1

DOBROTOLJUBLJE

TOM II

2

DOBROTOLJUBLJE NEKOLIKO REČI O "DOBROTOLjUBLjU" - Vladika Atanasije (Jevtić) 4

TOM II PREDGOVOR - Sveti Teofan Zatvornik 8

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN, RIMLJANIN Kratko saopštenje o njemu 9 PREGLED DUHOVNE BORBE 1. CILj I SVRHA PODVIŽNIŠTVA 10 2. SAGLASNO SA TIM CILjEM TREBA ODREDITI I VRSTU NAŠEG

ODRICANjA OD SVETA 11 3. BORBA PLOTI PROTIV DUHA 13 4. OPŠTI OPIS STRASTI I BORBE SA NjIMA 15 5. BORBA SA OSAM GLAVNIH STRASTI 17 6. BORBA SA POMISLIMA I PREKO NjIH SA ZLIM DUHOVIMA,

KOJA PRATI SVE DRUGE BORBE I SVE IH NADŽIVLjUJE 52 7. BORBA SA SVIM VRSTAMA TUGE KOJA DOLAZI OD NEVOLjA

I NAPASTI 59 8. O BOŽANSTVENOJ BLAGODATI I SLOBODNOM PROIZVOLjENjU

KAO ČINIOCIMA DUHOVNOG ŽIVOTA 68 9. O MOLITVI 70 10. O RUKOVOĐENjU U DUHOVNOM ŽIVOTU

(O RASUĐIVANjU SA SAVETOVANjEM KOD ISKUSNIH) 76 11. O STUPNjEVIMA SAVRŠENSTVA DUHOVNOG ŽIVOTA S

OBZIROM NA POBUDE ZA NjEGA 78 12. O KRAJU POKAJNIČKIH TRUDOVA 80

PREPODOBNI ISIHIJE, PREZVITER JERUSALIMSKI Kratko saopštenje o njemu 83 DUŠEKORISNE I SPASONOSNE STOTINE PREPODOBNOG ISIHIJA, PREZVITERA JERUSALIMSKOG TEODULU, O TREZVOUMLjU I MOLITVI • STOTINA PRVA 84 • STOTINA DRUGA 94

PREPODOBNI NIL SINAJSKI Kratko saopštenje o njemu 96 ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG 1. SLOVO O MOLITVI 96

3

2. O OSAM DUHOVA ZLA 119 3. POUČNA POGLAVLjA 140 4. MISLI KOJE ČOVEKA ODVAJAJU OD TRULEŽNOG

I PRIVODE NETRULEŽNOM 146 5. MISLI SLIČNE PRETHODNIM,

IZVUČENE IZ DRUGIH DELA PREPODOBNOG NILA 150 6. POUKA MONASIMA 159

PREPODOBNI JEFREM SIRIN Kratko saopštenje o njemu 161 PODVIŽNIČKE POUKE 1. PODSTICAJ NA POKAJANjE I GRAĐENjE SPASENjA 163 2. SAVETI O POKAJANjU 178 3. OPŠTI NACRT ŽIVOTA ONIH KOJI SU SE POSVETILI

UGAĐANjU GOSPODU I IZGRAĐIVANjU SVOG SPASENjA 187 4. O VRLINAMA I STRASTIMA 193 5. O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI, UOPŠTENO 197 6. OPŠTE POUKE O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU 225 7. SAVETI PODVIŽNICIMA 249

PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK Kratko saopštenje o njemu 256 1. OPŠTA NAČELA PODVIŽNIŠTVA 257 2. O POKAJANjU 259 3. O VRLINAMA I STRASTIMA I O BORBI SA STRASTIMA

UOPŠTENO 261 4. O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI 270 5. O BESTRAŠĆU 291

PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN Kratko saopštenje o njima 293 • PODVIŽNIČKE POUKE 295

AVA DOROTEJ Kratko saopštenje o njemu 316 • PODVIŽNIČKE POUKE 316

PREPODOBNI ISAAK SIRIN Kratko saopštenje o njemu 339 • PODVIŽNIČKE POUKE 340

4

NEKOLIKO REČI O "DOBROTOLJUBLJU"

"Jevanđelje Božije to je poslanstvo Božije ljudima kroz Sina ovaploćenog, Koji onima koji Mu veruju daruje nagradu - večno oboženje". Ovim rečima Sveti Maksim Ispovednik i Sveti Grigorije Palama izražavaju sadržaj Jevanđelja Hristovog: večno dobro, blage i radosne vesti za svakog od nas ljudi i za čitav rod čovečanski. To i takvo Jevanđelje doživeli su i u sebi ostvarili Sveti Oci Pravoslavne Crkve Hristove, od Svetih Apostola do Svetog Antonija i Maksima, do Svetoga Save i Grigorija Palame, i do naših dana žive ga i ostvaruju svi istinski pravoslavni hrišćani, svaki po meri vere" svoje, po "meri dara Hristova".

Kao što su Dela Apostolska nastavak Jevanđelja Hristovog, tako su i dela Svetih Otaca nastavak Jevanđelja i Dela i Poslanica Apostolskih. A sve što su Sveti Oci napisali, najpre su sami ispunili i ispunjavajući onda druge naučili, kako kaže Sveti Simeon Novi Bogoslov, potvrđujući tako jevanđelsku reč Spasiteljevu (Mt.5,19). Jer, Sveti Antonije Veliki je rekao: "Nema većeg bezobrazluka i drskosti nego tražiti od drugih ono što sam nisi ispunio". Zato su Sveti Oci pisali samo ono što su sami u ličnom i sabornom iskustvu doživeli i praktično na delu ispunili. Otuda su oni, uz Svete Apostole i Proroke, naši stalni učitelji i duhovni oci u Hristu Bogu i Spasu sviju.

Knjiga koja je pred nama, a zove se Dobrotoljublje, jeste produžetak i ostvarenje Svetog Jevanđelja Hrista Čovekoljupca, jedinog Spasitelja roda ljudskog i večnog Obožitelja čoveka. Šta sadrži Dobrotoljublje? Evo odgovora jednoga od prevodioca Dobrotoljublja na ruski jezik, Svetitelja Teofana Zatvornika: "Dobrotoljublje sadrži u sebi izjašnjenje (= izlaganje i tumačenje) skrivenoga u Gospodu Isusu života (Kol. 3,3). Skriveni u Gospodu našem Isusu Hristu istinski hrišćanski život začinje se, raskriva se, i do savršenstva dohodi, u svojoj za svakoga meri, po blagovoljenju Boga Oca, dejstvom prisutne u hrišćanima (u Crkvi) blagodati Presvetoga Duha, pod vođstvom samoga Hrista Gospoda, Koji je obećao da će biti sa nama u sve dane neodstupno (Mt.28,20). U Dobrotoljublju je izneto i izraženo sve što se zbiva u duhovnom životu hrišćanina: đavolski napadi i iskušenja, borbe i odolevanja (=pobede), padovi i ustajanja, začinjanja i utvrđivanja različitih projava duhovnog života, stupnjevi opšteg napredovanja i svojstveno svakom stupnju stanje uma i srca, uzajamno u svemu dejstvovanje slobode ljudske i blagodati Božije, osećanje blizine i udaljenosti Božije, osećanje promisaonog svedržiteljstva Božijeg i svoga predavanja - konačno i nepovratno - u desnicu Gospodnju, sa odlaganjem svih svojih načina dejstvovanja, a pri stalnom, usiljenom dejstvovanju (= podvizavanju)".

Kako to biva, to jest kako se hrišćanski istitinski živi i podvizava, i kako taj život napreduje i usavršava se do mere rasta i visine Hristove shodno Dobrotoljublju? - Pre svega:

verom i molitvom, podvigom i dugotrpljenjem, smelom nadom i smernom ljubavlju, umrtvljenjem u sebi i svlačenjem sa sebe staroga paloadamovskog čoveka i oživljavanjem u sebi bogolika i oblačenjem u novog čoveka koji se obnavlja po liku Hristovom (Kol.Z, 5.9.10), blagodaću Duha Svetoga Utešitelja, Koji se u nama moli uzdasima neiskazanim (Rm.8,26). "Ništa silnije od vere, ništa ravno molitvi", veli Sveti Jovan Zlatousti. "Vera je, veli isti Svetitelj, početak i temelj našeg novog bića i ipostasi u Hristu, jer smo njome postali u Hristu i sjedinili se sa Njime", a to sjedinjavanje i jeste istinski hrišćanski život - život sa Hristom i u Hristu. Hristos je "Načalnik (=3ačetnik) i Savršitelj vere" naše

5

(Jev.12,2-3), a vera se, po Dobrotoljublju, ispoljava kao život i življenje, kao delo i delanje po Hristu i u Hristu, jer bez podvižničkog življenja i delanja vera je mrtva (Jak.2,17-20).

Vera, pak, po Dobrotoljublju, ispoljava se prvenstveno kroz molitvu, kao život u molitvi i molitvom. "Moliti se Bogu treba većma negoli disati", veli Sveti Grigorije Bogoslov. A njegov kasniji imenjak, poznati učitelj i duhovni vođ pravoslavnih isihasta na Balkanu u 14. veku (kada je i nastao zbornik svetootačkih tekstova koji danas zovemo Filokalija = Dobrotoljublje), Sveti Grigorije Sinait, ovako opisuje šta je molitva Isusova, poznata u Dobrotoljublju kao umnosrdačna molitva: "Molitva je kod početnika: kao oganj radosti koji izbija iz srca, a kod savršenih: kao miomirisna delotvorna svetlost. I opet: molitva je propoved Apostola, energija (=delovanje) vere, ili bolje reći sama neposredna vera, osnova i stvarnost onoga u šta se nadamo (Jev.11,1), dejstvujuća ljubav, pokret anđelski, snaga Bestelesnih Sila, njihova delatnost i radost, Jevanđelje Božije, uverenje i ispunjenost srca, nada spasenja, znamenje osvećenja, obeležje svetosti, poznanje Boga, projava svetog Krštenja, banja očišćenja, zalog Duha Svetoga, radost Isusova, veselje duše, milost Božija, znak pomirenja (s Bogom i ljudima), pečat Hristov, zrak duhovnog Sunca, zvezda Zornjača u srcu, potvrda Hrišćanstva, znamenje izmirenja s Bogom, blagodat Božija, premudrost Božija, ili bolje reći početak samomudrosti, Božije javljanje, delatnost i zanimanje istinskog hrišćanina, a osobito monaha, način življenja tihovatelja (=usamljenika, isihasta), povod molitvenog samovanja i tihovanja, dokaz anđelskog života na zemlji. I šta još treba mnogo govoriti? Molitva je sam Bog, Koji čini sve u svemu (1.Kor.12,6), i Koji sve deluje u Hristu Isusu, jer je jedna energija i dejstvo Oca i Sina i Svetoga Duha" (Dobrotoljublje, Glave o molitvi, 113).

Sastavljač i izdavač grčke Filokalije, Sveti Nikodim Svetogorac, naziva Dobrotoljublje: "riznicom duhovnog bdenja i trezvljenja, čuvarem čistote uma, mističkom školom umne molitve, knjigom obrazaca prakse i podviga, neobamanljivim vođom duhovnog sozrecanja, rajem Svetih Otaca, zlatnom pletenicom svetih vrlina, knjigom prepunom Isusovog radovanja i uživanja, trubom koja nam ponovo doziva blagodat; i zbirno rečeno: samim organom oboženja" - blagodaću Duha Svetog (Predgovor Filokaliji).

Sveti pisci Dobrotoljublja naglašavaju svuda u svojim spisima, sabranim u ovom čudesnom Saborniku-Zborniku rajskih cvetova i plodova: da je vera i molitva, prava (=pravoslavna) vera i iskrena umnosrdačna molitva istovremeno delatnost rečju i mišlju, srcem i umom, dušom i telom, voljom i snagom, "teorijom" {=duhovnim sozercanjem i prozrenjem) i praksom, tj. samožrtvenim življenjem i podvizavanjem, ličnom askezom i delatnom ljubavlju, onom koja se ispoljava kao hristoljublje i bogoljublje i onom koja se projavljuje kao delatno bratoljublje i čovekoljublje. Jer samo život i delo, u sveživotonom i sveličnom sabornom jedinstvu, čine punoću pravoslavnog duhovnog Predanja, zabeleženog i zasvedočenog u Dobrotoljublju. I još nešto: Dobrotoljublje je nastalo u monaškim sredinama, ali nije ni iz daleka namenjeno samo monasima, nego svima hrišćanima, pa ma gde oni bili i ma kojim se poslom bavili. Jer, po Svetom Pismu, svima nam je jedan posao i jedno delo i jedna služba: živeti, raditi i služiti Bogu na slavu i sebi i ljudima na spasenje. Zato je u Pravoslavnoj Crkvi na Istoku, od od Jerusalima do Mesopotamije, od Sirije i Male Azije do Balkana i do pravoslavnog Zapada, od Egipta do Moravske i Zavoložja, Dobrotoljublje bilo tako saborno, svepravoslavno prihvaćeno i čitano i praktikovano, kao primljeno Jevanđelje, kao nauka i praksa Pravoslavlja, kao Ortodoksija i Ortopraksija.

Reč filokalija (=dobrotoljublje) u hrišćanskoj literaturi sretamo najpre kod Klimenta Aleksandrijskog (2-3 vek,) u njegovom Pedagogu, kojije u stvari označava Hrista: "Čovek

6

je po prirodi uzvišeno i delatno živo biće koje željno traži dobro, jer je stvorenje Dobroga (Boga), i zato je istinskom dobrotoljublju i prelepim zadovoljstvima tuđ onaj neslavni život u uživanjima koji mnogi ljude provode" (Pedagog, 3,7). Ljubav, dakle, prema istinski lepom i dobrom jeste dobrotoljublje, jer u grčkom i slovenskom jeziku lepo i dobro skoro su sinonimi. Istinska lepota uvek je i dobrota, i pravo dobro uvek je i lepo. Najveća Lepota i najveće Dobro i jeste Ljubljeni Sin Božiji i Sin Čovečiji, Bogočovek Isus Hristos. Zato je On krajnja meta svakog dobrotoljublja.

Međutim, izraz Dobrotoljublje u značenju zbirke lepih i dobrih tekstova upotrebljen je prvi put od Svetih Kapadokijaca, Vasilija i Grigorija, kada su, polovinom 4. veka, podvizavaući se kraj reke Irisa u Pontu, pravili književno-bogoslovski izbor iz dela mudrog i učenog Origena poletno se učeći na dobrotoljubivim delima mladog Aleksandrijca, no vešto izbegavajući potmule jelinske zamke u filosofiji i zablude u nedelatnoj i nespasonosnoj praksi.

Filokalija je, dakle, ljubav prema lepom i dobrom. No za Svete Oce Kapadokijce, a onda i za sve kasnije istinske hrišćanske mislioce i podvižnike, kao usotalom i za Jevanđelje Hrista Bogočoveka i Njegovih Apostola i Proroka, uvek su nerazdvojno spojeni i sjedinjeni slovensnost delatna i delo slovesno. Zato su za vođe i učitelje hrišćanskog života uzimani, čitani, prepisivani i u zbornike sabirani, samo umno-srdačni, sozercateljno-praktični podvižnici misli i delatnosti jevanđelske i pravoslavne, kakvi su bili veliki Oci hrišćanskog Istoka, kako oni učeni bogoslovi u svetu, najčešće na episkopskim službama u narodu Božijem po gradovima, tako i oni "građani pustinje", koji su svojim bogougodnim životom i podvizima pustinju "anđelima u telu" nastanili i "zemlju onebesili", kao što su bili Sveti Antonije i Makarije i plejade egipatskih, palestinskih, sirijskih, maloazijskih, carigradskih i južnoitalijanskih podvižnika, sve do sveštenih isihasta Svete Gore i Balkana u 14. veku.

Zbornici slični nama danas poznatom Dobrotoljublju nastajali su već u 4. i 5. veku, kao što je Otečnik, pa sve do 11. veka, kao što je tada nastali Evergetinos, sastavljen od monaha Pavla, osnivača manastira Bogorodice Evergetide u Carigradu, onog manastira u kojem će kasnije boraviti Sveti Sava Hilandarac, filokalijski molčalnik koji će postati Arhiepiskop svih Srpkih i Primorskih zemalja i u sebi spojiti pustinju i grad, molitvu i praksu, lepo i dobro, umno delanje i delatno sozercanje.

Današnja, pak, Filokalija=Dobrotoljublje, kao bogata zbirka tekstova "svetšenih trezvenjaka", sastavljena je najvećim delom u vreme procvata pravoslavnog isihastičkog pokreta u Svetoj Gori i Balkanu, naročito posle trijumfa isihazma, i kao pravoslavnog bogoslovlja i kao pravilne podvižničke prakse, na velikom saboru u Carigradu 1351. g. O tome svedoče brojni svetogorski i drugi grčki i slovenski rukopisi iz 14. i 15. veka (napr. u Hilandaru i drugde po Svetoj Gori i po bibliotekama Balkana, Rusije i Zapadne Evrope). Ovu zbirku je iz rukopisa prebrao, sabrao i proširio Episkop Korintski Makarije Notaras (1731-1805), pa ju je godine 1777, kada je posetio Svetu Goru, predao tada još mladom no učenom i iskusnom podvižniku Nikodimu Svetogorcu (1749-1809) daje on sredi, dopuni i prepisane tekstove uporedi sa svetogorskim rukopisima, te tako pripremi za štampu, što je Sveti Nikodim i učinio u toku svega dve godine. Potom je tako sređeni Zbornik Sveti Nikodim vratio Svetom Makariju Korintskom, a ovaj je, sretnuvši u Smirni blagočestivog kneza Moldovlahije Joanisa Mavrokordata, uspeo da od njega dobije saglasnost i novac, te grčka Filokalija bude prvi put bude štampana u Veneciji 1782. g. Sa ovog grčkog izdanja preveo je na slovenski jezik (verovatno koristeći i već postojeće slovenske prevode mnogih

7

svetootačkih tekstova koji su ušli u grčku Filokaliju) ceo zbornik Dobrotoljublja (bez naročitih izmena) Sveti Pajsije Veličkovski (1722-1794) i štampao ga u Petrogradu 1793. g.

Nepun vek kasnije, 1876. g. veliki ruski bogoslov i profesor teologije, episkop i isihasta, Sveti Teofan Zatvornik (Govorov), preveo je na ruski i izdao I tom Dobrotoljublja, i dalje do 1890. svake godine izdavao po jednu knjigu ovog petotomnog proširenog (skraćenjima, izostavljanjima i dodavanjima izmenjenog) kapitalnog dela. (Ukratko: u ruskom Dobrotoljublju, za razliku od grčkog i slovenskog, skraćena su Poglavlja Maksima Ispovednika; izostavljeni: Petar Damaskin, Silogističke glave Kalista Katafigiota, Praktična i teološka poglavlja Grigorija Palame, itd; ali je zato dodat velik broj dela Jefrema Sirina, Varsanufija i Jovana, Lestvičnika, Ave Doroteja, Teodora Studita i dr).

Naši vredni monasi Hilandarci, krenuli su ovom prvom knjigom, u prevod sa ruskog i izdavanje na srpskom jeziku ovog Teofanovog Dobrotoljublja, ništa manje značajnog i čak obimnijeg od grčkog i sloveskog. Time oci Hilandarci nastavljaju svešteno živo predanje svetih Hilandaraca: Svetog Save, Domentijana, Starca Isaije, i drugih Bogu poznatih svetih isihasta i dobrotoljubaca roda našeg krstonosnog i hristočežnjivog. Neka ovo štampano objavljivanje srpskog Dobrotoljublja naših srpskih Svetogoraca, kao ono Svetog Makarija i Nikodima Svetogorca bude na opštu polzu pravoslavnih hrišćana.

Sveti Ilarion Veliki 22. 3. 1996 Man. Tvrdoš Ep. ZHP Atanasije

8

PREDGOVOR

U izboru odeljaka za ovaj tom ostalo nam je da sledimo poredak grčkog Dobrotoljublja.

Izabravši iz svetog Kasijana, koga smo ranije zaobišli, asketske pouke i izostavivši njegov manastirski ustav, predložićemo podvižničke savete prepodobnog Isihija Jerusalimskog i prepodobnog Nila Sinajskog.

Međutim, ovde je trebalo da se zaustavimo u praćenju grčkog Dobrotoljublja stoga što su u njemu propušteni mnogi sveti oci podvižnici, prvi tumači podvižničkog dela prvenstveno sa njegove unutrašnje strane, kao što su: sveti Jefrem Sirin, prepodobni Jovan Lestvičnik, Prepodobni Varsanufije i Jovan, ava Dorotej, prepodobni Isaak Sirin. Bila bi velika nepravda da naš zbornik lišimo njihovih pouka. Zbog toga smo i rešili da ih unesemo u njega.

U izboru odlomaka kao ukazatelj nam je poslužio sveti Kasijan koji je kao cilj podvižništva postavio očišćenje srca od strasti i tome usmerio sve svoje asketske besede. Po njegovoj misli je sproveden izbor iz njegovih spisa; po njoj je raspoređeno i ono što je uzeto iz svetog Nila Sinajskog; po njoj je učinjen izbor i iz svetog Jefrema; ona je rukovodila i izbor iz svetog Varsanufija i Jovana, iz ave Doroteja i svetog Isaaka Sirina, premda se kod njih to ne obeležava posebnim zaglavljima.

Na taj način će naš drugi tom Dobrotoljublja predstavljati zbir otačkih pouka prvenstveno u vezi sa borbom sa strastima radi očišćenja srca, što i jeste poslednji cilj podvižništva.

Sveti Teofan Zatvornik

9

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN, RIMLjANIN

Kratko saopštenje o njemu Sveti Jovan Kasijan Rimljanin se rodio (350. ili 360. g.) verovatno u Galskoj oblasti,

u okolini Marselja, od uglednih i bogatih roditelja. Dobio je dobro naučno obrazovanje. On je od detinjstva zavoleo bogougodan život. Goreći željom da postigne savršenstvo u njemu, otišao je na istok, gde je stupio u Vitlejemski manastir i primio monaštvo. Slušajući o slavnom podvižničkom životu egipatskih otaca, on je poželeo da ih vidi i da se pouči od njih. Dogovorivši se sa svojim drugom Germanom, on se, posle dvogodišnjeg prebivanja u Vitlejemskoj obitelji, upućuje u Egipat oko 390. godine.

Oni su celih sedam godina proveli tamo, živeći u skitovima, u kelijama, u manastirima, među otšelnicima, u usamljenosti. Oni su sve zapažali, izučavali i na samom delu izvršavali, detaljno se upoznavši sa tamošnjim podvižničkim životom u svim njegovim vidovima. U svoj manastir su se vratili 397. godine, da bi iste godine opet otišli u iste pustinjske egipatske predele. Tu su proboravili sve do 400. godine.

Ostavivši opet Egipat, sveti Kasijan se sa svojim prijateljem uputio u Konstantinopolj, gde su bili blagonaklono primljeni od strane svetog Zlatousta. On je svetog Kasijana posvetio za đakona, a njegovog prijatelja, kao starijeg, za sveštenika (400. g.). Kada je sveti Zlatoust bio osuđen na zatočenje (405. g.), osobe koje su mu bile odane poslaše u Rim papi Inokentiju izvestan broj zastupnika, među kojima su bili i sveti Kasijan i njegov prijatelj. Međutim, izaslanstvo nije imalo nikakvog uspeha.

Sveti Kasijan se posle toga više nije vratio na istok, nego se uputio u otadžbinu i tamo nastavio sa svojim podvižničkim životom po egipatskim uzorima. On se proslavio i svetošću života, i učiteljskom mudrošću. Zatim je bio posvećen za sveštenika. Oko njega su se, jedan za drugim, počeli sabirati učenici i ubrzo se od njih obrazovao čitav manastir. Po uzoru na njih, nedaleko je bio ustrojen i ženski manastir. I u jednom i u drugom manastiru bio je uveden ustav po kome su živeli i spasavali se monasi u istočnim, a naročito u egipatskim manastirima.

