Izdavač: SAKI KGAZ © Copyright

Urednik: Kristof De Jansen

Lektura: Jelena Dimitrijević i Biljana Stevanić

Korektura: Nataša Radosavljević i Slavica Ristić

Dizajn korica: Ana Mamčak-Varičak

Štampa: Blurb 2012

Dejan Krstić

T R I

Boki i Dači

Dragi moji roditelji,

Vi bar dobro znate da nikada nisam bio neki kockar niti su me karte na bilo koji način privlačile. U poslednje vreme meñutim, često igram preferans. Stalne partnerke su mi dve veoma stroge i ne tako pravične dame. Njihova imena su - Letargija i Nostalgija. Pre nekoliko dana, u kratkoj pauzi izmeñu betla i sansa, moje mesto za stolom, bez pitanja je zauzeo jedan nervozni gospodin za koga su mi kasnije rekli da se zove - Žal za mlados' !

Dok je TROJKA aktivno licitirala adutima moje sudbine, odlučio sam da na kontru odgovorim subkontrom i za sva vremena promenim pravila igre. Danima sam preturao po sećanju, vršio inventar nagomilanih uspomena i vratio se u one dane kada sam bio sve ono što danas nisam - mlad, lep, tršav i pametan.

Sećam se kao da je juče bilo. Godina 1970. Naše prvo porodično letovanje. Na plaži Mogren u Budvi po prvi put sam se okupao u moru i zaključio da je voda zaista slana. Uveče, posle desetak flašica Kokte i Jupija "overio" sam posteljinu! "Upiškio se, ljubi ga majka!" Malo sam se uplašio, još više postideo... Pokušavajući da se nekako opravdam izmislio sam noćnu moru i nebrojena čudovišta koja su me te noći u snu jurila. Vešto ste se pretvarali da mi verujete, pomilovali ste me po kosi i uglas poručili:

- Kad god nešto ružno sanjaš, uzmi papir i olovku i detaljno opiši sve te silne monstrume, duhove i baba roge... Onda zatvori svesku, čvrsto pritisni korice i udari pesnicom TRI puta. Kada ponovo otvoriš svesku, čudovišta će nestati i nemoćno se u slova pretvoriti.

Ovu knjigu posvećujem Vama, u nadi da će korice biti dovoljno jake da jednim pokretom ruke zajedno pokrenemo čaroliju, i sva čudovišta, monstrume i baba roge ovoga sveta pretvorimo u pozitivne junake jedne beskrajne bajke sa srećnim krajem.

Vaš sin Deja

S A D R Ž A J

1. Prolog

2. Trilema

3. Duša

4 Prsti

5. Senka

6. Novine

7. Kafana

8. Nevesta

9. Memotres

10. Reka

11. Požuda

12. Nedelja

13. Reči

14. Lobotomija

15. Glasovi

16. Epilog

PROLOG Kitnjasti ramovi sa jeftinom pozlatom još uvek su zazuzimali centralno mesto na radnom stolu advokata Petra Jankovića. Položaj, raspored i neukus ostali su isti, ali se njihov sadržaj u poslednje vreme izmenio. Sa leve strane nalazila se fotografija Petrovog sina Filipa, dok se zdesna smešila petogodišnja ćerka Sanja. U sredini, umesto omraženog lika bivše žene Dobrile, stajao je sledeći natpis: "Kada uñete u ovu kancelariju, izložite mi svoj problem što jednostavnije, a meni dozvolite da ga zakomplikujem po potrebi". Od razvoda je prošlo više od godinu dana. Deca su mu mnoogo nedostajala, ali se svakodnevni život polako vraćao u normalu. Puno je radio, alkoholom se sladio i uprkos svemu prilično dobro zarañivao. Užurbano je otkucao poslednju tužbu, koju je odmah prosledio sekretarici. "Još da pregledam poštu", pomislio je, "a onda bih mogao da odem u Bel Ami na večeru." Petrovu pažnju iznenada je privukao žuti koverat išaran različitim pečatima. Pažljivo ga je otvorio i najpre izvadio knjigu sa čijeg omota su se kočoperno uzdizala tri prsta, a potom i pismo koje je potpisao njegov školski drug, beogradski advokat Bora Tica. "Otkud Bora?", iznenadio se, "Nismo se videli bar dvadeset godina..." Usne su se lagano širile u osmeh, dok je šapatom čitao pismo druga iz mladosti: „Dragi Pero,

Verovatno te je iznenadilo moje pismo. Znam, prijatelju, godinama ti se nisam javljao, niti za junačko zdravlje pitao. Mučio sam tuñu muku i gledao svoja posla. Pišem ti jer mi je potrebna tvoja pomoć. Znaš kako je to u starom kraju, godine prolaze, mi starimo, ali u duši ostajemo isti. Naš čovek se seti prijatelja ili kada je u nevolji ili kada se napije ili kada ga žena ostavi... Neću mnogo da te gnjavim, imaš ti prečeg posla nego da čitaš moja prenemaganja. Evo o čemu se radi:

Imam novog klijenta, roñeni. Hibridna sorta: bogat, moćan... a glup! Pun je k'o brod, stvarno bi mogli da se ovajdimo. Pazi ovako, ako ga spasemo robije platiće nam po trideset hiljada evra... to ti u dolarima doñe još i više. Pitaš se o kakvoj je mućki reč kada donosi toliku lovu? Ništa posebno, matori, moraćemo da "na’vatamo" jednog pisca i nagovorimo ga da svedoči u našu korist. Nisam siguran kako se zove, pošto verovatno piše pod pseudonimom. Znam samo da je naš čovek, da živi u Americi, tačnije u Arizoni... i da škraba neke knjige. Čudan tip... vidovit, zagonetan... Jedni mi kažu da je špijun, drugi ga porede sa Nostradamusom... Ako mene pitaš, mislim da je to neka teška budaletina!“

Petar je nehajno otvorio fioku, izvadio flašu i duboko uzdahnuo. Dok su penušavi mehurići prskali po obodima čaše, zazvonio je telefon. Nije obraćao pažnju. Otpio je gutljaj konjaka i nastavio sa čitanjem:

"Sve je počelo nedavno kada su se dušmani dokopali te knjige. U jednoj od kratkih priča, izvesni Radiša Jovanović kaže kako planira da skokne do Borče, gde će sa ostalim "grobarima" da razbije neke Kineze. I šta se desilo? Moj klijent se baš tako zove - Radiša Jovanović, jedan je od voña navijača Partizana... i, gle čuda, viñen je u Borči onog istog dana kada su do smrti pretučena dva Kineza. Cela priča se užasno iskomplikovala, a umešala se i kineska ambasada. Potom je angažovan mladi, nadobudni tužilac, koga je nemoguće podmititi. Uz sve to, žutokljuncu su doturili štampanu verziju knjige koju je napisao taj zamlata, pa sada ima i materijalni dokaz. U prvo vreme sam pripremao odbranu i jednostavno ignorisao gluposti. Ubrzo meñutim, javio mi se tužilac iz Haga sa tvrdnjom da je u foajeu hotela Mimoza u Hagu, moj klijent Radiša hladnokrvno i sa predumišljajem ubio amerčkog državljanina Roberta K. Kao jedan od materijalnih dokaza priloženi su snimci zabeleženi hotelskim kamerama i zbirka kratkih priča pod naslovom "Tri" koja je inicirala istragu. Kasnije sam saznao da je tužiočeva svastika školska drugarica tog kretena iz Arizone.

Pero, druže, pomozi ako Boga znaš! Nije samo lova u pitanju. Ovaj Radiša je mnogo zajeban igrač, plašim se ubiće me ovi njegovi grobari. Tvoj drug iz klupe, Bora Tica - Grabljivica Petar je nastavio da ignoriše uporno zapomaganje telefona. Polako je odložio pismo, otvorio knjigu, preskočio naslov i ime autora i radoznalo počeo da čita:

T R I L E M A

TRI malene duguljaste baterije nervozno su se kotrljale na dnu torbe, koju sam vazda o desnom ramenu nosio. Nekima rame za plakanje služi, drugi o njega okače pušku, a kod mene, eto, visi nešto drugo. Veliko je, kožno i od čvrstog materijala sačinjeno. Iskreno, nisam veliki ljubitelj ove nove mode. Ranac, ruksak, backpack... Bože me ‘prosti, k'o slovenački izviñač. U poslednje vreme vidim da frajeri u Evropi tašne nose na jedan drugi, blago feminizirani, fancy način, kao što smo nekada u vojsci kačili gas masku. Kada samo pomislim koliko je ovo moje čudo od torbe teško, pa još ako džakče, daleko bilo, okačim blizu grkljana... Neka, hvala! Bolje staromodan, a živ, nego "mrtav moderan"!

Ubacio sam baterije u moje MP3 sokoćalo, uključio ga pažljivo, a plavičasta svetlost iznenada je zablistala iz mraka. Iz slušalica je brundala sofisticirana džez verzija pesme "Tri metera somota" koju je na savršenom srpskom jeziku pevala Lujza Veronika Čikone. Imaginarni muzički hit uporno je nastavljao mukotrpan, virtuelni hod po vokalno-instumentalnim mukama svog digitalnog okruženja.

Utišao sam muziku i krenuo u nepoznato. Činilo mi se da je prošla čitava večnost, a ja sam sa istog mesta, nesigurnim korakom, još uvek krčio sebi put prema središtu neizvesnosti. Nisam znao gde se nalazim, a još manje kuda sam se uputio.

Kad sam bio mali, učili su nas da su u velikim prašnjavim knjigama pohranjeni odgovori na sva pitanja. Možda je u to vreme ova životna lekcija bila bliska istini. Slažem se, postoje enciklopedije, leksikoni, udžbenici, naučne studije. Mnogi pametni, učeni i knjiški ljudi već vekovima istražuju, proučavaju, eksperimentišu... da bi na kraju, najsrećniji od njih, konačno objavili neka od svojih epohalnih otkrića. Razumem potrebu za naučnom literaturom, ali šta ćemo sa književnošću? Romani, pripovetke, novele... O esejima i da ne govorim! Gnjavaža, mudrovanje, lečenje nagomilanih kompleksa, pametovanje. Kasnije, dokon svet nešto od toga i pročita, sve u nadi da će baš u toj knjizi pronaći štogod novo, zanimljivo i pametno. Naravno, mnogo više je onih kojima ne pada na pamet da se zamaraju i gube vreme prikupljajući intelektualnu prašinu, koja se širi kada pisac mlati praznu slamu. Takvi se, po pravilu, pretvaraju. Uveravaju nas da su knjigu pažljivo pročitali, uz neizbežno foliranje kako im se ista mnogo dopada: "Mislim, znači, dakle... zaista sjajno... Ekstra! Odavno nisam nešto tako pročitao!" - poentiraju. Ovakva prenemaganja sadrže u sebi i malenu dozu

iskrenosti, pošto ti i takvi, tobož’ obožavaoci, u stvarnosti gotovo ništa ne čitaju. Zašto bi onda knjiga, koju upravo hvale, po bilo čemu predstavljala izuzetak?

Nisam sam. Oko mene su u nemom mimohodu lepršale nepoznate siluete. Ko su ti ljudi bez lica? Na čelu kolone užurbano je koračao tajanstveni glavati gospodin. Iz slušalica su me milovali tonovi Šopenovog valcera broj 3. Pogledao sam svog MP3 prijatelja, a tamo 369 pesama, poreñanih abecednim redom. Pod brojem tri fercerao je Džonijev "3 N". Činilo mi se da već satima hodamo u potpuno neodreñenom smeru, bez tačnog odredišta i ikakvog plana. Ljudi oko mene su ćutke gledali u zemlju. Omalena žena tamne kose tiho je pevušila tužnu melodiju. Nepoznati mladić mrzovoljno zapalio cigaretu, posmatrao praznu kutiju, zgužvao je i uz masnu psovku bacio na pod, a onda se naglim pokretom okrenuo prema meni.

- Šta je, glavonja? Šta me gledaš?! - vikao je čovek bez lica - Zašto si krenuo sa nama, kada si uvek protiv nas? 'Ajde, gubi se i da te više nisam video! Je l’ ti jasno?

Poslušno sam napustio kolonu i po ko zna koji put krenuo nekim svojim putem. Nastavio sam da koračam nesigurno, bojažljivo... bez jasnog cilja.

Gotovo niotkuda, kao da je iz zemlje iznikla, ispred mene se najednom stvorila neobična grañevina! U samom centru tajanstvenog zdanja nazirala su se tri velika otvora. Prozor ili vrata? Ulaz ili samo pogled u nepoznato? Nikada nisam pohodio jug Amerike, ali me je zagonetna arhitektonska nakaza neodoljivo podsećala na čuveni granitni spomenik NSP-a, poznat po imenu - Georgia Guidestones. Podigao sam se na prste ne bih li dokučio šta je u pozadini. Možda nam je dojezdila famozna 2012. godina? Da li se ovde svet završava? Iskreno, nisam baš nešto impresioniran. Sa desne strane - tri tajanstvena svoda. Nazirali su se i stari hrastovi, komada tri. Isto toliko klupa. Duž senke u dubokoj hladovini naišao sam na špalir uredno složenih stolica. Na jednoj od njih, visokoj, bez naslona, sedeo je nepoznati muškarac. Prigrnuo je pohabani šinjel na kome su se još uvek jasno videli pojedini segmenti prošlonedeljnog jelovnika. Namestio je pomahnitale pramenove srebrne kose koji su bežali sa temena velike, četvrtaste glave. Iz desnog džepa suknenih pantalona nehajno je izvadio upaljač i debelim, kao kvasac naraslim prstima, pripalio cigaretu. Povukao je nekoliko kratkih dimova i odlučnim glasom zagrmeo autoritativno:

- Produži dalje, pisac! Tvoj svet je tamo, daleko. Ti nas ne razumeš, mi tebe ne volimo! Idi svojim putem i neka te ñavo nosi!

Osetio sam kako mi se lice grči, a oči pune suzama.

Tišina ne potraja dugo. Najpre sam začuo zujanje u ušima, a potom se cerebralnim korteksom razlila nepodnošljiva buka. Nešto nalik dosadnom zapomaganju sirene ili automobilskog alarma. Zatvorio sam oči, poklopio uši, isključio svest. Pokušao sam da dozovem pomoć! Bez uspeha... Nazire li se kraj ovom užasu?

Mozgovni neuroni su iznenada registrovali nepoznati ženski glas, koji se mahnitom brzinom širio mentalnim prostorom. Iza prvog vaskularnog ćoška, isti glas je otpočeo lagano milovanje nervnih ćelija, koje se ubrzo pretvorilo u nekontrolisano nadraživanje moždanih vijuga. Maženje se postepeno pretvaralo u mentalno silovanje. Književna muza ili glas razuma? Umesto odgovora, imaginarna dama se i dalje trudila da mi što preciznije spočituje osnovne elemente svoje literarne percepcije:

- Uh, što će to tvoje pisanije da se čita! Knjiga će ti biti popularna k'o svinjska kolenica u Tel Avivu. Bestseler, ja kad ti kažem. Čista metafizička onanija! Ljudi, bre, više ne čitaju ni Mir-Jam, a kamoli tvoja isprazna naglabanja i flertovanje sa neorealizmom. Čemu pisati knjigu koju niko ne čita? To ti je kao da praviš tortu za dijabetičare ili kastriranog nudiš vijagrom. Gubiš vreme, prijatelju! Zar nije bolje da izvedeš ženu u bioskop, familiju na ručak? Prošetaj malo! I to je zdravije nego da se literarno iživljavaš nad tom jadnom tastaturom. Maloletna je, mogao bi i da odgovaraš!

Priznajem, nisam očekivao ovako bizarnu avanturu. Ustvari, ničemu se konkretno nisam ni nadao. Na kraju, kome normalnom bi na pamet palo da se priprema za putovanje, kada ne zna ni gde, ni s kim, a boga mi, ni zašto putuje?! Umesto muzike, iz slušalica je i dalje dopirala pištava buka u vidu maznog glasića nepoznate književne kritičarke:

- Mnogo je poštenije raditi na benzinskoj pumpi, nego izigravati nekog vajnog pisca koga niko ne čita.

Trudio sam se da je ignorišem, ali ne ide. Teško je uteći ženskoj magiji. Usmerio sam pažnju prema stoletnim hrastovima, posmatrao lišće, brojao grančice... Prisećao sam se babinih bajalica i šaputao ih u transu.

Tajanstveni glas je najzad potpuno utihnuo. Osećao sam se umorno, izmoždeno... Nanovo sam usmerio pogled prema starom hrastu. Podnožje stoletnog stabla bilo je presvučeno zelenkastom mahovinom koja je, poput čoje, milovala potpuno otupele prste, kojima baš ovog časa žustro dobujem po tastaturi, kreirajući estetske norme vlastitog literarnog koda. Književnost u pokušaju, remek-delo iz nehata... ili čisto gubljenje vremena? Mahovina se, poput mekane zelene ešarpe, zavodljivo uvijala oko posmrtnih ostataka obližnjeg drveta. Taj prastari panj me je neodoljivo podsećao na ostatke ljudskog vrata, sa koga je, još ko zna kada, odrubljena nečija glava. Zakržljale končaste vijuge po kojima se procenjivala starost drveta, tužno su žalile za nekim davnim i veselim vremenima. Godovi na mrtvom drvetu?! Osetio sam nesvesticu. Vertigo je lukavo vrebao iz prikrajka. Koncentrični krugovi sa stabla strpljivo su krčili sebi put prema moždanoj masi, pojačavajući vrtlog u centru pomračene svesti.

Nekoliko trenutaka kasnije, poljana se pretvorila u čekaonicu, hrast u zidove lekarske ordinacije, od mahovine je postao zeleni tepih, dok su samo

stolice ostale iste. Osvrnem se oko sebe. Više me, zaista, ništa ne može iznenaditi. Stariji gospodin, zgužvanog lica, poveravao je tajnu svom vršnjaku:

- Ustajem svaki čas, roñeni. Parnim satima se družim sa Mokranjcem, a neparnim utišavam monsune u digestivnom traktu. Ako ćemo pošteno, i sama reč prostata deluje sablasno i asocira na prostotu. Žena mi predlaže da prenesem krevet u kupatilo, kako bi bar ona mogla da spava.

Iracionalna filmska traka kretala se vratolomnom brzinom, dok su rezovi postajali sve kraći. U sledećoj sceni, prsata bolničarka mi je merila pritisak. Dok sam joj kradomice odmeravao malenu guzu, veličine dva Aspirina, pojavio se i doktor ðepeto.

- Doktore, šta se to dogaña sa mnom? - upitah očajno - Osećam se čudno!

- Uznemiruju te noćne polucije i boli te glava? - uzvratio je vragolasto liječnik.

- Ne, doktore, to je onaj profesor iz Džonijeve pesme... Mene zeza nešto drugo. Muči me trilema!

- Koliko je meni poznato - poentirao je doca - a znam te, na žalost, veoma dugo, to je kod tebe prijatelju hroničan poremećaj. Što se bore misli tvoje?

- Razmišljam nešto... Iako mi je dobro poznato da razmišljanje nije zdravo... Troumim se, naime, da li da izdam zemlju, da osnujem partiju ili da jednostavno, onako po srpski, iz inata i iz čistog mira - napišem knjigu?

- Počni da pišeš! - uzvrati Dr. ðepeto - Za sada je to nekako najmanje opasno, kako za tebe, tako i za okolinu. Doñi na kontrolu čim završiš prve tri priče!

Sa same ivice ponora zakoračio sam u nepoznato. Prvi korak je napravljen i sada hrabro visim iznad provalije. Znači li to da terapija daje prve rezultate? Ne znam, dragi čitaoče. Na tebi je da presudiš. Ne bilo ti zapoveñeno, okreni list, presavij stranicu i pročitaj sledeću priču! Valja mi na kontrolu ići, a doktor je strašno tvrdoglav čovek. Ima dobru dušu, ali tešku narav.

D U Š A

Novi list, druga priča, ista lokacija... Na izlazu iz ordinacije naleteo sam na sestru koja mi je samo nekoliko munuta ranije nežno merila pritisak i na uvid izdašno nudila neskrivene čari svoje anatomije. Ljubazno sam klimnuo glavom dok su se moždanom košnicom nestašno rojile grešne misli. Dobro uvežbani osmeh crnokose lepotice neuspešno je prikrivao zabrinutost na njenom licu. Odlučno je zatvorila vrata dok su velike, čvrsto utegnute grudi poslušno sledile ritam njenih koraka. "Doktore, stvarno mi je žao! Znam da je velika gužva ali ću morati da izañem na par sati. Moja sestra iz Filadelfije stiže danas u Arizonu TRI dana pre nego što je bilo planirano. Slučajno sam pozvala avionsku kompaniju pošto mi se gospoñica danima nije javljala... Ne znam šta ću s njom? Izvinite, mnogo sam ljuta na to razmaženo derište... Avion stiže za manje od dva sata, a nema ko da je pokupi sa aerodroma!", zaključila je sestra zadihano. Ostavio sam medicinske radnike da sami rešavaju tekuće probleme dok sam se laganim koracima približavao malenom, okruglom prozoru iza koga je sedeo Gile, šalterski službenik i moj dragi prijatelj.

- Sačekaj desetak minuta, zamolio me je tiho, treba da overim gomilu uputa, a ni recepte još nisam zaveo... Užasna gužva, kao da su svi rešili da se baš danas razbole. By the way, super ti je majica!

Zahvalio sam se na komplimentu, još jednom klimnuo glavom i nastavio da hodam krivudavom stazom literarnog izlečenja. Otvorio sam vrata čekaonice i nerado zakoračio u prostoriju prepunu bolesnih ljudi. Tražeći svoje mesto pod suncem ugledao sam slobodnu stolicu koja je stidljivo provirivala ispod negovane krošnje ukrasne biljke egzotičnog porekla. Bio je to "Ficus bengalensis" iz familije moraceae. Sakriven iza guste mreže fikusovog lišća osmatrao sam okolinu i pažljivo analizirao nestrpljenje na licima pacijenata. Bili su zabrinuti, napeti, kao da ih u najskorije vreme očekuje streljanje, a ne topla, nežna i optimizmom prožeta reč doktora ðepeta. Dedica u sivom džemperu hitro je poskakivao žaleći se na hemoroide, dok je bucmasti muškarac uporno gladio veliki zlatni medaljon koji se nestašno kostrešio iz gustog ljubavnog tepiha. Pažnju čekača iznenada je privukla atraktivna, elegantno razgolićena plavuša. Zavodljivo je ušetala u ambulantu ne skrivajući iznenañenje zbog gužve u čekaonici. Nije mogla da poveruje svojim očima... a ni ostalim čulima: "Ali

zaboga, pa ja nisam bolesna", negodovala je. "Došla sam samo zbog recepta... Ponestalo mi pilula... ma one male žute sa cvetićima na kutiji... da, da, baš te protiv trudnoće!", poentirala je samouvereno. Prisutni su na trenutak zaćutali, a potom je počelo komešanje, gurkanje i pritajeno smejuljenje. Iz ćoška čekaonice ubrzo se oglasio korpulentni brka: "Pogrešnog si doktora izabrala sestro. Priča se da dole u Mesi ima neki mnogo duševan lekar kod koga se za tu vrstu lekova ne čeka red. Prepiše ti pilule bez problema, ali mora lično da proveri kako deluju!" Gromoglasan smeh ispunio je ordinaciju, a pacijenti su nakratko zaboravili svoje psihoze, neuroze i nagomilano nestrpljenje. Stid i sram naizmenično su prekrivali plavušino lice, dok su joj se oči punile suzama... Još jednom se okrenula i žurno napustila ordinaciju.

Tokom višedecenijskog krstarenja uzburkanim stazama besmisla, često sam bio u prilici da se upoznam sa različitim vrstama nestrpljenja. U prodavnici, pošti, na benzinskoj pumpi, auto-putu... Ljudi su razdraženi, besni, nervozni... ponašaju se kao da im rastu umnjaci. Teško im je da sačekaju svoj red. Očigledno da im je svaki sekund zlata vredan. Uvek sam se pitao kud žuri taj svet? Samo dok čekaju u redu, oni naprasno postaju vredni, radni, ambiciozni... Umesto slatke dokolice, najednom su obuzeti imaginarnim žalom za trenucima koji su baš u tom redu zauvek nestali. Poput svog mnogo poznatijeg literarnog sapatnika, Marsela Prusta, nestrpljivi mislilac iz reda kreće u potragu za izgubljenim vremenom. Ispunjen narcisoidnošću i nebrojenim kompleksima više vrednosti, filozof napokon shvata kako je upravo prolaznost glavni uzrok nedaća u njegovom ispraznom životu. Samo kada ne bi morao da gubi vreme u čekaonici lekarske ordinacije ili pred kasom u lokalnoj samoposluzi, “čekač” bi svoje znanje i umeće stavio u službu opšteg dobra i, onako iz zezanja, veoma brzo pronašao univerzalni lek protiv raka, side i ljudske gluposti. Oni drugi, kojima je praksa draža od teorije, a akcija važnija od mlaćenja prazne slame, dopremali bi hranu gladnoj deci Afrike, dok bi izmeñu dve misije i jedni i drugi, sa osmehom na licu, pohodili Zavod za dobrovoljno davanje krvi... Nažalost, životne aktivnosti koje ispunjavaju moju svakodnevicu nisu ni izbliza tako značajne, korisne i uzbudljive, pa mi čekanje ne predstavlja preterano veliki problem. Sve se mnogo lakše podnosi uz književna dela dokonih skribomana koji se već vekovima trude da nam prekrate muku i izleče dosadu. Sredinom devedesetih trenirao sam živce i negovao strpljenje u beskrajnim redovima za mleko, ulje, šećer, benzin i kamate na deviznu štednju koju je kasnije, zajedno sa glavnicom, prisvojio šarmantni gospodin iz Paraćina uz obećanje: "Ću vi gi vrnem kad gi obrnem!"

Nepodnošljivu teskobu sećanja prekinuo je strpljivi glas marljivog Gileta:

- Ovo ti je uput za labaratoriju... Ili kako to u zavičaju poetično kažu - velika lista. Sve po redu: vañenje krvi, šoranje u flašicu, šećer, holesterol, vitamin

D, prostata... a za koju godinu čeka te i kolonoskopija. Stari se prijatelju, šta da ti kažem... Nego, doktor je prepisao i jedan recept koji mi uopšte nije jasan. Evo pogledaj - pružio mi je papir neodlučno - piše: književna terapija, tri puta dnevno posle jela. Kontrola po okončanju treće priče.

Za razliku od Gileta, meni je sve bilo savršeno jasno: i uput, i recepti, i tužna činjenica da je životna klackalica počela da preteže na onu stranu gde su posete lekaru puno važnije od kafanskih vizita, a medicinski saveti mnogo češći od švalerskih reminiscencija.

U čekaonicu je iznenada banuo ðepeto. Na licima prisutnih nestrpljenje je odmah ustupilo mesto strahopoštovanju. Namćorasto napućena usta pacijenata najednom su se razvukla u široki osmeh. Ljubazno su ga pozdravljali i nervozno gužvali oznojene dlanove. Doktor se vešto probijao kroz špalir iznenañenih pacijenata, grabeći prema šalteru kraj koga smo ga čekali Gile i ja.

- Ej, pisac, dobro je da si još tu - obratio mi se ðepeto sa olakšanjem - hitno mi je potrebna tvoja pomoć. Možeš li da skokneš do aerodroma da pokupiš Vajdinu sestru Lidiju? Avion iz Filadelfije stiže tačno u TRI... Imaš malo više od sat vremena.

- Nema problema, doktore - odgovorio sam kao iz topa - biće mi velika čast i osobito zadovoljstvo. Samo se pitam, kako se ne plašite da nepoznatoj mladoj dami odredite vozača kome ste upravo prepisali mentalno-književnu terapiju?

- U redu, filozofe - narogušio se doca - kao prvo, Lidiju poznajem već godinama, a osim toga, mnogo me, brate, na tebe podseća. I ona i ti ste onako... malo na svoju ruku... k'o da ste udareni mokrom čarapom! Ne, stvarno, ko bi normalan nosio takvu majicu?! I to u tvojim godinama - poentirao je.

- Drago mi je da vam se sviña maja… Uzgred - nadovezao sam se zamišljeno - zar se naša medicinska sestra ne zove Vida?

- Što si ti postao zakeralo, čudo jedno! Roditelji su joj dali ime po nekoj baba Vidi iz sela Duša kod Gornjeg Vakufa, ali su još u školi svi počeli da je zovu Vajda, pa je tako i ostalo.

- Kao onaj poljski režiser Andžej - pametovao sam učeno.

- Ili Noletov trener Marjan - dodao je Gile.

- E, jadna li je ta baba Vida, kad su je ovako prekrstili - zaključio je dekica sa hemoroidima.

Desetak minuta kasnije jezdio sam auto putem, forsirajući južni koridor omiljenog mi AZ 51. Sa radija je svetlela dobro poznata frekvencija NPR 91.5 KJZZ. Neki pametni i rečiti ljudi oštrili su intelektualna koplja raspravljajući o velikim, večnim i nikada razjašnjenim temama: Da li zaista "neko to od gore vidi sve"? Šta je starije: koka ili jaje? Naslućuje li se svetlo na kraju tunela kada "dežurni" ugasi sijalicu za sva vremena? Dok sam preticao crvenu Hondu, iz zvučnika se oglasio dubok muški glas koji je krasio jak britanski akcenat: "Pristalice kreacionizma nam detaljno, precizno i veoma sugestivno opisuju proces stvaranja sveta. U isto vreme, nijedna religija još uvek nije uspela da kratko, jasno i bez velikog mistifikovanja objasni osnovne postulate vlastitog učenja. I hrišćanstvo i budizam i islam, a bogami i ostale konfesije, duguju nam odgovore na ključna pitanja. Na primer, postoji li život posle smrti? Gde se nalaze vrata raja? Kuda nas vodi kapija pakla? Šta je to duša i na koji način se seli na onaj svet? Dugo sam razmišljao o navedenim temama i konačno zaključio da taj famozni sudnji dan u punoj meri podseća na dobro poznati detalj iz naše svakodnevice. Svakome se, verovatno, bar jednom dogodilo da vas tokom lude žurke neko potapše po ramenu i kaže da je zabava završena. Ili, još gore, da se žurka i dalje nastavlja - ali ovoga puta bez vas! Ovako, otprilike, glasi ateistički odgovor na sudbonosno pitanje - kako izgleda smrt? Religiozni žreci, s druge strane, mnogo su maštovitiji, a ne manjka im ni optimizma. U njihovoj verziji, posle tapšanja po ramenu isti tip vam kaže da će žurka trajati večno, ali da vam nije dozvoljeno da je ikada napustite. “Gazda” je rešio da zauvek ostanete na zabavi, a vaša jedina obaveza je da se sve vreme ludo provodite!" Dopala mi se metafora duhovitog Britanca, a opet, kao nepopravljivi agnostik, nikako ne kapiram beskrajne podele, svañe i polemike oko škakljivih tema na koje još niko nije uspeo da pronañe jednako logičan i višeslojan odgovor. Priča koju u modifikovanim verzijama furaju sve vodeće religije veoma je lepa, poučna, idilična, pitka… ali i previše jednostavna da bi se objasnila suština komplikovanog univerzuma. Argument koji teisti vekovima nepokolebljivo brane dosta je klimav, prilično labav i nadasve "žedan", pošto jednostavno ne pije vodu. Ateisti, s druge strane, mnogo su manje tolerantni, ideološki isključivi i ekstremno istrajni u svojoj "neveri". Savršeno im je jasno protiv čega se bore, ali nisu baš potpuno sigurni za šta se zalažu. Na pitanje kako izgleda njihovo viñenje postanka sveta ili koja je to suvisla alternativa drevnim teorijama verskih učenja, kao ključni argument ateisti nude arogantnu poštapalicu - pa to je bar jasno! To što je njima "jasno" sadržano je u Darvinovoj teoriji evolucije, koja nudi jednako nejasan odgovor kao i Biblija, Kuran, Tora, Sutras... Rečenica "pa to je bar jasno" predstavlja nadmenu tiradu impotentnih mudraca, kojima je mnogo lakše da tuñi rad, muku i istraživanje olako proglase apsolutnom istinom. Besmisleno je osporavati naučnu metodologiju, zakonitosti i teorije koje su u praksi dokazane. Darvinova teorija, meñutim, daleko je od empirijske potvrde i u punoj meri podseća na dostignuća do kojih dolaze mnoge kvazi-nauke, meñu kojima istorija predstavlja "najsvetliji" primer. Milo zvuči, sto dukata vredi i ima

samo jednu manu - nemoguće je dokazati. Ono što religijski koncept čini privlačnim jeste dobra priča. Ko zna, možda su moji verujući prijatelji u pravu kada kažu da sam ja ipak više "biblijski" tj. knjiški čovek, jer mi je draža izmišljena priča nego nedokazana teorema.

Približavao sam se zgradi terminala TRI. Šarena rampa se iznenada podigla otvarajući dveri aerodromskog parkinga. Istog trenutka iz zvučnika se začuo prijatan ženski glas. Pojačao sam radio i pažljivo slušao nastavak polemike. Elokventna dama smireno je iznosila svoje argumente: "Vera je nešto lično, intimno, a svako od nas je slobodan da sam definiše suštinu svog duhovnog identiteta, da imenuje autoritet kome se divi i božanstvo kome se moli. Svete knjige predstavljaju jednostavno uputstvo za izgradnju idealnog sveta. Ljubav, razumevanje, požrtvovanost, dobrota, poštenje, humanizam... savršene su kockice u duhovnom mozaiku iscrtanom po meri čoveka. Ne postoji religija koja sugeriše zlo. Ljubi bližnjeg svog - kliču složno svi i dodaju – “Ne budi osvetljiv, i ne nosi srdnju na sinove naroda svog; nego ljubi bližnjeg svog kao sebe samog” (Knjiga Levitska, 19:18). Pa onda: "Ljubi brata svojega kao dušu svoju. Čuvaj ga kao oko u glavi.“ (Evanñelje po Tomi, izreka 2.) I najzad: "Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone!” (Evanñelje po Mateju, glava 5:43-44). Ako neko u ovome vidi makar i mrvicu zla, iskreno bih volela da čujem smisleno objašnjenje", zaključila je govornica.

Eh, da sam poneo sveščicu, pa da nešto od ovog mudrovanja i pribeležim, moglo bi da posluži kao materijal za knjigu... Mislim, gre’ota je da se baci! Tako je malo ljudi sa kojima mogu da se složim kada su u pitanju takozvane velike, egzistencijalne teme? Kako vreme prolazi, sve mi se više čini da je problem ipak u meni! Naime, teško mi je da budem isključiv ako nisam u stanju da ponudim odgovor na postavljeno pitanje. Voleo bih da poverujem u bajkoliki simbolizam religioznih učenja, ali mi svakodnevica sugeriše da u pomoć ipak pozovem logiku, realnost, zdrav razum... Neuverljiva mi je ta idilična priča kao šlagvort za neizbežno pitanje - zašto se dobro dobrim ne vraća? Kako Bog dozvoljava ratove, zločine, prirodne nepogode? Razumem da kažnjava nevernike, ali zašto to isto čini onima koji poslušno slede religijska pravila i verske kanone?

Dok sam tražio slobodno mesto na parkingu, do pameti mi se dokotrljao jedan maleni detalj o kome, zanesen esencijalnim premisama egzistencijalizma, do tada uopšte nisam razmišljao. Pitao sam se kako ću prepoznati Lidiju kada je nikada u životu nisam video? Razmišljao sam da pozovem ordinaciju, možda Vida u mobilnom telefonu ima fotografiju voljene sestrice? A opet, znam da bi mi ðepeto mozak popio... Zezao bi me dok sam živ! Nema mi druge nego da se uzdam u svoju intuiciju. Kupio sam “Wall Street Journal” i pronašao slobodno

mesto u čekaonici. Avion iz Filadelfije je kasnio nešto više od pola sata, pa sam imao dovoljno vremena da prelistam štampu. Nehajno sam raširio novine i ugledao zanimljiv članak:

"Ljudi me stalno pitaju zašto ne verujem u Boga i ja uvek pokušavam da im dam prihvatljiv i razložan odgovor. To obično bude dug, neprijatan i besmislen razgovor... Arogancija je česta optužba protiv ateista, pošto ne prihvatamo veru, a verujemo u nauku. Nauka traga za istinom. Ona ne diskriminiše. Kakav god bio ishod, nauka teži da istraži stvari. Nauka je smerna. Zna ono što zna i zna šta ne zna. Svoje zaključke i stanovišta zasniva na dokazima koji se stalno obnavljaju i nadograñuju. Ne vreña se kada na videlo izbiju nove činjenice. Ona raširenih ruku prima svako znanje. Ne poštuje srednjevekovne običaje samo zato što su tradicija... Ja ne tvrdim da ne postoji vera. Znam da postoji. Prepoznajem je svuda oko mene. Ali, to što u nešto verujete, ne čini ga stvarnim. To što se nadate da je nešto istina, ne čini ga istinom. Postojanje boga nije subjektivno. On ili postoji ili ne postoji. To nije stvar mišljenja. Možete imati svoje mišljenje. Ali ne možete imati svoje činjenice... Kao ateista, ne vidim ništa „loše“ u verovanju u boga. Ne verujem da bog postoji, ali vera u njega nikome ne škodi. Da, bilo bi bolje kada, na primer, ne biste ubijali ljude koji veruju u drugog boga. Ili kada ne biste kamenovali do smrti nekoga samo zato što u vašim pravilima piše da je njihova seksualnost nemoralna. Čudno je da neko veruje da bi najmoćnija sveznajuća sila, odgovorna za sve što se dešava, takoñe želela da sudi i kažnjava ljude zbog onoga što jesu. A najgore od svega je biti ateista. Prve četiri Božije zapovesti to jasno pokazuju. Postoji Bog, ja sam taj Bog, niko drugi nije, ti nisi dobar koliko i ja i nemoj to da zaboraviš. “Nemoj nikoga da ubiješ” se ne pominje do broja 6. „Ne čini drugima ono što ne želiš da tebi čine“ je dobar opšti princip ponašanja. Opraštanje je verovatno jedna od najvećih vrlina koje postoje. Ali ona je baš to – vrlina. Ne isključivo hrišćanska vrlina. Niko nije vlasnik prava na dobrotu. Ja sam dobar, samo ne verujem da ću za to biti nagrañen odlaskom u raj. Moja nagrada je sada i ovde. Ona je u tome što znam da se trudim da činim ispravne stvari. Da sam živeo dobar život. Tu je vera skrenula sa pravog puta, kada je postala batina. „Uradi ovo ili ćeš goreti u paklu.“Nećete goreti u paklu. Ali ipak budite dobri."

Na istočnom zidu nalazila se ogromna tabla sa koje su svetlucali različiti simboli, brojke i slova. Spustio sam novine, podigao pogled i istog momenta ugledao dugo čekanu informaciju: Delta Flight 1494 from Philadelphia - landed. Putnici iz Filadelfije užurbano su pristizali na terminal TRI Skaj Harbur aerodroma. Prva klasa napred, ostali za njima. Posmatrao sam vesele dame i nervozne gospoñice, pokušavajući da dokučim koja je meñu njima Lidija. Kao u inat, ogromnu većinu činile su devojke njenih godina. Propinjao sam se na prste, izvirivao, pomerao se levo, desno, žmirkao, a onda me je, iznenada, prenuo ženski glas:

- Ej, Srbine, ujaaa... ovde sam... da, ja sam ta Lidija! Sigurno te poslala moja Vida da me sačekaš, a ja baš htela da je iznenadim...

- Ali, ovaj... mislim... kako...? - mucao sam nevešto.

- Kako sam znala da si Srbenda? Šesto čulo i natprirodne moći... Pa na majici ti piše: "Nisam ginekolog al' rado bih pogledao". Možda nije prikladno za čoveka u tvojim godinama, ali je, bez sumnje, duhovito. Nego, hajdemo do najbližeg kafića, užasno mi je pao pritisak... Nisam pila kafu još od jutros.

