nisi kul.

O brate, teško

gledam mizeriju tvoje sreće.

Neka nerazumljiva krivnja je

usaĊena meĊu nama. Mama.

Ne sećam se šta se dogodilo

pa da te ne volim, moţda

si bio moj prvi neprijatelj.

-ODLUKA-

Sad sam šta sam.

I ako ne pišem

ostajem šta sam postao

silim se

u ovu svesku.

Ne,

ostavi me, moj

jezik je star i slomljen,

smoţden – tek jedva soĉna

kost – beg/trk/mimo

kaţem ti, kreni, kreni –

hoću, beţaću, otići ću,

gledaću u stranu.

Svi smo jedan pogled u stranu od sloma.

-TRG-

Svi neprimetno drhtimo.

Svi besni i trezni, bezvezni i bledi i u bedi.

17

Pesnik je dakle postavio tezu

da se novo stvara jedino u samoći

i otišao je u samoću,

a tamo je neko već bio.

-LUDILO JE ODSUSTVO RADA-

Stisak, prsluk –

prikvaĉim

u gnev

2.3.5. faza tiska

tekst dakle zbijen i ĉudno

urastao u dlan

ide preko

hrabro stranice teţine.

O, o, o,

još niţe, Dane –

gde se lišaj u sluz preobraća,

gde se crna u crno vraća

tamo plesnivim.

Iz zgurenosti će takoĊe nešto izrasti

iz na jednu stranu zgnjeĉenih,

skliznutih, i na drugoj

razmaknutih pršljenova –

Tako te iz zasede opseda blizina.

Ništa nije skupa –

sve je blizu –

zovem se ekonomija.

Stvaranje uslova za rad

ĉekanje –

mišljenje smerno

otapa oset

telo nemo

sit, sit, još

potpuno odsustvo gladi –

sve u kurcu,

iako ne ide loše –

izmeĊu solidarnosti

i svesti da se investira,

18

kao kad krv teĉe ulicama –

sram reĉi krv –

stvaranje uslova, dakle

raditi za mogućnost rada

sticanje sredstava

gradio, organizirao, premeštao

pridobio

sredstva

za proizvodnju

sadrţaja

izvori, vidiš, vidiš on

on nešto ima, on hoće,

pogodiće, privezati tu

kuću, da ne bi tako

lagano klizila.

DRHTRG

Zato ću trĉati na taj vrh,

vrh ove planine, s tim gavranom,

suncem i vetrom i opremom i

poješću sendviĉ i potom ću

trĉati dole i potom ću

dremati u autu i potom

ću bazati kući.

Ĉvorak sa popisa,

neću biti obestan prema svojim uĉiteljima;

za tako nešto su me

premalo nauĉili –

Sad sam šta sam.

I ako ne plešem,

ostajem

šta sam postao,

silim se –

Gde si,

prijatelju?

Uvek

tek onaj

koji dolazi.

preveo sa slovenaĉkog Romeo Mihaljević

redigovali Bojan Savić Ostojić i autor

19

Uroš Prah (1988) student je komparativne knjiţevnosti i filozofije u Ljubljani. Objavio je knjigu Čezse

polzeči (CSK, Aleph, 2012). Suosnivaĉ i urednik ĉasopisa i paraliterarne organizacije I.D.I.O.T.

Objavljivao u Agonu:

Kroz sebe klizeći (Agon br. 22)

Romeo Mihaljević (1971) autor je knjiga Disco inferno (2009), Onaj koji hoda u oba sna (2004), Noćni

jezik (2002), AnĎeoska konverzacija (1997). Prevodi sa slovenaĉkog jezika. Ţivi u Našicama.

20

poezija

21

Boţidar Šujica

Pesma za Odil

O vesla poreĊana u skupine

O kovrdţe pene na talasima

Obgrljene lavovske rime

O oblaci teški nakovnji što

Lebdite sa ledenim danima

O neodanilo jutro o zornjaĉo praznoprsna

Svetlucava mala pauĉino

Pod rebrom dugokosog vazduha

O vetre-vozivino, vetre-voziso

Odakle more izvlaĉi so

U tom svetu suza u kom još ima sirena

O maglo ispljusnuta u noć

Krcata ciglastim bezglasjem

O duše delfina što se prelivate

Za senima krenule molitvenim pijukom

Ka nasipima meseĉine

O trepćući dugi koraci zvezda

O nemozvuĉni bubnjevi zvezda

O survani ponori u ponor samog sebe

O oleandri cvetali

I umrli u jednoj boji

Kome šapućete adresu

Ko je taj što je dohvatio rub

I spreman da skoĉi

O Crno more

U odeći ljubavi

O Odeso

O Odil Odesan

Odesanko

Gde si ti pristaništa nema

Gde je pristanište tebe nema

Boţidar Šujica (1936) objavio je knjige poezije: Prestupna noć (1961), Vreme i temelji (1965), Srdţba (1973),

Ura, Uran (1975, 1981), Kanjon (1979), Izgledi za sutra (1984), Kičma (1984), Ivice, oţiljci (1991), Dvostruki

san (1999) i Krv dragog kamena (2009). Dva izbora poezije: Izabrane i nove pesme (1995, 1996, izbor Zlatko

Krasni) i Najlepše pesme Boţidara Šujice (2003, izbor Goran Babić). Dve knjige izabranih pesama na

francuskom i engleskom. Ţivi u Beogradu.

22

„Komuna“ iz ulice Ljube Didića 10b

Beograd, 1971.

Miodrag Vuković

Ţarko Radaković

Nebojša Janković

Era Milivojević

Godine 1971. je u stanu u kući broj 10 b u ulici Ljube Didića u Beogradu delovala kreativna komuna

u sastavu: Miodrag Vuković, Ţarko Radaković, Nebojša Janković i Era Milivijević. Grupa je izvela

nekoliko umetničkih peformansa i ostavila za sobon niz umetničkih tekstova. Prvi zajednički rad ove

umetničke grupe, peformans Medex, izveden je, kao kreacija umentika Ere Milivojevića, na festivalu

BITEF 1971, u Ateljeu 212; iste godine je u SKC-u Era Milivojević izveo i tri legendarna

performansa, pripremana u stanu u kući 10 b u ulici Ljube Didića: „Oblepljivanje ogledala lepljivom

trakom”, „Oblepljivanje tela Marine Abramović lepljivom trakom” i „Mračna komora”.

Objavljujemo ovde nekoliko tekstova iz zaostavštine Ţarka Radakovića.

Ţarko Radaković i Miodrag Vuković

CRTAĈ STRIPOVA.

(ISKAZ KOSPOĐE HERMAN.)

(NEKE STVARI SU SE DOGODILE.)

napad na bubnjara je izvršen

u pet i trideset popodne

neposredno pre usvajanja malenih lutalica

kuĉića od strane bubnjara

pokolebanog (da li da ih uzme) uzdrmanog prekornim reĉima izvesne

gospoĊe hreman u blizini stanujuće istog to jest

bubnjara u slobodno vreme

kada ne ĉini tuš ili neke sliĉne virtuoznosti

u pet i trideset popodne

―ah‖

rekao je bubnjar u trenutku otmice

―posmatrali smo otmicu‖

rekla je gospoĊa herman

tri otmiĉara i jedan pas za zbunjivanje ostalih pasa

jedan indijac

po svoj prilici osmatraĉ

napad na bubnjara indijac

je osmatrao sa petospratnice prekoputa

budila je sećanja na palme abonos ili već neko sliĉno

egzotiĉno rastinje pa konopac koji

23

gospoĊa herman prostire izmeĊu stabala

odnosno zgrada napad na bubnjara je izvrešen

uz pomoć konopca u prisustvu para zatamnjenih stakala

jer sunce

skraćuje dimenzije vidnog polja

konopac dvadeset metara

ispred platoa to jest mesta otmice to jest

tri otmiĉara

to jest verovatno

tvrdi gospoĊa herman

ĉitko potpisana

Miodrag Vuković

CRTAĈ STRIPOVA BEZ GOSPOĐE HERMAN

pošto smo napisali pesmu

nije bitno koju

prelazim naravno na drugu koju posvećujem jakovitiju

dok paraju trbuh zvuci

izvesnog sviraĉa u neposredoj blizini

- moţda je to holanĊanin lutalica -

upotrebljavam stolicu za ljuljanje u druge svrhe

naime

da

to je

koitus

bez gospoĊe herman

u meĊuvremenu guma se isteţe

u – silom stvari – oĉekivane oblike

harfe

zmije

usne

krvare

mama vrati mi arsenik i gĊu

herman

dopire razgovor

nije li to onaj ĉovek

koji ĉovek

onaj ubijeni ĉovek

- ili peĉena ševa duvaĉki instrumenti

oboa

ne okarina

teška glina topi se usled trenja slobodnog

24

nadanja

u kapi tvori posmrtnu masku

lasta skakavaca

jata skakavaca

hoću da kaţem neke reĉi

nemojte me pogrešno razumeti

lepe reĉi

u slavu gospodina jakovitija

nosioca legije ĉasti

ali nemam dovoljno reĉi

tu je srećom nenad briski

ŢARKO RADAKOVIĆ

DOGAĐAJI U MRAĈNOJ KOMORI

zvuĉno i pokretljivo

u mraĉnoj komori

su insekti

mnogobrojni uspaniĉeni

u potrazi za svetlošću loše organizovani

razjedinjeni neprisustvom prirode

u mraĉnoj komori

ispunjenoj strujanjem zraka stihijom

iz neodreĊenog pravca iz

sfera koje pruţaju

mogućnost minimalne

vidljivosti a to je

znaĉajno jedino iz

perspektive mraĉne komore

i te kako ţive iako netransparentne

ispunjene tragovima neodreĊenih kretnji usmerenih

ka svetloj taĉki ukoliko je moguće

jer:

rasporedimo se

ritualno otpoĉnimo upalimo

reflektore samo za trenutak

zbog koncentracije

ugasimo ih potom za trenutak budimo mirni

nasmešimo se

juĉe smo se okupali

bez razmišljanja

bez obraćanja paţnje

jednih na druge

25

seksualni prohtevi su

nam zadovoljeni

sasvim

opustimo se još samo trenutak

mirni

sad!

jedimo jedni druge jedimo halapljivo

mljac mljac zubima jedni druge

jedimo proţdirimo ko moţe neka guta

bez ţvakanja snaţno mljac

mljac beskompromisno bez zabušavanja

svi jedni druge bez

ustezanja oslonimo se na instinkte

i ĉulo dodira mljac mljac

osloboĊeno i brzo

jer vreme je ograniĉeno i

reflektor moţe svakog ĉasa

da se upali tj.

svetlost tj.

moţemo postati vidljivi

jedni drugima

Nebojša Janković

PESMA ZA BRATA U MIMOHODU

Kućo moja snago moja

râno moja brano moja mrtav mrtav

U ĉije oko ţita ţar

u ĉiju zemlju

’ladan strv

Ko ti gleda

lica sjaj u delekom nekom noţu ko ti

koţu bledu ljubi

meĊ oĉima

Zapevalo šes' evnuha glasom trošnim

u od trave mekoj crkvi

Zareţalo kurjak-pseto

sa oĉima od konoplje

sa zubima mladog crva

Tvojih 5 ţena leţi u krug

sa glavom meĊu nogama palaca jeziĉinama

sluz kaplje

Prvenac sin ti ĉas se u zmiju

ĉas se u dugu premeće

26

Vidim li to lik tvoj

na vr’ brda na vr’ krsta

Ko me to noćom pohodi

ko to u meni samuje

ĉija me deca

prstom pokazuju

Ko to na harfu svira

ko mi u veni otkucava

Ko mi Ko me

To vetar pokreće vlati trave

Ima l’ te igde imali u ovoj pesmi

u slepom oku u slepom vidu

Ko te prati da te vrati

u svet šaren od uroka u mrak skoka

da te ĉuva

To ja nad tobom bdijem

vruć od pakla lep do bola

I slušam kako prolaziš

a ne vidim te a ne ĉujem te

Era Milivojević

OBLEPLJIVANJE MARINE ABRAMOVIĆ

27

Ţarko Radaković

MEDEKS

28

Za Eru Milivojevića

zzzzzzzzzzzzzzzzzzz

zzzzzzzzzzzzzzzz

zzzzzzzzzzzzz

zzzzzzzzz

zzzzzzz

zzz

m

med

med med

med med me

med med med m

med med med med

med med med med me

med med med med med m zzzzzzzzzzzzzzzzzz

med med med med med med zzzzzzzzzzzzzzzzzzzz

med med med med med med me zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz

med med med med med med med m zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz

med med med med med med med med zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz

med med med med med med med med me zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz

med med med med med med med med med mzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med med m

med med med med med med med med me

med med med med med med med med

med med med med med med med m

med med med med med med me

med med med med med med

med med med med med

med med med med

med med med

med med

med

29

Miodrag Vuković (1947-2013). Knjiţevnik i urednik u podgoriĉkom listu Pobijeda. Knjige proze i poezije

(izbor): Krug, soba (Knjiţevna omladina Srbije, 1978) Crtač stripova (Knjiţevna omladina Crne Gore, 1983),

Pozna ljubav Ane Frank (Knjiţevna omladina Crne Gore, 1991), 24, (Oktoih, 1994), Mlaka voda (Oktoih, 1998),

Bjut hil (pod pseudonimom Virgin Voolf, Samizdat B92, 2002), Nakon šutnje (Beogradska manufaktura snova,

2006) i Sam meĎu Ircima (izbor iz proze, priredio Boţo Koprivica, Centar savremene umjetnosti, Podgorica,

2013).

Ţarko Radaković (1947). Knjiţevnik i prevodilac. Knjige proze (izbor): Strah od Emigracije, Tibingen, Knifer,

Pogled, Vampiri, Era.

Nebojša Janković (1948). Urednik televizijskog dnevnika u SFR, i urednik legendarnog emigrantskog ĉasopisa

Kišobran, koji je decenijama izlazio u Vankuveru u Kanadi. Pisao poeziju (ali je nije objavljivao).

Era Milivojević (1944). Legendarni umetnik konceptualne umetniĉke scene Beograda.

30

Miloš ĐurĎević

Neţeljeni gosti i dugovi

Neţeljeni gosti i dugovi

ovdje nitko ne umire oni još uvijek stoje

na ulici šuplja im koljena mlitave

ruke nikuda ne odlaze nikud ne kreću

kao da su zastali korak unatrag njihova je

mjera i opseg sjene sve kraće svakog

jutra sve uţe do sutona iza onog

drugog ugla htio bih im moţda sredinom

dana prići i kao da sam u prolazu reći zašto

stojite kruh nije u mojim rukama jedina

realnost je poput krljušti po kojoj ste gacali

i tišine u kojoj ste zateturali i zakašljali se

kao da vam smrt struţe u grlu premda

ste znali da darove zbog kojih ste se jednom

okupili u punom krugu nitko ne ţeli uzeti

zatim sam obrisao ruke i pustio vodu

da teĉe jer je slavina kapala cijelu noć

Disanje

za Toshia Matsumota

dani spljošteni od vreline ni

oblaci ne mogu disati betonske

pregrade i okrugli prozori u rasteru

val za valom zapljuskuje niske krovove

kao nepomiĉan bat po golemom spuštenom

zvonu spojevi nisu karike kao što se na

uvijek istoj slici crvena uvijek pojavljuje

pod krinom kao ukras sluĉajan prolaznik

ograde i stubišta uvijek su otvoreni uvijek

iznova nerazumljivi i precizni kamene grede

ĉeliĉni kablovi u kamenolomu i borovi koji

31

proviruju na vrhu litice svaki zamah ĉekića

izbrojen je i ponovljen tisuće kliješta na

zidovima hrama tisuće ĉavala u pregradama

poput polja na padinama praznina je vidljiva

vrata su zakrivljena kao keson i titraju

od bolesti i napora ruke koje povlaĉe

tkalaĉki stan nijeme su kao kamen smrt

i bijeda ponavljaju se ali samo kao tuĊe

Ubrzanje

u kutiji na stolu pronašao sam raĉun iz trgovine

Canton Bazaar 616 Grand Avenue San Francisco

cijeli dan prao sam ruke i razmišljao kako

nisam uspio snimiti prosjaka na ulici u ĉajani

dali su mi kljuĉ od zahoda jer sam sjedio sâm

a njih je zabavljala moja blijeda pût statueta pisara

od gline bila je meka i jeftina baš kao dvije tisuće

autoportreta u istom kadru Sacramento i Clay Street

keramiĉko proĉelje i poţarne stepenice 1925. na zabatu

Hotel Republic golemi lampioni okaĉeni u glavnoj ulici

obiljeţavaju drugaĉiju obljetnicu kao i natpis TURN LEFT

u prozoru iznad knjiţare i automobil u muzeju pored

noćnog bara Hungry I i viski u Buddha baru s Min Htetom

nazdravljali smo njegovom policijskom budizmu i

seoskom idiotu koji je ĉeškao trbuh buljeći u izlog

All you can eat svi su u zatvoru rekao je prosjak je

tresao plastiĉnu šalicu i slinio pa nismo vidjeli

Gold Mountain Monastery pored autobusne stanice

ţurili smo da se slikamo u Kerouacovom prolazu

kod starog smetlišta i natpisa Poetry is the shadow

Utoĉište

zavrti se na balkonu

i skoĉi skoĉi kao

zeleni ţir kad prsne na

32

ploĉniku po tvojim novim

zidovima sunce prosipa sol

odsjaj srebrnih muha

pulsira i pišti one broje

dane koji se šire i u trenu

ih odapinju što radiš ovdje?

na balkonu je ostala tamna

mrlja sada škripi i sjaji se

na suncu u nju si ugazio

do gleţnja kao u pijesak razmišljaš

o kukcima i vapnu opet o bjelini

što radiš ovdje? što radiš ovdje?

Cennino Cennini

zaustavio sam auto uz cestu

bila je nedjelja završetak ljeta

od jutra vozio sam prema sjeveru

sada se spuštam duţ istoĉne obale

uz gornji rub ploĉe azzuro

oltra marino je kamenĉić u ladici

s tog mjesta sve će zablistati

slušaš li? slušaš li me dobro?

ne razmišljaj o šibama prutićima

ţbicama kako se vezuju snopovi

to što vidiš snaţno je i jarko

kako ispred tebe kako i visoko gore

tucanik na odmorištu nasut je da sazri

ne drobi se ni nakon osam dana

uzmi samo one s vrha scodella je sada

isprana biacca jesi li me saslušao?

Misli za travanj

33

boje kao i bijeda

ljetni poţari

egzotiĉne bolesti

nemaju povijest

njihovi uĉinci

odaju slabo pamćenje

anakroniĉni su kao i

fantazije o izgnanstvu

i siromaštvu u karanteni

***

za T. Š.

kada je gdje je izašao mjesec

dvije zdjelice

bit će dovoljne

tri kotaĉa

nebo u naborima je zupĉanik

zaštiti se od gladi

jer rub je prekoraĉen

a mi nismo gotovi

Povijest redukcije

I.

radnici su isjekli ploĉnik iskopali kanal

i pored njega poslagali široke cijevi

uredne i mirne kao Morandijeve karafe

ţućkasto siva zemlja uvijek je podloga

uvijek odvojena tupa i neopipljiva ni kapi

vode solidarna kao i golema pustara

koju smo netremice satima promatrali

na letu prema Zapadnoj obali

jesi li vidio? i njihovu zemlju izbrisat će

pustinja rekao mi je prijatelj Palestinac

dok smo ĉekali prtljagu njegova je opet bila

zagubljena suhi vjetar s oceana prestao je

34

puhati ĉim smo ušli u grad zbog toga

palme svjetlucaju parkovi su tamni

kao vinski podrumi u rasteru ulica

od Union Squarea do Fishermans Wharfa

auti i tramvaji ljeskaju se na suncu

kao tuljani pred turistima kao staklenke

sterilizirane u ranu jesen kod Presidia

II.

