dehumanizacija i samootuđenje između potrošačke kulture i

Boris Jašović Beograd

Izvorni naučni članak UDK: 316.37

Primljeno: 28. 03. 2006.

DEHUMANIZACIJA I SAMOOTUĐENJE IZMEĐU POTROŠAČKE KULTURE I GLOBALNIH RIZIKA

POSTMODERNOG DOBA

Dehumanization and Self-alienation between Culture of Consumerism and Global Risks of Postmodern Age

ABSTRACT In this article possible courses of revitalization and application of concept of alienation in contemporary postmodern age would be represented. Accent would bet on two basic aspects of this phenomenon: dehumanization as alienation of human from human and self-alienation as alienation of human from it’s authentic self. We will try to perceive mentioned aspects of alienation from perspective of global paradigmatic changes which have overtaken, above all, western capitalistic societies from the middle of 70’s of XX century. We will also try to treat alienation, which presents result of negative influence of society on individual, as cultural determinant which reflects itself trough positions of modern individual within various social models: culture of consumerism and global risks; satisfaction and tremble; insecure working positions and way of constructing identity… We will point to fact that dehumanization, as result of effect of logic of capital leads to violation of humanistic relations among people, as well as self-alienation, as result of fragmentation of individual’s identity leads to depolitization of humans, which influences on violation of fundamental principles of democracy. KEY WORDS alienation, dehumanization, self-alienation, consumption, risks, identity, individual, depolitization, post modernity, globalization, conformism, democracy. APSTRAKT U ovom članku će biti prikazani mogući pravci revitalizacije i primene pojma otuđenja u savremenom postmodernom dobu. Akcenat će biti stavljen na dva bazična aspekta ovog fenomena: dehumanizaciju, odnosno otuđenje čoveka od čoveka i samootuđenje, odnosno otuđenje čoveka od autentičnog sopstva. Pokušaćemo da navedene aspekte otuđenja sagledamo iz perspektive globalnih paradigmatskih promena koje su zadesile, pre svega, zapadna kapitalistička društva počev od sredine 70-ih godina XX veka. Takođe ćemo pokušati da otuđenje, kao posledicu negativnog uticaja društva na pojedinca, tretiramo kao kulturnu determinantu koja se reflektuje preko položaja savremenog pojedinca unutar različitih društvenih modela: potrošačke kulture i globalnih rizika; zadovoljstva i strepnje; nesigurnih radnih mesta i načina izgradnje identiteta... Ukazaćemo na činjenicu da

118 SOCIOLOGIJA, Vol. XLVII (2005), N° 2

dehumanizacija, kao posledica dejstva logike kapitala, vodi narušavanju humanih međuljudskih odnosa, kao i na činjenicu da samootuđenje, kao posledica fragmentacije identiteta pojedinca, vodi depolitizaciji ljudi, što utiče na urušavanje fundamentalnih načela demokratije. KLJUČNE REČI otuđenje, dehumanizacija, samootuđenje, potrošnja, rizici, identitet, pojedinac, depolitizacija, postmodernost, globalizacija, konformizam, demokratija.

Postmoderna globalizacija

Postmoderno doba neodvojivo je od globalizacije kao planetarnog procesa stvaranja sve gušće mreže tehnološke, ekonomske, političke i kulturne povezanosti najudaljenijih geografskih područja, pri čemu multiplikovanje sličnih društvenih modela1 na sve široj društvenoj osnovi postaje obeležje savremenog doba.

Prema Frederiku Džejmsonu (Frederic Jameson), globalizacija predstavlja "trenutak istine" postmoderne ere budući da postmoderni (multinacionalni) prostor ne predstavlja samo puku kulturnu ideologizaciju i fantaziju već sadrži vlastitu istorijsku i socio-ekonomsku realnost kao treća2 velika originalna ekspanzija kapitalizma preko cele planete (Džejmson, 1995: 75).

Pitanje o različitim shvatanjima globalizacije izlazi iz tematskog okvira ovog članka te ćemo se stoga osvrnuti isključivo na one globalne transformacijske procese koji su značajno uticali na promenu životne vizure savremenog pojedinca širom planete, ne bi li na taj način uspeli da otkrijemo postojanje uslova za globalno percipiranje fenomena otuđenja. Mnogobrojna teorijska ali i iskustvena promišljanja o savremenom civilizacijskom trenutku navode na pomisao kako živimo u jednom nestabilnom svetu koji se sve više homogenizuje na bazi sve sličnijih modela instrumentalnog delovanja, potrošačkog ponašanja, hedonističke osećajnosti, nekritičkog mišljenja... reprodukovanih u okviru globalne distribucije rizika.

Prema Janu Pakulskom (Ian Pakulski) i Malkolmu Votersu (Malcolm Waters), živimo u periodu "statusno-konvencionalnih društava" (Haralambos i Holborn,

———— 1 Reč je o modelima potrošačke i medijske kulture, globalnih rizika, kulture konformizma i

personalizma, zatim izgradnje identiteta i sl. 2 Koja se dogodila nakon ranijih ekspanzija nacionalnog tržišta i imperijalističkog sistema. S tim u vezi

treba istaći činjenicu da je Džejmson ponudio kulturnu periodizaciju razvoja kapitalizma na osnovu Mandelove periodizacije. Prema Mandelu, kapitalizam je prošao kroz tri razvojne faze: fazu tržišnog kapitalizma (revolucija u energetskoj tehnologiji proizvodnje pokretačkih mašina od 1848. godine), zatim fazu monopolnog (imperijalističkog) kapitalizma (mašinska proizvodnja električnih motora sa unutrašnjim sagorevanjem od 90-ih godina XIX veka) i, na kraju, fazu postindustrijskog (multinacionalnog, prema Džejmsonu) kapitalizma (mašinska proizvodnja elektronskih i nuklearnih uređaja od 40-ih godina XX veka). Ovoj trodelnoj shemi odgovara Džejmsonova kulturna periodizacija društvenih etapa: realizam, modernizam i postmodernizam.

Boris Jašović: Dehumanizacija i samootuđenje... 119

2002: 120), koji je otpočeo sredinom 70-ih godina XX veka. Osnovno određenje ovog razdoblja odnosi se na promenu u percepcipiranju stratifikacijskog modela, pre svega, zapadnih društava, kao konstrukta društvene nejednakosti koji se, pre svega, zasniva na kulturnim a sve manje na ekonomskim razlikama među ljudima. Društveni slojevi se, prema shvatanju ovih autora, obrazuju na osnovu diferenciranih obrazaca životnih stilova, vrednovanja, mišljenja, identiteta, simboličkih značenja, ukusa, ili potrošnje. Drugim rečima, ljudi su slobodniji da odaberu svoj životni stil i vrednosti koje će internalizovati, te stoga nisu ograničeni na grupe kojima se mogu priključiti na osnovu sličnog porekla ili zanimanja. Usled brzog menjanja ukusa i identiteta, stratifikacija sve više počinje da liči na pokretni mozaik, dok simboličke vrednosti različitih imidža u velikoj meri doprinose njenom oblikovanju.

Entoni Gidens (Anthony Giddens) tvrdi da su glavni mehanizmi iskorenjivanja tj. "izdizanja" društvenih odnosa iz lokalnih okvira interakcije i njihovog ponovnog restrukturisanja unutar neodređenog protezanja vremena-prostora: stvaranje simboličkih znakova i uspostavljanje ekspertskih sistema. Simbolički znaci su sredstva razmene i mogu cirkulisati bez obzira na specifične karakteristike pojedinaca ili grupa koji ih koriste u bilo kojim posebnim okolnostima - npr. novac, dok su ekspertski sistemi oblici profesionalne ekspertize koji organizuju velika područja materijalnog i društvenog okruženja unutar kojih danas živimo (Gidens, 1998: 31-35). Neprestana "igra" iskorenjivanja-ukorenjivanja u okvirima fluidnog stratifikacijskog sistema i zbijenog vremensko-prostornog kontinuuma, dovodi, međutim, do resignifikacije savremenog pojedinca, koji takođe postaje fluidan, ali i sposoban da menja svoje sklonosti i identifikacije.

Reč je o fragmentiranoj individui koja se nalazi u prividnom središtu između sredstava i ciljeva. Jer, kao što je primetio Zigmunt Bauman (Zygmunt Bauman), iskustvo nepoklapanja ciljeva i sredstava, odnosno dužnosti i mogućnosti u današnjem svetu, veoma je rašireno. Nekoordiniranost između položaja "individue de jure" i zadataka "individue de facto" u najvećoj meri opterećuje savremenog pojedinca. U teoriji, svi smo mi danas "individue de jure", na osnovu nominacije, prsta sudbine, bespogovorno, ističe ovaj autor. Moramo stajati na vlastitim nogama, biti kovači vlastite sudbine i spavati ako imamo prethodno obezbeđenu postelju. U praksi, međutim, nije dovoljno biti "individua de jure" da biste postali "individua de facto", budući da prvo dolazi bez pitanja dok na drugom treba raditi. Stoga se danas u Evropi, zaključuje Bauman, primećuje neobična pojava: statistika pokazuje da blagostanje raste, ljudi više zarađuju, zdraviji su, duže žive, uvećavaju svoj imetak, ali u isto vreme nisu zadovoljni životom. To je, prema njegovom mišljenju, proizvod uticaja masovne proizvodnje nezasitosti – glavne grane savremene privrede. Čovek je, naime, retko kada u potpunosti zadovoljan budući da je cilj uvek brži od onog koji ga sustiže, dok se iza svakog cilja pomalja sledeći, još udaljeniji, koji zahteva još snažnije "mišiće". Rascep između sudbine "individue de iure" i ideala "individue


de facto" smeta svakom, smatra Bauman, od vrha do podnožja društvene hijerarhije i najrasprostranjenija je crta ljudske sudbine u tržišno-potrošačkom društvu.3

Nije li otuđenje čoveka od istinske životne radosti zapravo netom opisana egzistencija između sredstava i ciljeva kojom je zahvaćen pojedinac kao ljudski rod? I da li je znak globalne otuđenosti činjenica da je život i u trenucima radosti, kao što napominje ovaj autor, ispunjen čemerom i strahom?

U naredna dva odeljka bavićemo se prikazom društvenih modela potrošnje i rizika kao bazičnih referentnih tačaka savremenog doba, ne bi li došli do "jukstapozicije" savremenog pojedinca između osećanja zadovoljstva, s jedne, ali i osećanja strepnje, s druge strane, koje ga u podjednakoj meri zahvataju.

