» Hereticus 2003-2 » Polemike »

Koštunica i Đinđić kao antipodi - I deo

Autor: Ivan Ivanović

Ivan Ivanović književnik, Beograd

Rezime: Autor, polemišući sa stavovima advokata Dragoljuba Todorovića, pokušava da definiše osnovne karakteristike dvojice glavnih aktera političke scene u postmiloševićevskoj Srbiji — Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića i da pronikne u suštinske razloge njihovog međusobnog sukoba. I sam učesnik u događajima vezanim za rušenje Brozovog i Miloševićevog totalitarnog režima, Ivanović analizira te događaje i učešće Koštunice i Đinđića u njima. Analizom njihovog ponašanja i uspona na sam vrh srpske političke scene, on dolazi do zaključka da su njihova shvatanja u pogledu metoda ,,vladanja‘‘ nepomirljiva: prvi se pridržava načela Monteskijea, a drugi načela Makijavelija. To je u praksi, kad je u pitanju demokratizacija društva i stvaranje pravne države, što je osnovni uslov za stvarni raskid sa prošlošću i ulazak u Evropsku zajednicu, rezultiralo katastrofalnim ishodom.Ključne reči: totalitarizam, demokratija, vladavina prava, opozicija, revolucija, puč, tranzicija, komunizam, nacionalizam, levica, desnica, retrogradne ideologije, konzervatizam.

1. Ovaj tekst pišem kao repliku na tekst advokata Dragoljuba Todorovića, Koštunica i Đinđić — jedna paralela, koji je napisan i objavljen februara 2003. godine. Budući da sam se sličnom problematikom bavio u tekstu Peti oktobar — velika nada ili velika prevara?, objavljenom u Kikindskim dijalozima 2002. godine, u svesci koja nosi naslov ,,Bilans promena‘‘, advokat je našao za shodno da mi svoj tekst ponudi na repliku. Da bi bilo jasno o čemu je reč, Čitaoca moram najpre da upoznam sa tekstom u Kikindskim dijalozima. Tu sam o događaju imenovanom kao 5. oktobar 2000. rekao otprilike ovo:

2. Razume se da je o 5. oktobru teško suditi sa distance od samo jedne godine (Kikindski susreti su održani oktobra 2001.), kad je njegov konačni ishod neizvestan a posledice nejasne. Kad sam se prihvatio ovog posla, bilo mi je jasno da za neki relevantni sud nemam dovoljno elemenata i da mi mnoge stvari zasad nisu dostupne i jasne. Stoga moja analiza ovog događaja mora da bude nužno subjektivna, a viđenje posve lično. Alibi za to mogu da nađem u činjenici da sam ja umetnik, a ne naučnik. Na naučniku je da utvrđuje činjenice, formuliše sudove; na umetniku je da postavlja pitanja, da sumnja, da ne veruje, da osporava.To su pretpostavke umetničkog stvaranja. Tek posle ovog upozorenja usuđujem se da izađem sa svojim viđenjem 5. okotbra.Osnovno pitanje oko kojeg se vodila polemika na Kikindskim susretima svodilo se na dilemu šta se u stvari toga dana desilo: legalna promena vlasti, puč ili revolucija? Ja sam zastupao tezu da je 5. oktobra izveden klasičan puč: opozicija je na ulici, uz pomoć naroda, preuzela vlast od dotadašnjeg režima Slobodana Miloševića. Još preciznije, opozicija je naterala diktatorski režim da prizna realne rezultate izbora od 24. septembra, a ne fiktivne, koje su državni organi proglasili.Da razmotrimo najpre izbore za Saveznu narodnu skupštinu. U Srbiji je na njima Demokratska opozicija Srbije (DOS) osvojila više poslaničkih mesta nego koalicija levice (SPS, JUL) i radikali, ali to nije bila apsolutna pobeda. U Crnoj Gori, gde veći deo stanovništva nije izašao na izbore, jer republička vlast nije priznavala nasilnu promenu saveznog ustava, pobedila je jedina strana koja je učestvovala na izborima, Socijalistička narodna partija. Ova partija je podržavala autokratskog predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, pa se može reći da je u celini levica dobila većinu u oba doma saveznog parlamenta, što znači da je njoj pripalo pravo da formira saveznu vladu.Na predsedničkim izborima, na opšte iznenađenje, nije pobedio dotadašnji predsednik i kandidat levice, Slobodan Milošević, nego kandidat DOS-a, Vojislav Koštunica! Kako je do toga došlo? Slobodan Milošević je raspisao izbore dve godine pre isteka svog mandata a da na to uopšte nije bio primoran. Pre toga je nasilno promenio ustav, mada ga ni dotad nije poštovao. Novim ustavom Milošević je nametnuo neposredni izbor predsednika države, računajući da će na taj način steći apsolutnu vlast u obe republike. Inače, Crna Gora je jugoslovenskom diktatoru bila glavni problem koji nije znao kako da reši. Većom republikom, Srbijom, od početka je apsolutno vladao, ali malu Crnu Goru nije uspeo da potčini. Pokušavao je da to uradi uz pomoć vojske, no nije se usuđivao da izvrši ustavni udar u toj republici i uspostavi apsolutnu vlast. S druge strane, Zapad je podržavao crnogorskog predsednika Mila Đukanovića i omogućio opstanak njegovoj republici. Zahvaljujući politič koj i ekonomskoj pomoći Zapada, Đukanović je uspeo da izgradi paralelnu vlast u Crnoj Gori i uspostavi de facto samostalnu državu. Tako je Slobodan Milošević bio predsednik dvodelne savezne države, čiji

jedan deo ne kontroliše. Kad se uzme u obzir da je pre toga kapitulirao u Kosovskom ratu i predao NATO paktu ovaj deo Srbije, verovatno na dugo vreme (zasad je neizvesno da li će Zapad da podari Kosovo kosovskim Albancima i omogući im nezavisnu državu, koja će se jednoga dana spojiti sa suverenom Albanijom), Milošević je morao da se oseća kao gubitnik. Pošto je prethodno izgubio sve čega se dotakao (Sloveniju, Makedoniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Kosovo), ostalo mu je da sređuje Crnu Goru, koja je jedina ostala u zajednici sa Srbijom u jugoslovenskoj federaciji. Stoga je, verovatno, planirao konačan obračun sa Crnom Gorom, a za to je morao da učvrsti svoju apsolutnu vlast, da se prometne u predsednika koga je izabrao narod na neposrednim izborima.Razume se da diktator ni slučajno nije računao da može da izgubi te izbore i da je predviđao svoju pobedu već u prvom izbornom krugu.

Spolja gledano, bilo je gotovo izvesno da je njegova računica dobra. On je i dalje čvrsto držao u svojim rukama sve osnovne poluge vlasti na kojima počiva svaka diktatura: medije, vojsku, policiju i finansije.Međutim, pokazalo se da diktator u stvari nema stvarnu vlast iako faktički kontroliše čitav život. Njemu je izmakao osnovni faktor bez kojeg nijedna diktatura ne može da opstane — podrška naroda. Onaj isti narod, koji ga je pre desetak godina digao u zvezde i proglasio novim srpskim voždom, definitivno se okrenuo protiv njega: građanski deo ga je optuživao što je ušao u sve te gubitničke ratove i upropastio državu i narod; nacionalistički nije mogao da mu oprosti što je te ratove izgubio. Tako su se po prvi put stekli uslovi za antimiloševićevsku koaliciju, pa su predsednički izbori u stvari bili referendum za ili protiv diktatora. Na opoziciji je bilo da novonastalu situaciju umesno iskoristi.Za divno čudo, opozicija je po prvi put bila na visini istorijskog trenutka. Čak osamnaest opozicionih stranaka uspelo je da se ujedini i napravi čvrstu antimiloševićevsku koaliciju. Nesumnjivi lider te koalicije postao je predsednik najveće opozicione stranke u njoj, Demokratske stranke, Zoran Đinđić, koji je postao i glavni organizator i menadžer izborne kampanje. (Druga velika opoziciona stranka, Srpski pokret obnove, nije ušao u koaliciju! Za to je direktni krivac lider te stranke Vuk Drašković. Verovatno je u njemu progovorilo staro rivalstvo sa Đinđićem iz 1996–97. godine, kad je predsednik Demokratske stranke sprečio pobedu Vuka u koaliciji Zajedno na predsedničkim izborima Srbije, a ovaj mu uzvratio smenivši ga sa položaja gradonačelnika Beograda, gde je došao posle izborne pobede na lokalnim izborima 1996. godine.Draškovićev potez je bio kratkovid, kontraproduktivan, gubitnički. Birač ko telo je znalo da kazni ovog verolomnika: na predsedničkim izborima njegov kandidat Vojislav Mihailović (unuk Draže Mihailovića) prošao je izuzetno slabo, a njegova

stranka na republičkim izborima nije ušla u parlament!) Za predsedničkog kandidata, koji će se suprotstaviti neprikosnovenom Miloševiću, opozicija je umela da odabere pravog čoveka. Vojislav Koštunica je dotle bio na čelu jedne male stranke (DSS) i važio je za umerenog nacionalistu demokratske orijentacije. Oko njega je mogla da se ujedini i građanska i nacionalna opozicija. Miloševićev štab očigledno nije očekivao Koštunicu i nije znao kako da se postavi. Sve priče o izdaji nacionalnih interesa od strane opozicije, sa Koštunicom su pale u vodu.Osim toga, Koštunicu je bio glas izuzetno poštenog i doslednog čoveka; nijedna afera nije bila vezana za njegovo ime, živeo je skromnim građanskim životom. Ona pogana Miloševićeva propaganda, koja je bila obučena da blati ljude, njemu je mogla da pronađe jedino da voli mačke! (Miloš ević je, inače, itekako znao da se obračuna sa svojim konkurentima.Veoma je indikativno da su svi oni koji su mogli da mu ugroze apsolutnu vladavinu doživeli tragične sudbine: Slavko Ćuruvija, lider nezavisnog novinarstva koji je oštro kritikovao bračni par sa Dedinja, Miloševića i njegovu ženu Miru Marković, ubijen je; Vuk Drašković, koji je mogao da ujedini opoziciju i da se kandiduje na izborima, samo pukim slučajem ili Božjim proviđenjem, preživeo je čak tri atentata; Ivan Stambolić, koji je mogao da povuče za sobom socijaldemokratsko krilo levice, kidnapovan je i do danas se o njegovoj sudbini ne zna ništa; verovatno bi slično prošao i glavni Miloševićev konkurent, Zoran Đinđić, da nije na vreme pobegao uz pomoć krtica iz MUP-a Srbije u Crnu Goru, gde se skrivao kod jataka. Naročito je bila velika represija protiv pripadnika narodnog pokreta Otpor.) Činjenica je da je Koštunica za sve vreme Miloševićeve vladavine ostao van represije, što znači da ga Milošević nije video kao političkog rivala koji može da mu umanji vlast. Baš ta okolnost je diktatora stajala izbornog poraza.Ali oko predsedničkih izbora stvorena je prava rašomonijada. Prema brojanju opozicionih stranaka (DOS, radikali, koji su nastupili samostalno i SPO), Vojislav Koštunica je pobedio u prvom krugu sa 52% glasova; prema računici leve koalicije, pobedio je Milošević. Razume se da stranački rezultati ne važe, relevantno je samo saopštenje državne izborne komisije. Savezna izborna komisija je proglasila da u prvom krugu nijedan kandidat nije pobedio, da Koštunica vodi ispred Miloševića i da ta dva kandidata idu u drugi krug. A Savezni ustavni sud je otišao još dalje i poništio celokupne izbore! To narod više nije mogao da izdrži; krenula je velika narodna pobuna, radnički štrajkovi (Kolubara, Čačak, Niš), nastalo je opšte komešanje. Svima je bilo jasno da Milošević preko potčinjenih institucija ponovo krade, kao 1996. godine, i da je Vojislav Koštunica legitimni pobednik predsedničkih izbora. DOS je mogao da odredi dan D, odnosno da zakaže rušenje Miloševićeve vlasti. Za taj dan je određen 5. oktobar 2000. godine.Malo ko je očekivao da će Milošević da prizna poraz. Verovalo se da on i dalje