Dobro uređenje tih manastira u novom duhu i po novim pravilima i očigledni uspesi tamošnjih podvižnika privukli su na sebe pažnju mnogih jeraraha i nastojatelja manastira Galske oblasti. Želeći da i kod sebe zavedu takav poredak, oni su zamolili svetog Kasijana da im napiše istočne monaške ustave i da iznese i sam duh podvižništva. On je rado ispunio njihovu molbu, opisavši sve u 12 knjiga pravila i u 24 knjige razgovora.

Sveti Kasijan se upokojio 435. godine. Njegov spomen se vrši 29. februara. Iz asketskih spisa svetog Kasijana u ranije [slovensko] Dobrotoljublje uvršteno je

osam knjiga (5-12) o borbi sa osam glavnih strasti i jedan (2.) razgovor o rasuđivanju, i i jedno i drugo u skraćenom obliku.

Slično ćemo i mi postupiti. Glavni odlomci će biti uzeti iz osam knjiga o borbi sa strastima, najvećim delom u potpunom prevodu, sa dodatkom nekih navoda i iz razgovora, gde bude bilo prikladno. Osim toga, smatrali smo da bi bilo potrebno da se ispred njih stavi nekoliko odlomaka iz razgovora u kojima se pokazuje značaj borbe sa strastima u duhovnom životu, njeno mesto u podvižničkom životu, njena neophodnost kao i opšti opis strasti i borbe sa njima. Posle toga, dodaćemo još odlomke u kojima se opisuju druge dve

10

borbe - sa pomislima i sa tugom koja dolazi od nevolja i napasti. To će predstavljati dodatak prethodnom prikazu borbe sa osam pomisli. Na kraju ćemo u vidu dodatka priložiti potrebne pouke o nekoliko predmeta koji se blisko dotiču duhovne borbe, premda i govore o duhovnom životu uopšte: o blagodati i proizvoljenju kao činiocima u izgradnji duhovnog života; o molitvi, u kojoj se oni sustižu; o stupnjevima savršenstva duhovnog života, s obzirom na pobude za njega; i o kraju pokajničkih trudova. Ti dodaci nam ne smetaju da sve odlomke iz spisa svetog Kasijana naslovimo jednim naslovom: Pregled duhovne borbe.

Na taj način će odlomci iz dela svetog Kasijana biti raspoređeni na poglavlja: 1. Cilj i svrha podvižništva. 2. Saglasno sa tim ciljem treba odrediti i vrstu našeg odricanja od sveta. 3. Borba ploti i duha. 4. Opšti opis strasti i borbe sa njima. 5. Borba sa osam glavnih strasti:

a) sa stomakougađanjem. b) sa duhom bluda. c) sa duhom srebroljublja. d) sa duhom gneva. e) sa duhom tuge. f) sa duhom uninija. g) sa duhom taštine. h) sa duhom gordosti.

6. Borba sa pomislima i preko njih sa zlim duhovima. 7. Borba sa svim vrstama tuge. 8. Božanstvenoj blagodati i slobodnom proizvoljenju kao činiocima duhovnog života. 9. O molitvi. 10. rukovođenju u duhovnom životu. 11. stupnjevima savršenstva duhovnog života s obzirom na pobude za njega. 12. kraju pokajničkih trudova.

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE I

CILj I SVRHA PODVIŽNIŠTVA

1. Sve nauke i veštine imaju svoj cilj i svoju svrhu. Gledajući na njih, revnosni ljubitelj veštine rado podnosi sve napore i izdatke. Tako zemljoradnik, trpeći čas vrućinu, čas hladnoću, neumorno obrađuje i ore zemlju, imajući cilj da je očisti od svakog stranog korova i učini rodnijom i budući ubeđen da drugačije neće dostići svrhu, tj. ostvarenje obilne žetve radi izdržavanja sebe i umnožavanja svoga imetka. Tako i naše podvižništvo ima svoj cilj i svoju svrhu, radi koje mi neumorno i sa zadovoljstvom podnosimo sve trudove, radi koje nas ne opterećuje oskudnost isposničke hrane, radi koje nas raduje iznemoglost od bdenja. Radi te svrhe svagdašnje naše čitanje Svetog Pisma sa

11

razmišljanjem ne poznaje sitost, radi nje nas ne plaši neprestani trud, niti odricanje od svega i oskudica u svemu, pa ni strahote bezmerne pustinje.

2. Svrha našeg podvižničkog života jeste Carstvo Božije, a cilj - čistota srca, bez koje nije moguće postići tu svrhu. Prikovavši naš pogled na taj cilj, mi treba da najtačnije usmeravamo naš život, kao po pravoj liniji. I ukoliko se naša misao makar malo ukloni od njega, treba da je, kao po nekom pravilu, odmah ispravljamo, vraćajući se na njegovo sagledavanje.

3. Tako uči i sveti Pavle kada onima koji su primili blagi jaram Hristov govori: Imate plod svoj na osvećenje, a kraj život večni (Rim.6,22). Time on kao da kaže: vaš cilj je - čistota srca, a svrha - život večni. Prema tome, mi treba da se svom snagom držimo onoga što nas može usmeriti ka tom cilju, tj. ka čistoti srca, a ono što nas odvlači od njega - da izbegavamo kao pogibeljno i štetno. Jer, mi sve činimo i podnosimo radi njega. Naime, da bismo sačuvali postojanu čistotu srca mi napuštamo roditelje, otadžbinu, činove, bogatstvo, utehe ovoga sveta i sva zadovoljstva. Ukoliko, dakle, ovaj cilj uvek budemo imali u sećanju - sva naša dejstva i pomisli biće usmereni ka njegovom dostizanju. Međutim, ukoliko on ne bude neprestano stajao pred našim očima, svi naši trudovi i usilja biće uzaludno protraćeni, budući da nisu bili usmereni samo na njega.

4. Prema tome, radi te čistote treba sve da činimo i želimo. Radi nje treba da idemo u pustinju, radi nje da se držimo postova, bdenja, trudova, telesnog siromaštva, čitanja i drugih vrlina. Time svoje srce treba da učinimo slobodnim od svih pogubnih strasti i sačuvamo ga takvim. Radi tog glavnog cilja, tj. čistote srca, treba da preduzimamo postove, bdenja, otšelništvo, poučavanje u Svetom Pismu. Zbog njih ne treba da dopuštamo sebi da oštetimo tu glavnu vrlinu. Jer, ukoliko se u nama sačuva nepovređenom ova glavna vrlina, neće biti nikakve štete ako neki od navedenih podviga u izvesnom slučaju po neophodnosti bude izostavljen. Međutim, mi nećemo imati nikakve koristi ukoliko sve njih održimo, a nju jedinu narušimo. Stoga sve treba da se čini radi nje. (Podvizi) nisu savršenstvo, već sredstva za [postizanje] savršenstva. Stoga će se onaj ko na njima bude zaustavio stremljenje svoga srca (zadovoljivši se njima kao najvišim dobrom) uzaludno truditi, budući da ga neće pružiti do postignuća svrhe radi koje su oni i poželjni.

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

II SAGLASNO SA TIM CILjEM

TREBA ODREDITI I VRSTU NAŠEG ODRICANjA OD SVETA

5. Postoje tri vida odricanja od sveta: prvo, u kome telesno ostavljamo sva bogatstva i sticanja u svetu; drugo, u kome ostavljamo pređašnje navike, poroke i strasti, kako duševne, tako i telesne; i treće, u kome, odvlačeći um od svega sadašnjeg i vidljivog, sagledavamo samo buduće i čeznemo za onim što je nevidljivo. Gospod je Avraamu zapovedio da istovremeno izvrši sva ova tri odricanja, rekavši: Idi iz zemlje svoje, i od roda svoga, i iz doma oca svoga (Post.12,1). Iz zemlje svoje, tj. od svetskog bogatstva i od zemaljskog sticanja; od roda svoga, tj. od pređašnjeg načina života, ranijih navika i poroka, koji su nam veoma srodni, kao da su jednokrvni sa nama, prilepivši nam se od

12

samog rođenja; iz doma oca svoga, tj. od svakog sećanja na svet i na sve što u njemu sreće naš pogled. To se ostvaruje kada, umrevši sa Hristom za svetske stihije, po apostolu, gledamo već ne na ono što je vidljivo, nego na ono što je nevidljivo (Jer je ono što se vidi privremeno, a ono što se ne vidi, večno) (2.Kor.4,18); kada, izašavši srcem iz ove privremene i vidljive kuće, svoje oči i um obraćamo prema domu u kome imamo prebivati večno; kada, živeći po telu, ne vojujemo po telu u Gospodu (2.Kor.10,3), delom i životom objavljujući onu izreku blaženog apostola: Naše življenje je na nebesima (Fil.3,20).

6. Nećemo imati mnogo koristi ukoliko, sa svim žarom vere izvršivši prvo odricanje, sa istom revnošću ne izvršimo i drugo, kako bismo, uspevši da ga steknemo, postigli i treće, u kome ćemo, izišavši iz kuće našeg pređašnjeg oca po starom čoveku, svecelo ustremiti pogled našeg uma prema nebeskom. Stoga, ako želimo da postignemo istinsko savršenstvo, treba da stremimo, da ostavivši telesno roditelje, otadžbinu, bogatstva i svetska zadovoljstva, i srcem ostavimo [sve što smo napustili], te da se više nikada ne vraćamo sa pohotom na ono što smo sa prezrenjem odbacili. [Inače ćemo biti] slični Izrailjcima koji su, po izlasku iz Egipta i posle kušanja nebeske mane, zaželeli nečista i skverna jela Egipatska, govoreći: Dobro nam je bilo u Egiptu, kada smo sedeli kod lonaca sa mesom (Izl.16,3; Broj.11,5). I svako ko se, po odricanju od sveta, vraća ranijim brigama, ili primamljuje ranijim željama, delom i mišlju govori isto što i oni: Dobro nam je bilo u Egiptu (tj. svetu). Nama neće doneti nikakve koristi ako svet napustimo samo telom, ili ako preseljenje iz ovog Egipta bude samo po mestu. Mi na isti način treba da steknemo i odricanje srcem, koje je mnogo više i korisnije. Evo šta je objavio apostol o odricanju koje smo nazvali telesnim: I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1-Kor.13,3). To znači da mi neće doneti nikakvu korist odricanje [od svega] i sažeženje spoljašnjeg čoveka, kao ni mučeništvo i sažeženje svog tela (koje predajemo za Hrista), ukoliko sam, sa druge strane, netrpeljiv, gnevljiv, zavidljiv ili gord, ukoliko se budem raspaljivao zbog uvreda drugih, ili tražio svoje, ukoliko budem pomišljao o onome što je zlo, ili netrpeljivo i nerado podnosio sve što mi se dogodi. Jer, unutrašnji čovek je, pri tome, još [uvek] obložen ranijim strastima.

7. Prema tome, sa svom upornošću treba da žurimo k tome da i naš unutrašnji čovek zbaci sa sebe i rasturi sve što je sabrao u prethodnom životu, tj. bogatstvo strasti koje su, pricepljujući se telu i duši, u pravom smislu naše. I ukoliko, dok smo još u ovom telu, one ne budu odsečene i odbačene, ni po ishodu neće prestati da nas prate. Kao što vrline (ili sama ljubav, koja je izvor vrlina) koje se steknu u ovom veku, i po končini ovog života, svoga ljubitelja čine prekrasnim i svetlonosnim, tako i poroci, pokrivši nekako dušu odvratnim bojama, ne odstupaju od nje uprljane i u onom prebivalištu bez kraja. Lepota ili odvratnost duše se rađa od kakvote vrlina ili poroka. Neka od tih boja, koja se dobija od njih čini je ili tako svetlom i prekrasnom da je dostojna da čuje proročku reč: I Car će poželeti lepotu tvoju (Ps.45,11), ili potpuno crnom, smradnom i bezobličnom, tako da može sama, ispovedajući svoje skverni, da kaže: Usmrdeše se i zagnojiše se rane moje od bezumlja moga (Ps.38,6). Stoga su one (vrline i strasti) naše lično bogatstvo, koje nerazlučno prebiva sa dušom, i koje nam ni car ne može dati, niti neprijatelj oteti od nas. One su upravo naše bogatstvo, koje ni sama smrt nije moćna da otrgne od duše.

(Potrošiti zlo bogatstvo strasti znači umrtviti ih, što nije moguće postići bez borbe sa njima. Stoga onima koji su se odrekli od sveta neizbežno predstoji borba sa strastima. Nje oni treba da se prihvate od početka. Kod svetog Kasijana o ovoj borbi nalazimo i opšta rasuđivanja u četvrtom razgovoru: O borbi ploti i duha, i u petom: O osam glavnih

13

strasti, a postoji i pojedinačan iscrpan opis borbe sa svakom od osam glavnih strasti u Knjizi pravila. - Pozajmićemo iz svega ono što je najbitnije).

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

III BORBA PLOTI PROTIV DUHA

8. Postoji borba u udovima našim, kao što čitamo kod apostola: Jer telo želi protiv

Duha, a Duh protiv tela, a ovo se protivi jedno drugome da činite ono što ne biste hteli (Gal.5,17). Po promisliteljskoj odluci Božijoj, ona kao da se ukorenila u samu našu prirodu. I zar možemo da je ne smatramo prirodnim svojstvom čovekovog sastava posle pada prvostvorenog, s obzirom da je opšta za sve bez izuzetka? Potrebno je, međutim, verovati, da se ona, ukoliko je već svima prirodna, u nama nalazi po volji Božijoj i za naše dobro, a ne na zlo. Ona je u nama ostavljena radi buđenja revnosti za više savršenstvo.

9. Reč plot na ovom mesto treba shvatiti u smislu plotske volje ili zlih želja, a ne u smislu čoveka kao bića. Isto tako i pod rečju duh ne treba razumeti neko lično biće, nego dobre i svete želje duše. Takav smisao određuje i sam apostol, govoreći: Po Duhu hodite, i pohotu telesnu nećete činiti. Jer, telo želi proti Duha, i ostalo (Gal.5,16-17). Budući da se i jedne i druge želje nalaze u jednom te istom čoveku, u nama se vodi neprestana borba. Dok pohota ploti, uglavnom težeći ka grehovnom, nalazi zadovoljstvo u onome što se odnosi na zadovoljavanje potreba sadašnjega života, duh, naprotiv, u potpunosti želi da se prilepi za duhovna dela, zanemarujući čak i najneophodnije telesne potrebe i ne posvećujući ni najmanju pažnju truležnoj ploti. Plot se naslađuje izobiljem i svakovrsnim zadovoljstvima, a duhu nije prijatna briga čak ni o predmetima prirodnih potreba. Plot želi da se nasiti snom i prepuni hranom, a njemu su hrana bdenja i postovi u toj meri da ne bi hteo da dopusti sna i hrane čak ni onoliko koliko je potrebno za život. Ona želi da izobiluje svakovrsnim bogatstvima, a on nije zadovoljan čak ni zbog toga što ima malu količinu hleba za svakodnevnu upotrebu. Ona želi da se raznežuje i da bude okružena gomilom laskavaca, a njemu je uteha strog život i širina nepristupne pustinje, pri čemu mu prisustvo smrtnika nije ugodno. Ona se zanosi počastima i pohvalama ljudskim, a njemu su ugodna gonjenja i uvrede.

10. Rukovodeći se samoljubljem i zemaljskom mudrošću, naša volja zamišlja da može postići neku sredinu (inače, dostojnu svake osude) između ova dva stremljenja, nameravajući da se uzdržava od plotskih strasti tako da nimalo ne trpi nevolje koje su neizbežne pri ispunjavanju zahteva duha: ona bi htela da bez kažnjavanja tela postigne telesnu čistotu, da bez truda bdenja stekne srdačnu čistotu, da i pored telesnog spokojstva obiluje duhovnim vrlinama, da bez žestokih kleveta zadobije blagodat trpljenja, da projavi smirenje Hristovo bez gubitka svetovne počasti, da sledi prostotu blagočašća sa sujetom ovoga sveta, da služi Hristu sa ljudskom slavom i odobravanjem, da odvažno kazuje pravdu, ne srećući čak ni najmanje žalosti. Uopšte, ona bi htela da postigne buduća blaga, ne gubeći sadašnja. Takva volja ne vodi ka istinskom savršenstvu, već, uspostavljajući stanje nepoželjne topline, [ljude] čini dostojne prekora koji Gospod navodi u Otkrivenju: Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć!O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi

14

ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih (Otk.3,15-16). Kada, pak, naiđe blagodat, budi se energija duha i u [čoveku] vaspostavljaju viša stremljenja koja ga odvraćaju od svega zemaljskoga. Izlažući se njihovom uticaju, volja već ne može da ostane ravnodušna i mlaka, te zadobija revnost za bolje i njemu prinosi na žrtvu sve niže. Pa ipak, naklonost ka ranijem pokoju ravnodušnosti ostaje u njoj, i ona je vrlo sklona da se opet vrati njemu. Da se to ne bi desilo, u ploti ostaju pokreti koji su neprijateljski prema višim stremljenjima, prema kojima volja koja je okusila viša blaga ne može da bude naklonjena: čim ih oseti, u njoj se odmah budi sva revnost i ona hrabro čuva svoja viša blaga. Međutim, dešava se da volja padne u bogoprotivnu mlakost, usled čega se podiže borba ploti i podstiče mlakost na delanje. Iz ovoga je vidljivo da bismo se mi zauvek zadržali u stanju pomenute bogoprotivne mlakosti kad nas iz nje ne bi izvodila borba koja se podiže u nama. Jer, pri njoj, kada, robujući samougađanju, zaželimo da sebi učinimo neko olakšanje, odmah ustaje plot i, ranjavajući nas žaokama grehovnih pokreta i strasti, ne dopušta da ostanemo u utešnoj i željenoj čistoti, te nas odvodi ka ohlađujućem i neželjenom zadovoljstvu, tj. kao da nas odvlači na put koji je posut trnjem. Međutim, to razdražuje usnulu revnost po Bogu: ona ustaje i progoni neprijatelje koji su se približili. Svakodnevno dejstvujući u nama, ova nas borba dovodi do blagotvorne rešenosti da, odbacivši široki i bezbrižan život, sa velikim znojem i skrušenošću duha steknemo čistotu srca, da sa strogim postom, glađu, žeđu i nespavanjem čuvamo čistotu tela, da kroz čitanje, razmišljanje i neprestanu molitvu ushodimo u dobru nastrojenost duha.

11. Osim toga, nešto tajanstveno je izobraženo u Božijoj odluci koja se tiče naroda neprijateljski nastrojenih prema Izrailju, kao što čitamo u Knjizi o sudijama: A ovo su narodi koje ostavi Gospod, da njima kuša Izrailja... da bi se naučili na borbu (Sud.3,1-2). Takvu borbu je Gospod ustrojio ne stoga što nije hteo pokoja Izrailju ili što se nije brinuo o njegovom dobru, već zato što je video da je ona veoma korisna za njega. Izlažući se gotovo neprestanom napadu tih naroda, on nije mogao a da ne oseća stalnu potrebu za Božijom pomoći. Zbog toga je bio dužan da prebiva u svagdašnjem obraćanju Njemu sa nadom, i u molitvi. Nemajući mogućnosti da ostavi delo borbe, on nije imao vremena da se preda bezbrižnosti, ili da se raslabi od lenjosti i besposličenja. Jer, često mir i sreća obaraju onoga koga nije mogla da pobedi nesreća.

12. Zbog čega mi kod uškopljenika po telu nalazimo uspavanu dušu: upravo zbog zablude da im, po oslobođenju od ove plotske potrebe, nije ni potreban trud telesnog uzdržanja i skrušenosti srca. Oni koji su raslabljeni takvom bezbrižnošću, ne brinu se o sticanju istinskog savršenstva, ili o očišćenju srca od duševnih strasti. Takvo stanje, premda se uzdiže nad plotskim, ipak ostaje samo duševno. Po rečima samoga Gospoda, ono je dostojno odbacivanja zbog toga što se, od hladnoga prešavši ka mlakome, zaustavilo na nepoželjnoj toplini.

13. Prema tome, u samom početku odricanja, kada prestajemo da budemo plotski, tj. kada počinjemo da se odvajamo od svetovnih običaja i da se uzdržavamo od očigledne plotske nečistote, treba da požurimo da se svom snagom odmah postaramo da usvojimo duhovno stanje, da se ne bi desilo da uzmaštamo da smo, samim tim što smo se odrekli od sveta po spoljašnjem čoveku, ili što smo prekratili oskvrnjenje plotskom preljubom, već postigli savršenstvo, te da postanemo lenji i bezbrižni u istrebljivanju uzroka strasti. Inače, desiće se da ćemo se zaustaviti na sredini između ploti i duha i da ne nećemo postići stepen duhovnog savršenstva, misleći da je za njega dovoljno na spoljašnji način se odvojiti od svetskog života i zadovoljstava i biti jednostavno dalek od razvrata i telesnih veza. Jer, ako ostanemo u ovom stanju mlakosti (ravnodušnosti), koje se smatra najgorim,

15

bićemo izbljuvani iz usta Gospodnjih, kao što kaže: Tako. pošto si mlak... izbljuvaću te iz usta svojih (Otk.3,16). Pravedno je Gospod objavio da će oni koje je primio u nedra ljubavi, i koji su se pokazali kao hladni, biti izbljuvani sa nekim gađenjem. Jer. lakše se obraća ka spasenju i lakše uzlazi na vrh duhovnog savršenstva plotski čovek, tj. svetovnjak ili neznabožac, nego onaj, ko je primio jaram Hristov, ali nije stupio na put savršenstva, već je dopustio da se prvi oganj duhovne revnosti ohladi. Naime, prvi će, budući smiravan čulnim strastima i postajući svestan svoje nečistote zbog plotskog oskvrnjenja, dospeti u skrušenost i pribeći Istočniku svake čistote i savršenstva, te se uzgnušati hladnog stanja neverja i bezbrižnosti u kome se nalazio. Goreći duhom, on će lakše uzići ka savršenstvu. Tome nasuprot, onaj ko se hladno prihvata dela Gospodnjeg i bez smirenja i dužnog usrđa stupa na put ovog zvanja, budući jednom poražen ovom bednom zarazom, već ne može sam sebe da umudri na bolje, niti prima urazumljenje od drugih. Jer, on, po reči Gospodnjoj, govori u srcu svome: Bogat sam, i obogatio sam se i ništa mi ne treba, premda njemu više pristaje ono što dalje sledi: A ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slep, i nag (Otk:-3,17). Na taj način, on postaje gori od svetovnog čoveka jer gubi svest o tome da je bedan, slep i nag, da mu je u mnogo čemu potrebno ispravljanje, da ima veliku potrebu za poukama i urazumljivanjem od strane drugih. Usled toga on ne prihvata ni jednu spasonosnu reč, ne shvatajući da će u budućem veku neizbežno biti podvrgnut najstrožijem sudu i kazni.

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

IV OPŠTI OPIS STRASTI I BORBE SA NjIMA

14. Postoji osam glavnih strasti: stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga,

uninije, taština i gordost. 15. Postoje dve vrste strasti: prirodne, koje se rađaju iz prirodnih potreba, kao npr.

stomakougađanje i blud, i neprirodne, koje nemaju koren u prirodi, kao na pr. srebroljublje. Njihova dejstva se, pak, ispoljavaju na četiri načina: neke dejstvuju samo u telu i preko tela, kao stomakougađanje i blud, a neke se ispoljavaju i bez sadejstva tela, kao sujeta i gordost; zatim, neke se pobuđuju spolja, kao srebroljublje i gnev, a neke proizilaze iz unutrašnjih uzroka, kao uninije i tuga. Takvo projavljivanje dejstva strasti daje nam povod da kod njih dopustimo još dva roda deleći ih na plotske i duševne: plotske se rađaju u telu i telo hrane i naslađuju, a duševne proizilaze iz duševnih sklonosti i hrane dušu, dok na telo često deluju razorno. Poslednje se leče prostim unutrašnjim lečenjem srca, a plotske se leče dvojakim lekovima - i spoljašnjim i unutrašnjim.

