Lorens Kolberg

DETE KAO FILOZOF MORALA1

Kako se može proučavati moralnost? Savremeni pravci u oblasti etike, lingvistike, antropologije i kognitivne psihologije nagovestili su novi pristup koji izgleda uspeva da izbegne zamke semantičkih nejasnosti, vrednosnih predubeđenja i kulturne relativnosti u koje su padali psihoanalitički i semantički pristupi moralnosti. Novi poslenici u svim ovim oblastima usredsređuju se sada na strukture, oblike i odnose koji bi bili zajednički za sva društva i sve jezike umesto na one odlike po kojima se pojedini jezici ili kulture razlikuju među sobom.

Moji saradnici i ja smo dvanaest godina pratili jednu grupu od 75 dečaka, ispitujući njihov razvoj od rane adolescencije do rane zrelosti, u razmacima od tri godine. Na početku ispitivanja dečaci su imali između 10 i 16 godina. Do sada smo, dakle, pratili njihov razvoj sve do uzrasta od 22 odnosno 28 godina. Osim ovog, vršio sam istraživanja moralnog razvoja i u drugim kulturama — Velikoj Britaniji, Kanadi, Tajvanu, Meksiku i Turskoj.

Inspirisan pionirskim poduhvatom Žana Pijažea (Jean Piaget) koji je prvi primenio strukturalni pristup u ispitivanju moralnog razvoja, postepeno sam, kroz dugogodišnje istraživanje stvarao tipološku shemu za opisivanje opšte strukture i oblika moralnog suđenja koji mogu da se definišu nezavisno od specifičnog sadržaja pojedinih, moralnih odluka ili postupaka.

Ovu tipologiju čine tri različita stupnja moralnog suđenja a unutar svakog stupnja mogu se dalje razlikovati po dva stadijuma. Ti stupnjevi i stadijumi mogu da se shvate i kao različite moralne filozofije, određena gledišta o socio-moralnom svetu.

Može se reći da dete ima svoju sopstvenu moralnost ili čitav niz uzastopnih moralnosti. Odrasli su retko kad spremni da čuju dečja razmišljanja o moralu. Čim dete ponovi nekoliko moralnih fraza koje koriste odrasli i vlada se ispravno, većina roditelja -a i mnogi antropolozi i psiholozi — misle da je dete usvojilo odgovarajuće roditeljske norme.

U stvari, tek kad počnemo da razgovaramo sa decom o moralnosti otkrivamo da ona koriste mnogobrojne načine rasuđivanja koji nisu »internalizovani« iz spoljašnje sredine i ni na kakav direktan i očigledan način ne potiču od roditelja, učitelja, pa čak ni od vršnjaka.

Stupnjevi moralnosti

Prekonvencionalni stupanj {pred-dogovorni) je prvi od tri stupnja moralnog suđenja, drugi je konvencionalni (dogovorni) stupanj, a treći postkonvencionalni ili autonomni. Mada se dete na prekonvencionalnom stupnju često »dobro vlada« i prihvata kulturne oznake za dobro i loše, ono ih tumači pomoću njihovih fizičkih posledica (kazne, nagrade, izmena usluga) ili pomoću fizičke moći osoba koje izriču pravila i odredbe dobrog i lošeg.

Da se deca od 4 do 10 godina obično nalaze na ovom stupnju znali su još davno pažljivi posmatrači dece. Činjenica da su deca ovih uzrasta koja se »ispravno« vladaju u stanju da se okrutno ponašaju kad se pojave šupljine u strukturi moći, ponekad je opisivana sa tragične (»Gospodar muva«/ »Lord of flies«/, »Oluja na Jamajci« / »High Wind in Jamaica«/), a ponekad sa komične strane (Lusi u »Pinatsima« /Peanuts/).

Drugi ili konvencionalni stupanj može još da se nazove konformističkim, ali taj izraz možda ima suviše usko značenje. Osoba koja se nalazi na ovom stupnju smatra da je samo po sebi vredno da opravda očekivanja i pravila svoje porodice, grupe ili nacije. Ona nastoji ne samo da se konformira društvenom redu već i da održi, brani i opravda ovaj red.

