Crimen 002-2010 _ 8 Iz istorije krivicnih nauka.pdf

7/25/2019 Crimen 002-2010 _ 8 Iz istorije krivicnih nauka.pdf

1/29

IZ ISTORIJE KRIVINIH NAUKA

150 GODINA OD DONOENJA KRIVINOGZAKONIKA KNEEVINE SRBIJE

U ovoj, 2010. godini, obeleavamo 150 godina od donoenja prvog srp-skog krivinog zakonika Krivinog zakonika Kneevine Srbije od 1860. godine. (-) pred-stavlja jedan od prvihmodernih evropskih kri-vinih zakonika. Radna njegovom donoenjuotpoeo je 1855. godi-ne, podstaknut idejomkneza Aleksandra Ka-raorevia da je Srbijipotreban jedan pod-pun Zakon kriminalni,poto ovaj najsnani-je garancije podaje zaobezbeenje ne samolinosti, esti i slobode,pa i ivota pojedini gra-ana, no i samoga reda ispokojstva zemaljskog.1Obrazovana je komisija

sa zadatkom da sainiprojekat Zakonika, je nastojala da Projekatudesi shodno potreba-ma i interesima knjaev-stva Srbije, i duhu Na-roda Srbskog, bez da sepri tom udalji od najno-viji nauni naela kazni-

telnog prava i najboljikaznitelni zakonika kojiu drugim Evropejskim

1 Navedeno prema: D. Nikoli /1991/: Krivini zakonik Kneevine Srbije, Ni, s. 67.

Zakonik je odtampan u 100 originalnih primeraka i 2650kopija, i stupio je na snagu po isteku est nedelja od danakada ga je Knjaz potpisao, 12. maja 1860. godine.


2/29

Vukovi 150 godina od donoenja Krivinog zakonika Kneevine Srbije 287

Dravama postoje.2Za uzor je uzet Pruski KZ iz 1851. godine, sa manjim uticajimadrugih zakonika onog vremena,3delom prilagoen prilikama u Kneevini. Nejasnisu razlozi zato je za osnov uzet ba Pruski KZ. T. Vasiljevi u svojoj monografiji o

oru Ceniu, znamenitom srpskom pravniku XIX veka i autoru komentara Kri-vinog zakonika Kneevine Srbije od 1866. godine4, objanjava to time da je PruskiKZ bio najnapredniji krivini zakonik toga vremena, te da su autori Projekta, ko-lovani u Nemakoj, prusko zakonodavstvo najbolje poznavali.5To je bio verovatanrazlog,6 s obzirom da e Pruski zakonik za polazni tekst prilikom donoenja Kri-vinog zakonika za Nemako carstvo od 1871. godine koristiti upravo i nemakizakonodavac.

Krivini zakonik Kneevine Srbije ima etrdeset i pet glava sa 397 paragrafa.Prvi, uvodni deo Zakonika, obuhvata opte pojmove i institute i utvruje sistem ka-zni sa posebnim glavama o: kaznima, pokuaju, sauastnicima, izvinjujuim i kaznumaljujuim okolnostima, olakavajuim i oteavajuim okolnostima, sticaju, po-vratu i zastarenju. Drugi deo obrauje zloine i prestupe, podeljene po grupamaprema objektu zatite. Deo trei bavi se kanjavanjem istupa. Zakonik je pisan go-vornim jezikom,7uz uvaavanje krivinopravne terminologije svog vremena.

dr Igor Vukovi

2 Ibid., s. 70.3 T. ivanovi uoava da je redaktorima pruskog KZ-a za ugled sluio francuski Code Pnal, te je

tako i srpski Krivini zakonik posredno usvojio trodeobu na zloine, prestupe i istupe. Vid. T. iva-novi /1935/: Osnovi krivinog prava Kraljevine Jugoslavije. Opti deo. I. knjiga, Beograd, s. 85.

4 . D. Ceni /1866/: , , X+974+4 s.5 T. Vasiljevi /1987/: ore D. Ceni. Razvoj krivinopravne misli u Srbiji XIX veka, Beograd, s. 115.6 Suprotno D. Nikoli /1991/: Krivini zakonik Kneevine Srbije, Ni, s. 186, koji nalazi da je Vasi-

ljevi ovakav zakljuak doneo olako, s pravom ukazujui da je veina lanova komisije izuavalapravo i u Nemakoj i u Francuskoj. Ipak, teko se moe sporiti da je prusko krivino zakonodav-stvo onog vremena bilo najnaprednije u Evropi.

7 Interesantno je da se knezu Milou jezik Projekta isprva uopte nije svideo, traei da se tekstprepravi u celosti srpskim narodnim jezikom. Posao bi poveren M. T. Jankoviu i . Danii-u. Iako je jezik bio svakom razumljiv, ipak nije bio primeren krivinom zakonu, jer su mnogitehniki termini bili prevoeni opisno, pa je na koncu Zakonik pre stupanja na snagu ponovoprepravljen i osloboen stilskih uproavanja (vid. D. Nikoli /1991/: Krivini zakonik KneevineSrbije, Ni, s. 86).


3/29

ivko TOPALOVI

GRANINE MEE UMILJAJA I NEHATA(nastavak)

Glava drugaSADRINA VOLJE

Praktine potrebe iziskuju da se povue jedna demarkaciona linija do koje ideumiljaj a od koje nastaje nehat. Umiljaj i nehat moraju se neposredno naslanjatijedno na drugo. Na onoj mei gde prestaje umiljaj, odmah nastaje nehat. Izmeunjih ne moe biti nikakvoga razmaka, prostora, u kome bi delanje bilo nekanjivo.Ali obe ove forme line krivice samo se granie, a ne prelaze jedna u drugu. Jer, kad

bi to prelaenje bilo moguno, tada bi u izvesnom sluaju jedna radnja istovremenobila i dolozna i kulpozna. Takva je situacija nemoguna, jer egzistencija dolusa bezu-slovno iskljuuje kulpu, kao to i egzistencija kulpe bezuslovno iskljuuje dolus. Kadbi bilo drugojaije, onda bi se jedna posledica jednovremeno mogla i hteti i nehteti.

Da bismo mogli nai granicu kojom se svrava umiljaj a nastaje nehat, mora-mo ispitati u kakvim se raznovrsnim formama moe pojaviti hotenje, uprav koje sesve posledice mogu hteti, ta ulazi u sadrinu volje.

Umiljaj je volja upravljena na ostvarenje posledice. Otuda je logian zakljuakda e umiljaja biti sve dotle dokle ima i voljnoga ostvarivanja posledica ljudskih

radnji. Od toga momenta pak, od koga se vie posledice ljudske radnje ne mogusvesti na ljudsko hotenje kao na svoju kauzu, prestaje umiljaj i nastaje nehat, a uizvesnim sluajevima i nekanjivo delanje.

Hotena je, htela se samo ona posledica ija je prestava fungirala u kompleksuprestava koje su izazvale, opredelile akciju volje.

Ima prestava koje pozitivno delaju na naa oseanja te prema tome izazivaju od-luku, hotenje da se dela na njihovome ostvarenju. Ostvarenje njihovo postaje cilj naeradnje, i ako mi taj cilj zaista postignemo, onda smo ostvarili ono to smo hteli.

U kompleksu prestava koje opredeljuju akciju volje, koje su motivi za njezin

postanak, mogu se, po intenzivnosti svoga uticaja na odluku, razlikovati tri vrste:prestave koje direktno izazivaju odluku, prestave koje potpomau odluku i prestavekoje ne spreavaju odluku.

Ima posledica koje su bitne za odluku volje. Kad ne bismo bili uvereni da e bate posledice biti rezultat nae radnje, mi ne bismo ni delali. One su na neposredni


4/29

Topalovi Granine mee umiljaja i nehata (nastavak) 289

cilj, prestava njihova je bila glavni motivza postanak volje. Da nije nje bilo volja sene bi formirala.

Ima, pak, posledica ije oekivanje pripomae da se mi odluimo na delanje,

odobrovoljava nas na radnju. Ali neposredno njih radi mi ne bismo delali. Otudaprestave takvih posledica potpomau kreaciju volje, ali bi se ona mogla stvoriti itada kad takvih prestava u svesti ne bi bilo. Poto takve prestave ipak doprinosepostanku volje, nazivaju se one pozitivni motori. Na primer: polazak na put radipronalaska severnoga pola, pri emu se jo moe upoznati ivot necivilizovanogasveta, ili uivati u veitoj polarnoj svetlosti. Ono to je izazvalo odluku volje, jestepronalazak pola, ali upoznavanje ivota Eskima, ili uivanje u polarnoj svetlosti po-magalo je samo odluku volje. Radi Eskima i radi polarne svetlosti samo, mi se ne bismo odluivali na opasnu ekspediciju. Otuda je pronalazak pola glavni motiv, a ovidrugi sporedni ciljevi su pozitivni motori za postanak volje.

Meu autorima je opta saglasnost, da ove dve grupe prestava ulaze u sadrinuvolje. Razlika u miljenju nastupa kod tree grupe: prestava, koje ne spreavaju od-luku volje.

Ima posledica koje su nam ravnodune ili koje su nam nemile, t. j. njihovoostvarenje nema ni pozitivnoga ni negativnoga dejstva na nae oseanje, ili ono imasamo negativnoga dejstva. Prestave takvih posledica same za sebe nikad ne bi bileu stanju da izazovu jednu nau voljnu akciju, poto mi za njihovo ostvarenje nismonimalo zainteresovani. Ne oseamo nikakve potrebe za njima, te otuda nema silekoja bi poremetila inerciju kao prirodno stanje i celokupnoga ljudskoga ivota. Ali,

ako su takve ravnodune ili neeljene posledice vezane za eljene, hotene, ako se bezjednih po naem svatanju ne moe doi do drugih; ili, ako su prestave neeljenihposledica u svesti u nerazdvojnome kopleksu sa prestavama koje same sobom izazi-vaju odluku volje, onda na postanak volje dela taj kompleks kao celina, a ne odelitopojedini njegovi sastavci. Kako su u motornom kompleksu i prestave ravnodunihili neeljenih posledica, to onda i one moguiniti sadrinu volje.

Za posledice ije su prestave izazvale odluku volje, te one ine sadrinu volje,velimo da su hotene, da se hoe. Ova se terminologija sa svim slae sa pojima-njem u praktikome ivotu. List pak ima donekle prava kad tvrdi, da je to nasilje

prema obinome smislu rei kad se kae da se hoe i one posledice koje mi nebismo eleli proizvesti. One se same za sebe nee, ali se uzgred, uz druge hoe.Logika je primorala da se za dva razliita pojma stvore i dve rei: za glavne motivei pozitivne motore volje: hotenje (Wollen), za nespreavajue prestave: sahotenje(Mitwollen).1Ovu je terminologiju usvojio i Hipel, koji je misao Listovu vrlo otronapao (Grenze 95.).

Radi praktinih konzekvenaca moraju se blie upoznati sve ove forme hotenja.Ali volja kao pojam jeste jedna filozofska apstrakcija. Mi smo voljom nazvali rezul-tat mnogobrojnih stvarnih injenica u njihovu meusobnom delovanju. Stvarno je

to, da mi imamo sloenu konstituciju, ija se harmonija (nazvana zadovoljstvom)odrava postojanim naim dodirom sa spoljanjim svetom, iz koga mi dobijamo

1 Ja ne mogu u naem jeziku da naem zgodan izraz za ovu misao. Ono to se direktno hoe,Nemci izraavaju sa wollen, a ono to se tek posredno, u kompleksu drugih posledica, uzgred, sanjima, ali samostalno ne, hoe, izraavaju sa mitwollen.


5/29

290 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

ono to nam je za harmonian ivot nuno. Izvesni fakti u spoljanjem svetu javljajuse kao nae potrebe. Ti su fakti eljeni. Drugi fakti ne tangiraju harmoniju naegaivota i oni su nam ravnoduni, a trei tu harmoniju remete i oni su nam neeljeni.

Fakti spoljnoga sveta su takoe realne iljenice. Do tanih zakljuaka moemo doirasmatranjem meusobnoga dejstva te dve realne injenice: harmoninoga ivota ifakata u spoljnjem svetu. Iz njih e se uvek rezultirati naa volja. Volja upravo i nijenita drugo nego momenat konkurencije ove dve realne injenice.

