Razbijanje mitova

Deinstitucionalizacija

Master reference drawn 07.05.08

Institucije su segregirajući objekti za boravak dece bez roditeljskog staranja. Segregacija podrazumeva da su ta deca obično izolovana od lokalnih zajednica, čime se prekidaju detetove veze sa biološkim i kulturnim poreklom. U pojedinim slučajevima, radi se o velikim ustanovama u kojima je smešteno na stotinu dece. Ali, veličina nije jedini element koji definiše institucije.

Nisu svi objekti za rezidencijalno zbrinjavanje institucije. To zavisi od vrste okruženja koje pružaju. Institucije su bezlične, nameću strogu rutinu, nedostaje im privrženost i toplina, i ne omogućavaju individualnu brigu i pažnju koja je neophodna da bi dete razvijalo sve svoje potencijale. Deca su obično smeštena na neodređeno vreme i ne ulažu se paralelni napori da se održi kontinuitet odnosa sa biološkim roditeljima ili da se dete reintegriše u porodicu iz koje potiče, ako je to u najboljem interesu deteta. Kognitivni, socijalni i emotivni razvoj deteta može biti jako ugrožen odrastanjem u instituciji – posebno u poređenju sa decom koja odrastaju u porodičnom okruženju1.

Prema međunarodnim standardima2, decu bez roditeljskog staranja trebalo bi smeštati u okruženje koje što više liči na smeštaj u porodici ili u maloj grupi. Sama priroda institucija onemogućava deci da reprodukuju okruženje koje pruža toplinu i sve što je potrebno za razvoj. Ipak, uprkos mnogim dokazima, širom Evrope deca se i dalje smeštaju u objekte rezidencijalnog zbrinjavanja koji su lošeg kvaliteta i segregišući, uključujući i domove za bebe i decu mlađu od tri godine3.

Tokom proteklih decenija, članovi Eurochilda4 su razvili značajan nivo stručnosti u odnosu na mnogobrojne različite aspekte procesa deinstitucionalizacije. Više zemalja je napravilo korake ka započinjanju tranzicije od institucionalnog zbrinjavanja ka zbrinjavanju u porodici ili zbrinjavanju u zajednici, ali potrebno je još mnogo toga uraditi pre nego što institucionalizacija postane prošlost u Evropi5.

1 Videti radni dokument Eurochild “De-institutionalisation and quality alternative care for children in Europe – Lessons learned and the way forward”, oktobar 2012. g.

2 Rezolucija Generalne skupštine UN 64/142, Smernice za alternativne oblike brige o deci, jun 2009.

3 Videti UNICEF, At Home or in a Home? Formal Care and Adoption of Children in Eastern Europe and Central Asia, 2010. g.

4 Eurochild je mreža organizacija i pojedinaca koji rade širom Evrope na unapređenju kvaliteta života dece i mladih. Naš rad se zasniva na načelima koje štiti UN Konvencija o pravima deteta. Imamo 117 punopravnih i 36 pridruženih članova.

5 Komparativni pregled nacionalnih sistema za decu u alternativnim oblicima zbrinjavanja pogledati u Eurochild, Children in Alternative Care – National Surveys – drugo izdanje, 2010. g.

2

Šta se podrazumeva pod institucijama za decu?

Deinstitucionalizacija se ne odnosi samo na zatvaranje institucija. Prvo i najvažnije, ona iziskuje promenu paradigme i drugačije stavove bazirane na pravima deteta i kvalitetu brige. Ovaj proces zahteva sveobuhvatnu transformaciju sistema zaštite dece koja započinje jačanjem svih vrsta usluga podrške porodici i roditeljima kako bi osigurali da je odvajanje deteta od njegove/njene porodice zaista krajnja mera.

Kada je odvajanje očigledno u najboljem interesu deteta, trebalo bi da postoje različite opcije u zavisnosti od situacije i potreba deteta. To može biti zbrinjavanje kod srodnika (zbrinjavanje u porodici, kada se dete smešta kod člana šire porodice ili bliskih prijatelja), zbrinjavanje kod hranitelja, smeštaj nalik porodici, male kućne zajednice, nezavisno stanovanje uz podršku, usvajanje unutar zemlje, itd. Pre nego što zatvorimo institucije, potrebno je uspostaviti kvalitetne alternativne nege sprovodeći proces korak-po-korak. Kad god je moguće, treba uložiti napore da se dete ujedini sa svojom biološkom porodicom, kojoj treba obezbediti kontinuiranu podršku.