Potrošnja – globalni okvir zadovoljstva

Postmodernost se odnosi na promene koje menjaju karakter kapitalizma usled opštih društvenih transformacija u sferi reprodukcije, socijalne integracije i strukture načina života i u osnovi se tiče prebacivanja težišta reprodukcije sa proizvodnje na potrošnju, tako da članovi društva počinju da identifikuju sebe, pre svega, kao potrošače, a ne kao proizvođače (Sekulić, 2005: 31).

Urbanizacija, kao jedan od fundamentalnih temelja modernosti, uticala je u velikoj meri na preoblikovanje društvenih odnosa u pravcu stvaranja uslova za pojavu kulture konzumerizma već početkom XX veka. Prema pisanju Dejvida Čejnija (David Chaney), veliki gradovi su se, u ovom periodu, postepeno transformisali u prostore namenjene, između ostalog, spektakularnom prikazivanju različitih (simboličkih) sadržaja. U isto vreme su zapadne metropole postajale gravitacioni centri koji su privlačili ljude iz unutrašnjosti nudeći im priliku da se zabave i provedu u čitavom nizu urbanih lokaliteta kao što su pozorišta, bioskopi, restorani, blještavi i luksuzni barovi, saloni itd. S druge strane, prodavnice su počele da na posve nov i originalan način prezentuju robu unutar osvetljenih izloga, dok su robne kuće postale centri potrošačkog spektakla (Čejni, 2003: 28-29). Ipak, urbanizacija je predstavljala nužan ali ne i dovoljan uslov za pojavu kulture konzumerizma. Obilje radne snage i visoka produktivnost, kao posledice fordističkog pojma proizvodnje, odnosno ubrzani razvoj tehnologije, koji je postavio temelje masovnoj serijskoj proizvodnji, omogućili su već početkom XX veka premašivanje nivoa zadovoljenja kako osnovnih životnih potreba stanovništva tako i bazičnih potreba proizvodnje.

Treba istaći da se kultura konzumerizma u priličnoj meri etablirala kao zapadni modus vivendi u okviru zapadnog kulturnog kruga, tek početkom 70-ih

———— 3 Bauman, Zigmunt, Rupa, ništavilo, patnje, časopis REPUBLIKA, br. 227, 24. 10. 2005.


godina XX veka. Brojni autori, u tom smislu, kao ključnu uzimaju 1973. godinu, kada je izbijanjem naftne krize do tada stabilan kapitalistički sistem doživeo snažan privredni potres što je rezultiralo njegovim intenzivnim traganjem za efikasnijim modelima delovanja. Dejvid Harvi (David Harvey), uzgred budi rečeno, smatra da postmodernost zapravo i otpočinje nakon pomenute naftne krize. Drugim rečima, veliki kulturni transfer iz modernosti u postmodernost počiva, prema mišljenju ovog autora, na ekonomskoj strategiji prelaska sa fordističkog pojma serijske proizvodnje na postfordistički pojam "fleksibilne akumulacije". Rezultat ovog procesa doveo je do turbulencije na tržištu radne snage, što je uslovilo povećanje nezaposlenosti u proizvodnim industrijama, ali i povećanje zaposlenosti u tercijarnom sektoru. Masovna proizvodnja je postala manje profitabilna, dok je fleksibilna akumulacija omogućila eksploataciju unutrašnjih tržišta sa specijalizovanim ukusima, čime je u velikoj meri podsticana kulturna raznolikost. (Haralambos i Holborn, 2002: 1074). Automatizacija proizvodnje otvorila je proizvođačima mogućnost permanentnog "zatrpavanja" tržišta širokim asortimanima proizvoda i usluga. S druge strane, pružila je mogućnost ukidanja napornih poslova u fizičkom smislu (što je delom ostvareno izmeštanjem "teške" industrije u zemlje Trećeg sveta), ali je i inicirala proces pretvaranja nekadašnjih radno eksploatisanih aktera u objekte simboličke eksploatacije u sferi potrošnje. Tako, na primer, savremeni nemački sociolog Urlih Bek (Urlih Beck) tvrdi da talas automatizacije, preko mikroelektronike, proizvodi hibridne forme između plaćenog i neplaćenog rada, u kojima se smanjuje proporcija tržišno određenog rada, a raste proporcija neplaćenog rada potrošača (Bek, 2001: 369).

Žil Lipovecki (Gilles Lipovetsky) je, u knjizi Carstvo prolaznog, pisao o orijentisanosti postmodernog društva na razvijanje potreba i širenje logika zastarevanja,4 zavođenja i diversifikacije (uraznoličenja), što je za krajnju posledicu imalo favorizovanje potrošnje, budući da je ekonomija bila izbačena u orbitu modne forme (Lipovecki, 1992: 155). S tim u vezi, pomenuti autor će napisati: "Ekonomska logika naprosto je zbrisala svaki ideal trajnosti, te proizvodnjom i potrošnjom predmeta upravlja pravilo prolaznosti" (Lipovecki, 1992: 156). Zavođenje je postalo opšti proces regulisanja potrošnje, organizacije, informisanja, obrazovanja, moralnog vladanja, što znači da je celokupnim životom savremenih društava zavladala potpuno nova strategija ukidanja "prvenstveno proizvodnih odnosa u prilog apoteoze odnosa zavođenja" (Lipovecki, 1987: 15). Potrošačka logika determinisala je pojavu sveopšte "marketizacije" društva. Zapravo, potrošnja je postala osnova integrativnih veza u društvu, centralno pitanje menadžmenta i ključan način oblikovanja života (Sekulić, 2005: 31).

Prema mišljenju grupe autora, (Stephen Crook, Ian Pakulski, Malcolm Waters), savremenu postmodernu kulturu čine tri uzajamno prožimajuća procesa ———— 4 Moto Majkrosofta glasi "učinite sopstvene proizvode zastarelim".


imanentna pojmu konzumerizma: hiperkomodifikacija (označava proces "porobnjavanja" celokupnog društvenog prostora, kao i proces diversifikacije proizvoda i ukusa); hiperracionalizacija (podrazumeva proces upotrebe tehnologije za proširivanje i privatizovanje kulture potrošnje, gde vokmeni i kablovska televizija predstavljaju paradigmu slobodnog izbora audio – vizuelnih sadržaja medijske kulture); hiperdiferencijacija (obuhvata proces diversifikacije kulturnih formi – npr. popularna muzika diferencira se na različite žanrove tako da svaki žanr ili pravac poseduje vlastitu publiku). Autori smatraju da raznolikost i izbor predstavljaju glavna obeležja "postkulture" u kojoj preferencije životnih stilova zamenjuju hijerarhiju ukusa utemeljenu na klasnim i drugim razlikama (Haralambos i Holborn, 2002: 918).

Još jedna činjenica koja ide u prilog tezi da je savremeno postmoderno doba obeleženo dominacijom diskursa potrošnje odnosi se na realnost nužnog održavanja svetskog privrednog stroja putem potrošačkih praksi, budući da se pitanje opstanka transnacionalnih korporacija vezuje, u najvećoj meri, za permanentno održavanje rastuće tražnje vlastitih proizvoda. Ukratko, osvajanje novih tržišta (globalnih i lokalnih), s jedne, kao i neprestano lansiranje novih proizvoda (koji demodiraju robu kojom je tržište trenutno zasićeno), s druge strane, postaju globalne strategije svetske privredne mašine (Pečujlić, 2002: 77). "Ekonomska logika naprosto je zbrisala svaki ideal trajnosti, te proizvodnjom i potrošnjom predmeta upravlja pravilo prolaznosti" (Lipovecki, 1992: 156). S druge strane, roba zadobija svojstvo simboličkog objekta, dok sam čin kupovine prerasta u simbolički izraz životnog stila, koji, sa svoje strane, postaje predmet permanentnog medijskog prezentovanja. Uporedo dolazi do angažovanja specijalizovanih profesija (dizajn, marketing, oglašavanje) na širenju ideja konzumerizma, odnosno strategijâ psihološkog i ličnog razvoja koje bi trebalo da podstaknu prosečnog pojedinca na prihvatanje favorizovanog životnog stila.5

Prema mišljenju Dejvida Čejnija, roba (kao simboličko-fleksibilan predmet) poseduje sposobnost apsorcije raznovrsnih društvenih značenja (Čejni, 2003: 61). U takvoj situaciji, kao što je već pominjano, opšta porobnjenost društva ili proces hiperkomodifikacije nužno utiče na proces decentriranja individuuma – odnosno na sve izraženije osećanje fluidnosti vlastitog "ja" koje se raspodeljuje na onoliko životnih stilova koliko ih čovek želi imati. Drugim rečima, preobražaj stilova života, prema mišljenju Lipoveckog, vezan je za revoluciju potrošnje, te na taj način omogućava promenu u poretku individualističkih vrednosti. Potrošnja zapravo vrši

———— 5 Velike korporacije imaju moć uticaja na formiranje potreba potrošača. Primera radi, "Rank

Organization" se između ostalog bavi filmskom industrijom i proizvodnjom muzičke opreme. Putem svojih ekspozitura, kao što su "Bush" i "Wharfedale", uključena je u organizaciju plesova, kuglanja i binga. Poseduje hotele, marine i lanac kampova u Britaniji (Haralambos; Holborn, 2002: 759).


stalno desocijalizovanje (iskorenjivanje) i ponovno socijalizovanje (ukorenjivanje) ljudi putem logika potreba i informisanja, što ujedno predstavlja proces socijalizacije upotpunjen stalnim kretanjem individue između sredstava i ciljeva, simboličkih znakova i ekspertskih sistema, ukorenjivanja i iskorenjivanja, zadovoljstava i strepnji... To na određeni način potvrđuje mišljenje Žana Bodrijara (Jean Baudrillard) o karakteru savremenog društva, koje je u osnovi i antropofagično i antropoemično (Bodrijar, 1998: 47). Radi se, kako ističe Lipovecki, o svojevrsnoj pojavi neonarcizma, koja se može objasniti "dezunifikacijom i rasprskavanjem ličnosti" (Lipovecki, 1987: 97), kao i zakonom mirne koegzistencije suprotnosti.