I. ELJENE POSLEDICE RADNJE.

Prestave onih posledica ije se ostvarenje eli, ijem ostvarenju mi teimo, kojesu cilj naega delanja, za celo su najaktivnije uticale na formiranje nae volje. Pozi-

tivno se hoe sve one posledice kojima smo teilipri radu i ije smo ostvarenje eleliu momentu preduzimanja radnje. Kad smo god ostvarili jednu takvu posledicu, mismo je bezuslovno ostvarili umiljeno.

Kao karakteristina crta za umiljaj, ovde je od vanosti onaj intimni kauzalniodnos izmeu volje i posledice. Bez vanosti je sa koliko smo mi izvesnosti oekivalinastupanje posledice2. Mi smo mogli smatrati za sigurno da e posledica nastupiti.Bilo to nae dranje tano ili netano, ipak je ono karakteristino za t. zv. dolusdirectus. Ali mi smo mogli drati nastupanje posledice i samo za moguno ili ve-rovatno, pa ak i vie neverovatno. U takome sluaju ne moe se odrei mogunostpostojanja volje. Ljudi mogu hteti, eleti i starati se da postignu i ono to im izgleda

neverovatno. I ba u koliko je neverovatnije nastupanje eljene posledice, u toliko jevea energija volje da se ona postigne. Za ostvarenje posledice za koju smo sigurnida e nastupiti, nikad ne vrimo toliki napon intelektualne i fizike snage, koliko zaostvarenje posledice u ije nastupanje nismo sigurni. Moe se, dakle, hteti ona elje-na posledica ije se nastupanje dri samo za mogue.

Hagen (Vorsatz 168.) veli da se ugodna posledica, koja nije neposredni ciljdelanja ve samo pozitivni motor, eli, a ne hoe. Isto je tako i sa udaljenim mogunimposledicama. One se ba zbog te udaljenosti samo ele. Ova primedba nije tana.Pojamna razlika izmeu hotenja i elenja, kao to je Bar tano primetio, jeste utome, to mi hoemoono za ije nastupanje smatramo kao kauzalno dejstvovanjesvoga Ja, a elimoi ono to nam je ugodno, ali na iji postanak kauzalno ne delamo.Prestava sporedne posledice prouzrokuje nau volju i nae delanje, mi se staramo zanjeno ostvarenje, a tako je isto i sa udaljenim mogunim posledicama. Otuda su sveone predmet naega hotenja.

Kad je vinovnik jednovremeno teio da ostvari od vie moguih posledica samojednu, onda, ako mu je svejedno koja e to biti, dolus se zove alternativus (na pr. idunekoliko ljudi u redu jedan pored drugog. Pucam da ubijem ma koga vojnika napr. u streljakom nizu); ako je pak vinovnik u prvom redu eleo jednu, pa tek ako njune ostvari, drugu posledicu, onda je u starijem zakonodavstvu i literaturi govoreno

da postoji dolus eventualis. Ovaj je pojam meutim sasvim naputen i danas se podeventualnim dolusom, kao to emo docnije videti, razume neto drugo.

2 Da se ovo ne bi ravo razumelo, nuno je da odmah primetimo, da se o krivinom delu moegovoriti samo tada, ako je ostvarenje volje bilo u jednoj radnji, koja je stvorila bar opasnost zapovredu pravnoga dobra. Nema li toga, vinovnikova je volja krivinopravno indiferentna.


6/29


II. NUNE POSLEDICE RADNJE.

Sa posledicama kojima teimo i ije ostvarenje elimo, te ih prema tome ne-

sumnjivo hoemo, mogu biti tesno i nuno vezane druge posledice, koje mi ne bieleli, pa ih same za sebe ne bi ni hteli. Prestave tih posledica prema kojima smoravnoduni i koje su nam ak i neprijatne, nisu stvorile akciju nae volje. Otuda minjih same za sebe neemo. Ali one ine jedan nerazdvojan kompleks sa posledicamakoje elimo i koje hoemo, i koje su bile reavajui motor nae volje. Iz toga kom-pleksa mi neprijatne posledice ne moemo da izdvojimo. Mi moramo hteti ili sve ilinita. Kad mi uz eljene ostvarimo i sa njima nerazdvojno skopane neeljene po-sledice, onda smo mi nesumnjivo hteli i jedne i druge. Da bismo hteli indiferentne ineeljene posledice, koje su tesno vezane sa eljenim posledicama, nuno je da smoih znali, da su u naoj svesti konfigurisale njihove prestave u momentu formiranja

akcije volje.Van svake je diskusije ovo tvrenje kad je re o nunim sredstvima za postignu-

e cilja. Ma kako da su sredstva sama za sebe neprijatna, ipak ko hoe cilj mora htetii sredstvo. Gazda od kue moe dobijati kiriju stana samo tako, ako besposlenog rad-nika izbaci iz stana. Ma koliko da mu je neprijatno ostaviti siromanu porodicu naulici, ipak on to mora hteti, ako hoe da postigne cilj: da mu kua donosi prihoda.

Sredstva za cilj hoe se ne zbog svoga pozitivnog delanja na formiranje volje,jer bi ona ee sama za sebe ba negativno delala, ve usled njihove nerazdvojnesprege sa ciljem. Otuda u svima sluajevima, i kad nije re o srestvima, gde se god

jedna posledica pozitivno hoe a sa njom je nuno vezana druga posledica, hoe sei ta druga posledica, pa ma ona sama za sebe bila neprijatna. Naravno, u svakomsluaju eljene posledice po intenzivnosti svoga dejstva uvek preteku neeljene, jerkad bi bilo obratno, ne bi ni dolo do odluke volje.

Protivnik tvrenja da se nune neeljene posledice radnje hoe jeste Huter(Hippel, Grenze 90.). On priznaje da je obeleje umiljaja hotenje posledice. Ali tohotenje moe biti dvojako. ovek moe hteti da proizvede (Herbeifhren-Wollen)jednu posledicu, ili da je primi, podnosi, otrpi(Hinnehmen, Ertragen, Dulden-Wol-len). Ovo razlikovanje nije tano. Proizvoenje jedne posledice moe da se postavi

na suprot njenomprimanju, podnoenju, ali tada to znai ovo: proizvedena je posle-dica koju smo mi ostvarili, na njen postanak kauzalno delali; primljena je posledicakoju je proizveo neko drugi ili je ona iz prirode postala, ostvarila se dakle jednim odnae linosti odvojenim kauzalnim tokom. Ali im smo mi stvorili ma samo jednuneposrednu pogodbu za nastupanje posledice mi smo je tada prouzrokovali, proiz-veli, pa prema tome i hteli, a ne samo primili, otrpeli.

III. DOLUS EVENTUALIS.

I. Kad mi direktno delamo na ostvarenju jedne posledice ali predviamo damoe nastupiti i neka druga nama indiferentna ili neprijatna posledica, koja nijenuno vezana za posledicu to je elimo, onda moe li se ta eventualna posledicahteti? To pitanje je sutina eventualnom dolusu a u isto vreme krajnja mea prosti-ranja ljudskoga hotenja.


7/29

292 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

Odlika je eventualnog dolusa ovo:

a.) da mi teimo ostvarenju jedne posledice, ali da predviamo da pored te ilimesto te mogu nastati jo i druge posledice.

b.) da mi ne predviamo izvesnost nastupanja tih drugih posledica, ve samomogunost, verovatnost; i

v.) da mi te druge posledice, koje mogu nastupiti ne elimo, ve su nam oneindiferentne, ili su nam ak i nemile. Otuda nam je pravo ako one ne na-stupe, ili bi ak eleli da ne nastupe.

Ako te mogune, eventualne posledice, koje predviamo, ipak nastupe, onda,jesmo li ih ostvarili dolozno? Dolusa e biti ako su te posledice ostvarene voljno.Otuda se ovo pitanje preobraa u drugo: je li moguno hteti i one posledice koje

nisu nuno vezane sa eljenima, a koje same po sebi ne elimo?Opta je saglasnost, gotovo, u literaturi krivinoga prava da se u ovakvome slu-

aju posledica moe hteti, ali ne mora. Otuda, kad se posledica hoepostoji eventu-alni dolus, a kad se posledica neeonda postoji svestan nehat. Zato na ovome poljulei granica izmeu umiljaja i nehata.

U literaturi se ee veli kako vinovnik hoe posledicu samo eventualno,uslovno, tek ako ona nastupi. Po tome bi onda eventualni dolus bio jedna oso-bita forma line krivice. Razlikovao bi se od obinoga umiljaja po tome to se kodovoga posledica hoe prenjenoga ostvarenja a kod eventualnoga dolusa tek na slu-

aj ostvarenja, dakle posle njega.To je pogreno. I kod eventualnoga dolusa hotenje posledice mora postojati prenjenog ostvarenja. To hotenje, volja, nije nita drugo ve jedna impulsivna psiho-loka akcija koja izaziva pokret miia i preko njega stvara posledicu. Volja je uzrokposledici i otuda ona kao uzrok bezuslovno i u svakome sluaju mora egzistirati preposledice. Kad se, meutim, ree da vinovnik posledicu hoe tek ako ona nastupi,onda se tim tvrdi jedna logina nemogunost: da posledica postoji pre uzroka. Ilijo gore: da se eventualna posledica pre njenog ostvarenja istovremeno i hoe i nee.I to je logina nemogunost. Hotenje znai egzistenciju volje, nehotenje znai ne-

egzistenciju volje. Neto ne moe jednovremeno i egzistirati i neegzistirati u stanjumira svaeno.Volja kao psihiko raspoloenje ne moe zavisiti nimalo od nastupanja ili nena-

stupanja jedne materijalne injenice kao to je posledica. Nastupi li posledica, ondase ona htela jo ranije. Ne nastupi li pak, onda je akcija volje ostala u pokuaju, ijae kanjivost zavisiti od toga da li egzistiraju potrebni elementi kanjivoga pokuaja.Volja pak u oba sluaja ostaje ista.

Prema tome, eventualni dolus nije nikakva naroita forma line krivice, ve je ion, u nebitnim elementima, varijabilan, obian dolus, jer mu je sutastveno obeleje

hotenje posledice.Za pojam ovoga dolusa upotrebljuju se u literaturi najrazliitije rei: Prista-nak, dobrovoljan prijem, opravdanje, saglaavanje, usvajanje, raunanje samogunou nastupanja posledice itd.. ili kako Frank kae: vinovnik razmilja pase odluuje: najzad pravo mi je ba ako i ta posledica nastupi. Vinovnika ne moe


8/29


da zadri od delanja predvianje protivpravne posledice. Ona ne moe da bude re-avajui otporni motor kreaciji volje, te on, vinovnik, cenei vie svoje zadovolenje,svoj interes nego pravni poredak, preduzima radnju i proizvodi posledicu.

Sve su ovo opisi koji su vrlo korisni, jer sudiji daju mogunosti da u konkretno-me sluaju uvek donese pravilnu odluku. Kad se jedan pojam, jedna pravna ustano-va, pravilno razume, pa ma mi ne nali dovoljno tanih rei za njegovo definisanje,to za praktian rad u pravosuu nee biti od tete. Teina je definicije u njezinojgeneralnosti. Sa konkretnim sluajem je vrlo lako operisati.

Ali ako pojam eventualnog dolusa treba da se utvrdi kao nauni pojam, ondase mora pokazati njegova psiholoka osobenost, koja ga odvaja od ostalih oblikadolusa. Jo vie, mora se pokazati psiholoka mogunost da se moe hteti jednaposledica koja je sama za se otporni motor kreacije volje, a nije nuno vezana za po-

zitivne motore kreacije volje. Tu nam mogunost prua Frankova formula, o kojoje se nie govoriti.Protivnici pojma eventualnog dolusa jesu Bar i tos. Obadva oni postavljaju

definiciju volje iz koje posle deduciraju sadrinu njenu. Sutina je volje tenjada seostvari stanje koje se predvia. Volja je takvo duhovno stanje u kome ovek tei daostvari posledicu, koju predvia i za koju misli da je svojom akcijom moe proizve-sti. Neto hteti znai na ovaj nain neemu teiti. Umiljena je samo ona posledicakoja je tako ostvarena. Gde nema teenje za posledicu, tu nema ni njenog hotenja.Prema tome voljne su, hoe se samo one posledice, kojima smo teili i samo one.