Bilo mi je jako neprijatno. Majicu sam tog jutra obukao da bih se našalio sa ðepetom, ali sam na to potpuno zaboravio. Plava slova na beloj pozadini i rumenilo na mom licu tvorili su trobojnu dugu beskrajne blamaže. Brzo smo pronašli Starbaks, naručili kafe i smestili se za malenim stolom pored šanka. Lidija je verbalnom kičicom vešto slikala portret života svog. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirala je pre roka i odmah krenula preko okeana. U Americi živi već šest godina. Uspešno privodi kraju doktorske studije Psihologije na "University of Pennsylvania" u Filadelfiji. Radi kao asistent na fakultetu, objavljuje stručne radove, kad zagusti malo konobariše… Sve u svemu živi svoj život, ni od koga ne zavisi... i lepo joj je! Razgovarali smo nepunih pola sata, a meni se činilo kao da se godinama poznajemo. Ubrzo sam shvatio i zašto. Lidija je inače objavila dva romana i tri zbirke pesama, dok zgode iz svoje svakodnevice redovno beleži na blogu "Slobodna Reka – Lanagram". . . „Blog, naravno! Kako se toga ranije nisam setio?” Do pojave Fejsbuka blogeri su uživali kultni status meñu internet dokoličarima, a mnogi su nas zvali "virtuelnom sektom dokonih filozofa". Lidija i ja smo dugo blogovali, razmenjivali tekstove, komentare, ali nismo želeli da komunikaciju proširujemo... U poslednje vreme, retko sam skitao blogerskim sokacima, pa je i web adresa SlobodnaRekaLanagram.com lagano počela da bledi. Zahvaljujući simptomima literarne groznice, mom dobrom doktoru i njegovoj jebozovnoj saradnici, prijateljstvo je obnovljeno. Lidija je zaneseno pripovedala o prijateljima iz književnog kluba u Filadelfiji, o projektu na kome trenutno radi, o pudlici Snuki koja joj već nedostaje... a kada je došlo vreme da najzad i ja prozborim koju, detaljno sam opisao neočekivani sled uredno složenih dogañaja... Preskočio sam reminiscencije na anatomske blagodeti Lidijine sestre i odmah počeo da objašnjavam detalje književne terapije, koja je očigledno počela da daje prve rezultate. Uzgred sam pomenuo da sve ozbiljnije razmišljam i o knjzi... najverovatnije zbirka kratkih priča.

- Sjajna ideja! Samo ćeš ovoga puta, za promenu, morati da budeš pametan i disciplinovan, posavetovala me je blog prijateljica i nastavila - tebi stvarno leži kratka forma. Sedi, ćuti i piši. Gledaj samo napred, nemoj puno da mudruješ, ništa ne ispravljaj, ispričaj priču, a posle ćeš lako da se vratiš, popraviš,

doteraš... Najvažnije je da pišeš onako kako sam osećaš. Ne razmišljaj puno o publici, jer ako je priča dobra uvek ćeš pronaći pravog čitaoca, a za one druge baš te briga. Mnogo je knjiga, još više pisaca, a premalo ljubitelja dobre književnosti. Na našem lepom i ludom Balkanu svi su, kao fol, nešto mnogo zauzeti. Jedni rade, drugi lezilebuju, treći kukaju, znaš ono u fazonu "radio bih ja kada bi mi država našla posao u struci!"... a svi zajedno gledaju TV nebuloze, proseravaju se po forumima i iživljavaju po internet portalima. Ko će pored svega toga još i knjigama da se bavi. Priznajem da sam se prilično iznenadila shvativši da Ameri jako puno čitaju i da su takozvani “non-fiction” sadržaji (hronike, biografije, memoari, putopisi, naučni eseji...) za nijansu popularniji od književne proze. Bilo bi neskromno očekivati da će običan čovek dobrovoljno posegnuti za hrpom ukoričenog papira po kome smo mi nešto mudrovali. Ja zato pišem za svoju dušu i ništa od toga ne očekujem…

- A posle, ako te se sete za Dan bezbednosti, sete... - prekinuo sam je.

- Upravo tako, nastavila je, možda zvuči malo blesavo, a opet, kako znaš da kroz sto godina tvoje priče neće biti nanovo otkrivene i iščitane na sasvim drugi način? Zašto moji romani jednoga dana ne bi postali popularni? Internet je moćna stvar, sve što je napisano zauvek ostaje. Seti se svoje prve knjige. Godinama si stvarao, mučio se, mozgao... pisao, brisao i uzdisao. Kada je najzad sve bilo gotovo, poželeo si da radost podeliš sa prijateljima. I šta se desilo? Doživeo si prilično razočaranje, zar ne? Najčešći "feedback" bio je: "Jao, vidi što je sladak ovaj mali na slici! Jesi li to ti na omotu knjige?" Onda, jedini komentar drugara sa kojim si se često družio i uz rujno vino o važnim temama raspravljao, bio je da u knjizi ima grešaka. Kada si ga pitao na koje greške konkretno misli, nevešto je odgovorio: "Slovnih grešaka!" i odmah promenio temu. Najveći broj poznanika kojima si knjigu od srca darovao, elegantno su prećutali njeno postojanje. Kao da se taj trenutak tajansveno izgubio u nekoj od brojnih svemirskih rupa o kojima bi mnogo radije raspravljali. "Nismo čitali ni Tolstoja, pa nam ništa ne fali. Samo dokon svet nešto piskara i filozofira, a mi, hvala bogu, imamo prečeg posla!"- pravdaju se, šapućući sugestivno. Duševni ljudi, pa neće da lažu, zašto bi izmišljali komplimente kad im je lakše da te prijateljski, u sebi, ispljuju. Često pominjem tvoju učenu prijateljicu. Ma, znaš onu što je u životu pročitala tri pisma i uputstvo za multi-praktik! Ona je knjigu najpre odnela nekoj profesorki nečega… na stručnu procenu, pa jel’te, ako ona odobri... Izgleda da se učiteljici nisi naročito dopao, pošto se tvoja drugarica više nije oglašavala. Da se ne zajebavamo, svestan si tužne istine da se svi tvoji prijatelji, roñaci, poznanici, koji su knjigu zaista pročitali, mogu prebrojati prstima leve i desne ruke, dok bi za one kojima se zbirka zaista dopala bila dovoljna samo leva. Poslušaj me, molim te, piši za sebe i za svoju dušu, šta god ta reč značila, ali ne dozvoli da upadneš u zamku "soulmanije". Ovaj termin sam po prvi put upotrebila u jednom eseju objavljenom u magazinu "PsychologyToday". O čemu se radi?

Primetila sam da se izraz "duša" previše često upotrebljava, tako da je vremenom izgubio etimološku snagu koju je u prošlosti posedovao. Vremenom, “duša” je postala omiljena poštapalica nemuštih polemičara, moćna valuta koja se smišljeno koristi u duhovnoj trgovini. Čim ponestane činjenica, tu je "duša" kao poslednji, neoborivi argument kojim ćemo zapušiti usta suparniku. Kada ateista pita vernika zašto bog dozvoljava ratove, zemljotrese, masovna ubistva u kojima stradaju nedužni ljudi, u pomoć se odmah priziva "duša" i njena selidba u "večna lovišta". U Americi još uvek postoji stereotip da ko god nije veliki ljubitelj "soul" muzike, automatski ne voli ni crnce. U srpskoj verziji, ako ti ne prija decibelska invazija dragačevskih trubača, mora da ti manjka duše, a bogami i patriotizma! Ili ona, meni omiljena ludost: "Jebo ti Evropu i Ameriku, oni imaju pare, moć, nauku i tehnologiju, a mi Srbi imamo - dušu!" Kad sam juče kupovala avionske karte ponudila sam im 200 grama slovenske duše, ali sam karte na kraju ipak platila VISA karticom.

Lidija je ispraznila šoljicu, pogledala na sat i iznenañeno prokomentarisala.

- Prošlo je pet... Baš sam te ugnjavila. Odvezi me, čas, do ðepetove ordinacije, a onda pravac kući! Sada već imaš dovoljno materijala za prve dve priče, a posle odluči na koju ćeš stranu. Piši iskreno, istrajno i bez foliranja. Najvažnije je da samom sebi veruješ, a kada ponestane inspiracije, uhvati se za dušu. To uvek pali!

P R S T I

TRI prsta još jednom okreću novi list... Treća priča. Još malo, pa na kontrolu. Valja mi završiti ovo mudrovanje. Da li će mi doktor ðepeto izdati potvrdu? Zna on da sam ja normalan i kada tako ne delujem, ali eto, voli doca malo da tvrdi pazar.

Belina praznog papira mrsila je mozgovne vijuge. Migrenski žig pokrenuo je uspavanu maštu. Priča u najavi, radnja u začetku… Iznenada sam osetio miris znoja i zadah koji po rakiji bazdi. Nisam više sam! Zdepasti muškarac, sa satanskim osmehom na licu, zakrvavljenim očima je kolutao prema opasaču. Pištolj, bomba, nož, žica... Još mu samo fali kabanica. Onaj drugi pojam, bolna reč i omraženi toponim - Srebrenica - odavno je zabranjen u rečniku mog maternjeg jezika. Pored kame je i čutura sa brljom. Iz daljine je dopirao eho metafizičke simfonije, od koje mi se ledila krv u žilama. Čuo se lelek, muški i ženski glasovi, jeka, muka, neizdrž: "Ubij, zakolji, da razum ne postoji!"

Košmarna buka. To su trubači, pucači, navijači. Budi me rafal… Prepoznajem kalašnjikov. Snajperske note prskaju iz mola. Dur je odavno napustio ove šugave krajeve. Ponovo izobličeni lik čoveka sa demonskim sjajem u očima. Osećam njegov pogled. Neprijatno mi je, plašim se. Po ko zna koji put postavio sam sebi pitanje - da li je ovo san, java ili nešto treće? Umesto odgovora, usledio je najpre mentalni šamar, a potom i jak verbalni udarac. Nezvani gost je osuo paljbu iz svih raspoloživih oružja! Monotonim glasom besomučno je gudio po istanjenim ganglijama raštimovanog mi nervnog sistema.

- Šta je, Ameru, napunio si gaće, a? Samo laješ, usta ne zatvaraš, otrovno pero i poganu tastaturu iz ruku ne ispuštaš... A posle - frka : “Jao, majko, šta ću sad?” Pa, najebaćeš, eto šta! Ako u najskorije vreme ne prestaneš sa laprdanjem, ja ću lično, ovim rukama da ti presudim. Svi ste vi izadjnici isti! Zar samo mi, pravi Srbi i patriote, treba da krvavimo gaće po rovovima, trgovima i stadionima, a vi intelektualci, mamine maze, da sedite u toplom i da filozofirate?! Ti čak misliš da si, kao, veća cvećka i od ove domaće boranije, jer si, moliću lepo, odlepršao u Ameriku. Baš si naš'o gde ćeš da živiš! Kod dušmana, eto gde! Kad bi barem hteo da ćutiš, ali ti ne da ñavo mira. To je taj izdajnički crv koji te grize iznutra. Malo, malo, pa skrnaviš srpske svetinje. Ko si, bre, ti da stalno podsećaš na Vukovar, Srebrenicu, Sarajevo...?! Što nekada ne prozboriš koju o otimanju Kosova? To je po tebi u redu? Tako izgleda pravda koju dele tvoje gazde?! Prodana dušo, ñubre špijunsko! Ja, bre, Radiša Jovanović, glavom, bradom i automatom, borio sam se u Hrvatskoj, ratovao u Bosni... Ubijali smo, čistili Turke i Ustaše! Ali, da je sreće, prvo je u Srbiji valjalo odvojiti žito od kukolja. Neću više da gubim vreme s tobom, čekaju me ovi moji grobari da razbijemo neke Kineze u

Borči. Nego, slušaj me dobro, gnjido američka! Nemoj da te ñavo nosi da ikada više priviriš u Srbiju! Proći ćeš kao Toma Rolja kada poñe u "dupe na vašar", ili kako vi intelektualci kažete, na gay paradu!

Tri prsta iznad glave srpskog patriote snažno rezbare mozak i duboko se urezuju u ostatke pomućene svesti. Nabildovana kreatura polako nestaje iz zamagljenog vidokruga. Vraćam se u realnost, ili je to opet sadašnjost koja je već davno potopljena u brlogu krvave prošlosti?! Možda je stvarnost nestala… Ili smo to sami sebe poništili?! Previše smo vremena potrošili pevajući uspavanke nemirnoj savesti. Silovanjem zdravog razuma nemušto potomstvo se stvara.

***

Dva prsta u vazduhu! Veselje na licu i slika smrti u glavi. Vojnici su otpozdravljali gomili, dok je muzika nadjačavala smeh, graju, oduševljenje... "Pobeda!" - kliču i prste u vis podižu! Ko je koga i koliko puta... Prevario? Pobedio? Ubio? Po ko zna koji put, nanovo je poražena ljubav, oskrnavrljena lepota, poništen zdrav razum... "Pobeda!" - viču i nokte nervozno grizu.

Ugasio sam televizor i požurio prema izlaznim vratima. U glavi mi se još uvek vrteo film od prethodne večeri. Zazvonio je telefon. S druge strane nepostojeće žice oglasila se koleginica Brenda: "Kola su mi u kvaru" – reče - "možeš li da me odvezeš do bolnice, molim te? Treba da posetim sina. Teško je ranjen... znaš već!"

Stvarnost potiskuje sećanje... U mentalnom sinemaskopu nova slika pokrila je prethodnu... Srebrna Tojota je polako klizila pustinjskim drumovima, nehajno se približavajući odredištu - "Phoenix Veterans Hospital". Stotine ranjenih vojnika i bolesnih veterana. U stopu sam pratio Brendu, koja se vešto probijala sumornim hodnicima. Sve je mirisalo na zlo i nesreću. Ratnički ritam, patriotski stihovi, talambasi bezumlja. Svečarska muzika je ispunjavala maleni prostor bolničke sobe. Mišićavi muškarac iz invalidskih kolica nemo je posmatrao ratnohuškački TV spektakl. Brendin sin Robert je samo na trenutak skrenuo pogled sa televizijskog ekrana, pogledao nas belo i nastavio da prati vešto režirani ispraćaj američkih vojnika. Gde? U Koreju, Vijetnam, Somaliju, Irak, Bosnu, Kosovo, Avganistan, Pakistan... Ko će to više znati?! Ljudi su oguglali na ratove. Bliska im je samo vlastita nesreća. Dok je general sa malog ekrana ispaljivao još jedan rafal mentalnih fekalija, mladić bez nogu je lagano podigao ruku u vazduh. Dva prsta su se ponosno nakostrešila iznad obrijane glave.

- A koga smo sada pobedili? - reagujem glupo.

- Sami sebe! Peace brother! Mir, mir, mir... Niko nije kriv! Čekaj... ko si ti? Deluješ mi poznato... Ah, da, Brendin kolega... Stranac... Iz neke tamo daleke vukojebine. Čehoslovačka? Bosna? Ne, ne... Sećam se, ti si iz Srbije. Pobegao si

posle bombardovanja. Dobro smo vas isprašili. Uvek su mi bili odvratni ti vajni mirotvorci. Borio si se protiv rata u svojoj domovini i pozivao mlade ljude da dezertiraju. Onda si došao u moju zemlju, da nam soliš pamet i govoriš da li ćemo i protiv koga ratovati. Ko je tebi, prijatelju, dao za pravo da sa tog umišljenog, elitističkog balkona, koji samo u tvojoj glavi postoji, pljuckaš po nama, poštenim nacionalistima i patriotama? Nije ti valjalo u Srbiji, ne sviña ti se u Americi, teško ti je da pronañeš sebe, ma gde se nalazio. Možda je vreme da problem potražiš u sebi, a ne u drugima. Nešto razmišljam... a da ti lepo pokupiš svoje prnje i odseliš se u taj Amsterdam!? Pa se tamo drogiraj sa onim tvojim intelektualcima do mile volje! A ti, kevo, nemoj više da mi dovodiš ovaj liberalno-pacifistički bašibozuk! Jesi li me čula?!

***

Prst u oku, maligani u glavi, nesreća u duši. Šerbedžijin glas i prelepi stihovi razmazuju prašinu po požutelim uspomenama i skidaju paučinu sa izbledelih zidova sećanja:

" Ja nikada nisam video Amsterdam tamo se, kažu, putuje sam

beli brodovi i crne marame oko vratova devojačkih žale mornare i ispijaju rum za Brela.

Obično neverne ili bolje verne samo sebi krhkim kukovima ispraćaju svoje mornare

na plovidbe dalekim morima sa suzama u očima i obećanjima.

Nikada, nikada više Maruška ili kako se već zovu te čudne Nederlanñanke

sklone avanturama, alkoholu, incestu neverne same po sebi, a opet sebi verne "

Mentalno krstarenje se nastavlja. Iz Amsterdama - pravac Den Haag! Ulazim u restoran. Pažnju mi je iznenada privukao jedan prst. Onaj srednji, najduži, najvažniji i najnestašniji... Ležao je u piksli, na stolu, u restoranu hotela Mimoza u Ševeningenu u Holandiji u Evropi...

A samo nekoliko minuta ranije za istim stolom vodio se ovakav razgovor:

Radiša: Zašto ste nam bombardovali zemlju?

Robert: Zato što ste ubijali po Bosni i Kosovu.

Radiša: Vi ubijate po celom svetu.

Robert: Mi smo najjači, pa nam se može!

Radiša: A mi smo mali, pa se zato kurčimo.

Robert: Ma jebi se... evo ti (pokazuje mu srednji prst) pa se igraj!

Radiša: Evo i tebi! (Vadi pištolj. Puca mu u glavu. Jednom, drugi... treći put.) Jesam mali, al' sam i tehničar! (Sa beživotnog, ali još uvek vrućeg tela, odseca srednji prst i ubacuje ga u pikslu)

***

Pitam se kuda dalje?! Gde god da se okrenem, svuda ona tri prsta, onda dva, pa jedan... onaj srednji. Košmar i muškarac ñavoljeg lica i ratni invalid i prst iz piksle. Potom se pojavljuju avioni koji bombama seju mir. Milosrdne i mirotvorne akcije i hotel Mimoza u kome odseda čovek ñavoljeg lica... Pojavi se, pa ga nigde nema. Da mi je samo znati koji je to magični broj prema nebu podignutih prstiju koji će jednoga dana nekome doneti sreću?

Čuje se neka druga muzika. Tiha, milozvična, božanska. Teško kontrolišem misli. Hladno mi je. Više i ne znam kada je sve počelo, ali mi je potpuno jasno da se opštem ludilu ne nazire skori kraj.

S E N K A

Zbignjev Preisner "Damage Fatale". Božanska muzika. Uz ove tonove mogao bih da se preselim na onaj svet, a da to i ne osetim. Možda bi bilo bolje isključim iPod? Zemljaci pažljivo vrebaju priliku ne bi li nekoga ismejali. Pakujem spravicu u džep, nastavljajući osmatranje terena. Lepo miriše, šta bi to moglo biti? Podseća me na onaj osveživač vazduha, baš tako, kombinacija jabuke i cimeta. Uz ovu aromu vino najbolje prija. Kod Miladina se oduvek skupo piće točilo, voli čovek da se pokaže. Da vidimo šta je večeras na repertoaru. Možda bi ipak bilo najbolje da probam katalonski “Pinot noire”? Mislim da bi mi prijala promena, a ako ćemo pošteno, najviše ga ima. Ne volim da pijem različite vrste vina tokom iste večeri. Pomešaju se ukusi, aroma iščezne, a hoće i glava da zaboli. Što je dobra ona gospoña u crnoj haljini! Nisam je ranije viñao, a nisam siguran ni sa kim je došla? Baš sam bezobrazan. Gledam ženske i to u ovim mojim... najlepšim godinama. Perverznjak jedan matori, eto šta sam. Ma dobro, ko je od gledanja ikada vajdu video. Samo da mahnem ženi svog života, da ne brine.

Micao sam usnama i poveravao se mojoj gospoñi na plejbek: "Tu sam, pijem vince dok mi se neke grešne misli po glavi vrzmaju, kao da me ti ne znaš. Ne čuješ? Ništa važno, ljubavi, po običaju, mlatim praznu slamu, onako, bez veze!"

U jebote, eno ga naš domaćin, daj da se negde sklonim, jer ako me vidi, udaviće me k'o mače muškatlu!

Samo što sam zamakao iza prvog od TRI velika stuba, Miladin je uzeo reč:

- Nije mi jasno - vikao je pokušavajući da nadjača muziku - za koj' moj se toliko uvlačimo toj evropskoj bagri i fukari. Baćuška se spremio i samo čeka da razbuca ta govna - zaurlao je kao sivonja - Kažu da je Putin postrojio i Amere i ove iz Unije, udario šakom o astal i rekao: "Ostavite nas na miru i ne dirajte nam braću Srbe! Budite dobri da ne biste bili modri, jer ako ovako nastavite, mogli bismo vam se najebati milosne majčice!" Da, da, baš tako im je odbrusio, tim rečima bez uvijanja, naglasio je mister Miladin i istog trenutka otmeno pljunuo na pod.

Dobro je da sam se evakuisao na vreme. Ne mogu da se raspravljam sa budalom, dovoljno poštujem sebe, a privržen sam i zdravom razumu. Jednostavno, teško je biti pametan, a još teže ostati normalan. Ili su ove, nazovi, žurke postale teška gnjavaža ili sam se ja mnogo promenio? Kada bolje razmislim, čini se da i nemam velikog izbora. Voajerisanje iza stuba, Miladin u ulozi političkog analitičara ili veselo društvo u ćošku koje upravo završava učenu raspravu o Bartokovom končertu, sa posebnim akcentom na onu molsku

deonicu u drugom stavu. Nema mi druge nego da sebi naspem još jednu čašu vina, jer kako su nas još u gimnaziji učili - u vinu je istina!

Izašao sam krišom na terasu, a tamo neki mlañani junoša razvezao besedu sve u šesn'es'. Ni ovoga nisam ranije viñao. Načuljim pažljivo uši… Baš u tom trenutku završavao je čuvenu priču o zlatnom escajgu na srpskom dvoru, a onda je, poput velikih govornika i još dubljih mislilaca, opširno elaborirao kako su Amerikanci po svojoj genetskoj strukturi genocidan narod. Potom se malo nakašljao, popravio frizuru i uprkos svemu - ostao živ. Nepoznati mladić iznenada je promenio lingvistički kod. Na odličnom engleskom bespoštedno je bistrio zamagljene vidike zabludelih Amera. Objasnio je kako im ništa ne vredi što rade k'o konji i krekeću k'o žabe jer, pošto su glupi k'o ovce, kuče i dalje nema za šta da ih ujede. Sagovornici očito nisu najbolje razumeli basnolike doskočice srpskog Ezopa, pa su mu na uvredu odgovorili komplimentom: "Your English is great!"

Da li je moguće da ću i posle ovoga ostati nem? Godinama sam uspešno odolevao polemikama, nisam želeo da se raspravljam, izbegavao sam škakljive teme. Amerima su Grañanski rat, 11. septembar, Vijetnam i Irak prilično bolne tačke. Formirali su svoje, mahom pogrešno, mišljenje, ali se iz sve snage trude da ispoštuju tuñe. Stavovi mojih zemljaka, meñutim, oduvek su bili granitno tvrdi i vaistinu nepokolebljivi. Tako, kada neko kaže da je priča o Srebrenici izmišljena, prećutim i brzo skoknem do ćenife. Na tvrdnju da su tokom višegodišnje opsade Sarajlije sami sebe bombardovali, trudim se da brže bolje promenim temu u fazonu: " Kad' pomenu Sarajevo, jesi li čuo onaj kad' Mujo pita Fatu... ?" Ljudi, baš kao i neljudi, veoma rado sa mnom razgovaraju. Upuštaju se u ozbiljne raspave, pošto znaju da im se neću suprostaviti. Mnogo im prija taj osećaj superiornosti i zabluda da su uvek u pravu. Ćutim, trpim, a u dubini duše osećam se kao isceñena krpa.

Nepoznati glavonja sve više je uživao u piskavoj baršunastosti vlastitog glasa. Na bezgraničnom nebu primitivzma njegova zvezda je trenutno sijala najjačim sjajem. Pošto je očitao bukvicu svojim američkim domaćinima, brzo je promenio repertoar prebacujući se na vedrije teme. Bez ustezanja, pričao je neukusne viceve, ne mareći što većinu prisutnih nikada u životu nije video. Zemljaci su, meñutim, bili posve suprotnog mišljenja. Oduševljeno su se smejali erotskim vragolijama pripovedača, raspitujući se, usput, ko je vesela Srbenda. "Zovem se Nemanja" oglasio se tajanstveni šaljivdžija, " živim u Beogradu, a ovde sam u gostima. Ljudi moji, ni malo mi se ne sviña u ovoj jebenoj zemlji. Amerika – čemerika, ja kad' vam kažem. Nego, znate li vi kako izgleda pravi Srbin iz naših krajeva?" poentirao je kočoperno, "Evo, ovako... Naš gegula se odlikuje fantastičnom kombinacijom nadnaravnih fizičkih i mentalnih sposobnosti. Primera radi, ponositi Srbin zna da zakolje prase, da ispeče rakiju, da rastavi i sastavi sva Zastavina vozila. Ume da puca iz pištolja, kako na slavi, svadbi, ispraćaju, tako i posle velikih i malih sportskih dogañaja. Pošto popravi

veš mašinu uvek mu ostane višak delova koje kasnije proda i ostvari profit. Može da završi fakultet za 500 evra, da popije dva litra rakije i tri gajbe piva… do prvog pišanja. Super Srbin je u stanju da bez problema pojede 40 sarmi, celo prase ili dva mlada jagnjeta. Služi se borilačkim veštinama, barata razbijenom flašom, stolicom i kaišem, posebno kada su žena i deca u pitanju. Mrzi Hrvate, Albance, pedere, vegetarijance, Amere, komšiju. Voli Ruse, Grke i kuma. Ima prijatelje u svim institucijama sistema, roñake u inostranstvu, pretke na nebu i veze na zemlji." Podugački monolog turbo Nemanje publika je dočekala urnebesnim smehom, odobravanjem i podvriskivanjem: "Jao, cirkus bez pare! Di se samo seti, ñavolak jedan. Mlogo, bre, smešan ovaj Beograñanin!"

Šaljivdzija je očigledno uživao u plodovima svoje slave: "Kažete, čudno vam je sto dobro govorim engleski?" nastavio je Nemanja, "Moram priznati da, što se jezika tiče, svim oralnim i lingvističkim veštinama naučila me je moja profesorka engleskog, a boga mi i seksualnog obrazovanja... Senka Kolarov... Jao, ljudi, samo da znate koja je to kurolomka!"

Spirala bezumlja počela je dubinsko burgijanje logike, pameti i zdravog razuma. Senka Kolarov? To ime mi je zvučalo jako poznato. Senka Kolarov... Odjekivalo je tamnim hodnicima sećanja. Prezirao sam tog naduvenog tikvana, a opet sam i mimo svoje volje pažljivo slušao mnoštvo izgovorenih besmislica. Mentalna igra mačke i miša se nastavljala. Probijao sam se se kroz gustu maglu beskorisnih informacija, koja se nonšalantno protezala iznad nepreglednog obzorja trivijalnih podataka. Pobegao sam od Virdžinije Vulf, koja je sve svoje knjige napisala u stojećem stavu. Potom sam u širokom luku obišao Aleksandara Velikog, tokom još jednog o njegovih napada epilepsije, da bih neplanirano naleteo na Silviju Plat, koja je upravo odlučila da izvrši samoubistvo stavljajući glavu u uključenu plinsku rernu. Jedni kažu da obrazovanog čoveka senilnost mnogo brže stiže i to pre svega zbog viška nevažnih informacija, koje mu nikada koristiti neće. Drugi, opet, sasvim suprotno mišljenje dele, jer: “Koliko znaš, toliko vrediš!”, vele. Pored silnih gluposti koje sam ljubomorno čuvao u svom pretrpanom mentalnom prtljagu, nije ni čudo što nisam mogao da se setim lika Senke Kolarov. Podsvest mi se bezobrazno rugala, šaljući bizarnu sliku iz ženskog toaleta londonskog Dens Hola, u kome je 30. novembra 1874. Engleskinja Dženi Čerčil rodila sina, kome će nešto kasnije nadenuti ime Vinston. Ludilo se nastavlja, a Kraljica Elizabeta I u poverenju poručuje da se užasno plaši crvenih ruža, mada joj ni one žute nisu mnogo draže. Od Elizabete saznajem i da je pravo ime Eltona Džona ustvari Redžinald Dvajt. Moždana vlakna su nastavila trbušni ples i dok pokušavam da povežem ime, lik i delo Senke Kolarov, kroz bunkere svesti promiču neki drugi klinci sa svojim trivijalnim i potpuno nebitnim pričama. U kolmovanoj frizuri legendarne Širli Templ uvek je bilo tačno 56 loknica, Leonardo Da Vinči je izmislio makaze, ali ih, očigledno, nije puno koristio. Pesma "Opsada Beograda", koju je 1817. napisao britanski pesnik Alarik Vats, ima 26 redova, a svaki red počinje drugim slovom engleskog

alfabeta... Slova, brojevi, slike... Nekontrolisano skakuću izmeñu moždane predkomore i očnih kapaka koje je nemoguće zatvoriti. Vrtoglavica je bila nepodnošljiva. Uzaludno sam pokušavao da se nekako otarasim podatka da je Semjuel Klemens, to jest Mark Tvejn, pušio 40 cigareta dnevno, dok je gospodin "žaoka", alias Sting, svoj nadimak dobio po prugastoj žuto-crnoj košulji koju godinama nije skidao, sve dok se od nošenja nije potpuno raspala...

***

Iznenada, mentalna magla počela je da se podiže, pogled se vedrio, a lik Senke Kolarov postajao sve jasniji. Hotel “Atos Aramis“ u Varšavi, letnje doba krajem devedesetih. U malenom foajeu ispijao sam treći konjak i neuspešno pokusavao da neutrališem užasan ukus likera od kupine, marke Leroux, koji mi je konobar Ladislav toplo preporučio kao izvorni poljski specijalitet. Maliganski tretman svojim nežnim glasom prekinula je nepoznata dama:

- Dobro veče, mogu li da Vam se pridružim? Ne volim da sedim sama u baru, a jutros sam Vas čula da govorite naš jezik.

Duga crna kosa skakutala je po savršeno vajanim ramenima moje sagovornice. Nežno i odlučno, srdačno, a opet uzdržano i otmeno, pružila mi je svoju malenu ruku:

- Zovem se Senka Kolarov. Tu sam sa grupom malih privrednika iz Beograda. Ja im doñem nešto kao turistički vodič.

Bila je krhka, pahuljasta, gotovo prozirna... Kao prava senka.

- Znači, srpski mafijaši odlučili da posete Šopena, uistinu romantično -dobacio sam zajedljivo - još mi recite da se trenutno nalaze u njegovom rodnom mestu, Zelazowa Wola .

- Kakvi crni mafijaši, ovo je neka boranija iz Mladenovca... Sitna riba! Moćni su oni koji su ih ovde poslali. Otišli su, kobajagi, u provod... Ima tamo neki striptiz bar u ulici Hoza. U svakom slučaju, večeras pijemo na njihov račun. Kelner!

Ladislav joj je po navici odmah ponudio liker od kupine, ali se Senka bez mnogo razmišljanja odlučila za beli “Alamos”.

Alkohol je vrlo brzo zagrejao atmosferu, ćaskali smo neobavezno, šalili se opušteno. Vreme je prolazilo, dok je Šardone sve više uzimao maha, krčeći polako put prema centrima iskrenosti. Gledala je nevino, brižno, gotovo bespomoćno i u neko doba tiho prozborila:

- Zamolila bih te da mi nešto obećaš! Ne dozvoli da noćas preñemo onu tananu granicu nedozvoljenog, koju strast često zna da zanemari. Čak i ako nam piće oduzme pamet, ne želim da nam seks pokvari ovo divno veče.

Klimnuo sam glavom i pomilovao je po kosi. Senka me je najpre nežno poljubila u obraz, a onda je belom maramicom pažljivo obrisala tragove karmina.

Odavno nisam video maramicu sa monogramom. “SK“. Slatko i romantično. Nekoliko minuta kasnije moja sagovornica je potpuno otvorila dušu:

- Dok smo živeli u normalnoj zemlji i moj život je normalan bio. Udala sam se u vreme kada su počele godine raspleta i raspada u državi koju smo još uvek Jugoslavijom zvali. Moj Cile, duša jedna, čovek kakvog bi svaka žena poželela. Nežan otac, brižan sin i odan muž. Bio je arhitekta po struci. Ne mogu da se požalim, zaista nam je dobro išlo u to vreme. Cile je radio u Zavodu za urbanizam, ali su ga kao sjajnog stručnjaka rado angažovali, kako nekadašnji drugovi, tako i novokomponovana gospoda. Ja sam u gimnaziji predavala engleski, a kod kuće prevodila za različite grañevinske firme. Čim smo se venčali, Ciletova baba Rada preselila se kod njegovih matorih i ustupila nam svoj stan. Uživali smo u ljubavi, sreći, jedno u drugom, u nama samima. U maju devedeset prve desilo se nešto najlepše na svetu - rodila sam moga Luku. Nisam ni religiozna ni sujeverna, ali mi ñavo ipak nije dao mira. U jednom trenutku, dok sam gledala muža kako u naručju nosi našeg tek roñenog sina, pomislila sam kako je sve to previše lepo da bi dugo trajalo. Nije trebalo dva puta da pomislim. U avgustu su mobilisali Cileta, a u novembru... u Vukovaru... Muž mi je poginuo! Neka s anñelima u miru počiva.

Čitavih godinu dana nisam mogla da se povratim. Po isteku trudničkog, produžavala sam bolovanje u nedogled. Razumeli su me na poslu, tešili me kod kuće. Dani su prolazili, ušteñevina se topila, a plata u školi svakim danom postajala je sve manja. I moji i Ciletovi pomagali su koliko su mogli. Na kraju je i baka Rada morala da u bescenje proda svoj stan. Krpili smo se nekako sve do početka 1994, kada su se tuga i duševni bol pretvorili u potpuni pakao. U gimnaziji sam svakog dana radila punom parom, šest časova dnevno, a od plate sam mogla kupiti najviše deset jaja. Mislila sam da je dno tu, na dohvat noge i da se niže od ovoga jednostavno ne može. A onda, krajem marta te jebene devedeset četvrte, kada je još samo proleće bilo normalno, direktor Spirić me je pozvao u svoju kancelariju. Zmijolika kreatura, čovek bez karaktera, bez kičme i bez obraza. Počeo je kao učitelj u nekoj selendri, da bi za samo desetak godina, preko političke škole u Kumrovcu i fakulteta za ONO i DSZ, stigao do direktorske fotelje. Tih dana još uvek je bio u fazi intenzivnog prilagoñavanja pravilima nove političke igre, u kojoj je kao četnik-početnik marljivo učio i svakoga dana u svakom pogledu sve više napredovao. Gužvao je ruke, snebivao se, nudio me kafom, veštačkim sokovima i sintetičkim rakijama. A onda, bez puno ustezanja, istresao je svo ñubre iz sebe. Deklamovao je unapred naučenu recitaciju: "Znate, koleginice, poznatom privredniku, drugu Vukotiću, najvećem donatoru naše škole, velikom Srbinu i divnom čoveku... bila bi, znate, velika čast da njegovom sinu… jelte… dajete privatne časove engleskog." Direktor je tada obrisao znoj sa odvratne, zadrigle face i nastavio: "Gospodin Bato dobro poznaje vašu situaciju, izuzetno vas ceni i kao pedagoga, ali i kao samohranu majku, i, naravno, spreman je da Vas adekvatno nagradi."

O, moj Bože, kakvo obilje licemerja u tako malo reči. Naravno, odbila sam bez razmišljanja. Ljigavko nije mogao da poveruje. Crven u licu, sa srdžbom u očima, izgledao je kao ronilac u sumpornoj kiselini. Besno je prosiktao: "Razmislite dobro koleginice. Da sam na vašem mestu ne bih se igrao vatrom!"

Nedelju dana kasnije direktor mi je pokazao zapisnik sa nikada održanog sastanka, na kome je "jednoglasno doneta odluka o raskidu radnog odnosa sa profesorkom engleskog jezika, Senkom Kolarov. Razlog je seksualno uznemiravanje učenika Nemanje Vukotića", koji je, uzgred budi rečeno, sin našeg mecene i dobrotvora, svevišnjeg vlasnika većine benzinskih pumpi u Srbiji, njegovog lopovskog visočanstva, Momira Vukotića Bata. "Ovde je adresa gospodina Vukotića", mumlao je dripac, "iako svi u gradu dobro poznaju njegovu kuću. Ako se večeras tamo ne pojavite, zaista nema razloga da dolazite na posao", zapretio je, "Ćerka druga Ružića iz JUL-a inače je nedavno diplomirala na filološkom. Doduše, ona je završila ruski, ali mislim da je fakultativno imala engleski, pod beee!" - zabeketao je na kraju svog izlaganja.

"Sila Boga ne moli!", a to što ja silu ne volim, očigedno je samo moj problem. U zakazano vreme pojavila sam se u domu Vukotića. Gospodin Bato mi je bez uvijanja, kratko i jasno poručio sledeće: "Gospoño Kolarov, ako se budete pridržavali pravila igre, živećete kao mali Bog. Časovi su svake srede u osam sati, cena je pedeset maraka... toliko ni kod Dafine danas ne možete zaraditi. Ako smo se razumeli, mogli bi da preñemo na TI."

Iste večeri Nemanji sam održala prvi čas, a već naredne nedelje otpočela vezu sa njegovim ocem. Biću iskrena. U samom početku osećala sam se odvratno, a opet, prošle su tri godine od kada sam izgubila Cileta. Za to vreme muškarca nisam ni dotakla. Priroda je tražila svoje, a Bato Vukotić bio je zgodan muškarac, koji je, osim debelog računa u banci, imao štošta i u pantalonama.

Narednih meseci život je poprimio čudan tok. Pojedine stvari naizgled su se vraćale u normalu. Provodila sam više vremena sa sinom, pomagala mami, tati... Ciletovim roditeljima. Bila sam i materijalno i seksualno obezbeñena. U prvo vreme osećala sam krivicu i grižu savesti, a onda sam počela da se mirim sa sudbinom i prihvatam stvari onakvima kakve jesu. Što bi rekla Petrija: "Čovek je tak’a strvina, voli da živi živina". Samo u jeftinim ljubavnim romanima žena je uvek ludo zaljubljena u čoveka sa kojim vodi ljubav, u stvarnosti meñutim, stvari su mnogo komplikovanije. Bato mi je najpre bio odvratan, potom sam prema njemu bila ravnodušna, a onda me je, uz obilatu pomoć hormona i trogodišnje, da izvineš, nejebice i fizički privukao. Seks je pomogao da se postepeno i emotivno približimo, ili sam barem ja tako mislila.

Naša nazovi-veza trajala je skoro godinu dana. Polako sam počela da nanovo prepoznajem i lepe stvari koje nam život nudi. Početkom devedeset pete, tokom zimskog raspusta, odvela sam sina na Zlatibor. Luka je uživao u svakoj sekundi naše planinske avanture, u svakoj grudvi i mrvici snega. Zaista smo se

divno proveli. Po povratku sa zimovanja odmah sam otišla kod Momira, da sa njim podelim prelepe utiske... a bolje da nisam! Sačekao me je hladno, ledenije od studi zlatiborske noći. Jednostavno, nije ličio na sebe. Prepoznala sam veliko zlo u demonskom pogledu čoveka koji mi je, nažalost, za srce prirastao. Sipao mi je vino i uključio televizor. Na trenutak sam pomislila da je pustio pornić u želji da me malo razgali, a onda sam na ekranu prepoznala sebe. "E pa, Senčice" - brundao je - "došlo vreme da se rastajemo.... znam da će ti nedostajati ovo naše rvanje... vidi samo kako si uživala!" Ispraznila sam čašu na eks. Soba se oko mene vrtela ogromnom brzinom, a lik mog ljubavnika poprimao je ñavolje obrise. Plakala sam.

"Ne brini" - nastavio je - "nećeš ti bez muškarca ostati. Od danas, mog Nemanju ćeš podučavati još nekim veštinama koje život znače. Koliko vidim, engleski jezik mu ide od ruke, pa je došlo vreme da ga naučiš kako da koristi i druge organe."

Nisam mogla da poverujem. Takve grozote izgovarao je čovek koga sam strasno volela. "Doduše" - siktao je - "možeš ti moju ponudu i da odbiješ. U tom slučaju ovu istu kasetu dobiće i mali Luka i tvoji roditelji, a ako insistiraš, mogao bih i svekru jednu da pošaljem. Onaj zamlata od tvog direktora već mi je obećao da će svim ñacima pustiti reklamni materijal o mom preduzeću... sa kasete koju ću, naravno, lično ja na skupu predstaviti."

Osetila sam kako se sve boji u crno... i soba i odrvartna slika sa TV ekrana i čaša i vino. Jedna užasna odluka, pakleni plan ili neslana šala? Šta god da je namerio, po mene će biti pogubno. Jednostavno, nije se naziralo svetlo na kraju tunela. Jedini izlaz videla sam u samoubistvu, ali živeti se mora i to ne zbog mene, već samo zbog malenog Luke... nije dete krivo. Kada bih odbila sramnu ponudu ovog monstruma, mog bivšeg ljubavnika, sačuvala bih zrno časti i komad obraza, ali bih istog momenta uništila živote svih onih koji su mi bliski i srcu dragi. Ako prihvatim, moji mili će bar za neko vreme biti pošteñeni... Nema mi druge nego da preuzmem ulogu bele robinje u ličnom vlasništvu Momira Vukotića. Kroz suze sam tiho i kratko projecala: "U redu, dolazim u sredu u osam!"