čvrsto drži osnovne poluge vlasti i da neće oklevati da ih upotrebi protiv sopstvenog naroda. Ko je demonstrirao svih tih godina protiv njegove diktature upoznao je njegovu policiju i specijalne batinaše, a protestanti 9. marta 1991. godine doživeli su tenkove na ulicama Beograda. Sasvim je bilo realno da on pokrene policijski i vojni aparat i u krvi uguši narodnu pobunu. Istina, ovoga puta je broj protestanata dostigao kritičnu masu od milion ljudi, pa bi intervencija sile bila neizvesna. Ali na jednoj strani su bili goloruki građani, sa dva buldožera (!), a na drugoj perfektno naoružane i obučene Miloševićeve jedinice za specijalnu namenu, koje su dotad uspešno razbijale sve građanske demonstracije. Strahovalo se od ,,rumunskog scenarija‘‘, od velikog sukoba naroda i vlasti.Međutim, na opšte iznenađenje, 5. oktobar se završio povoljno.Demonstranti su napali Saveznu skupštinu i Televiziju i zapalili ih; iz Skupštine je bačeno nekoliko šok bombi, koje su proizvele metež u narodu, ali težih posledica nije bilo. Miloševićeve specijalne jedinice ne samo da nisu intervenisale protiv naroda nego su se predale! Vojska se pokrenula, ali se odmah vratila u kasarne. Pritisnut sa svih strana (došao je i ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov), diktator se sutradan predao. Još jednom se ispostavilo da je Slobodan Milošević, kao svaki siledžija, u stvari kukavica. (Bivši guverner Narodne banke, Dragoslav Avramović, tačno je definisao ponašanje Miloševića: u početku se sili i kočoperi, a na kraju skida gaće!) Tako je prevrat 5. oktobra uspeo mimo svih očekivanja: Jugoslavija je dobila novog predsednika, ,,prvog nekomunistu‘‘ posle Drugog svetskog rata. Svi smo verovali da počinje nova era srpske istorije.Kako je u stvari došlo do prevrata? Kasnije je postalo jasno da se 5.oktobar desio znatno ranije. DOS je uspeo da osvoji dva glavna oslonca Miloševićeve vlasti, vojsku i policiju. Na koji način je to uradio, zasad je nejasno. Lider radikala, Vojislav Šešelj, u Skupštini je tvrdio da je opozicija ,,američkim parama‘‘ uspela da kupi vrhove, pre svega policije, ali iskustvo nas uči da ovom političaru ne treba verovati čak ni kad govori istinu. Bilo kako bilo, tek vojska je priznala Vojislava Koštunicu za svog novog vrhovnog komandanta, a policiju je preuzeo Zoran Đinđić. (Koštunicu su u Palatu federacije uvele specijalne jedinice, a na razgovor sa Miloševićem, posle kojeg je diktator priznao poraz, odveo ga je načelnik Generalštaba, general Nebojša Pavković, dotadašnja udarna pesnica starog predsednika.) Glavni organizator prevrata, arhitekta oktobarskih događ aja, bio je predsednik Demokratske stranke, Zoran Đinđić, ali su ovi događaji izbacili u prvi plan predsednika Demokratske stranke Srbije, Vojislava Koštunicu. Već 5. oktobra su stvorena dva centra moći, koji će se nužno kasnije sukobiti. Već u pobedi su se začele klice poraza.Verovatno opijeni brzom i lakom pobedom 5. oktobra, lideri DOSa su propustili da izvedu istinsku revoluciju i ostvare prave promene. Da ne bih direktno ukazivao na to šta je trebalo da se učini, pokazaću šta su uradili akteri najznačajnije svetske

građanske revolucije, Francuske revolucije iz 1789. godine: doneli su Deklaraciju o pravima čoveka i građanina, koja je označila raskid sa feudalnim sistemom. Lideri DOS-a nisu doneli Deklaraciju o raskidu sa komunizmom i vraćanju na građansko društveno uređenje. Rečju, DOS je bio nespreman za revoluciju, zadovoljio se pučem. To će nas skupo koštati! Pošto su propustili da izvrše revoluciju 5. okotbra i donesu deklaraciju o raskidanju sa komunizmom, lideri DOS-a su se zadovoljili osvajanjem vlasti, što je u stvari drugo ime za puč. Istina, sa stanovišta vlasti, DOS je pučem od 5. oktobra postigao pun pogodak. Novi predsednik Jugoslavije, pošto je preuzeo ulogu vrhovnog vojnog komandanta, uspeo je da izbegne kohabitaciju (podelu vlasti). Pobednička levica na saveznim izborima nije obrazovala vladu, pošto su crnogorski socijalisti promenili stranu! Tako je DOS preuzeo svu vlast u Jugoslaviji: dobio je predsednika, osvojio je parlament, formirao je vladu. Lider DOS-a, koji je zagospodario policijom, primorao je predsednika republičkog parlamenta da raspiše prevremene izbore, a predsednika republike da se isključi iz vlasti. Na republičkim i lokalnim izborima DOS je trijumfovao, osvojio je dvotrećinsku većinu, a njegov lider je sebe promovisao u republičkog premijera.Teškoće za oba lidera su nastale kad je trebalo da realizuju predizborna obećanja: ispostavilo se da predsednik Vojislav Koštunica ne može da uspostavi jedinstvenu Jugoslaviju, a premijer Zoran Đinđić ne može da izvrši društvene reforme. Zašto? Zato što 5.oktobra nije izvršena revolucija, nego je došlo do puča sa nizom nagodbi, koje im danas vise o vratu.Samo na spoljnjem planu lideri DOS-a su postigli odgovarajuće uspehe. Koštunica je vratio Jugoslaviju u međunarodnu organizaciju, iz koje je Milošević bio isteran; uspostavio je diplomatske odnose sa Zapadom, koje je Milošević prekinuo. Đinđić je dobio velike donacije, bez kojih bi život u Srbiji jednostavno stao. Ali to se desilo zato što je međunarodna zajednica to htela, a ne što su oni bili izuzetno umešni (mada im veština ne nedostaje).

Na unutrašnjem planu Koštunica i Đinđić se nalaze otprilike onde gde je stao Milošević: Koštunica nema državu (izgubio ju je Milošević), a Đinđić ne može da ostvari reforme (upropastio ih je Milošević). Obojica su zatočenici Miloševićevog nasleđa, a nemaju petlju da radikalno raskrste sa njim. Umesto da pregovara sa Đukanovićem, predsednikom Crne Gore, Koštunica se drži manjinske političke grupacije te republike. U Jugoslaviji još uvek važi ustav koji je doneo Milošević. Koštunica bi hteo saradnju sa Zapadom, ali odbija punu saradnju sa Haškim tribunalom.Sebe proglašava legalistom, poštovaocem zakona i procedure, a oslanja se na Miloševićeve nelegitimne zakone. Promene koje on inicira idu sporo i usporavaju proces reforme. Pošto ne sedi čvrsto na saveznoj stolici, sve više se okreće Srbiji, u

kojoj njegova Demokratska stranka Srbije postaje najjača stranka. Iako možda to ne želi, objektivno štiti Miloševićevo nasleđe. Đinđić gospodari Srbijom, ali nije u stanju da je istinski promeni.Nameće se kao reformator, ali reformu sprovodi odozgo. Pri tom se vezuje za sumnjive krugove novih kapitalista, koji su se digli pod Miloševićem. Vlada po Miloševićevim pravilima, na sva važnija mesta, pogotovo ona gde se vrti kapital, dovodi svoje ljude. Vlast mu je važnija od principa. Iako ima apsolutnu većinu u parlamentu, sistemske zakone donosi sporo ili ih uopšte ne donosi. Njegovo ime se sve češće pominje uz mafiju i uz krimogene grupe. Istina, Đinđić je (uz pomoć ministra policije Dušana Mihajlovića) povukao dva revolucionarna poteza: uhapsio je i izručio Miloševića Hagu i započeo je iskopavanje masovnih grobnica.Ali to je više potez za međunarodnu zajednicu nego za domaće prilike.Pošto su glavni akteri puča od 5. oktobra izneverili narodna očekivanja, nemoćni da iniciraju istinske promene, ušli su u međusobni rat.Očito je da puč nije dovršen i da bitka za Srbiju tek počinje. Još jednom se potvrdilo da ne može biti jedna zemlja a dva gospodara. Iako se rat zasad odvija u rukavicama, on je prljav kao i svaki veliki sukob. Pri tom rivali ne biraju sredstva: međusobno se optužuju i blate, okružuju se profesionalnim difamatorima, uzimaju za saveznike i one koje su do juče proglašavali svojim protivnicima, uključuju u rat stranačke strukture.Uvode nas u nove podele.

3. Kako sam ja doživeo istorijski 5. oktobar? Odmah da kažem da sam bio za revoluciju! Ali oni koji su priželjkivali srpsku revoluciju bili su jednostavno prevareni. Revolucija podrazumeva korenite promene u svim segmentima društva, veliki zaokret, odbacivanje starog i uvođenje novog javnog života. Ona otvara nove stranice istorije i podrazumeva detaljno preispitivanje nasleđene prakse. (Pogrešno je ukorenjeno shvatanje da je svaka revolucija oružana i krvava. Već je engleska buržoaska revolucija bila mirna. U Skandinaviji su promene izvršene na regularan način. Svedoci smo mirnih revolucija u gotovo svim istočnoevropskim državama, koje su odbacile istočni komunistički model i prihvatile zapadni građanski modus društvenog uređenja.) Imam utisak da je većina građana priželjkivala revoluciju, ili bar istinske promene. Građani su samoinicijativno obrazovali nekakve krizne štabove i krenuli u osvajanje institucija. Negde su ti potezi bili produktivni, kao u Narodnom pozorištu (Ljubivoje Tadić) ili na Beograskom univerzitetu (Marija Bogdanović).Ali većinom su bili destruktivni, kao u Studiju B (kapetan Dragan) ili u Upravi savezne carine (ne sećam se imena pučiste, ali nije se razlikovao mnogo od Kertesa.) Problem je bio u tome što je DOS bio nespreman za preuzimanje vlasti.

Umesto da Demokratska opozicija formira krizne štabove, sa demokratski orijentisanim ljudima i ekspertima na čelu, prazan prostor su preuzimale krimogene grupe. Pretila je anarhija, moguć je bio građanski rat. U tim okolnostima je između stare i nove vlasti došlo do nagodbe o tripartitnoj vlasti do republičkih izbora za tri meseca.Sa teškim, gotovo katastrofalnim posledicama.Ja sam taj istorijski dan dočekao kao član Demokratske stranke. U stranku sam se upisao prilikom njenog osnivanja, kad je Vojislav Koštunica bio njen potpredsednik a Zoran Đinđić predsednik Izvršnog odbora.Već na osnivačkom kongresu stranke došlo je do njenog prvog raskola; grupa intelektualaca, koja je kandidovala za predsednika Kostu Čavoškog, pošto njen kandidat nije prošao, napustila je stranku. Spor je bio oko nacionalnog pitanja: ta grupa je nacionalno stavljala ispred građanskog.Kasnije je to isto uradio Vojislav Koštunica, kome je pošlo za rukom da stranku ozbiljno pocepa. Njegova Demokratska stranka Srbije profilisala se kao nacionalna stranka, pa mi nije jasno zašto se nije fuzionisala sa Srpskim pokretom obnove ili čak sa Srpskom radikalnom strankom. U Demokratskoj stranci, glavnini koja je ostala sa predsednikom Dragoljubom Mićunovićem, došlo je do puča: Zoran Đinđić je u boljševičkom maniru smenio svog ,,političkog oca‘‘ Mićunovića, otprilike isto onako kako je Milošević postupio sa Ivanom Stambolićem, uz pomoć intrige, kortešenja, kupovine glasova provincijalaca. Svi ovi događaji su učinili da u stranci budem pasivan i da učestvujem samo u onim manifestacijama na koje sam pozivan (govori na demonstracijama u Beogradu, Nišu, Prokuplju…). Izbliza sam mogao da vidim da Zoran Đinđić birokratizuje stranku, da skuplja oko sebe poslušnike a proteruje kritički nastrojene intelektualce. Tako je on od Demokratske stranke napravio sopstveno preduzeće, čiju je blagajnu strogo kontrolisao. Iako mi se takav opozicioni život smučio, ipak nisam istupio iz stranke. (Istina, jedno kratko vreme sam pokušavao kao predsednik Saveta za kulturu pri Gradskom odboru da nešto učinim na demokratizaciji tog foruma, ali ta inicijativa nije imala uspeha u sudaru sa birokratskim aparatom stranke, pa sam podneo ostavku.) Zašto sam ostao u stranci? Zato što je Demokratska stranka i pored svega bila opoziciona, suprotstavljala se autokratskom režimu Slobodana Miloševića i Mire Marković. Držao sam da ne bi bilo moralno da napustim stranku koju vlast toliko proganja. Ali 5. oktobra, kad je ta stranka došla na vlast, odlučio sam da iz nje istupim.. Držim da pisac i uopšte kritički nastrojen intelektualac treba da bude što dalje od vlasti, kako bi mogao da je kritikuje. Kritička pozicija pisca mi pruža mogućnost da otvoreno kažem da mi se Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić -podjednako kao političari ne sviđaju. Strana mi je njihova politička filozofija.