Ipak Bar priznaje jo jednu grupu posledica koje ine sadrinu volje. Te su posledicenuno vezaneza eljene posledice. Takve se posledice uzgredno hoe (mitwollen). Ueventualni dolus pak dolaze ravnodune i neeljene posledice za kojima se teiti nemoe niti se one mogu hteti. Otuda je ovaj oblik dolusa nemoguan.

Pristalice eventualnog dolusa meaju dve stvari: umiljaj povrede (Verletzun-gsvorsatz) i umiljaj zagroavanja (Gefrhrdungsvorsatz). Neistinita je vetakapostavka da se kod eventualnoga dolusa vinovnik saglasio sa posledicom. U stva-ri tu nikad nema hotenja posledice, povrede (Verletzung) ve hotenja ugroavanjatoga pravnog dobra, stvaranja opasnosti za njegovu povredu (Gefhrdung). Kad ja

znam da e iz moje radnje, kojom hou da povredim jedno pravno dobro, vrlo lakoproizai povreda i drugoga pravnoga dobra, onda ja u istini hou dvoje: prvo, dapovredim jedno pravno dobro, drugo, da stvorim opasnost povrede, da ugrozimdrugo pravno dobro.

Pojam primiti, saglasiti se sa posledicom psiholoki je netaan, veli Bar.Nema nikakvih meustupnjeva izmeu ugodnoga, neugodnoga i ravnodunoga.Kakav je to naroito oblik hotenja saglasiti se?

Ma kako ove primedbe imale u sebi unutranje logike, ipak one nisu u stanjuda pokau netanost pojma eventualnog dolusa. Hipel sa svim pravilno primeuje,

(Vorsatz 513.) da je pre svega netana metoda Barovoga ispitivanja. On je najprepostavio jednu konstantnu definiciju volje, pa je iz nje dedukovao sadrinu volje,t. j. utvrivao koje se posledice mogu hteti. Valjalo je, meutim, poi drugim,induktivnim putem: ispitati od kojih su posledica prestave fungirale u svesti ukompleksu prestava koji je izazvao akciju volje. Od pojedinanoga valja ii optem;


9/29

294 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

definicija se postavlja tek kad se najpre utvrdi koji sve elementi treba njome da buduobuhvaeni. Bara je izdala njegova proizvoljna definicija. Jer ako se samo eljeneposledice mogu hteti, onda se u njegovu definiciju ne dadu uvesti i posledice nuno

vezane sa eljenim, poto one same nisu eljene, nisu one za kojima se udi. To jeBar uvideo, pa je i sam usvojio pojam uzgredne hotinosti (Mitwollen), t. j. tvrdioje da se u kompleksu eljenih hoe i sa njima nuno vezane neeljene posledice. Alitim je uniten jedan princip: ne govori se vie o posledicama per se hotenim, negoo kompleksu koji je izazvao akciju volje. A u tom kompleksu mogu biti ne samonuno, ve i eventualno, moguno, skopane posledice sa eljenima, ravnodune ineeljene. Tada se i one mogu hteti. To je saglaavanje, uzgredno hotenje.

Razlikovanje na umiljaj povrede i umiljaj zagroavanja jeste samo igra rei ukoliko je govor o umiljaju. Umiljaj je jedno psihiko stanje,psihiki odnos vinovni-

ka prema ma kakvoj posledici njegove radnje. Taj karakteristini psihiki momenat jeuvek isti, gde ima umiljaja. Posledice radnje, za koje pitamo da li su umiljeno pro-izvedene, mogu biti razliite, ali to razlikovanje nema nikakvoga znaaja. Umiljajpovrede upravljen je na povredu, umiljajzagroavanja na zagroavanje. Psihiki jemomenat oba puta isti, a razlikovanje je samo u spoljnem, materijalnom svetu. Du-hovni odnos vinovnika prema povredi koju je hteo, apsolutno je isti sa duhovnimodnosom prema zagroavanju koje je hteo. Ako bi se po posledicama radnje inilarazlika meu umiljajima, onda to ne bi mogao biti jedan genetiki pojam, ve bi-smo imali onoliko umiljaja koliko ima i krivinih dela.

II. Ranije je pokazato da kad se jedna posledica, ravnoduna ili neeljena, pred-via kao moguni rezultat radnje moe se ona hteti, a moe se i nehteti. Ona se hoeako je aktivno uticala na akciju volje, a nee se ako nije aktivno uticala na akciju vo-lje. U prvom e sluaju postojati eventualni umiljaj, a u drugome nehat. Kad emorei da je prestava takve posledice aktivno delovala na postanak volje?

Frank je (Z. X. S. 169.) dao za odreivanje eventualnog dolusa jednu empirikuformulu. Ta formula treba da pokae kad se predviane kao mogune indiferentneili neeljene posledice mogu pravno tretirati onako isto kao i eljene. Formula glasi:

Die Voraussicht des Erfolges als eines mglichen, erfllt den Begriff des Vorsatzesnur dann, wenn die Voraussicht desselben als eines gewissen den Handelnden nichtabgehalten, nicht die Bedeutung eines ausschlaggebenden kontrastirenden Motivsgehabt htte. (Predvianje posledice kao mogune, dovoljno je za pojam umiljajatada, kad ni predvianje posledice kao izvesne ne bi vinovnika uzdralo, ne bi bilojedan reavajui otporni motiv).

Hipel (Grnze 5659.) je najsjajnije analizirao ovu formulu i u literaturi jeodbranio i od svojih protivnika i od svojih pristalica. Kao to e se videti, ona jeneobino podesna za objanjenje eventualnog dolusa po teoriji volje. Psiholoki

temelj Frankovoj formuli jeste utvrena pretpostavka: da su umiljeno ostvarenesve one predviene posledice ije je nastupanje vinovnik drao za neizbeno. Kadje pak posledica predviena samo kao moguna, onda je sumnjivo da li je odnossvesti prema posledici bio takav, da je za pojam umiljaja dovoljan. Ako bi sedokazalo da je u konkretnome sluaju ovo predvianje mogunosti posledice na


10/29


psihu vinovnikovu ostavilo isti utisak kao god i predvianje izvesnosti onda je samopredvianje mogunosti dovoljno za pojam umiljaja. Da li je postojao takav utisakna psihu, po Frankovoj formuli vidi se iz odgovora na ovo pitanje: da li bi vinovnik

isto tako radio kad bi posledicu predviao kao izvesnu, nunu? Ako bi on isto takoradio, onda se zakljuuje: prestava mogunosti imala je in concreto isto dejstvo kaoi prestava nunosti. Frankova formula, dakle, veli: 1. materijalnopravno: prestavamogunosti posledice dovoljna je za umiljaj tada kad je ona u konkretnom sluajuza psihiko dranje vinovnikovo imala isti znaaj kakav bi imala i prestava nunostiposledice. 2. procesualno: da li je taj znaaj postojao zakljuuje se odgovorom napitanje: bi li vinovnik tako radio i onda da je posledicu predviao kao izvesnu?

Formula poiva na pretpostavci da se umiljeno ostvaruju sve posledice kojesu predviene kao neophodne posledice radnje. A zato se te posledice ostvaruju

umiljeno? Tek odgovor na to pitanje daje pojam umiljaja. Hipel veli: Zato to se teposledice hoe.

Frank, tvorac imena teorije prestave, (Zeitschr. X. S. 129.) postavio je jednuformulu koja neposredno poiva na teoriji volje. Ta formula suprotna je Frankovojdefiniciji umiljaja. Po formuli: vinovnik predviajui posledicu kao mogunu moedelati i umiljeno i neumiljeno. Umiljeno dela tada ako bi isto tako radio i kad biizvesno znao da e posledica nastupiti, a neumiljeno ako bi na sluaj saznanja izve-snosti drugaije delao. Meutim, ako je, po Frankovoj definiciji, umiljaj saznanje(predvianje) obeleja krivinoga dela, onda toga predvianja uvek imakad se po-

sledica predvia kao moguna, te se ne moe da uini razlikovanje koje po formu-li treba uiniti. Ako se pak za umiljeno predvianje ima jedan stupanj izvesnostioekivanja, onda pri predvianju posledice kao mogune toga u opte nema, ili jestupanj izvesnosti isti i za umiljeno i za nehatno delanje. Tako se opet ne d izvritipodela po formuli. Primena Frankove formule moe se izvriti samo tada, ako seusvoji teorija volje, pa se ree: ako prilikom predvianja mogunosti posledice njuvinovnik hoe, on tada dela jednako kao kad bi predviao da ona mora nastupiti.Ako pak on nju nee, onda to znai da kad bi bio uveren da e posledica sigurno na-stupiti, kad se ne bi zavaravao nadom da e je izbei, drukije bi delao, t. j. odustao

bi od radnje. Od poetka do kraja, dakle, Frankova formula lei na teoriji volje.Frankova formula nala je gotovo opti prijem. Njome se slui i List (Lehr-buch 172.) i nemaki carevinski sud (Hippel, Vorsatz 499.), a protivljenja su samoepizodina.

Ova formula, zacelo, daje nam mogunosti da odgovorimo kad postoji doluseventualis. Kad mi pri ostvarivanju jedne posledice predviamo da je vrlo mogunoda iz nae radnje nastupi i druga posledica, koja nam je ravnoduna ili nemila, ondasmo mi krivi i za tu drugu posledicu, s toga to prestava njena nije bila otpornireavajui motiv naoj volji, t. j. to nas ona nije uzdrala od delanja. Posledicu na

ijem ostvarenju delamo mi nesumnjivo hoemo. Mi dalje vidimo da se uz tu eljenuposledicu moe vrlo lako prilepiti i neka druga koju ne elimo. Naa je dunost, ito pravni poredak oekuje od nas, da u tom sluaju, ako onu mogunu posledicunikako neemo, odustanemo u opte od delanja, dakle, i od ostvarenja eljeneposledice. Kad mi to neemo, kad po svaku cenu hoemo da delamo, da bi ostvarili


11/29

296 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

prvu, onda mi u stvari hoemo obe posledice i onu koju elimo, nju direktno, i onukoju ne elimo, nju indirektno. (Mitwollen).

U ovome se smislu izjasnio i 24. skup nemakih pravnika govorei o eventu-

alnom dolusu. Odluka glasi: Kad vinovnikova volja nije bila direktno upravljenana jednu posledicu, ali je on nju ipak predviao kao mogunu, onda e mu se onauraunati kao umiljeno ostvarena tada, ako je on taj uin (Tat) hteo ba i sa ovomposledicom. Isto tako e vinovnik, koji nije znao za jedan bitni elemenat krivino-ga dela, ali ga je smatrao za moguan, biti osuen za umiljenu radnju, ako je on njuhteo ba i da postoji ono bitno obeleje.

U ovom sluaju obe posledice, i eljena i moguna neeljena, ine u naoj svestijedan nerazdvojan kompleks. One postojano idu jedna uz drugu i kao celina dela-ju na postanak volje. Prestave posledica, ravnodunih ili neeljenih, koje su nuno

vezane za eljene, takoe su u kompleksu sa eljenima. Ali ove touvek moraju biti,pa se takve posledice uvek moraju hteti. Meutim, prestave samo moguih posledicamogu, ali ne morajubiti u kompleksu sa prestavama eljenih posledica, te se otudaove posledice mogu, ali ne moraju hteti. Evo zato.

Kad se jedna posledica smatra samo za mogunu, onda vinovnik koliko godda dri da e ona nastupiti, toliko isto dri i da nee nastupiti. U oba pravca postojisamo oekivanje: nada na nastupanje i nada na nenastupanje. U izvesnim sluajevi-ma moe ova nadada posledica neenastupiti biti odluujui motiv za akciju volje.Ja predviam da posledica moe nastupiti i ja nju neu. Kad bih izvesno znao da e

ona nastupiti, ja bih odustao od svake akcije. Ali ja se nadam da posledica nee na-stupiti i ta nada odluuje mene na delanje. Ako sad posledica ipak nastupi, ona onanikako nije proizvod moje volje ve moga lakomislenoga shvatanja. Kad nema voljeonda nema dolusa, ve u takvom sluaju postoji samo svestan nehat. Tada prestaveeljene i eventualne neeljene posledice ne delaju udrueno na postanak volje, vena protiv, delaju udrueno prestava eljene posledice i prestava da neeljena posle-dica neenastupiti.