1 Lawrence Kohlberg »The child as a moral philosopher« u časopisu Psychology Today, 1968, vol. 2, 25—30.

1

Postkonvencionalni stupanj odlikuje krupan napredak ka autonomnim moralnim principima čija je valjanost i primenljivost nezavisna i od autoriteta grupa ili osoba koje ih poštuju i od identifikacije pojedinca sa tim osobama ili grupama.

Stadijumi moralnosti

Unutar svakog od ova tri stupnja mogu da se razlikuju po dva stadijuma. Na prekonvencionalnom stupnju to su:Stadijum 1. — Opredeljivanje prema kazni i bezrezervno pokoravanje višoj sili. Postupci se procenjuju kao dobri ili loši zavisno od njihovih materijalnih fizičkih posledica bez obzira na njihovo ljudsko značenje ili vrednost.

Stadijum 2. — Ispravan postupak je onaj koji služi kao sredstvo za zadovoljenje sopstvenih a ponekad i tuđih potreba. Ljudski odnosi su shvaćeni kao razmene slične onim na tržnici. Elementi pravednosti, uzajamnosti i ravnopravnosti su prisutni ali se stalno tumače preko materijalnih posledica, na pragmatičan način. Uzajamnost se shvata kao razmena »Počeši ti moja leđa pa ću onda ja tvoja« a ne kao pitanje lojalnosti, zahvalnosti ili pravičnosti.

I konvencionalni stupanj ima dva stadijuma

Stadijum 3. — Težnja da se bude dobar dečko — dobra devojčica. Dobro je ono ponašanje koje se dopada ili pomaže drugima i koje drugi odobravaju. Ima dosta uklapanja u stereotipne predstave o zrelom ili »normalnom« ponašanju. O postupcima se često sudi na osnovu namere — »On želi dobro«. Namera postaje važna po prvi put i preterano se upotrebljava — primer za to je Čarli Braun u »Pinatsima«. Dete očekuje odobravanje za to što je bilo dobro.

Stadijum 4. — Opredeljivanje prema autoritetu, utvrđenim pravilima i čuvanje socijalnog reda. Ispravno ponašanje se ogleda u ispunjavanju svojih dužnosti, iskazivanju poštovanja prema autoritetu i održavanju datog socijalnog reda zarad reda samog. Poštovanje zaslužuje onaj ko pre-dano izvršava svoju dužnost.

Na postkonvencionalnom stupnju postoje:

Stadijum 5. — Opredeljivanje prema društvenom dogovoru, obično sa naglašavanjem pravovaljanosti i opšte dobrobiti. Ispravan postupak se objašnjava pomoću opštih prava i normi koje su kritički preispitane i koje je prihvatilo celo društvo. Postoji jasna svest o relativnosti ličnih vrednosti i gledišta i u skladu sa tim isticanje važnosti proceduralnih pravila za postizanje opšte saglasnosti. Bez ustava i demokratskog dogovora ispravno i neispravno postaje stvar ličnih »vrednosti« i »uverenja«. Zbog toga se naglasak stavlja na »pravnu tačku gledišta« ali se uz to ističe mogućnost da se zakon menja na osnovu racionalne procene društvene dobrobiti, umesto da se, kao u 4. fazi, po svaku cenu čuva »zakon i red«. Izvan pravne realnosti, slobodno dogovaranje i ugovor čine gradivne elemente obaveze.To je »zvanična moralnost« američke vlade koja se temelji na mišljenju pisaca Ustava.

Stadijum 6. — Odlučivanje po savesti i prema samostalno izabranim etičkim principima koji imaju logičku opravdanost, opštost i postojanost. To su apstraktni i etički principi (zlatno pravilo, kategorički imperativ) a ne konkretna moralna pravila kao Deset zapovesti. Upravo, to su univerzalni principi pravde, uzajamnosti i poštovanja dostojanstva ljudskih bića kao osobenih ličnosti.

2

Šta se zna od ranije

U staro vreme — kad su psiholozi pokušavali da odgovore na pitanje koje je Menon postavio Sokratu: »Može li se vrlina učiti (kroz racionalnu diskusiju) ili dolazi sa iskustvom ili je od prirode dato, urođeno držanje?« — njihovi odgovori obično nisu proisticali iz empirijskih nalaza o moralnim osobinama dece već iz njihovih opštih teorijskih uverenja.

