Ђакомо Скоти:Злочини у „Олуји“

(www.krajinaforce.com)

УВОД Између 5 сати ујутро 4. августа и 18 сати 7. августа 1995. операцијом названом „Олуја“, 150.000 хр-ватских војника запоседа територију тзв. Републике Српске Крајине и „чисти“ територију од народа који је ту живео пет векова. Медији целог света пратили су неколико дана ове драматичне, крваве и по српски народ трагичне догађаје, а онда је настала - тишина. Ђакомо Скоти, познати италијански публициста из Ријеке, није хтео да ћути. Водио је дневник о овим догађајима „да би сачувао сећање на злочине који су прећутани, или за које се није знало, чија позорница су биле територије на које нису били усмерени међународни рефлектори“. Његово сведочанство, које је изазвало бес хрватских националиста и кољача, постало је званичан документ Хашког трибунала.

Почетак пакла Из једног извештаја Мисије ОУН у Хрватској преводим и састављам хронолошким редом документе који се односе на низ повреда људских права које је починила хрватска војска током операције поновног освајања Крајине (4-8. августа) и наредних дана.

5. август ‘95. У тек окупираном Книну, приликом преношења у болницу, тела неколико српских војника убијених у борби извађена су из пластичних врећа и осакаћена. Један хрватски одред отвара ватру на осматрачко место чешког батаљона УНЦРО: пет плавих шлемова је рањено. Њихова евакуација је спречена, због чега два војника ОУН умиру од губитка крви. Хрватске снаге бомбардују из бацача колону српских цивила у бекству на путу између Глине и Двора. За три минута експлодира шест граната које убијају четири особе и рањавају десет.

6. август ‘95. Седамнаест плавих шлемова (седам Индонежана, пет Данаца, три Јорданца и три Украјинца из главног штаба УНЦРО ) узети су као таоци од стране српске војске у Топуском. Хрватски војници из бригаде "Пума" почињу са пљачком у Книну. На путу Дрниш-Книн Плави шлемови наилазе на лешеве четворице искасапљених цивила. У Кореници хрватски војници улазе у седиште чешког батаљона и силом одводе двојицу младића српских цивила који су добили азил. У Грачацу хрватске трупе почињу да пљачкају станове: све куће су делимично разорене, пет их је потпуно демолирано, шест је запаљено. Запаљена је и зграда у којој су канцеларије и станови војних посматрача ОУН. Једна кућа у Книну, у близини касарни, дигнута је у ваздух. Четири куће у центру града су запаљене. Хрватски војници су опљачкали једну кућу удаљену 50 метара од Плавих шлемова. У Врбнику се региструју експлозије и пожари: цело село је у пламену. У Растевићу један хрватски војник пљачка кућу испред логора канадског батаљона.

7. август ‘95. У Двору, наоружани људи у униформи (Хрвати и босански Муслимани) масакрирају деветорицу хендикепираних Срба. У место Церање Доње ушле су хрватске трупе: опљачкане су све куће, пет их је запаљено. Запаљена је једна кућа у Мирању, запаљене су две куће у Дагодњи. У Книну су спаљене друге две куће; у току је пљачка свих станова. Поред тога што присвајају вредне предмете које нађу, војници краду велики део

2

цивилних аутомобила који стоје по улицама, укључујући оне који се налазе испред седишта ОУН (ПХАО). Опљачкано је и посматрачко место Сц-43-Гд које припада УНЦРО. У Грачацу је опљачкано и спаљено седиште војних посматрача ОУН. У истом месту хрватска полиција је покупила и натоварила у велика аутомобилска возила стоку српских сељака. Хрватска полиција је напала Плаве шлемове кенијског батаљона, покушавајући да их разоружа и одвуче у Шибеник. После преговора, пуштени су на слободу.

8. август '95. У Слуњу је запаљено седиште цивилне полиције ОУН. Хрватски полицајци покрали су из седишта сву опрему, опљачкавши уз то Биро за хуманитарне и политичке послове ОУН. У Книну је преводилац ОУН ишамаран и запрећено му је смрћу од стране хрватских војника. Други преводилац и два функ-ционера ОУН држани су као заробљеници и злостављани два сата. Три куће су дигнуте у ваздух. Станови посматрача ОУН потпуно су опљачкани од стране хрватских војника који настављају да круже градом опијајући се и палећи куће. Хрватска полиција надгледала је пљачку кућа и стоке коју су вршиле групе лица дуж пута између Дрниша и Паковог Села. У Сурлама и Совиљима горе куће. Посматрачи ОУН констатују да је њихово седиште у Поткоњу опљачкано и из њега однесени сви уређаји.

9. август ‘95. Хрватски цивили, полицајци и војници јуришају на конвој српских избеглица на југу Сиска. Тридесет пет кућа у пламену између Книна и Косова. Исто толико је разорених и црних од дима, спаљених претходних дана. Хрватске трупе пљачкају и пале куће у Кистању. На путу Книн-Дрниш шест кућа у пламену. Са пута се виде стубови дима како се дижу из кућа раштрканих по пољима. Између Качме и Полаче нађен је леш човека од око 65 година убијеног са пет хитаца у леђа, два у задњицу и једним у потиљак. Двадесет пет минута пре него што је нађен леш, човек је виђен жив, како га погледом контролише хрватска полиција која га је чак фотографисала у близини места на којем је касније убијен.

10. август ‘95. На путу Книн-Дрниш 40 кућа у пламену. Горе и поља жита. Хрватски војници круже подручјем у два камиона са кантама бензина и секирама. У Дрнишу гори велики број кућа. У Србу хрватска полиција пљачка куће. У Оклају бројне групе хрватских и босанско-хрватских војника заузете су пљачкањем градића; велики део кућа гори. У Книну је једна колона хрватске војске прошла испред седишта ОУН испаљујући рафале из аутоматског оружја; један рафал је погодио унутрашњост логора канадског батаљона. У Книну хрватски војници, пошто су скинули таблице са свих аутомобила које су затекли напуштене по улицама, присвојили су их и крстаре у њима. Све продавнице су опљачкане.

10-11. август ‘95. У току ноћи запаљене су куће у селима Луници, Ружици, Ђитици, кући, Крикици, Трескавици, Цивљану и у градићу Доњи Лапац. Два села, смештена на раскршћу Плашки Оточац, опљачкана су и великим делом разорена. По зидовима кућа оставили су своју визит карту (натпише и симболе) Војници прве бригаде „Тигрови“ и 119. бригаде хрватске војске.

11. август ‘95. У Глини су опљачкане продавнице. У Грачацу је пронађена жена од око 80 година на издисају. Пре два дана устрељена је из пушке са мале удаљености: један метак јој је просао кроз десни образ а други се спљостио на лобањи не пробивши је. Помоћ јој је пружила Индонежанска медицинска екипа. Два села, смештена на раскршћу Плашки Оточац, опљачкана су и великим делом разорена. По зидовима кућа оставили су своју визит-карту (натпише и симболе) Војници прве бригаде „Тигрови“ и стодеветнаесте бригаде хрватске војске. Једна кућа у Грабовцу у пламену. У Цивиљанима се настављају пљачке. Хрватске трупе и специјалне полицијске снаге упадају у куће. У Кистању и Дврској се примећује велико присуство хрватских трупа. Два градића су скоро потпуно у пламену. војници хрватске војске и цивили који су дошли од Бихаћа из Босне заузети су пљачкањем града Оточца. Гори неколико кућа дуж пута из Сиња. У Подкоњу је запаљена још једна кућа. На потезу од Книна према Стрмици наставља се са пљачкањем кућа. Наставља се са паљењем кућа у граду Оточцу. Нове куће у пламену у Книну, Бенковцу и Растевићу. У Доњем Лапцу хрватски војници претражују и пљачкају куће. Разорено је 95 одсто града. Куће које су поштеђене запосели су официри хрватске војске и војне полиције.

12. август ‘95. У Цетини, хрватски војници наоружани пушкама и секирама иду од куће до куће и подмећу ватру. Један војни посматрач ОУН ухапшен је и задржан два сата у полицијској станици у Врлики. У Дерингају (84 км од Книна) примећено је 15 пожара. У Книну, у једној кући, убијена су из

3

пушке два мушкарца, од 65 и 90 година. То се догодило пре седам дана када су хрватски војници ушли у кућу и почели да је пљачкају. У околини Шибеника неколико кућа и даље је у пламену. У близини Доњег Лапца, војни посматрачи ОУН чују рафал из правца села Нетека, куда се, пре 10 минута, упутило неколико хрватских војника. Када су стигли на место, посматрачи затичу леш младића од 25-30 година, у цивилном оделу, погођеног на више места по телу, од ногу до потиљка. Две зграде у пламену на сектору Удбине; једна кућа у пламену у Брочанцу.

13. август ’95. војници петог босанско-херцеговачког армијског корпуса и цивили, виђени су како пљачкају место Остојићи у котару Глине. Опљачкане ствари се превозе у Босну камионима и количима. Између Глине и Зировца примећују се пљачке великих размера; уништавају се камиони, трактори и аутомобили које су Срби напустили. Многе куће су у пламену. У Вргинмосту запаљено је пет кућа. У долини Бенковца дижу се десет стубова дима. Стижу вести о новом паљењу кућа у Кистању и околини. У Доњем Лапцу 60 одсто кућа је разорено.

14. август ’95. Патроле војних посматрача ОУН затичу у Кистању неколико цивила који подмећу пожаре по кућама. Оперативне екипе за људска права јављају да су градићи Кистање, Дверске и Отрић потпуно обавијени пламеном: најмање 200 кућа гори на овом простору. У Кистању пламен је прогутао 90 одсто кућа. Кистање, после подне: хрватске цивилне власти са катастарским мапама у рукама, означавају неке куће које су још читаве. Три сата касније и ове куће су у пламену. У Руделама једна кућа у пламену. У М. Планчинику, два трактора вуку исто толико приколица натоварених опљачканим стварима. Иду у правцу Бенковца. Оперативне екипе за људска права (ХРАТ) обавештавају из Доњег Лапца: виђени су хрватски полицајци и Војници како стоје око тела једног мушкарца у цивилној одећи. Човек је усмрћен метком у потиљак.

15. август ’95. У Двору је највећи део кућа спаљен или на други начин разорен. У Зрмањи и Врелу нове куће у пламену; једна кућа у пламену у Вугоњу; две куће у пламену у Карин Слави; две куће у пламену у Бенковцу. У Грачацу цивилна полиција ОУН открива свеже ископане јаме на гробљу окренутом ка Велебиту. Избројане су 22 јаме, свака дубока 50, широка 80 и дуга 200 центиметара. У Бенковцу, Отрићу и Дрнишу друге куће у пламену.

16. август ’95. У Блињи пљачкају куће. У Грачацу, док полицајци УНЦИПОЛ-а врше инспекцију православног гробља, на њих испаљују пет пушчаних хитаца из правца Велебита. Посматрачи ОУН упозоравају на многе куће у пламену у Комалићу, Кистању, Бакарији, Врховинама, Бањеглаву и Мандићу. У Кословцу је виђена велика патрола хрватских војника, која је, кружећи кроз место у цивилном камиону, пљачкала куће. Оперативне екипе за људска права у извиђању дуж путева јављају да многе куће горе у Пађенима, Јовићима, Оточцу и Дрнишу. У овим местима видели су војнике хрватске војске. Команда хрватске војске оптужује посматраче ОУН и једну екипу филмских сниматеља да су подметнули ватру у једну кућу у Јовићима. Телевизијска екипа WТН, акредитована код мировних снага ОУН у Хрватској, покушала је у ствари да сними кућу у пламену; седам хрватских војника ухапсили су сниматеље, запленили видео-касете, украли 1000 немачких марака и убили псетанце маскоту телевизијске екипе. Ово се догодило у близини Дрниша. У Загровићу су нађена тела четворице мушкараца, чија смрт је наступила пре недељу дана, на себи су имали само гаћице и мајице. Убијени су метком у потиљак.

17. август ’95. У Тушиловићу су запаљене две куће. На целом подручју Слуња пљачкају куће. У центру Слуња групе војника подмећу пожаре по кућама. Са осматрачког пункта украјинског батаљона јављају: један војник такозване Републике Српске убијен је из пушке, његово тело је поливено бензином и запаљено. Голубић: 20 кућа у пламену; друге две у Радопољу исто толико у Коларини. У Книну, у центру града, на 200 метара од новог седишта војних посматрача ОУН, подметнут је пожар у једну кућу.

18. август ’95. Војни посматрачи ОУН јављају: кућа у пламену у Кореници, 10 у Великој Копини. У овом последњем месту паликуће делују у присуству војника који, по доласку џипа са посматрачима, оштећују џип ударцима кундака. У Брибирској Глави тројица хрватских војника затечени су како пљачкају куће. После тога подмећу ватру у пет станова. У селу Морпочала, у околини Шибеника, посматрачи су избројали 21 кућу које су недавно уништене у пожару. На истом подручју, у селу Зазвићу, избројали су 20 кућа које су недавно спаљене. Групе цивила су затекле како пљачкају друга станишта. Цивили су и пљачкаши затечени у пљачкању кућа у Козловцу, на подручју Задар-Бенковац.

4

19. август ’95. Војни посматрачи ОУН успевају у току дана да стигну до места Калдрма, Кистање, Вакани, Широка Кула, Сердари и Стењајића и да забележе следеће: Цело село Калдрма је уништено пожаром, осим једне куће испред које су виђена четири полицајца и један цивил. Један сат касније и та једина кућа је запаљена. Друге куће, у току дана, горе у Кистању (1), Ваканима (1), Сердарима (3), Широкој Кули (3). У овом последњем селу куће које нису уништене пожаром, опљачкане су. У месту је виђено 30 хрватских војника. У Стењајићи су виђени војници како проваљују у куће. Један од њих је убацио бомбу у један стан. Између Топуског и Грабовца осам кућа је недавно запаљено.

20. август ’95. Две куће запаљене у Србу и осам у Сукновци. Цело село Бодобол, педесетак кућа, обавијено је пламеном. Куће у пламену и у Чупићима, у Паланки, Бибићима, Ценићу, Поткоси и Мановцу. Овде је виђено осам војника, који су стигли камионом, како иду по кућама. У Ценићу је опљачкана стока а из кућа су однети кућни електрични апарати и други уређаји, под надзором полиције. У Подкоњу четири војника опљачкали су куће које се налазе непосредно иза седишта војних пос-матрача ОУН.

21. август ’95. Војни посматрачи ОУН на сектору север Крајине констатују да је у Рокници, где није било борби, 90 одсто кућа, штала и сеника запаљено. На сектору југ девет кућа запаљено је данас у Бртоњи, Заградини, Горњем Мирању, Орчи, Правићу, Козловцу, Бенковцу и Карин Слани... Цело село Калдрма је уништено пожаром, осим једне куће испред које су виђена четири полицајца и један цивил. Један сат касније и та једина кућа је запаљена. У Крајини, од 350.000 Срба остало их је мало више од 2-3.000, углавном старих. Одлучили су да оду и многи од оних који су побегли у касарну ОУН у Книну, њих нешто више од 800. Од ових, отпутоваће их 627, други ће остати: 60 јер желе да остану на својој земљи; 54 јер су напуштени болесни у болницама, где се још налазе, и не би знали куда да иду; других 60 задржале су хрватске власти које их оптужују за ратне злочине и оружану побуну. Срби који су избегли из Крајине нашли су уточиште у Босни (област Бањалуке), у Војводини и у Београду. На територији бивше Југославије налази се више од три милиона избеглица, милион и по их је нашло гостопримство у иностранству. Влада из Загреба још није изнела број убијених српских војника (званично према хрватској влади има их 600) у операцији Олуја, јер, каже хрватски генерал Чермак, „из дана у дан по шумама се проналазе нови лешеви, од којих су 10 одсто цивили“. Највећи проблем је сакупљање стоке коју је народ напустио приликом бежања. Приликом чишћења заузетих шума ниједног „побуњеника“ не хватају живог. Не праве од њих заробљенике. Ево сада приче о једној Српкињи од 95 година из Личког Осика, у Лици, недалеко од Огулина. Лика, „најсрпскија“ од области које су сачињавале државицу Крајину је опустошена земља, спаљена земља. Презимена и вековне лозе више немају никаквог значења, нестали су, спаљени са албумима фото-графија, са писмима, са одећом, са намештајем и поцрнелим зидовима кућа. Лички Осик, у Лици, био је „најсрпскији“ део ове српске области Хрватске, где се преостали Срби могу избројати на прсте. У Личком Осику једина грађевина која је остала нетакнута је велика фабрика оружја која ће, ускоро, запослити 1.300 Хрвата, објашњавају службеници Политичког уреда хрватског Министарства одбране, задужени да буду водичи домаћим и страним новинарима који се налазе у посети овој области. Два питања остају без одговора. Зашто су српски службеници из бивше Крајине оставили „непријатељу“ ову фабрику а да нису у њој подметнули ниједну од толиких експлозивних направа које међутим инжењерци хрватске војске траже по полупорушеним јавним зградама овог градића, зиданим у стилу 60-их година? Зашто их хрватска артиљерија уопште није гађала? Једини становник Личког Осика који је остао на територији општине је бака Кнежевић. Не казује ни име, „важан је род“, каже. Лоза Кнежевића, објашњава, више векова потиче одавде. Засад хрватске власти не знају куда да пошаљу ову жену рођену 1900. препуштену својој судбини у самоћи празне старе дрвене куће. Лички Осик је имао, и још има, два споменика: један подигнут Титу, а други хероју Покрета отпора Марку Орешковићу. У Другом светском рату Лички Осик био је цео на страни Тита и партизана. Сада, потпуно спаљен и опустошен, то је крај који очекује да опет добије становнике када поново почне производња у фабрици оружја. Да ли ће ново становништво које буде дошло, не више српског рода, оставити споменике да стоје? И до када ће живети бака Кнежевић? Да ли ће је оставити у њеној усамљеној бараци изван варошице, у месту Љубову? Сме ли се оставити сама жена од 95 година?„Живела сам са својом кћерком и њеним мужем. Она Српкиња, он Хрват. Побегли су пешице, нисам могла да их пратим.“ У ово мало речи је цела прича о рату који је преживела бака Кнежевић почетком августа. Бистрог ума, остала је са надом у повратак кћерке и зета. „Стока ће им поцркати ако се не врате, мораће се вратити“, каже жена мислећи на краве и на свиње које су остале без господара. Не тиште је године, већ неизвесна будућност. Не хвали се прошлошћу. „Живело се сиротињски. Наилазили

5

су час једни, час други, свако је нешто односио а никад никога ниси успевао да задовољиш. За све су криви они горе, господа, народ се узнемирио и почела је кавга. Још се чудим како се све ово десило. Увек сам говорила: пустите народ на миру, али они нису, напујдали су псе и ево, све се народу свалило на леђа.“ Разговор скреће на живот са којим још мора да се суочава. „Ничега више немам, чак ни шибица да запалим ватру, немам никога да ми прави друштво. Доћи ће зима и бићу сама без икога да ми спреми дрва, без икога.“ Саговорник вади из џепа упаљач и поклања га баки Кнежевић, која га, хитро ставља у џеп црне сукње. Затим наставља да говори: „Можда ће се моја кћерка вратити, друга кћерка живи у Америци, а сада ће и ова отићи код ње. Кад би бар и ја могла да одем!“ Ко је слуша шта говори, не налази речи да је утеши, па ипак јој каже, као да се придржава неког обичаја: „Доћи ће бољи дани.“ „А шта ја да радим, сине мој?“ Затим поново пита: „Да ли би знао да ми кажеш како да стигнем у Америку до моје кћерке?“ Нико не зна шта да јој каже. Убрзо ће доћи зима и ова жена биће још усамљенија у опустошеној земљи, у спаљеној земљи. Сређујем белешке које сам направио пре неколико дана током путовања кроз „јужни сектор“ бивше Крајине које је организовао Политички уред Министарства одбране Хрватске. У северни сектор још није могло ни да се привири а и сада ниједном страном новинару није дозвољено да тамо уђе. Јужним сектором се може проћи само путем који су одредили, у пратњи десетина полицајаца и војника специјалних одељења. Практично можеш да видиш оно што желе да ти покажу, уз обавезне коментаре, објашњења и обавештења пратилаца. Они, на пример, из вишевековне историје Книна једино подвлаче: „Овде су сахрањени први хрватски краљеви, који су овде владали између X и XI века“ Срби су овде, међутим, дошли тек „у периоду између два светска рата“. Дуж пута дугог двадесетак километара који смо прешли аутобусом загребачког Генералтуриста, у који су били укрцани новинари и њихови униформисани водичи, још су се видели камиони, трактори и друга аутомобилска напуштена возила, са издуваним гумама. Какву судбину су доживели њихови возачи и људи што су бежали на приколицама које су вукли трактори? Ево неких одговора водича: „Неки су побегли у шуме, брзо ћемо им ући у траг.“ Тура до Грачаца била је права мора. Градић је остао готово нетакнут али потпуно пуст; три војне патроле формирале су санитарни кордон око новинара, саветујући им да се не удаљавају много од аутобуса јер „по шумама се још крећу четници“. Из Грачаца у правцу Срба води пут, којим је ишла већина српског становништва напуштајући ово подручје, док други крак води у Лички Осик. Трагови пљачке су очигледни. У Личком Осику остале су само рушевине. И даље смо у Лици, село Подлапача. То је била мала хрватска енклава са 800 становника у Долини Крбаве како се говорило до ‘700, данас Крбавском Пољу, настањеном готово искључиво Србима. У 1991, после сецесије Крајине, Хрвате су почели да истерују из њихових кућа. У 1993, када је хрватска војска нахрупила у такозвани „Медачки џеп“, сејући разарања и правећи покоље, Срби су се осветили истеравши из Подлапаче већину Хрвата. Ипак њих 95 успели су да издрже четири године под бандитском владом РСК. Спасили су их, кажу, у почетку „неколико Срба, суседа а касније Плави шлемови из чешког батаљона. Када су, 6. августа 1995, у Подлапачу стигли хрватски војници из 9. гардијске бригаде, пошто су подигли заставу са шаховницом на сеоској католичкој цркви, позвали су 95 хрватских становника да им се придруже у слављу. Али ових 95 хрватских становника остали су као приковани на праговима својих кућа, без осмеха, без иједног знака одобравања, са личима без израза неми пред сународницима ослободиоцима. „Нису имали чак ни храбрости да искажу радост“, написао је један војник описујући догађај. Навикли су да се плаше било којег војника у униформи, било којој униформи. Хрватски војници, који су се вратили кући на кратко одсуство, причају да се у брдима изнад Подлапаче и Крбавске равни још крије више од 300 српских цивила избеглица: стараца, жена и деце. Плаше се само кад чују реч „усташа“, за њих синоним „хрватског војника“. По Равни су раштркана напуштена села, пуста, делимично спаљена, и бројне лешине коња и крава, заједно са угљенисаним аутомобилским возилима. Хрватски војници још не крећу у лов на ове бегунце „јер нико не жели да ризикује живот по тим шумовитим брдима“, пише ратни дописник Новог листа из Ријеке, Ненад Буњац. И затим „мораће ипак да изађу из шума и јазбина са првим снегом, да би сишли у долину у потрази за храном“. У међувремену су им запаљене куће испод велебитског ланца. Међу селима изнад којих су ова брда је мајушно село Будисављевићи, родно место Јованке Будисављевић, удовице Броз, која је раније била супруга Јосипа Броза-Тита више од тридесет година. И ово село је готово потпуно уништено у пламену, а можда је уништена и родна кућа Јованке која живи у Београду. Можда, јер нема никога кога бисмо могли да питамо која је то кућа пред коју је, почетком ‘50-их, поштујући прастару традицију српског сеоског становништва, дошао лично Тито да се представи и поклони Јованкиној мајци. Она је била неписмена сељанка, али висока и снажна какви су сви Лички горштаци. „Ко је овај?“, упитала је кћерку показујући на југословенског председника. „То је мој човек!“, одговорила је Јованка. Смрћу тог човека отворило се поглавље распада федеративне и социјалистичке Југославије коју је он створио.

6

23. август. Срео сам пријатеља Ф. В. , сународника из Ријеке, лекара, који се вратио кући на неколико дана одсуства. Потресен је. Признаје ми да ће, чим му се укаже прилика дезертирати из војске и заувек напустити „ову погану земљу“. Каже да је видео ужасне ствари у бившој Крајини, али не наводи које. Хрватска влада се састала ради суочавања са проблемом поновног насељавања Крајине која је очишћена од српског становништва. Већ су готови спискови са 103.000 лица која ће се доселити у ове крајеве наредних недеља. Међу њима их је око 70.000 које су Срби отерали а који ће сада доћи да запоседну куће Срба, јер су њихове биле уништене 1991. Министар Јуре Радић „се дистанцирао од изолованих случајева пљачке и уништавања добара који су се догодили последњих дана“ и затражио од колега из Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова да „спрече понављање таквих случајева“ и ради тога што у последње време многе међународне организације оптужују хрватску страну за злочине извршене за време и после Операције Олуја. Пада ми на памет интервенција у хрватском парламенту посланика опозиције, Владимира Бебића из Ријеке, који је крајем прошлог марта изјавио: „Данас су у Хрватској све бројнији они који траже стан јер је превише кућа које смо уништили у овом рату, а ништа се не гради.“ „Које смо то куће уништили?“ упитао је посланик партије на власти Вице Вукојевић. Бебић је одговорио: „Оне Срба око Задра, Госпића, у Славонији и другде, које су запаљене или дигнуте у ваздух динамитом уз гесло „спаљујмо и уништавајмо, тако неће имати где да се врате“. У том истом периоду дневне новине Нови лист из Ријеке (29. III 95) објавиле су списак од преко 400 имена хрватских виших службеника које је наградио председник-генерал Туђман бесплатном доделом станова. Једна вила је додељена генералу Праљку, који је стекао тај чин, када је као пуковник, наредио да се топовским гранатама разруши стари мост у Мостару, изазвавши гнев целог цивилизованог света. Свет се тих дана питао како то да један генерал босанске војске, иако хрватске етничке припадности, може у исто време да буде генерал војске у Хрватској и да прими као награду једну од најлепших вила у Загребу зато што је порушио споменик велике историјске и уметничке вредности. Дамир Бајин, председник Регионалног савјета Истре, мобилисан заједно са братом у Операцији Олуја а који се данас вратио кући, изјавио је у Пазину да „војна победа нема исту вредност као политичка победа“; „Хрватска поступа као да би хтела да преобрази победу у пораз, ако се има у виду њено држање према српским избеглицама, односно предлог за измену устава који доводи у питање повратак избеглог српског становништва на своју земљу.“ Од Турања, испред Карловца, до Дрниша у Далмацији има око 250 километара пута. Главна саобраћајница пролази кроз села и градове обесхрабрујуће пусте. Пажњу онога ко гледа ТВ (или путује) привлаче на стотине крава, оваца, свиња и исто толико коња, растурених готово на све стране. Лутају пољима у потрази за храном, а нарочито за водом. Дуж пута се виде бројне лешине угинулих крава јер више дана нису музене. Тек сада се почиње са прикупљањем преостале стоке и њеним упућивањм у сабирне центре Лике. Хрватским сељацима до данас је додељено 700 говеда, 3.000 оваца, 80 коња. У Дрниш је доведено 4.000 грла стоке.

24. август У време међународне фудбалске утакмице између хрватског тима Хајдук (Сплит) и грчког Панатенаикос, која се играла на стадиону Кантриде у Ријеци, ултраши далматинског тима навалили су на улице ријечког центра и окомили се на италијанску заставу истакнуту поред Хрватске на балкону редакције Радио ријеке на Корзу. Полетеле су увреде, а затим су неки „фанатични навијачи“ , очигледно подстакнути неким опсесивним антииталијанским изјавама председника Туђмана из тих дана, поводом ратних операција у Крајини, настојали да се попну на балкон да би запалили нашу тробојку. Полиција их је у томе спречила. У Госпићу, Личком граду где је већ 1991. било извршено једно од првих етничких чишћења (било је изгнано 8.000 Срба од укупно 15.000 становника, станови су демолирани динамитом а православна црква је дословно сравњена са земљом), хрватски министар просвете, госпођа Вокић, сазвала је директоре свих школа из овог краја поводом поновног отварања школске године. Том приликом је подвукла важност једног свог расписа о „етничком упису“, који забрањује деци хрватске етничке припадности да посећују школе талијанске мањине у Хрватској. У вези са тим Вокићева је рекла да је имала разговор са италијанским амбасадором у Загребу. Мисли, умирујући га да се не задире у права мањина. „А било како било - рекла је у Госпићу - полемике су бескорисне“; она ће непоколебана наставити својим путем, не обазирући се на негодовања. „Хрватска деца морају похађати хрватске школе!“ и по том питању у Хрватској нико нема право на слободан избор. То је непробојан зид саграђен камењем најмрачнијег национализма. Нажалост присутни на састанку поздравили су министрова решења бучним аплаузом. Патриотизам пре свега. Хрватски министар иностраних послова Мате Гранић објавио је, „прве званичне резултате о укупним губицима које смо имали за време операције хрватске војске у бившој Крајини“: Хрватска страна оплакује 174 мртва и око 1.400 рањених (подаци који побијају оне које је дао председник Туђман прошле недеље када је изјавио да је међу Хрватима било више од 200 палих), док су Срби имали 524 погинула (од којих 24 цивила), али су само

7

124 од њих идентификовани. „Број погинулих Срба није коначан; он се односи само на јужно подручје бивше Крајине.“ Пријатељ из Болоње, који се ангажовао у организацији „Благословени градитељи мира“ Дон Албина Бицотија, написао ми је писмо о томе како су он и његови пријатељи покушали да се домогну Сарајева у дане празника половином августа. Са њима је био и дон Антонио Маци. Укупно их је било 180, предвођених дон Албином који је имао намеру да у главном босанском граду подигне „шатор заједничког живљења“, али, били су ухапшени у Кисељаку, 20 километара пре циља. Кисељак је под заповедништвом босанских Хрвата. „Стојте или пуцамо.“ То је било четврто путовање које је организовао дон Албино а многи од њих, око 200 учесника, били су ветерани мисија у Босни; али пред пушчаним цевима морали су да се зауставе. Кренули су 8. августа и зауставили се ради одмора у Сплиту, у Хрватској, у клими бременитој тријумфализмом Хрвата због поновног освајања Крајине. Један летак против оружаног насиља на српско-хрватско-босанском језику примљен је као објава рата, провокација, и због тога што је хрватски језик подвргнут радикалном чишћењу избацивањем свих термина и израза који подсећају на српског „непријатеља“. Још горе су прошли на војној контролној рампи у Кисељаку, где их је зауставио пиштољ који је један пијани војник ХВО уперио у слепочницу фратра из Трента: „Или ћете отићи одавде или ћу повући ороз.“ Путовање се завршило пешачењем у Мостар, град који је још подељен између Муслимана и Хрвата. После споразума о федерацији, који је на снази око две године, Мостар је требало да постане град симбол савезништва и поново успостављеног пријатељства Хрвата и Муслимана из Босне. Међутим он је тамо и показује да се зидине мржње и неповерења не руше. Стоји да покаже како је Хрватска више него икад одлучна да своје заставе не помери чак ни за милиметар, нити у Мостару, нити у Кисељаку, нити у Гламочу, нити било где друго.

26. август Часни Фурио Радин (Пула), једини народни посланик италијанске националне заједнице Истре и Кварнера у парламенту Хрватске објавио је отворено писмо генералном конзулу Хрватске у Трсту, Мирославу Бертоси (и он из Пуле) у којем се, поред осталог, радује због чињенице што код обичних људи у Хрватској „постоји висок степен италофилије“ али, у исто време, подвлачи висок степен италофобије генерала-председника Фрање Туђмана. „Идите и прочитајте његове говоре у којима се помињу Италија и Италијани, укључујући наравно и они из Истре и Кварнера: наћи ћете веома мало италофилије. А то кажем са горчином...“ Сувише често, а Истра то показује, једна фобија је изазивала другу фобију... Туђманова италофобија је већ попримила вид политичког програма који усмерава деловање државе. У тај контекст се уклапа злогласни декрет Министарства просвете који таксативно забрањује хрватској деци из Ријеке и Истре да похађају школе у којима се настава одвија на италијанском или на језику других мањина. Тај декрет означава почетак укидања школа мањина, а на првом месту италијанске мањине у Истри, које је до сада похађао - у духу вековног заједничког живота и мултикултуралности - значајан проценат деце која нису италијанска. Поред тога, то је насртај на цивилизацијске вредности које су мултикултуралност и заједнички живот створили у овом региону; и дубоко негативан чин (пре свега антиуставан) сегрегације на националистичко-расистичкој основи. Нажалост, овај декрет је само једна од многих карика у дугом ланцу насртаја на права која је стекла италијанска мањина а које је подстакао Туђманов режим у последњих пет година. Наредне године школе италијанске мањине у чијим разредима буде мање од 22 ученика, биће укинуте. У Ријеци, примера ради, од четири основне и ниже средње школе остаће само једна. То ће бити почетак краја опстанка аутохтоне италијанске етничке заједнице у тој регији. Саветујемо свим Србима, илити „четницима“, да што пре напусте истарску територију. Ако то не учините, бићете ликвидирани на бруталан начин. Ваше куће биће спаљене а ваше жене силоване, јер нису ништа друго до четничке курве. Пратимо у стопу ваше кретање, знамо све о вама. Вратили смо се са фронта да би вас заклали. Због тога вас позивамо да напустите нашу хрватску Истру до 30. августа 1995. Подсећамо вас да ће вас „црна истарска рука“ свуда достићи. Да вам јебем српску мајку. Такав летак, који је потписала тобожња „Истарска црна рука“ звана „Уцка (Monte Maggiore), достављан је на адресе хрватских грађана српске и црногорске националности у разним местима истарског полуострва. Ниједне хрватске новине нису објавиле писмо које је у Загреб послао немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел у којем изражава негодовање због масакра које су извршили Хрвати у бившој Крајини; данас међутим све објављују одговор хрватског министра иностраних послова Мате Гранића, који реакцију Немачке дефинише као „апсурдну и тенденциозну“ и одбацује „забринутост због наводних злочина од стране хрватске војске према Србима и њиховој имовини“. Шеф хрватске дипломатије оптужује „неке међународне посматраче“ да су претерали у својим извештајима. За хрватску владу „радило се само о изгредима које су учинили поједини војници жедни освете, а то је већ позната ствар“. Јуче се о тој ствари на готово идентичан начин изразио амбасадор Хрватске у ОУН,

8

Марио Нобило, који је говорио о „инцидентима изазваним духом освете према српским цивилима и њиховој имовини“. Влада из Загреба не говори о броју „ексцеса“, али многи повратници из истарских бригада ХВ тврде да су људи „жедни освете“ били већина у војсци која је поново освојила Крајину. Док читам Гранићево писмо, који уз све то тврди да његова влада „чини све што је могуће да би држала под контролом целу ситуацију на ослобођеним територијама“, један представник српске мањине у Ријеци ми телефонира молећи помоћ за десетак стараца и старица који „немају личне карте, немају социјалне исказнице нити статус избеглица“ а склонили су се у Ријеку. Али ко су они? То су Срби из бивше Крајине, типични „примери“ оних пар стотина цивила који нису хтели, или могли, да беже из тога краја. Сада хрватске власти изгоне и њих. Ови који су дошли у Ријеку не знају од чега да живе и код кога да се сместе. Одмах сам телефонирао пријатељима из Sommacampagna и Cologna Veneta и замолио их за солидарност. Пружиће помоћ. На сектору југ бивше Крајине, хрватски војници су провалили у базу кенијског батаљона у Кричкама, разоружали стражаре и узели оружје и муницију. У Книну се наставља одисеја 720 српских цивила који су се склонили у касарну Плавих шлемова. Хрватске војне власти захтевају да им се изруче њих 62 који су унапред проглашени „ратним злочинцима“ (судови су обавештени: пресуда је већ објављена). Прете да ће базу држати у опсади све док им „злочинци“ не буду изручени. Хрватски председник Туђман прославио је тријумф победе у Крајини путујући са неколико стотина људи из државног врха специјалним возом од Загреба до Сплита, кроз поново освојене крајеве. На свакој станици одржао је говор. У Крајини одакле је аутохтоно становништво нестало, дочекали су га полицајци, Војници и бојовници партије на власти, доведени специјално за ту прилику из других крајева Хрватске. Али у Карловцу и Госпићу, градовима на крајњим рубовима бивше Крајине, и у Сплиту, главном месту Далмације, биле су аутентичне масе, које су ликовале уз заставе, музичке капеле, патриотске песме, директан телевизијски пренос из хеликоптера и са земље. Говорећи у Сплиту, Туђман је отворено најавио скору колонизацију Крајине. Бекством Срба из тог краја остало је око 300.000 земаљских поседа и исто толико кућа без власника због чега се сада, како је рекао, треба постарати да се у домовину врате стотине хиљада Хрвата расејаних по свим континентима. Они се морају вратити у земљу њихових предака, био је категоричан. Само пре два дана, Туђман је гневно негирао да је хрватска војска у Крајини дејствовала друкчије осим пристојно. Овај пут је морао да допусти да је било „злоупотреба“, које су починили његови војници, ипак оправдавајући их. „Злоупотреба“ је еуфемизам који треба превести: систематска пљачкања, куће за кућом, у целом региону, убијања цивила и спаљивања целих села. Спаљивања која су заустављена када је, две недеље после „ослобађања“ територије, од владе из Загреба најзад стигло упозорење, „да је грађевинска имовина бивше Крајине власништво нације и треба га заштитити“. У свом данашњем говору, Туђман је још једном одбацио оптужбу за етничко чишћење и није имао ниједну реч милости за 200.000 и више српских цивила примораних да беже у страху. У Книну је чак избегао да Србе назове именом, означавајући их са „они“. Они су, рекао је, нестали за три-четири дана а да нису имали времена да покупе своје прљаве паре и своје гаће, нестали су као да их никада није ни било... Никада више неће моћи у срцу Хрватске да шире канцер који је разарао бит хрватске нације.... Ни овај пут, најзад, није се одупро искушењу да испљуне отров према западној страни Јадрана, уплићући поново „италијански империјализам“ у контексту једне оптужбе упућене Србима из Хрватске који су „1941. склопили споразум са фашистичком Италијом против Независне Државе Хрватске“. Етикета „фашистичка“ која је дата Италији из 1941. је на месту. Том тврдњом, међутим, „историчар“ Туђман политички рехабилитује знатно гори фашизам, онај усташки „Независне Државе Хрватске“ који је, за почетак, открио свој империјалистички карактер окупирајући целу Босну и Херцеговину, припојивши себи и део Србије до периферије Београда (Земун). Та „Независна Држава Хрватска“ која је, рођена као миљеник (краткотрајни) наци-фашизма, на првом месту италијанског фашизма (из Италије у Загреб био је отпремљен „поглавник“ Анте Павелић), завршила је неславно падом наци-фашизма. Та „Независна Држава Хрватска“, сателит сила Осовине, која је склопила политичко-војни савез са Мусолинијем и Хитлером да би допринела изградњи „новог европског поретка“. Оно што Туђман не може да свари је чињеница да, упркос мусолинијевском фашизму, италијанске власти у Далмацији нису остале индиферентне пред првим покољима које су хрватске усташе извршиле над српским становништвом у оближњој Лици; због тога су учиниле да престану, стављајући Србе из те области под заштиту италијанске окупационе војске. Туђман би можда више волео да су усташе потпуно истребиле становништво које није хрватско решавајући већ тада „српско питање“ у Хрватској? Онако како су решили „питање“ хрватских и босанских Јевреја, од којих су једини који су успели да се спасу од уништења - мало више од 3.000 - били они који су успели да пребегну на територију окупирану од Италијана у Херцеговини, Лици и Далмацији? Читам у једном дневном листу резултате демоскопског истраживања које је у Италији обавила агенција Експлорер: 40 одсто анкетираних

9

Мачинијевих сународника одговорило је - на питање ко су ти који су најсрамнији, најподмуклији на свету - да медаљу за неваљалство заслужују Срби. Тако је и у најдемократскијој Италији, мас-медијски балкански там-там успео да утиче на свест и да демонизује цео народ. Пропаганда режима из Београда поистовећује пар стотина наци-фашиста са хрватским народом, дефинишући га као „усташе“. Увек иста прича. У данашњем броју, тршћански дневни лист Il Piccolo објављује оптужбу Паола Румиза под насловом „Хрватску опљачкали господари рата“. Хрватска у овом случају је бивша Крајина. Чланак је написао неко ко нерадо говори лоше о Хрватској, неко ко је (то признаје и у овом чланку) до сада често „затварао очи пред изолованим случајевима који су му огавни“. Али сада „пред оним што се дешава у Крајинама после бандитске владавине проконзула из Београда“ не може да ћути. Личи на нови спорт - прича Румиз - одлазак ујутро возом за Книн (из Сплита путује већ недељу дана) „у шопинг по напуштеним кућама“ Срба „и повратак увече са пуним торбама“, а да полиција не мрдне ни прстом. А ради се, не заборавите, о пљачкању онога, што је остало пошто су десетине хиљада војника напунили ранчеве између 5. и 20. августа. Румиз говори о „систематским отимачинама“. „Лопови наилазе као скакавци, улазе не само у куће Срба који су тек отишли, него и у оне Хрвата који још треба да се врате... Укратко, прави правцати Дивљи запад. Није то само неизбежна анархија која долази после рата. То је чин који изгледа налази упориште и у организационим врховима новог хрватског поретка који је поново успостављен у Книну. Упориште у ХВ“, војсци која је, изгледа, сада увучена у бизнис некретнинама који је на тапету, за рачун ХДЗ, владајуће партије. И објашњава у чему се састоји бизнис: „Од Глине до Книна, од Коренице до Петриње многе напуштене куће не додељују хрватским избеглицама него такозваним јунацима Операције Олуја. На многим кућама може се прочитати „HV occupated housse“; друге су спаљене да би се обесхрабрио могући повратак. „Изгледа да у Книну лично генерални командант тржишта, генерал Иван Чермак, координира у рекордном времену продају имања која су Срби напустили, не онима из сабирних логора који ништа немају, него богатим клијентима из Туђманове партије.“ И даље: „И ето, тако би Книн, пошто је био симбол мучеништва а затим поновног освајања, ако се поново не успостави законитост, за неколико дана могао да постане симбол срамоте.“ „Сада је све под ризиком да буде упрљано од лопова и силеџија, који у име хрватства, прождиру Хрватску.“ Хрватска власт, не само овом приликом, показала је да не уме да решава политичке конфликте. Са свом вероватноћом метод употребљен према Србима неће моћи да се пренесе у узнемирену Истру нити да се примени на раднике у немирима. Уколико би неко хтео да замени и сопствени народ, то није могуће. Уз преиначене улоге изгледа да се поново игра иста представа. Да је са Хрватима исто тако тешко живети као и са Србима изгледа да смо у неку руку схватили. Сада постаје све очигледније да ће Срби морати да буду замењени са неким другим, у неким случајевима можда са Истранима а у другим са Херцеговцима.