Navedena shvatanja fundamenata potrošačke kulture u savremenoj "postmodernoj" eri impliciraju preispitivanje samog liberalnog načela demokratije (uzdrmanog usponom neoliberalizma početkom 80-ih godina XX veka), budući da se postmodernost u velikoj meri dotiče procesa demokratizacije hedonizma i sveobuhvatne potrošnje medijskih slika, što neminovno vodi pojavi demokratizacije nove vrste plitkosti ili nekritičnosti. "Hedonizam, koji je na prelazu vekova bio odlika ograničenog broja antiburžoaski nastrojenih umetnika, postao je, podstaknut masovnom potrošnjom, središnja vrednost naše kulture" (Lipovecki, 1987: 92). Ukratko, "ideal potrošačkog društva supstituisao je ideal demokratije kao vladajuće većine; supstituisao ga je kao najdemokratskiji princip, jer većina, naime, svi mi, teži potrošnji" (Sekulić, 2005: 37). U tom smislu se i potrošačka sloboda, kao što tvrdi Pirkolisa Aponen (Pirkkoliisa Aphonen), može posmatrati u baumanovskom smislu, kao krucijalna veza koja spaja životni svet pojedinca sa svrhovitom racionalnošću sistema.6

Ukratko, prelazak sa modernističkog na postmodernistički diskurs poimanja stvarnosti, odnosno promena od dominacije proizvodnje na dominaciju potrošnje omogućena je procesom obesmišljavanja rada (velike modernističke teme) u savremenom dobu. Smisao rada je dezavuisan samim činom njegovog protezanja na sferu dokolice gde su ga nadvladale potrošačke prakse koje su zauzele središnje mesto u životnom polju pojedinca. Taj proces na svoj način opisuje Alen Turen (Alain Touraine) u delu Postindustrijsko društvo: "U proizvodnom društvu i društvu masovne potrošnje ne može se provesti radikalno razdvajanje radnih djelatnosti od djelatnosti izvan rada. Snage koje dominiraju društvom ne djeluju više samo unutar poduzeća; ma kakve bile te snage, one proširuju svoj utjecaj na cjelokupan privredni i društveni život, na potrošnju kao organizaciju prostora, vremena i obrazovanja" (Touraine, 1998: 90).

Sfera potrošnje poprimila je u savremenom dobu značenje spektakla zauzimajući "glavni deo proživljenog vremena izvan proizvodnje" (Debord, 1999: 36-37), šireći se u isto vreme planetarnim društvenim prostranstvom. Na taj način je ———— 6 Aphonen, Pirkkoliisa, Sygnifying the Signs – Simulating Cultural Political Subjectivity in

Postmodernity, Acta Sociologica No. 4/1990, pages 341-357.


došlo do globalne diversifikacije osnovnih oblika postmoderne kulture koji, između ostalog, podrazumevaju: težnju ka kvalitetu života, orijentisanost prema telesnosti, ekološki senzibilitet, odustajanje od velikih idejnih sistema i "metapripovesti", kult samoizražavanja i učestvovanja, rehabilitaciju lokalnih, regionalnih, tradicionalnih društvenih miljea...itd. Rasipanjem slika, proizvoda i usluga, kao i permanentnim protežiranjem zadovoljstva, potrošačko društvo otkriva, u savremenom dobu, široki spektar strategija zavođenja koje se mogu svesti na jednu jedinu bazičnu strategiju – strategiju hiperumnožavanja izbora koje izobilje čini u potpunosti mogućim.

Interesantno je razmišljanje o karakteru savremene potrošačke civilizacije koje je Lipovecki izneo u delu Doba praznine. Prema njegovom sudu, društvo čija osnovna vrednost postaje doživljaj masovne sreće neizbežno je podstaknuto na proizvodnju, ali i trošenje znakova prilagođenih tom novom etosu. Na taj način se preko medijske kulture produkuju vesele poruke kadre da u svakom trenutku priušte maksimalnom broju ljudi "premiju" neposrednog unutrašnjeg zadovoljstva. Na taj način, humoristički kod postaje nezamenljivi dodatak masovnom hedonizmu. Njegova pojava se, međutim, ne treba dovoditi isključivo u vezu sa imperativom potrošnje, napretkom dizajna ili reklamnih tehnika. Ukoliko se navedeni kod uspeo nametnuti i "primiti" u savremenom dobu, to je zbog toga, smatra ovaj autor, što je u potpunosti odgovarao duhu postmodernog doba i karakteru savremenog pojedinca.

"Rizici" – globalni okvir strepnje

Činjenica je, međutim, da postmoderni svet (Bauman), svet pozne modernosti (Gidens) ili svet druge modernosti (Bek) ne treba sagledavati isključivo kroz diskurs golemog trgovinskog centra prepunog robe čija osnovna vrednost proizlazi iz užitka samog čina kupovine. Potrebno je uzeti u obzir i drugu stranu medalje – rizike koji se gomilaju kako na globalnom planu tako i na lokalnim nivoima savremene civilizacije. Gidens smatra da sam proces globalizacije personifikuje zmajeve kočije7 – galopirajuću mašinu ogromne snage koju ljudi mogu kontrolisati do izvesne mere – kolektivno kao ljudska bića – ali koja, isto tako, preti izmicanju kontroli i raspadanju na sitne komade. U Gidensovom tumačenju globalizacija predstavlja rizik per se, dok se okruženja (svakodnevnog) rizika odnose, pre svega, na opasnosti vezane za refleksivnost savremenog doba, kao i na pretnje ljudskog nasilja i ličnog besmisla. Za savremeni život karakterističan je poseban paket pretnji koje Gidens naziva profilima rizika (Gidens, 1998: 109).

———— 7 Juggernaut – termin potiče od hindu reči jagannata, koja označava "gospodara sveta" i predstavlja

jednu od titula Krišne. Naime, jedan idol ovog božanstva svake godine je vožen po ulicama u ogromnim kočijama pod koja su se bacali fanatični sledbenici (Gidens, 1998: 134).


Čovek zapadnog kulturnog kruga je, naime, prepušten rizičnom lutanju kroz različite društvene svetove (između sredstava i ciljeva), ostavljen da u društvenom vakuumu pohvata konce vlastitog života. Pojedinac je u sve većoj meri lišen mogućnosti sigurnog ukorenjivanja bilo da je reč o radnom mestu, društvenoj organizaciji ili primarnoj grupi. Izgleda kao da svakog časa može pogubiti ključeve koji su mu potrebni za nesmetano prelaženje iz jednog u drugi svet svakodnevnice. Stoga je u pravu Urlih Bek kada kaže da je, menjajući različite, delimično inkompatibilne logike ponašanja, čovek prinuđen da u vlastite ruke preuzme ono što je u opasnosti da se raspadne, naime, sopstveni život.8 Upravo se na ovom mestu otvara prostor za biografsko iskliznuće i kolaps pojedinca uprkos fasadi bezbednosti i prosperiteta koje nudi savremeno društvo. "Posledica je da ljudi sve naglašenije zapadaju u lavirint nesigurnosti u sebe, samopreispitivanja i samopotvrđivanja" (Bek, 2001: 167).

Sociolog Ričard Senet (Richard Sennett), s druge strane, iznosi zanimljiva razmišljanja o promeni karaktera kapitalizma, kao i pojavama novih vrsta rizika prouzrokovanih nesigurnostima unutar radne sfere. Savremeni kapitalistički poredak, naime, promoviše model fleksibilnog radnog mesta, što otvara pitanje čovekovog zasnivanja identiteta unutar sfere rada. Dok je u posleratnom periodu kapitalizma radno mesto bilo u priličnoj meri fiksirano, čovek se nalazio u mogućnosti da gradi karijeru potpuno ukorenjen i siguran u svom rutinizovanom radu. U savremenom svetu, međutim, prema Senetu, posao je zamenio karijeru – u staroengleskom "karijera" je označavala ravnu i dobro obeleženu prugu, dok je "posao" predstavljao hrpu gvožđa i drveta, koja se mogla beskrajno pomerati tamo-amo.9 Pojedinac se, na taj način, nolens volens, izlagao "vetrometini", iskorenjen iz bezbednog okvira rutinizovanog rada i prepušten neizvesnim fluktuacijama tržišta (rada). Tako da, prema mišljenju ovog autora, zanemarljiv broj ljudi danas ima povlasticu doživotnog zaposlenja kod istog poslodavca. Nesigurnost radnog mesta (zaposleni pojedinac svakog trenutka može biti "ispljunut" na ulicu) dodatno opterećuje savremenog čoveka. Bitno je naglasiti da se javlja rizik od načina procene posla koji podrazumeva definisanje dugoročnih ciljeva, zatim procenu potencijalno rizičnih posledica koje nosi radno mesto i orkestriranje obima porodične potrošnje. Pojedinac, naime, strepi da neće moći da izdrži teret očekivanja vezanih za radno mesto, što bi moglo da ugrozi obim potrošnje unutar porodične sfere.

Savremeni rizici se na taj način za tili čas mogu preokrenuti u individualne psihološke smetnje, koje se kreću od osećanja krivice i anksioznosti do neuroze.

———— 8 Pogledati: Bek, Urlih (2003): "Živeti sopstveni život u svetu koji se ubrzano menja: individualizacija,

globalizacija i politika", u: Haton, Vil, Gidens, Entoni (ur.): Na ivici: živeti sa globalnim kapitalizmom, Beograd: Plato.

9 Pogledati: Senet, Ričard (2003): "Ulica i kancelarija: dva izvora identiteta", u: Haton, Vil, Gidens, Entoni (ur.): Na ivici: živeti sa globalnim kapitalizmom, Beograd: Plato.


Prema Daglasu Kelneru (Douglas Kellner), anksioznost postaje tipična pojava vezana za savremenog čoveka, budući da ovaj nikada nije u potpunosti siguran da li je napravio pravi izbor (identiteta). "Lični identitet može postati prevaziđen ili suvišan, ili može izgubiti društvenu vrednost. Na taj način, osoba može da doživi anomiju, stanje ekstremne otuđenosti, kada više ne oseća da pripada ovom svetu." (Kelner, 2004: 383).

Individualni rizici savremenog detradicionalizovanog života vode jednoj vrsti apatičnosti i nihilizma pojedinca. Gidens smatra da se čovek nalazi u nekoj vrsti moralnog vakuuma, što drugim rečima znači da čovek prestaje da se bavi preispitivanjima sopstvenog mesta u svetu i suštinskim pitanjima koja se tiču smislenosti vlastitog života, osećajući se, pri tom, sve beznačajnijim članom zajednice. S tim u vezi, pomenuti autor navodi četiri vrste tzv. adaptivnih reakcija na profile rizika u savremenom dobu: pragmatičko prihvatanje (koncentracija na preživljavanje) predstavlja takvu reakciju savremenog pojedinca koja ne podrazumeva njegovo povlačenje iz spoljašnjeg sveta, već, suprotno tome, njegovo pragmatično učestvovanje u rešavanju svakodnevnih problema i zadataka. Pojedinac je, naime, svestan rizika i opasnosti koje donosi savremeno doba, ali se trudi da ne misli na njih; trajni optimizam predstavlja bezgraničnu veru u nauku koja pojedincu pruža osnovu za dugoročnu sigurnost; cinički pesimizam označava čovekovo prevladavanje emocionalnog uticaja anksioznosti uz pomoć humorističkog koda. Radi se zapravo o nekoj vrsti očajničke nade koja ciničnim diskursom otupljuje oštricu pesimizma; i, na kraju, radikalno angažovanje podrazumeva čovekovo suprotstavljanje percipiranim izvorima opasnosti. Ljudi bi morali da izvrše uzajamnu mobilizaciju, podvlači Gidens, ne bi li na taj način uspeli da u izvesnoj meri amortizuju delovanje rizika koji ih pritiskuju. To je optimističko stanovište, povezano sa kritičkim delovanjem, čije je osnovno sredstvo društveni pokret (Gidens, 1998: 131-133).