Bihejvioristi su smatrali da je vrlina ponašanje koje se stiče po njihovim omiljenim opštim principima učenja. Frojdovci su tvrdili da je vrlina identifikacija super-ega sa roditeljima koja se ostvaruje onda kad postoji dobra ravnoteža ljubavi i autoriteta u porodičnim odnosima.

Američki psiholozi koji su stvarno ispitivali dečju moralnost rešli su da krenu prvo od niza naziva — »vrlina« i »porok«, »crta« dobrog i lošeg karaktera koji se koriste u svakodnevnom govoru.

U okviru prvog značajnijeg ispitivanja moralnog karaktera koje su obavili Hju Hartshorn i Mark Mej (Hugh Hurtshorne, Mark May) između 1928. i 1930. godine, analizirano je nekoliko vrlina među kojima su se našle poštenje, usrdnost (altruizam i velikodušnost) i samokontrola. Ispitivači su bili zbunjeni kad su utvrdili da nema karakternih crta, psiholoških dispozicija ili skupa osobina koje bi odgovarale rečma kao što su poštenje, usrdnost ili samokontrola.

Ispitujući poštenje, na primer, otkrili su da skoro svako ponekad slaže, i da to šo neko laže u jednoj prilici, ne znači ni da hoće ni da neće lagati u nekoj drugoj situaciji. Drugim recima, ne postoji nepoštenje kao određena karakterna crta zbog koje dete laže u datoj situaciji. Ovi prvi istraživači su našli još da ljudi koji lažu moralno osuđuju laganje isto kao i oni koji ne lažu, ili čak više od njih.

Ovo što su Hartshorn i Mej utvrdili u vezi sa pomenutim vrlinama važi i za neke, psihološki bolje zasnovane izraze koje je uvela psihoanalitička psihologija: »snagu super-ega«, »otpor prema iskušenju«, »jačinu savesti« i druge. Kada su savremeni istraživači pokušali da mere ove crte ličnosti morali su da koriste stare testove poštenja i samokontrole koje su napravili Hartshorn i Mej, i dobili su potpuno iste rezultate — na osnovu »snage super-ega« u jednoj situaciji slabo može da se predvidi kakva će biti »snaga super-ega« u drugoj situaciji. To znači da nazivi za vrlinu kao što je poštenje (ili snaga super-ega) dobro opisuju neka ponašanja ali nam ne pomažu da ih razumemo.

Ukoliko uopšte može da se izvuče neki opšti faktor ličnosti iz rezultata koje deca postižu na testovima poštenja ili otpora prema iskušenju, to je faktor jačine ega ili kontrole ega koji uvek sadrži van-moralne sposobnosti kao šo je sposobnost da se održi pažnja, pametno rešavaju zadaci i odloži odgovor: »jačina ega« (koja se u staro vreme zvala »volja«) ima neke veze sa moralnim postupkom ali ne vodi nas do suštine moralnosti ili do definicije vrline. Dobro je poznato da su mnogi najveći zločinci u istoriji bili ljudi jake volje, ljudi koji su nepokolebljivo stremili nemoralnim ciljevima.

Moralni motivi

Naše istraživanje je pokazalo da postoje određeni i univerzalni stupnjevi razvoja moralnog suđenja. Ispitujući 75 američkih dečaka od rane adolescencije pa nadalje, suočavali smo ih sa hipotetičkim moralnim dilemama, namerno smo birali da sve budu filozofske, a neke od njih smo našli u srednjovekovnim spisima kazuista.

Na osnovu analize načina rešavanja ovih dilema na određenom uzrastu, može da se odredi stupanj suđenja svakog dečaka o svakom od 25 osnovnih moralnih pojmova ili gledišta. Jedno od tih gledišta je, na primer, »Šta je motiv za poštovanje pravila ili moralni postupak?« U ovom slučaju pomenutih šest stadijuma ovako izgleda:

1. Poštuj pravila da bi izbegao kaznu.2. Poštuj pravila da bi dobio nagradu, da bi stekao pogodnosti itd.3. Poštuj pravila da bi izbegao da te drugi osuđuju ili ne podnose.4. Poštuj pravila da bi izbegao osudu i kaznu od strane predstavnika zakona i reda.