16. Pojasnićemo nešto od rečenoga opširnijim rasuđivanjem. Imajući uzrok u telu, strasti stomakougađanja i bluda se ponekad bude bez sadejstva duše, jedino zbog uzbuđivanja potreba iz kojih proizilaze. Međutim, one povlače i dušu zbog njene zajednice sa telom. Radi obuzdavanja njihovog nasrtanja nije dovoljno samo naprezanje duše, već je, pri tome, neophodno i telo ukrotiti postom, bdenjem, iznuravanjem pomoću truda, te pribeći privremenoj usamljenosti, a često i potpunom otšelništvu. One proizilaze iz poročnosti duše i tela, te mogu da se savladaju jedino njihovim obostranim trudom. Sujeta

16

i gordost se u duši rađaju bez posredstva tela. Jer, kakvu potrebu sujeta ima za bilo čim telesnim, kada dušu dovodi do pada jedino zbog želje za pohvalom i slavom? Ili, kakvo je telesno dejstvo imalo udela u padu lucifera u gordost. On ju je začeo jedino u duši i pomisli, kao što govori prorok: A govorio si u srcu svom: Izaći ću na nebo... izjednačiću se sa Višnjim (Is.14,13-14). Za takvu gordost on nije imao nikakav podstrek spolja. Ona se rodila i u celosti sazrela u njegovoj unutrašnjosti.

17. Ovih, dakle, osam strasti, imaju različito poreklo i različito delovanje. Međutim, prvih šest, tj. stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije su međusobno sjedinjeni nekim naročitim srodstvom, tj. preteranost u jednoj dovodi do sledeće. Jer, od preteranog stomakougađanja neophodno proizlazi bludna pohotu, od bluda [se javlja] srebroljublje, od srebroljublja gnev, od gneva tuga, od tuge uninije. Zbog toga se protiv njih treba boriti istim tim poretkom, prelazeći u borbi sa njima od prethodne ka onima koje slede: da bismo pobedili uninije, najpre treba da savladamo tugu; da bismo prognali tugu, prethodno treba da savladamo gnev; da bismo ugasili gnev, treba da zgazimo srebroljublje; da bismo iščupali srebroljublje, treba da ukrotimo bludnu pohotu; da bismo savladali bludnu pohotu, treba da obuzdamo strast stomakougađanja. I preostale dve strasti, tj. sujeta i gordost, na isti se način međusobno sjedinjuju: pojačavanje prve postaje početak druge. Od preterane sujete se rađa strast gordosti. Istim poretkom se stiče i pobeda nad njima: da bi se istrebila gordost potrebno je da se savlada sujeta. Međutim, one se po vrsti ne sjedinjuju sa prethodnih šest. One se ne rađaju od njih, nego, naprotiv, po njihovom istrebljenju. U ove dve strasti mi upadamo naročito posle pobede i trijumfa nad ostalim strastima. Uostalom, premda se nalaze u navedenom međusobnom odnosu, ovih osam strasti se češće razdeljuju na četiri saveza: bludna pohota se naročitim savezom sjedinjuje sa stomakougađanjem, gnev sa srebroljubljem, uninije sa tugom, a gordost sa sujetom.

18. Nijedna od strasti se ne ispoljava na samo jedan način. Tako se stomakougađanje ispoljava na tri načina: ili rađa želju za jelom pre određenog časa, ili zahteva jela do presićenja, ne razlikujući kakvotu hrane, ili zahteva ukusnu hranu. Otuda imamo ishranu bez pravila, proždrljivost i slastoljublje. Od ove tri [strasti] proizilaze razni zli neduzi u duši: od prve se rađa gunđanje na manastirski ustav, od koga do nepodnošljivosti uzrasta nezadovoljstvo manastirskim životom, za kojim obično brzo sledi i bekstvo iz manastira; od druge se budi pohota i sladostrašće; a treća dovodi do srebroljublja i ne daje mesta siromaštvu Hristovom.

Postoje tri oblika bludne strasti: prvi se vrši kroz mešanje jednog pola sa drugim; drugi nastaje bez mešanja sa ženom, zbog koga je Gospoda porazio Onana, sina patrijarha Jude (Post.38,9-10), i koji se u Pismu naziva nečistotom; treći se čini umom i srcem, i o njemu Gospod govori u Jevanđelju: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svom (Mt.5,28). Na ova tri oblika blaženi apostol je ukazao u sledećem stihu: Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji:blud, nečistotu, strast, i ostalo (Kol.3,5).

Postoje i tri oblika srebroljublja: prvo onome ko se odrekao od sveta ne dopušta da se obnaži od svake vrste posedovanja; drugo onoga ko je već sve razdao ništima podstiče da opet stekne isto takvo imanje; treće raspaljuje želju za sticanjem u onome ko pre nije ništa imao.

Postoje tri oblika gneva: prvi je onaj koji bukti u unutrašnjosti; drugi je onaj koji se ispoljava u reči i na delu; treći je onaj koji dugo vreme tinja i naziva se zlopamćenjem.

17

Tuga ima dva oblika: prvi nastupa po prestajanju gneva, ili se javlja pri nanesenim štetama i gubicima i neispunjenoj želji; drugi nastaje od bojazni i strahova za svoj udeo, ili od nerazumnih briga.

Postoje i dva oblika uninija: jedan baca u san, a drugi izgoni iz kelije. Taština je raznoobrazna, ali se mogu razlikovati dva glavna oblika: u prvom se

prevaznosimo telesnim preimućstvima i vidljivim stvarima; u drugom se raspaljujemo željom za sujetnom slavom zbog duhovnih predmeta.

I gordosti ima dve vrste: prva je plotska, a druga - duhovna, koja je štetnija. Ona naročito iskušava one koji su napredovali u nekim vrlinama.

19. Ovih osam strasti iskušavaju sav rod ljudski, premda ne napadaju sve na isti način. Jer, u jednom glavno mesto zauzima duh bluda, u drugome prevladava gnevljivost; u jednome vlada sujeta, a u drugom gospodari gordost. Prema tome, premda sve strasti napadaju na sve, svako od nas im robuje na različit način i različitim redom.

20. Stoga treba da vodimo borbu sa tim strastima. Otkrivši koja mu strast naročito šteti, svako treba protiv nje da usmeri glavnu borbu, upotrebljavajući svako staranje i brigu za njeno praćenje i savlađivanje, usmeravajući protiv nje koplja svakodnevnih postova, bacajući na nju svakominutne strele srdačnog stenjanja i uzdisanja, i neprestano prolivajući suze u molitvi Bogu radi prekraćenja borbe koja ga smućuje. Jer, niko ne može savladati ni jednu strast dok se ne ubedi da svojim staranjem i trudom ne može da odnese pobedu nad njom, iako je, da bi se očistio od nje, i sam dužan da danonoćno prebiva u svakom trudu i svakom staranju.

21. Kada takav borac oseti da se oslobodio od svoje glavne strasti, treba da sa punom pažnjom razgleda skrovišta svoga srca kako bi, uvidevši koja je od preostalih strasti najsnažnija, sva duhovna oružja podigao protiv nje. Pobeđujući na taj način svaki put glavnu strasti u sebi, on će brže i lakše održati pobedu nad ostalim, slabijim.

22. Kada pobediš jednu ili nekoliko strasti, ne treba da se prevaznosiš. Inače će Gospod, uvidevši nadmenost tvoga srca, prestati da ga ograđuje i štiti, i ti ćeš, ostavljen, opet biti smućivan strašću koju si, uz pomoć blagodati Božije, već bio pobedio. I prorok ne bi počeo da se moli: Nemoj predati, Gospode, zverima dušu koja ti se ispoveda (Ps.73,19), da nije znao da se oni koji se prevaznose srcem ponovo prepuštaju strastima koje su pobedili kako bi se smirili.

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE V

BORBA SA OSAM GLAVNIH STRASTI

23. Prikazujući borbu sa osam glavnih strasti, opisaćemo njihova svojstva, pokazati uzroke, i predložiti prigodne lekove protiv njih.

a) BORBA SA STOMAKOUGAĐANjEM (V knjiga pravila) 24. Prva borba, u koju treba da stupimo, jeste borba sa stomakougađanjem, ili sa

strašću prejedanja.

18

25. Što su tiče načina uzdržanja u hrani, ili posta, ne može biti ustanovljeno pravilo jednako za sve, budući da kod svih nije jednaka snaga tela. Ova vrlina se, pak, ne izvršava samo duševnom silom, nego treba da bude srazmerna i sa telesnom silom. Ne mogu svi postiti čitavu nedelju. Neki bez hrane ne mogu biti više od dva ili tri dana, a nekima je teško da izdrže i do zalaska sunca. Takođe, nije za sve hranjivo povrće, ili zelje. ili suvi hleb. Osim toga, jednima je da se nasite potrebno dve funte, a drugi oseća opterećenje ako pojede funtu ili pola funte. Međutim, svi koji se uzdržavaju treba da imaju jedan cilj, tj. da, primajući hranu po meri telesnih sila, ne upadaju u prejedanje. Jer, dušu raslabljuje ne samo kakvota hrane, nego i količina, raspaljujući u njoj štetan, grehovni oganj.

26. Ma kakvim jelima da se nasiti stomak, rodiće se semena plotske pohote, i um, savladan težinom jela, više neće biti u stanju da dobro upravlja kormilom rasuđivanja. Um ne opija samo neumerena upotreba vina: njega obično čini klimavim i kolebivim i lišava ga čistih i neporočnih pomisli čak i izobilje svakovrsnih jestiva. Uzrok razvrata i pogibli Sodomljana bio je, ne samo opijanje vinom, nego i presitost stomaka. Slušaj kako Gospod preko proroka ukoreva Jerusalim (Jez.16,49). Zbog čega je sagrešila sestra tvoja, Sodoma, ako ne stoga što je jela hleb svoj do sitosti i presitosti? Oni su takvom presitošću hlebom bili raspaljeni neugasivim žarom plotske pohote, te su, po sudu Božijem, bili sa neba sažeženi sumpornim ognjem. Ako je njih, na taj način, jedino neumerenost u upotrebi hleba zbog strasti presitosti sunovratila u ponor razvrata, šta reći o onima, koji, pri cvetajućem zdravlju tela, sebi dozvoljavaju da jedu meso i piju vino u neumerenoj količini, upotrebljavajući ih onoliko koliko im našaptava samougodljiva pohota, a ne koliko zahteva nemoć.

27. Sveti oci kao meru uzdržanja utvrđuju da hranu, koju moramo da primamo radi podržavanja života tela, prestanemo da jedemo dok u nama još postoji želja za jelom. Sudeći po tome, i nemoćan telom može da projavi vrlinu uzdržanja u savršenstvu jednako kao i krepak i zdrav, tj. ukoliko snagom volje bude obuzdavao želju za jelom kada zemljanost tela ne bude imala potrebu za njom. Jer, i apostol kaže: Staranje za telo ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14). On nije sasvim zabranio da vodimo brigu o telu, nego samo zapoveda da pri tome nemamo pohotu. On je odbacio pohotljivu brigu o ploti, ali razumno, neophodno staranje za život nije isključio. Prvo je zabranio da kroz popuštanje telu mi ne bismo upali u pogubna pohotljiva dela, a drugo je dozvolio da se telo, oslabljeno nerazumnom strogošću, ne bi pokazalo nemoćno za ispunjavanje naših duhovnih zanimanja i napora.

28. Prema tome, mera uzdržanja treba da bude određena sudom savesti svakog. Svako je dužan da sebi odredi koliko da se uzdržava, tj. koliko je uzdržanja potrebno za borbu protiv uznemiravanja ploti. Postove, ustavom određene, svakako treba držati. Međutim, ako posle njih ne budemo čuvali uzdržanje u hrani, njihovo nas izvršavanje neće dovesti do savršene čistote. Gladovanje u višednevnim postovima će doneti samo kratkotrajnu iscrpljenost i zamor tela, ali ne i čistotu celomudrenosti, ukoliko mu bude sledilo nasićenje tela do sitosti: jer, čistota duše je nerazdvojno povezana sa gladovanjem stomaka. Postojanu čistotu celomudrenosti nema onaj ko ne može da drži trajnu ravnomernost uzdržanja. Strogi postovi ostaju bez koristi ukoliko za njima sledi preterano popuštanje u hrani: plod njihov brzo će biti izgnan strašću stomakougađanja. Stoga je razumnije umereno svakodnevno potkrepljivanje hranom, negoli povremeni dugi i krajnje strogi postovi. Neumereno nejedenje može ne samo da pokoleba postojanost i čvrstinu duše, nego i da vršenje molitve, usled nemoći tela, učini beživotnim.

19

29. Radi očuvanja čistote duše i tela nije dovoljno samo uzdržanje u hrani: njemu treba dodati i druge duševne vrline. Najpre se treba naučiti smirenju kroz vrlinu poslušanja, skrušenosti srca i iznuravanja tela. Posedovanje novca treba ne samo izbegavati, nego i samu želju za njim - iz korena čupati. Jer, nije dovoljno nemati ih (što najvećim delom biva i po neophodnosti), već ne treba dopustiti ni samu želju da ih imamo ukoliko bi nam slučajno bili predloženi. Jarost gneva, takođe, treba savlađivati, težinu tuge nadvladavati, sujetnu slavu prezirati, nadmenost gordosti gaziti, i nepostojanost i lutanje uma obuzdavati neprestanim sećanjem na Boga. Svaki put treba da se [potrudimo] da srce od maštajućeg lutanja vratimo ka sagledavanju Boga. Jer, lukavi neprijatelj će pokušavati da se prikrade u skrivnice srca da bi nam um odvukao od sagledavanja.

30. Ko nije u stanju da obuzda prizive stomakougađanja, nikada neće moći da savlada pohotu koja se raspaljuje. Čistota unutrašnjeg čoveka se poznaje po savršenstvu ove vrline. Jer, niko neće poverovati da se u borbi sa najsilnijim suparnicima može nadmetati onaj koga u malom okršaju savlađuju najslabiji.

31. Prema tome, najpre treba da zgazimo pohotu stomakougađanja, te da svoj um olakšamo ne samo postovima, nego i bdenjima, čitanjem i neprestanom skrušenošću srca, pri sećanju na sve ono čime smo bili prelešćeni i pobeđeni, čas uzdišući sa osećanjem užasa zbog množine grehova, čas goreći željom za savršenstvom i čistotom. I treba ga dovesti do toga da, stalno zauzet podvižničkim trudovima i pomislima, i samo potkrepljivanje hranom ne smatra toliko dozvoljenim predmetom zadovoljstva, koliko bremenom naloženim u vidu kazne, kome treba pristupati više kao k nečemu neizbežnom za telo, negoli nečemu što želi duša. Ukoliko se potrudimo da postojano budemo u takvoj duhovnoj brizi i skrušenosti, ubrzo ćemo ukrotiti pohotljivost ploti (koja dolazi do krajnjeg besnila ako je tovarimo jelima), te otupiti njen poguban žalac. Tako ćemo, pri obilju suza i neprekidnog srdačnog plača, ugasiti peć našega tela koju je u nama, kroz udešavanje slučajeva za greh i uzbuđivanje strasti, raspalio car vavilonski, tj. đavo. Njima nas on, slično dodavanju nafte i smole u peć, silnije razgoreva (na nepotrebno), sve dok blagodat Božija, vejanjem rosnog duha, u srcima našim sasvim ne ugasi plamen plotske pohote. Prema tome, naša prva borba se sastoji u tome da željom za savršenstvom ugasimo pohotu za obilnom ishranom i stomakougađanjem. Stoga ne samo što sagledavanjem vrlina treba da savlađujemo želju za izlišnom hranom, već i samu neophodnu hranu za našu prirodu (kao nekorisnu za celomudrenost), treba da primamo sa brižljivom srdačnom opreznošću. Prohođenje našeg života treba da ustrojimo tako da se ni u koje vreme ne odvajamo od duhovnih zanimanja, osim kada nas slabost tela prinudi na neophodno staranje o njemu. Čak i tada kada se potčinimo toj neophodnosti, više zadovoljavajući životne potrebe, negoli robujući žudnji duše, mi smo dužni, što je brže moguće, da je ostavljamo s obzirom da predstavlja delo koje nas odvlači od spasonosnih zanimanja. Ni u vreme samog primanja hrane ne treba da se odvajamo od tih zanimanja. Jer, mi nikako nećemo moći da se uzdržimo od naslađivanja predloženim jelima ukoliko se duša, prikovavši pažnju za Božanstveno sagledavanje, ne bude u isto vreme naslađivala ljubavlju prema vrlinama i lepotom nebeskih stvari. I uopšte, sve sadašnje će [čovek] moći da se prezre kao truležno ukoliko se pogled uma nerazdvojno bude držao prikovan za netruležna i večna dobra. On će tako još za vreme prebivanja u telu srcem okusiti blaženstvo budućeg života.

32. Pobedivši takvim raspoloženjem pohotu stomakougađanja i obilne ishrane, [sada] već ne kao sluge ploti, mi ćemo biti smatrani kao dostojni da stupimo i u više borbe, tj. da se sukobimo sa nečistim silama, koje obično stupaju lično u borbu samo sa

20

pobednicima. Na taj način se savladavanje plotskih želja pokazuje kao neka najčvršća osnova svih borbi. Ne pobedivši svoju plot, niko ne može da se pravilno bori. A ko se ne bori pravilno, neće biti uvenčan.

33. Hoćeš li da čuješ istinskog borca Hristovog, koji se bori po zakonitom pravilu ratovanja? Pazi. Ja, govori on, dakle, tako trčim, ne kao na nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1.Kor.9,26-27). Vidiš li kako je on u sebi samom, tj. u ploti svojoj, kao na nekom najtvrđem osnovu, utvrdio glavno delo ratovanja, i sav uspeh borbe postavio jedino na iznuravanju ploti i pokoravanju tela svoga? Ja, govori, dakle, tako trčim, ne kao na nepouzdano. Ne trči na nepouzdano onaj ko sagledava nebeski Jerusalim i u njemu ima nepokretni cilj prema kome je dužan da nepokolebivo usmerava kretanje srca svoga. Ne trči na nepouzdano onaj ko se, zaboravljajući ono što je iza, pruža ka onome što je napred, stremeći ka naznačenoj nagradi nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Fil.3,13-14). Prema njoj ustremljujući uvek pogled svoga uma, i žureći sa svom gotovošću srca svoga, on sa uverenošću uzvikuje: Dobar rat ratovah, trku završih, veru održah (2.Tim.4,7). Budući svestan da je sa upornošću i revnošću po savesti trčao za mirisom ulja Hristovih (Pesm.1,3), te da je umrtvljavanjem ploti uspešno održao pobedu u duhovnoj borbi, on sa nesumnjivom nadom navodi, govoreći: Sad me čeka venac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija (2,Tim.4,8). A da bi i nama otkrio sličnu nadu na nagradu, ukoliko u podvigu toga tečenja budemo podražavali njemu, on dodaje: Ali ne samo meni, nego i svima koji sa ljubavlju očekuju Dolazak njegov (2.Tim.4,8). On svečano objavljuje da u Dan suda i mi sebe možemo da učinimo pričesnim njegovom vencu ukoliko, ljubeći dolazak Hristov (ne samo onaj u kome će se javiti onima koji to ne žele, već osobito onaj u kome On uvek hodi ka svetim dušama), održimo pobedu u borbi kroz umrtvljenje ploti. O tom poslednjem dolasku Gospod govori u Jevanđelju: Ja i Otac moj doći ćemo k njemu i u njemu ćemo se nastaniti (Jn.14,23). I još: Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću sa njim, i on sa mnom (Otk.3,20).

34. Uostalom, govoreći: Ja tako trčim, ne kao na nepouzdano, apostol ne opisuje samo podvig trčanja koji je izvršio (što se osobito odnosi na ustremljenje uma i plamenost njegovog duha, kojim je sa svom revnošću sledovao Hristu, sa nevestom govoreći: Za tobom i za mirisom tvog mira trčim, (Pesm.1,3), i još: Duša se moja prilepila za tebe, (Ps.62,9), već svedoči da je i u drugoj vrsti rata održao pobedu, navodeći: Tako se borim ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga (što se osobito odnosi na teške trudove uzdržanja, na telesni post i iznuravanje ploti). On tu sebe predstavlja kao budnog borca sa svojim telom, ističući da mu nije uzaludno zadavao udarce uzdržanja. Naprotiv, on je kroz umrtvljavanje svoga tela uspeo da stekne pobedničko slavlje: ukrotivši ga bičevima uzdržanja i izmoždivši ga udarcima pošćenja on je pobedniku duhu dostavio venac besmrtnosti i palmu netruležnosti. Vidiš li zakoniti poredak borbe, primećuješ li ishod duhovnog sukobljavanja, tj. kako se ratnik Hristov, održavši pobedu nad buntovnikom - telom, i bacivši ga pod noge svoje kao veliki pobednik, vozi na pobedničkoj kočiji! On ne trči na nepouzdano, jer je uveren da će ubrzo ući u sveti grad, nebeski Jerusalim. Tako se borim u postovima, tj. u umrtvljavanju tela, ne kao onaj koji bije vetar, tj. ne kao onaj koji uzaludno zadaje udarce uzdržanja. Jer, on umrtvljavanjem svoga tela nije poražavao pust vetar, nego duhove zlobe koji su ga napadali. Jer, onaj ko kaže: Ne kao onaj koji bije vetar, podrazumeva da ne pobeđuje pusti i prazan vetar, nego neke koji se nalaze u njemu. Prevladavši borbe ove vrste (tj. sa telom)

21

on, ukrašen mnogim pobedničkim vencima, iznova stupa [u borbu], te se podvrgava napadima najsilnijih neprijatelja. I pobedivši prve zavidljivce, on je sa dobrom nadom počeo govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12).

35. Za Hristovog borca, sve dok je u telu, nikada ne nedostaju slučajevi za zadobijanje venaca za ratovanje. Naprotiv, koliko se više venčava uspesima svojih pobeda, toliko mu predstoji silniji poredak borbe. Jer, na njega, pobedonosnog vojnika Hristovog, koji je pobedio i pokorio svoju plot, ustaje gomila protivnika, vojska neprijatelja, budući razdražena njegovim pobedama. To [se događa] da Hristov vojnik, raznežujući se pokojem mira, ne bi počeo da zaboravlja slavne borbe svoga ratovanja, te da, opustivši se od nerada, u osećanju bezbednosti od neprijatelja, ne bi izgubio gotovost i hrabrost da ispoljava pobedničko junaštvo koje je dostojno najviših nagrada. Prema tome, ukoliko ne slabimo, već uzrastamo u sili i hrabrosti, i želimo da postignemo najviše pobedničke trijumfe, treba u istom tom poretku da prohodimo borbe podvižništva: najpre da izvršimo ono zbog čega bismo zajedno sa apostolom mogli da kažemo: Tako se borim. ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, a zatim, kada dobijemo taj boj, da stupimo i u onaj posle koga bismo opet sa apostolom mogli govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Jer, sa njima mi nikako ns možemo stupiti u borbu ukoliko nismo odneli pobedu nad telom. Mi se nikada nećemo udostojiti da isprobamo borbu sa duhovima ukoliko jednako bivamo savlađivani u borbi sa ploti i poražavani u sukobljavanju sa stomakom. I tada će nas apostol pravedno prekoreti: Drugo vas iskušenje nije snašlo osim čovečijeg (1.Kor.10,13).