Walter nas je slagao

nepomiĉnost i spokoj su bezliĉni

sada obilazi kontejnere tegli

prazne boce i za sebe mrmlja

o izvornoj solidarnosti svih

vidljivih predmeta o ĉarobnom

grahu u Chicagu kako je

jednom otputovao u Winti

i sliĉne koještarije praznina

moţe biti lijevak ili tuljac

u ruksaku s njim sam se

fotografirao i bili smo zgodan

par a lijevak je delirij vodovodne

cijevi obmana obiĉna plošna i

prijeteća kao i demokracija

snimljena s leĊa svi znamo

da su glad bijeda oĉaj i

ţudnja predvidljivi

smjenjuju se i struţu

kao pun i prazan mjesec

III.

svjetlo će se ugasiti

nitko neće pokucati na vrata

sanjao sam vrĉ i ĉašu ujutro su

divlje guske proletjele iznad zgrade

35

ako je reciklaţa politika repeticije

masa je kompost valja se ulicama

ishlapi ne klija hranilište je ograĊeno

doĊi sleti zašto ne dolaziš jug će uvijek

biti zelen i tamnoplav teţak kao puna

boca koju odmah ispustiš iz ruke

svjetlo će se ugasiti

nitko neće pokucati na vrata

Miloš ĐurĊević roĊen je 1961. na otoku Rabu. Do sada je objavio: Pejzaţi ili kruţno traţenje riječi (Knjiţevna

omladina Srbije, Beograd, 1989), U zrcalu (Naklada MD, Zagreb, 1994), Ţetva (Durieux, Zagreb, 1997),

Umbrijska sunčanica i druge pjesme (MeandarMedia, Zagreb, 2010). Na engleskom mu je objavljena knjiga

Morse, My Deaf Friend (Ugly Duckling Presse, Brooklyn, New York, 2014).

Objavio je i dve knjige eseja i knjiţevnih kritika: Podnevni pljusak, Pop&Pop, Zagreb, 2003 i Sjene na vodi,

Antibarbarus, Zagreb, 2009. Priredio je antologiju savremene hrvatske poezije Rušenje orfičkog hrama (dva

izdanja), izbor iz savremene svetske poezije (Glasovi u prolazu, Biakova, Zagreb, 2008). Priredio je izabrane

pesme slovenaĉkog pesnika Uroša Zupana i izabrane pesme škotskog pesnika Dona Patersona.

UreĊuje hrvatski domen Web-ĉasopisa za savremenu meĊunarodnu poeziju Poetry International Web – PIW

www.poetryinternational.org sa sedištem u Rotterdamu. Tridesetak knjiga iz podruĉja filozofije, teorije, proze i

poezije preveo je s engleskog jezika. Ţivi i radi u Zagrebu kao slobodni knjiţevnik.

36

Tanja Stupar Trifunović

Epikurov vrt

Greške

Omanuo si prvi put sad ti preostaje samo da ĉekaš

drugi Hristov dolazak

Ţena nosi dijete u naruĉju drugom rukom prinosi cigaru usnama

dok uvlaĉi dim zabacuje glavu ljudi gledaju u nju kao u ĉedomorku njoj se ţuri

par metara dalje muškarac ĉeše svoje genitalije rukom preko elegantnih hlaĉa boje pijeska dok ĉeka da

se upali zeleno na semaforu

Vazduh je napet vrijeme je pred kišu muve ujedaju

Sveštenici sa ţeljom u oĉima diraju tuĊu djecu bilo je na televiziji sinoć izvinite rekao je izvinite što su

vam sveštenici dirali djecu jer je put do Boga trnovit izvinite i vi što ste djeca sveštenika koji vas ne

priznaju jer su oni obećali Bogu da vas neće imati

izvinite oprostite hrišćanski je praštati

Vazduh je napet vrijeme je pred kišu kroz prozor u kuću ulaze glasovi pijanih mladića

noć smekšava oblike njihove ruke su gledano sa mog prozora tamne mase u pokretu

ponesite me sa sobom ponesite me ponesite govori moje tijelo i moje oĉi i moje usne

ali ja zapravo ćutim

jer nije lijepo skakati sa prozora u noć

u mraĉne ruke mladića koji odlaze glasno priĉajući nekud

da postanu sveštenici

da odrastu

Uvijek sam tako ĉedno ţeljela te grešne stvari taj patos pada i pokajanja

taj slatko-gorki ukus krivice

blaţene neka su naše greške što nas Tebi vode

Nije Epikurov vrt

Kakav to bes i kakva namera ga nagoni da kruţi

po šumovitim brdima i neţne ruke da povredi teţi?

po Sulpiciji

Moje meĊunoţje nije Epikurov vrt ovdje nećeš naći ni ĉulne sreće ni spokojstva

kasno je poslijepodne i ja ne umjem da laţem

puna sam beskorisnih saznanja mudrosti umora kada sam bila mala plašila sam se smrti

ne volim crve koji migolje u kutijici u prodavnici opreme za ribolov u zgradi preko puta

pijem tri kafe dnevno više nego o seksu mislim o mogućnosti da me miluješ dugo po leĊima

ljubav je nemoguća kao i blage ljetnje noći uznemirava

djeĉaci sa nogama sa rukama sa svojim štrkljastim udovima igraju košarku tu pored kuće

njihova tijela plešu i narušavaju harmoniĉno sivilo igrališta

Kaţeš lijepo je ovako kada se nasloniš na mene kada se opustiš

37

kad ne misliš

priznaj da ti je lijepo kaţeš mi

ali nije mi lijepo jer postoje mraĉni bunari

postoji strah

postoje siva igrališta gdje sam uganula nogu

gdje mi je neko rekao šta hoću od njega

šta hoću

a ja sam rekla sve

i poslije umrla jer sve znaĉi smrt

postoje ta mraĉna mjesta gdje ne treba da ideš u lov mladiću

Novi svijet

Više ne postoji raĊanje i ne postoje djeca

iz utrnulih vagina bezbolno izvlaĉe sijedoglave starce smreţurane starice

svi ĉim se rode znaju za vibratore kondome botoks štetnost uv zraka plastiĉne operacije

kako se zadovoljiti zaštiti uljepšati postati neko drugi preoblikovati se

djeca su mudra a roditelji su budalasti

djeca poznaju svijet kao vlastiti dţep

surfaju internetom znaju za okretanje oko sunca i neizvjesni poloţaj planete znaju za silu zemljine teţe

i sklonost ka padu znaju za groblja smrt kraj i kud je otišao djed ali to ne uzimaju zdravo za gotovo jer

su uronjeni u vjeĉno sada i kao od šale mogu da budu i Buda i Hrist i Ċavo uopšte ne hajući za brzom

promjenom kostima

ĉim su stigli u mozak im je ugraĊen mali ĉip sa gomilom bespotrebnih informacija i glad da pojedu još

sa majonezom keĉapom i prţenim krompirićima

još znanja o ispraznom o predivnom o punom taštine o jedinom mogućem svijetu u ovoj glavi u ovim

kostima u ovoj ogromnoj ĉeţnji u ovim utrkama kratkog daha i velikih oĉekivanja

u ovoj djeci bez djetinjstva

taj strašni svijet dozrijeva

i niko ne zna šta će biti kada prezrelo voće

sa njihovih umornih glava poĉne da otpada

O mraĉnim sobama i muškarcima u njima

Ti ĉekaš da te zovnem u mraĉnu sobu i skinem jer već imam dovoljno godina da bih to trebala znati o

mraĉnim sobama i muškarcima u njima

Ti znaš da sam ja od onih ţena što skidaju druge i same sebe i najzad legnu kraj tebe kao da će da

umru i da im od tih grĉevitih pokreta zavisi ţivot jer ako ne umiru ĉemu onda sve to

Ti maštaš o trenucima kad si njeţan kad si grub kad nestajem u tvojim rukama

i preoblikujem se u nešto drugo u majku u sestru u omiljenu profesoricu u doktoricu koja ti je vadila

krajnike u radnu kolegicu sa velikim grudima

u ţivot u smrt u sve ono što voliš i mrziš u ĉemu si htio da nestaneš

da se uliješ da budeš da ne budeš

I mogao bi tako lako da me ubiješ samo ako progovorim i podsjetim te na to

38

da sam tvoja ţena

Na samu pomisao o ljubavi

Ah moje male moje malograĊanske ljubavi

koje oblije rumenilo

na samu pomisao o ljubavi

Ah ni sam Bog nije umio da se nosi s tim

kada je ponio sve naše grijehove za vratom

presudio je sebi

lako se preraĉunati lako je zanijeti se

sva sreća pa on sebi moţe priuštiti taj luksuz

Odlazim dalje u predjele srca dublje još mimo pameti

i šta tamo zatiĉem

porušene gradove opustošene kuće

razvaljena vrata zjapeći prozori

crno i sivo i sunĉan dan

koji upire prstom u zgarišta

moje njeţne

moje stidljive

moje malograĊanske ljubavi

koje oblije rumenilo

na samu pomisao o ljubavi

došle su i poharale gradove

razmjestile sela popalile šume

ušuškale se u svoje kućice

i otud ĉednim oĉima motre

kud ću i šta ću

sa toliko nesrećom u sebi

pretoĉiću je u ljubav

preobraziću je u vaš stid i rumenilo

jer toliko bestidno volim kada pocrvenite

na samu pomisao

o ljubavi

Tanja Stupar-Trifunović (Zadar, 1977), objavila je knjige: Kuća od slova (pesme, Zaduţbina „Petar Koĉić,

Banja Luka – Beograd, 1999), Uspostavljanje ravnoteţe (pesme, KOV, Vršac, 2002), Adornova svraka (izbor iz

kolumni, Zalihica, Sarajevo 2007), O čemu misle varvari dok doručkuju (pesme, Zoro, Sarajevo – Zagreb, 2008),

Glavni junak je čovjek koji se zaljubljuje u nesreću (pesme, Fondacija/Zaklada Fra Grgo Martić, Kreševo, 2010)

i roman Satovi u majčinoj sobi (Zavod za udţbenike i nastavna sredstva, Istoĉno Sarajevo, 2014).

Urednica je ĉasopisa „Putevi―. Ţivi i radi u Banjaluci.

39

Mirjana Frau Kolarski

Puj, pike

Iskoni

Najlakše mi je da poĉnem

I da završim

Sve ostalo je teška sredina

Hajka. Haiku. The Who?

Juĉe mi je izrasla maaala piša.

Sad sam riba –

I po!

Fiziološka potreba

Isprdnula sam jutros

pesmu jednu ja

Od smisla me zavi stomak

Kod naslova ne izdrţah više

Poeziju i car piše peške

Praxis Mundi

Prinesi mi se kao ţrtva

Uĉiniću te gospodarem svojim.

Propni mi (sebe, se)1 tamu

Da bela marama ne pošandrca na vetru. Verteru.

U pupku mi je svet

Zato naćuli Uši:

Svet u svetu stvara svet

(anti-izam, mrzim feminizam)

1 uzajamnopovratna zamenica (prim. prev.)

40

Nalij jedan vrĉ

I za moju Školjku.

Kal u zvezde:

Ja ću na zvonik

Ti u mišju rupu!

To svi isto rade:

Nategni vrĉ

Ispusti prĉ

Za trt

I mrt.

Izmu smrt!

Prinesi mi se kao ţrtva

I uĉiniću te gospodarem svojim.

Nek se srame stubovi

Kad naš vrĉ crveno nalije.

Ne, dragi, nisi mi prvi.

To je fleka od menstrualne krvi.

Kasandra i njen draţesni paţ

Rodniju bez razloga

Bez zareza

„Brazilske šume su

Pluća sveta.―

„Gde je to?―

„U predgraĊu Londona!―

Apćihaaa! Šmrrrrrrrrr!

Alergiĉni kinu i –

Istresu

Maramicu smomutljaju u dţep

Bace je tek kod Big Bena

Tu stoji naslov, rudiment

Nismo mi sauĉesnici

Ali

41

PodiĊi mi

Ne umem ja da se bunim

Vrapci se šacuju na mrve

Ĉegrtaljko, buĉiš

Potkoţiš u kut, u but

Ukruto, utrnuto

Nonsens, nonsens!

To je insulinska igla.

Dobri, slatki moj, Horatije

Usta na usta malom bogu

(za dvadeset i sedmi mi roţdestva let)

Šniram se u ĉekrk

Juĉerašnja

Progutala bih i više

Ali šta sam onda uradila?

Protraćila

Izakala

Razbrojala.

Danas sam svakodnevna

Tociljam te i u šlajpik

Samo da me ne pertlaju @ SNPr

Vuĉe! Grinjo!

A ophoditi te ne mogu –

Kratke su mi butne kosti

Ako se razveţem

Nek me ošamari

I uveţe

Samo bos

Familija da me kremira!

Crème de la crème.

Kardiogram

Zašto se uzdaš u moju reĉ?

Znaš da sam iskusan moler

Iz zavaljenog uterusa ti uţinam suhe smokve

Da se dosolim

42

Dopeĉem

Da te spasem, ne luduj,

Apostrofiram

Podsetim

Da je atrofija znaĉenje pre zvuĉanja

Da ti ustalasam apendiks – moţda!

Pi-pip, pi-pip, pi-pip, pi-pip

Lucprdo!

Vidiš da je bolje sada

Nego pre

Kad

Kad mi knjiga dugo stoji pored kreveta

Dovoljno dugo

Da se njome koristim

Ne bih li ugasila svetlo

Kad me mrzi da ustanem

Ne diram je više

Neko vreme

Ili još više

Prepoznam se

U nekom od vikend likova

Weekend situacija

Uzmem pseudonim na metar

I sloţim se uz kakav

Budući enterijer

Ovo bi mogla biti kratka priĉa, roman ili nešto preĉe

Biti sav

Biti dlaka na jeziku!

Oliĉen,

Biti baštinjen

Šljunak u dţepu,

Zveĉati. Biti

43

Raspojasan,

Biti melodija

Na vrh jezika,

Okomit,

Biti kakofonija

IzmeĊu zuba.

Zbrojivost je trpno stanje

1, 2, 3

A, B, V

Škgh

Ĉangr

Krk

Z

V

U

K

Mirjana Frau Kolarski (1987) diplomirala je na Odseku za srpsku knjiţevnosti i jezik Filozofskog fakulteta u

Novom Sadu, gde je na master studijama. Piše poeziju, kratku prozu, knjiţevnu kritiku i eseje. UreĊuje i vodi

knjiţevne veĉeri posvećene kratkoj proznoj formi u okviru projekta „Prozak – prozno jeziĉarenje―. UreĊuje

studentski ĉasopis za knjiţevnost, umetnost i kulturu „MeĊutim― (medjutim.org). Objavljuje u knjiţevnoj

periodici i na internet portalima.

44

Maja Korolija

Zato se to i zove blues, baby

Zasecam još uvek neko moje meso

Kao metal što vulgarno krvari

Zamišljam kako bi bilo dobro

Da se u pozadini ĉuje muzika

Kojoj pristaje ime Bluz

A da nije bluz.

Slaba sam na zvonke reĉi

Koje se slaţu sa mnom

Makar po boji tona

Jebem li ga...

Urolam tu ideju tako

Da niko ne posumnja da ne laţem

Kao klinka.

Ja sam ti kao klinka

Aha.

I šik sam dok to radim.

Nešto kao Lolita.

Zovite me Lo.

Vaša Lo.

Ti si jedini ĉovek kome je perverzno persirati.

Toliko dobro da bih po tvom zahtevu saţvakala

Svaku kost koju imam

Onako kako voliš da se kosti ţvaću.

Kao pas.

Kao maĉka.

Kao bilo ko.

Bilo šta.

Vašem zahtevu.

Onako kako volite.

Vašem receptu.

Bez sumnje.

Ĉak bih vodila ljubav sa mašinom pred tobom ako ţeliš.

Ma sa bilo ĉim.

Lajala.

Mjaukala.

Pred Vama.

Ako ţelite.

Ĉuvala tvoj znoj meĊu zubima

Sisala vlagu tvoje pore dok odzvanja krik

Bez ĉula dodira

Bez ĉula ukusa

45

I bila ljubomorna što to delim sa tobom

Sa sobom.

Vašeg.

Sa Vama.

Priĉala na Vaše uvo glasom ţene

Koja drţi Vaš jezik meĊu nogama

Ĉak i ako je odseĉen

I ne postoji.

Na tvoje uvo.

Tvoj jezik.

Ti si jedini ĉovek kome je perverzno persirati.

Dok zasecam još uvek

Sve dok vulgarno krvari…

U stvari sve što ja ţelim

Je da me grliš tako

Da mogu sigurno da plaĉem.

Valjda zato i reĉ bluz

Jebem li ga…

Krofne z dţezom posle ponoći

Umesto neumesno

Umesto umesno

Gledao ih je beskonaĉno

U bezgraniĉnom prostoru

Poništenih

Sa strane

Naslonjen na hladan prozor

Ĉovek sa veštaĉkim himenom svirao je

Dok autobus nije udario u laveţ

Koji mu je pravio društvo

Dok je noćima maštao Dţez.

U tom trenutku poţeleo je da krikne

Dţez!

Sviraj Dţez, Dţimi!

Dţimi, sviraj Dţez!

Ali, niko se ovamo ne zove Dţimi

I niko ne svira Dţez.

U uglu podzemnih

U uglu proseĉnih

Egzotika mašte vrti se oko Bukovskog na kolenima

Dana preteških pahulja

Deterdţenata lošeg marketinga...

Negde ovamo

Jedući se u krofnama posle ponoći

Postavlja se pitanje da li majmuni imaju savest

I teško je napraviti razliku izmeĊu veštaĉkog i pravog himena.

46

Balonski jasno pucaju oba

U uglu podzemnih

U uglu proseĉnih

Negde ovamo

Svestan je da

Vesnici proleća najlepše utrnu

Sneg prebrzo napada,

Prebrzo nestane

I teški se snimaju filmovi

Sa teškim reĉima i delima u njima

Ostalo uvek izgleda kao jeftina fikcija

Jer govore ovamo bezdanima dana

Javlja im se da se ţivi

U nedelima samonesporazuma

Mi

On i Ja

I moţda još poneko neţno dete poganog jezika

Zatrpano teškim pahuljama.

Negde ovamo

Teško mu je da prizna

Da slabo shvata sav taj Dţez

I da je to za njega još jedna utešna

Posle ponoći za laku noć reĉ

Sa zvuĉnom iskrom bunta

Negde u ovoj pesmi

Nauĉnik je svestan da

Ni promenom pola

Ne bi prestao biti

Samo sirovi pisac.

I još jedna taĉka stavlja se sama

Na njegovu novu patetiku.

Maja Korolija (1990, Stara Pazova), završila je studije sociologije u Novom Sadu. Uĉesnica je brojnih

knjiţevnih konkursa. Pesme su joj objavljivane u ĉasopisima: Rukopisi, Garavi sokak, Split Mind,

Dţbujanje. Finalistkinja je nekoliko vaţnih knjiţevnih konkursa. Ţivi u Staroj Pazo vi i Novom Sadu.

47

o poeziji

48

temat

Edgar Li Masters: Antologija Spun Rivera

priredio: Vladimir Stojnić

Vladimir Stojnić

Hronika palanaĉkog groblja: od bluza do sapunice

Prošlo je taĉno sto godina otkako su pesme iz knjige Antologija Spun Rivera prvi put

objavljene. Danas se nalazimo pred knjigom Edgara Lija Mastersa upravo sa pitanjem: u kojoj

meri je taj sadrţajni vek koji je iza nas izmenio pesniĉki tekst, saobrazio ga sebi i nama,

današnjim ĉitaocima? Kolika su oštećenja koje je vreme ostavilo na ovoj knjizi i šta je to što

je preţivelo, što smo usvojili, i nosimo sa sobom, kao nasleĊe? Pastiširajući tematiku same

knjige, moţemo je na tom tragu posmatrati kao spomenik, delimiĉno oštećen stogodišnjim

snegovima, vetrovima, kišom, nesnosnim jarama i ratovima, ali kao spomenik koji i dalje

sadrţi ĉitljive reĉi, neizbrisivo uklesane u kamenu. To su reĉi koje nam govore o duhu jednog

prošlog vremena i ljudima koji su u njemu ţiveli, ali što je još vaţnije: one govore mnogo

toga što se odnosi i na nas, što je aktuelno i danas, u trenutku dok ĉitamo knjigu, sa naizgled

bezbedne distance.

*

Antologija Spun Rivera je stihovana hronika jedne varošice u Ilinoisu, na ameriĉkom

Srednjem zapadu, vremenski okvirno smeštena na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek.

