Café Cantante, nova predstava flamenco umetnice La Sali, plod je saradnje sa poznatim plesačem

Pedrom Fernandezom, premijerno izvedena na Prvom Flamenko Festivalu u Zagrebu, 21. jula 2012.

godine.

Inspirisana istoimenom pesmom Federika Garsije Lorke i životom čuvene pevačice flamenka Dolores

La Parrala, oživljava davni, ali svevremeni izraz flamenka, vodeći gledaoca u doba kada se on

izvodio na posebnim mestima zvanim cafés-cantantes.

Mračnim podijumom kafea kreću se seguiriya i

soleá, govoreći o ljubavi i samoći, bolu i prolaznosti života, dok se u zelenim ogledalima reflektuju

vekovi flamenko umetnosti.

Autor dela “La Sali”.

Predstava traje 80 minuta bez pauze.

{ SINOPSIS }

Čuvena flamenko pevačica Dolores Parrales Moreno La Parrala rođena je u Mogueru 1845. godine. Svoju umetničku karijeru je započela u malom café-cantante-u u svom rodnom gradu, a prvu slavu stekla je u Sevilji, u najpoznatijem café-cantante-u Silverio. Udaje se za najvećeg majstora flamenko gitare Paco de Lucena i zajedno nastupaju u Parizu 1889. godine. Nakon toga, sa svojom pevačkom trupom više godina nastupa u café-cantante-u u Granadi gde ubire velike uspehe i postaje najbolja pevačica koju je flamenko ikad imao. Bila je prelepa žena koja je svojom harizmom i tajanstvenošću privlačila mnoge muškarce. Osim lepotom, intrigirala ih je svojim držanjem i stavom – smejala se svemu, ne uzimajući nikad ništa za ozbiljno. Neprestana igra sa životom i muškarcima učinila ju je legendom. Poznata je po pevanju dubokih flamenko formi (seguiriyas, serranas, soleares), a njenoj slavi su najviše doprinele pesme čuvenog Silveria koje je izvodila sa posebnim zanosom. Xandro Valerio i Rafael de León, impresionirani pričama koje su o njoj kružile, posvetili su joj pesmu La Parrala. Umrla je u Sevilji 1915. godine. F.G. Lorka, u svojoj zbirci Poema del Cante Jondo, posvetio joj je pesmu Café Cantante. Jedan vek kasnije, bila je neiscrpna inspiracija flamenko trupi iz Madrida, koja je mit o Parrali pretočila u filozofiju i emociju flamenka prikazanu na sceni.

{ LA PARRALA }

SCENA 1: Smrt MARTINETE / SEGUIRIYA, A la muerte yo llamo, Antonio Mairena Slavna, a ipak usamljena i nesigurna, Parrala se sa smrću poigrava. Kroz bolan vapaj suočava se sa sobom - da li da nastavi ulogu sigurne i nedodirljive žene ili da izabere lakši put? U odsjaju zelenog ogledala traži odgovor. Ona želi više, želi sve, da shvati nedokučivo, da sanja nedosanjano ili da se prepusti smrti. Ali smrt je ne želi, prepoznaje njenu snažnu ličnost i izgurava je sa praga onog sveta. Parralinu borbu sa smrću prati seguiriya, oblik flamenka zasnovan na dubokom pevanju – cante jondo. Nastala je iz pesama pevanih u zatvorima, kovačnicama i na ulicama kao izraz bola, patnje i očaja, a njeni stihovi najčešće govore o smrti.

SCENA 3: Samoća SOLEÁ Kroz ekspresiju Parrale koja izvodi formu flamenka soleá, naslućujemo kako se ona oseća kada je daleko od svih, o čemu sanja i kako u svojoj samoći razmišlja o životu, uspehu i slavi. Soleá takođe spada u cante jondo – duboko pevanje, a govori o samoći, bolu i prolaznosti života.

SCENA 2: La Parrala BULERÍAS, Xandro Valerio i Rafael de León Mnogi su se pitali ko je zapravo La Parrala, šta se krije u njenoj duši zbog koje neprestano luta pozornicama života. U nemogućnosti da proniknu do njene suštine, kružili su zli jezici i izmišljene priče koje su kreirale sliku o Parrali, drugačiju no što je ona zaista bila.

SCENA 4: Café de Chinitas BULERÍAS, F.G.Lorca . Parrala je žena koja je obeležila jedno doba. Svojim jedinstvenim glasom i senzibilitetom privlačila je posebno muškarce, koji su se puni strasti i požude, neprestano nadmetali za njenu naklonost. Parralaini nastupi u Café de Chinitas, jednom od prvih cafés-cantantes sa početka XX veka, predstavljaju prekretnicu u razvoju flamenka - kada on izlazi iz okrilja porodice i intimne tradicije, svestrano se otvarajući ka društvu i novim uticajima. Izuzetan značaj perioda zvanog cafés-cantantes prepoznao je i F. G. Lorka, i u svom nastojanju da flamenko kulturu afirmiše kao svojevrsnu umetnost, čuvenom Café de Chinitas posvetio je istoimenu pesmu.