Tog momenta Senka je prestala da plače, zamolila je konobara da donese bocu likera od kupine, marke “Leroux”. Dva sata i desetak čašica kasnije gospoña Kolarov je stavila maramicu na šank, potom na nju lagano spustila glavu, utonuvši u dobok, alkoholom natopljen i naizgled bezbrižan san. Ladislav mi je pomogao da je odnesem u sobu. Stavio sam je u krevet, zašuškao sa svih strana. Belu maramicu sa koje je prkosio monogram SK, zajedno sa crvenom ružom, spustio sam pored svilenog jastuka. Od te noći Senku Kolarov više nikada nisam video.

***

Bože, kakav užasan smrad. Usred Amerike mirišu štale. Znam ja da je Čendler poprilična vukojebina, ali mi nije jasno kako su dozvolili da se napravi ovako veliko naselje u blizini farme. Nema mi druge, moraću da uñem u kuću. Više prija aroma cimeta od minulog rada arizonskih krava. A i društvo je definitivno prijatnije. Dok sam u mislima jezdio nepreglednim stazama prošlosti, Nemanja je i dalje mleo kao žrvanj beo. Teško mi je da mrzim, ne volim da činim zlo, ali u ovom času osećam kako neki vrag ulazi u mene, kako mi mili po ganglijama i golica maštu, navodeći me na svakakva nedela. Ovog skota bih lako stavio na pravo mesto, ali šta ćemo sa tatom? Kako nauditi balkanskom šeiku, Momiru Vukotiću? Ljudska beda i moralna nakaza... a takve zaslužena kazna, nažalost, nikada ne stiže.

Želeo sam da im se osvetim za sve Senkine muke, za svaki uzdah i svaku suzu! Iz malog mozga izvlačio sam najmaštovitije pakosti, koje su zbog daljine ipak imale ograničeno dejstvo. Iznenada, setio sam se mudrih reči meni drage osobe: "Ako hoćeš da našeg čoveka uništiš za sva vremena, samo izmisli da dotičnog vara žena, da mu je ćerka kurva, a najbolje je da složiš priču kako mu je sin peder. Još ako pronañeš neku alapaču da to svima brže bolje razglasi... taj je završio karijeru! Ne opra ga ni Dunav ni Sava... a boga mi ni Lepenica!" Osvrnem se oko sebe i ugledam komšiju Srebrenka. Ovaj Zeničanin po roñenju i budala po opredeljenju definitivno je najveći abronoša koga sam u životu upoznao. Prilazim mu s predumišljajem i otpočinjem strogo kontrolisani razgovor:

- Dobro veče, komšija. Šta se radi?

- Slušam ovog tvog Srbijanca... Jooo, smješan je pravo.

- Misliš na malog Nemanju iz Beograda?

- Jašta, ba!

- A ti, znači, ne znaš?

- Šta, bolan?

- Nemanja je homoseksualac. Njegov otac, poznati srpski biznismen Momir Vukotić, posalo ga je u Ameriku da pronañe muža. Znaš kako je, ovde mu to doñe legalno, a u Srbiji je velika bruka i sramota.

- Dupedavac, veliš? Jes’ nezgodno... pravo! Izvini, komšija, stare ti, morao bi nešto do Miladina i ove moje raje... Aj' pa, "si ju lejter", bolan!

***

Nekoliko meseci kasnije na jednom od srpskih internet sajtova, u rubrici crna hronika, pročitao sam sledeću vest: „U Beogradu je danas, ispred svoje vile na Dedinju, poginuo poznati privrednik Momir Vukotić. Prema prvim nalazima istrage, radi se o klasičnoj sačekuši. Vukotić je ubijen iz neposredne blizine, a pored leša je pronañena maramica sa monogramom “SK“.

N O V I N E

Svakoga jutra, negde oko pola pet, najnovije vesti iz zemlje i sveta iznova prete da uzdrmaju temelj našeg, godinama svijanog, emigrantskog gnezda. Dogañaji se nižu filmskom brzinom i prema strogo utvrñenom redu. U ranu zoru, kad mu vreme nije, usnulu tišinu arizonske jutarnje idile najpre bi narušila škripa kočnica, a potom bi iz Skotovog Forda, punom brzinom, kao borbena strela Apača, poleteo šareni zamotuljak misterioznog sadržaja. Bum, kraš, tras, šuš. Kratka neizvesnost... i najzad, željno čekani rasplet. Ispred ulaznih vrata naše porodične hacijende jutarnje izdanje lokalnih novina “Arizona Republic” još jednom bučno najavljuje početak novog dana. Mentalna jednačina povezuje zadate parametre. Aroma sveže kafe, plus miris friško štampanih novina, rezultira još jednim aritmetičkim nizom, satkanim od obilja vremenskih odrednica. Nostalgija pomnožena sa nepodnošljivom lakoćom sećanja ispisuje matematički proizvod prostih brojeva. Konačan rezultat - 1440 minuta optimalnog uživanja. Čoveku zaista ne treba puno da bude srećan. Godine prolaze, navike ostaju, a uspomene naviru. Miris novinskog papira budi emocije i vraća požutele slike prošlosti.

Zima 1969. U uglu trpezarije bubnjala je naftarica, na stolu se iz tufnaste šolje još uvek pušila bela kafa, dok su belinu porcelanskog tanjira narušavale kao limun žute i od domaćih jaja načinjene prženice. Ispod otomana, mangupski su se baškarili stripovi, gurajući se sa zalutalim primercima NIN-a, Večernjih novosti i TV Revije. Kockice su lagano slagale hedonistički mozaik, tvoreći optimalnu spoznaju rajskih blagodeti jednog bucmastog petogodišnjaka. Za svoje godine prilično sam vešto baratao slovima, rečima i rečenicama, ali su me slike, ipak, nekako više zanimale i mnogo bolje slušale. Lunov magnus i Zlatna serija bili su mi miliji od half linije u sastavu Mato Lovrak, Janko Veselinović, Ferenc Molnar. Dani su tekli lagano i neobavezno. Živelo se sporo, odrastalo intenzivno. Svakog petka, meñutim, svet oko mene okretao bi se mnogo većom brzinom, a porodična svakodnevica prilagoñavala se uslovima vanrednog stanja u mojoj glavi. Bio je to početak ostvarivanja vekovnih težnji umetničke strane moje malenkosti, a sve u formi jednog fascinantnog kulturološkog projekta. Elem, od ranog jutra na šporetu bi se krčkao klot pasulj, dok smo baba i ja žurno pohodili instituciju koja je u značajnoj meri obeležila bezbrižne dane mog najranijeg detinjstva.

- Ne skanjeraj se više, zakasnićemo u novinarnicu! - požurivala me je baba Mica.

Najbliža trafika bila je ona kod Kolonske kapije. Baba me je čvrsto držala za ruku dok smo se hrabro probijali kroz snežne smetove i neustrašivo krčili prtinu pored zavejanog dečijeg obdaništa. Potom bi zalomili desno i pored Žikine i Pučkove kuće stigli do onih prekrasnih lipa u ulici Laze Marinkovića, koja nas je vodila direktno do Lazinog prezimenjaka Andre i Kolonske kapije.

Preko puta Okčeve kuće, na samom ćošku, šepurila se trafika u kojoj je radila jedna lepa teta. Bila je uvek nasmejana i nehajno ogrnuta šarenim šalom.

Nemo sam zurio u rumena lica nepoznatih ljudi. Oni su, baš kao i mi, disciplinovano stajali u redu, strpljivo gajeći nadu da će i ovoga puta na vreme ugrabiti primerak stripa "Nikad robom". Naravno, reč je o likovno-literarnom remek-delu o avanturama Mirka i Slavka. Podvizi naših hrabrih partizana mnogo su me više oduševljavali od avantura tamo nekih Zagora, Blek Stene i Komandanta Marka. Uživao sam u svih sedam ofanziva, diveći se svekolikoj epopeji naših boraca tokom NOB-a i revolucije. Ponekad bi i drug Tito zajahao na čelu kolone, dok bi Boško Buha u ulozi specijalnog gosta, onako usput, porušio nekoliko neprijateljskih bunkera. Mlada partizanka je redovno bombe bacala ( "aj nek se čuje, čuje, aj nek se zna!" ) dok je svojom zanosnom, skojevskom lepotom oko malog prsta podjednako uspešno vrtela i Mirka i Slavka. Bilo je predivno dok je trajalo, a onda nam je teta sa šarenim šalom sve češće kroz maleni prozor poručivala:

- Nemojte čekati! Štampa iz Gornjeg Milanovca danas ne stiže. Otežani uslovi saobraćaja i sneg koji je i ovog januara iznenadio šumadijske putare. Zar vi ljudi ne slušate radio?! Hajde, razlaz! Treba da doručkujem, komšija Milovan mi je upravo doneo čvarke!

I tako, revolucionarni polet i antifašistički zanos vremenom su polako utihnuli, a roditelji su čvrsto obećali da će mi ubuduće redovno kupovati Zabavnik, ali samo pod jednim uslovom. Zahtevali su da baba Mica sa jelovnika, po hitnom postupku, ubrzanoj proceduri i za sva vremena, skine svoj omiljeni specijalitet – pasulj “bez ništa”. Tako je svaki petak nanovo postao izuzetak, uz svinjske nogice i “Politikin zabavnik“.

Leto 1979. Nagradna igra “Večernjih novosti”. Dopisnica, lepak i slike košarkaša. Nestalo mi Karbofiksa! Miris novina ovoga puta pomešan je sa opojnom aromom Sintelana. TRI nedelje kasnije prepoznao sam svoje ime meñu srećnim dobitnicima. Sedmodnevno nagradno putovanje u Torino tokom završnice 21. Prvenstva Evrope u košarci. U petnaestoj godini, bez roditeljske pratnje, samostalno putujem u inostranstvo. Nisam čitao italijanske novine, ali sam punim srcem uživao u umetnoosti, arhitekturi, košarci i ženskoj lepoti.

Sredinom devedesetih lekove smo kupovali na pijaci, finansijske transakcije i berzanske aktivnosti obavljali na ulici, hranu pazarili u Bugarskoj, a dostojanstvo krčmili na buvljaku. U trafikama su se, zajedno sa kondomima, prodavale novine koje su mirisale na krv. Političko-pornografske časopise delili su besplatno, uz uloške s krilcima. Tih dana, jedinu pravu, normalnu i zdravom razumu blisku štampu prodavao je moj školski drug Dule Kreza. Aroma slobode koja se tih besramnih godina stidljivo širila sa stranica “Naše borbe”, “Danasa”, “Vremena” i “Nezavisne svetlosti”, davala nam je nadu da će ludilo jednoga dana prestati. Prošle su godine, dragoceno vreme je izgubljeno, mnogi životi

proćerdani, nade izneverene. Nakon silnih poraza i u ratu i u miru, redovi su ražalovani, a generali nagrañeni. Mnogo je filozofije, malo iskrenosti, previše busanja u grudi, ni zrno samokritike. Priznajem, udaljio sam se od prepoznatljive "mi - pa amebe" retorike mog naroda, ne bih želeo previše da mudrujem, ali jedno je sigurno! Dule Kreza i njegov štand slobodne štampe ispred prodavnice obuće "Borovo" više su učinili za razvoj demokratije u Kragujevcu od svih političara zajedno!

Ovih dana u “Starbaksu”. Trideset druga ulica i Grinvej. Pijem kafu, čitam “Njujork Tajms” i razmišljam kako se čovek s godinama menja. Kao klinac, novine sam čitao od pozadi. Sportska strana, pa redom. Kasnije sam počinjao sa dešavanjima iz kulture. Najpre film, pa onda književnost i najzad pozorište. Godine zrelosti poklapaju se sa svekolikim bahanalijama pijanih moćnika, kako u domaćoj, tako i u svetskoj političkoj birtiji. Najviše me, meñutim, brine što u poslednje vreme moj dan sve češće počinje čitanjem izveštaja sa njujorške berze. Eto, imam dobru dušu, pa brinem o sudbini tuñih para. Dok sam plaćao račun, mobilni telefon je otpočeo prepoznatljivo muzičko milovanje. Nestašno poigravanje klavira i harmonike, nežni tonovi ludovanja iz kultnog francuskog filma "Amelie" . Proverio sam ekran mobilnog prijatelja, a na njemu friška poruka od roditelja: "Da li si čuo da će Kragujevac dobiti prve dnevne novine?" Odgovaram istog trena: "Ćuj ćuo, ja pis'o!"

Cole je obećao da će mi nekim modernim Vels Fargom poslati prvi štampani primerak “Šumadijapressa” . Volim ja i internet izdanje, rado ga čitam, ali mi ipak nedostaje ta prepoznatljiva aroma i miris novina.

K A F A N A

Prolaze dani, marširaju sati, lete minuti. Očajnički zlostavljam organe za razmišljanje. Bezuspešno tražim rešenje komplikovanog zapleta koji sam, poput dramaturške omče, samom sebi oko vrata namakao. Kontam, dumam, razmišljam, ali ne vredi… Tvrdoglavost ovde ne pomaže, jednostavno mi ništa od mozga ne ide. Iz ćorsokaka jalove kreativnosti, na trenutak se izmigoljio tanani tračak nade. „Ko zna”, pomislim, „možda sam se bar malo približo rešenju literarne zagonetke?” Razvijam fabulu, analiziram radnju, brusim glavne likove, uništavam sporedne... Uživam u perverznim strahotama književnog rata... Nemoćan da bilo šta promenim, osećam kako se pažnja seli na drugu stranu, prema velikom muralu koji ima magičnu moć. Samo TRI minuta kasnije, Skot Fitdžerald se vragolasto smeškao sa slike i strogim pogledom me merkao ispod oka. Spustio čašu je, povukao dim iz velike, rezbarene lule i odmerenim glasom tiho prozborio:

- Mani se ćoravog posla, prijatelju! Batali to pisanje i popij piće s ljudima! U ovom blesavom društvu mogao bi čak i mrvicu talenta da fasuješ. Onako uzgred, u prolazu, kao kada dobiješ kijavicu ili, daleko bilo, zakačiš neku od onih nestašnih boleština.

Na istočnom zidu mog omiljenog kafića i dalje se vrti likovni kaleidoskop poznatih likova. Prepoznajem velikane svetske književnosti. Njihovi portreti nadmeno prkose sa ogromnog platna. Pripadaju različitim literarnim epohama, ali ih to ni malo ne brine. Kafanska atmosfera, piće na stolu, cigareta u ruci... Boemska ležernost u magličastom pogledu... Pored gospodina Fitdžeralda su i Doroti Parker, Hjuz, Stajnbek, Eliot…

- Hajde, naspi još jednu - vikao je Mark Tvejn - za večite krivce, za balansere, naspi još jednu za... Singera, Kafku, Foknera, Nerudu i Markesa!

Iza velikog stuba, odmah iznad razbarušene frizure mistične orijentalke, šareneo se još jedan mural. Na njemu su bili ovekovečeni Hemingvej, Orvel, Nabokov i Džojs. Ovakvim gostima rado bih i konobar bio!

Poslušao sam imaginarni savet velikog majstora, zatvorio poklopac računara i krenuo do magične fotelje u uglu. U gomili istovetnih, kofeinom nadahnutih i lepotom pisane reči očaranih zgubidana, video sam kloniranu verziju samoga sebe… Sa kafom u ruci i slušalicama u ušima, uvek u raskoraku izmeñu sjajnih romana koje smo čitali i vlastitih remek-dela u pokušaju. Možda je pisanje preveliki izazov za mene? Ili sam vrednosnu lestvicu previsoko sebi postavio? Lenjo sam se baškario po zelenoj fotelji. Dobro je da sam mesto ugrabio na vreme, jer ova "ekološka" stolica nezvanično slovi kao kraljevski presto lokalnih lenjivaca.

Gužva u knjižari postajala je sve veća. Pored neostvarenih pisaca, bili su

tu i neki normalni ljudi koji umetnost konzumiraju svim raspoloživim čulima. Šetali su neobavezno, odmeravali likovne eksponate po zidovima, opijali se eteričnim mirisom knjiga i uživali u ukusu dekadentnih kremastih čarolija. Na prvi pogled, svi su oni gledali svoja posla, a onda iz čistog mira, kradomice, svoje prćaste i kukaste nosiće potajno su gurali u tuñe šolje, tanjire, knjige i živote. Kosooka devojka malenih grudi uporno je zvocala, sipajući bujicu neartikulisanih reči u uvo crnomanjastog mladića. Tetovažama izrezbarena tinejdžerka, zatupastim prstima žustro je dobovala po tastaturi mobilnog telefona, dok je mlada žena, čudesne latinoameričke lepote, dojila bebu. Brižna majka pažljivo je zaklanjala veliku, anatomski savršenu „flašicu” sa smeñom "cuclom" na vrhu, kojom ju je priroda tako nesebečno darovala. Prestao sam da buljim u prirodne lepote satkane od ženskih brda i dolina i usmerio pogled prema policama krcatim raznim publikacijama. Bilo je tu svega, od kuvara i ručnih radova do najnovijih monografija i enciklopedija. Obožavam ovo mesto, pitam se da li je to više knjižara u kojoj se puši espreso ili kafana pretrpana knjigama? Što kaže moj drugar Džonatan: „U Starbaksu najviše volim da prelistavam crnu kafu i srkućem istorijske romane!” Ponekad mi, samo na kratko, zafali atmosfera klasične birtije... na primer one u kojoj je Remark gustirao kalvados. Mada, ako je verovati Fitdžeraldu, u ovako "učenom" ambijentu može i zrno talenta da se fasuje.

Čekajući na "venti regular coffee with little room for cream", razmišljao sam po ko zna koji put o tom užasnom, novokomponovanom "starbucks jeziku" sa terminima koji ne znače ama baš ništa, a mnogima, opet, tako prefinjeno zvuče. Godinama sam pio isključivo dupli espreso, dok ga nisu prekrstili u "doppio", bela kafa postala je "latte", a zgodna devojka koja mućka sve te divne ñakonije i smeška se s druge strane šanka preko noći je postala "barista". Pažljivo sam skinuo poklopac i još nežnije sipao mleko u vrelu kafu čiji se dim zavodljivo jarcao iznad ogromne šolje.

Kroz izlog kafe-knjižare setno sam posmatrao klince koji su razdragano šetali ulicom. Tinejdžeri ovde izlaze oko sedam, a do ponoći su već uveliko kod kuće. Odbijam mogućnost poreñenja sa situacijom koja u novije doba vlada u zavičaju. Mnogo lakše je otploviti u prošlost.

***

Sećam se onih lepih dana naše mladosti. Urbana gerila gradskih šmekera okupirala bi plato izmeñu „Centrotekstila” i Hotela „Kragujevac”. Mesto konstantno, vreme postojano – sedam, nula, nula.Preko puta, ispred ulaza u "Zlatnu ružu", nepoverljivo bi nas merkala ekipa BBC-a (Beloševac, Bresnica, Cerovac). Pacifističkim metodama umerene ljubaznosti, uspešno smo negovali tolerantnu politiku miroljubive koegzistencije. I pošto bi na korzou ošacovali situaciju, kolektivno smo pohodili institucije sistema koje su imale neprocenjivi

društveni značaj za širu socijalnu zajednicu. Do pola jedanaest ostajali bi u “Balkanu”, a potom pravac “Zelengora”, koja je tih dana svoje kafanske dveri otvarala čak do ponoći!

Na pamet mi pade još jedna kafanica gde sam u zagušljivoj memli mračnog suterena lečio ljubavne jade iz gimanazijskih dana. Bio je kraj marta, prvi nagoveštaji ranog proleća. Pevušio sam Bregovićevu pesmu, koju sam tih dana čuo po prvi put: “Depresija, planeto uzdaha. Depresija od graha i kupusa…” Iako potpuno besmisleni, ovi stihovi su tako verno dočaravali moje tadašnje raspoloženje. Posle nekoliko nedelja strasne ljubavi ostavila me je devojka. Dobro pamtim opori ukus gorčine koji se poput lave izlio iz ugašenog vulkana uspomena. Posle raskida vešto sam izbegavao mesta koja su me na nju podsećala. Tih dana najradije sam pohodio kafanu za koju se u to vreme nije puno znalo. Nisam siguran kako je glasilo zvanično, "kršteno" ime ove birtije, jer smo je svi jednostavno zvali “Kod dve babe”. Sumnjam da iko i danas zna o kojim bakama je reč, ali će nešto kasnije ovaj lokal postati kultno mesto hroničnih kragujevačkih alkosa i latentnih kuropaćenika moje generacije.

Elem, te srede, odmah posle škole, svratio sam u “Chez les deux grand-mère” i zauzeo svoje omiljeno mesto. Simpatičan stočić u neposrednoj blizini kaljeve peći, odmah ispod Titove slike. Osmatrao sam okolinu i naručio kuvanu rakiju. Za susednim stolom sedeli su poznati kragujevački pisac neobjavljenih romana i kolega mu pesnik, iz prigradskog naselja. Stotine pikavaca u pepeljari svedočilo je o dužini njihovog boravka u kafani, baš kao i o radnoj etici vremešnih konobarica. Očito je da su poete, još od rane zore, sedeli u memljivom podrumu, pili na recku i verbalnom masturbacijom menjali svet:

- Kada budem odlučio da se ženim, uzeću ribu sa naočarima! – vikao je sušički Balzak – Paket aranžman prijatelju, ja kad ti kažem! Drugim muškarcima takva obično deluje baksuzasto, a meni, bar dok sam trezan, inteligentno. A kada uveče zajedno sa gaćicama skine i ñozluke, tada samo ja uživam u svoj njenoj jebozovnosti. Ruku na srce, to ti je, brate, kao da imaš dve žene.

- Ova moja ne nosi naočare, nije seksi, ali je težak baksuz! – poverio se iskreno ždraljički stihoklepac – Zato ja rujno vino pijem i pišem pesme o pticama, cveću i drveću. Kako ono kažu naši stari Latini, čega nema u krevetu - naći će se u knjizi.

Od tada, više ne posećujem “The Two Grandmothers”. Ljubavne jade nadalje sam lečio uz hladnu rakiju, ali u domaćoj atmosferi i toplini doma svog.

***

Eh, kad se samo setim kako smo se divno provodili u vreme Tita, socijalizma, samoupravljanja i marksizma. Zimske čarolije na padinama Zlatibora, Kopaonika, Jahorine… a čim gora zazeleni “žrtve komunizma”

pohodile bi toplije krajeve. Jadran i Egej za sirotinju, dok su oni boljestojeći „disidenti” patili po gudurama Azurne obale i mučili muku u hladnim vodama Pacifika. Krpice su kolektivno pazarili u Trstu, dok su ih kod kuće mučili nerešivi problemi - višak para i deficit restorana. Tokom devedesetih zavladalo je kolektivno pijanstvo. U kafanama boemi su prepustili mesto švercerima, dilerima i drugim bitangama, a razum se stidljivo povlačio pred najezdom opšteg primitivizma. Bežeći od zla koje je vrebalo na svakom koraku, normalan svet je preko noći promenio navike. Kafanske bahanalije ustupile su mesto pitomim, kućnim druženjima. Domaćice su marljivo pripremale razne gurmanluke. Tokom sankcija svakodnevni jelovnik jedne srpske porodice krasili su posve novi specijaliteti: UNPROFOR gibanica – bez ništa, Lord Ovenova šnicla od soje, Kutijerovi uštipci bez jaja, Embargo torta sa ukusom proje... Vinska karta – boli glava: sofisticirana verzija špiritusa ukrašena etiketom Rubinovog vinjaka, home made vodka i najgora šećeruša iz pazarskog kraja. Na žurkama je bila zabranjena upotreba demonske sprave u narodu poznate pod imenom – televizor. Medijska propagnada, Dnevnik i njegovi dodaci vešto su ignorisani uz svesrdnu pomoć Nirvane, U2, Pearl Jam, R.E.M i Kleptonovog evergrina "Tears In Heaven".

***

Proleće 1999. Vreme bombardovanja. Bašta Balkana, u fleksibilnom vremenskom intervalu izmeñu nebrojenih izvoñenja popularne pesme “Volimo te, domovino naša”. Sedeo sam sa kumom i gustirao vinjak. U neko doba, Sneška je donela novu turu, koju nam je naručio uticajni lokalni političar.

- Ma, ne treba mi njegovo piće – pobunio sam se jogunasto - za toliko ću para uvek imati. Ne bih ga popio pa da mi je poslednje!

- Piće se ne odbija, kume - smirivao me je Mika - da je on te pare pošteno zaradio, ne bi se njima tako rasipao.

Dok smo nanovo uživali u vinskom ciklusu Carice Milice, u kafanu je ušao Mića Češalj.

- Dobro mi ide danas, valjda zbog ovo bombardovanje, da ga 'ebem. Evo baš prodado’ nekol'ko od ovi kožni novčanici, a jedan čovek mi naručio i dva’es češljovi... Ne znam šta će, bre, da radi s tol'ki češljovi? K'o da ima dva’es glave, majke mu ga!

Kum je krišom iz džepa izvadio jednu novčanicu i ćušnuo Mići u džep.

- A je l' to za oni lančići? Nema problema, bato! Sutra će bude u isto vreme! Nemo’ brineš! Odo ja polako, čeka me jedna žena u “Zelengoru”. Naručila šnale za unuku. Nema smisla da me čeka. 'Ajd u zdravlje, pa se vidimo sutra!

Mika me je šeretski pogledao i kroz zube procedio:

- Diajlektika, kume, na tebe je red!

***

Posle dugih sedam godina u martu 2006. najzad sam posetio rodni kraj. Još pre polaska na dugi put, čvrsto sam odlučio da u zavičaju ne pijem puno. Najpre, hteo sam da ostavim dobar utisak, jer ako ćemo pošteno, nisam više klinac, a ćelava glava i proseda brada ne idu zajedno sa pijanim naklapanjima (ne)veselog društva iz ćoška. Nisam želeo ni da mi vreme uludo prolazi u lečenju jutarnjih mamurluka. Kako sve ovo ne bih svakodnevno iznova objašnjavao prijateljima, odlučio sam da pribegnem malom lukavstvu. Naime, kada bi me neko ponudio pićem učtivo bih eskivirao uz objašnjenje kako izbegavam da pijem zbog visokog pritiska. Posle početnog šoka i nekoliko suvišnih pitanja, sagovornici bi mi uz medicinski savet obično poželeli puno sreće i brzo ozdravljenje.

Jedne večeri okupilo se društvo u „Staroj Srbiji”, atmosfera opuštena i maliganima delimično začinjena. Posle pete ture alkoholnih čarolija, situacija je polako počinjala da izmiče kontroli. Vidim, nema mi druge nego da posegnem za pripremljenim alibijem. Drugari su me u čudu gledali, a onda se oglasio "kafanski doktor":

- Visok pritisak, kažeš, a šta ti to piješ?

- Crno vino - odgovorim

- Eeee, pa nemaš ti, prijatelju, problem sa zdravljem, nego si pogrešno piće izabrao.

- Kako?

- Crno vino podiže pritisak, a belo vino ga spušta. Konobar donesi flašu belog za "Amerikanca"... ali ono što spušta pritisak!

Konobar: "Litar belog za skidanje pritiska... Stiže!"

***

Napustio sam Starbucks i krenuo prema gradskom trgu. Na klupi pored fontane sedeo je stariji Indijanac. Bio je okružen stotinama unikatnih primeraka tradicionalnog nakita plemena Navaho, pogledao me je i prijateljski se nasmejao. Pred očima sam video senke mnogih dragih lica i osetio miris brojnih birtija moje mladosti. Kupio sam nekoliko lančića i osetio unutrašnju toplinu, lepotu i sreću. Zbog kafane, crnog vina, zbog kuma i zbog dijalektike.

N E V E S T A

- Jes' čuo, komšija? Stig'o Stevo iz Čikaga. - reče uzbuñeno Aleksa dok mi je pakovao ćevape - Doveo i nevjestu, bolan. Kažu, nji'ova je, Amerikanka, al' prića po naški k'o da se u Doboju rodila.

- Da, da! – odgovorio sam rasejano. Obećao sam gospoñi da se ni za živu glavu u dućanu neću predugo zadržati. Večeras imamo goste, pa mi meso valja što pre zgotoviti. Neizlečivu radoznalost nekadašnjeg novinara i logično pitanje "Who the fuck is Steva?" ostaviću ipak za neku drugu priliku.

Kući sam stigao s voljom i na vreme. Još od ulaznih vrata sve je mirisalo na dom, na ljubav i na sreću. Čeljad vesela, salata gotova, a pogača se u rerni rumenela. Moraću da požurim, ćevapi su ipak najlepši kada se natenane spremaju. Hitajući užurbano prema dvorištu, iznenadio me je strog, ali pravičan glas moje životne družbenice i ljubavne saputnice:

- Zvali su ovi naši zgubidani iz udruženja „Vasa Pelagić“. Kažu kako bi bilo lepo da napišeš priču o nekom Stevi iz Čikaga. Ili o njegovoj ženi, nisam baš sigurna. Uzgred - značajno je podigla levu obrvu - ko su uopšte ti ljudi?

Ako bih sada počeo da objašnjavam kako sam za famoznog Stevu iz Čikaga po prvi put čuo pre samo dvadesetak minuta, mleveno meso bi sa nama kolektivno dočekalo Kinesku novu godinu. Lukavo sam se trudio da po svaku cenu eskiviram odgovor. Najpre sam, kao slučajno, ispustio viljušku, a zatim sočno opsovao vrata koja su se, gle čuda, opet isprečila izmeñu kuhinje i terase. Potom sam iz saksije krišom izvadio flašu koju već godinama uspešno krijem ispod muškatle. Nasuo sam sebi rakijicu, otpio gutljaj i uz duboki uzdah ohrabrio sebe rečima: "Još jednu čašicu, filozofe, pa na posao. Krajnje je vreme da se istakneš u roštiljskoj akciji!" Žućkasta pčelica, da ne kažem osa, poput drevnog Odiseja, krčila je svoj vatreni put od digestivne Scile do mentalne Haridbe. Monotono okretanje ventilatora oko sopstvene, hipnotičke ose, vodilo me je dalekim, nepoznatim putevima, od bezizlaza mogućeg do nerealnosti željenog... "Koncentrični krugovi neznanja kao prstenje, a ono dalje ne razumem, izgleda mi da je mrtva straža..."

Zvono na vratima oglasilo se tačno TRI puta,pošto sam i poslednji segment svog kulinarskog projekta efektno priveo kraju. Samo 300 sekundi kasnije moj drug Raša je vešto bacao meso po šarenom tanjiru i stručno komentarisao:

- Najvažnije je da ćevapče visoko odskoči, jer to znači da je meso sveže i da je dobro ispečeno. Svaka čast, domaćine! - hvalio me galantno Raša – Nego - nastavio je neodlučno - da li si razmišljao da napraviš intervju sa Stevinom ženom Lindom? Znaš, bre, ono luče iz Čikago? Amerikanka je, brate, al' priča srpski bolje od ovi moji Leskovčani!

Dopunio sam čaše i čvrsto odlučio da konačno upoznam tog, sada već čuvenog, Stevu i njegovu zagonetnu nevestu, koja se tako impresivno služi srpskim lingvističkim blagom. Mada, ako ćemo pošteno, kako se prema svom maternjem jeziku ophodimo, slobodno bi ga i maćehinskim mogli zvati... Mislim, onako ñuture od "transparentnosti tendera po difoltu" do "spinovanja u bekstejdžu".

Raša je iste večeri ugovorio susret sa misterioznim Kovačevićima koji su mi bez razmišljanja obećali "ekskluzivni" intervju. Ja sam se opet galantno obavezao da će Lindina ispovest sigurno biti objavljena u nekom od srpskih medija... Pa makar i na mom blogu.

Nekoliko dana kasnije sedeo sam sa Lindom i Stevom u separeu restorana „Sarajevo“, u samom srcu Arizone. Mladenci su se sladili plodovima vlastite ljubavi, dok sam se ja lavovski borio sa tufahijima i baklavama, koje sam sa podjednakim uspehom nemilosrdno zalivao turskom kafom bez šećera. Moram priznati da mi je baš prijalo ovo opušteno druženje, začinjeno neobaveznim ćaskanjem o svemu i svačemu, a ponajviše ni o čemu. U neko doba konobarica Suada donela je i žito sa šlagom, Steva se ljubazno izvinio, poljubio Lindu i najavio svoj povratak kroz nekoliko sati. "O, moj Bože!" pomislio sam, "i Dostojevskog bih brže intervjuisao!" Nedugo zatim, Linda je otpočela svoju priču... Ili je bar meni tako na početku izgledalo:

- My name is Linda Lindstrom and very soon, with God's help, I shall become Kovačević. Since the author of this book is not smart enough to write in English and I, with no good reason, enjoy the company of Serbians, the continuation of my story will be in this strange, yet fascinating language - izdeklamovala je u jednom dahu i nastavila:

- Da se odmah razumemo! Pozvao si me da porazgovaramo jer su drugi to od tebe tražili. O meni ne znaš ama baš ništa, niti te mnogo zanima. Vama piscima nije dovoljno da Amerikanka dobro govori srpski jezik. Zašto bi o tome uopšte pisao? Tebi je potrebna zanimljiva priča, radnja, akcija. Kad samo pomislim na one mučenike koji su te meni poslali! Taj kukavni polusvet koji ni svoje bližnje ne ostavlja na miru. Steva i ja im doñemo kao idealna tema za zezanje, cirkus za male pare, bioskop za groš. Kada nas dobro izogovaraju, savest im je mirna, a srce na mestu. Srbi moji dragi, ko vas ne zna, ni ćoravu banku za vas ne bi dao! A opet, dovoljno vas je malo bolje upoznati, da se istog trenutka, poput pijavice, čvrsto prilepite za srce. Lako vas je prihvatiti, ali mnogo teže razumeti. Teški ste, brate k'o pismeni iz matematike! Umete da se lukavo podvučete pod kožu, onda se tu primirite neko vreme i taman kad vas čovek iskreno zavoli, počnete da sisate krv. Tiho, nečujno, uporno. Kao krpelji. O čemu ja to? Zašto sam se okomila na jadne Srbe - pitaš se ti. Mora da je to zbog medijske propagande. Ma jok, bre! Poznajem vas kao zlu paru. Jesam plavuša, možda malo i zatupasta, ali tolika glupača sigurno nisam. Dobro, dobro, znam šta ćeš da kažeš, da nisu svi Srbi isti! Naravno, baš kao što nisu ni Španci, Danci,

ni Pakistanci. Razlikuje se i Parižanin sa Monmartra od svog zemljaka koji kopa rudu negde u Pirinejima. Teško je porediti učitelja iz Kampale sa vozačem iz Masake, iako obojica podjednako vole predsednika Ugande. Ne znam zašto si se toliko nakostrešio? Jasno je da postoji razlika izmeñu Nikole Tesle i Nikole Ljubičića: jedan je genije, drugi zamlata, a opet su i Srbi i imenjaci. Ni drugi narodi se u tome mnogo ne razlikuju. Uporedi samo Džordža Buša i Džordža Geršvina. K'o nebo i zemlja, a obojica Amerikanci. Ne pravim se pametna, zaista, samo ti najiskrenije iznosim sud zasnovan na ličnom, nekada užasnom, a nekada predivnom iskustvu. I tamo i ovde, i na javi i u snu. Ne mogu da pričam o Šveñanima, kad o njima tako malo znam, ali Srbe sam dobro upoznala. Možda i više nego što sam želela. Imate previše visoko mišljenje o sebi samima. Po vama, čitav svet se samo oko Srba vrti, a posebno velike svetske sile, čiji političari i ostali moćnici ništa drugo pod milim bogom ne rade, već samo o Srbima razmišljaju. Ili vas obožavaju do imbecilnosti, ili su se svim raspoloživim sredstvima urotili baš protiv vaše nejači. Da ne zaboravim i susede. Srbija sve manja, a komšija sve više. Šiptari, Hrvati i ostale cvećke. Što je narod manji, kompleksi sve veći. Dok se jalovo nadmudrujete preko nišana i novoiscrtanih granica, jednostavno niste svesni svoje nemoći. Svi zajedno, tako mali, a toliko puni sebe. Ne treba mi zubarska diploma da bih videla karijes koji ozbiljno nagriza koren i suštinu balkanskog bića. Šteta, zaista! Balkan je vazda imao dušu, osećaj za merak, sevdah, za dert. Jednom prilikom pitala sam Srbe u Čikagu da li znaju ko je Milutin Milanković. Na velikoj uskršnjoj zabavi, u crkvi Svetog Vaskrsenja, bilo je nekoliko stotina ljudi, a za Milankovića je čuo samo sveštenik Bogdan i profesor istorije Vladimir Perić. Ostali? Ne boj se, nisu ti "veliki Srbi" dangubili. Pevali su Cecine pesme i, naravno, sve tekstove znali napamet. Po njima, ona je svojim neprirodnim grudima i prirodnom neinteligenciojm, očigledno, više zadužila čovečanstvo od naučnog rada jednog od najvećih svetskih astronoma. Na kraju, kako sadite tako vam i niče. Žao mi je samo pametnih Srba, baš takvih kao što ste Steva i ti. Vi, pošteni a glupi, normalni a blesavi, već vekovima ispaštate zbog idiotizma primitivnih, zatucanih i bolno neotesanih kreatura. Takvi se ne seju, oni sami niču. Šire se brzo i gustim korovom prekrivaju žitnice svesti, travnjake mudrosti i malobrojne, ali briljantne oaze srpskog duha.

Nisam ljuta, zaista, samo mi je malo žao. Volim Stevu, poštujem njegovo poreklo, njegove korene. Simpatični su mi i ljudi i običaji pristigli iz tih krajeva. Svekar mi često kaže da sam bolja Srpkinja od većine lelemuda koji se isprazno busaju u prsa. Srbinu sam srce poklonila, planiram da zajedno podižemo decu. A onda, Bože zdravlja, da sa njim i starost dočekam. Baš tako! Sa jednim plemenitim, divnim i bandoglavim Srbinom! Nadmudrivanje se sa njim ne isplati. Odavno sam shvatila da tvrda glava za istinom ne haje, a ni mudrost ne priznaje. Drevni mislioci su vekovima filozofirali, mudrovali i konačno zaključili kako pametniji uvek na kraju popusti. Ovu poznatu latinsku izreku elegantno ste prisvojili nazvavši je srpskom narodnom poslovicom. A šta misliš da su "Latini,

stare varalice" ukrali jednu od vaših visprenih mudrosti? Slobodno bi mogli da se za sva vremena, dobrovoljno povuku iz svetske istorije. Proveli bi se mnogo gore od poznatog "srpskog neprijatelja", Alberta Ajnštajna, koji je hladnokrvno pokrao naučna otkrića sirote Mileve Marić. Niko mu ne zamera što je tu istu Milevu bezočno varao i na kraju, teško bolesnu, sa malom decom na cedilu ostavio. Na žalost, Milevini zemljaci su to vrlo brzo zaboravili. Ali što se naučnog rada tiče, tu je situacija posve drugačija. Svaki treći Srbin poseduje nepobitne dokaze, dok je svaki peti svojim očima video "nacrt" teorije relativiteta koju je gospoña Marić sama smislila i nehajno je pored fikusa u predsoblju zaboravila. Čula sam da si ti, ipak, malo drugačiji, da umeš biti samokritčan, da ponekad misliš svojom glavom. A opet, dok ovo govorim, narogušio si se kao da sam ti pola familije pobila. Odužila sam, priznajem! Previše potrošenih reči iza kojih ne stoji gotovo ništa.