28. август ’95. Приликом путовања возом, који га је одвео из Загреба у Сплит кроз „Крајину“, праћен са више од 1.000 хијерарха, председник партије на власти и шеф хрватске државе дао је Слободној Далмацији интервју, индикативан по много чему. Сплитски дневни лист објављује га данас. „Врховник“ је почео тиме, да је искорењивање са хрватске територије сецесионистичке „Републике Српске Крајине“ и целокупног њеног становништва учинило да, како је рекао, најзад нико више са хрватске територије неће моћи да угрози нашу слободу, како је била угрожавана од Книна и свега онога што је он значио као четничка јазбина... На констатацију новинарке Олге Рамљак која га је интервјуисала, да се често Хрватима приписује кривица за бекство Срба из Хрватске и долазак у ту земљу хрватских избеглица изгнаних због реакције из Војводине и из Босне и на питање, да ли је овај масовни феномен егзодуса становништва могао да се избегне и какве ће бити његове последице, Туђман је дао једну изјаву. Рекао је, још крајем 1992, приликом сусрета до којег је дошло у Женеви између хрватске и српске делегације, то јест између мене са једне стране и Добрице Ћосића и Милошевића са друге, ради усаглашавања корака које треба предузети на путу нормализације односа, било је одлучено да се отворе дипломатски уреди Хрватске у Београду и Србије у Загребу... Уреди који од пре неколико година функционишу регуларно. Али лидери Хрватске и Србије су се споразумели и да „дозволе добровољно пресељавање народа са одговарајућих територија“. Било је заиста лако предвидети - наставио је Туђман - да један део становништва неће пристати да живи у независној Хрватској и да ће се за један део хрватског становништва, од Косова до Војводине, створити неповољна клима за даљи останак у Србији. Наша идеја била је дакле, да дође до једне хуманитарне размене становништва у склопу историјске нужности и нормализације хрватско-српских односа, али и будућности тих односа. Међутим, десило се што се десило и, ван трагедије тога света, резултати ће бити позитивни јер ћемо избећи да трпимо улогу Срба у Хрватској коју су они имали од турских времена до данас... Сада се схвата разлог због којег Милошевић није интервенисао да одбрани „браћу Србе у Хрватској“. Споразум о њиховом тамањењу и о „хуманитарној размени становништва“ био је поштован. А Туђман, као ни Милошевић, нема никаквог

10

разлога данас да лије сузе због трагедије једног милиона Срба и Хрвата који су искорењени из земаља њихових предака, њихове вековне историје. За Туђманову Хрватску је важно да се отарасила 500-600.000 Срба, да је са своје територије искоренила оно што су лидери партије ХДЗ означили као „вековни српски рак у хрватском телу“. Новинарка је обелоданила нову појаву: немају сви Хрвати који су 1991. били приморани да напусте Крајину, намеру да се тамо врате сада када су Срби истерани отуда. Туђман је одговорио да ће хрватске власти морати да подузму неопходне мере, прибегавајући обавезним одлукама и законским декретима да би приморале људе да се врате у тај крај и да се уселе у куће које су на располагању, у куће које су остале читаве. Не би било лоше, напротив, да се прибегне радним обавезама за цело становништво Хрватске... У Хрватској се радна обавеза састоји у војном регрутовању за извођење јавних радова добара која је напустило српско становништво „Крајине“? Једноставно, одговорио је Туђман: власништво над кућама и земљом која је некада припадала већини (српској) становништва прећи ће на државу. И даље: одлука је већ донета на седници Националног савета за безбедност: биће објављени закони на основу којих ће напуштена добра бити подржављена. То ће дозволити хрватским избеглицама које стижу из Босне, из Војводине и из Срема, али и другим Хрватима, да се настане (у Крајини) са сигурношћу да неће бити истерани из тих кућа... Туђман је, једном речју, од сада искључио било какву помисао на повратак Срба у њихове куће и на њихову земљу у Хрватској; од сада је решио да национализује та добра, јер то је у интересу - објаснио је - не само људи који ће отићи тамо да живе, него и хрватске државе. Решићемо ствар или модификујући закон и за то је већ започела парламентарна процедура, или владиним декретом који ће имати снагу закона. Влади сам већ упутио директиву у том смислу. Али предвиђених измена има много. За почетак, Туђман има намеру да распусти Загребачки парламент, затим да измени уставни закон о правима мањина ил да их сузи али, нарочито да би избрисао „Области са аутономном управом“ које је требало да функционишу у регионима са већином српског становништва и да би се поништила норма изборног закона која се односи на „пропорционалну заступљеност српске мањине и других националних мањина у Парламенту Хрватске“. Узимајући у обзир чињеницу да су „Срби добровољно напустили Хрватску, дошло је до стварања такве ситуације - рекао је Туђман у интервјуу - која је сама по себи укинула норме уставног закона о правима мањина и одговарајуће норме изборног закона. Ми не чинимо ништа друго него узимамо на знање ову нову стварност... Туђманов циљ је да постигне, поред осталог, све више личне власти и да учини дина-мичним процес „хрватизације Хрватске“ чија следећа мета ће бити Истра. ХДЗ, Туђманова партија, држи већ пет година већину у Парламенту и може да учини, као што је увек чинио, готово све оно што хоће. Упркос томе Туђман хоће што је могуће пре да распусти скупштину. Зашто? Јер нису сви посланици његове партије јастребови, и нису сви увек били дисциплиновани. Осим тога, економска и социјална ситуација је катастрофална, криминал је достигао високи ниво, фаворизован корупцијом у свим доменима партије на власти јер би, у нормалним временима и у демократским условима, он био потучен. Сада Туђман не толерише поразе, још мање различита мишљења; тражи од својих апсолутно покоравање и неограничену власт. Пошто је постао дрзак због војних победа у западној Славонији, у Босни и у „Крајини“, жели да их до краја искористи и дође до плебисцита, до апсолутне доминације његовог режима и до исто тако апсолутне команде над сопственом партијом уз сигурност довођења у Парламент и у владу потпуно потчињених особа, поводљивих и послушних пред култом његове личности. Тако, још пре него што су садашњи парламент и влада могли да се изјасне, врховник Туђман је одлучио, путем једног обичног интервјуа, да наметне земљи превремене изборе, до краја ове године. И да би себи осигурао триумф, сам он ће бити на челу листе ХДЗ, партије која је од 1990. засела на власт у Хрватској.

Врховник не толерише поразе Бићу на челу листе моје партије - објаснио је Туђман јер без партије апсолутне већине каква је ХДЗ, не бих могао да добијем чврсту владу, не бих могао да добијем већину у Парламенту и, према томе, не бих могао да доносим одлуке од такве важности какве сам доносио до сада и које су довеле до ослобађања овог региона, до Операције Муња, до Операције Олуја, до Лета деведесетпете (територијалних освајања у западној Босни, региону Бихаћа (а да би се омогућило Лето деведесетпете било је потребно да се створи Хрватска република Херцег-Босна и хрватско-босанска војска... Република и војска које босански Муслимани виде као трн у оку али које би у Туђмановим плановима хрватско-муслиманску федерацију морале да доведу до тога да постану привезак Хрватске, преко конфедералне везе која би имала своје упориште у Загребу, свакако не у Сарајеву.

30. август ’95. После Операције Олуја у Крајини, цела Хрватска се преобразила у пограничну војну крајину а границе Балкана су се преместиле на границе Аустрије, Мађарске и Италије. Председник

11

Хрватске моћи ће своје будуће политичке говоре да започиње са „Хрватице и Хрвати“, јер осим Хрвата у Хрватској није остао нико, Хрватска је постала једнонационална амеба... То су речи које је на једној конференцији за штампу изговорио Владимир Бебић, посланик из Ријеке, једини члан парламента из партије Социјалдемократска унија. Додао је: од хрватске политике целом свету је мука у стомаку. После Операције Олуја, Крајина је постала спаљена земља у коју се више неће вратити њени становници. Такозвано ослобођење Крајине, чији народ је побегао пред ослободиоцима, није резултат надмоћи хрватске војске, која практично није наишла ни на какав отпор, него договора Загреба и Београда, чији финале ће се одиграти у Босни поделом те земље. Сценарио такозваног хуманитарног егзодуса становништва написали су много раније Туђман и Милошевић и на њих пада кривица за овај ратни злочин... Гледам, слушам и не могу да поверујем својим очима и својим ушима: италијанска ТВ, која се одлично види у разним крајевима Хрватске, јавља да је десетак хрватских војника стигло у општину Сан Патрињано у Кориану, у Италији, да би се подвргли лечењу зависности од дроге. Војници, сви веома млади, потврдили су да су „били кљукани дрогом“ пре но што би били упућени на фронт да се боре да би били отпорнији на одбојност према ужасима рата у Босни и Крајини. Ако нисам погрешно схватио, локалне новине општине Сан Патрињано доносе низ интервјуа са војницима који говоре о хероину који су официри лекари давали најслабијима и онима који су одређивани за најопасније акције. Дрога „је била преписивана као медицина за душу, као лек који ти допушта да заборавиш и помаже ти да наставиш“. Није први пут, уосталом, да се користи дрога да би се повећала отпорност војника у борби. Хероин, прича Давор, 29 година, „дељен је два пута на дан: одлазио сам у пољску амбуланту да бих подигао моју дневну дозу, пола грама ујутро и пола увече“. „Био ми је заиста потребан - говори други у новинама - да бих имао храбрости да се суочим са оним грозним борбама у којима си, да би преживео, морао ти први да убијеш; да бих заборавио плач и престрављена лица деце поред тела мртвих родитеља.; да не би исповратио сву жуч коју имаш у себи, кад видиш своје другове ужасно осакаћене гранатама.“ Дељење дроге, према причама војника објављеним у месечнику, понекад је каснило и „иако ниси могао да будеш сувише зависан од кризе апстиненције, после два дана изненадне тескобе због потребе за дрогом биле су јаке: тако смо једног дана сишли у град и уперивши машинку у главу једног дилера, набавили смо дрогу“. Војници су затим потврдили да су такође дељени алкохол и пси-хофармаци разних врста, „али да би се обавиле опасније акције, да би се нападала села, да би се хладнокрвно клало и убијало, помажу снажнији анестетици и један токсикоман накљукан хероином или кокаином је идеалан“. Ноћас у 2.00 сата почела је ваздушна операција НАТО на српско-босанске положаје око Сарајева ради разарања војних положаја. Одмазда НАТО била је веома оштра. До 6.00 јутрос 57 авиона Сједињених Држава, британских, холандских и француских, који су пошли из Италије и са носача авиона Рузвелт у Јадранском мору, уништили су радарске, ракетне и артиљеријске положаје не само на брдима око Сарајева него и оне који се налазе око Тузле и Горажда. Око 17.15 српска ракета оборила је један француски мираж 2000: двојица пилота искочили су падобранима. У 21.00 настављени су ноћни напади... Спремам се да легнем кад факс поче да зуји. Тања Олујић, бивша директорка Телевизијског студија у Ријеци, која је избрисана са тог места када је Туђман дошао на власт у Хрватској (Тањина „кривица“: српске је народности), даје ми неколико бележака. „Могу ти послужити за приповетку“, дописује на дну поруке факсом. Белешке се односе на доживљај једне жене од 75 година која је дошла у Ријеку из Крајине. То је прича о Даници Р. Њена кућа се налази на главном камионском путу Лике, на месту где скреће према Удбини. Даничини син и брат напустили су кућу и село да би се придружили бескрајним колонама српских избеглица који су напустили Крајину у дане хрватске „Олује“. Даница није хтела са њима, одлучила је да остане у својој кући у којој је, једва пре два месеца, умро њен муж. „Оваква каква сам, слаба и болесна, куда да идем?“ Када су дошли хрватски војници, затекли су је у кући, у њеној црној удовичкој хаљини. Један од војника одмах је насрнуо на њу. Покушао је да завуче руку међу старичине дојке, тражећи, како је рекао, сакривени новац. Жена се побунила. Ни њен муж никад током 50 година брака, није себи дозволио тако нешто. Војник је ударио старицу. И његови другови почели су да је ударају ногама и рукама, и најзад су из старичиног грудњака извукли смотуљак од 3.000 немачких марака. „Видиш? Четникиња је хтела да нас повуче за нос!“ Да би је казнили, исцепали су јој камама сву хаљину коју је имала на себи, све рубље које су затекли у кући, сву одећу коју су нашли у ормарима. Узели су затим телевизор и телефонски апарат; извадили су из фрижидера храну, разбацали је по земљи и изгазили. Пошто су завршили са пљачком, отишли су из куће, и оставили стару жену окрвављену, сломљену од бола, без хране, без светла, без воде, без обуће и без одеће. Мало касније наишао је неки други војник. Потресен изгледом ове измрцварене жене, отишао је да нађе хлеба и воде, нашао је и нешто парадајза и све то донео сиротој несретници. На крају јој је оставио 100 куна (нешто око 35.000 лира) и упитао да ли има неког од родбине. Да, жена је имала рођаке у Ријеци. После неколико дана, добри војник телефоном је обавестио рођаке Данице Р.: „Жива је

12

и чека вас. Дођите по њу.“ Када је дошла у Ријеку, српска старица се јада само због једне ствари: Због тога што не зна име оног војника који је спасао. Младић у униформи рекао јој је само да је Истранин из Бузета. Друга прича је о Милени С. жени од 29 година. Хрватска војска већ је почела да се шири по Крајини и дошло је до општег бежања становништва. Миленина мајка трком се упутила кући, са њиве, да би пустила стоку из штале, зграбила неколико ствари па и сама побегла. Милена, мање ужурбана, ишла је за њом на већој удаљености. Када је стигла у село Кијање Горње, једно од толиких раштрканих села Лике, није затекла више никога. И њена мајка је била нестала и њена кућа била је празна. Шта да ради? Свуда около одјекивале су експлозије граната и рафали из аутоматског оружја. Милена је одлучила да се затвори у кућу и чека. Напустила је кућу само када је, пошто је пала ноћ, у насеље изненада упала патрола хрватских војника. Успела је да се извуче иза куће, непримећена. Пошто је тако умакла плашећи се групног силовања, млада жена лутала је неколико дана по шумама. Једног дана чула је како је неко дозива: „Еј, мала!“ Жена се окренула. Из једног аутомобила у којем су била четири човека у маскирним униформама и са црним марамама везаним око главе, изненада је испаљен рафал. Четири метка погодила су девојку која је пала у јарак недалеко од пута. Ауто са војницима се удаљио, девојка је остала да лежи у јарку, целу ноћ. Од четири ране, две су биле тешке. Падала је киша. Девојка је више пута покушавала да устане, али није успела ни да се покрене. Нашли су је други хрватски војници који су пролазили туда следећег јутра. Подигли су је, констатовали да још дише и однели је у болницу у Госпићу. Из Госпића су је пребацили у ријечку болницу, где ране полако зарастају. Милена не зна шта је било са њеном породицом, не зна куда да иде када буде отпуштена из болнице, ни ко ће платити трошкове њеног лечења. Љубомир С. и његова жена живели су у селу Нунић, у близини Книна. Остали су код куће, чекајући хрватску војску, али нису их пустили да остану у својој кући. Војници са шаховницом на униформи одвели су их рекавши им: „Идемо за тренутак до команде, да ставите један потпис и одмах ћете се вратити натраг.“ Пут је дуго трајао. Љубомир и његова жена, он 70 а она 65 година, били су искрцани у једном концентрационом логору подигнутом на периферији Задра, „Сабирном центру“. После неколико дана одвели су их у Ријеку где имају једног сина. Син их је окрепио али, пошто није био у стању да их издржава, саветовао им је да се врате у Крајину, у своју кућу. Љубомир и његова жена вратили су се у Нунић, село које је пре рата било настањено пола Србима а пола Хрватима. Хрвати су се вратили; једини Срби који су нашли нетакнуту кућу и стоку су они, Љубомир и његова жена. Јавили су сину да су добро и да кућни суседи Хрвати добро поступају са њима. У селу Глуговићу, у близини Кистања, остало је 11 становника, сви Срби и сви старији. Данима су подвргнути саслушавањима у полицији, која их ипак оставља у њиховим кућама. Полиција међутим не спречава - групе пљачкаша, најчешће цивила, да круже селом и пљачкају куће. Полиција уопште не реагује. У Плашком и у другим местима Кордуна куће које су напустили Срби већ су додељене Хрватима који су стигли из Бањалуке. Запоседају се и оне куће чији власници се налазе у Хрватској и хрватски су грађани... Последња „причица“. Њу сам, међутим, прочитао у једном хрватском истарском листу. У једно српско село које је остало готово потпуно пусто на ослобођеној територији, довучена је и изложена на малом главном тргу лешина једне од хиљада угинулих крава после бекства власника. Они који су орга-низовали ритуал излагања претходно су крави одсекли вимена, ископали јој очи, распорили тело целом дужином. „Хтели су тако да оставе поруку.“ Да ли треба објашњавати коме је била намењена? Оном малом броју Срба, који су сви веома стари и који су остали у селу. Као што је уобичајено, једине истине о ономе што се дешава у бившој Југославији долазе од посматрача ОУН са терена. Представник светске организације у Загребу Крис Ганеш саопштио је данас да са територије сектора југ и север Крајине, која је већ више од 20 дана под пуном контролом војних и цивилних власти Хрватске, „и даље стижу вести о новом пљачкању и паљењу кућа које врши хрватска војска“. Такође и даље се наилази на лешеве убијених особа. Извештаји посматрачких екипа ОУН свакодневно помињу претње упућиване Србима који су остали у Западној Славонији („Крајину“ су Хрвати ослободили првих дана маја) да би и њих приморали да оду, а остало их је мало више од 2.000. У Книнској „Крајини“ и Глини међутим, од 250.000 Срба, остало је мање од 1.000 а и њих последњих дана приморавају да се иселе. У Ријеку је стигло десетак стараца, на далматинско острво Обоњан прогнано их је 89, други су разбацани по разним местима Хрватске. „Упркос опоменама упућеним хрватским властима - рекао је Ганеш - оне још нису наредиле да ове акције престану, или се наређења из Загреба не поштују.“ Према неким изворима, откривена је једна масовна гробница код Петриње, али Ганеш није о томе обавештен. Читам документ који је саставила мисија Међународне хелсиншке федерације за људска права а који се односи на Крајину. „Снима“ делимично ситуацију на оној територији коју су Хрвати поново освојили, онако како се она представила мисији у дане 17-19. августа.

13

У разговорима које је имала са представницима 710 српских цивила из Книна и околине, који су се склонили у касарну Плавих шлемова (где се и сада налазе), сазнало се да готово сви намеравају да оду из Хрватске јер „не верују да би, када би се вратили у своје куће, били заштићени од хрватске војске или полиције, плаше се да би им били угрожени животи ако остану у Хрватској“. „Они желе да оду, није важно у коју земљу, само да тамо није рат, да би могли да живе у миру а да не буду инстру-ментализовани од политичких лидера. За многе од ових избеглица ово је већ други или трећи егзодус.“ „У разговору са њиховим представницима, Банком Пуповцем, Душаном Чолаком и Сандром Оливерић, дознали смо да су многи разматрали могућност да остану у Хрватској (то је разлог што нису избегли из Крајине пред хрватском војском, него су само потражили уточиште и добили га, у касарни ОУН), али пошто су неки од њих напустили сабирни логор и видели пљачке, пожаре и разарања којима су биле изложене њихове куће и када су саопштили другима који су се склонили у касарну шта су видели, већина избеглих одлучила је да оде из ове земље.“ „Многи од избеглица са којима смо разговарали плашили су се да нам дају податке о себи. Од више од 700 избеглица, само њих шесторо осетили су се довољно заштићени да нам испричају шта им се догодило.“ Извештај због тога спаја казивања ових шест особа, али подвлачи: „Претпостављамо да има веома много таквих случајева.“ Прву причу је испричао Винето Драгићевић. Група од 20 српских цивила, путовала је 5. августа камионом у правцу логора Плавих шлемова. Кад су се приближили селу Ковачици приметили су групу хрватских војника који су сместа отворили ватру на возило и убили три особе ранивши друге три које су остале напуштене на путу, без помоћи. Једној старијој жени, Мари Драгићевић, чији муж је убијен из заседе, откинули су неколико прстију десне руке. Пуцао јој је у руку, из пиштоља, са мале удаљености, један хрватски војник. Затим су остали преживели цивили одведени као заробљеници. Винето Дра-гићевић успео је да побегне и преда се Плавим шлемовима. У поименичном списку убијених, рањених или заробљених, који је хрватска војска предала посматрачима ОУН, нема имена убијених, рањених или ухваћених код Ковачица. Друга прича. Ненад Дуковић, његова жена Неђељка, њихово новорођенче од само 45 дана и Неђељкин брат, Драган Мирковић, налазили су се у својој кући када је почела канонада хрватске артиљерије у зору 5. августа, мало пре 5.00. Када је наступило вече, за време паузе у бомбардовању, изашли су из куће да би нашли неко боље склониште. Док су бежали, њихов ауто се блокирао због квара, усред једне улице у Книну. Пошто су напустили ауто, потражили су уточиште у подруму велике стамбене зграде у центру града. У зору 6. августа, по завршетку последњег тешког бомбардовања, зачули су гласове хрватских војника који су се кретали улицама града испаљујући насумице рафале у разним правцима. Војници су продрли и у зграду у коју су се склонили чланови омање породице Дуковић, пронашли их и сместа наредили двојици мушкараца, Ненаду и Драгану да пођу са њима. Жена са новорођенчетом одведена је међутим у логор Плавих шлемова. Упркос свим трагањима, Неђељка (она је извор ове приче) није више успела да дође до вести о мужу и брату. Нестали су као да их није ни било. Њихових имена нема у списковима које су хрватске власти доставиле представницима ОУН и Међународног Црвеног крста. Трећа прича. Тринаест особа путовало је приколицом коју је вукао пољопривредни трактор, када их је у близини Врбника 5. августа, око 10.00 ујутро, зауставила једна патрола хрватске војске. Једној младој жени и њеном момку у војничкој униформи, али ненаоружаном, Живку Стојакову, војници су наредили да сиђу са приколице. Чим су њих двоје стали на земљу, један хрватски војник је без иједне речи уперио своју аутоматску пуску Ак-47 на Стојакова и испалио један рафал. Убио га је пресекавши га у висини груди. Девојку, међутим, која је била приморана да се скине, силовали су на смену сви војници патроле, у присуству других цивила који су остали у колима. Када су сви задовољили своје Сексуалне нагоне, насилници су кренули да ликвидирају и девојку. На срећу спасена је доласком веће групе војника једног одељења из Вараждина. Они су је одвели после неколико сати пред логор Плавих шлемова и ту је оставили. Девојка, која је пријавила догађај мисији Међународне федерације из Хелсинкија, није знала да каже шта је било са осталих 11 цивила. У логор ОУН у Книн нису никада стигли. Четврта прича. Ратомира Татомира из Книна, годиште 1943. и Драгољуба Чупавића из Отона, годиште 1967, ухватли су хрватски војници, али њихова имена не појављују се ни у једном званичном списку заробљеника. Особа која је испричала о њиховом хватању међународној комисији, тврди да је видела и више од 20 лешева цивила - мушкараца, жена и деце - у близини куће која носи број 1 у улици Краља Петра у Книну. Пета прича. Никола Бјелов, који се склонио у касарну Плавих шлемова у Книну, вратио се у свој стан у граду са намером да ту остане, под хрватским властима. Био је 7. август. У свом стану затекао је четири војника хрватске војске који су га напали и изударали наневши му низ озледа, избацивши га после тога из стана. Није му остало ништа друго него да се врати у логор ОУН где се и сада налази.

14

Шеста прича. Једна старија жена вратила се у свој стан у Книну да узме драгоцену цевчицу потребну онима који због трахеотомије имају отвор на душнику а којом се служио њен муж. Она и муж су иначе нашли уточиште у логору ОУН. Затекла је стан опљачкан и полуразрушен. Вратила се у логор празних руку али, на срећу, неповређена. У стану је била затекла неколико хрватских војника који су, пошто више нису имали шта да опљачкају, претресли жену и узели јој последњи новац који је имала: 100 немачких марака. Један војник јој је рекао: „Нису вам више потребне марке, можете се послужити кунама.“

Злочини специјалне групе паликућа Хрватска влада је тврдила да је 21. августа поводом познатог напада хрватске војске из Крајине побегло 154.079 Срба и да ће сви бити добродошли у Хрватској ако пре или касније пожеле да се врате. Једва неколико дана после тога Загреб је негирао било какву могућност правог и једноставног повратка ових својих грађана, остављајући отворена врата само „појединим личима“ чије ће молбе за повратак на сопствена имања и куће, уз обавезне документе које је немогуће добити, бити решаване од случаја до случаја. Ни цифра избеглица не делује истинито. Разни извори увећавају на преко 250.000 број Срба, хрватских грађана, који су напустили територију такозване Крајине. Највиши представници хрватске владе и сам шеф државе Туђман одбили су као лажне и неосноване оптужбе упућене хрватској војсци да је повредила грађанска и људска права у операцији поновног освајања Крајине (5-7. августа) и после тога. „Чињенице су у великој контрадикцији са овим тврдњама“, чита се у раније наведеном извештају Међународне федерације за људска права из Хелсинкија (IXF), која је прикупила обимну докумен-тацију о „систематском разарању и пљачки српских кућа и јавних зграда од стране хрватске војске (ХВ), хрватске цивилне полиције и специјалних група паликућа“, одељења која још увек настављају своју акцију на овој територији. „У Крајини се настављају пљачке и подметања пожара“, рекли су и јуче представници ОУН у Хрватској. Контрадикторне су исто тако тврдње и подаци хрватских власти који се односе на цивилне жртве ратне операције и на укупан број мртвих у Крајини, тврди извештај IXF, и наставља: „Постоје индиције о једној масовној гробници на книнском гробљу и другим колективним гробницама, али у овим околностима не располажемо тачним информацијама.“ Са друге стране „велики број опљачканих и оштећених зграда које је забележила ова комисија IXF на територији Книна, и недавна одлука хрватске владе која налаже свим српским избеглицама које су напустиле Хрватску, а које желе да се врате у своје куће, да приложе уверење о хрватском држављанству издато од оп-штинских власти у којима се сада налазе избеглице“, (то јест у Србији и у крајевима Босне и Херцеговине под српском контролом) „показују да хрватска влада нема нимало воље да створи услове који би олакшали Србима повратак“. Информације које је прикупила мисија IXF - коју чине Дардан Гаши, Виљем Хејден, Петра Клајн, Петар Мркаљ (Хрват) и Бјорн Енгесланд - показују да су у Крајини увелико била повређена људска права и међународни закони, чак иако су хрватске власти практично спречиле чланове мисије да изађу изван града Книна, образлажући ово ограничење кретања немогућношћу да гарантују сигурност и неповредивост личности. Прикупљене информације, стога су парцијалне и не обухватају велики део територије Крајине са које су међутим стигле пријаве кршења људских права. У извештају се чита да „хрватске власти нису успеле да објасне на убедљив начин пљачкање и спаљивање кућа, убијање цивила и судбину несталих“. И даље: „Располажемо непосредним доказима о систематским паљевинама и пљачкању стамбених кућа, јавних зграда и приватних предузећа од стране хрватске војске, цивилне полиције и специјалних полицијских јединица, које су извршене после првих 30 сати Операције Олуја.“ Сама мисија IXF била је сведок злочина које су починиле специјалне „групе паликућа“ и описује неколико догађаја. „Војници једне специјалне групе, опремљени противтенковским оружјем и бацачима пламена усмерили су ово оружје на куће за становање у сектору Булајуша, између Дрниша и Книна (непосредно залеђе Далмације).“ „На терито-рији која окружује Кистање, лица у цивилној одећи, која су се представила као државни службеници гађали су стамбене куће које су, одмах после њихове акције, биле виђене обавијене пламеном.“ „Ова мисија IXF посетила је 17. августа Кистање и видела групу од четири војника како улази у куће и како се креће око зграда у главним улицама насеља. Док је мисија још била присутна у месту, стубови дима почели су да се дижу из зграда на главном путу који води у Кни.“ „На југу градића Дрниша, у правцу Книна и у непосредној околини Книна, стотине зграда су опљачкане и запаљене. Варошица Кистање, која је имала око 2.000 становника, на крају је потпуно опљачкана и спаљена. Село Срб изгледа потпуно спаљено. Градић Доњи Лапац је разорен 70 одсто. Места Сиверић, Косово, Врбник, Радучић, Кричка, Ивошевићи и Загровић озбиљно су оштећена. Многа од ових села немају више ни табле са својим именима, уклонили су их хрватски војници. Пролазећи овим крајевима чланови мисије су видели велики број кућа у последњој фази догоревања. Када је наступило вече, 18. августа, док су се пребацивали из Книна у Дрниш, чланови ове мисије зауставили су се и фотографисали једну уништену

15

зграду коју нису видели да гори када су поред ње прошли ујутро истог дана. Мисија се вратила на исти део пута у сумрак 19. августа и фотографисала друге куће док су догоревали њихови остаци. Ове куће нису виђене да горе тога дана, у рано јутро, када је мисија први пут прошла тим крајем.“ „Чланови мисије видели су и куће на којима је било написано „Хрватска кућа“ и „Не дирај, ово је хрватска кућа“, а такође и куће изнад чијих врата или са прозора су се вијориле хрватске засраве.“ Извештај се касније задржава на ситуацији у бившем „главном граду“ Крајине: хрватска бомбардовања поштедела су центар Книна али, кружећи по граду аутом и пешице, чланови мисије „констатовали су да су и куће које је артиљерија поштедела, систематски и потпуно опљачкане. Највећа штета учињена је пљачкањем.“ Уз то: комисија војних посматрача ОУН констатовала је у Книну да је 21 зграда тешко оштећена а 23 друге претрпеле су мања оштећења од бомбардовања топовима хрватске војске на почетку операције поновног освајања, док су друге 24 тешко оштећене а 23 су претрпеле мања оштећења од пожара подметнутих после освајања. Постоје бројне информације објављене од стране власти из Загреба које се односе на цивиле затечене у Книну после првих 30 сати Операције Олуја, али све су међусобно контрадикторне. Пошто је ово констатовао, извештај мисије IXF тврди да су његови чланови имали прилику да разговарају са разним особама које су се затекле у граду за време уласка хрватске војске у њега, после бомбардовања топовима. „Задржавајући се на овим разговорима изгледа да су пљачку у првом таласу извршила одељења четврте и седме бригаде ХВ која су прва ушла у град.“ Са своје стране представник ОУН у Загребу изјављује да су „пљачкања у другом таласу извршена од стране полиције и специјалних полицијских јединица“. „Чланови мисије IXF имали су више пута прилику да виде групе војника како возе аутомобиле без таблица, претрпане робом опљачканом по кућама и продавницама.“ На локалитету Ивошевићи, чланови мисије пронашли су две направе Ма-23, нагазне мине које су коришћене и за разарање кућа и путева. Неколико минута после овог проналажења, четири полицајца из специјалних јединица, који су избили иза једне куће, појавили су се на улици и упутили трком ка месту где су стајали чланови мисије IXF. У једном тренутку поделили су се на две групе и уперили оружје, спремни да отворе ватру. Одустали су када су се уверили да чланови мисије нису били српски цивили. Пошто су их подвргли брзом саслушавању, „позвали“ су их да напусте зону којом још „харају српски терористи“ како су рекли и која је због тога несигурна.

Игра са цифрама „Готово све куће на том локалитету које су видели чланови мисије биле су у различитом степену оштећене пожарима и пљачком.“ И даље: „У Кистању су чланови мисије констатовали да је једина зграда која је остала нетакнута, православна црква. Када су упитали једног пуковника хрватске војске задуженог за информисање како то да цркве нису биле порушене, одговорио је: „Не желимо да личимо на Србе.“ Овај одговор је веома занимљив, нарочито јер хрватске власти тврде да су пљачке и паљевине дело појединих хрватских цивила обузетих осветничким осећањима и да је властима тешко да спрече овај излив емоција. Ако хрватски цивили руше српске куће, зашто нису порушили све православне цркве? И ако су хрватске власти успеле да заштите све православне цркве, избегавајући њихово рушење, зашто не успевају да заштите српске куће?.“ Хрватски командант војног округа Книна, генерал Иван Чермак, предао је мисији IXF три поименична списка који, по њему, садрже информације о 86 особа сахрањених у заједничкој гробници на Книнском гробљу и четврти документ у којем се пона-вљају имена тих особа и наводе датуми и места на којима су убијене и датум и место на којем су сахрањене. Места у којима су се догодила убиства: у Стрмици и Косову; дуж пута између Грачаца и Отрића; Отрић и Зегара; болница у Книну; Горњи Биљани и Доњи Срб; на путу између Срба и Доњег Лапца; у шумама Срба, Брувна, Мазина, Подграђа, Буконица; у касарнама Голубића и Книна; у Чистој Малој, Крички, Ивошевићима, Фркапићима, Биочини; у једној кући у Доњем Лапцу; у Бијелини, Житнићу, Смрђелима и Дрнишу. Испитујући и упоређујући ове спискове/документе без напора се може закључити да су лажирани или импровизовани. Али пре задржавања на цифрама, мисија саопштава следеће: хрватски официр за везу са страним посматрачима, Карољ Донда, потврдио је да су у свим фазама идентификовања и сахране лешева присуствовали и сарађивали представници Међународног Црвеног крста. Пре повратка у Беч 21 августа, чланови мисије IXF дознали су у загребачком седишту Међународног комитета Црвеног крста да их нико није консултовао, нико од њих није присуствовао ни идентификацији нити сахрани лешева ни на книнском гробљу нити било где друго! Дан пре доласка мисије IXF, посматрачи ОУН избројали су у заједничкој гробници 96 Хрвата. Генерал Иван Чермак изјавио је мисији IXF да су у тој гробници била сахрањена 84 војника, од којих 74 босанска Србина (!) и два цивила. Спискови које је он сам предао мисији, међутим, казују да су сахрањени: 16 цивила и 7 војника убијених између 6 и 7 августа, 4 цивила и 22 војника убијена између 8 и 9 августа, 21 цивил и 28 војника убијених између 10 и 13 августа. Сабирањем се добија цифра од 41 цивила и 62 војника, укупно 130! Али ова „мртвачка“ игра са цифрама није завршена. На питање о цивилним губицима, 18

16

августа, генерал Чермак је одговорио да је убијено 108 војника АРСК (Армија Републике Српске Крајине); 18 цивила били су жртве бомбардовања Книна а других 15 цивила нађени су мртви у околини Книна. Из докумената које је предао сам Чермак произилази да су друге жртве операције, српски Војници и цивили, сахрањене на гробљима у Задру, Грачацу и Кореници: 31 цивил и 8 војника на гробљу у Задру, 3 цивила и 18 војника на гробљу у Кореници, 16 цивила и 18 војника у Грачацу. На крају се наводе 12 цивила и 14 војника за које се не зна где су сахрањени. Збир мртвих је: 62 цивила и 58 војника који, заједно са онима већ наведеним у списковима, чине укупно 101 цивила и 120 војника само за округ Книн. Али у списку се не појављује неколико десетина цивила чије лешеве је пронашло и идентификовало особље ОУН, тако да се може претпоставити да су Чермакови спискови, поред тога што личе на подвалу, увелико непотпуни. У извештају IXF се чита: „Из разговора које су водили чланови мисије са избеглицама у касарни ОУН у Книну сазнали смо за многе случајеве у којима су цивили послужили као мете па су убијени или рањени. Бројна су исто тако била сведочења оних који су, бежећи у правцу касарне Плавих шлемова, видели на путу многе лешеве. Ове избеглице били су сведоци убиства, укупно 24 цивила и двојице војника. Набројали су исто тако 8 рањених и 18 несталих цивила. Ниједна од убијених особа, које су они навели, не налазе се у списковима које су нам предале хрватске власти. Једна жена је изјавила да је видела многе лешеве, готово све цивиле, на путу који је прешла да би дошла у касарну.“ И даље: „Четири леша цивила пронашла је у Загровићима 16. августа једна група ОУН за људска права. Тела су лежала око недељу дана: три су имала на глави рупе од метака, четврти се налазио у стању распадања због чега није било могуће утврдити узрок смрти. Тројица, убијених хицима у главу са мале удаљености, имали су педесетак година: једном од њих била су откинута три прста десне руке (палац, кажипрст и средњи прст које Срби спајају да би се прекрстили на православни начин). У Звјеринцу, леш једног цивила нађен је испред спаљене куће.“ Генерал Ален Форан, Канађанин, изјавио је да је видео 22 леша жена, мушкараца и деце (два у војним униформама), разбацана по главној улици која води у книнску болницу. Особље ОУН видело је неколико цивила убијених при покушају да се домогну касарне Плавих шлемова, погођених гранатама хрватских бацача испред главног улаза у ову касарну. Тела ових цивила никад нису предата службеницима ОУН. Један цивилни посматрач ОУН, који се прикључио групи „Акција за људска права“, изјавио је да је цивилних жртава било далеко више него што су пријавиле хрватске власти. Каже да је видео, кружећи путевима око Книна, многе напуштене аутомобиле, избушене мецима и са траговима крви на седиштима. На улицама града видео је исто тако „нешто што је личило на масовне гробнице“ а све зграде имале су трагове пљачки, разарања, пожара. Повереник хрватске владе за цивилна питања у Крајини, Петар Пашић, изјавио је мисији IXF 18. августа да је велики део разарања која су се догодила у Крајини после њеног ослобађања дело цивила подстакнутих духом освете, али посматрачи имају и превише доказа да су она била дело војске и специјалне полиције. Потврдивши налазе посматрача ОУН, чланови мисије су написали да су видели „много аутомобила и трактора изрешетаних мецима и других цивилних возила која су здробили тенкови, која су такође носила трагове крви“. Један старији војни посматрач, пуковник Штајнер Хјертнес, изјавио је мисији IXF да је два дана после престанка топовских бомбардовања Книна могла да се чује непрекидна пуцњава из индивидуалног оружја по градским улицама и кућама и у околним зонама; није се радило о борбама нити о пуцњима због славља, него о правим акцијама чишћења, једне градске четврти за другом, куће за кућом: о лову без милости на становнике који нису успели да умакну. Други официр је такође изјавио да је наишао на једног војника хрватске војске који је говорио перфектно енглески америчким акцентом; рекао је за себе да је плаћеник на челу једне групе наоружаних специјалиста за ликвидацију „четника“. И даље према изјави пуковника Хјертнеса, плаћеник му је показао леш човека кога је он убио само једним метком у потиљак пошто се тај човек већ био предао. Према сведочењу пуковника Хјертнеса, хрватска артиљеријска канонада на Книн у првих 31 сат „Олује“ била је сконцентрисана на три војна циља: зграду у коју је сместила своје седиште „влада“ Крајине, касарне војске Крајине у северном делу града и војна складишта на истоку Книна. Топовска паљба тако је изведена - изјавио је пуковник - да посеје панику у масу становништва и срп-ских војника.И у последњим сатима њиховог боравка у зони Книна, у понедељак 21. августа 1995, чланови мисије IXF забележили су овај догађај који се десио у селу Бијели Кланац, у општини Крњак: рођаци двеју жртава хрватске војне операције пронашли су у својој спаљеној кући остатке људских тела делимично угљенисаних, Десанке и Цвије Матијевића, обоје старих око 65 година. У близини ове исте куће, чланови мисије пронашли су друга два леша и она делимично изгорела. Неколико метара даље од ових тела, био је пронађен леш једног детета од око 10 година. Претпоставља се да је оно, пошто је успело да побегне из куће пре него што су га дохватили пламени језици, било убијено хицем из пушке или пиштоља. Тело је било у поодмаклом стању распадања када је пронађено и вероватно су га у међувремену делимично појели пси и свиње. Замољен да дâ објашњење о лешевима српских војника и

17

цивила који су пронађени са рупама од метака у глави, најчешће на потиљку и углавном о „егзе-куцијама по кратком поступку“ или које су хладнокрвно извршене очигледно са мале удаљености, генерал Чермак је дао следећи одговор: „По овим брдима могу се вероватно принаћи још 200 или 300 лешева са рупом у глави.“ Егзекуције по кратком поступку? 1. септембар 95. У Пазину, председник истарске регије Лучано Дел Бјанко (велики Хрват упркос имену и презимену) пожелео је добродошлицу за повратак кући младићима из Истре повратницима из кампање у „Крајини“. Када је поновио поздрав и на талијанском језику, омања група почела је да звижди, али је ућуткана једнодушним аплаузом осталих 2.000 присутних младића у униформи. Манифестација у част младих војника који су се тек вратили са фронта одржана је и у Умагу, једном од малобројних истарских градића у којем се - узимајући у обзир високи проценат припадника италијанске етничке скупине - поред хрватске, на тргу вијорила и застава Италије. Међутим, када је ноћ поодмакла и када се свечаност ближила крају, неко је хтео да узме и однесе, као трофеј отет од „непријатеља“, Туђману мрску тробојницу. Коме би могло да буде драго због ове, ко зна које по реду увреде нанесене једној националној заједници, нашој, која је хрватској војсци ипак дала стотине младића. Јавио се један од најближих сарадника Туђмана, један од јастребова партије на власти, Владимир Шекс, потпредседник парламента. На питање о судбини територија на којима су до 4. августа 1995. били у великој већини Срби и, као такве, предмет заштите посебног уставног закона којим су били створени „аутономни окрузи“ Книн и Глина, одговорио је: Тај део устава који се односи на Србе нема више разлога да постоји, демографска слика у Хрватској се променила. За неколико ме-сеци биће потребно расписати нови попис становништва да би се утврдио тачан број припадника етничких и националних мањина и, на основу тога, поново дефинисао уставни закон... Шекс није ура-дио ништа друго него објаснио Туђманову жељу, већ изречену 26. августа. Дакле, Загреб је дефи-нитивно порекао обећање да ће прихватити без ограничавања права српске избеглице које су побегле из Крајине када буду желели да се врате, без обзира када то буде, на своју земљу и у своје куће. Обећање је дао лично Туђман на почетку Операције Олуја и Туђман га је погазио три недеље касније. Сада Хрватска има намеру да уведе крута мерила која ће практично спречити повратак тог становништва. Сада сви призивају бога под националном заставом, али мањинама је све теже да живе у сенци победника и цркава окићених заставама. Представник ОУН у Загребу, Крис Ганеш, изјавио је данас да се и даље настављају пљачке и паљевине у северном и јужном сектору бивше Крајине. Ради се о појавама које су попримиле широке размере. Посебно су погодиле зоне које окружују мале градове Оточац, Кореницу, Сињ, Доњи Лапац, Плавно. Између места Зверинац и Дрниш ниједна кућа није поштеђена од ватре. Хрватске власти су наметнуле велика ограничења кретању посматрача ОУН дуж пута јужно од Грачаца. На путу између Плавче Драге и Слуња, 50 кућа које су прекјуче биле нетакнуте, данас су претворене у поцрнеле развалине. Решење проблема српских избеглица, које су се од 5. августа склониле у касарну ОУН у Книну, није нађено ни после нижа нових разговора које су највиши представници УНЦРО имали са Туђмановим председничким уредом. Хрватске власти инсистирају на свом захтеву да им се изруче 62 особе које се сматрају ратним злочинцима или кривцима за оружану побуну против хрватске државе. ОУН са своје стране инсистира на захтеву да окривљени буду саслушани у касарни Плавих шлемова, да би се спречило да буду изложени мучењу. Драго Пилзел, теолог световњак и један од најпознатијих католичких публициста у Хрватској, кога сматрају представником црквених врхова ријечке надбискупије, посвећује свој недељни коментар у дневнику Нови лист открићима мисије IXF која се односе на пљачке, паљевине и масакре који су се догодили у Крајини после ослобађања тог региона; злочине којима је делом био сведок, пошто се придружио међународној истражној мисији. Пилзелов коментар (под насловом „Држава није сакрамент“) почиње подсећањем екстремиста загребачког национал-шовинизма да, демократија има смисла само ако поштује достојанство људске личности. Пред доказаним гнусним делима почињеним у Крајини, а тврдоглаво негираним од стране хрватске владе, каже даље, ова наша демократија, иако често само симболична и сачињена од празних форми, налаже нам да дигнемо наш глас оптужбе. Дешава се међутим да бива оптужен за издају нације и државе онај који пријављује злочине и критикује заблуде режима. Настављајући са својим закључцима, Пилзел је обзнанио тешку климу која је одавно наступила у Хрватској, али која је постала још тежа у еуфорији због августовске победе у Крајини уз свакодневно непрекидно „величање митова нације и државе“ и прогањање критичких и слободних духова који се оптужују за „антинационално деловање“. Постала је текућа пракса оптуживање за „антихрватску пропаганду“ свакога ко се руководи „принципима неповредивости достојанства људске личности и њених добара“. Нажалост, додаје, и доајен хрватског католичког новинарства, дон Живко Кустић, чланком који се прошлих дана појавио у Гласу концила (Глас концила, Загреб), да је, ујединио свој глас са гласовима оних који би хтели да елиминишу са сцене целу једну категорију личности, то јест независне интелектуалце, браниоце људских права, једну врсту особа које нестају у општем процесу тоталитаризације у коју смо увучени... Убеђен сам - наставља Пилзел - да би добронамерност