Suprotno uobičajenom mišljenju, velika većina dece smeštene u institucije nisu bez roditeljskog staranja, nego imaju jednog ili čak oba roditelja. Često deca nisu čak ni formalno napuštena, nego su ih u dom privremeno smestili roditelji koji se suočavaju sa različitim životnim teškoćama.

Ponekad zaposleni u bolnicama i porodilištima usled svojih predrasuda podstiču roditelje da napuste decu neposredno po rođenju (npr. neudate majke, roditelji adolescenti, roditelji romskog porekla, roditelji dece sa invaliditetom, itd).

3

Ali institucije su potrebne da brinu o deci bez roditeljskog staranja

Šta se podrazumeva pod deinstitucionalizacijom?

Možda je i tačno da većina dece koja žive u institucijama u Evropi nije uskraćena u materijalnom smislu. Širom EU, mnoge zemlje su modernizovale zgrade i profesionalizovale usluge nege. Ali čak ni institucije koje raspolažu najboljim sredstvima nisu zamena za porodično okruženje. Deci su potrebni dugoročni i sigurni odnosi sa odraslima koji se o njima staraju, kao i razumevanje porodičnog života koji podrazumeva kompromis, podelu

odgovornosti i drugo. Na taj način postaju spremniji da to prenesu na vlastitu porodicu kada za to dođe vreme.

Važno je da raspoloživi novac ne koristi za kozmetička unapređenja postojeće infrastrukture, nego za sveobuhvatnu sistemsku reformu finansiranja mera prevencije i alternativa zasnovanih na porodici ili zajednici.

Postoji razlika između prostog zatvaranja institucija i postizanja deinstitucionalizacije. Preuranjeno zatvaranje institucija, bez prethodno razvijenih kvalitetnih alternativa, može biti vrlo opasno po decu i čak dovesti do još ozbiljnijeg kršenja njihovih prava. Odluka o premeštanju deteta iz institucije u novi smeštaj je delikatna tranzicija koja iziskuje pažljivo planiranje i podršku.

Ne postoji jedno rešenje za svu decu u procesu odlučivanja gde će dete biti smešteno. Svako dete ima svoje individualne potrebe i želje, kao i jedinstvenu ličnu priču. Detaljna evaluacija i konsultacije sa svim uključenim akterima (detetom, roditeljima i braćom/sestrama, širom porodicom,

socijalnim radnicima, itd.) predstavlja ključ uspeha. U pojedinim slučajevima, deca se mogu vratiti svojim biološkim roditeljima (reintegracija), dok će u drugim slučajevima živeti sa rođacima ili bliskim prijateljima (smeštaj kod srodnika), u hraniteljskoj porodici ili u smeštaju nalik porodičnom. Hranitelji treba da pohađaju obuku kako bi razumeli potrebe deteta i njegova/njena iskustva iz života u instituciji. Ponekad su pogodna alternativa male domske zajednice ili stanovanje uz podršku, što uvek zavisi od potreba deteta, njegove starosti i okolnosti6. Ipak, uvereni smo da smeštaj zasnovan na porodici treba da bude jedina opcija, barem za bebe i jako malu decu (npr. 0-3)7. Osnovni princip je nastojanje da uvek učinimo ono što je u najboljem interesu deteta.

6 Videti UNICEF, At Home or in a Home? Formal Care and Adoption of Children in Eastern Europe and Central Asia, 2010, str. 19: “sve više jača konsenzus među stručnjacima za zaštitu dece da je smeštaj u manji rezidencijalni smeštaj, u vidu manjih domskih zajednica u okruženju koje nalikuje porodici, i koje se koristi kao privremeno i povremeno kao krajnja mera, ponekad može biti u najboljem interesu deteta. (.) Takođe, može se desiti da je u najboljem interesu nekih adolescenata

da žive samostalno i treba im ponuditi tu opciju, uz obezbeđivanje odgovarajuće podrške”.

7 Videti UNICEF, Call for Action: End placing children under three in institutions, 2011. Potrebno je istaći, da prema UN Komitetu za prava deteta, radna definicija ranog detinjstva obuhvata svu decu mlađu od osam godina. Komitet za prava deteta, Opšti komentar br. 7 – Implementacija prava deteta u ranom detinjstvu, 2005, par. 4

4

Ako zatvorimo institucije, kuda će sva ta deca?

Institucije su se bitno poboljšale poslednjih godina. Zašto ih sada zatvoriti?