Pitaš se gde počinje moja priča? Pa eto. Ja već godinama radim kao viša medicinska sestra u dečijoj bolnici u Čikagu. "Medicinka", kako kaže moja buduća svekrva. "Završila fakultet, a sad vadi krv i daje 'nekcije!", dodaju tvoji zemljaci zajedljivo. Iskreno, na zluradost sam se već odavno navikla, pa na nju više i ne obraćam pažnju. Sećam se kao da je juče bilo. Hladna novembarska noć. Nije prošlo ni mesec dana od tatine smrti. Bol je nadjačavao sve druge emocije dok me je tuga čvrsto uzimala pod svoje. Bližio se moj omiljeni praznik, za koji u tom trenutku nisam puno marila. Bila sam nemoćna da stvorim sliku, da formiram ideju koja bi makar na trenutak kreirala iluziju normalnog raspoloženja. Odbijala da uživam u blagodetima koje nam je nekada donosio Dan zahvalnosti. Zamolila sam mamu da ovoga puta preskočimo naše male, porodične rituale koje smo godinama negovali i od drugih ljubomorno čuvali. Bez tate to više nije bio isti praznik. Objasnila sam joj da bih te godine Tenksgiving najradije provela sa pacijentima. Razumela je. Ima nešto što bih volela da ti bliže pojasnim, a u vezi je sa meni najdražim stvorenjem, koje još uvek, bogu hvala, šeta ovom iščašenom planetom. Eva Lindstrom je moja majka , jer su se različiti genetski kodovi decenijama nestašno poigravali tokom vragolastih igara naših predaka. Eva je takoñe i moja najbolja drugarica, iskreni prijatelj. Osoba koja me je uvek razumela i u svemu nesebično podržavala. Narednih dana mama gotovo da i nije izlazila iz kuhinje. Satima je kuvala, dinstala, pržila, špikovala, pekla, mesila. Od ćurke i pire krompira, preko nebrojenih salata i soseva, do najrazličitijih kolača, pita i sladoleda. Najzad, poslednjeg četvrtka u novembru, sa prvim petlovima, koji u Čikagu baš nešto i ne kukuriču, mama i ja smo krenule u akciju. Prazničnim ñakonijama pažljivo smo ukrašavale porcelanske tanjire tvoreći beskonačni niz malenih gastronomskih ikebana. Hranu bi potom začinili lepim rečima, ukrasili osmehom i na poslužavnicima iskrene zahvalnosti servirale tim divnim, nesrećnim ljudima. Trudile smo se da najveću pažnju posvetimo pacijentima kojima tog dana niko nije došao u posetu. U pogledima bolesnika videla sam tugu, melanholiju, setu. A opet, u krajičku oka, u dubini duše, mogla se prepoznati skrivena nada,

prigušena sreća i beskrajna zahvalnost. Prazničnu letargiju je iznenada prekinuo dolazak novog pacijenta. Sa intenzivne nege su dovezli gospodina Ričarda Bojla. Pogledala sam istoriju bolesti. Saobraćajni udes. Desna noga potpuno smrskana. Opservacija bolesnika u toku. Sledeći korak, najverovatnije amputacija. Ričard je bio krupan muškarac, svetle kose, atletske grañe i nežnih plavih očiju iz čije azurne dubine je zračila neskrivena dobrota. Odmah me je podsetio na tatu. Biću iskrena, od prvog trenutka sam mu posvetila punu pažnju, brižno ga negovala. Kako vi ono kažete? K'o rod roñeni! Malo je govorio i puno patio. Ponekad bi, samo na čas, bolno zajecao, a onda nanovo u tišinu uplovio. Bilo je poptpuno svestan da će za koji dan, gotovo sigurno, ostati bez desne noge. U Ričardovoj sobi televizor je bez prestanka emitovao jedan te isti sportski program. Jednolični zvuk teniske loptice samo je pojačavao osećaj surovog besmisla i potpune beznadežnosti. Na dan operacije, svratila sam da ga ohrabrim. Pitao me je da ga izvedem napolje: "Linda, molim te... Želeo bih da popušim svoju poslednju cigaretu!" Ne znam šta je konkretno imao na umu, ali sam mu želju ipak ispunila. Kršeći sve važeće zakone i još nekoliko desetina bolničkih propisa, odvezla sam ga do "pušionice" u dvorištu. Na samom kraju parkinga, odmah pored velike kante za ñubre, nalazio se trem sa polomljenim stolom i razvaljenim stolicama, dok je iza ugla stidljivo provirivala ogromna siva pepeljara. Ričard je zapalio cigaretu, polako gustirao, uživao u svakoj čestici duvanskog dima. Tužno je gledao u daljinu, u neizvesnost, u bezizlaz. U povratku, zastali smo pored trafike u prizemlju, gde sam mu kupila poklon. Pakovanje teniskih loptica.

- Kroz koju godinu, kada se malo oporavite - rekla sam ozbiljno - ovim lopticama ćemo odigrati teniski meč...

- Draga moja devojko, za koji dan postaću bogalj, ne sipaj so na svežu ranu, molim te - odgovorio je drhtavim glasom dok su mu se oči punile suzama.

- Ovo nije molba već otvoreni poziv na dvoboj! - nastavila sam tvrdoglavo - a damama se, Ričarde, duel ne odbija!

Sledećeg dana je operisan. Procedura je trajala više od osam sati. Sticajem ludih, srećnih i tradicionalnoj medicini neobjašnjivih okolnosti, hirurzi su uspeli da spasu Ričardovu nogu. Čim se probudio iz narkoze, odmah je pitao za mene. Kao bez glave sam dojurila do njegove sobe. Nisam mogla da verujem da su čuda ipak moguća! Zatekla sam ga u poluležećem položaju kako gleda prema prozoru i tiho plače. U ruci je držao teniske loptice, koje sam mu prethodnog dana poklonila. Zagrlila sam ga čvrsto i zajedno sa njim dugo plakala.

- Hvala, Linda! - zajecao je.

- Gospodine Bojl - obratila sam mu se drhtavim glasom - imala bih jednu molbu!

Prišla sam krevetu, nežno ga uhvatila za ruku i nastavila:

- Ja nemam oca. Jednoga dana, kada budem odlučila da se udam, želela

bih da me Vi, Ričarde dragi, da me baš vi izvedete pred oltar i predate budućem mužu. Molim vas!

- Ali, Linda, kako ću u kolicima... - promucao je neodlučno - pa dobro, imaš li bar momka?

- Momka trenutno nemam, ali ne brinite. Pronaći ću ja njega ili će on mene. A i vi ćete se do tada osloboditi kolica i zajedno sa mnom prošetati crkvom!

Pristao je.

Kao u nekoj božićnoj bajci, životna magija ispunila je svakodnevicu gospodina Bojla. Posle kratkog sudskog procesa Ričard je kao oštećena strana u saobraćajnom udesu dobio veliku odštetu. Osiguravajuća kompanija mu je ubrzo isplatila pet miliona dolara. Odmah je odlučio da se preseli u Arizonu, gde je kupio kuću, zaposlio lekara, negovateljice. Steva i ja smo ga baš juče posetili. Prestao je da puši, odlično izgleda i veoma se uspešno oporavlja. Kolica je nedavno poklonio dečjoj bolnici, a uskoro mu ni štake neće biti potrebne.

Osećam da sam otišla u širinu, moj Steva obično kaže: "Razvukla si, ženo, priču, k'o ciga armuniku!" U redu, prihvatam kritiku i kada je samo pogledom izrečena. Jao, pišče, mudrače moj ćelavi, ma čitam te, prijatelju, kao tanku knjigu! Sad ću brzo da premotam film, onako hitro, kao kad na televiziji preskačeš reklame. U redu, najviše te zanima kako sam upoznala Stevu. Samo da znaš, Steva te često pominje i mnogo voli da čita priče koje pišeš. Odštampa ta tvoja mudrovanja sa interneta, izvrne se u omiljenu mu somotsku fotelju, pa se onda satima slatko kikoće i grohotom smeje. Kako smo se upoznali, pitaš? Pa u mojoj bolnici... Children's Memorial Hospital. Sećam se kao da je juče bilo. Čarolija, koju je u naše živote na mala vrata uvela čudesna sudbina Ričarda Bojla, omañijala je svaki kutak moje svakodnevice. Ljubavna idila menjala je pojavne oblike, poigravajući se sa osećanjima ove emotivne, a opet, razumu privržene američke bolničarke... tvoje zaljubljene sagovornice,. Linde Lindstrom.

Decembar, prava čikaška zima, subota uveče, a ja na dežurstvu. Vraćala sam se sa pauze, kad sam na prijemnom odeljenju čula razgovor na nekom stranom, meni tada potpuno nepoznatom i čudnom jeziku. Koleginica Mila Deronja žustro je gestikulirala, dok je sa širokim osmehom na licu srdačno razgovarala sa nepoznatim mladićem. Bio je visok, šarmantan, lep... Otprilike mojih godina. Tako su slatko ćućorili, da mi je bilo žao da ih prekidam. Čim su me primetili, istog momenta su nastavili razgovor na engleskom. "Ovo je Stiv, za prijatelje Stevan, ili još kraće - Steva! Polomio nogu, jadničak, okliznuo se na poledici, dole na Velington aveniji. Ne, nije se napio, on je tako prirodno smotan!" Pošto me je i zvanično upoznala sa svojim poznanikom, Mila se slatko nasmejala i vragolasto mi namignula. Kao da je osetila da se nešto ozbiljno iza brda valja. Eto, baš tako je sve počelo. Stevu sam negovala čitave noći i negde pred zoru, onako ga "upakovanog" sa kolicima, predala njegovim

roditeljima. Na rastanku, razmenili smo telefone i čežnjive poglede. Onda sam se potpisala na njegovom gipsu i onako klinački nacrtala jedno veliko srce probodeno strelom. Sutradan, pozvala sam da proverim kako se oseća, a već naredne subote Kovačevići su me pozvali da svratim na kafu i sitno posluženje. Pojavila sam se u dogovoreno vreme, sa cvećem u rukama i pomorandžama u kesi. Od prvog momenta svi smo se ponašali nekako neprirodno i izveštačeno. Mama Desa je, kao po komandi, iznosila razne ñakonije, dok se tata Momčilo raspitivao o sitnim detaljima koji život znače. Na primer, kojoj veri pripadam i da li sam krštena. Jedino je Steva bio nasmejan, rasejan i zaljubljen. Kratko vreme koje smo tom prilikom proveli u napetom druženju, delovalo je kao prava večnost. Kada je najzad došlo vreme da krenem kući, svima nam je pao kamen sa srca. Po lepom srpskom običaju ispratili su me do samih kola, koja sam, prema svim važećim saobraćajnim pravilima, besprekorno parkirala ispred poštanskog sandučeta porodice Kovačević. Zašto pominjem ovaj detalj? U Americi važi nepisano pravilo da se gosti isprate do ulaznih vrata koja oni, mislim, gosti, najpre sami otvore, a onda ih sa spoljne strane i zatvore. Ne kažem da je to idealno, ali je bez sumnje, veoma praktično rešenje. O, bože, o kakvim glupostima ja ovako naširoko razglabam! Elem, pošto sam upoznala Kovačeviće, a potom i ostale srpske porodice, počela sam da se privikavam na čudan i posve nelogičan običaj po kome se gosti isparaćaju sve do ulice. Od čika Mome sam odmah dobila podrobno, stručno i detaljno objašnjenje: "Dakle, ‘ćeri, reč je o tradicionalnom srpskom gostoprimstvu. Na ovaj način, mi Srbi, već vekovima izražavamo pažnju i poštovanje prema dragim gostima", zaključio je pater familias of the Kovačević family. U redu, ne želim da prodajem pamet, niti da vreñam tuña osećanja i nacionalni ponos, ali zašto tolika počast prilikom odlaska? Razumela bih to "tradicionalno srpsko gostoprimstvo" da su me Kovačevići na primer sačekali na uglu 47. ulice i Indijana avenije, raskrsnice koja je od njihove kuće udaljena skoro čitavu milju. Zašto? Pa tako bi zaista pokazali beskrajnu želju i slatko nestrpljenje da mi što pre požele dobrodošlicu, a ja bih se u isto vreme osećala predivno, shvativši da me moji domaćini uvažavaju kao dragog gosta, kome se uz to i neizmerno raduju. Možda zvuči kao uprošćeno razmišljanje jedne plavuše, ali način na koji Srbi ispraćaju posetioce mnogo me više podseća na preveliko i neskriveno nestrpljenje domaćina da se gostima, što je moguće pre, vide leña.

Ja sam mog Stevu od prvog dana volela strasno, iskreno, žestoko. Iz duše, iz glave i iz sve snage. Eh, ta ljubav, ponekad ume da bude nejasna i maglovita kao vokalno-instrumentalni nastup Filipa Višnjića uz klavirsku pratnju Reja Čarlsa. Iskreno, retko ko je u početku verovao da bi sentimentalna epizoda sa Stevom, mogla dugo potrajati. Nikada nisam volela razmažene mamine sinove, a on je po mnogo čemu predstavljao tipičan primerak. Poslušno je sledio pravila igre koja su vladala u njihovom malenom hermetičnom svetu, a od svojih roditelja za uzvrat je dobijao bukvalno sve što bi srcem poželeo. Steva se po svemu ipak puno razlikovao od nebrojenih muških maza koji su bili stanju da se

u potrazi za zemljom dembelijom, decenijama vešto skrivaju ispod mamine suknje. Steva je roditelje uvek voleo i poštovao, ali je, bogu hvala, svojom glavom mislio i po vlasitom nahoñenju delao. I najvažnije, od prvog dana beskrajno me je voleo! Osećam to celim svojim bićem. I lepo mi je!

Dani su brzo prolazili, a naša ljubav još brže cvetala. Uživali smo u svakom trenutku, ne razmišljajući o krupnim odlukama i dalekoj budućnosti. Za to vreme, komšije, prijatelji, roñaci... i bližnji i daljnji, nisu sedeli skrštenih ruku. U malenoj kovačnici dobrih želja marljivo su kuckali neke posve drugačije, mnogo ozbiljnije i ambicioznije planove.

Posle godinu dana intenzivnog, kako vi ono kažete, "zabavljanja" , Kovačevići su me pozvali da zajedno sa mamom doñem na slavu. Eva je bila prijatno iznenañena. Mnogo je volela Stevu, ali nije očekivala da će njegovi roditelji tako brzo prihvatiti "snajku Amerikanku". Odmah smo započele sa pripremama. Pozvale smo Milu, koja je detaljno poznavala, kako srpske, tako i slavske običaje. Najpre nam je rekla da se obučemo "skromno, a opet svečano". Kao poklon? Najbolje bi bilo da ponesemo cveće, vino i "nešto za kuću". Još sa vrata, odmah treba reći: "Srećna slava!" Potom se valja poslužiti žitom. "Kašičicu stavite u čašu sa vodom", pojasnila je, "ali ne pijte ni za živu glavu!" Mila nam je tada ispričala kako se i ovi običaji pomalo razlikuju, u zavisnosti od kraja iz koga su preci došli. "U nekim kućama", objašnjavala je, "pored žita stoji i čaša sa vinom, a običaj je da se malo gucne. Jedini problem je što svi gosti srkuću iz iste čaše!" Mama Eva je istog časa ponudila objašnjenje: "Pa dobro, ništa to nije ni novo ni neobično. Isti običaj sprovodi se u svim hrišćanskim crkvama i to već vekovima!" Domaći zadatak smo sa uspehom uradile i spremno dočekale 19. decembar. Precizno i bez pogovora sledile smo Miline instrukcije. Obukle smo se baš kako nas je savetovala, "skromno i svečano". Bez mnogo šminke i parfema, a opet čisto, prirodno i mirišljavo. Elegantne, zbunjene, a ipak dobro raspoložene, s voljom i na vreme stigle smo u dom Kovačevića.

Domaćini su nas dočekali srdačno, veselo i pomalo "preljubazno". Uz cveće i vino, kupili smo veoma kvalitetan servis za čaj. Mama nije razmišljala o tome da Kovačevići čaj piju samo kad su bolesni.

- Jao, vidi što je divan ibrik! - obradovala se Desa - Rodio se za vruću rakiju! Što će Moma da se obraduje, upišaće se od sreće, majke mi roñene! Mlogo vi fala... Ovaj... Mislim thank you, thank you! - zaključila je multilingvalno.

Moram priznati da su bili mnogo slatki. Milin tata, mister Deronja, ili čika Bogoljub, kako sam ga od te večeri morala oslovljavati, bio je zadužen da brine samo o nama i svakom našem pokretu, da nas poslužuje, dvori i obasipa svekolikom pažnjom. Čim bi se neko uhvatio za čašu, odmah bi je dopunio, dok su tanjiri sa hranom ispred nas u svakom momentu bili pretrpani raznim gurmanlucima. Najsmešniji su, ipak, bili matorci koji su sedeli u našoj blizini. Sredovečna gospoda, mahom čika Momini vršnjaci. Svi od reda onako "skockani"

i udešeni k'o stari fijakeri. Sa Himalaja se moglo nazreti kako ih sako steže, a kravata guši. Nisu, brate, navikli. U početku su se stoički nosili sa svojom elegancijom. Bili su tihi, smerni, uljudni, ali kako je rakija počinjala da krči put prema mozgu, tako je i njihov "šarm" postajao sve manje podnošljiv. Na meti je naravno bila "prija" Eva. Mamu su prosto gutali užagrenim očima i bombardovali je komplimentima: "Eva, Eva, samo ti još Adam fali... Evo ga jedan dobrovoljac! "ili" Joj, što je prija k'o grom! Ljudi, jeste li vi sigurni da Eva nije naša? Meni, brate, na Šumadinku liči, a vi vidite šta ćete. Živeli, Evice!" Mama je stoički izdržavala švalersku ofanzivu pijanih čičica. U neko doba, korpulentni brka koji sedeo preko puta nas, po treći put je bezuspešno pokušavao da se, ponesen muzikom i maliganima, konačno popne na sto. Žena ga je najpre diskretno gurala, potom je sve jače i jače povlačila delijin rukav, da bi ga na kraju, očajno, iz sve snage, udarala po glavi. - Pusti Šemsu! - urlao je - onu moju, "Uzmi me majko u krilo svoje", da se slatko i k'o ljudi isplačemo... Sve ovo delovalo nam je zanimljivo, egzotično, ali pomalo isforsirano, nepotrebno i lišeno dobrog ukusa.

- Ne bih da budem zlonamerna - rekla je mama oprezno - a opet, pitam se, šta je u svemu ovome zasnovano na hrišćanskoj tradiciji? Nikada nisam bila previše religiozna, ali u poslednje vreme, od kada si upoznala Stevu, dosta čitam o Pravoslavlju. Veruj mi, kćeri, ništa od ovoga u knjigama nisam našla!

Dok sam tražila odgovor, kojim bih jednako uverljivo opravdala Stevu i pronašla zrno logike u svemu što se oko nas u tim trenucima dešavalo, počelo je da se odmotava šareno klupko neočekivanih dogañaja. Najpre je prejaka i nepodnošljivo agresivna muzika iznenada prestala. Proslavljajući nenadani praznik za uši, preko maminog ramena sam ugledala Stevu, koji se lagano približavao našem stolu. Presvukao se. Sjajno je izgledao u elegantnom crnom odelu sa pažljivo uklopljenom sivkastom kravatom. U ruci je držao omanju kutiju. Istog momenta se začula harmonika. Daško je pažljivo prebirao po dirkama, pevušeći: "Reših da se ženim dok sam jošte mlad..." U to vreme, još uvek nisam najbolje razumela srpski, tako da mi ni stihovi ove predivne pesme nisu govorili mnogo... Ustvari, baš ništa. Ali tada, sasvim nenadano, kao kada Srbin prizna grešku, ili zet poljubi taštu, dogodilo se nešto predivno! I gosti i domaćini su se za trenutak primirili, a do moje, već pomućene svesti, dopirali su nežni tonovi naše pesme. Romantične balade uz koju smo se prvi put poljubili. Ni slutila nisam da "Bridge over Troubled Water" može ovako lepo zvučati kada se odsvira na harmonici! Tada je Steva lagano, desnim kolenom dotakao pod, otvorio šarenu kutiju i iz sveg glasa ponosito uzviknuo:

- You are my love, you are my life, you are my destiny. Linda my dear, will you marry me?

- I'm on your side when times get rough and friends just can't be found. Like a bridge over troubled water I will lay me down and be with you for the rest of my life! Yes, I will my love... I will marry you! - odgovorila sam kroz suze.

- E pa, srećna vi veridba, deco! - zaurlala je mama Desa.

Bio je to najlepši trenutak u mom životu... Apsolutno romantično, bre!

Veoma brzo sam se ipak vratila u realnost shvativši da nas u najbližoj budućnosti očekuje još jedan veliki cirkus - dogovor o svadbi. Mama mi je čvrsto obećala da se ni po koju cenu oko toga sa Kovačevićima neće raspravljati. A onda, na opšte iznenañenje, sve se lepo okončalo pre nego što je zapravo i počelo.

Bila je subota, rano posle podne, u našem stanu je zazvonio telefon. Čika Moma nas je pozvao da svratimo do njih negde oko pola sedam. "Ma onako, bez obaveza, samo na čašicu razgovora!“, pevušio je slatkorečivo. Stigli smo u dogovoreno vreme, a ja sam se, da izvineš, osećala kao tele u Bombaju... Bilo je sve po redu i kako običaj nalaže. Najpre užička prepečenica, a onda nam je posluženo slatko od dunja i mineralna voda „Knjaz Miloš“. Gospoña Desa je napravila bogatu večeru. Bila je to gurmanska niska satkana od najsjajnijih gastronomskih bisera. Uvertira: domaća supa sa rezancima, sarma i pita savijača, u razradi: pečena jagnjetina i teleća glava u škembetu, da bi na samom kraju sve to začinili i zasladili rumenim salčićima i doboš tortom od osamnaest korica. Pošto je posrkao supu, čika Momčilo je obrisao brkove, značajno se nakašljao, a onda nas, kao uzgred, priupitao da li se pripremamo za svadbu. Na maminu opasku da se o tome još nismo dogovarali, Desa je spremno uzvratila:

- Pa šta čekamo onda, vreme je za dogovor! A koliko ste gostiju planirali sa mladine strane?

Mama me je nespretno pogledala. Bilo joj je veoma neprijatno:

- Mi smo nešto razmišljale - oklevala je mama - možda petnaestak, dvadeset najbližih roñaka i prijatelja?

- Ne razumem, prijo. Kako to misliš dvedesetak gostiju? - češkao se Moma po glavi - Pa mi toliko vikendom pozovemo na roštilj! Bili ste kod nas na slavi, za Svetog Nikolu svake godine ugostimo najmanje pedeset duša!

Steva je užurbano prevodio Mominu besedu i vragolasto se smeškao ispod oka.

- Mi smo odlučili - poentirali su Kovačevići u dvojezičnom duetu - da sa naše strane pozovemo 250 ljudi, a vi vaše goste slobodno duplirajte na pedeset. Mislim da je tako pošteno. Naravno, mi ćemo da platimo sve troškove, a vas dve treba samo da se pojavite. Lepe, vesele i raspevane.

Mama i ja nemo smo se pogledale, a onda, ne skrivajući zaprepašćenje, tiho prozborile:

- Da li je Stevan tačno preveo? Three hundred? Tri stotine gostiju?

Steva ja monotono klimao glavom. Na trenutak zavladala je neizvesna i krajnje neprijatna tišina. Gledali smo jedni kroz druge, plašeći se meñusobnih

reakcija. Iako se u tom trenutku tako nešto od mene verovatno najmanje očekivalo, progovorila sam odlučno:

- Ja se slažem! Svadba u Čikagu za 300 duša, ali venčanje ćemo obaviti u Arizoni. Tamo je moj prijatelj Ričard, koji je obećao da će me umesto oca izvesti pred oltar. Taj čovek je odigrao važnu ulogu u mom životu i jedini je živi muškarac koji zaslužuje da me za sva vremena preda mom Stevi. Znam koliko je teta Desi i čika Momi važno da pozovu rodbinu i prijatelje. Oni su se za ovu priliku pripremali više od dvadeset godina. Ko sam ja da im takvo zadovoljstvo pokvarim?! Ali, bez Ričarda - venčanja neće biti!

- Ih, bre, snajka, nemoj da se ljutiš, sve će da bude kako kažeš - složio se Moma - ono jes’ da je ta Arizona daleko, ali šta je - tu je!

- Kako god vi odlučite, ja sam OK - složila se mama.

- Podržavam diskusiju moje lepotinje - trudila se da ostavi utisak moja svekrva Desa – Snajče, bre, da si mi živa i zdrava! Čestitam, deco! Živeli! - uzviknula je iz sveg glasa.

Istog trenutka Moma je aktivirao daljinski upravljač, a sa muzičkog ureñaja odjeknula je “bomba”:

„ Svadben venac kapiju mi krasi,

moje dane devojačke gasi,

mila majko, veseli se i ti,

jer od danas ja ne moram kriti.

Koga sam volela, sada sam njegova,

sa njim ću biti presrećna.

Avlija se puni svatovima,

radost, meni suze u očima,

pred kapijom kolo se zavelo,

svi me vole, došlo celo selo.

Harmonike sviraju, opančići prepliću,

nek se znade kad me udaju!

Mila majko, odlazim ti sada,

idem dragom, čestita i mlada

i ne žali što si me čuvala,

od srca ti, draga majko, hvala!

Idem kod svekrve, nosim joj darove,

neka se i ona raduje!“

- Od tada je prošlo gotovo devet meseci - nastavila je - i evo nas u Arizoni. Venčanje smo zakazali za nedelju. Dole u glavnoj crkvi. Sve detalje smo precizno razradili i sa protom se o svemu dogovorili. Pozvali smo samo najbliže. Mamu, Ričarda, Momčila, Desu i kumove. Sve kockice su se složile, baš onako kako sam planirala i da znaš da sam presrećna, pa mi ni to tvoje smejuljenje neće pokvariti raspoloženje. Nije mi, bre, jasno kakvi ste to ljudi!?! Kako sam izgovorila "devet meseci" odmah ti se brk nasmešio. Za razliku od svojih zemljaka, ti si bar uspeo da se uzdržiš. Da sam, kojim slučajem, razgovarala sa Desinim drugaricama, prvo pitanje bi bilo: "Je li, ćero, jel ima nešto novo?" I odgovor neke od drvenih advokatica: "Bože, ženo, ti baš onako... Samo nešto da rekneš... Devojka neudata, a ti pitaš take stvari." Sve se plašim da su rospije čitavog života bile smerne i muževima verne. Nego, pišče dragi, slušaoče moj verni, da se manemo mi ispraznih priča, ogovaranja i raznih gluposti i da preñemo na malo ozbiljnije teme. Važi?

Tog momenta osetio sam da se nešto veoma značajno dešava. Izraz na Lindinom licu naglo se promenio. Opušteni, pitomi smešak u trenutku se transformisao u ledenu grimasu iz koje je zračila sva ozbiljnost ovoga sveta. Najpre se pažljivo okrenula oko sebe, a potom me značajno pogledala pravo u oči. Posegla je rukom prema stolici na kojoj je do nedavno sedeo Steva i iz pohabane tašne izvadila veliku zelenu fasciklu sa jarko crvenim cvetićima, koju je veoma pažljivo spustila na sto. Još jednom je osmotrila okolinu i jedva čujnim glasom prozborila:

- Vidim ja da si ti mene prilično potcenio. Toliko sam te hvalila kod američkih Srba, da su mnogi već pomislili da meñu nama nisu čista posla. Zašto? Pa da ONI koji su mi odavno za petama ne bi nešto posumnjali. Misliš li da sam ti slala sve one silne signale kako bih se žalila na svekrvu i raspravljala o srpskom mentalitetu? Možda delujem priglupo, ali toliko zaludna baš nisam. Imam za tebe priču koja ti može doneti Pulicerovu nagradu. Celokupna dokumentacija je ovde u zelenoj fascikli. Sve ćeš to odmah lepo da umnožiš. Kopije studiraj do mile volje, ali original čuvaj negde na sigurnom mestu, kao oči u glavi! Reći ću ti samo toliko da sam materijal dobila od komšije Dejvida, američkog vojnika koji mi je na samrti predao ovaj folder. Ubili su ga zato što je previše znao. Dušmani su koristili isto hemijsko sredstvo kojim je u Londonu

otrovan onaj Litvinenko. Mladić je uspeo da pobegne iz vojne bolnice, a njegova majka me je preklinjala da mu dam morfijum kako bih mu barem malo olakšala samrtničke muke. Dejvid je istraživao slučaj korupcije u koji su umešani ljudi iz samog vrha američke armije... A boga mi i šire... CIA, FBI... Tu ti je sve. Imena, fotografije, dokazi, korespondencija, video materijal... Samo nemoj da otvaraš dok ne stigneš kući! Prouči dobro, napiši pošteno... Kako najbolje znaš i umeš, ali mene ne pominji! Idem ja polako, a ti ako stigneš, svrati do crkve u nedelju, venčanje je u dvanaest, odmah posle službe.

Nekoliko minuta kasnije, pozdravio sam Suadu i uputio se prema parkingu. Sećam se da sam na izlazu iz restorana video jednu zgodnu crnkinju, potom sam prepoznao svoj auto, izvadio ključeve iz džepa... A onda se nebo nekako čudno zavrtelo. Oblaci su brzo formirali partituru posmrtnog marša, sa koje se kočoperno šepurio violinski ključ. Osetio sam strahovit bol dok su se vazdušne note poigravale psihodeličnim repertoarom. Lenjinov rekvijem marširao je prema Drini, dok se nebeski notni sistem polako pretvarao u ogroman višedimenzionalni TV ekran. Solistički koncert Cece Ražnatović u pariskoj Olimpiji, američki vojnici bombama oslobañaju civile u predgrañu Bagdada, glavati gospodin sa šapkom na glavi delio je deci bombone, na Gazimestanu veliki rock koncert grupe "Butonin e bardhë”, Partizan u finalu NBA lige, srpski navijači proterani iz Amerike, Lady Gaga predstavlja Vojvodinu na pesmi Evrovizije...

- Tata, tata, probudi se! Došli su nam gosti, a ti ni roštilj još nisi raspalio – strogo, ali pravično, budila me najstarija ćerka.

- Ko je došao?

- Pobogu, tata, kakvo je to pitanje?! Pa čika Raša Leskovčanin, Steva iz Čikaga i jedna Amerikanka sa zelenom fasciklom u ruci, koja odlično govori srpski!

M E M O T R E S

Izmeñu učestalih poseta zvanih i nezvanih gostiju, marljivo sam izvršavao kućne zadatke i redovno proveravao sadržaj sveže ofarbanog poštanskog sandučeta. Ovi mangupi iz Ameriken Ekpresa već nedeljama igraju tango po istanjenim strunama mog nervnog sistema. Opet su, po ko zna koji put, nešto zabrljali, pa sam uz jutarnje novine naivno očekivao bar pismo u kome bi me obavestili da je greška konačno ispravljena. Izvinjenje izraženo u dolarskim jedinicima u mojoj mašti se podrazumevalo. Umesto sićušne Kineskinje koja u našem kraju raznosi poštu ugledao sam mnogo draže lice.

U susednom dvorištu, sa gedorom u ruci, srećan i razdragan stajao je moj prvi komšija Džef Lejton. Sjajan tip. Vojni inženjer zadužen za specijalne projekte o kojima ne sme puno da priča. Stalno je putovao, a u pauzama raznih vojevanja ni kod kuće nije imao mira. Po čitav bogovetni dan Džef bi nešto kuckao i popravljao. Garaža mu je vremenom postala omiljeno utočište, gde je strpljivo i sa velikom strašću negovao svog kućnog ljubimca. Ispod trema u dvorištu ponosno se šepurio crveni oldtajmer. I tako, svakoga dana ista priča. Čim otvori oči, komšija najpre isturira "ludu makinu", a onda do večernjih sati ne prestaje sa čangrljanjem. Od tog silnog zveckanja moja, iskustvom stečena, pamet polako je počela da kopni, a mozak da nestaje. Nisam veliki ljubitelj buke, a ni stručnjak za automobile, nije mi lako prepoznati ni najnovije modele, a kamoli ove krševe. Džef sa ponosom ističe da je jednom prilikom vozio Krajslerov model iz 1933. koji je nekada davno posedovao čuveni Al Kapone. Ja sam, opet, vozio “Zastavu 128”, proizvedenu 1987, pa se ne hvalim. Baš te godine jedan drugi gangster, rodom iz Požarevca, kolektivno je osedlao svoju ergelu i narednih trinaest godina, jahao je strasno, jezdeći strogo kontrolisanom stazom apokalipse.

Srdačno sam se pozdravio sa Džefom. TRI puta smo se poljubili, a potom galantno razmenili nekoliko dobrosusedskih komplimenata: "Lepo vam napreduje ovaj eukaliptus!", laskao je. “Blagodarim, komšija”, odgovorio sam iz kontre, “a bogami i tvoj automobil, ovaj crveni zmaj iz dvorišta - munja nebeska, ja kad ti kažem!" Dok smo se približavali frižideru, u kome su se baškarile flaše sa ledenom Koronom, nisam izdržao a da ga malo da ne žacnem. Onako na kvarno, sitno, pacifisticki. Šta ću, rodila me majka nestašnog, a ako ćemo pošteno - od univerzalnog izdajnika patriota ne biva.

- Dobro, komšija, kaži ti meni koga si ovoga puta oslobañao? Na zadatku si bio samo par meseci - prisećao sam se rasejano - ako me pamćenje ne vara, videli smo se u novembru. Sećaš se? Slušali smo Boru Dugića i uz šljivovicu proslavljali Dan zahvalnosti.

- Sećam se, naravno! Tri dana sam se posle treznio. Znam da će ti zvučati neverovatno - nastavio je ozbiljnim glasom - ali ovoga puta bi čak i vi, liberalni kritizeri, podržali našu akciju. Bio sam u glavnom gradu Haitija, komšija, Port-o-Prens ili kako već to tamo izgovaraju? Vadili smo one nesrećnike iz ruševina i pokušavali da uspostavimo kakav-takav red. Povrh svega, još sam morao da naučnim metodama pojašnjavam neobjašnjivo. Strašno, prijatelju! Zaista velika tragedija.

Tokom poslednje decenije Džef je pohodio gotovo sve ratove u kojima su američki predsednici oslobañali razne narode od svega i svačega, a najčešće od njih samih. Pre nego što je postao inženjer, bio je elitni vojnik - marinac. Učestvovao je u najtežim vojnim operacijama, nagledao se krvi, smrti i nesreće. Razgovarali smo otvoreno o svim ratovima. Naši stavovi su, po pravilu, bili krajnje suprotstavljeni, a opet, trudili smo se da pokažemo uzajamno razumevanje i ispoštujemo meñusobne različitosti. Jednom prilikom, posle pete čaše vina, u glas smo citirali Voltera: „Ne slažem se sa onim što kažeš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da o tome govoriš.“ Džef bi se nekada pravdao, drugi put psovao, jednom čak i plakao. Danas je, meñutim, delovao potpuno izgubljeno.

- Ratovi su odvratni! - nastavio je - Političari manipulišu, vojnici "rade svoj posao", a nedužan svet strada. Potom sve ide nekim svojim ustaljenim, smrdljivim tokom, od nemila do nedraga, pa pravac u božiju mater! Ovaj zemljotres, kataklizma na Haitilju, veruj mi, to je nešto posve drugačije. Ruševine, panika, leševi. Tužno, ružno i užasno! Pitam se, ko je kriv za ovakvu tragediju?! Priroda? Sudbina? Bog?

Popili smo još po jednu za pokoj duše svih tih neznanih mučenika, a onda sam, ophrvan nekim svojim mislima, pohitao kući da sačekam goste. Pregledam poštu i zaključim da se ove bankarske krvopije još uvek ne oglašavaju. Dok je najbolja žena na svetu vredno razvijala kore za gibanicu, proverio sam porodični arsenal maliganskih čarolija i ponosno konstatovao da je sve na svom mestu i u najboljem redu. Gosti, naravno, kasne. Hoće ljudi, onako "po naški", da nam pokažu kako su izvorno ostali isti. Nisu ludi da se "kao neki" poamerikanizuju i zaborave svoje korene. "To je baš simpatična osobina našeg naroda", kažu zemljaci koji uvek kasne. "Volim, brate, neobavezno, ležerno... pa nećemo valjda kao Amerikanci da robujemo nekim sumanutim pravilima !" U isto vreme, isti ti "neprilagoñeni buntovnici", na posao, za svaki slučaj, stižu bar pola sata pre vremena. Kao radnici veoma su odgovorni, a kao stručnjaci izuzetno cenjeni. Naravno, nije bilo problema da se priviknu na sistem koji funkcioniše, na zakon koji se poštuje i platu koja se na vreme prima. A prijatelji? Naši ljudi, razumeće! Pa i sami su, valjda, neobavezno-ležerni i kašnjenju skloni.

Trudio sam se da bar na kratko preusmerim crne misli i sa mentalnog ekrana trajno izbrišem potresne slike koje su i dalje stizale sa Haitija. Ljudska patnja, jad i ničim zaslužena nesreća. Možda je osećanje pomalo i subjektivno, jer od kada znam za sebe plašio sam se zemljotresa i tog potmulog osećaja bespomoćnosti. Još kao klinac slušao sam potresne priče o razornom potresu koji je, nepunih godinu dana pre mog roñenja, pogodio glavni grad Makedonije. U to vreme, moja tetka je studirala u Skoplju. Bilo je rano jutro, petak 26. jul 1963. godine. Hiljade izbezumljienih, još uvek sanjivih ljudi, tumaralo je razorenim gradskim ulicama. U potrazi za najmilijima, ljudska nada je nadjačavala strepnju. Tog dana je poginulo preko hiljadu ljudi. Tetka Ljilja je pravim čudom preživela skopsku dramu. Posle gotovo pet decenija slike su još uvek žive, a tragični detalji večno u sećanju urezani.

Magnituda uspomena još više se širi, emocije podrhtavaju, a pamet se trese. Sećam se, imao sam trinaest godina. Prvi prolećni dani, erupcija testosterona i ostalih, manje rizičnih, hormona u nejakom telu. Epicentar pubertetskih čežnji lociran negde ispod pojasa. Hrabro sam se borio sa grešnim mislima. Subota uveče, bioskop “Šumadija”, na repertoaru "Isterivač ñavola", film Vilijama Fridkina koji i danas slovi jednim od najboljih horora svih vremena. Na filmskom platnu "exorcist" strpljivo isteruje ñavola iz mlañane Regan. Dok je zabludela devojka očajnički kolutala očima i nekontrolisano skakala po krevetu, osetio sam kako se polomljeno bioskopsko sedište trese. U sali se najpre začuo žagor, potom vriska, a onda je zavladala potpuna panika! Gomila se nekontrolisano kretala prema jedinom izlazu. Jači su bez milosti gazili slabije. Graja, plač, potpuni haos! Stampedo čovekolikih kreatura okončao se pred polomljenim staklenim vratima. Konačan bilans - desetak polomljenih udova i nekoliko razbijenih glava. Narednih nekoliko godina, svakodnevno sam gledao u luster i proveravao da li se ljulja, čudeći se što niko osim mene ne oseća konstantno podrhtavanje tla. Inače, tog 4. marta 1977. godine Rumuniju je pogodio snažan zemljotres, jačine 7,2 stepeni Rihterove skale, u kome je poginulo više od hiljadu i po stanovnika Bukurešta.

Poslednju seizmološku avanturu doživeo sam u proleće 1999. godine i to u sred NATO bombardovanja. Skupilo se društvance kod mene u dnevnoj sobi, pijuckali smo neku "embargo mučenicu" i raspravljali visoku politiku. U neko doba, izmedu "šizele" i "smirele", zemlja je najednom počela da podrhtava. Dok sam po stolu bezuspešno jurio čašu sa rakijom, stručni komentari pljuštali su na sve strane:

- Ljudi, ja sam malo preterao sa ovom vatrenom vodom, sve mi se trese pred očima! - žalio se ðole Turpija.

- Ma to su, bre, one specijalne bombe, koje tek pod zemljom eksplodiraju... Takozvane "vibratorke"... Kako - otkud znam? Pa čitao sam, bre, u novom broju časopisa Front! - pojasnio je Aca Haubica, roñeni pašenog mog komšije Baneta - specijalno izdanje u čast bombardovanja! - zaključio je ispijajući rakiju na eks.

Sledećih nekoliko tura popili smo iz čisto terapeutskih razloga trudeći se da odagnamo strah od nepoznatog. Lako je bilo plašiti se bombi, ovo je, ipak, nešto mnogo složenije. Za zemljotres sam saznao tek narednog dana. Probudio sam se oko podneva, a istreznio tokom TV dnevnika. "Drmao Rudnik!", kažu.

Potragu za epicentrom memorijskih potresa, prekinulo je zvono na vratima. Dugo čekani gosti najzad su se pojavili. Mira i Zdenko, sjajno raspoloženi, sa osmehom na licu i poklonima u rukama.

- Izvinite što kasnimo - pravdala se Mira - zadržali smo se u Centru za socijalni rad. Ali nije nam žao. Kako stvari sada stoje i nas će sunce najzad ogrejati.

Usledila je zaista divna vest:

- Odobrili su nam usvajanje deteta - obradovao nas je Zdenko - Posle pet godina birokratske torture i nama se sreća nasmejala. Usvojićemo dečaka sa Haitija. Iduće nedelje krećemo na put! Oh, Bože dragi, dobićemo sina!

Mesec dana kasnije, Džef je otputovao na novi zadatak. Ispod otirača je ostavio ključ od kuće i cedulju sledećeg sadržaja:

"Komšija, idem na Aljasku... neki specijalni zadatak. Pripazi mi Krajslera, a ja ću da se javim čim uzmognem. Do skorog viñenja. Nadam se!?! Džef"

Istog dana, zajednički prijatelj mi je javio da su Mira i Zdenko uhapšeni prilikom preuzimanja dvogodišnjeg mališana na granici izmeñu Haitija i Dominikanske republike. Ispostavilo se da su usvajanje organizovali kriminalci kojima baš ništa nije sveto.