18

дон Живка Кустића и овај пут дошла до изражаја да се придружио члановима мисије Међународне федерације из Хелсинкија и Хрватског комитета IXF, у посети крајевима ослобођеним недавно и, заједно са нама, и видео све оно што се тамо десило а што није смело да се деси после „Олује“... Дајући своја званична образложења, и католички коментатор Пилзел подвлачи да је такозвана „Српска ре-публика Крајина“ била четири године „негација сваког људског права“ и због тога осуђена на пропаст: „Правда, заиста, жели да злочиначка рука буде заустављена и да престану злочини.“ Постало је свакако неопходно да се оружјем ослободи хрватска територија из које су изгнани - као жртве насиља српских сецесиониста, са рањеном душом и телом - око 70.000 хрватских држављана; и било је немогуће да у тако широкој операцији каква је била „Олуја“ од 4. до 7. августа буду поштеђени цивили. Али не могу се умањити или негирати злочини почињени у операцији, не могу се прећутати плодови насиља и мржње који су никли на хрватском стаблу; не може се сакрити, пред толико много доказа, да је примарни циљ (а не последица) ратне операције, осим поновног освајања територије, био истребљење српског становништва. Да су мржња и освета водили умове и дела ослободилаца показују „пљачке, паљевине и насиља“ које је поменуо јавно, ето, и Пилзел, који сматра да је веома опасно одустати од захтева за бар минимум поштовања људских права, онај минимум од којег смо још увек далеко... Католички коментатор закључује своја размишљања истичући: а) хрватска влада наставља да толерише злочине у Крајини; б) покушава (безуспешно) да их заташка и да ућутка оног ко их пријављује; ц) спречава сваку непосредну иницијативу за олакшање повратка грађана српске етничке припадности „који би, међутим, имали сва морална и грађанска права да се врате пошто су били приморани да побегну у дугим колонама изазва-них „Олујом“. Унутар земље и у иностранству непријатеље Хрватске, као што то раде Туђман и разни дон Живко Кустићи суочени са пријавама злочина. Прави непријатељи Хрватске су они који, како тврди Пилзел, „и даље пљачкају, подмећу пожаре и убијају“ или - како је рекао изасланик владе из Загреба упућен у Крајину, Петар Пашић – „људи који су лаки на обарачу“ „који троше људске животе без икаквог разлога, оробљавају Хрватску, хушкају сиромашне против сиромашних, сваки дан безочно лажу, сужавају простор слободе и демократије“. Пилзел се пита: јесу ли нам можда пријатељи они који изјављују, као што чини министар Босиљко Мишетић у име наше владе, да Хрватска не жели да у њој живе особе које припадају неком другом народу? Јесу ли то можда они који, у име владе, имају намеру да легализују пљачке извршене у току операције „Олуја“, објављујући нови Закон о национализацији? Јесу ли то они који несретним избеглицама из бањалучке бискупије и из Војводине нуде Хрватску као коначно решење, мислећи тако да побољшају хрватску демографску ситуацију? Да ли су то они који обесхрабрују повратак хрватских и муслиманских избеглица у Босну и Херцеговину подржавајући тако српске мас-медије који оптужују католичку цркву да је организовала егзодус католика из њихових кућа и њихових парохија?.. Злочини које су починили разни Караџићи, Младићи, Шешељи, Аркани и други српски лидери у бившој Југославији, добро су познати. Али њихова гнусна дела не могу служити као алиби хрватским екстремистима на свим нивоима, „који компромитују легитимност и кредибилитет хрватске државе и њене демократије“. Злочини српских лидера не смеју оправдати хрватске злочине нити спречити хрватске демократе да се боре за бољу Хрватску, за Хрватску која неће толерисати покоље, пљачке, разарања и да се боре чак - зашто да не - све док хрватски председник Туђман не престане да се претвара у Титову карикатуру, опонашајући све његове негативне особине. Хрвати и Муслимани који напуштају Босанску Крајину (Босанска Крајина, област Бањалуке) бежећи у Хрватску преко реке Саве, у висини Давора, били су протагонисти једног инцидента који је могао да изазове ужасну трагедију: велика скела која је, заслугом Еме Бонино и новцем Европске уније поправљена да би ишла и враћала се од једне до дуге обале реке, већ после свог првог преласка потопљена је на бедан начин. Избеглице - до сада их је прешло 17.000, скоро 1.000 на дан - вратили су се малим чамцима које су изнајмљивале српске чамџије за скупе паре. Они који су се укрцали на скелу успели су на једвите јаде да се спасу. Да би средила ту скелу, Европска унија је издвојила 7.500 марака. Почев од последњег дана августа, влада из Загреба има намеру да упути све контингенте избеглица на територију западне Босне коју је окупирала хрватска војска, а тачније у Гламочку Раван и на висораван Босанског Грахова одакле је истерано српско становништво у офанзиви крајем јула и почетком августа. По повратку кући прелиставам на брзину хрватске новине. Наставља се победничка еуфорија и исто тако, нажалост, призори дивљаштва у Крајини. Објављено је неколико докумената Хрватског Хелсиншког комитета. Пријављују нове догађаје који су се десили на северном сектору региона који је ослобођен и очишћен од Срба. У селу Храстовац Горњи пронађен је леш Миле Стојаковић; у селу Свињица пронађена су друга два леша неидентификованих цивила. Одвела их је војска или полиција, више се нису вратили а четворица цивила су нестали без трага: Дејан Јове Малбаша, ухапшен у Устићима, Богдан Милана Вукелић, Душан Грбе и Никола Милаковић, сва тројица ухапшени у Личким Јесеницама. На северном сектору бивше Крајине „паљевине кућа су биле мање бројне од оних регистрованих на сектору Книна,

19

ипак пљачке су биле систематске и тоталне“. У Рушевици, петнаест дана после ослобађања региона, још су се могли видети војници хрватске војске како возе тракторе који вуку приколице крцате опљачканим стварима. У селу Вилин Криж, у близини Крстиња, призор се поновио пред групом посматрача Комитета. И тако је било свуда, без изузетка. Понеко, на срећу, још налази храбрости да прстом укаже на зло. Друго данашње зло је програмирано пресељавање (неки говоре о депортацији) хрватских избеглица из Караџићеве Босне у крајеве западне Босне које контролише хрватска војска. Дневне новине Нови лист из Ријеке оштро коментаришу тужни догађај који је случајно избио на видело због побуне оних избеглица који су стигли у Шибеник пошто су путовали три-четири дана, под драма-тичним условима, кроз Хрватску. Далматински дневник Слободна Далмација, који је први открио догађај, даје наслов „Били смо отети!“, објашњавајући да су хрватске власти, укрцавши контингент од 240 избеглица у пет аутобуса, одвојили су на силу чланове једне те исте породице, тако да су рођаци неколицине тих несретника, својим аутомобилима пратили аутобусе који су кружили Хрватском без заустављања, осим када би дозвољавали путницима да обаве своје телесне потребе покрај пута, после чега су одмах настављали јурњаву у непознато. Одредиште се дознало тек када су се избеглице најзад побуниле, у Далмацији, одбијајући да да оду на раван Гламоч-Грахово која је остала пуста после бекства српског становништва. Према намерама Загреба, управо тај регион мораће да буде насељен Хрватима који су отерани из Бањалуке. У данашњем Новом листу из Ријеке, Јелена Ловрић објављује: Избеглице изјављују да су били насилно затворени, отети. Због тога захтевају да се врате у Давор да би се поново спојили са члановима породице од којих су одвојени... Друге избеглице, у конвојима као што су они што су стигли у Далмацију а упућени у Гламоч, дошли су у разна места на територији Хрватске, која су недавно „ослобођена“. Хрватске власти обећавају свима посао и смештај у кућама одбеглих Срба. Тешко је рећи како ће се завршити ова нова драма, али влада из Загреба свакако не поштује до-стојанство ових несретника. На њих се гледа само као на „људски материјал“ користан за насељавање, илити хрватизацију, територија отетих од Срба, у Хрватској и Босни. Они су етнички материјал - пише Ловрићева - погодан да попуни просторе који су остали празни. Хрватској је потребан што већи број Хрвата, како је рекао Туђман, да би населили новоослобођене крајеве. Мање или више исту ствар раде Караџић и Милошевић гурајући српске избеглице које су побегле или изгнане из Хрватске да запоседну куће Албанаца и Хрвата на Косову, Хрвата и Мађара у Војводини, Хрвата и Муслимана изгнаних из босанског региона Бањалуке. Оно што се дешава у Хрватској јасно је најавио Туђман, који је, отворено признао - пише Ловрићева - све оно у што се годинама сумњало. У такозваном „возу слободе“, подстакнут еуфоријом тријумфа а и нечим другим, отворено је рекао да сматра како је то што је Крајина испражњена од Срба основни услов постојања и сигурности хрватске државе... Туђман је дословно рекао: Будућност хрватске државе није могла да буде сигурна све док су се Срби налазили у Книну... Уз то Туђман није крио олакшање због њиховог одласка, откривајући на тај начин - пише Ловрићева - како је позив да остану на тој територији, који је упутио становништву на почетку операције поновног војног освајања Крајине био упућен само да би спасио образ пред светом... Сада је (у говору из „воза слободе“) тај народ назвао, како је рекао, карциномом, малигним тумором који је, у срцу Хрватске, разарао хрватско национално биће. И додао: Нема мо-гућности за повратак на пријашње стање... Није позвао тај народ да се врати. Напротив, цинично им је пожелео сретан пут, пропративши жељу мноштвом вулгарних израза, ружних, недостојних једног државника, дозвољавајући да му из срца изађу речи из којих су киптеле мржња и освета. Коментаторка Новог листа одмах затим додаје: Овде се ради о прецизном програму етничког чишћења како би рекао министар иностраних послова Кинкел, што доказује позив који је Туђман више пута упутио свим Хрватима расејаним на све четири стране света, од Бањалуке и Војводине до Чилеа и Новог Зеланда, да се припреме за повратак у Хрватску. Хрватска је празна и има потребу да буде попуњена, поновио је више него једном, обећавајући да ће онима који се буду вратили бити додељене напуштене куће и имања. Прогласио је за приоритетни задатак националне политике повратак Хрвата у домовину, од којег је једино важније ослобађање Вуковара... Према коментаторки, другим речима ради се о опцији „Сви Хрвати у једној држави“, која је идентична оној коју је својевремено лансирао Милошевић за Србе. Опције које претпостављају, управо, етничко чишћење, истребљивање и премештање целих народа, библијски егзодус који се одвија пред нашим очима. Егзодус који је, уосталом, већ пре три године договорио Туђман са Ћосићем и Милошевићем, како је овај први открио у разговору са новинарима Слободне Далмације пре неколико дана. Наравно, према Туђману била је договорена „хумана размена становништва“, „добровољно премештање“ али не успева све што се науми. После се видело - да кажемо као Јелена Ловрић - да је пројекат размене између Хрвата и Срба, и других етничких група, могао да буде остварен само на суров начин, ратним средствима. Друкчије многи грађани не би пристали да напусте своје куће... Али нехуманост поступања и извршени масакри на разним странама, нису обесхрабрили хрватског председника, који је уз све то у оном познатом интервјуу рекао: Изу-

20

зимајући трагедију ових људи, резултати ће бити позитивни, избећи ћемо да трпимо улогу Срба у Хрватској коју су имали од турских времена до данас... У пуном складу с Туђманом био је министар Јуре Радић који је, када се срео са групом Хрвата који су избегли из Срема, тврдио да премештање народа може да изазове фрустрације код избеглица али, са националне тачке гледишта је пожељно... Коментар Ловрићеве: Хрватска жури да попуни ослобођене територије да би спречила српско становништво које их је напустило и да покуша да се врати. Због тога је одлучила да врати из Немачке све хрватске избеглице, које су до сада тамо нашле уточиште, да би населили пусту Крајину, чиме ће у исто време, утерати у касу неку марку од награде коју ће добити од немачке владе. Можда се и у српске куће подмећу пожари (независни посматрачи кажу, систематски) да би се обесхрабриле српске избеглице које мисле да се врате... Холбрук, кога је Клинтон послао у бившу Југославију, недавно је разјаснио: „Срби из Крајине имају право да се врате у Хрватску. У противном имају право на накнаду за напуштену имовину.“ Понашајући се онако како се сада понаша, Хрватска показује да је спремна да плати накнаду (у некој даљој будућности) уместо да прими натраг српске избеглице. Са друге стране, накнада ће бити онолико нижа колико више Хрвата буде приморано да напусти куће и земљу у Србији, или у оном делу Босне који је под контролом српских власти. Једног дана државе бивше Југославије ће међу собом поравнати дугове, размењујући на папиру „имања дотичних држављана избеглица“. Србија и Хрватска сматраће чак и да су зарадиле: иако ништа нису инвестирале, добиле су оно што су желеле. Уз могућност, као додатак, да инструментализују изгнанике за политичке, партијске, изборне циљеве. И један и други режим моћи ће да се праве како су добри делећи туђе куће и имања онима који су све изгубили и који су изгнани из сопствене куће и рођене земље да би се обрели у новим, страним крајевима (упркос етничкој припадности), где ће бити непрекидно уцењивани због крова који им је „поклоњен“. Али, као што се видело, план режима из Загреба предвиђа и насељавање оне територије у Босни и Херцеговини на коју је Хрватска ставила своју шапу: региона југозападне Босне, на првом месту зоне Гламоча и Грахова, где је Туђманова војска побола своју заставу ругајући се босанско-муслиманском „савезнику“. За време историјског путовања „возом слободе“, Туђман се претерано хвалисао да је остварио свој план „појачавања крхке хрватске кифле“. О „хрватској кифли“ говорио је први пут пре пет година, за време прве изборне кампање, објашњавајући како Хрватска не може да буде безбедна у својим садашњим границама. Било је јасно да је његов план подразумевао измену граница републике и размену становништва. Све оно што се не може постићи без рата. Данас Туђман тврди да ће стварањем хрватско-муслиманске босанске федерације и припајањем ове Републици Хрватској, у форми конфедерације, „кифла“ постати велика погача. Није случајно министар Јуре Радић, један од најужих Туђманових сарадника у врху партије на власти и државе, више пута ових дана поновио да су босанске територије Гламоча и Грахова „вековне хрватске територије“, иако су до пре свега неколико недеља биле насељене искључиво српским староседеоцима. Говорећи о овим територијама и најављујући намеру загребачке владе да овде смести један део Хрвата изгнаних из региона Бањалуке, Радић се овако изразио: Отићи ћете у суседну Босну, на територију под хрватским суверенитетом, коју штити хрватска пушка... И ова размишљања су присутна у коментару Новог листа који додаје: Сада у ову прљаву игру и у ову трговину људским бићима покушавају да увуку и цркву. Можда због тога, што ће уз њену помоћ, пројекат бити лакше остварен; можда да би упрљали цркву, да би поништили њен некадашњи положај, када је као барбарски оценила пројекат такозваних „хуманитарних размена“ становништва. И акценат који се овде ставља на хрватску католичку цркву је у вези са оним што је рекао министар Радић, који је захтевао од клера из региона Бањалуке да се стави на чело хрватских избеглица и да их води у крајеве које су напустили Срби „који су део вековног хрватског простора“ и у које због тога мора поново да се насели хрватски народ... Прошле недеље била је одржана специјална миса за Хрвате који су, тек пристигли из региона Бањалуке, одведени у Вргинмост да населе тај градић Крајине који су напустили Срби. Била је то прва миса у историји тога краја, а добила је, међутим, посебан значај и због присуства високих функционера хрватске државе. Верски обред је преносила, директно, телевизија из Загреба, можда да би се ставило до знања целом хрватском народу - пише Нови лист - да пројекат насељавања ужива благослов цркве... На територијама „ослобођеним“ од српског становништва у Хрватској и суседној Босни и Херцеговини свештеницима се обећавају разне привилегије. Фратрима се нуде земљишта погодна за подизање самостана и цркава. Трапистима који су отерани из Бањалуке понуђено је да се преселе у Лапац, у Крајини, где никад до сада није било католичког манастира. У једном сусрету са главним викаром фрањевачког реда, министар Радић је предложио, да се у ослобођеним крајевима, између Ријеке, Грачаца и Карловца, оснује неколико нових самостана као жаришта живота и духовне обнове хрватске нације... Остаје отворен проблем католичког бискупа из Бањалуке, монсињора Фрање Комарице. Куда ће с њим, у Гламоч или у Кореницу? То је једини свештеник, до сада, који није хтео да напусти Босну коју контролишу Срби, подносећи најгоре прогоне. Кажу да ће крупна, брза и

21

ефикасна војна акција НАТО против српских положаја око Сарајева, која је обављена у овим првим данима септембра као реакција на „масакр у тржници“ (39 мртвих и 80 рањених), навести Караџића и друге српско-босанске вође (и оне из Београда) да попусте, да најзад преговарају о миру, да престану са овим ужасним ратом који је до сада проузроковао, од Хрватске до Босне и Херцеговине, готово 300.000 мртвих. Само у Сарајеву убијено је 12.500 људи, од којих су 2.000 била деца. Али шта ће донети преговори? Каква је права намера одговорних из великих сила и саме тројице „великих“ из бивше Југо-славије, Милошевића, Туђмана и Изетбеговића? Да ли је још могуће васкрснуће Босне и Херцеговине као унитарне, независне и суверене државе, демократске, мултиетничке и мултикултуралне. Или ће доћи до федерације кантона мање или више етнички „чистих“? Или до федерације трију нација? Или до конфедерације федерација? Или ће се завршити тако што ће бити подељена између Хрватске и Србије? Да ли ће Срби, Хрвати и Муслимани из Босне и Херцеговине моћи да живе заједно у једној држави после толико много злочина које је починила свака страна за време овог рата систематским „етничким чишћењем“, депортацијама и протеривањима целокупног становништва? Волео бих да грешим (јер сам убеђен да би само јединствена и демократска Босна могла у будућности да избегне сукобе) када сматрам да ће носиоци власти у Београду и у Загребу и они који су у Босни укаљани најгорим злочинима (а то нису само Младић и Караџић), на крају наметнути такозвану „нову стварност“ као једино могуће решење, а то значи деобу Босне и Херцеговине, њену поделу на два скоро једнака дела, од којих ће један припасти Србима а други Хрватима и Муслиманима. Српски део ће ступити у савез са Србијом, унутар српско-црногорске федерације (нова Југославија), док ће муслиманско-хрватски део ступити у савез са Хрватском. Хрватско-муслиманска конфедерација, ипак, тешко ће моћи дуго да траје, ако се имају у виду дубока размимоилажења која постоје између Сарајева и Загреба, бојазан Муслимана да ће постати обични сателити Хрвата, и сувише очигледне тежње Загреба да успостави своју политичку превласт у муслиманској Босни у којој, у међувремену, опстаје и јача такозвана „Хрватска република Херцег-Босна“. Ова последња, пре или касније, затражиће „уједињење са родном грудом“ а Загреб неће имати примедбе на понуду за присаједињењем. У крајњем случају, добиће се Босна подељена на три дела: српски, хрватски и муслимански, од којих ће два завршити као саставни делови Србије и Хрватске а трећи се претворити у малу државу босанских Муслимана, Малу Босну Бошњака, како сами себе називају Муслимани из тога краја. Малу Босну која би постала наследник и настављач садашње Републике Босне и Херцеговине признате од ОУН. Слаба сатисфакција. Много пута Туђман је у прошлости понављао да, није било и неће бити могуће да Југославија преживи као мултинационална држава, да није могућа егзистенција мултинационалне Босне и Херцеговине... О том питању Милошевић је увек имао исто мишљење. Двојица „непријатеља“ се слажу. Онако како су се сложили и како се слажу, о неопходности пресељавања и размене становништва ради стварања „етнички чистих“ територија. Када рат једном буде завршен, надајмо се ускоро, вође из Београда и Загреба, намећући пуну покорност „Републици Српској“ у Босни и „Хрватској републици Херцег-Босни“, довршиће процес „чишћења“ који је започет у време овог прљавог рата и великим делом завршен захваљујући њему који је из њихових кућа и са њихове земље истерао 3/5 Муслимана из Босне, 2/5 Хрвата и више од 300.000 Срба. А међународна заједница? Волео бих да грешим, али се бојим да ће потврдити (ратификовати) поделу и етничка чишћења, прихватајући тако логику српског и хрватског национализма који ће доживети да им најзад буду крунисани снови о великој Србији и о великој Хрватској. Губитници ће бити Муслимани из Босне који ће, сведени на енклаву у простору бивше Југославије, изгубити економску независност и биће приморани, да би преживели, да подносе и политички тешку а свакако не пријатну „наклоност“ двојице „великих“ Балканаца. Или ће покушати да се отарасе неугодних заштитника тражећи помоћ од исламских држава, претварајући се тако у елеменат сметње и нестабилности на Балкану.

3. СЕПТЕМБАР 95. Имајући у виду превремене изборе, хрватска влада је дозволила пензионерима - по наређењу Туђмана - целог месеца септембра да путују државном железницом а да не плате карту. Удружење пензионера питало је владу како то, да уместо ових „невероватних септембарских шетњи“ које су бесплатне, пензионерима није враћено тринаест месечних пензија које им држава дугује већ три године. Ради се о једној од многих политичких манипулација које се низу у Хрватској после „Олује“ у Крајини ради увећавања моћи владајуће Туђманове партије. Писац Владо Готовац коментарисао је у свом познатом стилу и рекао да овај режим настоји свим средствима да искористи војну победу како не би положио рачуне пред јавним мњењем о лошим поступцима који су се догодили у последње четири године. У име победе, хрватски народ морао би да опрости отимачине и друге злочине, да заборави поразну економску ситуацију и поразну ситуацију у својим националним институцијама. У име победе, хрватски народ би морао да заборави грехове оних који су пре четири године повели Хрватску у пропаст и на пут тоталитаризма...

22

Из Гослара, у Немачкој, организација Дехос-Форум за Хрватску, или „врховни демократски парламент Хрвата“ настањених у тој земљи, њих око 400.000, послала је мас-медијима у Хрватској један документ који се није свидео Туђману. Досад је Дехос био представник владе из Загреба у Немачкој и биће то и даље. Овога пута, међутим, дошло је до изузетка: реакција удружења хрватских патриота у Немачкој на оно што се догодило у Операцији олуја у Крајини звучи као оптужба. У свом првом делу документ изражава ликовање „због брзе победе постигнуте у војној операцији која је довела до реинтеграције Крајине у државно тело Хрватске“ и наставља па каже да остаје горак укус ре-интеграције без реинтегрисаних. У њиховим редовима Хрвата у иностранству и у једном делу хрватске дијаспоре оставила је мучан утисак чињеница, свима очигледна, да је у крајевима Босне и Херцеговине, Војводине и Хрватске у току масовно етничко чишћење, библијски егзодус народа, остварен на етничко-расној основи, са циљем да се створе етнички хомогене територије тамо где су народи вековима живели заједно. Није довољно речи да су хрватски држављани српске етничке припадности окренули леђа својој хрватској домовини, сливајући се у колоне избеглица које су се упутиле на исток. Треба такође речи да су њихове куће биле опљачкане и да се превентивно пљачкају, пале и демолирају, па се многи из организације питају каква је разлика између онога што се догодило 1991. и онога што се догађа 1995. већ две године, али сада са посебним интензитетом, у току је истеривање са њихове земље станов-ништва различите етничке припадности: Хрвата, Мађара, Босанаца и Срба из Војводине, Босне и Херцеговине, из Хрватске и из Санџака. Многи верују да је све оно што се догодило у тим крајевима било договорено. Почело се са чишћењем Хрвата из источне Славоније, Барање, Вуковара, Илока; наставило се са истеривањем Муслимана из Бијељине, источне Босне, из Приједора и прогоном становништва које је погођено 1993. оружаним сукобима између Хрвата и Муслимана у Босни. Ово насилно мењање демографских структура ушло је сада у завршну фазу. У Хитлерово време то се звало „Die Endlsung“, Хрватска има лепшу дефиницију: „хуманитарно пресељавање“. За време II светског рата његове жртве су били Јевреји, сада би вероватно требало то да буду Муслимани из Босне. Чињеница је да се многима у Хрватској отео уздах олакшања када су Срби са поново припојених територија, које су сада пусте, отишли мање више добровољно. Многи су дошли до фаталног закључка да народи бивше Југославије могу без сукоба да живе једино у сопственим етнички чистим резерватима. Ако је тако - а изгледа да су се неке личности које познајемо постарале да тако буде - онда сва ова барбарска протеривања и ова пресељавања становништва, не хумана него нехумана, једино су решење: болно, брутално, дивљачко, типично балканско, али нажалост једино. Или биће бар дотле док главни организатори ових сеоба народа буду имали власт и подршку да остану на власти. Ради свог интереса, Европа никада неће моћи да прихвати поборнике „етничке хигијене“. Последњи поборници таквог барбарског менталитета извршили су самоубиство у пролеће 1945. испред рушевина бункера Канцеларије Рајха у Берлину...

4. СЕПТЕМБАР ’95. Песник и књижевни критичар Владо Готовац, који је био на челу „хрватског пролећа“ 70-их година и издржао осам година затвора зато што је организовао и водио покрет за отцепљење Хрватске од југословенске федерације, данас је један од главних лидера Социјал-либералне партије и жестоки противник Туђмановог режима. На једној конференцији за штампу у Осијеку рекао је: „Привидно се налазимо пред доброћудним тријумфализмом овог режима и чак помало комичним. То је, међутим, хрватски пут у тоталитаризам. У свом почетку тоталитаризам увек изгледа смешан, човек верује да су то смешни неозбиљни људи, неспособњаковићи, полупримитивци, незналице... На крају се увери да су то опасни типови. Ова опасност данас прети Хрватској. У Хрватској се ствара једнопартијски режим, партија на власти жели да доминира на свим нивоима, жели да одстрани сваку опозицију, да ућутка све слободне духове, да избрише сваки плурализам.“ Истог мишљења је и Марко Веселица, други представник хрватског национализма, који се истакао 70-их година, а кога је Тито тада одстранио. Веселица је сада лидер Хришћанско-демократске партије Хрватске, која иако је блиска Туђмановој партији, покушава да спаси политички плурализам. Рекао је да смо на прагу тоталитаризма, а да демократији предстоји скора смрт. Веселица је поред тога јавно указао на ситуацију која је већ оставила свој печат на крај овог лета 1995. уочи превремених политичких избора крајем октобра и почетком новембра. За месец дана, нудећи министарске положаје и положаје у дипломатији, директорска места у великим државним предузећима и друге привилегије, Туђман је успео да преведе у редове своје партије бројне представнике опозиције, али нарочито најјаче невладине партије, социјално-либералне. Ова партија, која је још пре месец дана заузимала 16 одсто места у Сабору (парламенту), данас је сведена на 8 одсто

23

захваљујући преласцима на другу страну барикаде. Инструментализацијом војне победе у Крајини и Босни, Туђман настоји да уклони и последње препреке на свом путу ка диктатури.У међувремену наметнуо је влади, а влада ће наметнути парламенту (имајући у виду да већ у садашњој скупштини партија на власти држи апсолутну већину места), нови изборни закон који повећава на 5 одсто гласова доњу границу за улазак у парламент, на 8 одсто ако је листа формирана од две партије и на 11 одсто ако су удружене више од две партије. У групацији од 40 и више малих партија опозиције које сада постоје у Хрватској, безначајних мушица пред слоном од Туђманове партије, на прошлим изборима једва шест их је успело да пређу праг од 3 одсто, а од ових само две су прешле 5 одсто. Може се замислити шта ће се догодити наредне јесени. Вешто маневришући војском и полицијом које су веома јаке и одане режиму, са свим мас-медијима који су непосредно или посредно у рукама државе и са другим средствима којима располаже, Туђман ће бити апсолутни господар. Да ли ће Хрватска добити новог Чаушескуа? Изборни закон није једини нови закон који ће Туђман изгласати у Сабору пре него што буде распуштен наредних недеља. Данашњи хрватски листови обавештавају да је на јучерашњој седници влада одлучила да поднесе два предлога закона захваљујући којима ће сам парламент бити готово очишћен од представника националних мањина. Први закон, укинуће праксу пописа становништва у размаку од десет година, намећући ванредни попис становништва у првих 15 дана априла 1991. већ следећег пролећа. Подносећи Нацрт закона потпредседник Босиљко Мишетић је рекао да је од последњег пописа, оног од априла 1991, демографска структура независне и суверене Хрватске претрпела дубоке промене: прво због српске агресије у лето ’91, а затим захваљујући хрватској војној операцији „Олуја“ која је уклонила из Хрватске највећи део српске етничке групације. Ради доношења закона о попису становништва биће наметнут хитан поступак: без расправе у комисијама, скраћена расправа у сали парламента, гласање по најкраћем поступку. Инсистирајући на „демографским поремећајима до којих је дошло у Хрватској“, потпредседник је разјаснио шта се жели постићи пописом становништва и разлог због којег је хрватска влада поставила непремостиве препреке да би спречила повратак српских избе-глица у Хрватску. Последњи попис становништва, онај из 1991, показивао је присуство у Хрватској око 600.000 држављана српске етничке припадности. На основу података којима данас располаже влада из Загреба, од 1991. и касније, њих око 300.000 (тачно 299.525) били су приморани да напусте територију Хрватске, због чега би особа које су остале, раштрканих скоро искључиво по већим градовима земље, требало да буде мало више од 280.000. Желећи, у првом реду да провери бројност националних мањина и да пружи влади основна сазнања ради програмирања и остваривања политике „хрватизације Хрватске“, попис становништва у априлу 96. послужиће да се поставе препреке: припадника мањинских група има толико и ниједан више неће бити признат. Под претпоставком (али то неће смети да се догоди) да се известан број хрватских држављана избеглица српске, мађарске, италијанске итд., етничке припадности врати у Хрватску до 2001, влада ће се увек и само позивати на попис становништва из (96. Политички императив је „да се брзо ради“; ко је унутра унутра је, ко је вани остаје вани. Није случајно са законом о превременом попису становништва повезан други закон који је влада јуче одлучила да поднесе: он предвиђа обустављање неколико одредби садашњег „Уставног закона о правима и слобо-дама етничких и националних мањина Републике Хрватске“. Измене доводе до укидања два „округа са специјалним самоуправним статусом“ на територији бивше Крајине (Книн и Глина), где је српска етничка компонента била већинска. Пошто је била дословно очишћена у „Олуји“, не постоји намера да се избеглицама допусти да се врате. Мишетић је потврдио да, пошто се види да српска компонента не може више да рачуна на довољно бројну целину неопходну за оснивање округа са специјалним статусом, они ће бити укинути... Тај закон, наводим успут, односи се и на друге мањине којима се етничко-језичка права гарантују само ако на одређеној територији прелазе 8 одсто становништва. На завршетку заседања, хрватски премијер Никица Валентић најавио је да ће се наредна седница извршног одбора одржати 7. септембра у Книну, бившој престоници бивше Крајине. Тачно месец дана после победе. У међувремену хрватска Народна банка исковала је јубиларни златник: дукат „хрватског краљевског града Книна“. И он слави ослобађање Крајине, или боље - да то кажемо речима гувернера банке - одсецање главе чудовишној творевини по имену српска Крајина... За пет година Туђмановог режима, хрватска Народна банка емитовала је седамдесетак јубиларних монета и медаља, од њих су две - од злата и од сребра - са ликом „врховника“. Српска Народна партија, која је основана у Хрватској пре неколико година под окриљем Туђмана да би умањила значај радикалног покрета Срба „побуњеника“ у Крајини, поднела је у Загребу „Извештај Доњи Лапац“ који је потписао председник партије Милан Ђукић; он је и један од потпредседника хрватског парламента. Ђукић, на кога су многи Срби из Хрватске гледали као на издајника јер је више пута дозволио да буде инструментализован од стране загребачког режима, сада је и сам прешао међу „побуњенике“. Између осталог, због тога што га је до пре два дана полиција спречавала да ступи ногом у Крајину и да поново, после пет година одсуства,

24

види свој родни Доњи Лапац. Када се најзад вратио, 22 дана после „ослобођења“, затекао је град 90 одсто опустошен; међу порушеним кућама су и његова, кућа његовог брата и кућа његовог оца. Пустошења су извршили, у данима и седмицама који су дошле после завршетка ратних операција, пљачкаши и паликуће који и данас круже овим крајевима у униформама хрватске војске или у униформама одељења специјалне полиције. Ђукић каже да када је стигао, једноставно није препознао предео који познаје од када је рођен; нестао је. Затекао је међутим трагове које су оставили дивљаци који су већи дивљаци од Мартићевих људи. Од његове куће остале су само сабласне, али поносне и тврдоглаве, рушевине. Ето и случај Доњи Лапац показује да хрватске власти настављају са системом чишћења и намеравају да створе етнички чисту хрватску државу... То је био коментар другог српског посланика у хрватском парламенту (који можда неће моћи да буде поново изабран на изборима наредне јесени), Веселина Пејиновића, који је највише представнике хрватског режима назвао „идеолозима зла“. Затим је упитао, како то да се хрватским држављанима српске етничке припадности који су изгнани из Крајине брани повратак на њихову земљу, ако то једном буду хтели, док Хрвати из Аустралије, Канаде и других земаља света, чак иако су страни држављани, иако су напустили Хрватску пре 50 година, могу да се врате када желе? Туђман им је обећао имања и куће Срба изгнаних из Крајине. На својој свако-дневној конференцији за штампу у Загребу, Крис Ганеш је рекао да су из бивше Крајине и данас стигле информације о настављању пљачкања и паљења кућа. То се догодило у Полачи, Дебелом Брду, Бенковцу, Предору, Миланковцима, Остојићима, и Костајници. Војни посматрачи ОУН забележили су разарање православне цркве у селу Цетина и рушење православне цркве у Церовљу. У селу Ивошевићи пронађен је леш старијег човека са главом одвојеном од тела. У Подкоњу је нађено тело једне измрцварене старице. На фудбалском стадиону Бањалуке, у српској Босни, око 2.000 особа које су избачене из својих кућа, очекују да буду пребачене преко реке Саве.

5. СЕПТЕМБАР ‘95. Партија ХДЗ, коју је основао и којом још председава Фрањо Туђман, у односу на број становника земље, „најјача је политичка партија у Европи“. То је тријумфалистичка изјава коју је дао њен генерални секретар Златко Чањуга на једној конференцији за штампу одржаној уочи превремених политичких избора које је захтевао Туђман. Поред тога изразио је сигурност да ће ХДЗ победити са веома високим процентом, хвалећи се затим чињеницом да је у многим земљама света ХДЗ основала своје филијале: чак у Малезији и Португалу. Према руководиоцу партије на власти у Хрватској, ова земља доживљава данас најплоднији период своје историје. На оптужбу упућену режиму да креће ка једнопартијском систему и у тоталитаризам, Чањуга је одговорио да је то лаж, да они нису до тада укинули ниједну партију, а има их много. Можда превише, педесетак, све ситно бушење које мало вреди а тешко живи. Са своје стране, коментаришући недавно, ко зна које по реду, одбијање Савета Европе да прими Хрватску у своје редове, потпредседник ХДЗ Иван Милаш је изнео тврдњу да Савет Европе нема никаквог значаја у европском политичком животу. И да није толико важно, за нас, да будемо примљени у институције Европске уније, него је важна чињеница да је Хрватска постала одлучујући центар у овом делу света!... Као да хоће да одговори на толику осионост, дневник Нови лист из Ријеке објављује данас дуги интервју са Флоријаном Андреасом Сленхефеном, Аустријанцем рођеним у Немачкој, аутором многобројних дела из области политичке социологије. Према овом научнику Хрватска нема никакве шансе да уђе у Европу и постане њен део. И не само зато што је земља која још има намеру да води рат. Главна препрека је у природи режима из Загреба који је радикално националистички и превише ксенофобичан. Осим веома мало изузетака, не постоји слободна штампа, мас-медије контролише режим. Затим, веома су очигледне симпатије садашњег хрватског режима према покојном усташком режиму такозване Павелићеве Независне Државе Хрватске; а то је једини случај у Европи, носталгије за нацизмом и фашизмом на државном нивоу. У Хрватској врхови војске и других важних државних институција, поједини министри и врхови највиших власти, гледају са симпатијама на све оно што је апологија нацифашизма, на све оно због чега се - у Немачкој, Аустрији, Холандији, Белгији и другим европским земљама - завршава на суду и у затвору. Овај неофашистички став режима у Хрватској свакако није добра препорука за Европску унију... Аустријски научник поред тога тврди да је за европски укус у Хрватској сувише тоталитаризма и аутократије, премало смисла за стварну демократију... наравно, рат може увек да буде добар алиби, али бар они, научници, умеју да „читају“ разне рукописе и симболе и да из њих извуку потребне закључке. Хрвати увелико граше ако мисле да се изван Хрватске не зна за њихове погрешне поступке и да се они не анализирају. Зашто их чине, он не зна и то није његов проблем. Он не живи у Хрватској и нема намеру да у њој живи... Колико дуго ће Европа затварати очи пред гушењем демократије у Хрватској и пред јармом који трпи хрватски народ и националне мањине у Хрватској? Међународни суд за ратне злочине почињене на територији бивше Југославије, са седиштем у Хагу, објавио је данас оптужницу против пуковника Ивице Рајића, босанског Хрвата, бившег команданта Друге оперативне

25

групе ХВО за сектор Кисељак, Крешево и Вареш. Под претпоставком да хрватске власти одлуче да га предају судијама, мораће да одговара због масакра извршеног у октобру 1993. у муслиманском селу Ступни До, у централној Босни. То село било је потпуно уништено, пошто је освојено: 16 голоруких цивила који су пали у руке чланова Рајићеве милиције, били су заклани; мали број преживелих успео је да побегне. У Книну је генерал-пуковник Иван Чермак одржао конференцију за штампу, сазвану касно увече, да би обавестио како је велика група непријатељских српских војника, посредством Плавих шлемова ОУН, одлучила да се преда хрватским властима, изашавши из својих склоништа на обронцима Велебита. Један страни новинар искористио је прилику да подсети генерал-пуковника Ивана Чермака: „Господине генерале, врховне власти Хрватске, укључујући Вас, више пута су демантовале масовна убиства, пљачке и паљевине у Крајини после ослобађања ове територије. Међутим, ови злочини се настављају пред нашим и вашим очима. Шта кажете на то?“ Генерал је прогутао пљувачку и одговорио да се догађају случајеви безакоња, а да су међу најнегативнијима случајеви насилног запоседања станова. Је ли то све што је прихватио? Наставио је како је већ дао наређење да се ухапсе војници који каљају хрватску војску и хрватску државу. Довешћемо их пред војни суд у Сплиту и свим средствима ћемо спречити незаконите поступке. Досад би требало да је ухапшено десетак војника кривих „за незаконите поступке“. То је све... Постојала је једном у Лабину, у Истри, независна радио-станица, ЛАЕ. Њу је влада из Загреба угушила. Још један доказ о, када им је то потребно, гушењу мас-медија који нису по вољи режиму. На хрватској државној ТВ, парламентарне опозиционе партије имају само по четири минута недељно да изложе своје програме и своја мишљења. Суочен са таквом ситуацијом, Доброслав Парага, председник Хрватске партије права (десница), сматрао је неопходним да оптужи режим за покушај да од Хрватске направи земљу којом доминира само једна партија, недемократску државу. Изјава је дата у емисији „Живот партија“ у оквиру које се данас нуде фамозних четири минута малом броју партија које су заступљене у Сабору. Представник Хришћанске демократске уније Марко Веселица изјавио је са своје стране како је такозвани процес мира у Хрватској и Босни и Херцеговини у ствари озакоњење геноцида. Хрватске опозиционе партије досад су избегавале сукоб са режимом и тако постале таоци рата. Дошао је час да престану са овим потчињавањем. Туђманов режим, који је кренуо у тоталитаризам, показује да власт схвата на азијатски начин, по којем народ служи власти а не обрнуто. Градови мученици у Босни и Херцеговини, у правом смислу речи су Сарајево, Мостар и Бањалука. Више пута сам се питао како то да се толико трагедије сконцентрисало на ове градове обрушивши се на њихово измучено становништво. Данас, док сам прекопавао по хрпи исечака из новина која наставља да расте и коју ретко користим, појавила се случајно једна страница бившег загребачког недељника Данас, који је укинут од стране Туђмановог режима да би се ућуткао један демократски глас у Хрватској. Наводи резултате демоскопског истраживања обављеног између 9. и 11. маја 1991, пре него што је почео братоубилачки рат у бившој Југославији. Држава коју је створио Тито, опасно се потресала. Када је људима постављано питање како виде будућност Босне и Херцеговине, ово су били одговори: наставиће да буде једна од република федеративне Југославије; постаће суверена држава у склопу југословенске конфедерације; нестаће као државна целина у подели између Србије и Хрватске; или, постаће независна и суверена држава сама за себе без федеративне или конфедеративне везе са Југославијом. За прво решење, а то јест за континуитет југословенске федерације изјаснило се: 91 одсто становништва у Бањалуци где су Срби били (и јесу) већина, Хрвати на другом а Муслимани на трећем месту по броју; 86 одсто у Сарајеву где је заједнички живот између Муслимана (у већини), Срба и Хрвата био увек узоран; 83 одсто у Мостару где је проценат Хрвата, Срба и Муслимана био поједнак. Веће Регија хрватског парламента сазвано је за 15. септембар. Требало би да одобри по најкраћем поступку Нацрт закона о попису становништва који је захтевао Туђман за 1996. и предлог укидања неких норми Уставног закона о правима и слободама етничких мањина у Хрватској. Укидања ће бити дефинитивно усвојена у Већу представника које је сазвано за септембар. Данас је био „историјски“ дан за хрватску владу, која се преместила из Загреба у Книн да би тамо одржала седницу тачно месец дана после бекства српске сецесионистичке „владе“ из ове „престонице“ Крајине. Хтели су и на овај начин да потврде поновно освајање територија. Министри, који су се састали у старој млетачкој тврђави, суочили су се са проблемом повратка хрватских избеглица (потпуно игноришући српске избеглице) и одлучили да најкасније кроз недељу дана објаве декрет који ће „обавезати“ на повратак у ранија места боравка породице које су биле приморане да напусте Крајину у време побуне Срба. Министар за обнову и развој, Јуре Радић, рекао је да ће све кренути набоље када се врате избеглице. И не само да ће они имати обавезу да се врате, него и они који су пре 75 година били приморани да напусте ове крајеве (укључујући усташе из дијаспоре). Затим је додао да је због операција „Бљесак“ и „Олуја“, којима је хрватска војска поново освојила територију западне Славоније и Крајине, уништено 30 одсто стамбених добара, али је ипак остало још 123.000 станова који могу да буду поправљени и стављени на распо-лагање новим насељеницима... То је синтеза званичног саопштења. Едита Влаховић, ријечка новинарка

26

која је отишла у Книн да би из близине пратила догађај, извештава да су овај пут министри могли да виде и на лицу места се увере да се живот тешко враћа у ослобођене крајеве: много стоке лута дуж путева и око пустих кућа. Ту и тамо се виде лешине крава у распадању, а такође виде се спаљене и опљачкане куће. Неки су покушали да сачувају своје куће од уништења прибегавајући заштити под хрватском заставом коју су истакли на прозору или натписима типа: „Власник припада удружењу добровољних хрватских бораца“, „Ово је хрватска кућа“, „Ово је моја кућа, ја сам Хрват“. Што се тиче осталих, извештава Едита, виде се стубови дима како се дижу у небо. Книн је сабластан град, преплављен олошем, обавијен смрадом лешина стоке у распадању. Иако су министри запушили ноздрве и покрили очи да не би чули ни видели, нису могли да не саслушају извештаје поднесене на заседању председника шест области на које је подељена територија бивше Крајине. За почетак је речено да нису организовани прикупљање и брига о напуштеним говедима, овцама и коњима, тако да је, ко год је хтео, могао да присвоји и одведе стотине и хиљаде грла стоке. Куда? Не зна се, потврдио је министар Унутрашњих послова Јарњак. Из података којима располаже произилази да је не мање од 15.000 грла „извезено“ у друге крајеве Хрватске. О пљачкама је реферисао председник области Задар-Книн Симе Пртењача, који је рекао да се и данас пустоше предузећа и фабрике, односе уређаји и машине па чак и грађевински материјал, изјавивши да је немоћан пред војском која ведри и облачи па тако у овим околностима није могуће функционисање цивилних власти, спасавање уређаја и имања, а још мање започињање производње... У неким подручјима виђа се још много људи у војним униформама, сложио се с њим министар Јарњак, док је премијер Валентић изјавио да нису сви они који носе униформу редовни војници хрватске војске; још има паравојних група којих се треба ослободити. То је једини начин, додао је, да се поново врати нормално стање на територију на којој, с обзиром на околности, ни надлежне власти не знају ко заповеда. Ако до почетка зиме у напуштене куће, а које су до сада поштеђене од пожара, не буду могли да се сместе људи, ништа неће остати читаво. Изгледа док распуштене и неконтролисане фашистичке чете, састављене од нацистичког талога режима, настављају путем злочиначког и мафијаског патриотизма, да су се шефу владе и неким његовим министрима најзад отвориле очи над понором у који се радикали екстремне деснице (које Туђман превише штити) спремају да стрмоглаве Хрватску. Највећи број људи из егзекутиве - извештава Едита Влаховић - схватио је да у следећа два-три месеца треба учинити све што је могуће да би се спасило бар оно мало што није уништено у рату и после „Олује“. Премијер је дао рок од осам дана да се прикупи сва стока која још није украдена, чији број се рачуна на око 170.000 грла, уклоне нечистоћа и рушевине које су закрчиле путеве, најзад формирају комисије и утврде критеријуми за доделу станова и кућа. Поред ових проблема, из свега се може закључити да су највише власти државе увиделе да се налазе пред територијом бивше Крајине, дословно и тотално опустошеном од стране ослободилаца и пред иностраним светом који види и зна за ову срамоту. Управо због тога се припрема терен да се превали одговорност за овај злочин не на стварно одговорне, него на „паравојне групације“ или на „цивиле преобучене у војне униформе“. Због свега тога можемо приговорити ономе што пише новинарка Едита Влаховић, која каже да није питање ко носи или не носи униформу хрватске војске да би могао, у своје име, да пљачка и пали, него што га у томе хрватске власти нису спречиле и што нису казниле одго-ворне. Једној групи „добровољаца мира“, у Загребу пре неколико дана, представница српске дијаспоре у Хрватској, Милка Кајганић, по професији виктимолог, изјавила је да тврдња хрватских власти, према којој хрватски војници нису починили никакав злочин у Крајини, није тачна. За време Операције Олуја убијено је 60.000 Срба, а Крајина је опустошена и окрвављена. Пре или после избиће на површину одговорности и кривци. Она има доказе да су три дана после „Олује“ Хрвати починили геноцид над Србима који су остали у Крајини. Геноцид за који су одговорне и Уједињене нације, додала је, почињен на простору који су штитили Плави шлемови ОУН. Вести о покољима цивила, пљачкама, паљевинама и другим разарањима до којих је дошло за време и после хрватске војне операције у Крајини и сама чињеница да је Хрватска два пута прибегла оружаној акцији у размаку од свега неколико месеци, ове године, ради решавања проблема који су већ били сазрели да буду решени мирним путем, довели су до првих последица на међународном плану: Савет Европе одбио је кандидатуру Загреба. Наредног октобра долази једна делегација из Стразбура у Хрватску да разјасни ситуацију у Крајини и саслуша објашњења која Туђманов режим буде умео да пружи.