36. Monah koji želi da dostigne podvig unutrašnje borbe, prethodno treba sebi da odredi da, pre ustavom određenog i za sve zajedničkog časa potkrepljavanja hranom i izvan trpeze, nipošto ne uzima nešto od hrane ili pića, ma kakva ga prijatnost i sladost inače mamila. Takođe, i posle završetka trpeze neka se ne usudi na nešto slično, pa čak ni u najmanjoj meri. Isto tako, on treba da se drži vremena i mere sna koji su ustavom utvrđeni. I strasti te vrste treba da odsecamo sa istom revnošću sa kojom odsecamo bludnu strast. Jer, kako će ugasiti raspaljenost plotske želje onaj ko ne može da savlada izlišne želje stomaka? I kako će moći da pobedi tajne strasti, koje niču bez ikakvog svedoka, onaj ko ne može da ukroti vidljive i male strasti?

37. Mi treba da se bojimo neprijatelja koji se nalazi u nama samima, a ne spoljašnjeg protivnika. Jer, u nama se vodi neprestana unutrašnja borba. Ukoliko tu odnesemo pobedu, sve spoljašnje borbe će postati ništavne. Za Hristovog vojnika će sve postati mirno i sve će mu se pokoravati. Mi uopšte nećemo imati potrebu da se bojimo neprijatelja spolja ukoliko se ono što je unutra u nama, budući pobeđeno, pokorava duhu. Mi ne treba da verujemo da je nama, za postizanje savršenstva srca i čistote tela, dovoljan samo post koji se sastoji u uzdržanju od vidljivih jela. Ne, njemu treba pridodati još i post duše. Jer, i ona ima svoja štetna jela. Udebljavši se od njih, ona može da upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane. Njena hrana je osuđivanje, i to - vrlo prijatna hrana. Gnev je takođe njena hrana, premda ne tako laka, već povremeno štetna, čak i smrtonosna. Zavist je hrana duše, koja otrovno pozleđuje njene sokove i koja je neprestano muči žalošću zbog srećnih uspeha drugih. Sujeta je [takođe] njena hrana, koja je privremeno naslađuje prijatnim ukusom, a posle je čini pustom, obnaženom i lišenom svake vrline, ostavljajući je besplodnom i nesposobnom da donosi duhovne plodove: ona ne samo da je lišava nagrade za velike trudove, nego i privlači veliku kaznu. Svaka pohota

22

i bluđenje nepostojanog srca jeste neka paša duše na svojevrsnom pasištu koje je hrani štetnim jelima, i koja je čine nepričesnom nebesnog hleba i tvrde hrane. Uzdržavajući se od svega toga u našem svetom pošćenju, srazmerno svojim silama, učinićemo svrsishodnim i dobroplodnim i držanje telesnog posta. Jer, naprezanje ploti koje je sjedinjeno sa skrušenošću duha predstavlja najprijatniju žrtvu Bogu: ono će u čistim i lepo ukrašenim skrivnicama srca izgraditi obitalište dostojno Njegove svetosti. Međutim, ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam veće doneti nikakve koristi. Jer, tada ćemo ostati oskvrnjeni u našem dragocenijem delu, tj. ostati neispravni onim delom naše prirode koji u pravom smislu može da postane stanište Svetoga Duha. Jer, obitalište Boga i hram Duha Svetoga nije truležna plot, nego čisto srce. Prema tome, kada posti naš spoljašnji čovek, treba i unutrašnjeg uzdržavati od štetne hrane. Njega naročito treba da predstavljamo čistim Bogu da bismo se udostojili da u sebe primimo Hrista kao posetioca, kao što savetuje sveti apostol govoreći: Da se Hristos verom useli u srca vaša (Ef.3,16-17).

38. Treba birati hranu koja stišava i ne budi žar plotske pohote, koja se lako nabavlja i koja je saobrazna sa opštim običajem i upotrebom bratije. Stomakougađanje se projavljuje na tri načina: jedan podstiče da primamo hranu pre časa koji je ustavom utvrđen; drugi podstiče da se presićujemo i prepunjavamo stomak hranom, bez obzira na kvalitet; treći podstiče da se zadovoljavamo jedino najukusnijim i najprobirljivijim jelima. Stoga protiv stomakougađanja monah treba da drži trojako pravilo: prvo, da čeka ustavom utvrđeno vremena za razrešenje obeda: zatim, da ne popušta [želji] za presićavanjem; i treće, da se zadovoljava prostom i jeftinom hranom. I ono što u vezi sa hranom nije saobrazno sa opštim običajem i upotrebom, najdrevnije predanje otaca ne odobrava, budući da je oskvrnjeno sujetom, taštinom i hvalisavošću. Nikog od onih koji su se odlikovali darom znanja i rasuđivanja i od onih koje je blagodat Božija isturila napred kao najblistavija svetila za podražavanje mi nismo videli da su se uzdržavali od jedenja hleba, koji se smatra prostim i jeftinim. I obratno, mi nikada nismo videli da je neko od onih koji su upotrebljavali zelje, povrće i plodove sa drveta bio među najiskusnijim muževima, ili da se udostojio blagodati rasuđivanja i znanja.

39. Dela ljubavi treba pretpostavljati postu. Tome smo se naučili kod egipatskih otaca. Jer, kada smo mi, želeći da saznamo pravila ovih staraca, došli iz Sirije u Egipat, oni su nas primili sa neobično živom srdačnom toplinom. Ma kuda da smo prolazili, radi našeg uspokojenja se nisu ograničavali držanjem časa za primanje hrane koji je određen ustavom, kao što smo navikli da vidimo u palestinskim manastirima. Naprotiv, oni su uvek razrešavali upotrebu hrane pre naznačenog časa, izuzev sredom i petkom. Kada smo pitali zašto se kod njih tako slobodno zaobilazi pravilo svakodnevnog posta, jedan od staraca namje odgovorio: "Post je uvek sa mnom, a vas ne mogu imati svagda sa sobom. Osim toga, post predstavlja proizvoljnu [samovoljnu] žrtvu, premda i jeste veoma koristan i uvek potreban, a ispunjavanje dela ljubavi je neodložan zahtev zapovesti. Prema tome, primajući Hrista u vama, ja sam dužan da ga nahranim. A kada vas ispratim, ja ću radi Njega učinjeno snishođenje moći da nadoknadim strožijim postom. Jer, ne mogu svatovi postiti, dok je ženik sa njima. Nego će doći dani kad će se oteti ženik od njih, i onda će postiti u one dane" (Lk.5,34-35).

40. Kao što govore sveti oci, krajnosti su podjednako štetne: i preterivanje u postu i presićavanje stomaka. Mi znamo neke koji nisu bili pobeđeni stomakougađanjem, ali su bili oboreni zbog prekomernog posta. Oni su upali u istu strast stomakougađanja zbog slabosti koja je proizašla od prekomernog posta.

23

41. Mi treba da se pobrinemo i o tome da ne primamo hranu pre određenog vremena ili preko mere (i pored želje plotskog zadovoljstva), i o tome da je upotrebljavamo u određeni čas, čak i ako nam se ne jede. Jer, i prekomernu želju plotskog zadovoljstva i odvraćanje od hrane pobuđuje naš neprijatelj. Osim toga, neumereno uzdržanje je štetnije od presitosti. Jer, od poslednjeg je, zbog pokajanja, moguće preći na pravilno dejstvo, a od prvoga - nije.

42. O tome kako da se prođe između dve krajnosti, držeći razumnu umerenost, pređašnji oci naši su često rasuđivali. Svim vrstama hrane oni su pretpostavljali hleb. Kao meru njegove upotrebe oni su odredili dva nevelika hleba, teška oko funte*'(400 gr.).

43. Opšte pravilo umerenog uzdržanja sastoji se u tome da svako prema snazi, prema stanju tela i uzrastu jede onoliko hrane koliko je potrebno za podržavanje telesnog zdravlja, a ne koliko zahteva želja za prejedanjem. Onaj ko ne drži podjednaku meru, nego čas prekomerno posti, čas se prejeda, šteti kako molitvi, tako i celomudrenosti: molitvi - zato što od nejedenja ne možete da bude bodar, zbog nemoći naginjući ka snu; a celomudrenosti - zato što oganj plotske pohote, koji se rasplamsava od prekomerne upotrebe hrane, produžava da dejstvuje i u vreme strogog posta.

44. Umereno upotrebljavati hranu, po mišljenju otaca, znači svakodnevno koristiti samo onoliko jela koliko je potrebno da bi se, i po okončanju obeda, još uvek osećala glad. Takva mera će čuvati dušu i telo u jednakom stanju, i neće čoveku dopustiti da upada ni u prekomerni post (koji raslabljuje telo), ni u presićavanje (koje opterećuje duh).

45. Predlažemo još jednu spasonosnu pouku blaženog Makarija, kako bismo našu knjigu o uzdržanju i postovima korisno završili mišljenjem [velikog] muža. On kaže da monah treba razumno da se drži dela posta kao da će u telu prebivati sto godnna i da obuzdava duševne pokrete (tj. da zaboravlja uvrede, da izbegava tugu, da patnje i lišavanja ne smatra ni u šta) kao da će umreti sledećeg dana. Time se u odnosu na prvo, tj. post, savetuje dušekorisna blagorazumnost koja monaha podstiče da uvek ide putem podjednake strogosti u uzdržanju, koja mu, čak u slučaju nemoći tela, ne dozvoljava da od uzdržanosti pređe ka suvišnosti, a u odnosu na drugo, tj. obuzdavanje duševnih pokreta - spasonosna velikodušnost, kojom je u stanju da prezire ne samo ono što u ovome svetu izgleda poželjno, nego i nesreće i žalosti, držeći ih za ništavne, ostajući nepokolebiv i postojano ustremljujući pogled uma ka onome na šta svaki dan i svaku minutu očekuje da bude pozvan.

b) BORBA SA DUHOM BLUDA (VI knjiga pravila) 46. Po predanju otaca, druga borba kod nas jeste borba sa duhom bluda. Ona je

svagdašnja, ljuta i duža od drugih. Veoma su retki oni koji je u potpunosti savlađuju. Ona počinje da se javlja od prvog uzrasta zrelosti i ne prestaje pre pobede nad ostalim strastima. Pošto je način napadanja dvojak, i pošto je oružje za borbu dvostruko, i oružje odbrane treba da je dvojako. Za sticanje savršene čistote celomudrenosti nije dovoljan samo telesni post: važnija od njega treba da bude pokajnička skrušenost duha i neprekidna molitva protiv najnečistijeg duha. [Njih treba da prate] neprestano poučavanje u Svetom Pismu, sjedinjeno sa umnim delanjem, telesni trud i rukodelje koje srce uzdržava od lutanja i koje ga vraća u sebe, i više od svega - istinsko duboko smirenje, bez koga ni nad jednom strašću nikada ne može biti zadobijena pobeda.

24

47. Preobražaj ove strasti uslovljen je savršenim očišćenjem srca, iz koga se, po reči Gospoda, ispušta otrov te bolesti. Jer iz srca, kaže On, izlaze zle pomisli... preljube, blud i ostalo (Mt.15,19). Prema tome, najpre treba očistiti ono otkuda izlazi izvor života i smrti, kao što govori Solomon: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život (Prič.4,23). Jer, telo se pokorava njegovoj volji i vlasti. Naravno, zakon isposničke oskudnosti u hrani treba slediti sa svim usrđem da telo, presićeno obiljem jela i protiveći se zapovestima duše, u svome ludilu ne bi oborilo svog rukovoditelja - duha. Međutim, ukoliko svu suštinu svoga delanja stavimo samo na iznuravanje tela, ne posteći istovremeno dušom od drugih strasti, i ne zanimajući se poukom u Božanstvenom ili drugim duhovnim delanjima, mi nećemo moći da stignemo na vrh istinske čistote. Jer, u tom slučaju će ono što je vladalačko oskvrnjivati naše telo, koje može biti i čisto. Prema tome, po ukazanju Gospoda, mi treba najpre da iznutra očistimo čašu i zdelu da bi i spolja bile čiste (Mt.23,26).

48. Ostale strasti se, pored ostalog, obično očišćuju i opštenjem sa ljudima i svakodnevnim poslovima i delima. One se nekako leče i samom neprijatnošću i dosadom zbog padanja u njih. Tako, na primer, porivi gneva, poniženja i netrpeljivosti se, osim srdačnom poukom i bodrom pažnjom, leče i posećivanjem bratije i čestim izazivanjem samih strasti. Jer, budući izazivane i češće ispoljavane, one se češće i izobličavaju i, stoga - brže i leče. Ova, pak, bolest pored iznuravanja tela i skrušenosti srca ima potrebu i za usamljenošću i udaljavanjem od ljudi kako bi se, pošto povodi za njeno pogubno grozničavo raspaljivanje budu uklonjeni, brže došlo do stanja savršenog ozdravljenja. Kao što je za one koji boluju od neke bolesti korisno da im se štetna jela ne iznose pred oči (da se pri pogledu na njih ne bi pojavila smrtonosna želja), tako i za proganjanje ove bolesti (tj. pohotljivosti) veoma mnogo potpomaže bezmolvije i usamljenost: budući udaljena od spoljnog izazivanja raznim licima i stvarima, bolesna duša slobodnije ushodi prema najčistijem umnom sagledavanju, čime lakše sa korenom može iščupati zarazno uzbuđivanje pohote.

49. Jedna je stvar - biti uzdržljiv, a druga - biti čedan, i postići nepomućeno stanje celomudrene neporočnosti i devstvene nevinosti. Ova vrlina pripisuje se samo devstvenicima i devstvenicama dušom i telom, kakvi su, na primer, u Novom Zavetu - oba Jovana (Preteča i Jevanđelist), a u Starom - Ilija, Jeremija i Danilo. Pravedno se može smatrati da na njihovom stepenu stoje i oni koji su, posle pada, dugotrajnim podvižničkim trudovima i revnosnim iskanjem izgubljenoga dostigli do stanja čistote i neporočnosti duševne i telesne i koji žalac ploti ne osećaju toliko usled napada sramne pohote koliko zbog pokreta prirode. Takvo stanje je, dakle, kažemo, krajnje teško postići među mnogim ljudima, a možda čak i nemoguće! To, uostalom, neka svako sam sazna kroz ispitivanje svoje savssti i neka ne očekuje da ga obavesti naše rasuđivanje. Mi ne sumnjamo da postoje mnogi koji se uzdržavaju, koji retke ili svakodnevne napade ploti progone i savlađuju čas strahom od večnog ognja, čas željom Carstva nebeskog. Starci smatraju da može da se desi da oni ne budu sasvim rastrojeni i pobeđeni strasnim razdraživanjima, ali da još uvek nisu obezbeđeni od napada i ranjavanja. Jer, onaj ko se bori neizbežno ponekad doživljava uznemirenost i ranjavanje, premda često i pobeđuje i savlađuje protivnika.

50. Ako sa apostolom treba da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom (2.Tim.2,5), potrudimo se da sa svom revnošću pobeđujemo tog najnečistijeg duha, i to ne svojim silama (budući da je čovekovo usilje nemoćno), nego nadajući se na pomoć Gospodnju. Jer, duša se neće osloboditi ove strasti koja ne odustaje od pokušaja da je

25

pobedi sve dok ne postane svesna da je uspešno vođenje borbe iznad njenih moći, te da (ukoliko ne bude potkrepljena pomoći i zastupništvom Gospoda) svojim usiljem i svojom revnošću nikako ne može održati pobedu.

51. Svaki uspeh u vrlini jeste delo blagodati Gospodnje. I savlađivanje svake strasti jeste Njegova pobeda. Utoliko pre je ovo delo (tj. sticanje čistote i savladavanje pohotne strasti) naročita blagodat i dar, kao što potvrđuje mišljenje svetih otaca i iskustvo očišćenja od strasti, po svedočenju onih koji su se udostojili da ga steknu. Jer, ne osećati žalac ploti je, na neki način, isto što i - prebivati u telu i izaći iz ploti, i - biti odeven u plot i biti izvan prirode. Zbog toga čovek, da tako kažem, ne može na svojim krilima da uzleti na takvu nebesku visinu savršenstva, ukoliko ga blagodat Gospodnja iz zemaljskog blata ne izvuče darom čistote. Jer, ljudi u telu se ni jednom vrlinom tako uspešno ne upodobljuju anđelima, podražavajući njihov život, kao sticanjem blagodati čistote. Njome oni, premda žive na zemlji, po apostolu, imaju življenje na nebesima (Fil.3,20). Njome oni u smrtnom telu već poseduju ono što se obećava svetima u budućem životu, po odlaganju truležne ploti.

52. Počuj šta kaže apostol: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Nama, u našem duhovnom podvižništvu, on kao obrazac postavlja onoga ko se bori na trkalištima. Radi uspeha u borbi, on se uzdržava ne samo od zabranjene hrane, pijanstva i netrezvenosti, nego i od nerada, besposlice i lenjosti. Postojanim upražnjavanjem i pronicanjem u delo, on se stara da razvije svoje sile i zadobije veštinu. On ostavlja svaku brigu i žalost zbog žitejskih i supružanskih dela, mučeći se samo brigom o uspehu i pobedničkom vencu. Naročito se on brine da se sačuva čist od plotskog oskvrnjenja, da se čak ni u snu ne zavara nekakvim sramnim maštanjima kako ne bi umanjio silu zadobijenu posle dugog vremena i velike brige. Iz toga možeš videti sve što treba da radi i duhovni podvižnik. Možeš videti i to da je za uspeh u duhovnom delanju i tebi potrebno da prvenstveno čuvaš čistotu i celomudrenost. Prema tome, čistota je potrebna i u svetskim spoljašnjim nadmetanjima za truležne vence. Koliko tek ona beskrajno neophodnija u našem duhovnom unutrašnjem stremljenju ka nebeskim vencima? Kod nas se zahteva ne samo spoljašnja čistota od telesnog greha, ili nevoljnog oskvrnjenja, nego naročito unutrašnja čistota misli i osećanja. Mi na svaki način treba da sačuvamo čiste same skrivnice srca. Ono što oni (tj. trkači na trkalištu) žele da imaju samo telesno, mi treba da posedujemo u dubinama savesti, u kojoj naš podvigopoložnik Gospod posmatra sve, pa i najmanje, pokrete našeg proizvoljenja. Prema tome, ono što ne smemo da učinimo javno, ne treba da dopustimo da iznikne ni u unutrašnjosti kroz neoprezne pomisli, i onim što je sramota pred ljudima ne treba da se oskrnavljujemo srce kroz tajno saglašavanje. Jer, od ljudi se to i može sakriti, ali ne i od anđela i od samog svemogućeg Boga, od koga se nikakva tajna ne može utajiti.

53. Znak i mera savršenstva stečene čistote jeste odsustvo svakog maštajućeg obraza čak i kada se odmaramo ili spavamo dubokim snom. Ako se on i javi, pri takvom stanju, ipak ostaje nemoćan da pokrene bilo kakve pohotne pokrete. Jer, takvi pokreti služe kao veran znak da duša još nije dostigla savršenstvo, premda se i ne uračunavaju u krivicu i greh. Čim maštajući obrazi uspevaju da proizvedu takvu neprijatnost, očigledno je da strast još nije u potpunosti iskorenjena.

54. Svojstvo pomisli koje se za vreme trajanja dana ne čuvaju sasvim revnosno, ispoljava se za vreme noćnog pokoja. Stoga, kada nam se desi navedena neprijatnost, ne treba da krivimo san, nego nepažnju u prethodnom vremenu. U tome treba da vidimo

26

ispoljavanje bolesti koja se skriva u unutrašnjosti i koju nije prvi porodio noćni čas. On ju je samo izveo na površinu kože, u vreme potkrepljenja tela snom, dok se ona, u stvari, nalazila u unutrašnjim nitima duše. Unutrašnji plamen strasti smo mi sami zapalili, hraneći se u toku celoga dana rđavim pomislima. I telesne bolesti se ne rađaju onda kada se vidljivo projavljuju, nego se obrazuju ranije i to od hrane koja je štetna za zdravlje i od koje se sabiraju rđavi sokovi.

55. Znajući bolje od svih prirodu svoga stvorenja, i sam Bog, Tvorac i Sazdatelj celokupnog ljudskog roda, lečenje usmerava ka uzrocima nastanka ove strasne bolesti i kaže: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28). Napominjući o sladostrašću očiju, On ipak više izobličava unutrašnje osećanje koje se rđavo koristi njihovom uslugom gledanja. U stvari, srce koje je bolesno i ranjeno strelom pohote gleda sa željom, te dar gledanja koji mu je Tvorac pružio na dobro, po svojoj strasnosti, obraća na služenje rđavim delima, čulom vida izvodeći na videlo bolest sladostrašća sakrivenu u njemu. Zbog toga se spasonosna zapovest i upućuje onome čijom strasnošću proizilazi zlo ranjavanje kroz gledanje. Jer, ne kaže se: "Na svaki način čuvaj oči svoje", nego: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje (Prič.4,23).

56. Neka nam prvo i glavno delo čuvanja čistote srca bude da što je moguće brže iz naših misli izagnamo sećanje na lice ženskog pola (čak i majke, sestre, srodnice ili svete žene) koje nam se po tananom dejstvu đavolske pakosti prokrada u um. Inače. ako se dugo zadržimo na takvim pomislima, neprijatelj naš i obmanjivač može naš um od ovih žena neprimetno da prevede na one preko kojih bi mogao posejati misli koje su štetne za dušu. Starajući se, stoga, da ispunimo zapovest: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, mi smo dužni da, po prvobitnoj zapovesti Božijoj, pažljivo pazimo na smrtonosnu glavu zmije (Post.Z), tj. začetke zlih pomisli preko kojih đavo pokušava da uđe u našu dušu. Ukoliko se desi da, zbog našeg nemara, njegova glava prodre u naše srce treba da pazimo da za njom ne pođe i celokupno njegovo telo, tj. da se od nečistih misli ne porodi i saglasnost na grehovno naslađivanje. Ukoliko, pak, bude pušten u unutrašnjost, neprijatelj će zapleniti dušu i konačno je ubiti svojim smrtonosnim ugrizom. Sve bezbožnike na zemlji koji niču, tj. plotska osećanja, mi smo dužni da zatiremo od jutra njihovog rađanja (Ps.100,8), i da razbijamo o kamen sinove Vavilona, dok su još deca (Ps.136,9). Jer, ako ne budu razbijeni dok su još nežni i slabi, oni će, uzrastavši zbog našeg povlađivanja, sa velikom silom ustati na nas, te će nas ili pogubiti, ili će biti pobeđeni, premda ne bez velikih uzdaha i napora. Jer, kada se jaki, tj. duh naš, naoruža i čuva svoj dvor, tj. čuva mir našeg srca strahom Božijim, imanje je njegovo na miru (Lk.11,21), tj. plodovi njegovih trudova i vrlina, stečeni nakon dugog vremena. A kada dođe jači od njega i nadvlada ga, tj. đavo kroz saglasnost sa pomislima koje ubacuje, uzme sve oružje njegovo u koje se uzdao, tj. sećanje na Pisma, ili strah Božiji, i razdeli što je zaplenio od njega (Lk.11,22), tj. navike u vrlinama razveje porocima koji su im suprotni.

57. Ovo je, kaže sveti Pavle, volja Božija - svetost vaša (1.Sol.4,3). I da u nama ne bi ostavio sumnju ili tamu nerazumevanja oko toga šta upravo naziva svetošću (da li pravdu, ili ljubav, ili smirenje, ili trpljenje - budući da se svim tim vrlinama stiče svetost), on dalje otvoreno ističe: Da se čuvate od bluda, i svaki od vas da zna držati svoje telo u svetosti i časti, a ne u strasnoj želji, kao i neznabošci koji ne poznaju Boga (1.Sol.4,3-5). Pogledaj kakvim pohvalama on prevaznosi celomudrenost, nazivajući je čašću sasuda, tj. tela našega i svetinjom. Prema tome, onaj ko prebiva u strasti pohote, nalazi se u stanju beščašća i nečistote i njegov život je tuđ svetosti. Nešto dalje, opet nazivajući celomudrenost svetošću, sveti Pavle dodaje: Jer nas ne prizva Bog na nečistotu, nego u

27

svetost. Koji, dakle, odbacuje (čistotu) ne odbacuje čoveka nego Boga, koji je i dao Svetoga Duha svoga vama. (1.Sol.4,7-8). On je svojoj zapovesti dao nerazrušivu silu i važnost govoreći da onaj ko je odbacuje ne prezire čoveka, tj. njega koji je zapovedio, nego Boga koji kroz njega govori, koji je srce naše naznačio za obitalište Duha Svetog. Vidiš li kakvim pohvalama (premda i prostim rečima) on hvali ovu vrlinu! On, najpre, njoj pripisuje svetost; zatim utvrđuje da se njome sasud našega tela oslobađa od svake nečistote; potom, da će sasud prebivati u časti kao svetinja kada izbaci sramnu nečistotu; i, na kraju, da preko nje Sveti Duh postaje obitavatelj našeg srca (što i jeste njeno najviše preimućstvo).