Preovlađujući pristup invaliditetu je dugo bio medicinski model: deca sa invaliditetom su tretirana kao pacijenti koji imaju neko oboljenje ili nedostatak koji treba izlečiti, a ne kao osobe koje imaju svoja ljudska prava. Mnoga su smeštana izvan porodice odmah po rođenju i mnogi su proveli ceo život u segregisanom okruženju institucije. Srećom, u poslednjih nekoliko decenija, došlo je do velikih promena i mnoge zemlje su potpisale i ratifikovale konvencije UN koje zahtevaju poštovanje dostojanstva sve dece8. Ipak, deinstitucionalizacija dece sa invaliditetom ili dece sa teškoćama u ponašanju se ponekad doživljava kao nešto zabrinjavajuće ili čak nemoguće.

Iskustvo pokazuje da uz odgovarajuću podršku deca sa invaliditetom mogu u potpunosti uživati svoja prava koja se odnose na život u porodici.

To znači sprečavanje napuštanja dece sa invaliditetom, kroz obezbeđivanje obrazovanja, psihološke/materijalne podrške roditeljima, kao i potrebna oprema i usluge koje će omogućiti život u zajednici (na primer, pomoć u kući, predah nega, dostupni dnevni centri, itd). To takođe implicira pristup alternativama zasnovanim na porodici, kao što je zbrinjavanje kod srodnika ili hranitelja u situacijama kada najbliža porodica nije u mogućnosti da se stara o detetu9.

Prvo i najvažnije, kvalitet života dece treba biti najvažniji i nikad ne bi smeo da ima sekundarni značaj u odnosu na ekonomska razmatranja. Ali čak i ako ostavimo po strani argument ljudskih prava, može se dokazati da je ekonomska isplativost institucija mit. Institucije su jeftinije jer pružaju lošiji kvalitet brige: u zemljama sa dobro opremljenim rezidencijalnim zbrinjavanjem, troškovi će verovatno biti veći ili približni troškovima alternativnog zbrinjavanja u porodici ili zajednici10.

Stvari dodatno komplikuje činjenica da deca koja su odrasla u institucijama često nose tešku stigmu i kao odrasle osobe se suočavaju sa ogromnim izazovima integracije u društvo. Rana intervencija, podrška porodice, reintegracija i kvalitetno alternativno zbrinjavanje mogu pomoći u sprečavanju loših posledica, kao što su prekid školovanja, nezaposlenost, beskućništvo, ovisnosti, asocijalno ponašanje ili kriminal. Dakle, ovakve strukturalne reforme mogu imati pozitivan dugoročni uticaj na decu, javni budžet i društvo u celini.

8 Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta (UNCRC) i Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom (UNCRPD).

9 UNCRPD,čl.23. Vidi takođe UN Komitet o pravima dece sa invaliditetom, opšti komentar br.9: Prava dece sa invaliditetom, 2006. g.

10 Pogledati Radni dokument Eurochilda: “De-institutionalisation and quality alternative care for children in Europe – Lessons learned and the way forward”, oktobar 2012. g.

5

Institucije su jeftinije od porodičnog smeštaja ili smeštaja u zajednici: u vreme krize, treba štedeti javna sredstva…

Šta sa decom sa težim vidovima invaliditeta ili sa decom sa teškoćama u ponašanju?

Studije pokazuju da zbrinjavanje u porodici ili zajednici predstavlja mnogo bolje rešenje za decu od zbrinjavanja u institucijama11. Međutim, jasno je da nijedan sistem nije zaštićen od zanemarivanja ili zloupotrebe. Potrebno je sprovesti sveobuhvatnu procenu podobnosti članova porodice (koji će obezbeđivati negu) pre nego što je dete smešteno kod hranitelja. Kontinuirana kontrola kvaliteta i praćenje su takođe od velikog značaja. Ali važno je napomenuti da plaćanje ne mora uvek ugroziti istinske motive potencijalnih hraniteljskih porodica.

Zaista, u današnjem društvu, većini porodica treba dupli prihod kako bi spojile kraj s krajem. Pružanje doma detetu može biti skupo i za to je potrebno obezbediti nadoknadu. Hranitelji, osim toga, mogu biti posebno obučeni profesionalci – posebno oni koji vode brigu o deci koja su maloletni prestupnici ili imaju izražene probleme u ponašanju.

Da bi osigurali zaštitu najboljih interesa deteta, obuka, podrška i praćenje se moraju odvijati kontinuirano, uključujući i pažljivu procenu situacije čak i kada je dete smešteno u srodničku, a kasnije reintegrisano u biološku porodicu.