Dani su prolazili, godišnja doba smenjivala, planeta se, kažu, oko svoje ose sve brže vrtela, dok se prašina na komšijinom Krajsleru tvrdoglavo taložila. Godinu dana posle Džefovog odlaska i dalje sam redovno proveravao poštu, ali, umesto slatkorečivog izvinjenja bankarskih prevaranata, stiglo je pismo od mog prvog komšije. Otvorio sam koverat i počeo da čitam. Iznenañen, ispunjen nevericom, šokiran… seo sam na ivičnjak pored poštanskog sandučeta i unezverenim pogledom prelazio sam preko svračijim rukopisom ispisanih reči:

Zemlja Nedoñija, April 2011.

Dragi moj prijatelju, jednom si mi davno rekao da se svet u kome živimo, neprestano kupa u brlogu vlastite prljavštine i da ne postoji dovoljno odvratno objašnjenje za nepočinstva koja se u naše ime čine. Uvek sam mislio da si veliki pesimista i gotovo se nikada sa tobom nisam slagao, ali posle svega što sam poslednjih meseci čuo, video, spoznao... konačno sam shvatio da si, nažalost, uvek bio pravu. Potpuno sam izgubio kompas... teško mi je da sačuvam veru, ne mogu da pronañem nadu! Bespomoćan da bilo šta promenim, koprcam se u gustoj mreži beznaña. Ubija me depresija iz koje se izlaz ne nazire.

O čemu se radi, pitaš se ti. Evo, pokušaću da ti otvorim dušu i poverim strogo čuvane informacije od velikog značaja za bezbednost zemlje bla, bla... Znam da je opasno, rizično, kažnjivo... ali veruj mi, više me ništa ne može ni uplašiti ni iznenaditi. Proveo sam skoro godinu dana na specijalnom zadatku. Bili smo locirani u malom mestu Gakona, na Aljasci.

Ne znam da li si čuo za HAARP, verovatno jesi, a bolje da nisi! To je ñavolje gnezdo iz koga se kezi 180 demonskih antena koje emituju neverovatnu energiju. U ovoj nakazi savremene nauke stvaraju se talasi ekstremno niskih frekvencija koji su u stanju da prokrče sebi put kroz zemlju, okeane... kroz atmosferu... a onda proizvodeći mehaničke vibracije izazivaju prirodne katastrofe na velikim daljinama. Zvanično, HAARP je u javnosti predstavljen kao lokacija gde se obavljaju naučna istraživanja jonosfere, a ustvari je reč o vojnom objektu. Sećaš se naših razgovora o zemljotresu u Haitiju? I pitanja - Kako? Zašto? Odgovor sam pronašao na Aljasci i to ne samo za Haiti već i za kataklizmu u Indoneziji i tsunami u Japanu. A evo i činjenica...

Japan je u periodu od 9. do 12. marta bio "bombardovan" talasima proizvedenim u centrali HAARP. Tih dana zabeležena je povećana aktivnost indukcionog magnometra smeštenog u Gakoni, država Aljaska. Znam da ti ovo zvuči previše knjiški, inženjerski. OK, da uprostim, ovaj instrument beleži precizne varijacije magnetskog polja izazvane strujanjima u jonosferi. Naravno, ni pre 9, a ni posle 11. marta ovakve aktivnosti nisu zabeležene. Prvi potres magnitude 7,2 po Rihteru sa epicentrom 413 km severoistočno od Tokija i hipocentrom na dubini od 32 km izazvan je 9. marta. Ovaj potres bio je nešto kao generalna proba, tako da nije doveo do velikih oštećenja. A onda, samo dva dana kasnije, zlotvori su "daljinskim upravljačem" proizveli glavni, ubitačni potres jačine 9 stepeni Rihterove skale, 373 km severoistočno od Tokija na potpuno istoj dubini kao i prvi potres - 32 km. Ovaj drugi zemljotres koji je izazvao tsunami i oštećenje nuklearnih reaktora u elektrani Fukushima, trajao je neobično dugo...

gotovo tri minuta, što je nezableženo kada je reč o "prirodnim zemljotresima". Preživeli svedoče da je neposredno pre katastrofalnog potresa na širem području Tokija padala kiša iz vedrog neba i da je veliki broj ljudi osetio iznenadno povećanje telesne temperature i groznicu. Zvuči blesavo, ali kataklizmu koja se prošle godine dogodila na Haitiju odlikuju gotovo istovetne karakteristike - hipocentar na dubini od samo 13 kilometara i pojačana aktivnost meganometra na Aljasci.

Tako ti je to, moj druže. Ratovao sam u mnogim zemljama, širom sveta video krv, smrt, jad i svakojaka zverstva... ovako nešto, meñutim, bilo je previše čak i za mene. Trenutno sam na odmoru... daleko i od Aljaske i od Arizone. Ako ti nije teško, molim te, obiñi mi povremeno kuću, pokupi poštu i ušuškaj Krajslera da ne nazebe. Moj ugovor sa američkom vojskom ističe kroz šest meseci, a tada ćemo se, ako bude sreće, videti, napiti i slatko ispričati...

Ostaj mi zdravo prijatelju,

Srdačno, Džef

Nemo sam sedeo na ivičnjaku i nesvesno gužvao pismo koje me je izbacilo iz uskog koloseka strogo kontrolisane stvarnosti. S druge strane ulice vremešni Meksikanac skupljao je prazne konzerve i zabrinuto gledao u mom pravcu, nepoznati mladić izašao je iz automobila na kome je pisalo „Dominos pizza“ i sa velikom kutijom u ruci žurno hitao prema kući komšinice Debre. Izgleda da će joj i danas razneti picu. Razbarušeni pas lutalica ispitivao je okolinu i prijateljski njuškao oko mojih nogu. Polako sam dolazio sebi i lagano se približavajući Džefovom dvorištu. Otvorio sam poštansko sanduče, odvojio reklame od računa, zalio limun i detaljno izglancao Krajslera… Ulazeći u kuću osetio sam miris kuvanog pasulja koji je žestokim pištanjem najavljivao vlastiti izlazak iz raspevanog lonca. Nije mi bilo ni do čega, a ponajmanje do jela. Ukućani su odmah primetili da se nešto sa mnom zbiva. Satima sam krstario internetom istražujući seizmološke detalje koji su nedvosmisleno ukazivali da Džefova teorija nije ni malo besmislena. U potrazi za nagoveštajima nedostupne istine, neosetno sam utonuo u san. Moždani talasi snizili su svoju frekvenciju. Imaginarne zvezdice raznih boja i žubor nepostojećeg izvora ispod jorgan planine ukazivali su na blagodeti alfa stanja. Preselio sam se u jedan daleki, mnogo lepši, nestvarni svet... Na trenutak sam zaboravio na prljavštinu, zlo i besmisao sveta u kome živim, ugledao tračak svetlosti, osetio mrvicu zadovoljstva. A onda je iznenada krevet počeo da se trese...

- Spavaj, ne brini – smirivala me je gospoña - ništa strašno, eksplodirao je ekspres lonac.

R E K A

Beličasti vodeni trag obilno je vlažio svaki pedalj memljivog brodskog pramca, dok su penušasti mehurići vragolasto prskali po obodima drvene palube. Markatan muškarac, srednjeg rasta i duge baršunaste kose, strastveno je pušio ogromnu lulu od kukuruzovine i gledao setno u daljinu, tamo daleko, sve do jezera Itaka. Snažan jesenji vetar poigravao se srebrnim vlasima, dok su ledeni ukrasi belinom i injem dodatno kitili njegove sede brkove. Mark Tven je upravo okončao posetu Minesoti. Država sa deset hiljada jezera i vetrom koji je u stanju da uvežbanim pokretima do gole kože obrije nezvanog gosta. Veliki točak parobroda “Džambolaja“ nemilosrdno je orao po površini nabujalog Misisipija. "Čim stignemo u Fauntin Siti potražiću „Ujka Čarlijevu“ mlekaru. Zaželeo sam se dobrog domaćeg sira, a u Viskonsinu su vazda najbolji čedar pravili", smeškao se Mark dok je nevešto sakrivao gurmanski izraz zadovoljstva na rumenom licu. “A posle - nastavio je - pravac Ajova, bremenita i plodna država u kojoj buja sve što se poseje.”

Dani su tekli kao u priči, “Džambolaja” je bučno i monotono jezdila koritom Misisipija i posle višednevne borbe sa vetrovima Ilinoisa, parobrod je najzad stigao do malenog mesta Sent Petersburg u državi Mizuri. Na palubi mnoštvo novih lica. Crnoputi nosači spretno su se provlačili izmeñu uglañene gospode i korpulentnih dama, koje je krasila kud i kamo svetlija boja kože. Iz nepregledne galerije karaktera, iznenada su izronila dva nasmejana lika - Tom Sojer i Haklberi Fin! Veselo su pozdravili svog tvorca, ne skrivajući beskrajno divljenje koje su prema njemu osećali. Sedokosi boem je i dalje držao lulu u ruci. Nežnim glasom iz koga je zračila beskrajna roditeljska ljubav, poželeo im je dobrodošlicu. "Dobri prijatelji, dobre knjige i čista savest: to je recept za idealan život!", poentirao je Mark. Bila je to uvertira višesatne ispovesti koju hroničari, nažalost, ni do dana današnjeg nisu pribeležili. Beli brkovi su veselo poskakivali, dok je mister Tven naširoko pripovedao različite dogodovštine iz daleke prošlosti, uz napomenu da je ne tako davno i sam vozio jedan od starijih modela parobroda. Onaj veliki, beli... sa dva točka i TRI dimnjaka. Ploveći pastoralnim krajolicima države Kentaki, veseli pripovedač se prisetio nevesele epizode kada je na hipodromu Čerčil Dauns u Luizvilu izgubio veliku sumu novca kladeći se na pogrešne konje. Širom otvorenih očiju Tom i Hak su radoznalo gutali svaku izgovorenu reč. Posle setne priče o Nešvilu, kantri muzici i oporom piću romantičnog imena "Južnjačka uteha", koje je uvek rado konzumirao u državi Tenesi, Mark Tven je zaneseno projektovao slike prelepih parkova Arkansasa, ne zaboravljajući slatkastu aromu jabukovače i ironičnu pesmu ptice rugalice. Stidljivo se prisetio i jedne nezaboravne večere sa gospoñicom Džekson u simpatičnom restoranu u centru Biloksija. Plovidba Misisipijem ulazila je u završnu fazu.

Parobrod “Džambolaja” najzad je uplovio u Nju Orleans. Vesela trojka razdragano je ušetala u restoran “Sent Čarls”, koji se nalazi u samom srcu Burbon Strita. Veselo su ćaskali uz "blatnjavo" pivo po kome je američki jug poznat od davnina. Kiša je počela desetak minuta pre nego što je Mark Tven verbalno ovaplotio čuvenu misao, pretvorivši je u složenu rečenicu koja će se mnogo godina kasnije rado citirati u otmenim intelektualnim krugovima: "Milošću božijom, mi u ovoj zemlji imamo tri neizrecivo dragocene stvari: slobodu govora, slobodu savesti i mudrost da se ne koristimo ijednom od njih." Mesec dana kasnije kiša je konačno prestala. U oktobru 1893. Nju Orleans je zahvatila velika oluja. Od posledica orkana Šenier Kaminada poginulo je više od dve hiljade ljudi.

***

Oktobar 2005. Restoran “Nejtiv Njujorker”, Gilbert, Arizona. Pijuckao sam Južnjačku utehu i posmatrao pripiti svet oko sebe. Sa ogromnih TV ekrana obično su se smešile nabildovane, preplaćene i do zla boga razmažene sportske zvezde... Fudbaleri, košarkaši i bejzbol mafijaši. Danas, meñutim, posve drugačije slike... potresne scene iz Nju Orleansa. Izvorna arhitektura američkog juga bukvalno je izbrisana sa lica zemlje. Prepoznavao sam konture omiljenih destinacija... Džekson Skver, Burbon Strit, Francuski kvart. Kreolska lepota, džez mistika i vudu magija u demonskom zagrljaju Meksičkog zaliva. Osvrnuo sam se oko sebe, ali od mog društva ni traga. Šefica Ronda sa svojom svitom se sigurno zadržala u kancelariji. Ili su opet skoknuli u kupovinu? Naručio sam još jedno piće i osluškivao bučna, alkoholom natopljena ćaskanja svojih kafanskih suseda.

- Jadni ljudi! - uzdahnula je sredovečna dama plave kose i bujnih grudi, dok je užurbano eksirala ogromnu kriglu piva.

- Kao prvo, nisu jadni, a kao drugo, nisu ni ljudi - zabrundao je grmelj koji je sedeo preko puta plavuše - u tom Nju Orleansu žive samo veštice, demoni, lezbejke i pederi - nastavio je odmeravajući dekolte svoje sagovornice - dragi Bog je sve to lepo video i zasluženu im kaznu poslao.

Zabrinuta dama je odmah promenila temu, pripovedajući o ogromnoj ruži koja joj se tog jutra u više navrata rascvetala. Nikada nisam važio za velikog ljubitelja vrtlarstva, a ne spadam ni u stručnjake za hortikulturu, tako da sam istog trenutka pažnju usmerio prema nadahnutoj besedi crnoputog gospodina za šankom.

- Svu tu muku i nevolju... najveću tragediju u istoriji ove napaćene zemlje, organizovali su CIA i FBI, kako bi uništili sve crnce u Americi. Ovo je samo generalna proba, ja kad ti kažem. Šta, nije ti jasno? Jesi li čuo ti za HAARP? - kočoperno se unosio u lice nezainteresovanom barmenu i nastavio - To je,

prijatelju, Pandorina kutija ovih rasista iz Vašingtona. Tamo na Aljasci smešteno je tajno oružje, kojim moćnici upravljaju svetom. Centrala HAARP emituje energiju fantstičnih frenkvencija koja može da proizvodi oluje, orkane, zemljotrese. Prošlog Božića, greškom su izazvali tsunami u Indoneziji, a ovaj cirkus u Lujzijani smislio je onaj zlotvor, Dik Čejni, a tupavi Buš je ideju samo realizovao. Baš kao i sve druge svinjarije...

I kada je u nastavku svog nadahnutog izlaganja čičica po prvi put pomenuo masone, iluminate i KKK, ekipa iz kancelarije pristigla je u punom sastavu i sjajnom raspoloženju.

- Viči turu, ćemerašu jedan namćorasti! Ronda nam je sredila da sutra ne radimo - urlao je kolega Džoš.

Šefica mi je potom, na brzinu, objasnila da narednog dana nećemo ići na posao. Planirala je da svi zajedno prikupimo humantarnu pomoć i lično je odnesemo u prihvatni centar u kome su bile smeštene izbeglice iz Nju Orleansa i okolnih gradova.

Uvek sam rado pomogao ljudima u nevolji. Skromno, nenametljivo, prema mogućnostima, ali od srca. Ovoga puta, meñutim, uz osećaj zadovoljstva zbog učinjenog dobrog dela, na poklon sam dobio slobodan dan pride i to još u petak. Dok smo se dogovarali oko detalja, stigla je tura pića koju je naručio ćemerasti namćor tj. moja gabaritom nadarena malenkost.

Narednog jutra, u dogovoreno vreme, svi smo se pojavili ispred "Veterans Memorial" koloseuma u kome su se pre dvadesetak godina igrale utakmice NBA lige. Ogromna hala, više nego skromni uslovi za puko preživljavanje, nekoliko hiljada nevoljnih beskućnika iz svih krajeva Lujzijane. Posmatrajući ove nedužne ljude, setio sam se mudrih reči koje sam odmah po dolasku u Ameriku čuo od mog prijatelja Dragana ðulejića: "U Americi ima skoro milion beskućnika. Barem polovina ne živi na ulici iz nužde, već po sospstvenom izboru. Draža im je sloboda od poštenog rada, a flaša milija od bilo kakvih obaveza!"

Umorni ljudi, tužnih pogleda, nemo su prolazili pored mene... Tragediju koja ih je zadesila ovi nevoljnici definitivno nisu birali. Nebeski dispečer surovo se poigrao voznim redom "Sudbina ekspresa". Iz daljine je dopirala muzika. Džez standardi i po koja improvizacija. Konačno sam uspeo da odgonetnem pravac iz koga su dolazili veseli tonovi. Džem sešn ispred improvizovane trpezarije bila je prva i jedina lepa stvar koja se toga dana mogla videti u "Veterans Memorial" koloseumu. Gitara, klarinet, saksofon i timpan... Trojica crnaca, jedan belac i čudesna obrada "Body and Soul" Džonija Grina. Bez reči sam slušao, uživao i upijao note koje su se poput kapljica pelina raspršivale naokolo.

Dok je saksofonista zaneseno solirao nezaboravni pasaž iz "Out of Nowhere", sa moje desne strane, iz pravca kuhinje, pristizale su dve, po mnogo čemu zanimljive dame. Krhka Azijatkinja čekinjaste kose i oštrog, pomalo drskog

pogleda, za ruku je nežno držala svoju partnerku, korpulentnu, tamnoputu devojku, duge svilenkaste kose i raskošnih oblina.

- Obožavam muziku Džona Grina - šaputala je Kimiko Okinava - bio je sjajan kompozitor! Regina, honey, čini mi se da ti imaš puno njegovih pesama u iPodu?

- Imam, ljubavi - nadovezala se životna saputnica muškobanjaste Japanke - znaš li da se Grin kasnije prebacio u filmske vode i kao producent muzike za velike filmske hitove "Visoko društvo" i "Priča sa zapadne strane" dobio nekoliko Oskara. Nego, šta to sada sviraju “Morgensi”?

Džezeri sa nepostojeće bine iznenada su promenili repertoar. Pažljivo sam načuljio uši, pokušavajući da dokučim o kojoj je melodiji reč. Znam da izgleda blesavo, ali meni je ova numera zvučala kao intiligentna bibap obrada jedne od najlepših narodnih pesama iz mog kraja - Mito Bekrijo! Možda sam blesav, ali gluv definitivno nisam!

- Ma, to je neko evropsko sranje - odgovorila je kosooka - mada, što duže slušam, sve mi se više dopada. Nekako nežno i setno zvuči.

U mojoj glavi vladala je potpuna konfuzija. Muzikanti iz Lujizijane u sred Arizone sviraju džez obradu pesme iz južne Srbije. Posle kraćeg oklevanja, stidljivo sam se obratio zaljubljenim Amazonkama, koje su još uvek stajale ispred mene:

- Izvinite, ovaj klarinetista, belac... da li je on iz Evrope?

- Ne, belac je iz Etiopije, a ostala trojica su Šveñani ruskog porekla - sarkastično je odcvrkutala Kimiko - Je l' ti to nas zezaš zato što smo lezbejke ili što smo različite rase?

- Nemoj da se ljutiš, dušo, čovek lepo pita. Klarinetista se zove Ivan, došao je pre nekoliko godina iz istočne Evrope - pojasnila je Regina - nisam sigurna o kojoj zemlji je reč, pošto se u tom delu sveta države često raspadaju. Ako želiš, upoznaću te sa njim čim naprave prvu pauzu.

Dva sata kasnije, sedeo sam na našoj terasi. U debeloj hladovini ispod mirišljavog eukaliptusa, društvo mi je pravio klarinetista, belac, izbeglica, zemljak... Moj novostečeni prijatelj, Ivan Rogić. Pili smo kalifornijski Pinot Noire "Kalinda" i slušali odlične, džez verzije naših narodnjaka.

- Zaista sjajno! Čuo sam za Nenada Vasilića i njegovu ekipu - prisećao se Ivan - odlično sviraju! Napravi mi, molim te, kopiju, da pustim ovim mojim mangupima, najboljim muzikantima na svetu. Nadam se da ti se dopala moja obrada pesme "Mito bekrijo". Zanimljiva je to priča. Pre nekog vremena, moja sudbina se sasvim slučajno ukrstila sa životnim vrludanjima trojice fantastičnih muzičara. Počeli smo da sviramo zajedno. U početku neobavezno, samo za našu dušu, a onda smo odlučili da napravimo bend, koji smo, na moj predlog, nazvali "Malo Morgen". Niko nije imao pojma šta to znači, ali im se ime neobično dopalo.

Kada je došlo vreme da objavimo CD, pored naslova pesme "Mito bekrijo" napisao sam - serbian traditional. Posle nekog vremena, javi mi se nepoznat čovek. U e-mail poruci pisalo je sledeće: "Autor pesme "Mito bekrijo" je Radoslav Grajić", veli, "odličan aranžman si napravio, samo vodi računa, jer bi mogao da imaš velikih problema oko autorskih prava!" Veruj mi, bio sam ubeñen da je reč o narodnoj pesmi koju je tako lepo pevala Vasilija Radojčić. A opet, ako ćemo pošteno, svakom kompozitoru je to najveći kompliment.

Ivan me je zamolio da mu skuvam "našu" kafu.

- Tako je to na čvornovatom Balkanu. Uvek ista priča i sa pićem i sa hranom, a boga mi i sa muzikom. Eto, na primer, kafu koju si po mojoj želji skuvao i to baš onako domaćinski, sa talogom na dnu šoljice... od davnina prisvajaju i Grci i Turci i Jermeni i ko zna ko još. Siguran sam da ćemo je uskoro i srpskom prozvati.

Ivan je srknuo inkrimisani rajski napitak, počastio pluća nikotinom i uzbuñeno nastavio:

- Već godinama bezuspešno pokušavam da Amerikancima objasnim koji su to tradicionalni specijaliteti srpske kuhinje. U neko doba, dosetio sam se sarme i sav srećan odmah krenuo u akciju. Preturio sam pola Nju Orleansa da pronañem potrebne sastojke, a onda danima stoički podnosio aromu koja se širila tokom fermentacije kupusa. Najzad, kada sam sve to, po kevinom receptu, pažljivo zgotovio i tačno šesnaest sati na tihoj vatri krčkao, neko od gostiju je, onako uzgred, iskreno prokomentarisao: "Znam ovo jelo. Jeo sam ga u Nemačkoj pre nekoliko godina. Nije loše, mada ne spadam u velike ljubitelje kiselog kupusa!" Ćevapi, musake, ñuveči, sataraši... I sam naziv jela, vaistinu, egzotično zvuči... Pa još kada se sve to na kraju zasladi baklavom i tufahijama, sumnjam da bi i Vuk Karadžić repete tražio. Nemoj pogrešno da me shvatiš - nastavio je Ivan - hrana je stvarno ukusna... Ali jebi ga, nije naša. Nedavno sam konačno smislio pravi recept kojim ću Amerima objasniti kulinarske čari mog rodnog kraja. Dakle, uzmeš vezicu Balkana, dodaš kašiku Mediterana, kilogram Otomanske imperije i dva deci Austro-Ugarskog ulja. Sve to onda dobro prokuvaš na jakoj vatri i na kraju staviš u rernu da se zapeče, sve dok ne uhvati koricu. To ti je, u najkraćem, suština srpske kuhinje. Muzika, naravno, nije izuzetak. Naprotiv. Nedavno sam gledao sjajan dokumentarac u kome jedna bugarska pevačica pokušava da dokuči poreklo one predivne pesme koja u našoj verziji zvuči: “... aj ruse kose curo imaš, žališ li gi tiiiii?" Tokom boravka u Turskoj sedela je u malom istanbulskom restoranu sa prijateljima različitih nacionalnosti. Znaš ono "od svega po malo, za svakoga po nešto…”, po sistemu “od zla oca i još gore majke"... Grk, Makedonac, Turčin i Srbin... možeš misliti koja ekipa! Iznenada, muzičari zasviraše početne tonove ove zagonetne pesme. U istom momentu svi su počeli da je pevuše, ali na svom jeziku. Svako od njih uporno je tvrdio da pesma potiče baš iz njegove zemlje. Naravno, kako to na Balkanu uvek biva, otpočela je žučna rasprava na temu - Čija je ovo pesma? Tako je nastao divan film

o našim naravima, manama i vrlinama, o narodima koji vole "sve što vole mladi", koji neguju strast, sevdah i inat, a ne vole samo jedno, što su ustvari dve stvari, a to je - rad, red i disciplina.

Kod prve flaše vina mezili smo sir, pre druge sam ispekao pljeskavice, a već posle treće, Ivan je otpočeo svoju životnu priču.

- Kao klinac obožavao sam domaći film "Ljubavni život Budimira Trajkovića". Priča počinje kada se porodica glavnog junaka, zajedno sa dedom, doselila u Beograd. Prvog dana, u novoj školi, nastavnik je pitao mlañanog Trajkovića gde se do tada školovao. Buda se duboko zamislio i, kao iz rukava, izdeklamovao imena desetak različitih gradova širom Jugoslavije. Prosvetni trudbenik ga je zabezeknuto pogledao i u čudu pitao: "Da tvoj otac možda ne radi u cirkusu?"

Ivan se slatko smejao prisećajući se ovog filma, koji je po mnogo čemu obeležio naše rane pubertetske dane. Pažljivo je presekao pljeskavicu, začinio je alevom paprikom, a onda, lagano, uživao u opojnoj aromi hrane koja ga je nostalgično na mladost podsećala. Gurmanski ritual Ivan je začinio vinom, a potom meraklijski zapalio cigaretu i nastavio:

- Otac Budimira Trajkovića je pravio mostove, a moj matori, kao oficir JNA, gradio bratstvo i jedinstvo. Obojica su u opštem cirkusu potpuno nesvesno učestvovali i na kraju, zajedno sa svima nama, žestoko najebali. Postoji jedna sjajna misao... Čini mi se da je to napisao Mark Tven: "Kada sam imao 14 godina, moj otac je bio tolika neznalica da sam jedva podnosio tog starca u svojoj blizini. Kada sam napunio 21, ostao sam zapanjen koliko starac može naučiti za samo sedam godina." Tako mnogo istine u jednoj kratkoj, duhovitoj zezalici...

Rodio sam se u Kumanovu. Da go ‘ebam, možda sam baš zato i talentovan za muziku. Znaš kako ono kažu: Kada ideš u Srbiju nemoj da igraš, pošto su Srbi u kolu nenadmašni. Kada stigneš u Bosnu, nemoj da pevaš, jer kad Bosančeros pusti glas, nema mu ravna. A kada odeš u Makedoniju, e, tamo, drugarot, nemoj ni da igraš ni da pevaš! Ma nemoj čak ni da zviždućeš, jer nije red da se brukaš! Kada sam napunio dve godine moji su se preselili u Konjic, odakle je ćale ubrzo dobio prekomandu u Kranj. Prva četiri razreda osnovne završio sam u Kolašinu, 'nako ka' vojvoda, serdar i prava junačina. A iz Crne Gore, pravac Šumadija.

Najzad je osvanuo i taj dugo čekani dan, kada je drug Vasilije Rogić, u prevodu moj otac, konačno dobio kapetanski čin. Kao zaslužni pregalac "Jugoslovanske ljudske armade", imenovan je za komandira treće pešadijske čete u slobodarskom, samoupravljanju sklonom i štafeti mladosti bliskom gradu, Kragujevcu. Istoga dana kada je na epoleti mog muškog roditelja zasijala treća zvezdica, njegov sin Ivan upisao se u prvi razred Muzičke škole.

Taj trenutak definitivno je odredio moj životni put. U početku sam, po očevoj želji, strastveno razvlačio harmoniku, pošto je drug Rogić izričito zahtevao da njegov sin jedinac svira tradicionalni instrument naroda kome

pripada. "Dugmetaru", uz koju su se veselili, tugovali i u ratove ispaćali njegovi preci. Bio sam klinac koji nije shvatao lepotu ovog divnog instrumenta. Kada samo pomislim na francuske šansone, argentinski tango, portugalski fado... O Pijacoli da i ne govorim. Tek mnogo godina kasnije, istinski sam se divio velinčanstvenim kompozicijama koje su komponovane upravo za – akrodeon, kako se ova vesela, rebrasto-elastična mizička naprava zove na gotovo svim svetskim jezicima. “A šta je sa harmonikom?”, pitaju se naši jezički čistunci. Ostatak tog istog "nepismenog“ sveta, harmonikom zove usnu verziju našeg nacionalnog instrumenta. Čudne su jezičke staze i lingvističke bogaze, moj prijatelju... Ako smo Vienu prekrstili u Beč, zašto bi se oko usne i "grudne" harmonike puno raspravljali.

Paralelno sa patriotskio-harmonikaškim aktivnostima, uzimao sam i privatne časove klavira i to kod Mikija Petkovskog, koji je neko vreme svirao u “Smaku”. Čelista po obrazovanju, klavijaturista po izboru, ludak i genijalac po roñenju... Divan i otkačen tip! Nećeš mi verovati da sam, posle svih tih silnih peripetija, na kraju napravio kompromis i prebacio se na klarinet. Ipak je to instrument na kome se mogu svirati i narodnjaci, ali i džez. Ćale je sav srećan radosno prokomentarisao: "K'o Boki Milošević, ljubi ga tata!" Priznajem, kada hoću, umem da budem mnogo lukav... Kao “teta Lija”!

Note su, zajedno sa testosteronom, sve brže strujale krvotokom. Muzika me je uzela pod svoje, oplemenila mi duh i pomračila um. Kod kuće sam satima vežbao, na takmičenjima redovno osvajao prve nagrade, a u Domu omladine pomagao Slaji i klincima oko izbora muzike za odlične pozorišne predstave, koje su marljivo i profesionalno pripremali. Klasiku sam voleo, ali pravo uzbuñenje u meni su budile neke posve drugačije harmonije. Džez je bio moja prva, prava i najveća ljubav. Tokom besanih pubertetskih noći, pošto bih na trenutak umirio erotske fantazije, zamišljao sam sebe kako šetam prelepim ulicama iste one Viene koju su moji sunarodnici iz inata Bečom nazvali. Maštao sam o danu kada ću u velikom stilu položiti prijemni ispit na čuvenoj džez akademiji u Gracu, kojoj Švabe romantično tepaju "Jazzinstitut". Pošto sam srednju muzičku završio u rekordnom roku, počelo je jalovo nadmudrivanje sa umetnički zaostalom i ideološki zatucanom okolinom. Iskreno, novac nije bio najveći problem, ali su roditelji, roñaci, prijatelji u horu postavljali nesuvislo, idiotsko, a za njih, opet, presudno pitanje: "Šta će svet da kaže? Hor palanačkih dečaka" uporno je ponavljao malograñanske besmislice: "Sin vojnog lica, a studira na zapadu. Ko zna kako bi nadležni drugovi to protumačili! Kako hoćete, ali se ja ne bih igrao sa vojskom i partijom!" I dok se logika žestoko koprcala u mreži licemerja, ćale je, po običaju, dobio novu prekomandu. Samo dva dana posle maturske večeri, jednog tmurnog i kišom natopljenog letnjeg jutra, nečujno i bez mnogo pompe, preselili smo se u Zagreb. Iako sam se za dobrih 500 kilometara približio Gracu, prijemni ispit sam ipak polagao i položio na Muzičkoj akademiji sveučilišta u

Zagrebu. Četiri godine kasnije, diplomirao sam kao najbolji student u klasi profesora Josipa Tonžetića.

U to vreme Jugoslavija je brojala poslednje dane, a ja sam kao Srbin u Zagrebu, uprkos medijskoj propagandi, sasvim normalno živeo. Svirao sam u džez orkestru Hrvatske televizije i predavao muzičko u jednoj osnovnoj školi u Novom Zagrebu. Dok su Slovenci "neustrašivo" vojevali i žutim aktivno podvlačili nezavisnost svoje dežele, ja sam još uvek naivno verovao u snagu i postojanost svoje domovine. Pripremao sam program za solistički koncert, a bilo je reči i o kraćoj turneji po većim gradovima SFRJ. Trudio sam se da ignorišem ljudsku glupost koja me je sa svih strana okruživala i poput hobotnice u svoje ogavno naručje sve čvršće stezala. Besmisao je sve više otupljivao oštricu nekada britkog uma. Čak i tokom “plitvičkog vatrometa” i “balvan revolucije” u Krajini, ja sam još uvek bio ubeñen da nam se rat i krvoproloće neće dogoditi. Sve teže sam se snalazio u sveopštoj ludnici koja je divljala oko nas. Možda sam pogrešno vaspitan, ali mene su u životu uvek zanimale samo lepe stvari. Kada su nas učili osnovama meñunacionalne nekrofilije nisam bio na času, a domaći zadatak na temu moralne prostitucije zauvek je ostao neocenjen. Odavno sam shvatio da lepa reč definitivno ne otvara gvozdena vrata, ali mi je tih dana postalo savršeno jasno da se ni zdravim razumom protiv zla boriti ne možemo.

Legenda kaže da je Orfej snagom svoje muzike raskravio ledeno srce tvrdokornog starca Harona, koji ga je malenim čamcem prevezao preko reke podzemnog sveta, koju su stari Grci nazvali Stiks (Mržnja). Na drugoj obali čekali su ih bog Had i njegova žena Persefona. Pošto je otpevao pesmu o svojoj ljubavi prema Euridiki, Orfej je primetio iskru nežnosti u Hadovom oku. Tragična priča o ljudima bez zemlje i narodu bez imena odmicala je sve dalje od izvora reke Stiks. Jedna druga, mnogo ružnija, krvava legnda, preko noći je postala realnost. Samozvani bogovi podzemlja bezglavo su nas vodili prema smrtonosnom ušću. Iracionalnom mržnjom bojili su rečni tok u crveno. Muziku nisu razumeli, ali su im smrt, ljudska nesreća, tuga, čemer i jad mnogo bolje išli od ruke.

Jednog nedeljnog jutra na vratima podstanarske sobe u Sigetu, video sam uplakano lice moje majke. Znao sam da mi ne donosi dobre vesti. Majčinska suza ima posebnu težinu i veliku snagu. Slutio sam da se nešto ozbiljno i dramatično dešava. Ipak, ni u ludilu nisam mogao predvideti do koje mere će se moja životna priča od tog trenutka zapetljati. Majka me je pogledala plaho i tihim glasom, gotovo nečujno, prozborila: "Tvoj mahniti otac Vasilije pridružio se juče srpskim dobrovljcima u Kninu!" , jecala je, "proradilo srce oficirsko, dojadilo mu da se po poljani igra rata, pa je poželeo da omiriše pravi barut!" Nikada mi nije bilo jasno zašto se Svetlana Popović, ćerka poznatog beogradskog novinara i ruske pijanistkinje, udala za ludog Vasilija. Baš tako, moja majka, smirena, odmerena i racionalna osoba, uporno je ignorisala genetske kodove svojih roditelja. I kada je birala muža, a i prilikom izbora profesije. Profesorka hemije

udata za oficira JNA, a sada još i srpskog dobrovoljca. Sumnjam da su to životne vrednosti koje su negovane u domu Popovića. U tom momentu, najvažnije je bilo doneti smirenu, mudru i ispravnu odluku, a keva je u tome uvek bila nenadmašna. Odlučno mi je poručila da brzo spakujem torbu sa najneophodnijim stvarima i, naravno, klarinet. Crveni golf je bio parkiran ispred kuće, stvari uredno spakovane, gepek poluprazan, a rezervoar do vrha napunjen. Put do Beograda još uvek je bio otvoren, vozili smo na smenu i bez većih problema prošli brojne patrole uniformisanih drugova i naoružane “gospode”. U suton, sinule su prve zvezde i gradske lampe Beograda. Grad u koji sam rado odlazio i u kome sam svake godine nehajno lenstvovao, uživajući u lepotama letnjeg raspusta, ovoga puta izgledao je sablasno, hladno, pusto i depresivno. Ulazeći u hodnik prostranog stana u Višegradskoj broj 18, čuo sam pištave tonove koji su najavljivali Dnevnik RTS-a. Uprkos okolnostima, baka i deda su nam se puno obradovali i nesebično otvorili vrata svoga doma. Prve noći niko nije spavao. Razgovarali smo, brinuli, dogovarali se, sekirali. Valjalo je smisliti kuda, kako i šta dalje. Narednog jutra pozvao sam gazdaricu, gospoñu Baruh, u želji da joj objasnim novonastalu situaciju. Planirao sam da već sledećeg dana pošaljem kiriju i to za narednih nekoliko meseci. Ova divna žena, prava gradska dama koja tokom svog, ne tako kratkog, života ni mrava nije zgazila, bila je veoma uplašena. Drhtavim glasom objasnila je kako su me prethodne noći tražili novokomponovani hrvatski policajci. "Bili su tak' bućni... - nastavila je plačnim glasom - Vikali su: gdje je onaj vašljivi Srbin, vrag mu mater ćetnićku?!" Odmah mi je poručila da ne šaljem novac, jer u Zagrebu očigedno više nisam bio dobrodošao.

Nije mi bilo lako. Sve što sam u životu radio nestalo je preko noći, a sve što sam gradio srušilo se kao kula od karata napravljena u sitnom pesku. Mirio sam se sa sudbinom, pokušavajući da se vratim u klimavo sedište razdrndanog životnog ringišpila, koji se oko mene i dalje vrteo nekontrolisanom brzinom. Izbegavao sam samosažaljenje i trudio se da se što brže prilagodim surovoj svakodnevici. Pored silnih nevolja, novonastalo ludilo iznedrilo je i mali dašak lepote, jedno majušno zrno zadovoljstva. Nakon mnogo godina, pružila mi se prilika da ponovo sviram sa mojom babuškom. Nataša Aleksandrovna Popović, velika umetnica i sjajan pedagog. Još pre Drugog svetskog rata diplomirala je na moskovskom konzervatorijumu Čajkovski. Deda Severin je neko vreme radio kao dopisnik iz Moskve, tamo su se sreli, zaljubili, venčali, a potom se preselili u Jugoslaviju. Prošlo je više od pedeset godina od kako baka živi u Beogradu, ali ni dana radnog staža nikada nije stekla. Iza nje je, bogu hvala, ostalo nešto mnogo važnije... desetine nezaboravnih koncerata i stotine uspešnih učenika kojima je nesebično darovala ogromno muzičko znanje i bogato pijanističko iskustvo.

Sumorna, hladna i kišna jesen nepogrešivo je dočaravala opšte stanje duha i raspoloženje koje je vladalo tih dana. Bližio se kraj 1991. godine. Bila je subota, rano jutro, pili smo kafu u dnevnoj sobi i pripremali se za jutarnju probu. Baka je

pažljivo stavljala note na pult, polako se okrenula i, sa osmehom na licu, nežno mi poručila: "Od svih znanja, zvanja i priznanja, ova trenutna "titula" mi je ipak najdraža - korepetitor klarinetiste Ivana Rogića! Sine, ti si već sada veliki muzičar, potrebno je da proñe vreme da sazriš i kao ličnost i kao umetnik! Ne brini, taj dan će doći uprkos ludilu koje nas trenutno okružuje. Dosta je bilo priče, treba da se radi. Hajde, prvo ćemo svirati Bramsa!"

I dok sam uz bakinu pomoć nadahnuto pripremao novi repertoar, kao u nekom paralelnom svetu, upoznavao sam lavirinte besmisla koji je izbeglički život u Srbiji sa sobom nosio. Hod po mukama počeo je ispred šaltera na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, gde sam pokušavao da nastavim, u Zagrebu započete, magistarske studije. Službenica me je obavestila da trenutno ne primaju strane studente i dodala: "Zbog ove situacije, znate!", potom je okrenula glavu i nastavila ranije započeti razgovor sa brkatom koleginicom u ćošku. Tog jutra sam i zvanično postao stranac u sopstvenoj zemlji. Umesto da se nerviram, ludujem, da tražim smisao u besmislu i mudrujem, odlučio sam da se pozdravim sa zdravim razumom, da napravim vlastitu koreografiju i zaplešem svoju verziju balkanske rumbe!

Ivan je iznenada zaćutao, zapalio novu cigaretu i rasejano osmotrio praznu paklicu Austina. Iskoristio sam pauzu da skoknem do dnevne sobe i donesem jedan poseban specijalitet. Pre nekoliko godina na poklon sam dobio flašu konjaka "Pierre Ferrand", star dvadeset godina. Ne znam zašto, ali sam iznenada poželeo ovaj meraklijski biser podelim sa čovekom koji je do tog jutra za mene bio totalni neznanac. Ivan je konjak najpre degustirao, a potom ga, uz mnoštvo komplimenata, odlučno eksirao i sa tužnim sjajem u očima nastavio svoju priču:

- Nije prošlo ni mesec dana od našeg dolaska u Beograd kada je počelo sinhronizovano zagorčavanje naših izbegličkih života. Najpre nam je predsednik kućnog saveta izrekao opomenu zbog ugrožavanja javnog reda i mira. Stanari su se, navodno, žalili zbog preglasne muzike, koja se čula tokom celodnevnog vežbanja. Potom je usledila poseta drugova iz Mesne zajednice, koji su nam naložili da u najkraćem roku prijavimo novo mesto boravka kako bi po hitnom postupku dobili izbegličke legitimacije. Žute trake nisu pominjali. Najzad, jednog jutra, dok sam sa babuškom bio na pijaci, na vratima našeg stana pojavila se vojna policija. Mene su tražili. Trebalo je da mi uruče poziv za vojnu vežbu. "Ali on ni vojsku nije služio!", pobunila se moja majka, odbijajući da potpiše poziv. Uniformisani mladići je nisu slušali, a jedan od njih grubo je odbrusio: "Do skorog viñenja gospoño! Uhvatićemo mi njega pre ili kasnije... a onda neka mu je Sveti Otac Papa u pomoći!"