4. Šta sam rekao o liderima nove vlasti 2001. godine? Vojislav Koštunica je u potpunosti proizišao iz Ćosićevog šinjela i njegov ideal je nacionalna država uređena na demokratski način. Držim da je to nemoguće, jer nacionalizam i demokratija se isključuju, isto onako kao što su komunizam i demokratija antipodi. I nacija i klasa su uređene hijerarhijski i piramidalno, vođa o svemu odlučuje, a članstvo potvrđuje i overava. Komunisti su to nazivali demokratskim centralizmom.Demokratija je moguća samo u uslovima građanskog društva. A kako je, hteli to ili ne hteli nacionalisti, svet sve više ,,globalno selo‘‘, demokratija se javlja kao međunarodna civilizacijska vrednost. Istina, Ćosić i Koštunica se u jednoj bitnoj stvari razlikuju: Ćosić ostaje komunista i prema četništvu ima izrazito negativan stav; Koštunica pokazuje odbojnost prema komunizmu. Ipak, u jednom su na istom: obojica su verujući ljudi, s tim što je prvom vera komunizam, a drugom pravoslavlje.Što se mene tiče, te ideologije su retrogradne i pripadaju prošlim vremenima.Razume se da nemam ništa protiv Koštuničinog tradicionalizma, ali samo u njegovom kritičkom preispitivanju. Ne prihvatam ni komunistič ku, ni pravoslavnu dogmatiku. Bojim se da ta filozofija vodi u novo zatvaranje, samoizolaciju, provincijalizam.Zoran Đinđić u stvari nema ideologiju. Imam utisak da je najbliži postmodernizmu: od svega pomalo, bez čvrstog ubeđenja, utilitarizam na prvom mestu. Od Makijavelija je pozajmio devizu da cilj opravdava sredstva, pa se stoga služi nelegalnim potezima. Nikako da se opredeli između levice i desnice, uzima sa obe strane. Nije nacionalista, a nema hrabrosti da se približi socijaldemokratiji, jer bi tako došao u sukob sa nacionalizmom; nije levičar, a oslanja se na komuniste Stambolićevog perioda. Politički je vešt igrač, ali zar Milošević to nije bio, pa ipak je jadno završio. Sa Miloševićevim nasleđem bi politički da raskine, ali da prihvati njegove novokomponovane bogataše. Stoga je teško dokučiti šta je njegov cilj: da li da Srbiju uvede u moderni svet ili da ostvari svoju apsolutnu vlast? Mislim da će se takva njegova filozofija koja ide od slučaja do slučaja brzo potrošiti i da će on kao političar da izgubi poverenje kako građana Srbije tako i međunarodne zajednice. Ne može se sedeti na dve stolice istovremeno. Može se varati sopstvena država, ali ne može svet.Oba lidera bi morali da shvate da su od naroda dobili mandat da izvrše korenite promene u društvu i da od tog rezultata zavisi njihov politički rejting. Njihova borba za vlast je apsolutno kontraproduktivna i zaustavlja razvoj države. Što je najgore, oni uvlače u sukob svoje političke stranke, a samim tim i čitav narod. Teško je sagledati posledice tog sukoba, u svakom slučaju ne miriše na dobro. Da li se to istorija ponavlja, od Karađorđa i Miloša … preko Miloševića i Stambolića… do Koštunice i Đinđića? Meni ova dva političara liče na jarce na

brvnu: obojica će da padnu u reku. Da li će to biti sunovrat nove Srbije ili otvaranje mogućnosti za neki drugi put? Koji? Onaj koji su ultimativno tražili građani na demonstracijama, a koji najbolje simboliše Narodni pokret Otpor, koji je takođe izigran 5. oktobra.Ne mogu da kažem da sam razočaran, jer ništa naročito nisam ni očekivao. Sve velike svetske revolucije su se završavale svojom suprotnošć u, najčešće diktaturom. Čak i ona koju sam pomenuo i za koju držim da je najznačajnija, Francuska revolucija, završila se terorom i Napoleonovim samovlašćem. Toliko sam naučio od istorije i literature. Ali valjda je u prirodi čoveka da se nada. I ja sam se potajno nadao da će se ipak nešto značajno promeniti. Mada sam racionalno znao da neće biti ništa od toga. Na žalost, u Srbiji je lako biti dobar prognozer: uvek treba tipovati na najgoru varijantu. Jednostavno sam izgubio deset godina života.Ipak, treba da budem zadovoljan. Ponovo sam tamo gde sam nekad bio, u ličnoj opoziciji. To znači da sam disident. Dakle: bio sam disident u Titovom režimu; ostao sam disident u Miloševićevom režimu; ne vidim šta bih mogao da budem drugo u ovom režimu izgubljene nade i propale iluzije. Uteha je da sam na taj način ponovo doživeo sebe kao pisca.

5. Šta je o Koštunici i Đinđiću napisao advokat Dragoljub Todorović početkom 2003. godine? Advokat piše tekst u vreme Koštuničinog političkog pada. Koštunica je čak triput ubedljivo pobedio na izborima za predsednika Srbije, a nije izabran. Bilo je očito da je Đinđić jači igrač od njega i činilo se da Koštunica nema neku političku budućnost. Da li je ta činjenica uticala na advokatov stav i procenu političkog trenutka, tek on se u stilu javnog tužioca svom silinom oborio na Koštunicu i optužio ga da koči Đinđićeve reforme. Na taj način se advokat i nehotice svrstao uz levičare iz nevladinih organizacija i stao na stanovište da je za sve što nam se događa odgovorna nacionalna desnica. (Važno je da napomenem da sam ovaj svoj komentar sročio neposredno posle dobijanja teksta na repliku.) No da saslušamo Todorovićevu javnu tužbu. Za šta sve advokat optužuje predsednika SR Jugoslavije? Pošto je u uvodu konstatovao da su 5. oktobra 2000. godine na vlast došli novi ljudi, dakle oni koji nisu pripadali Komunističkoj partiji i njenoj naslednici Socijalističkoj partiji, advokat se čudi kako među njima ima visokih funkcionera bivšeg režima i bivše JNA, zatim više profesora Univerziteta u Beogradu koji su pravili univerzitetsku karijeru i nisu imali ni najmanju opozicionu aktivnost u komunističkom režimu. On pritom previđa da je Predsedništvo (Prezidijum) DOS-a, novog Politbiroa, sastavljeno od 18 partijskih lidera, od kojih su čak 15 bivši članovi Saveza komunista. (Valjda komunisti nisu bili samo trojica: Koštunica, Đinđić i Vladan Batić?) Šta se od njih drugo moglo očekivati do

permutovanog komunizma? Ko je za to odgovoran? Neverovatno, ali advokat optužuje onog koji nikada nije bio komunista, dakle Vojislava Koštunicu! Koštuničinu krivicu advokat vidi u činjenici da je on pobedio Miloševića na izborima i tako preuzeo njegovu harizmu, a da nije ništa značajno učinio da sruši stari sistem. Zašto Koštunica nije iskoristio svoju popularnost i promenio sistem? — gotovo da se pita advokat. Odgovor je u njegovom konzervativizmu i inertnosti. Stoga se advokat obračunava sa Koštuničinom političkom filozofijom, koja je proistekla iz njegovog nerazumevanja političkih promena 5. oktobra. ,,Koštunica odmah po preuzimanju dužnosti predsednika SRJ pokazuje, plasira i širi svoja uverenja, zalaganja i akcije iz perioda delovanja u nacionalističkoj opoziciji titovskog i posttitovskog perioda.‘‘ (Pretpostavljam da se svaki čovek zalaže za svoja uverenja.) Todorović posebno ističe Koštuničinu odbojnost prema Haškom tribunalu. Tako je Koštunica već u svojoj inaugurativnoj besedi istakao da će za njega saradnja sa Haškim tribunalom biti ,,deveta rupa na svirali‘‘, što znači da je neće biti. Kasnije je izjavio da mu se ,,prevrće u stomaku‘‘ kad pomisli na taj sud. Najpre odbija da primi tužioca Tribunala, Karlu del Ponte, a kad je primi drži joj ,,nesuvislo politikantsko predavanje o nelegitimnosti i nelegalnosti tog suda‘‘. Advokat u ulozi tužioca ističe da je Koštunica bio protiv izručenja Miloševića Tribunalu i da se zalagao za donošenje zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, ,,iako je jasno da se pravila Tribunala direktno primenjuju‘‘.A kad je Zakon već donet, u njega je uneta apsurdna odredba da se po naknadnim optužnicama neće postupati. Sve u svemu, Koštunica je odgovoran što je o Haškom tribunalu imao negativan stav. Advokat nije naveo da je Koštunica u više navrata izjavljivao da je saradnja sa Hagom nužna i da je međunarodna obaveza države na čijem je čelu, bez obzira na njegovo subjektivno mišljenje o sudu. Advokat isto tako nije naveo da je Koštunica prihvatio izručenje Miloševića Hagu, jer nijedan pojedinac ne može da se stavi iznad državnog interesa. Problem je u tome što je Koštunica javno govorio šta misli, što je poželjno za intelektualca ali nepoželjno za državnika.Advokat dalje optužuje Koštunicu da je zaustavio proces političkih promena posle 5. oktobra. ,,Vojislav Koštunica je, iz samo njemu znanih razloga, zadržavao na funkciji puna četiri meseca šefa Miloševićeve tajne policije Radomira Markovića, koji je bio upleten u mnoge akte državnog terorizma, eliminisanja političkih protivnika, nepodobnih novinara, neprijateljskih naroda i svih koji nisu bili po volji diktatorskom bračnom paru.‘‘ Advokat ne kaže da predsednik Jugoslavije nema kompetencije da smenjuje republičke funkcionere. To može da učini predsednik Srbije, odnosno Vlada Srbije. Ali predsednik Srbije je socijalista Milan Milutinović, a Vlada je prelazna i u njoj još uvek dominiraju socijalisti i JUL.Osim toga, nad Srbijom lebdi duh Slobodana Miloševića, kao duh Hamletovog oca. DOS nema nikakvu vlast, najviše što je mogao da učini to je da natera

Miloševićevu vlast da pristane na prevremene izbore. Držim da je u takvoj situaciji bilo svrsishodnije da se sačekaju republički izbori, a ne da se uđe u konfrontaciju sa neizvesnim posledicama. Umesto da uzme u obzir realne okolnosti, advokat u ulozi tužioca okrivljuje Koštunicu zbog njegove ,,besmislene principijelnosti i doslednosti po svaku cenu i bez ikakvih argumenata‘‘. Advokat ide dalje pa tvrdi da te osobine ne treba da budu svojstvo političara, diplomata i državnika! Drugim rečima, političari treba da lažu, diplomate da varaju, a političari da intrigiraju. Neću da se sporim sa advokatom oko ove tvrdnje, ali ću da mu predočim primer jednog od najvećih političara dvadesetog veka, generala Šarla de Gola. Ovaj vojnik antifašista, vođa francuskog Pokreta otpora, upravo se odlikovao osobinama koje advokat zamera Koštunici: bio je dosledan, principijelan, nacionalist. Možemo slobodno da kažemo da je De Gol bukvalno spasio francusku republiku, izveo je iz strašne krize u koju su je doveli levičari, obnovio tradicionalne francuske vrednosti; on je smogao snage da dekolonizuje Alžir, koji je Francuskoj bukvalno visio o vratu, zbog čega je na njega vršeno čak sedam pokušaja atentata (film ,,Šakal‘‘); suprotstavio se američkoj dominaciji u Evropi i odbio da Francusku potčini Atlantskom paktu. Kad je prvi put, 1968.godine, u vreme studentskih nemira, dobio negativan odgovor na referendumu, mirno se povukao s vlasti, ostavljajući svojim naslednicima konsolidovanu republiku. Advokatu još da kažem da je De Gol bio jedini političar Zapada koji nije prihvatio Titovu brutalnu osvetu nad generalom Dražom Mihailovićem.Posebno teška optužba advokata Todorovića odnosi se na Koštunič in stav prema crkvi. ,,Predsednik Koštunica za vreme svog mandata trudio se svim silama, svom svojom patološkom upornošću da ustoliči pravoslavnu crkvu kao politički faktor, iako je Jugoslavija multietnička, multikonfesionalna i multikulturna država. Odmah posle preuzimanja dužnosti Koštunica je učestvovao u nehrišćanskoj i necivilizacijskoj, vampirskoj procesiji nošenja posmrtnih ostataka pesnika Jovana Dučića avionima, putevima, ulicama, trgovima i drugim javnim mestima. Odmah nakon nekrofilske zloupotrebe mrtvog pesnika, Koštunica učestvuje u dvanaestočasovnom bdeniju u manastiru Hilandaru. Zatim, Koštunica bez ikakvog kriterijuma, van protokola jednog predsednika Republike, učestvuje na osveštavanju reprint izdanja Miroslavljevog jevanđelja, crkve zadužbine pesnika Miće Danojlića u selu Ivanovcima, osveštenju zvona na hramu Svetog Save na Vračaru i sličnim političko-crkvenim manifestacijama.‘‘ (Advokat nije naveo da je Koštunica prisustvovao i književnoj večeri Matije Bećkovića!) Ovde ne bih imao neki komentar. U potpunosti se slažem sa advokatom kad kaže da je ,,jedna od tekovina modernog doba odvajanje crkve od države‘‘. Ja bih to proširio, pa rekao da je moderna tekovina da se crkva i država ne mešaju u umetnost. U srednjem veku crkva je određivala duhovne vrednosti, iz pobune protiv njenog dogmatizma nastao je renesans. U 20. veku komunistička država je nametala vrednosni sistem,