Ali ako nada da posledica nee nastupiti nije reavajui motiv akcije moje volje,ve ja hou da delam pa nastupila ta eventualna posledica ili ne, onda ja u stvari i

nju hou. Prestava njena je tada u kompleksu sa prestavom posledice koju hou,i ja se odluujem za ceo taj kompleks, za obe posledice ili protivu obe. Tad se ieventualna posledica ostvaruje voljno, pa prema tome i dolozno. Ovakvo podvaja-nje nije moguno kod eljenih posledica koje smatramo za nune, neizostavne po-sledice nae radnje. Prestave su njihove uvek nune u kompleksu prestava eljenihposledica, te se prema tome uvek hoe. Posledica kojoj se tei i koja se eli, ne morauvek biti protivpravna ili kanjiva. To moe biti i kakva nekanjiva posledica, kojaza uinioca prestavlja kakav interes. Ali uz ostvarenje toga interesa moe se vezatieventualna mogunost nastupanja jedne protivpravne posledice. Na pr., seljak sum-

nja da je njegova krava bolesna, ma da se to na prvi pogled ne moe zakljuiti.On tu kravu proda kasapinu, tvrdei da je zdrava. Kad je ona zaklana, lekar poslebriljivoga ispitivanja odlui da se meso odbaci, jer je vrlo verovatno da je bolesno.Kasapin je na taj nain oteen i tu otetu seljak je predviao kao mogunu. Ako jeona kanjiva, onda postoji eventualni dolus kad je seljak hteo kravu bezuslovno da


12/29


proda, pa imao kasapin tete ili ne. Bila bi pak svesna kulpa, tada kad bi se seljak na-dao da lekar nee zabraniti prodaju mesa, jer je vie verovao da krava nije bolesna.Da je to znao sigurno je ne bi prodao.

Dolus eventualis postoji tada kad je vinovniku zajedniko nastupanje eljene iprotivpravne neeljene posledice bilo milije od nenastupanja zadovoljenja njegovih in-teresa. Na protiv, postoji nehat kad je nada da protivpravna posledica nee nastupitibila reavajui motiv za preduzimanje radnje(Hippel, Vorsatz, str. 506.).

Do ovoga smo zakljuka doli primenom Frankove formule. Ona je psiholokaosnova eventualnog dolusa. Ima autora koji spore psiholoku tanost formule. Nato se moramo obazreti, jer ako Frankova formula nije psiholoki tana, onda celouenje o eventualnom dolusu poiva na lanoj osnovi.

Tirsi (Hippel, Grenze 114.), Bar (Z. 18. S. 550.) i Vajnrih (Z. 15. S. 823.) tvrde

da je Frankova formula netana s toga to ona radi sa hipotetinim psihikimelementima. On pretpostavlja da je nekad jednako psihiko raspoloenje kad seposledica predvia samo kao moguna i kada se predvia kao izvesna. Ta dva stanja,meutim, nikad ne mogu da stvore istovetno psihiko raspoloenje. Kad posledicupredvia samo kao mogunu vinovnik se nada da ona nee nastupiti, te je on tumanje hoe, nego kad je predvia kao izvesnu. Nadalje, u sluaju izvesnosti vinovnikvie razmilja o posledici. On je upoznaje sa svake strane, uoi bolje njezine zanjega prijatne strane, te je zbog toga opet vie hoenego kad je na sluaj mogunogoekivanja predvia samo u optim konturama.

Netano je razlikovanje na posledice koje se vie ili manje hoe. Za pojam do-lusa postoji jednostavno hotenje. Pita se samo: da li je prestava te posledice uticalana formiranje akcije volje. Jae ili slabije njezino dejstvovanje, pozitivno ili negativ-no (ne spreavajui) sve jedno je. Nikakvu razliku ne moe da ini oekivanje daposledica ipak nee nastupiti. Eventualni se dolus karakterie time da ovo oekiva-nje, ova nada nije bila odluujui motor za akciju volje. Ova je nada bez ikakvogapraktinoga dejstva. Otuda kad nju, kao impotentni elemenat izostavimo, onda iprilikom predvianja izvesnosti i prilikom predvianja mogunosti nastupanja po-sledice imamo iste psihike elemente, koji daju i isti rezultat: volju da se posledica

ostvari. Razlika je izmeu njih samo u egzistenciji one nade na sluaj predvianjamogunosti posledice, ali je taj elemenat u odnosu na praktian rezultat borbe pre-stava ravan nuli, pa prema tome nije u stanju da stvori stvarnu psiholoku razlikuizmeu ona dva stanja. Zbog toga nije tano da Frankova formula radi sa netanimhipotetinim psiholokim elementima.

Karakteristino je obeleje nehata da je nada da posledica nee nastupiti bilaglavni motivza odluku da se radnja preduzme. Ako ona to nije bila ve je ostala bezpraktinoga dejstva, onda postoji umiljaj. U konkretnome sluaju sudiji je ostavlje-no da presudi ta je vinovnik hteo da ostvari svojom radnjom, pa prema tome i da

oceni postoji li u odnosu na odreenu posledicu nehatno ili umiljeno delanje. Bezcilja niko ne dela. Po okolnostima pre radnje, u toku radnje i posle radnje sudija eimati da vidi njezin pravi cilj. Ako on ne bi bio u stanju da na faktima zasnuje svojeuverenje da nada, da posledica nee nastupiti nije bila glavni motiv radnje, ondavalja primeniti pravilo in dubio pro reo. Od sudije se iska velika savesnost, ume-


13/29

298 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

nost i duhovna dovitljivost. Priroda je, meutim, stvarno takva, da se nikakvomzakonskom odredbom ne moe dati jedno objektivno merilo koga bi se sudija imaobezuslovno drati.

III. Eventualni dolus je granina mea izmeu umiljaja i nehata, s toga to jeon krajnja mea prostiranja naega hotenja. Bitna razlika izmeu umiljaja i nehata,jeste egzistencija ili neegzistencija volje kod vinovnika da posledicu ostvari. A podposledicom, to stalno treba imati na umu, razume se skup sviju bitnih obelejajednoga krivinoga dela.

Obe forme line krivice, i dolus i culpa, kao izvesna psihika stanja, imaju samoralnog gledita raznovrsne motive za svoj postanak. Otuda ih i po moralnimmotivima moemo razlikovati.

S pravom ili bez prava, tek pravni se poredak, ili njegove naredbe i zabrane,smatraju kao izraz optih, zajednikih interesa. Onaj ko vrea propise pravnoga po-retka, vrea opte zajednike interese. On hoe da svoj sopstveni, lini interes uzdi-gne iznad optih interesa. Sa moralne strane njemu se moe prebaciti egoizam. Aliegoistiki dela samo onaj koji voljno i svesno istie lini interes iznad opteg. Otudase egoizmom moe prekoreti samo umiljeno delanje. Ono pak to nehat karakteri-e, to je lakomislenostdelanja. Tu vinovnik preduzima radnje nebriljivo, neoprezno,te zbog toga vrea pravna dobra i sasvim zasluuje da mu drutvo kaznom stavi doznanja da to nije doputeno.

Ove moralne elemente moemo nai i pri razlikovanju eventualnog dolusa isvesne kulpe. Njima je psihiki zajedniko to to se u oba sluaja predvia mogu-nost nastupanja posledice. Razlikovanje pak nastaje u motivima sa kojih se predu-zelo delanje. Kod eventualnog dolusa vinovnik je eleo da ostvari ono to mu nalaenjegov interes. Ako to ne bi uinio, pretrpeo bi jedno zlo. On vidi da e, ako svojinteres ostvari, povrediti pravni poredak. To on nee, jer smatra povredu pravnogporetka takoe za zlo. Ali on ima da bira izmeu dva zla, i po svome svatanju izabe-re manje: on hoe da zadovolji svoje interese pa ma povredio pravni poredak. Radilinoga on gazi opti interes. Osnovni motiv njegovoga delanja jeste egoizam. Kodsvesnog nehata je drugojaije. Vinovnik nikako nee povredu pravnog poretka. Kadbi znao da e ta povreda izvesno nastupiti, on bi odustao od svake akcije. On dieopti interes iznad svoga linoga. Pa zato ga onda predvianje posledice ne odvratiod akcije? Ne moe s toga to se on nada da e posledicu otkloniti, te tako ipak, nevreajui opti, zadovoljiti svoj lini interes. Ta nada je, meutim, lana. Da je biomalo obazriviji on bi to uvideo. Koren je toj nadi u njegovoj lakomislenosti, u nedo-voljnoj i neozbiljnoj proceni kauzalnog toka radnje.

Mi smo sad u stanju da damo jednu skalu line vinosti: ona poinje najviim

stepenom volje, pa se zavruje nesmotrenou u postupanju. Umiljaj postoji: 1.)kad se protivpravna posledica elela i njoj se preko radnje direktno teilo; 2.) kad jeprotivpravna posledica koju i ne bismo eleli, nerazdvojno nuno vezana za posledi-cu koju elimo i ostvarujemo; 3.) kad ravnodunu posledicu predviamo samo kaomogunu; i 4.) kad neeljenu posledicu predviamo kao mogunu, ali nam je ona


14/29


ipak milija od nezadovoljenja naih interesa. Dovde traje volja, pa dovde i umiljaj.Nadalje nastaje nehat.

Nehat obuhvata one posledice koje je vinovnik ostvario sa svoje lakomislenosti.

1.) kod nesvesnognehata je lakomislenost u tome to on u opte nije ni mislio nakakvu protivpravnu posledicu svoje radnje; i 2.) kod svesnognehata, u tome to gaje jedna bezrazlona, neosnovana, nada da posledica nee nastupiti navela da radnjupreduzme (Hippel, Vorsatz 511.).

Preko granica lakomislenosti i protivdunosne nepanje nastupa sluajno ne-kanjivo delanje. Tamo se vinovnik niim ne moe prekoreti, jer je radio i savesno ipaljivo. Otuda on ne moe biti kriv to je posledica ipak nastupila.

______________


15/29

300 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

TREI DEO

______

NEHAT.

I. ovek moe biti kanjen samo za onu krivinopravnu posledicu svoga delanjaza koju je kriv. A sutina krivice jeste u kauzalnome odnosu oveijeg hotenja premaposledici.

Nehat se od umiljaja razlikuje time to se kod nehata nastupela krivinopravnaposledica nee, dok se kod umiljaja ona hoe. Po optem shvatanju nauke i pozi-

tivnog zakonodavstva, redovno i po pravilu kazni se samo umiljeno delanje, jer sekod umiljaja posledica hoe i svesno se dela na njezinome ostvarenju. Mora se ovdeistai pitanje: pa zato se u toj misli nije ostalo dosledno do kraja? Zato u opte dase ovek kanjava za posledicu koja nije proizvod njegove volje, koju on ak nee.Kod nehata vinovnik posledicu nee. Da je znao da e krivinopravna posledica na-stupiti, on ne bi radnju u opte preduzimao. Zato ga onda za tu posledicu kazniti?Zato u opte nehat smatrati kao oblik vinosti, line krivice?

Docnije e se videti da se i kod nehata moe govoriti o linoj krivici vinovni-kovoj. Ali ba i kad toga ne bi bilo, postoji jedna socijalna potreba koja opravdavapojam nehata u krivinome pravu. U toku kulturnoga razvia drutveni ivot bivasve komplikovaniji. Sve se vie utkiva pojedinac u pojedinca i narod u narod, takoda ve danas apsolutno nije moguan ni izolovan ivot jednoga oveka, ni izolovaniivot jedne nacije.

oveanstvo postaje jedna velika komplikovana maina za iji je normalan radsve vie potrebno da svaki pojedini deo njen bude ispravan i na svome mestu.

Kulturni su napredci prvenstveno tehniki napretci. Tehniki su napretci pak utome to ovek savlauje prirodne sile, kondezuje na jedno mesto njihove ogromnekoliine, stie time ispolinske snage i osposobljava se za tekovinu i za jedan daleko

vii i zadovoljniji ivot. Velika proizvodnja mainama, elezniki saobraaj suvim,pomorski saobraaj, tramvajski i automobilski saobraaj, telegrafske i telefonskeveze, i mnogobrojne druge naprave, u kojima se ogleda progres oveanstva, moglesu se stvoriti jedino blagodarei tome to je ovek uspeo da vetim kombinacijamaskupi na jedno mesto i stavi sebi na raspoloenje ogromne prirodne snage. Kad sesa njima dobro rukuje, te potajne sile mirne su i donose beskonano blago ove-anstvu. Ali puste li se u pogrean kolosek, u njima se razbukti prirodna divljina,postaju uasne i iza sebe ostavljaju samu pusto.