Po povratku iz kupovine, vladala je napeta atmosfera. Dok sam praznio kese i cegere, primetio sam da su se moji ukućani vidno uzmuvali. Šetali su uzbuñeno i konspirativno se dogovarali. Mama i baka su plakale, a deda Severin ih je smirivao svojim tihim, pitomim i jedva čujnim glasom. A onda, posve

nenadano, konac sudbine počeo je da otpliće vlastito klupko neverovatnih dogañaja. Moji ukućani su veoma brzo sa reči prešli na dela. Mama je kao u "déjà vu" verziji napetog horora još jednom počela da pakuje torbu sa mojim stvarima, deda je u garaži nervozno turirao crvenog golfa, dok je baka uzbuñeno prebirala po brojčaniku starog telefona. TRI sata kasnije, deda i ja smo se velikom brzinom vozili u nepoznatom pravcu. Ubrzo, kao u nekom otkačenom snu, nalazio sam se u polupraznoj garsonjeri u ulici Rifata Burdževića broj 33 i buljio u foto-tapet na istočnom zidu. Tri dana posle lude avanture na Zvezdari, mirno sam sedeo u restoranu “Suliko” u samom centru Moskve, gustirao “Stoličnaju” i kužio svet. Ako ti kažem da sam se samo tri meseca kasnije legalno uselio u malenu mansardu u naselju Džeferson Periš na periferiji Nju Orleansa, verovatno ćeš pomisliti da sam totalno poludeo. Sipaj mi još jedan konjak, molim te! Uvek ožednim kad se toga setim.

Ivan je popio piće, zapalio poslednju cigaretu i nastavio priču koja se sve više zakuvavala, poprimajući ukus komplikovane, konspirativno-zagonetne, špijunske papazjanije.

- Vreme užasno brzo prolazi, moj prijatelju. Ni posle punih četrnaest godina nisam uspeo da do kraja rasvetlim tok misterioznih dogañaja. Srećne okolnosti su se tih dana ukrštale, prelamale i poput sunčevih zraka osvetljavale ludilo naše svakodnevice. Kako je moguće da sam u sred grañanskog rata, za samo nekoliko dana, od podstanarske sobe u Zagrebu, preko Beograda, stigao najpre u Rusiju, a nedugo zatim i u Ameriku? Zašto su hteli da me mobilišu kada ni vojsku nisam služio? Kome je babuška telefonirala tog jutra? U čijem stanu sam se krio na Zvezdari? Ko mi je pomogao da se domognem Moskve i Nju Orleansa? Pre mnogo godina, poznanik sa beogradske akademije Raša Ninkov poslao mi je totalno otkačen e-mail u kome je pokušao da me ubedi da su baka i deda, posle rata, iz Sovjetskog Saveza ubačeni u Jugoslaviju da špijuniraju za ruski KGB. Prošle su decenije, a Fastergas i Merilin, kako su prema Rašinim informacijama glasila njihova konspirativna imena, stekli su veliki ugled u špijunskim krugovima. Tokom raspada SFRJ obaveštajci svih boja i dezena koristili su nagomilano znanje i iskustvo, kako bi što efikasnije Jugoslaviju rastavili na proste činioce. Pošto su ispit sa uspehom položili, "šefovi" su im udelili i mrvice moći, što im je omogućilo da me onako spektakularno izvedu iz zemlje. Pomenuo je Raša i Olega iz ruske ambasade, koji mi je sredio dokumenta za izlazak iz Jugoslavije i Karlosa Medinu, šefa emigracionog biroa u Los Anñelesu, koji mi je u SAD obezbedio useljeničku vizu i radnu dozvolu. Sve je to, navodno, otkrio Rašin kum, koji radi u Državnoj bezbednosti. Zvuči blesavo, potpuno nestvarno. A opet?!? Ne želim time da se opterećujem, jer istinu nikada neću saznati. Da li su bili ruski, američki, kineski ili ko zna već čiji špijuni, ne znam... ali od svih meni milih i dragih, samo je još mama danas živa. Moj nesrećni otac Vasilije nestao je na krajiškom ratištu u januaru 1992. Njegovi ratni drugovi kasnije su svedočili da je otišao u redovno osmatranje terena. Kažu da je

ćale popio jutarnju kafu i rakiju, ali nije stigao da doručkuje. Tatino telo ni do danas nije pronañeno. Još uvek mi je teško da se pomirim sa istinom. Ljutim se na njega što je uzalud glavu izgubio, ali mi je žao. Srce mi se cepa! Voleo sam ga mnogo, onako dobrodušnog, drvendekastog i bandoglavog. U decembru 1993. otišao je i deda Severin. Nije izdržao poniženje niti je bio u stanju da pronañe dodatnu snagu kojom bi pobedio beznañe. Samo nedelju dana pošto je dnevna inflacija u Srbiji dostigla 312% i tako potukla sve znane i neznane rekorde, pronašli su ga obešenog u onoj istoj garaži iz koje me je povezao put slobode. Ni babuška nije poživela dugo. Ubrzo je uvelo to divno, veliko srce. Umrla je od tuge samo nekoliko meseci kasnije.

Ivanov glas je sve češće podrhtavao, gutao je nevidljive knedle, ne bi li suzdržao plač. Uputio mi je pogled pun očaja i nemoći. Alkohol ga je polako uzimao pod svoje, ali se još uvek nije predavao.

- U Srbiju ne smem. Plašim se. Puno su pričali o nekoj amnestiji, ali ja više ne znam ni koga da se bojim, niti odakle mi opasnost preti. Vojsku nisam služio, a oni su me u rat zvali, srpsko državljanstvo nikada nisam dobio... A opet, i kao "stranac" moram da strahujem. Tokom svih ovih godina samo sam jednom video majku. Ne tako davno, uspela je da dobije vizu i poseti me dole u Luizijani. Danima smo pričali, pomalo skitali i predivno se provodili. Najzad sam prikupio hrabrosti i pitao je koliko ima istine u Rašinim naklapanjima o špijunskim podvizima u našoj porodici. Majka me je najpre zaprepašćeno pogledala, tiho zajecala i jednostavno zanemela. Sutradan, kada je došla sebi, zamolila me je da se zakunem da o tome nikada neću prozboriti ni jednu jedinu reč. Obećanje sam dao i nikada ga neću prekršiti.

Dalje, ipak, nije izdržao. Najpre je vikao, nešto nerazgovetno mrmljao, zaplitao jezikom, plakao. Potom je spustio glavu na sto i utonuo u dubok san. Te noći prespavao je na kauču u dnevnoj sobi, a ujutru smo se zajedno treznili i nemilosrdno ispijali galone ledene limunade. "Eh, da mi je čaša rasola, pa makar i onog smrdljivog što mi je od sarme pretekao!", našalio se Ivan mamurno.

Tokom narednih nekoliko nedelja često sam odlazio do prihvatnog centra. Najpre bih Ivanu i njegovim muzikantima predao neophodne namirnice, a onda smo svi zajedno odlazili na ručak. Ponekad, kada dobro raspoloženje pobedi tugu, brigu i strepnju, organizovali bismo nezaboravne žurke sa najboljim živim orkestrom na svetu. Par meseci kasnije, “Katrina” je povukla svoje smrtonosne kandže, a Ivan Rogić, zajedno sa članovima grupe "Malo Morgen", vratio se u Nju Orleans. Ostali smo u vezi. Tokom poslednjeg telefonskog razgovora poverio mi je da se od muzike sve teže živi i da trenutno radi kao ribar u meksičkom zalivu. "Nije tako strašno" , kaže, "sviram klarinet i čekam da riba zagrize, a i ulov najčešće od repertoara zavisi!"

* * *

Beličasti vodeni trag obilno je vlažio svaki pedalj memljivog brodskog pramca, dok su penušasti mehurići vragolasto prskali po obodima drvene palube. Markantan muškarac, srednjeg rasta i duge baršunaste kose, strastveno je pušio ogromnu lulu od kukuruzovine i gledao setno u daljinu, tamo daleko, sve do platforme Deep Water Horizon. Nežan, prolećni vetar poigravao se srebrnim vlasima, dok se preplanulo staračko lice grčilo od bola. Mark Semjuel Klemens nije verovao svojim očima. Delta Misisipija bila je u crno obojena. Neke rogobatne mašine usisavale su naftu iz reke. Grupa čudnih ribara svirala je džez obradu rock standarda “Paint It Black”:

"I wanna see it tainted, tainted black

Black as night, black as coal

I wanna see the sun blotted out from the sky

I wanna see it tainted, tainted, tainted, tainted black

Yeah!"

- Hejlijeva kometa je 1835. najavila moje roñenje, a već 1910. nova me je ispratila na onaj svet. Misisipi je za sve to vreme bio na svom mestu i u mom srcu kao glavni junak većine romana koje sam napisao. Ljudska glupost i nemarnost obojili su ovu divnu reku u crno. Bez Misisipija nema ni atmosfere, ni lepote, ni književnosti. Bez svega toga, opet, nema ni mene. Odlazim iz mašte mojih čitalaca i iz svih poganih svetova - uzdahnio je Mark Semjuel Klemens, u literaturi narečeni Tven.

Potom je zakoračio preko ograde i skočio u nabujali, naftom natopljeni Misisipi. Piščev duh nestao je bez traga u vrtlogu sumanutosti. Sledeća Hejlijeva kometa očekuje se 2061. godine, a do tada Misisipija možda više neće ni biti.

POŽUDA

U poslednje vreme čudne stvari su mi se vrzmale po glavi. Šta god radio, ma gde se nalazio, na zidovima uzburkanih uspomena vragolasto su se projektovale šarene slike iz detinjstva, dečaštva, mladosti… A onda, poput nezvanog gosta na seoskoj svadbi, po rubovima urušene svesti baškario se i iz potaje vrebao još jedan napad nostalgije. Kroz maglu sećanja, mentalna nedoñija slala je dimne signale. Uporno i bez milosti proganjali su me stihovi vremešnih šmekera, koji su najrazličitijim alatkama decenijama vajali i poezijom brusili filigranske vijuge moje generacije. "Lepe žene prolaze kroz grad..." zujalo je u ušima i pucalo pred očima. Sedeo sam u uglu "Va Bene" restorana, drugi sto do prozora, obedovao i odmarao oči. Gustirao sam čileanski Malbec, dok je gazda Sale dobacivao iz prikrajka: "Šta je, matori, mozgovne vijuge šeću svoje pse? Hoće to od pasjeg života na vijugavom putu bez povratka". Ignorisao sam namćorastog kafedžiju, dosuo vino i odsutno gledao u daljinu.

- Ništa lepše od pastoralnog prizora, pa makar i u sred ove pustinjske vukojebine. Vidim ja koliko je sati - stari majstor na zadatku! Avatar ste ostavili kod kuće, a nestašne misli pustili na ispašu. Potpuno ste u pravu, dobro je za cirkulaciju, a stimuliše i motivaciju. Ne bi bilo loše da dobro opipate tu zelenu suknjicu koju upravo merkate. Mislim, onako, iz časnih pobuda i naučnih razloga, koliko da proverite treću dimenziju. Ne, zaista, taj TRI D je pravo čudo!

Prepoznao sam veseli pogled dobro znanog lika. Sa velikim osmehom na licu, užurbano se približavao Miloš, stariji sin mog druga Marka. Srdačno smo se pozdravili i za junačko zdravlje pitali.

Naručio sam novu flašu vina, dok mi je mlañani prijatelj uzbuñeno objašnjavao savršenu strategiju, koju je precizno i bez greške isplanirao. Elem, u obližnjem lokalu, lepršavo-romantičnog imena "Barselona", održaće se, treći po redu "Cougar fest". Sredovečne dame i znatno mlaña gospoda, iz svih krajeva Arizone, okupiće se još jednom da u opuštenoj atmosferi razmene lične informacije, čežnjive poglede i strasne poljupce. A posle... “Que Sera, Sera... Whatever Will Be, Will Be!”

- Prošle godine nisam puno žurio - prisećao se Miloš - tokom večeri sam predano prikupljao brojeve telefona i baš lepo ispunio tefter. Na kraju žurke, pokupio sam dve dobrodržeće gospoñe. Pitate se šta je bilo posle? Verujte mi, cele godine sam bio seksualno obezbeñen. Da se razumemo, volim ja i mlade ribe, ali sa tetkama je lakše. Nema drame, nema frke, nema sekiracije. Što pesnik reče: "Uloge su davno podeljene i svak ide svijim putem!" Izgleda da će i večeras biti prava ludnica…Kako čujem, očekuje se da će svratiti i Majk Tajson. Nego, da krenem ja polako, valja mi zauzeti busiju. Pozvao bih i vas, ali se plašim da vas neće pustiti... zbog godina, znate!

Ne beše mi prijatno, ali, šta da se radi… preživeo sam ja i gore stvari, pa ću se i na starost nekako privići. Čvrsto sam stisnuo zube, srdačno pozdravio mladog prijatelja, a onda, laganim korakom, produžio kroz hodnike vlastite zrelosti.

U naše vreme je sve bilo mnogo drugačije. Voleli smo i mi starije dame, ali su se one nekako snebivale da nam izañu u susret. U sećanju su mi se duboko urezale prve švalerske nevolje mog druga Neše, kojima sam i ja donekle kumovao. Bilo je to u ono vreme kada smo se Neša, ja i čitava naša generacija nalazili u prelaznom dobu izmeñu puberteta i adolescencije, koje su naši brižni roditelji čedno nazivali ludim godinama. Tih dana nam je na pameti bila samo jedna stvar... Govorim upravo o toj jednako tajanstvenoj i čarobnoj stvari, koja nam u mladosti, a boga mi i kasnije, nije davala mira. I tako, jednog prepodneva, dok smo se vraćali iz škole, Neša mi je poverio strogo čuvanu tajnu: - Moja prva komšinica, ma znaš ona gospoña Dušanka... totalno me izluñuje, čoveče! Prvo je počela sa kućnim haljinama, onim sa velikim šlicom... Kobajagi rilja u cvetnoj bašti, a noge, prijatelju, samo sevaju... i butine, a boga mi i još po nešto. Trajalo je to neko vreme, dok nisu počele vrućine. Sada više ne rilja, toplo joj, šta li?! Čovek bi pomislio da je mojim mukama došao kraj. Ma jok, bre! Nema šanse! Sada obuče kupaći kostim, sunča se baš tu, ispod mog prozora. Pošto oseća da je gledam, onako zavodnički skine gornji deo, znaš, toples i te fore. Naravno, vodi računa da se ništa ne vidi. Sve onako na kvarno, da me skroz izludi! Ne znam šta ću, prijatelju, na ivici sam živaca, na rubu pameti, a i ruke počinju da me izdaju.

Iskreno, u prvi mah mu nisam poverovao, ali je sumnja ubrzo počela da bledi. Neizvesnost me je mučila, znatiželja kopkala, a radoznalost mi nije davala mira. Već narednog dana i ja sam postao akter ove uzbudljive avanture. Baš kao iz Nešine priče, gospoña Dušanka, polugola, ispod prozora, čitala je “Ilustrovanu Politiku”. Postoji li veći maler na ovom svetu? Sve je tu... gledaš, znojiš se, a ono glavno ne vidiš! Dugo smo razmišljali kako da joj doskočimo i najzad, zajedničkim snagama, skovali pakleni plan.

Narednih dana, u stopu smo pratili kretanje našeg poštara Tike. Detalje ove složene operacije razradili smo do najsitnijih detalja. Kada su se sve kockice napokon složile, odlučili smo da počnemo sa realizacijom akcije. Najpre smo sačekali da Tika ubaci pisma u komšinicino sanduče, a onda se Neša prišunjao i uzeo jedan koverat. Po povratku u bazu, nanovo smo se posadili pored prozora i čekali pravi momenat. Kada je gospoña Dušanka skinula gornji deo kostima, znali smo da je ključni trenutak naše misije konačno nastupio. Poput najpoznatijih ilegalaca, rešili smo da izvlačenjem slamčice odlučimo kome će pripasti čast da se žrtvuje za kolektiv, a ko će opet iz prikrajka uživati u Dušankinoj golotinji. Pobedio sam!

Nekoliko minuta kasnije u komšijskom dvorištu počelo je da se odmotava filmsko klupko loše režiranih kadrova. Dinamičan uvod transponovao je radnju prema dramatičnom zapletu, nagoveštavajući tragičan kraj. Neša je, sa pismom u ruci, pažljivo otvorio kapiju. Dušanka je ležala potrbuške, nehajno čitajući šarenkasti časopis revijalnog sadržaja. Do preokreta je došlo kada je mimo našeg detaljno osmišljenog scenarija, na scenu stupio novi lik! Bio je to Dušankin muž, komšija Miladin, na koga smo, priznajem, potpuno zaboravili! Neša se u prvi mah zacrveneo kao bulka, a onda je potpuno pobledeo. Promrmljao je nešto u stilu:

- Izvin'te, mislim... poštar je pogrešio... ovo pismo je za Vas... znate, ovaj...

Bio je potpuno izbezumljen. Jadan čovek, posle svih peripetija nije se čak usudio ni da proviri prema golišavoj komšinici. Muž ga je prostrelio ledenim pogledom, a onda grubo istrgao pismo iz Nešinih ruku. Već sledećeg jutra dogañaj je detaljno ispričao njegovim roditeljima, koji su ga najstrožije kaznili. Tako je neslavno okončana naša nesuñena švalerska avantura. Ako ćemo pošteno, tog dana sam se baš srećno izvukao. Ne mogu da se zakunem, ali posle svih ovih godina, čini mi se da sam ispod „teskobe“ komšinicinog kupaćeg kostima ipak uspeo da vidim delić njene golotinje!?

Kruškaste obline gospoñe Dušanke nestaju polako sa imaginarnog obzorja mog erotskog spomenara. Mašta buja, a usta se suše. Dok sam čekao da se upali zeleno svetlo i zajedno sa Arsenom pevušio “O, mladosti”, po površini istrošene pameti aterirala je još jedna sjajna ideja. Zaključio sam da bi, posle silnih muka, valjalo da se još malo počastim istim onim vinom koje mi je u restoranu preselo. Ulazim u “Trader Joes” i po inerciji pohodim ćošak sa suvim vinima. Malbec ili Merlot - pitanje je sad! Nerešivu dilemu samo na trenutak odložio je komšija Brendon:

- Vreme je da preñeš na pivo, prijatelju! Jeftinije je, a i ne moraš puno da mozgaš. Ova moja izašla sa prijateljicama u provod, a ja svratio da se snabdem demokratskim vikend-rekvizitima. Znaš kako je, oduvek sam poštovao pluralizam. Zato pivdžana uvek pazarim ravnopravno, kako u flašama, tako i u konzervama. Nego, komšija, svrati sutra do mene da gledamo fudbal zajedno! Ako ne voliš “Budwiser”, ti ponesi neko od tih tvojih vina. Ja ti se, brate, u te stvari uopšte ne razumem!

Zahvalio sam se na pozivu i istog trena u kolica ubacio šest flaša vina. Po tri od svake vrste, nek' se nañe za svaki slučaj, neće da se baci! Ne pratim američki fudbal, ali ko zna, možda se do sutra predomislim. U mojim godinama bukvalno su sva čuda moguća. Mladost – ludost, šta ću, takav sam po čitavom telu. Na kasi ljubazna gospoña, u ranim šezdesetim, vragolasto mi se nasmešila. Eh, draga moja, gde si bila pre tridesetak godina, kada se nije znalo za "Cougar fest"? Dok sam plaćao račun, iz daljine su dopirali neki poznati zvuci, a pomračenom svešću oštro marširali stihovi:

"S jeseni, kad bagrem opadne,

Potera me maler, štagod počnem propadne.

Još mi se u inat ta što ne sme dopadne.

E, stara rana se vida starim lekom,

Dabome, vinom, ta ne bi valjda mlekom"

Sutradan, kod kuće, tišina nedeljnog prepodneva koju povremeno prekida zujanje usisivača. Moje dame marljivo uče, potom stidljivo spremaju svoje sobe, da bi na kraju sve to začinile vežbanjem klavira. Nisam želeo da smetam. Sledeći logiku lepo vaspitanog džentlmena, odlučio sam da ih na neko vreme poštedim svog prisustva. Setio sam se poziva od prethodne večeri, dohvatio flašu vina, pa pravac - rezidencija komšije Brendona. Vrata mi je razdragano otvorila njegova žena:

- Izvolite, komšija, uñite! - cvrkutala je sa osmehom na licu - Sinoć sam upoznala jednog divnog mladića iz vaše zemlje. Zove se Miloš. Fini momak… Mlad, snažan... Inače, odlična žurka u Barseloni... Bio je i Majk Tajson!

N E D E LJ A

"Vidim ti spasenje na kraju puta", reče ciganka dok mi je ležerno gatala na travi i vragolasto odmeravala minulim radom istrošeni dlan. Odsutno sam pogledao ispred sebe i osetio kako podsvest nehajno dobuje poznati ritam pesme "Road to Nowhere". Valovita auto-strada bez linija, bez odmorišta i bez putokaza, vrludala je po nepreglednom bespuću polusvesti. Zavodljivo je njihala putenim bedrima, pohotno nudila svoje kaldrmisane čari i tvrdoglavo stremila beskonačnosti. Taj odvratni, zmijoliki drum nije prestajao da mi se ruga. Bezuspešno je pravdao besmisao sopstvene egzistencije i umišljenu veličinu vlastite malenkosti. Put je bio predug, nezgrapan, trapav i rastegnut kao gladna godina po padinama španskih sela. Išao sam pravo prema cilju, hodao neodlučno, tumarao zbunjeno. Prožimao me je pritajeni, blago sofisticirani osećaj nestrpljenja. Ovako uzvišeno stanje duha ponekad bi se, samo na tren, dalo naslutiti u složenoj dramaturgiji romantičnih serija - made in Mexico ili u estetski nadgrañenom mizanscenu švedskih akcionih filmova. Nužda je ipak pobedila razum, potreba nadjačala ponos. Pritisak je postajao nesnosan, petlja je počela da popušta, a ja sam i dalje plesao po oštrici brijača. Hoću li izdržati? Osmotrio sam teren, ali džaba. No El baño! Nein Toilette! Ćenifa jok! Umesto tišine imaginarnog utočišta, čuo se vodeni tok, žubor, vodopad. Gotovo je?! Ne! U poslednjem času, ipak sam pronašao predskazano spasenje na kraju ovog prokletog puta. Budim se, buncam, tumaram. A onda sam, kao bez duše, ušao tamo gde car ide peške, beskućnik uživa u luksuzu, a političar govori istinu.

Nedelja je, rano jutro, Arizona spava. Posle uspešno okončane urinarne avanture utonuo sam u mekani zagrljaj vlastite postelje. Ćelavi zamotuljak pažljivo upakovane pameti i životnog iskustva nemarno sam spustio na svilenkasti jastuk od damasta, koji je odisao drečavim nijansama žućkasto-dijaretičkih tonova. Opsedala me je moć sopstvene nemoći. Ćutim, žmurim, razmišljam. Migrenski budilnik sugerisao je jutarnju jednačinu, sastavljenu od matematičkog zbira prostih činilaca: flašica “Brufena” plus hladan tuš plus jaka crna kafa jednako kratkotrajno olakšanje. Od najranijih dečačkih dana, mrzeo sam vremešne baksuze koji su svake nedelje, kao po komandi, ustajali u ranu zoru. Sanjivi i namrgoñeni, odmah bi odlazili u garažu, gde su satima nešto drndali, kuckali i čekićem budili poštene pregaoce koji su se u to vreme lagano treznili i oporavljali od groznice subotnje večeri. Idu dani, vreme leti, teku godine. Prebrzo sam postao član Saveza dosadnih čukadžija sa manjkom živaca i viškom slobodnog vremena. Jednom sam, doduše, pokušao da u sedam ujutru okačim slike u dnevnoj sobi, ali bez uspeha. Žena me je tada gañala velikim metalnim tiganjem marke “Emeril”, dok su ćerke, misleći da se lopov muva po kući, panično pozvale policiju. Posle svega, bio sam prinuñen da rečeni projekat ipak odložim za neko bolje vreme. Od tada sam manji od makovog zrna. Poput

indijanskog vrača Algonkina, nečujno tumaram po kući, a samo ponekad, u izuzetnim prilikama, skoknem do obližnjeg kafića. Jutros sam se, eto, u najvećoj tišini izvukao iz kuće. Znao sam da se “Starbaks” nedeljom otvara tek u osam, ali šta je - tu je. Zauzeo sam busiju u bašti i strpljivo čekao da se vrata kafića konačno otvore. Uzalud sam se osvrtao oko sebe, nigde žive duše. Kroz memljive podrume sećanja vešto sam se dočepao ulaza koji je vodio u jedan drugi, daleki, šareni svet. Nanovo sam postajao svedokom nekih zaboravljenih vremena. Do svesti su dopirali stihovi pesme koja je svojom nevinom, dečijom radošću obeležila mnoga nedeljna jutra:

“Ppppppppp Ptica leti preko sveta

Cveće cveta Poletarac!”

Moja životna pustolovina počela je davno, kada su se misli po prvi put stidljivo zakotrljale u tada još uvek malenoj, mentalnoj kuglani. Krajem jednog od mnogih sunčanih aprila u prošlom veku, bučno sam se priključio hordi čovekolikih kreatura koji su ugrožavali ekološku ravnotežu na beskrajnom prostoru od Horgoša i Dragaša, pa sve do Tokija i Melburna. Od tih, pomalo zaboravljenih, dana daleke prošlosti, nedelja je za mene uvek predstavljala najduži, najdosadniji i najtužniji dan. Buñenje, doručak, a potom porcija dečijih TV čarolija. Ne znam šta su gledali klinci u Norveškoj, ali sa zelenkastog ekrana crno-belog televizora marke “Atlas”, mene su uveseljavali junaci nezaboravnih serija: Neven, Poletarac, Muzički tobogan, Nedeljni zabavnik... Zaslepljen egoizmom vlastite razmaženosti, olako sam se odricao uživanja u emisijama Znanje-Imanje, Brazda, Panorama... koje su obilovale ruralnim mudrostima i narodnim doskočicama. Žitelji pastoralnih krajolika, diljem naše domovine, nesebično su nam darovali nebrojene talente, umeća i veštine. Za to vreme u Staroj Koloniji igrale su se utakmice malih klubova iz okolnih sela i prigradskih naselja. Na lokalnom stadionu, odmah pored gradskog hipodroma, uživali smo u driblinzima, pasovima, golovima, a ponajviše u duhovitim komentarima i najoriginalnijim psovkama na svetu:

"Sudija, jebe ti se žena s poštarom", vikao je Graja mehaničar.

"Ćuti, Grajo, nemoj da te čuje sudijina mlada", uzvratio je Lota Kolonac.

"Poštari su čestiti ljudi, koji se nedeljom odmaraju. Na ovaj sveti dan niti raznose pisma niti jebu po kućama! Radnim danom? E, to je već sasvim druga priča.", zaključio bi čika Lere autoritativno.

Kao kroz maglu, još uvek pamtim imena nekih igrača mog omiljenog kluba: Pevac, Meca, Koce, Mida. Jednom, odmah posle utakmice, sreo sam školskog druga Nebojšu Zubanovića zvanog Zuba. Bio je to vižljasti cigančić sa kojim sam išao u isti razred. Silno se obradovao što me vidi i odmah mi je, bez uvijanja, izložio svoje najiskrenije namere: "Ej, bato, 'ajmo kod tebe na ručak da proslavimo pobedu! Ej, nemo’ si neki! Znam ti, bre, čaleta, dobar čovek, neče se ljuti!", zaključio je uverljivo. Žurnim korakom približavali smo smo se porodičnoj toplini koja se vazda širila unutar zidova našeg doma. Mama Boka je filigranskom preciznošću rasporeñivala mrvice prah šećera po sveže ispečenim kolačima. Naravno, čim nas je videla odmah nas je spazila i dobronamernim glasom veselo poručila: "Hajde, deco, brzo perite ruke i pravac trpezarija, nije red da se supa ohladi!" Nisam morao ništa da objašnjavam. Od zveckanja sjajnog escajga, porcelanskih tanjira i žustrog srkutanja magične tečnosti bilo je teško doći do reči.

U našoj kući, od nedeljnog ručka nikada se nije paravio veliki cirkus, ali je ipak postojao maleni porodični ritual koji smo oduvek rado poštovali. Posle supe sa knedlama i rinflajša, obično se prelazilo na krompir pire i dinastane šnicle. Najčešće „gicetina“ ili teletina, a veoma retko živina, pošto je sin jedinac nikada nije preterano voleo. Boem torta, koh od griza ili pirinča, ledene kocke... Tek koliko da se napaćena duša zasladi, a sve to u kombinaciji ili alternaciji sa princes-krofnama, palačinkama ili lenjom pitom. Posle obeda slušali smo Vreme sporta i razonode ili širom otvorenih očiju gledali Nedeljno popodne Saše Zalepugina i nezaboravne putopise Željka Malnara. Uveče, domaće TV serije: Otpisani, Vruć vetar, Kamiondžije, Više od igre, pa onda Naše malo misto, Salaš u Malom Ritu, U registraturi, Karañoz, Porobdžije...

“Ooooooooo

Oblak leti preko neba

Biće leba

Poletarac!”

U vreme bratstva i jedinstva narodi su se meñusobno ukrštali, gradovi se bratimili, a republike sestrile. Obrazovna ustanova koju sam tokom sedamdesetih godina revnosno pohodio, tih dana je uspostavila adoptivno-familijarne odnose sa Osnovnom školom “Jan Amos Komenski” iz Skoplja. Bratski karavan formirala su dva jedinstvena autobusa sa natpison "Autosaobraćaj Kragujevac". Primili su nas srdačno, kako dolikuje braći iz sestrinske republike. Sendviči, susam (susaj), leblebije, sokovi. A potom i

priredba u našu čast. Prelepa pionirka razgovetno, jasno i sa puno dostojanstva, recitovala je potresne, duvanske stihove Koče Racina:

“На кантар студен со туч го мерат

А можат ли да го измерат?

Нашиов тутун - нашава мака

Нашава солена пот!”

Posle kulturno-umetničkog programa smestili su nas kod brižnih i gostoprimljivih domaćina. Meni je pripala čast da me na konak primi, socijalizmu verna i tekovinama NOB-a i revolucije odana, porodica Georgijevski. Novostečeni drug Riste odmah mi je, bez uvijanja, postavio iznenadno i uistinu sudbonosno prašanje: "Другар, да ли знаеш дека египетската граница е праволиниска?" Dok sam bezuspešno pokušavao da proniknem u suštinu ovog bizarnog pitanja, iza ćoška se pojavila kovrdžava glava porodice. U uniformi JNA, sa osmehom na licu i pivskim stomakom ispod opasača - drug Naum. Vodnik prve klase, vojničina, rodoljub i komunista. Prilikom prvog susreta odmah mi je stavio do znanja da sa njim nema zezanja. Odsečno je salutirao, a onda srdačno i gromoglasno uzviknuo: "Добро ни дојде, другар Србине! Три пати ура за татко ти и мајка ти! Ама знаеш ли ти, бе, какo се вика на македонски Димитрије Туцовић? Се вика Димче Чукаџија!" Izveštačeno sam se nasmejao i vojnički otpozdravio. Tada je iz kuhinje, posve neočekivano, laganim korakom došetala Ristina majka. Iskreno, ne sećam se njenog zanimanja, pa čak ni boje glasa, ali još uvek dobro pamtim nebrojene lepote njene anatomije. Drugarica Lenka Georgijevska bila je atraktivna i užasno jebozovna mlada žena. Pošto je ispio treću mastiku, Naum je, poput pravog domaćina, znalački topio led još jednom rodoljubivom pošalicom: "Ама знаеш ли ти, бе, какo се вика на унгарски Иво Лола Рибар? А бе, будало, ништо бе ти не знаеш! Се вика Иштван Бекјар Пецарош!" Tada je svima poželeo prijatan ručak umilnim rečima: "Со консумирање на неделнита ужина... Почни!". Bila je nedelja, 13. novembar 1977. godine. Posle ručka zajedno smo gledali utakmicu Jugoslavija - Rumunija. Dok smo iz sve snage gromoglasno navijali za našu reprezantaciju, moju pažnju sve više je okupirao dekolte drugarice Lenke. Svoje čežnjivo-paćeničke poglede mnogo češće sam bacao prema Ristinoj kevi nego prema ekranu na kome je nezaboravni šou imao gospodin po imenu Petar Borota. Konačan rezultat - 6:4 za nas. Veliki uspeh jugoslovenskog fudbala i prvi švalerski poraz kragujevačkog nejebičara. "Ima dana za megdana!" prošaputao sam prkosno i kao bez glave odjurio u kupatilo.

“Tttttttt Torta leti preko stola.

Slatka škola Poletarac!”

Bila je nedelja kada sam je video prvi put. U bašti poslastičarnice "Riva" zablistala je punim sjajem. Od prvog trenutka začarala me je devojačkom čednošću, toplinom i božanskom lepotom. I danas, posle mnogo godina, tokom beskrajnih plovidbi okeanima sećanja, sa mentalne palube nanovo analiziram scenu koja se tog letnjeg popodneva odigrala u samom srcu Makarske. U "Rivi", tamo dole... odmah preko puta luna parka, pravili su najbolji sladoled na svetu. Vlasnik radnje, veseli Dalmatinac, Ante Kalabura, slastičarski zanat je učio i dobro ga ispekao u italijanskom gradu Sorentu. Specijalitet kuće o kome su se ispredale legende sa obe strane Jadrana bila je poslatica jednostavnog, umilnog i nadasve nestašnog imena - Čupavko! Sladoled od vanile preliven karamelom i uvaljan u savršenu proporciju čarobne mešavine mlevenih lešnika, badema i oraha. Od samog početka je bilo jasno da postoji neka tajna veza koja nas je spajala. Obratila mi se odsutno, ravnodušno i bezbrižno: "Nemoj, bolan, zurit tako u mene! Zraćiš energijom k'o radioaktivni otpad. Greješ vazduh i topiš mi sladoled!" Istog momenta ispustio sam hrskavi fišek, čiji se sadržaj odmah našao na podu. Dve kugle ledenog čupavka lagano su nestajale na vrelom pločniku. Zbunio sam se, pocrveneo i, najzad, od muke zapevao na brzinu sklepane stihove jednog očajnika:

“Sladoled, sladoled,

Slatka si k'o med.

Znam da voliš sladoled

Al' volim ga i jaaaaaa!”

U prvi mah lepotica je delovala zbunjeno, a onda sam primetio kružić prirodnog rumenila na njenom veselom i radošću ozarenom licu. Nošena beskrajnom energijom mladosti, odlepršala je prema plaži, a potom sve dalje i dalje... do mentalne palube u okeanu mog sećanja.

Narednog dana, posada šatora ukotvljenog na parceli B-158141 ferijalnog kampa u Makarskoj, otpočela je operaciju prostornog osmatranja, javljanja i uzbunjivanja. Moji kamperski sapatnici su se istakli u složenoj špijunskoj akciji. Jedan za drugim detaljno su izveštavali najnovije informacije sa terena. Žile je tako saznao da se devojka, čiji lik ni za trenutak nije napuštao prostrani vidokrug mojih fantazija, veoma jednostavno zove - Jadranka. ðole je otkrio kako je lepotica pristigla iz Sarajeva i da je zajedno sa starijim bratom Sinišom odsela u

privatnom smeštaju u centru grada, odmah preko puta pošte. Maksa me je obavestio da moja simpatija svakoga dana, bez izuzetka, ruča u restoranu “El Toro”. Razradio sam taktiku i odlučio da je u stopu pratim. Kuda lepa Jadranka, tu i ludi ja! Prikupljao sam mrvice izgubljene hrabrosti i bezuspešno pokušavao da joj konačno priñem.

Svake večeri u bašti Ferijalnog doma svirala je grupa Galija. U to vreme nisu bili ni medijski poznati ni politički podobni. Dobrom svirkom polako su krčili put prema vrhu domaćeg rock-a. Neposredno pred polazak na more, u izlogu Robne kuće Beograd ugledao sam album "Druga plovidba". Veliki plavi omot, a u njemu bradate Nišlije. Falilo mi je nekih stotinak dinara da ga kupim, ali nisam hteo da krnjim džeparac koji su mi roditelji dali za letovanje. "Galioti" su koncerte uvek počinjali blokom nezaboravnih rock standarda. Najpre "Hard Rain", "Jumping Jack Flash", "Heart of Gold"... pa onda "Satisfaction", "Roadhouse Blues", "Southern Man"… Za podizanje temperature, pre same pauze, svirali su "Helpless", "Signor", "Jealous Guy" i "Aqualung". Sjajna muzika, divna atmosfera, flaša Plavca u ruci i lik tajanstvene Sarajke u mislima... Koliko malo čoveku treba da bude srećan! Posle "Decimena" odmah je usledio "Avanturista", a ja sam strpljivo pijuckao vino i čekao da na red doñu moje omiljene pesme... "U suton" nažalost nisam dočekao. Umesto da "prve zvezde i prve gradske lampe sinu", sa neba su počele da padaju mnogo manje romantični objekti. Najpre sitan šljunak, a potom i znatno krupniji primerci. "Like A Rolling Stone", uzviknuo je Neša sa bine, dok su ostali članovi benda pokašavali da sačuvaju živu glavu i instrumente. Kamenje je i dalje padalo, publika panično bežala, dok se iz daljine još uvek mogao čuti Nešin glas:

"How does it feel

To be on your own

With no direction home

Like a complete unknown

Like a rolling stone?"

Kamenu oluju sam pratio iz prikrajka, dobro sakriven u "potpalublju" velikog drvenog šanka. Kada je ofanziva utihnula, pogledao sam oko sebe i video opšti haos. Razbacane stolice, polomljeno staklo, razbijeno pojačalo. Primetio sam i razvaljenu vodovodnu cev, koja je, simulirajući vodopad, iz nehata upotpunjavala turističku ponudu ovog kraja. Uzaludni su bili moji pokušaji da preko nabujale vode prokrčim sebi put do slobode. Najpre sam nogama odgurnuo prevrnuti sto, razgrnuo srču i preko gomile razbacanog kamenja konačno se evakuisao na slobodnu teritoriju. "E, jes' ti hrabar neki ćoek,

baš ono pravo! Prvo mi šalješ one papke da me uhode, a sad se, bolan, pod stolom kriješ. 'Ajd' pokupi to srce iz peta, pa da malo prošetamo dole pored plaže!", odbrusila mi je pomalo razočarano Jadranka.

Trudio sam se da iz glave što pre izbacim pregršt neprijatnih osećanja kao što su stid, sram, blam. Nevidljivim sunñerom bezuspešno sam brisao zamišljenu i još uvek neizgovorenu rečenicu: "Otvori se, crna zemljo, da u tebe uñem!"

Na kraju sam se, ipak, brzo pomirio sa neveselom sudbinom i odlučio da uživam u blesavom kolopletu neočekivanih dogañaja. Rekoh sebi: "Carpe diem, mamlaze, sedi di si, jer i za di si, nisi!"

Bili su to oni davni, bezbrižni i pomalo šašavi dani, kada je u trendu bilo sve ono čime su nas roditelji plašili: duvan, piće, žene i varanje na kartama. Retki čudaci koji su svojevoljno sledili savete lekara, pravila zdrave ishrane i koji su vežbali, trčali, hodali, a da ih na to niko prisiljavao nije, smatrani su žešćim budalama. Iskreno, ni ja nisam preterano uživao u šetnji, smatrao sam je jalovim gubljenjem vremana penzionisanih zgubidana... ali, nikad ne reci nikad! Klinački razdragano, mladenački uzbuñeno, a opet, lagano i bez žurbe, misao po misao, korak po korak, reč po reč, nogu pred nogu, sledili smo peščani trag. Nije mi poznato koliko je različitih vrsta neba veliki majstor kreirao za nas, ali pouzdano znam da sam se tog trenutka nalazio na onom sedmom, velikom i prostranom, na kome su sva čuda moguća. Pokušavao sam da zamislim reakciju mojih drugara da su me tog trenutka videli, ovako srećnog i veselog kako uživam u romantičnoj šetnji bez cilja. Zaljubljenog čoveka je lako ismejati, ali mnogo teže razumeti. Jadrankina lepota bila je apsolutno srazmerna njenoj brbljivosti. Dok smo šetali pored mora, sarajevska sirena nije prestajala sa najumilnijim vokalnim milovanjima.