Mnogo je distinktivnih stvari koje ovu hroniku odvajaju od uobiĉajene. Najpre: nju ne

saopštava jedan glas, objektivni hroniĉar koji redom beleţi dogaĊaje što saĉinjavaju istoriju

jednog mesta. Naprotiv, hronika je decentralizovana do krajnjih granica, mnoštvo je glasova

koji nam se obraćaju, a oni pripadaju samim uĉesnicima, onima koji su je i stvarali i ĉija je

refleksija neposredna i subjektivno obeleţena. Istorija jednog mesta tako postaje naliĉje

istorije kakvu poznajemo kao disciplinu: to više nije celovita priĉa, narativ ispriĉan sa

nezavisne pozicije, već niz fragmenata koji se prepliću, sudaraju i razilaze u pokušaju da

ispriĉaju detalje iz sopstvenih ţivota. Druga, moţda još bitnija ĉinjenica koja narušava

koncept hronike je ta što ovi glasovi ne pripadaju ţivima. Izmeštanje lirskih subjekata u

onostrani, zagrobni svet, i to u trenutku dok nam se obraćaju, omogućava im da progovore na

nepatvoren naĉin, koji više nije uslovljen ovozemaljskim interesima, strahovima, koristima i

inhibicijama. Na taj naĉin se, pod zemljom kao simboliĉki najadekvatnijim mestom za to,

raspliću korenje i rizomi kurtoaznih, malograĊanskih i pritvornih odnosa koji su krasili ţivote

graĊana Spun Rivera. Groblje varošice postaje pozorišna bina, naliĉje i epilog ţivota koji se

odvijao u gradu, a sugraĊani postaju glumci koji kroz tekst pesama izgovaraju svoje završne

reĉi. Zbog toga nimalo ne ĉudi ĉinjenica da je knjiga pesama Antologija Spun Rivera ĉesto

izvoĊena na bini, adaptirana kao dramski tekst. Naprotiv, iznenaĊenje bi bilo da ove pesme,

koncipirane kao monolozi koji se ponekad pretvaraju u dijaloge, sa svojom sceniĉnošću i

dramatikom, nisu dobile pozorišni oblik.

Nakon što je motivom smrti Mastersova hronika oneobiĉena, pesnik nastavlja da

izneverava horizont ĉitalaĉkog oĉekivanja time što u potpunosti izostavlja jezovitost

zagrobnih glasova, tako ĉesto (zlo)rabljenu u istoriji literature. Stanovnici varoškog groblja

obraćaju nam se onako kako bi to ĉinili i ţivi stanovnici malog mesta. Njihovim glasovima ni

smrt ne donosi dozu metafizike, i oni zadrţavaju banalnost i trivijalnost svakodnevnih

49

„ţivotnih― situacija. Ţivot za njih kao da nije ni prestajao, a svest o sopstvenoj smrti, iako

prisutna, pre dobija ironijsku, nego tragiĉnu konotaciju. I zaista: lirski subjekti su komiĉni u

svojoj prozaiĉnosti, i ta depatetizacija smrti nam se ukazuje upravo kao jedan od osnovnih

kvaliteta Antologije Spun Rivera. Ona svedoĉi o ukidanju stilskih i esteskih razlika izmeĊu

glasova ţivih i mrtvih, i na taj naĉin upisuje knjigu u anti-metafiziĉku tradiciju modernog

ameriĉkog pesništva. Da postoji, mitologizacija mrtvih znaĉila bi, figurativno reĉeno, da je

nad mrtvima poĉinjeno nasilje od strane ţivih, da je podrţana stereotipna slika o onostranom.

Jedina, ali izuzetno bitna distinktivna karakteristika govora mrtvih u ovim pesmama dovodi

nas do onoga što je glavna tema Mastersove knjige. Naime, najjednostavnije reĉeno: za

razliku od ţivih, mrtvi ne laţu. Kako im je smrt oduzela sve motive za igranjem igara, njihov

govor postaje surovo iskren, demistifikatorski usmeren i prema drugima, ali i prema sebi. I

upravo ovo omogućava društveni i angaţovani kvalitet pesama iz Spun Rivera: kritiku

malograĊanstva ameriĉke palanke, i još šire: ĉitavog graĊanskog društva. Kada se jednom

skine veo ţivota sa palanke, ona će se otkriti u sasvim drugaĉijem svetlu, gde odjednom

postaju vidljive do tada vešto sakrivane besprizornosti, sitnosopstveniĉki duh, zloĉini i intrige

svojstvene graĊanskom društvu. To je ono društvo koje, uprošćeno reĉeno, nemoral sakriva

insistiranjem na moralu, i gde su nepravde opravdane projekcijom viših interesa koji su uvek

na dohvat ruke, ali se nikada u potpunosti ne ostvaruju, kako ne bi izgubili ucenjivaĉki

potencijal. Parodirajući glasove običnih ljudi iz male sredine, pesnik ukazuje na neosnovanost

uvreţenih tvrdnji o pitomosti pastoralne palanke koja se u tom smislu ĉesto, ali pogrešno

kontrastirala velikim industrijskim metropolama Severne Amerike. I to su oni momenti u

kojima nas Masters ubedljivo primorava da se zagledamo u sebe i u svoje vreme, to je ono

univerzalno nasleĊe, pomenuto na poĉetku ovog teksta koje završava u našim rukama.

Ništa manje od kritike ameriĉke palanke, Antologija Spun Rivera kroz prizmu ljudske

percepcije, koja se oblikuje u skladu sa sopstvenim identitetskim i interesnim pozicijama,

demonstrira relativnost pojmova kao što su istina i pravda. Citirajući, gotovo manifestno, na

jednom mestu reĉi Pontija Pilata iz Biblije: šta je istina?, ali i kroz niz drugih mesta u knjizi,

pesnik drastiĉno suţava polje istine, prepuštajući glasovima pojedinaca da o njoj govore.

MeĊutim, kada dobiju reĉ, kada im se figurativno uključi mikrofon, akteri, naravno, više neće

priĉati istinu. Iako, kako je već napomenuto, nikada ne laţu jer su za to izgubili motive, oni

svejedno nisu u stanju da posvedoĉe istinu, već samo verno prenose ono što su doţiveli i

osećali, dok će drugi akteri prenositi, isto tako verno, dijametralno drugaĉije stavove

povodom istih dogaĊaja, u skladu sa sopstvenim tumaĉenjima. Tako istina biva zarobljena u

ogledalu interpretacija, umnoţavajući se. Geneza ove situacije dovodi nas do novog, vaţnog

nivoa Spun Rivera: do istoriĉnosti prostora Ilinoisa na razmeĊi dva veka, i svih onih

kulturnih, nacionalnih, religijskih, rasnih, profesionalnih i raznih drugih identiteta koji su u

njemu izmešani. Ti identiteti pokazuju se kao svojevrsni background za stavove, za

psihologiju junaka i njihove svetonazore koji oblikuju sudove i koji im omogućavaju da

svedoĉe pomalo ili sasvim drugaĉije od njihovih identitetski drugaĉije formiranih sugraĊana.

Prostor Spun Rivera je pravi melting pot razliĉitih socijalnih profila: defiluju pred nama

puritanci, libertarijanci, katolici, kalvinisti, anarhisti, afro-amerikanci, indijanci, Jevreji, pa

ĉak i Kinezi, doseljenici iz Evrope, ali i: pijanice, aristokrate, fiziĉki radnici, zanatlije, lekari,

sveštenici, pesnici, usedelice, nastavnici, prostitutke, sudije, bankari, tajkuni, ubice, vojnici,

studenti, pronalazaĉi i tako redom. I svako od njih nudi svoju priĉu, kao kockicu u slagalici

koja prikazuje celo jedno mikro-društvo. Srećemo se u ovom izmaštanom svetu sa klasnim

presekom jednog društva i sa, današnjim reĉnikom reĉeno, ameriĉkim multikulturalizmom, i

to u njegovom pionirskom, herojskom dobu, kada on još uvek nije predstavljao ideološko

oruĊe koje u ime plemenitih ciljeva negovanja razliĉitosti i ljudskih prava, sluţi pojedinaĉnim

finansijskim interesima i sticanju moći.

50

Ono što je posebno zanimljivo u knjizi Antologija Spun Rivera jesu sami dogaĊaji koje

ova hronika beleţi, i mogućnost njihove rekonstrukcije kroz iskaze uĉesnika. Ĉitalac dobija

priliku da kroz izjave jednih subjekata saznaje o zabludama drugih, i obrnuto. Tako imamo

priliku da nešto vernije prizovemo dogaĊaje iz prošlosti, slušajući glasove više razliĉitih

svedoka. Knjiga je premreţena povezanim likovima, koji su upućeni jedni na druge i koji

preko ĉitaoca repliciraju jedni drugima, praveći tkanje subjektivne povesti jednog mesta.

MeĊutim, mnogi od ovih dogaĊaja, ĉak i nakon i višestrukih pokušaja rasvetljavanja, ostaju

nedoreĉeni za ĉitaoca. Ĉesto su njihovi raspleti tek nagovešteni, pa se otvaraju mogućnosti za

uĉitavanje onoga ko ĉita i ko procenjuje verodostojnost saslušanih glasova, kako bi došao do

razjašnjenja. I ovde se Masters pokazuje kao umešan autor koji veštim balansiranjem i

strukturiranjem izaziva podjednako poverenje u dijametralno razliĉite iskaze, ostavljajući

dovoljno prostora za tumaĉenja ĉitaoca.

Pa iako meĊu pokojnim graĊanima Spun Rivera dominiraju već pomenuti licemerni i

pritvorni odnosi, knjiga predstavlja pravu riznicu najrazliĉitijih ljudskih osobina, postupaka,

osećanja i refleksija. Pojava ĉitavog niza, uslovno reĉeno, pozitivnih likova doprinosi vedrini

teksta i onemogućava da knjiga zapadne u kliše sumorne mizantropije. U pesmama su

iskazane ljubavne priĉe, i one sa srećnim, ali i tuţnim završecima, ispovesti o duhovnom

sazrevanju, sećanja na svet detinjstva, svedoĉanstva o stoiĉkom prihvatanju bolesti i starosti,

pustolovine sa putovanja, refleksije o onostranom, bezuslovna roditeljska ljubav i privrţenost,

priĉe o prijateljstvima, hedonistiĉkom ţivotu, i tako dalje. Neke od pesama predstavljaju

prave minijaturne, brzopotezne bildungsromane koji opisuju odrastanja junaka, i nastavljaju

se, od detinjstva do smrti. Sve ove teme opstojavaju paralelno sa temama ratova, politiĉkih

nestabilnosti, tabloidizacije javnosti, zloupotrebe religije, a u jednoj se pesmi ĉak, kroz

analogiju sa ţivotinjskim carstvom, simulira poraţavajuća psihologija koncentracionih logora

koji su u trenutku nastanka knjige tek košmarna budućnost. U govorima junaka, kroz popis

njihove lektire, ĉeste su i reference na velika dela svetske knjiţevnosti, a naroĉito antiĉke i

ameriĉke. Registri glasova se smenjuju, kao i teme i iskustva junaka, simulirajući sam ţivot i

dajući simfoniĉni ton celoj knjizi koja postaje saga o ljudskim sudbinama, o malom čoveku

ameriĉkog Srednjeg zapada.

*

Iz svega navedenog nije teško zakljuĉiti da je Antolgija Spun Rivera pesniĉka knjiga

ĉvrstog koncepta, što se potvrĊuje ne samo na tematskom i sadrţinskom, već i na formalnom

planu. Svaka pesma, sa malobrojnim izuzecima, nosi ime koje je za ţivota pripadalo glasu

koji je saopštava. Dakle, tela su nestala, ali preostaju imena i glasovi, a govor ljudi simboliĉki,

na papiru knjige, sledi za onim što su oni bili: za imenima kao oznaĉiteljima njihovog bivšeg,

graĊanskog postojanja. I korak dalje: ove pesme ukazuju nam se u materijalnom smislu kao

spomenici sami: na njihovom vrhu nalaze se imena, a ispod su stihovi, nepodeljeni u strofe,

grafiĉki rasporeĊeni kao celoviti vertikalni komadi. Imena ljudi iz Spun Rivera ĉesto, u cilju

pojaĉavanja ironije, odgovaraju nekim njihovim karakteristikama ili zanimanjima koja se

ispoljavaju kroz pesmu. Nekada su te veze isuviše oĉigledne, a kao primer za ovo moţe se

navesti baštovan koji se preziva Gardner, ali ponekad su i suptilnije i efektnije, kao u sluĉaju

Kineza ĉije je ime Ji Bau (u originalu: Yee Bow, izgovara se kao: pokloni se), što je u

direktnoj vezi sa temom pokrštavanja koja je aktuelna u toj pesmi.

Knjiga je ispisana u slobodnom stihu, jednostavnim jezikom koji se prelama u stihove

uglavnom verno prateći sintaksiĉku strukturu govora. Ta usmenost kojom tekst odiše, uticala

je na ĉitanost Spun Rivera u krugovima neuporedivo širim od knjiţevnih. Parodija, kao

osnovna zamisao Spun Rivera, ĉesto je pri realizaciji zahtevala i eksplicitnu upotrebu humora

i anegdotski pristup pesmi, što je dodatno uticalo na popularnost zbirke, ali kako ćemo kasnije

51

videti, dovelo na pojedinim mestima i do njene banalizacije. Edgar Li Masters je knjigu

objavio u vremenu kada je vitmenovski slobodni stih već pola veka utirao budući put

savremene ameriĉke poezije, a pesnik Spun Rivera svojom knjigom prihvata to nasleĊe. On

produbljuje slobodni stih proznim tonom koji gubi ritam dugog daha i egzaltiranih nabrajanja

koji su prisutni kod Vitmena. Polazeći od, uslovno reĉeno, anti-simbolistiĉkog nasleĊa

savremene ameriĉke poezije, autor koristi realizam kako bi reaktuelizovao formu starogrĉkog

epigrama, lakonske izreke sa poentom, koja u formi nadgrobnog natpisa postaje epitaf.

MeĊutim, spoj ameriĉkog pesniĉkog realizma sa antiĉkom formom epigrama nije kraj

formalnog poigravanja u knjizi. Već smo istakli vezu Spun Rivera i istorijskog oblika hronike

ili letopisa, i vezu pesama sa monolozima i dijalozima svojstvenim dramskom tekstu, ali ne

moramo tu stati. Slobodnijim ĉitanjem knjige otvaraju nam se mogućnosti da primetimo

dodatni ţanrovski crossover. Tugovanke pojedinih ţitelja Spun Rivera, ponegde

kombinovane sa ponavljanjem stihova u šablonima koji nisu daleko od ĉuvene AAB formule

(dva ista, pa treći razliĉit stih), prizivaju zvuke crnaĉkog bluza koji je upravo u vremenu

nastajanja knjige, tokom prve i druge decenije 20. veka doţivljavao svoje pionirske dane.

Otuda ne ĉudi što su znatno kasnije brojni bluz, pop i rok kantautori od Mastersovih pesama

pravili songove, pisali za njih muziku i objavljivali muziĉke albume sa temama i likovima

pozajmljenim iz Spun Rivera. Sa druge strane: razgranati porodiĉni odnosi, problemi

nasledstva, intrige, neverstva i ljubavni zapleti neodoljivo asociraju na jednu noviju formu,

formu TV novele ili sapunice.

Otkud ovakva ţanrovska hibridnost u jednoj modernistiĉkoj knjizi ameriĉke poezije s

poĉetka veka, koja je, kao što ćemo kasnije videti, u znatnoj meri konzervativna, u skladu sa

svojim vremenom i svojom sredinom? Odakle ovakva igrivost kod autora koji je pre

Antologije Spun Rivera pisao uglavnom odocnele pastiše osećajne romantiĉarske lirike, na

tragu engleskih romantiĉarskih pesnika? Odgovor moţemo potraţiti i u biografskim detaljima

vezanim za objavljivanje ove kultne knjige. Naime, Masters je planirao da napiše roman o

likovima iz zamišljenog malog grada u Ilinoisu, na obali reke Spun, crpeći inspiraciju iz

svojih iskustava sa stvarnim ţiteljima gradova Ilinoisa u kojima je ţiveo: Pitersburga i

Luistauna. Svoje ranije, romantiĉarske pesme slao je uredniku ĉasopisa Reedy’s Mirror iz

Sent Luisa, Vilijamu Marionu Ridiju. Ridi je pesme odbio, ali korespondencija izmeĊu

pesnika i urednika se nastavila. Urednik se upoznao sa idejom Mastersa da napiše roman o

varošici Spun River, pa mu je savetovao da tu temu obradi kroz poeziju. Zatim mu je poslao

primerak knjige epigrama koju je priredio Dţon Vilijam Mekejl, pod nazivom Selected

Epigrams from the Greek Anthology. Inspirisan ovom starogrĉkom formom, Masters je

napisao prve pesme koje će kasnije naći svoje mesto u knjizi Antologija Spun Rivera. Ridi je

prihvatio ove pesme, pa su one izlazile u ĉasopisu Reedy’s Mirror od maja 1914, pa sve do

kraja te godine. Sakupljene i dopunjene, objavljene su u formi knjige u aprilu 1915. Naredne,

1916. godine, objavljeno je konaĉno izdanje Antologije Spun Rivera, dopunjeno sa tridesetak

novih pesama.

Ostalo je, ne preterujemo kada kaţemo: istorija. Ova biografska digresija moţe biti

korisna jer pokazuje kako niz sluĉajnosti moţe proizvesti nešto što kasnije tumaĉimo kao

značaj knjiţevnog dela. Znaĉaj Spun Rivera potvrĊuju i teško nabrojivi prevodi na razne

svetske jezike, a najviše razliĉitih prevoda i izdanja knjiga Edgara Lija Mastersa imala je u

Italiji, što nije sluĉajno, kako ćemo videti. Naime, i na polju recepcije u drugim kulturama,

mitologizacija vanknjiţevnih, biografskih ĉinjenica, smeštenih u rasponu od tragedije, pa do

puke anegdote, podstiĉe popularnost knjige znatno više nego tomovi nauĉnih studija i

uvrštavanje u obrazovni sistem. Izbor iz knjige Antologija Spun Rivera prvi put na italijanski

jezik prevela je tada mlada prevoditeljka Fernanda Pivano, a knjigu je objavio izdavaĉ

Einaudi 1943. godine, u Torinu. To je bila godina kapitulacije Italije u Drugom svetskom

ratu, nakon ĉega je njena teritorija podeljena na juţni deo koji su oslobodili Amerikanci i

52

Englezi, i severni koji je postao protektorat Nacistiĉke Nemaĉke, drţava poznata pod

zloglasnim imenom Republika Salo. Pored toga što nam danas u sećanje priziva poslednji

Pazolinijev film, Republika Salo se odlikovala i time što nije blagonaklono gledala na

objavljivanje prevedenih knjiga koje su pripadale literaturi neprijatelja, istog onog što se

pribliţavao sa juga. Zbog toga su Fernandu Pivano nacisti priveli na informativne razgovore,

traţeći u njima da se opredeli ne samo kao prevoditeljka, što je nesumnjivo bila, već i kao

izdavaĉ, pre svega Hemingvejevog romana Zbogom oruţje, pa onda i Antologije Spun Rivera.

Ali prevoditeljka je odbila da to uĉini, i ubrzo je puštena na slobodu. Naravno, nacisti su

1943. godine imali preĉa posla u Evropi od toga da proganjaju Fernandu Pivano, ali ova

potencijalno tragiĉna ĉinjenica, pretvorena u anegdotu, uticala je da se znatno poveća

recepcija knjige u italijanskoj kulturi, zbog ĉega je ona doţivela ne samo brojna izdanja, već i

brojne druge prevode, pored onog koji je naĉinila Pivano. I to je jedan od naĉina kako

ĉinjenice kulture utiĉu na kanonizaciju knjige, moţda i više od samog teksta.

*

Ĉini se da bismo se, govoreći danas o knjizi Antologija Spun Rivera, više ogrešili o

nju ako bismo prenebregli zamerke koje joj moţemo uputiti, nego ako to ne bismo uĉinili.

Sud vremena omogućava da odreĊeni slojevi dela doĊu do nas neokrnjeni, kako je to

navedeno na poĉetku ovog teksta, ali takoĊe omogućava i problematizaciju i, metaforiĉki

reĉeno: opadanje onih delova koji više ne mogu biti u fokusu, odnosno koji ne mogu izdrţati

test vremena. Na tom fonu, Mastersova knjiga će nam se ukazati, pored nesumnjivih i

mnogobrojnih vrednosti, ponajviše u kritici malograĊanskog društva i licemerja, kao tekst

priliĉno konzervativnog stila, knjiga uprošćenog slobodnog stiha koji je odavno osvojen i

koji, kao takav danas ne moţe biti dovoljno intrigantan, već je pre samo preduslov, baza za

nadgradnju prilikom pisanja poezije. Doduše, Mastersova knjiga svesno i strateški koristi

uprošćen i konvencionalni govorni jezik, ali ĉini se da autor svejedno ne uspeva da shvati moć

knjiţevne forme. Period izmeĊu dva svetska rata u svetskoj knjiţevnosti pokazuje se kao

period izazova forme, i kao vreme kljuĉno za razumevanje umetnosti ĉitavog 20. veka. To je

vreme koje je pokazalo da je forma takoĊe prenosilac poruke, kao i sadrţaj umetniĉkog dela,

ili preciznije: još i više nego sadrţaj. Indikativna je u tom smislu jedna Mastersova izjava u

kojoj je sa nipodaštavanjem govorio o avangardnim pokretima: dadaizmu, kubizmu,

futurizmu i, danas manje poznatom unanimizmu. Tom prilikom Masters je napomenuo kako

su ti pokreti bezvredni eksperimenti koji ne mogu ponuditi misao, iskrenost i suštinu. Ĉak i

ako uvaţimo ĉinjenicu da je znaĉaj avangarde istorijski bio neuporedivo manji u Americi,

nego u Evropi, Masters je propustio da uvidi kako je u navedenim pokretima pred izazov

stavljena upravo sama predstava koju su on i mnogi drugi imali o smislu i suštini.