iz pobune protiv njene diktature nastao je disidentski pokret.Međutim, ovde se postavlja pitanje da li je Vojislav Koštunica prisustvovao pomenutim manifestacijama kao predstavnik države ili kao privatno lice? Biće da je u pitanju ovo drugo. Stoga moram da kažem Dragoljubu Todoroviću da on kao osvedočeni borac za ljudska prava mora da prizna pravo Koštunici da bude nacionalista i teista, sve dotle dok ne ugrožava time prava drugih. Učestvujući u religioznim manifestacijama Vojislav Koštunica nije povredio prava drugih. Nijednom prilikom se on nije obrušio na ateizam, zašto onda ateistima smeta njegov teizam? Zar nije francuski predsednik Žak Širak izrazito religiozan čovek? Ja bih, naravno, mogao demokratskim predsednicima (Dragoljubu Mićunoviću, Vojislavu Koštunici, Zoranu Đinđiću… ) da postavim drugo pitanje: zašto se nisu zainteresovali za sudbinu disidenata, zašto nisu pomogli da se skine komunistička anatema sa ljudi koji su im pomogli da se popnu na vlast? Ne mogu a da ne kažem da sam na putu njihovog uspona do vrha države i sâm argatovao! Ali to je moralno, a ne državno pitanje.U satanizaciji Koštunice kao srpskog nacionaliste advokat ide do apsurda. Tako Koštuničino zalaganje za vladavinu prava (što se od jednog pravnika moralo očekivati), naziva kvazi legalizmom, njegovu principijelnost definiše kao larpurlartizam (principijelnost radi principijelnosti).Ne znam gde je advokat kod Koštunice našao ksenofobiju (on čak kaže da mu je urođena!), odnosno mržnju prema strancima? Još manje mržnju prema Zapadu! (sic!) Pošto je ovako etiketirao optuženog, advokat mu je izrekao adekvatnu kaznu. ,,Koštunica je prvo u koaliciji DOS, zatim u Skupštini Srbije blokirao sve inicijative za uključivanje zemlje u svet nakon ratova, sankcija, izolacija.‘‘ Da li je to u advokatu proradio fiškal kad do te mere falsifikuje stvarnost? Pa upravo je predsednik Jugoslavije, već i po svojoj funkciji, najviše radio da se zemlja vrati u međunarodni sistem. (Zaboga, Todoroviću, pa Koštunica nije Milošević, a još manje Lukašenko!) Još teža optužba Koštunice je da je on ,,blokirao sve inicijative za uključivanje zemlje u svet nakon ratova, sankcija, izolacija‘‘, pa su poslanici Demokratske stranke Srbije ,,glasali u Skupštini protiv svih reformskih zakona‘‘. Rečju, reforme u Srbiji bi uspele da na čelu Jugoslavije nije bio Vojislav Koštunica! On je bio taj koji je zakočio razvoj Srbije! (Interesantno, ali nije zaustavio reforme u drugoj članici federacije, Crnoj Gori!) Zašto je to Koštunica uradio? Advokat-tužilac ima spreman odgovor: zato što mu je ,,struktura ličnosti namćorska‘‘, što je ,,nacionalista‘‘ i ,,antizapadnjak‘‘, pa iz tog njegovog negativnog karaktera proističe njegova politička filozofija. A suština te filozofije je ,,konstrukcija nekog apstraktnog i neprimenjivog legalizma‘‘ i ,,apsolutna nesposobnost za dijaloški diskurs‘‘. Priznajem da ovaj deo optužnice nisam razumeo. Ne znam ništa o karakteru Vojislava Koštunice jer čoveka nisam upoznao, pa ne znam da li je sposoban za dijaloški diskurs. Ali znam da onaj koji

se zalaže za vladavinu prava, za pravnu državu, za stabilne institucije, jednostavno ne može biti protiv dijaloga. Ne postoji apstraktni legalizam! Ne vidim zašto bi u Jugoslaviji/Srbiji legalizam bio neprimenjiv? Problem advokata kao tužioca je kad u njemu progovori samo tužilac. Verovatno je Todorović shvatio da globalna osuda ne može da prođe na pravnom sudu (može samo na političkom), jer za isti su potrebni činjenični dokazi. Stoga on u završnoj reči osude poslednjeg jugoslovenskog predsednika navodi neke njegove poteze koji se ne mogu braniti, ali koji nisu dovoljni za generalnu kaznu. Takvi potezi su: formiranje Komisije za istinu i pomirenje, u koju su ušli ćosićevci, koji su svađu i napravili; krajnje nespretno poređenje lekara i policajaca kad su Crvene beretke pod ratnom opremom došle u Beograd; neprimereno hapšenje američkog diplomate koji od potpredsednika srpske Vlade prima poverljiva dokumenta; oslanjanje na KOS u vojsci na čelu sa generalom Aleksandrom Tomićem; formiranje nekakvog fantomskog Kabineta koji vodi kontroverzna Ljiljana Nedeljković sa savetnicima zaglibljenim u bivšem režimu; konačno, posve nediplomatska izjava u Zvornika da je ,,Republika Srpska samo privremeno izvan Srbije‘‘.Advokat u advokatu bi morao da navede i neke argumente u korist optuženog. Da mu pomognem. 1. Vojislav Koštunica je dosledni antikomunista, 2. kao predsednik Jugoslavije Koštunica se sistematično bori za njeno očuvanje bez primene sile, 3. on se više nego ijedan drugi srpski političar zalaže za pravnu državu, i 4. njegov nacionalizam nije agresivan i ukorenjen je u srpskom narodu.

6. Kako je kod Dragoljuba Todorovića prošao Zoran Đinđić? Za razliku od Koštunice, koji je tvrdoglav, namćorast, nefleksibilan… Zoran Đinđić je ,,poznat kao obrazovan, inteligentan i vrlo fleksibilan‘‘ političar.(Valjda je obrazovan i Koštunica?) Problem je u tome što je Đinđić ,,političar leve provenijencije‘‘, ali mu advokat to prašta jer on ,,poseduje politički pragmatizam‘‘. Advokat smatra da je upravo pragmatizam ,,najpoželjnija osobina‘‘ koju jedan moderni političar treba da ima. On se Đinđiću u tom smislu divi nazivajući ga ,,nesumnjivim velemajstorom pragmatizma‘‘. Problem nastaje kad Đinđić u pragmatizmu pretera! Zašto to čini? Zato što je predsednik vlade jednog rđavog naroda! ,,Budući svestan da živi u zemlji i da je premijer u zemlji koja je duboko zaglibljena u nacionalizam, netoleranciju i primitivizam, u kojoj je Miloš ević bio nesumnjivo i bez ikakve dileme legitiman vladar čitavu deceniju i da bi to još bio da Zapad nije upotrebio sva sredstva, od dolara do bombi, da ga ukloni, Đinđić shvata da on i njegova partija ne uživaju poverenje Srba.‘‘ Advokat zamera premijeru što se udvara tom narodu i vuče poteze koje se od jednog političara ,,njegovog usmerenja‘‘ ne bi očekivali. Koji su to potezi? Uvođenje (dekretom) veronauke u škole, organizovanje donatorske konferencije za dovršenje hrama Svetog Save na Vračaru. (Moram da kažem da mu za ovaj drugi potez

odajem puno priznanje!) Advokat posebno zamera premijeru što na sastanak sa nevladinim organizacijama nije pozvao dve najuticajnije nevladine organizacije, Fond za humanitarno pravo i Helsinški odbor za ljudska prava. On kaže da su ove organizacije ,,satanizovane u srpskoj populaciji zbog insistiranja na utvrđivanju srpskih zločina u bezuslovnoj saradnji sa Haškim tribunalom‘‘. Stvar je u tome što ove organizacije vode dve žene (Nataša Kandić i Sonja Biserko) izrazito levičarske orijentacije, koje za sve nevolje njihove komunističke Jugoslavije okrivljuju isključivo srpsku stranu. A paradoks je što je morao da ih se odrekne čak i jedan levičar, kakav je besumnje bio mladi Đinđić dok nije otkrio novu filozofiju političkog pragmatizma. A da je pragmatizam problematična filozofija advokat otkriva u premijerovom zahtevu da se srpska vojska i policija vrate na Kosovo u broju koji predviđa Rezolucija Saveta bezbednosti OUN. On je u pravu kad kaže da je ovaj zahtev nerealan i da bi mogao da dovede do destabilizacije regiona većih razmera, a srpski premijer ga je postavio iz markentiških razloga da bi poboljšao svoj rejting kod srpskog biračkog tela. (Kad Koštunica kaže da je Republika Srpska samo privremeno odvojena od matice Srbije, onda je to najcrnji nacionalizam.Ali kad Đinđić zahteva povratak Srbije na Kosovo i Metohiju, onda je to politički pragmatizam.) No bez obzira na ove kritike izrečene srpskom premijeru, za advokata Todorovića Zoran Đinđić je najveći srpski reformista koji se zalaže za uvođenje zemlje u evropske integracione procese, za modernizaciju, za angažovanje mladih i stručnih ljudi. (Što u tome nema uspeha kriv je Vojislav Koštunica!) Međutim, advokat ima ponovo logički problem: reformista nije reformisao pravosuđe i nije ,,uspostavio profesionalno, stručno i efikasno sudstvo i tužilaštvo‘‘, što je advokat s pravom očekivao. (Ja bih dodao da srpska Vlada ne samo da nije reformisala pravosuđe, nego je otpustila sudije koji su se najviše za to zalagali!) Slična je stvar i sa policijom. U službama bezbednosti glavnu reč i dalje vode Miloševićevi kadrovi od kojih su ,,neki ozbiljno umešani u državni terorizam i svakovrsni kriminal‘‘. (Ovde bih upitao advokata ko je premijeru Đinđiću i njegovom resornom ministru Dušanu Mihajloviću smetao da reformišu službe bezbednosti? Koštunica? Za to su imali pune dve godine kad je Koštuničin uticaj u toj oblasti bio neznatan.) Ipak, advokat prihvata da Đinđićeva reforma nije dala prave rezultate, jer još uvek nema reformskih zakona, kao što su zakon o denacionalizaciji, o rehabilitaciji, o lustraciji… Nema ni radikalnih mera u privatizaciji. Iako nije Đinđićev tužilac, Dragoljub Todorović je dao pravu ocenu spore liberalizacije Srbije. To je zbog Đinđićevog levog resantimana.Da završim ovo poglavlje. U sporu Koštunica — Đinđić advokat zastupa drugog. Za njega je Koštunica tradicionalista, a Đinđić modernista.Pošto se ja s ovim neću u potpunosti složiti, poslednje poglavlje moje priče činiće kontraargumenti njegovoj optužnici. Pri tom ću se uglavnom držati svog teksta iz

2002. godine u Kikindskim dijalozima, sa malim korekcijama koje je donelo vreme. Dotle, da Čitaocu predočim političke biografije dvojice aktera koje je ispisao Dragoljub Todorović u svom tekstu. Te biografije su najveća vrednost njegovog teksta.