Rizici savremenog života, kao što smo već ranije istakli, ne odnose se isključivo na individualnu (lokalnu) sferu svakidašnjice. Ozbiljni problemi gomilaju se na globalnom nivou – rizici ekološkog zagađenja planete, koji mogu dovesti do efekta staklene bašte, klimatski poremećaji, opasnosti od nedostatka vode za piće, rizici širenja neizlečivih bolesti uzrokovanih genetskim inženjeringom, globalni terorizam... Urlih Bek smatra da je unutar zapadnih društava došlo do nestanka klasne podele, koja se, međutim, počela implementirati na globalnom nivou, između bogatog Severa i siromašnog Juga, gde predmet klasne raspodele više ne predstavljaju materijalna dobra već rizici koji se, za razliku od dobara, ne akumuliraju na vrhu društvene piramide već na njenom dnu. Bogati su, naime, u mogućnosti da otkupe novcem bezbednost i slobodu od rizika (Bek, 2001: 52).

S druge strane, indijska nobelovka Vandana Šiva (Vandana Schiva), direktno okrivljuje savremeni zapadni kapitalizam za distribuciju rizika i izrabljivanje


prirodnih resursa siromašnih zemalja. Ona smatra da razvijene zapadne zemlje, zarad ostvarivanja enormnih profita, vrše izmeštanje teške industrije u zemlje sa jeftinom radnom snagom, iskorišćavajući njihove bogate prirodne resurse i pretvarajući određena geografska područja u skladišta toksičnog otpada. U tom procesu environmentalnog aparthejda učestvuju kako vlade najbogatijih zemalja sveta tako i najmoćniji svetski institucionalni akteri, poput Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), te Svetske trgovinske organizacije (STO). Šiva iznosi podatke o načinima uticaja zapadnog kapitalizma na globalno zagađenje eko-sistema koje kratkoročno pogađa siromašne, ali će u dugoročnoj perspektivi imati nesagledive posledice po čitav ljudski rod, bez obzira na stepen ekonomske razvijenosti geografskih područja. Urlih Bek, međutim, smatra da će diversifikacija rizika izazvati homogenizaciju svetskog društva unutar zajednice opasnosti, budući da će efekat bumeranga pogoditi upravo one bogate zemlje koje su se ponadale da su izmeštanjem rizičnih industrija trajno umakle potencijalnim rizicima. Naime, bogati su prinuđeni da uvoze životne namirnice od siromašnih po povoljnim cenama, pri čemu se pesticidi, sadržani u njima, nezaustavljivo vraćaju u svoju visokoindustrijalizovanu domovinu (Bek, 2001: 66).

Vandana Šiva tvrdi da su pravila slobodne trgovine, koja su demontirala lokalnu proizvodnju, uticala na povećanje energije potrošnje u transportu proizvoda, što je neminovno dovelo do povećanja koncentracije ugljen-dioksida (CO2) u vazduhu i stvaranja efekta staklene bašte.10 Globalizacija, prema njenom mišljenju, ruši etičke i ekološke prepreke poslovanja budući da predmet trgovanja postaje zagađenje per se. Umesto da ga se oslobađamo, zaključuje ova autorka, razvijamo sisteme koji dopuštaju bogatima da prodaju zagađenje11 zemljama Trećeg sveta, čime se siromašnima dvostruko poriče pravo na život – prvo, dok im se oduzimaju resursi potrebni da održe vlastiti habitus u svetu slobodne trgovine, i drugo, kada ih globalna ekonomija neravnopravno i nepravedno zatrpava zagađenjima i toksičnim otpadom.

Otuđenje – kulturna rezultanta savremenosti

Iz svega do sada rečenog može se izvući sledeći zaključak – u savremenom dobu fenomenu otuđenja moramo prići iz perspektive globalnih transformacijskih promena koje su zahvatile gotovo sve segmente društvenog života, sa posebnim ———— 10 Prema nekim proračunima transport 1 kg hrane stvara 10 kg CO2 u vazduhu, dok ne-lokalna

proizvodnja hrane stvara između 6-12 puta više CO2 od lokalne proizvodnje. Pri tom je učešće siromašnih i bogatih zemalja u zagađenju eko-sistema nemerljivo. Primera radi, u Africi je 1991. godine ispušteno 12.000 tona otrovnih materija u atmosferu, u poređenju sa 90.000 tona u SAD.

11 SAD proizvodi 275 miliona tona toksičnog otpada godišnje i pod firmom otpada namenjenog recikliranju izvozi ga u zemlje Trećeg sveta.


osvrtom na promenu socio-kulturnog položaja savremenog pojedinca. Krenućemo od Džejmsonove teze prema kojoj postmodernost predstavlja "polje sila unutar kojeg se moraju kretati vrlo različite vrste kulturnih impulsa" (Džejmson, 1995: 17). U savremenom dobu kultura, kao što tvrdi Džejmson, ne uživa relativnu autonomiju koju je ranije posedovala kao jedan segment društva među drugima. Nasuprot tome, kultura je naprosto "eksplodirala" i razlila se širom društvenog prostora do tačke kada se za sve društvene pojave može reći da su kulturne provenijencije (Džejmson, 1995: 72-73). Stoga bi otuđenje valjalo sagledati, pre svega, kao kulturnu rezultantu budući da bi, u situaciji sveopšte komercijalizacije sveta života, svaki suprotan pristup proučavanju ovog problema neminovno vodio njegovom dodatnom banalizovanju, s obzirom na činjenicu da je već stavljen na margine savremenog naučnog diskursa, delom zbog slabljenja uticaja marksističkog teorijskog koncepta, delom zbog dominantne scijentizacije mišljenja.

Smatramo da je otuđenje korisno posmatrati unutar široko postavljenog društvenog okvira budući da njegova difluentna priroda preti da potkopa temelje sopstvene epistemološke pozicije, što bi nas dovelo do situacije da u svakom pojavnom društvenom obliku percipiramo fenomen otuđenja. Kako bismo izbegli navedenu situaciju, pokušaćemo da fenomen otuđenja posmatramo, pre svega, kao kulturni fenomen, bez namere da, prividno redukcionističkim postupkom svođenja raznovrsnih društvenih pojava na kulturnu dimenziju, obesmislimo bogatu raznolikost društvene stvarnosti. Ukoliko prihvatimo konstataciju prema kojoj otuđenje predstavlja difluentan fenomen, utoliko ga pre moramo teorijski pozicionirati unutar difluentnog društvenog konteksta, što je, svakako, kultura shvaćena u najširem smislu, kao sveprožimajući suspstrat društva koji prevazilazi nacionalne granice. Kulturni diskurs je prihvatljivo polazište za analizu otuđenja s obzirom na univerzalno značenje ovog fenomena, kao i na globalne procese savremenog doba. Kultura obuhvata ne samo materijalne tvorevine ljudske prakse već i simbolička značenja koja ljudi pridaju artefaktima vlastite delatnosti. Ona ne predstavlja samo spoljašnju dimenziju stvarnosti u kojoj pojedinac egzistira već i unutrašnju strukturu ličnosti, budući da je čovek prinuđen da internalizuje kulturne elemente kako bi uopšte mogao da funkcioniše kao ljudsko biće. Kultura, dakle, predstavlja mnogo više od zbira različitih delova koji čine određeno društvo, tako da ne može biti govora o nekom redukcionističkom stavu. Radi se zapravo o dvostrukoj emergenciji12 - krajnjem kulturnom svojstvu sistema, odnosno duha vremena, koje proizlazi iz uzajamnog delovanja različitih društvenih segmenata. Ukoliko npr. uzajamno dejstvo elemenata unutar ekonomske sfere društva proizvede emergenciju (krajnje svojstvo ekonomske sfere) u obliku tržišno-potrošačke orijentacije koja

———— 12 Termin je upotrebio Edgar Moren kako bi objasnio činjenicu da svaki sistem predstavlja celinu koja

sadrži kvalitet (emergenciju) nepoznatu na nivou delova koji sačinjavaju tu celinu. (Moren, 1979: 78)


počinje da reguliše društvene odnose putem vlastitih pravila, to znači da navedeni model prevazilazi ekonomistički diskurs zadobijajući formu kulturne determinante budući da su pojedinci prinuđeni da internalizuju njegova pravila. Na taj način, prema mišljenju Edgara Morena (Edgar Morin), uzajamno dejstvo emergencija različitih segmenata društvenog sistema proizvodi njegovu krajnju emergenciju, u širem smislu duh vremena. To znači da, sledeći istovetnu logiku, različiti aspekti otuđenja pozicionirani unutar različitih partikularnih "kultura", na sistemskom nivou obrazuju emergenciju otuđenja koje se u tom slučaju može sagledati kao jedna od kulturnih komponenti duha savremenog doba.

Dehumanizacija kao posledica logike kapitala

Kultura neminovno zadobija sve veću ulogu u postmodernom dobu. U sferi ekonomije, oblici potrošačke kulture svojom zavodljivošću oblikuju zahteve konzumenata, podstiču potražnju i stvaraju sisteme potrošačkih vrednosti. U oblasti politike, medijske predstave implementiraju nove oblike glasnogovorničke politike koja medije inkorporira u sam centar političkog života. U društvenim odnosima, predstave stvorene na osnovu simboličke proizvodnje oblikuju čovekovo shvatanje vlastite ličnosti u svakodnevnom životu kao i međuljudske odnose, etablirajući uzgred poželjne društvene vrednosti i ciljeve kao jedine i opštevažeće regule. Čini se kako je čovek savremenog doba apsorbovan kulturnim "galimatijasom" različitih kulturnih impulsa (Džejmson) koji dominiraju svetom života, ali koji, isto tako, pružaju emancipatorske resurse ljudima pomoću kojih oni mogu pružiti kakav-takav otpor dominaciji sistema shvaćenog u najširem mogućem smislu. Kultura savremenog doba je, kao što smo ranije istakli, prema Bodrijaru, istovremeno i antropofagična i antropoemična – s jedne strane integriše ljude, ali ih s druge strane proteruje u brojne tehničke proteze. Pitanje koje se postavlja glasi da li kultura danas približava ljude jedne drugima ili ih otuđuje jedne od drugih? Da li se ljudskost gradi na humanim postulatima, ili se međuljudsko povezivanje zasniva na postvarenoj solidarnosti opterećenoj instrumentalnim diskursima? I da li, konačno, proterivanje ljudi u razne društvene proteze, kao što Bodrijar kaže, vodi njihovom samootuđenju unutar tih partikularnih segmenata stvarnosti?