MeĊutim, ĉak i ukoliko izuzmemo kritike koje moţemo uputiti Mastersu za nedostatak

vizionarstva i donekle ograniĉeno shvatanje knjiţevnog teksta, jer to su zamerke koje se

spolja upućuju liĉnosti autora i njegovim shvatanjima, ne moţemo zanemariti povremena

slabija mesta same knjige Antologija Spun Rivera. Primećujemo ih ĉak i ako ne dovedemo u

pitanje sam jezik knjige iz pozicije današnjeg trenutka, dakle primećujemo ih metaforiĉki

reĉeno: iznutra, poštujući poetiĉko okruţenje koje je sam Masters uspostavio svojim tekstom.

Ta mesta su uglavnom koncentrisana u poslednjoj ĉetvrtini knjige, kada se parodija liriĉnog i

priliĉno naivnog metafiziĉkog govora zamagljuje i donekle pretvara u njegovu afirmaciju.

Time se, makar i na kratko, izneverava osnovna ideja knjige: nedvosmislena kritika i podsmeh

palanaĉkom društvu. Ideje kritike i parodije tada ustupaju mesto artificijelnim i pre-

poetizovanim duhovnim opsesijama junaka pesama. Tada govor obiluje pretencioznim

sintagmama koje su ispisane velikim poĉetnim slovima i koje su se nametnule kao govor koji

53

više ne moţemo prosto pripisati lirskom subjektu, gde on navodno samo iznosi svoja

shvatanja. Dakle: utisak je da se one ne ironizuju, već afirmativno saopštavaju.

Postoje u knjizi i mesta na kojima bi veća stilska briţljivost uĉinila pesme efektnijim.

U duţim pesmama, nakon imeniĉkih sintagmi ĉesto slede brojne digresije, kroz nizove

odnosnih polu-reĉenica, ĉime se gubi jasna veza sa subjektom u reĉenici. I taj postupak kao da

zaklanja poetiĉke naume navedenih pesama i umanjuje njihovu uĉinkovitost. Ĉini se zato da

su uspelije kraće, tekstualno ekonomiĉnije pesme koje u svega nekoliko poteza veoma

uspešno grade profil lirskog glasa i dovode do poente, koja je najuverljivija kada nije

oĉigledna i pretenciozna.

*

Nakon svega reĉenog moţemo se vratiti metafori s poĉetka teksta, onoj koja govori o

knjizi Antologija Spun Rivera kao epitafu ĉiji su delovi i danas sasvim ĉitljivi, i shvatićemo u

kojoj meri takva analogija ne stoji. Ne zato što postoje i manji delovi zapisa koji su se

vremenom obrisali (a kod koga ne postoje?), jer je to za veliĉinu pesnikovog dela kao celine

manje bitno, već zato što je Mastersova hronika i danas veoma ţivo delo, delo koje

pozajmljujući glasove mrtvih ispisuje ţivot, sa svim njegovim manama i vrlinama.

Postavljajući sebi u toj meri pretenciozan zadatak, ono uglavnom ne zapada u klišee, a to nije

nimalo lako postići. Knjiga Antologija Spun Rivera ne moţe dakle biti zapis na spomeniku jer

su njeni glasovi i danas svuda oko nas. Ĉućemo ih kada otvorimo novine, kada oslušnemo

razgovore u prevozu, na ulici ili u kancelariji. A ako ih ĉujemo i prepoznajemo, gotovo

nepromenjene i sto godina kasnije, onda su to univerzalni glasovi koji govore nešto bitno, i

sva je prilika da se zadugo neće ni menjati. Ako se do sada na njih nismo navikli, moţda je

vreme da to uĉinimo. MeĊutim, sve dok te glasove budemo prepoznavali iskljuĉivo oko sebe,

a ne i u sebi, lekcija neće biti nauĉena. Jer, na kraju krajeva, ti drugi: to smo mi.

maj 2014.

54

Edgar Li Masters

Antologija Spun Rivera

izbor

Hod Put

Ovde leţim blizu groba

starog Bila Pirsola,

koji se obogatio trgujući sa Indijancima, i koji je

kasnije koristio Zakon o steĉaju

i tako postao bogatiji nego ikada.

Meni je bilo preko glave rintanja i siromaštva

i gledanja kako Stari Bil i ostali uvećavaju bogatstvo,

pa sam jedne noći opljaĉkao putnika negde kod Proktor Grouva,

sluĉajno ga ubivši dok sam ga pljaĉkao.

Zbog toga sam osuĊen i obešen.

To je bio moj naĉin da bankrotiram.

Sada nas dvojica, koji smo sledili pravila steĉaja svaki na svoj naĉin,

spokojno poĉivamo jedan kraj drugog.

Minerva Dţouns

Ja sam Minerva, seoska pesnikinja,

na mene su vikali i podsmevali mi se uliĉni prostaci

zbog velikog tela, razrokosti i geganja,

a još i više kad me je „Buĉ― Veldi

uhvatio nakon brutalnog lova.

Prepustio me je sudbini doktora Mejersa,

i potonula sam u smrt, koĉeći se od stopala naviše,

kao da sve dublje i dublje upadam u led.

Hoće li neko otići do seoskih novina,

i sakupiti u knjigu stihove koje sam napisala? –

Toliko sam bila ţedna ljubavi,

toliko gladna ţivota!

„Ogorĉenje“ Dţouns

Ne biste poverovali, zar ne,

da sam poticao od dobrog velškog materijala?

Da sam bio ĉistije krvi od ovdašnjeg belaĉkog šljama?

I da sam od direktnije loze nego što su

Novoenglezi i Virdţinjani Spun Rivera?

Ne biste verovali da sam uĉio škole

i da sam ĉitao knjige.

55

Videli ste me samo kao oronulog ĉoveka,

kose i brade bez sjaja

i u poderanoj odeći.

Ponekad se ĉoveku ţivot pretvori u rak

od stalnog nanošenja masnica,

i otekne u ljubiĉastu masu,

kao izrasline na stabljikama kukuruza.

Bejah tamo, stolar, zaglibljen u kaljugu ţivota

kroz koju sam hodao, misleći da je livada,

sa aljkavušom kao ţenom, i sirotom Minervom, ćerkom,

koju ste muĉili i odveli u smrt.

I tako sam se vukao, vukao kao puţ kroz dane

ţivota.

Ne ĉujete više moje korake ujutro,

kako odzvanjaju po praznom trotoaru,

dok idem u prodavnicu po malo kukuruznog brašna

i slanine koliko se za novĉić moţe dobiti.

Doktor Mejers

Nijedan drugi ĉovek, izuzev doktora Hila,

nije uradio više za ljude u ovom gradu od mene.

Svi slabi, hromi, lakomisleni,

i oni koji nisu imali da plate, hrlili su kod mene.

Ja sam bio dobrodušni, pitomi doktor Mejers.

Bio sam zdrav, srećan, dobro situiran,

blagosloven srodnim partnerom, moja deca su rasla,

sva u braku, dobro im je išlo u ţivotu.

A onda je jedne noći, Minerva, pesnikinja,

došla kod mene u nevolji, uplakana.

Pokušao sam da joj pomognem – umrla je –

optuţili su me, i novine su me degradirale.

Moja ţena je stradala od slomljenog srca,

a mene je dokrajĉila upala pluća.

GĊa. Mejers

Bunio se celog ţivota,

novine su besramno lagale o njemu;

protestvovao je, govorio da Minervin pad nije njegova krivica,

već da je samo pokušavao da joj pomogne.

Jadna duša, toliko u grehu da nije mogao videti

da je ĉak i u pokušaju da joj pomogne, kako je on to nazvao,

prekršio i ljudski i boţiji zakon.

Prolaznici, drevno upozorenje za sve vas:

ako vaši putevi budu prijatni

i vaše staze pune mira,

56

volite Boga i drţite se njegovih zapovesti.

Nolt Hohajmer

Bio sam prvi plod bitke kod Grebena Misionara.

Kada sam osetio kako mi metak ulazi u srce

poţeleo sam da sam ostao kod kuće i otišao u zatvor

zbog kraĊe krmaka od Kurla Trenerija,

umesto što sam pobegao i prikljuĉio se vojsci.

Hiljdu puta je bolji okruţni zatvor

nego da leţim ispod ove mermerne figure sa krilima,

i ispod ovog granitnog postolja na kome stoje reĉi „Pro Patria‖.

Šta te reĉi uopšte znaĉe?

Noćni ĉuvar Endi

U španskom plaštu,

starom šeširu širokog oboda,

i kaljaĉama od filca,

sa Tikom, mojim vernim psom,

i ĉvornovatim štapom od hikorija,

šunjao sam se sa fenjerom

od vrata do vrata na trgu,

dok su ponoćne zvezde kruţile,

a zvono na tornju romorilo

od udara vetra;

i umorni koraci doktora Hila

zvuĉali su kao da neko hoda u snu,

a petao je pevao u daljini.

A sada neko drugi nadgleda Spun River

kao što su i drugi pre mene.

Sada leţimo ovde, i doktor Hil i ja,

tu gde niko ne provaljuje, niti krade,

i gde nikome ne treba ĉuvar.

Persi Biš Šeli

Moj otac koji je posedovao prodavnicu u prikolici

i koji se obogatio potkivajući konje

poslao me je na Univerzitet u Montrealu.

Tamo nisam nauĉio ništa i vratio sam se kući,

tumarajući poljima sa Bertom Keselom,

loveći prepelice i šljuke.

Na Tompsonovom jezeru oroz mog pištolja

zakaĉio se za ivicu ĉamca

57

i velika rupa beše prostreljena na mom srcu.

Privrţeni otac je nada mnom podigao mermerno postolje,

na kojem stoji figura ţene

koju je isklesao neki italijanski umetnik.

Kaţu da je pepeo mog imenjaka

bio rasut blizu piramide Gaja Cestiusa,

negde u blizini Rima.

Dţulija Miler

PosvaĊali smo se tog jutra

jer on je imao šezdesetpet, a ja trideset,

i bila sam nervozna i oteţala od deteta

ĉijeg sam se roĊenja pribojavala.

Mozgala sam o poslednjem pismu koje mi je napisala

jedna otuĊena mlada duša

ĉiju sam izdaju prikrila

udavši se za starca.

Onda sam popila morfijum i sela da ĉitam.

Preko crnila koje mi se spustilo na oĉi

ĉak i sada vidim treperavu svetlost ovih reĉi:

„I reĉe mu Isus: zaista ti

kaţem, danas ćeš biti

sa mnom u raju.― 2

Dţoni Sejr

Oĉe, ti nikad nećeš upoznati

bol koji mi je spopao srce,

zbog neposlušnosti, u trenutku kada sam osetio

nemilosrdni toĉak mašine

kako zaranja u vrišteće meso moje noge.

Dok su me nosili ka kući udovice Moris

mogao sam videti zgradu škole u dolini,

iz koje sam beţao da bih se švercovao po vozovima.

Molio sam se da poţivim toliko da zatraţim tvoj oprost

i onda tvoje suze, tvoje slomljene reĉi utehe!

Uteha tog ĉasa donela mi je beskrajnu sreću.

Bio si mudar da za mene uklešeš na grobu:

„Uzeto od zla što će doći.―

Zenas Vit

2 �

Novi zavet, (Luka 23:43), prevod Vuk Stefanović Karadžić.

58

Bilo mi je šesnaest godina, imao sam najstrašnije snove,

taĉkast vid, i neurotiĉnu slabost.

Nisam mogao da se setim knjiga koje sam proĉitao,

kao Frenk Dramer koji je pamtio stranicu za stranicom.

LeĊa mi behu slaba, brinuo sam se i brinuo,

bio sam postiĊen i zamuckivao sam svoje zadaće,

kada bih ustao da recitujem zaboravljao bih

sve što sam izuĉio.

Onda sam video reklamu Dr. Visa

i u njoj proĉitao sve napismeno,

kao da me je poznavao;

i o snovima sa kojima se nisam umeo izboriti.

I tako sam saznao da sam odreĊen za rani grob.

Brinuo sam se sve dok nisam dobio kašalj,

a onda su snovi prestali.

I zaspao sam bez snova

ovde, na brdu pored reke.

Gradski šerif

Prohibicionisti su me postavili za gradskog šerifa

u vreme kada saluni behu zabranjeni,

zato što sam, pre nego što ću pristupiti crkvi,

ubio ŠveĊanina, to je bilo dok sam pio,

u pilani blizu Mejpl Grouva.

A oni su ţeleli strašnog ĉoveka,

nemilosrdnog, pravednog, jakog, hrabrog

i nekog ko mrzi salune i pijance,

nekoga ko će odrţavati red i mir u selu.

Dali su mi štap sa olovnom kuglom

kojim sam udario Dţeka MekGvajera

pre nego što je potegao pištolj kojim me je ubio.

Prohibicionisti su uzalud potrošili novac

da ga obese, jer sam se u snu

prikazao jednom od dvanaestorice porotnika

i ispriĉao mu celu tajnu priĉu.

Ĉetrnaest godina kazne beše dovoljno za moje ubistvo.

Dţek MekGvajer

Linĉovali bi me

da nisam bio tajno otpremljen

u zatvor u Pioriji3.

3 �

Grad u Sjedinjenim državama, Ilinois, u knjizi određen kao regionalni centar ka kome gravitira imaginarna varošica Spun River.

59

A samo sam mirno išao kući

noseći krĉag, pomalo pijan,

kada me je zaustavio Logan, šerif,

nazvao me pijanim psetom, prodrmao me,

a kada sam ga opsovao, udario me

prohibicionistiĉkim štapom sa olovnom kuglom –

sve se ovo desilo pre nego što ću ga upucati.

Obesili bi me da ne beše sledećeg:

moj advokat, Kinzi Kin, pomogao je da dolija

stari Tomas Rouds zbog pustošenja banke,

a sudija je bio Roudsov prijatelj

i ţeleo je da ovaj pobegne,

pa se Kinzi ponudio da odustane od

Roudsa u zamenu za ĉetrnaest godina za mene.

I tako je pogodba sklopljena.

Odleţao sam svoje,

i nauĉio da ĉitam i pišem.

Dr. Zigfrid Ajsmen

Rekao sam kad su mi predali diplomu,

sebi sam rekao da ću bitu dobar,

mudar, hrabar i koristan drugima;

rekao sam: uvešću hrišćansku veru

u medicinsku praksu!

Svet, i drugi doktori nekako

znaju šta ti je na srcu ĉim doneseš

ovu plemenitu odluku.

I zato te izgladne.

I niko ti ne dolazi osim siromašnih.

I kasno shvatiš da je to što si doktor,

samo naĉin da zaradiš za hleb.

A kada si siromašan i kada treba da nosiš

hrišćansku veru i ţenu i decu,

sve njih na grbaĉi, to je previše!

I zato sam napravio eliksir mladosti

koji me je prizemljio u zatvor u Pioriji,

ĉasni federalni sudija me je ţigosao

kao hohštaplera i varalicu!

Lusijus Aterton

Kad su mi brkovi bili uvijeni,

i kada sam imao crnu kosu,

nosio uske pantalone,

i dijamantsko dugme,

60

bejah izvrsni pub herc i varao sam mnoge.

Ali kada su poĉele da se pojavljuju sede –

gle! nova generacija devojaka

smejala mi se, nisu me se plašile,

i nisam više imao uzbudljivih avantura

u kojima bi me kritikovale kao bezdušnog Ċavola,

već samo kurvarluka i podgrejanih afera

nekih drugih dana i nekih drugih ljudi.

A vreme je prolazilo sve dok nisam poĉeo da ţivim

u Majerovom restoranu,

gde sam dobijao gotova jela, sav siv, neuredan,

bez zuba, odbaĉeni seoski Don Ţuan…

Ima ovde jedna moćna senka koja peva

o onoj što se zove Beatriĉe,

i sada vidim da je ona sila koja je njega uĉinila velikim

mene odvukla do taloga ţivota.

Đakon Tejlor

Pripadao sam crkvi,

i stranci prohibicije;

Seljani su mislili da sam umro jedući lubenicu.

a ustvari, umro sam od ciroze jetre,

jer sam svakog popodneva tokom trideset godina,

krišom odlazio u odeljak za recepte

u Trejnorevoj apoteci

i sipao sebi izdašno pića

iz boce sa oznakom

Spiritus frumenti.

Neli Klark

Bilo mi je samo osam godina;

pre nego što sam odrasla i shvatila šta to znaĉi,

nisam imala reĉi za to, samo

sam bila uplašena i rekla majci;

a otac je uzeo pištolj

i ubio bi Ĉarlija da nije bilo njegove majke.

Pa ipak, ta priĉa se prikaĉila za mene.

Ali ĉovek koji me je oţenio, udovac od tridesetpet,

bio je novi u gradu i nikad nije ĉuo priĉu,

sve dok nisu prošle dve godine od našeg venĉanja.

Onda se osećao prevarenim,

a i selo se sloţilo da nisam u stvari devica.

I tako me je napustio, a ja sam umrla

naredne zime.

61

Dora Vilijams

Kada je Ruben Pentijer pobegao i odbacio me,

otišla sam u Springfild. Tamo sam upoznala jednog pijanca

kome je otac preminuo, ostavivši mu bogatstvo.

Pijan me je oţenio. Ţivot mi beše oĉajan.

Prošle su godine i jednog dana pronašli su ga mrtvog.

Tako sam se obogatila. Preselila sam se u Ĉikago.

Nakon nekog vremena upoznala sam Tajlera Runtrija, nasilnika.

Posle sam otišla za Njujork. Sedokosi magnat

odlepio je za mnom – opet srećna okolnost.

Jedne noći je umro na mojim rukama, kapiraš.

(Njegovo ljubiĉasto lice viĊala sam godinama nakon toga.)

To je bio skoro pa skandal. Odselila sam se,

ovog puta u Pariz. Bila sam nova ţena,

lukava, suptilna, izverzirana i bogata.

Moj slatkiš od stana u blizini Jelisejskih polja

postao je stecište svih vrsta ljudi,

muziĉara, pesnika, dendija, umetnika, plemića,

tu smo govorili francuski, nemaĉki, italijanski i engleski.

Udala sam se za grofa Navigata, Đenovljanina.

Otišli smo u Rim. Mislim da me je otrovao.

Sada sa Kampo Santa4 gledam

ka moru gde je mladi Kolumbo sanjao nove svetove,

pogledajte šta su mi isklesali: ‖Contessa Navigato

implora eterna quiete.‖5

Frensis Tarner

Nisam mogao da trĉim, niti da se igram

u detinjstvu.

U zrelom dobu mogao sam samo da srĉem iz šolje,

ali ne i da pijem –

jer od šarlaha se razbolelo moje srce.

Pa ipak leţim ovde,

umiren tajnom koju samo Meri zna:

postoji bašta akacije,

katalpe, i vretena slatkih od vinove loze –

tamo, tog popodneva u junu

bio sam uz Meri –

ljubio sam je sa dušom na usnama,

4 �

Groblje (ital.).

5 �

Grofica Navigato moli za večni mir (ital.).

62

dušom koja je odjednom odletela.

Barni Hajnsfeder

Da se turistiĉki voz što ide do Piorije

samo slupao, moţda bih uspeo da pobegnem ţiv –

svakako je trebalo da pobegnem odavde,

ali pošto sam usput i izgoreo, zamenili su me sa

Dţonom Alenom koji je poslat na jevrejsko groblje

u Ĉikago,

a od Dţona su mislili da sam ja, pa leţim ovde.

Dovoljno je loše to što sam vodio radnju sa odećom u ovom gradu,

ali da budem i pokopan ovde – ah!

Pesnik Petit

Semenje u suvoj mahuni, kucka, kucka, kucka,

kucka, kucka, kucka kao grinje kada se prepiru –

tihi jamb koji se budi iz zamašnog povetarca –

a bor od toga sastavlja simfoniju.

Trioleti, vilanele, rondeli, rondoi,

balade po partiturama sa istom starom mišlju:

nestali su snegovi i ruţe juĉerašnjice;

a šta je ljubav nego ruţa koja vene?

Ţivot svuda oko mene, ovde u selu:

tragedija, komedija, hrabrost i istina,

kuraţ, istrajnost, herojstvo, neuspeh –

svi na razboju za tkanje, i oh, kakve šare!