58. Navešću i drugo slično svedočanstvo istog apostola. Pišući Jevrejima, on kaže: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev.12,14). I ovde on jasno potvrđuje da bez svetosti, koju on obično naziva neporočnošću i čistotom duše i tela, nikako nije moguće videti Gospoda.

59. Što je uzvišenije i nebeskije dostojanstvo celomudrenosti, tim izaziva silnije napade neprijatelja. Stoga smo dužni da se pojačano pridržavamo ne samo telesnog uzdržanja, nego i skrušenosti srca, sa neprestanim molitvenim uzdasima, kako bismo peć naše ploti, koju car vavilonski neprestano potpaljuje žarom plotskih želja, stalno gasili i hladili rosom Duha Svetoga koja silazi u naša srca.

60. Takvo raspoloženje ćemo uspeti da zadržimo ukoliko se uvek budemo sećali da Bog i noću i danju gleda i zna ne samo naša tajna dela, nego i sve pomisli, i ukoliko budemo verovali da ćemo morati da mu damo odgovor za sve što se nalazi u srcu našem, kao i za sva naša dela i postupke.

61. Mi uvek treba da držimo ravnomerno umereni post kako nas čak ni za vreme sna nečista maštanja ne bi oskvrnjivala. Jer, ko naruši razumnu meru strogosti u uzdržanju od hrane, neizostavno će kasnije na isti način narušiti i meru popustljivosti. A sa izmenom mere potkrepljavanja hranom, neizbežno će se izmeniti i svojstvo naše čistote. Pri tome je neophodno imati postojano smirenje srca i trpljenje, kao i pažljivo udaljavanje od gneva i drugih strasti u toku dana. Jer, čim se u nama razgori oganj gneva, u nas će lako prodreti i žar pohote. Više od svega je neophodna bodra pažnja noću. Jer, kao što čistota i pažnja tokom dana priprema noćnu čistotu, tako i noćno bdenje srcu i pažnji pruža silu i krepost da ustane protiv svake nečistote tokom dana.

62. Da li je moguće sasvim ugasiti oganj pohote, čiji žar naše telo oseća kao sebi prirođen? Prethodno pogledajmo šta o tome misli blaženi Pavle. Umrtvite, kaže on, udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5). Kakve to udove on zapoveda da umrtvljujemo? Naravno, ne ruke i noge ili neke druge udove da odsecamo, već da istrebljujemo telo grehovno, o kome govori na drugom mestu: Da bi se uništilo telo grehovno (Rim.6,6), koje, kao i svako drugo telo, ima svoje udove. Upravo njih zapoveda da umrtvimo. Na istom mestu on i nabraja koji su to udovi. Jer, rekavši: Umrtvite, dakle, udove svoje, koji su na zemlji, on produžava: Blud, nečistotu, strast, zlu pohotu, i lakomstvo, što je idolopoklonstvo. Prvi ud je blud, tj. greh nezakonitog telesnog spajanja; drugi blud je nečistota, koja se bez ikakvog dodira sa ženom događa za vreme sna, ili za vreme bdenja; treći ud je strast, koja, nalazeći se u skrivnicama duše, može da se razgori i bez dejstva telesne pohote; četvrti ud je zla pohota, koja može da se odnosi ne samo na navedenu nečistu strast, nego i uopšte na sve pogubne želje, i koja je bolest razvraćene volje; i poslednji ud tela grehovnog za apostola jeste lakomstvo. Apostol savetuje da treba da se uzdržavamo ne samo od tuđih stvari, nego da i svoje velikodušno preziremo, kao što je zaista i postupala prva zajednica

28

verujućih koja se spominje u knjizi Dela apostolskih (Dap.4,32-35). Iz svega rečenoga može se izvesti zaključak: ako su mnogi Hrista radi odbacili svoje imanje, pri čemu su ne samo posedovanje novca, nego i samu želju za njim, odsekli od svojih srdaca, sledi da je na isti način moguće ugasiti i raspaljivanje pohote. Jer, apostol ne bi sjedinio nemoguće delo sa mogućim. Priznajući i jedno i drugo mogućim, on je zapovedio da i jedno i drugo umrtvimo. Blaženi Pavle je do te mere bio uveren u mogućnost da se iskoreni bludna strast iz udova naših da je zapovedio ne samo da je umrtvimo, nego da se čak ni ime njeno ne izgovara među nama: A blud i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što i dolikuje svetima; ni sramotne ni lude reči ili šale, što god je nepristojno (Ef.5,3-4). Stoga i ne može biti sumnje da strast bluda može biti istrebljena iz udova naših. Jer, apostol je zapovedio da je odsecamo kao i gramžljivost, praznoslovlje, smehotvorstvo, koje je lakše odseći.

63. Uostalom, treba da znamo da i pored sve strogosti uzdržanja, tj. gladi, žeđi, bdenja, postojanog truda, usrdnog čitanja dušekorisnih knjiga, mi ne možemo zadobiti neprekidnu čistotu celomudrenosti, ukoliko nam ne dođe u pomoć naročita blagodat Božija. Neka svako zna da je dužan da se neumorno upražnjava u navedenim podvizima samo radi toga da bi se, trpeljivo podnoseći žalosti od njih i privukavši k sebi milosrđe Božije, udostojio Božanstvenog dara oslobođenja od borbe ploti i od gospodarenja nadmoćnih strasti, a ne sa nadom da će sam po sebi, posredstvom njih, postići neuništivu čistotu telesne celomudrenosti, koju toliko želi i traži.

64. Želje sadašnjih stvari ne mogu biti savladane ili odbačene, ukoliko umesto njih ne budu prihvaćene druge, spasonosne. Stoga, ako želimo da istrebimo plotske želje iz naših srdaca, na njihovo mesto treba da posadimo duhovne želje kako naš duh, stremeći uvek ka njihovim predmetima, ne bi imao niti želju, niti vremena da obraća pažnju na prelesti prolaznih zemaljskih radosti. Kada se naš duh svakodnevnim upražnjavanjem u duhovnom delanju utvrdi u raspoloženju odricanja od svega, iskustveno će razumeti silu stiha koji svi mi često ponavljamo, premda ga samo malobrojni, tj. opitni poimaju: Svagda vidim pred sobom Gospoda. On mi je sa desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Dakle silu i smisao ovoga stiha razume samo onaj ko, dostigavši do čistote tela i duha o kojoj govorimo, postane svestan da ga Gospod čuva svakoga minuta da ne skrene na pređašnje, i da desnicu njegovu, tj. da njegova sveta dela - On ograđuje. Jer, Gospod je uvek prisutan pored svetih svojih i to ne sa leve (budući da sveti muž nema ništa levo, tj. zlo), nego sa desne strane. A za grešnike i nečiste On biva nevidljiv, zato što oni nemaju desnu stranu, na kojoj je On obično prisutan.

65. Mnogo je stepena celomudrenosti, po kojima se uzlazi do nepokolebive čistote. Lestvicu takvog usavršavanja celomudrenosti ja razdeljujem na šest stupnjeva, koji se zapravo neprimetno prolaze, kao što i naše telo svaki dan neosetno raste, i bez našeg znanja izrasta do svoga savršenog oblika. Prvi stepen celomudrenosti je prisutan tamo gde se monah ne podvrgava smućenju od plotske pohote u budnom stanju; drugi, tamo gde se um ne zadržava na sladostrasnim pomislima; treći, tamo gde se pri viđenju žene ni malo ne uznemiri željom; četvrti, tamo gde u budnom stanju ne dopušta ni proste plotske pokrete; peti, tamo gde i sama tanana saglasnost na plotsko delanje ne ranjava um u slučaju kada rasuđivanje ili čitanje privodi na sećanje čovekovo rođenje; šesti, tamo gde ni za vreme sna ne biva smućen sablažnjivim maštanjima o ženama.

66. Potpuna celomudrena čistota se od početaka uzdržanja od pohotnih misli i pokreta razlikuje savršenim umirenjem plotskih uzbuđenja i pokojem. Savršeno sazrela

29

celomudrenost uvek čuva nepomućenom i nepokolebivom čistotu tela i duše. Ona nije drugo do - svetost. To se dešava kada telo, prestavši da želi protiv duha, počne da se saglašava sa njegovim željama i vrlinom, i kada se oboje međusobno sjedine čvrstim mirom, i, po izreci Psalmopojca, kao braća stanu da žive zajedno (Ps.132,1). Tada i Bog prebiva sa njima, budući da se kaže da je u miru mesto Njegovo (Ps.75,3), tj. ne u buci rata i borbe sa strastima, nego u miru celomudrenosti i u postojanom pokoju srca. Stoga onaj ko se, kroz gašenje plotskih strasti, udostoji da stekne ovo mesto mira u isto vreme postaje i obitalište Božije.

c) BORBA SA DUHOM SREBROLjUBLjA (VII knjiga pravila) 67. Treća borba koja nam predstoji jeste borba sa duhom srebroljublja, tj. sa

strašću koja je tuđa i nesvojstvena našoj prirodi. Ona se u monasima rađa zbog malodušnosti slaboenergične duše koja nije nastrojena kako treba, i najvećim delom - od rđavo položenog odricanja od sveta, u čijoj osnovi nije ležala plamena ljubav prema Bogu. Pokreti ostalih strasti kao da u nama samima imaju početak, kao da su usađeni u čovekovu prirodu i nekako unedreni u plot. Budući da su istovremene sa našim rođenjem, strasti svojim pokretima predupređuju projavu sposobnosti da se razlikuje dobro i zlo. One se pobeđuju jedino dugotrajnim trudom. Ta, pak, bolest (tj. srebroljublje) dolazi kasnije i spolja prilazi duši. Zbog toga ona i može da se lakše otkloni i istera. Međutim, ukoliko zbog nemara bude prenebregnuta i jednom puštena u srce, ona biva pogubnija od svih. Ona se tada teže izgoni od svih, budući da postaje koren svih zala (1-Tim.6,10), služeći kao izvor buđenja raznih strasti.

68. Ukoliko ugrabi vlast nad malodušnom i hladnom dušom monaha, ova strast ga najpre pobuđuje ka malom sticanju, sa upečatljivim slikama mu opisujući neke, navodno pravedne i razumne razloge zbog kojih mu je neophodno ili da sačuva nešto novca prilikom odricanja od sveta, ili da ga stekne nakon odricanja. "Ono što se daje u manastiru, - žali se ona, - nije dovoljno za zdravo i krepko telo. Šta ćeš činiti ako se desi telesna bolest, a kod tebe ne bude ništa da bi sebi pomogao u nemoći? Manastirska sredstva za izdržavanje su preoskudna, a nebriga o bolesnima prevelika. Moraćeš da umreš na bedan način ukoliko ne budeš imao nešta vlastito što bi mogao da upotrebiš na popravku telesnog zdravlja. Ni odeća koju ti je dao manastir nije dovoljna. Zbog toga treba da imaš nešto čime bi mogao sebi da nabaviš drugu. Na kraju, ne može se sve vreme [života] provesti u istom manastiru. Prema tome, ukoliko ne pripremiš sebi pare za putne troškove i prevoz preko mora, nećeš moći da se preseliš kada budeš ushteo, te ćeš, stešnjen krajnjom bedom, bez ikakvog uspeha postojano provoditi radnički i bedan život". Kada takvim pomislima zaplete svoj um, monah počinje da misli kako da stekne makar jedan dinar. Sa tim ciljem on traži neki posao, koji i ispunjava sa svom marljivošću, bez znanja svoga ave. Prodavši, zatim, tajno [svoje rukodelje] i dobivši željenu monetu, on se, u strahu za nju, premišlja gde da je stavi, ili kome da je poveri na čuvanje. Istovremeno, njega je već počela da ga nagriza još ljuća briga o tome kako da udvostruči monetu: i on napregnuto stvara važne planove o tome šta bi kupio za nju, i kakvu bi novu korist stekao od kupljenog. A kada mu se i ta želja ostvari, pojaviće se najnezasitija pohlepa za zlatom, koja se zatim sve silnije i silnije razgoreva, srazmerno sa količinom prihoda: jer, sa umnoženjem novca, uvećava se i besnilo strasti prema njemu. Kao žar na žar, dolaze i druge brižljive pomisli: obećava mu se dug život, predstavlja starost i razne duge bolesti koje u starosti nije moguće podneti

30

ukoliko se u mlade godine ne pripremi dovoljno para. Tako se nesrećna duša, budući svezana uzama ove zmije (srebroljublja), sve više i više razgoreva u želji da umnoži rđavo započeto sabiranje imetka, sama u sebi rađajući zarazu koja je, slično plamenu, sve jače i jače proždire. Budući sva prožeta koristoljubivom pomisli, ona ni šta ne obraća srdačan pogled osim na izvor iz koga bi mogla da nabavi novac kojim bi se što brže oslobodila od bremena manastirske strogosti. Ukoliko se pojavi neka nada za dobijanje novca, ona se već ničega ne ustručava: ni laži, ni kleveta, ni krađe, ni narušavanja vernosti. Jednom rečju, zlato i očekivanje koristi u svemu za nju postaje bog, kao što je za druge - stomak. Provideći poguban otrov ove bolesti, blaženi apostol je nazvao ne samo korenom svih zala, nego i idolosluženjem, govoreći: (Umrtvite) i lakomstvo, koje je idolopoklonstvo (Kol.3,5).

69. Postoje tri vrste te bolesti koje svi oci sa jednakim gađenjem osuđuju. Prva, čiju smo pogubnost već opisali, vara neke nesrećnike i ubeđuje ih da sabiraju ono što nisu imali ni ranije, kada su živeli u svetu; druga ih pobuđuje da opet žele i da povrate ono što su ostavili na početku svoga odricanja od sveta: treća se rađa pri lošem postavljanju početka monahovanja (tj. pri nesavršenom odricanju od svega) i onima koje uspeva da zarazi duševnom hladnoćom ne dopušta da se savršeno obnaže od svih svetskih imanja, uplašivši ih budućom oskudicom i raslabivši ih neverjem: ona im zatim, usled zadržavanja novca i drugog imanja, (koja su bili dužni da ostave, odričući se od sveta) nikako ne dopušta da dostignu jevanđelsko savršenstvo. I u Svetom Pismu možemo naći primere osude te tri vrste pada, sa teškim kaznama koje ih prate. Želeći da dobije ono što pre nije imao, Gijezije ne samo da se nije udostojio da zadobije blagodat proročke službe (koju je trebalo da dobije od svoga učitelja po naslednom prejemstvu), nego je bio i poražen gubom zbog Jelisejevog prokletstva (4.Car.5,21-27). Želeći da povrati novac koji je, pošavši za Hristom, odbacio, Juda je upao u izdajstvo Gospoda i izgubio apostolski čin. Osim toga, on ni svoj život nije okončao na opšti način, već samonasilnom smrću (Mt.27,5). Zadržavši neki deo od onoga što su posedovali, Ananija i Sapfira su ustima apostola kažnjeni smrću (Dap.5,1-11).

70. O onima koji su se odrekli sveta, ali su zatim bili pobeđeni neverjem, bojeći se da ostanu obnaženi od svakog zemaljskog imanja, tajanstveno je zapisano u knjizi Ponovljenih zakona: Ko je plašljiv i slab srcem (neka ne ide u rat), već neka ide i vrati se kući svojoj, da ne bi srce brata svoga uplašio kao svoje (Pon.Zak.20,8). Šta je očiglednije od tog proroštva? Nije li očigledno da Sveto Pismo želi da oni bolje i da ne postavljaju temelj takvom zvanju, niti da ime njegovo primaju na sebe kako i druge svojim rečima, rđavim primerom i nevernim strahom svojim ne bi raslabljivali i udaljavali od jevanđelskog savršenstva. Njima se, dakle, zapoveda da odlaze iz borbe i da se vraćaju domu svome, budući da sa podeljenim srcem niko ne može da se bori u Gospodnjoj borbi. Jer, dvojedušan čovek je nepostojan u svim putevima svojim (Jak.1,8). U jevanđelskoj priči se govori o caru koji je sa deset hiljada krenuo protiv drugoga, koji je imao dvadeset hiljada. Ne nadajući se da će imati uspeha u sukobu sa njim on je, dok je još bio daleko od njega, poslao da ište mir (ne želeći očigledno niti da počinje borbu). Proničući u smisao te priče dolazimo do zaključka da je bolje da više navedena lica uopšte i ne započinju sa odricanjem od sveta, nego da, započevši, kasnije ne mogu da ga podnose usrdno i sa potpunom tačnošću, te tako sebe izlože velikoj opasnosti. Jer, kao što govori Premudri, bolje je ne obećati, nego li obećati pa ne ispuniti (Prop.5,4). Dobro je tu rečeno da jedan ide sa deset hiljada, a drugi sa dvadeset. Jer, broj strasti, koje nas napadaju, veći je od broja dobrih raspoloženja koja se bore za nas. Ali niko ne može... služiti Bogu i mamonu

31

(Mt.6,24), i nijedan koje metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije (Lk.9,62).

71. Takvi obično sklonost ka gramžljivosti sličnu ranijoj pokušavaju da opravdaju autoritetom Svetog Pisma. Tumačeći ga nepravilno, oni su sa radošću spremni da izokrenu i po svojoj želji izmene misao apostola, pa čak i [samog] Gospoda, ne prilagođavajući svoj život ili razum prema smislu Pisma, nego čineći nasilje nad Pismom po želji sopstvenog samougađanja. Želeći da i u sadašnjem slučaju pokažu da je Pismo saglasno sa njihovim mišljenjem, oni govore: "Napisano je: Blaženije je davati, nego primati" (Dap.20,35). Shvatajući ove reči na naopak način, oni smatraju da se njima savršeno poništava sila izreke u kojoj se govori: Ako hoćeš savršen da budeš, idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21). Oni misle da pod takvim izgovorom ne moraju da ostavljaju svoje bogatstvo. Oni se proglašavaju blaženijim od onih koji su ga ostavili jer su u stanju da, kao obezbeđeni ranijim imanjem, od suviška i drugima udele. Oni se, u stvari, stide da sa apostolom prime slavno siromaštvo Hrista radi, i ne žele da se zadovolje trudovima svojih ruku i manastirskim oskudnim izdržavanjem. Njima preostaje jedno od dvoga: ili da postanu svesni svoje samoprelesti i toga da se nikada nisu odrekli od sveta (budući da su pristrasni prema ranijem bogatstvu), ili da (ukoliko žele da na delu i kroz trud ispitaju monaško zvanje) sve odbace i razdaju kako bi se, ne zadržavajući kod sebe ništa od onoga od čega su se odrekli, zajedno sa apostolom hvalili glađu i žeđu i [trpljenjem] hladnoće i nagotovanja (2.Kor.11,27).

72. Kruži jedna izreka svetog Vasilija, episkopa kesarijskog, upućena jednom senatoru, koji je bio savladan hladnoćom o kojoj je reč, tj. koji je, govoreći da se odrekao od sveta, kod sebe zadržao nešto od imovine, ne želeći da se izdržava trudom svojih ruku, niti da se obučava istinskom smirenju kroz oskudicu u svemu i mukotrpni napor u manastirskom potčinjavanju. "I [čin] senatora si izgubio, - rekao je on njemu, - i monah nisi postao".

73. Prema tome, ako želimo da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom, isterajmo iz srdaca naših i tog pogubnog neprijatelja. Pobeda nad njim nije toliko velika, ali je vrlo nečasno i ružno biti pobeđen od njega. Jer, biti poražen od silnijeg jeste bolno (zbog obaranja dole) i žalosno (zbog izgub-ljene pobede), premda poraženi na neki način nalazi utehu u tome što je svestan siline protivnika. Međutim, ako se poraz pretrpi od slabašnog protivnika i pri borbi koja nije teška, ponižavajući stid će izazvati mnogo veći bol od bola zbog pa-da, i sram će biti mnogo teži od nastale štete.

74. Konačna pobeda i savršeno slavlje nad ovim neprijateljem može se očekivati tek kada savest monaha ne bude uprljana posedovanjem čak ni najmanjeg novčića. Stoga je nemoguće da se onaj ko se zaneo makar i najmanjim novčanim darom i ko je jednom u srce svoje primio koren pohote gražljivosti, odmah ne razgori ognjem čežlje za većim. I vojnik Hristov će biti pobednik, van svake opasnosti i nedostupan napadu strasti, sve dok ovaj najnezgodniji duh u njegovom srcu ne poseje začetke svoje pohote. Kod svih vrsta strasti najvažnije je paziti na glavu zmije. Međutim, naročito u odnosu na ovu strast treba biti najbrižljivije oprezan i ne dozvoliti da njena glava prodre u unutrašnjost. Jer, ukoliko bude puštena unutra ona će, hraneći se svojom materijom i jačajući, sama od sebe razgoreti veliki požar. Stoga ne treba strahovati samo od posedovanja novca, nego i samu želju treba sasvim iščupati iz duše. I ne treba toliko izbegavati dela (effectus) srebroljublja, koliko sa korenom odsecati strast (affectus) njegovu. Jer, nikakvu korist nam neće doneti oskudica u novcu, ukoliko u nama ostane želja da ga posedujemo.

32

75. Moguće je da i onaj ko nema novca bude porobljen bolešću srebroljublja. Nikakvu korist neće doneti delo lišavanja od svega onome ko ne bude mogao da odseče strast gramžljivosti. Jer, on se naslađuje delom osiromašenja, ali ne i samom vrlinom siromaštva, te se sa žalošću u srcu miri sa teškom neophodnošću. Jer, kao što neke neoskvrnjene telom jevanđelska reč proglašava nečistima srcem (Mt.5,28), tako i oni koji nimalo nisu obremenjeni težinom novca mogu, po srcu i umu, biti osućeni zajedno sa srebroljupcima. Oni jednostavno nisu imali priliku za sticanje, ali su imali volju [za sticanjem], koja u očima Božijim uvek ima veću važnost od neophodnosti. Stoga mi treba na sve načine da se pobrinemo da plodovi naših trudova ne propadnu uzalud. Jer, dostojno je sažaljenja da se trpe posledice lišavanja od svega i osiromašenja, a da se plodovi gube usled besplodne grešne želje volje.

76. Hoćeš li da saznaš kakve pogubne plodove donosi ova strast i kakve ogranke drugih strasti pušta iz sebe, na pogibao onoga ko je prima i ko je brižljivo ne istrebljuje? Pogledaj na Judu koji je bio pribrojan apostolskom činu! Kako ga je samo pogubila otrovom svojim (budući da nije hteo da zgazi smrtonosnu glavu zmije) uhvativši ga u zamku svoje pohote! U kakvu ga je samo duboku propast prestupa bacila, naučivši ga da za trideset srebrnjaka proda Iskupitelja sveta i Spasitelja ljudskog roda! On nikada ne bi bio doveden do tako bezbožnog dela izdaje da nije bio zaražen bolešću srebroljublja. On ne bi postao svetotatstveni vinovnik ubistva Gospoda da se nije navikao da potkrada povereni mu kovčežić.