Proizvodnja dobara i saobraaj koji je nuan radi njihove razmene i radi ugod-

nosti oveijeg ivota, dobija sve vie i vie kolektivno obeleje. Proizvodnja sve viedobija oblik fabrike proizvodnje, u kojoj je izraeni espap proizvod rada jedne i-tave grupe radnika, koji su razlino u njegovome stvaranju delovali. Ali ba i danije taj sluaj, fabrika se proizvodnja odlikuje skupljanjem masa ljudi, i upotrebomtehnikih naprava za rad maina.


16/29


Jedan miran i bezopasan rad u fabrici moguan je samo tada ako se fabrikantpostara za pravilno postrojenje i ako svaki radnik briljivo pazi na svoj posao. Desilise ma i najmanji poremeaj na jednome mestu, nastupa krah, koji za sobom povlai

nedogledne posledice. Koliku nesreu, na pr., moe da stvori kakva nehatna pogrekamainiste, okretniara ili uvara pruge na jednome ogromnome eleznikom vozu?Tehniki su napretci moguni stvarajui sve vie i vie opasnost za one koji se nji-ma koriste ili su blizu njih. Ii peke bilo je sigurno i za sebe i za druge. Voziti sevolovskim kolima nije bilo opasno, konjskim nije mnogo opasno, tramvajem je veopasno, automobilom vrlo opasno, eleznicom je jo opasnije, a aeroplanom neobi-no opasno i za sebe i za okolinu. Otuda danas pravna dobra mogu biti povreena isocijalni mir poremeen ne samo voljnim, hotiminim akcijama ljudi, nego isto takoi nehotnim postupcima njihovim. Za harmonian i to je vie moguan bezbedanivot nuno je ne samo da svaki hoe da postupa onako kako zakoni propisuju, negoisto tako da u svoje poslove unese jedan veliki stepen panje i opreznosti, koji se pre-ma prirodi posla iska. Zacelo to bi bilo apsurdno kazniti nekoga koji izazvan tekomuvredom ubija oveka, a ne kazniti fabrikanta koji, da bi ga jeftinije stalo, ravo mon-tira ili ne postavi naprave za obezbeenje u svojoj fabrici, te tako ubije desetine ljudi,i ako nije imao direktne namere da to uini; ili nekazniti uvara pruge koga je mrzeloda se mui da sa pruge zbaci veliki kamen, recimo zaleen, ve se lakomisleno nadaoda e sama maina toplinom rastopiti led i kamen odbaciti, i tako je dopustio da hi-ljade ivota i milioni privrednog bogatstva budu uniteni. Ili, zar kazniti oveka kojiu svai povredi svoga druga, a nekazniti automobilistu, koji je radi probe brzine, pu-

stio svoj automobil toliko da nije u stanju da ga zaustavi ni onda kad naie na mestogde je skupljena masa ljudi i gde moe proizvesti velike nesree.Socijalna je nunost da ljudi odgovaraju i za one posledice koje nisu direktno

hteli, ali su ih proizveli samo zbog svoje nebriljivosti i nepredostronosti, jer da jetoga bilo oni bi, poto ve posledice nee, izvrili pravilno svoje dunosti ili odustaliod akcije koja moe proizvesti krivinopravnu posledicu.

II. Svaka ljudska akcija ili neakcija, ako nije besvesna ili prinudna, mora imatiipak jednu svoju kauzalnu psiholoku osnovu. Tako je i kod nehata. Otuda valja

ispitati kako se u psiholokim elementima prestavljaju nepanja, nebriljivost, ne-smotrenost, o kojima je dosada govoreno. Tada e se videti da se i kod nehata ipakmoe govoriti o linoj krivici.

Ima pravnika koji nalaze da i kod nehata postoji jedna vrsta volje. Fajerbah,na pr., veli da je nehat neulaganje dune (panje) briljivosti u akciju. Svaki ovekima obavezu da bude briljiv obligatio ad diligentiam. Ko radi nehatno on gazi tusvoju obavezu, gazi je svesno, voljno, te otuda i kod nehata ima pozitivne volje. Ovoje tvrenje pogreno. Ako se hoe da govori o jednoj pozitivnoj volji, onda mora dase utvrdi kauzalni odnos izmeu volje i nastupele posledice, t. j. mora se dokazati

da se ta posledica htela. Mi za to posmatranje imamo svega dva elementa: volju iposledicu. Fajerbah sad umee jedan trei; to je obligatio ad diligentiam. On i samutvruje da ono to se hoe nije povreda konkretnoga pravnog dobra, ve povredaapstraktne obligatio. U odnosu prema krivinopravnoj posledici nema, dakle, kodnehata nikakve direktne, pozitivne volje.


17/29

302 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

I Frank (Strafgesetzbuch 137.) veli da ovek moe nehatno delati ma da pred-via posledicu, nju hoe, i to je sluaj onda kad on usled neizvinjavne zablude (kojuje mogao otkloniti) nije predviao jedno bitno obeleje krivinoga dela. Ko, na pri-

mer, zapali jednu usamljenu kolebu, verujui da je njegova, moe odgovarati samoza nehatnu paljevinu. Ako Frank pretpostavlja da se nehatno moe proizvesti jednaposledica tek pri preduzimanju jedne uopte voljne radnje, onda je to tano. I kodnehatnog se delanja svakako neto hoe, ali to to se hoe nije krivinopravna (ili akojeste onda je umiljeno izvedena) posledica, ve druga, obino pravno doputena, iliindiferentna posledica. Frank govori o egzistenciji neke volje kod nehata s toga tosuprotno celome shvatanju svome, pri tumaenju 59. nemakog kaz. zakona, onpod posledicom razumeva samo promenu u spoljnome svetu. Posledica je, meutim,skup bitnih obeleja konkretnoga krivinoga dela. I na primeru koju je dao jasno sevidi da se vinovniko hotenje ne odnosi na delo paljevine. On je hteo da zapali svojukolebu, a on nije hteoda zapali tuu kolebu. U njegovoj radnji postoji, dakle, jednohotenje, ali to nije hotenje protivpravne, ve pravno doputene posledice. U odnosuna krivino delo nema volje, i ba zato moe postojati samo nehat, ako je pri dovolj-noj briljivosti vinovnik mogao i trebao da zna da je koleba tua.

List (Lehrbuch 148.) i sve njegove pristalice definiu nehat kao nepredvianjepredvidljive posledice pri ostvarivanju volje. Posledica je predvidljiva tada kad jevinovnik nju i mogao i trebao da predvidi. Ovo je definisanje svakako dosledno zasve zastupnike teorije prestave, ma da i oni, kao to je ranije utvreno, ipak smatrajuda za nehat nije karakteristino nepredvianje posledice, jer se kod svesnog nehataposledica predvia, ve njeno nehotenje.

Pristalicama teorije volje potrebno je briljivije psiholoko ispitivanje da bi utvr-dili pojam nehata. Vrei ovo ispitivanje mi emo utvrditi pojam nehata na osnovunaega svatanja volje i razloga kaznene akcije dravne.

Poznata je podela nehata na svestan i nesvestan kad se predviala mogunostnastupanja posledice i kad se ona u opte nije predviala.

Da rasmotrimo pitanje najpre kod nesvesnog nehata. Tu vinovnik hoe da pro-izvede izvesnu posledicu. On predvia da e kao rezultat njegove radnje nastupiti

jedna promena u spoljnem svetu, dozvoljena ili nedozvoljena, sve jedno. U uvere-nju, dakle, da e ostvariti samo ono to hoe i to eli, on preduzme radnju. Kad,ali njegovo verovanje bilo je pogreno. Kao to je vrlo lepo reeno kod Helnera:im je izvren pokret tela, stvorena jedna motorna snaga, delovanje njeno vie se neupravlja po naem subjektivnom raspoloenju, nego po neumitnim prirodnim za-konima. Tek ako te zakone dobro poznajemo mi emo, sluei se njima, postii onoto elimo. Ne poznajemo li ih, ne umemo li da ih pravilno upotrebimo, uzaludnoje svako nae staranje oko posledice, jer je van nae moi da menjamo veite zakoneuniverzuma. Pokret, sila, koju smo mi krenuli otii e pravcem kuda je prirodnizakoni nose i proizvee posledicu koju mi nismo hteli.

Kod nesvesnog nehata vinovnik se prevario o kauzalnome toku svoje radnje.On se na tu radnju odluio s toga to je verovao da e ona proizvesti tu i tu posle-dicu, koju on hoe. U svojoj svesti on je pre svega imao prestavu posledice, koja je,u konkurenciji sa ostalim prestavama odluila njegovu volju, t. j. on je zaeleo da tu


18/29


posledicu ostvari. Pretpostavimo da ta posledica pravno nije zabranjena. Da bi ovueljenu posledicu ostvario on je morao preduzeti izvesnu radnju. I otuda je on usvesti imao prestavu i radnje koju treba da preduzme. Prethodno je da bi se mogao

odrediti koju i kakvu radnju treba da preduzme, morao imati uverenje da e radnjabiti kauzalna za posledicu, t. j. on je takoe imao prestavu o kauzalnoj vezi njegoveradnje i eljene posledice. Najzad, on je imao prestavu i o tome da posledica kojuon eli da proizvede nije nikakvim zakonom zabranjena, i da on prema tome ne ininikakvo krivino delo. Njegova volja da posledicu ostvari formirala se u kompleksusviju ovih prestava. Ona je upravo postala zato to je kompleks prestava bio ba ova-kav. Da je on, pak, bio drugojaiji, drugojaija bi bila i akcija volje. A ta je oskude-valo u tome kompleksu? Oskudevala je prestava da e preduzeta radnja, moe biti,pored one hotene ili mesto hotene posledice proizvesti i neku drugu posledicu, iprestava da je ta moguna, eventualna posledica, zakonom zabranjena, te on njenimostvarenjem ini krivino delo. Upravo, ova bi se druga prestava neminovno poja-vila u svesti da je bilo prve, t. j. svatanja da e i druga posledica moi biti ostvarena.Vinovnik nee povredu prava, nee krivino delo. Pa ipak ono je nastupilo. On ganije hteo s toga to ga nije predviao, a volja se ne moe rasprostirati i na onu po-sledicu ija prestava nije konkurirala prilikom formiranja akcija volje. Zbog toga tovinovnik nee krivino delo, on nikako ne bi preduzimao radnju da je znao da epo prirodnome toku iz nje proizai krivino delo. Krivino je delo ostvareno zbogneegzistencije u svesti prestave o stvarnome kauzalnome toku radnje. Kod nesvesnoganehata psiholoka kauza krivinoga dela jeste neegzistencija jedne prestave. To nije

neka pozitivna volja za krivinim delom, ve ako bi se tako moralo rei, negativ-na volja, t. j. ostvarivanje krivinoga dela usled nae duhovne, psiholoke tromosti,lenosti da u svesti probudimo prestavu o kauzalnome toku radnje. A mi smo tomogli, jer nam je tok prirodnih zakona poznat. Otuda smo samo trebali da u svestiprobudimo, oivimo prestavu o njima. Mi smo bili lenji, nismo se hteli muiti okotoga, ostavili smo zaturenu, sakrivenu u svesti, prestavu o dejstvu radnje po pri-rodnim zakonima i zato to nju nismo izveli u borbu prestava oko formacije volje,i ispala je njena akcija tako da je preko radnje ostvareno krivino delo. Zajednicau kojoj ivimo nalae nam da nae duhovne sile i sposobnosti ne uspavljujemo, da

ih drimo budne, i da one tako uvek budu u stanju buditi u svesti nune prestaveza formiranje volje. turm (Strafrechtliche Verschuldung S. 34, 35.) pravilno veli:Ovdi postoji lenost voljne moi; nehatnome vinovniku ne moe se prebaciti da jeon neto hteoto nije trebao, ve na protiv da nije hteoono to je trebao hteti. Kodnesvesnoga nehata dakle postoji kauzalni odnos izmeu duhovne lenosti ovekove ikrivinoga dela.