Iznenada je skinula sandale i bez razmišljanja ih zavrljačila prema pučini. Potom je poletno, veselo i u jednom dahu, odcvrkutala nastavak svoje životne priče. Širom otvorenih usta, pažljivo sam slušao žalopojke o ludom bratu Siniši, roditeljskim svañama, veselim školskim danima, društvu iz kraja, velikoj, neuzvraćenoj ljubavi iz komšiluka. Podjednako strasno, uživao sam u mirisu Jadrana i umilnom glasu moje morske princeze. Brzo sam se zaturio u mentalnom prostoru, izgubio pojam o vremenu i, najzad, iz sve snage poželeo da ova čarolija nikada ne prestane. Veliki morski talas nenadano je zapljusnuo bosonogu kontesu iz Sarajeva. Naglo se okerenula prema meni. Zadrhtao sam. Jadranka mi se značajno unela u lice i kroz nežni osmeh najozbiljnije poručila:

- Stigli smo do cilja. E, jes’ ti neki smotanko, matere mi! Šta ću, bolan, morat ću te prva poljubit!

Posle tog prvog, pravog, sočnog i strasnog poljupca, lebdeo sam negde visoko izmeñu sna i jave. Čim sam došao sebi, poverila mi je kako je mnogo ranije sve ovo detaljno isplanirala. Odlučila je da mi pruži priliku da joj se približim tokom šetnje od Makaraske do Baške Vode, da napravim taj prvi, odlučni korak. Ako na kraju to ipak ne učinim, rešila je da stvar uzme u svoje ruke, ili još preciznije - svoje usne. Dugo smo ležali na plaži. Poljupcima sam prekidao njene duge monologe. Želeo sam da nadoknadim propušteno. Pred zoru, Jadranka se najednom uozbiljila i na kutiji cigareta, odlučnim pokretima ruke, ispisala je svoju adresu. Tražila je da joj redovno pišem “pisma duga, da bar nešto ima moje da je teši, da je brani, da je čuva". U njenom maznom glasu osetio sam prikrivenu tugu i setu. Počeo sam polako da shvatam kako se rastanak neminovno bliži. Jadranka mi je ubrzo objasnila da je koncert “Galije” te večeri prekinula grupa huligana koju predvodi njen brat, a pošto im je milicija verovatno već za petama, bila je sigurna da će pod hitno morati da napuste Makarasku: "Još noćas ćemo se vinuti prema pasivnim krajevima naše Bosne ponosne i najkraćim putem preletjeti Jadran plavi!" Zagrljeni smo dočekali svitanje, otpratio sam je do Makarske i poslednji put poljubio. Prvih nekoliko meseci redovno smo se dopisivali, a onda mi je, u svom stilu, naprasno poručila da je ostavim na miru.

Desetak godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, često sam mislio na moju prvu, pravu, dečačku ljubav. Uz melanholične tonove srceparajuće melodije "Krivo je more", onako, više iz očaja, odlučio sam da joj pošaljem razglednicu. Zbunjeno, nervozno, ispisao sam totalnu besmislicu u formi idiotskog pitanja: "Kako si?" Najpre sam osetio neku čudnu toplinu, a onda ugledao plavičastu svetlost iz koje je zaiskrila nada. Voñen imaginarnom snagom razuma, čovečnosti, ljubavi, na poleñini razglednice, ispisivao sam nepoznate, tada još nenapisane stihove koji su se magično respršivali po dubinama uznemirene savesti.

"Naši prsti zaboravljaju svirati

naši glasovi pjevati,

mi se više ne sjećamo svojih stihova

chitarre morte, chitarre morte - mrtve gitare.

Zar će, zar će samo oni pjevati one strašne refrene

umilnim i prijetećim glasovima,

refrene sastavljene od pogrdnih riječi u upropaštenom jeziku.

Ne vjerujem, opet ćemo mi u gluho doba Ulicom Danijela Ozme

zaštićeni jedino slabom koprenom prijateljstva

koje je uvijek nerazjašnjen slučaj, koje je uvijek nerazjašnjen slučaj...

Ja se nadam, ja se nadam, ja se nadam - ja se prvi put nadam...”

Bila je nedelja, 23. jul 1993. Dnevnik se polako bližio kraju. U pauzi izmeñu epskih, patriotizmom nadahnutih izveštaja ratnih reportera diljem srpskih zemalja od Gazimestana do Avganistana, plavokosa voditeljka zamišljeno je sreñivala nagomilane utiske tokom kratkog i nadasve zasluženog predaha. Za gledaoce koji su, opijeni nacionalističkim aperitivom, uspeli da prežive pikantno začinjene masne ñakonije servirane tokom udarnog Dnevnika, sledila je zaslužena nagrada, takoreći poslastica - Dnevnikov dodatak.

Popio sam duplu dozu Bensendina i nanovo se zavalio u fotelju, spreman za još jedno mentalno kastriranje. Medijska lobotomija se nastavlja. Kratki rezovi bezumlja, investicija u vlastito samouništenje. San ili java? Slike, predeli, ljudi... jad i beda. Dogañaji u začaranom vremenskom krugu. Prošlost, sadašnjost... pa opet prošlost. Budućnost smo izbrisali iz rečnika, iz sećanja, iz života. Ekran trpi sve, prilozi se nižu bez reda i smisla... Milijana Baletić izveštava iz Erduta. Suknja izgužvana, bluza blago nakrivljena, naziru se bela nedra, odveć milovana. Dok joj se svilenkasta kosa nonšalantno vijorila na vetru, Milijana je predstavila sagovornika, srpskog dobrovoljca, Nebojšu Zubanovića Zubu: "Pomoz Bog, brate Zubo! Kaži mi, kako se osećaš na kućnom pragu svog vekovnog ognjišta dok hrabro braniš srpsku nejač od razularenih bandi koljača i bojovnika?" Nebojša se namrštio široko, pogledao u oblake visoko i tupim glasom prozborio duboko: "Jebeno, sestro! Eto kako se osećam!" Posle reklame za “Dafiment banku”, gotovo niotkuda, simultano su se ukazali silueta i glas Krste Bjelića: "Majka devet Jugovića, Stojanka majka Knežopoljka, Jovanka Orleanka... Ovim heroinama požrtvovanosti i čovekoljublja pridružila se, evo, i Lenka Georgijevska, žena i majka sa sedam života. Muž u rovu, sin u tenku, ona u izbeglištvu. Kaži mi, Lenče, kaži mi, Lenče, od što si bolna?" Kamera je najpre malo zadrhtala, a potom se i u nebo zagledala. Iz daljine je jedva čujno dopro Lenkin glas: "Idi u božiju mater, idiote jedan blesavi. Ja sam veća budala što sam uopšte pristala da razgovaram sa kretenom..."

Uprkos globalnoj, svetskoj zaveri protiv nedužnog nebeskog naroda, u Srbiji je opet svanuo novi dan. Pristavljam lonče za kafu i posežem za dnevnom štampom... Politika, Večernje novosti, Ekspres... Naslovi: "Pokolj pre predaje", "Pod kamom su svi jednaki", "Mrlja pliva, Sava čista", "Bosna ukida Srbe", "Srpska deca u kandžama lavova". Pažnju mi, najednom, privlači udarna vest

"Zaklan pravoslavni sveštenik"! U podnaslovu potom piše da je sveštenik teško ranjen, a na kraju rubrike isti sveštenik daje ekskluzivnu izjavu za “Večernje novosti” .

Poštar je i danas zvonio dva puta. Umesto poziva za vojsku, uručio mi je omaleno, izgužvano pismo. Otvaram koverat i prebiram po požutelim listovima pohabanog papira. Glava me boli, mozak se cepa... Muti mi se pred očima. Prostotu prljavog novinskog papira ubrzo pokriva imaginarna belina nepoznatog... Tačke, zarezi, slova, redovi, paragrafi... prepoznajem Jadrankin rukopis:

“Dobili smo tvoje pismo i pjesmu, prijatelju,

stihove prigušene nade.

Utrnulim prstima pišemo odgovor,

na preživjelim žicama srca, daju ritam još pulsiraju,

na vatrama čovjeka poput Feniksa, poput Feniksa.

Dišući sarajevski zrak, opor od smrti, toliko mladosti

moj Bože, Dio mio, moj Bože, Dio mio!

Opet ćemo mi, ko nekad, Haulikovom i Čaršijom šetati,

žigosani nitima prijateljstva utiskivati tragove

u mokru snijegu i kaldrmi....

A što pitaš kako smo - živi smo, živi smo

A što pitaš kako smo - živi smo, živi smo...”

"Spavao sam i sanjao da je život radost. Probudio sam se i otkrio da je život služenje. Dao sam se na služenje i spoznao da je služenje radost." (Rabindranath Tagore)

REČI

Možda zvuči blesavo, ali gužva na auto-putu kod mene izaziva hronične napade filozofskog haluciniranja, praćenog intenzivnim mozgovnim kontrakcijama, koje znaju da budu nezgodne i po okolinu veoma opasne. Juče sam, na primer, razmišljao o uticaju globalnog zagrevanja na proces tranzicije u društvima post-komunističke i neo-klerikalne provenijencije, dok mi se danas po glavi motaju, da prostite - pisci!

Nekada davno, kada sam otpočeo strastveno druženje sa slovima, rečima, a potom i smislenim jezičkim konstrukcijama, oštroumno sam primetio jednu zanimljivu pojavu, koja mi je upravo sada do uma dolepršala i u pameti nežno urezala svoj trag. Elem, nezasito gutajući literarno-žurnalističke vratolomije meni sličnih skribomana, pažnju su mi neprestano privlačile brojne priče posvećene njegovom veličanstvu - radio aparatu. Najčešće je bilo reči o onom čuvenom lampašu marke "Kosmaj". Mnoštvo svetlećih uspomena i neizbežno, magično, zeleno "oko", koje je, po pravilu, sijalo sa desne strane ureñaja. Ključni, istinski, ili što bi običan čovek rekao "sine qua non", začin svih tehnoloških ñakonija, predstavljale su neizbežne kontemplacije o imaginarnim, majušnim ljudima koji su nas zabavljali iz drvene kutije - koja život znači. Dok sam sa ovog mog, nažalost znatno manjeg AM/FM vragolana, lociranog u donjem delu automobilskog enterijera, slušao šaljive komentare braće Magliozzi, zamišljao sam kako bi nekadašnji izvoñači literarnih radova plastično opisivali urnebesnu scenu, u kojoj duhoviti njujorški automehaničari izviruju iz malenog radio prijemnika marke "Pioneer". Ponekad mi prijaju gargatuansko-pantagruelska preterivanja, ali tada najradije posegnem za originalom, a tako nešto je još u šesnaestom veku maestralno stvarao samo jedan književni velikan - Fransoa Rable.

Kada je naučno-istraživačka groznica nakratko utihnula, nanovo sam počeo da primećujem svet oko sebe. Pažnju mi je odmah privukao jedan erotski detalj. Naime, gotovo svi moji drumski sapatnici mobilnim telefonima nežno su milovali svoje ušne školjke. Bespoštedna trka kornjače i puža na putu se nastavlja. Za poslednjih pola sata odmakli smo čitavih 300 metara. Kada je u Arizoni ovako, pitam se kakva li je, tek, ludnica u Los Anñelesu, Tokiju ili, daleko bilo, u Beogradu?! Analiziram vozače. Jedni žustro komentarišu, gestilkuliraju, objašnjavaju... drugi, opet, zamišljeno ćute i nemo gledaju u daljinu.

Pažljivo sam posmatrao gospodina u susednom automobilu. Za volanom crnog Lexus-a sedeo je prosedi muškarac pedesetih godina. Zatičem ga tokom poodmaklog telefonskog ćaskanja sa nepoznatim sagovornikom. Dok je prvi komšija žustro prosipao bujicu reči u sofisticirano vajani levak telefonske

slušalice, na njegovom licu se mogla prepoznati radost, uzbuñenje, strast! Svaka izgovorena reč očigledno je posedovala veliku težinu u majušnom kosmosu egocentričnosti ovog gospodina. Teatralno je mahao rukama, smeškao se, uživao. Neosporno mu je prijala boja sopstvenog glasa. A onda, sasvim neočekivano, došlo je do potpunog obrta! Sa druge strane nepostojeće žice, sagovornik je očigledno prekršio zavet ćutanja i, ničim izazvan, odlučio da progovori. Izraz lica sedokosog delije naglo se promenio. Žestina konverzacije počela je naglo da popušta. Široki osmeh na usnama zamenila je dosada u očima, umesto veselog gestikuliranja - monotono klimanje glavom. Očigledno ne voli da ćuti. "Yes. All right. OK!" – čitao sam sa usana bezvoljno mrmljanje druga na drumu, koji više nije slušao sagovrnika.

Pogledao sam u retrovizor, ogledalo je probudilo uspavane senke prošlosti. Setio sam se detinjstva… Rane sedamdesete. Tetka Nada i gospoña Milunka redovno su dolazile baki u posetu. Svake srede, oko deset pre podne, tačne kao švajcarski sat marke “Doxa”. Nisu to bila ona druženja koja sam poznavao iz literature svetskih klasika. Za razliku od dosadnih čajanki engleskih gospoña, drugarice bake su brzo ispijale vrelu kafu, a potom žustro okretale šoljicu. Umesto bridža, vešto su se igrale pletećim iglama, dok su uz "TRI klot, tri frket" nepogrešivo čitale sudbinu iz, talogom išaranih, kafenih posuda. Posle gatanja baba bi obično iznela kolače. U zavisnosti od visine datuma i ličnog raspoloženja, na repertoaru bi se našli uštipci, gurabije ili koh od griza. Uz mešpajz i sitno posluženje, počela bi jedinstvena konverzacija, kakvu nikada pre, a boga mi ni kasnije, video nisam! Svaka od njih je strpljivo čekala svoj red da u jednom dahu izdeklamuje vlastitu priču, koja baš nikakve veze nija imala sa prethodnom besedom. Tetka Nada je sa osmehom na licu pričala o sinu i ćerki, a u trenutku kada bi pokušala da udahne vazduh, gospoña Milunka je počinjala detaljan izveštaj o najnovijim ljubavnim avanturama koleginica sa posla. Baba je obično pribegavala posebnoj vrsti lukavstva. Jednostavno bi prinela tanjir sa kolačima, sačekavši najmanju pauzu u izlaganju svojih sagovornica, da krene sa opširnom pričom o svojim divnim i prekrasnim unučićima, koja bi uvek, bez izuzetka, počinjala sledećim rečima: "Sa decom sam, fala bogu, zadovoljna...". Prijateljice se meñu sobom uopšte nisu slušale, ali ni prekidale. Svaka družbenica je krajnje strpljivo čekala svoj red. Bilo je zaista fascinantno slušati neprekinute monologe koji su ritmično menjali protagoniste.

Vesele osamdesete su se užurbano selile u istoriju, odnoseći sa sobom gotovo sve životne radosti. U isto vreme, podlo i nečujno, iza ćoška su vrebale devedesete. Ne sluteći šta nas čeka, očajnički smo pokušavali da damo šansu zdravom razumu i normalnim životnim vrednostima. Još uvek su mi u sećanju oni retki dani, kada bukvalno sve krene po planu… Buñenje, dupla kafica, doručak, pa šetnja. Iz Erdoglije, pored Pozorišta i Gimnazije, pravac -

centar grada. U neko doba, doñe vreme da se napravi kreativna pauza, a ima li lepšeg mesta za to od bašte Balkana?!

Ispijao sam treći vinjak, a mojih drugara još uvek nema. Prošlo je podne, a od društva ni traga ni glasa. Da smo, daleko bilo, na tamo nekom zapadu, po tim njihovim, jel’te, kapitalizmima, možda bih se već uplašio za moje ortake i njihovo junačko zdravlje. Ovako, znam da su se malkice uspavali, a nije ni lako izlečiti mamurluk posle onakve žurke kod Mileta Glavonje. Izvadio sam polako sveščicu, u plemenitoj nameri da pribeležim neku od svojih dubokoumnih mudrosti, koje su se na volšeban način taložile u podrumima mračne podsvesti. Što bi loši pisci rekli: "Misao je kao staro vino. Što se duže kiseli, toliko je mudrija!" I taman kada je po izlasku iz olovke marke "Zebra 300 BP", nova ideja počela da oplemenjuje belinu kariranog papira, iz stvaralačkog zanosa izbacio me je nepoznati glas:

- Jesi l’ ti ona baraba što po novinama kritikuje druga Slobu i njegovu miroljubivu, patriotsku i principijelnu politiku?

Podižem pogled. Omanji čovek šezdesetih godina, sa brkovima na licu i besom u očima. Ne znam ko je, iako mi deluje poznato.

- Prepoznao sam te sa televizije! Mlatiš tamo neke gluposti o filmovima, glumcima i ovim američkim padavičarima, pederima i narkomanima.

Nisam znao kako da reagujem. Puno stvari sam u životu naučio, ali mi je uvek bilo teško da se na pravi način suočim sa primitivizmom. Promucao sam zbunjeno:

- Gospodine, druže, grañanine... ne razumem zašto...

Moje reči kao da su se odbijale od vazdušnog zida koji se, uz mnoštvo kulturoloških razlika i nekoliko svetlosnih godina svega ostalog, isprečio izmedu nas. Dekica je grmeo gromoglasno:

- Kaže meni sin: "To ti je, ćale, ona džukela što u novinama pljuje druga Slobu i naše demokratski izabrano rukovodstvo. Lajao bi on i na televiziji kada bi mu dozvolili ovi naši. Sve te izdajnike bi trebalo uza zid i po kratkom postupku!" Tako je govorio moj sin Dragan, Srbin, patriota, borac, dobrovoljac, junak... Bog da mu dušu prosti!

Odmah sam prikupio svoje stvari i krenuo prema izlazu. Osećao sam vrtoglavicu, bol u grudima, totalni raspad nervnog sistema. Poželeo sam da mu uputim reč utehe. Nisam uspeo. Suze su nekontrolisano navirale, a knedla u grlu mi nije dozvoljala da bilo šta kažem.

- Slobo - slobodo! - vikao je nesrećnik - Kako to gordo i dostojanstveno zvuči. Taj čovek je božanstvo, svetinja, zvezda vodilja... Nastupa novo doba! Ili ćemo biti svoji na svome ili nas neće biti!

Godine prolaze, životni karusel tvrdoglavo okreće svoje vrance. Ponekad uživamo u vožnji, a onda nas pobesneli čilaš u vragolastom galopu prenese na drugu stranu cirkusa. Ovde daleko, tamo još i dalje. Živi se brzo, a odumire još brže. Ludi tempo, po diktatu pomahnitale svakodnevice, nemilosrdno mrvi i ono maleno zrno čovekoljublja koje je nekada u nama postojalo. Ljudi razgovaraju, ali se ne čuju. Jedni kroz druge gledaju. Gluposti nam se važnima čine, dok o suštinskim stvarima i ne razmišljamo. Svakim danom sve više gubimo socijalni identitet i postajemo sami sebi dovoljni.

Nedavno mi se javio drugar i pozvao me na kafu i čašicu razgovora. Dugo se nismo videli. Obradovao sam se pozivu i žurno pohitao u posetu. Domaćin me je svim srcem, srdačno dočekao. Divna osoba... ali... elem... avaj:

- Jao, čoveče, od kad se nismo videli... kaži mi, šta rade tvoji? - pitao je dobronamerno - Čekaj da stavim kaficu... nego, reci mi, kako su ti deca? Hoćeš tursku ili filter kafu? Znam da više voliš espresso, al' nemam, jebi ga! I šta kažeš, kako je na poslu? Da naspem po jednu šljivovicu? Domaća mučenica... dooobra! A šta misliš da iseckam nešto za meze? Samo ti pričaj, slušam te ja! Mnogo volim kada doñeš, tako se lepo ispričamo... a ne kao onaj Raša iz Leskovca... dosadan je, brate, kao retka stolica, ne može čovek od njega do reči da doñe.

LOBOTOMIJA

Vivaldi, Končerto broj tri, božanski tonovi prošarani bojama jeseni, upakovani u prozaični eho pištanja mobilnog telefona:

- Halo, ovde Ahmad, "Zeleni taksi za plavo nebo", upravo sam izašao sa auto puta i približavam se uglu 40. ulice i Junion Hilsa, budite spremni, stižem za par minuta!

Proverio sam ringle, zatvorio prozore, otvorio vrata… Zelena Tojota gordo se šepurila ispred kuće. Taksista je stigao na vreme, mada za volju baš i nisam bio siguran. U trku je otvorio Prijusovo potpalublje i uz duboki uzdah pažljivo spustio Samsonite škrinju kineske proizvodnje:

- Težak neki dan, gospodine, omorina, zapara... A ni vaš kofer nije puno lakši. Blagi užas, tiha jeza i nežna golgota! - zaključio je Ahmad mrzovoljno.

Nisam bio raspoložen za razgovor. Zavalio sam se na zadnjem sedištu zelenog taksija i uživao u harmonijskim akrobacijama Jana Tiersena. Ne mogu da se žalim, taksista je bez sumnje imao rafiniran muzički ukus. Osvrnuo sam se oko sebe uživajući u prelepom krajoliku varoši u kojoj živim. Gradski lavirint nežno se utapao u urbanistički krvotok metropole. Divio sam se drskosti, hrabrosti i vidovitosti mudraca koji se drznuo da od pustinje ukrade komad zemlje i baš na ovom mestu napravi malu urbanu oazu. Tiersenov "Tabarli" se stidljivo povukao sa imaginarne muzičke scene, ustupajući mesto Volfgangovoj Simfoniji broj 33.

Petak je popodne, predvečerje još jednog vikenda. Prolazimo pored talasastih padina Skvo Pika, ukazuju se obrisi riblje pijace, prepoznatljivi kolorit Chase banke... Soliteri u centru grada najavljuju da se približavamo odredištu. U Evropi, aerodromi su obično udaljeni od gradskog jezgra, dok je u sunčanoj dolini Arizone priča posve drugačija. Podsetio sam taksistu da polećem sa terminala broj tri, odškrinuo prozor, udahnuo kubni metar pustinjskog vazduha i nastavio sa samozamudrivanjem...

Priznajem, oduvek sam veoma teško izlazio na kraj sa promenama. Kako mi danas komično deluju nedaće tokom mukotrpnog prilagoñavanja na vazduh Venecije, vodu Pariza, ukus maslinovog ulja u Grčkoj kuhinji ili neljubazne konobare duž Jadranske obale... Ali, elem, avaj... Daleko od rodnog kraja, srpskih mitova, balkanskih legendi, političkih trilera i intenzivnih "grudnih zemljotresa" (izazvanim silnim busanjem u ista) počeo sam da se mirim sa sudbinom i

prilagoñavam neminovnim promenama koje emigrantski život sa sobom nosi. Iskreno, najlakše mi je bilo da, za promenu, platu primam na vreme i da od zarañenog novca pristojno živim. Potom, svakodnevicu su mi zagorčavale nove sitnice tipa funta, unca, inč, stopa, milja, farenhajt... Ništa: “kilo belog i sifon”! Kada sam se izborio i sa jednosatnom pauzom za ručak, na red je došao famozni američki vikend. Od samog početka, strašno me je nerviralo što većina Amerikanaca u svim slatkim porocima ovoga sveta uživaju isključivo vikendom. To u prevodu znači da tokom sedmice čovek ne može pošteno ni da se napije, a o nekim ozbiljnijim poduhvatima da i ne govorimo. Ubijao sam se objašnjavajući svojim kolegama i novostečenim prijateljima svu lepotu onih nenadanih blagodeti iz starog kraja, kada neko od drugara nenajavljeno svrati... i to na primer u utorak popodne, pa se onda onako dobro “začitamo” i uz sabrana dela “Vinjaka Rubinštajna” i “Čiče od Jagodine” u veselju dočekamo jutro. Godine se lenjo kotrljaju, a navike brzo menjaju. U poslednje vreme, vikende često provodim jezdeći pustinjskim drumovima Arizone u nameri da bliže upoznam novu domovinu, ne bih li je brže zavoleo. Danas sam, ipak, skovao mnogo ambiciozniji turistički plan. Putujem u Njujork, u posetu profesoru Adamu Fridmenu.

Približavali smo se terminalu tri Sky Harbor aerodroma. Nebeska luka u srcu Arizone. Vazdušne jahte strpljivo su čekale svoje putnike. Stotine užurbanih namernika hitalo je prema tajanstvenom, samo njima znanom cilju. Iznenada, iz nepoznatog pravca, začuo se prigušeni zvuk aerodromskog radija: "Danas je petak, 7. septembar 2001, dve stotine pedeseti dan u godini. Dogodilo se na današnji dan…”

Na ulazu u avion dočekao me je usiljeni osmeh vremešne stjuardese, koja mi je pomogla da smestim. Sedište broj 33 do prozora. Poručujem konjak, ne pitam šta košta - a košta prilično!

Gustiram piće iz ptičije perspektive i pažljivo prebiram po gomili novina, časopisa i internet publikacija kojima sam se do zuba naoružao... Nemam vremena za detaljno čitanje, već pogledom šaram po naslovima: 3. jun 2001. Vilijam Kristol i Robert Kegan svečano su obeležili četrvti roñendan organizacije PNAC, 4. jul 2001. Osama Bin Laden smešten u američkoj bolnici u Dubaiju, 24. jul 2001. Leri Silverstin je potpisao ugovor o zakupu zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku vredan 3,2 milijarde dolara, uključujući i polisu osiguranja od terorističkih napada u vrednosti od 3,5 milijardi dolara...

Osećam umor. Oči me peku. Opet sam preterao sa čitanjem. Mahinalno sam se okrenuo prema prvom susedu. Sa sedišta broj 34 začuo se brundavi glas komšije:

- Lep dan. Vedar, sunčan, veseo... Za utorak, meñutim, predviñaju velike padavine, posebno u Njujorku i Vašingtonu.

Glavati muškarac čija je lobanja potpuno zaklanjala gornji deo avionskog sedišta, blago je klimnuo glavom, pružio mi ruku i dubokim glasom ljubazno se predstavio:

- Zovem se Hani Hasan Hanjour, drago mi je.

Učtivo sam uzvratio, prokomentarisao lepotu pustinjskih pejzaža i blagodeti letnjih čarolija u Arizoni, a onda se okrenuo na drugu stranu i zahrkao iz sve snage. Avion je probijao vazdušne jastuke dok je tanka granica izmeñu sna i jave snažno vibrirala.

Meñunarodni aerodrom JFK u Njujorku. Pored velike reklame za film "Rock Star" prepoznao sam svog domaćina. Malene lokne i nehajne kovrdže profesora Fridmena izvirivale su ispod meñunožja veselog Marka Volberga. Srdačno smo se pozdravili i krenuli prema taksiju. Žuti ford je grabio prema Menhetnu, dok sam širom otvorenih usta uzbuñeno prepoznavao poznate lokacije na kojima su snimani najlepši filmovi moje mladosti.

Profesora Adama Fridmena upoznao sam tri godine ranije, tokom višemesečnog novinarskog usavršavanja u Americi. Bio je jedan od brojnih predavača koji su nas podučavali veštinama besedništva, slobodnog mišljenja i demokratije. Duhovito je tumačio zakonitosti pomahnitale, meñunarodne politike. Pažljivo sam ga slušao. Svaka izgovorena reč ovog skromnog čoveka plenila je jednostavnošću i zračila mudrošću. Tokom predavanja, Adam je podsticao debatu, hrabreći nas da slobodno iznosimo svoje mišljenje. Posle višednevnog oklevanja, najzad sam se javio za reč . Rumen u licu, uzbuñeno sam gužvao ruke i drhtavim glasom promucao:

- Profesore, ja sam se rodio u zemlji koja je imala dvadeset miliona stanovnika i zauzimala pristojnu teritoriju na Balkanskom poluostrvu... Znate, tamo daleko u južnoj Evropi. Moja deca danas rastu u majušnoj državi sličnog imena i još uvek nedefinisanih granica... Svakim danom zemlja nam je sve manja... Skuplja se i cepa posle svakog “pranja”... Slažem se, očigledno je da nije sašivena od najkvalitetnijeg materijala, ali mi je s vremenom postalo jasno i da su globalni šnajderi učinili sve ne bi li rasparali njene šavove... A onda se zemlja, baš kao i košulja, mnogo lakše cepa.

- Za jednog novinara, odlično poznajete tajne krojačkog zanata! – uzvratio je Adam.

- Deda mi je bio šnajder. Borio se za zemlju koju su jednim potezom gumice izbrisali iz geografskih atlasa. A iz rata se, kao mnogi drugi, nije vratio...

Adamu je bila simpatična moja iskrenost i želja da otvoreno polemišem o škakljivim temama naše svakonevice. Na kraju, kakva bi to škola demokratije bila bez balkanske retorike, začinjene mrvicama drskosti. Posle predavanja uputili smo se kod profesorove prijateljice Naomi. U njenom slikarskom ateljeu na 119. ulici, u neposrednoj blizini Univerziteta Kolumbija, uz jeftino čileansko vino dočekali smo zoru. Satima smo bistrili globalne tokove meñunarodne politike, dok se Naomi tiho smeškala, nežno mrsila pramenove čekinjaste kose i neumorno eksirala ogromne količine viskija. U gluvo doba, kada je alkohol uspešno rasterao i poslednje ostatke mentalne kontrole, Adam me je potapšao po ramenu i tihim, jedva čujnim glasom, prošaputao:

- Nemoj da me pitaš zašto ti ovo govorim, niti otkud sve to znam. Život u Srbiji više nije bezbedan. Uskoro će nastupiti velika nevolja. Znam da ti porodica mnogo znači i da bi za nju učinio sve. Još uvek postoji šansa da svi zajedno napustite rodni kraj. Poslušaj me, ne oklevaj... Ni ljudi u Bosni nisu verovali da će biti rata.

Narednog dana, dok sam u hotelu bezuspešno lečio mamurluk, CNN je izveštavao o dramatičnim dogañajima u selu Prekaze na Kosovu. Tri stotine osamdeset dana kasnije, počelo je bombardovanje Srbije.

Žuti Ford sa serijskim brojem 2103 najzad je okončao polusatno vijuganje zakrčenim ulicama Menhetna. Taksista je na trenutak prestao da pevuši refren poznate ruske uspavanke i dubokim glasom, prošaranim teškim slovenskim akcentom, izrekao konačnu presudu: "Fifti tri dolars!"

Strmim stepenicama popeli smo se do Adamovog stana. Na otiraču ispred vrata pisalo je: "Oh, Shit. Not you again!". Skroman, jednosoban apartman smešten na drugom spratu stare zgrade na Ist Vilidžu. Sa zapadnog zida profesorove radne sobe ponosno se šepurio Mark Tven, dok je na radnom stolu, odmah pored knjige "The Serbs - History, Myth and the Destruction of Yugoslavia" by Tim Judah, stajala flaša osamnaest godina starog Glenfiddich Scotcha. Uz zvonki klokot vatrene vode Adam je veselo prokomentarisao:

- Prilikom tvoje prošle posete pili smo neko loše, kiselkasto vino. Ovoga puta sam se malo bolje pripremio. Tu je piće, a ovde je i "raspored časova".

Iz gomile šarenih turističkih publikacija provirivala je pedantno otkucana lista sa nazivima najzanimljivijih lokacija u Njujorku, koje je planirao da narednih dana posetimo.

- Vikendom su velike gužve - oglasio se Adam posle kraće pauze - Mislio sam da u subotu i nedelju neobavezno proskitamo. Voleo bih da te upoznam sa mojim prijateljima. Zvuči blesavo, ali u Njujorku se još uvek može upoznati zanimljiv svet. I naravno, ono najvažnije - nasmejao se - restoran "ðerdan", gde prave najbolji burek u Americi!

Narednog jutra probudio sam se neobično rano. Gustirao sam jaku kafu i čitao jutarnje izdanje Njujork Tajmsa. S druge strane stola profesor je prelistavao jedan raskupusani rokovnik. Prepisivao je brojeve, proveravao poruke, uzvraćao pozive... Posle više od pola sata intenzivnog telefoniranja, mister Fridmen je odšetao do radne sobe, izvadio dve velike kristalne čaše, ubacio po kocku leda, a potom, poput suve drenovine, do poslednje kapi iscedio sadržaj flaše na kojoj je pisalo - Glenfiddich Scotch.

- Mislio sam da svratimo do Braunovih, ali su oni naprasno odlučili da otputuju u Njuhemšir.

Adam je nakrenuo čašu i otpio još jedan gutljaj žućkastog nektara iz Škotske. Sa vrha pisaćeg stola, dohvatio je mapu Njujorka i spretno pronašao željenu destinaciju.

- Upoznaću te sa jednim veoma zanimljivim bračnom parom - nastavio je Adam - Džozef i Dajana su se upoznali u Bosni tokom opsade Sarajeva. Radili su kao agenti najmoćnije obavešatajne službe na svetu. Nekoliko godina kasnije, odlučili su da napuste CIA i otpočnu novi, posve drugačiji život. Mislio sam da ih posetimo sutra, ali i oni putuju van grada. Šta je to sa ovim svetom? Zašto svi beže iz Njujorka?

Izašli smo na ulicu gde nas je sačekala jutanja ludnica velegrada. Koračali smo užurbano, ne primećujući sunce koje je upravo izvirivalo izmeñu zgrada Svetskog trgovinskog centra.

- Ovo su ti kule bliznakinje - objasnio je Adam - na sledećem uglu prelazimo ulicu - nastavio je - a dalje ćemo metroom.

Podzemnom železnicom brzo smo se odvezli do Osme avenije, a onda pešice do restorana "ðerdan" na 38. ulici. Adam je poručio burek na engleskom, kako bismo izbegli eventualne meñunacionalne začkoljice uvezene iz starog kraja. Dok smo pili kafu i čekali svoju porudžbinu, iz kuhinje se čuo razgovor:

- Hasiba, bona, ajmo pušit.

- Moram prvo u ćenifu!

- 'Ajd pišaj, pa da zapalimo!

Pola sata kasnije taksi nas je dovezao ispred zgrade u kojoj su živeli Henslijevi.

- Pssst, spava beba, prošaputao je Džozef.

Ušli smo pažljivo. Ttiho se upoznali i u najvećoj tišini zauzeli mesta oko trpezarijskog stola sa koga su se pušili specijaliteti orijentalne kuhinje.

- Odličan burek - iznenadila se Dajana - a vidim kupili ste i sirnicu. Džozef više voli pite, a meni je draže meso! Odavno nismo svraćali do ðerdana.

Masnim prstima spretno je razdvajala hrskavu koricu od filovanog testa u sredini bureka. Otpila je gutljaj hladne vode i nastavila:

- Sećam se jedne scene tokom naše misije u Bosni. Slika gotovo nadrealna, a opet, kristalno jasna i u sećanju duboko urezana... Grad pod opsadom, granate gruvaju, snajperi zvižde... Sedeli smo oko ognjišta. Naša domaćica Senada, sa krpom u ruci, pažljivo je vadila veliku tepsiju iz šporeta, dok je njen muž Safet uvijao cigaretu... Zapalio je najpre sebi, a onda i mom prevodiocu Milanu, koji je sve do rata bio službenik naše ambasade u Beogradu. Senad je pažljivo odmerio tepsiju i tihim glasom se obratio Milanu: "Vama Srbijancima je vazda burek na pameti. Burek ti je, bolan, samo s mesom. Ne mož' bit' sa sirom ili sa zeljem... to su ti sirnica, zeljanica. Ako ti je lakše, zapamti ovako - sve su pite pituljice, jedino je burek pitac! Kako zašto? Pa zbog mesa, bolan! Razumiješ"

Iz susedne sobe čuo se plač male Džoj. Dajana je obrisala ruke i hitro otrčala da obiñe ćerku. Istog momenta zazvonio je profesorov telefon. "Adam speaking!", odgovorio je ravnodušno, a onda se naglo uozbiljio, namrštio i pobledeo. Uporno je ponavljao: "OK, right, right, OK..." Brzim pokretom naglo se okrenuo prema nama, klimnuo glavom i izašao iz stana. Džozef je prekino neprijatnu tišinu koja je iznenada nastala, izneo flašu italijanske "grappe" i na odličnom srpskom jeziku otpočeo svoju priču:

- Nikada neću zaboraviti domaću lozu koju sam pio u Sarajevu. Pitaš se otkud ja tamo u sred haosa i ludila? Sredinom 1995. već se znalo da se rat bliži kraju. Valjalo je podeliti teritorije i doterati mape. Iskreno, mi obaveštajci nismo ništa drugo nego dubinski izviñači terena. Moj zadatak je bio da otkrijem mrežu i kanale kojima je krijumčareno oružje sa Bliskog istoka. Nekoliko važnih ljudi iz samog vrha bosanske vlade smatrani su "iranskim ñacima". Dok su granate gruvale sa Pala, ja sam u Sarajevu lovio bošnjačke Mudžahedine. U ratu nema nevinih. Sve strane su jebene, a nacionalnim zastavama kurvanje se najlakše

prikriva. Svakog jutra budile su me ili eksplozije ili glavobolja. U Sarajevu nije bilo dovoljno vode ni za piće, a kamoli za umivanje. Čim bih otvorio oči odvukao bih se do kafane "Fis", gde me je čekala dupla "kahva" od prepečenog ječma i domaća loza. U ovoj kafani skupljali su se umetnici, sportisti i ostala "raja". U početku, njihova imena mi nisu puno značila, ali su mi kafanski drugari brzo objasnili ko su lokalne legende Kemo, Davorin, Kindže, Sidran... svi su oni mogli da napuste grad, da se sklone, da potraže utočište... Izabrali su da ostanu u Sarajevu, a takve stvari se u ratu ne zaboravljaju. Jednog kišnog jutra, tek što sam treću lozu naručio, mom stolu se približio Mehmed Mulahasanović Smrdo. Ponudio sam ga pićem, pošto sam znao da mi donosi neku informaciju. Njegova tarifa bila je lako predvidiva: za cigaru bi prodao sestru, za piće oca, a za ručak i roñenu majku. Osvrnuo se oko sebe, posegao za paklicom Marlbora na stolu. Izvadio je cigaretu, a onda munjevito ubacio komadić papira u kutiju. Bila je to kodirana poruka za mene da se hitno javim u centralu. "Moji šefovi postaju sve originalniji", pomislih, "vidi samo kakvog su mi goluba pismonošu pronašli." Smrdo je u jednom dahu popio svoje piće, uzeo još jednu cigaru i gegajući se napustio kafanu. Pola sata kasnije na "undisclosed location", kako se to u našem žargonu kaže, upoznao sam Dajanu. Bila je zadužena za moju bezbednost. Neka vrsta špijunskog anñela čuvara. Ne znam koliko ti je to poznato, ali u obaveštajnoj praksi žene su poznate kao mnogo bolji i pouzdaniji telohranitelji. Kada smo napuštali službu, obavezali smo se da mnoge informacije ne smemo otkrivati zato i ne planiram da ulazim u detalje... U Bosni smo ostali do početka 1996, a godinu dana kasnije napustili službu. Od tada zaista lepo živimo. Ja radim kao slobodan novinar, nedavno sam napisao roman, a ponekad objavim priču u Njujorkeru… Dajana podiže našu mezimicu... Posle ćeš upoznati i malu Džoj... prošle godine smo je usvojili u Kini.

U tom trenutku, Džozef je iznenada zaćutao, pogledao me pravo u oči i šapatom nastavio:

- Nemoj da me pitaš zašto ti ovo govorim, niti otkud sve to znam, ali poslušaj me, molim te! Adam će se uskoro vratiti, biće jako zabrinut i uplašen. Predložiće ti da se pod hitno vratiš u Arizonu. Ne oklevaj. Ništa ne brini, mi ćemo platiti troškove oko promene termina avionskih karata. Samo da znaš i mi sutra napuštamo Njujork, jer više nije bezbedno ostati ovde.

Kao u zoni sumraka, pred očima su se odmotavale već viñene scene, odzvanjali poznati glasovi nepoznatih ljudi, flešbek doživljenog, sanjanog, umišljenog. Profesor je ušao namršten. U jednom dahu objasnio mi je novonastalu situaciju, a onda je pozvao avionsku kompaniju. Pošto je promenio datum povratka, zagrlio me čvrsto i tiho promucao:

- Ovo je strašno! Izvini, prijatelju, u ovom opštem ludilu osećam se potpuno nemoćno!

U nedelju, 9. septembra 2001. godine, negde oko sedam uveče, već sam bio kod kuće. Slobodni dani su već davno bili odobreni, tako da nisam preterano žurio sa povratkom na posao. Odmarao sam se, čitao, gledao filmove, lenstvovao...