Šumska gazdinstva, livade, potoci i reke –

slep sam za sve to celog svog ţivota.

Trioleti, vilanele, rondeli, rondoi,

semenje u suvoj mahuni, kucka, kucka, kucka,

kucka, kucka, kucka, sa malo jamba,

dok Homer i Vitmen grme u borovima?

Ĉani Abner Pit

Uopšte se nisam bunio

zbog rasprodaje mog domaćinstva na licitaciji,

na seoskom trgu.

To je mom voljenom stadu dalu šansu

da za uspomenu dobije

ponešto od onoga što mi je pripadalo.

Ali taj sanduk koji je bio izdvojen

63

za Burĉarda, prodavca groga6!

Da li ste znali da je u njemu bilo propovedi

u rukopisu, za ceo jedan ţivot?

A on ih je spalio kao otpad.

Vašington MekNili

Bogat, cenjen kod sugraĊana,

otac mnogo dece koju je rodila plemenita majka

i koja su sva podignuta ovde,

u dvorcu na ivici grada.

Pogledajte stablo kedra na travnjaku!

Poslao sam sve deĉake u En Arbor, a devojke u Rokford,

dok je moj ţivot tekao u sticanju bogatstva i slave

i veĉernjem odmaranju pod stablom kedra.

Prolazile su godine. Devojke sam poslao u Evropu;

dao im miraz kad su se udale.

Momcima sam dao novac da zapoĉnu biznis.

Bila su to snaţna deca, obećavali su kao jabuke

pre nego što se zagrizu.

Ali Dţon je napustio zemlju osramoćen.

Dţeni je umrla na poroĊaju –

a ja sam sedeo pod stablom kedra.

Hari se ubio nakon posrnuća,

Suzan se razvela –

a ja sam sedeo pod stablom kedra.

Pol je preuĉio i postao invalid,

Meri je postala usamljenik u kući zbog ljubavi prema jednom ĉoveku –

a ja sam sedeo pod stablom kedra.

Svi su nestajali ili lomili krila ili ih je ţivot proţdirao –

a ja sam sedeo pod stablom kedra.

Odveli su moju druţbenicu, njihovu majku –

a ja sam sedeo pod stablom kedra,

Sve dok nisam otplatio svojih devedeset godina.

O majko zemljo, ti koja uspavljuješ opali list!

GĊa. Kesler

Gospodin Kesler je, znate, bio u vojsci,

i izvukao je šest dolara meseĉno kao penziju,

stajao je na ćošku, raspravljajući o politici,

ili sedeo kod kuće ĉitajući Grantove7 memoare.

6 �

Alkoholni koktel sa rumom.

7

64

A ja sam izdrţavala porodicu tako što sam prala,

i otkrivala tajne o ljudima na osnovu njihovih

zavesa, prekrivaĉa, košulja i suknji.

Jer nove stvari vremenom ostare,

i onda se zamene boljima ili se uopšte ne menjaju:

ljudi ili napreduju ili nazaduju.

Kirije i zakrpe vremenom se povećavaju,

i nema tog konca, niti igle koja će srediti propadanje,

a postoje mrlje jaĉe od sapuna,

i postoje boje koje se javljaju uprkos svemu,

one koje vas krive za propast haljine.

Maramice i miljei imaju svoje tajne –

ţivot i pralja znaju sve o tome.

I ja, koja sam išla na sve sahrane

u Spun Riveru, kunem se da nikada nisam

videla mrtvo lice, a da nisam pomislila da izgleda

baš kao nešto oprano i opeglano.

Volter Simons

Moji roditelji su mislili

da ću biti veliki kao Edison, ili ĉak i veći:

i to zato što sam kao deĉak pravio balone,

ĉudesne zmajeve, igraĉke sa satovima,

male motore sa pokretnom trakom

i telefone od konzervi i konopca.

Svirao sam trubicu i slikao,

vajao glinu i igrao negativca

u predstavi „Mešanac―.

Ali onda sam se oţenio u dvadesetprvoj,

moralo se ţiveti, i tako sam, da bih ţiveo,

izuĉio zanat pravljenja satova,

vodio sam zlataru na trgu,

razmišljajući, razmišljajući, razmišljajući,

ne o poslu, već o jednoj mašini

i naĉinu kako da je sklopim.

I ceo Spun River je gledao i ĉekao

da je vidi na delu, ali ona nikad nije proradila.

Neki pristojni ljudi verovali su da je moja genijalnost

bila nekako sputana u prodavnici.

Ali to nije istina. Istina je sledeća:

nisam bio nadaren.

Feliks Šmit

�

Julisiz Grant (Ulysses Grant, 1822-1885), vrhovni zapovednik Unionističke vojske u Američkom građanskom ratu, kasnije predsednik SAD.

65

Beše to samo mala kuća od dve sobe –

skoro kao deĉija igraonica –

sa oskudnih pet hektara zemlje oko nje;

a ja sam imao toliko gladnih usta da nahranim,

školujem i obuĉem, i ţenu koja je obolela

od podizanja tolike dece.

Jednog dana došao je advokat Vitni

i pokazao mi da je Kristijan Dalman,

vlasnik tri hiljade hektara zemlje,

kupio hiljadu osamsto sedamdeset prve,

dok je moj otac bio na samrti,

za jedanaest dolara na dobošu,

dodatnih osamdeset hektara i da se graniĉimo.

A onda se zapodenula svaĊa i ja sam hteo na sud.

Ali kad smo došli do dokazivanja,

premer zemljišta je pokazao jasno kao dan

da je Dalmanov poreski posed obuhvatio i moje zemljište

i moju kućicu od dve sobe.

Tako mi je i trebalo kad sam ga dirao.

Izgubio sam i sluĉaj i svoj kutak.

Izašao sam iz sudnice i otišao da radim

kao podstanar Kristijana Dalmana.

Riĉard Boun

Kada sam prvi put došao u Spun River

nisam znao da li je to što su mi govorili

bilo taĉno ili ne.

Doneli bi mi epitaf,

i stajali pred radnjom dok sam radio.

Govorili bi: „Bio je tako fin―, „Bio je divan―,

i klesao sam im šta god bi poţeleli,

nemajući pojma da li je to istina.

Ali kasnije, dok sam ţiveo ovde, meĊu ljudima,

saznao sam koliko su veze sa ţivotom

imali ti epitafi, poruĉivani za njih dok su umirali.

Ali svejedno sam klesao ono za šta su me plaćali,

i tako postao sauĉesnik u laţnoj hronici

od kamena,

kao istoriĉar koji piše,

a ne zna istinu,

ili je svesno skriva.

Dilard Sisman

Lešinari se okreću sporo

66

u širokim krugovima, na nebu,

blago zamagljeni, od prašine sa puta,

a vetar zamahuje po pašnjaku gde leţim,

mlateći travu u dugaĉkim talasima.

Moj zmaj je iznad vetra

iako se povremeno zaljulja,

kao kad ĉovek zatrese ramenima;

Rep mu zaplovi napred u trenutku,

pa onda opet potone.

A lešinari se okreću i okreću,

briţući zenit u širokim krugovima

iznad mog zmaja. Brda spavaju.

A seoska kuća, bela kao sneg

viri ispod zelenog drveća – negde daleko.

I ja gledam svog zmaja,

jer uskoro će se upaliti mlad mesec,

a onda će se zanjihati prema repu mog zmaja,

kao kad se klatno okreće.

Mlaz plamena me zaslepljuje

kao vodeni gmizavac –

treperim kao zastava!

Šek Daj

Belci su me zavitlavali na razne naĉine.

Skinuli bi velike ribe sa moje udice

i stavljali male, dok sam odlazio

da donesem drţaĉ, pa su me ubeĊivali

da nisam dobro video ribu što sam je ulovio.

Kada je Bar Robinsov cirkus stigao u grad,

naveli su starešinu ringa da pusti ukroćenog leoparda

u ring, a mene ubedili da

biĉujem divlju zver, kao Samson,

nakon što sam ga izvukao iz kaveza,

jer su mi ponudili pedeset dolara za to.

Jedanput sam ušao u moju kovaĉku radnju

i zadrhtao kada sam video potkovicu kako puzi

po podu, kao da je ţiva –

Volter Simons je stavio magnet

ispod bureta sa vodom.

Pa ipak, svi ste se vi belci

prevarili u vezi sa ribom, i sa leopardom takoĊe,

i niste znali ništa bolje od te potkovice

šta vam se sve kreće po Spun Riveru.

Hildrup Tabs

67

Dva puta sam se borio za narod.

Prvo sam napustio svoju stranku, noseći barjak

nezavisnosti, zarad reforme, ali bejah poraţen.

A onda sam koristio buntovniĉku snagu

da dosegnem nazore bivše stranke –

i dosegnuo sam, ali sam opet bio poraţen.

Diskreditovan i odbaĉen, mizantrop,

utehu sam potraţio u zlatu,

koristio sam ostatke svoje moći

da bih se prikaĉio kao saprofita

za lešinu u raspadu

propale banke Tomasa Roudsa,

kao steĉajni upravnik.

I tada su mi svi dolazili.

ali, kosa mi je posedela,

poţuda izgubila boju,

duvan i viski više nisu imali ukus,

a smrt me je godinama ignorisala,

kao što ignoriše krmka.

Peri Zol

Zahvaljujem vam, prijatelji iz Okruţnog nauĉnog društva,

na ovom skromnom kamenu,

i na ovoj maloj bronzanoj ploĉi.

Dva puta sam pokušavao da se prikljuĉim vašem uvaţenom telu,

i oba puta bio odbijen,

a kada je moja mala brošura

o inteligenciji biljaka

poĉela da privlaĉi paţnju,

skoro da ste me izglasali.

Nakon toga sam prevazišao potrebu za vama,

i vašim priznanjem.

Pa ipak, ne odbacujem vaš spomenik,

jer uviĊam da bih vas tako

lišio ĉasti koju sami sebi ukazujete.

Arĉibald Higbi

Gnušao sam te se, Spun Riveru. Pokušao sam da se izdignem iznad tebe,

stideo sam te se. Prezirao sam te,

kao mesto svog roĊenja.

A tamo, u Rimu, meĊu umetnicima,

govorio sam italijanski, francuski,

ponekad mi se ĉinilo da sam se oslobodio

svih tragova porekla.

Ĉinilo mi se da sam dosegao vrhove umetnosti,

68

udisao vazduh koji su majstori udisali,

i video svet njihovim oĉima.

Ali i dalje bi prolazili pored mog dela i govorili:

„Na šta ciljaš, prijatelju?

Ponekad lice kao da je Apolonovo,

drugi put zaliĉi na Linkolna.―

Znate, nije bilo kulture u Spun Riveru.

A ja sam goreo u sebi od stida, i bio miran.

A šta sam drugo mogao da uradim, potpuno prekriven

i sputan ovim zapadnim tlom,

osim da ţudim, i da se molim da idući put

doĊem na svet sa dušom iz koje bi Spun River

bio skroz iskorenjen?

Edit Konant

Stojimo ovde – mi, sećanja;

prekrivamo oĉi jer nas je strah da proĉitamo:

„17. jun 1884, 21. godinu i 3 dana.―

I sve su se stvari promenile.

A mi – mi, sećanja, stojimo ovde sama sa sobom,

jer nas niko ne opaţa, niti zna zašto smo ovde.

Tvoj muţ je mrtav, a sestra ţivi daleko,

otac ti se savio od starosti;

zaboravio te je, jedva da više

napušta kuću.

Niko se više ne seća tvog jedinstvenog lica,

tvog melodiĉnog glasa!

Kako si pevala, ĉak i jutrima kad si obolela,

sa prodornom slašću, sa tugom od koje se jeţe,

pre nego što se pojavilo dete, koje je umrlo sa tobom.

Sve je to zaboravljeno, ali mi to ĉuvamo, sećanja

koja je svet zaboravio.

Sve se promenilo, osim reke i brda –

pa ĉak su se i oni promenili.

I samo su plameno sunce i tihe zvezde ostale iste.

A mi – mi, sećanja, stojimo ovde sa strahopoštovanjem,

naše oĉi su sklopljene, umorne od suza –

nepojmljivo umorne!

Volas Ferguson

Tamo u Ţenevi, gde je Mon Blan plutao

nad jezerom boje vina, kao oblak, gde je povetarac duvao

iz praznine plavog neba, i gde je Rona u tutnjavi

hitala ispod mosta, kroz kamene ponore;

muzika iz kafea uĉestvovala je u raskoši

plesa vode ispod bujice svetlosti;

69

a suština Ţan Rusoovog genija

beše nema muzika svega onoga što smo videli i ĉuli –

pitam, da li je zanesenost tamo u Ţenevi bila manja

zato što nisam mogao da se poveţem sa sobom iz starih dana,

dvadeset godina ranije, kada sam lutao po Spun Riveru?

Zato što se nisam sećao šta sam bio, ni šta sam osećao?

Ţivimo u jednom ĉasu, osloboĊeni svih prethodnih.

I zato, dušo, ako se izgubiš u smrti,

i probudiš se u Ţenevi, pored nekog Mon Blana,

šta te briga ako ne prepoznaješ sebe kao onoga

koji je ţiveo i voleo u jednom malom kutku zemlje,

znanom kao Spun River, tokom godina i godina išĉezlih?

Dov Krit

Semjuel je stalno priĉao o njegovom brestu –

ali ja nisam morao da umrem da bih shvatio korenje:

ja, koji sam iskopao sve rovove oko Spun Rivera.

Pogledajte moj brest!

Izrastao iz istog semena kao i njegov,

posejanog u isto vreme,

a sada zamire pri vrhu:

ne od nedostatka ţivota, niti od gljivica,

ne uništavaju ga ni insekti, kao što crkvenjak misli.

Pogledaj Semjuele, tu gde je korenje udarilo u stenu,

i ne moţe se dalje granati.

I sve vreme vrh drveta se

iscrpljuje, i zamire,

pokušavajući da raste.

Vilijam Gudi

Svima se u selu, bez sumnje, ĉinilo

da idem tamo-ovamo, bez cilja.

Ali ovde, kraj reke, u sumraku moţete videti

slepe miševe mekanih krila kako lete cik-cak, tamo-ovamo –

moraju tako da lete kako bi ulovili hranu.

I ako ste se ikada izgubili u noći,

u dubokoj šumi pored kuće Milera Forda,

i nećkali se kojim putem da krenete,

kad bi se svetlost Mleĉnog puta probila,

u pokušaju da pronaĊe stazu,

onda shvatite da sam traţio put,

trudeći se najiskrenije,

i sva su moja lutanja

bila lutanja u potrazi.

70

Skolfild Haksli

Gospode! Ne traţi mi da beleţim tvoja ĉuda,

priznajem ti zvezde i sunce

i beskrajne svetove.

Ali izmerio sam njihovu udaljenost,

teţinu, i otkrio od ĉega su napravljeni.

Osmislio sam krila za vazduh,

kobilicu za vodu,

i gvozdene konje na zemlji.

Produţavao sam milion puta vid koji si mi dao,

i milion puta sluh koji si mi podario,

preskoĉio sam prostor govorom,

i uzimao vatru kao svetlost, iz vazduha.

Podigao sam velike gradove, probio brda,

i premostio veliĉanstvene vode.

Napisao sam Ilijadu i Hamleta;

istraţivao tvoje misterije,

bez prestanka tragao za tobom,

i iznova te pronalazio, nakon što sam te gubio,

u ĉasovima umora.

I pitam te:

kako bi ti se svidelo da stvoriš sunce,

a da ti se narednog dana crvi

migolje meĊu prstima?

Vili Metkalf

Ja sam bio Vili Metkalf.

Zvali su me „Doktor Mejers―

jer sam, kako kaţu, liĉio na njega.

A on je bio moj otac, tako kaţe Dţek MekGvajer.

Ţiveo sam u ostavi za konje,

spavao na podu,

rame uz rame sa buldogom Rodţera Baumana,

a ponekad i u štali.

Umeo sam da se provlaĉim izmeĊu nogu divljih konja,

a da me pritom ne šutnu – poznavali smo se.

Za prolećnih dana sam skitao po kraju,

da bih povratio osećaj, koji sam povremeno gubio,

osećaj da nisam odvojen od zemlje.

Umeo sam da se izgubim, kao u snu,

leţeći poluotvorenih oĉiju u šumi.

Ponekad bih priĉao sa ţivotinjama – ĉak i sa ţabama i zmijama –

sa bilo ĉime što je imalo oĉi koje bih gledao.

Jednom sam video kamen na suncu

koji je hteo da se pretvori u ţele.

Tokom aprilskih dana na ovom groblju

mrtvi se okupljaju oko mene,

71

i stoje u tišini, kao kongregacija u nemoj molitvi.

Nikada nisam znao da li sam deo zemlje,

sa cvećem koje raste u meni, ili sam samo hodao –

sada znam.

izbor i prevod sa engleskog: Vladimir Stojnić

72

GALERIJA

Fotografije

Edgar Li Masters, portret

73

Prvo izdanje Spun River Antologije (1915)

74

Edgar Li Masters u Egiptu (1921)

Masters na poštanskoj markici SAD (1970)

75

Nadgrobna ploča Edgara Li Mastersa Pitersburg, Ilinois

Video snimci

Na ovoj stranici se nalaze video snimci pesama iz Antologije Spun Rivera, u izvođenju glumaca Studija glume Grega Gilmora iz Sijetla (Vašington).

Spoon River Anthology, Gilmore Acting Studio/Seattle

76

biografija

Edgar Li Masters (Edgar Lee Masters, 1868 – 1950), ameriĉki pesnik, romansijer, biograf i

dramski pisac. RoĊen je u Garnetu, Kanzas, gde je njegov otac zapoĉeo advokatsku praksu.

Ţiveo je u gradovima Ilinoisa: Pitersburgu, Luistaunu i Ĉikagu, gde je postao ĉlan advokatske

komore. Advokaturom se bavio od 1893, a 1911. osnovao je sopstvenu kancelariju, u kojoj će

raditi sve do neposredno pred smrt. Od 1923. godine, pa do kraja ţivota, sa manjim

prekidima, ţiveo je u Njujorku. Umro je u negovateljskoj kući u Melrouz Parku, Pensilvanija,

a sahranjen je u Pitersburgu. Dva puta se ţenio. Imao je troje dece.

Iako je objavio pedesetak knjiga najrazliĉitijih ţanrova, upamćen je po knjizi pesama

Antologija Spun Rivera (1915, 1916). Nikada nije ponovio uspeh postignut ovom knjigom

koja je prevedena na mnoge svetske jezike, i o kojoj su napisane brojne knjige studija. Pesme

iz ove knjige zastupljene su u skoro svim antologijama ameriĉke poezije koje obuhvataju

ĉitav 20. vek i izuĉavaju se u okviru obrazovnih programa u Americi. Pre objavljivanja

Antologije Spun Rivera Edgar Li Masters je ĉesto knjiţevne radove štampao pod raznim

pseudonimima, smatrajući da mogu škoditi njegovoj karijeri advokata. Bio je ĉlan neformalne

grupe pesnika koju su nazivali Čikago Renesansa, a kojoj su pripadali i pesnici Karl Sandberg

i Voĉel Lindzi.

Na sebe je skrenuo paţnju i biografijom Abrahama Linkolna, pod nazivom Lincoln: The Man

(1931) koja je izazvala kontraverze zbog tvrdnji koje demitologizuju ameriĉkog predsednika,

predstavljajući ga kao oruĊe u rukama ameriĉkih bankara.

Dobitnik je sledećih nagrada: Mark Twain Silver Medal (1936), Poetry Society of America

medal (1941), Academy of American Poets Fellowship (1942) i Shelly Memorial Award

(1944).

*

Na srpskohrvatski jezik pesme iz knjige Antologija Spun Rivera do sada su prevodili: Ivan V.

Lalić i Branka Lalić (Antologija moderne američke poezije, Prosveta, Beograd, 1972),

Zvonimir Golob (Antologija Spoon Rivera, Veselin Masleša, Sarajevo, 1980) i Slavica Miletić

(ĉasopis Mostovi, broj 94/95, 1993).

77

Bojan Savić Ostojić

O JEDNOJ PESMI MILANA MILIŠIĆA

♦

Koga nije – bez njega se moţe

I suzdrţanost – čija je veća?

♦ Neko je odsutan, ali se spominje. I time nije minuo, ne ostavlja se na miru. Time, ĉinom govora koji

se suoĉava s njegovim odsustvom, koji ga dovodi u vidno polje, Odsutni (prognani? samoprognani?)

postaje prisutan. On se ukazuje, izranja personificiran iz evokacije. Iako ona ne ţeli formom da bude

apostrofa, upućena tebi. Reći „Koga nije/ nema― – znaĉi prezentovati: uĉiniti prisutnim.