Нове границе и старе лажи Дневник Вечерњи лист из Загреба, орган режима, пише да када би се у неком истраживању Хрватима поставило питање да изаберу између уласка у Книн (и сутра у Вуковар) и уласка у Европу, одговор би био једногласан: за сваког грађанина Хрватске ослобађање окупираних територија има апсолутно првенство. Да ли су, међутим, у иностранству у стању то да схвате? И даље, алудирајући на чињеницу да је Хрватска још једном остављена пред вратима, не толико што је поново освојила Крајину него, пре

27

свега, зато што је из ње изгнала српско цивилно становништво, изазвавши крвави егзодус и због масовних излета викендом у Крајину, како је један новинар (очигледни сведок) француског дневног листа Либерасион еуфемистички назвао пљачке, масакре и разарања који су уследили после „бри-љантне Олује“, исти загребачки лист пише да се ради о догађајима који су колико неугодни, толико и штетни. На крају, иако признаје да су ти „неугодни догађаји“ за цивилизовани свет нешто веома оптерећујуће (а уз то оптерећење, нарочито ако се не отворе капије, праг Европе може да постане веома висок, виши него што је у стварности) потписник текста узвикује извештачено претерујући, како хрватски пут према Книну и Вуковару води увек у Европу!

8. СЕПТЕМБАР ‘95. У данашњем сусрету петком са домаћим новинарима акредитованим при „Банским дворима“ у Загребу био је на реду министар рада и социјалне помоћи Јозо Шкара. Главна тема његове конференције за штампу „поновно насељавање Крајине“ после етничког чишћења. (Узгред: на тери-торијама очишћеним од Срба, који су их насељавали за време војних операција 1-2. маја, у западној Славонији и 4-8. августа 1995, у Крајини, остало је 2.107 становника, од којих је 748 досад стекло право на пензију.) Многи људи, рекао је министар, испољили су интерес да се преселе на ове територије да би их оживели. Према једном истраживању Института за запошљавање, већ 7.000 особа се уписало у спискове колониста, спремних да иду на „нове границе“. У овај број укључено је 4.000 незапослених (међу њима је и 340 Истрана) који намеравају да подигну куће у Книну, Бенковцу, Обровцу и другим урбаним центрима „ослобођеног“ краја. Досад нико није тражио да постане земљорадник. Територија је, међутим, велика и да би оживела, потребно је бар 300.000 људи, тако да је влада увек намеравала да прибегне мобилисању здравственог, школског особља, из државних и парадржавних установа, али и разним декретима ради присилног пресељавања становништва, на првом месту избеглица без крова над главом који су избегли у Хрватску пошто су изгнани из Босне и Херцеговине. То су први колонисти нове границе. Не приређују трке коњских запрега да би запосели што боља места, али их готово силом укрцавају у аутобусе, да би их накупили и пребацили у Банију, Кордун и Лику, много мање гостољубиве од плодних равница у којима су рођени и живели до сада, због попуњавања етничке празнине коју су оставили Срби из Крајине, највећим делом брдовите и кршовите. Хрватски владини листови добро пазе да не опишу ове нове колонисте онако како изгледају, очајни. Не, они су патриоте који „желе да допринесу изградњи слободне и независне Хрватске ослобођене ропства на које су их приморавали Срби, одувек господари државе и федералне власти“. Допушта се, међутим, да има тешкоћа што се тиче повратка Хрвата у Крајину, који су из ње били истерани 1991. Изгледало је да ће после четири године ишчекивања трком кренути путевима који воде у ослобођене крајеве, на њихова имања и у куће, међутим не: многи не желе више да се врате. Због тога Влада, рекао је Шкара, размишља о могућности да поново насели те крајеве „у контексту актуелног проблема незапослености у Хрватској“, укидајући „многе повластице“ (?) које уживају незапослени. У ствари, укратко, биће донесен нови веома рестриктиван закон о раду. Због последица великог броја стечаја предузећа, у међувремену ће, наредних недеља бити отпуштено од 20.000 до 50.000 радника који ће се прикључити броју од 233.000 незапослених до сада уписаних у уредима за незапослене. И у овој маси незапослених Влада намерава да пронађе нове колонисте за Крајину и западну Славонију. Са изузетком једног истарског дневног листа, ниједан хрватски мас-медиј није пренео вест о томе да је садашњи председник Савета безбедности ОУН Италијан Паоло Фулчи објавио изјаву Савета, којом се осуђује Хрватска због повреде људских права у такозваним „ослобођеним“ крајевима. Оптужују се власти из Загреба због „трагедије која је погодила српско становништво изгнано из Хрватске после хрватске офанзиве и због кршења људских права од стране Хрватске“. У вези с тим помиње се извештај генералног секретара ОУН од 23. августа, у којем је већ изнета оптужба због овог кршења (ни тај извештај није никад објављен у Хрватској), па се подвлачи: „Савет безбедности дели мишљење генералног секретара да је масовни егзодус локалног српског становништва створио кризу великих размера.“ Поред тога, изражава се забринутост због кршења људских права „које се манифестује паљењем кућа, пљачкањем имовине и убијањем цивила“, због чега се захтева од хрватске владе да сместа испита ову ситуацију и да „предузме неопходне мере да се престане са овим злочинима“. У изјави се подсећа да ће одговорни за ове злочине бити изведени пред Међународни суд у Хаг. На дневној конференцији за штампу, представник ОУН у Загребу Ганеш, подсетио је данас да још није склопљен никакав споразум са хрватским властима о судбини 800 и више Срба који су нашли уточиште у касарни Плавих шлемова у Книну. Време пролази и војници ОУН се припремају за одлазак. Каква ће бити судбина ових цивила? Хрватске власти настављају са захтевима да им се изруче 62 лица за која кажу да су „ратни злочинци“, док команда Плавих шлемова и даље захтева да ови „злочинци“ буду саслушани у касарни, пред међународним посматрачима. Хрвати су, осим тога, до сада одбијали да предају прецизне поименичне спискове, са

28

навођењем злочина које су наводно починиле ове 62 особе, пристајући само да пусте жене и децу. Али они неће да иду без својих очева и супруга. У команду Плавих шлемова „настављају да стижу и ових последњих сати - потврдио је Ганеш - информације о пљачкању и паљењу кућа у бившим секторима север и југ у Крајини“. Међународни посматрачи указују на села Руделе и Фркашић у близини Коренице, као на попришта најновијих злочина. Друге куће су запаљене и у селу Дебело Брдо. Група посматрача ОУН регистровала је 6. септембра, на путу између Доњег Лапца и Отрића, који пролази кроз Срб, неколико стотина кућа у пламену. Осим тога, опљачкане су готово све куће у селима која окружују Глину. Паљевине и пљачке извршене су и на територији која се налази између Босанског Грахова и Дрвара (зона западне Босне), коју контролише војска из Загреба која је ову територију отела од Срба прошлог месеца. У зони северно од Кистања и у близини Кнежевића (поново смо у Крајини) „хрватска војска и цивили прете смрћу малобројним српским преживелим становницима“. Најзад, на целој територији бивше Крајине „и даље се појављују измасакрирани лешеви цивила“. Ганеш каже да је протестовао код генерала Ивана Чермака и да је слао извештаје у ОУН. „Тешко је рећи да ли хрватске власти дају подршку починитељима ових злочина - додаје - али тешко је веровати да хрватска војска није у стању да спречи сопствене војнике да пљачкају и пале стотине кућа на територији која је потпала под хрватски суверенитет. Од хрватских власти добијамо најразноврснија објашњења ових догађаја, али ми им више не верујемо: докази које имамо показују да лажу!“ Због тога што је критиковала владу у једном интервјуу који је дала Радију Слободна Европа о садашњој ситуацији у Хрватској, председник опозиционе партије Далматинска акција, доктор Мира Љубић-Лоргер, јавно је, на хрватском државном радију, названа „издајником домовине“. Увек се тако дешава: опозиционарима се онемогућава да се служе домаћим медијима, а када ту могућност добију изван земље, стављају их на стуб срама као издајнике. „Посебно скандалозно“ изгледало је коментатору државног радија то што је госпођа Лоргер поменула „опљачкану и спаљену област“, тек ослобођену Крајину. У ствари, Лоргерова је била веома предострожна и „патриотска“ у својој изјави за Радио Слободна Европа. Рекла је да у дане када наше војнике шаљу кући да би уживали у неколико дана одсуства после ослобађања Крајине, одељења полиције и других такозваних специјалних јединица, која су остала на терену заједно са групама цивилних шакала, под заштитом појединих моћних „расова“ режима, журе да укаљају нашу војску, нашу победу и нашу државу, пљачкајући и палећи. Она сматра како има право да захтева да брука и срамота, коју су изазвали ови пљачкаши и паликуће, не падне на целу хрватску војску. Нека буду кажњени они који су пљачкали и палили, нека режим престане да их штити, нека одвоји своје злочинце од наших часних људи!

10. СЕПТЕМБАР ‘95. Потопљена лавином необоривих доказа, притешњена многим лажима и прећуткивањима, хрватска влада морала је да призна да су поново освојене територије Крајине преко месец дана на милости и немилости пљачкаша, паликућа и убица. Власти из Загреба нису, међутим, ни сада промениле своју ћуд. Уместо да све прихвате, прихватили су само један део. А то су учинили заобилазећи одговорност. У сасвим кратком саопштењу које се појавило данас у новинама, са потписом Политичке дирекције Министарства одбране, тврди се да је оперативна истрага цивилне и војне полиције, која је вођена на широком подручју Книна, допустила да се утврди како су злочиначке радње - отимачине, крађе, пљачке, паљевине кућа и противправно заузимање станова - дело цивила прео-бучених у војнике. Против њих биће поднесене пријаве и биће отворени судски поступци. Приликом „патриотске свечаности због канонизације једног хрватског свеца“, светог Марка из Крижеваца, кардинал Фрањо Кухарић, примаш католичке цркве, рекао је, између осталог, верницима да нажалост у ослобођеним крајевима, данас видимо пустош, јад, порушена светилиста; а то је последица чињенице што у срцима починилаца ових злочина нема хуманости, нема љубави, нема бога. Да ли је оптужба упућена Србима који су у Крајини порушили многе католичке цркве после августа 1991, или Хрватима који су стоструко увећали разарања после 4. августа 1995? Кардинал је додао да не смемо узвраћати на зло истом мером, не смемо да мрзимо, ни да пљачкамо, нити да палимо. Имамо право да се бранимо, поштујући оно што је наше. Морамо сузбијати све оно што је злоба у нашим срцима. Један уметник из Ријеке, сликар пореклом из Војнића, у бившој Крајини, упутио се у родну кућу, свега неколико километара северно од Карловца и затекао је опљачкану. Навраћао је три пута у две недеље и сваки пут примећивао нове пљачке. Последњи пут, прекјуче, уметник из Ријеке изненадио је два пљачкаша који су дошли са камионом да би натоварили лустере, кућне електричне апарате и оно што је још остало у кући. Да би избегао најгоре, пошто се нашао пред упереним пиштољем, пустио их је да оду са пленом и закључао кућу. Сигуран је, каже, да ће идуће недеље затећи читаве само зидове. Министар образовања Хрватске Љиља Вокић поново креће у напад на школу талијанске мањине у Истри и Кварнеру. Дала је интервју загребачком дневнику Нови вјесник и задржала се веома опширно на свом озлоглашеном распису који забрањује уписивање деце већинског у школе мањинских народа,

29

рекавши између осталог како само италијанска мањина уписује хрватску децу у своје школе али да они неће дозволити да хрватска омладина гине да би после синови Хрвата учили италијански као свој главни језик! У климу владајућег заноса у Хрватској после војних победа које су између маја и почетка августа довеле до поновног освајања западне Славоније, Кордуна, Баније, Лике и пространих тери-торија западне Босне (Гламоч, Грахово), министар Вокић хтела је да убаци и свој део суперпатриотизма. Заборављајући, међутим, да каже како су у бившу Крајину упућивани и многобројни Италијани из Истре и Ријеке да се боре и гину, а не само млади Хрвати. Настављајући на линији најпростачкијег патриотизма, Вокићева је тврдила да је добила „писане поруке подршке“ свом распису од „многих грађана, школских радника и установа из Истре“. Укратко, организује праву правцату антииталијанску кампању против заједнице која је, већ раније исувише прогоњена, доведена до изумирања. А у тој кампањи служи се, без оклевања, лажима. Није италијанска мањина та која уписује хрватску децу у своје школе. Једноставно, сваке године су то хрватски родитељи који упорно настоје да упишу своју децу у италијанску школу из најразноврснијих разлога: јер је у породици италијански језик домаћи, јер у породици има италијанских предака и због веома много других разлога. Нико не може натерати родитеља да пријави своју националну припадност, то је ствар његове воље. Али за госпођу Вокић првенство има циљ, „хрватство“ Хрватске. Пресретна је када се деца српске, словеначке, македонске, мађарске, албанске, словачке националности, итд (пуна их је Ријека и Истра) уписују у хрватске школе, прибегава, међутим, било којем средству само да би спречила да и једно једино хрватско дете посећује школу која није хрватска. Госпођа Вокић тврди у интервјуу, да „они“ сами вероватно боље знају зашто то раде. „Они“ су ди-ректори школа италијанске мањине. Алудира на чињеницу да у Хрватској присуство хрватске деце у италијанским школама често служи да их спасе од затварања. Ако би их похађала само деца чисте италијанске „расе“, свеле би се, у неким случајевима, на пет-десет ученика по разреду. Али то је управо циљ који жели да постигне, када, правећи се да се држи дословно закона и устава, каже (у интервјуу), да се распис заснива на члану устава који утврђује да је у Републици Хрватској у употреби хрватски језик, као и на закону из 1979, у којем се каже да се школе на језицима мањина оснивају само за припаднике националних заједница, додајући, да се организација италијанске заједнице у Хрватској (и Словенији), Италијанска унија, осећа угроженом што год ми урадимо. Они сматрају како имају право на 10 ученика по разреду, док други могу да их имају и 40. Они мисле да је то нормално... Госпођа Вокић заборавља, међутим, да каже како постоји веома дубока разлика између школа већине и мањинских школа. Ако у Ријеци, где Хрвати имају 23 основне школе, једна од њих буде морала да се затвори због малог броја ученика, остале би друге 22. Недовољан број ученика у италијанским школама, међутим, хронична је чињеница, нормална за мањину и довољно је да се само мало повиси праг (одређен је на 22 ученика по разреду) да би се довела у питање егзистенција свих италијанских школа. А то ће се догодити када се примени распис Вокићеве. У интервјуу, чак, тврди да се права италијанске националне заједнице ни на који начин не повређују, јер она и даље има своје школе, своје ученике. Али докле ће имати своје школе ако се примени распис? Колико ће бити ових ученика? У стварности, госпођу је баш брига за судбину италијанске мањине; напротив, једина њена брига је да створи претпоставке за уклањање ове мањине (и других) са територије Хрватске. Довољно је да се задржимо на њеној циничној реченици у којој каже да има у ствари 900 италијанских ученика и десет школа на италијанском језику. У исто време свака хрватска школа има 900 ученика. Сада, оставимо по страни чињеницу што није тачно да свака хрватска школа има 900 ученика (стварно их има од 100 до 500, ретко више, а проблем се, ипак, тиче изградње школа), госпођа Вокић заборавља да објасни да су 900 италијанских ученика и десет школа на италијанском језику раштркани по веома пространој области. Да ли можда треба свести десет школа на само једну и окупити у једној јединој школи 900 италијанских ученика из Ријеке и Пуле удаљених 110 километара, заједно са онима из Ровиња, Пореча, Умага, Буја итд? Госпођа Вокић добро зна да то није могуће, тако да је то што она говори цинично, недостојно једног министра. И чудно ми је што италијански амбасадор у Загребу није ставио никакав приговор. У интервјуу министар Вокићева тврди да је италијанском амбасадору рекла да је уверена да се поштују национална права Италијана и других мањина, али да се због националног достојанства штити и хрватски народ. У ствари, изгледа да је хрватском народу угрожен опстанак присуством стотинак хрватских ученика у италијанским школама, који су, готово увек они Истрани и Ријечани чији су неки деда или баба, стриц или стрина или неко други италијански предак и који већ вековима живе заједно са Италијанима. Да би заштитила „национално достојанство хрватског народа“, влада из Загреба спремна је да ископа гроб мањинама. Последња примедба. Госпођа Вокић сматра да је само италијанска мањина оспоравала распис, само су се Италијани осетили угрожени њиме. Одговор је: „Распис који забрањује уписивање хрватске деце у мањинске школе непосредно погађа мађарску мањину у Хрватској. Овим расписом не добијамо никакву

30

могућност да оснивамо школе за нашу децу.“ То је део изјаве Демократске заједнице Мађара Хрватске, која носи датум 9. септембар 1995. Лидер мађарске заједнице Ласло Хорват истакао је да „само 10 одсто мађарске деце у Хрватској има сада могућност да ући мађарски језик и то само два или четири часа недељно“ у оквиру мешовитих школа. Додао је да „асимилација мађарске мањине у Хрватској не само да није заустављена, него је попримила шире размере од оне у бившој Југославији“. Сувише често највишим представницима хрватске државе и владе пуна су уста фраза ове врсте: „Мањинама обез-беђујемо највиши ниво права, највиши на свету.“ Стварност је потпуно другачија. Неколико месеци после уписа, у новој школској години која је већ почела, Министарство образовања из Загреба најављује да ће у италијанске школе доћи инспектори да припреме прелазак у хрватска одељења ученика уписаних у прве разреде италијанских школских установа. „Етнички декрет“ ствара хаос, али хрватске суперпатриоте кличу одобравајући. Уобичајена дневна конференција за штампу представника Плавих шлемова у Загребу, Криса Ганеша: војници ОУН напуштају Хрватску (досад их је отишло 1.400); у бившој Крајини и даље се појављују нови лешеви цивила, готово сви старијих људи; настављају се и пожари. У Костајници су међународни посматрачи регистровали разарање других пет кућа; нових пожара је било такође у Личком Петровом Селу и у другим местима бившег „Сектора Север“. Према проценама Криса Ганеша, последњих дана у Крајини су подметнути пожари у око хиљаду кућа. Председник карловачке области Јосип Јаковчић изјавио је да је 52 одсто територије којом он управља било изложено пљачки и разарању. Кућа у којима се може становати има још у Слуњу и Плашком, а ништа није остало читаво у општинама Баковић, Цетинград и Саборско: „Све је уништено“. На територији осам општина, које обухватају и три града, од српског староседелачког становништва остало је једва 280 особа, од којих око 200 у Плашком. Ова и друга саопштења садржана су у једном интервјуу који се данас појавио у Новом листу из Ријеке. Независне дневне новине уступиле су широки простор и лидеру Српске народне партије у Хрватској Милану Ђукићу, рођеном у Доњем Лапцу у Крајини. Зато што се супротставио сецесионистима сународницима из тога краја, пре пет година, Ђукића је Туђман наименовао за министра; после тога врховник му је саветовао да оснује партију Срба верних Хрватској и наградио оснивача ове партије именовањем за потпредседника Хрватског парламента. Све ово није спречило хрватске државне мас-медије, од ТВ до новина, да воде против потпредседника Хрватског парламента систематску кампању мржње. Због отпора, Ђукић је одвео своју партију на барикаде опозиције. Операција Олуја тешко је погодила и њега и његову породицу. Његов отац од 75 година и млађи брат са женом и двоје малолетне деце улили су се у реку избеглица и данас се налазе у Апатину, у Војводини. Ако би и пожелели да се врате, не би то могли јер су кућу у којој су живели до 5. августа, запалили ослободиоци. Кућу Милана Ђукића, међутим, порушили су 1991. његови српски земљаци непокорни влади из Загреба. Посланик Ђукић каже да је после „Олује“ Хрватска повратила део своје територије, али то је опустошена тери-торија, у којој нема живота без хрватских држављана (српске етничке припадности) који су вековима живели на овим огњиштима која су данас разорена. Да ли је то резултат фаталног сплета околности или прецизног плана? За Ђукића оно што се догодило саставни је део програма који је разрадио хрватски режим. Проверавајући изјаве највиших хрватских политичких људи, види се да је хрватски национални програм, како га они зову, или програм партије на власти, био усмерен на коначно решење проблема Срба у Хрватској, на уклањање једном заувек Срба из Хрватске. Срби су морали да буду уништени, морали су да нестану или да буду сведени на безначајни ентитет. То је био циљ војних операција „Муња“ и „Олуја“. Четири године - сажимајући наставак Ђукићевог казивања - хрватски врх лагао је међународну заједницу уверавањем како постоји добра воља да се пронађе политичко решење. Ове воље никада није било, нити се икада помишљало на било какав уступак Србима у Хрватској. Резултат на крају је следећи: Срби у Хрватској сведени су на 2 одсто. Извршено је етничко чишћење. Да ли се назире или не могућност повратка оних који су отишли отуда? Да ли је истина оно што кажу Туђман и други хрватски лидери да су Срби из Крајине отишли својом вољом са јасном намером да се више не врате? Ђукић одговара да српско становништво није желело да напусти огњишта предака у Крајини, ни Хрватску, њихову вековну домовину. Одлазећи, готово сви су закључали врата својих кућа, сви су отворили штале да стока изађе напоље како не би угинула. Да су одлучили да се више не врате, вероватно би они сами запалили своје куће и штале, и све уништили. Каже да је био у Банији и на Кордуну и видео напуштене тракторе јер је пут којим је становништво бежало био пресечен или им је нестало горива. Ствари које су биле натоварене на ове тракторе наводе на помисао да су избеглице имале намеру да се накратко удаље од куће и домогну се шума склањајући се од борби, да би се касније вратили када престану ратне операције. Носили су флаше са уљем, вреће кромпира, брашно, тигање, кишобране, старе покриваче (добре су оставили код куће), душеке, непромочиво платно и пластичне завесе. Да су мислили да одлазе заувек, натоварили би на приколице и телевизоре, вредне ствари, неки

31

део намештаја. Међутим ствари од веће вредности оставили су код куће, по које им, ето, нису дозволили да се врате. У вези са тим Ђукић је поменуо оно што је Туђман тврдио у свом говору из „воза слободе“ за време путовања од Загреба до Сплита кроз ослобођене крајеве. Он каже да његове речи откривају да Хрватска не жели да се Срби врате. Ту и тамо биће дозвољен повратак појединцима, али ништа друго. Остаје план систематског етничког чишћења, како произилази из изјава других ис-такнутих личности хрватског режима. Они не воде бригу о повратку српских избеглица, него о попису становништва које је остало у спаљеном делу Хрватске, о укидању прописа устава о заштити мањина, који су уосталом већ мртва слова на папиру... Од почетка, мишљење је Ђукића, хрватске власти биле су усмерене на етничко чишћење. У Обровац, на пример, у првим сатима Операције Олуја, у зору, у петак 4. августа, стигли су разни аутобуси ради евакуације становништва. То се поновило и у другим местима. Евакуисани, међутим, нису остали у Хрватској, него су били пребачени директно у део Босне под контролом Срба. У вези са тим Ђукић каже како је неко говорио о „хуманитарним депортацијама“ становништва, други појашњавају да је све то део споразума између Туђмана и Милошевића. Остаје чињеница да је цео један народ искорењен против своје воље. Интервјуисани се нарочито љути на Туђмана који је показао, рекао је, да је сејач мржње и лажљивац. У „говору из воза“ тврдио је како су се у Крајини водиле тешке борбе. Ја не знам са ким се борила хрватска војска - речи су Ђукића - ако се узме у обзир да су, како је сам Туђман додао у том говору, Срби одмаглили а да собом нису понели ни своје прљаве гаће ни свој прљави новац. Да тачно је, Срби су отишли остављајући не само њихов неважећи новац, него и немачке марке које су завршиле у џеповима хрватских војника. Најновији догађаји који су се десили у Крајини показују да Срби можда нису били чистији од Хрвата, али сигурно ни прљавији од њих. У вандализму и пљачкању имовине, Хрвати нису поштедели чак ни српске гаће. Говор мржње који је одржао Туђман од Загреба до Сплита пружа мало наде у повратак Срба на њихова огњишта... Посланик Ђукић је затим испричао оно што је видео приликом недавног путовања у Крајину, искључујући област Лике која му је била забрањена. Тамо где му је било дозвољено да иде, видео је многе опустошене куће и веома мало људи. Веома мало их је остало, углавном све старији људи. Пошто су били затворени у сабирне логоре ради саслушавања, могли су да се врате својим кућама, уз обавезу да се пријаве полицијским станицама ради добијања нових докумената. Међутим када су се појавили на шалтерима, ухапшени су и одведени не зна се где; изгубио им се сваки траг. Када је хрватска војска ушла у мој родни градић, Доњи Лапац, био је нетакнут. Идите и видите на шта личи сада, са спаљеним и опустошеним кућама. Лапац је био место са највишим процентом српског становништва на територији Хрватске. У годинама 1991-1995. (до почетка августа) ниједна од хр-ватских породица није била истерана отуда. То је био узоран град по међуетничком суживоту и толеранцији. Није било мржње између суседа. Упркос режиму који су увели сецесионистички лидери, Хрвати су остали. Ђукић је поменуо породицу Миљковић, Хрвате који су после избора из 1990. ушли у Општински савет. А онда, када је наишла хрватска војска, поделили су судбину са српским земљацима и они као избеглице. Заједно са Миљковићима у изгнанство кренуло је и неколико лекара, и они Хрвати, који никада нису напустили своје пацијенте Србе из истог градића. Туђман је рекао да је „Книн увек био хрватски град“ у етничком смислу а да су Срби постали већина тек између два светска рата. Шеф хрватске државе, по професији историчар - приметио је Ђукић - није прочитао књигу коју је објавио Хрватски савез, Кнински алманах из 1993. у којој, црно на бело, стоји да су већ 1857. Срби чинили већину становништва. Та и друге Туђманове лажи произашле су из мржње и фрустрације, он не жели да Хрватска буде држава њених грађана, жели да избрише сваки траг који би подсећао да је овде живело српско становништво. Али у томе неће успети. Ђукић је додао, да ако се српском становништву не омогући да се врати на сопствену земљу, биће у питању геноцид. Изборна кампања до које ће доћи у Хрватској наредне јесени биће бурна изборна кампања у којој неће изостати атентати, а могло би да буде и мртвих. Рекао је то Славен Летица, бивши Туђманов лични саветник, а сада његов критичар, на једном скупу „интелектуалаца ангажованих у борби за доминацију етике над политиком“. Летица је убеђен да ће, ако не буде заустављена, Туђманова партија успоставити тоталитарни систем у земљи заузимајући место које је имала Комунистичка партија у Титово време.Вец сада, рекао је Летица, систем тако функционише да неко може да добије функцију министра економије зато што је постао Туђманов пријатељ за време партије тениса. Туђманова Хрватска - додао је Летица - је земља у којој је 50 породица за свега неколико година преузело контролу над 80 одсто националног профита; многи од ових нових милијардера стекли су новац пљачкајући државну имовину. Сада им је потребна снажна власт без опозиције, да не би били приморани да одговарају због извршене отимачине. Са овом последњом тврдњом потпуно се слаже један политички човек са левице и аутор неколико књига, по имену Мико Трипало. Мико Трипало је председник Партије социјалдемократске акције Хрватске. Далматинац, био је један од најближих Титових сарадника за време партизанског рата и у послератно време али, крајем 60-их, повео је национални покрет такозвано „Хрватско прољеће“ који

32

је посејао семе радикалног демократског заокрета у целој Југославији (нови Устав из 1974.) а и доцније сецесије Хрватске и Словеније. Године 1990, када су преовладали екстремистички елементи, покрет је пао у руке Фрање Туђмана који, пошто је ступио у савез са организацијама усташких емиграната у разним европским и ваневропским земљама, кренуо је путем екстремне националистичке деснице, док је Мико Трипало остао везан за позиције демократске левице. На данашњем сусрету у Загребу, шез-десетдеветогодишњи Далматинац направио је неколико осврта који ми изгледају више него занимљиви. Почео је тиме што је рекао да се Туђман користи војном операцијом, која је довела до поновног освајања Крајине, да би приписао победу искључиво себи и својој партији-резиму, чији хијерарси употребљавају без устезања изразе као „војска ХДЗ-а“, претварајући у зборове своје партије поворке, војне параде и друге манифестације које се у Хрватској организују свакодневно, више од месец дана, да би се славила победа. Све је дело Туђмана и његовог режима, каже Трипало, осим једног јединог изузетка: почињених злочина, који се и даље врше у ослобођеним крајевима после закључења Операције Олуја. Према Трипалу, пошто су први јуришни одреди војске и полиције, заједно са неколико домобранских пукова, завршили готово без изгреда своје операције, на сцени Крајине појавила се трећа група „ослободилаца“ која је дала знак за почетак пљачкања напуштених кућа, подмећући пожаре по целим селима и варошицама. Овде није реч о овој или оној банди пљачкаша, него о посебно организованој операцији пљачки и подметања пожара, иза које стоје људи режима и партије на власти. Дакле, ради се о монструозном плану, чије корене треба тражити у многим ставовима партије на власти који се односе на етничко чишћење државе. Такође је приметио да су представници неколико страних и домаћих хуманитарних организација, који су дошли у Крајину, пошто су видели ситуацији, закључили да је за хрватску полицију било важније да спречи фотографисање пожара и пљачки, уместо да спречи пљачкаше и паликуће да врше своја дела. Мико Трипало још више је продубио хируршки рез када је оптужио Туђмана да је склопио тајне споразуме са Милошевићем на штету Хрватске: упркос свим датим обећањима, наш врховник није објаснио ко је наредио 1993. хрватској војсци да се повуче из северне Посавине, омогућавајући на тај начин Србима да створе онај коридор који је ових година имао животну важност за њихове положаје у западној Босни и Крајини. И даље, да се све више у хрватској политичкој пракси, гомилају такозвани случајеви који чекају објашњење: од убиства политичког лидера Анте Параџика, до експлозије складишта муниције на локалитету Дубоки Јарак са крвопролићем које је изазвала, и тако редом.

12. СЕПТЕМБАР ‘95. Команда Плавих шлемова пребродила је тешкоће: изгледа да је решен проблем 800 цивила српске етничке припадности који се већ 40 дана налазе под заштитом у касарни ОУН у Книну. Хрватске власти које су њих 60 прогласиле ратним злочинцима пре него што су их извеле пред суд, пристале су данас да покрену формални судски поступак, после чега ће „окривљени“ бити изручени изван Хрватске. Њихове породице остаће in loco до закључења процеса. Оптужени су, а оптужбе још нису писмено образложене, за тероризам и геноцид према хрватском народу. Ко ће извести пред суд Хрвате због истих таквих злочина извршених између августа и септембра 1995? Клима терора која је успостављена у Крајини довела је до исељавања из подручја Книна других 1.500 српских цивила који, пошто су пуни поверења остали код својих кућа, прво депортовани у три сабирна центра које је основала специјална хрватска полиција у Задру, Сињу и Шибенику, а затим пуштени данас после дугих, даноноћних саслушања. Шта ли су им радили да би и њих, мало преосталих, навели да се опросте од родне земље? Хрватска бискупска конференција, која се данас састала у Загребу, изгласала је данас противречан документ о бекству 250-300.000 српских цивила из Крајине. У једној тачки каже се да су локални српски политички и војни руководиоци и Православна црква одговорни за егзодус српског становништва, јер су их они приморали да напусте овај крај, док се у другој изражава „жаљење“ католичке цркве због чињенице што је последица акције хрватске војске и полиције, иако индиректно, била егзодус великог броја грађана српске етничке припадности са територије на којој је дошло до побуне против Републике Хрватске. У првој тачки став Цркве потпуно је сагласан са ставом Туђма-новог режима. Веома блиска ставу режима је и оцена бискупа о пуној легитимности војне операције „која је поново успоставила ред и мир“ (?!) на поново освојеним територијама. Не може се међутим разумети да ли се односи на Хрвате или на Србе (надам се да вази и за једне и за друге) тачка у којој бискупи подвлаче „право сваког појединца да се врати својој кући“ па обећавају подршку „напорима за повратак избеглица“. Затим бискупи кажу да су забринути вестима према којима су неки појединци и групе узели правду у своје руке, палећи куће и угрожавајући на други начин туђу имовину. Чак ако су ова дела великим делом подстакнута личним осветама, дужност је државних власти да штите лица и имовину у ослобођеним крајевима... Као што може да се види, блага оптужба у односу на злочине који су увелико документовани и много оштрије осуђени протеклих недеља од пацифистичких организација и бранилаца људских права. Али није се могло очекивати више од врха једне католичке цркве, хрватске,

33

традиционално националистичке и ноторног савезника најреакционарнијих режима: од оног бана Јелачића, под аустроугарском империјом, до усташке „Независне Државе Хрватске“ за време II светског рата, до Туђмана. Глас „протеста“ бискупа (који много тога прећуткује) диже се пошто је режим из Загреба предузео све могуће мере да предупреди повратак српског становништва у Крајину и једва месец дана пошто су сви могући злочини почињени у том региону.Од 8. августа па надаље одржане су стотине миса на развалинама што и више цркава порушених у Крајини; да ли је уопште могуће да ниједан поп није видео пламен и дим целих села која су пред њиховим очима запалили „појединци и групе“ осветника? Бискупи нерадо потврђују и оптужују зле воље оне хрватске злочине који су разбеснели самог премијера Валентића (који је све мање омиљен Туђману) када је, по доласку у Книн 7. септембра, видео како се руше све кулисе на тријумфалној позорници иза које се крила срамота и крв „Олује“. Преко Хелсиншког одбора за људска права (Иван Звонимир Чичак, Загреб), стиже ми поподне други део извештаја мисије ОУН у Хрватској. Односи се на период 22. августа до 5. септембра 1995. и као и први (сажето наведен на почетку овог дневника), наводи злочине почињене у областима Лике, Кордуна и Баније (бивше Крајине), после поновног освајања тих крајева и истеривања српског староседелачког становништва. И овог пута дајем веома сужену синтезу.

22. АВГУСТ 95. Других десет кућа запаљено у Вргинмосту. Виђене су како горе 23 куће и 10 амбара између Вргинмоста и Војнића. У Војнићу гори 35 кућа, од којих су 17 уништене ватром. Три куће горе у Мандига Драги, друге две горе у Натеки. У Стегњајићу једна старија жена нађена је мртва у бунару. Изгледа да се ради о самоубиству које се догодило пошто су се двојица хрватских терориста, наоружани са Ак-47, појавила у њеној кући, где је живела са мужем, запретивши јој смрћу ако не напусти кућу и имање до сутра. Мужу се изгубио сваки траг.

23. АВГУСТ 95. Пет кућа гори у Залужници. Око кућа у пламену виђени су бројни хрватски војници. Многе куће горе и у Великој Попини. Једна кућа гори у Стојановићима. У Слуњу је потпуно уништено или спаљено 20 кућа.

24. АВГУСТ 95. У Војнићу, над једном ментално заосталом девојком, неколико хрватских војника извело је физичко и сексуално насиље пошто су је одвукли у свој логор. И данас су у више мањих градова бројни пожари подметнути по кућама: У Грачацу две зграде су потпуно уништене, укључујући и ону која је била изабрана да буде седиште цивилне полиције ОУН; неколико кућа гори у селима Миочац, Биочић и Вукашин; четири куће горе у Дољанима где је забележено присуство једног кон-тингента хрватске војске. До сада је у Дољанима ватром уништено 30 стамбених зграда. У тој зони виђени су и хрватски полицајци, али ниједан од њих није интервенисао да би зауставио паликуће. Војници хрватске војске виђени су и у Србу како се спремају да опљачкају и натоваре на камион намештај украден у једној кући.

25. АВГУСТ 95. У варошици Грубори, која је више пута пљачкана и паљена, од јутрос гори других 20 кућа и неколико штала; у селу је виђено 10 припадника хрватске специјалне полиције у маскирним униформама. Оперативна екипа ХРАТ, која је дала ова обавештења, вратила се поподне у исто место и тамо пронашла лешеве двојице измасакрираних старијих мушкараца: једног од око 70 година нађеног на поду спаваће собе, у пижами, убијеног метком у потиљак; другог од око 65 година, који је нађен у пољу са пререзаним грлом. У Глини, четворицу мушкараца српске етничке припадности, становнике места ухватили су хрватски полицајци и одвели у управу полиције, где их је целе ноћи дивљачки тукло шест полицајаца у цивилу. Нове куће запаљене су у селима Мазин, Бискупија, Врховине, Грубори. У овом последњем месту горело је петнаест кућа. Десет аутомобила хрватске полиције било је паркирано два километра од села. Леш мушкарца у цивилној одећи нађен је у Зорићима, крај поплочаног пута.

26. АВГУСТ 95. У близини места Прејив нађено је тело мушкарца, од приближно 20 година, у цивилном оделу. У Груборима је нађен трећи леш, једне жене од око 90 година, угљенисан, у остацима њене спаљене куће. Нове куће запаљене су данас у Грачацу (виђена је патрола хрватске полиције како пролази поред куће у пламену). У истом месту нађен је леш једног војника Републике Српске Крајине убијеног метком у главу.

27. АВГУСТ 95. У Груборима нађена су друга два леша: мушкарац од 41 године и жена од 51. Тела су нађена у пољу. Обоје су убијени метком у потиљак и у слепоочницу. У селу Хамлет, код Голубића, нађени су лешеви четири старије особе у цивилној одећи; неколико кућа у пламену.

34

28. АВГУСТ 95. У близини Плашког запаљена је једна усамљена кућа. Три куће запаљене су између Озанића и Примишља. Једна кућа гори у долини Паланке. Код Дверске виђена су лица у војним униформама и друга у цивилу док су товарила намештај и друге ствари узете из опљачканих кућа.

29. АВГУСТ 95. Војни посматрачи са сектора север бивше Крајине обавештавају: у Муздекама пали-куће су уништиле 60 одсто кућа, две још горе; У Каманици запаљена је прва кућа; у Божићима има 70 одсто кућа које су запалиле паликуће; у Радашници су нађени лешеви двојице цивила, од којих је једноме одсечена глава. Оперативне екипе за људска права обавештавају из сектора југ: у Боровићима шест хрватских војника подметнули су пожар у неколико кућа пошто су их опљачкали. Њихову операцију прекинуо је долазак међународних посматрача, тако да су се хитро растурили напуштајући село.

30. АВГУСТ 95. У Доњој Жрвници (Ћулибрки) запаљене су две куће. Из варошице Ребичка, у близини Удбине, дижу се густи стубови дима: горе бар четири куће. Подметнута је ватра и у четири куће у Штикади, код Грачаца. У Грачацу догорева једна кућа, у другој је пожар тек подметнут. Са раскрснице Доњи Лапац-Грачац примећен је стуб дима како се диже из шуме која се налази у правцу Доњег Лапца. Петнаест кућа је у пламену у четири-пет села дуж пута који из Грачаца води у Обровац. На овом подручју више пута у току дана виђени су људи у маскирним униформама хрватске војске како товаре на камионе опљачкане ствари разне врсте (машине за прање веша, фрижидере, машине за прање суђа, итд). Пљачка се и у Врелу, Кореници и Горњој Врховини, где се понављају сцене са хрватским војницима који у аутомобиле и камионе товаре најразноврсније ствари.

31. АВГУСТ 95. Све куће које су нанизане дуж пута између Плавац Драге и Слуња систематски су опљачкане. Примећен је велики број мртвих говеда и друге стоке. У Личкој Јесеници пламен је уништио 50 зграда, 90 одсто кућа у селу. У Царовљанима је порушена црква. У Доњем Мекињару, делу Толића, примећена су многа лица како товаре у камионе намештај и кућне апарате, покрадене у опљачканим кућама. У Сврачковом Селу примећена је група наоружаних Хрвата, од којих су неки у униформама хрватске полиције, како се припремају да товаре стоку у један камион. Од места на којем се пут за Отрић укршта са путем за Доњи Лапац, читаво подручје са леве стране забрањено је за војне и цивилне посматраче ОУН због операције „чишћења терена“ коју изводи хрватска војска. Виде се густи стубови дима како се дижу из те зоне.

1. СЕПТЕМБАР 95. Куће у пламену у Мајдану, Живковића Коси, Цетинграду и Дејановићима у сектору север. Тринаест кућа у пламену у Бенковцу, и друге у Стрмици, код Книна, у Грачацу, Трљугама, Горњем Пулцу, Дебелом Брду, Полцу, Врховинама, Удбини, Отрићу, у сектору југ. Из Отрића се виде стубови дима како се дижу из оближње шуме са десне стране пута за Доњи Лапац. У Доњем Мекињару настављају се пљачке. У Цетини је православна црква потпуно изгорела. У Сврачковом Селу виђени су хрватски војници и полицајци како стоку опљачкану по селима товаре у камион. У граду Книну једна екипа ХРАТ за цивилна права посетила је 10 заробљеника припадника војске „Крајине“ затворених у једној школи: види се да су ицрпљени и повређени са очигледним траговима удараца по лицу. У Иво-шевићима је нађен леш цивила старог између 75 и 80 година, без главе. Глава је пронађена у свињцу.

2. СЕПТЕМБАР 95. Војници хрватске војске посматрају како гори једна кућа у Груборонићима. Куће у пламену у Предеру, Костајници и Миланковићима, местима у котару Глина. У котару Книн посматрачи цивилне и војне полиције ОУН и екипа ХРАТ су забележили: две куће у пламену у Бискупији, две куће у пламену на путу Книн-Дрниш. Огроман пожар у околини Книна избио је око 21.00; хрватска специјална полиција забранила је особљу ОУН да испита случај; касније је пронађено пет кућа уништених до темеља. У селу Цвијановићи виђена су два хрватска војника из Четврте сплитске бригаде како се одмарају поред једне куће у пламену; друга кућа горела је на оближњем брежуљку.

3. СЕПТЕМБАР 95. У ноћи 3. септембра запаљено је 18 кућа у Доњој Млиноги. У току дана запаљене су: три куће у Ладешићима, две у Царевом Селу, исто толико у Жраљама и две у Потчетни а четири у Шкорићима. У Стрмици су виђени један хрватски војник и два полицајца покрај једне куће у пламену; у Цвијановићима запаљене су друге две куће, виђени су хрватски војници у близини... Посматрачи ОУН подносе биланс за протекли месец август: у 140 села делимично или потпуно уништено је 9.964, или 69 одсто стамбених јединица. Билансом нису обухваћени градови.