77. Eto najsnažnijeg primera tiranstva ove strasti. Jednom zaplenjenoj duši ona, kao što smo rekli, više ne dopušta da vrši bilo kakvo pravilo poštenja, niti da se nasiti bilo kakvim prihodima. Jer, kraj njenog besnila se ne postiže obogaćenjem, nego ogoljenjem od svega. I sam Juda je dobio na raspolaganje kovčežić namenjen za razdavanje bednima da bi, nasitivši se obiljem novca, u krajnjoj meri, umerio svoju strast. Međutim, on se raspalio preteranim razgorevanjem strasti, te je ne samo tajno potkradao kovčežić, nego - i samog Gospoda ushteo da proda. Jer, besnilo ove strasti se ne nasićuje nikakvom veličinom bogatstva.

78. Znajući da onaj ko ima nešto po strasti nije u stanju da gramžljivost zadrži u pristojnim granicama, i da kraj strasti nije mala ili velika suma, nego savršeno odricanje od svega, sveti apostol Petar kažnjava smrću Ananiju i Sapfiru, koji su za sebe zadržali nešto od svog imanja. I oni su poginuli za laž zbog gramžljivosti, kao što je Juda sam sebe pogubio zbog krivice izdajstva Gospoda. Kakva je samo među njima sličnost u prestupu i u kazni! Tamo je srebroljublje dovelo do izdajstva, a ovde do laži. Onamo se izdaje istina, a ovde se vrši greh laži. Dejstvo greha tamo i ovde naočigled nije slično, ali mu je cilj istovetan. On je, da bi se izbavio od bede, opet poželeo da ima ono čega se bio odrekao, a oni su, da ne bi postali bedni, pokušali da za sebe zadrže nešto od svoga imanja, koje je trebalo da se apostolima verno prinese, ili potpuno razda braći. I u prvom i drugom slučaju je sledila jednaka kazna smrću zbog toga što su oba greha izrasla iz istog korena srebroljublja. Ako je (nastavićemo da razmatramo) onima koji nisu želeli da steknu tuđe, nego samo da sačuvaju svoje sopstveno i koji nisu imali želju za sticanjem, nego samo želju da sačuvaju, izrečena tako stroga presuda, šta da se kaže za one koji žele da sabiraju bogatstvo koje nikada nisu imali, i koji se pred ljudima pokazuju siromašni, dok pred Bogom ostaju bogati zbog strasti gramžljivosti.

79. Gramžljivce treba smatrati gubavima duhom i dušom, slično Gijeziju koji je, poželevši truležan novac ovoga sveta, bio pogođen zaraznom nečistotom gube. Njome je

33

on i nama ostavio očigledan primer kako duša, koja se oskrnavi prestupnom strašću gramžljivosti, biva poražena duhovnom zarazom strasti, i kako u očima Gospoda ima nečistotu koja vodi večnom prokletstvu.

80. Prema tome, ako si, stremeći savršenstvu, ostavio sve i pošao za Hristom, slušajući reč Njegovu: Idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21), zašto se, položivši ruke na plug, osvrćeš nazad, te po rečima istog Gospoda, postaješ nepripravan za Carstvo nebesko (Lk.9,62)? Kad si već postavljen na krov, na visinu jevanđelskog savršenstva, zbog čega opet silaziš u kuću svoju da uzmeš nešto od onoga što si ranije tako radosno prezreo (Lk.17,31)? Kad si već postavljen na polje delanja vrlina, zašto se opet trudiš da se obučeš u breme svetskog sticanja, od koga si se oslobodio pri odricanju od sveta? Ako tada, preduhitren siromaštvom, nisi imao šta da ostaviš, utoliko pre sada ne treba da stičeš ono što ranije nisi posedovao. Ti si, po osobitom Božijem blagovoljenju, (siromaštvom) bio pripremljen (za odricanje od sveta) kako bi, neometan nikakvim lancima sticanja, brže pritekao k Njemu. Uostalom, niko od siromašnih ne treba da se ponižava (stoga što nema šta da ostavi). Jer, nema nikoga ko ne bi imao šta da ostavi. Od svih imanja sveta odrekao se onaj ko je sa korenom odsekao samu strast za sticanjem.

81. Ovu vrlinu negramžljivosti [nesticanja] mi ne možemo sačuvati celom i nepovređenom ukoliko ne živimo u manastiru, i ukoliko, po apostolu, nismo zadovoljni kad imamo hranu i odeću (1.Tim.6,8).

82. Prema tome, sećajući se osude Ananije i Sapfire, ustručavajmo se da zadržimo nešto od onoga što smo po zavetu dužni da savršeno ostavimo, nameravajući da se odreknemo od sveta. Plašeći se takođe primera Gijezija, koji je za greh srebroljublja bio kažnjen neizlečivom gubom, pobojmo se da steknemo ono što ni pre nismo imali. Užasavajući se, takođe, kako zlodela Judinog, tako i njegovog kraja, izbegavaćemo svim silama ponovno sticanje novca, od koga smo se odrekli jednom za svagda. Osim toga, pomišljajući na smrtnost naše prirode i neizvesnost smrtnog časa, pobojmo se da Dan Gospodnji, koji nastupa kao lopov u noći, našu savest ne zatekne uprljanu sticanjem makar i jedne pare. Jer, i ona jedna će uništiti sve plodove našeg odricanja od sveta i učiniti da se ono što je Gospod u Jevanđelju rekao bogatašu odnosi i na nas: Bezumniče, ove noći tražiću du-šu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti (Lk.12,20)?

Nimalo ne misleći o sutrašnjem danu, nikako nemojmo sebi dozvoliti da se udaljimo od ustava opštežića. Mi to, bez sumnje, nikako nećemo moći ispuniti, niti ćemo moći da mirno proživimo po pravilima manastirskog ustava, ukoliko u nama prethodno ne bude na čvrstom temelju utvrđena vrlina trpljenja, čiji izvor nije ništa drugo do smirenje.

d) BORBA SA DUHOM GNEVA (VIII knjiga pravila) 83. U četvrtoj borbi predstoji nam da iz dubine naše duše sa korenom iščupamo

smrtonosni otrov gneva. Jer, sve dok se on gnezdi u našim srcima, i oslepljuje oko' našega uma pogubnim mrakom, mi ne možemo steći ni pravilno razlikovanje dobra i zla, ni oštrinu časnog sagledavanja, ni zrelost saveta; niti možemo biti pričesnici života, niti se nepokolebivo držati pravde; niti primati istinsku duhovnu svetlost, budući da je rečeno: Uznemiri se od jarosti oko moje (Ps.6,8); niti postati pričesnici mudrosti, čak i da nas svi smatraju premudrim, budući da gnev počiva u nedrima bezumnih (Knj.Pro.7,10); niti postići dugovečni život, čak i ako nas drugi ljudi smatraju razumnim, budući da gnev

34

pogubljuje i razumne (Prič.15,1); niti uzmoći da uvek dobro držimo meru pravde po ukazanju srca, budući da gnev čovekov ne tvori pravdu Božiju (Jak.1,20); niti uzmoći da posedujemo važno uvažavanje, tako obično i među ljudima ovoga veka, makar i po preimućstvu rođenja bili smatrani znatnima i poštovanima, budući da gnevan čovek nije blagoobrazan (Prič.11,25); niti uzmoći da posedujemo zrelost saveta, makar izgledali kao oni koji su stekli mnoga poznanja, budući da jarosni čovek sve čini bez saveta (Prič.14,17); niti biti spokojni od nemira i smućenja, ni slobodni od grehova, makar nimalo od drugih ne bili uznemiravani, budući da gnevljiv čovek zameće svađu, i jarosni otkriva grehe (Prič.29,22).

84. Trudeći se da opravdaju ovu pogubnu bolest duše, poneki pokušavaju da umanje njenu nepriličnost pogrešno tumačeći Pismo, te govore: "Nije strašno ako se gnevimo na bratiju koja greše, budući da se i sam Gospod gnevio i jarostio na one koji ili neće da ga poznaju, ili neće da ga poštuju kao što treba, premda ga i znaju, kao na primer: I planu gnev Gospodnji na narod Njegov (Ps.105,40), ili, kao na drugom mestu, gde se prorok moli, govoreći: Gospode, nemoj me pokarati u jarosti svojoj, niti u gnevu svome kazniti (Ps.6,2). Oni ne razumeju da time ne samo što ljudima daju slobodu da dejstvuju po strasti na svoju propast, već i bezgraničnome Bogu, izvoru svake čistote, nečastivo pripisuju nečistu plotsku strast.

85. Ukoliko se ova i slična mesta u Svetom Pismu shvate bukvalno, u grubom telesnom značenju, ispašće da Bog spava i da se budi, da sedi i hoda, da je blagonaklon prema jednima i da se odvraća od drugih, da se približava i udaljuje, da ima telesne udove - glavu, oči, ruke, noge i slično. Ne može izbeći krajnju pogrešku onaj ko sve ovo bukvalno razume o Onome koji je, po svedočanstvu Svetog Pisma, nevidljiv, neopisiv, svudaprisutan. Isto tako se Njemu bez bogohulstva ne može pripisati smućenje gnevom i jarošću. Pod imenom telesnih udova i pokreta označavaju se Božanstvena svojstva i promisliteljska dejstva o nama, koja mi lakše možemo da shvatimo kroz poređenje: oči označavaju da Bog sve vidi i sve zna; ruke i noge - Njegovo stvaralaštvo i promišljanje, mišice - silu i svedržiteljstvo i ostalo. Tako isto, kada čitamo o gnevu ili jarosti Božijoj, treba da se čuvamo da ne pomišljamo na nešto što se susreće kod čoveka. Pod tim treba bogodolično da shvatimo nešto što je tuđe svakoj ljutini, zapravo da je On Sudija i pravedni uzvratitelj za sve što u ovome svetu nije ispravno učinjeno. Pri čitanju izreka takve vrste mi treba da se plašimo pravedne kazne Božije, te da se na svaki način čuvamo od svega što je protivno Njegovoj volji.

86. Stoga, monahu koji stremi ka savršenstvu i koji želi da se zakonito podvizava duhovnim podvigom treba da je tuđ svaki pokret gneva i jarosti. On treba da sluša šta mu zapoveda izabrani sasud: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas (Ef.4,31). Govoreći: Svaki gnev da je daleko od vas, on ne izuzima nikakav pokret gneva, čak ni znaj koji izgleda kao neophodan ili koristan. Monah koji žuri (ako se pokaže kao neophodno) da leči brata koji je sagrešio neka pazi da se ne razgnevi kako ne bi, starajući se da izleči onoga ko strada lakom groznicom, upao u još goru bolest slepila. Jer, onaj ko hoće da zaleči ranu drugoga treba da je zdrav i slobodan od svake bolesti, da mu se ne bi rekla ona jevanđelska reč: Lekaru, izleči se sam (Lk.4,23), a takođe i: A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome (Mt.7,3-4).

87. Ma iz kog razloga se u nama razgoreo, pokret gneva oslepljuje oči srca. Nalažući pokrov na oštrinu umnog vida on ne daje da vidimo Sunce pravde. Sve jedno je

35

da li je na oči postavljen zlatni ili olovni list, ili od nekog drugog metala: vrednost metala ne utiče na razliku u oslepljenosti. Uostalom, gnev nam čini i veoma korisnu uslugu ukoliko se srdimo na sladostrasne pokrete našega srca i ukoliko negodujemo što se u skrivnicama naših grudi javlja [naklonost] ka onome što je stid činiti, pa čak i govoriti pred ljudima i zbog čega strepimo od straha pri misli na prisustvo anđela i samoga Boga, koji je svuda i sve ispunjava, kao i o svevidećem Oku Božijem, od koga se ne mogu sakriti nikakve tajne naše savesti. Korisno je i kada se ljutimo protiv samoga gneva, tj. zbog toga što se on uvukao [u nas], pobuđujući nas protiv brata. Jer, tada sa gnevom odbacujemo njegove pogubne predloge, ne dajući mu da se na zlo naše skriva u skrivnicama naših grudi. Da se tako gnevimo uči nas i prorok koji je odlučno od svojih osećanja odbacivao ovu strast. On čak ni svojim javnim neprijateljima (koje je Bog predao u njegove ruke) nije hteo da se osveti. Kada ga je Semej na glas psovao pred svima, bacajući kamen na njega, i kada je Avisaj, sin Sarujin, za kaznu zbog takve uvredu cara hteo da mu odrubi glavu, blaženi car David je blagočastivo uznegodovao protiv takve namere, sačuvavši nepokolebivo svoju krotost, i pokazavši obrazac smirenja i tvrdog trpljenja, govoreći: Šta je vama do mene, sinovi Sarujini, neka psuje; jer mu je Gospod rekao: psuj Davida. Pa ko sme kazati: zašto tako činiš? Još reče David Avisaju i svim slugama svojim: eto, moj sin koji je izašao od bedara mojih, traži dušu moju, a kako neće ovaj Venijaminov? Ostavite ga neka psuje, jer mu je Gospod zapovedio. Da ako Gospod pogleda na nevolju moju, i vrati mi Gospod dobro za psovku njegovu današnju (2.Sam.16,10-12).

88. Na taj način, nama se dopušta da se gnevimo, ali za spasenje, tj. na same sebe, i na rđave pomisli koje nam dolaze. Možemo, dakle da se gnevimo na njih, i da ne grešimo, tj. da ih ne sprovodimo u delo na sopstvenu pogibao. Isti smisao još jasnije izražava i sledeći stih: Govorite u srcima svojim i na posteljama svojim se rastužite (Ps.4,5). Naime, ono što pomišljate u srcima svojim kada vas iznenadno spopadnu smućujuće pomisli ispravljajte i zaglađujte spasonosnom skrušenošću, pošto prethodno mirnim rasuđivanjem uspete da utišate svaki šum i nemir gneva, što će biti slično leganju na udobnu postelju. Iskoristivši pouku ovoga stiha i blaženi Pavle je rekao: Gnevite se ali ne grešite, i zatim dodao: Sunce da ne zađe u gnevu vašem: niti dajte mesta đavolu (Ef.4,26-27). Ako je pogubno dopuštati da Sunce pravde zađe u gnevu našem, i ako mi, razgnevivši se, odmah dajemo mesto đavolu u srcu svome, zbog čega onda ranije zapoveda da se gnevimo, govoreći: Gnevite se ali ne grešite! Ne kaže li on sledeće: gnevite se na svoje strasti i na sam gnev vaš, da pri vašoj popustljivosti u gnevom pomračenim umovima vašim ne bi počelo da zalazi Sunce pravde - Hristos. Jer, Njegovim odlaskom vi biste u vašim srcima dali mesto đavolu.

89. U prenesenom značenju pod suncem možemo da shvatimo razum. On se pravedno naziva suncem zbog toga što prosvećuje sve pomisli i stremljenja našeg srca. [S druge strane], pod zabranom gneva treba shvatiti zapovest da strašću gneva ne gasimo to svetilo kako, sa njegovim zalaskom, svo naše srce ne bi obuzeo mrak burnog nemira zajedno sa njegovim vinovnikom - đavolom. Jer, tada bismo, obuhvaćeni tamom gneva kao u tamnoj noći, ostali u neznanju šta da radimo. Takvo shvatanje ovog mesta kod apostola predano nam je u poukama staraca. Oni ne dozvoljavaju čak ni za trenutak da dopustimo gnevu da se uvuče u naše srce. Oni nas savetuju da na sve načine pazimo da ne dođemo pod osudu izrečenu u Jevanđelju: Svaki koji se gnevi na brata svoga nizašto biće kriv sudu (Mt.5,22). Pri tome, kad bi bilo dozvoljeno da se gnevimo do zalaska sunca, strast gneva bi se uvek žurila da se, navodno opravdano, zadovolji svojom osvetom pre nego što sunce pozna zapad svoj.

36

90. A šta reći za one čija neumoljivost ne prestaje ni po zalasku sunca, i koji mnogo dana drže zlobu na one protiv kojih su se rasrdili? Oni ponekad govore da se ne gneve, premda njihova dela često otvoreno izobličavaju silno negodovanje (kada se, na primer, prema nekome ne obraćaju sa pristojnom rečju ili kada ne razgovaraju sa uobičajenom ljubaznošću). Njima se čini da oni pri tom ne greše, budući da ne traže odmazdu za svoje razdraženje. Međutim, oni samo ne smeju, ili ne mogu da ga ispolje, dok im u srcu kipi. Ćuteći, oni ga preživljavaju, čime otrov gneva obraćaju na svoju propast. Oni gorčinu gneva ne izgone odmah silom duše, nego je vare tokom mnogih dana, da bi je tek tokom vremena unekoliko ukrotili.

91. Zar ne zadovoljava svoju osvetu i gnev onaj ko od onoga na šta ga pobuđuje gnev ispunjava samo ono što može? Tako čine i oni koji zadržavaju pokrete gneva ne zbog želje da su miroljubivi, nego zbog nemoći da se osvete, premda ga i iskaljuju čime mogu. Nemajući mogućnosti da onima na koje su se rasrdili učine nešto više, oni svoj bes iskaljuju time što sa njima ne govore sa običnom ljubaznošću. Nije, dakle, dovoljno samo da se obuzda ispoljavanje greha na delu. Gnev treba da se izbaci iz skrivnica srca, inače će se, usled pomračenja tamom, izgubiti zdravo rasuđivanje i svetlost poznanja, čime [čovek] prestaje da bude hram Duha Svetoga. Jer, premda i ne žalosti ljude iz okoline, pritajeni gnev u srcu izgoni najsvetlije sijanje Duha Svetoga, isto kao i ispoljeni gnev.

92. Zar se može misliti da nam Bog dopušta da makar jednu minutu držimo gnev, ukoliko [se zna] da ne dozvoljava da prinosimo žrtve naših duhovnih molitava kad smo svesni ne samo da se gnevimo na drugoga, nego i kad drugi ima nešto protiv nas: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš, da brat tvoj ima nešto protiv tebe; ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt.5,23-24)? I kako možemo misliti da nam se dozvoljava da držimo ogorčenost na brata makar do zalaska sunca (da ne kažem mnogo dana), ukoliko nam se ne dozvoljava da molitve svoje prinosimo Bogu čak ni kada on ima nešto na nas, i kada nam apostol zapoveda: Neprestano se molite(1.Sol.5,P), i: Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim.2,8)? Prema tome, ukoliko budemo zadržavali takav otrov u srcima svojim preostaje nam ili da se nikada ne molimo (te da smo krivi pred apostolskom i jevanđelskom zapovešću, kojom nam se zapoveda da se neprestano i na svakom mestu molimo), ili da smo svesni da, izlivajući svoju molitvu bez obzira na zabranu, u stvari projavljujemo svoju gordu nepokornost u duhu bunta, a ne da prinosimo molitvu Gospodu.

93. Ne moramo da se duže zadržavamo na jevanđelskim i apostolskim zapovestima kada i Stari Zavet (koji, čini se, unekoliko povlađuje našim nemoćima) upozorava na isto, govoreći: Nemoj mrzeti brata svog u umu svom (Lev.19,17), i opet: Putevi zlopamtljivih vode u smrt (Prič.12,28), i još: Ne budi osvetoljubiv, i ne nosi srdnje na sinove naroda svoga (Lev.19,18). Vidiš li da se i tu rđavo raspoloženje prema bratiji odseca ne samo na delu, nego i u tajnim pomislima, budući da se zapoveda da se iz korena iz srca izbaci mržnja kako ne samo ne bismo uzvraćali za uvredu, nego kako se je čak ne bismo ni opominjali.

94. Osetivši naročitu unutrašnju pobudu da ispravimo svoju nesređenu i nemarnu narav, i pobeđeni gordošću ili netrpljenjem, mi se u sebi žalimo da nam nedostaje pustinja. Time kao da podrazumevamo da bismo tamo, ni od koga ne uznemiravani, odmah stekli vrlinu trpljenja, očigledno pravdajući svoj nerad (oko ukroćenja poriva gneva), i razlog njegovog nastajanja prebacujući na bratiju, a ne na svoje netrpljenje. Međutim, ukoliko mi,

37

na taj način, budemo uzroke naše neispravnosti pripisivali drugima, nikada nećemo doći do neophodne mere trpljenja i savršenstva. Delo ispravljanja i umirenja svoga srca nemoj smeštati u ruke proizvoljenja drugoga, koje uopšte ne stoji u našoj vlasti, već ga drži u dobrom raspoloženju svoje volje. Naše nepadanje u gnev ne treba da zavisi od savršenstva drugoga, nego od naše vrline, koja se ne stiče tuđim trpljenjem, nego sopstvenom velikodušnošću.

95. Prema tome, iskanje pustinje priliči savršenima i očišćenima od svake strasti, koji su u zajednici sa bratijom istrebili sve strasti. U nju ne [treba] stupati zbog malodušnog bekstva, nego iz želje da se dostigne visina Božanstvenog sagledavanja (budući da nju ni savršeni ne mogu steći bez pustinje). Jer, neisceljenje strasti koje prenesemo u pustinju ostaće skrivene u nama, ali ne i istrebljene. Onima koji su čisti srcem pustinja obezbeđuje najčistije sagledavanje, te u najvernijim viđenjima otkriva poznanje duhovnih tajni, dok onima koji se još nisu očistili obično ne samo da očuvava strasti, nego ih još i pojačava. U takvom slučaju [čovek] sebi može da izgleda trpeljiv i smiren sve dok se ne vidi ili ne stupi u dodir sa nekim čovekom. Međutim, čim ga neki slučaj izazove na pokret, on se odmah vraća svojoj ranijoj naravi: tada odmah u njemu niču strasti koje su se skrivale i, kao neobuzdani konji koji su ugojeni dugim odmorom, sa najvećim stremljenjem i besnilom izlaze iz svojih zatvora na propast svog jahača. Jer, ukoliko nisu prethodno očišćene, strasti sa većim besnilom dejstvuju u nama posle prekida slučajeva njihovog ispoljavanja i obuzdavanja među ljudima. I samu senku trpljenja, kojom smo, kako se uobražavalo, živeći zajedno sa bratijom, naizgled ovladali, i koje smo projavljivali, u najmanju ruku, iz uvažavanja prema njima i iz stida da se pred svima pokažemo malodušnim, mi gubimo u pustinjskoj bezbrižnosti.

96. Slično je i sa otrovnim zmijama i zverima: dok se sakrivaju u pustinji, u svojim leglima i jazbinama, one ne ujedaju, premda ne zbog toga što su bezopasne ili što su stekle dobre osobine, nego stoga što ih na to prisiljava pustinja. Međutim, čim ugrabe mogućnost da ujedu, one odmah iznose i ispoljavaju otrov i zverstvo koje se u njima skriva. Isto tako i onima koji žele savršenstvo nije dovoljno da se ne gneve na ljude (kada sa njima nisu u opštenju i sukobu, budući da je gnev pri tome živ: on se samo pritajio i gotov je da se odmah obruši na bilo šta). Sećam se kako sam se, živeći u pustinji, ponekad razdraživao na pero za pisanje ukoliko mi se ne bi svidela njegova debljina ili tankost, ponekad na nožić ukoliko se pri rezanju zatupi te ne seče brzo, a ponekad i na kremen ukoliko iz njega nije brzo izletala iskra ognja kada sam žurio na čitanje. Pokret negodovanja je ponekad navaljivao sa takvom silom da se iz usta nevoljno čulo prokletstvo na bezdušnu stvar, ili već neizostavno na đavola: time bi i smućenje nestajalo i duša se uspokojavala. Prema tome, u delu usavršavanja će malu korist doneti udaljavanje od ljudi na koje bi se podizao gnev, ukoliko prethodno ne zadobijemo trpljenje. Jer, strast gneva se može ispoljavati i na nemim stvarima i na sitnicama. Ostajući u našem srcu ona nam neće dati da postignemo mirno raspoloženje, niti da se oslobodimo od drugih strasti.