U savremenom dobu dehumanizacija poprima difluentan karakter. Prostire se planetarnim prostorom u formi dominantnog koda instrumentalnog delovanja implementiranog unutar same društvenu stvarnosti – između vrha i podnožja socijalne hijerarhije.13 Zapravo, u okviru društvenih hijerarhija savremenog doba

———— 13 Hijerarhijsku strukturu koja se zadržala u savremenom dobu, iako je usled fleksibilnog karaktera

kapitalizma poprimila manje rigidan izraz, treba shvatiti u širem kontekstu kroz pluralitet globalnih, nadnacionalnih, nacionalnih, korporacijskih, organizacijskih, lokalnih... hijerarhija.


dolazi do implementiranja logike kapitala, odnosno logike globalno dominirajućeg finansijskog tržišta, koje Manuel Kastels (Manuel Castells) naziva Automatonom ili "kolektivnim kapitalistom". Radi se o sistemu koji nadilazi upravljanje i propise uspostavljene od strane vlada, međunarodnih institucija i privatnih finansijskih firmi.14 Dolazi, zapravo, do formiranja globalnog karaktera kapitalizma koji je prevazišao tržišno-potrošački karakter zapadnog društva, o kojem je dosta ranije pisao Erih From (Erich Fromm), prostirući se na znatno široj društvenoj osnovi. Instrumentalni kod se pri tom transformisao u globalne normativne zapovesti koje je prinuđen da na personalnom nivou sledi svako ko želi ostvarenje profita bilo u okviru lokalnog ili globalnog biznisa. To na izvestan način otvara mogućnost za sagledavanje otuđenja preko diskursa dehumanizacije. Zapravo, sam Automaton predstavlja postvareni produkt ljudske prakse koji se osamostalio i zagospodario međuljudskim odnosima (svetom života), te je u samoj njegovoj egzistencijalnoj matrici sadržan resurs dehumanizacije. Ovaj, kako Kastels kaže, "kolektivni kapitalista", nadilazi globalna i lokalna tržišta apsorbujući njihova pravila, kao i političke i biznis strategije, psihologiju masa, spekulativne manevre i informacione turbulencije svih vrsta. Da li se u tom slučaju na osnovu navedenog može zaključiti da se radi o kulturnoj matrici koja je prevazišla svoju ekonomističku osnovu? Odgovor bi verovatno mogao da bude potvrdan budući da je čovek, kao pojedinačna ličnost, u savremenom dobu prinuđen da internalizuje dominantne instrumentalne moduse radi pukog fizičkog opstanka, pa makar se radilo o modelima koji otvoreno degradiraju logiku humaniteta, favorizujući u isto vreme postvarene vrednosti, kao što je, primera radi, novčani model.

"Kultura Automatona" ili globalizovani tržišno-potrošački model (etabliran u formi normativnog postulata) u sve većoj meri obuhvata prostore između globalnog i lokalnog, kao i prostore unutar različitih društvenih hijerarhija unutar kojih dolazi do permanentnog reprodukovanja modela dominacije i potčinjavanja. Duž linije prostiranja dominacije-potčinjavanja tog, iz Fromove vizure, otuđenog načina zadovoljenja ljudske potrebe za pripadnošću dolazi do produkcije-reprodukcije dehumanizacije. Naime, na globalnom planu dolazi do prenošenja navedenog modela preko subordinacije globalnih entiteta moći: logika kapitala (Automaton) → vlade najmoćnijih zemalja → bordovi multinacionalnih korporacija (MNK) → globalni institucionalni akteri (SB, STO, MMF) → vlade potčinjenih zemalja → različite društvene organizacije, kao i NVO → stanovništvo. Naravno, reč je o proizvoljnoj shemi koja treba da posluži pre svega kao prikaz barem jednog mogućeg pravca prostiranja etabliranog modela dominacija–potčinjavanje na globalnom planu. Realnost je umnogome složenija, te se stoga navedeni

———— 14 Pogledati: Kastels, Manuel (2003): "Informaciona tehnologija i globalni kapitalizam", u: Haton, Vil,

Gidens, Entoni (ur.): Na ivici: živeti sa globalnim kapitalizmom, Beograd: Plato.


subordinantni model može račvati u različitim pravcima, kako na globalnom tako i na lokalnom nivou.

Treba posebno istaći činjenicu da se pomenuti modus ukorenio unutar lokalnih struktura društvene stvarnosti, pri čemu "lokalno" ne treba pojednostavljeno posmatrati u isključivo teritorijalno-geografskom smislu, već u smislu široke amplitude lokaliteta unutar kojih je moguće detektovati hijerarhijski model društvenih odnosa – bilo da je reč o ekonomskoj korporaciji, političkoj partiji, medijskoj ustanovi ili porodičnom (patrijarhalnom) nukleusu. Savremene hijerarhije su, po svemu sudeći, mesta produkcije-reprodukcije modela dominacije-potčinjavanja koji se vrši unutar šire kulture hedonizma, što doprinosi umanjivanju rigidnog narativa koji bi prosečan čovek naprosto morao imati spram navedenog modela – pre svega na Zapadu. Ovako je model dominacija-potčinjavanje postao društveno etabliran normativ koji se u potpunosti stopio sa stvarnošću. Pri tom je sama norma doživela transformaciju od direktivne i autoritarne do elastične, "indikativne", tako da se dehumanizacija (kao beskrupulozno, u prvom redu ekonomističko nadmetanje između tržišnih aktera) više ne tretira kao otuđenje od strane samih učesnika interakcije. Model dominacija-potčinjavanje, kao okvir implementacije otuđenja među ljudima, na taj način iščezava u prividno permisivnim pravilima igre koja neometano uspostavlja sistem u nedostatku adekvatnijeg kritičkog promišljanja stvarnosti od strane prosečnog pojedinca. Posledice u antropološkom i humanističkom vidu svakako postoje.

Na nivou međuljudskih interakcija dolazi do duboke, tihe revolucije, tvrdi Lipovecki. Važan postaje model personalnosti koji podrazumeva kriterijum razvitka vlastite ličnosti na uštrb kriterijuma Drugog, tako da prostor međuljudskog suparništva postepeno ustupa mesto neutralnom javnom odnosu u kome Drugi, izgubivši svu punoću, nije više neprijateljski nastrojen niti je suparnički raspoložen, već ravnodušan – desupstancijalizovan. (Lipovecki, 1987: 61). Pri tom, ravnodušnost postaje dominantni oblik međuljudskog opštenja, što je u potpunoj saglasnosti sa narastajućim diskursom bezosećajnosti. Ljudi žive u zajednicama, bratime se i solidarišu na nivou plemenske pripadnosti (društvo u kafiću, grupe u kompjuterskim igraonicama, navijačke skupine)... Međutim, radi se o privremenim, nestalnim grupama unutar kojih solidarnost biva obesmišljena kratkotrajnim i površnim susretima, što otvara mogućnost učvršćivanja osećanja ravnodušnosti i bezosećajnosti. Stoga je za Bodrijara situacija u kojoj je čovek lišen drugosti, tj. situacija u kojoj čovek ostaje bez Drugog (Entfremdung), znatno opasniji vid otuđenja od situacije kada pojedinac postaje stranac samom sebi (Verfremdung). (Bodrijar, 1998: 125-126).

I dok pojedini autori u novim tribalističkim entitetima vide temelj nove društvenosti, odnosno formu zajedničkog čulnog doživljavanja sveta, saosećanja, socijalne sinergije, drugi, poput Baumana, ukazuju na mogućnosti nasilnog i


netolerantnog zajedništva (takmičenja, suparništva, mržnje) unutar navedenih oblika ljudskog udruživanja. Naime, u savremenom dobu koje, po Baumanovom mišljenju, obeležava stanje opšte postmoderne obeskorenjenosti, pojava dehumanizacije među ljudima proizlazi upravo iz njihove težnje ka ukorenjivanju unutar specifičnih društvenih zajednica. U tom smislu, i radnu organizaciju možemo tretirati kao zajednicu koja pojedincu pruža osećaj ukorenjenosti. Međutim, usled fleksibilnog karaktera savremenog kapitalizma, kao što je već rečeno, te usled deregulacije radnih mesta, čovek savremenog doba permanentno biva izložen opasnostima od gubitka radnog nameštenja, a samim tim i osećaja ukorenjenosti, tako da je prinuđen da se žestoko bori za opstanak često ne birajući sredstva. U toj "borbi", ravnodušnost prema drugom ljudskom biću pojačava se budući da svako svakoga počinje da posmatra isključivo kao suparnika i potencijalnog pretendenta na određenu radnu poziciju. Etika nestaje iz međuljudskih odnosa s obzirom na to da pravila igre potiskuju u drugi plan modele ljudske, humane solidarnosti. Na taj način se iskustvo "ljudskosti", "čovečnosti" najčešće pretpostavlja, mada se zapravo uopšte ne podrazumeva u savremenom dobu (Sekulić, 2005: 299). Ne dolazi li danas zapravo do moderne verzije borbe svih protiv svih, ali umnogome sofisticiranije i netransparentnije? U svakom slučaju, navedeni model ravnodušnosti prenosi se na polje svakodnevnih društvenih interakcija, gde zapravo i dolazi do intenzivnog gubitka sposobnosti saosećanja pojedinca prema Drugome.