Kod svesnog nehata vinovnik predvia da njegova radnja moe proizvesti kri-vinopravnu posledicu. Nju on nee, i kad je nee prirodno je oekivati da ga nje-na prestava odvrati od svake akcije. Za celo, kad bi bio uveren, da e ta posledica

izvesno nastupiti on ne bi delao. Ali, kako on predvia samo verovatnost njezinoganastupanja, to njega obuzima nada da krivinopravna posledica nee nastupiti. Evosad kako se tu formira volja. Mi imamo prestavu posledice koju elimo. Imamo pre-stavu radnje koju moramo preduzeti, da bi tu posledicu ostvarili i imamo prestavukauzalne veze izmeu radnje i eljene posledice, Kad bi samo ove prestave u svesti


19/29

304 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

fungirale, onda bi se mi odmah i lako odluili na delanje. Ali mi imamo jo i pre-stavu da e eventualno kao posledica nae akcije nastupiti i protivpravna posledi-ca. Nju nikako neemo. Prestave protivpravne posledice ine u svesti jednu bornu

grupu; prestave eljene posledice ine u svesti drugu bornu grupu. Kad bi samo tedve grupe prestava u svesti postojale, onda bi uz pomo naih unutranjih motiva,karakternih osobina, prva grupa savladala drugu i volja bi se formirala tako da de-lati ne treba. Ali u svest ulazi jo jedna prestava koja remeti dotadanju ravnoteu.To je prestava nade da posledica ipak nee nastupiti. Ova prestava potpunce potiresvaki uticaj prestave protivpravne posledice. Mi tu posledicu po svojim karakternimi psiholokim osobinama ne primamo. Njeno oekivanje uzdrava nas od akcije.Ali mi velimo sebi: pa ta posledica nee nastupiti. Ova nada utire potpornu mo iu psihi ostavlja samo bojazni da ipak protivpravna posledica ne nastupi. Ali tu bo-jazan utire vrela elja da ostvarimo onu posledicu kojoj direktno teimo. I tako sekod nas ipak sformira volja da delamo. Kao to vidimo kod svesnoga nehata postojikauzalna veza izmeu nade da posledica nee nastupiti i krivinoga dela. Da te nadenije bilo ne bi bilo ni krivinoga dela.

Kod nesvesnoga nehata dogaa se krivino delo s toga, to u svesti ne postojijedna nuna prestava, a kod svesnoga s toga to postoji jedna neosnovana presta-va. Vano je da je u oba sluaja moglo i trebalo da bude drugojaije. Nama je bilomogue i bili smo obavezni da u svesti probudimo nunu prestavu koja bi obrnulapravac volje ili da ne dopustimo ili bar da ne damo nikakve vrednosti nadi da po-sledica nee nastupiti.

Evo u emu se sad sastoji naa lina krivica, i zato nehat treba da bude kanjiv.Kod nesvesnoga nehata krivino je delo nastupilo usled nae duhovne tromosti, za-spalosti u konkretnome sluaju. U tome se pokazuje jedna naa socijalno vrlo opa-sna osobina. Jer budemo li mi u svima svojim radnjama takvi, mi e mo stalno re-metiti drutveni mir, biemo drutveno opasni. S toga je drutvu vrlo nuno da nasopomene na paljivost, da nas probudi. Kad budemo znali i osetili, da i zbog du-hovne tromosti moemo biti kanjeni ili ve trpimo zbog nje, u naoj e svesti strahod kazne takoe stvarati nunu prestavu, koja e proizvoditi jau ivanu energiju,buditi nas duhovno, i omoguiti da delamo u jednome normalnome psiholokomestanju. Drutvo od nas ne trai da mi u svoje postupke unosimo vie panje negoto mi to moemo. Ono ne trai onoliko koliko mi u opte najvie moemo. Alimora, i ima prava da trai da unosimo jedan normalan, prosean stepen te panje.

Kod svesnoga nehata pak mi se vrlo lako podajemo nadi da posledica nee na-stupiti. Mi vrlo lako doputamo egzistenciju te nade i dajemo prava prestavi o njojda konkurie prilikom formiranja volje. U tome se pokazuje jedna naa psiholokaosobina koja se naziva lakomislenost. I ona je drutveno vrlo opasna. Strah od kaznevalja da u nama probudi vie ozbiljnosti i vie razumnoga rasuivanja pri svakomepostupku.

III. Ranije je reeno da se nehat sa svoje gornje strane granii umiljajem i sasvoje donje strane sluajnim nekanjivim delanjem. Prema umiljaju mi smo gaograniili. Sad treba da ge ograniimo prema sluaju.


20/29


Na pitanje dokle se prostire nehat odgovorie se tada, ako se utvrdi: koliki ste-pen panje, smiljenosti i razumnosti svaki ovek mora da unosi u svoje delanje.Kad to objektivno merilo utvrdimo, lako emo u pojedinim sluajevima odreivati

postoji li lina krivica ili ne. Imamo da pitamo: je li vinovnik ovu posledicu hteo?Ako utvrdimo da jeste, bilo kao direktnu bilo kao eventualnu, onda postoji doloznodelanje. Ako utvrdimo da nije, onda moramo postaviti i drugo pitanje: je li vinovnikpri preduzimanju radnje, iz koje je ovo krivino delo proizalo, raspolagao onim ste-penompanjekoji se od njega zahtevao? Ako nije onda e mo ga kazniti za nehatnodelanje; ako pak jeste, onda tu do njega vie nikakve krivice nema, posledica je plodsluaja za koji niko ne odgovara.

Za utvrivanje nunoga stupnja panje mogu postojati dva merila: jedno objek-tivno a drugo subjektivno. Mi moramo pitati: koji se stepen panje s obzirom na

stanje stvarimora traiti od svakoga; i drugo: koji se stepen panje moe traiti odtoga oveka.to se objektivne panje oveka tie valja primetiti da nehat ne lei u prostome

predvianju opasnosti da moe iz radnje nastupiti povreda pravnoga dobra. Nema-ki carevinski sud dao je za ovo vrlo dobru argumentaciju. On veli: Svakoga danai svakoga asa preduzimaju se radnje, koje, kao to je svakome mislenom ovekujasno, mogu biti kauzalne za povredu telesnog integriteta pa i ivota drugih lica.Lice koje te radnje preduzima uvek zna da i pored upotrebe najvee panje ne moeba uvek onemoguiti nastupanje tih eventualnih protivpravnih posledica. Kad bi

se kazna izricala u svima sluajevima predvianja opasnosti, onda bi to odvelo kon-sekvencama, koje su potpuno suprotne dananjim ivotnim odnosima i potrebamasaobraaja. Da bi se dobio pojam nehata nuno je pored predvianja opasnosti joi to, da se pri preduzimanju radnje ne unosi onoliko panje i onoliko obzira premaoptem dobru koliko se pravino sudei, od vinovnika u konkretnom sluajumoglooekivati. Sudija ne moe doneti odluku o ovome pitanju dok prethodno tano neizvidi konkretni sluaj a pri tom treba da uzme u obzir i prinudni poloaj u kome senalazi vinovnik. Po ovoj odluci osloboen je odgovornosti koija, koji je, da ne biiz slube bio otputen, po zapovesti svoga gospodara upregao u kola konja za kogaje znao da moe da prekine uzde, i kad se to zaista desilo neka su lica povreena. (Hippel, Vorsatz 568, 569.).

Da bi mogao biti kanjen, neopreznost vinovnikova mora u konkretnome slu-aju biti protivdunosna. Valja da je on tu trebao i mogao posledicu da sprei. Zaizvravanje mnogobrojnih radnji, koje su skopane sa opasnou za okolinu postojeodredbe, pravilnici policiske naredbe i t. d. na pr. pravilnici za vonju eleznicima itramvajima, policiske naredbe o vonji automobilima i kolima. Moglo bi se tvrditida svaki onaj, koji bi radio protivno tim pravilnicima, pa bi iz njegove radnje bilostvoreno jedno krivino delo, samim tim je delao nehatno, t. j. nije u svoju akcijuuneo duni stepen panje; i obrnuto, ako je postupao tano po glasu pravilnika, paje krivino delo ipak ostvareno, onda nema nehata, nego postoji sluaj. Tu je objek-tivni stepen panje u napred propisan za sve sluajeve.

Tako bi shvatanje bilo vrlo pogreno i vrlo opasno. Jer, ko nam jami, da jepravilnicima zaista predvien ba onaj stepen panje, koji se u konkretnom sluaju


21/29

306 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

moe objektivno, pravino sudei od vinovnika traiti. Pravilnici ne mogu nikadpredvideti sve sluajeve, ali i kad bi mogli ti se sluajevi toliko individualno razli-kuju, da gotovo nikad dva jednaka nema, i da nije nikako mogue jednom optom

normom odrediti stepen dune panje. Otuda se sasvim moe desiti da je neko popravilniku delao, pa ipak da je nehatno delao, jer se u konkretnome sluaju od njegamoglo oekivati vie; i obrnuto, da neko nije delao po pravilniku, pa ipak da nijenehatno delao, jer je on upotrebio svu panju koja se normalno mogla od njegazahtevati.

Za utvrenje nehata je jedina osnovica ispitivanje konkretnoga sluaja, a nor-malan je pri njemu onaj stepen objektivne panje, koji se pravino sudei u prakti-nome ivotu, u saobraaju, od svakoga u takvoj situaciji moe traiti. Ovde u rasu-ivanju treba biti to pravedniji, voditi rauna o specijalnome poloaju u kome se

vinovnik nalazio, pa tek onda odluiti. Ako je pri tom pravinom rasuivanju ipaksumnjivo da je nedostajala duna panja, onda vinovnika uvek treba osloboavatipo pravilu in dubio pro reo, i po pravilu da je nehat izuzetno kanjiv.

U ovome smislu postoji gotovo opta saglasnost u literaturi. List veli da se zapojam nehata kod vinovnika objektivno moe utvrditi oskudica u opreznosti (Man-gel an Vorsicht), t. j. nerazvijanje onoliko panje koliko je po stanju stvari ili ponaredbama pravnoga poretka nuno (Lehrbuch 183.). U istome se smislu izjanjujei Frank, Finger, Heler, Hipel i ostali.

Ali ovo objektivno merilo ne bi bilo nikako dovoljno. Ako se kazna hoe da

opravda, onda se pri oceni kulpoznosti delanja mora voditi rauna i o subjektivnimintelektualnim moima vinovnikovim. Sa te se strane nikako generalno pravilo neda postaviti, i nikakav stepen panje utvrditi, koji bi za svakoga vinovnika vredeo.Na protiv, i tu se mora poi od konkretnih sluajeva. Pravni poredak ni od koga nemoe traiti, da on u svoje postupke unosi onoliko panje, koliko njemu subjektivnonije mogue. Ako nehat treba da bude oblik line krivice, onda nehatnog delanjamoe biti samo tada, ako je vinovniku bilo mogueda u konkretnome sluaju razvi-je vie panje, i da prema tome dela drugojaije. Ako mu pak to nije bilo mogue,onda nema njegove line krivice, pa bi primena kazne bila besciljna.

Rasmatrajui konkretan sluaj, sudija ima da utvrdi: da li je vinovnik mogaounosei u svoju radnju onoliko panje, koliko on uneti moe, predvideti da e pro-tivpravna posledica nastupiti i spreiti da ona ne nastupi. Lei li to van granice nje-govih moi, onda nehatnog delanja nema. I o ovome subjektivnom elementu nehatanisu u literaturi miljenja mnogo podeljena.

Dokle traje nehat i odakle poinje sluaj? Nehatno dela onaj koji u svoje postu-panje ne unosi onoliko panje, koliko se radi urednosti u saobraaju meu ljudimaod svakoga iska. Ta se mera za svaki konkretan sluaj zasebno odreuje. Ako je tajstepen panje uloen, onda je ovek dao to je bio duan dati. Desi li se ipak kri-

vino delo, onda u tome do njega nema krivice, to je delo sluajno. Ali ako nekopo svojim sposobnostima nije u stanju da unese u svoje postupanje ni taj normalnistepen panje, onda se od njega ne moe traiti vie nego to u opte on moe dad. Za njega je tada duna panja ona, koja lei na krajnjoj granici njegovih indivi-dualnih sposobnosti. Preko te granice takoe je sluajno delanje. Ako takva lica vre


22/29


od drugoga poverene im poslove, onda njihovi gospodari mogu biti odgovorni kadpri izboru svojih pomonika ili zamenika nisu obratili dunu panju na to: imaju liizabrana lica podobnosti da poverene poslove rade sa drutveno potrebnom merom

opreznosti.IV. Kao to smo u istoriskome izlaganju videli, svuda, sem panije, nehatno

delanje kazni se samo kad je ono zakonom izrino predvieno, a redovni kanjivioblik line krivice jeste umiljaj. Kod istupa se pak obino razlika ne pravi, nego seredovno kazne kako umiljeno tako i nehatno delanje. Najnoviji vajcarski projekatkategoriki za sve delikte trai umiljaj, a nehat kanjava samo onda gde je to zakonizrino naredio.