97. Stoga, ako želimo da postignemo najviše Božanstveno blago o kome se govori: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8), dužni smo da ovu strast izbacimo ne samo iz naših dela, nego i da je sa korenom iščupamo iz dubine duše. Jer, neće nam suviše koristiti da obuzdavamo besnilo gneva u reči i da ga ne ispoljavamo na delu, ukoliko ga Bog, od koga se ne mogu sakriti tajne srca, bude video u skrivnicama srca. Jevanđelska reč nam zapoveda da pre odsecamo korene strasti, negoli njihove plodove (koji se po iskorenjivanju korena više neće rađati). Time će duša dobiti mogućnost da postojano prebiva u svakom trpljenju i svetosti, budući da gnev neće biti odstranjen samo sa

38

površine naših postupaka i delanja, nego i iz skrivnica pomisli. Stoga treba umrtvljavati gnev i mržnju, kako ne bismo upali u greh čovekoubistva, koji bez njih ne može da se desi. Jer, svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što, biće kriv sudu (Mt.5,22), i: Svaki koji mrzi brata svoga jeste čovekoubica (1Jn.Z,15). Takav, naime, u srcu želi da pogine onaj na koga se gnevi. I premda ljudi ne smatraju da je prolio krv sopstvenom rukom ili mačem, Gospod ga zbog strasti gneva proglašava ubicom. On će, naime, svakom uzvratiti ili nagradom, ili kaznom ne samo za ostvarena dela, nego i za namere volje, kako sam govori preko proroka: A ja znam dela njihova i misli njihove, i doći će vreme, te ću sabrati sve narode... (Is.66,18). I apostol [kaže]: Pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske... (Rim.2,15-16).

98. Prema tome, Hristov podvižnik, koji se zakonito podvizava, treba sa korenjem da iz sebe izbaci strast gneva. Za savršeno, pak, izlečenje od ove bolesti neophodno je sledeće lečenje: pre svega, treba verovati da ne dolikuje gneviti se ni pod kojim izgovorom, ni zbog opravdanih, ni zbog neopravdanih razloga, znajući da ćemo, po pomračenju gnevom izvorne svetlosti koja je u nama, po pomračenju svetlosti našeg srca, odmah izgubiti i svetlost razlikovanja stvari, i čvrstinu blagorazumnosti i pristojnosti, i merilo pravde; zatim, treba da se držimo ubeđenja da će se, ukoliko se duh gneva zadrži u nama, neizbežno pomutiti i čistota našega duha, te on već neće moći postati hram Duha Svetoga; i najzad treba da pomišljamo i na to da sve dok prebivamo u gnevu mi nikako ne smemo da se molimo i da pred Gospodom izlivamo svoje prozbe. I iznad svega, imajući pred očima neizvesnost granice čovekovog života, mi postojano treba da smo svesni da se svakog dana možemo preseliti iz tela. Tamo nam nimalo neće pomoći ni držanje čistote celomudrenosti, ni odricanje od celokupnog imanja, ni preziranje bogatstva, ni trud posta i bdenja, budući da već zbog gneva i mržnje Sudija vaseljene preti večnim mukama.

e) BORBA SA DUHOM TUGE (IX knjiga pravila) 99. U petoj borbi treba da izbegnemo žalce sveproždiruće tuge. Ukoliko zadobije

mogućnost da ovlada našim srcem, ona onemogućava Božanstveno sagledavanje. Sunovrativši dušu sa visine svetog raspoloženja, ona je raslabljuje do kraja i guši, ne dajući joj ni da molitve vrši sa običnom srdačnom živošću, ni da pritiče čitanju Sveštenih knjiga (kao duhovnom oruđu i leku), ni da bude mirna i krotka sa bratijom, dok je prema obaveznim delima poslušanja čini netrpeljivom i ropćućom. Lišivši je svakog zdravog rasuđivanja i pomutivši joj srce, ona je čini izbezumljenom i opijenom, te je skrušava i davi pogubnim očajanjem.

100. Stoga smo, ukoliko želimo da se zakonito trudimo u podvizima duhovne borbe, dužni da sa podjednakom pažnjom lečimo i ovu bolest. Kao što moljac [nagriza] odeću, i crv drvo, t-ko i tuga čoveku izjeda srce (Prič.25,21): tako jasno i određeno Božanstveni Duh izražava silu opasne i pogubne strasti. Kao što odeća koju su izjeli moljci više nema nikakvu vrednost, niti je prikladna za časnu upotrebu, i kao što drvo koje su izgrizli crvi više nije za građu ili za ukras ma koje građevine, makar i osrednje, već zaslužuje da bude odloženo radi spaljivanja ognjem, tako i duša koju proždiru ugrizi sveuništavajuće tuge više nije prikladna za prvosvešteničku odeću, tj. miro Duha Svetog, koje silazi sa neba najpre na bradu Aaronovu, a zatim na skute njegove, kao što je rečeno u proroštvu svetog Davida: Kao dobro ulje na glavi, koje se stače na bradu, bradu Aaronovu, koje se stače na skut od haljine njegove (Ps.132,2), niti za građenje i ukrašavanje duhovnog hrama čiji je

39

temelj postavio Pavle, premudri arhitekta, govoreći: Jer ste vi hram Božiji i Duh Božiji živi u vama (1.Kor.Z,16), za čiju izgradnju se koriste drva koja opisuje nevesta u Pesmi nad Pesmama, govoreći: Grede su nam u kućama kedrove, daske su nam od kiparisa (Pesm.1,17). Eto kakve vrste drveća se izabiru za hram Božiji: one su i ugodnog mirisa i ne trule, kako ne bi podlegla kvarenju usled starosti, niti gnjilosti od crva.

101. Ponekad ta bolest ima običaj da se rađa od prethodnih strasti, od gneva, pohote, ili gramžljivosti, tj. kad neko u umu izgubi nadu da će ih zadovoljiti delima ili stvarima po njihovim vrstama; ponekad se rađa bez ikakvih vidljivih razloga koji bi mogli da nas bace u tu propast, tj. po dejstvu lukavog neprijatelja, pri čemu nas iznenada zahvata takva žalost da sa uobičajenom ljubaznošću nismo sposobni da primimo čak ni osobe koje su nam najdraže i najpotrebnije (i sve što nam one tada budu rekle mi ćemo smatrati neumesnim i nepotrebnim, te im nećemo dati nikakav ljubazan odgovor, budući da su sve pore našeg srca ispunjene gorčinom žuči).

102. Time se najjasnije pokazuje da se žalci žalosti u nama ne podižu uvek zbog krivice drugih, nego više zbog naše sopstvene [krivice]: mi sami u sebi nosimo uzroke svih žalosti, tj. u semenima strasti koja, čim našu dušu orosi kiša iskušenja, odmah izbijaju u svojim mladicama i plodovima. Niko se nikad ne prinuđuje na greh (čak i ako rđav primer drugih pobuđuje na greh), već [čovek] u svome srcu ima sakrivenu građu određenog greha. I nikako ne treba verovati da čovek, na primer, iznenada prima strast sramne pohote (ne posedujući je ranije), tj. kada pogleda na lepu ženu i kada bude poražen njenom lepotom. Naprotiv, treba smatrati da ju je on poželeo stoga što je gledanje na nju samo iznelo na videlo bolest koja se skrivala u unutrašnjosti. Zbog toga mi prvenstveno treba da se pobrinemo oko očišćenja svojih strasti i ispravke svojih osećanja i raspoloženja.

103. Postoji još jedna vrsta tuge, i to najrđavija, koja u dušu koja je sagrešila ne polaže nameru da ispravi život i da se očisti od strasti, nego - najpogubnije očajanje. Ona Kainu nije dopustila da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi da posle izdaje potraži sredstva ispravljanja. Naprotiv, ona ga je, kroz očajanje koje je savetovala, navela na samoubistvo.

104. Tuga za nas može biti korisna samo u slučaju kada je primamo budući pokretani ili pokajanjem zbog grehova, ili vatrenom željom za savršenstvom, ili sagledavanjem budućeg blaženstva. O njoj i blaženi Pavle govori: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a žalost ovoga sveta donosi smrt (2.Kor.7,10).

105. Međutim, ta tuga, koja donosi pokajanje za nesumnjivo spasenje, jeste poslušna, srdačna, smirena, krotka, prijatna i trpeljiva, budući da proizlazi iz ljubavi prema Bogu. Iz želje za savršenstvom ona se neumorno prostire prema telesnom samozlopaćenju i skrušenosti duha, ali istovremeno nekako ostaje radosna i živa zbog nade na napredak, usled čega zadržava svu prijatnost srdačnosti i blagodušnosti, noseći u sebi sve plodove Duha Svetoga koje nabraja apostol: A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost i uzdržanje (Gal.5,22). Tuga, pak, ovog sveta jeste krajnje ropćuća, netrpeljiva, gruba, puna odbojne svadljivosti, besplodne žalosti i pogubnog očajanja. Onoga koga obuzme, ona rasejava i odvlači od svakog zanimanja i spasonosnog staranja o samom sebi. Ona ne samo da preseca dejstvo molitve, nego i pustoši sve navedene duhovne plodove koje obično omogućuje žalost koja je po Bogu.

40

106. Zbog toga svaku tugu koja se ne prima ili radi spasonosnog pokajanja, ili zbog revnosti za savršenstvom, ili zbog želje za budućim dobrima treba kao svetsku i smrtonosnu odsecati i sasvim izbacivati, zajedno sa duhom bluda, srebroljublja i gneva.

107. Ovu najpogubniju strast moći ćemo da izagnamo iz sebe ukoliko svoju dušu neprestano budemo zanimali duhovnim poukama, oživljavajući je i podižući je nadom i sagledavanjem budućeg blaženstva. Na taj način mi možemo da savladamo sve vrste tuge: i onu koje proizilazi iz prethodnog gneva, i onu koja dolazi od gubitka prihoda i podnošenja štete, i onu koja se rađa od nanesenih nam uvreda, i onu koja proizilazi iz nerazumnog duševnog rastrojstva, i onu koja nas baca u smrtno očajanje. Uvek se radujući zbog sagledavanja večnih budućih dobara i prebivajući nepokretno u takvom raspoloženju, mi nećemo padati duhom u neprijatnim okolnostima, niti uznositi u prijatnim, gledajući i na jedne i na druge kao na ništavne i brzo prolazeće.

(Radi smirivanja duha tuge čitaj još u 7. odeljku izbor iz svetog Kasijana - o borbi sa nevoljama i napastima).

f) BORBA SA DUHOM UNINIJA (X knjiga pravila) 108. Kao šesta, predstoji nam borba sa strašću koju mi možemo nazvati uninijem,

čamotinjom ili srdačnom setom. Ona je srodna tuzi i nju osobito trpe monasi koji stranstvuju po pustinjama. Ona je najneprijatniji neprijatelj onih koji prebivaju u usamljenosti. Ona svakog monaha uznemirava naročito oko šestog sata (u dvanaest sati po našem računanju vremena, odnosno u podne) kao neka groznica koja u određene sate napada bolesnu dušu sa svojim rastrojavajućim dejstvima. Neki starci (Evagrije I tom, str. 631), nazivaju je podnevnim demonom, o kome se govori u 90. Psalmu.

109. Napavši na bednu dušu inoka, uninije rađa užas prema mestu [na kome prebiva], odvratnost prema keliji i prezir prema bratiji koji žive sa njim, ili na manjoj udaljenosti od njega, predstavljajući ih lenjivim i sasvim neduhovnim, dok njega samog sasvim razlenjuje i odvraća od dela kojima se obično zanima u svom obitalištu. Ono u njemu slabi volju da sedi u keliji, ne dopušta mu da pristupa čitanju, nagoni ga da uzdiše i da se žalosti što je toliko vremena proživeo bez imalo napretka i što nije stekao nikakav duhovni plod, te mu savetuje da tuguje zbog toga što ostaje u pustom mestu iako bi mogao da upravlja drugima i da mnogima donosi korist, i stoga što nikoga nije vaspitao i što nikoga svojim poukama i učenjem nije duhovno rodio. Zatim mu ono hvali manastire koji se nalaze daleko od njega, predstavljajući mesta na kojima se oni nalaze kao mnogo korisnija za duhovno napredovanje, budući da mogu više da potpomognu spasenje, dok opštenje sa tamošnjom bratijom prikazuje kao najprijatnije i duhovno naziđujuće. Nasuprot tome, mesto na kome se on nalazi predstavlja kao nepodnošljivo, napominjući mu da od bratije koja tu prebiva nema nikakve pouke, dok sve nužno za održavanje tela dobija sa ogromnim trudom. Na kraju, ono usamljeniku nagoveštava da neće moći da se spase ukoliko ostane na tom mestu, te da će uskoro poginuti ukoliko ne ostavi keliju i ukoliko se odmah ne preseli na neko drugo mesto. Posle toga, oko petog i šestog časa ono njegovo telo dovodi do takve nemoći i do takve izgladnelosti da mu se čini kao da je iscrpljen i izmoren od dugog putovanja i najtežeg truda, ili kao da je podneo dvodnevni ili trodnevni post bez ikakvog potkrepljivanja hranom. I eto, on se u nemiru obazire tamo-amo, uzdiše zbog toga što mu niko od bratije ne dolazi, često ulazi i izlazi iz kelije, i posmatrajući sunce ima utisak da sporo teče ka zalasku. U takvoj nerazumnoj smetenosti uma on kao da je

41

obavijen mrakom, te postaje nesposoban za bilo kakvo duhovno delanje. On počinje da misli da se od takve napasti ne može izbaviti ukoliko ne poseti nekog od bratije, ili ukoliko se ne uteši snom. Tu taj razorni duh počinje da mu iznosi da treba da učini neophodne posete bratiji, ili da posećuje bolne koji se nalaze u blizini ili daleko. On mu, takođe, ubacuje [pomisao] da je dužan da pronađe neke rođake ili rođakinje i da ih počešće posećuje, te da bi bilo veliko delo pobožnosti ukoliko bi neku blagočastivu ženu, koja je se posvetila Bogu i koja je lišena svake pomoći od rodbine, počešće posećivao i donosio joj sve što joj je potrebno, budući da se njeni srodnici ne staraju o njoj. [On mu podmeće zaključak] da se treba više truditi u delima blagočastivosti te vrste, dok je sedenje u keliji besplodno i ne donosi nikakav napredak.

110. Tako se uznemirava bedna duša, zapletena u neprijateljske zamke sve dok se monah, izmoren duhom uninija, ili baci u postelju, ili napusti kelijsko zatvorništvo, ištući izbavljenje od napasti u poseti nekoga od bratije. Međutim, ta poseta, koju on u sadašnje vreme koristi kao lek, u rukama njegovog protivnika ubrzo postaje sredstvo koje izaziva još veće rastrojstvo. Jer, neprijatelj će još češće i snažnije napadati onoga ko mu, kao što je na delu doznao, odmah, čim započne borba, okreće leđa, te svoje spasenje ne očekuje ni od pobede ni od suprotstavljanja, nego od bekstva. On će, naime, malo po malo napuštajući keliju, početi da zaboravlja na glavno delo svoga zvanja koje se sastoji u stremljenju prema Božanstvenoj, sveprevazilazećoj čistoti, koja se može postići jedino u svagdašnjem bezmolvnom prebivanju u keliji i u neprestanom Božanstvenom poučavanju. Tako, na kraju, vojnik Hristov beži od svoje borbe, zapliće se u svetska dela i više nije ugodan Vojvodi (2.Tim.2,4), kome je obećao služenje.

111. Blaženi David je veoma prekrasno izrazio sve štetne posledice te bolesti u sledećem stihu: Zadrema duša moja od uninija (Ps.118,28). I zaista, u to vreme spava duša, a ne telo. Jer, ranjena strelom ove razorne strasti, duša zaista postaje pospana za sva stremljenja prema vrlini i za praćenje svojih duhovnih osećanja.

112. Prema tome, istinski vojnik Hristov, koji želi da se zakonito podvizava u borbi za savršenstvo, treba da se stara da i ovu bolest izagna iz skrivnica svoje duše. On i protiv tog najneumesnijeg duha uninija treba da se smelo naoruža suprotstavljanjem, kako ne bi pao ni od ranjavanja strelom sna, niti kao begunac istupio iz zatvorništva svoje kelije, čak ni pod opravdanim izgovorom blagočašća.

113. Jer, onoga koga počne da savlađuje sa bilo koje strane, on ostavlja da prebiva u keliji bez ikakvog uspeha, načinivši ga lenjivim i bezbrižnim, ga izgoni napolje i čini skitnicom i lenjivim za svako dobro delo, prisiljavajući ga da postojano obilazi kelije bratije i manastire, i da ni o čemu drugom ne pomišlja osim o tome gde i pod kojim izgovorom da nađe sebi priliku da obeduje sledeći put. Jer, um lenjivog ni o čemu drugom ne misli osim o hrani i o stomaku. Srevši negde prijatelja u nekom muškarcu ili ženi, koji obamiru u istoj hladnoći, on se upliće u njihova dela i potrebe. Malo po malo uhvativši se u zamku takvim zanimanjima koja su štetna za njegovu dušu, i kao obavijen zmijinim zagrljajem, on se već više nikada neće moći odvojiti od njih, niti se obratiti ka napuštenim delima ranijeg zvanja.

114. Duh uninija u nama, pre svega, izaziva lenjost, odvraća nas od delanja i uči besposličenju. Stoga je glavno dejstvo protiv njega: ne popuštati i sedeti za delom. U tom pogledu mi, kao lekarski recept protiv uninija, možemo primiti ono što je sveti Pavle Solunjanima pisao o trudu: Ali vas molimo, braćo... da se usrdno starate da živite mirno, i da gledate svoja posla, i da radite svojim sopstvenim rukama (1.Sol.4,10-11). On kaže: živite mirno, tj. prebivajte bezmolvno u svojim kelijama kako od raznih priča (od kojih ne

42

može da se sačuva onaj koji prazno luta tamo-amo) ne bi izgubili svoj unutrašnji mir, te počeli i drugima da pričinjavate nemir. On zatim kaže: gledajte svoja posla, tj. nemojte se, zanoseći se radoznalošću, starati da saznate dela sveta i da ispitujete ponašanje druge bratije kako se umesto brige o sopstvenom ispravljanju i revnovanja za sticanje vrlina ne biste navikli da svoje vreme provodite u osuđivanju i klevetanju bratije. I još on kaže: radite svojim sopstvenim rukama, tj. sedeći u keliji, prionite na rukodelje. Time je on odsekao samu mogućnost onoga što je ranije odbacivao. Onaj ko voli da sedi za poslom nema kada da šeta tamo-amo, da istražuje tuđa dela, da se upliće u njih i sudi o njima. U dru-goj poslanici istim Solunjanima on ovome dodaje: Zapovedam vam pak, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2.Sol.Z,6). Ovde on već ne moli, nego zapoveda, i to ne prostim rečima, nego imenom Gospoda našega Isusa Hrista. Time on daje da razumemo da je ta zapovest obavezna. Iz daljih reči se vidi da je to zapovest o trudu. Onoga ko ga izbegava ne treba primati u hrišćansku zajednicu. Prema tome, on zapoveda da se udaljavamo od onih koji ne žele da se trude. Njih treba da odsecamo kao udove koji su povređeni pokvarenom lenošću, kako bolest nerada, kao smrtonosna zaraza, ne bi prešla i na zdrave udove tela. I u rečenome već postoji silna pobuda na trudoljublje. Nju, međutim, on još više pojačava pružajući im sebe kao primer koji treba da podražavaju (2.Sol.Z,7). On kaže: živeći kod vas, mi nismo zabadava jeli hleb (2.Sol.Z,8), premda i Gospod zapoveda da oni koji jevanđelje propovedaju od jevanđelja žive (1.Kor.9,14). Kada ni onaj ko je propovedao Jevanđelje i izvršavao tako visoko duhovno delo nije primao hranu na dar, šta ćemo reći u opravdanje svoje lenjosti mi kojima nije naložena nikakva propoved reči i koji nemaju nikakvu drugu brigu osim staranja o sopstvenoj duši? Sa kakvom nadom se mi osmeljujemo da u lenjosti na dar jedemo hleb, koga izabrani sasud, zadužen brigama o propovedi Jevanđelja, sebi nije dozvoljavao da jede bez truda svojih ruku? Da se, uostalom, ne bi pokazalo kao da je njegov sopstveni primer jedini, te da se ne predlaže kao obrazac za podražavanje svima, apostol navodi da su tako postupali i svi koji su bili sa njim. Naime, Sila i Timotej, koji su to pisali sa njim, bavljahu se istim trudovima. Da ko ne bi pomislio da se ukloni od podražavanja njegovog primera (predstavljajući da su oni svi radili ćuteći, nemajući nameru da daju primer koji i nas obavezuje na trud) on kaže da su, imajući vlast da ne rade, radili da bi sebe dali njima za primer, da bi se ugledali na nas (2.Sol.Z,9). On kao da kaže: "Ako zaboravite razumno učenje, koje često ulazi u vaše uši, barem zadržite u sećanju naše primere, koji su predstavljeni vašim očima". Najzad, posle tolikih ubeđivanja, apostol u odnosu na njih već ne upotrebljava savet učitelja ili lekara, nego autoritet apostolske vlasti, govoreći: Ako neko neće da radi, neka i ne jede (2.Sol.Z,10)! To je presuda protiv mogućih i predvidljivih prezirača ove zapovesti, izrečen sa sedišta apostolskog suda.

115. I u Poslanici Efescima apostol je o istom trudu pisao, govoreći: Kradljivac neka više ne krade, nego bolje neka se trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). I u Delima apostolskim nalazimo da on ne samo uči, već i dela. Došavši u Korint, on nije želeo da se zadrži nigde drugde osim kod Akile i Priskile, koji su bili majstori zanata kojim se i on obično zanimao, sa očiglednom namerom da radi zajedno sa njima (Dap.18,1-3). Osim toga, kada se, ploveći u Jerusalim, zaustavio u Miletu, on je poslao u Efes da dozovu prezvitere Efeske Crkve. Dajući im pouke kako da u njegovom odsustvu upravljaju Crkvom Božijom, on je rekao da ni novaca, ni odeće od njih nije tražio. Naprotiv, njegovim potrebama i potrebama onih što behu sa njim poslužile su njegove sopstvene ruke. I on je to činio radi toga da bi pokazao da se tako treba truditi,

43

pomažući onima koji nemaju i sećajući se zapovesti samog Gospoda, tj. da je blaženije... davati, nego primati (Dap.20,33-35). Dajući primer trudoljublja, on ujedno poučava da je bolje pomagati potrebitima od onoga što je stečeno znojnim trudom, nego od onoga što je nekim drugim putem došlo u naše ruke. Monah koji tako deluje biće ukrašen dvostrukom vrlinom: odbacivanjem svih stvari steći će savršeno siromaštvo Hristovo, a svojim trudom i raspoloženjem pokazaće darežljivost bogatog, poštujući Boga svojim pravednim trudom, i prinoseći mu na žrtvu od plodova svoje pravde.

116. Egipatski oci nikako ne dozvoljavaju monasima, a naročito mladima, da budu bez posla. Naprotiv, revnošću prema trudu oni mere stanje srca i brzinu napretka u trpljenju i smirenju. Oni ništa ne primaju od ishrane za svoju upotrebu, nego od svojih trudova hrane bratiju koja dolazi i strance, i šalju u mesta Livije koja su siromašna zbog neplodnosti i gladi. Oni čak i u gradovima onima koji stradaju u prljavim tamnicama dostavljaju velike količine hrane svake vrste, verujući da takvim požrtvovanjem od plodova svojih ruku prinose prijatnu žrtvu Gospodu. O tom predmetu drevni egipatski oci su stvorili izreku: monaha koji radi iskušava jedan demon, a onoga koji prebiva u lenjosti napada bezbrojno mnoštvo.