3

5. Poštuj pravila da bi sačuvao poštovanje nepristrasnog posmatrača koji sudi u korist opšte dobrobiti.

6. Poštuj pravila da bi izbegao samoosuđivanje.

Drugi primer je moralno gledište o vrednosti ljudskog života, gde se pojavljuje sledećih šest stadijuma:

1. Vrednost ljudskog života se brka sa vrednošću materijalnih stvari i zasnovana je na društvenom položaju ili fizičkim osobinama sopstvenika te vrednosti.

2. Vrednost ljudskog života se posmatra kao sredstvo koje služi za zadovoljenje potreba sopstvenika te vrednosti ili drugih ljudi.

3. Vrednost ljudskog života je zasnovana na razumevanju i ljubavi koju članovi porodice i drugi ljudi pokazuju prema sopstveniku te vrednosti.

4. Život se shvata kao svetinja zbog njegovog mesta u kategoričkom moralnom ili religijskom redu prava i dužnosti.

5. Život se procenjuje kroz njegov značaj za dobrobit zajednice i kao univerzalno ljudsko pravo.

6. Verovanje da je ljudski život svetinja pošto predstavlja univerzalnu ljudsku vrednost koja je značajna za jedinku.

Nazvao sam ovu shemu tipologijom. To je zato što će oko 50 posto suđenja većine ljudi biti u okviru jednog istog stadijuma bez obzira na to o kojoj se moralnoj dilemi radi. Ove tipove suđenja označavamo kao stadijume zato što se oni izgleda smenjuju po nepromenljivom razvojnom redosledu. »Pravi« stadijumi se pojavljuju u sekvencama jedan po jedan i uvek istini redosledom.

Svako pomeranje predstavlja pomeranje unapred, i nema preskakanja pojedinih stepenica. Razume se da deca mogu da prolaze kroz ove stadijume različitom brzinom, i da mogu da se nađu delom unutar a delom van jednog određenog stadijuma. Pojedinac može, u bilo koje doba, da se zaustavi na nekom od ovih stadijuma, ali ako nastavi da se razvija mora se kretati po ovim stepenicama. Moralno suđenje konvencionalnog tipa, ili-3—4 stadijuma, nikad se ne pojavljuje pre nego što se prođe pre-konvencionalni stupanj, ili stadijumi 1—2. Nijedna odrasla osoba koja se nalazi u četvrtom stadijumu nije još prošla kroz šesti sta-dijum, ali su svi odrasli koji se nalaze u šestom stadijumu sigurno prošli kroz četvrti.

Mada još nemamo sve podatke, dosadašnje ispitivanje pouzdano pokazuje da se moralni razvoj odvija po stadijumima koje smo upravo opisali (glavni problem je to da li svi koji dospeju u 6. stadijum prolaze kroz 5. stadijum, ili su to dva alternativna, zrela opredeljenja).

Kako se vrednosti menjaju

Da bi smo ilustrovali naše nalaze o redosledu stadijuma, pri-kazaćemo napredovanje dva dečaka u gledanju na »vrednost ljudskog života«. Pitali smo prvog dečaka, Tomija: »Da li je bolje spasti život jedne važne ličnosti, ili živote velikog broja beznačajnih osoba?« Na uzrastu od 10 godina odgovorio je: »Bolje je spasti sve beznačajne ljude, zato što jedan čovek ima samo jednu kuću, možda mnogo nameštaja ali gomila ljudi ima strašno mnogo nameštaja i neki od tih jadnika možda imaju mnogo novca iako ne izgleda tako!«

Jasno je da se Tomi nalazi na 1. stadijumu: on brka vrednost ljudskog bića sa vrednošću dobara koje ono poseduje. Tri godine kasnije, kad je imao 13 godina. Tomijevi pogledi na vrednost života se najjasnije pokazuju u odgovoru na pitanje: »Da li bi trebalo da doktor ubije iz milosrđa neizlečivo bolesnu ženu koja zahteva da umre zbog bolova?« On odgovara: »Možda bi bilo dobro da je oslobodi bolova, bilo bi to za nju bolje. Ali muž to ne bi hteo, to nije isto kao sa životinjom. Ako ti umre omiljena životinja, možeš da opstaneš bez nje, to nije nešto što ti je stvarno neophodno. U redu, možeš da uzmeš drugu ženu, ali to stvarno nije isto«.