35

4. септембар 95. Једанаест кућа изгорело је данас у Мрсики. У Зафарима спаљена је и уништена половина кућа, све су биле опљачкане. У Плашком у једној ледари нађена су тела двојице људи, једног у цивилном оделу другог у униформи. У Бабићу, северно од Кистања, жена од 65 година нађена је у аутомобилу, убијена са два метка у главу. Војни посматрачи ОУН видели су је живу 1. септембра; један од њих помогао јој је и да покрене мотор отклонивши квар. У Малој Полачи хрватски војници затечени су у пљачки.

5. септембар 95. Пет кућа запаљено је у Јошавици. У Фркашићу, код Коренице, опљачкане су све куће, неке и више пута. Све што није однесено, уништено је. Неколико кућа је запаљено. Будући да хрватске власти ћуте, мораћемо да сачекамо неки други извештај страних „њушкала“. Враћамо се на данашњи датум, 12 септембар. У хрватском делу Мостара, Врховни суд такозване Хрватске Републике Херцег-Босне, суочен са оптужницом коју је подигао Међународни Хашки трибунал против пуковника војске босанских Хрвата Ивице Рајића (види део овог дневника који се односи на 6. септембар), повео је поступак против овог официра због злочина почињених 1993. и почетком 1994. Међутим, док Хашке судије позивају Рајића да одговара због масакрирања становника једног муслиманског села у близини Кисељака, мостарске судије игноришу тај злочин и оптужују Рајића и његова два заменика да су наредили, или извршили, убиство пет војника и подофицира босанских Хрвата, све на подручју Кисељака. Мостарски процес, међутим, одмах је обустављен и одложен sine die због низа формалних повреда поступка које су пријавили адвокати одбране. На изласку из палате правде, јавља званична хрватска агенција ХИНА, Рајића и другове маса је дочекала дугим аплаузом, као „праве хрватске хероје“. Поред тога, агенција јавља да је у долини Лашве одржана једна манифестација „повратника из рата, хрватских патриота“ који су захтевали ослобађање Рајића и других „хероја, захваљујући којима је централна Босна остала хрватска“; и била очишћена од Муслимана. Повратници су носили транс-паренте са паролом: „Рајићу и другови, сви ми смо са вама!“ Хрватска штампа томе се радује и данас, опет из Мостара, саопштава да је војска хрватске државице Херцег-Босне отела од босанских Срба нове територије, после оних Грахова, Гламоча и Купреса, „разбила и отерала непријатеља, ослобађајући регион који иде од Дрвара у Шипово до реке Врбас, заједно са стратешки важним планинама Демировац и Виторог, до превоја Млиниште и пута проходног за камионе који води у Бањалуку и Сански Мост“. У стварности, у том босанском региону бори се неколико бригада војске из Загреба потпомогнутих од ХВО, војске босанских Хрвата. Сутра се очекује одговор на жалбу коју је Уставном суду Хрватске поднела Италијанска унија Истре против расписа Вокићеве који налазе искључивање из италијанских школа ученика хрватске националности, без обзира на вољу њихових родитеља. Истарска регија изразила је пуну подршку ставу италијанске мањине.

13. СЕПТЕМБАР 95. Као и обично и данас дневник Нови лист отвара своје странице за пуне беса текстове подржавалаца режима и неколицини ретких интелектуалаца који нису изгубили критички дух и осећање за демократију. У својој недељној рубрици која носи наслов „Хрватски хороскоп“, Дражен Вуков Чолић пише да су ослобођене територије радикално „чишћене и очишћене“ још пре него што је влада могла да започне било какав програм обнове; једва да је остао који стан за оне који би требало да врате живот у ове новоослобођене крајеве. Особе снабдевене писмима и чудним потврдама однеле су из неколико фабрика све машине... У Бенковцу је покрадено 70 одсто покретне имовине која је тамо остављена. У целој тој причи све више се распламсава свађа између цивилних и војних власти, а прете смрћу чак новинарима познатим по својој покорности владајућим круговима због тога што су почели да описују пљачке које су извршили они који су издали своје недодирљиве политичке идеале. Мало њих успева да се ослободи мишљења, док путују по бившој Крајини, да се налазе у некој уклетој земљи која кажњава све своје становнике неизбежним изгнанством, као да овај кршовити крај и овај окрвављени камењар морају поново да буду ослобођени после ослобађања. Задовољан је што ће Сисак, Карловац, Задар, Шибеник и многи други хрватски градови, убудуће бити заштићени од бруталних напада српске артиљерије. Задовољан је што се завршило мучеништво Бихаћа. Али на Операцији Олуја остаје утиснут жиг идеологије и режима. Идеологија је нетолерантна, искључива, режим почива на једнопартијској структури. Осим тога ова војна операција довела је стари хрватски крај и суграђане српске етничке припадности, до људске трагедије. Овај одговор је први, на низ питања о поновном освајању Крајине и о политици Туђмановог режима, који је дао хрватски писац Иво Банац, рођен у Дубровнику, професор на Јелском универзитету у Сједињеним Америчким Државама, који се сада налази у Хрватској ради низа скупова. Тачно је, Операција Олуја прекинула је неприродну ситуацију, потврдио је аутор неколико дела историјске и политичке есејистике, но да ли је само то или претежно то био циљ који је хтео да се постигне операцијом? Интегрисање Крајине у државно тело Хрватске подразумевало је територију и становнике заједно, или само територију? Туђман и ортаци, одговара

36

Банац, хтели су да поново заузму територију, а да истерају становништво и постигли су тај циљ. Да су хтели интеграцију Срба који су насељавали Крајину, Туђман и његови не би применили метод етничког чишћења и у неокупираним крајевима Хрватске. Прибегавајући принудном исељавању, атентатима, отпуштањима с посла и другим актима дискриминације и у тим крајевима, од 1991. па даље, „метла“ етничког чишћења помела је стотине хиљада Срба. Сада се каже како ће после „ослобађања“ Крајине моћи кућама да се врате 2/3 Хрвата који су били приморани да је напусте ‘91. Да ли то можда значи да Хрватска не сматра својим синовима избеглице из августа 1995? Тако је и Туђман то не крије. У једном интервјуу у недељнику Фокус (8 септембар), председник Хрватске је тврдио како у сваком случају повратак Срба не би био у интересу српско-хрватских односа. Још раније у „говору из воза“ Туђман је иронично пожелео српским избеглицама сретан пут без повратка, објашњавајући да је то услов безбедности хрватске државе. „Срећа раздвајања“ је туђмановска теза коју је после неколико дана разрадио један коментатор на државном радију. Објаснио је да је како за Србе тако и за Хрвате добро да живе одвојено. И сијамски близанци - рекао је - хируршки се раздвајају да би живели сретно. Исти тај „гигант новинарства“ објаснио је Туђманову филозофију када је рекао да би и минимално присуство српског становништва у Крајини било извор нових сукоба. Неки народи, једноставно, не могу да живе заједно. Председник хрватског парламента Михановић, човек који у сваком говору велича идеологију, историју и „хероје“ нацифашистичког усташког покрета, човек који сваког часа кличе „врховном вођи“ Туђману, рекао је, коментаришући бекство Срба из Крајине у једном званичном говору, нека само иду да живе тамо где се осећају срећно. Зашто да их унесрећимо тиме што ћемо их вратити? Писац Иво Банац помиње једну изјаву коју је Туђман дао 18. августа (Судбина српских избеглица је сада њихов лични проблем и проблем онога ко их води), коментаришући је овако: Покушајте да замислите како сутра 3/4 становника Ријеке, бежећи у Италију, пређе чамцима преко Јадрана, док шеф државе чији су они држављани равнодушно изјављује да је то лични проблем тих избеглица и онога ко их води. Ма у каквом то свету живимо? У ствари садашњи хрватски режим, вишегодишњом упорном ударном пропагандом антисрпске мржње, чијој ефикасности су допринели антихрватска пропаганда српских националиста из Београда и злочини које су починили лидери босанских Срба, успео је: прво, да до те мере улије прави страх међу српско становништво Крајине да га наведе да одбије било какву хрватску власт; друго, да разори код већине хрватског становништва свест о томе да су Срби (били) саставни део Хрватске. Руководиоцима бивше Крајине - тврди Банац - било је мрско чак почетно слово „Х“ из имена Хрватска, док наш председник Парламента каже за Србе из Хрватске да су „курдско-влашко-анадолско-циганско-бугарско-грчко-српске избеглице“! Налазимо се пред највећим циклусом насилних сеоба народа до којих је икада дошло после XVIII века. Лично сматрам да се ради о злочину. Искорењен народ доноси злу коб себи и другима. Градови Ријека и Задар, деценијама после егзодуса Италијана и данас носе печат етничког чишћења. Мој Дубровник је пун нових дошљака којима ће бити потребне многе године пре него што схвате важност новог амбијента у којем су се обрели. У новоприпојеним крајевима Хрватске и у великом делу Босне процес прилагођавања - под претпоставком да до њега дође - становништва које је ишчупано из корена, трајаће генерацијама. То значи да током многих деценија неће бити ни континуитета ни стабилности. Али постоји још нешто. Искорењивањем Срба из Крајине и Хрватске отишао је и део наше историје и наше културе... Сејање мржње и рат произвели су у Хрватској (и не само у њој) и ужасни свеопшти аутизам, неосетљивост према људским трагедијама, нарочито ако се тичу непријатеља, Срба, као оних који беже из својих кућа. Како објаснити ову појаву? Мржњом и сумњичењем, страхом и жељом за осветом, нагомилавањем премного бола и премного неправде. Затим, у Хрватској постоји вођство које сматра да је ова деструктивна енергија позитиван и стимулишући фактор за циљеве националне политике. Хоћу да кажем да Хрватском владају људи који и данас реду, законитости, функционисању демократије, свему ономе што формира модерно циви-лизовано друштво, претпостављају мржњу. Једина угледна личност која је ових дана подигла свој глас против хаоса и мржње био је бискуп из Шибеника, монсињор Бадурина. Премало. Иво Банац завршио је свој излив незадовољства подсећајући да је само један хрватски државни лист, Вечерњи лист из Загреба пренео (7. августа) осуду коју је изговорио папа против хрватске војне операције у Крајини и против свих оних који решење проблема траже на бојном пољу уместо да изаберу преговарачки сто. Чак је и главни орган хрватске католичке цркве, Глас концила, цензурисао папу и, уместо да пренесе његове речи, објавио (3. септембра) уводник дон Живка Кустића у којем се, према Банцу, утркују са режимским листовима у сејању друге мржње. У њему се истичу следеће тезе: ми Хрвати смо окружени непри-јатељима који нас одувек не подносе; неки од наших непријатеља се крију, а многи од наших пријатеља се стиде да покажу пријатељство; и католици могу да буду непријатељи; ако су наши непријатељи гори од нас, зашто очекујете од нас да будемо бољи од њих? Постоји прави екуменизам и онај лажни, као што постоје прави и лажни пацифизам: морамо сами да одлучимо о избору. Најзад, Туђман не лаже, Међународна хелсиншка федерација је та која даје лажне извештаје о покољима.

37

Други допринос политици гетоизације у Хрватској дао је Уставни суд, који је позван да процени да ли је легитиман или не распис министра образовања који забрањује уписивање деце већинског народа у школе мањине (види дневник 24. и 26. августа, 10. септембра). Одбијајући жалбу коју је поднела Унија Италијана Истре и Ријеке и Општински савет Ровиња у Истри, Суд, иако је изјавио да „није ком-петентан“ да оцењује, у ствари је оснажио распис и његове злокобне последице. Према Суду, распис се не може сматрати правном нормом, он је само обавештење: обавештава школске и предшколске установе да постоји закон који треба применити на уписивање у дечје вртиће и школе мањина. Суд потврђује ваљаност важећих закона и тврди да постојање специфичних школа за мањине треба схватити као начин њихове заштите (?!). Судије Суда дају до знања да, иако припадају систему јавног образовања, школе етничких мањина намењене су искључиво ученицима, тако да распис Вокићеве ни на који начин не ограничава њихова права. Што се тиче, међутим, слободе родитеља да изаберу за своју децу школе које ће похађати, уставне судије подвлаче да ова слобода није неограничена; они не могу да одлучују самостално и независно од националне припадности. Грађани хрватске етничке припадности (већински народ) немају право да се са њима поступа као са припадницима мањинских етничких скупина. Надлежан или не, Суд није тајио своја политичка убеђења. Јер овде се ради о политици. Не треба да се изненађујемо. Распис Вокићеве и став који је заузео суд саставни су део - како би рекао председник Италијанске уније, Ђузепе Рота – „чорбуљине која се одавно кува“. Већ пре две године хрватско министарство тражило је прецизне податке о националној припадности ученика уписаних у школе италијанске мањине. Мера коју је предузела Вокићева повезана је са јасном идеологијом етноцентризма која је у Хрватској развијана последњих пет година. То је допринос, може се додати са Маурицијем Тремулом, другим представником врха италијанске заједнице у Хрватској, оној политици која настоји да постави све гушће и више ограде које издвајају „конститутивни народ националне државе“ Хрватске од других грађана који том изабраном народу не припадају. Став који је заузео суд, привидно неутралан, смоквин је лист који не успева да покрије срамоту једне политичке стварности која удаљава етничке скупине и народе, која ствара нова ограничења и деобе, из којих произилази тешка клима мржње и страхова у којој је лакше већини да асимилира мањине, у конкретном случају да из италијанских школа удаљи своје сународнике који нису способни да буду хероји. Страх спроводи како једно тако и друго. Хрватска је и овај пут искористила прилику да потврди непријатељство према демократији, према заједничком животу и према толеранцији.

14. СЕПТЕМБАР 95. Ситуација постаје све драматичнија из часа у час, за Србе из Босне стешњене као што јесу између чекића, непријатељских упада авиона НАТО и наковња, ударне офанзиве снага босанских Хрвата и Муслимана (у току од уторка) упркос млаким и формалним протестима западних савезника и позивима америчког Стејт дипартмента Муслиманима и Хрватима да се уздрже од накнадних војних акција да не би довели у опасност мировну иницијативу Вашингтона. И Савет безбедности ОУН изразио је своју „забринутост“ због офанзиве. У западној Босни, ипак, хрватске снаге настављају напредовање. Данас је агенција ХИНА из Загреба објавила: „Од 15.00 сати 13. септембра, хрватски градови Јајце и Дрвар су под контролом хрватских снага и у хрватским рукама. Операција која је довела до њиховог ослобађања трајала је 92 сата. Ослобођено је око 2.000 квадратних километара територије.“ Дакле, босанско-муслимански савезници су упозорени: босански градови Дрвар и Јајце (у овом последњем, новембра 1943, Тито и његов партизански парламент прогласили су рађање феде-ративне Југославије) су хрватски, припадају Хрватима, Хрватска проширује своју територију на западну Босну... Хрватско-босанске трупе (ХВО) и трупе из Загреба (ХВ) освојили су и Шипово. Нова тери-торија која је освојена продужетак је области Гламоч-Купрес-Грахово у којој су се Хрвати проширили између јула и августа. Од Срба су отети и градићи Доњи Вакуф и Кулен Вакуф, оба су освојиле босанско-муслиманске трупе: јуче Доњи Вакуф, данас Кулен Вакуф. Ово друго место налази се у северозападном крају Босне, око 40 километара од Бихаћа. Сада босанско-муслиманске снаге напредују из „Бихаћког џепа“ у правцу југоисток, надајући се да ће освојити Кључ и Босански Петровац и повезати се после тога са хрватским снагама у Јајцу. Током ове офанзиве, територија коју контролише војска Караџића и Младића до данас је смањена за 6-8 одсто. Имајући у виду да су Срби већ прихватили у начелу поделу на 51 одсто према 49 одсто у корист хрватско-босанско-муслиманског ентитета и на тај начин показали да су спремни да за преговарачким столом уступе знатан део од садашњих 68 одсто територије коју сада контролишу, не може се разумети зашто су Муслимани и Хрвати одлучили да је заузму оружјем. Да би освојене територије очистили од српског становништва? Изгледа да је управо тако. Али од сада - док заједно ликују и наздрављају војним победама - Хрвати и босански Муслимани стварају in loco претпоставке да се сукобе међу собом у скорој будућности. Јабука раздора: присуство и/или превласт одговарајућих етничких скупина. Командант хрватских трупа које су освојиле Јајце написао је у једном прогласу: „Данас смо се вратили са поносом и свима стављамо до знања да смо

38

овде, у Јајцу.“ Затим је позвао све Хрвате пореклом из Јајца, било где да се налазе да се врате „да би живели на својим вековним огњиштима“. Додао је да је од Јајца отворен пут за Бањалуку... У истом тренутку командант Седмог армијског корпуса армије босанских Муслимана Мехмед Алагић изјавио је да, настављајући операције у правцу Мркоњић Града, његове снаге имају као крајњи циљ Бањалуку: „У Бањалуци ћемо приредити смотру босанских снага.“ Ко ће стићи први: Хрвати или Муслимани? У овој офанзиви, Хрвати и Муслимани искористили су ослабљеност српских снага, које су тешко бом-бардоване током више дана на целој територији Босне коју оне контролишу, од стране ваздушних снага НАТО. Ове снаге су потпуно уништиле главне војне циљеве, од артиљеријских батерија Бањалуке погођених ракетама томахавк до положаја на планини Озрен и на подручју Добоја. Досад су авиони НАТО укупно обавили 3.500 борбених мисија, док су Снаге за брзе интервенције око Сарајева пуцале више од 1.350 пута. Сада авиони НАТО могу „некажњено да лете небом изнад Босне“. Улазећи у Дрвар, Јајце, Шипово, Доњи Вакуф и Кулен Вакуф, хрватске и муслиманске трупе затекле су ове градове и варошице потпуно празне. Већ прошлих дана хиљаде српских цивила, обузетих паником због приближавања хрватско-босанске војске и „Тигрова“ из Загреба, памтећи оно што се догодило са цивилним становништвом Крајине и на подручју Гламоч-Грахово, напустили су куће и поља и дали се у бекство. И велика варош Мркоњић Град, директно угрожена, остала је пуста. Више од 40.000 избеглица у овом часу кренуло је и наставља да се креће према зони Бањалуке и у сам град који се претворио у огромни избеглички логор. Налазимо се пред трагедијом огромних размера. По путевима централне Босне који воде у Бањалуку већ данима се примећује густо кретање аутомобила, камиона и трактора натоварених избеглицама. То је призор који из близине подсећа на бекство стотина хиљада избеглица из Хрватске за време прве половине протеклог августа. У Бањалуци се већ налази преко 50.000 српских избеглица који су побегли из Хрватске и неколико хиљада цивила примораних на егзодус из западне Босне. Куда са других 40.000? Стрепи се од епидемија: куће и друге зграде претрпане су избеглицама, хигијенски услови су тешки. Забрињава и електрична енергија: град је остао без своје хидроцентрале, која се сада налази у рукама Хрвата, у Јајцу, на реци Врбасу. Слушајући на радију ова имена - Јајце, Гламоч, Бањалука, Горњи и Доњи Вакуф, Мркоњић Град и друга - сећам се батаљона „Матеоти“ и „Гарибалди“ (који ће се касније укључити у бригаду „Италија“) који су били веома ангажовани, после октобра 1943, у борбама против четника, усташа и Немаца, уз партизане, управо у овим крајевима. У хрватском парламенту седи романсијер и академик Хрватске Иван Аралица. Њега је за сенатора именовао председник Туђман. Аралица је и саветник за културу председника државе. По наређењу председника Туђмана, Аралица је недавно водио оркестар Хрватског народног казалишта у Аустралију и Нови Зеланд где живи неколико десетина хиљада пореклом Хрвата и јаке „колоније“ усташких политичких емиграната. У Мелбурну је био гост на ручку код Хрвата власника ресторана, некога Иве Пајића, познатијег као „Иве Усташа“. По ходницима парламента Аралица се грохотом смејао понављајући реченице типа „удри Србина“, „уби Србина, кољи Србина“, којима је Иве Усташа зачињавао своје учене разговоре са писцем сенатором. Овај последњи, касније, када се уозбиљио, у сали парламента је учествовао у дебати о уставном закону о правима мањина, чије укидање је предложио режим. Треба га укинути, потврдио је Аралица, јер када је био донесен („вољом Европске уније“) Срба је било више од 25 одсто становништва у Хрватској и било је потребно да им се обећа извесна аутономија. Сада, имајући у виду да их „по нашој процени нема ни 4 одсто“, закон се суспендује. Српски проблем - додао је - сада се своди на проблем мањина; хрватски народ не мора више да дели сувереност са другим народима... Објашњавајући разлоге који су навели српско становништво да напусти Хрватску, Аралица је појаснио да се „Срби одликују посебном психо-социолошком структуром“. Они су, као прво, одувек били браниоци српског империјализма на хрватској територији а, пошто се сада овај империјализам повлачи и они одлазе. Срби, затим, не подносе одвојеност од породице и пошто готово свака српска породица у Хрватској и у Босни има/имала је своје огранке у Војводини и у Србији, нису могли да поднесу нове границе које су настале и које раздвајају поједине огранке породице, одлазе да би се поново окупили. На крају, и даље по Аралици, српско становништво није побегло из Хрватске да би избегло прогоне (писац ових редова сећа се ријечких зидова прекривених плакатима на којима су могле да се прочитају пароле: „Српски пето-колонаши, напоље из Хрватске“ и „Србе на врбе“), не због тога што су заплашени хиљадама атентата, не због тога што су из Крајине истерани оружјем, него због тога што „не могу да поднесу што су од конститутивног народа који учествује у суверенитету државе деградирани на етничку мањину“. Али нека буде сасвим јасно: прогони у Хрватској не штеде Хрвате који мисле друкчије од људи режима који је наметнуо Туђман. Једна од најчувенијих жртава овог прогањања је Стипе Месић, човек који је са Туђманом основао националистичку партију ХДЗ, човек који је био последњи председник колективног председништва југословенске Федеративне Републике којега је наметнуо Туђман да би је сахранио, човек који је дуго био председник хрватског Парламента, човек који је прошле године - пошто више

39

није могао да подноси Туђманов тоталитаризам - поцепао на два дела партију на власти формирајући нову партију демократске оријентације. Режим га је казнио, прво тиме што га је удаљио са дужности председника Парламента, затим удаљавањем са свих положаја који су били везани за ову дужност. Данас је, најзад, истеран и из куће. Да, исељен је из стана који му је додељен као функционеру парламента и који је био његов једини стан. „Случај Месић - пише у једном саопштењу које је дала једна партија опозиције, не партија жртве - показује још једном да у Хрватској не функционише правна држава. Овде је у пракси на снази ширење страха да би се заштитила самовоља државе, или појединаца и група који себи присвајају право да делују у име државе. Налазимо се пред једним од хиљада незаконитих исељавања и других злоупотреба у располагању стамбеном имовином.“ Пошто се пре неколико дана спустила завеса на злочине које су, на поново освојеним територијама Крајине, починили „појединци и групе цивила преобучене у хрватске војнике“, мас-медији из Загреба изненада су отво-рили поглавље „Хиљадудеветстодеведесетипрва“. Да би скренула пажњу јавног мњења са пљачки, убистава, подметања пожара и других бруталности које се дешавају ових дана, или бар да би довела на исти ниво тасове на теразијама, званична агенција ХИНА данас је објавила две грозне вести. Прва каже да је почело утврђивање места на којима се налазе, на територији бивше Крајине, масовне гробнице у којима би требало да су без имена сахрањени Хрвати који су убијени за време побуне 1991. године. У другој вести се каже да је у близини града Петриње, у Банији, пронађена и истражена јама дубока више метара, из које су извађени остаци 17 мушкараца припадника хрватске полиције и хрватске националне страже, јединица које су - уочи стварања прве војске Хрватске - биле упућене на територије где је избила српска побуна са намером, која тада није успела, да је угуше.

15. СЕПТЕМБАР 95. На оближњем острву Паг, у Новаљи, око 5.000 лица - практично цело ста-новништво градића - учествовало је на сахрани пуковника војне полиције Ивана Шанка, 32 године, једног од хероја хрватске тајне службе током рата. Умро је у Загребу тачно пре недељу дана под сумњивим околностима. Рођен на кварнерском острву, био је лични Туђманов пријатељ и припадао је тврдом крилу партије на власти. Истакао се у току битке за Вуковар (1991) и наредних година обављао је тајне мисије у Госпићу, у Лици и у Београду. Успео је чак да продре у „вучју јазбину“, у Книну, где је припремио терен за хрватску офанзиву у августу, пошто је био избачен падобраном, сам, у зони Плитвица са задатком да путем радија координира будући напад. Према хрватској државној агенцији за штампу, пуковник је погинуо у саобраћајном удесу на осмом километру аутопута Загреб-Карловац. Путовао је заједно са неком недовољно идентификованом Иреном О., која је била рањена. Чудно је да у белешци агенције није уопште наговештено колико је покојник био познат, од чијег краја су се опростили као да се ради о неком непознатом, чак и у ријечком Новом листу. Али каснији некролози које су објавили пријатељи, рођаци и саборци допуштају да се реконструише лик овог човека. Откуда званично ћутање? У Ријеци и околини постављају ово и друга питања. Нико није видео тело, које је стигло у затвореном сандуку из хрватске престонице. Где је та Ирена О. која, изгледа, није примљена ни у једну загребачку болницу? Куд су се дела брда докумената која је човек из најповерљивијих мисија прикупио последњих кључних дана Операције Олуја? На сахрани се пронео глас да је пуковник Шанка превише знао и да је можда постао незгодан. Читам у листу Il Piccolo из Трста хронику Маура Манцина из Загреба: „Небом брује ловци-бомбардери НАТО који лансирају своје ракете и у подручју Добоја, стотинак километара источно од Бањалуке. Земљом се шири потмули звук гусеница хрватских и муслиманских тенкова који настављају своје напредовање према упориштима босанских Срба. То је звучна кулиса у последњим часовима ватрених окршаја у централно-северној Босни!“ У муслиманске руке пао је и Босански Петровац, у који су делови босанског Петог армијског корпуса ушле јутрос у зору. Место се налази 50 километара јужно од Бихаћа, на пола пута између овог града и Бањалуке и 10 километара иза Кулен Вакуфа, који је освојен јуче. Данас, настављајући напредовање, трупе генерала Атифа Дудаковића стигле су пред врата градића Кључа, 20 километара источно од Петровца. Истовремено трупе босанског Седмог армијског корпуса, оне које су освојиле Доњи Вакуф, наставиле су да напредују у правцу североисток, и оне у правцу Кључа. Друге босанско-муслиманске снаге су се, међутим, спојиле са хрватским трупама у западној Босни, тачније у Оштрељу, месту које се налази између Босанског Петровца и Дрвара. Ова хрватско-муслиманска операција, названа „Маестрал“ (ко зна међутим зашто је изабран овај освежавајући ветар после толико „Олуја“), изазвала је егзодус српског становништва огромних размера које је у овим крајевима било већинско. Већ има 90.000 избеглица које се крећу према Бањалуци и Добоју. Поновио се „трагични обред“ библијских колона очајника, са увек уобичајеним старцима, женама и децом, који под непрестаним пљусковима и по загушљивој влажној врућини, на уобичајеним тракторима, али и у колима која вуку коњи и волови, покушавају да се домогну спаса крећући се према пријатељским крајевима пошто су на брзину напустили своја станишта, угрожени паљбом хрватских и муслиманских

40

топова и митраљеза. Из Бањалуке, града који је већ претрпан избеглицама пребачени су према Санском Мосту и Приједору. У билтенима агенције ХИНА из Загреба увек употребљавају реч „ослободиоци“ и глагол „ослобађати“, али нико од становника није остао да дочека и поздрави ове ослободиоце. Нигде и никад. „Ослобођени“ беже захваћени паником, са мржњом у срцу. А цивилне власти босанских Срба (из региона Бањалуке) не знају више где да сместе овај народ избеглица који иза себе оставља без људи велику област централне и западне Босне. Избеглицама које су стигле или које стижу из Босанског Петровца, Јајца, Доњег Вакуфа, Шипова, Дрвара, Кулен Вакуфа, Кључа, припојило се 30.000 несрет-ника у бекству са подручја планине Озрен, тученог нападима авиона НАТО усмереним на област Добоја. Веома је тешко доставити помоћ овим избеглицама, поред осталог, због тога што су у прекиду многи путеви и због мостова који су уништени тешким бомбардовањима из ваздуха. Команданта босанског Петог армијског корпуса, генерала Дудаковића, којег Муслимани сматрају највећим херојем овога рата, интервјуисали су код Вакуфа три новинара из Ријеке: Сњежана Павић, Сања Деспот и Ненад Рабершак из Новог листа који то данас објављује. Ви од мене очекујете - каже Дудаковић - одговор на питање када ће се завршити рат, али ја вам га не могу дати. За мене преговори, договори и мировни планови Европске уније, НАТО и ОУН, немају никакву вредност. Док поново не успоставимо власт босанске владе на целој територији Босне и Херцеговине неће моћи да се каже да је рат завршен. Ја и моји војници нећемо престати да се боримо све док Босна и Херцеговина, која је хиљаду година унитарна, буде и даље дељена и комадана, нити ћемо прихватити поделу Босне. Убрзо ћемо ослободити и Крупу и Нови, Приједор и Сански Мост. Нећемо се зауставити до реке Дрине! Дакле, међународни мировни планови и ратни планови Хрвата и босанских Муслимана сударају се у Босни и Херцеговини. Хрвати и Муслимани, изгледа, сматрају како је, да би добили територије које су им додељене на папиру најбоље да их освоје оружјем и да их очисте од српског становништва, које би, ако остане у својим кућама, „отворило“ питање многонационалности које у балканским земљама сувише смета национа-листима свих боја. Генерални секретар НАТО, Клас, прави се да је љут, пошто произилази да су напади које су извршили авиони Атлантског пакта фактички дали ваздушну подршку пешадији и оклопним колима Хрвата и Муслимана. Извесно је да збуњује лакоћа којом се одвијало напредовање хрватске војске и оне босанске. Посматрачи сматрају да су се Срби, свесни да не могу добити више од 49 одсто босанске територије, проценат који им је додељен планом Контакт групе и САД, повукли са места која су их мање занимала или која би, у будућности, била теже одбрањива. И већ данас „влада“ Караџић-Младић умањује последице пораза, говорећи о стратешком повлачењу ради смањења ширине фронта. По цену територија западне Босне, Срби смерају да задрже контролу над источном Босном и коридором за Бањалуку у Посавини, коридором који је 1993, у доба рата између Хрвата и Муслимана, Туђман препустио босанским Србима повукавши из Посавине трупе босанских Хрвата. Са своје стране, освајањем Босанског Петровца, босански Муслимани су постигли један од својих главних циљева: да територијално споје област Бихаћа („џеп“) са преосталом босанском територијом коју они контролишу. Из овог угла посматрано, могло би да се закључи да су војне операције завршене и све три стране у сукобу могле би прво да прихвате прекид ватре а затим западни план који је уосталом потврђен освајањем на бојном пољу. Али прави се и друга претпоставка: понесени успехом, Хрвати и Муслимани могли би да не буду више задовољни са 51 одсто Босне. У том случају Бањалука и њена област биће следећа мета армија из Сарајева и Београда. А могло би да се потврди чак оно што предвиђа генерал Дудаковић: Муслимани, нарочито ако буду добили друго оружје од исламских земаља, могли би да затраже целу Босну и Херцеговину... А после тога? Оно после можда је већ почело: територијална подела између Муслимана и Хрвата. Тешка деоба која би могла да доведе до новог рата између садашњих савезника. Не могу се заиста заборавити страшне речи које је изговорио хрватски посланик Драго Крпина, један од заменика Фрање Туђмана на челу партије на власти у Хрватској и у „Хрватској Републици Херцег-Босни“, који је недавно потврдио: „Срби су само тренутно опасност број један за Хрвате; права дуготрајна опасност су Муслимани.“ А од опасности до непријатеља мали је корак.

16. СЕПТЕМБАР 95. Прекори загребачке и сарајевске владе од стране НАТО, САД и ОУН не заустављају напредовање распомамљених хрватских и муслиманских трупа у северозападној Босни, где су до сада наишли на слаб или на никакав отпор од стране снага босанских Срба, чији командант Ратко Младић је примљен у болницу у Београду. У руке савезника које чини хрватско-муслиманска фе-дерација пао је и Сански Мост, седиште општине у области Бањалуке, варошица расута на обе обале реке Сане, удаљена 60 километара од Бањалуке, 28 од Приједора и 70 од Бихаћа. Велики део ста-новништва Санског Моста, око 20.000 људи, побегао је. Тако је хрватско-муслиманска офанзива, у размаку од недељу дана, створила других 100.000 избеглица. Новости које долазе из Бањалуке у коју се стустио велики део ових људи препуштених сами себи, говоре о граду на ивици колапса, о улицама и трговима поплављеним реком избеглица који су се улогорили по јавним зградама и на отвореном, без

41

довољно хране и покривача, без лекова и хигијенско-санитарног материјала. Загушени су и прилазни градски путеви; велика људска несрећа, једном речју, достигла је неподношљиве размере. Ханс Ниберг, представник Високог комесаријата ОУН за избеглице, ситуацију је назвао „катастрофалном“. Избеглице се крећу најразноврснијим превозним средствима, од кола која вуку коњи до трактора, од чудно скрпљених камиона до старих и ислужених аутомобила Фиат-Застава. После губитка, углавном сурових и кршовитих крајева које су протекле недеље окупирале хрватско-муслиманске трупе, босанским Србима остало је мање од 55 одсто Босне и тешко да ће уступити још територије. Повукли су се, кажу, из неодбрањивих подручја да би се концентрисали на оних 49 одсто територија које су им, ипак, додељене планом „pax americana“. Поводом прве годишњице од прве посете једног папе Хрватској, хрватски католички писац Драго Пилзел објављује данас у Новом листу неколико својих веома горких опаски о „слепим јахачима Апокалипсе“ како он назива „надмене, бахате, надувене, славохлепне, амбициозне, простачке и штетне“ лидере из Загреба „који ових дана приводе крају процес „србизације“ хрватске политике и уводе политички примитивизам у политолошке приручнике који ће бити написани онда када будемо схватили да смо ушли у још непознате димензије тоталитарног друштва“. И даље каже, да милитаризам са хрватским обележјем несумњиво носи у себи извесну црту освете. Али то не би смело да служи као алиби у оцењивању Операције Олуја. Овај милитаризам виси над нама као стална претња. Настављајући, писац се зауставља на духу освете који се храни национализмом и тероризмом у земљи подсећајући на поруку мира коју је упутио папа Ђовани Паоло II у Загребу, септембра 1994 и пребацује хрватским бискупима што „нису подигли свој глас осуде сложене проблематике која је настала у Хрватској после војне и полицијске акције „Олуја“, суочени са кршењем људских права у поново освојеним крајевима, суочени са све мање демократском сликом и социјалним неправдама у целој земљи“. „Масовно бекство српског становништва из Хрватске, које за партију на власти представља „дефинитивно решење српског проблема“; сувише честе шовинистичке, национа-листичке и изјаве које дубоко деградирају највише хрватске власти; настављање са масакрирањима цивила, са подметањима пожара и уништавањем добара: све ово би захтевало много ангажованији одговор“ црквених власти. Оне би, додаје Пилзел, морале да избегавају да дају и најмањи алиби државном и парадржавном тероризму. У духу папиних говора неопходно је да се једном заувек сломи спирала мржње, одбацујући логику освете... После папине посете Хрватској, током године дана објављене су у тој земљи фотомонографије о том догађају, књиге са папиним говорима, збирке есеја о верности хрватске нације римској цркви, исковане су медаље, емитоване поштанске марке; Туђман је учествовао у око стотину миса, па ипак... Највећи католици, управљачи из Загреба - констатује Пилзел - одбили су у пракси папске поруке: уместо културе мира, толеранције, солидарности и дијалога међу људима и групама различитих идентитета и убеђења, настављено је са проповедањем и сејањем мржње; ништа није учињено да се успостави правда, нити је поведена борба против злочина; још не постоји држава права. Уместо да се изграђују везе између народа са различитим религиозним веровањима и културама, води се систематска политика деобе, дискриминације и чак физичке ликвидације оних који су друкчији; распирена је ватра најекстремнијег национализма. Све док се шеф државе буде понашао као што се понашао док је јездио кроз поново освојену Крајину, одговарајући изреком из Старог завета „око за око, зуб за зуб“ онима који нам у целом свету пребацују због паљења српских кућа у осло-бођеним крајевима Хрватске, не може се очекивати да било који грађанин смогне у себи снаге да раскине са таквом Хрватском, са таквим хрватским патриотизмом у овој држави. У очима хрватских власти веома мало значе правда и правна држава и тешко је веровати, све док буде тако, да ће већина људи престати да се плаши пред фарсом од демократије каква је ова садашња и она која се назире у најављеним изборима...

17. СЕПТЕМБАР 95. Изгледа да су се Хрвати и Муслимани у Босни зауставили или готово зауставили, пошто су загосподарили широким подручјима у којима је муслиманска или хрватска етничка скупина била у мањини или је није ни било. Изетбеговићев Пети армијски корпус стигао је пред врата Босанске Крупе. Сарајево може да одахне, можда је завршена опсада која је трајала три и по године: српски топови су повучени са висова који доминирају над престоницом Босне и Херцеговине. У међувремену, наставља се масовно бекство цивилног становништва из централне Босне ка северу. Цивили који су побегли из Јајца, Кључа, Дрвара, Приједора, Санског Моста и других варошица које су освојиле хрватске и муслиманске трупе (широка област која је практично остала без својих становника), закрчили су путеве који воде у Бањалуку. Овај град, у који се већ улило 75.000 избеглица, нема више места да прими и остале; због тога преусмеравају колоне према истоку. Стижу и вести о суровим поступцима „ослободилаца“. У Доњем Вакуфу 6.000 српских избеглица које су тамо ухваћене у замку сносе последице победничке еуфорије разјарених муслиманских војника. У Хрватској су 34 од око 1.000 српских цивила из Крајине, који су се склонили у касарну Плавих шлемова у Книну, изручени

42

хрватским војним властима које су их, оптуживши их за дела тероризма, геноцида и оружане побуне, одвеле у затворе у Задру, Сплиту и Шибенику. Других 700 цивила укрцани су у 25 аутобуса и упућени према Србији. Тако је Крајина очишћена и од последњих остатака староседелачког становништва које није хрватско. У вези са тим, за време једне церемоније поводом доделе високих одликовања заслужним патриотима, председник Туђман је данас изјавио у својој загребачкој резиденцији да је крунисан сан због којег су живели, патили и умирали Хрвати током своје дуге историје. Нека од високих одликовања додељена су појединцима који су у II светском рату „намеравали да се боре за неки други идеал, али увек за Хрватску“ у редовима усташа. У истарском Водњану састали су се представници тридесетак заједница Италијана из Хрватске. Разговарало се о ситуацији у којој је још једном италијанска мањина у Хрватској „стиснута гвозденим клештима декрета и мера“ са намером да је ослабе, нарочито у школском систему који је сада поремећен. Током четири сата избили су гнев, разочарање и горчина које су изазвали распис Вокићеве и низ владиних мера које су завеле климу штетну по Италијане, чије школе су изложене опасности да нестану. Председник Италијанске заједнице, Ђузепе Рота оптужио је ко зна који по реду министарски декрет који је последњих дана погодио школу као маљ: италијански језик, који се до сада учио као други језик или „језик средине“ у хрватским школама на двојезичним територијама Истре, поново је постао страни језик. Васпитачице које су у Лабину прошле године држале наставу у италијанском дечјем вртићу морале су престати то да раде због снажних притисака владајуће партије. Наставници италијанског матерњег језика у већинским школама многих градова застрашени су дотле да се не усуђују да закораче у учионице за време ужине. У Бујама зграда у којој је италијанска школа не испуњава услове, школска година није могла да почне - а прошле су две недеље од почетка - али Министарство образовања то уопште не брине. „Ускоро ћемо бити затворени у кавез“, изјавио је Рота. Најновије мере против Италијана у Хрватској, додао је, последица су самовољног заокрета владе из Загреба према екстремној десници и због тога „ми се не боримо само за наша права, него за афирмацију људских права у овој земљи“. Веома гневан је и стари наставник Пјетро Нутрицио из Опатије: „Туђман нас затвара у гето, само нам још фали ради распознавања жута трака око руке. У сваком случају остајемо поносни што смо Италијани.“

18. СЕПТЕМБАР 95. Босна је, сада, подељена на пола. Хрватске и муслиманске трупе контролишу 50 одсто босанске територије. Срби, који су контролисали 70 одсто ове територије, изгубили су од ње 20 одсто за свега неколико недеља, тако да сада држе нешто више од дела који им је додељен. Караџић и Младић могу тако да оправдају поразе пред својим јавним мњењем говорећи да су западне територије најудаљеније од Србије напустили из стратешких разлога, одлучни, међутим, да се више не повуку ни корака назад. Изгледа да се у сложени мозаик ових догађаја веома добро уклапа данашња опомена Вашингтона упућена влади у Сарајеву да „сместа прекину“ офанзиву на северозападу против Срба, „да не покушавају да на бојном пољу реше оне проблеме који се могу ресити за преговарачким столом“ и због тога што се деоба територија већ приближила односу 51 према 49 што је у основи америчког плана. Ако би Срби изгубили још територија то би отежало споразум и нагнало би Београд да војно ин-тервенише и подржи босанске Србе. Парламент Босне и Херцеговине, иако нерадо, данас је прихватио план Сједињених Држава који предвиђа поделу земље на два ентитета: српску републику и хрватско-муслиманску федерацију повезане међу собом танким везама које би спасиле привид јединствене државе. Ипак Изетбеговић одбија да заустави офанзиву, одлучан у намери да се на преговорима појави као тријумфални победник који је опколио Бањалуку, непријатељско утврђење, а да нема обавезу да га освоји. И Загребу су победе удариле у главу. Потпредседник Босиљко Мишетић - звани „Туђманова уста“ - изјавио је пред телевизијским камерама да је циљ Хрватске „ослобађање“ целе северозападне Босне, укључујући Бањалуку. И да је потпуно у хрватском интересу да подручје Бањалуке постане део Федерације хрватско-муслиманске. Примарни интерес Хрватске у овом часу је да се граничи са територијом федерације... То је, у ствари, прави разлог што трупе из Загреба учествују у офанзиви. Последњих сати, ипак, хрватске снаге нису даље напредовале, док су муслимански Пети и Други армијски корпус, напредујући прво на запад а затим на исток, затворили круг око варошица Приједор и Босански Нови (Пети корпус) усмеравајући се према граду Добоју (Други корпус). У сваком случају ниједан други насељени центар од неког значаја није освојен; а то успоравање офанзиве подудара се са прекидом непријатељских напада авиона НАТО на српске положаје. Погоршава се, међутим, трагедија избеглица. Хрватски мас-медији је игноришу, или највише што помињу је да „несрећа сада погађа оне који су до јуче били прогонитељи“. Речи без милости за невине људе који су били и јесу жртве рата. Са своје стране, власти босанских Срба, неспремне и у немогућности да се суоче са неочекиваним догађајем, затвориле су капије Бањалуке (која је већ претрпана због превеликог броја избеглица) па око 20.000 људи, пошто су наишли на затворен улаз у град, сада лутају без циља по његовој крајњој периферији. Унутар највећег босанског града који контролишу Срби, уз становнике који у њему живе и

43

којих има више од 200.000, нагомилало се 80.000 избеглица који „покушавају да побегну од своје судбине уз пољске логоре и ватре импровизоване дуж улица опкољеног града. Оболели, старци и деца, дремају мокри и прљави по плочницима“. Ово је опис једног репортера који долази издалека. „Изван града, без циља, без хране, круже други очајници које је напустила судбина.“ Власти које су новим таласима избеглица забраниле улазак у Бањалуку, покушавају да их упуте у друга подручја. На друму се формирала колона, дуга 70 километара, од малих трактора и сеоских кола са десетинама хиљада људи на њима који се држе за нешто мало покућства набацаног без реда по сену за коње, уз оскудне намирнице. Колона се протеже друмом који повезује Бањалуку са Дервентом и води на исток, у Србију. Власти покушавају да сместе један део избеглица у Босански Брод, док су друге групе преусмерене чак према Приједору и Санском Мосту, првом , угроженом од хрватско-муслиманских снага док је други већ пао у њихове руке. Надају се милости победника. Други „пут егзодуса“ српског босанског становништва је онај који, силазећи са висова Озрена већ скоро потпуно опкољеног од муслиманске армије, вијуга према Добоју, који је такође град изложен опасности; његова периферија је на домету артиљерије трупа које имају као обележје три љиљана. Добој су досад преплавили 14.000 избеглица. Хуманитарни конвоји се напрежу да прођу закрченим путевима. Разна сведочења потврђују да се гнев српског становништва, нарочито избеглица, ових дана окреће против политичких вођа који су их гурнули у ову безнадежну авантуру. На супротној страни, снаге које су преузеле власт на територијама отетим од босанских Срба не баве се проблемом избеглица него, удовољавајући вољи Сарајева и Загреба, брину се једино да учврсте одговарајући војни и политички положај. Хрвати и Муслимани у Босни савезници су који сумњају један у другога и воде различиту политику. Босански парламент је изјавио данас, да наведем одмах пример, да ће попис становништва из 1991. остати основа на којој ће морати да се темељи структура власти у свим крајевима земље. Хрватска, међутим, полази од ситуације која је створена као последица етничких чишћења (као што ради у сопственој кући: пошто је очистила српско становништво из Крајине, спрема се да приступи превременом попису становништва у априлу наредне године). Туђман је дао азил Фикрету Абдићу, изјавивши да ће овај поражени слуга двају господара моћи слободно да се бави пословима, а у будућности, ако то буде желео, и политиком. Парламент из Сарајева, (такође данас) задужио је Председништво републике да захтева од Хрватске изручење Абдића оптуженог за ратне злочине. Тиме се не завршавају разлике. Хрватско-муслиманско савезништво, које је већ једном раскидано, у опасности је да опет буде раскинуто сада када су околности наметнуле (или међународна заједница) да сваки од партнера рачуна само на сопствену снагу, знајући да је јачи ако има већи маневарски простор за време преговора. Ако Муслимани буду отишли да преговарају са 15 одсто босанске територије (колико су од ње контро-лисали до прошлог јула) постаће „Бантустан Хрватске“, како би рекао италијански новинар Гвидо Рамполди. Сада су, међутим, стигли до 25 одсто, изједначивши се са хрватским уделом. Према агенцији за штампу из Загреба, регуларној хрватској војсци припада 75 одсто заслуга за победе постигнуте у последња два месеца, 15 одсто отпада на 20.000 људи војске босанских Хрвата (ХВО ) а само 10 одсто ризичних на Муслимане. Већ је ова процена изазивање, упаљачки фитиљ полемике која ће готово сигурно довести до најжешћих сукоба у блиској будућности. Хрвати су ставили до знања да желе већи комад. Горе наведеним процентима заслуга морала би да одговара подела на територије којима ће се управљати. Муслимани не крију да су разочарани. Изетбеговићеви људи не могу да сваре реченице као „Јајце и Дрвар, најхрватскији градови“, подсећајући да су паду Јајца у српске руке 1992. погодовали насртаји Хрвата на Муслимане у Босни, што су се проширили у крвави рат међу њима који се протегао на готово целу 1993. Шта ће се сада догодити са овом врстом војне пограничне области коју су Хрвати створили у Босни? Да ли ће босанска хрватско-муслиманска федерација успети да одоли новој загонеци расподеле освојених територија? Да ли ће Хрватска и даље инсистирати на спајању босанске Федерације са Хрватском у форми конфедерације? У загребачком парламенту, који се пре два дана састао због изгласавања 12 закона, министар ино-страних послова Гранић рекао је да су „хрватске позиције - како оне у преговорима тако и оне на војном плану - сада веома јаке“ (бурно одобравање). Прешао је међутим преко питања једног посланика које се односило на „трвења и чарке“ до којих је дошло између хрватских трупа и муслиманске војске у тек ослобођеној варошици Босанском Петровцу. Хрватска влада, Министарство јавне управе, одбацили су грб и заставу Истре: облик штита на грбу није у складу са хералдичким традицијама; не допадају се венац и вимена истарске козе; рогови су јој сувише кратки; није добар ни троструки грумен земље (симбол три староседелачке етничке групације полуострва) на који се ослања коза. Ако се жели да грумен остане, упозорава Министарство, онда средњи грумен треба да буде виши, јер симболише хрватску етничку скупину која је (прео)владајућа!