SCENA 5: Snovi ALEGRÍAS Parrala idealizuje svet oko sebe u želji da bude deo njega. Sanja požudu, borbu i strast, zamišlja sebe kao zvezdu na nebu tog sveta koja obasjava sve, jer jedino tako može da sagleda sebe kao deo te stvarnosti. Kroz veselu formu flamenka – alegrías koja je otvorena i puna radosti - odigrava se predstava samo za nju.

SCENA 6: Gitara RONDEÑA, Ramon Montoya U razdoblju café-cantantes gitarista postaje podjednako važan kao i pevač, a gitara prestaje da bude samo „pratilja“. Njena melodija postaje prepoznatljiv izraz flamenka. Istovremeno ovo je aluzija na Paralinog muža, Paco de Lecena, najznačajnijeg gitaristu toga vremena.

SCENA 7: Život FARRUCA Nakon života koji je satkala od svojih snova, Parrala se vraća u stvarni svet i suočava se sa životom onakvim kakav jeste. Prati je melodija farruca - novija forma flamenka, obogaćena raznim uticajima i instrumentima. A priča o Parrali ostaje otvorena i neizvesna, kao i život flamenka danas, koji prelazi granice zemlje i širi se kontinentima u svoj svojoj složenosti i nedokučivosti. Da li će sačuvati svoje tradicionalne forme, da li će u dodiru sa drugim kulturama i muzičkim stilovima izgubiti svoj identitet, ili će pak postati jos dublji i snažniji? Vreme će pokazati.

Autor dela La Sali

Koreografija La Sali, Pedro Fernández

Muzika Paco Vidal

Ples La Sali, Pedro Fernández

Vokal Pepe Carrizo

Gitara Paco Vidal

Violina Željko Šišić

Naracija Pepe Carrizo

Kostim Shash

Scenografija Jug Cerović

Fotografija Nonimus

{ UMETNIČKI REZIME }

Pedro Fernández. Ovaj plesač i koreograf započeo je svoje učenje klasičnog španskog baleta već u 4. godini života i od tada nije prestao sa usavršavanjem u najboljim školama širom Čilea i Španije. Godine 2000. formira samostalnu trupu sa kojom nastupa na najboljim pozornicama Čilea, Urugvaja, Venecuele, Španije i Kine. Jedno vreme bio je deo ansambla Nurie Castejón, sa kojom nastupa u predstavama: Pan y Toros, Las Bodas de Fígaro i Viva Madrid!, koje su bile postavljene na značajnim pozornicama Teatra Real (Madrid), pozorišta Perez Galdos (Gran Canaria) i Teatra Mayor (Bogota). Kao koreograf postavio je nekoliko djela: “El Tablao del Diablo”, “Flamenco Arrabalero”, “Antologías de Zarzuela” i druga. Sa koreografijom “Balada para un loco” ulazi u finale na prestižnom takmičenju “Certamen Internacional de Danza Espanola y flamenco” u Madridu 2007. godine. 2010. godine dobija nagradu za najboljeg plesača flamenka od udruženja novinara scenskih umjetnosti APES (Čile).

{ BIOGRAFIJE }

{ BIOGRAFIJE }

La Sali (Saška Šašić) - svoje prve flamenko korake naučila je u Beogradu. Pored redovnih časova i seminara koje su vodili poznati svetski flamenko umetnici, često je odlazila na usavršavanje u Španiju (škola Carmen de las Cuevas, Granada i Akademija Amor de Dios Madrid u klasi profesora Merche Esmeralda i La Tati). U želji da se u potpunosti posveti flamenku, početkom 2010. godine seli se u Granadu gde svoje učenje nastavlja na plesnoj akademiji Mayte Galan i uz profesore Ana Calí, La Moneta i Pepe Flores. Godinu dana kasnije odlazi u Madrid kako bi svoje usavršavanje nastavila na najboljoj flamenko akademiji - Amor de Dios uz profesore La Truco, María Juncal, Carmen La Talegona, Nuria Truco, Inmaculada Ortega, Pepa Molina, Alfonso Losa, Carmela Greco y Concha Jareño. U razvoju sopstvenog plesnog stila, flamenku dodaje druge discipline: klasični balet (Dagmara Brown), savremeni ples (Iris Muñoz) i teatar u plesu (Marina Claudio). U februaru 2010. nastupa kao solista na koncertu Paco de Lucia u prepunoj dvorani Sava centra. Godinu dana kasnije stvara njeno prvo autorsko delo Una historia flamenca koje prikazuje na festivalima i pozornicama širom Balkanskog poluostrva. Aktuelna predstava Café Cantante plod je saradnje sa poznatim plesačem Pedrom Fernandezom, a premijerno je izvedena na Prvom Flamenko Festivalu u Zagrebu jula 2012. godine.

contact@lasali.es