♦ Ko meditira nad odsustvom – još je odsutniji. To je „Se―. Još obezliĉenije od on. To nisam ja:

samouvereni nosilac govora. Izgovoreno nosi govornika, koji, potpuno potlaĉen govorom o odsustvu,

i pod neprekidnom cenzurom, jedva otvara usta.

♦ Kakav treba da bude „govor o odsustvu―? Idealno, nikakav. Odsutni je tabu, nepomenik.

Suzdrţanost prema njemu je naloţena. Imperativ je odsutnog ne govoriti, ćutanjem tautološki

potvrĊivati njegovo odsustvo, miriti se s njim i prisiljavati se na njega. Samo ga ne izricati. Izgovori li

se, odsutni je dozvan. Ostavlja se mogućnost da se odazove.

♦ Ali pitamo se, nad drugim delom distiha koji muca (I suzdrţanost – čija je veća?): kome treba

pripisati tu suzdrţanost? Pripada li ona nama koji smo prisutni, koji smo ostali Prisutni, nasuprot

Odsutnom? Ili je taj odnos suzdrţanosti na liniji Odsutni – ja: da li je i Odsutni suzdrţan prema meni

koji govorim, koji sam, iz njegovog ugla, odsutan? Zavisi li od te uzajamne suzdrţanosti stupanj

odsustva?

♦ I da li je odsustvo stanje (što tvrdi nad-govor) ili jedno dovršivo odsustvovanje, ĉiji se obodi mogu

nazreti, koji će se pretvoriti u prisustvo (što priţeljkuje nostalgiĉni govor)?

♦ Odsustvo se opredmećuje:

Prah se odsustva njegovog taloţi

U tih stalaktit il u stećak

♦ Uprkos najpre naloţenoj, nikom izravno pripisanoj suzdrţanosti, distih koji sledi dopušta da se

Odsutni opredmeti, da se progovori posredstvom predmeta. Nimalo afaziĉno: nema više povuĉene

crte, cezure, upadljive sinkope, elipse. Glagol koji je s poĉetka proteran se vraća. Govoreće „Se―, na

trenutak osloboĊeno cenzure, prevodi nemanog/bivšeg u vidljivo. Upisuje ga u oko.

♦ Ali nadmoćni govor, onaj koji ne spominje odsustvo, iako se više ne ispoljava sputanom melodijom

i crtom, uĉestvuje u izboru predmeta iza kojih se traţi Odsutni: 1)

(tih) stalaktit – neupadljivi ukras

tamne i prazne (napuštene?) špilje; 2)

stećak (U tih stalaktit il u stećak: te dve varijante opredmećenja

78

dopušta nad-govor nostalgiĉnoj navali jezika, dodajući: a i uklapaju ti se u melodiju). Aliteracija

stalaktit-stećak: iza nje se krije prigušena sinkopa iz prvog distiha, ovde opredmećena suglasnicima.

♦ Odsutni je, dakle, tamo odakle se ne bi smeo, koliko god da se ţeli, vratiti? Teţi li se u to ubediti

odseĉnim stećkom? Obitava li on to u vremenu i mestu slike, koja se ne moţe oskrnaviti?

♦ Nastupa praznina, belina. Ona je zaduţena da domete dva sukobljena govora, onog nadzorniĉkog i

onog nostalgiĉnog, relativizuje, vrati na poĉetni poloţaj. Inicijalno pitanje, zagovaranje nije

prevaziĊeno: problem treba opet da se postavi. Strofa je isprekidani dijalog. On neće napredovati,

neće dovesti do razrešenja, pomirenja. Svaki distih vodi svoj monolog: više se nadmeću u nametanju

svojih ideologijâ nego što se slušaju. Nadvladaće glasniji.

♦ Ali nostalgiĉni govor se nepovratno oslobodio time što je, da bi izrazio odsutnog, posegao za

znakovima. To je prvi stupanj pokreta uporeĎivanja, koji će u narednim strofama postati pravilo.

♦ Drugi veliki trijumf nostalgije koja govori je nametanje (ili povinovanje pred neodoljivošću)

konkretnog, pa i pitoresknog modusa (prah – talog). Nadzorniĉki govor, koji zagovara apstraktno

(suzdrţanost), već će u narednom stihu podleći nalogu slikovnog govora. Više ne vaţi pitanje: slika ili

pojam. Postaje bitno kako se tumaĉi slika. Pesma se bespovratno ikonizuje.

Koga nema – brišu mu se stope

♦ (Pitanje: da li je odsutni jedan, ili je tip, personifikacija svih odsustvovanja?)

♦ Navedeni stih je jedina „replika― govora nadzornika, koji postepeno gubi autoritet. Izvojevani

prostor distiha umanjen je na jedan stih. Ali ta skuĉenost formalno pogoduje elipsi i tendencioznosti

govora moći. Govor je taj koji briše stope otišlog i on to priznaje. One se ne brišu same.

♦ MeĊutim, znaĉajna je promena prvobitnog Koga nije u Koga nema. Na poĉetku nije reĉeno

odsustvo, već je, apriorno i bez diskusije, proglašeno nepostojanje, ravnodušnost prema tom

nepostojanju, i to pomoću ironiĉne, svakodnevne sentence: bez njega se moţe. Ali u drugoj strofi

(rundi), nepostojanje se konkretizuje u odsustvo. Autoritet intonirajućeg deklamatora slabi. On je

priznao da je neko odsutan, telesno. Štaviše: da je za njegovo odsustvo odgovoran sam, svojim

govorom.

♦ Da li uĉestalo „SE― tumaĉiti kao ime koje autoritativni govor neprestano nadenjuje onom Ostalom

(prisutnom? napuštenom?)? On se definiše oduzimanjem, eliminacijom od Odsutnog. Odsutni je

pregnantniji, prisutniji – puteniji od govorećeg. Tek će se u poslednjim stihovima osmeliti da „SE―

zameni liĉnijim imenom „Ko―. Ono je i dalje neznatno, tipsko (ne znamo da li je „ko― samo jedan),

ali je gramatiĉki subjektivnije.

Prazni minuti njegov prostor pune

♦ Već je progovorio, teĉno, nostalgik; samouverenije i postojanije. Prah odsustva odstupa pred

telesnijom (u isti mah i apstraktnom, fantazmagoriĉnom) sintagmom: njegov prostor. Jezik nostalgije,

79

protiveći se reţimskom „brisanju stopa―, širi se na zapreminu (sada je već sasvim sigurno) otišlog

tela. Odsustvo dobija oblik. Prostor koji je za njim ostao postaje ograĊen, nezapremljiv drugim telom.

♦ Dakle, Odsutni je ipak jedan?

♦ Iza figure poreĊenja, koja će se nakon sledećeg distiha ustaliti, krije se figura Pesnika – mogućeg

identiteta Ostavljenog.

K’o pahuljice snijeţne, tople

Prozor napuštene sobe

♦ Na versu rasklopljene zbirke Koga nema stoje stihovi:

Kad bih mogao da zatvorim prozor

Vašeg tijela od kojeg se diţe glas

I misli vaše vrt prozračan (...)

♦ Prozor je ovde simbol dostupnosti nepoţeljnog, koji ima primese iskušenja i obmane. Kroz prozor

se vidimo – ali prozor nas i razdvaja. Nešto nas, gvireći kroz taj izlog, izaziva, ali ga ne moţemo

imati. Stoga se gonimo da ga ni ne poţelimo. Stalno pogledajući ka njemu („kad bih mogao da

prestanem da gledam―) i susrećući netremiĉni pogled, osećamo se manipulisanim. Prozor je kriv za

sve. Zazidaćemo ga.

Kad raziĎemo se – zazidajte na zidu

Prozor – pogled mi uzvraćen

♦ U krajnjem, krnjem osmercu „Prozor napuštene sobe― (kao i u „Prozor – pogled mi uzvraćen―),

nedostaju dva-tri sloga tišine. Oni insceniraju odsustvo. Iako ih ne ĉujemo, tih par prigušenih slogova

– razrešenje kadence – moţemo da osetimo, ili kako bi Milišić rekao, da ćutimo.

♦ Ali u pesmi „Koga nema― prozor napuštene sobe nije proziran. Zasut je vremenskom nepogodom: i

praznim minutima i pahuljicama. Tada se konstituiše materijalna transpozicija odsustva: napuštena

soba. Njene dimenzije su preciznije, telesnije: ali ona se ne da videti. Prozor je postao zid.

♦ Odsutnog nema. Samim tim, ni njegovog prostora. On se uklanja, neprihvatljiv, sa vida koji se brani

od slike prisustva (neraskidivog meĊuproţimanja tela i prostora). Raskidanjem te veze, ukidanjem i

nastambe i nastanjenog, odsustvo se uobliĉuje, ovaploćuje ex nihilo.

♦ Još povodom prozora:

U Dubrovniku – otvoriš prozor, gledaš

U sobu drugih ljudi koji iz svoje sobe

Gledaju u tebe kako ih gledaš.

To zrcalo u zrcalu u zrcalu

(Unutrašnje stvari, 201)

♦

80

Koga nema – gdje sad korača

Nad kojom sporom vodom snatri

Lice njegovo – promijenjeno lice spavača

I u imenu mu slova saplet

♦ Znaka pitanja više nema, ali pitanje je samo prigušeno. Odsutni dobija još jedan znak identiteta:

samo svoje vreme, koje više ne deli sa napuštenim. Nostalgiĉni govor napreduje, savlaĊuje ĉeţnju:

zamišlja Odsutnog kako se ogleda nad sporom vodom i time prestaje da ga iskljuĉivo definiše pošavši

od svoje nostalgije. Štaviše, ko doziva Odsutnog, više zavisi od njega: u poziciji je onoga koga ĉeka.

Odsutni je samostalan, slobodan, jer je prihvatio moje odsustvo. A ja, ostavljen, i dalje obitavajući u

tom (bivšem) zajedniĉkom vremenu-prostoru, moram govorom da se branim od njegovog prisustva.

♦ Ovde, jednim smelim, podlim pokretom, i nostalgiĉni govor postaje oruţje protiv povratka

odsutnog. Odsutni je sveden na niz slika, arhetipova, bestelesnih i virtuelnih simbola. Njegovo

odsustvo se na taj naĉin zapravo odrţava. Stalnim poreĊenjem, smeštanjem u nepomiĉni – nenarušivi

pikturalni okvir: stalaktit – stećak – pahuljice – spora voda – stisak rose.

♦ On snatri. On, jedan, koji nosi ime (I u imenu mu slova saplet). Da li se Odsutnom, ovom slikom

nadnošenja nad svoj odraz, pripisuje ĉeţnja, nostalgija (za mnom/ za SOBOM/ sobom)? Odsutni je

tako snaţno artikulisan – napabirĉen od predmeta. Ja, kojem nedostaje, samo sam senka njegovog

prisustva. (A moţda sam upravo ja, ovakav kakav sam, slika njegovog odsustva?)

♦ Ali on je otišao. On se kreće. Nomad je, probuĊeni spavaĉ, meseĉar. Ne mogu ga fiksirati. On nema

predmeta u kojima bi mene inscenirao. Pokret mu ne ostavlja vremena da gleda. I ja poţelim da se

ponašam kao kakav odsutnik, odmetnik. Hoću da se krećem, da lutam. Ali ja sam onaj koji, i dalje, u

carstvu njegovog prostora, ĉeka, gleda, koji ga pogléda. Odsutni je taj koji smelo i, zaboravljajući me

svakim korakom, hrabro kroĉi.

Gdje mu tragovi prestaju – ne zna se

Tako ni rose stisak grani

♦ Odsutni je nezaustavljiv, transcedentalan iako upeĉatljivo telesan. Da li je pak njegova telesnost

samo senka predmeta-prozora koji ga izazivaju?

♦ Snaga elipse u drugom stihu, njena melodiĉnost i iscrpnost u pomnom traganju za stopama tog

imaginarnog tela, za stopama koje išĉezavaju.

♦ Traganje se uvek završava (nadomešta) poreĊenjem sa elementom: Vodom. Voda je ta koja nikad

ne stoji, misli pesnik iz prvog distiha. I onda kada pada na prozirnost, i kada se taloţi u tišinu

stalaktita, i kad vraća odraz – ona nikad ne miruje. Voda je konaĉni simbol odsustva.

♦ A ja se trudim da ostanem jedno suzdrţano, celomudreno, samodovoljno SE (po uzoru na sliku

Odsutnog). Ali otima mi se pesma – govor o odsustvu.

♦ Kojim jezikom taj uvid da saopštim ako sam, do sada, pevao jezikom koji sam nazivao svojim?

♦ Moram se povući na stupanj iznad, meta. Moram ponovo da proĉitam sve zapoĉete ideološke

definicije Odsutnog (proverbijalna, laţna pitanja: Koga nije/ Koga nema/ Gdje mu tragovi prestaju);

81

zatim sve slike u kojima sam njegovo odsustvo neposredno sebi predstavio, u kojima sam se s

njegovim odsustvom suoĉio. Red je da se u tom, svesno uzaludnom i dokonom uprisutnjavanju

ogledam. Red je da od tih pabiraka sprĉkam, utelovim i sebe:

A poreĎuje ga ko ne umije

Od nazočnosti njegove da se brani.

♦ Ko sam JA? Samo onaj ko Odsutnog, pridajući mu provizorni, patvoreni lik, od sebe sve više

udaljava. Sa zadnjom namerom da se tim distanciranjem afirmišem kao onaj koji je Prisutan, da

prevladam nostalgiĉni govor. Priznajem da se, poseţući za predmetima poreĎujući ga, branim od

njegove nazoĉnosti.

♦ I šta drugo kaţem do jedno uzaludno (jer zakasnelo): Marš, odsutni, idi, kreći se – i ponesi sve svoje

slike, čitavo svoje imaginarno sa sobom – svoju sobu, svoje prostore – stope – to uspavano,

bespomoćno, a neoskvrnjivo lice – ponesi svako sećanje – ali ponesi, to hoću sve vreme da kaţem, da

uputim Odsutnom, ali on ne ĉuje – ponesi i Ostalog, mene!

♦ A šta je „nazoĉnost―? To nije samo prisustvo. Nazoĉnost je prvenstveno izloţenost oku, ĉak očištu.

Nema ideje ni vidljivog tela kao objekta, ni ideje jedinstvenog subjekta-posmatraĉa. Samo je

POGLED u „nazoĉnosti― tu, vid, sa svim svojim varkama i odstupanjima, a naroĉito sa projekcijama

sebe u okolinu. Predmetnost proizilazi iz njegove neiskorenjive potrebe za uočavanjem.

♦ Ali još je snaţniji poriv za hijerarhizacijom sopstvenih uvida. Segmenti predmeta iz vidnog polja

konvergiraju u jednu taĉku. Ali ta taĉka je odsutna. Ta taĉka je Odsutni.

♦ Taĉka nenazočna: izostala. Moţda odsutna samo sada, pri trenutnom pregledu. Moţda će, pri idućoj

smotri, prozivci, da se javi, da obznani svoje nad-nazočno prisustvo, koje prevazilazi domete i

kreativnosti oĉišta. U tome je moja nada: da je Drugi prisutan i kada ga ne vidim, i kada ga nisam

svestan.

♦ Moţda je Odsutni u stvari neko ko je preprisutan. Biće koje me u svemu nadilazi i transcendira.

Bogoliko prisustvo, KOJE NE MOGU DA NE PRIZNAM. Prisustvo od kojeg ne mogu sobom – sebi

dostupnim sredstvima – da se odbranim.

♦ Jer, ako to krhko „Se―, to krhko „Ko― ne odbranim – to treba umeti – pred impozantnom

prisutnošću tog nazovi-odsutnog – moţda ću upravo ja, koji govorim, postati onaj koga nema.

82

Milan Milišić

KOGA NEMA

Koga nije – bez njega se moţe

I suzdrţanost – ĉija je veća?

Prah se odsustva njegovog taloţi

U tih stalaktit il u stećak

Koga nema – brišu mu se stope

Prazni minuti njegov prostor pune

K’o pahuljice snijeţne, tople

Prozor napuštene sobe

Koga nema – gdje sad koraĉa

Nad kojom sporom vodom snatri

Lice njegovo – promijenjeno lice spavaĉa

I u imenu mu slova saplet

Gdje mu tragovi prestaju – ne zna se

Tako ni rose stisak grani

A poreĊuje ga ko ne umije

Od nazoĉnosti njegove da se brani.

iz knjige Koga nema

Prosveta, Beograd, 1972.

83

Branislav Obluĉar

PJESNIĈKA PARCELA

Dejan Ilić

Katastar

Kraljevo: Povelja, 2013.

Naslovom nove knjige pjesama, Katastar, kao i njezinim temama, Dejan Ilić iznova potvrĊuje svoju

zaokupljenost prostorom kao središnjom kategorijom vlastitog pisanja. Vaţnost ideje katastra

sugerirana je i isticanjem pojma unutar knjige (naslov ciklusa i pjesme), pa on postaje tematskom

podlogom ĉitave zbirke, koja se ĉita kao konkretan govor o kretanju i ţivljenju u razliĉitim vrstama

prostora – prirodnim i urbanim, privatnim i javnim te, sukladno tome, kao svjedoĉenje o

parceliziranosti samoga iskustva, sagledavanje njegovih etapa i granica. Na koncu, pojam katastra

interpretatoru moţe posluţiti i da ukaţe na autorov gotovo „katastarski― pristup oblikovanju vlastite

knjige – paţljivo podijeljene u pet tematski zaokruţenih ciklusa, kojima prethodi i za kojima slijedi po

jedna izdvojena pjesma, pri ĉemu slijed cjelina odgovara smjeni ambijenata, ugoĊaja i tona. Pred

ĉitateljem se tako od poĉetka do kraja odmata fino ugoĊena lirska „priĉa― – intimna, melankoliĉna i

kritiĉki raspoloţena u isti mah.

Prva pjesma u knjizi, „(Mišar)―, udara notu koja odjekuje i u drugim tekstovima – donosi motiv

putovanja, kretanja, a ujedno i sanjariju o podizanju šatora i obitavanju u prirodi kraj ceste. Dok

spomenuta pjesma oznaĉava put, prvi ciklus odnosi se na turistiĉku destinaciju: nizom kratkih

deskriptivnih pjesama bez naslova, svojevrsnih lirskih skica, predoĉava se primorski odmarališni

ambijent „u predsezoni―, što je i naslov ciklusa. Ilić vrlo spretno biljeţenjem detalja gradi sliku ili

sugerira dojam cjeline prostora kojim se njegov lirski subjekt i njegova sugovornica/partnerica kreću.

Ugodi predsezonske osame i uţitku u mediteranskom krajoliku kontrapunktirani su signali tranzicije –

vile u izgradnji, ruţne kuće i siromašni ljudi koji „leţe na suncu―. Dok se u ovome ciklusu takvi

prizori zahvaljujući moru, stijenama i vegetaciji još i mogu zaobići, pa i usputne asocijacije

protagonistā na vlastitu prolaznost mogu biti ublaţene maštanjem o mjestima na kojima bi voljeli

ţivjeti, u drugome ciklusu, Tamo gde smo ţiveli, nositelji negativnog zraĉenja probijaju u prvi plan.

Imaginarnu budućnost, sukladno naslovu, sada odmjenjuju refleksije o prošlosti i (gorkoj) sadašnjosti,

a malo turistiĉko mjesto zamjenjuje velegrad.

Tamo gde smo ţiveli središnji je ciklus knjige, koji se od ostalih izdvaja izravnošću, pa ĉak i

ispovjednošću poetskog govora te komentatorskom nastrojenošću kazivaĉa, koja ne ide baš uvijek u

prilog dojmljivosti teksta. Primjerice, u pjesmama „Igi Pop― ili „Uslikani―, u kojima se lirski subjekt

razraĉunava s iluzijama vlastite mladosti te jalovim pokušajima njenog oţivljavanja, reference na

recentni koncert ostarjelog rock idola ili pak na gledanje filma o grupi Rolling Stones završavaju

zakljuĉcima koji zazvuĉe stereotipno rezonerski, npr. „Da, to je istorija, / ona koja se ponavlja, da se

ništa / ne bi promenilo, da bi stvari / trajale i kad izgube smisao…― Mnogo su zanimljivije one pjesme

u kojima (urbani) prostor postaje poprištem na kojem se osobno tijesno prepliće s društvenim, pa

poetska sentenca: „Sve je isto, samo je propalo, / oronulo― („Sa istog mesta―), kojom se supostavljaju

prošlost i sadašnjost, ima snaţniji poetski uĉinak. Osjećaj erozije lirskoga subjekta, koji u pjesmi

„Jedan otac― kaţe: „Slab sam, sve slabiji…― ili: „telo sam i dalje, / o da, telo, i zato bih hteo da ova

agonija / ne traje predugo―, na zanimljiv se naĉin poklapa s detektiranjem erozije ĉitavog društvenog

sistema, o ĉemu ponajbolje svjedoĉe već spomenuta pjesma „Sa istog mesta― te „Forma ideale―.