4

Ovaj njegov odgovor pripada 2. stadijumu. Vrednost ženinog života je delom zavisna od njegove hedonističke vrednosti za samu ženu, ali još više zavisi od instrumentalne vrednosti koju on ima za muža, koji ne može tako lako da zameni ženu kao što bi mogao kućnog ljubimca.

I tri godine kasnije (na uzrastu od 16 godina) Tomijevo shvatanje vrednosti života je proveravano istim pitanjem, na koje on odgovara ovako: »Moglo bi biti najbolje za nju, ali za njenog muža... to je ljudski život... nije isto što i životinja; ona nema takvu vezu sa porodicom kao ljudsko biće. Možeš da se vežeš za psa ali nikad onako kao za čoveka koji ti je blizak«.

Tomi je dakle prešao iz drugog stadijuma instrumentalističkog gledanja na vrednost žene, u treći — jer se njegov sud sad zasniva na vezanosti ljubavi muža prema jednom članu njegove porodice, koje su karakteristične samo za ljudska bića. Očigledno je, takođe, da mu u ovom stadijumu nedostaje merilo za određivanje univerzalne vrednosti ženinog života, koje bi važilo i u slučaju da ona nema muža ili da je muž ne voli. Kao što smo videli, Tomi je, u periodu između 10. i 16. godine, postepeno prošao kroz tri stadijuma. Mada pametan (IQ—120) sporo je napredovao u moralnom suđenju. Da bismo pokazali kako izgleda napredovanje kroz preostala tri stadijuma, uzećemo drugi primer, dečaka Ričarda.

O ubistvu iz milosrđa Ričard je, u 13 godina, rekao ovo; »Ako ona to traži, to stvarno od nje zavisi. Ona trpi tako strašan bol, pa tako su isto ljudi uvek oslobađali životinju bolova«, uopšte uzev, njegov odgovor o vrednosti života je mešavina karakteristika 2. i 3. stadijuma. Kad je imao 16. godina, odgovorio je: »Ne znam. S jedne strane, to je ubistvo, a nije pravo ili privilegija čoveka da odlučuje o tome ko bi trebalo da živi a ko da umre. Bog daje život svakome na zemlji, i ti onda toj osobi oduzimaš nešto što je došlo direktno od boga, i uništavaš nešto što je vrlo sveto, što je na neki način deo Boga, i kad nekog ubiješ time se gotovo uništava deo Boga. Ima ponešto od Boga u svakome.«

Ričard je očevidno u 4, stadijumu jer izlaže gledište da je život svetinja zbog njegovog mesta u kategoričkom moralnom ili religijskom poretku. Vrednost ljudskog života je univerzalna, ista za sve ljude. Međutim, ona još uvek zavisi od nečeg drugog, od uvažavanja boga i njegovog autoriteta, te nije autonomna ljudska vrednost. U slučaju da bog kaže Ričardu da ubije, kao što je naredio Avramu da ubije Isaka, on bi to verovatno učinio.

Na uzrastu od 20 godina, Ričard je na isto pitanje ovako odgovorio: »Među lekarima je sve više onih koji misle da je to kad čovek zna da će da umre-mučno i za sve-i za njega samog i za njegovu porodicu. Kada se čovek održava u životu zahvaljujući veštačkim plućima ili bubrezima on više liči na biljku nego na ljudsko biće. Ako je to ženin izbor, mislim da ima izvesna prava i privilegije samim tim Što je ljudsko biće. Ja sam ljudsko biće i imam izvesne želje što se tiče života, i mislim da ih svako ima. Imaš svet čiji si ti cenar, i svako drugi ga isto tako ima, i u tom smislu smo svi jednaki.«

Ričardov odgovor nesumnjivo pripada 5. stadijumu po tome što se vrednost života određuje pomoću jednakih i univerzalnih ljudskih prava što ne isključuje relativnost (»Imaš svet čiji si ti centar i u tom smislu smo svi jednaki«) i uzimajući u obzir korisnost i dobrobit

.Poslednji stadijum

Sa 24 godine Ričard odgovara: »Ljudski život ima primat nad bilo kojom drugom moralnom ili pravnom vrednošću, bez obzira na to koje u pitanju. Ljudski život je sam po sebi vredan ne-zavisno od toga da li ga neko ceni ili ne. Svako pojedino ljudsko biće je glavna vrednost onde gde su principi pravde i ljubavi normativ za sve ljudske odnose«.