Ponedeljak, 10. septembar 2001. Pijem kaficu i uživam u slatkoj dokolici. Uključujem kompjuter, Windows ispunjava svoje radne zadatke, dial-up pišti, škripi i jauče... prozor u svet se polako otvara. "Čudo je ovaj internet!" zaključujem, radosno čekajući da se stranica Njujork tajmsa otvori ... Sa vrha ekrana čitam vesti koje sam propustio minulih dana: 5. septembar 2001. vodeći brokeri sa Volstrita prodaju akcije avionskih kompanija. 6. septembar 2001. drastično smanjen broj radnika obezbeñenja u zgradama STC-a, uklonjeni su i psi tragači. 6. septembar 2001. političari otkazuju letove planirane za utorak 11. septembar.

Ponedeljak se polako bližio svom dvadeset četvrtom satu. Čitao sam knjigu i polako tonuo u san. Na mentalnom ekranu moždani talasi su kreirali šarene scene jednog morbidnog filma. Eksterijer: zgrada Svetskog trgovinskog centra. Kamera je vrludala po unutrašnjosti grañevine, hitajući prema kancelariji direktora kompanije N.W.O. Na tapaciranim vratima kostrešila se zlatna pločica sa natpisom: Isak Mejsen CEO. Oniži gospodin sede kose podigao je slušalicu, pritisnuo nulu i strogim, autoritativnim glasom poručio svojoj sekretarici: "Helga, jeste li obavestili zaposlene da sutra ne dolaze na posao. U zgradi će biti obavljena velika dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija... U redu, požurite, nemamo puno vremena..."

- Tata, probudi se! Treba da nas voziš u školu - prepoznao sam trio autoritativnih glasova mojih ćerki.

Ustajem. Kafa klokoće, voda iz česme žubori... umivam se u kuhinji, površno, kao mačka repom... Uključujem radio: "Danas, 11. septembra 2001. tačno u 08:45 časova po lokalnom vremenu, avion Boing 767, Ameriken erlajnsa, brzinom od 785 km na sat, udario je u severnu kulu Svetskog trgovinskog centra...“

Otpio sam prvi gutljaj jutarnje kafe i proderao se kao mahnit:

- Decoooo, nazad u krevet. Danas ne idete u školu!

- Ali... Zašto, zaboga? - pitaju u glas.

- U školskoj zgradi će biti obavljena velika dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija - slagao sam bezočno, ne zaboravljajući koliko je "zarazna i razorna moć laži."

GLASOVI

"Dobro jutro, deco. Šta ima novo u vašim jastucima? Kažite sad brzo - dragička! Nema na nebu zvezdanog čička. Ko prvi skoči i san preskoči, dobiće školjku i tri kamička... Eto, deco, to je sve!"

Jutarnje pustinjsko sunce nehajno je prosipalo zrake po zidovima spavaće sobe, dok su imaginarni tonovi omiljene budilice nežno plovili uzburkanom površinom podsvesti. Razum kaže - budi se! Živa duša bi još malo da spava. Odlučio sam da ignorišem akciju ultraljubičastih terorista. Jedan od njih, onaj najoštriji i najuporniji, vešto se odbio o veliko ogledalo i svom snagom vlastite svetlosti, bez mislosti, napao preostale deliće razbijenog sna. Otpor očnih kapaka polako popušta, zenice beže u stranu, pokrivam se preko glave. San mi okreće leña, java me prezrivo gleda, mršti se. Jasno je da nisam dobrodošao, ali, ipak, nastavljam bitku koja je odavno izgubljena. Uključujem radio. Iz magične kutije dopirao je autoritativni glas nepoznatog muškarca: “Našem čoveku se često čini da je njegov život mnogo uzbudljiviji, kvalitetniji, pa možda čak i bolji u poreñenju sa drugima, samo zato što je svakoga dana pod velikim pritiskom. Zbog toga živimo u zabludi da naše postojanje nosi dublji smisao i da živimo punim životom. Stalno smo u nekim simboličkim ratovima, borbama, protiv ovog, protiv onog. Kada nismo u stanju da negativnu energiju iskalimo na nekome ko nam je blizak, onda se svañamo preko novina. Uvek smo pod konstantnim adrenalinskim šokom. Budući da jako dugo živimo u takvom stanju, mi smo ustvari izmenjeni ljudi - postali smo adrenalinski ovisnici. Neko nam je ukrao bar deset godina života. U to je uključen i rat i politika, istorija ovog regiona i mi. To što vozač ne propusti pešaka na pešačkom prelazu ili to što pešaci istrčavaju, sve je to deo istog stresa koji se proizvodi. To što na poslu ljudi ne komuniciraju normalno, nego koriste jedni druge kao mentalne bokserske vreće, i to što u porodici imamo zlostavljanje, nasilje... nije u pitanju samo istorija. Možemo mi da kažemo kako je devedesetih ovo društvo napravilo pogrešne odluke, ali je mnogo važnije šta ćemo da uradimo u narednom periodu. Kako da počnemo da se izvlačimo iz ovog haosa i krša od života koji smo napravili, jer nas taj krš skupo košta. Košta nas tih deset godina kraćeg života. Cena koju plaćamo vraški je visoka, jer kada izañeš na ulicu, vidiš čoveka od 50 godina koji deluje iscrpljeno kao da su ga sreli dementori iz Hari Potera i isisali mu svu životnu energiju, optimizam, elan. Vidiš ljude koji su potpuno samleveni ovim životom. Niko od nas skoro da više ne može da se tretira kao normalna osoba. Mi smo ovisnici o adrenalinu, mi moramo da imamo neke povišene konfliktne situacije. Kada nema takvih situacija, kada nisu objektivno generisane, baš zbog te potrebe za adrenalinom, mi sami počinjemo da proizvodimo konflikte oko sebe. Taj adrenalin naše telo luči svakoga jutra da bi nas pripremilo za šokantni

život tokom dana. Ako ne doživimo objektivne šokove, ako niko ne proba da nas pregazi na pešačkom prelazu ili nas ne uvredi na poslu, na ulici, u kući, onda mi počnemo sami, kao narkomani da tražimo – sa kim ću sada da se posvañam, kome ću sada nešto da uradim da bih konačno mogao da istresem nagomilani adrenalin? ”

Budilnik mi više nije potreban, odavno smo raskinuli našu neveselu vezu. Mrzeo sam taj svetleći komad plastike, a evo, već počinje da mi nedostaje! Svakim danom množe se prepreke na blaženom putu koji me je nekada vodio u carstvo slatkih snova i jutarnjeg izležavanja. Čak i kada bih uspeo da uteknem decibelskim bahanalijama mojih komšija, iza ćoška uspavane svesti sačekalo bi me još jedno neprijatno iznenañenje. Ponovo čujem glas koji mi godinama ne da mira, taj užasni monolog prati me od prvog dana ove književne terapije. Verbalne igre bez granica se nastavljaju, a iz perjane dubine belog jastuka dopirala je blago kontrolisana buka u vidu maznog prenemaganja neznane dame:

- Slušaj ovamo, lenštino matora - uuuustaj! Čoveče dragi, da li si svestan šta sve danas treba da uradiš, a ti se izležavaš kao buva na kartonskoj ambalaži? Tebi stvarno nema leka. Hajde žuri, sat se okreće i ne planira da te čeka!

Prevrćem se po krevetu, vrpoljim... trudim se da ignorišem nezvanog gosta. Primirio sam se i na trenutak poverovao da je tajanstveni ženski glas nestao. Trijumfalni smešak zaigrao je u uglu sanjivog lica. Popravio sam jastuk, pokrio leña i rešio da još malo odremam...

- Jesi li ikada razmišljao - nastavio je unutrašnji glas - zašto ljudi neprestano pričaju o navodnim blagodetima života? Beskonačno veličaju njegovu lepotu, hvale divotu i obožavaju krasotu. Duboko su uvereni u ispravnost svoje zablude, pa se, valjda, zato trude da maksimalno iskoriste svaki trenutak proveden pod nebeskom kapom. "Carpe diem", kako si napisao u jednoj od svojih priča. U isto vreme, čoveku najviše prijaju beživotna, polusvesna stanja i sve ono što ga čeka s druge strane realnog, stvarnog, životnog. Nemoj mnogo da se čudiš, nego pogledaj prvo sebe. Sve bi dao da možeš još malo da odspavaš, zar ne? Buñenje ti je slično poroñaju koji se nanovo ponavlja svakog božijeg dana. Početak novog ciklusa, povratak u svesno stanje, još jedan ulazak u ludnicu stvarnosti! Prvo životno iskustvo je ponajmanje privlačno, majka se grči od bolova, vrišti, napinje se, muči, ponekad žrtvuje i vlastito postojanje u iskonskoj, nikada objašnjenoj želji da svetu podari novi život. Beba, s druge strane, ne želi napolje. Mnogo joj je lepše, toplije, prijatnije i sigurnije u majčinom gnezdu. Otima se, plače... pokušava da jednom za svagda rasvetli zabludu o lepoti života. Svakoga dana čovek prolazi kroz sličan "životni ciklus". Lepo mu je

dok spava, mrsko mu je da se budi. Ljudskom rodu očito prija pasivnost, mrtvilo, polusvest. Da li spavanje zaista predstavlja integralni deo života ili je reč o najjednostavnijoj simulaciji smrti? Na svakom koraku savremeni primerci homosapijensa neodgovorno glorifikuju lepotu života, a najviše uživaju u stvarima koje ih od njega - the life, la vie, жизнь - najbrže udaljavaju. Seti se svakidašnje jadikovke da je život kratak, da proleti očas posla... a opet, jedva čekamo da nam vreme što brže proñe. Razmisli kako protiče jedan najobičniji, radni dan. Iz ćoška spavaće sobe oglašava se budilnik, prekida lepotu nestvarnog i trapavo cepa tananu mrežu irealnog. Čovek se budi, trlja oči, ustaje i ulazi u začarani krug imitacije života. Ne voli da ide na posao, iako tamo radi, stvara, razmišlja... jednostavno - živi! Jedva čeka kraj radnog vremena, žuri kući da se odmara i ništa ne radi. U slatkoj dokolici nestrpljivo iščekuje trenutak kada će se, sav ozaren, nanovo baciti u krevet i mračnim stazama besvesnog još jednom odjezditi što dalje od života. Od sumraka do svitanja, od jutarnjeg buñenja do večernjeg hrkanja, čovek nanovo pronalazi zadovoljstvo u drugim formama plandovanja. Satima gleda televiziju u želji da pobegne od realnosti, uživa u hrani koja ga uspavljuje i pomaže mu da što duže ostane neaktivan. Tu su i lekovi, alkohol, droga... te čarobne supstance koje dodatno skraćuju put do stanja nestvarnog, beživotnog, onostranog...

Žestoka tema, nema šta, ali, iskreno, ne prija mi baš ovako rano na prazan stomak. Kada bih uspeo da nekako organizujem ove silne glasove koji naviru sa svih strana. Posežem prema magičnoj, drvenoj kutiji, pojačavam radio. Prodoran glas elokventne mlade žene uvećao je vokalnu konfuziju u mojoj glavi: “Na naslovnoj strani jednog od vodećih političkih nedeljnika u Francuskoj našao se jedan poznati genetičar, koji objašnjava da mi već živimo u vremenu kada nas više niko ne leči, već samo traže pravi način kako da nam naprave nove organe. Budućnost medicine više nije u tome da se izleči pokvareno srce, nego da se ugradi novo. A kod nas u Srbiji još uvek seku bakarne cevi za dovod kiseonika. Genetičar se dalje obraća Francuzima, grañanima Evrope sa njihovim životnim navikama, njihovim stepenom zagañenosti životne sredine, hranom koju jedu, socijalnom zaštitom i kaže – Svako jutro kad ustaneš, tvoj životni vek se produžava za šest sati. Svakog dana. I ti sada računaj. Ali, nažalost, ne i u Srbiji. Ne sa ove strane zida. Dok se mi vrtimo u nekim potpuno onovekovnim pričama, svet biološki ide dalje. Svet će nas nadživeti. Mi ćemo ruski umirati sa 55. Dok oni i dalje gledaju koji su poslednji preživeli ratnici Prvog svetskog rata, mi već sada pobrojavamo poslednje preživele partizane. To je naš odnos prema nama samima, prema svom telu, prema svojoj naciji.”

Ustajem, tražim papuče. Poluotvorenih očiju, bosonog, lenjo se vučem prema kupatilu. Slavina u tuš kabini vešto balansira savršenu proporciju tople i hladne vode. Tajanstveni ženski glas je na kratko utihnuo. Prošlog puta pomogla mi je babina bajalica, danas odbijam ulogu vračare. Umesto gatanja, odvrnuo

sam radio do daske. Čuo se dubok muški glas: “Postoji jedna opasna udica na koju su se uhvatili neki naši ljudi koji su otišli u inostranstvo, u zemlje sa jakom socijalističkom tradicijom, kao što je Holandija ili Danska. Neki od njih brzo su dobili socijalnu pomoć, koja prvo izgleda jako velika kad doñeš iz Srbije ili Hrvatske ili Bosne, a onda ukapiraš da nije naročito velika, nego da ti je taman dovoljna da preživiš i ona ti uradi nešto sa psihom, ubije te ustvari. Kada prekrstiš ruke i nasloniš se na zid, to je najgore. Frenklin Delano Ruzvelt, koji je uvodio socijalnu pomoć, govorio je da je ta vrsta socijalne situacije narkotik i da ubija ljudski duh, ubija ponos. Ta vrsta beskorisnosti, to mora da je strašno! Čoveku onda ne ostaje ništa drugo nego da neprestano traži i pronalazi neprijatelje. Umberto Eko je govorio da samo jaki znaju tačno ko su im neprijatelji, a slabi ne znaju, nego ih sami izaberu. Kasnije, kada ti neprijatelji postanu prejaki, moraš da pronañeš slabije neprijatelje, jednostavno tražiš im zamenu.”

Hitro sam preskočio stepenik i navukao zavesu. Voda iz tuša otpočela je lagano šaputanje dok je istanjeni topli mlaz milovao moje zmijsko telo. Kroz prašumu nepravilno rasporeñene maljavosti šamponska pena je prkosila teskobi zapušenog slivnika i krčila sebi put prema nepreglednim prostranstvima arizonske kanalizacije. Ne tako davno, generacija naših roditelja veselo se brčkala u koritu, a danas se sve naglavačke okrenulo. Odvrneš slavinu i baš te briga koliko će se vode odliti u nepovrat. Šampon mi ulazi u oči. Nerviram se, gunñam, psujem. Žmirkajući proveravam etiketu... „Fuck French Connection“ By French. „Eh, ta Evropa!“, pobunio sam se jogunasto. S druge strane zavese radio je radio, a učeni gospodin nastavio neprekinutu besedu: „Postoji slogan - Mi ćemo da uñemo u Evropu, ali sa našim kulturnim vrednostima - to je kao demokratski socijalizam ili socijalizam sa ljudskim likom, a ovo je otprilike „Evropa sa srpskim likom“. Problem je upravo u nedostatku tog identiteta, kojim se najviše maše kao zastavom, to je ono – niko nam ne može ukrasti ono što nemamo. Jedno vreme je bilo jako moderno da se kaže Srbijica. Moj problem sa tim nije bio u tome što ljudi vole svoju zemlju, neka vole, i treba, nego sam se bojao da će za Srbijicu da uvedu kriterijumčiće, umesto kriterijume za Srbiju. Kad kreneš sa deminutivima sa njima dolaze i kriterijumčići. Pita me jedan Amerikanac: „Šta je specifično srpski proizvod?“ Nisam znao da mu odgovorim, mada to i nije preterano bitno. Jednostavno, ako pravite dobre motore, onda je motor specifično srpski proizvod. Ako pravite dobre stolove, onda je sto specifično srpski proizvod. Grci su dobili pismenost od Feničana, dobili su arhitekturu iz Male Azije, dobili su matematiku iz Egipta. Grci nisu začetnici svega, nego svako uvek pozajmljuje sve od svakoga i ništa nama ne fali da pozajmljujemo znanja od drugih ljudi i da ih prilagodimo. Srbija bi mogla da bude jedno zanimljivo mesto kada bi se neki problemi oslovili svojim imenom. Stalno govorim prijateljima da se veća energija troši na foliranje i na izbegavanje problema, nego što bi trebalo da se reši. Ne možeš ti stalno da se praviš da nemaš

probleme koje imaš jer si previše dobar za njih. Ti nisi danski princ u izbeglištvu, nego si student prava koji živi sa mamom i tatom, što te užasno nervira. Rešenje tvog problema je da budeš nezavisan, da se odseliš u novi stan, nazovi stvari svojim imenom i radi na njima. Ova zemlja sada nema rešene granice, treba da ih reši, treba da se inkorporira u svet umesto da bude izuzeta, to joj neće ukrasti ni dušu, ni kulturu, ništa. Jedan po jedan problemi se rešavaju, zimi se sneg čisti umesto da se ostavlja na ulicama. Znači, najobičniji razuman pristup stvarima, jer užasna količina velike domišljatosti se kod nas koristi da se stvari ne nazovu svojim imenom i da se ne suočite sa običnim stvarima, jer ste navodno previše dobri za to, a niste. Niko nije previše dobar za svoje probleme, a najveći neprijatelj je onaj ko vam krade vaš problem i uvali vam nešto što je irelevantno“.

Muzička matrica džingla kojim se reklamira poznato pivo domaće proizvodnje najednom je ugušila nepopularnu besedu mudrog čoveka. "Svetsko, a naše!", poentirao je spiker. Dok sam zelenim peškirom vešto izvlačio visoki sjaj na svome temenu, pade mi na pamet jedna zanimljiva informacija koju sam nedavno pročitao u novinama. Dokoni naučnici su precizno izmerili da se tokom jednog običnog tuširanja potroši preko sto litara vode, a ako se prilikom higijenske obrade pojedinih delova tela malo zaboravimo, količina utrošene tečnosti bi mogla biti višestruko veća. A opet, ko će da razmišlja o takvim sitnicama kada je zadovoljstvo u pitanju. Na svakom koraku plaše nas globalnom sušom koja će uskoro uništiti planetu. Ekolozi glade sede brade i smišljaju nove horor priče, citira se Alvin Tofler i njegova teza da će se Treći svetski rat voditi zbog vode....

Ponovo onaj prvi glas. Tih, monoton, ubitačan. Nema mi spasa! Moraću da smislim efikasan način kako da mu doskočim. Ako ga prepadnem na samom početku možda se više neće vraćati? Kako beše ide ona bajalica protiv glavobolje? Koliko sam je puta čuo, a opet ne mogu da se setim. Probaću da improvizujem... hmmm... "Ide čovek preko mosta, cura čeka dragog gosta. Kurat čovek curi hita, za zdravlje će da je pita!" Ubrzavam glancanje, vičem, recitujem stihove koji ne postoje, pevam nepoznatu opersku ariju, derem se, urličem... Potiskujem misli, utišavam razum, ubijam pamet... borim se... prkosim... ali sve je uzalud.

- Ti si, prijatelju, mnogo gluplji nego što sam mislila - kreštao je glas - ta priča sa vodom ista je kao i one bajke o globalnom zagrevanju. Jedni se bogate zahvaljujući nafti, a drugima je zlatna koka - ekologija. Malo su se preračunali oko ozonskog omotača, zagrevanja, hlañenja i drugih rupica boca... pa je, eto, došlo vreme da se pronañe nova tema. Priča sa vodom je atraktivna šarena laža koja donosi ogroman profit. Veliki moćnici uveliko kontrolišu najvažnije prirodne resurse u svetu. U završnoj fazi planiraju da po istom receptu kojim su zagospodarili tržištem nafte preuzmu i nepresušne izvore vode u Sibiru i u

centralnoj Aziji. Amerika svoje izvore pažljivo čuva, a vodena bogatstva drugih zemalja pakuje u plastične flaše, zalepi etiketu Koka-kole i prodaje po najvišim cenama. Ti, naravno, nemaš dovoljno vremena da logično razmišljaš. Blejiš pored televizora, bistriš politiku, čitaš, pišeš. Lakše ti je da prihvataš "istinu" koji su drugi za tebe pripremili, upakovali je u sjajnu, šuškavu hartiju i ukrasili mašnicom. A kada bi u pogon pustio samo deo neiskorišćene moždane energije, shvatio bi da je voda ustvari prirodni perpetuum mobile! Sve je počelo još u davna vremena kada se grupa dinosaurusa, tokom nekog njihovog "beer festa", baš onako žešće istakla u akciji globalnog uriniranja. Tada je otpočeo savršeni prirodni ciklus u kome jedna te ista voda vekovima kruži menjajući samo pojavne oblike i agregatna stanja. Idioti čine sve ne bi li uništili ovo magično savrešenstvo prirode. Isušuju reke, ispuštaju naftu, zagañuju mora, okeane... ali voda se ne da... moćnija je i od snage ljudskog zla!

Pošto sam pažljivo naneo završni sloj mirišljavog balzama, glazura na mojoj glavi zablistala je punim sjajem. Obukao sam se na brzinu i potrčao prema kuhinji. "Ko zna, možda ću uspeti da zametnem trag?" Nervoza je činila svoje, najednom sam osetio glad. Umesto sveže jutarnje kafe, sipao sam kukuruzne pahuljice koje su nestašno poskakivale po obodima porcelanske činije. Onda se začuo klokot jednoprocentnog mleka i onaj isti, prokleti glas kome je nemoguće umaći.

- Opa, zašećereni kornfleks i hemijski obrañeno mleko... prava hrana za mlade majmune. Najveća muka je što ti stvarno misliš da se zdravo hraniš. Sa svih strana te bombarduju lažima i savetuju da jedeš veštačko povrće, zeleniše oplemenjene svežim hemikalijama i da se po svaku cenu okaniš masne hrane. "Prirodne masti izazivaju holesterol!" , poručuje lekar sa TV ekrana, "mada", dodaje doca, "čak i ako se potpuno odreknete masne hrane najverovatnije ćete ipak fasovati trigliceride, koji se uspešno leče preparatima poznatih kompanija Pfizer, Novartis, Johnson & Johnson, AstraZeneca....“, sa kojima, gle čuda, doktor već godinama uspešno sarañuje. Priroda je odavno napravila ravnotežu. Ljudskom telu su masti neophodne da bi normalno funkcionisalo. Proteini nam daju energiju, drže sitost i balansiraju toplotu u organizmu. Od kolača beži, testo izbegavaj, šećera se čuvaj, a za masti ne brini. Medicina je toliko napredovala da praktično više niko nije zdrav. Znam da je propaganda moćna stvar, ali se opet pitam da li bar ponekad uključiš taj maleni aparat za razmišljanje i postaviš sebi prosto pitanje - od čega bi lekari kupovali mercedese kada bi njihovi pacijenti bili zdravi? O farmaceutskim monstrumima da i ne govorim. Svi se "zdravo" hrane, a bolesnih nikad više. Kod doktora gužva, lekovi se prepisuju kapom i šakom, narod srećan i drogiran... Veselje se širi na sve strane... uz zanemarljivu kolateralnu štetu koja se meri ljudskim životima.

Sadržaj činije besno sam prosuo u kantu, pristavio kafu i mentalnim potpisom overio kapitulaciju. Dosta je bilo, ne mogu više da se opirem svojoj podsvesti. Doktor ðepeto mi je savetovao da pažljivo osluškujem unutrašnji glas koji često nudi odgovore i na nepostavljena pitanja. Sipao sam kafu, pustio "Posledenji balkanski tango" i položio intelektualno oružje. Prijatan ukus jake crne kafe i muzičke akrobacije Borisa Kovača odlagali su suočavanje sa realnošću. Osećao sam se kao na zubarskoj stolici. Znao sam šta me čeka, ali sam se iz sve snage trudio da odložim susret sa istinom. Najzad sam zažmurio i stidljivo prizvao unutrašnji ženski glas. Nisam čekao dugo, dama se odmah oglasila:

- Posmatram te već odavno, analiziram tvoje ponašanje, iz sve snage se trudim da te razumem, ali uzalud. Pametan si čovek, obrazovan, nemaš lošu dušu, a opet, ponašaš se kao teška budala. Ponekad me podsećaš na one mučenike koji su krenuli u lov na medvede, a pušku ostaviili kod kuće… ili još gore, nikada je nisu ni imali. Tvoj životni safari u nepreglednoj džungli nepravde je ništa drugo do najobičnije tumaranje po globalnom bespuću. Goniš divlje zveri, postavljalš im zamke, a onda sam u iste stupice upadaš. Vreme prolazi, lovački ponos nestaje, a ti polako gubiš vlastiti identitet. Živeo si u tri različite zemlje, a najviše voliš da maštaš i pišeš o onoj četvrtoj. Da, da, baš tako! Otvori veliku fioku u radnoj sobi… onu srednju, u kojoj čuvaš važne papire i nevažne uspomene. Tamo ćeš pronaći TRI pasoša: SFRJ, SRJ i USA, ali tebi to, naravno, nije dovoljno. Fali ti putna isprava države Srbije? Ili, u prevodu na novosrpski jezik: "Soška, brate, vrh!" E, prijatelju, ne ide to tako lako. Za taj specijalni dokument, oplemenjen talasastom hologramskom linijom, moraćeš dobro da se potrudiš, a bogami i lovu da pripremiš. Ovih dana sam malo preturala po tvom kompjuteru i pronašla jako zanimljiv tekst, koji mi je dosta pomogao da razumem tvoja patriotska vrludanja u stalnoj potrazi za anacionalnim identitetom.

Pre mnogo godina, pod naslovom “Saga o ponosnim ratnicima”, zapisao si sledeće:

“Naučno je dokazano da preterano bavljenje sopstvenim osobinama precizno ukazuje na ozbiljne psihološke poremećaje kod pojedinaca ili grupa koji su opsednuti sobom. Suočeni sa intenziviranjem ekonomske krize, umnožavanjem neprijatelja svih boja i nacija, kao i sa očiglednim sužavanjem svete nam otadžbine (i majčine), Srbi su, kao nikada u svojoj istoriji, dobrovoljno postali subjekat jedne kolektivne "auto-psihoanalize".

Podložni uticaju nacionalističke retorike, skloni medijskim mahinacijama, a kao žrtve globalne "svetske zavere", pripadnici "nebeskog naroda" skloni su da poveruju kako su Srbi oduvek bili ponosni ratnici i da će nam taj genetski kod

pomoći da se suprotstavimo nepravednim i ničim izazvanim svetskim moćnicima.

Uz dužan pijetet prema žrtvama brojnih ratova naše nevesele prošlosti, neizbežno se postavlja pitanje: u kojoj meri je ovakvo tumačenje naše istorije verodostojno i jesu li Srbi, zaista, baš toliko raspolozeni da svoje živote ugrade u ruševine megalomanske politike svojih nacionalnih voña? Ma koliko osećali ljubav prema sebi i svojim precima, što psiholozi, inače, smatraju normalnim ispoljavanjem vlastitog nacionalnog identiteta, istine radi, valja podsetiti da su Srbi jedan od retkih evropskih naroda koji je gotovo pet vekova bio u ropstvu. Dakle, 500 godina trebalo je našim precima da posle poraza na bojnom polju ispolje svoj "borbeni duh". Jesmo li od njih nasledili ratničke gene?

Da li nam se ovo iracionalno "junaštvo" u novijoj istoriji, od 1914. godine pa sve do kraja dvadesetog veka, isplatilo? Imajući u vidu populaciju srpskog stanovništva na ovim prostorima pre Prvog svetskog rata, demografski stručnjaci tvrde da bi uz prosečan prirodni priraštaj broj Srba na Balkanu danas uveliko premašio 30 miliona. Naši preci, meñutim, uvek su bili spremni da atentatom ili odlučnim "Ne!" svetskim moćnicima, točak istorije vrate za koju deceniju u nazad, ne misleći puno na svoje potomke. Dokle nas je dovelo prkošenje moćnima i pozivanje na svetlu ratničku tradiciju, pokazuje iskustvo Prvog svetskog rata, koji predstavlja nultu tačku naše katastrofe. Tada smo izgubili kompletan genetski potencijal, a ono zdravo što je preživelo dokusureno je posle dvadeset pet godina u sledećem ratu. Oni koji su ostali, opstali su negativnom selekcijom. To su raznorazni liferanti i profiteri koji nas i danas "uspešno" vode.

Razvijajući nesvrstanu i na samoupravljanju zasnovanu politiku Josipa Broza, Lazarevi potomci brzo su zaboravili svoje Obiliće i Mišiće. Ne odričući se svetle ratničke tradicije, Srbi su svoje "junaštvo" smestili u jugoslovenske okvire. Kao najveći nacionalni ponos istican je podatak da su se Srbi i tokom NOB-a i revolucije istakli najvećim brojem žrtava u odnosu na, tada, bratske nam narode i narodnosti.

Da probudi usnulu ratničku svest "potlačenog srpskog naroda" postarao se novi voña. Posle više od decenije "pravedne borbe za očuvanje nacionalnog ponosa" Srbija je došla na ivicu ekonomske katastrofe, izgubila je teritorije koje su joj vekovima pripadale, a nekadašnji saveznici postali su ljuti neprijatelji. U bezumnim ratovima stradalo je na hiljade ljudi, još i više otišlo u inostranstvo, a oni preostali su se jednostavno izgubili u maglovitoj prošlosti. Apatično apstrahujući svoje neuroze, čitava generacija mladih ljudi ostala je bez osnovnih etičkih principa, radnih navika, smisla života. U deformisanom sistemu vrednosti oni se nemoćno samozadovoljavaju hroničnim neradom, ispraznim nacionalizmom i jalovim busanjem u prsa…”

- Potpuno se slažem sa tobom - nastavio je unutrašnji glas - u životu je najvažnije pronaći meru, ravnotežu, balans. Iako se nemoćno koprcaš u mreži vlastite tvrdoglavosti, ipak mi se čini da za tebe još uvek ima nade. Dopala mi se jedna tvoja priča u kojoj kažeš da Srbiju voliš, a Ameriku poštuješ. Obožavaš porodicu, ceniš poslodavce, uživaš u slatkoj dokolici, ali i rad izuzetno respektuješ. Uspomene iz mladosti voliš, životno iskustvo poštuješ… a opet, za sve to vreme, nikoga ni zbog čega ne mrziš!

Unutrašnji glas je iznenada nestao. Nasuo sam sebi rakijicu koja je nedavno iz zavičaja prihajala i još jednom uključio radio iz koga su bez najave pokuljali nostalgični stihovi:

Neka Bog blagosilja Jugoslaviju

Kuću Krsmanovića na Terazijama,

Vodopade u Jajcu,

Eho pucnjeva Žerajićevih i pucnjeva Principovih,

Nosioce Partizanske spomenice, žive i mrtve,

Zlatar i Zlatibor, Srebrenik i Srebrenicu,

Vardar i Triglav, ðerdap i Jadran,

Sutjesku, Neretvu, Jasenovac, Jastrebarsko,

Njene fudbalske terene koje su radio-valovi

Nedjeljom spajali sa hiljadama tranzistora,

Što su ih slušali starci i djeca,

Njenu djecu što su ih druga njena djeca,

Sabirala po stadionima prije streljanja kao u Čileu,

Njene Čileance: Prosinečkog, Bobana, Šukera, Mijatovića,

Djecu što su poslije smrti Aljendeove došla u njene škole,

Njene škole, naše škole, izgrañene po selima i palankama,

Kasabama i gradovima, ostrvima i planinama,

Gdje smo pionirski otkrivali nova znanja i sebe same,

Ivu Andrića, njegove noćne šetnje u internaciji,

Od Ovčareva do Travnika, kad je ispod Vlašića

Gledao Vlašiće i od nemira sklapao Ex Ponto,

Maribor, Split i Višegrad koji više nije grad,

Njena duhanska polja i cigarete prozvane po rijekama,

Moravu i Drinu, Taru i Pivu,

Njena piva, Apatinsko, Karlovačko, Laško,

Grad Strugu i tvorničke strugove,

Radnike što su se znojili za poeziju,

Milovana ðilasa jer je bio heroj,

Neherojskom vremenu uprkos,

Avdu Meñedovića, koji je otkrio Homerovu tajnu,

Danila Kiša, posljednjeg jugoslovenskog pisca,

Koji je prepoznao homerski ton

U pjesmi o Omeru i Merimi,

Merimu Isaković i Isaka Samokovliju,

Hanku Paldum i Nenada Jovanovića,

Zbog pjesme o Kapetanu Lešiju

U kojoj se Ramiz Sadiku, junak Metohije

Bori kraj Crnog Drima,

Miloša Crnjanskog jer je znao da

Nijedna čaša što se pije i

Nijedna trojbojka što se vije – naša nije,

Njene svadbe i vjenčanja, uz pijanstvo

I zvuk harmonike, kao u filmovima Emira Kusturice,

Tina Ujevića i Fis-harmoniku,

Piksija Stojkovića, zbog finte i slobodnjaka Špancima,

Fadila Jahića-Španca i sve naše Špance,

Gorana Bregovića jer je pljunuo i zapjevao,

Željezare u Nikšiću, Sisku i Zenici,

Fabrička jutra, miris dimnjaka,

Dim cigarete Zuke Džumhura,

Progorene rupe na njegovom džemperu,

Šešir Miroslava Krleže i glavu na kojoj je stajao,

Radeta Šerbedžiju, na čijoj glavi je završio,

Arsena Dedića i Ines, ko god bila da bila,

Veru Pavladoljsku i Veru Stojić,

Pavla Vujisića i Stojana Cerovića,

Cernicu i Aleksu Šantića,

Eminu, Mostar, Anicu Savić-Rebac,

Savu, Dunav i Muru,

ðorña Balaševića jer zna da treba živeti slobodno,

Tuzlansku Slobodu i Mešu Selimovića,

Rudare i Skendera Kulenovića, rudara jezika,

Jezik na kojem je ovo napisano, kako god se zvao,

Milana Milišića i Radomira Konstantinovića,

Dubrovnik i Rovinj, svu obalu i more izmeñu,

Konobare s mora što su navijali za Hajduk

I reprezentaciju Jugoslavije,

Mišu Kovača zbog Dalmacije u mom oku,

Dadu Topića zbog Tamo gdje vječno sunce sja,

Tamo je Makedonija,

Vlatka Stefanovskog zbog Ciganske magije,

Bekima Fehmiua, zbog Skupljača perja,

Filma blistavog i strašnog,

Strahinju Banovića, ðerzelez Aliju i druge epske junake,

Jer nisu oni krivi za silne zloupotrebe,

Aleksandra Tišmu zbog Upotrebe čoveka,

Tišinu na obali Ohridskog jezera,

Jezu i sjetu kad se koža ježi dok se sjećaš,

Glasa Lene Katine dok pjevajući sriče

Slogove njenog imena,

Slavka Štimca i Vuka samotnjaka,

Vukovar i Sarajevo,

Jadranku Stojaković kad kaže

Da Sve smo mogli mi,

Politikin zabavnik u kojem smo čitali Mowglija

Ne znajući još da je Kiplingov,

Kipove na njenim trgovima,

Poput Konja na Trgu Republike,

Ne zarad figura iz istorije,

Nego zbog silnih sastanaka na njima zakazanih,

Da se ljubavi i prijatelji lakše pronañu,

Njene pronalazače,

Ruñera Boškovića, Nikolu Teslu,

Nikoletinu Bursaća i Branka Ćopića,

Jer je uljepšao tolika djetinjstva,

Ziju Dizdarevića i pismo koje mu je

Ćopić mrtvom pisao,

Vitinu kod Ljubuškog, Hašane kod Bosanske Krupe,

Sva njena sela, sva valjda paljena,

Da ih niko više nikada ne pali,

Ionako su sada skoro pusta,

Njene pustare i njene prašume,

Prašumu, zapravo, Perućicu,

Peruna i perunike,

Rastka i Dražena Petrovića,

Petra Petrovića Njegoša i FK Partizan,

Ivicu Osima i FK Željezničar,

Željeznicu, uskotračnu i svaku drugu,

Pruge, vozove, lokomotive,

Ugalj, pepeo i dijamante,

Bašte njenih kafana,

Zore u Tkalčićevoj, ulici što je spojila

Orsona Wellesa i Kafku,

Lijena beogradska popodneva,

Sarajevske noći i njihove glasove,

Mirzu Delibašića i Safeta Sušića,

Njeno kamenje, sve te improvizovane stative

Po ulicama i dvorištima,

Njene krede kojima su po školskim tablama

Pisane formule i nepravilni glagoli,

A po zidovima zgrada konture golova,

Sa znakom pravog ugla u rašljama,

Rašljare, ribare, sve njene čudake,

Što su gledali u tekuću vodu,

Bježeći od revolucije koja teče,

Ivu Lolu Ribara i njene revolucionare

Jer su vjerovali u pravdu na ovom svijetu,

Svjetska prvenstva od Urugvaja do Italije,

Davora Jozića zbog gola Njemačkoj,

I još više zbog gola Kolumbiji,

Kolumbo čokoladu, njen Toblerone,

Josipa Kraša i onog drugog Josipa,

Titograd, jer su drugdje

Imena mijenjali manjim gradovima,

A u Crnoj Gori najvećem i glavnom,

Mermerne glave narodnih heroja raznesene eksplozivom,

Eks – prefiks koji joj danas čuva ime,

Jer u imenima je suština,

Sušak, Rijeku i Pulu,

Arenu u ljetnim večerima,

Kad vazduh trepti kao da nebo gori,

Muziku iz filma Valter brani Sarajevo,

Branimira Štulića, ubijenog istim metkom kao i ona,

Jer je znao da u noć odlazimo

Zajedno

Neka Bog kojeg nema

Blagosilja zemlju koje nema

Jer čega god ima i čega god nema

Sve je milost Božija.

Pesnik Muharem Bazdulj je duboko uzdahnuo i setno okončao recitovanje svojih stihova. Potom se začulo tiho pucketanje, oštro krčanje i, najzad, tiha muzika... Bora Dugić: "Izmeñu sna i jave"... Nekoliko uvodnih taktova, a onda se nanovo začuo onaj isti ženski glas:

- U redu, preterala sam, priznajem. Tvoji problemi su ozbiljni, ali ne i nerešivi. Nerviraš me, brate, sa tim tvojim pametovanjem i filozofiranjem, pa sam

se, eto, malo zaboravila. Ne mogu da kažem: "Živa duša, šta ćeš!", jer ja duše nemam - ja sam samo glas! Hajde, blago meni, obriši te suze, umij se, ne štedi vodu, a sutra ćeš da kupiš avionsku kartu, pa pravac - Srbija! Nedostaju ti roditelji, prijatelji, dragi ljudi iz detinjstva, mladosti. Nemoj da očekuješ čuda, opusti se i uživaj u svakom trenutku. Svi ste se vi tokom poslednje decenije dosta promenili. Znam, ti to njima nećeš reći, ali ne brini, oni tebi hoće! Srećan put matori!

EPILOG

Advokat Petar Janković je odložio knjigu, skinuo naočari, protrljao oči i konačno podigao slušalicu:

- Peter speaking. How may I help you? - Advokat Janković? Dobar dan, gospodine. Ja sam autor knjige koju ste

upravo pročitali. Ubio sam glavnog junaka svojih priča i potrebna mi je vaša pravna pomoć.

- Eto ti sad! Do malopre su bili živi, zdravi i na broju... Nema problema, sredićemo to- odgovorio je kratko.

Petar je nasuo sebi još pola čaše konjaka i pomislio: "Šta me snañe, Bože dragi!? Branio sam ja i veće ludake, preživeću i ovog pisca nekako"!

- Hvala puno! Moj doktor ðepeto vas je toplo preporučio. Kaže: "Ja sam ti pomogao da se rešiš unutrašnjih glasova, a Petar će da se pobrine za ostalo!".

- Znači, ubili ste ženski glas koji vas je u većini priča proganjao? Petru je konačno postalo jasno da mu je celu zvrčku namestio doktor

ðepeto, sa kojim je, takoñe, išao u gimnaziju. Čuvena ekipa iz poslednje klupe do prozora - Pera, ðepeto i Bora - "Trio La Kampanela"

- Nego - nastavio je, advokat Janković - kako znate da sam upravo završio sa čitanjem vaše knjige?

- Tu - tuuuu... tu-tuuu... tu-tuuu.

INDEX

U knjizi su korišćeni sledeći citati:

Prsti

Stihovi iz pesme "Lucija", autor: Rade Šerbedžija

Nevesta

"Svadben venac", autor: Vida Pavlović

Reka

"Paint in Black" by Rolling Stones

Tete

"Maliganska", autor: ðorñe Balašević

Nedelja

"Poletarac", autori: Predrag i Mladen Vranešević

"Berači duvana", autor: Koča Racin

"Like a Rolling Stone" by Bob Dylan

"Ja se nadam", autori: Kemal Monteno i Arsen Dedić

Lobotomija

"Waiting for the Miracle" by Leonard Cohen

Glasovi

Iz radija provirivali i mudro zborili: Aleksandar Baucal, Biljana Srbljanović, Vladimir Pištalo i Muharem Bazdulj