84

„Forma ideale― jedna je od najuspjelijih pjesama u zbirci, u njoj lirski subjekt nastupa kao kvartovski

vodiĉ koji pokazujući zatvorene objekte ili razvaline upućuje na njihov nekadašnji identitet ili

funkciju: košarkaško igralište sada je deponij, stolnoteniski klub Partizan sada je „ništa, / razvaljeni

magacin―, a betonska rupa puna smeća bila je bazen u kojemu se kao dijete kupao itd. Šetnja kroz

urbanu distopiju na koncu vodi do zone u kojoj će uskoro nići idealna forma iz naslova: „predivan

šoping mol―. Izostanak nostalgiĉnih ili sentimentalnih tonova, a umjesto toga niz spretno sroĉenih

evidencija te jednostavna i britka ironija na kraju ĉine ovu pjesmu izvrsnim svjedoĉanstvom uĉinaka

(post)tranzicije i divljega kapitalizma na ovim prostorima, primjerom politiĉnosti poezije bez

pretenzija za angaţmanom. Sliĉno jak dojam ostavlja i pjesma iz završnog ciklusa, znakovito nazvana

„Regija―, koja poĉinje stihovima: „Na onom su brdu napravili / crkvu, sa zakašnjenjem od petsto

godina―, za ĉija se zvona zatim slikovito kaţe da „ne vezuju prostor―, već „zveĉe kao posuĊe, i sve

ostaje rasuto, / zaboravljeno―. Crkvenoj gradnji lišenoj ikakve duhovne i društvene svrhe, signalu

društvenih trendova karakteristiĉnih za cijelu „regiju―, na kraju se pjesme suprotstavlja rilkeovski

pogled na voćke koje zriju: „samo one imaju vreme―.

Razoĉaran i mraĉan ton ciklusa Tamo gde smo ţiveli u sljedećim ciklusima zamjenjuju donekle vedrija

raspoloţenja. Kratak ciklus Svet oko nas donosi tako sasvim drugaĉiju perspektivu grada od kojega se

ţeljelo pobjeći: garaţe i tramvaji ili pak prizor sahrane postaju predmetom imaginativnog

preosmišljavanja, pogleda obiljeţenog djeĉjom zaigranošću, na što upućuje i uĉestala apostrofa kojom

subjekt zaziva nevidljivu sugovornicu, a iz konteksta se moţe zakljuĉiti da je rijeĉ o kćeri, koja

figurira kao jedan od likova knjige. Ove pjesme karakterizira sklonost ublaţavanju; primjerice, smrt se

usporeĊuje sa školskim raspustom ili je viĊena kao „fina izmaglica / što se spušta preko zgrada―

(„Izmaglica―). U ovaj semantiĉki registar moţe se općenito upisati sklonost subjekta smanjivanju,

sitnim, svakodnevnim dogaĊajima, dinamiĉnosti unutar rutine („Sada volimo male otrove, minimalna /

pomeranja, tihu muziku―), što otvara prostor mašti i poeziji: „recimo, ptica / proleti, ti pomeriš glavu,

stih proĊe / kroz beleţnicu― („Album―). U „Pesmi―, središnjem metalirskom tekstu knjige, pisanje

poezije predoĉeno je kao sabiranje i zgušnjavanje svega što se dogaĊa u tijeku jednoga dana: „sve se

to, dakle, sabere, / na kraju dana, u dve-tri kapi / rose na lišću topola, / ispod zgrada, u mraku, / i to, to

bude pesma―.

Preferiranje elemenata prirodnog krajolika pred gradskim ambijentom osobito dolazi do izraţaja u

ciklusu Katastar, u kojemu se predoĉava prebivanje u seoskom ambijentu, koje je povezano s

prirodnim ritmovima i mjera je cikliĉkog kretanja ţivota. Nelagoda ţivota u smećem zatrpanom gradu

odmijenjena je osjećajem ugode u seoskoj kući uklopljenoj u kozmiĉki krajolik pa ne ĉudi iskrsavanje

motiva poput kolijevke ili zimskog sna u pjesmi „U decembru―. Završni ciklus, Regije, na neki naĉin

zaokruţuje „priĉu― vraćajući se temi (turistiĉkog) putovanja, a pjesme se mogu ĉitati kao slike s puta,

ĉije su rute tek mjestimice toponimski definirane (planina Zlatar i Italija). Ponovno su u prvome planu

krajolici, ĉije dimenzije i kolorit Ilić i ovdje vrlo uspješno oblikuje, o ĉemu svjedoĉe i dojmljive

metafore poput ovih: „to zrno / sjaja iznad oranica, razvedravanje― („Zimska svetlost―) ili „ţitnice

zvuka, alatke / insekata i noćnih ţivotinja, // neka sitna mera sveta― („U prolazu―).

Pjesniĉki stil Dejana Ilića odlikuje sklonost jednostavnosti, jasnoći i jezgrovitoj narativnosti izraza, što

se jednako oĉituje u kratkim stihovima, kao i u razvedenim reĉenicama, koje nikada ne oteţavaju hod

kroz tekst. Njegov lirski glas diskretan je, staloţen, nesklon retoriĉkim eskapadama. Najuspjelijima

djeluju pjesme u kojima se spretnom metaforom ili usporedbom preosmišljava ili znaĉenjski proširuje

zateĉeni prizor, dok eksplikacija i komentiranje uglavnom ne djeluju uvjerljivo; Ilić je zanimljiviji kao

pjesnik krajolika (urbanog i prirodnog), atmosfere i raspoloţenja, nego kao lirski komentator.

85

Indikativno je pritom što su i spomenute društveno-kritiĉke pjesme uspjele upravo zbog saţetog izraza

nesklonog objašnjavanju. U cjelini moţe se reći da je Katastar dojmljiva knjiga, ĉija kompozicija i stil

pokazuju iskusnu pjesniĉku ruku. Rijeĉ je o zbirci koja se ĉita s lakoćom i zadrţava pozornost, a ĉije

pojedine „parcele― – pjesme, stihovi i slike ostaju u pamćenju.

Branislav Obluĉar (Bjelovar, 1978), pjesnik, knjiţevni kritiĉar, esejist. Ĉlan je redakcije ĉasopisa Quorum i

programskog odbora Goranovog proljeća. 2006. godine za rukopis Mačje pismo nagraĊen je Goranom za mlade

pjesnike. Radi kao znanstveni novak na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Objavljene knjige: AnĎeli su pali na

tjeme (s Boškom Kuzmanovićem, Gimnazija Bjelovar, Bjelovar, 1997); Mačje pismo (SKUD Ivan Goran

Kovaĉić, Zagreb 2006); Pucketanja (Algoritam, Zagreb 2010).

Objavljeno u Agonu:

Pješke po Internetu (sa Markom Pogaĉarem, Agon br. 18)

86

Bojan Savić Ostojić

BEZ BEZA

Nenad Jovanović, Delfini,

Povelja, Kraljevo, 2014.

Oh, but I was so much older then.

I’m younger that that now.

Bob Dylan, My Back Pages

Sve imaĎaše, jednom,

teţu silniju nego danas,

spojeve naivne i smele.

Nenad Jovanović, ***, XIX

Nenad Jovanović bio je i ostao enfant terrible srpske poezije. Njega je srpska kritika ohrabrila ali nije

ni htela ni umela da isprati u „odrastanju―. Bio je ocenjen kao „talentovan―, ali se ispostavio kao

previše divalj i neukalupljiv. Mi, današnji ĉitaoci njegove poezije, moţemo kritici samo zahvaliti na

tome! I na tome što ne moramo da se pitamo da li bi, prihvativši da ga tetoše i maze, Jovanović danas

postao novi Šalamun ili Danilov. Ta ista, ubrzanim ritmom pogoršana knjiţevna kritika nije uspela da

proĉita njegov opus jer nije mogla da ga smesti u pretince koje je sama izmislila. Jer se kritika ne

podešava prema poeziji, nego se, kao i u svim provincijalnim kulturama, pisanje upravlja prema

njenim ukusima i merilima. Kritika je mogla da saţvaće, inkorporira i nagradi samo one koji su joj bili

po meri. A Nenadov pesniĉki opus je neuporedivo ţivlji, pasioniraniji ali i zahtevniji od opusa

njegovih savremenika koji su uspeli da se kanonizuju tako što su se prema nevelikim dometima kritike

prekrajali i strpljivo ĉekali svoj red. Nemajući širu kritiĉku recepciju, osuĊen na „svoje selo―, Nenad

Jovanović nije izdrţao privremenost devedesetih. A moţda je baš zato opstao. Jer se u toj

privremenosti nije uĉaurio.

Iz današnje, u kulturnom smislu još provincijalnije situacije, njegova ostavljenost ĉini mi se ĉak kao

zavidna pozicija. Šta reći za aktuelnu kritiku poezije koja je, kada je ima, toliko anahrona i bez

kapaciteta, toliko nezainteresovana i oprezna u izricanju vrednosnih sudova da svoje enfants terribles i

ne pravi? Šta reći za današnje pesnike koji su takoreći napušteni od poĉetka? Odsustvo ĉasopisa bilo bi

nepristojno spominjati. Danas je nezavisnost pesnika spram nekakvog „establišmenta―, koji neće i ne

ume da ga proĉita, princip na koji mora da pristane, hteo ne hteo.

*

Ali govoriti o tome kakav je pesnik status mogao da stekne, da je sreće bilo (i drugaĉijeg konteksta),

nije kritika. Delfini su najnovija pesniĉka knjiga ovog autora, koji iza sebe ima jedanaest knjiga, u koje

se ubrajaju roman (Insistiranje), zbirka priĉa (Plombe), knjiga drama (Ogled o zidu) i osam pesniĉkih,

od kojih je prva, Frezno, objavljena 1993. u pokojnoj ediciji Pegaz, a poslednja, Lice mesta, 2007. u

kraljevaĉkoj Povelji.

U nedavno objavljenom pogovoru zbirci Petra Miloradovića, O zelenom kamionu i drugom, Jovanović

piše kako se kod Miloradovića „stvarnost (...) sastoji od misterioznih veza, suglasja ili

87

korespondencija o kojima je pevao zelenokosi francuski simbolista.― Komentarišući atmosferu koja

dominira Miloradovićevom knjigom i aludirajući na Bodlerovu pesmu „Correspondances―, Jovanović

otkriva sopstveni pesniĉki postupak koji se bazira upravo na uspostavljanju ili prepoznavanju veze.

Jovanovićeva pesma je mreţa u kojoj se jeziĉki sadrţaji, na prvi pogled proizvoljni, „izvuĉeni iz

šešira―, dosledno dovode u semantiĉku vezu. Oni se meĊusobno iscrpno obrazlaţu i uĉvršćuju sve dok

pesma ne poprimi gustinu i homogenost celine. Pesma je jezička, ali sa racionalnom zadrškom: ako se

neki njen element pri prvom ĉitanju uĉini hirovitim i samodovoljnim (ĉisto jeziĉkim, ludiĉkim,

muziĉkim), on se pri drugom ĉitanju, u drugoj ruci, udene u pesmu tako da u odnosu sa ostalim

elementima bude znaĉenjski funkcionalan. To gusto premreţavanje se moţe videti na delu u pesmi

„Patria― iz prvog ciklusa Delfina.

Broj iznad ulaza je buknuo i doruĉak

posiveo kao zora.

Posolio sam ga suzama menjševika. Sad,

kada znam imena pasa lutalica moje ulice,

gde da pronaĊem smisao kakav bi pojeo

pas s maslom?

Crv

u majci se tuĊi od crva u rajskom plodu

kao jedna republika od druge.

Taĉka smrzavanja je samo

znak interpunkcije. Dok si

još fluid, suzo, teci:

fašisti nemaju ni za uniforme.

Prvi utisak u ovoj pesmi koja inscenira raskol izmeĊu konkretnog i metaforiĉkog jeste Jovanovićevo

nepoverenje prema elementima prvog stiha. To nepoverenje stvara pesmu. Slika „doruĉka posivelog

kao zora― odmah se rasklapa kao sumnjiva i nedovoljna, pa se ulanĉava, upućujući se, asocijativno, na

„soljenje―. I to ne bilo ĉime, već suzama, elementom s najvišim pesniĉkim salinitetom (posle, naravno,

mora). S druge strane nepoverenja u spontanost stiha stoji pesnikovo neograniĉeno poverenje u jezik,

preciznije, u leksiku. To posebno upada u oĉi u stihu „Sad kad znam imena pasa lutalica moje ulice,

gde da pronaĊem smisao kakav bi pojeo pas sa maslom?― Pokušaj da se poveţu konkretni i gnomski

pas odjednom nam otkriva pesnikovu ambiciju da uspostavi (ili radije sugeriše) celinu i zaokruţenost,

ali iskljuĉivo poštapajući se semantiĉkim bogatstvom jedne reĉi. Kao i u narednoj strofi uostalom, u

kojoj se „crv―, kao olupana personifikacija smrti, „tuĊi― od „crva u rajskom plodu―. Vidljiv je i napor

da se ustaljeni izrazi uĉine polisemiĉnim: tako se tehniĉki izraz „taĉka smrzavanja― svodi na tačku,

znak interpunkcije. Jetka atmosfera pesme „Patria― biće naposletku presoljena ironiĉnim poreĊenjem

menjševika i fašiste meĊu kojima takoĊe postoji zajedniĉka taĉka: oskudica.

Konstantno preišĉitavajući prvi stih, Jovanović stvara „potku―, „fabulu― pesme. Glavnu ulogu u tom

smišljenom meĊuproţimanju igraju polisemija i raspon znaĉenja jedne lekseme. Vaţne su i

homonimija i etimologija. (To moţemo videti, na primer, u pesmi „Kyrie―, gde se liturgijski refren

dovodi u vezu sa kirijom, stanarinom.) Zvuĉnost homonima pesnika ne zadovoljava, on teţi da barem

na trenutak uspostavi „smisao―, ali s otklonom, da bi mu se narugao. Metoda Nenada Jovanovića time

inkorporira nešto od metode Remona Rusela, u kojoj se oĉitava insistiranje da se tekst utemelji samo

88

na odnosima unutar jezika i ni na ĉemu „realnom―, mimetiĉnom. Ipak, za razliku od Rusela, koji je

(poĉetkom XX veka) svoj postupak shvatao smrtno ozbiljno, ovo umreţavanje je kod Jovanovića

dosoljeno otklonom, koji je najĉešće autoironija („Dok si još fluid, suzo, teci―).

Nenad Jovanović vidi jezik. To njegovu igru usmerava, ali i ograniĉava. Onome što je u jeziku

okoštalo i što je izuzeto iz ţivog govora (u jeziku ustaljenih izraza) Jovanović ţeli da prida plastiĉnost,

ĉesto i usiljeno. To sprovodi opredmećenjem, odnosno „bukvalizacijom― metafore. Njegova metafora

postaje pesniĉka slika gotovo dok se ispisuje.

Pesmu „Po zasluzi― otvara upeĉatljiv stih „Vek je opasao vek―. (Prvi Nenadovi stihovi su uglavnom

„jaki― jer na njima poĉiva pesma.) Ĉitajući dalje, shvatićemo da nas on ne uvodi u apstraktnu

refleksiju o vremenu, već se pretvara u sliku tako što se usredsreĊuje na radnju „opasivanja―. Doduše,

koristi se njegovo nešto drugaĉije, prizemnije i svakako „potpojasnije― znaĉenje: „Kukastim ga

oplodio udićem―. (Polisemija je povod za dezorijentaciju, podešavanje na liniji konkretno-

metaforiĉno.) Jovanović ne pravi predah nakon ovog neoĉekivanog skoka u polni odnos, pa reĉenom

„ĉinu oplodnje― automatski pridaje „prirodan― ishod: iz utrobe (onog pasivnijeg) veka izbija

potomstvo a njega ĉine „ljudi široke potrošnje―. Nekoliko dogaĊaja zatim usledi kao na traci, a oni se

simfonijski doteraju finalnim podsećanjem na prvi stih: „Poeti pripade kukasta medalja―. „Kukasto― se

ovde apstrahuje u simbol fašistiĉke doktrine.

Nenad Jovanović pesmu gradi brzim, plastiĉnim zahvatima na ključnim rečima koje se seciraju i

rekontekstualizuju. Te kljuĉne reĉi povlašćenije su tim pre ako u toku pesme promene što više

konotacija. Do njih se, doduše, dolazi veoma sporo upravo zbog toga što se spontani asocijativni fluks

stalno obuzdava. Razgradnja metafore otvara i pesmu „Vivere―: „Tekuća i prošla godina su kao nokat i

meso. Od prvopomenutog materijala je saĉinjen pop, od drugopomenutog pastva―. Tako pesnik traga

za sveţinom u elementima srasle sintagme, oslobaĊajući ih gnomskog konteksta. Ali u tom se cepanju

Jovanović sluţi prvenstveno logiĉkim sredstvima; slobodu jezika neprestano ograniĉava podsećanjem

na logiku, time kontrolišući igru, ali i prizivajući zajedljivu ironiju.

U Nenadovoj potrebi za dovoĊenjem raznorodnih jeziĉkih elemenata u suvislu vezu nalazim sliĉnost i

sa Daviĉovim postupkom nakon nadrealistiĉkog perioda. Prema Radomiru Konstantinoviću, tada se

Daviĉo sukobljava sa „centralizmom pesniĉke reĉi― karakteristiĉnim za nadrealizam, i pretpostavlja

mu koherentnost i strogost reĉenice. U Višnji za zidom, toj anti-nadrealistiĉkoj knjizi, Daviĉo zadrţava

poĉetne stupnjeve konstituisanja pesme: nepredvidljivo i nepromišljeno prepuštanje jeziĉkoj stihiji,

automatizmu. Ali u narednom stupnju, kada nastupa (drugo, treće, kod Daviĉa i hiljadito) ĉitanje, sve

naizgled napabirĉene reĉi se organizuju tako što se meĊu njima obrazuje kratkotrajna celina –

reĉenica, koja suspenduje haos jezika (ali ga ne prekida). Konstantinovićevi redovi povodom

Daviĉovog postupka apsolutno vaţe i za ono ĉime se u svojim poslednjim knjigama vodi Nenad

Jovanović.

[Daviĉo] usamljenoj reĉi nije protivstavljao naĉelo muziĉkog intuicionizma (kao pesnici prvog talasa

modernizma) već naĉelo nemirenja sa postojeće-usamljenim. On je traţio reĉ koja će biti maksimalno otvorena,

ne samo fonemski već i znaĉenjem [...]. Otuda, on je nuţno upućen na traţenje višesmislenosti. [...] Ovaj pesnik

se prema reĉima uvek odnosi kao prema delu celine koja treba ponovo da se vaspostavi tako što će taj deo (ta

reĉ) ovoj celini da se vrati. [...] Asocijativnost Daviĉova je bujna, gotovo nezaustavljiva, ali ona je uvek

bremenita nuţnošću svojih nizova. (Biće i jezik, tom 2, str. 20-22)

*

89

Zašto kaţem „u poslednjim knjigama―? Od samih poĉetaka, Jovanovićeva poezija se odlikovala

ludizmom, izrazitije nego kod savremenika. Ali taj ludizam je poĉev od knjige Bela imena iz 2000.

godine postao suzdrţan. On više ne pristaje na alogiĉnost. On postaje neka vrsta naknadno

racionalizovanog ludizma.

Koreni tog „racionalizovanog ludizma― u Jovanovićevim knjigama su ponajmanje racionalni. Ĉak i

sumarnim pogledom moţe se utvrditi da je ono što Jovanović danas objavljuje dijametralno

suprotstavljeno prvim knjigama, toliko da se njihov postupak otvoreno kritikuje. Knjige Frezno

(1993), Welt- (1994), XIX (1996) i Ignjat (1997) obilja su reĉitosti iz kojih je „racionalno― u velikoj

meri proterano. One se zasnivaju na otvorenom sukobu s idejom „tematizacije―, „ustrojstva―, s

pesniĉkim modelom „zaokruţivanja―.

Naroĉito se u knjigama XIX i Ignjat osporava svaka ideja logocentriĉnog, pa i „jezikocentriĉnog―

poretka. To je u našoj savremenoj poeziji gotovo usamljen sluĉaj dosledno artikulisane kritike

racionalnog, najuspeliji i najdalje odmakli izraz neobuzdanog podsmeha razumu i meri.