Ovaj mladić je sad u 6. stadijumu jer smatra da je vrednost ljudskog života bezuslovna i zahteva opšte i podjednako uvažavanje svakog pojedinačnog ljudskog bića. Napredovao je postepeno kroz niz stadijuma i stigao do vrhunca u definisanju ljudskog života kao glavne vrednosti, koja nije ni izvedena ni zavisna od društvenog ili božanskog autoriteta.

Prirodan pravac razvoja, univerzalan za sve kulture, jeste kretanje ka sve većoj moralnosti vrednosnog suda, gde se pod moralnošću misli na oblik suđenja kao u filozofskoj tradiciji počev od Kantovih analiza pa sve do savremenih analitičara ili filozofa »običnog jezika«. Osoba koja se

5

nalazi u 6. stadijumu oslobodila je svoje suđenje o ljudskom životu ili jezik kojim govori o tome—od statusnih i svojinskih vrednosti (1. stadijum), od koristi koju pruža drugima (2. stadijum), od međuljudskih odnosa (3. stadijum), i tako dalje: ona sad ima univerzalna i bezlična merila za moralno suđenje. U njenim odgovorima pojavljuju se moralne oznake kao što su »dužnost« ili »moralno pravo« ali ih ona koristi tako da imaju značenje ideala, onog što je univerzalno i bezlično: ona misli i govori služeći se ovakvim izrazima »bez obzira o kome se radilo«, ili »Učinio bih to uprkos kazni«.

Presek kroz različite kulture

Kada sam prvi put odlučio da proučavam moralni razvoj u drugim kulturama, prijatelji antropolozi su mi rekli da ću morati da se odreknem svojih moralnih pojmova i pričica pošto su vezane za američku kulturu, i da treba iznova da učim čitav niz novih vrednosti u svakoj od tih kultura. Za prvu probu izabrao sam dva sela — jedno u Maleziji (malajski domoroci) a drugo u Tajvanu.

Vodič mi je bio jedan mladi Kinez, etnograf, koji je napisao jedan rad o moralnim i religioznim običajima u selima Malezije i Tajvana. Izabrali smo jednu grupu Tajvanskih dečaka, starih

Slika 1.Slika 1. Dečaci iz srednje klase u SAD, Tajvanu i Meksiku. Na uzrastu od 10 godina poredak javljanja stadijiima u skladu je sa njihovom složenošću. U 13. godini sve tri grupe dečaka najčešće koriste odgovore 3. stadijuma. Na uzrastu od 16 godina dečaci iz SAD su obrnuli poredak stadijuma koji je uočen kod desetogodišnjaka (Izuzetak je 6. stadijum). Kod šesnaestogodišnjaka iz Tajvana i Meksika preovlađuje konvencionalno suđenje (stadijumi 3 i 4} i retko se javlja 5. stadijum.

između 10 i 13 godina, i postavljali im pitanja u vezi sa pričom u kojoj se radilo o krađi hrane. Nekom čoveku žena umire od gladi, on nema para a vlasnik radnje neće da mu da ništa od hrane dok ne plati. Treba li on da obije radnju i ukrade malo hrane? Zašto? Većina dečaka je odgovorila: »Trebalo bi da ukrade hranu za ženu zato što će, ako ona umre, morati da plati pogreb a to mnogo košta.« Mom vodiču su bili zabavni ovi odgovori, ali menije laknulo: bili su to, začelo, klasični odgovori 2. stadijuma. U malezijskom selu pogrebi nisu bili toliko važni, pa su dečaci u 2. stadijumu odgovarali malo drukčije: »Trebalo bi da ukrade hranu zato što mu je žena potrebna da mu kuva«.