Ipak, smatramo da se stepen dehumanizacije međuljudskih odnosa najbolje može uočiti na primeru degradacije odgovornosti u savremenom dobu. Ludger Litkehaus (Ludger Lütkehaus), u članku pod nazivom Princip odgovornosti, govori o savremenom trenutku kao o vremenu "dobre savesti" gde se rat preobražava u video igricu, a akter koji usmerava smrtonosni projektil u nedužnog operatera koji pritiska najobičnije dugme. Drugi – žrtve, percipiraju se kao statističke brojke koje ne stoje u neposrednoj vezi sa dželatom. Direktna odgovornost nestaje budući da savest biva zamenjena savesnošću. To je sasvim dovoljan pokazatelj nivoa dehumanizacije u savremenom dobu. Savest, koja bi trebalo da predstavlja ljudski kvalitet par excellence, biva postvarena na otuđeni način i prelazi u savesnost, u lojalnost prema naredbi, u zadovoljstvo zbog novčane nadoknade za obavljeni zadatak. Pri tom, odgovornost prema čovečanstvu i prema drugom ljudskom biću nestaje, odnosno transformiše se u otuđenu odgovornost prema vojnoj mašineriji, birokratiji, u krajnjoj instanci, prema novcu. Bauman je, u Moderni i holokaustu, kao produkt birokratskog etosa modernosti naveo primer masovnog istrebljenja Jevreja za vreme Drugog svetskog rata. Egzekucija se vršila krajnje rutinizovano, od strane ljudi koji su je sprovodili u skladu sa svojom dužnošću izvršavanja naloga birokratizovanih (militarnih) organizacija. Tom prilikom se gubila odgovornost pojedinca za počinjena nedela budući da se gubila i veza između nehumanog čina, koji je proizlazio iz rutinizovane uloge, i krajnje posledice – smrti nedužnih ljudi.


U postmodernoj eri se modernistički etos neposrednog ispoljavanja dehumanizacije, uz odsustvo odgovornosti, podigao na viši, sofisticiraniji stupanj posrednih učinaka i neodgovornosti. Humoristički kod je u velikoj meri uspeo da amortizuje potencijalnu grižu savesti kod "počinioca", dok je normativni pritisak sistema postavio okvir unutar kojeg je gubitak saosećanja prema Drugome supstituisan dužnošću realizovanja propisanih zadataka. Međutim, postmodernost je, kao fenomen u isto vreme i razvijenog i nerazvijenog dela sveta, izvršila, moglo bi se reći, dijametralno suprotnu preraspodelu različitih dehumanizujućih učinaka na jednoj i drugoj strani. Dok je "permisivna" forma kapitalizma produkovala "permisivne" modele dehumanizacije unutar društvenih struktura zapadnog sveta, dotle je njegova surova, autoritarna forma implementirala ogoljene modele dehumanizacije širom zemalja Trećeg sveta. Stoga je posmatranje otuđenja preko modela dehumanizacije nepotpuno bez analize uticaja globalnog multinacionalnog kapitalizma na siromašni pol planete. Premeštanje teške industrije u područja sa jeftinom radnom snagom rasteretilo je radništvo na Zapadu, ali je, sa druge strane, izazvalo brutalnu eksploataciju muškaraca, žena i dece u nerazvijenim zemljama širom sveta.

Višak vrednosti, koji kapitalistima donosi profit, danas počiva na nehumanom eksploatisanju (metodama XIX veka) prirodnog i ljudskog kapitala, uglavnom izvan zapadnog kulturnog kruga. Centralno pitanje ekološke krize, koje u savremenom dobu predstavlja pitanje opstanka čovečanstva, prema Vandani Šivi, jeste ekonomističko vrednovanje prirodnog i ljudskog kapitala (od strane Zapada), koje se zasniva na promeni značenja termina izvor (resource). U originalnom značenju izvor predstavlja život, dok je sa procesom industrijalizacije zadobio značenje, pre svega, industrijske sirovine. U konstelaciji odnosa unutar kojih su životni resursi transformisani u nove sirovine za eksploataciju, a vitalni resursi (poput hrane i vode) u sredstva komercijalnog profita pre nego održavanja života, dehumanizacija se nameće kao logična posledica dejstva Automatona (na sve široj društvenoj osnovi). Neoliberalna doktrina, koja u velikoj meri stoji iza ovih procesa, uklapa se u navedenu "kulturu Automatona" kao ideološki diskurs permanentnog širenja tržišno-potrošačkih vrednosti i duha takmičenja duž planetarnog prostora kroz modele korporativnog multikulturalizma (corporate multiculturalism). Tržišne vrednosti se ukorenjuju unutar sveta života na raznim planetarnim tačkama bez obzira radi li se o bogatim ili siromašnim područjima ili pak područjima koja gravitiraju unutar ovih ekstremnih polova. Unutar zemalja Trećeg sveta dolazi do etabliranja hijerarhije zasnivane na statusno-konvencionalnim normativima i zapadnim vrednostima koji u isto vreme dovode do slamanja lokalnih tradicijskih barijera. Pitanje je isključivo hipotetičke dubine i širine dejstva navedenih procesa.

Model korporativnog multikulturalizma vrši "upravljanje" različitostima, podvodeći ih pod argument plasmana, uz pomoć mondijalizacije i virtualizacije ekonomije, komunikacijske paradigme, eksponencijalnog porasta informacija,


rastućeg značaja simboličkih i identitetskih faktora – strukturirajući na taj način novi globalni socio-kulturni prostor. Unutar ovog prostora dolazi zatim do tržišnog vrednovanja kosmopolitizma, etniciteta, životnih resursa, solidarnosti... kao i do tržišnog eksploatisanja ciljnih grupa na osnovu plasmana različitosti "odozgo". Na primer, kao glavne aktere/agense modela upravljanja kroz medijsko predstavljanje različitosti, Andrea Semprini obeležava velike multinacionalne marke poput Benettona, IBM-a, Coca-Cole, CNN-a... (Semprini, 2004: 117-118). Trebalo bi, međutim, svakako, postaviti pitanje da li se proces implementiranja potrošačkog multikulturalizma na globalnom planu može dovesti u vezu sa dehumanizacijom kao aspektom otuđenja (čoveka od čoveka)? Da li nametanje različitosti kroz potrošnju može proizvesti dodatno slabljenje ionako površnih međuljudskih odnosa, budući da sama interakcija biva postvarena umetanjem robnih artikala između dva ljudska bića – širom planetarnog prostora? Smatramo da odgovor može biti potvrdan. Jer, dehumanizacija u velikoj meri izvire iz same logike globalnog kapitalizma koji vrši eksploataciju životnog kapitala na globalnom nivou, uz istovremeni plasman tržišnih matrica. Veliki profiti ostvaruju se na račun dehumanizacije. Ali, šta u stvari donosi sveopšta globalna kapitalizacija koja teži pretvaranju sveta u globalnu "Silikonsku dolinu" ili globalni "super-market"? Kastels tvrdi da je reč o iluziji sveta sačinjenog od društava nalik na Silikonsku dolinu rukovođenih tehnološkom ingenioznošću, finansijskim avanturizmom i kulturnim individualizmom, budući da su arhipelazi visoke tehnologije okruženi područjima bede i preživljavanja širom planete. Održavanje iluzije ovog tipa nije samo etički sporno već i politički i društveno neodrživo. Porast fundamentalizma, širenje novih epidemija, ekspanzija globalne kriminalne ekonomije, pretnje biološkim/nuklearnim terorizmom, nepovratno uništavanje životne sredine i, na kraju, uništavanje ljudskog osećaja za humanost – posledice su logike globalnog kapitalizma.15

Da li se danas nalazimo u dobu koje karakteriše globalno otuđenje čoveka od prirode? Da li se radi o gornjoj granici dehumanizacije koja se povratno reflektuje kroz čitavu društvenu strukturu udaljujući ljude jedne od drugih na svakom partikularnom društvenom nivou? Smatramo da odgovor, na žalost, može biti potvrdan.

Samootuđenje i decentrirani individuum

Možemo reći da savremeni pojedinac u isto vreme predstavlja tačku preseka hedonističkog i rizičnog društva. Ukoliko se savremena društva u sve većoj meri fragmentiraju na razdvojene funkcionalne sfere, utoliko se ljudi, gotovo na ———— 15 Pogledati: Kastels, Manuel (2003): "Informaciona tehnologija i globalni kapitalizam", u: Haton, Vil,

Gidens, Entoni (ur.): Na ivici: živeti sa globalnim kapitalizmom, Beograd: Plato.


proporcionalne načine, ujedinjuju isključivo u pojedinačnim aspektima života, prateći pri tom različite logike ponašanja i delovanja. Izgleda kao da pojedinac sledi putanju fragmetacije društva te se i sam po inerciji fragmentira na različite segmente. Stoga se može reći kako je pojedinac u savremenom dobu decentriran tj. da nema izražen osećaj identiteta. To stanovište na zanimljiv način prikazuje Zigmunt Bauman, u eseju Od hodočasnika do turiste – ili kratka istorija identiteta. Vršeći komparaciju između postmodernog i modernog identiteta, ovaj autor istovremeno govori o promenama društvene pozicije savremenog pojedinca. U modernoj eri, način izgradnje identiteta nalikovao je hodočašću. Pojedinac je (simbolički gledano) iscrtavao mapu svog životnog puta u pesku usmeravajući svoje aktivnosti ka ostvarenju postavljenog cilja – dolaska na mesto hodočašća. Zapravo, čovek se kretao sigurnom stazom stalno odmeravajući, na osnovu tragova u pesku, koliko je odmakao na svom životnom putu. Pri tom je sopstveni identitet gradio na sigurnom, delimično stalnom zaposlenju, koje mu je garantovalo kakvu takvu egzistencijalnu sigurnost. Savremeno postmoderno doba je, međutim, dekonstruisalo strategiju hodočašća. Život u "zmajevim kočijama" postao je nesiguran. Pojedinac je permanentno izlagan udarima "oluje" koja preti da u svakom trenutku pomete tragove u pesku. Stoga je savremeni akter prinuđen da bira one strategije koje se ne zasnivaju na ideji jedinstvenog i trajnog identiteta. Bilo da egzistira kao skitač, vagabund, turista ili igrač, savremeni pojedinac se kreće unutar jednog fragmentiranog i diskontinuiranog sveta (Haralambos i Holborn, 2002: 925-926).