Koštunica i Đinđić kao antipodi - II deo

Autor: Ivan Ivanović

6. Kao biograf advokat je neutralan. Tu dolazi do izražaja njegova pronicljivost i analitičnost. Jasno je da su život i ideje povezani i međusobno se prožimaju. Kad se neko popne na vrh vlasti, to mu se dogodi zato što zastupa ideje koje su kod naroda prohodne. Nevolja je što takav akter i sâm postaje njihov zatočenik. Sa vrha bi mogao da utiče na svoje pristalice i unekoliko im izmeni svest. Ali onda mu preti opasnost da ih zbog toga izgubi. Stoga političari najčešće postaju zarobljenici onih koji su ih uzdigli na taj položaj. Advokat je to tačno uočio.Todorović najpre kaže da ,,dvojica najznačajnijih političara u postpetooktobarskoj Srbiji, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, za razliku od svih ostalih, imaju dugogodišnji, više od 30 godina dug opozicioni staž‘‘. Obojica su proizišli iz 1968. godine, kad je Zoran Đinđić još bio gimnazijalac (rođen 1952. godine), a Vojislav Koštunica asistent na Pravnom fakultetu (rođen 1944. godine). Obojica su se uključili u beogradski opozicioni krug i u njemu delovali sve do 1991. godine, kad su postali zvanični opozicionari, pošto su promene u Istočnoj Evropi uslovile demokratizaciju u Jugoslaviji. Advokat daje skicu delovanja tog kruga.Preneću taj opis.,,Beogradski disidentski krug posle 1968. godine karakteriše delovanje dveju suprotnih struja: jedna je bila ekstremno levičarska, koja je tražila od režima više komunizma, više egalitarizma, uravnilovku, plan, punu zaposlenost i slično; druga je bila nacionalistička i insistirala je na potpunom i konačnom rešavanju srpskog nacionalnog pitanja, što se, s obzirom na činjenicu da su Srbi živeli u pet od tadašnjih šest republika, u praksi pokazalo kao zalaganje za Veliku Srbiju, sa zapadnim granicama na liniji Karlobag — Ogulin — Virovitica. Ta struja je bila za srpsku svetosavsku crkvu, monarhiju, kosovski mit, himnu Bože pravde, đenerala Mihailovića, srpski zlatni period u srednjem veku i drugo.‘‘ Ne treba nagađati da je Zoran Đinđić pripadao prvoj a Vojislav Koštunica drugoj struji. Između njih je stajala režimska opozicija, čiji je predvodnik bio pisac Dobrica Ćosić. (Ovu grupu

advokat naziva siminovcima, po Siminoj ulici, u kojoj je formirana. Nju su sačinjavali bivši skojevci nacionalnog opredeljenja, kojima je ideal bio svrgnuti šef političke policije Aleksandar Ranković. Vođa ove grupe bio je Dobrica Ćosić.) Advokat kaže da je Dobrica Ćosić uspešno objedinjavao i koordinirao rad obe grupe, u svrhu stvaranja političkog centra paralelnog titoističkom režimu.Inače, advokat u svom tekstu daje političke portrete oba svoja junaka. Ovi portreti su veoma važni za razumevanje njihove političke filozofije. Predočiću ih čitaocu, uz napomenu da nisu potpuni.,,Zoran Đinđić je diplomirao 1974. godine na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu u malom nemačkom gradu Konstancu 1979. godine. Na tom Univerzitetu predavao je čuveni predstavnik tzv. Frankfurtske škole, marksista i levičar Jirgen Habermas, stalni saradnik časopisa Praksis i učesnik Korčulanske filozofske škole, koji su bili uporište jugoslovenskih filozofa leve provenijencije koji preferiraju mladog Marksa, kao što su Gajo Petrović, Milan Kangrga i drugi iz Zagreba, zatim osam profesora beogradskog Filozofskog fakulteta, Mihailo Marković, Ljuba Tadić, Dragoljub Mićunović, Sveta Stojanović, Zaga Pešić Golubović, Miladin Životić, Nebojša Popov i Trivo Inđić. Kada novinari objavljuju Đinđićevu biografiju, navode da je Đinđić doktotirao kod Habermasa. Međutim, to se navodi samo u neobaveznim i usputnim novinskim tekstovima, a u zvaničnoj biografiji Habermas se ne pominje ni kao mentor, niti kao član komisije za odbranu Đinđićeve doktorske disertacije. Đinđić je doktorsku disertaciju Problemi utemeljenja kritičke teorije društva odbranio 1979. godine. Kao student bio je u vezi sa ultralevičarima i anarhistima koji su tada bili u modi u Evropi.Zbog širenja anarhističkih ideja bio je u istražnom zatvoru u Mariboru, ali je prošao sa uslovnom osudom. Pre nego što je počeo aktivno i profesionalno da se bavi politikom, bio je viši naučni saradnik u Institutu društvenih nauka — Centar za filozofiju i društvenu teoriju — u Beogradu.Jedno vreme je bio glavni i odgovorni urednik časopisa Filozofskog društva Srbije Teorija.Đinđić je preveo dve knjige poznatog ruskog revolucionara i komunističkog anarhiste Petra A. Kropotkina: Moral i anarhija i Sećanja jednog revolucionara, kao i knjigu Ignacija Lojole Načela jezuitizma. U Književnim novinama, 1983. godine, vodio je polemiku sa profesorom Nikolom Miloševićem o Mihailu Bakunjinu, revolucionaru, socijalisti i osnivaču anarhizma, kao i o Sergeju Nječajevu i njegovom delu Katihizis revolucionara. Đinđić je zastupao tezu da je Bakunjin predstavnik liberterskog socijalizma. U novembru 1980. godine ušao je u redakciju opozicionog časposa Javnost, čiju je platformu napisao Dobrica Ćosić.Glavni urednik je trebalo da bude profesor Ljubomir Tadić, odgovorni urednik Dobrica Ćosić, a u redakciju su ušli Sveta Stojanović, Zoran Gavrilović, Lazar

Trifunović, Zoran Đinđić, Nebojša Popov, Dušan Bošković i Voja Stojanović. Kao što se iz sastava redakcije vidi, reč je o kombinaciji levičarske i nacionalističke opozicije, koju je okupio Dobrica Ćosić da bi novim časopisom nastavio tradiciju lista Javnost Svetozara Markovića, osnivača socijalizma u Srbiji. Vlasti odbijaju da registruju časopis i organizuju čitavu kampanju protiv osnivača časopisa.U tom periodu, pre uspostavljanja višepartijskog sistema, Đinđić je aktivan u opoziciji, potpisuje peticije, učestvuje na javnim tribinama i filozofskim simpozijumima, sarađuje u stručnim i retkim nezavisnim časopisima, a njegovo opoziciono delovanje podrazumeva izrazito levu opciju, koja je odranije bila njegova vokacija.Vojislav Koštunica je završio Pravni fakultet u Beogradu, na kojem je doktorirao sa tezom Institucionalizovana opozicija u političkom sistemu kapitalizma i bio asistent do 1974. godine, kada je odstranjen s fakulteta zbog toga što je, sa nekolicinom kolega, potpisao peticiju da se zbog narušenog zdravlja profesor Mihailo Đurić pomiluje od daljeg izdržavanja kazne zatvora u KPZ Zabela. Kasnije je radio, isto kao i Đinđić, u Instututu društvenih nauka — Centar za filozofiju i društvenu teoriju. Za razliku od Đinđića, Koštunica je pripadao nacionalističkoj opoziciji. Mada je stalno isticao da je njegov nacionalizam demokratski, po njegovim izjavama, postupcima i ponašanju približio se najekstremnijem nacionalizmu — srpskom fašizmu Dimitrija Ljotića.Delujući u nacionalističkoj opoziciji, zajedno sa svojim prijateljem i jednim od najaktivnijih opozicionara Kostom Čavoškim, 1983. godine, objavljuje knjigu Stranački pluralizam ili monizam, u kojoj se analiziraju političke stranke i stranački sistem neposredno nakon rata, zatim pojava Narodnog fronta, opozicija unutar Narodnog fronta i izvan Narodnog fronta, sukob Komunističke partije i opozicionih stranaka i iščezavanje tragova stranačkog pluralizma. Knjiga je izazvala velike polemike, napade zvaničnika i malo je falilo da bude zabranjena.Vojislav Koštunica aktivno učestvuje u svim oblicima delovanja opozicije (potpisivanju peticija, javnim tribinama, saradnji u nezavisnim časopisima). Bio je član Ćosićevog Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, koji je Ćosić komponovao tako da su u njega ušli i levičari i nacionalisti. Inače, Koštunica se bavi i proučavanjem dela francuskog filozofa prava i politike Aleksisa Tokvila, koji je živeo u SAD i Engleskoj i kome je u središtu politike pojedinačna moralna ličnost.‘‘ Advokat još dodaje da su se obojica naših aktera našli u Demokratskoj stranci osnovanoj u januaru 1990. godine, Koštunica na položaju potpredsednika stranke, a Đinđić predsednika Izvršnog odbora i da su obojica izabrana u decembru 1990. godine u Skupštinu Srbije. Kasnije je došlo do lomova u stranci, koji su Đinđića učinili neprikosnovenim šefom stranke, a Koštunicu naterali na separatizam i osnivanje Demokratske stranke Srbije.Postavlja se pitanje šta je netačno u advokatovom političkom portretisanju aktera i

šta nedostaje? Todorovićeva politička ocena junaka 5. oktobra je jednostrana i dogmatska i ne mogu da je ne korigujem; niti je Koštunica ekstremni desničar (poređenje sa Dimitrijem Ljotićem, vođom srpskih fašista u vreme Hitlera, jednostavno je nesuvislo), niti je Đinđić dosledni levičar (on je prešao put od anarhizma do socijaldemokratije, otprilike kao vođa Stranke zelenih u Nemačkoj Joška Fišer). Inače, mogao bih da prihvatim globalnu advokatovu ocenu o Koštunici kao desničaru i Đinđiću kao levičaru, mada su ti termini prilično izlizani i izgubili osnovno značenje. Da bismo u potpunosti razumeli njihovu političku filozofiju, nedostaje njihovo porodično poreklo. Pošto o tome malo znam, moram da improvizujem. Koštunica je potekao iz četničkog kraja, iz sela Koštunići na domaku Ravne gore. Reč je o familiji Damjanović a, koja je listom bila uz Dražu i dala generala Miodraga Damjanović a. Izgleda da Koštuničin otac, koji je bio sudija još pre rata, nije bio uz familiju (neki glasovi kažu da je zbog toga promenio prezime i uzeo ime sela iz stare postojbine, Hercegovine). U svakom slučaju, posle rata postao je sudija Vrhovnog suda Srbije. (Prema Vojislavu, nije bio uticajan i komunisti su ga držali na margini.) Vojislav Koštunica nije bio član Komunističke partije, bio je aktivni disident i odbio je da se vrati na komunistički Pravni fakultet kad mu je u vreme Miloševića to ponuđ eno. U više navrata je izjavljivao da naše nevolje počinju dolaskom komunista na vlast 1945. godine, što znači da se može svrstati u tipične antikomuniste (kao, recimo, Vuk Drašković ili Dušan Kovačević). Zoran Đinđić je došao iz partizanske Toplice, iz sela Prekopuca, gde je familija Đinđića držala komunističku stranu. Njegov otac bio je aktivni partizan, posle rata oficir KOS-a, gde je dogurao do čina pukovnika. Đinđići su se u Toplicu doselili iz Crne Gore. (Nije li sukob Đinđić — Koštunica na istoj matrici na kojoj je bio rat Karađorđevića sa Obrenovićima, doseljenicima u Srbiju iz dve komplementarne srpske provincije, Crne Gore i Hercegovine?) Za razumevanje političke filozofije naših junaka još je važno njihovo obrazovanje. Koštunica se formirao na pravnom, a Đinđić na filozofskom fakultetu, koji se mogu uzeti kao antipodni: na prvom se izučava organizacija ljudskog društva, a na drugom njegova istorija.Advokat je ukazao na Koštuničino posebno interesovanje za Tokvila, koji stavlja moralnu ličnost u središte politike, pa ga možemo smatrati francuskim đakom; Đinđić je više vezan za nemačku filozofsku školu i filozofa levičarske provenijencije Habermasa, pa ga s pravom svrstavaju u nemačke đake. Kako obrazovanje nužno utiče na formiranje mišljenja, jasno je da u činjenici da oni pripadaju različitim školama mišljenja treba tražiti korene njihovog sukoba, koji je imao fatalne posledice po razvoj demokratije u Srbiji.