Prema tome, treba uvek da se posavetujemo sa antropolozima da bismo znali kakav će sadržaj dete u 2. stadijumu da uključi u svoje računice o tome šta se isplati, ili šta će odrasli u 4. stadijumu da označi kao društveni red koji treba da se poštuje. Ali, to ne znači da se mora početi od nule. Ono čemu se moj vodič smejao bila je razlika u načinu mišljenja koja postoji između njega i dece u 2. stadijumu ali ona može da se objasni nezavisno od pripadnosti određenoj kulturi.

6

Slika 2Slika 2, Dva izolovana sela, jedno u Turskoj, drugo u Jukatanu, pokazuju slične krivulje razvoja moralnog suđenja. Na uzrastu od 16 godina nema obrtanja poretka stadijuma i skoro se u podjednakoj meri koristi prekonvencionalni i kon-vencionalni tip suđenja.

Slike l i 2 pokazuju da je utvrđeni redosled stadijuma univerzalan za sve kulture. Na slici l prikazan je opšti pravac pro-mena sa uzrastom kod dečaka iz gradske srednje klase u SAD, Tajvanu i Meksiku. Zapaža se da je kod desetogodišnjaka u svakoj od ovih zemalja poredak javljanja pojedinih stadijuma u skladu sa porastom njihove složenosti ili zrelosti.

Već kod šesnaestogodišnjaka, u SAD, stadijumi se pojavljuju u obrnutom poretku, od najvišeg do najnižeg, s izuzetkom 6. stadijuma koji se još uvek retko javlja.

I u Meksiku i Tajvanu su dobijeni isti rezultati samo je razvoj bio malo sporiji. Najupadljiviji je nalaz da šesnaestogodišnjaci u SAD koriste suđenje karakteristično za 5. stadijum mnogo češće od njihovih vršnjaka u Meksiku ili Tajvanu. Ali, bez obzira na učestalost javljanja bitno je da se ono javlja i u drugim kulturama i da nije isključiva tvorevina američke demokratije.

Na slici 2 vidi se da su vrlo slični rezultati dobijeni u dva izolovana sela, od kojih je jedno u Jukatanu a drugo u Turskoj. Mada su u periodu između 10. i 16. godine zapaža porast kon-vencionalnog tipa moralnog suđenja ono još uvek nije odnelo prevagu nad prekonvencionalnim suđenjem.

Po tempu razvoja, gradska deca iz niže klase se nalaze negde u sredini — između njihovih vršnjaka iz srednje klase i sa sela. Ispitivanja vršena u tri različite kulture dala su isti rezultat — da su deca iz srednje klase naprednija u moralnom suđenju od dece iz niže klase. Međutim, ne zato što su ona češće koristila jedan određeni tip suđenja koji bi se mogao smatrati dominantnim stilom srednje klase. Naprotiv, deca iz srednje i niže klase prolaze kroz iste stadijume samo što prva napreduju brže i vise.

Ovaj razvojni sled ne zavisi od pripadnosti određenoj religiji niti ima bilo kakve veze sa religijom u uobičajenom smislu te reci. Nismo našli nijednu značajnu razliku u razvoju moralnog suđenja između katolika, protestanata, Jevreja, Budista, Muslimana i ateista. Izgleda da i religijske vrednosti prolaze kroz iste stadijume kao i sve ostale vrednosti.

7

Priroda promena

Ukratko rečeno, krupne razlike u socijalnim, kulturnim ili religioznim uslovima ne utiču značajno na prirodu razvojnog redosleda koji smo utvrdili. Jedino na šta mogu da utiču je tempo napredovanja po ovom redosledu.