Mi drimo da je ova odredba vajcarskoga projekta pravilna. Karakterna crtanehatnih delikvenata jeste lakomislenost i nesmotrenost. Oni svojim delanjem ne

pokazuju nikakav iskvaren, antisocijalni karakter. Mahom je njihova nesmotrenostizraz jednoga momentalnoga duhovnoga stanja. Otuda bi bilo besciljno kanjava-ti svako nehatno izvreno delo. Zakonodavac se tu mora prvenstveno rukovoditiobzirima javne sigurnosti, potrebama privrednoga ivota i saobraaja, pa marljivoprobrati gde, kad i kako treba kazniti i nehatno delanje. Tada e se pokazati kaobesciljno naelno delenje na tee i lake delikte, pa kod jednih kanjavanje nehata, akod drugih nekanjavanje.


23/29

308 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

DODATAK

_________De lege ferenda.

I. Da li u pozitivne zakone treba unositi definiciju o pojmovima umiljaja i ne-hata, ili je bolje ostaviti kao to je to u veini sluajeva danas, da ove pojmove utvr-uje nauka. Omnis definitio periculosa est svaka je definicija opasna. Opasna jepo tome to smo mi vrlo retko u stanju da pod nekoliko reenica u definiciji subsu-miramo sve najraznovrsnije sluajeve koji u ivotu nijansiraju. Napretkom nauke

definicije se najpre krpare, pa se po tom iz osnova menjaju. Njih promeni i unitipraktian ivot, i u njemu dogaaji idu svojim tokom, ne starajui se da se potinedefiniciji, ve, naprotiv, vukui definiciju ili da se njima prilagodi ili da se uniti.Legalne definicije pak, koje vrede kao pravna norma, nemaju mogunosti da se po-vijaju lako i brzo za razvojem ivota i napretcima nauke. One mogu ee puta dadovedu do vrlo alosnog stanja u pravosuu. A najopasnije su zakonske definicijeo pitanjima koja su jako kontroverzna, gde se i praktiari i naunici iz osnova neslau. U tome sluaju valja ostaviti da se u velikome duhovnome ratu, koji se meuprotivnicima mora razviti, pa ma se i godinama vodio, pitanje bar u osnovnim obe-lejima izvede na istinu. Zakonodavac ne mora ekati na unitenje jedne strane.Dovoljno je da pobeda druge u skoroj budunosti bude izvesna. Tada zakonodavactreba da se angauje radi toga da bi stvorio stabilnost u pravosuu, i da bi pomogaoda nauka dobije jedan siguran, utvren temelj, sa koga bi mogla koraati dalje.

Kako u tome pogledu stoji sa pitanjem o umiljaju i nehatu? Celokupno po-zitivno zakonodavstvo i judikatura sviju zemalja, i tamo gde legalne definicije imai tamo gde je nema, saglasni su u tome da je sutina umiljaja hotenje posledice.Nekoliko najodlinijih kriminalista stvorili su teoriju prestave. Oni su pokuali dateoriju volje, vladajuu teoriju, oglase za psiholoki netanu i pravno neupotreblji-vu. Razvila se borba koja traje skoro dve decenije. Praktian rezultat njen bio je dasu List i Frank, dva najznamenitija zastupnika teorije prestave, ostali jo samo njeniformalni zastupnici, dok su stvarno usvojili volju kao sutinu umiljaja. Zastupniciteorije volje pak, u polemici su za to vreme dokazali i njenu psiholoku tanost injenu praktinu upotrebljivost, a, naprotiv, kod teorije prestave pokazali psiholokunetanost i nemogunost njenu da postavi granicu izmeu nehata i umiljaja, nes-posobnost, dakle, da rei najvanije pitanje u ovoj materiji.

Kazneni zakonici iz prve polovine prologa veka imali su definicije umiljaja.Tada je teorija volje nalazila opte priznanje, pa je vladala i pozitivnim zakonodav-stvom. Zakonici druge polovine prologa veka mahom definicija nemaju. U posled-njim decenijama njegovim vodila se najljua borba dve teorije o umiljaju. Legalnedefinicije javljaju se tek u zakonicima dvadesetoga stolea, delimino japanskom,bugarskom, ruskom vajcarskom. Svi novi zakonici najrevnosnije usvajaju teorijuvolje, jer smatraju da je nauni boj urodio ve jednim potpuno zrelim plodom, i da


24/29


je vreme da se radi jednoobraznosti i sigurnosti pravosua utvreni rezultati zakon-ski priznaju.

De lege ferenda potrebne su i mogune su definicije umiljaja i nehata. U nji-

hovo se redaktiranje neemo uputati, ali je nuno pokazati elemente, koje definici-jama valja obuhvatiti.

II. Sutina je umiljaja volja upravljena na ostvarenje svih obeleja krivinogadela. Mi smo dovoljno jasno pojam umiljaja odvojili od pojma nehata, i nehat odsluaja. Ali radi jedne legalne definicije nuna je vea specifikacija, blie odreivanjepojma umiljaja. Valja dati odgovor na pitanje: da li se volja, hotenje, kod umiljajaprostire samo na bitna obeleja krivinoga dela ili i na povredu prava; da li se hoesamo posledica ili sa njom jo i pravna povreda: da li je, dakle, za pojam umiljaja

nuna svest o tome da je posledica protivpravna? Po tom treba umiljaj razlikovatiod jednoga slinoga pojma, od namere (Absicht).

A.) U krivinom pravu postoji prezumcija slobode, doputenosti svake ljudskeakcije. Da bi se ljudskoj radnji taj karakter oduzeo, ona mora izvesnim zakonskimpropisom biti izrino zabranjena. Na osnovu prezumcije slobode ljudima je dopu-teno initi sve to im izrino nije zabranjeno. Usled postojanja prezumcije slobodedesi se da ljudi puni potovanja prema zakonu, uine kaznimo delo, uvereni da jedoputeno ono to ine. Da li sad treba kazniti oveka koji nije znao da je njegovaradnja zabranjena? Da li je svest o protivpravnosti radnje obeleje pojma umiljaja?

Vei broj pozitivnih zakona sadri stav: neznanje zakona nikoga ne izvinjava.Tako je i kod nas. Noviji zakonici pak, u kojima preovlauje individualistiki prin-cip, vode rauna o vinovnikovoj koncepciji pravne prirode radnje. Tako na pr. ja-panski, norveki zakonici i vajcarski projekti na sluaj neznanja da je radnja zabra-njena, doputaju ublaavanje kazne, pa ak i punu nekanjivost

Zakoni su, vele zastupnici starijeg svatanja, objavljeni i svaki ima moguno-sti da se o njima razbere. Ako on to ne uini, neka svome nemaru pripie to pripreduzimanju jedne radnje nije znao da je zabranjena. Politika nunost i interesipravne bezbednosti zahtevaju da se pretpostavi znanje svakoga uredno objavljenoga

zakona. Opasno bi bilo pitanje o kanjivosti jedne radnje initi zavisnim od vinov-nikovoga svatanja o moralnom karakteru te radnje. Zakon bi tada izgubio svakuobjektivnost; njegova bi primena zavisila od veega ili manjega razumevanja prestu-pnikovog, te bi nebriljiv i slabo moralno razvijen bio neodgovorniji nego briljivivisoko moralno razvijen, i sudija bi tada delio milost umesto pravde.

Individualistiki krivinopravni princip u ovome je pitanju naao najboljegaizraza u motivima za norveki kazneni zakonik. Tamo se razlae ovako: Redovno setvrdi da od kazne ne moe zatiti neznanje kaznenog zakona ili kanjivosti radnje.Svakako je uvek dovoljno da je vinovnik samo znao zaprotivpravnostsvoje radnje,

a ne za njenu kanjivost. Onaj koji svesno protivpravno dela, ini neto to i samzna da ne bi trebao da ini. Otuda je on naroito imao razloga da se informira jeli ta radnja kanjiva ili ne. Sumnje moe biti samo tada, kad vinovnik nije znao nizaprotivpravnostradnje. Sistematski bi se najvie moglo rei, da u ovom sluaju ne


25/29

310 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

postoji umiljaj, ve samo nehat. Suprotno miljenje ni samo ne veli da mu je svejedno znao vinovnik za protivpravnost ili ne, ve postavlja pretpostavku da se prav-ni propisi znadu. To u stvari nije nita drugo nego odbacivanje iz praktinih obzira

jednog principa, ija se tanost naelno priznaje.Otilo bi i suvie daleko, ako bi svako neznanje protivpravnosti radnje za so-bom uvek povlailo nekanjivost. Jer i ovde delimino vredi, ma da u mnogo uimgranicama, ono to smo rekli s obzirom na kanjivost, da je vinovnik morao imatima i najmanjeg razloga da sumnja u pravnu doputenost svoje radnje, pa je otudatrebao da se pre radnje o tome obavesti. Ako bi i tada kazna zavisila od vinovniko-vog saznanja prava, onda se on nikad ne bi osetio pobuenim da se informira.

S druge strane, moe biti sluajeva u kojima se vinovnik nimalo ne moe okriv-ljavati za neznanje protivpravnosti svoje radnje i ono s toga mora iskljuivati kaznu.

Bilo bi nepraktino postavljati u zakonu opta pravila za razlikovanje konkretnihsluajeva. S toga e se praktine potrebe najbolje zadovoljiti ako se ostavi irokopolje sudskom slobodnom procenjivanju.

Netano je tvrditi kako svako ima mogunosti da se upozna sa publikovanimzakonom, i kad on to ne ini kriv je. Hipel sa svim pravilno veli: Koji bi to krimi-nalist mogao danas tvrditi da on zna sve odredbe naih kaznenih zakona, i da ih sesvakoga momenta moe setiti? Zacelo ni jedan. A kome nije poznato da ba sudoviu mnogobrojnim sluajevima i pored poznavanja zakona razliito misle o tome: dali je jedna radnja kanjiva ili nije? A laik treba uvek da je kriv kad zakon nije znao,ili ga je ravo razumeo! (Vorsatz 588., pr. 1.)

Isto je tako pogreno tvrenje, kako bi zakon povlaivao nebriljive i neobrazo-vane kad bi se pri kanjenju na to obazirao, a ne bi im upisao u krivicu to se nisupostarali da se informiu o pravnom karakteru naumljene radnje. Na svaki nainopravdano je traiti da odgovornost razliita bude prema stupnjevima obrazovano-sti. Jer, drutvo pre no to nekoga kazni zato to je neobrazovan, mora postaviti sebipitanje: da li mu je ono dalo mogunosti za obrazovanje. Pri tome masa naroda neorijentie se o pravnom karakteru svojih postupaka iz leksikona zakonskih i pravnihudbenika. Ona se ui o tome ta je dobro, a ta zlo; ta je poteno, ta nepoteno;ta doputeno, a ta nedoputeno, u porodici, u koli i u ivotu u posvednevnom

dodiru sa ljudima. Zakonodavac o tome faktu mora voditi rauna. Tvrenje kakosvaki moe da uzme pa da ita zakon, danas kad je pravo postalo tako kopmlikovankompleks, bez malo moe da bude egaenje.

Nije nita sretnije ni tvrenje kako se zakon mora bezuslovno primenjivati, jerto zahteva drutvena bezbednost i politika nunost. Brea je ve nainjena. Zatooni koji to miljenje zastupaju dosledno, ne trae da se kazne i umobolni i malolet-nici? Zato pitaju da li je ko delao umiljeno ili nehatno, kad se svakom povredompravnih dobara, pa bila umiljena ili neumiljena, potresa socijalni mir?