7. Kako ne mogu bez literarnog argumenta, pokušaću da u jednom književnom delu pronađem arhetip ovog sukoba. Reč je o političkom spisu iz 1864. godine francuskog advokata Morisa Žolija, Dijalog u paklu između Makijavelija i

Monteskijea. Da najpre Čitaocu predstavim autora ovog čudnog spisa, kao i njegove junake. Moris Žoli je rođen 1829, a pronađen je mrtav u svom stanu u Parizu 1878. godine. Zna se da je bio protivnik diktatora Napoleona III i branilac Pariza u Francusko-pruskom ratu 1871. godine. Zbog sukoba sa diktatorom bio je prognan u Belgiju.U Pariskoj komuni borio se na barikadama protiv snaga diktatorskog režima, ali se ubrzo razočarao u prvi veliki radnički pokret. Nikolo Makijaveli rođen je u Firenci 1469, a umro 1527. godine u istom gradu.Bio je pisac i državnik, republikanac razočaran u nemoć republike.Napisao je 1513. godine delo Vladar, u kojem savetuje mladog Lorenca Medičija kakav vladalac treba da bude. Ovo delo je tokom kasnijih vremena anatemisano i optuživano za amoralni cinizam, a katolička crkva ga je stavila na Indeks zabranjenih knjiga. Krivotvoreno je 1903. godine u poznati antisemitski spis Protokol sionskih mudraca, u kojem, navodno, Jevreji i masoni planiraju da sruše hrišćansku civilizaciju uz pomoć liberalizma i socijalizma. Danas se smatra da se Makijaveli priklonio diktaturi, jer je samo ovaj oblik vladavine mogao da ostvari njegov veliki san o ujedinjenju Italije. Monteskije je rođen 1689. u Bordou, a umro je 1755. godine u Parizu. Njegovo glavno delo, Duh zakona, presudno je uticalo na političke teorije novog vremena, od Francuske revolucije do danas. Osnovni stav Monteskijea je doktrina o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, što se može uzeti kao osnova demokratski uređenog društva. Monteskije je raspravljao o tri oblika države: republici, koja se zasniva na vrlini, monarhiji, koja se zasniva na časti i despotiji, koja se zasniva na strahu. Monteskije je bio neprijatelj tiranije i izvrgao je ruglu vladavinu Luja XIV, koji je sebe proglasio Kraljem Suncem.8. U svom delu, Žoli je na onom svetu sastavio dva značajna politička mislioca, koji su živeli u različitim epohama i suprotstavio njihove teorije. Mene ovde interesuje u kojoj meri se Koštunica može pronaći u Monteskijeu, odnosno Đinđić u Makijaveliju. Stoga moram da upoznam Čitaoca sa političkim teorijama koje ovi Žolijevi junaci zastupaju u Paklu.Ta njihova rasprava u kratkim crtama izgleda ovako: Pošto su se sreli u prostorima ,,večne misli, odakle se izdaleka mogu pratiti revolucije u državama, pad i preobražaji carstava, gde se može nepristrasno razmiš ljati o promenama običaja i razmišljanja evropskih naroda, o napretku njihove civilizacije u politici, u umetnosti, u industriji, u oblasti filozofskih ideja‘‘, dva ponajveća politička mislioca istorije gotovo u svemu se razilaze. Monteskije, čije je delo pripremilo Francusku revoluciju, kojom počinje moderno doba, zastupa pre svega moralni princip u politici; Makijaveli, koji je služio u republici i borio se za njenu nezavisnost, da bi od nje bio odbačen i kažnjen, dobro zna da u politici nema morala.Žolijev spis je, u stvari, Monteskijeova kritika makijavelizma. Pada u oči da

raspravu o politici i moralu dobija Makijaveli, iako Monteskije zastupa humanistički princip i Žolijeva simpatija je očito na njegovoj strani.U čemu se sastoji makijavelizam, za koji Makijaveli kaže da je stariji od njega? ,,Moj jedini zločin je — kaže Makijaveli — što sam govorio istinu, ne moralnu nego političku istinu. U čoveku je jače zlo od dobra, više je čovek sklon zlu nego dobru, više utiču na čoveka strah i sila nego razum… svi ljudi teže za vlašću, svaki čovek, kad samo može, biva tlačitelj, svi, ili skro svi, spremni su da žrtvuju prava drugih svojim interesima… Šta drži na okupu te proždrljive životinje koje nazivamo ljudima? Gruba i neobuzdana sila… Sila prethodi pravu.‘‘ (…) ,,Što bi se politika petljala s moralom? Da li ste ikada videli neku državu koja bi se rukovodila načelima što određuju lični moral? Svaki bi rat, tako, bio zločin, čak i pravedni rat, svako bi osvajanje bilo zlodelo, svaki ugovor nedostojna prevara… Zar ne vidite da i sama reč pravo ima krajnje neodređeno značenje? Gde ono počinje a gde se završava? Kad ono postoji, a kad ne postoji? Načelo prava u slučaju država potčinjeno je načelu interesa… pa iz toga sledi: Dobro može nastati iz zla‘‘, odnosno samo se preko zla dolazi do dobra, što rezultira poznatom filozofijom makijavelizma da cilj opravdava sredstva. Drugim rečima, važno je imati pravi cilj, a kako se on ostvaruje nije bitno. Stoga se makijavelizam nameće kao antihumanistička filozofija.Monteskije ne poriče činjeničnu argumentaciju makijavelizma, ali osporava njegovu filozofiju. ,,Vi ste, Makijaveli, pre svega politički čovek i vas činjenice zanimaju više od ideja. Ali kad je reč o vladanju, mora se poći od načela. U vašoj politici nema mesta ni moralu, ni veri, ni pravu: samo dve reči — sila i lukavstvo.‘‘ Iz filozofije makijavelizma proizlazi pravo vladara da može ,,kad se radi o njegovom interesu ili o interesu države, da prolije potoke krvi, da bi se dočepao ili zadržao na vlasti, da sruši svaki zakon i da proglasi novi, i da njih ponovo gazi, da protraći državnu kasu, da potkupljuje, da ugnjetava, kažnjava i bez prestanka da tuče.‘‘Monteskije ovom načelu suprotstavlja moralni princip.,,Vladari ne mogu, dakle, da dopuste sebi ono što je protiv ličnog morala: to je moj zaključak i on je izričit. Velikani koji, na osnovu povrede zakona, obezbeđuju mir svojoj zemlji, pričinili su više zla nego dobra: spasenje koje donose ne uklanja klice raspada koje unose u državu.Nekoliko godina anarhije manje je kobno za jednu državu nego mnogo godina ćutljivog despotizma. Vi se, Makijaveli, divite velikim ljudima, ja se divim velikim ustanovama. Narodima su, da budu srećni, potrebni manje daroviti a više čestiti ljudi.‘‘ Monteskije kaže da je uticao na ustanovu podele vlasti i da je stvarao doktrinu slobodnih evropskih društava, dok je Makijaveli živeo krajem srednjeg veka u društvu koje je još uvek bilo varvarsko i zasnivalo se na sili, nadmoći i osvajanju, negujući ideju rata kao vrhovni životni princip. Monteskije pita Makijavelija da li smatra da je despotizam pravilo zato što se u istoriji pojavljivao

više puta kao posledica društvenih nemira? Makijaveli na to pitanje ne odgovara direktno, ali pita Monteskijea kako je u svojoj teoriji rešio pitanje suvereniteta. Monteskije, vesnik Francuske revolucije, zalaže se za nacionalni suverenitet. On odbacuje i božansko pravo koje isključuje čoveka, ali i čovekovo pravo koje odbacuje Boga. Prvo narode prepušta mračnjaštvu, samovolji, ništavilu, od naroda pravi stado robova… Drugo predstavlja materijalističku i ateističku doktrinu, koja je Francusku revoluciju gurnula u krvoproliće i posle opijanja slobodom osramotila je despotizmom. Interesantna je kritika koju Makijaveli izriče Monteskijeovoj tezi o narodnom suverenitetu. ,,Vaš sistem ima samo jednu manu: polazi od nepogrešivosti narodnog razuma. A zar narod nema, kao i ljudi, svoje strasti, svoje zablude, svoje greške? Narod je ponizan pred silom, a nemilosrdan pred slabošću, neumoljiv prema pogrešci, a pun praštanja prema zločinu, nemiran u slobodi, a strpljiv u ropstvu.‘‘ Monteskije prihvata da je despotizam bio dominantan u prošlosti, ali drži da će u budućnosti biti nemoguć, jer ,,kako uspostaviti despotizam među narodima čije državno pravo, u osnovi, počiva na slobodi?; među hrišćanskim narodima i među državama čiji je politički život izložen javnosti štampe‘‘.

Makijaveli predlaže opkladu Monteskijeu da će mu dokazati da je despotizam svevremen i suveren, dakle večan. ,,Vi, Monteskije, despotizam vidite uvek kao zastareli oblik istočnjačkog monarhizma, ali ja ga tako ne zamišljam. Nova društva traže nove postupke. Smrt protivnika, pljačka podanika i fizička mučenja igraju malu ulogu u unutrašnjoj politici modernih država.‘‘ (…) ,,Snaga doktrina kojima se pripisuje moje ime i jeste što se prilagođavaju svim razdobljima i svim situacijama.‘‘ On odbacuje doktrinu o narodnom suverenitetu. ,,Najbolja tajna vladanja sastoji se u slabljenju duha naroda. Oslabiti duhove toliko da se niko ne zanima za ideju revolucije, za načela promene‘‘. (…) ,,Uspostaviti prividne ustanove, držati prividne govore, proklamovati prividne ideje. Imati samo dara da se liberalna frazeologija preuzme od stranaka kojima služi kao oružje u borbi protiv vlasti. I tim frazama kljukati narod do zasićenja, do gađenja.‘‘ Makijaveli zna da je takozvano javno mnjenje, do kojeg toliko drži Monteskije, u osnovi varljivo i prevrtljivo. Dakle, vlast mora da kontroliše javno mnjenje, a to će najbolje učiniti ako ga ,,ošamuti, zbuni čudovišnim protivrečnostima, neprestanim iznenađenjima, zaslepi svakakvim preokretima, neprimetno ga skrene s njegovog puta.‘‘ Tajna svakog vladanja sastoji se u tome da se vlast dočepa predrasuda i narodnih strasti da bi se u načela unela zbrka. Zatim Makijaveli precizno nabraja šta sve vladalac treba da uradi da bi se dočepao narodnog suvereniteta.1. ,,Mora da se posveti uništenju stranaka, da rastura kolektivne snagegde uzmu maha, da onemogućava individualne napore u svim oblicima; tako dolazi do slabljenja karaktera, sve će ruke malaksati, prepustiti se ropstvu.‘‘

2. ,,Mora da stvori, pomoću uredbi, glomazne finansijske monopole, rezervoare javnih bogatstava, tako da svako privatno bogatstvo može da bude profućkano ako država to hoće.‘‘ 3. ,,Mora da pobunu u državi obuzdava strahom od anarhije, s jedne, i strahom od bankrotstva, s druge strane, i, sve u svemu, opštim ratom.‘‘ 4. ,,Mora da dodeli najviše položaje u vlasti onima koji su se svojim ranijim funkcijama, i svojim karakterom, udaljili od svih, pa ih deli dubok ponor, onima koji, u slučaju promene vlasti, nemaju šta drugo da očekuju osim smrti ili progonstva, pa su primorani da brane do poslednjeg daha sve postojeće‘‘. Makijaveli trijumfalno zaključuje da je kadar da metodom manipulacije (moderni termin) svaku evropsku naciju za manje od dvadeset godina učini pokornom prema tiraniji kao neki mali azijski narod. Monteskije ovu tezu odbacuje s indignacijom i postavlja pitanje Makijaveliju: ,,Pitam vas: kako ćete despotizam moći da uspostavite u političkim zajednicama koje se osnivaju na liberalnim uslovima?‘‘ Način na koji je Makijaveli elaborirao metod osvajanja apsolutne vlasti može da posluži kao priručnik svim diktatorima (rimski termin).Kako se dolazi na vlast? ,,Pobedio sam — kaže Makijaveli — zato što u republikanskoj državi postoje duboki razdori, opšta pometnja, svuda zbrka ideja, neobuzdane ambicije, uzavrela pohlepa, neutažene mržnje, opšte nasilje. A ja kažem: mogu da pružim zemlji mir, ja kažem: oslanjam se na narod (to je azbuka svakog uzurpatora).‘‘ Na pitanje Monteskijea da li će da uništi javne ustanove, Makijaveli odgovara: ,,Neću ja da uništavam ustanove: sudstvo, izborni sistem, štampu, lične slobode, obrazovanje, ali ću, jednu po jednu, da taknem nevidljivom rukom i da poremetim njihovo delovanje.‘‘ Dakle, Makijaveli će zavesti diktaturu, ali će zadržati privid demokratije. To znači da će sva velika načela demokratije, načelo o podeli vlasti, o slobodi govora i štampe, o slobodi veroispovesti, o ličnoj slobodi, pravo na udruživanje, ravnopravnost pred zakonom… da stavi u preambulu svog ustava, ali ih neće primenjivati. Diktator ukida politička prava, ali ne dira u građanska prava (sem ako mora). Građani se zbog toga neće buniti, jer ,,pojedinac se zatvara u čauru svog egoizma, svojih materijalnih interesa; pitajte ga i odgovoriće vam: šta će meni politika? Ma, kakva sloboda? ama, zar svaka vlast nije ista?‘‘ Parlamentarna vladavina će se zadržati u Makijavelijevom ustavu, ali će biti samo maska. Diktator po objavljivanju ustava donosi niz zakona kojima poniš tava ustavne slobode. Narod se neće buniti jer se umorio od političkih sukoba i ,,žudi za odmorom kao pustinjski pesak posle oluje‘‘. Drugim rečima, šta će narodu sloboda? Ključno pitanje Monteskijea je da li će dikator da ukine ustanove, kao što su univerzitet, crkva, štampa…? Makijaveli ima obrazac kako da kontroliše ustanove. Univerzitetu će uzeti autonomiju, pretvoriće ga u javnu službu o trošku države; rektora imenuje vlada a njegov rad kontroliš e ministar. Sa crkvom će ići još lakše, jer je ,,sveštenstvo, uvek, bilo prirodna podrška apsolutne vladavine‘‘. Na primedbu Monteskijea da je ,,hrišćanstvo uvek bilo poruka