Da li je u tom slučaju decentrirani individuum, koji je rastrzan između različitih društvenih sfera, otuđen od fragmentiranog sopstva? Ukoliko je pogubio ključeve od vrata svakog partikularnog sveta unutar društvenog sistema, kao što veli Karel Kosik (Kosik, 1967: 46), ili ukoliko nije u stanju da uoči tragove u pesku, kao što tvrdi Bauman, onda svakako jeste. Stoga se u savremenom dobu i javlja fenomen "eksperta" za praktično usmeravanje pojedinca kroz zamršene lavirinte društvenog sistema. Treba, međutim, postaviti pitanje da li je to dovoljno za izgradnju identiteta zasnovanog na osećanju vlastitog "ja"? Da li današnji čovek uistinu poseduje sposobnost ili, što je možda još važnije, interesovanje da poveže konce vlastitog života u klupko koje bi počivalo na osećanju jedinstvenog i autentičnog sopstva? Situaciju otežava svojstvo savremenog čoveka oblikovano duhom vremena lišenog bilo kakve dubinske perspektive. Radi se o deesencijalizaciji, odnosno preovladavajućem stavu da ne postoje suštinske vrednosti koje postuliraju kao konstante, već da je sve podložno neprekidnim promenama, što se, u prvom redu, odnosi na problem identiteta. Na taj način dolazi do resignifikacije – pojave permanentnog menjanja sklonosti, identifikacija, stilova... što vodi većoj fluidnosti identiteta savremenog pojedinca. To, drugim rečima, znači da čovek poseduje izražen osećaj slobode izbora u savremenom dobu, ali i visok stepen nesigurnosti. Pitanje koje, u svakom slučaju, vredi postaviti glasi o kakvoj slobodi je zapravo reč? Neoliberalizam je 80-ih godina XX veka uspostavio kanone ponašanja i delovanja u


skladu sa hiperindividualističkim kodom. Čovek biva prepušten sebi i slobodnom izboru vlastitih strategija u borbi za društveno pozicioniranje, ali unutar unapred uspostavljenih alternativa. Žil Lipovecki će u tome videti začetak kulture personalizma koju karakteriše model istinske slobode pojedinca ispoljavan kroz hiperbolične procese negiranja heteronomnih pravila sistema (Lipovecki, 1987: 82). S druge strane, Kornelijus Kastorijadis (Cornélius Castoriadis) smatra da pojedinac, iako slobodan da podari životu smisao koji god želi, na kraju mu ipak pridaje smisao koji je u opticaju – a to je besmisao beskonačnog uvećanja potrošnje (Kastorijadis, 1999: 48). Na taj način, njegova autonomija de jure prelazi u heteronomiju de facto.

Dejvid Čejni ističe dva savremena empirijska trenda koji povezuju promene u potrošačkoj kulturi s promenama ličnog identiteta. Prvi trend se može definisati kao prelazak sa javnog učešća u kulturnim događanjima na privatno i lično učešće, što je omogućio tehnološki napredak različitih sredstava za dokolicu. Drugi trend se odnosi na fragmentiranost tržišta, što je pojedincu otvorilo mogućnost izbora između različitih alternativa u atmosferi opšte komodifikacije društva. Pojedinac je, kao što tvrdi Lipovecki, sposoban da slobodno bira i kombinuje programirane elemente koje nameće sistem. Pri tom, sam čin nametanja pomenuti autor ne shvata kao čin represije, budući da je kontrola koju sprovodi sistem elastična i vezana za potrošnju koja funkcioniše putem zavođenja. Naime, konzumenti slobodnom voljom usvajaju modu, kao i predmete i obrasce koji su prethodno razrađeni i plasirani od strane specijalizovanih organizacija. Ipak se trebamo zapitati ne radi li se ovde o tome da individualnost u savremenom dobu, na izvestan način, zadobija posredno značenje, kao što tvrdi Daglas Kelner? Naime, dok bi identitet objektivno morao biti povezan sa individualnošću, odnosno sa razvojem jedinstvene ličnosti, u potrošačkom i medijskom društvu koje nastaje nakon Drugog svetskog rata on postaje, u sve većoj meri, povezivan sa modelima stila, imidža, izgleda... koji proističu iz potrošačke kulture, pa je posledica toga posredno zasnivanje individualnosti, odnosno identiteta. Krajnji rezultat navedenog procesa jeste da "reklame, moda, potrošnja, televizija i medijska kultura konstantno destabilizuju identitet, doprinoseći stvaranju još nestabilnijeg, fluidnog, promenljivog i nestalnog identiteta savremenog doba" (Kelner, 2004: 426).

Kornelijus Kastorijadis, međutim, tvrdi da karakter epohe, kako na nivou svakodnevnog života tako i na nivou kulture, nije individualizam, već njegova suprotnost – konformizam, koji je moguć samo pod uslovom da nema čvrstog jezgra identiteta. S druge strane, napominje ovaj autor, sam konformizam, kao dobro uhodani društveni proces, čini da takvo jezgro identiteta ne može ni biti zametnuto budući da se, u savremenom dobu, individualnost sastoji od preuzimanja zbrda-zdola različitih elemenata da bi se "proizvelo" nešto (Kastorijadis, 1999: 105). To "nešto" zapravo predstavlja decentrirani identitet savremenog pojedinca koji postulira unutar opšte postmoderne obeskorenjenosti.


Usled nestabilnosti radnog mesta, čovek više ne uspeva da zasnuje stabilan identitet unutar radne sfere. Prelazak sa jednog na drugo radno mesto, kao i odsustvo rigidnog autoriteta (Kastorijadis navodi novi tip tzv. inercijskog autoriteta), što je posledica prelaska kapitalizma na fleksibilniji oblik organizacije, lišilo je pojedinca čvrste osnove na kojoj bi mogao izgraditi autentičan identitet, suprotstavljajući se pri tom vidljivom autoritetu. Umesto toga, pojedinac se prepustio čarima potrošnje i ličnog hedonizma tražeći u baumanovskim tržnim centrima utočište od obeskorenjenog života. S druge strane, spoljašnjost (telesnost) postaje primarni predmet interesovanja savremenog individuuma. Sopstvo je, prema Gidensovom mišljenju, čisto ljudski način egzistiranja. Glavno svojstvo pojedinca postaje refleksivno nadgledanje, čemu je posebno podvrgnuto telo, što je logično ukoliko damo za pravo konstataciji da sopstvo naprosto mora biti otelovljeno. Postavlja se, međutim, pitanje da li je razvoj kulture masovnog konzumerizma u savremenom dobu doveo do serijskog stvaranja identiteta putem manipulacije spoljašnostima?

Slični modni artefakti, ali i identični načini korišćenja tehničkih (gadžet) pomagala, često stvaraju utisak kako se, prolazeći javnim prostorom, mimoilazimo sa klonovima jedne te iste osobe. Živimo li, dakle, u dobu serijskog proizvođenja identiteta zasnovanih na spoljašnjem izgledu, unutar prividne raznovrsnosti životnih stilova? Bilo kako bilo, čini se da pojedinac danas u sve većoj meri projektuje svoje lično "ja" u različite "maske" spoljašnjosti. To je, u svakom slučaju, dobra polazna osnova za reinterpretaciju, u velikoj meri zaboravljenog, pojma postvarenja, koji još uvek može poslužiti kao sredstvo teorijske analize otuđenja na personalnom nivou ličnosti. Čejni, na primer, primećuje da su danas spoljašnosti bitnije od suštine: izgled, reklamni simboli, javni prostor postaju primarni. Kakav je čovek, ko stoji iza reklame i ko uređuje javni prostor, gotovo da su nebitne činjenice. Spoljašnjost zadobija suštinski značaj s obzirom na to da predstavlja osnovni izvor značenja u savremenom dobu. Posledica je gubitak autorefleksivnosti budući da pojedinac prestaje da traga za vlastitim sopstvom, tj. za onim što se iz Marksove perspektive nazivalo generičkim bićem. Nasuprot tome, pojedinac svoj identitet počinje da izgrađuje prvenstveno na spoljašnostima, izgledu, imidžu, stilu, modi, javnoj prezentaciji...

Čovek je, kao što ističe Kastorijadis, biće koje traži smisao, ali i biće koje ga stvara. Drugim rečima, čovek stvara smisao u zagradi (ali i zagradu smisla). Na personalnom nivou ličnosti nova zagrada smisla je stvorena u savremenom dobu. Sačinjava je sveopšte stanje konformizma (Kastorijadis, 1999: 159-160). Saglasnost sa društvenim sistemom postaje dominantan odraz ličnog koda. Više nije toliko bitno da li će neko, u svakodnevnim interakcijama, oceniti nečiju ličnost pozitivno ili negativno, od čega bi mogao zavisiti nečiji osećaj vlastitog identiteta, već jedino postaje važna ocena imidža. Postvareni konstrukt spoljašnjosti u potpunosti potiskuje generičko biće čoveka. Važno je napomenuti da je identitet bitan izvor smisla za čoveka. Ukoliko se pojedinac nalazi u stanju permanentnog menjanja


identiteta, postavlja se pitanje autentičnosti njegovog sopstva, koje predstavlja objektivno (antropološko) jezgro ličnosti koje se "krije" ispod mnogobrojnih društveno konstruisanih naslaga. Šta se u tom slučaju događa sa smislom (života)?

Kretajući se unutar jednodimenzionalnog, komodifikovanog kruga lišenog dubine, pojedinac postaje otuđen od sebe. Sklanjajući se u razne, bodrijarovski rečeno, tehničke proteze, čovek zapravo beži od sveopšteg besmisla i beznačajnosti svakodnevnice. Ljudska čula bivaju zaposednuta tehnološkim dodacima tako da sopstvo nestaje u fragmentima. Ipak, postavlja se pitanje u kojoj smo zaista meri uvereni u doprinos kompjutera, vokmena, mobilnih telefona ili bodrijarovskih simulakruma (koji, prema mišljenju Žila Lipoveckog, predstavljaju sredstva personalizacije savremenog čoveka) procesu degradiranja neposrednih međuljudskih kontakata ili, pak, procesima njihovog oplemenjivanja? Pomenuti autor smatra da pasionirano korišćenje tehnoloških pomagala predstavlja način čovekovog autarhičnog zatvaranja u sebe. U tom smislu se izolovanost savremenog čoveka može shvatiti kao proizvod kulture hedonizma, odnosno personalizma. Gidens će govoriti o zaštitnoj čauri koju pojedinac plete oko sebe kako bi izgradio ontološku sigurnost u svetu rizika. Međutim, u sistemu "blage" izolacije, kako navodi Lipovecki, javni interesi i vrednosti opadaju tako da jedino ostaje traganje ega za egom i sopstvenim interesom (ekstaza "ličnog" oslobođenja, opsednutost telom), odnosno hiperinvestiranje privatnog i demobilisanje javnog prostora. To znači da se "zaštitna čaura" koja čuva sopstvo od spoljašnjih rizika društva preokreće u autarhičnu okrenutost sebi, što ujedno predstavlja udaljavanje pojedinca od Drugog. Dolazi do svojevrsnog eskapizma pojedinca u više ili manje značajne oblasti privatnih zadovoljstava, što objektivno može voditi gubitku političke moći, kao i pojavi nove vrste čovekovog otuđenja od javne sfere (Tejlor, 2000: 34). Ljudi su zapravo izgubili širu perspektivu percipiranja stvarnosti jer su se usredsredili na svoje individualne živote. Drugim rečima, kao što ističe Čarls Tejlor (Charles Taylor) u knjizi Bolest modernog društva, mračnu stranu individualizma čini upravo fokusiranje pojedinca na sebe, što neminovno vodi ukidanju dubine i širine njegovog životnog diskursa i njegovog odnosa prema drugim ljudima (Tejlor, 2002: 9-10). Izolovanost i zatvaranje pojedinca unutar privatne sfere, prema rečima ovog autora, pojačali su njegovo osećanje usamljenosti.