44

Састанак на врху у Загребу. Председници Хрватске и Босне и Херцеговине, Туђман и Изетбеговић, у присуству Клинтоновог изасланика, Холбрука, постигли су споразум о „неопходности да наставе ка интеграцији функција двојне федерације у Босни и Херцеговини. Да ли је то први корак ка ликвидацији такозване „Хрватске републике Херцег-Босне“? Није речено да ће се то догодити. Што се тиче те-риторија које су освојиле хрватске и муслиманске трупе током последњих недеља, за време спојене офанзиве против Срба, влада потпуна несагласност, тако да „је договорено да се до краја сукоба одгоди решење“ које ће се пронаћи „кроз политички дијалог“ и према томе неће моћи да буде прејудицирано „идентитетом ослободилачких снага“. ОУН наставља да „осуђује“ хрватско-муслиманску војну ес-калацију у Босни. Савет безбедности опомиње Загреб и Сарајево да не користе ситуацију ради сопствене предности, захтева да се сместа прекине ватра, изражава дубоку „забринутост због тешкоћа цивилног становништва“. Да ли су то уобичајене јалове речи? Пошто се у Загребу сусрео са британским министром иностраних послова Малколмом Рифкиндом, хрватски министар иностраних послова Мате Гранић изјавио је да су „хрватске снаге зауставиле даље напредовање према Бањалуци“. Рифкинда је примио и председник Туђман, који му се заклео да су „хрватске снаге прекинуле ратне операције у западној Босни још пре два дана“. Рифкинд је то примио на знање, истичући да „треба избећи другу хуманитарну катастрофу, која би могла да повећа на 250.000 број избеглица“ које је до сада проузро-ковала хрватско-муслиманска офанзива. У исто време када електронска средства информисања преносе уверавања која су дали Туђман и Гранић, представник ОУН у Загребу Ганеш обавештава да су јуче јаке снаге хрватске војске прешле реке Уну и Саву између Двора, Босанске Костајнице и Босанске Дубице и прошириле се преко границе. Ове снаге, рекао је Ганеш „могле би да имају задатак да створе тампон-зону дуж хрватске границе, на босанској територији, као што је већ учињено у западној области Босне“. У овој операцији, хрватска артиљерија тукла је градове Босански Нови, Босанску Дубицу, Кнежицу и Сводну, док су авиони са шаховницом бомбардовали српске положаје у Босанском Новом и Санском Мосту. Овога пута дошло је, међутим, до одлучног реаговања српских снага које су, пошто су се реорганизовале у последњим сатима, успеле да блокирају даље напредовање непријатељских снага како на бањалучком фронту, тако и на озренском фронту где је нови напад Изетбеговићевих снага одбијен. Представник ОУН у Загребу прецизирао је да снаге босанских Хрвата, снаге босанских Муслимана и регуларна хрватска војска, контролишу сада 48 одсто територије Босне и Херцеговине. Линија фронта се мање више стабилизовала и иде од Двора на реци Уни до границе између Хрватске и Босне, до Санског Моста, Мркоњић Града и Јајца, да би се попела дуж реке Врбас до Доњег Вакуфа. Посебно су активне муслиманске снаге, али и оне - упркос победничким тоновима билтена - већ неколико дана слабо напредују. Данима се понавља да је варошица „Сански Мост опкољена и да се налази пред ослобађањем“ од снага Петог армијског корпуса, чији циљ, после освајања Босанског Петровца, Кључа и Босанске Крупе је заузимање Приједора на 25 км од Бањалуке. То је изјавио командант јединице, Атиф Дудаковић, који међутим није умео да објасни разлог због којег је, пошто је неколико дана пре тога најавио скори пад Мркоњић Града, који су касније освојиле трупе босанских Хрвата (ХВО ), овај град враћен српском ентитету (Републици Српској) у фебруару-марту 1996, спровођењем исправки демаркационих линија утврђених Дејтонским уговором. Пре него што су се повукли из града, Хрвати су га у највећем делу разорили. Поред тога утврђени су ужасни масакри које су извршиле хрватске снаге: на православном гробљу варошице избила је на видело велика масовна гробница из које су, крајем марта или почетком априла ‘96, у присуству изасланика Хашког трибунала, извађена тела 181 српског цивила и војника убијених за време офанзиве босанских Хрвата почетком јесени 1995. Велики део жртава имале су смрскане лобање. У тренутку предаје у штампу ове књиге, утврђивање и тражење других масовних гробница је у току у 26 околних места. Међу местима где су утврђени масакри које су извршили босански Хрвати и Муслимани су Челебић, Тарчин, Чапљина и Лора, све бивши зароб-љенички логори. У логору Челебић, у зони Купреса, централна Босна, вијорила се црна застава са усташким „U“, посведочио је Реља Мркајић, лекар, бивши српски интернирац. „Били смо приморани да уђемо у логор између два реда хрватских војника који су нас толико тукли да су нам и кости пребили.“ Месецима је овај лекар пшжртвовано лечио опекотине на телима својих несретних другова, изазване електричним ударима и усијаним гвозденим алаткама које су употребљавали мучитељи. Било је такође „насиља над женама које се не може именовати“ у оближњем логору Мушала, старом спортском центру „претвореном у арену ужаса“. Затвореници су били „приморавани да певају хрватске свечане песме док су бичевани до смрти“. Ко би одбио, чекало га је мучење. Онај који је улазио у хрватски или мус-лимански логор, знао је да ће морати да плати за злочине и грозоте које су негде друго починили босански Срби. Дудаковић још није освојио Мркоњић Град, нити је успео да успостави саобраћај путем проходним за камионе између Јајца и Кључа, градова које су одавно освојиле снаге босанских Хрвата и Муслимана. Према Дудаковићу, његове снаге су до сада разбиле три српске бригаде и убиле од 900 до

45

1.300 непријатељских војника. Најзад, „преузата је цивилна управа у насељеним местима из којих је побегло целокупно српско становништво“. Друго саопштење дала је команда Другог босанског армијског корпуса да је „после тешких борби данас ослободио других 50 квадратних километара територије на планини Озрен“. Муслиманске снаге стигле су пред врата Босанског Петровог Села, „престонице“ српске енклаве на Озрену. Међу планинским селима до којих су допрле снаге босанских Муслимана је и Врбак, у којем је заузет топ из којег би требало да је испаљен смртоносни пројектил који је протеклог 25 маја направио покољ у Тузли убивши 75 особа, највећим делом младих и ранивши других 150. Јављено је за војне операције неочекивано и из подручја Мостара, где се месецима није пуцало. Муслимани из Босне и Хрвати напали су изненада српске положаје, али су одбијени. На овом сектору Херцеговине муслиманске трупе концентрисане су дуж линује Мостар-Невесиње, Невесиње-Коњиц и Коњиц-Калиновик, док су Хрвати ангажовани дуж главне саобраћајнице Чапљина-Столац. Између Муслимана и Хрвата међутим нису много срдачни односи. Хрвати нису никада прикривали, углавном у Мостару и у Херцеговини, своју дубоку мржњу против „Турака“ или „балија“ како они са презиром називају босанске Муслимане; и, где год да су крочили, истицали су загребачке барјаке на црквама и на општинама. Град Јајце, који су окупирали Хрвати, али који је симбол босанске државности, претворио се у јабуку раздора. Неки посматрачи мисле да ће се, „ако Хрвати и Босанци буду освојили Бањалуку, равнотежа предвиђена мировним планом потписаним у Женеви, распасти у парампарчад“. Данас ничег новог о избеглицама. Увек иста мука. Према изворима ОУН, оних који су у северном делу Босне упали у клопку, има 87.000:7.000 оних који су пристигли у подручје Добоја а највише њих у Бањалуку и њену област. Први новинари који су се вратили у Плитвице били су праћени густом поворком владиних функционера, официра полиције и војске. Дописник листа La Voce написао је оно што су му испричали ти функционери и ти људи у униформама, али му нису могли ставити повез преко очију. Одакле је дошао „разорни бес“? „Мало њих је очекивало да ће затећи све као што је било некада. Чудо Националног парка, пустог али нетакнутог, надовезује се на посебност предела који га окружује, посебност која брине туристичке водиче јер ће за који месец морати да организују излете који се приређују на језерима. Како ћемо објаснити на пример немачким туристима, који ће посматрати из аутобуса док буду исли у Плитвички парк, рушевине, развалине, остатке кућа, да је све то изазвала људска рука, слепа и разорна мржња? Једна за другом нижу се типичне куће, али без кровова, без прозора; куће од којих су остали само носећи зидови и они често поцрнели. Рат је посејао ова разарања, али многе куће су намерно уништене после војних операција, порушене после бекства Срба. Зашто? „Било је неопходно да се то учини јер су становници лежали на експлозиву, на гранатама, то су били прави правцати арсенали“, објашњавају водичи новинару. Загонетно објашњење које новинар не раз-јашњава. Чак ако се и прихвати да је у тим српским кућама била пронађена муниција, да ли је било неопходно да се униште? Да би казнили кога? Не изостају затим новости које доносе ослободиоци: насилна промена топонима. Тако је Српско Поље, постало Хрватско Поље. То показује нова табла са кованицом. Историја се фалсификује као што се то радило у Истри од 1953. и касније, а још више после 1990. Пише дописник: „Заједно са оним што је пуњен сламом и један други медвед, од крви и меса, умакао је од рата и кружи овим крајем здрав и жив.“ Сећам се да сам у загребачком Вјеснику прочитао, пре неколико година, да су „српски побуњеници масакрирали чак и медведе у зони језера“. Сада читам у La Voce del Popolo да је српско становништво које је побегло оставило десетине хиљада коња, говеда, свиња и друге стоке. Али сада је „остало мало те стоке. Највећи део је прикупљен у сабирним центрима, или је - иронични је коментар чичерона - завршио на ражњу. Што се тиче ратног плена, кажу да су у једном подруму хрватски војници пронашли 700 литара алкохолног пица од шљива, познате шљиво-вице. Шта је било с њом? Па добро, зна се, војници су тог дана наздрављали...“ Не каже се шта су касније радили пијани војници. У малим плитвичким вилама „на прозорима су још завесице, на прозорским наслонима саксије са цвећем, на балконима понека лежаљка. Али нигде живе душе“. Операција Олуја хрватске војске имала је ефекат неутронске бомбе, оне што уништава људе а спасава ствари. Са изузетком Плитвица-вароши, међутим, у целој Крајини ни ствари нису сачуване. Разарања која су извршена после операције, страховита су и сумирају се са трагедијом човекове смрти.

20. СЕПТЕМБАР 95. Срби у Босни повукли су више тешког оружја, више од 350 комада колико је предвидела ОУН, из заштитне зоне, на 20 километара око Сарајева. То су потврдила три генерала-команданта Плавих шлемова који су, међутим оштро осудили босанске Муслимане што су испалили две гранате из бацача на српску четврт на периферији Сарајева. Заједничка офанзива Муслимана и Хрвата стоји у месту. Да кажемо као хрватска новинска агенција ХИНА, „војна ситуација постепено се стабилизује“. Нема никаквог напредовања на подручју Бањалуке, ни у правцу Босанског Петровца, нити у правцу Добоја. Јесу ли се задовољили апетити? Да ли је то последица оштрих опомена ОУН и земаља

46

НАТО? Ипак, треба указати на један изузетак: јединице регуларне војске из Загреба, које су јуче прешле преко реке Саве код ушћа Уне, тамо где ток реке означава границу између Хрватске и Босне и Херцеговине, упутиле су се ка Приједору. Хрватска влада се тако још једном показала као лажљивац: управо јуче је потпредседник Гранић објавио прекид свих војних акција. Имајући у виду удаљеност снага Петог армијског корпуса босанских Муслимана од Приједора, Туђман је пожурио да пошаље своје трупе са наређењем да крену напред у истом правцу са супротне стране. Два пса око једне коске, али један од њих је код своје куће, а други је прешао преко границе. Према последњим вестима, има не мање од 116.000 избеглица који се тискају у Бањалуци. Страхује се да би других 50.000 могло да избегне из Приједора да би се измакли испред хрватске претње. Болнице су пуне рањених и оболелих који не добијају никакву помоћ. Бањалука је остала готово без лекова, хране и превозних средстава. Нови облаци се гомилају над мировним процесом због „тешких напе-тости“ између Сарајева и Загреба, који су савезници више по имену него на делу. Гомилају се нерешена унутрашња питања федерације, како стара тако и нова. Један западни дипломата је рекао: „Хрватско-муслиманска федерација у Босни још не постоји законски, међутим јасно је да је Сарајево слабији партнер“. Министар иностраних послова из Загреба дао је обавештење да је формирана мешовита хрватско-муслиманска комисија да би се суочила са проблемима који су искрсли по питању Бихаћког аеродрома „Жељава“, око којег се отима и једна и друга страна. Ради се о томе да треба повући демаркациону линију између две земље почев од подручја аеродрома који „се налази делимично на хрватској територији“. Засад, одлучено је, њиме ће се управљати сувласнички, а после ће се видети... Лист Дело из Љубљане, извештавајући о текућем мишљењу у Словенији, пише да веома мало њих верује да ће се рат у Босни ускоро завршити. Посланичка скупштина хрватског парламента је рас-пуштена. Нови народни представници (до сада 137, убудуће 127) биће изгласани 29. октобра. Тако је рекао Туђман и тако је и било. На својој последњој седници, Сабор је прихватио два закона: изборни и закон о попису становништва. Све амандмане опозиције одбила је гласачка машина партије на власти која има апсолутну већину у законодавном органу. Попис становништва, други у Хрватској у овој деценији и први у историји земље после независности, био је наметнут - како је објашњено - јер демографска слика која је добијена марта 1991. потпуно се распала. И то је тачно: стотине хиљада људи, највећим делом српске етничке припадности, напустили су земљу или су из ње били истерани; велике масе премештене су из једног краја у други (Истра је доживела праву инвазију у циљу радикалније хрватизације); дубоко је измењена етничка структура. Али зар није требало сачекати резултате пописа који ће се обавити у првој половини априла 1996? Није, режим је већ утврдио колико представника ће моћи да имају поједине националне мањине: тројицу Срби, по једног Италијани и Мађари, Чеси и Словаци заједно, још једног друге етничке заједнице од неког значаја: Русини, Аустријанци, Украјинци и Немци. Дванаест седишта биће резервисано за Хрвате из дијаспоре расејане по свету, познату резерву „врховникове“ партије, који је, 1990. године, први пут ступио на власт, пре свега захваљујући фи-нансијској помоћи из дијаспоре старих или неоусташа; дијаспора је наставила да га субвенционише и на изборима из 1992. и 1993. Њен утицај на политику земље биће много јачи. Прибегавање превременим изборима, према објашњењу које су у Парламенту дали поглавари ХДЗ, постало је неопходно не само због „демографских промена до који је дошло у земљи“ него и због преласка, чак 24 члана парламента различитих припадности у друге партије. Преласци који су незнатно ослабили парламентарну већину Туђманове партије (која се попела на власт са 40 одсто гласова од оних који су гласали и са једва 27 одсто од укупног броја оних са правом гласа). Сада, пошто жели да буде апсолутни господар и уклони било какву озбиљну демократску контролу, аутократа из Загреба се ослања на плебисцитарну већину, жели да сведе опозицију на прави и обични украс, на „демократски“ параван из којег се крије стварна диктатура. И тако, овај пут није било административних избора који су увек везивани за оне парламентарне. Не користе режиму, јер на локалном нивоу, од општина до области, нема никаквог облика озбиљне самоуправе; све је централизовано, све зависи од централне владе, локалне установе могу да одлучују само о питањима од мале важности и, као да то није довољно, контролна власт поверена је владиним повереницима и комесарима који су постављени уз представнике и председнике општина. У данашњем дневном листу Нови лист читам наслов који каже: „Туђманова држава постала је држава криминалаца“. Добро синтетизује дуги напис Драгутина Хлада, потпредседника Независних демократа (бивших туђмановаца). Подсећајући на „огромне успехе“ којима се Туђман хвалисао у недавним говорима, Хлад их набраја, почев од „пљачке народне имовине“ кроз приватизацију; партија на власти покушава да забашури ову пљачку подстичући у Хрватском народу најниже национал-шовинистичке инстинкте. „И не само то. ХДЗ је постала партија фашистичке олигархије чија једина улога је, чији једини задатак је легализација ове пљачке и заштита интереса пљачкаша.“ „Када се једна држава и један режим претварају у државу и режим криминалаца, она ради у корист криминалаца и живи у криминалу.

47

Хрватски народ се није борио за слободу и независност да би њиме управљала шака криминалаца.“ И даље: „Туђман се хвалише да је укључио у Министарство иностраних послова 200 Хрвата из дијаспоре, али шта је било са 100.000 Хрвата који су побегли из Хрватске од када је Туђман ступио на власт и у тренутку када нам је потребно да поново оживимо простране регионе који су остали опустошени? Је ли то успех?“ И још: „Је ли можда успех што Хрватска постаје Елдорадо шверца и међународног организованог криминала, земља у којој нема правне државе, где Министарство финансија прибегава терористичким методама да би уништила мале предузимаче који политички нису по вољи режима?“ „Може ли се говорити о правној држави када у председниковој преторијанској гарди служе обични делинквенти и лица осумњичена да су ратни злочинци?“ Пошто је назвао Туђмана „Садам Хусеин маде ин Хрватска“, Драгутин Хлад набраја низ чињеница као доказ непостојања слободе и демократије у земљи коју он назива „Туђмаништан“ и „Хајдучкистан“. Ограничавамо се на мали број примера: "Да није можда аномалија што председник републике, у својству председника свих грађана, наставља да буде председник партије и носилац листе кандидата ХДЗ на изборима?". А шта ћемо са правом гласа које је дато дијаспори? На страну то што ће грађани Аустралије и Херцеговине моћи да одлучују о судбини Хрвата у Хрватској, остаје питање броја: режим каже да Хрвата у иностранству има 420.000 и да ће имати 12 посланика. Из којег пописа становништва је извукао овај број? И зашто да буде по један посланик на сваких 40.000 емиграната док је за бираче у домовини однос један посланик на 80.000? И ко даје право Туђману да дели Хрвате на оне који су поборници ХДЗ и оне који то нису, да ознаци прве као патриоте а друге... Други су можда издајници? И као да то није довољно, путем разних канала, на првом месту дневних новина и периодичне штампе, партија на власти покушава упорно да протури тезу према којој је преживљавање Хрватске везано за вођство јаког човека, који има неограничену власт, а тај би требало да буде Туђман, кога је већ неко предложио за доживотног председника. Он сам, мотивишући одлуку коју је донео пре месец дана да се иде на превремене изборе, тврди да му је потребна чврста влада сврстана на линији његове партије, „другим речима потчињена влада, њему слепо покорна, која би му омогућила да он лично неометано влада. Је ли то демократија?“ Завршавајући, Драгутин Хлад пише да је слобода Хрватске „угрожена изнутра од оних који су створили систем антивредности, нетолерантан према разликама... „Постајемо жабе у мртвилу краљевства Туђмаништан, живимо у земљи у којој је и интелектуална елита почела да лиже стопала носиоцима власти, кличући Туђману и његовој кохорти пљачкаша". У интервенцији овог лидера опозиције одражава се несумњииво клима изборне кампање. Исто се не може речи за дневни лист Дело из Љубљане који објављује резултате демоскопског истраживања из којег произилази да се у Словенији, где је ипак снажно негодовање против Милошевићеве Србије, који је назван „крвник са Балкана“ и где су знатне симпатије према католичкој Хрватској, Туђман допада малом броју људи. Има чак и оних који га сматрају ратним злочинцем (4,3 одсто). Већина Словенаца сматрају хрватског бившег комунистичког генерала „сасвим бледом фотокопијом председника Тита, чији је био само највернији и понизни слуга тридесетак година“. Поред тога Словенци су били шокирани чињеницом да „генералисимус“ настоји да се самопрогласи доживотним председником нове хрватске државе, у којој је огромна већина становника, захваљујући управо његовој „далековидој“ политици, доведена до беде. Пре него што је распуштен, хрватски парламент укинуо је одредбе уставног закона о мањинама које се односе на аутономију крајева претежно настањених Србима. Поред тога Србима избеглим из Хрватске под притиском војних операција „Бљесак“ и „Олуја“, које су од западне Славоније и Крајине начинили пусте територије, остављено је 90 дана времена да се врате ако желе да сачувају власништво над имањима, која је, у међувремену, запленила хрватска држава. Иначе, у овом тренутку ниједна власт у Србији, Босни, Мађарској или у другим земљама у којима су избеглице нашле уточиште, нема право да изда овим несрећницима пасош или неки други документ који би им допустио да се врате... Они су заробљеници затвореног круга, једног опаког компликованог механизма. У вези са тим лидер Срба у Хрватској, Милан Ђукић, учествујући данас у дебати у парламенту пре гласања, рекао је да закони које је наметнуо режим настоје да спрече повратак српских избеглица који су побегли из Крајине. чак су закони усташке државе за време II светског рата, додао је, били либералнији и толерантнији према Србима од ових који су донесени Туђмановом вољом...

21. СЕПТЕМБАР 95. Река српских избеглица и даље се улива у Бањалуку. Крећу се кола покривена церадама, слична колима америчких пионира, други иду пешице са малим стадима оваца и коза. Према изворима босанских Срба, команда хрватске војске отворила је ватру на једну колону избеглица и убила 12 жена и деце. Међународни комитет Црвеног крста обавештава да у последња четири месеца цивила, који су били приморани да напусте њихове куће у Босни раније контролисаној од Срба, има 380.000. Њима треба додати 200.000 и више Срба који су избегли из хрватске Крајине. Офанзива снага Муслимана, босанских Хрвата и регуларних трупа из Загреба против босанских Срба, је „вероватно

48

престала“. Срби су, са своје стране повукли 250 артиљеријских оруђа и борних кола са подручја око Сарајева, за које се сада сматра да је „изван опасности“. Али може ли се заиста речи да је рат при крају? Не знам колико се може веровати изјавама као што је она која је данас дата у Загребу: Влада Републике Хрватске, споразумно са владом Федерације Босне и Херцеговине, одлучила је да не подузима даље акције било које врсте у западном региону Босне и Херцеговине које би могле довести до сукоба у Бањалуци. Хрватска војска која оперише на територији Босне и Херцеговине ... завршиће своје ограничене војне операције на овом подручју у што је могуће краћем року. Треба се надати да ће Хрватска, једина која је извукла корист из овог рата који траје преко четири године, бити задовољна територијама које је освојила у Босни и да ће сматрати много важнијим мир од неколико квадратних километара више или мање у правцу Бањалуке, лево или десно од овог града. У Мостару, где за четири и по месеца европска управа није успела да састави два дела града које деле Неретва и непријатељство између Муслимана и Хрвата, власти источног Мостара одбиле су да потпишу документ изузетно важан за преживљавање босанске Хрватско-муслиманске федерације. Документ који се односи на појачање и коришћење двеју хидроцентрала и на снабдевање електричном енергијом и водом града и подручја долине коју пресеца река. То је нови елеменат напетости који се додаје толиким неспоразумима, компликацијама и узајамним сумњичењима. Да појачају ове напетости стижу анексионистички предлози хрватске екстремне деснице, која је у коалицији са Туђмановом партијом. „Хрватска патриотска партија“ захтева поделу Босне, што ће речи припајање Хрватској пространих босанских подручја, позивајући се на историјско право тамо где хрватска етничка скупина нема већину, тако да хрватском границом обухвати велики део земље са којом се граничи: „Такозвана турска Хрватска, то јест западна Босна до реке Врбас, припаја се Републици Хрватској као територија историјски хрватска, заједно са областима Босне и Херцеговине, до линије: река Врбас, Бањалука, Јајце, Травник, Бугојно, Прозор, Коњиц, Столац, Билеца, као хрватска регија у геополитичком смислу.“ Шеф посматрача Европске уније у Хрватској, Данац Ленарт Лесли, када се данас у Сплиту састао са председником општине далматинског главног града није био претерано дипломата у изражавању свога мишљења њему а, преко њега, врху у Загребу. Хрватска, тврдио је, неће моћи тако брзо да рачуна на помоћ Европе после онога што се догодило у Крајини данима и недељама после поновног освајања. Оно што су европски посматрачи видели у том региону, нарочито у зони Книна и свим местима у залеђу Задра, баца тамну мрљу на хрватску владу. Додао је: „Европу не занимају хрватске политичке партије и наредни избори у Хрватској, међутим веома је заинтересована за демократске процесе; а све наводи на бојазан да се Хрватска креће ка једнопартијском систему.“ Оптужба за злочине почињене у Крајини после Операције Олуја дошла је и од председништва Савеза антифашистичких бораца Хрватске, организације бивших партизана која је сада потиснута на маргину друштвено-политичког живота. Ова организација је захтевала од загребачке владе да „предузме енергичне мере против оних који су се упустили у подметања пожара и пљачке“ и осудила са индигнацијом „настављање праксе напада на споменике антифашистичкој борби“. Посебно је констатовано да, док скуповима оних који су се у II светском рату борили у редовима усташа и колаборациониста редовно присуствују представници владе, нису се могли видети ни на једној од 350 манифестација антифашиста у току ове године. Ова дискриминација је изнад свега у противречности са оним говорима у којима Туђман велича „измирење и јединство свих Хрвата у домовини и у свету“. Последњи од ових говора који је одржан пре пет дана, коментарише La Voce del Popolo из Ријеке: „Поделе које су постојале у земљи - пише директор дневног листа на италијанском језику - изгледају сада као да се могу превазићи захваљујући ревизијама историје које стављају знак једнакости између фашизма и комунизма.“ Туђман може да „задовољно констатује како су коначно заједно Хрвати који су пре више од 50 година пуцали једни на друге, једни партизани, други усташе“. Да ли је заиста тако? Ако је заиста постављен „знак једнакости“, зашто су власти уклониле до сада преко 3.000 спомен-плоча и дозволиле да се уништи најмање 2.000 споменика који су подсећали на партизанску борбу? Војну интервенцију Хрватске у источној Славонији и у Барањи, последњем комаду територије која је још у рукама локалних Срба који су се побунили против власти из Загреба 1991. године, треба спречити по сваку цену. Она би се завршила неизбежно масовним бекством становништва, то јест етничким чишћењем, као што се догодило за време и после Операције Бљесак у западној Славонији 1-2. маја и Операције Олуја у Крајини (Лика, Кордун и Банија) прве недеље августа: речи Гавена Хјуита, британског амбасадора у Загребу. Није довољно вратити у те крајеве хрватске избеглице, треба створити услове да би они могли да живе заједно са Србима који имају једнако право да живе на својој земљи у Хрватској. И ово су речи британског дипломате који је сустински приговорио хрватским управљачима да су на штету српског становништва извршили такво „чишћење“ какво на сав глас осуђују када погађа њихов народ. У хрватским крајевима који су поново освојени почетком маја и у првој декади августа ове године остало је 2.000-3.000 особа, углавном старијих. Данас хрватска влада саопштава да су после операције Бљесак у западној Славонији ухапшена 64 Србина, а после Операције

49

Олуја у Крајини 851 Србин, који су сви оптужени за оружани устанак против Хрватске и за ратне злочине. Практично сви мушкарци под оружјем, заробљени или ухапшени у борби, проглашени су злочинцима. Ни на кога није примењена амнестија коју је Туђман обећао онима који буду положили оружје. Хрватска секција Хелсиншког одбора за људска права послала је отворено писмо загребачкој влади у којем пријављује два случаја: са једне стране Туђманов режим нагони хрватске избеглице, који су побегли или истерани из Крајине 1991, да се врате у тај крај и на силу присваја и хрватске избеглице који су побегли или су истерани из Босне коју контролишу Срби; са друге стране прибегава свим могућим лукавствима да би спречила повратак у Хрватску и на њихова имања Србима који су изгнани или су масовно избегли из Крајине и из западне Славоније. Наведен је и један догађај који дубоко узнемирује: четири породице хрватских грађана, Срба из Крајине који су побегли заједно са земљацима у Србију за време операције Олуја, одлучили су да се врате кући. Српске власти су их пустиле да оду, мађарске власти су их пустиле да пређу српско-мађарску границу и дозволиле им да пређу преко њихове територије до хрватске границе, на прелазу Барц-Терезино Поље, али хрватске власти нису их пустиле да уђу. Траже им „нове хрватске исправе“ које нису хтели да им издају ни уред хрватског представништва у Београду нити хрватска амбасада у Будимпешти. На тај начин, већ данима људе генерације између 1915. и 1925, дакле старе између 70 и 80 година, највећим делом оболеле, подстичу да се врате у Србију да тамо умру. То је хуманост највећег католика Туђмана, лажљивца који је, притиснут западним силама, упутио позив Србима из Крајине, хрватским држављанима, да се врате у своју земљу. Показало се да је тај позив опака спрдња. У ствари Туђман не жели да се избегли или изгнани Срби врате и на тај начин поново отворе „српско питање“ у Хрватској које је, како је имао обичај да каже у неколико говора, сматра он, заувек решио „ишчупавши вековну рак-рану“ из хрватског тела. Један хрватски колега не сувише привржен режиму, Дамир Маричић, у једном свом напису обнавља сећање на догађај забележен у Задру новембра 1944, неколико дана после уласка југословенских трупа у овај град. Неки Бепи, грађанин Задра који ће отуда кроз који месец отићи у Италију као један од многих изгнаника, осврнуо се и прочитао на многим вратима кућа - поштеђених од англоамеричких бомбардовања - натпис „заузето“. Мислећи да та реч означава неко југословенско презиме, Бепи је узвикнуо: „Каква велика породица ови Заузето!“ Југословени који су се у то време сливали у освојени град, присвајајући противправно станове и куће које су напустили италијански становници, исписивали су на вратима или по зидовима реч „заузето“, или своје презиме. Иста ствар се догађа сада у бившој Крајини очишћеној од Срба, почев од непосредног залеђа Задра. Освајачи су пожурили да напишу реч „заузето“ уз додатак „Хрват“ на кућама које су присвојили. На онима које је поштедео освајачки бес „ослободилаца“. Држећи се онога што је рекао хрватски премијер Валентић на седници изврсног одбора који је одржан у Книну после освајања града, на територији Крајине остало је слободно 123.000 станова у које је влада из Загреба намеравала да усели 123.000 хрватских избеглица. Сада, иако је већ такорећи готова ствар да се српско избегло становништво неће вратити - јер им неће бити омогућено да се врате - изгледа да за остале избеглице или хрватске насељенике неће тако брзо бити места. Нема станова! Авантуристи свих врста, уобичајени „хероји патриотског рата“ и прави правцати криминалци, избацују веома ретке власнике који су остали, избацујући и хрватске избеглице које су се вратиле кући, сејући терор, присвајајући куће, станове, продавнице, индустријске погоне, земљу. Сама влада, пошто је недељама давала одрешене руке „патриотима“ - криминалцима сада увиђа да не располаже ни становима које би морала да додели лекарима и другом санитетском особљу (само у Книну потребно их је 150), учитељима основних школа, наставницима средњих школа, полицајцима, војним службеницима, чиновницима разних државних и општинских уреда. Ситуација је хаотична не само у Книну, него и у Бенковцу, у Обровцу и у другим подручјима Лике, али довољно је остати у Книну да би се добила слика несреће која је свеопшта. У Книну и у другим мањим градовима Крајине, на имањима и у кућама Срба, Туђман и његов режим хтели би да устоличе Хрвате из дијаспоре које доводе углавном из Аустралије и Латинске Америке (Чилеа и Аргентине на првом месту) где су нашли уточиште усташе који су побегли из Југославије крајем ИИ светског рата; Хрвате који су побегли из Босне и Херцеговине и из Војводине; ветеране победничких битака поновног освајања, али и многобројне његове емисаре којима је - пошто су му слепо служили у најразноврснијим „мисијама“ - Туђман обећао кућу и положај у „ослобођеним“ крајевима. Министар здравља, Андрија Хебранг, зали се на чињеницу да од 600 здравствених радника, који су побегли из Крајине 1991. године и сместили се негде друго, сасвим мали број њих жели да се врати. Исто се дешава и са школским радницима, а чак и са избеглицама који су били запослени у неким индустријским секторима. Као избеглице и хрватске патриоте, имали су предност при запошљавању у Истри, у Ријеци и у другим градовима Хрватске које није погодио рат и сада немају много воље да се врате у Крајину. Али ако стари станари староседеоци не желе да се врате - и због тога што се осећају непријатно уз колонизаторе који су дошли или који долазе из далеких крајева и земаља, који су за њих странци иако су им

50

сународници - постоји међутим неконтролисани прилив и незадржива трка у заузимању кућа и станова од стране авантуриста и криминалаца свих врста. Као да није било довољно, „наставља се са пљачка-њем и паљењем кућа“, пише Дамир Маричић. И то се не догађа само по градовима него и по селима. „У сеоским подручјима, нажалост, целокупна стамбена имовина је уништена - обавестио је председник области Задар-Книн, Симе Пртењача, министра за усељавање Маријана Петровића - а ја немам намеру да испитујем начине и узроке ових разарања.“ Они су уосталом добро познати. Српске власти Крајине допустиле су разарање кућа избеглих Хрвата, хрватске власти нису ни прстом мрднуле да би спречиле, после поновне окупације области, уништавање имовине Срба. На подручју где је у априлу 1991. живело 450.000 људи, данас нема места ни за 20.000. Разарања, уз допуштење или без, није важно, почела су од 8. августа да би се спречио повратак одбеглих Срба; данас Загреб увиђа да није у стању да заустави паликуће и пљачкаше и констатује горко да не може да обезбеди смештај чак ни својим чиновницима у том крају који се третира као ратни плен на типичан средњовековни начин. „За многе су новоослобођени крајеви - каже Маричић - постали Елдорадо.“Хрватски председник Фрањо Туђман уклонио је са командног положаја генерала Винка Вербанца (Истранина по рођењу) и предао га дисциплинској комисији „због последица једне војне акције коју је предузео на сопствену иницијативу“. Има нешто мутно у свему томе, али данашње саопштење „Врховника“ не даје објашњење. Изгледа да је до нежељене војне акције дошло у Босни. Односи између Хрвата и Муслимана у Босни и између Сарајева и Загреба постали су веома затегнути; то су ривалски односи. До крвавих сукоба између јединица савезничких војски није дошло само код Босанског Петровца (кажу „грешком“) него и јужно од града Јајца. Мртвих је на десетине. Јединице Седмог босанског корпуса покушале су да уђу у град који су заузели Хрвати, а ови су одговорили отварањем ватре. Од Јајца, у којем су раније Муслимани били у већини, Хрвати би хтели да направе престоницу „Републике хрватске Херцег-Босне“. Поред тога они би, иако чине свега 14 одсто становништва, хтели да задрже у поседу сву територију (око 21 одсто) коју су до сада освојили да би подржали офанзиву савезника против Срба, надувавајући тако не двојну федерацију, него своју „републику“. И, индиректно, „родну груду“ Хрватску. Нису случајно хрватске трупе, продируци у Босну да би помогле босанским Муслиманима, прогласиле области Гламоча и Грахова „историјски хрватским територијама“ истичући свуда само хрватске заста-ве, па су чак у Јајцу, које су прогласили „древним хрватским краљевским градом“, истакли заставу већу од оне која се вије у Книну, која је дуга 20 метара. Доласком Хрвата у Босну, посвуда нестају заставе са три Изетбеговићева љиљана; свака територија коју су „ослободиле“ хрватске снаге у Босни сместа се припаја „Републици хрватској Херцег-Босни“, иако би морала да буде установљена бар управа Хрватско-муслиманске федерације. У источном Мостару, влада „Републике хрватске Херцег-Босне“ пожурила је да донесе законе на основу којих је та „република“, сецесионистичка као и она српска Караџићева, проширила своју надлежност на све територије које су хрватске трупе „ослободиле“. Град Гламоч - етнички одувек српски, као што су то увек били Грахово, Дрвар, Попово Поље и сва насељена места у том крају до Требиња - сада запоседају хрватски колонисти да би Далмацији, од сада па убудуће, створили хрватско етничко залеђе, то јест безбедно, иако се углавном ради о крашком камењару. У муслиманском Јајцу, куће које су избегли становници оставили празне не враћају Муслиманима него додељују Хрватима који су дошли из Бањалуке. Да ли су онда могле изостати напетости? Влада из Загреба ћути о хрватским апетитима у Босни, али говоре њене новине. У њима се низу коментари којима желе да покажу како је ослобађање Босне заслуга хрватске војске, а да се Изетбеговићеви генерали ките хрватским перјем. Ван метафоре, истина је да Туђман осваја Босну за себе, не за Изетбеговића. Пројекти ова два господина узајамно се искључују. Само у једном су сложни: и један и други желе да отму од Срба одређене територије. Ипак Туђман се у једном слаже са „заједничким непријатељем“, Србином Милошевићем: у томе што желе да поделе Босну на штету Муслимана. Прави циљеви хрватске политике открили су се у вези са Бањалуком. још пре него што су се хрватска и босанска војска приближиле Бањалуци, Туђман је пустио свога гласоношу да говори: политички секретар хрватске владајуће партије, Златко Чањуга, викао је на сав глас како је „Бањалука одувек била хрватска а таква ће и остати“ додајући, узгред, да су Туђман и његова партија надмашили величином подухвате хрватских краљева Томислава и Звонимира, под којима је средњовековна Хрватска достигла врхунац свога сјаја. Потом је наговестио „повратак Хрватске у Бањалуку и, ако је могуће, на реку Дрину“ јер „хрватске земље у Босни и Херцеговини фундаментално су заинтересоване за стварање хрватске националне државе“. Географске карте Босне, које је штампа ових дана објавила у Загребу, третирају Хрватско-босанску федерацију као тампон-зону између Хрватске и Србије и према томе као тампон-државу под хрватским протекторатом. У хрватске апетите у Босни више нико не сумња, али

51

могуће су две варијанте: а) подела на три дела по етничком принципу, праћена припајањем српског ентитета Србији, хрватског ентитета Хрватској и оснивањем "мале Босне" у виду аутономне државе под хрватским протекторатом; б) обнова формално унитарне Босне али састављене из два ентитета: Републике Српске и Хрватско-муслиманске федерације, која би била потпуно укључена у интересну зону Хрватске, или конфедерално повезана са Хрватском. Унутар Хрватско-муслиманске федерације, или „велике Хрватске“, муслиманима (из Босне) био би додељен статус аутономије. На један или на други начин, између „велике Србије“ и „велике Хрватске“, муслимани из Босне завршили би као у индијанском резервату. У једном интервјуу који је дао аустријском Фокус-у, хрватски председник Туђман тврди да „Муслимани могу и даље да се ослањају на Хрватску само кроз Федерацију (двојну)“, иначе ће им и ова могућност бити ускраћена. О каквом „ослањању“ се ради схвата се у наставку интервјуа, у којем Туђман тврди да је „у историји, велики део Босне геополитички припадао Хрватској“ и да су „по пореклу, по језику, историјски и политички, Муслимани претежно Хрвати“. Дакле, велики део Босне је хрватски, велики део Муслимана из Босне су Хрвати. Срби као Караџић и Младић покушали су да истребе Муслимане, Туђман и његови хтели би да их асимилирају и тако учине да нестану као етничка скупина. То је став идентичан ономе који је Туђман испољио „далеке“ 1977. у писму завереничком пријатељу у иностранству, Бруни Бушићу. Писмо се тек ових дана појавило у загребачком часопису Обзор, који је близак председнику. Читамо: што се тиче Муслимана њима се признаје културно-верска посебност, али се међутим снажно подвлачи њихово хрватско порекло и језик; они су Хрвати који су постали Муслимани после окупације отоманске претежно хрватских територија. Република Босна и Херцеговина и Република Хрватска су нераздвојно спојене геополитички (стратешки, економски и мрежом комуникација), тако да би било погубно за муслиманску заједницу ако би се одвојила. Дакле, ово је била и остала Туђманова теза: велики део Босне је био и остаје хрватска територија која је у прошлости била окупирана; због тога њено ослобађање данас чини легитимним њено враћање Хрватској. Са хрватизацијом Муслимана из Босне и хрватизацијом територија босанских Срба које су освојене и етнички очишћене, као последицама. То је повратак политици Анте Павелића, усташког поглавника Независне Државе Хрватске која је била по вољи Хитлера и Мусолинија. За време „вође“ Павелића, Хрватска је формално била краљевина чија је круна - круна великог краља Звонимира - била понуђена принцу из породице Савоја, Ајмону, али он се том круном никада није крунисао. У ствари била је вице-краљевина под номиналним протекторатом фашистичке Италије, дефакто колонија немачког Трећег рајха. Хрватска је данас председничка република у којој већином у парламенту, владом и свим институцијама државе маневрише један човек, Фрањо Туђман, који је председник партије на власти, шеф државе, врховни командант војних снага и који делује као аутократа који намерава да постане - како га је назвао један опозициони лист – „Бан Фрањо Звонимир II“. Разговор о бану (титула која је додељивана краљевским гувернерима краљевина Хрватске, Далмације и Славоније у контексту аустро-угарске империје) започео је распуштањем хрватског парламента, или због разлога ради којих је, иако располаже апсолутном већином у Сабору, Туђман одлучио да распише изборе 29. октобра. Један од његових заменика, Владимир Шекс, отворено је изјавио да је партији на власти циљ да освоји 2/3 већине што ће јој омогућити да измени устав, а да ништа не тражи од опозиције. Измена устава требало би да доведе до проширења власти председника. Које власти, будући да је већ има сву? Према недељнику Глобус из Загреба, који се позива на поверљиве изворе, не само да ће се просирити власт сефа државе, него ће Хрватска из републике бити претворена у Бановину, под краљевском владавином „бана“ Фрање Туђмана. Овај се већ понаша као суверен са титулама „врховник“ и „отац домовине“. На сваком кораку испољава своју опседнутост или склоност према свечаним униформама, чиновима врховног заповедника, парадама: према свим манифестацијама личне власти. Укратко Туђман је већ сада надахнут царским узором. Сама његова председничка резиденција у званичним саопште-њима, означава се уместо „палата“, као „Председнички двор“. У овај „двор“, када сазива новинаре, могу да уђу само уредници и коментатори којима је он наклоњен и они из „државности“ органа његове партије. Када на неком сектору нема новина, недељника или часописа, који се уклапају у његове критеријуме, оснује их и реси проблем. Тако је недавно, основао лист за „патриотску културу“ Хрватско слово и такозвани хумористички лист који се окомио на малтретирану опозицију. Недавно је, пре него што је распуштен парламент, његов председник Неђељко Михановић, бивши књижевни критичар и академик, поднео предлог који би у демократској земљи изазвао презир онога на кога се односи, али Туђману се допао: предлог да буде именован за доживотног председника. Према Михановићу „од времена краља Звонимира Хрватска није имала државника заслужнијег од Фрање Туђмана, оца домовине“. За три дана у Њујорку би требало да се састану министри иностраних послова Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине, али влада из Сарајева (Изетбеговић) одбија да учествује. Рат се, у међувремену, поново распламсао: у „Брчком коридору“, који спаја Србију са делом Босне који контролишу Срби, дуж