Ako krivinopravno zakonodavstvo i nauka ele da se organizuju na jednome

tanome i efektivnome principu, principu individualistikom, onda po kome razlo-gu treba da bude kanjen jedan ovek koji je bez ikakve svoje krivice uveren da vrineto to mu je dozvoljeno? To naroito vai za sitnije istupe, a specijalno za polici-ske istupe. Zato kazniti stranca koji bi u nau zemlju doao na jedan dan, pa uiniodelo u njegovoj zemlji doputeno, a kod nas nedoputeno?


26/29


Sutina krivice lei u jednome naroitom psiholokom odnosu vinovnika pre-ma posledici, zbog koga on moe da bude prekoren od strane drutva. Dolozni vi-novnik radi egoistiki, jer lini interes stavlja iznad opteg. Svega toga nema kod

onoga koji u momentu delanja nije imao svesti o nedoputenosti svoje radnje.Pogreno bi bilo traiti da vinovnik zna je li njegova radnja kanjiva, ve samoje li protivpravnailiprotivdunosna, uopte, nedozvoljena.

Svest o protivpravnosti jeste saznanje vinovnikovo da je njegova radnja zakon-ski zabranjena. Kad bi zakon utvrdio svest o protivpravnosti radnje kao obelejeumiljaja, onda bi takva odredba dovela u mnogo sluajeva do bezrazlonog oslobo-avanja, ili, sudovi bi u interesu drutvene bezbednosti vrlo lako uzimali za dokaza-no da ta svest postoji, te bi i nevini mogli stradati. Bilo bi ovo najzad neopravdano,jer se masa naroda ne ui o tome ta je doputeno, a ta zabranjeno, iz zakonskih

zbornika, ve iz praktinoga ivota.Merilo o karakteru preduzete radnje ne moe biti nita drugo do ivotno isku-stvo vinovnikovo. Sredina u kojoj on ivi i razvija se, posao kojim se bavi, saglasnocelishodnosti i vladajuem optem interesu, ima svoje moralne poglede i odreujeta nije pravo, dobro, poteno. To to svaki iv i razuman ovek slua, vidi i zna,naravno, zna i izvrilac jednoga krivinoga dela. Otuda mi zakljuujemo: da je zapojam umiljaja nuno da vinovnik zna da je njegovo delo nedoputeno, protivdu-nosno. Ako on to ne zna, onda ne moe biti kanjen, jer ne postoji umiljaj.

Ima sluajeva u kojima je zakon svest o protivpravnosti radnje uneo u zakonkao bitno obeleje krivinoga dela. To su izuzetni, specijalni sluajevi, koje treba

strogo razlikovati od pitanja koje smo ovde raspravljali. U takvim je sluajevimasvest o protivpravnosti to isto to i svi drugi stvarni momenti koji su elementi dela.I na nju se mora prostirati saznanje i hotenje. Pa dalje, mnogo puta zahteva zakoni kod izvesnih stvarnih elementa, koji su takoe bitni sastojci krivinoga dela, davinovnik zna njihovu pravnu prirodu, njihova pravna svojstva. Za pojam krae nu-no je, na primer, da neko ukrade tuustvar. Taj kvalitet stvari jeste pravni, kvalitetkoji ona dobija usled izvesnih naroitih socijalnih odnosa meu ljudima. Za ovakvesluajeve veli List: Za pojam umiljaja nuno je saznanje sviju obeleja krivinogadela. Otuda je nuna i tana supsumcija injenica pod zakon. Uinilac mora znati da

je stvar koju je on ukrao tua, da je falsifikovani rukopis isprava, da je radnja kojuon ini bludnienje. Sve su to bitna obeleja zloina, koja nisu samo stvar svatanja,ve odreuju radnji pravni karakter. (Lehrbuch 16/17 Aufl. S. 173. Ovo tvrenje nenalazi se u srpskom prevodu).

Hipel nalazi da je ovo tvrenje pogreno. Da li je saznanje pravne prirode jed-noga fakta postojalo ili ne, vidi se opet po okolnostima iz kojih e sudija to zakljui-ti. Za pravni bi poredak opasno bilo traiti da vinovnik supsumira fakta pod zakon.Danas ni najbolji pravnici ne mogu da se sloe u tome da li je jedno pismeno ispra-va ili ne, i ta je u zakonskom smislu isprava, a ta blud. Kud bi odvelo kad bi fal-

sifikatori, zbog neznanja je li falsifikovano pismeno isprava, bili osloboeni kazne?Za ove se sluajeve ne da postaviti nikakvo generalno pravilo. Nuno je otuda tanoanalizirati zakonske propise za specijalne sluajeve. (Vorsatz 561, 562.).

Frank takoe ne usvaja Listovo tvrenje. On veli da se pravni pojmovi koji sustvoreni u drugim oblastima prava u kaznenom zakonu potpunce izjednauju stvar-


27/29

312 CRIMEN (I) 2/2010 str. 288313

nim injenicama. Na pr., rei: car, brak, svojina, potraivanje i t. d. Kao god to svedruge stvarne injenice (stvari) krivino pravo ima gotove, izraene, pa im samodaje svoju zatitu, isto tako ono dobija gotove i izraene pravne pojmove. No i meu

pravnim pojmovima ima razlike. Jedni su takvi da su svakima poznati (na pr., ta jetua stvar, ta je brak, svojina, car, to zna svaki normalan ovek), a drugi su oni kojise izvode putem pravne dedukcije. Oni prvi ravnaju se stvarnim injenicama, ovidrugi ne. Otuda je saznanje onih prvih nuno za pojam umiljaja, a ovih drugih ne.Vinovnik, na pr., ne mora znati je pismeno, koje je falsifikovao, isprava, niti umetida to supsumira pod pojam isprave. Ali ono to on tu mora znati jesu okolnosti pokojima e sudija kao pravnik moi da zakljui da u konkretnom sluaju postoji jed-na isprava (Strafgesetz. S. 128.).

Ovo je miljenje pravilno.

B.) Pozitivni zakonici ee puta smatraju za nuno da u bitna obeleja poje-dinih krivinih dela pored objektivnih unesu i jedno naroito subjektivno obeleje.To subjektivno obeleje ne spada u opti, ve u posebni corpus delicti i vredi samoza izvesne, zakonom tano odreene, delikte. Obino su, kao to smo videli, bitnaobeleja krivinih dela stvarni momenti, ili i pravni koji se pribliuju stvarnima.Ali biva da i jedan subjektivan momenat bude jedno od bitnih obeleja krivinogadela. To je sluaj svuda gde zakon istie namerukao jedan od posebnih corporumdelicti.

Treba dobro razlikovati u takvome sluaju nameru od umiljaja. Umiljaj je sa-

znanje i hotenje sviju obeleja krivinoga dela; dok je namera, koja je i sama jednobitno obeleje, jedan mnogo ui pojam: ona je cilj, neposredni uzrok zbog koga sedela.

Namera, kao obeleje pojedinih krivinih dela, uneta je u sve strane kaznenezakonike. U nemakom se u takvim sluajevima veli Absicht (namera) 242,263., ili um zu (da bi) 7, 257., ili zu dem Zweck (u cilju) 363.

U motivima za nemaki graanski zakonik veli se: U saglasnosti sa kaznenimzakonikom ovaj predlog naziva umiljajem raspoloenje volje upravljeno na proi-zvoenje jedne posledice; umiljeno znai, dakle, to isto to i svesno i voljno. Pred-

log, pak, govori o nameri, kad hoe da oznai ciljkoji se eli postii. Nemaki ca-revinski sud smatra nameru kao ui, tehniki pojam, koji se ne rasprostire na celopolje umiljaja, ve samo na jedan deo. On nameru smatra kao cilj ili krajnji ciljdelanja. Ona dolazi meu posledice koje su se elele i kojima se pri radnji teilo.(Hippel, Vorsatz 533.). List, (Lehrbuch 134.) veli ovako: Namera je prestava ostva-renja eljene posledice koja je opredelila volju; ili, to je eljena posledica koja seostvarenjem trebala da postigne.

No i u nemakome zakoniku zakonodavac nije bio strogo konsekventan. Imasluajeva, gde je on pod namerom razumevao prosto umiljaj. Francuski zakonik u

tom pogledu stoji jo gore. U njemu se tehniki za umiljeno delanje veli volontai-rement. Ali se pored toga upotrebljuju jo i izrazi: dessein (u cilju), avec connai-ssence (sa znanjem), sciemmnt (znajui), mechamment (zlobno), frauduleusement(varalaki, obmanjujui). U tim izrazima ee se puta misli ne samo na umiljaj,ve i na nameru u uem smislu.


28/29


Na kazneni zakonik pokazuje mnogo vie nesreenosti i nerazumevanja stvarinego strani zakonici, prosto s toga to redaktori naega zakonika nisu znali za pod-vajanje umiljaja i namere kad su strane zakone prepisivali. Razlikovanje namere i

umiljaja nije uinila ni naa pravna literatura, pa i u pravosuu kao da se dovoljnajasna podvojenost ne ini.Na kazneni zakonik je esto uzeo nameru kao bitno obeleje pojedinih kri-

vinih dela. Nain izraavanja zakonika u ovim sluajevima nije nikako podjednak.as se veli: ko u nameri, ili ko namerno, as opet ko u cilju, as ko . . . dabi kao na pr. 147., 149., 153., 225. a, 98., 289., 290., 292., 297., 302. a. itd. U svi-ma ovim sluajevima potrebna je briljiva ocena smisla koji je zakonodavac daoovoj rei. Vrlo esto zakonodaveva namera znai pobududelanja, ali esto onane znai nita drugo do umiljaj. Svako opte pravilo bilo bi, dakle, pogreno. Samo

se za pojedini sluaj moe reiti pitanje da li se trai namera ili umiljaj. Ako premazakonskom tekstu namera znai pobudu delanja, onda je ona jedno bitno obelejekrivinoga dela. Na nju se mora rasprostirati vinovnikova svest, ona mora biti istra-gom i na glavnom pretresu utvrena i dokazana, pa tek onda da se moe rei da jevinovnik to delo izvrio. Ako li pak u zakonskom smislu namera znai samo umi-ljeno, namerno delanje, onda se ona naroito ne ispituje, ve potpada pod optapravila o umiljaju.

III. Definisanje pojma nehata zavisi od toga kako definiemo pojam umiljaja.

Ali na ovome je polju teorija prestave uinila koncesije teoriji volje. Ona je priznalada karakteristika nehata nije nepredvianje ve nehotenje posledice.Otuda je o nehatu malo kontroverza i legalna se definicija bez ikakve opasnosti

d postaviti. Ranije je reeno koje elemente ona treba da obuhvati.

__________


29/29

ivko Topalovi

There are several reasons for choosing the work of ivko Topalovi, which wasreleased one century ago (1911), to be republished in our Journal. His book showsthat Serbian criminal science at that time was at the same level of accomplishmentsas the European criminal theory was. It seems, moreover, that in that period thecontemporary foreign literature was more in the scope of interest than it is nowa-days, at least when criminal law dogmatics is concerned. Although some of his posi-tions are outdated and although there are some other scarcities (i.e. inhomogeneity

of criminal terminology), his work is nevertheless all in all surprisingly up to date.Besides, contemporary criminal science in Serbia in certain aspects just recently ap-proximated to some positions . Topalovi, at least to some extent, already has held.For example, the normative aspect of guilt was rejected in Yugoslavian and Serbiantheory and legislature until recently (they hold on to the outdated psychologicaltheory), while he paid due attention to that question. It should be noticed that thiswas just some years after R. Frank in Germany was the first to stress out the signifi-cance of the normative aspect of guilt (which is today dominant in Germany and inmany other European countries).

One of the reasons for republishing this work of ivko Topalovi is the factthat it is less known even to those in Serbia who deal with criminal law. Not goingdeeper into the reasons for that (probably, ideology played a role after World WarII, as . Topalovi was convicted for his activities within the etnik movement),we consider that this work deserves to be rereleased, because of the importance ofthe topics and the way he deals with them, regardless of the fact that since his firstpublishing one century has passed. The introducing article in the first issue of ourJournal Crimen, written by Claus Roxin, also shows that this question is up to dateeven now, so we can draw a certain parallel between contemporary positions and

the way of solving the problem of demarcation between eventual intent and con-scious negligence, defined in the publication of ivko Topalovi.

Editorial board of the Journal Crimen

Documents

Crimen 002-2010 _ 8 Iz istorije krivicnih nauka.pdf