Tejlor je delimično u pravu kada piše da: "društvo u kojem ljudi završavaju kao individualci 'zatvoreni u sopstvena srca' jeste društvo sa malim brojem onih koji su spremni da se angažuju na poslovima samouprave" (Tejlor, 2002: 14). Tako će ljudi radije ostajati kod kuće i uživati u zadovoljstvima privatnosti, sve dok je vlast sposobna da proizvodi i široko distribuira sredstva kojima se zadovoljstva mogu ostvarivati, nego se prihvatiti bilo kakvog bunta protiv sistema koji vrši promociju hedonizma. Fetišizacija zadovoljstva, prema Kelneru, ne predstavlja ništa drugo do uslovljeni odgovor na određene stimulanse. Zadovoljstvo se uči, te je zbog toga usko vezano za moć i znanje. "Učimo kada treba da se smejemo i šta da odobravamo.


Nasnimljena reagovanja publike u televizijskim i zabavnim emisijama daju nam znak kad treba da se smejemo, u slučaju da to sami nismo shvatili" (Kelner, 2004: 71).

Tejlor govori o fragmentaciji pojedinca u savremenom dobu i njegovoj pasivnosti u smislu političkog neangažovanja. Na taj način, ovaj autor u prvi plan ističe posledice koje izaziva takav vid samootuđenja pojedinca. "Narod" je fragmentiran – samim tim nesposoban da donosi i sprovodi odluke. Fragmentacija nastaje kao posledica smanjenja uzajamnog saosećanja među ljudima kroz pukotine koje su se javile sa propašću demokratske inicijative (čemu je u izvesnom smislu doprinela prevaga instrumentalnog uma koja je uticala na gubitak spontanosti u intersubjektivnoj sferi, a koju je Tejlor okarakterisao kao jednu od tri bolesti savremenog društva).16 Manjak saosećanja među ljudima delimično predstavlja rezultat nedostatka iskustva zajedničkog delovanja ljudi, dok osećaj bespomoćnosti čini da svaki takav pokušaj izgleda kao gubitak vremena unutar civilizacije koja je vreme poistovetila sa novcem. Na taj način, solidarnost biva dezavuisana sveopštim procesom političke fragmentacije, dok se diskurs bratstva iscrpljuje na marginama političke akcije. Čovekov osećaj pripadnosti vlastitoj političkoj zajednici atrofira ili biva preusmeravan na druge socijalne lokalitete. Na taj način, pojedinac gubi politički identitet, što otežava uspešnu mobilizaciju opozicionog delovanja, dok osećaj bespomoćnosti pojačava otuđenost (Tejlor, 2002: 111). Dakle, nije u pitanju to što je rasejana radoznalost postmodernog pojedinca potisnula modernistički pojam ideološke svesti, već je reč o tome da depolitizacija omogućuje postuliranje moći izvan kontrole, što je na određeni način posledica (ali i uzrok) samootuđenja savremenog čoveka. Apatija građana (koja je za Lipoveckog proizvod personalističke "igre"), vodi porastu neodgovorne moći vlasti. Ova "neodgovorna" moć povratno utiče na povećanje osećanja bespomoćnosti stanovništva, što neminovno vodi učvršćivanju osećaja apatije, čime se začarani krug konačno zatvara. Na kraju spirale (iz tokvilovske vizure) pomalja se tzv. meki despotizam koji podrazumeva oblik upravljanja ljudima od strane jedne neizmerne nadgledajuće moći (Tejlor, 2000: 77).

Krajnji rezultat fragmentacije društva, depolitizacije i dejstva instrumentalnog uma, prema Tejlorovom mišljenju, predstavlja otuđenje pojedinca od ispoljavanja autentičnog sopstva. S obzirom da je težište ispunjenja života prebačeno na pojedinca, njegove veze sa okolinom postaju isključivo instrumentalne, što vodi dehumanizaciji društvenih odnosa. Budući da "autentičnost uključuje originalnost, ona zahteva suprotstavljanje konvencijama" (Tejlor, 2002: 64), odnosno nekonformističko ponašanje. Pri tom Tejlor naglašava da smisao konformizma nije u negativnoj slobodi – da čovek radi šta god poželi bez uplitanja vlasti, jer takva ———— 16 Druge dve bolesti, koje navodi Tejlor, odnose se, pre svega, na gubitak moralnih horizonata i slobode

unutar savremenih zapadnih društava.


vrsta nekonformizma, iz gramšijevske vizure, odgovara nekoj vrsti akrobacije, budući da nije teško biti originalan radeći samo suprotno od ostalih – izuzetno je teško razlikovati se od drugih ne praveći pri tom bilo kakve akrobacije. Konformizam u pojednostavljenom smislu označava "društvenost". Pitanje je, međutim, načina na koje čovek može da sačuva sopstvenu autentičnost u savremenom dobu, samim tim i pozitivnu slobodu, koja se, prema Fromovom mišljenju, koreni u spontanoj aktivnosti celokupne integrisane ličnosti. Takva ličnost predstavlja antipod prinudnoj aktivnosti "automata" koji nekritički usvaja obrasce nametnute spolja (From, 1983: 221). Ideja autentičnosti je, dakle, neodvojiva od ideje pozitivne slobode budući da autentičnost podrazumeva autonomno oblikovanje vlastitog života nasuprot bezuslovnom prihvatanju heteronomnih zahteva sistema. Ipak, postavlja se pitanje da li je otuđeni pojedinac kadar da ispravi "sarkastičnu grimasu na novom licu istorije" (Kastels)?

***

Društvo samootuđenih i dehumanizovanih pojedinaca nema snage da probije

zagradu značenja koju, prema Kastorijadisu, karakteriše sveopšte stanje konformizma. Na Zapadu, prema mišljenju ovog autora, postoji društveno imaginarno, koje je u suštini antinomijsko: s jedne strane, sadrži u sebi ideju autonomije, dok, s druge strane, sadrži ideju kapitalizma. Samootuđenje u izvesnom smislu sputava realizaciju autonomije, dok dehumanizacija, s druge strane, afirmiše kapitalističku ideju neograničene ekspanzije materijalnih sredstava, kao i sredstava kontrole (Kastorijadis, 1999: 200). Depolitizacija otuđenog stanovništva, s druge strane, predstavlja uzrok i posledicu krize zapadne demokratije. U pitanju je kriza smisla i značenja fundamentalnih načela zapadne demokratije od kojih posebno treba izdvojiti bazično demokratsko načelo koje je ozbiljno dezavuisano u savremenom postmodernom dobu. To načelo podrazumeva sposobnost sistema za autorefleksivno (samokritično) preispitivanje.


Literatura

Aphonen, Pirkkoliisa (1990): "Signifying the Signs – Simulating Cultural Political Subjectivity in Postmodernity", Acta Sociologica, god. 33, br. 4: 341–357

Bauman, Zigmunt (2005): "Rupa, ništavilo, patnje", REPUBLIKA, br. 227 Bek, Urlih (2001): Rizično društvo, Beograd: Filip Višnjić Bek, Urlih (2003): "Živeti sopstveni život u svetu koji se ubrzano menja: individualizacija,

globalizacija i politika", u: Haton, Vil, Gidens Entoni (ur.): Na ivici: živeti sa globalnim kapitalizmom, Beograd: Plato

Bodrijar, Žan (1998): Savršen zločin, Beograd: Čigoja Čejni, Dejvid (2003): Životni stilovi, Beograd: Clio Debord, Guy (1999): Društvo spektakla, Zagreb: Arkzin Džejmson, Frederik (1995): Postmodernizam u kasnom kapitalizmu, Beograd: KIZ "Art

press" From, Erih (1983): Bekstvo od slobode, Beograd: Nolit Gidens, Entoni (1998): Posledice modernosti, Beograd: Filip Višnjić Haralambos, Michael i Holborn, Martin (2002): Sociologija: teme i perspektive, Zagreb:

Golden marketing Kastels, Manuel (2003): "Informaciona tehnologija i globalni kapitalizam", u: Haton Vil,

Gidens Entoni (ur.): Na ivici: živeti sa globalnim kapitalizmom, Beograd: Plato Kastorijadis, Kornelijus (1999): Uspon beznačajnosti, Čačak; Beograd: Umetničko društvo

Gradac Kelner, Daglas (2004): Medijska kultura, Beograd: Clio Kosik, Karel (1967): Dijalektika konkretnog, Beograd: Prosveta Lipovecki, Žil (1987): Doba praznine, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada Lipovecki, Žil (1992): Carstvo prolaznog, Sremski Karlovci; Novi Sad: Izdavačka

knjižarnica Zorana Stojanovića Lutkehaus, Ludger (1986): "Princip odgovornosti", Marksizam u svetu, god. XIII, br. 67: 49–

64 Moren, Edgar (1979): Duh vremena I i II, Beograd: BIGZ Pečujlić, Miroslav (2002): Globalizacija: dva lika sveta, Beograd: Gutenbergova galaksija Sekulić, Nada (2005): Uticaj poststrukturalizma na paradigmatske promene u savremenoj

antropologiji (doktorska disertacija), Beograd: Filozofski fakultet Senet, Ričard (2003): "Ulica i kancelarija: dva izvora identiteta", u: Haton, Vil, Gidens,

Entoni (ur.): Na ivici: živeti sa globalnim kapitalizmom, Beograd: Plato


Semprini, Andrea (2004): Multikulturalizam, Beograd: Clio Šiva, Vandana (2003): "Svet na ivici", u: Haton, Vil, Gidens, Entoni (ur.): Na ivici: živeti sa

globalnim kapitalizmom, Beograd: Plato Tejlor, Čarls (2002): Bolest modernog doba, Beograd: Čigoja Tejlor, Čarls (2000): Prizivanje građanskog društva, Beograd: Čigoja Touraine, Alain (1998): Postindustrijsko društvo, Beograd: Plato

Documents

dehumanizacija i samootuđenje između potrošačke kulture i