52

границе са источном Хрватском, муслиманске трупе су нагло кренуле у масовну офанзиву, која, међутим, није имала успеха. Босанским Муслиманима је циљ да изолују Бањалуку и Добој, али показало се да је противникжилав; нема намеру да уступи друге територије. Штавише, билтени говоре о интензивним српским нападима на „Орашки џеп“ и на територију Равне-Брчко. Овај последњи град бомбардовале су хрватска и муслиманска артиљерија тако да је међу становништвом било мртвих и рањених. Мир је доведен у питање претњама хрватског генералисимуса-председника. У веома еуфоричном говору који је одржао у Винковцима, 17 километара југоисточно од Вуковара, окружен правом гомилом министара и генерала, очима окренутим и руком испруженом у правцу оног комада земље (4,5 одсто од Хрватске) који је још у рукама Срба из источне Славоније и Барање, Туђман је рекао да је прошле године обећао да ће доћи возом из Загреба да се састане са њима, и да је одржао обећање. Обећао је и грађанству Сплита да ће возом доћи у тај град и одржао је обећање. У ствари ишао је хеликоптером. Обећао је - каже - грађанству Сплита да ће возом доћи у тај град, пролазећи кроз Книн, а у том возу је била цела Хрватска. Сада, вели, обећава им пред целом Хрватском да ће убрзо бити у Илоку, у Вуковару и такође у Барањи. То се заклиње Хрватска, она из домовине и из дијаспоре; то је гаранција да је будућност хрватске државе и на Дунаву. живе, рекао је, и припремају се за тај тренутак. Свечана извештаченост и стил типични за Туђмана, човека кога још није прошла опијеност славом због недавних војних победа. Са том разликом што је у Крајини имао пред собом малу и немотивисану војску, препуштених својој судбини од стране Београда, док је на Дунаву постројена војска југословенске Федералне Армије (српско-црногорске). Претећи проглас врховника и одбијање Сарајева да оде на преговоре могли би да пониште све мировне напоре. Али докле ће они водити игру? већ је сувише времена прошло од 8. септембра из Женеве. Данас је директор УСАИД, америчке агенције за међународни развој, Ј. Брајан Етвуд, у пратњи амбасадора Сједињених Држава у Загребу, Галбрајта, посетио Војнић, Глину, Петрињу и друга места северне области бивше Крајине. Хрватске власти изабрале су ову зону јер случајеви пљачке, паљевина и масакра нису били тако цести као у јужној области која је поново освојена. Оно што су видели, ипак, било је довољно Галбрајту да каже да, ако Хрватска хоће да поврати последњи свој комадић који је још у рукама Срба, - источну Славонију и Барању - мора добро да се чува од понављања злочина који су почињени у Крајини и да се „српски проблем у Хрватској не своди само на област људских права, него је кључни проблем за реинтеграцију источне Славоније, Барање и западног Срема. САД захтевају да на овој територији буде пронађено решење које ће омогућити повратак хрватским и мађарским избеглицама који су побегли после српске сецесије, а у исто време Србима да обаве свој задатак“ и спрече етничко чишћење на своју штету како се то догодило у Крајини. Срби који су тамо остали беле су вране, а и њих лове. Једна од најчешћих интелектуалних вежби у Хрватској је читање између редова, читање неких страних новина или праћење програма страних телевизија, да би се утврдиле неке непријатне истине о земљи које режим крије. Као што је она која се крије иза саопштења врховника Туђмана, које је подељено јуче, о „удаљавању генерала Винка Вербанца са његовог положаја и почетку дисциплинског процеса против њега“ због последица војне акције коју је самовољно подузео. У било којој демократској земљи вест као што је ова, о неком генералу који је изазвао политичку или војну карастрофу (само то може да буде у питању), појавила би се на првим страницама новина и то са највећим словима, са свим могућим појединостима. Овде је гурнута у последње редове саопштења о унапређењима мноштва официра, под насловом који најављује само то, а не говори о овом лишавању чина. Ријечке дневне новине Нови лист је једини који је у вези са тим имао свој коментар: „Постоји опасност да у тражењу истине о овом догађају до ње дођу стране новине пре од наших, тачно онако како се већ догодило са откривањем истине која се односи на разбојничко понашање у Крајини после Олује“. Почетком 1990, на првом конгресу ХДЗ, националистичке партије коју је основао и водио Фрањо Туђман, Срби у Хрватској (у то време њих око 800.000, или 12 одсто укупног становништва од четири и по милиона) били су означени као проблем број један који треба да буде решен, оптужени да су постали господари Хрватске, да су сконцентрисали у својим рукама до 90 одсто репресивног апарата државе, да заузимају велики део руководећих места у предузећима, у дипломатији и у администрацији и најзад да заузимају незаслужено место у Уставу делећи са хрватским народом сувереност земље. После првих вишепартијских избора и победе ХДЗ, ова партија је потврдила да ће одмах остварити изборни програм и искључити Србе из земаљске владе и Устава. У ствари, хрватски држављани српске етничке припадности били су избачени из војске, полиције, са одговорних места из администрације, из установа, из школа, из фабрика; били су такође избачени из Устава и сведени на „националну мањину“. Истовремено је против њих покренута снажна клеветничка кампања по форми расистичка (али нису

53

биле поштеђене друге националне мањине) све до сатанизације. По зидовима Ријеке, добро се сећам, појавили су се натписи (а и плакати) који су Србе означавали петом колоном коју свим средствима треба избацити из Хрватске. На реакцију Срба у крајевима где су чинили већину становништва, али и по градовима није се дуго чекало: оптуживши Туђманов режим као проусташки (и због тога што су поново уведени у употребу симболи и утваре тог фашистичког покрета који је за време II светског рата побио стотине хиљада Срба, Јевреја и хрватских партизана), затражили су културну аутономију и, у исто време се наоружали, плашећи се војне репресије која је уосталом претила. Када је Туђман заиста послао полицијске снаге да би војно окупирао Крајину, Срби из тога краја подигли су барикаде од дрвених трупаца на прилазним путевима и узели пушке у руке иза барикада. Згуснути политички догађаји који су обележили период мучног отцепљења Хрватске (и Словеније) од Југославије (25 јуна 1991. била је проглашена независност) и компликовани процес преласка са монопартизма на политички плурализам, допринели су да се компликује побуна Срба у Хрватској. Охрабрени и из Београда, они су и сами полагали право на самоопредељење до отцепљења и прогласили прво "Аутономну област Крајине" а, после тога, "Републику Српску Крајину". У Крајини и Славонији било је опкољено око 450.000 Срба. Други су били расути по највећим градовима Хрватске. У то време, презаузет кампањом националистичке промоције хрватског етноцентризма и сатанизацијом Срба, Туђман није ни помислио да оде возом или аутом у Книн или у друга подручја насељена српском већином; преко радија, телевизије или новина могао је речи да их је сматрао грађанима са једнаким достојанством и правима, али то није учинио; није их позвао да заједно са Хрватима и са другим етничким мањинама створе нову хрватску демократску државу. Упутио им је међутим речи презира, непријатељства, мржње. На народни референдум, којим су Срби плебисцитарно изгласали аутономију у оквиру хрватске државе, Туђман је реаговао покушајем да угуши побуну у крви. пошто је на брзину увезао оружје из разних земаља, нарочито из Мађарске, основао је војску састављену од превентивно очишћене полиције и од новостворене Националне гарде. Да Туђман није појахао коња националистичке мржње према свему што није хрватско, да је дозволио Србима из Хрватске културну аутономију коју су тражили, тешко да би дошло до рата. Тек у пролеће 1992, попустивши под западним притисцима, Туђман је пристао да у хрватском парламенту изгласа Уставни закон о правима српске етничке групације, правима далеко сирим од оних која су Срби из Хрватске тражили 1990. Тим законом, у ствари, Србима је била гарантована пропорционална заступљеност у државним органима и широка политичко-администра-тивана аутономија у Крајини. У ствари Туђманово "попуштање" било је једна од његових многобројних лажи. Тај закон су наметнули Европа и ОУН као незаобилазан услов за међународно признање Хрватске као независне и суверене и као услов, такође, за пријем ове нове државе у скупштину Уједињених нација. Али, у самом тренутку када је Туђман давао наређење члановима парламента из његове партије (то јест већини у парламенту) да изгласају закон, објаснио им је да је то била горка пилула коју не треба прогутати, него држати под језиком да би могла да се испљуне када се укаже прва прилика; тако се управо и десило пре неколико дана, после потпуног истеривања Срба из поново освојене Крајине. У међувремену, између пролећа 1992. и "Олује" августа 1995, овај закон није примењиван. И нека хроничару овде буде допуштено да подсети заборавне на следеће: непријатељски према било каквом уступку на пољу демократије, ушанчени у својој хрватској националистичкој искључивости, Туђман и његови упорно су се опирали својим западним старатељима, тако да је после дугих и заморних преговора са делегацијом загребачке владе, Европска унија била приморана да издиктира сам закон, члан по члан Туђмановим емисарима. У тренутку гласања у парламенту посланик Босиљко Мишетић, својевремено министар правде, који се попео на говорницу да би одбацио предлог закона, назвао га је "клопком за хрватски народ". Онда је прискочио десна Туђманова рука, тадашњи потпредседник, Владимир Шекс и запусио му уста. Мишетић је дао оставку, закон је био усвојен. (Данас је Мишетић потпредседник и Туђманова десна рука...) Ипак, на скуповима који су после тога организовани у земљи, поглаваре туђмановске партије бринуло је како да објасне да је тај закон нужно зло, неопходно да би се приказала слика достојна поштовања Хрватске у иностранству. Резим из Загреба могао је тако да се похвали пред страним делегацијама, амбасадорима, државницима, посматрачима да има "најбољи закон на свету о правима мањина", знајући добро да је тај закон био папир за бацање. У ствари остао је непримењен у Крајини, јер је област издвојена из хрватског суверенитета, а није био примењен ни у другим крајевима слободне Хрватске. Када би понеки посланик скренуо пажњу на то, врховник, или неко у његово име, одговарао је изненађено и срдито: Ма како се усуђује да тражи длаку у јајету у правима мањина, када је четврти део Хрватске окупиран од стране Срба? Хрватска држава има много важнијих ствари да се њима бави, него да проверава постоји ли или не неки судија српске етничке припадности, да ли има и Срба у изврсним органима државе. Уосталом, шта ми да радимо ако нико не воли да му Срби досађују са својим проблемима. Треба имати стрпљења, сачекајте да Хрватска буде потпуно слободна, да побуњена Крајина буде поново укључена у хрватски

54

суверенитет, па ће онда закон о правима мањина бити примењен на целој територији Хрватске, укључујући и Крајину. Данас када смо стигли до "потпуног ослобађања" Хрватске, прва ствар која је урађена, била је укидање овог закона! Папир за бацање, управо тако. више пута за протекле три године, посланици опозиционих партија у хрватском Парламенту тражили су отварање дебате о питању Срба у Хрватској. режим је то увек одбијао тврдеци да ту нема шта да се разјашњава, све је већ јасно: Срби, па и они из Крајине, хрватски су држављани; када њихове сецесионистичке вође буду уклоњене, када Крајина буде поново враћена у наруцје Хрватске и Срби из те области уживаће потпуно сва права која су осигурана хрватским држављанима и она специфична гарантована националним мањинама. више пута Туђман је тврдио да је, по њему, 90 одсто Срба са окупираних територија желело да се врати под хрватску сувереност, али су били таоци 10 одсто екстремиста који су их терорисали. У исто време, међутим, његови доглавници и новине његове партије наставили су отровну кампању демонизације српске мањине у Хрватској (на мржњу патриота често су указивали и италијански "иредентисти" из Истре), систематски ширећи осећање нетрпељивости, шовинизма, мржње. На крају, хрватски држа-вљани српске етничке припадности постали су сви убице и лопови, непријатељи против којих треба покренути хајку, заразна болест коју треба искоренити. Бити Србин у Хрватској исто је што и бити шугав пас. "Срби у Хрватској никада неће моћи да буду лојални грађани. Према њима увек треба бити на опрезу". "Сви Срби су криминалци". "Они су странци у Хрватској; најбоље би било да сви оду у Србију". "Срби су опасни". "Са Србима никада више нећемо моћи да живимо заједно". То су неке од фраза које се најчешће чују из уста поглавара туђмановског режима. већ су ушли у терминологију текуће политике. Резултат: из истраживања листа Бумеранг из Осијека, произилази да 70 одсто Хрвата сумња у лојалност Срба у Хрватској према загребачкој држави. Онога ко само покуша да оспори ове шовинистичке тврдње сматрају непријатељем и издајником домовине. Наставља се О овој теми читам опширно запажање новинарке Сање Модрић које ће бити објављено у сутрасњем издању дневника Нови лист. То је досије у којем се указује на цинизам туђмановске политике. Наслов је: "Како је решено српско питање у Хрватској". На једном месту ауторка наводи пример дволичности туђмановског режима сазданог на лажима: на једној страни су звучне фразе, намењене извозу, о демократији, слободи, грађанским и људским правима, на другој чињенице. "И даље су непознати и некажњени они који су дигли у ваздух 10.000 кућа и продавница грађана српске етничке припадности на слободној територији Хрвтаске" (извор података: министар иностраних послова Мате Гранић), остављајући без крова и без посла најмање 30.000 грађана српске етничке припадности. Многобројним Србима који су рођени у Хрватској, или деценијама настањени у Хрватској, оспорено је хрватско држављанство после отцепљења Хрватске од Југославије; неколико хиљада Срба је насилно истерано из својих станова, под претњом оружја хрватских униформисаних терориста: то се догађало у свим градовима од Ријеке до Сплита, од Осјека до Пуле, од Загреба до Задра и другде. Ниједан државни орган није их заштитио, ниједан суд никада није казнио терористе. Туђман и његови министри масу Уставом када оду у иностранство, на иностране конгресе или када приме у посету стране државнике; овај Устав крши се свакодневно. режим саздан на лажима О овој теми читам опширно запажање новинарке Сање Модрић које ће бити објављено у сутрасњем издању дневника Нови лист. То је досије у којем се указује на цинизам туђмановске политике. Наслов је: "Како је решено српско питање у Хрватској". На једном месту ауторка наводи пример дволичности туђмановског режима сазданог на лажима: на једној страни су звучне фразе, намењене извозу, о демократији, слободи, грађанским и људским правима, на другој чињенице. "И даље су непознати и некажњени они који су дигли у ваздух 10.000 кућа и продавница грађана српске етничке припадности на слободној територији Хрватске" (извор података: министар иностраних послова Мате Гранић), остављајући без крова и без посла најмање 30.000 грађана српске етничке припадности. Многобројним Србима који су рођени у Хрватској, или деценијама настањени у Хрватској, оспорено је хрватско држављанство после отцепљења Хрватске од Југославије; Неколико хиљада Срба је насилно истерано из својих станова, под претњом оружја хрватских униформисаних терориста: то се догађало у свим градовима од Ријеке до Сплита, од Осјека до Пуле, од Загреба до Задра и другде. Ниједан државни орган није их заштитио, ниједан суд никада није казнио терористе. Туђман и његови министри масу Уставом када оду у иностранство, на иностране конгресе или када приме у посету стране државнике; овај Устав крши се свакодневно. За време и после операције поновног освајања Крајине, догодило се да су се сви Срби из тога краја, целокупно становништво, "преселили" изван граница Хрватске. Процене Загреба о егзодусу варирају сада од 120.000 до 180.000 особа, број уписаних прогнаника у Србији после 5.8.1995 је око 410.000. Зашто су отишли? Зашто нису побегли само они екстремисти којих је, према Туђману, било 10 одсто од становништва? Зашто су и други напустили вековна огњишта, сву своју непокретну имовину, имања и куће? Одговора има висе: неки су отишли због злочина које су починили у прошлости; други јер нису желели да живе у маћехинској Хрватској; неки јер су послушали наређење да оду, други јер су се плашили крволочности "осло-

55

бодилаца", сви остали су једноставно побегли са ратног попришта, пред разарањима и испред смрти коју је сејала топовска паљба, митраљези... Највише њих, можда, надали су се да ће се вратити, али пут повратка остао је затворен. И што се тиче Туђмана остао би затворен заувек. што се тиче хрватског Устава (и међународног права) избеглице имају право да се врате, да живе у Хрватској али, пошто се ради о Србима, и док се не умеша међународна заједница, хрватске власти служиће се својим сопственим Уставом као тоалет папиром. Метаморфоза се догодила у размаку од свега неколико недеља, пише Сања Модрић. На почетку Операције Олуја, Туђман је поверовао да ће спасити образ пред светом упутивши Србима из Крајине поруку (коју је мало њих примило, имајући у виду да се хрватска ТВ није јасно видела у сецесионистичком подручју) у којој их је позвао да остану у Хрватској, у својим кућама, као хрватски држављани којима су гарантована сва грађанска и политичка права и право власништва у демократској земљи. После завршеног освајања, утврђено је да је оних који су остали било мало више од 3.000 појединаца, скоро све старијих, неспособних, оболелих. Али Туђман је добро пазио да избегле становнике не позове да се врате. Није изговорио више ниједну поруку. Туђман је, међутим, пожурио да понови да је проблем избеглица од сада проблем Србије. Хрватска, рекао је, поред осталог, неће узимати у обзир колективни повратак својих избеглица српске етничке припадности, биће испитивани само "појединачни случајеви". И сви треба да се радују, од Туђмана до последњег поглавара, јер је "српско питање у Хрватској најзад решено". У Хрватском Уставу стоји: "Ниједан хрватски држављанин не може да буде лишен хрватског држављанства, ниједан хрватски држављанин не може да буде изгнан из своје домовине". Очигледно ови уставни принципи не вазе за држављане српске етничке припадности. Први их крши шеф државе, чувар Устава. Он крши, у исто време, Међународни споразум о грађанским и политичким правима који је потписала и Хрватска. Она Хрватска која је, одмах после поновног заузимања Крајине, запленила куће Срба, мали број оних које су остале читаве, да би уселила у њих Хрвате који су побегли из Босне и из Србије, створивши на тај начин ситуацију у којој избеглице српске етничке припадности, и кад би се вратили на своју земљу, не би имали где да живе, јер су њихове куће дате другима или су спаљене или дигнуте у ваздух динамитом. Прочитајмо шта Туђман тврди 26. августа у "возу слободе" у вези са "хуманитарним" протеривањима која се сматрају "позитивним". Босиљко Мишетић, потпредседник, изјавио је тог истог дана да "није у интересу Хрватске да у њој живе особе које нису хрватске етничке припадности". Владимир Шекс, потпредседник Парламента, онај који је 1992. зацепио уста Мишетићу, најавио је са своје стране да ће питање имовине коју су напустили Срби бити "сукцесивно решавано" (!?). За Ивицу Костовића, другог потпредседника, повратак избеглица српске етничке припадности у Хрватску, нерешив је проблем, јер "Хрватска није потписала никакав уговор са властима Југословенске федерације о повратку српских избеглица". Министар за избеглице и прогнане Адалберт Ребић, свештеник, тврди да је хрватским држављанима српске етничке припадности "било лако да оду, али ће бити тешко да се врате" јер ће "бити много административних проблема". У међувремену Војници и официри хрватске војске (хрватске новине наводе "поједине униформисане индивидуе") и неидентификовани цивили, настављају да пљачкају, да уништавају и да пале куће одбеглих Срба, Туђман одбацује уставни закон о правима мањина, а његова влада доноси уредбу о ванредном попису становништва (април 1996) који ће "показати право стање" нове хрватске демографске географије. Међутим, још пре него што је добио податке, одлучује да Срби имају право само на три представника у Парламенту. То значи - под претпоставком да то неко још није схватио - да врх хрватског режима не жели више да прими у Хрватску избеглице српске етничке припадности и учиниће све да их задржи ван граница, газећи и Устав, прибегавајући и размени становништва са Србијом (која је уосталом већ у току). Недавно је новинар аустријског листа Фокус упитао Туђмана: "Да ли ћете дозволити да се врате у Хрватску 410.000 Срба из Крајине?". "Врховник" је одговорио: Не верујем да ће се вратити, иначе не би ни отишли. Незамисливо је да се сви врате. У сваком случају није у интересу нормализације српско-хрватских односа. Ипак у појединим случајевима дозволићемо повратак да се не би рекло да кршимо људска права... Нажалост, хрватски интелектуалци ћуте. Шта је са хуманизмом песника? Тоне у бездану безакоња и нико не диже глас. Једна госпођа из Загреба чији су рођаци побегли у Србију из Книна, упутила се у бившу престоницу Крајине да би од хрватских власти добила уверење о држављанству за те њене рођаке. Морају лично да дођу, одговорено јој је, јер је тако одредила влада. Али како могу да дођу ако немају хрватски пасош? "Не знам шта да вам кажем". Госпођа се обратила управи полиције где јој је речено: "Према ономе што знамо о томе, није предвиђен никакав повратак". У ствари и поје-диначни повратак људи је могућ само теоретски: административне процедуре су толико компликоване да је апсолутно немогуће доћи до циља. За повратак је потребан пасош, а нема га ниједна избеглица. Да би се добио потребна су разна уверења која хрватске власти издају само непосредно заинтересованима који би, да би их затражили и добили, морали да дођу у Хрватску, а то не могу без пасоша. Зачарани круг. Неко је рекао: хрватски држављани српске етничке припадности који су побегли из Хрватске,

56

"поклон су Туђмана Милошевићу", или "услуга коју је Милошевић учинио Туђману" у етничком чишћењу или "хуманитарна размена становништва". Сједињене Државе ће гарантовати интегритет Босне која ће, када се постигне мир, наставити да постоји са свим атрибутима државе, формиране од два ентитета (Републике српске и Хрватско-босанске федерације) који ће имати право да ступе у "специфичне односе" са Србијом и Хрватском ипак без права на отцепљење. На бојним пољима настављени су сукоби, али без значајних померања. У противнападу Срби су поново освојили варошицу Мркоњић Град (Италијани из бригаде "Гарибалди"2 сећају га се јер су га отели од четника, борећи се уз Титове партизане за време II светског рата) и успели су да зауставе муслиманске трупе пред вратима Санког Моста. Борбе на овом сектору биле су веома силовите током целе недеље. Постоји разлог: Пре него што се у Њујорку постигне споразум о прекиду ватре, снаге владе из Сарајева (Пети и Седми армијски корпус) хтеле би да се споје управо на сектору Мркоњић Града, који има прворазредну стратешку важност да би се довршило опкољавање Бањалуке. И у "посавском коридору", у висини Брчког, било је борби (артиљеријских двобоја) али је пропао покушај Хрвата и Муслимана да зауставе пролазак српских војних конвоја у правцу Бањалуке. Хрватско-босанска артиљерија тукла је град Брчко. Јасно је да је и тај "коридор" добио посебну важност: ако би хрватске и муслиманске снаге успеле да га блокирају, "Република српска" из Босне би се угушила. Налазимо се на паради хипокрита и фарисеја. Зарко Домљан, један од јастребова хрватског режима, потпредседник Парламента и високи поглавар Туђманове партије, учествује у Стразбуру на јесењем заседању Скупштине Савета Европе. Притешњен приговорима због радикалног етничког чишћења извршеног у Хрватској на штету српског становништва Крајине и западне Славоније, бранио се понављајући до бесвести фразу која је у Хрватској већ постала слоган, пошто је "Врховник" први изговорио: Срби су напустили Хрватску својом слободном вољом, нико их није отерао. Домљан је са своје стране још додао: "Српски народ изван Србије је главна жртва политичке филозофије пансрпства". Други члан хрватске парламентарне делегације, Иво Шкрабало успео је да исцеди једну сузу када је рекао: Највећем броју нас, у Хрватској, дубоко је зао што су Срби отишли из бивше Крајине где су живели "300 година", али нису их отерале хрватске власти, отишли су пре било каквог контакта са хрватском војском и полицијом и упркос поновљеним позивима председника и премијера Хрватске да остану у Хрватској, где су им била гарантована грађанска и сва друга права... Да ли је могуће нешто безочније, циничније и лажљивије од овога? Која права су била гарантована овим људима, било их је 2-3.000 који нису побегли, а сачекали су долазак хрватске војске? Убијају их по пет-шест на дан (а сви су старији), у куће им подмећу пожаре; ко избегне масакр истерују га из тог подручја... "ОУН и даље добија обавештења о пљачкању и паљењу кућа на бившем Сектору југ (Крајине) које врше појединци у униформама хрватске војске". То је данас у Загребу изјавио портпарол мировних снага, Крис Ганеш. војници ОУН су известили: неколико хрватских војника, који су стигли једним камионом, почели су да пљачкају станове у селу Кончарев Крај; дуж пута између Стрмице и Шепине Пољане сва села су опљачкана и спаљена. Наставља се у међувремену колонизација Крајине. Данас су 300 Хрвата, који су истерани из Бањалуке и Добоја, добили куће Срба у неколико села око Петриње. У овом крају влада хаос. "Власти су неспремне да организују контраегзодус", подвукли су руководиоци Заједнице за избеглице Хрватске на својој данашњој скупштини у Загребу. И железничари се зале на неподношљиву ситуацију која је створена у железничком саобраћају у Крајини: недостају локомотиве и вагони, на линији од Огулина до Книна 40 прелаза у нивоу је незаштићено, машиновође не могу да успостављају везу са станицама, возови саобраћају са великим ризиком. На подручју Плитвичких језера, националном парку поново отвореном за туризам, још су затворене основна школа и амбуланта, само је једна продавница поново отворила прозорске капке... Истраживање које је обавила хуманитарна организација "Веритас" установило је да се у цивилним и војним затворима Хрватске налази 880 Срба из Крајине, практично сви они од 18 до 60 година, који су ухваћени у цивилној или војној одећи за време Операције Олуја. Других 3-4.000 цивила, сви изнад 60 година, затворени су, међутим, у сабирним логорима. Први су подвргнути инквизиторском поступку уз оптужбу да су починили ратне злочине, други су расути од Кутине до Шибеника без икакве перспективе да ће скоро изаћи из логора. Сасвим мали број оних који су остали на територији Крајине су болесни или неспособни да се старају о својим најнужнијим потребама, остали су без икога свога, без имовине, без средстава за живот, лишени личних докумената и живе у сталном страху да ће бити поубијани. још један документ: Петар Мркаљ, ангажован у име хрватских пацифиста у Хелсиншком одбору за људска права, изјавио је пре три дана у Загребу: Све мере и поступци хрватских власти, показују да за Србе, осим минималних изузетака, нема повратка у Хрватску. Они су изгнани управо ради чишћења Хрватске од њиховог присуства, да би се радикално ресило вековно питање Срба у Хрватској. куће које су Срби напустили на новоослобођеним територијама спаљују се пошто су опљачкане и нико не спречава ове злочине. Све ово део је једног плана... У ослобођеним селима - а Мркаљ је томе сведок, пошто је последњих дана више пута посетио

57

Крајину - камиони без регистрације и таблице одлазе и долазе, односећи све оно што се још може опљачкати, покрасти и натоварити... Оном малом броју Срба који су остали, узимају стоку, електричне генераторе који су их снабдевали електричном енергијом, тракторе, све. А њихова права? Не постоје: било који делинквент, у униформи или не, може да их убије као псе. Село Сјеничак, у близини Карловца, имао је око 800 кућа у тренутку ослобађања. већ два месеца сваког дана по неколико њих изгори у пожару, за који дан неће остати ниједна. Неколико полицајаца је признало да није у питању плата, сместа би скинули униформу, стид их је. Нико од њих не успева да заустави паликуће, боје се освете. У српским кућама које још нису уништене, сместили су се Хрвати протерани из Босне и Србије. Ново становништво већ је потпуно заузело варошице Вргинмост, Војнић, Крњак, Тушиловић и друге; новим колонистима куће се уступају на 10 година после чега ће моћи да их откупе. Ако тако стоје ствари, пита се Мркаљ, јасно је шта се мисли о правим власницима Србима који су прогнани или побегли. Ако неко и успе да се врати, где ће да станује? Не треба се чудити, дакле - закључује Мркаљ - што су и оне српске породице које су имале намеру да се врате у своје куће пошто су избегле опасност од борби за време операције Олуја, а изгледа да први спискови кандидата за повратак садрже више од 10.000 имена, морале да одустану. А то је био и остао циљ који је Туђман хтео да постигне, јер их више не жели. Каже Мркаљ: Ја не радим ништа друго него само пишем писма Туђману, влади и другим хрватским властима, али не добијам одговор... У Стразбур, уместо Домљана и Шкрабала, требало је да пошаљу овог праведног, а немоћног човека. Али и без њега и упркос Домљану и Шкрабалу, Парламент Европског Савета је и овако заузео праведан став. У завршном документу о стању у бившој Југославији захтева се од хрватске владе да "поштује споразум постигнут са ОУН 6. августа, тиме што ће давати обавештења и прихватити присуство страних посматрача и гарантовати елементарна права онима који живе на њеној територији". Захтева се поред тога да "у што краћем могућем року буду предузете мере које ће омогућити повратак лица која су постала избеглице због операције Олуја и да се поштује пуно остварење њиховог права на имовину". Реаговање хрватске владе на ове захтеве "биће веома важно у циљу испитивања молбе за пријем у Савет Европе коју је поднела Хрватска". Према информацијама Високог комесаријата ОУН за избеглице, које су данас дали у Загребу, у последња два месеца рат је у бившој Југославији претворио у избеглице више од 570.000 особа, од којих су 450.000 Срби изгнани из хрватске Крајине, око 40.000 Муслимани изгнани из енклава Зепе и Сребренице, других 80.000 Срби који су избегли са територије западне Босне коју су освојили Хрвати и Муслимани. У међувремену убрзава се колонизација Крајине, у коју влада из Загреба насељава и хрватске избеглице које су побегле из Бањалуке. Друге упућују у Мостар и на територије "Републике хрватске Херцег-Босне". Укупно, досад је пресељено на једну и другу територију 6.826 лица којима су уступљене на "коришћење" куће које су напустили Срби. У самој Хрватској тема додељивања станова је у првом плану: да би доделили куће и станове лицима која су се истакла патриотизмом у овом рату, насилно се исељавају породице чија је кривица што нису хрватске народности или што нису по вољи режиму. Данас је објављен документ хрватског Хелсиншког одбора за људска права који пријављује "нови талас насилних исељавања" и наводи, као пример, неколико случајева. Као што је случај госпође Л. М. коју су после бројних посета ради "упозорења" од стране наоружаних војника, посетивши мало уљуднији "гости": два официра и једна жена, Татјана Улри, адвокат из Министарства одбране Хрватске. чим су ушли, један од официра је ишчупао телефонске жице, док је други увео у стан 15 војника. Уследила су друга насиља и злостављања. Прича се завршава овако: госпођа Л. М. се нашла на улици, истерана из куће, а да није могла да понесе ни своју женску ташну... Докуменат наводи двадесетак случајева, један драматичнији од другога и на крају каже да је сценарио увек исти: групе наоружаних војника, пијаних или не, проваљују у станове обично када су станари одсутни и запоседају их. Када међутим затекну легитимне власнике, брутално их избацују, претеци им ватреним оружјем или ножем под грлом. Полиција, ако и када интервенише, ограничава се на записничко констатовање заузимања стана од стране терориста у униформи, не дозвољавајући истераној породици да се врати у свој стан. У неким случајевима, уместо оне који су насилно ушли у станове и запосели их, полиција хапси, саслушава жртве насиља и прети им док не повуку пријаву. Ови случајеви, којих има веома много, догађали су се и догађају се у скоро свим градовима Хрватске, али нарочито у Сплиту и Загребу. У близини Кулен Вакуфа, Војни посматрачи УНПРОФОР-а открили су 15 лешева измасакрираних људи. Кулен Вакуф недавно су поново освојиле трупе босанских Муслимана. Осам жртава били су Војници, двојици од њих одсечене су главе. Других седам били су цивили, од којих три жене. По-одмакло стање распадања тела наводи на закључак да је смрт наступила у време када су Изетбеговићеве трупе стигле у ово подручје.

58

У Хрватској се догађаји као што је овај откривају скоро свуда на територији бивше Крајине. Данима се очекује важан докуменат чије састављање је у току у Хрватском хелсиншком одбору, који ће, како ми каже један пријатељ из Загреба, дати веома јасну слику почињених злочина. Данас, у међувремену, у хрватском главном граду, састао се Грађански одбор за људска права. Забележио сам неколико изјава: У Хрватској се не догађа ништа што се већ није догађало у тоталитарним режимима. Створено је стање тоталне несигурности у којем је све дозвољено. Постоји право на пљачку и крађу, које држава осуђује само речима, али у стварности их охрабрује. Најтрагичније је што хрватски режим формално прихвата све европске норме, али је стварност ужасна. У овој земљи сигурни су само они који се утркују у клицању режиму. То су речи Стјепана Месића, члана Одбора, бившег председника хрватског Парламента. Месић је изјавио да у Хрватској имамо велику несташицу станова и сувише спаљених кућа... И додао је да је Хрватска једина земља на свету у којој се, после завршеног рата, дозвољава уништавање имовине која је поштеђена од ратних разарања. А због ових злочина нико није ухапшен... Зоран Пусић, председник Одбора, објавио је да су 85 одсто Срба који су побегли из западне Славоније и 70 одсто оних који су напустили Крајину, захваћени ратним операцијама, изразили жељу да се врате. Али у тим крајевима "куће Срба су већином уништене" и, као да то није довољно, "резим се противи повратку избеглица". То је накнадна повреда људских права, која подразумевају повратак избеглица у земље у којима су рођени, повратак који, да кажемо као и Садако-Огата, повереник ОУН за избеглице у бившој Југославији, "је одлучујући елеменат за трајан мир у региону". Једине избеглице које, по режиму из Загреба, имају право да се врате у родне крајеве су Муслимани. Туђман жели што пре да их се отараси. На првом месту међу непожељнима су они на које је италијански новинар, Масимо Нава, у листу Коријере дела сера наишао за време свога "Пута у круг напуштених". Прилажем његово сведочење овим белешкама изведеним из информације званичне хрватске агенције ХИНА: "Муслимани из Велике Кладуше, смештени у Купленском, представљају тежак проблем за Хрватску, проблем о чијем решењу ће донети одлуку Национални савет за одбрану и националну сигурност на својој наредној седници". Ради се о 35.000 Босанаца из Велике Кладуше који се боје, ако се буду вратили, репресалија босанске владе против које су се борили до пре два месеца. Европски посматрачи њихов положај оцењују као драматичан: у условима у којима их је оставила хрватска влада "неће успети да преживе идућу зиму". Заменик хрватског премијера Ивица Костовић тврдио је у вези са тим: Не можемо их задржавати на нашој територији, њихов трајни смештај је неприхватљив: не желимо их на овој територији нити имамо намеру да их сместимо негде друго у нашој земљи... Иначе Изетбеговићева влада их сматра издајницима и уопште не намерава да им да амнестију. А ево сведочења Масима Наве, од 18. септембра; 11 дана касније ситуација се погоршала: "Војнић. Нермин Басић је плавокоси дечак са два велика плава ока која су научила да више не плацу. Подиже чарсав и готово стидљиво, покрива са две мушке чарапе још свеже ожиљке под коленима. Јак је Нермин. Са мадраца на поду, успева да се на рукама довуче до мадраца са другим рањеницима. То ради и ноћу када му се врате његове море. Брзо је наућио да се сам сналази. Мама га је напустила када је имао 9 месеци. жену код које је одрастао убила је граната која је њему однела ноге. Нермин је сам дошао до болнице и могао је само да затвори очи када су му намештали козу и кости, без анестезије. Нермин не може да рачуна на међународна такмичења у солидарности и путеве наде као деца из Сребренице. Он припада народу напуштених, категорији избеглица којима је чак ускраћен статус жртве. Постоји и овај круг, у балканском паклу. У њему су се нашли Муслимани Фикрета Абдића, које је њихов шеф увукао у прљаву двоструку игру, а сада их сви одбацују. Има их више од 30.000, нагомиланих као стока на ничијој земљи, 30 километара јужно од Карловца, на граници између Босне и Хрватске. Расклиматани аутомобили и коњске двоколице иду горе-доле и разносе пакете од родбине која је заустављена на улазу у логор. Неколико жена гурају једна колица према амбуланти. Друге припремају кафу и кувају кромпире на пољским фурунама које се диме између мува и отпадака. Неко разбија бригу гостећи се цигаретама и алкохолом и покрива тугу музиком из сука. Први који су дошли затворили су се у мале виле порушене у току борби и напуштене. Једино воде има довољно: оне што долази са неба и претвара логор у бескрајну блатњаву локву. Нема хране, лекова и медикамената за ампутације, антибиотика за децу исцрпљену од дизентерије. И међународна солидарност овде тешко допире. Друге избеглице, угледније, имају предност. Тек је ових дана стигао први конвој италијанске Кооперације. У њему су један лекар Хрват, један млади лекар Италијан, Ђанлука Кваљи, један педијатар Норвежанин и неколико санитараца Муслимана. "Постоји опасност од епидемија. По овим шумама још има лешева

59

које треба сахранити. Њима су се храниле свиње луталице које људи убијају да би утолили глад." Уклете избеглице морале би да се врате у Босну на подручје Велике Кладуше, у њихове логоре и њихове куће, одакле су побегли када су Хрвати ослободили Крајину и разбили опсаду Бихаћа. Али боје се освете браце Муслимана из Босне, на које су месецима пуцали. Дивљачки рат који је поделио породице и оне који су заједно живели. Да би се разликовали од војника Петог босанског корпуса, Абдићеви Војници стављали су жуту трачицу на исту униформу. "Моја жена има три брата. Два су се борила са Босанцима, а један са Абдићем. Телефонирали су један другоме са положаја да се не би поубијали", сеца се Нихад Пурић, болничар. "Ја сам пуцао на све да бих одбранио кућу и породицу". Хтели би да остану у Хрватској, али Загреб, који је већ претрпан избеглицама Хрватима, не може да трпи ове људе на својој територији, који су били прво савезници, а касније непријатељи. И тако, уклети, чекају наређења свога вође, који је "Бабо" ћаћа Абдић, велики моћник из Велике Кладуше, којем дугују све: запослење и предратно благостање, ововремене патње и покоље. Абдић је из своје куће-дворца у Великој Кладуши, управљао Агрокомерцом, прехрамбеним колосом из бивше Југославије и пословао је са свима. Изетбеговићев противник у председничкој кампањи у Босни, Абдић се заносио лудим сном о царству у Бихаћком џепу из којег би могао да настави са својим трговачким пословањем. Због тога се удружио са Хрватима против Босанаца, а затим са Србима против Муслимана. Његови Војници заустављали су хуманитарне конвоје упућене опкољеној браци у Бихаћу. већ прошлог лета били су приморани на очајничко бекство пред напредовањем војске из Сарајева и нашли су уточиште у Крајини коју су заузели Срби. За њих је игра са овим трагичним савезништвима постала обавеза: са Србима су поново освојили Велику Кладушу. "Били смо опкољени", правдали су се неки породични главари, намеравајући да саграде дрвене бараке јер ће можда морати да презиме. "Хтели смо да живимо у миру са свима, никада нисмо прихватали Изетбеговићев фундаментализам који нас је упропастио". Ствари не стоје тако, али оданост ових радника и сељака вођи (15.000 их је радило у Агрокомерцу) је тотална: "Ако Бабо хоће, вратићемо се. Ако Бабо неце, остаћемо". Бабо не може да издаје наређења. Он је затворен у једном загребачком хотелу. Супруга Фазила, лепа госпођа, црнка, сећајући се можда ишчезлог богатства, живи издвојена на улазу у логор. Један велики мерцедес паркиран је у блату. Фазила понавља оно што сви кажу: "Не враћамо се јер се бојимо. Хоћемо да живимо у миру, али морају да нас заштите". За њу и њену породицу неће бити проблема: три сина студирају у Ријеци, један је у војсци у Загребу, хрватско држављанство даје сигурност. Око два месеца после завршетка Операције Олуја у Крајини, хрватска државна телевизија наставља да нам уноси у куће панораму величанствене тврђаве у Книну, виђену одозго, на којој вијори застава дуга 20 метара, сцене у којима се осмехују лица униформисаних ослободилаца, да репризира делове еуфоричног говора који је одржао Туђман, сцене поворке министара и поглавара, радника који почињу да обнаваљају ово или оно постројење, ретке деце која се играју, возова који поново иду железничком пругом Лике: све је телевизијски весело и оптимистично у бившој Крајини, сада када је очишћена од старог становништва и сиром отворена новим колонизаторима (али и лоповима, пљачкашима, паликућама, убицама). Бивши главни град Крајине, пишу у једној репортажи о Книну дописници Новог листа Сања Модрић и Ненад Ребершак, "у ствари је град фантом, град сенки". Тамо се виде: домаће покућство бивших становника разбацано по улицама, још се тамо осећа задах рата; забележена је демографска експлозија мува; продавнице су остале демолиране и празне после пљачки; бели дечји покривач са медведићима у боји газе војничке цокуле. Прозори разорених кућа су затворени, жалузине спуштене. Натписи по зидовима кућа су поруке и упозорења које упућују нови поседници: "Ово је сада хрватска кућа", "Овде станује Хрват избеглица", "Овде је инвалид патриотског рата, Хрват"... Книн је пуст, али ту је пословница Хрватске лутрије која вас позива да окушате срећу, да се обогатите. То су многи већ урадили, пљачком. "А Бог гледа са неба, ћути и бележи у своју књигу. Проговориће када буде требало", пишу из Ријеке дописници. Владин изасланик из Книна, Петар Пашић, каже да нам писање о паљевинама и другим стварима не чини част, није лепо. Двоје новинара примећују му да су својим очима видели српске куће како горе. Ено тамо, гледајте: у правцу Дрниша, у селу Калањи у пламену су последње три куће... Да, али не треба писати о томе. На крају, Сања и Ненад морају да обећају како неће више писати о овим стварима, и због тога што на ослобођеној територији није више ништа остало што може да се спали или опљачка. Доњи Лапац, на пример, цео је спаљен, његови делови и села црни су као угаљ. Али изасланик је упоран: Не, не, ствари треба посматрати и оцењивати у контексту... све остало је антихрватска пропаганда!. Према попису из 1991, општина Книн имала је мало мање од 43.000 становника: 38.888 српске националности, 3.886 хрватске националности. За време српске сецесије, остало је само 258 Хрвата, других 3.000 били су отерани. За време Операције Олуја, скоро сви Хрвати који су били остали у Книну побегли су у Србију заједно са 97 одсто њихових земљака српске етничке припадности. Како то? Заменик изасланика у Книну, Вељко Ђаковић, одговара да то није нимало чудно: "Били су издајници". У служби Плавих шлемова, као тумач у Книну, био је један Хрват. И он је одбио да остане када су дошли Туђманови