Zašto mora da postoji takav univerzalan, nepromenljivi redosled razvoja? Da bismo odgovorili na ovo pitanje treba prvo da analiziramo kako se tokom razvoja menja unutrašnja logička struktura socijalnih pojmova koje ispitujemo. U svakom stadijumu definiše se isti osnovni moralni pojam ili gledište ali što se radi o višem stadijumu to je ova definicija sve diferenciranja, in-tegrisanija i opštija ili univerzalnija. Pojam ljudskog života se od prvog do drugog stadijuma menja tako što se vrednost života bolje diferencira od vrednosti svojine, bolje integriše (vrednost života se uključuje u hijerarhiju gde predstavlja pojam »višeg« reda u odnosu na svojinu tako da čovek može da krade tuđa dobra da bi spasao život) i postaje univerzalniji. (Život bilo kog bića koje je sposobno da oseća — vredan je bez obzira na njegov položaj ili svojinu.) Ista vrsta promena se zapaža i u narednim stadijumima razvoja. Svaki nivo razvoja, dakle, predstavlja bolju kognitivnu organizaciju od prethodnog, jer uključuje sve što je bilo prisutno na prethodnom nivou ali pravi nova razgraničavanja i organizuje ih u obuhvatniju i bolje uravnoteženu strukturu. Ovu činjenicu potvrdila su brojna ispitivanja koja pokazuju da deca i adolescenti mogu da razumeju sve stadijume koji prethode (ali ne više od jednog koji dolazi posle) onom u kome se sama nalaze. I što je još važnije najviše cene taj naredni stadijum.

Kada smo organizovali eksperimentalne grupne diskusije o moralu pokazalo se da dete iz jednog nižeg stadijuma razvoja može da napreduje kada se suoči sa gledištem deteta iz prvog sledećeg stadijuma. Ako u raspravi učestvuju jedno dete iz trećeg i jedno iz četvrtog stadijuma ono prvo može malo da napreduje ili čak da pređe u četvrti stadijum, dok će ovo drugo dete da razume, ali ne i da prihvati argumente trećeg stadijuma.

Prema tome, izgleda da se moralno suđenje menja na isti način kao i svi drugi oblici mišljenja. Napredovanje kroz moralne stupnjeve i stadijume ogleda se u sve boljoj diferencijaciji i integrisanosti i po tome je jednako razvijanju naučne teorije. Može se reći da će moralno suđenje, isto kao i prihvatljiva naučna teorija — ili kao bilo koja teorija ili struktura znanja — što više napre-duje uspevati donekle da stvara činjenice koje su mu potrebne, ili bar da će da se širi tako da obuhvati sve veća i veća područja iskustva na uravnotežen i neprotivurecan način. U slučaju naših etičkih filozofija — sirovim podacima se mogu smatrati konflikti između uloga ili vrednosti kao i socijalni poredak u kome čovek živi.

Uloga društva

Izgleda da su svi društveni svetovi u kojima ljudi žive sačinjeni od istih osnovnih struktura. Sva društva koja smo proučavali imaju iste osnovne institucije - porodicu, ekonomiju, pravo, vladu. Štaviše, sva su društva slična i po tome što su društva -odnosno sistemi utvrđenih, komplementarnih uloga. Da bi moglo da igra društvenu ulogu u porodici, školi ili društvu dete mora biti u stanju da shvati uloge drugih prema sebi i drugima u grupi. Ova sposobnost da se igraju različite uloge čini osnovu svih društvenih institucija. Sve one predstavljaju samo različite modele zajedničkih ili komplementarnih očekivanja.

Na prekonvencionalnom i konvencionalnom stupnju (stadijumi l—4) moralni sadržaj ili vrednost zavisi od okolnosti ili je kulturno uslovljen. Glavna vrednost može da bude bilo šta počev od »poštenja« do »hrabrosti u tuči«. Ali na najvišem, post-konvencionalnom stupnju vidi se da i Sokrat i Linkoln i Toro i Martin Luter King govore istim jezikom. I to zato što su idealni principi svake društvene strukture u osnovi slični, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što nema tako mnogo principa koji su toliko jasno određeni, obuhvatni i usklađeni da mogu da zadovolje ljudski razum. Većina ovih principa je uključena u značenje pojma pravde.

8

Bihejvioristička psihologija i psihoanaliza dele gledište Filistinaca da su lepe moralne reči jedna stvar a moralna dela sasvim druga stvar. Zrelo moralno rasuđivanje je sasvim drugačije pri-rode i stvarno ne zavisi od »lepih reči«. Od čoveka koji shvata šta je pravda može pre da se očekuje da će i da je poštuje.

Naša ispitivanja su pokazala da mladići koji shvataju šta je pravda postupaju pravednije, a zna se da čovek koji shvata šta je pravda doprinosi da se stvori određena moralna klima čime vrši daleko veći uticaj nego svojim pojedinačnim i neposrednim postupcima. Tako je čitavo društvo na dobitku.

9