slobode, da je razvijalo moralne snage kojima svetovna vlast nije mogla ništa‘‘, Makijaveli odgovara da će izazvati raskol u crkvi. Nešto je teža situacija sa štampom, jer ona, kako ističe Monteskije, ,,sprečava samovolju u vršenju vlasti, prisiljava vladu na poštovanje ustava, primorava zvaničnike na poštenje, na skromnost, na poštovanje sebe i drugih‘‘. Makijaveli se ne slaže sa ovakvom ocenom: ,,Štampa je u većini zemalja sebična, potkupljiva, nepravična, bez rodoljublja…i mase ne znaju čemu ona služi‘‘. On iznosi niz metoda pomoću kojih će da kontroliše štampu. Doneće dekret da nijedne novine ne mogu da se pokrenu bez saglasnosti vlade; uvešće poreske i represivne mere (,,neka piskarala valja staviti iza rešetaka!‘‘); neke novine će ukinuti zato što prenose lažne vesti i zato što uznemiravaju javnost; pokrenuće štampu protiv štampe, ako ima deset opozicionih novina biće dvadeset provladinih.A ako sve to ne dâ željeni rezultat, uvešće vladinu agenciju za komunikaciju sa javnošću. Novine će prenositi samo vesti koje su pod nadzorom vlade. ,,I tako usmeravam javno mnjenje: raspaljujem ili uspavljujem duhove, snažim ih ili zbunjujem, zastupam i za i protiv, i istinito i lažno.‘‘ Svaka diktatura se oslanja na policiju. ,,Od policije ću napraviti neograničeno i moćno sredstvo. U mojoj državi ministarstvo policije biće moćnije od svih drugih ministarstava. Kad znate tajne vlasti, zapanjuje vas kako lako ljudi postaju doušnici i cinkaroši, koliko strasti unose u svoje istrage, koliko imaju strpljenja, kako postaju majstori svoga posla.‘‘ U toj državi ne sme da se održi nijedan javni skup bez policijske dozvole.Policija će biti uposlena da udarcima pendreka rastera sa ulice okupljene buntovnike. Što je najbitnije, policija kontroliše izbore. Država je ta koja odlučuje koja će stranka da pobedi na izborima! Nije važno kako narod glasa nego kako se broje glasovi. Makijaveli otkriva kakve su sve tu smicalice moguće: od malih izbornih jedinica mogu se praviti velike i obrnuto, sve prema potrebi vladaoca; na čelo izbornih komisija dolaze činovnici od poverenja, spremni da manipulišu izbornim listićima; moguć a su razna demagoška obećanja, kupovina glasova, kao i pretnje izbornim jedinicama koje bi glasale za opoziciju. U takvim uslovima prosto je nemoguće da opozicija pobedi na izborima.Ipak, Makijaveli za vladaoca predviđa i posebne mere koje proizlaze iz parlamentarizma. Diktator ima isključivo pravo da kao zapovednik oružanih snaga objavljuje rat ili proglašava mir, što uvek omogućava obuzdavanje unutrašnjih frakcija pretnjom od međunarodne zategnutosti.Kad je otadžbina u opasnosti svi se moraju zbiti oko diktatora! U okolnostima unutrašnjih sukoba, diktator proglašava vanredno stanje, jer nije vreme za slinavi humanizam. Na taj način se između ,,snaga intervencije i građana stvara omraza, trajno neprijateljstvo‘‘, što je za diktatora dobro, ,,jer na taj način se oružane sile neraskidivo vezuju za sudbinu svoga poglavara‘‘. Diktatoru, dakle, najviše

odgovara stanje u kojem je sve ,,privremeno, nesigurno, u kojem vlada fikcija‘‘. U takvim okolnostima on može da vlada ,,mačem, silom koja seje trepet i strah‘‘.Žolijev Makijaveli može da likuje: gotovo da je razoružao zakonodavca sveta, tvorca modernih država. Stoga mu kaže da može da pocepa ,,Duh zakona‘‘, jer u ,,svemu što sam govorio nema ni traga snova, sve je to zbilja…‘‘ Makijaveli zna da je makijavelizam zarazan i da čak ne mora ni da se trudi da proizvodi političare toga pravca. Oni će sami da se stvaraju. ,,U svakom ogranku vlasti biće ništarija, pravih malih Makijavelija, što smišljaju lukavstva, pretvaraju se, hladnokrvno i nepokolebljivo lažu. Istina nigde neće moći da se probije.‘‘ Makijaveli ima dva krupna problema koja ne može da reši pred Monteskijeom: kako da usaglasi finansije i kako da se zaštiti od zavere.On kaže: ,,Nemam nikakvu ideju koja su sredstva nužna da opstane apsolutna vlast u modernom društvu. Ako se osvrnem na prošlost, vidim jasno da je mogla opstati samo kad je monarh bio osvajač‘‘. Ali šta kad nema ratova? Makijaveli vidi izlaz u monetarnom udaru. ,,Postoje krediti za sve moguće potrebe: dopunski, naknadni, vanredni, privremeni, izuzetni…svakakvi krediti!‘‘ Finansijska politika ne može da se igra otvorenim kartama. Pošto je diktatoru u ime nacionalne časti dozvoljena svakakva prevara, zašto ne bi varao u finansijama? Raspisuje narodni zajam koji nikad neće da vrati, otima od naroda svaku paricu iz džepa, bilo da se radi o siromašnim ili bogatim ljudima, rasprodaje državna dobra. A šta posle? ,,Posle mene potop!‘‘, govorio je Luj XIV, Kralj Sunce! Još je teži problem kako da se diktator odbrani od zavere. Zavere nisu moguće spolja jer njegova svemoćna policija može da kontroliše svaki pokret. Nemaju šansu ni iznutra, jer u policijskoj državi gotovo da je nemoguća konspiracija. Diktator nema razloga da se plaši opozicije, jer lako može da je potkupi. Nema tog opozicionara koji se ne bi prodao za vlast! Dovoljno je suprotstavljati ,,slične sličnima‘‘, jednima davati a drugima oduzimati i obratno, jedne nagrađivati a druge kažnjavati i obrnuto. ,,I svako sitno opozicionarstvo preobraziće se u plamenu odanost.Sad bih nekog malog, svadljivog novinara postavio za državnog sekretara, sad bih nekom ništavnom, nepoznatom poslaniku osnovao ministarstvo književnosti, pozorišta i konjušnica, poklonio bih položaje sinovima, unucima, nećacima svih ranijih mrzovoljnika.‘‘ Ali šta ako do zavere dođe u samoj vlasti, u policiji ili vojsci? Tu Makijaveli nema valjan odgovor. (Lenjin: ,,Bojim se da će nam glave doći mangupi iz naših redova!‘‘) Monteskije u potpunosti odbacuje Makijavelijev projekat. ,,Vaša vladavina biće jedinstvena u istoriji: tako gadna da se neće moći čak ni klevetati!‘‘Upropašćavajući državu, diktator upropašćava i sebe. Na kraju, podanike ovakve države čeka glad! Stoga on diktaturi suprotstavlja demokratiju, totalitarizmu liberalizam. ,,Pustite narod da se sam snađe, to je bolje. Radnička klasa koja se oslanja na državu pada u poniženje, gubi svoju energiju, svoj polet,

svoju intelektualnu snagu. Vezivanje uz državne jasle baca radnike u neku vrstu ropstva, iz koga ne mogu da se izbave a da ne unište samo državu.‘‘Monteskije savetuje Makijavelija da vlada umereno i pravično. ,,Vladajte u najmanjoj mogućoj meri, i narod neće ništa od vas tražiti, jer mu nećete biti ni potrebni.‘‘ To je savet svim budućim vladaocima. ,,Počnite tako što ćete radnicima podeliti sredstva koja ste namenili svojim ministrima, svojim savetnicima, svojim skutonoš ama i dvorjanima‘‘, što su ideje bliske modernoj socijaldemokratiji.Monteskije traži od modernog vladaoca da bude patrijarh a ne vladar.On traži, u ime spasenja države, da diktator dobrovoljno siđe s vlasti, što Makijaveli, razume se, odbija. ,,Reći jednom suverenu: hoćete li da budete tako ljubazni i da siđete sa vlasti radi sreće svoga naroda — čista je ludost, zar ne?‘‘ Uostalom, on nije bio državnik u jednom uređenom društvu u kojem su reforme moguće. ,,Ja sam delovao usred jednog razbludnog društva što meša pomamu strasti sa pomamom oružja… -(Jesam li ja stvorio svet što me okružuje? Takav sam jer je i svet takav…) — obuzdavam bezumne sile koje, u osnovi, nemaju nikakve druge pobude osim životinjske surovosti, zle sile koje jure za svojim plenom pod plaštom ideja.‘‘ Monteskijeova kririka Makijavelija je radikalna. ,,Zalud prizivate mračni svoj duh, vi ste na kraju puta, na izdisaju, vi ste onemoćali, Makijaveli, ostarili, vladar je u vama pobeđen (a s njim i vaše teorije o makijavelizmu).‘‘ Ova Monteskijeova procena deluje optimistički, ali videćemo da istorijski nije utemeljena. ,,Vi grabite vrhovnu vlast i zadržavate je samo radi zadovoljstva svojih ambicija, svojih strasti i interesa svoje porodice.‘‘ Problem je u tome što diktator sve i da hoće ne može da se povuče. ,,Ako bih se odrekao vlasti‘‘, kaže Makijaveli, ,,mislite li da bih razoružao svoje neprijatelje? Samo bi se ostrvili na mene, još više, a moje pristalice bi me napustile, kao što gavrani ostavljaju strvinu kad nema više šta da se glođe.‘‘ Ipak, Žoli daje završnu reč Monteskijeu. Iako iz spisa proizlazi da je zlo (Makijaveli) jače nego dobro (Monteskije), advokat se opredeljuje za tvorca Duha zakona.Monteskije kaže u završnoj reči: ,,Čitav vaš sistem svodi se na podvalu: čuvajte me, jer ja sam nužno zlo… čuvajte me… branite me, jer preti vam još gore‘‘. ,,I ko bi imao interesa da podrži vas? Seljaci, čija ste ognjišta opustošili? Omladina, čije ste brojne naraštaje pokopali u zemlju? Vojska, čiju ste zastavu ponizili?‘‘ (…) ,,I sad kad sam vas prozreo, Makijaveli, samo se vama obraćam: pojavite se ponovo kao građanin Firentinske Republike, skinite sa sebe tu nakaradnu masku despotizma, jer Vladar je bio samo kapris vašeg duha. Na pozive bezobzirnih gospodara — odgovorite kao i ja — NE.‘‘

9. Moris Žoli je napisao ovu dramsku raspravu 1864. godine. Pošto smo za sto četrdeset godina mogli da pratimo ljudsku istoriju, u prilici smo da zaključimo da su njegove dileme obeležile potonja zbivanja i ni do danas nisu razrešene. U tom

pogledu je francuski advokat bio, kao i Džordž Orvel osamdeset godina kasnije, mislilac koji je išao ispred svog vremena i anticipirao kasnija događanja. U onom delu čovečanstva koji zbirno nazivamo Zapadom utemeljio se duh Monteskijea. Ali da bi došao do Monteskijea, Zapad je morao da prođe kroz niz događaja koji su imali obeležja kataklizme: u prvoj polovini dvadesetog veka morao je da se obračuna sa nemačkim militarizmom i fašizmom kao desnim, a u drugoj sa slovenskim komunizmom kao levim totalitarizmom. Onaj deo čovečanstva koji kolektivno nazivamo Istokom, u potpunosti je prihvatio ideju Makijavelija. Istok je proizveo jednopartijski sistem totalitarizma sa diktaturom Komunističke partije i njenih predvodnika. Taj niz počinje sa Lenjinom, proteže se preko Staljina, Mao Cedunga, Tita, Čaušeskua… a završava se sa Slobodanom Miloševićem. (Kad smo kod Miloševića, nema sumnje da on u potpunosti predstavlja reinkarnaciju srednjovekovnog vladaoca. Pratio sam reaogovanje publike u predstavi koja je igrana po Žolijevom tekstu. Ljudi su Makijavelija doživljavali kao Slobodana Miloševića!) Stoga su oba Žolijeva diskutanta, istorijski utemeljena u prošlosti, delovala u budućnosti. Danas se čini da je u Evropi pobedio duh Monteskijea i da je Stari kontinent uređen po njegovoj zamisli: evropski Zapad je duboko demokratski, a Istok nastoji da mu se priključi.Čini se da je makijavelizam mrtav. Ali ne treba žuriti sa konačnim sudom (,,Kraj istorije‘‘ — Fukujama), jer se više puta pokazalo da je Makijaveli večan.