60

Војници и службеници. Сања и Ненад покушавају да интервјуишу једног хрватског војника, рођеног управо у Книну, бившег избеглицу који се вратио кући у униформи, али без осветничког духа. У почетку одбија било шта да изјави, затим моли да га не фотографишу и каже: Могао сам пуно тога да вам испричам, свињарија, али не смем, забрањено ми је да говорим. Молим вас, не уништавајте ме... На крају отвара срце: Ма укратко, овде се више не може живети, ово више није онај град који сам ја познавао... Ја, из Книна, како могу да живим без народа из Книна? Били смо навикли да живимо са нашим Србима, а сада су отишли. шта имам ја да делим са овима што су дошли из Војводине и из Бањалуке? Ко њих зна? Српске криминалце треба осудити, али какво зло су учинили јадни српски људи? То су људи као и ми, треба их пустити да се врате и да живе са нама. шта нам фали ако живимо заједно? Друкчије мисли једна жена, Милка Гранић, која је заузела малу радњицу и у њој отворила крчму за војнике. Дошла је из Сплита да би штогод уграбила. чији локал је ово био раније? А шта га ја знам? чији год да је био, тај је отишао, хвала Богу. А сада сам ту ја. Ја сам велика католкиња. Док то говори крсти се, али то сам рекла и мом зупнику у Сплиту: умела бих да закољем Србина, ако би требало. Јер њих треба клати. Ручак код Милке много коста. Наплаћује 24 куне порцију "ћевапчића" који у Загребу или у Ријеци коштају 10. куна. То је њен патриотизам. Малопређашњи војник, који не жели да каже своје име, открива да Милка у ствари није власница локала, она га само води за рачун једног официра хрватске војске. Код уступања некретнина које су напустили Срби постоји лествица по праву првенства: на првом месту су "браниоци домовине", повратници из рата, ратни инвалиди и њихове породице. Тек кад се задовоље њихови апетити, долазе на ред становници Книна. Заменику команданта гарнизона, мајору Гојевићу, постављено је питање, да ли је престало подметање пожара у српске куће на подручју општине Книн. Свакако, престало је. Да ли се ради нешто да се установи ко су аутори злочина почињених до сада? То је ствар полиције, питајте њих. Да ли је међу Војницима било паликућа? Сразмерно мало војника су подметали пожаре по кућама. И да ли је тај мали број војника ухапшен? Не, ни против једног војника није подигнута никаква оптужба, али... - диже увис кажипрст десне руке - то не смете написати. Сетићу се ја вас ако још једном дођете у Книн!Још један сусрет са владиним изаслаником у Книну, Петром Падићем. Постављено му је питање. Како ће моћи да се врате у своје куће хрватски држављани српске националности који су побегли из Книна и из Крајине. Никако, одговара. Они су сада грађани друге државе. Стављају му примедбу да то није тачно, они остају хрватски држављани избеглице у другој држави. Па добро, али где им је уверење о држављанству? Ова општина им га није никада издала. Подсмева се. Малопређашња жена, која слуша разговор у својој крчми, хоће још нешто да дода: Ја ти кажем да је само мртав Србин добар Србин. Само мртав је добар! Велика је католикиња и велики патриота ова госпођа која је дошла из Далмације, да би нешто уграбила. Европски посланици поставили су Туђману и његовом режиму тешке услове. Од њега се тражи да предузме "без одлагања" мере које ће дозволити повратак у домовину 350.000-400.000 људи који су били приморани да напусте Хрватску због ватрених "бљескова" и "олуја". Од тог режима се захтева да изведе пред судове оне који су пре, за време и после војних операција, брутално погазили људска права. Влада из Загреба упорно је недељама и месецима понављала да није било кршења људских права. На крају је нешто признала: било је спорадичних злочина. Сада даје саопштење за ОУН да је судски гоњено 370 лица која су ухваћена у пљачкама, крађама, подметањима пожара и убиствима: 266 цивила, 75 полицајаца и 35 војника. Али о овим суђењима нико не зна ништа, нико није чуо да се о њима говори, вероватно их није ни било. Нови лист из Ријеке мисли да се ради о чистој лажи. Овај дневни лист додаје: "Ако шеф државе, који води и спољну политику, сматра да је истеривање Срба из Крајине услов за сигурност и стабилност Хрватске, као што је Туђман више пута рекао и поновио, онда има мало наде да ће Хрватска пожурити да српским избеглицама обезбеди услове за повратак због тамо некаквог лепог Савета Европе". Коментаторка Јелена Ловрић пише да "због свих самара које је примио од Европе и Америке" ради етничког чишћења извршеног у Хрватској и због безбројних ратних злочина извршених ових последњих месеци, нарочито у пролеће-лето 1995, "треба сумњати да режим из Загреба жели да уведе Хрватску у европско друштво". Многи поглавари туђмановског режима више воле да буду далеко од Европе него да их она примора "да поправе свој начин деловања и да зауставе сопствену самовољу". Очекивало се да ће са ослобађањем Крајине правна држава стићи у Книн и да ће се учврстити у целој Хрватској. Догодило се међутим да је Книн наставио да буде територија крађе и пљачке, са разликом што сада Хрвати краду и пљачкају на своју сопствену штету; анархија и право јацега узимају маха као гомила дивљака с краја на крај земље. Ако нешто може некажњено да се уради у Книну, зашто то исто да се не уради и у Загребу? Тако ових последњих дана наоружане групе у униформама хрватске војске крстаре и центром Загреба, улазе у куће и избацују људе из њихових станова. Јуче после подне, у Марији Бистрици, завршено је треће ходочашће хрватске војске у светилисте Мајке Божије, најпознатији национални храм Хрвата. Поглавар хрватске Католичке цркве ,

61

надбискуп и кардинал Фрањо Кухарић, одржао је високо патриотски говор, у којем међутим није избегао да осуди, у присуству 3.500 војника, официра и политичких изасланика, злочине почињене на недавно ослобођеним територијама Крајине који су приковали Хрватску на међународни стуб срама. Могао је да дигне свој глас већ крајем прве декаде августа, пре него што су покољи и разарања узели маха, али треба ценити и оно мало што је данас рекао против "пљачкаша и паликућа који су сејали разарања и пустошења таквих димензија да сигурно не чине част хрватској војсци", против оних злочинаца "који су увредили целу Хрватску, цео хрватски народ". Вероватно је и до руку хрватског кардинала дошао први извештај о мисији групе посматрача Европске уније обављеној у Крајини. У документу се тврди да су, од 18. септембра посетили 240 српских села у којима су пре "ослобођења" постојале 18.232 куће. Од ових је више од 13.000, или 73 одсто, потпуно или делимично уништено експлозивом или ватром у данима и недељама које су уследиле после уласка хрватске војске у овај регион. У вези са егзекуцијама по кратком поступку, Хрватски хелсиншки одбор за људска права обавештава да се лешеви жртава, преносе хеликоптерима и другим транспортним средствима војске и Министарства унутрашњих послова, на гробља у Грачацу и Книну и тамо сахрањују. У саопштењу комитета, које је потписао председник Иван Звонимир Чичак, демантује се међутим вест према којој је у Хрватској ухапшено и изведено пред суд око 300 лица за злочине почињене у недавно ослобођеним крајевима. Ова лица, прецизира се, била су само саслушана, и још су на слободи. Држећи се сведочења веома малог броја лица која су присутна у селима, њихови земљаци који су, заједно са њима одбили да се прикључе колонама избеглица, једноставно су нестали без трага или су ухапшени и одведени ко зна где после "ослобођења". На дан 20. септембра, Срба који су остали у Крајини било је 3.500; данас их је много мање. Представник ОУН у Книну, Ален Робертс, потврдио је да, почев од офанзиве у августу, хрватска војска "никада није престала да изводи систематску операцију пљачкања, уништавања ватром и физичке ликвидације цивила Срба који су остали"; сва српска села без разлике уништена су у целини или великим делом, тако да у њих не могу да се врате становници који су из њих побегли. "Упркос поновљеним позивима упућеним хрватским властима да интервенишу, мало је или није ништа учињено да све ово престане", додао је Робертс. У Хрватској се "настављају пљачке и подметања пожара по кућама" на територији Крајине. Тамо постоји опасност од навикавања и на ове свакодневне ужасе ако се узме у обзир њихово нападно понављање. За време данашње конференције за штампу у Загребу, шеф посматрача ОУН Крис Ганеш је објаснио да су "починиоци ових злочина особе одевене у војне униформе" и да "појава пљачкања напуштених кућа у бившим секторима север и југ улази у нову фазу, и све више забрињава". У том смислу да нису поштеђене ни куће које су још настањене, чије власнике -Србе наравно - пљачкаши једноставно ликвидирају. Сада пријаве убистава, пљачки и паљевина, притискају Хрватску са више страна, али Туђман, који иде около славећи и тријумфујући, наставља да их игнорише. Из његове тоталне небриге није га померио ни ужасан масакр, до којег је дошло 28. септембра, о чему је вест, њему добро позната, стигла тек данас: "Дванаест старијих Срба убијено је метком у потиљак а њихова искасапљена тела су војним хеликоптером пребачена и сахрањена на неком скривеном месту", како се изразио Крис Ганеш, са извесном непрецизношћу. Документ са подробним описом злочина, дао је међутим Хрватски хелсиншки комитет за људска права. Масакр ће носити име "Варивода", села у којем се догодио, недалеко од варошице Кистање. Документ почиње са указивањем на досадашње ћутање режима (и то не само о овом догађају) које је за осуду: "Сада се већ ради о неколико стотина убијених људи, углавном старијих, док се за многе не зна како су завршили пошто су их из њихових села одвела униформисана лица и од тада се о њима више ништа не зна.". што се тиче масакра из Варивода, наводе се имена особа које су убијене - прецизира се - око 17.30 прошлог четвртка: Јован Берић и његова жена Милка, он 75 година а она 71; Љубо Дујо Дукић и његова жена Мара, од 75 и 70 година; Мирко Покрајац и Милан Покрајац од 85 и 70 година; Мара Берић од 70 година и Рајко Берић од 69; Јован Берић од 60; Марко Берић и Вукица Берић осамдесетогодишњаци. У селу је живела и Бојанка Милошевић, рођена Берић, која је по казивању полиције под њеном заштитом смештена у книнску болницу. Кућа ове жене у Вариводама је спаљена. Два дана после покоља, у суботу 30. септембра, службеници полиције извршили су увиђај у Вариводама, било је присутно шест полицајаца у униформама и један у цивилу, којима је командовао Адем Мехмедовић из управе полиције у Задру. По зидовима кућа у којима је убијено 12 старијих особа било је трагова крви и комада згњеченог људског меса. Родбина жртава која живи у разним крајевима Хрватске, није уопште обавештена о судбини рођака, нити је могла да присуствује сахрани, која је обављена у масовној гробници на гробљу у Книну. Хрватски хелсиншки одбор за људска права покушао је више пута да ступи у контакт са одговорнима из Министарства унутрашњих послова у Загребу, али се нашао пред зидом ћутања. (Специјалне сузбе цивилне и војне полиције су под командом генерала Мирослава Туђмана, "Врховниковог" сина.) Одбор међутим истиче постојање многобројних индиција на основу којих се закључује да је масакра као што је онај у Вариводама било и у другим

62

местима и обећава да ће о њима обавестити јавност пошто провери ове информације. пошто је измасакрирао Крајину - изјавио је ријечки посланик Владимир Бебић у једном предизборном говору - Туђман сада претвара целу Хрватску у Крајину. Можда је то његова највећа заслуга, и добро је учинио председник хрватског парламента, Неђељко Михановић, што је предложио да се Туђман прогласи за доживотног председника, "Јер после краља Звонимира у Хрватској није било заслужнијег државника од њега". Јасуши Акаши, специјални изасланик Генералног секретара ОУН у бившој Југославији, позвао се на масакр у Вариводама (25 км југоисточно од Книна, Крајина) и рекао данас у Загребу: "Овај, ко зна који по реду, злочин против Срба који су остали у Хрватској после офанзиве у Крајини показује неопходност увођења међународне контроле ради заштите преживелог српског становништва које данас живи у страху од прогона". "Постојала је нада да ће се један део српских избеглица вратити у Крајину, али непрекидне вести о повредама људских права, пљачкању паљењу кућа, створили су атмосферу која не доприноси повратку српских избеглица. чак и оно мало оних који су остали, приморани су да живе у клими непријатељства и страха и сада захтевају да оду". А то је оно што хрватска влада жели. Она је, преко свог представника у Стакленој палати, Марија Нобила, циничном бестидношћу одбила "изјаву" осуде Савета безбедности у којој се: а) "захтева од хрватске владе да у потпуности поштује права српског локалног становништва, укључујући право останка и/или безбедног повратка на своју земљу"; б) да "покрене истрагу о свим случајевима повреде људских права"; ц) да "предузме мере за спречавање ових злочина". Савет безбедности "поред тога позива хрватску владу да укине сва ограничења за повратак избеглица и за враћање њихових имања". шта је рекао, у вези са овим документом, господин Нобило? Поновио је, као у некој позоришној представи, речи и фразе које већ два месеца изговарају поглавари хрватског режима: Срби који су напустили Хрватску не могу сви да се сматрају избеглицама; највећи део од 120.000 Срба који су напустили Хрватску учинили су то својевољно, упркос позивима од стране хрватских власти да остану. Они нису били приморани да оду, нити су прогнани. Њихов одлазак био је добровољан а према међународним конвенцијама, лица која добровољно напусте неку земљу не сматрају се избеглицама... На страну лажи о броју Срба који су побегли из Хрватске, о искрености позива који су им упућени од стране хрватских власти да остану, о начину и околностима њиховог бекства, о режиму терора који је уведен у Крајини, није речена ниједна реч. Јасна је само опака жеља да се Хрватска очисти од нежељеног народа, да се вековни "српски проблем" у Хрватској сматра решеним изгоном овог народа. У међувремену сазнало се за неке нове појединости о покољу у Вариводама. Посматрачи ОУН добили су непосредне докаже да је покољ извршила једна патрола од три-четири војника. Трагови крви и комадићи меса жртава нађени су у осам кућа и изван њих; побијена лица, старије особе, између 66 и 84 године, убијене су на праговима својих станова. То је на данашњој конференцији за штампу рекао представник ОУН Крис Ганеш. Истовремено је хрватски Хелсиншки одбор за људска права објавио текст документа у којем се тачно наводи да је установљених жртава било девет а да су друге три особе нестале. Пронађене су четири преживеле особе: осамдесетогодишња Вукица Берић и Мирко Добријевић смештени су од 26. септембра у книнску болницу где се налази и Милка Берић, са тешким повредама задобијеним у пожару који су у њену кућу подметнули починиоци масакра; жив је и седамдесетседмогодишњи Милан Покрајац пронађен без свести, без памћења, у ходнику своје куће у коју је такође подметнут пожар. Једног од сведока покоља, четрдесетдвогодишњу Бојанку Милошевић, рођену Берић, полиција је задржала два дана у истражном затвору у Книну и подвргла непрекидном ислеђивању, после чега је нестала без трага. Пре "ослобађања" Вариводе су имале 600 становника; пре масакра, на дан 11. септембра, било их је још само 17; сада, ако се одузму мртви, нестали и смештени у болницу, у селу није остао више нико. Документ хрватског Одбора за људска права завршава се вешћу о откривању најновијих масовних гробница на гробљу у Грачацу: стално их чувају полицајци који никоме не дозвољавају да им се приближи. Имам у руци документ који обухвата извештаје оперативних тимова УНЦРО за људска права (скраћено "ХРАТ"), од Високог комесаријата ОУН за људска права и од посматрача Европске уније, свих у Хрватској. У уводу, овог документа који ћемо надаље звати "Извештај УНЦРО", утврђује се да је непотпун, да се ради о белешкама за документ који ће бити допуњен у року од месец дана. Односи се на територију Крајине која је погођена Операцијом Олуја почетком августа 1995; описани догађаји односе се на период после завршетка војне операције. И овде се говори, рецимо то одмах, о убиствима, крађама, пљачкама, паљевинама и другим ужасним злочинима почињеним против српског становништва, а и из овог документа може се закључити да је војна операција у Крајини изведена првенствено да би се обавило радикално етничко чишћење и дефинитивно прогнало српско становништво из ових крајева. На дан 6. августа ове године, између хрватске владе и Јасушија Акашија у име ОУН, био је склопљен споразум захваљујући којем је била дозвољена посматрачима УНЦРО, контрола поштовања људских права у тек "ослобођеној" Крајини. већ сутрадан су оперативне екипе чиновника ОУН (ХРАТ и ПХА) и групе за

63

везу са хрватском цивилном полицијом и са војним посматрачима (Плавим шлемовима) почеле да се крећу по овом подручју, наилазећи одмах на хиљаде препрека и забрана које су постављане од стране хрватских војних власти. Од тада није прошао ни један дан а да нису забележени злочини свих врста који су почињени уз допуштење или под заштитом хрватске војске и полиције. У документу, као у садржају неке књиге, злочини се телеграфски бележе са назнаком датума, места и извора информација. Захвата време од 7. августа до 12. септембра, дакле недостаје још период у којем су - и због упада у Крајину правих правцатих банди криминалаца против којих власти нису ни прстом мрднуле - пљачке, подметање пожара у куће и масакрирање српског становништва постали свеопшта појава. "Власти (хрватске) из Книна најзад су дозволиле ОУН да посети гробље. Деведесет и шест крстова пободено је на четири масовне гробнице, од којих је једна веома велика. Крстови су сасвим један уз други (око 70 цм удаљени један од другог). Имена мртвих исписана су на мање од 20 гробова. С...Ц Када је цета цивилне полиције ОУН покушала са ископавањем на другом месту које је изгледало као масовна гробница без крстова, на њу су запуцали. Није било рањених. наша чета избројала је 22 свеже хумке од којих је само мали број обележен крстовима а само пет их је било са именима. Забележене су нове куће спаљене 15. августа у околини Бенковца, Отрића и Дрниша... ". Друга забелешка у извештају, такође од 16. августа, односи се на масакр четири особе у месту Загровићи (које је већ помињано у овом дневнику под датумом 31. август) и на проналажење три леша у Зверинцу и Голубићима... Сутрадан, 17. августа, било је забележено: "Регионални центар посматрача ЕЦ у Загребу обавештава да се спаљивање кућа у сектору југ наставља. пошто се ради о појави широких размера, која погађа имања оних који нису Хрвати, сматра се да је посао разарања усклађен, наређен и подржан од највиших власти. Немогуће је проценити тацне размере разарања, али сматра се да је 60-80 одсто имања на бившем сектору југ делимично или потпуно уништено. Телевизијска екипа WТН, акредитована код снага ОУН, покушала је да сними кућу у пламену у близини Дрниша; седам хрватских војника који су се ту затекли ухапсили су сниматеље, одвукли их у једну кућу, запленили видео-касете, под изговором контроле докумената присвојили 1.000 марака узетих из новчаника једног камермана. И тако, дан за даном, свуда се без краја наставља дивљачко масакрирање цивила, спаљивање кућа, свуда се наилази на војнике и цивиле затечене у пљачки и подметању пожара, поново на лешеве убијених цивила пре неколико сати или дана, нове гробове ископане на гробљима у Книну, Госпићу, Грачацу и другде. Бројеви злочина непрекидно расту сваки пут када међународни посматрачи обиђу терен. Загонетан је случај села Грубори који је у извештају описан под датумом 28. август. "Екипа ХРАТ пронашла је лешеве пет особа недавно поубијаних у селу Грубори. Цело село, двадесетак кућа и других зграда, спаљено је пре три дана. Из прикупљених сведочења произилази да су ујутро 25. августа десетак полицајаца специјалних јединица продрли у Груборе и приморали становнике да се удаље, после чега су подметнули ватру у куће. Када су наши посматрачи стигли на место догађаја, тог истог дана, затекли су неколико жена обузетих паником, док нас је неколико сељака чекало у близини њиховог уништеног села. Тога дана, пошто је од нас обавештен, хрватски генерал Иван Чермак је обећао да ће прекинути са оваквим стањем ствари, али ниједан представник власти није се удостојио да посети уништено село. Увече 25. августа наша екипа се вратила на место и тамо је затекла друга два леша: тело старијег човека од око 70 година на поду своје спаваће собе, у пижами, убијеног метком у потиљак и другог мушкарца од око 65 година нађеног са пресеченим грлом у пољу поред његове куће. Када је екипа напустила село, у њему су остали један мушкарац и шест жена, сви у поодмаклим годинама, који су одбили нашу понуду да их пребацимо у град. Жене су плакале, видно потресене. Сутрадан, када се вратила на место, екипа ХРАТ је пронашла угљенисане остатке човека од 90 година у рушевинама његове спаљене куће; 27. августа, у истом месту, на једној њиви нађени су лешеви мушкарца и жене, од 41 и 51 године. Убијени су метком у главу. Хрватске власти тврде да су пожари у Груборима изазвани неконтролисаним бомбардовањем током једне антитерористичке операције изведене ради истеривања преживелих група војске "РСК" на овој територији". На дан 4. септембра, екипа ХРАТ бележи у свој дневник догађај који се десио у Ивошевићима. Војни посматрачи ОУН проналазе 23. августа леш недавно убијеног мушкарца. Прекосутра се враћају у место и примећују да је леш прекривен чаршавом; ради се о мушкарцу од 75-80 година. Навраћају још једном 2. септембра у село и примећују да је леш још тамо, само је померен три метра, сада покривен са два ћебета на која је постављен видеорикордер. Када су ћебад уклоњена, откривено је да је лешу одсечена глава. Глава је, после кратког трагања, пронађена у једном свињцу... О овим и другим монструозним открићима, војни посматрачи настављају да благовремено обавештавају хрватске власти, захтевајући од њих да зауставе пљачкаше, убице, паликуће, да се престане са овим ужасним злочинима, али без икаквог резултата. У вези са овим налазимо једну забелешку од 25. августа: "Јуче, у сусрету са генералом Чермаком скренута је пажња хрватској страни на ову појаву непрекидних пљачки и паљења кућа. У почетку је генерал приписивао ова дела делинквентима преобученим у униформе хрватске војске, али је касније признао

64

да се његова надлежност простире на огромну територију због чега није у стању да држи под контролом свако подручје. Изјавио је да искрено осуђује ове појаве, које су супротне политици хрватске владе". ОУН наставља да протестује против ограничавања слободе кретања наметнутог нашим посматрачима од хрватских власти на територији североисточно од Книна. У писму јуче упућеном генералу Чермаку, командант Плавих шлемова сектора југ упозорава да су екипе ХРАТ приметиле густе стубове дима како се дижу изнад шума унутар простора који је забрањен за нас надзор. Захтевао је од власти да укину ограничења кретања и да престане паљење кућа. На крају је поставио питање: како то да хрватске власти, које су показале да успешно контролишу било какво кретање наших екипа на овој територији, испадају неспособне да прекину ова непрекидна дела масовног разарања имовине?... ". Одговарајући 5. септембра на непрекидне жалбе посматрача ОУН на наметнута ограничења њиховог кретања и на настављање пљачкања и разарања кућа српског становништва у региону, генерал Чермак тврди да је "остао запрепашћен вашим изјавама о истеривању сиромашних и јадних становника са њихове земље". За Чермака су "изрази прејаки" а "оптужбе неосноване", ради чега захтева од посматрача ОУН да "укажу бар на један случај истеривања људи из њихових кућа и паљења њихових станова". Истог дана када је стигло писмо хрватског команданта книнског гарнизона, неколико посматрача ОУН присуствују пожару двеју зграда у месту Цвијановићи и примећују двојицу хрватских војника, који са оружјем у рукама, држе на одстојању нежељене посматраче од њихових сабораца паликућа. Позван телефоном да дође на место догађаја да би се уверио у чињенице, генерал наређује де се одговори како није у седишту гарнизона... На документе које је својевремено поднео Високи комесаријат ОУН против повреде људских права, и УНЦРО, такође о покољима, пљачкама и паљевинама у Крајини, о систематској повреди људских права после "ослобођења" Крајине које је донела Олуја, хрватске цивилне власти, које триумфују због тога што су "решиле српско питање у Хрватској", реагују на исти начин као и генерал Чермак: "Није истина", "Ради се о усамљеним случајевима" а, у сваком случају, "Претерује се да би се дискредитовала Хрватска", или "Ради се о политичким притисцима - на Хрватску - који се не могу толерисати". За хрватске мас-медије, осим сасвим малог броја изузетака (Ферал Трибуне из Сплита и Нови лист - Глас Истре из Ријеке) злочини које су Хрвати починили у Крајини и другде су табу тема. Мора да су табу тема и за страно јавно мњење. У ствари, у другим земљама Европе, мали број новинара је о томе писао и то веома пристрасно. Понеки колега, бар је званичне хрватске извештаче оптужио за опструкцију… Инсистирање у настојању да се на конференцијама за штампу добију одговори (одговори које међутим нису давали)) тумачено је као антихрватска предрасуда и жеља да се укаља хрватска борба за слободу. Са недостатком патоса код многих странаца према тој борби и пажњом коју су показали према Србима у бекству неукусно су се обрачунали: Постоји разлика између хрватских и српских избеглица, које беже јер сваки од њих има бар по једног Хрвата на савести и исто тако бежи на трактору који није његов, љутито је написала "острашћена" хрватска новинарка, Маја Фреундлих. То су само белешке узете насумице са једног званичног скупа на којем су страни новинари обележени, у најбољем случају, као површни, арогантни и незналице, (оптужба која понекад има везе са истином, али овде је формулисана тако да послужи као изговор). Уместо што се устремљује на новинаре, за Загреб би било боље да размисли о стратегији које се држао за време рата, која је веома слична оној савезничкој из заливског рата, и можда њена копија, која није допринела угледу војника са шаховницом, као што иста стратегија 1991. није тада допринела угледу западних сила. још пре но што је избио сукоб, покренула се војна пропагандна масина са циљем да спречи сваку "приватну иницијативу" новинара чак и када није могла да нанесе штету безбедности операције: камермане агенције Ројтер, АПТВ и ТВ Швајцарска, на пример, задржала је војна полиција из Загреба (и одузела им материјал) јер су снимали војнике у једном регрутном центру који су са улице могле да виде стотине пролазника. Цела ратна зона била је наравно одсечена на почетку битке, али данима после победе остала је off limits за странце: убрзо је постало лакше приватним грађанима да је посете него новинарима. "То радимо због ваше личне сигурности", више пута је поновио представник хрватске војске, генерал Иван Тољ, а његов презриви осмех казивао је свима да чак ни он у то не верује. У време рата за независност овакву врсту увиђавности имали су генерали југословенске армије, са друге стране фронта. Младен Лацковић, представник министра унутрашњих послова и бивши угледни комуниста био је још одређенији на Радио Загребу: преко телефона је камермане Асосијетед преса који су тражили пропусницу назвао "плаћеницима који раде због сопствене плате а не због интереса Хрватске". После хрватске агресије, једини начин да се посете ови крајеви дуже времена била су колективна путовања туристичким аутобусима Министарства одбране унапред утврђеним путним правцем и са водичима у сиво-зеленим униформама. Страна штампа тако је данима имала обезбеђене преносе безопасних "фотокопираних" извештаја. За време једног од ових излета домаћи новинар објаснио је фотографу Ројтера: "Добро је, за вас остале, што вас овуда возе аутобусом. Овде има и

65

ружних ствари па би неко могао да стекне погрешан утисак. Ми међутим имамо неопходну способност за аутоцензуру". Цео систем односа са штампом је централизован у рукама две особе, како за давање обавештења тако и за добијање пропусница. Било је често очигледно приликом контаката са полицијом и Војницима да су из Загреба на време стигла јасна, можда претеча упозорења да пред новинарима дрзе затворена уста. И данас војници не говоре, помало из страха, помало због утицаја схватања раширеног у јавности да разговарати са њима знаци "бити шпијун", издати домовину. То је више него логично у држави каква је Хрватска у којој, често, приватни грађани оптужују своје дневне листове да руше углед земље када се усуде (обратите добро пажњу на разлику) да нападну владу или партију која је изражава.

4. ОКТОБАР ‘95. Под изговором "самоодбране" ловци бомбардери НАТО данас су имали три налета на противавионске положаје босанских Срба у централној и јужној Босни. Авиони су банули изненада пошто је неколико летелица Атлантског савеза било "ухваћено" од стране српских радара. Оштре борбе вођене су данас на висовима Озрена. пошто су поново освојиле место Отоку у западној Босни, и отеле га од муслиманског Петог армијског корпуса, снаге босанских Срба престале су са борбама и зауставиле се у близини Босанске Крупе. У близини Бихаћа, међутим, дошло је до тешког сукоба између "савезничких" војника ХВО босанских Хрвата и муслиманске армије. Наводно је погинуло седам војника. Холбрук наставља своју преговарачку мисију путујући тамо-амо, од Сарајева до Београда. Министарство унутрашњих послова Хрватске данас је категорички демантовало тврдње Хрватског хелсиншког одбора за људска права о проналажењу масовних гробница на гробљу у Грачацу, масовних гробница до којих полиција забрањује приступ. Министарство тврди да се ради само о једној гробници у којој су сахрањена "сва тела сакупљена после борби на подручју Грачаца". Она се налази изван гробља, поред православне цркве; полиција "штити ову зону" да би спречила уништавање цркве и других објеката православне вере од стране евентуалних паликућа. Што се тиче разних покоља и ужасних разарања до којих је дошло после окупације Крајине, Министарство за њих каже да су "потпуно неосновани, нетачни и неистинити" информације садржане у разним документима посматрача, упадајући у контрадикцију када каже да су се "хрватске власти постарале да расветле све околности под којима је дошло до ових трагичних догађаја. Резултати истраге коју воде снаге реда биће стављени на располагање судовима а затим дати у јавност". У истом саопштењу се тврди да пријаве повреда људских права "настоје, а то није први пут, да дискредитују без икаквог доказа хрватску полицију"; ради се о ко зна којем по реду "покушају да се укаљају и дискредитују хрватске цивилне и војне власти, са циљем да се пред светом створи слика о Хрватској као земљи у којој се не поштују људска права и закони". Саопштење је, види се, реакција на пријаву масакра који је откривен у Вариводама и који су признале, иако невољно и после много прећуткивања, саме хрватске власти. Места тог масакра, наводим узгред, приказала је ЦНН уз веома документован коментар Кристијане Аманпур. Овом мом дневнику, међутим, поверавам сведочење двојице рођака жртава из Варивода. Кад су 29. септембра стигли у место, то јест сутрадан после масакра, они су се нашли пред хрватским полицајцима који су им забранили да уђу у село рекавши да се у њему врши "војна вежба", због чега им је "саветовано" да се сместа врате. Ј. Б. је изјавио: "Најзад, рекао сам себи, у Вариводе је стигла полиција. Најзад, помислио сам престаће пљачке и пожари. Али прича о војним вежбама није ми била убедљива. Поново сам сео у ауто, направио велики круг и покушао да уђем у село са супротне стране, где није било полиције. већ код прве куће видео сам људско тело делимично покривено чаршавом; мало даље стајала је велика група полицајаца а у средини међу њима била је једна сељанка која је седела, одсутног погледа. Док сам стајао, размишљајући да ли да приђем или да се удаљим, са леђа ме је изненадио полицајац који је почео да се издире на мене. Питао ме је, стално вичући, да ли сам улазио у кућу поред које је лежало оно тело, да ли сам га дирао. На крају ме отерао". Други сведок, С. З. дошао је са неколико пакета намирница које је намеравао да преда неким старијим особама из села. Полицајци су му рекли да не може никоме да их преда, "ни данас, ни сутра, нити икада висе". Затим су му саветовали да оде, јер тамо нема шта да тражи.. "Посто сам видео да је међу полицајцима била једна сељанка, коју су пре седам дана ножем ранили пљачкаши, помислио сам на најгоре, па сам и ја сео у кола и сместа се удаљио из Варивода. Отишао сам у Сплит у кућу Тончија Мајица из Даламтинског одбора за људска права и дао сам му потпун списак особа које су живеле у Вариводама до тренутка када су последњи пут били у том селу". Истога дана овај списак је послат факсом хрватском Одбору за људска права са седиштем у Загребу. Од министра унутрашњих послова Ивана Јарњака 30. септембра затражено је да интервенише, а тек увече 2. октобра то министарство је издало своје прво саопштење о покољу. Не би то уопште учинило, вероватно, да претходно није било докумената Хрватског хелсиншког одбора и посматрача ОУН. Господин Јарњак је, очигледно, схватио колико дуго се овај догађај може прећуткивати. Упркос томе у саопштењу које је дало министарство,

66

помиње се само мали део. Не каже се, на пример, да је на дан који је претходио масакру село систематски опљачкано, да се мали број становника који су остали (који су касније побијени) спасили бекством у шуме. Када су се вратили у село са надом да ће их заштитити полиција, побила их је - каже преживела Бојанка Милошевић - банда војника у црним кошуљама која је стигла једним камионом. Јесу ли то били хрватски војници или плаћеници? Нажалост, Вариводе нису усамљен случај. Данас је, у Загребу, Хозе Ајала Ласо издао саопштење, Високог комесаријата ОУН за избеглице, у којем пише да се на територији Крајине "наставља са намерним пљачкањем и паљењем кућа које су припадале Србима". Непрекидно понављање ове појаве "изазива забринутост", па се додаје да су на овим територијама "откривена тела многих особа убијених током два месеца који су уследили после завршетка војних операција". На телима појединих жртава "нађени су трагови мучења". Да ли ће после 30. новембра, дана када ће Плави шлемови ОУН напустити Хрватску, бити још међународних посматрача да будно прате насиље над људским правима у Хрватској? Хрватске власти у Задру чија се административна надлежност протезе до подручја Книна и бивше Крајине, настављају да прећуткују покољ у Вариводама, где је девет старијих Срба, 28 прошлог месеца, искасапљено од стране уобичајених "непознатих" лица. Одбијају чак да кажу шта се десило са једина три преживела становника који су, остајући у свом селу, на тај начин показали жељу да своје дане заврше у сопственој кући. Али не поубијани. Идући трагом овог злочина, представници Амнести интернешенела из Загреба објавили су да је "висе од 120 особа, сви преко шездесет година, побијено за последња два месеца у Крајини где су и оних нешто више од 3.000 становника, који су остали после бекства земљака из њиховог краја, сада приморани да оду погнуте главе пред сталним претњама смрћу, док им куће пљачкају и пале. Амнести интернешенел као пример наводи случај једне жене од 82 године која је остала у селу Мрко Поље: 18. септембра четири војника су ушла у њен стан, ставили су јој цев од пушке у уста и запретили да ће је убити ако не преда новац који држи у кући. Наводи се и недавни случај у селу Губори где су убијене четири особе, од којих један старац од 80 и једна старица од 90 година. што се тиче подметања пожара у српске куће у овом крају, међународна организација тврди да "систематско уништавање кућа представља колективно кажњавање наметнуто преживелом становништву да би се спречио повратак оних који би, пошто су побегли почетком августа, сада хтели да се врате." Један документ Хрватског хелсиншког одбора за људска права, објављен данас, открива да је на територијама "ослобођеним " почетком августа у Хрватској "уништено ватром или експлозивом око 14.000 грађевина: кућа, школа, фабрика, друштвених просторија, цркава, агроиндустријских објеката. Досад је званично забележена смрт неколико стотина особа", док су посматрачи ОУН пронашли и обележили "велики број масовних гробница" без имена и без крстова, "расутих по пољима и по шумама, ископаваних ручно или са копачицама". Досад хрватске власти нису дозвољавале ексхумацију. "Међутим велики је број лица која су одведена од стране униформисаних људи и којима се изгубио сваки траг". Хрватски хелсиншки одбор поред тога изјављује да су лажне вести које објављују хрватски листови према којима је неколико стотина лица ухапшено због злочина почињених у Крајини. Досад, међутим, нико није позван на одговорност и "никаква мера није предузета да се зауставе ова див-љаштва". Такође данас, Хрватски хелсиншки одбор ставио је на располагање домаћем и међународном јавном мњењу четири друга документа: хронологију кршења људских права у Крајини; хронологију кршења људских права у западној Славонији; извештај Високог комесаријата ОУН против повреде људских права; специјални извештај посматрача Европске уније о повреди људских права на штету Срба и њихове имовине након хрватске војне операције од 4-8. августа. пошто сам протеклих дана дошао до њих, већ сам се делимично у овом дневнику послужио тим документима. Могу само да додам неколико примедби садржаних у извештају европских посматрача (скраћено "ЕЦММ") који "снима" стање само до 18. септембра. Убиства. Прва бројна убиства цивила догодила су се већ у току борби, без икаквог оправдања војне природе. Посматрачи су били сведоци, на пример, топовске паљбе на један конвој српских избеглица у близини Глине. После двадесет дана, 27. августа, могла се још видети на обе стране пута Глина-Двор велика количина личних ствари које су избеглице оставиле да би се извукле од кисе граната. више пута су посматрачи имали начина да пронађу лешеве цивила чија смрт није изазвана ратним акцијама: били су хладнокрвно убијени, преклани или убијени из пушке. Ова убиства била су изведена ради доприноса успеху кампање "етничког чишћења", јер су њихови извршиоци имали намеру да застраше мали број Срба који су остали на територији и да их наведу да крену у изгнанство. Није случај што су убиства била посебно бројна (по шест на дан) у подручју Книна где су "најчешћи методи ликвидације метак у потиљак и клање". Тако су, 11 септембра убијене из пушке две старије жене из Книна; један Србин, убијен 12. септембра у истом подручју: Војници су га прво мучили а онда заклали; један Србин је 17. августа у Дарувару разнет бомбом која је убачена у његов стан; у зору 23. августа метком у потиљак убијена је, у истом месту, једна жена, Српкиња. Према хрватској полицији из Дарувара смрт мушкарца је последица самоубиства а смрт жене је наступила због изненадног престанка

67

рада срца. Извештај се проширује на разматрање других случајева убистава па прелази на набрајање и описивање безбројних случајева мучења и неописива малтретирања српских цивила који су остали а на крају су и они приморани да напусте "ослобођене" крајеве (поглавља 87 и 98 извештаја). Пљачке и подметања пожара. Тачка 9 бави се пљачкама. Одмах се објашњава да је тешко одвојити пљачке од подметања пожара јер су се обично догађали и догађају се скоро истовремено". У току а нарочито после операције Олуја, принцип "граби све што можеш" примењен је "на целој поново освојеној територији уз прећутну сагласност највиших структура власти у Хрватској. Скоро све куће су претражене у тражењу вредних предмета било које врсте". Није поштеђена ни стока, која је однета жива или заклана. Посматрачи ЕЦММ констатовали су ипак неку врсту селекције приликом пљачке: мање вредни предмети остављани су скоро свуда, нарочито ако су тешки. Починиоци пљачки били су одељења и поједини војници хрватске војске, а на територији Топуског, Двора и Доњег Лапца и Пети корпус босанске армије. Што се тиче пожара, извештај тврди: куће су паљене по целој Крајини а чак и данас, више од пет недеља иза последњих борби, настављају се подметања пожара. Широке размере појаве уништавања власништва оних који нису Хрвати, наводи на помисао да подметачи пожара "нису биле само банде пљачкаша, а у сваком случају подметања пожара толерисана су од стране хрватских власти". И даље: "Ширина разарања је алармантна, нарочито у већини малих села. Резултат ће бити ефикасно спречавање повратка Срба у њихове куће; али биће такође тешко поново настанити ову територију". У извештају се рачуна да је уништено 60 одсто кућа у Крајини и 30 одсто у западној Славонији. Произилази да су уништена сва села. Међу градовима који су потпуно опустошени пожарима је Кистање, западно од Книна. Међутим, међу градовима који су готово у целини поштеђени је Дрниш, који је пре 1991, имао већином хрватско становништво. Градови са мање разарања ипак су Книн, Бенковац и Обровац у које доводе стране делегације. Слика се међутим погоршала и проценти разарања су повећани протицањем времена после друге половине септембра јер пљачке и подметања пожара уопште нису престајали до ових првих дана октобра. У вези са тим у извештају се може прочитати и ово запажање: "У позадини ових безумних разарања ватром постоји принцип утемељен у културној традицији Балкана по којој је породична кућа више од било чега другог, симбол власништва. Разарање непријатељеве куће је најтежа увреда која му се може нанети, јер се спајају жеља за уништењем и жеља да се власник заувек удаљи од свог имања". Овде се, ипак, не ради о увредама или осветама, него о правој правцатој политици коју води режим из Загреба прибегавајући злочину. Била су два циља које је спроводио овај режим и оба су постигнута: "Поново освојити територију која је изгубљена сецесијом Крајине" и "учинити да нестане многобројна и непожељна етничка мањина", како пише у документу ЕЦММ који, на крају констатује и коментарише: "Хрватска војска је показала и отворила пут бекства овог становништва које је, са своје стране било убеђено да нема будућност у хрватској држави. Мали број Срба који су остали у Крајини после операције Олуја изложени су непријатељској политици која се претворила у убиства, пљачкање кућа, спаљивање имовине...". У данашњем издању новина Нови лист објављено је веома кратко писмо Дарка Паравића, бившег председника Војног суда у Ријеци и хероја "патриотског рата" (1991-1992). Он између осталог пише: Као правник и хуманиста осећам потребу да одговорим на позив своје савести и вичући искажем моје негодовање због свакодневних убијања цивила у ослобођеним крајевима. Хрватска државо, пробуди се! Не одвраћај поглед од невиних, старих и немоћних жртава! Не изазивај Бога! Ослободи ме од овог осећања кривице и срама! Узвикујем свој протест јер то је једино што могу да учиним...На завршетку овог дела дневника желим да прикажем географску карту једне несреће огромних размера која је погодила бившу Југославију братоубилачким ратом и политичким криминалом "етничког чишћења" које је изгледа било претходно утврђени циљ оних који су подстакли овај рат. Ова географска карта снима постојеће стање половином септембра 1995. Поновно освајање Крајине од стране хрватских трупа изазвало је бекство око 250.000 Срба из тог региона, уз које иду других 300.000 грађана Хрватске српске етничке припадности, примораних да напусте крајеве ове земље који нису захваћени ратом, због систематске кампање прогањања, застрашивања и настраја на живот. После бекства целокупног српског становништва из Крајине, „елементи ван контроле“ хрватских снага дословно су опљачкали све куће (цак и фабрике) у овом региону, спаљујући их на хиљаде да би спречили повратак избеглица у своје куће и на своја имања. (Пљачкаши и паликуће укаљали су се и злочинима против хуманости; неки извори говоре о око 60.000 побијених цивила за време бежања или пошто су пронађени по шумама и планинама, куда су били побегли да би се склонили од борби..) Трагедија становника Кордуна, Баније, Лике и западне Славоније (који су чинили такозвану Крајину) изазвала је, као одговор на то, нова етничка чишћења од стране босанских Срба а чак и у Србији, где су примљене избеглице из Крајине. У ствари из региона Бањалуке, који контролишу босански Срби, прогнано је око 20.000 Хрвата и Муслимана који су нашли уточиште у Хрватској, где су власти сместиле ове избеглице на територијама које су у Крајини и западној Босни (зона Бихаћа) напустили

68

Срби. На уском коридору између Крајине (Хрватска) и бивше „Аутономне регије западне Босне“, у близини Војнића, нагомилано је око 40.000 избеглица Муслимана које је офанзива загребачких трупа протерала из Велике Кладуше. Многе од ових избеглица одбијају да се врате у регион Бихаћа јер се боје освете „државних“ трупа, јер су око две године подржавали сецесију Фикрета Абдића, човека који је, пошто се побунио против владе у Сарајеву, настојао да остане пријатељ и Србима и Хрватима. Абдић се сада налази у Загребу, под заштитом Туђмана.