Knjiga Ignjat je praznik jezika, ĉistog i neuperenog, koji se ne vaga i ne pribira, već roni i neprestano

šamara onog ĉitaoca koji smatra da su obrazlaganja i zasnivanja potrebna. Drugim reĉima, Nenad

Jovanović se ne plaši da se zajebava. I da zajebava ĉitaoca.

DHL

Alogiĉnosti su obiĉno

tvrde; meke

propadnu, u sojenicama Santjaga

i drugih lascivnih toponima.

Tamo ih odvode zbog od-

sustva uglova i zbog

kiše (šatro će

porasti na njoj). U-

mesto velikih mekih alogiĉnosti

nam – DHL-om – stigne

nazubljeno,

tenorsko,

художественное „Oh―;

okrenemo se tvrdim

alogiĉnostima: špah-

tlom ih struţemo i

oduvavamo. O-

duvavanje rasani

munju; munja

je prababa svih simetrija.

Racionalni poredak koji se u poslednjim knjigama regeneriše, u prvim knjigama se lomi. U Ignjatu,

kao što moţemo viditi u pesmi „DHL―, Jovanović koristi isti prosede „švrljanja kroz slike―, ali ga

ulaţe u iracionalno. (U jednom intervjuu iz 2005. izjavio je da se u prvim knjigama bavio ispitivanjem

„gluposti―.) Jeziku je oĉigledno mnogo lagodnije da upliva u iracionalno. Ali to ne znaĉi da nisu

potrebni nikakvi svetonazori, oprezi: i alogiĉnost se mora poduprti, utemeljiti, i ona mora biti „tvrda―.

A tvrda je zato što se sukobljava s logičnim, zato što se oslanja i raĉuna na ono protiv ĉega se zalaţe.

Kiĉma iracionalnog je razum. Ima i u knjigama XIX i Ignjat tematskih zaokruţivanja nalik ovima iz

Delfina. Ali ona samo simuliraju celinu, ostaju parodiĉni migovi, bezobzirne travestije kojima se

90

podsmeva konvencionalnosti. (Npr. pesma „Dakle― koja otvara XIX) U poslednjim knjigama, to

zaokruţivanje se vrši s ozbiljnim namerama za sumiranjem. Ambicije su se promenile. Ali izraz nije.

PoreĊenja radi, tipiĉna pesma iz Delfina predstavlja se u tri stupnja. Otvara je snaţna i ĉista pesniĉka

slika koja predstavlja jedan detalj, nešto partikularno, na neposredan naĉin (iz pozicije neznanja) u

svoj naivnosti i sveţini. (To je stupanj na kojem se u prvim knjigama ostalo: u XIX i Ignjatu, pesma je

saĉinjena od samih „jurodivih stihova― koji se ne obrazlaţu nego se nizanjem rugaju imperativu

obrazlaganja). Drugi stupanj predstavlja racionalizaciju uvodne slike, njeno osvešćivanje, stavljanje u

vremenski i prostorni (i politiĉki) kontekst, što nosi neizbeţnu ironiju. (Pri tom, reĉ je o jednoj

izabranoj slici, koja se razraĊuje i analizira, dok su u ranijim knjigama u jednoj pesmi haotiĉno

koegzistirale klice nekoliko pesama i ostajale nerazraĊene.) Najzad, trećim stadijumom, nekom vrstom

apendiksa, sada potpuno osvešćeni govornik pesme najĉešće iznosi uvid u formi ludistiĉke i gorko

humoreskne poente. U pesmi iz Delfina postoji ili se sugeriše kiĉma, crvena nit. Jasan je razlaz sa

Ignjatom i XIX: u njima se pesnik ne boji da zaluta, uroni u haos jezika, da poĊe niotkud, da ne bdi nad

svojim skokovima. Nego završi pesmu ćorsokakom: reĉenicom „Toliko.― (XIX, „Ĉas likovnog―)

*

Razloge za Jovanovićevo odstupanje od iracionalnog ludizma i zauzdavanje jezika treba traţiti (sem u

pesnikovom zasićenju postupkom) i u aktuelnom kontekstu srpske poezije i kritike. Jedan od

najplodnijih i najcenjenijih pesnika u tom periodu je D. J. Danilov, koji je automatski postupak na

tragu nadrealista i Šalamuna toliko rabio (i s tim bez problema nastavlja) da ga je doveo do kiĉa. Treba

istaći da se Danilov proslavio time što je preskakao nadahnjivanje svojim uzorima tako što je od njih

besomuĉno prepisivao. A Tomaţ Šalamun je, takoĊe, jedan od onih koji visoko stoje i u Nenadovoj

ranoj lektiri, što se vidi naroĉito u knjizi Welt-. To potvrĊuje i pesma „Šalamun― iz Delfina koja je

neka vrsta obraĉuna s njegovim prisustvom i sa samim sobom. TakoĊe, neoavangardna praksa, kao što

smo videli, bila je kod Nenada primarna.

Pogledajmo kako se dogaĊa kontaminacija i autocenzura i kako na srpskoj knjiţevnoj sceni u ovom

dvoboju ne opstaje pesnik nego prepisivaĉ. Krajem devedesetih, upravo zbog Danilovljeve ekspanzije,

Nenad Jovanović je posumnjao u lakoću svog postupka u knjigama Frezno i Welt-, jer se „lakoća―

prepisivanja u Danilovljevoj poeziji zapravo pretvorila u puku neosvešćenost, u nesvesticu.

Danilov je od samog poĉetka imao odobravanje dobrog dela kritike kojim i dalje raspolaţe (pa i pored

najopseţnije negativne kritike koju mu je posvetio Predrag Ĉudić u knjizi Vejači ovejane suštine) iako

se dometi njegovog ludizma – koji se, osokoljen blagonaklonom kritikom, nije dalje ni razvijao – ne

mogu meriti s ludizmom koji je Nenad Jovanović gajio i s kojim je u poslednjim knjigama rešio da se

obraĉuna.

Evo kako Jovanović nešto kasnije komentariše Danilovljevu ukotvljenost u ludizmu i time posredno

daje kljuĉ sopstvene potrebe za „osvešćivanjem―:

Nedavno sam ĉitao pesme D. J. Danilova. Na poĉetku jedne od njih spominju se krastave ţabe u bari. Ĉuĉe u

vodi i krekeću, veli pesnik, i ja netom prekidam ĉitanje. Zbog ĉega? Krastava ţaba, bufo bufo, nikad ne ulazi u

vodu. Što će reći da je Danilov izgradio svoju pesmu na slici koju nije mogao videti ni on niti bilo ko drugi. Ne

bi to bio problem da spomenutu pesmu ne odlikuje ispovedni, pesoanski ton. Svako bi Pesoin opus, ali ne i da

kao Pesoa u srednjim četrdesetim izgleda kao starac. (Knjiţevni Magazin, 2005/52, 10-13, podvlaĉim reĉenicu.)

Materijalna greška povod je Jovanoviću da diskredituje ne samo Danilova već i svaki nemar u tekstu,

pre svega sopstveni pesniĉki nemar, odreĊujući ga kao „poĉetniĉki―. Ali jedno je nemar u refleksiji a

drugo u poeziji. U svakom sluĉaju, intervju je Nenad dao posle knjige Ţiveti na moderan i umreti na

91

starinski način iz 2004, kad je u njegovom postupku racionalizacija igre već u jeku. Reklo bi se na

osnovu komentara da pesnik daje prednost „iskustvu― u odnosu na „literaturu―, da prezire onu pesmu

uz koju se pišući nije ostarilo, onu koja teši, u koju se beţi, koja omogućava da se preţivi na nogama.

U tome ne prepoznajemo ranog, nesputano smelog Nenada Jovanovića, već jednog naknadnog,

sazrelog. Izraţavajući teţnju da se pribere, Nenad Jovanović odbacuje suštinsku prednost poezije nad

ostalim delom knjiţevnosti: odbacuje nepobitnu ĉinjenicu da pesma ne mora da zna da bi značila.

Opredeljujući se za redukciju i kontrolisanje jeziĉke anarhije – koju je pri tom tako autentiĉno

oslobodio kao niko drugi u našoj savremenoj poeziji – Jovanović ţeli da se odvoji ne samo od

Danilova, već i od svoje pesniĉke prakse, sluteći u njoj krajnosti koje mu je spoĉitavala kritika:

formalnu samodovoljnost i neokrenutost „ţivotu―. (Vrlo sliĉno se, desetak godina pre njega, ponaša i

Nebojša Vasović koji knjigom Sedam čunova stavlja taĉku na svoje jeziĉke egzibicije, da bi se od

naredne knjige, sve škrtijim reĉnikom, sve suzdrţanijom formom i sve reĊe objavljujući, posvetio

iskljuĉivo iskustvenom.)

Smatram da je za Nenadov U-turn odgovorna i reakcija kritike na knjigu Ignjat. U prikazu

objavljenom u ĉasopisu Reĉ (46/1998), ĐorĊe Despić piše: „Slobodna, nesputana igra, tj. ludizam

ovakvog oblika i obima pre svedoĉi o alarmantnom egzibicionizmu pesniĉkog postupka―. Despić

obeshrabreno dodaje kako je za ĉitanje Ignjata potrebno savladati teorijske knjige, da bi poentirao

kljuĉnom opaskom da Jovanovićevi novi stihovi „ne raĉunaju na kontekst ionako skromne ĉitalaĉke

zajednice―.

Dakle, mogućnosti jednog pesnika se zauzdavaju podsećanjem na to da je ĉitalaĉka (a prvenstveno

kritiĉka) zajednica u kojoj je on ponikao „skromna―, odnosno da nije u stanju da ga proĉita; i da bi,

štaviše, bilo preporuĉljivo da se prema aršinima njenog aparata sreţe! Tom najblaţe reĉeno

„moderatorskom― duhu treba dodati i utisak koji ostavlja izrazito invektivan, ali i dalje nesputano

palanaĉki naslov prikaza, „Naših gora poţalih bor―. Eto, crno na belo, dokle je dobacivala kritika koja

je svako iskakanje iz svojih skromnih dometa osuĊivala i proglašavala nerazumljivim, štaviše,

„nekomunikativnim―. Otvorite danas Politikin Kulturni dodatak i vidite kakve je pesnike stvorila.

A knjiga Ignjat u mnogo ĉemu jeste iskakanje, uporedivo s onim što su svojevremeno u svojim

decenijama i kulturnim kontekstima postigle knjige Poker Tomaţa Šalamuna (1966), Promena

Milutina Petrovića (1974) ili Obično jutro Miloša Komadine (1978). U odnosu na prethodnu, kritiĉki

dobro prihvaćenu, ali već suvereno raspištoljenu knjigu XIX, Ignjat je onaj neophodni korak dalje, kap

više, ka opasnom, sve neopreznijem neobaziranju, ka taĉki prevrata i fenomenu novuma bez

presedana. Ona je avangardna u izvornom smislu reĉi, najava današnje pesniĉke generacije.

Naţalost, nije imala sudbinu Pokera, jer je napisana usred konzervativnog konteksta devedesetih. Jer,

što sam istakao i na poĉetku teksta, od devedesetih se kao model „sazrevanja― preporuĉuje

konformizam spram kritike. Model ovako funkcioniše: od pesnika koji se od poĉetka hvali (a zapravo

patronizuje) kao talentovan, oĉekuje se da u svojim narednim knjigama forsira ono što je već

prepoznato kao dobro, da se suzi i ustali u onome što je kritici zapalo za oko i za šta je ona

kompetentna, a da ne „eksperimentiše― mnogo ako je već „ubo ţicu―. Nipošto se ne oĉekuje da kritiku

potcenjuje. Drugim reĉima, a što je po meni pogubno za razvoj pesnika, od njega se zahteva da teţu

prebaci sa prakse na recepciju, da se praksa potpuno podredi recepciji. I to stagniranje se u srpskoj

poeziji naziva „sazrevanjem―.

Taj konformizam, kao i okoštavanje i odumiranje koje idu s njim, nije izbegao nijedan od Nenadovih

savremenika. I zato su nagraĊeni. Podilaţenje (medio)kritici je, i u mlaĊoj generaciji, na snazi i danas.

MeĊutim, bojim se da se tom konformizmu nije mogao oteti ni Nenad Jovanović. On se tako u jednom

trenutku, posle neprepoznate knjige Ignjat, osvrnuo na dotadašnji, zavidni opus za tridesetogodišnjeg

92

pesnika i rešio da treba pisati ispočetka. Okrenuo se u tematskom smislu iskustvenom, i poĉeo da

kritikuje (cenzuriše) sopstvenu praksu kao manir. MeĊutim, dok na primer Nebojša Vasović svoj rez i

koncentrisanje ka iskustvenom, knjigom Posečene su šume (2003), vrši suvereno, dok ta odluka

sasvim proistiĉe iz autorovog habitusa, Nenad Jovanović ga vrši nerado i to se oklevanje oseća otad,

toliko da dominira i poslednjom knjigom. Pesma mu ostaje rastrzana. Kao Daviĉo, Nenad zadrţava

poĉetni ulog, bezobzirno i nesuvereno upadanje u jezik, prvi stih. Ali onda od plodova tog

strmoglavljivanja fabrikuje sada odjednom privilegovanu reĉenicu, drugom i trećom rukom. Postupak

postaje trom pošto i dalje na poĉetku stoji reĉ ili niz reĉi, pesniĉka slika. Reĉenica se nema od poĉetka,

nije misaono utemeljena, već se ispostavlja kao naknadna suma fragmenata, montaţa slika. Crvena nit

se krpi. O tom naporu svedoĉe Bela imena (2000), prvi pokušaj Jovanovićevog ponovnog

samoispisivanja. Evo kako skepsa peva u pesmi „DogaĊaj―.

U našu kuću stupa dogaĊaj.

Izuva se, dobija kašiĉicu slatkog.

Kad s posluţavnika podigne ĉašu,

ukazuju se reĉi: Uspomena iz.

On, koji zna da je uspomena

nekad bila ono što je on sada,

skreće pogled prema prozoru.

Nebo ima boju oĉiju bivših,

a plastiĉne kese koje ga

preleću, boju

oĉiju budućih stanara kuće.

U Ignjatu je u pesnikov „voćnjak― stupio Ĉiĉa Gliša, a sada, tri godine kasnije, u njegovu pesmu stupa

„dogaĊaj―, „iskustvo―. Ali da li zaista stupa? I koliko suvereno? Da li se „dogaĊaj― uopšte ţeli

ugostiti? Ili samo pred drugim gostima, onim ĉitaocima koji gube korak? Zašto je došlo do potrebe da

se u igru uvedu pravila? Zašto pesnik posle jednog sigurnog ĉetvoroknjiţja smatra da je ta igra

nesuvisla? Da li zato što je izostala adekvatna kritika, dok mu je Despićeva poruĉivala da se u Ignjatu

„topi dodir sa neophodnim drhtajem poezije―, pa je pokušao da je izazove samokritikom, da sam sebe

pospe pepelom i saţvaće umesto ĉitališta? Ili samo zato što se zasitio jednog isuviše oprobanog

postupka?

Ĉim sam pokušao disciplinovanije da pišem, osetio sam potrebu da uvedem pravila u tu igru. (...) U to vreme [u

vreme pisanja prvih knjiga, prim. BSO] imao sam više iskustva kao autor kolaţa nego kao ĉitalac, pa sam se pri

pisanju isprva sluţio pravilima razvijenim tokom moje kratke likovnjaĉke delatnosti. Osnovno pravilo je glasilo

da prva verzija teksta mora nastati u dahu i da se iz potonjih delovi smeju izbacivati, ali se ne smeju ubacivati

novi. (Knjiţevni magazin 2005/52, isto)

Kolaţ svedoĉi o razbijenosti, o apsolutnoj heterogenosti nasumiĉno iskorišćenih pabiraka, i sledstveno

tome, o nemogućnosti i proizvoljnosti celine. O sliĉnom ruganju homogenosti svedoĉe prve knjige

Nenada Jovanovića. MeĊutim, njegovo kasnije usmeravanje na iskustvo, a u smislu pisanja, na

„potku―, dovelo je do konvencionalnijih i konzervativnijih rezultata. Slike se raspadaju na

opštepoznate, oĉekivane elemente. Privatno ustupa mesto opštem i prepoznatljivom. Svakoj slici,

izdţikljaloj niotkud, dodeljuje se tutor, svaka se sortira. Glas, tkivo koje ih povezuje, iako ostaje

istovetno nizanje, isprekidano vrludanje semantiĉkim meandrima, ipak se trudi da o sebi razmišlja, pa

cenzuriše i minimalizuje infantilizam.

93

Umesto da ostavi utisak zrelosti u odnosu na prethodni iracionalni korpus, Jovanovićev ustupak

racionalnom ostavlja utisak početničke starmalosti. Meni je i kao pesniku i kao ĉitaocu ubedljivije

sigurno neiskustvo iz Frezna („dok gledam luster pokušavam da zamislim ukus piĉke―) od kasnijeg

ogorĉenog sarkazma zbog toga što navodno svoje pesme (i svoje nekadašnje uţivanje u pesmama) tek

naknadno razume („Ovog jutra po prvi put razumeh pesmu koju bejah pevao sa ruksakom na leĊima

još pre deceniju―, „My back pages―, iz knjige Ţiveti na moderan i umreti na starinski način). Indeed,

kako bi otpevao Dilan u citiranoj pesmi, „I’m younger than that now!―

*

Moţda postoje samo dva mooda u poeziji: poverenje i skepsa. Skepsu odlikuje uĉestala atribucija,

popis „bez radosti―, odsustvo obraćanja, odsustvo sigurnog sagovornika, primaoca pesme. Skepsu

odlikuje razmatranje sopstvenih pesniĉkih sredstava, posezanje za metajezikom, pribegavanje ĉvrstoj

metodi, monologija. Ali skepsa ne sme da smetne s uma da je ona samo odlaganje izvornog poverenja,

tj. dijaloga; nada u mogućnost da će se na mig onoga u šta se sumnja rezerve odbaciti, i da će se bez

mere, bez lišavanja, bez opreza („bez beza―, kako bi rekao Nebojša Vasović) prepustiti poverenju.

U pokušaju da zastane i promisli se u poeziji (posumnjavši) Nenad Jovanović je zapravo naĉinio korak

unatrag. Ako je smatrao (ili mu je spoĉitano) da mu nedostaje refleksije, moţda je trebalo da pribegne

esejima, drugom ţanru, a da ono što je poezijom osetio nastavi da primenjuje ne trudeći se da ga

osvesti. Jer kao pesnik nije poĉeo primenom neke unapred uobliĉene poetike, već razvijanjem osobene

prakse. Taj prvi Jovanović, razuzdan i nezabrinut za ĉitaoca, popriliĉno je usporen samokritikom i

osvešćivanjem koje mu nameće današnji, stari Jovanović, koga bih mogao nazvati i meta-Jovanović –

ali na sreću, nije potpuno ugušen, pa ni u Delfinima. U knjizi ima nekoliko pesama saĉinjenih od ĉistih

slika, neiskvarenih nadziranjem svakog detalja i ţudnjom da se uspostavi celina („Šta se dogaĊa―,

„Mleko―, „Šalamun―, „Rondo―, „Razgovor―); takve, istina, ponajviše dominiraju poslednjim

ciklusom. Infantilna crta posebno se odrţala u kraćim pesmama Knjigu zatvara jedna takva, „Alba―

koja poĉinje stihom: „Veselo te upropaste pre nego što tuţno primete―.

Ne bih pesniku poţeleo da se na prethodne, meni pesniĉki draţe faze vraća. Voleo bih da uspe da

prevaziĊe tegobnost i pozitivizam koje su postale odlike njegove nove skeptiĉne prakse. Voleo bih da

pronaĊe suverenost lišenu sigurnosti metode.

*

U kontekstu savremene srpske poezije, pa i šire, u poslednjih nekoliko godina nema tako kompleksne

pesniĉke knjige kao što su Jovanovićevi Delfini, ispisani paţljivo, strpljivo i s tolikim poverenjem u

poeziju, koja se danas u Srbiji shvata „simboliĉno―: kao poprište za dobacivanje priznanjima meĊu

pesnicima i pesnikinjama. Delfini su ţiva knjiga, a to je danas kod nas redak soj. Baš zato što je jedan

od retkih pesnika koji se ne mire sa uskošću kritike, već konstantno vode razgovor sa svojom

poezijom, jedan od pesnika koji se ne boje da sebe kritiĉki proĉitaju i, za razliku od mnogih iz svoje

generacije, ne misle da ih dosad postignuti rezultati ĉine korifejima, Nenad Jovanović je ostao vitalan i

podsticajan. Njegovim pesmama se još moţemo hraniti.