10. No da se vratim advokatu Dragoljubu Todoroviću, čiji je tekst povod za ovu raspravu. Mene ovaj veoma aktivni borac za ljudska prava u potpunosti podseća na Morisa Žolija! Problem je u tome što ja tekst završavam u okolnostima bitno promenjenim u odnosu na vreme kad sam počeo da ga pišem, ali i na vreme nastanka advokatovog teksta. U međuvremenu (12. marta 2003.godine) ubijen je u atentatu premijer Srbije Zoran Đinđić, pa je to ograničavajući faktor za njegovu kritiku. Čak sam bio u dilemi da li uopšte da nastavim tekst iz Kikinde, jer prošla su samo četiri meseca od Đinđićeve smrti. Na moju korist, pomogao mi je sâm advokat proširivanjem optužnice protiv junaka 5. oktobra. Reč je o tekstu Bilans srpskog termidora (očigledna aluzija na knjigu Živojina Pavlovića Bilans sovjetskog termidora o čistki srpskih kadrova u Sovjetskom Savezu), objavljenom maja 2003. godine u Srpskoj reči. U tekstu je optužnica protiv Vojislava Koštunice uglavnom ostala ista, ali je optužnica protiv Zorana Đinđića znatno proširena, pa ću da upoznam Čitaoca sa ovim dodatkom.,,Lideri koalicije DOS — piše advokat — okupljeni oko Demokratske stranke su u stvari političari bez ikakvog legitimiteta, jer su čelnici tzv.kombi stranaka i svoju sudbinu vezali su za vodeću stranku koalicije DOS — Demokratsku stranku, koju je predvodio premijer Zoran Đinđić.Demokratska stranka je još 5. oktobra sklopila dil sa mafijom, koja je stvorena,

ojačala i postala nezaobilazni faktor u politici Miloševićevog režima. Taj sporazum sa mafijom, sa kriminalcima, ubicama i ratnim profiterima na čelu sa komandantom specijalne policijske jedinice, pukovnikom Miloradom Lukovićem Legijom, potpuno je vezao ruke Vladi Zorana Đinđića.‘‘ (…) ,,Legija se sve bahatije i sve nervoznije ponašao, pucao na javnim mestima, palio diskoteke, maltretirao policiju, organizovao oružanu pobinu, izjavljivao da može da smeni Vladu kad god hoće, smenjivao šefove policije i postavljao svoje ljude i uopšte bio glavni gazda u Srbiji. Pošto su se našli u podređenom položaju, funkcioneri srpske Vlade su Lukovića štitili od sudskih progona, izvlačili ga iz zatvora, amnestirali, davali mu državno obezbeđenje, zvali ga gospodinom i uopšte preko svake granice i mere ga tetošili. Kompletno ponašanje srpske vlasti prema Lukoviću dovelo je do njegovog enormnog jačanja i u krajnjoj liniji do ubistva premijera Zorana Đinđića.‘‘ Pošto je optužio i Zorana Đinđića za postoktobarske događaje u Srbiji (a ne samo Koštunicu), advokat je sumirao bilans srpskog termidora.,,Političku situaciju u Srbiji u ovom trenutku, posle ubistva Zorana Đinđića, karakteriše i dalje krajnja nestabilnost, ignorisanje Haškog tribunala i međunarodne zajednice, opšta zbunjenost i velika međusobna podeljenost i netrpeljivost oko skoro svakog političkog pitanja vezanog za unutrašnju ili spoljnu politiku. Koalicija DOS sada predstavlja skup potpuno različitih i međusobno žestoko suprotstavljenih političkih stranaka.Političku situaciju opterećuje nefunkcionisanje zajedničke države sa Crnom Gorom, pokušaji Demokratske stranke kao vodeće stranke na vlasti da u svoje ruke preuzme vlast nad finansijskim tokovima i to u Carini, Narodnoj banci i Ministarstvu finansija.‘‘ Na kraju, u završnom pasusu svoje optužbe, advokat daje rezime čitave optužnice, što je besumnje pravni kvalitet. ,,Stanje stvari u politič kom životu Srbije u proleće 2003. godine skoro da se uopšte ne razlikuje od perioda Miloševićeve vladavine. Karakteristiku sadašnjeg stanja u Srbiji najbolje daje podatak da je ansambl ,,Rolling Stones‘‘ otkazao svoj koncert u Beogradu iz bezbednosnih razloga, jer oni nastupaju samo u uređenim zemljama drugačijeg civilizacijskog konteksta nego što je trenutno u Srbiji.‘‘ Pošto nisam advokat, nego pisac, nisam u stanju da se suprotstavim advokatovoj optužnici. Nisam siguran da bi mogao i on sam da je u drugačijoj ulozi. Moj alibi leži u činjenici da na piscu nije da brani postojeće stanje, nego da ga kritikuje. Meni je bliska maksima Radeta Drainca da je pisac istražni sudija društva. Stoga, neka mi advokat i Čitalac dozvole da literarizujem svoj stav iz Kikinde, apsolviran na početku ovoga teksta.

11. Dakle, za mene nije pitanje da li su nego zašto su Koštunica i Đinđić promašili 5. oktobar, a time izneverili narodna očekivanja? Polazim od premise da su obojica želeli da budu promoteri promena, jer da nije tako ne bi se ni našli na čelu

narodnog pokreta. Najlakši je odgovor da su bili dva jarca na brvnu koji su se borili za prolaz, da bi na kraju obojica pali u vodu. Dakle, klasična borba za vlast. Ovaj zaključak sledi iz njihove antipodne političke i društvene orijentacije.Njihov dvoboj je bio nalik na dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea. Međutim, mene ovaj odgovor ni približno ne zadovoljava, zato ga prepuštam advokatu — tužiocu.Ja bih Čitaocu ponudio drugačije viđenje problema: obojica su bili pučisti a ne revolucionari. (Izraz pučista je jasan, to je onaj koji preuzima vlast a ne menja sistem. Izraz revolucionar je kompromitovan u komunizmu jer su njime označavani prvoborci njihove revolucije. Njime treba označiti onoga koji vrši nagli preokret društvenog sistema, menja sistem uz pomoć vlasti.) Ne kažem da su to hteli, ali tako je ispalo. Pitanje je da li su mogli da izvrše korenite promene. Moj je odgovor da nisu, jer nisu razumeli revolucionarne promene koje su se krajem osamdesetih godina desile u Evropi, pre svega na njenom istoku. Rušenjem Berlinskog zida pao je čitav evropski komunistički svet, samo je Miloševićeva Srbija ostala crveno ostrvo na Starom kontinentu. Čak je pala i komunistička prestonica, crvena Moskva. Padom Miloševića, naši lideri su morali da urade ono što je istočna Evropa već uradila: da sruše komunizam. Oni to nisu uradili i to im istorija neće oprostiti.Vojislav Koštunica bi mogao u Žolijevoj raspravi da bude Monteskije, dakle, neko ko se zalaže za vladavinu prava i za sve ono što se pod tim podrazumeva. Ipak, tu postoji jedna bitna razlika. Baron Monteskije nije bio na vlasti i svoju političku teoriju je projektovao u budućnost. Zakonodavac naroda je čekao Francusku revoluciju, kojoj će biti potrebno više od jednog veka, dve diktature, mnogo lomova, afera Drajfus, Zolino Optužujem — da bi došla do Monteskijea. Koštunica je praktično preko noći dobio vlast (harizmu) i nije znao šta s njom da radi.Legalizam, do kojeg je došao preko Monteskijea, učio ga je da poštuje institucije sistema. Koje institucije? Komunističke, one koje je nasledio od Tita i Miloševića. Njegovo zalaganje za promenu tih institucija bilo je iluzija. Pošto nije mogao, a moguće je ni smeo, da krene na rušenje komunističkih institucija, potražio je saveznika u dve preostale ustanove, u crkvi i vojsci, verovatno računajući na njihovu ukorenjenost u srpskom narodu. Objektivno, bile su to dve jedine institucije pomoću kojih se nije mogla izvršiti reforma: prva, tradicionalno konzervativna i dogmatska, druga komunistička i birokratska. Stoga će Koštunica ostati upamćen kao političar koji se priklonio nacionalizmu, a time bitno odstupio od načela monteskijeizma. Kao što je poznato, baron nije bio francuski nacionalista, njegova je čuvena maksima Čovek sam po rođenju, a Francuz sam slučajno. Tako Vojislav Koštunica nije uspeo da bude čak ni antikomunista, mada je to svakako po ubeđenju (kao i Vuk Drašković).

Zoran Đinđić je želeo reforme više od Koštunice, ali nije znao kako da ih ostvari. On ne samo da nije imao Koštuničinu harizmu, nego je bio izrazito neomiljen kod srpskog naroda (bar do sahrane). Verovatno zato što je dete komunizma, ali i zbog njegove ultralevičarske prošlosti, tek njegova se ličnost nije primila na srpskom nacionalnom biću. To ga je gurnulo Žolijevom Makijaveliju. Umislio je da može da izvrši reforme odozgo, bez prave podrške naroda. Pošto ima dobru ideju, sva su sredstva dozvoljena za njeno ostvarenje. Pri tom nije imao u vidu da je u istoriji samo Hrist promenio svet idejom, ali on je bio božji sin. Marks je obezbedio podršku masa, ali je zato propao marksizam, jer nije uspeo da stvori novo društvo. Svi ostali značajni reformatori, od Perikla do Gorbač ova, doživeli su neuspeh, jer nisu imali široku podršku onih u čije ime su pokretali točak istorije. Makijaveli je dao recept za diktaturu, ne za reforme. Đinđić je dobio veliku vlast, ovladao je institucijama i finansijama, ali to nije bilo dovoljno za reformu. Osim toga, pogrešno je procenio da srpske nevolje počinju sa Miloševićem, a ne sa Titom, a moguće je da je ta procena rezultat gena koji je u sebi nosio. Pošto sa titoizmom nije ni hteo da se obračunava, politički je prihvatio titoiste i vratio ih u vrhove vlasti (to je učinio preko Građanskog saveza, u kojem su se okupili stambolićevci, oni koje je Milošević porazio na famoznoj Osmoj sednici). Ali politička vlast nije u isto vreme i ekonomska. Zato je Đinđić napravio ,,dil‘‘ sa Miloševićevim bogatašima (simbol Braća Karić) i ozakonio im pljačku naroda. Takva filozofija se ne može drugačije nazvati do makijavelizmom, mada ju je njen promoter krstio pragmatizmom. Njegov pragmatizam nema nikakve veze sa filozofskom teorijom pragmatizma (osnivač Pirs, nastavljači Džems, Djui…) po kojoj je celokupno naše saznanje praktično i promoviše čoveka u stvaraoca sveta koji oblikuje prirodu. Tako se Đinđićeva reforma svela na tranziciju, odnosno na promenu vlasnika kapitala, što mnogi doživljavaju kao rasprodaju države. (Ovo je ekonomsko pitanje i nije u mojoj kompetenciji).Da zaključim: Vojislav Koštunica nije uspeo da uspostavi demokratiju; Zoran Đinđić je ustanovio oligarhiju. (Nisam rekao da je to krajnji ishod nove srpske istorije). Razume se da se postavlja pitanje zašto ova dvojica početnih favorita, a konačnih gubitnika, nisu uspeli da se dogovore da zajednički rade na u osnovi istom cilju: promeni srbijanskog društva? Ali isto tako se može postaviti pitanje zašto se nisu sporazumeli Karađorđe i Miloš Obrenović, na početku, ili Ivan Stambolić i Slobodan Milošević, na kraju nove srpske istorije? Nije li deviza narodne epike da ne može biti jedna zemlja a dva gospodara fatum srpske istorije? Pošto ne znam odgovor na ovo pitanje, prepuštam ga Advokatu kao neposrednom i Čitaocu kao krajnjem uzročniku ovog teksta.

Ivan Ivanović KOŠTUNICA AND ĐINĐIĆ AS ANTIPODES Summary The author, controverting with the opinions of barrister Dragoljub Todorović, is trying to define the main characteristics of the two key actors of political scene in post-Milošević’s Serbia — those of Vojislav Koštunica and Zoran Đinđić. He also tries to uncover the essential reasons of their conflict. Being himself a participant in the events concerning the overthrow of Broz and Milošević totalitarian regimes, Ivanović analyses these events and the participation of Koštunica and Đinđić in them. By analysing their behaviour and rise to the very top of Serbian political scene, he comes to a conclusion that their opinions regarding the method of «governance» are irreconcilable: the first adheres to the principles of Montesquieu, and the other one to those of Machiavelli. In practice, when it comes to the democratisation of the society and creation of the rule of law, which is a main condition for effective break with the past and entry in the European Community, this had a catastrophic outcome.Key words: totalitarism, democracy, rule of law, opposition, revolution, coup, transition, communism, nationalism, the left, the right, retrograde ideologies, conservativism.