Institucije mogu imati važnu ulogu u lokalnoj ekonomiji, posebno kada se nalaze u udaljenim područjima. Važno je raditi sa zaposlenima pre zatvaranja institucija kako bi oni potpuno shvatili promene koje se dešavaju. Kad god je moguće, ovo osoblje je potrebno

prekvalifikovati i prerasporediti u nove oblike ili usluge zbrinjavanja u porodici ili zajednici. Ponekad, upravo oni ljudi koji izgube posao kod zatvaranja institucija kasnije postaju najbolji zaštitnici prava deteta.

Nažalost, ne. Smeštaj deteta izvan biološke porodice je u nekim slučajevima neizbežan. Roditeljima je potrebno pružiti svaki oblik podrške, ali u slučajevima zlostavljanja, zanemarivanja ili izlaganja deteta riziku, neophodno je intervenisati.

U tim slučajevima potrebno je za dete pronaći alternativna rešenja koja će osigurati visoki kvalitet i kontinuitet, uvek uvažavajući njegove/njene potrebe i želje. Smeštaj u instituciju treba izbegavati po svaku cenu.

11 Videti radni dokument Eurochild-a “De-institutionalisation and quality alternative care for children in Europe – Lessons learned and the way forward”, oktobar 2012. g.

6

Da li to znači da su porodice uvek bolje?

A šta ako hranitelji to rade samo zbog novca?

Ako zatvorimo sve institucije, mnogi će ostati bez posla...

Eurochild zagovara proces deinstitucionalizacije u svim evropskim zemljama koje još uvek imaju institucije za zbrinjavanje dece. Za Eurochild, deinstitucionalizacija znači:

A. smanjenje oslanjanja na institucionalno i rezidencijalno zbrinjavanje uz odgovarajuće jačanje sistema zbrinjavanja u porodici i zajednici, kao i jačanje usluga;

B. sprečavanje odvajanja dece od porodice;

C. podrška mladima koji napuštaju smeštaj.

Ako želite da saznate više o našem radu na deinstitucionalizaciji i pravima dece u alternativnom zbrinjavanju, posetite:

www.di-action.eu

Eurochild je mreža organizacija i pojedinaca koji širom Evrope rade na unapređenju kvaliteta života dece i mladih. Eurochild trenutno ima 117 punopravnih i 36 pridruženih članova iz 35 evropskih zemalja.

Naš rad finansijski podržavaju Hope and Homes for Children UK i Program Evropske unije za zapošljavanje i društvenu solidarnost – PROGRESS (2007-2013).

Ovaj dokument je dostavljen grupi mladih ljudi koji imaju iskustva sa alternativnim smeštajem u različitim EU zemljama. Konsultacije sa njima dovele su do nekih izmena u dokumentu, na čemu smo jako zahvalni. Posebnu zahvalnost dugujemo Power4Youth i Jean Anne Kennedy jer su omogućili ovaj proces.

Eurochild: Avenue des Arts, 1-2 - B-1210 Brussels – Belgium T: +32 (0)2 511 70 83 F: +32 (0)2 511 72 98 www.eurochild.org

Kontakt: Michela Costa, Policy Officer T: +32 (0)2 211 05 59 michela.costa@eurochild.org

7

Decembar 2013

Rad Eurochilda na deinstitucionalizaciji

All photos: © Hope and Homes for Children.

Dokument kreirali:

U konsultaciji sa: Uz podršku:Master reference drawn 07.05.08

Eurochild ima podršku Programa Evropske unije za zapošljavanje i društvenu solidarnost – PROGRESS (2007-2013). Više informacija možete pronaći na: http://ec.europa.eu/progress.Ova publikacija je izrađena uz podršku Evropske komisije, ali ne mora izražavati njene stavove.

Ova brošura prevedena je i štampana u Srbiji u sklopu kampanje „Otvaramo vrata za decu Evrope“, kojom koordiniraju Eurochild i Hope and Homes for Children. Finansijsku podršku pružili su Program PROGRESS Evropske komisije, Generalni direktorat za zapošljavanje, socijalna pitanja i inkluziju i OAK Fondacija. Stavovi izraženi u ovoj brošuri ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje Evropske komisije. Koordinator nacionalne kampanje „Otvaramo vrata za decu Evrope“ u Srbiji je Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, a nacionalni partner Mreža organizacija za decu Srbije (MODS)