117. Počevši da živim u pustinji, ja sam avi Mojsiju (Livijskom, kome pripadaju 1. i 2. Knjiga razgovora) rekao da sam juče bio potpuno raslabljen nedugom uninija i da sam ga se oslobodio tek kad sam otišao avi Pavlu. "Ne, ti se nisi oslobodio od njega, - rekao mi je on, - nego si mu se predao i pokorio. Jer, on će te još silnije napadati kao kukavicu i begunca, videvši da si u prvoj borbi dopustio da budeš pobeđen i da si odmah pobegao sa bojnog polja. Stoga treba da rešiš da drugi put stupiš u borbu sa neprijateljem i da odbijaš njegove vatrene napade, pobeđujući ga trpljenjem i suprotstavljanjem, a ne napuštanjem kelije ili pogružavanjem u san". Tako se na opitu pokazalo da ne treba bežati od napada uninija, izbegavajući borbu sa njim, već da ga treba pobeđivati hrabro mu se suprotstavljajući.

g) BORBA SA DUHOM TAŠTINE (XI knjiga pravila) 118. Kao sedma, predstoji nam borba sa duhom taštine. On je raznoobrazan,

promenjiv i tanan. Njega i najoštrovidnije oči teško mogu razmotriti i prepoznati. Stoga je utoliko teže od njega se zaštiti. Ostale strasti su proste i jednolike. Taština je, pak, složena i raznolika. Ona odasvud i sa svih strana susreće vojnika - za vreme borbe, i kada se već pojavljuje kao pobednik. Jer, ona pokušava da rani vojnika Hristova i odećom, i stasitošću, i hodom, i glasom, i poslom, i bdenjima, i postovima, i molitvom, i usamljenošću, i čitanjem, i znanjem, i ćutljivošću, i poslušnošću, i smirenjem, i dobrodušnošću. Kao neki najopasniji podvodni kamen, sakriven talasima koji se dižu, ona iznenadno dovodi do strašnog brodoloma one koji plove pri blagoprijatnom vetru i u vreme u koje se najmanje nadaju.

119. Prema tome, onaj koji želi da ide carskim putem sa oružjem pravednosti desnim i levim treba, po apostolskom učenju, podjednako da hodi i u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali (2.Kor.6,7-8), te da sa krajnjom opreznošću upravlja svoj korak putem vrline, posred uzburkanih talasa iskušenja, pod rukovodstvom rasuđivanja i nadahnućem Duha Gospodnjeg. On treba da zna da će se odmah razbiti o pogubne podvodne grebene čim makar malo skrene na desno ili na levo. Zbog toga od premudrog Solomona i slušamo savet: Ne skreći ni na desno, ni na levo (Prič.4,27), tj. ne obmanjuj sebe zbog vrlina i ne

44

uznosi se svojim duhovnim uspesima, niti skreći na levu stazu strasti tražeći, kao što je apostol rekao, slavu u sramoti njihovoj (Fil.3,19). Onoga u kome ne može da izazove taštinu lepotom stasite i raskošne odeće, đavo iskušava njegovom nezgrapnom, neurednom i ništavnom odećom; onoga koga nije uspeo da baci u tu strast pomoću časti, on sapliće ponižavanjem; onoga koga nije uspeo nagovoriti da se prevaznosi mnogim znanjem i sposobnošću krasnorečivosti, on lovi ćutanjem. Onaj ko javno posti biva uznemiravan sujetnom slavom, a onaj ko iz prezira takve slave počne da skriva post trpi napade od samouznošenja. Da se ne bi uprljao taštinom poneko izbegava da vrši duge molitve pred bratijom. Međutim, počevši da ih upražnjava u tajnosti i nemajući nikoga za svedoka svog delanja, on ne izbegava da trubi o tome. Naši starci prekrasno opisuju svojstvo te bolesti, upoređujući je sa lukom i češnjem: ma koliko mi skidali jedan sloj omotača, opet se pokazuje drugi sloj.

120. Ona ne prestaje da goni čak ni onoga ko se, bežeći od slave, sakriva po pustinji izbegavajući svako opštenje sa smrtnima. I što čovek beži dalje od sveta, to ga više napada. Neke od onih koji žive u manastirima ona pokušava da baci u prevaznošenje trpljenjem u delanju i trudu, druge - spremnošću na poslušanje, treće - smirenjem koje sve nadvisuje. Jednoga ona iskušava mnogim znanja, drugog - dugim sedenjem za čitanjem, trećeg - dužinom bdenja. Ta bolest se trudi da svakoga rani njegovim vlastitim vrlinama. Tako ona priređuje spoticanje u propast upravo onim čime se stiču plodovi života. Onima koji žele da prohode put pobožnosti i savršenstva neprijatelji - klevetnici postavljaju mreže prelesti baš na putu po kome koračaju, po izreci blaženog Davida: Na putu kojim hodim sakriše mi zamku (Ps.141,4). Ukoliko se mi, dakle, hodeći putem vrline i stremeći ka počasti višnjeg zvanja, nadmemo svojim uspesima, saplešćemo se i zaplešćemo se u mreže taštine, imajući svezane noge svoje duše. Na taj način se dešava nas ne savlađuje protivnik, ali nas pobeđuje veličina naše pobede nad njim.

121. Budući nadvladavane, sve druge strasti venu i svakim danom postaju sve slabije. Takođe, pod uticajem mesta ili vremena, one sahnu i stišavaju se. Uopšte, usled borbe sa vrlinama koje su im suprotne, njih je lakše izbeći i odbiti. Međutim, ova i kada je poražena još žešće ustaje na borbu. I kada se misli da je ispustila duh, ona kroz svoju smrt postaje još življa, zdravija i jača. Druge strasti tiranski vladaju samo nad onima koje su pobedili u borbi. Ova, pak, svoje pobedioce još žešće pritiska. I što je silnije pobeđena, snažnije se bori pomislima prevaznošenja zbog pobede nad sobom. Tanana lukavost neprijatelja se upravo vidi u tome što zbog njegovih smicalica vojnik Hristov pada od sopstvenih strela, iako nije mogao biti pobeđen neprijateljskim oružjem.

122. Ostale strasti se, kao što smo rekli, umiruju pod uticajem drugog mesta. One se, takođe, stišavaju i slabe usled udaljavanja od predmeta greha, ili prilika i povoda za greh. Ova, pak, ide i u pustinju sa onim koji beži od nje. Ona se ne boji nikakvog mesta, niti slabi zbog udaljavanja predmeta od očiju. Ona crpi hrabrost upravo iz uspeha u vrlini onoga koga napada. Ostale strasti, kao što smo napred rekli, sa vremenom ponekad slabe i iščezavaju. Njoj, pak, vreme ne samo da ne šteti, već još više sabira hranu za njenu sujetu.

123. Najzad, nalazeći se u ratu sa vrlinama koje su im suprotne i otvoreno istupajući, kao po danu, ostale strasti je lakše pobediti i lakše držati na odstojanju. Proguravši se, pak, među vrline i pomešavši se sa našom vojskom, taština kao da stupa u borbu po tamnoj noći. Ona utoliko žešće obmanjuje, ukoliko je manje očekuju i ukoliko se manje čuvaju od njenih napada.

45

124. Čitamo da je Jezekija, judejski car, muž savršeno pravedan u svemu, zbog jedne strele prevaznošenja bio oboren; da je onaj ko je jednom molitvom mogao da izmoli izbavljenje od 185 hiljada asirskih vojnika bio pobeđen sujetnim slavoljubljem; da je onaj ko je molitvom bio udostojen produžetka života za 15 godina (iako je posle već postojalo Božije određenje granica njegovog života i dana smrti) i kome je sunce, vraćajući se unazad za deset stepeni, potvrdilo [čudo], za jedno prevaznošenje i maštanje o sebi sve izgubio. I posle svedočanstva o vrlini i takvog znamenja Božijeg blagovoljenja prema njemu, on je ne samo sebe, nego i sav narod svoj podvrgao gnevu Božijem. I taj gnev je bio toliki da je, i posle smiravanja i umoljavanja Boga sa svim svojim narodom, jedino mogao izmoliti njegovo odlaganje, tj. da ne dođe u njegove dane (4.Car.20,2). Tako je poguban i težak greh strasti prevaznošenja!

125. Osija, pradeda spomenutog cara, koji je takođe pohvaljen svedočanstvom Svetog Pisma, imađaše mnoge vrline i mnoga veoma pohvala dela i uredbe za dobro naroda. Međutim, ponevši se taštim visokoumljem on je uvredio Gospoda Boga svoga delom koje mu nije bilo ugodno. I odmah je pao sa visine svoje slave i bio kažnjen gubom (2.Dnev.26). Eto i drugog primera teškog pada! Vidite, dakle, kako srećni uspesi mogu biti pogubni, ukoliko se [čovek] ne čuva od taštine i prevaznošenja. Oni koji se ne paze i ne čuvaju i koji izbegavaju skrušenost u teškim okolnostima, trpe jači poraz zbog svojih pobeda. Izbegavši opasnost smrti u vreme borbe, oni padaju zbog pobede i slavlja.

126. Zbog toga apostol opominje: Nemojmo biti sujetni (Gal.5,26). Izobličavajući fariseje, i Gospod govori: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn.5,44). O takvima i blaženi David sa pretnjom govori: Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,6).

127. Početnike i one koji su malo napredovali u vrlinama i u duhovnom znanju, taština obično nadima zbog glasa, tj. što pevaju lepše od drugih, ili zbog suvog tela, ili zbog lepote tela, ili zbog bogatih i blagorodnih roditelja, ili zbog toga što su prezreli vojnu službu i počasti. Drugoga ona ubeđuje da bi, da je ostao u svetu, lako stekao i počast i bogatstvo, premda ih nikada ne bi mogao postići. Ona ga, na taj način, nadima prinošenjem na žrtvu neizvesnih nada, nagovarajući ga da se prevaznosi zbog ostavljanja onoga što nikada nije imao.

128. Na nekoga ona popušta želju za sveštenstvom ili đakonstvom, predstavljajući mu u mislima da bi on sa svetošću i strogošću ispunjavao svoje delo, te bi i drugim sveštenicima bio primer svetosti, a mnogima koristan svojim ponašanjem i izrečenim poukama. Ponekad i onoga ko živi u pustinji, ili samuje u keliji, ono navodi da u umu svome mašta kako obilazi domove raznih lica i manastire i dejstvom svojih uobraženih ubeđenja mnoge obraća na put ispravnog života. I bedna duša biva vođena tamo-amo takvom sujetom, maštajući kao u dubokom snu. I zanesena sladošću tih pomisli i ispunjena takvim maštanjima, ona najvećim delom nije u stanju da primeti niti svoja dela, niti prisustvo bratije koji su stvarno prisutni. Naprotiv, ona je sladosno pogružena u ono što mašta u budnom stanju, lutajući svojim pomislima.

129. Sećam se kako je, dok sam živeo u Skitskoj pustinji, jedan starac prišao keliji jednog brata radi posete i začuo kako se unutra nešto govori. On se zaustavio, želeći da sazna šta on čita iz Svetog Pisma ili šta izgovara napamet, kao što je bio običaj da se čini za rukodeljem. Prignuvši uho bliže, blagočastivi slušalac je čuo da brat daje pouku narodu kao da je u Crkvi. To je značilo da je on, prevaren duhom sujete, sebe zamišljao jerejem i vršio svoje zamišljeno delo. Počekavši još malo, starac je čuo kako je brat završio svoju

46

pouku. Zatim je zamenio dužnost i već bio u činu đakona, započevši da vozglašava: "Oglašeni iziđite". Starac je pokucao na vrata. Izašavši, brat ga je susreo sa uobičajenim poštovanjem. Uvodeći ga unutra, on je upitao da li je davno došao, pretvarajući se da je zabrinut što je, možda, dugo morao da stoji napolju i da možda pretrpi nešto neprijatno. U stvari, njega je izobličavala savest zbog maštanja i zbog onog što je činio pokretan njima. Starac je umiljato odgovorio: "Stigao sam u trenutku kada si vozglašavao: "Oglašeni iziđite".

130. Ovaj primer sam naveo kako bismo, imajući pred očima potpuno izobraženje sile i poretka napada strasti na bednu dušu, bolje pazili na sebe, i kako bismo lakše izbegli zamke i klopke neprijatelja. Tako postupaju i egipatski oci. Ne kolebajući se uopšte, oni sve slično iznose na videlo i svojim pričama o drugima i o sebi raskrivaju i obnažuju pred mladim monasima borbe sa svim strastima, i sa onima koje već trpe mladi, i sa onima koje im tek predstoje. Kroz takvo iznošenje iskušenja od svih strasti, početnici koji gore duhom spoznaju tajne svojih trenutnih borbi. Videći ih kao u ogledalu, oni shvataju uzroke strasti koje se bore sa njima, kao i sredstva protiv njih. Oni, isto tako, unapred saznaju i za borbe koje im tek predstoje, pripremajući se da se zaštite od njih, da stupaju u borbu protiv njih i da se sukobljavaju sa njima. Najiskusniji lekari imaju običaj ne samo da leče sadašnje bolesti, nego i da se, po svom prozorljivom iskustvu, suprotstavljaju budućim, unapred ih otklanjajući poukama ili celebnim napicima. Tako i ovi najistinskiji lekari duša svojim duhovnim poukama, kao nekim protivotrovom, unapred ubijaju bolesti srca koje bi mogle iznići. Oni ne daju da one niknu u dušama mladih inoka, otkrivajući im i uzroke napada strasti, i celebna sredstva protiv njih.

131. Želeći da se po zakonu podvizava istinskim duhovnim podvigom, Hristov vojnik treba na svaki način da se stara da pobedi ovu raznoobraznu i mnogoliku zver. Najpre, mi možemo izbeći sam susret sa ovom složenom nepotrebnošću koja je sa svih strana spremna da istrči protiv nas. Da bismo to postigli ne treba da, zadržavajući u misli Davidovu izreku: Gospod rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,4), sebi zabranimo da bilo šta činimo ili poduzimamo sa taštom namerom da steknemo sujetnu slavu. Zatim, ono što je učinjeno sa dobrim početkom treba da sačuvamo sa sličnom - dobrom pažnjom, kako se ne bi potkrala bolest sujete i opustošila plodove svih naših trudova. Osim toga, ono što bratija nije prihvatila kao opšti običaj, i što ne čine svi, svim nastojanjima treba da odbacujemo kao hvalisavo delo. Na sve načine treba izbegavati i ono što nas može učiniti istaknutim među drugima i što nam, zbog toga što je samo nama svojstveno, može doneti slavu kod ljudi. Tim samoisticanjem se prvenstveno i obelodanjuje da smo oboleli od smrtonosne zaraze taštine, premda smo mogli da je izbegnemo da smo u mislima držali opomenu da ćemo ne samo sasvim izgubiti plodove trudova koje preduzimamo sa taštom namerom, već postati i krivci za veliki prestup. Jer, kao kradljivci svetinje mi ćemo morati da ponesemo večne muke. Žalosteći Boga, mi smo poželeli da delo činimo radi ljudi, a ne radi Njega, kao što smo bili dužni. Time smo mi ljude pretpostavili Bogu, i slavu sveta - slavi Božijoj. U tome će nas tada i izobličiti Bog koji zna ono što je sakriveno.

h) BORBA SA DUHOM GORDOSTI (XII knjiga pravila) 132. Osma i poslednja borba predstoji nam sa duhom gordosti. Iako se po poretku

opisivanja borbe sa strastima smatra poslednjom, ona je po početku i vremenu zapravo

47

prva. Ovo je najsvirepija i najneukrotivija zver, koja osobito napada savršene. Ona ih sa ljutim ujedom proždire u trenutku kada oni gotovo dostižu sam vrh vrline.

133. Postoje dva oblika gordosti: prvi je onaj koji, kao što smo rekli, napada muževe visokog duhovnog života, a drugi obuzima početnike i plotske [ljude]. I premda oba oblika gordosti podiže pogubno uznošenje kako pred Bogom, tako i pred ljudima, ipak se prvi upravno odnosi na Boga, a drugi - na ljude. Načelo drugog i sredstva protiv njega mi ćemo istražiti, ako Bog da, u poslednjim poglavljima ove knjige, a sada bismo unekoliko razmotrili prvi, kojim se, kao što smo rekli, iskušavaju prvenstveno savršeni.

134. Zla gordost je strast koja uništava sve vrline, i obnažuje i lišava čoveka svake pravednosti i svetosti. Kao neka sveobuhvatna zaraza, ona se ne zadovoljava raslabljenošću samo jednog uda, ili jednog dela, nego celo telo ranjava smrtonosnim rastrojstvom. Ona i one koji već stoje na vrhuncu vrline pokušava da obori krajnje teškim padom i upropasti. Svaka druga strast se zadovoljava svojim granicama i svojim ciljem. I premda remeti i druge, ona je usmerena uglavnom protiv jedne vrline, te prvenstveno nju pritiska i na nju napada. Tako stomakougađanje, tj. strast prema prejedanju i sladokusnosti upropašćuje uzdržanje, pohota oskrnavljuje čistotu, gnev progoni trpljenje. Ponekad onaj ko pati od neke strasti nije sasvim tuđ ostalim vrlinama. Gubitkom jedne vrline, koju je savladala revnosno naoružana strast koja joj je suprotna, čovek može donekle zadržati ostale. Međutim, kada ovlada bednom dušom i zauzme najvišu tvrđavu vrlina (smirenje), gordost kao neki najsvirepiji tiranin ruši i razara do temelja ceo njen grad. Izravnavši nekada visoke stene svetosti i pomešavši ih sa zemljom poroka, ona više ne dopušta da ni jedan znak slobode u porobljenoj duši bude sačuvan. Što je bogatija duša koju porobi, to je teži jaram ropstva kome je podvrgava, najsurovijim grabežom je obnaživši od svega imanja vrlina.

135. Ako želiš da tačnije saznaš meru sile tog najsurovijeg tiranina, priseti se da je kao anđeo, koga su zbog prekomernog sjaja i lepote nazivali jutarnjom zvezdom (luciferom), zbačen sa neba upravo zbog te strasti. Ranjen strelom gordosti, on je iz najvišeg čina blaženih anđela pao u preispodnju. Takav bestelesni anđeo, ukrašen tako značajnim preimućstvima, za jedno uznošenje srca beše zbačen sa neba na zemlju. Koliko tek mi, koji smo obučeni u smrtno telo, treba da sa svakom budnošću izbegavamo gordost. To samo pokazuje veličinu pogubnog pada. Kako, pak, treba da izbegavamo najštetniju zarazu ovom strašću, naučićemo se ako ispitamo načelo i uzroke navedenog pada. Jer, nemoć se ne može izlečiti, niti se može odrediti lek protiv ma koje bolesti, ukoliko se najpre pažljivim istraživanjem ne ispitaju njihova načela i uzroci. Odeven Božanstvenom svetlošću i sijajući više od drugih višnjih sila po štedrosti Stvoritelja, ovaj (arhanđeo) je umislio da sjaj premudrosti i lepotu vrline, kojima je bio ukrašen po blagodati Tvorca, poseduje po svojim prirodnim silama, a ne po darežljivosti Božijoj. Naduvši se zbog toga, on je počeo da sebe smatra ravnim Bogu. Pomislio je da ni u čemu nema nužde, slično Bogu, i da radi prebivanja u takvoj čistoti nema potrebe za Božanstvenom pomoći. Tako se on potpuno pouzdao u silu svog slobodnog proizvoljenja, verujući da će mu njime biti dostavljeno u izobilju sve što je potrebno za potpuno savršenstvo u vrlini i za neprekidnost najvišeg blaženstva. Ova jedna pomisao postala je za njega prvi uzrok pogubnog pada. Smatrajući da nema potrebe za Bogom, on je bio i ostavljen od Boga, te je odmah postao nepostojan i kolebiv. Tako je odmah osetio i nemoć svoje sopstvene prirode i izgubio blaženstvo kojim se, po daru Božijem, naslađivao. On je, naime, zavoleo pogubne reči, kojima se veličao i govorio: Uzići ću na nebo (Is.14,13), i jezik lažljiv, kojim je, obmanjujući sebe, govorio: I izjednačiću se sa Višnjim. Njima je zatim obmanuo Adama i Evu,

48

nagovarajući ih: Bićete kao bogovi. Stoga je i čuo presudu: Toga radi Bog će te poraziti do kraja: iščupaće te i preseliti iz tvoga naselja. i koren tvoj iz zemlje živih. Videće pravednici i pobojaće se, i podsmevaće mu se, govoreći: Gle čoveka koji nije imao Boga za pomoćnika, nego se uzdao u veličinu bogatstva svoga. On napredova u sujeti svojoj' (Ps.51,6-9). Poslednje reči ("gle čoveka") veoma pravedno mogu da se primene i na one koji se nadaju da postignu najviša blaga bez Božije zaštite i pomoći.

136. Eto uzroka prvog pada i načela glavne strasti. Ona se, zatim, preko onoga ko je njome prvi bio ranjen, prokrala u prvostvorenog i proizvela sve mnoštvo strasti. I prvostvoreni je poverovao da jedino silom svog slobodnog proizvoljenja i svojim trudovima može da dostigne slavu Božanstva. Time je on izgubio i onu silu kojuje dobio po blagosti Tvorca.

137. Takvim primerima i svedočanstvima Svetog Pisma najjasnije se dokazuje da je strast gordosti po nastanku prva i da je izvor svih grehova i prestupa, iako je po redosledu borbe poslednja. Ona ne uništava samo jednu, sebi suprotnu vrlinu, kao ostale strasti, tj. smirenje, već ujedno pogubljuje sve vrline. I ona ne iskušava neke osrednje i ništavne, nego naročito one koji stoje na visini savršenstva. Jer, tako o tome duhu govori prorok: Hrana mu je izabrana (Av.1,16). Blaženi David je sa velikom pažnjom čuvao skrivnice svoga srca. To pokazuje smelost sa kojom je Onome od koga nisu bile sakrivene tajne njegove savesti, uzvikivao: Gospode, ne nadima se srce moje, niti se uznose oči moje, niti idem na veliko, ni na ono što je više od mene (Ps.130,1), i još: Ne živi u domu mome onaj ko se drži gordosti (Ps.100,7). Pa ipak, znajući koliko je čak i savršenima teško da se sačuvaju od svakog pokreta ove strasti, on se nije uzdao samo u svoj trud, već je u molitvi izmoljavao pomoć od Gospoda. On je iskao da izbegne rane od strela ovoga neprijatelja, govoreći: Ne daj da stane na mene noga ohola (Ps.35,12), (tj. "Ne daj mi, Gospode, da učinim kakav korak po nagovoru gordosti"). On se, naime, bojao i strašio da ne bude podvrgnut onome što se govori za gorde: Bog se protivi gordima (Jak.4,6), i još: Nečist je pred Gospodom ko je god ponosita srca (Prič.16,5).

138. Koliko je samo veliko zlo gordost. Njoj ne mogu da se suprotstave ni anđeli ni druge protivne sila, već mora da se usprotivi sam Bog. Treba primetiti da apostol nije rekao da oni koji su sputani ostalim strastima imaju Boga za protivnika. On nije rekao: "Bog se protivi stomakougodnicima, bludnicima, gnevljivcima, ili srebroljupcima", nego jedino - gordima. Jer, te strasti su okrenute ili samo protiv onih koji greše, ili protiv njihovih saučesnika, tj. drugih ljudi, a gordost je naročito usmerena protiv Boga. Zbog toga ga i ima za protivnika.

139. Mreže ovog najnepotrebnijeg duha možemo da izbegnemo ukoliko o svakoj vrlini u kojoj smo napredovali budemo govorili: Ali ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom, i: Blagodaću Božijom jesam, što jesam (1.Kor.15,10), i: Jer Bog je Onaj koji čini u vama i da hoćete i da tvorite po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). I sam Savršitelj našeg spasenja govori: Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5), a i Psalmopojac peva: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muče koji ga grade; ako Gospod ne sačuva grad, uzalud ne spava stražar (Ps. 126,1). Jer, volja onih koji žele i koji se trude i koji su obučeni u telo koje se bori protiv duha nije dovoljna da bi se, bez naročitog pokrova Božanstvenog milosrđa, postigla savršena čistota i neporočnost, niti da se zadobije ono što se tako silno želi i ka čemu se stremi. Jer, svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, silazi od Oca svetlosti (Jak.1,17). Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7).

49

140. Ja ovo govorim ne zbog toga što bih, ponižavajući čovekov trud, nekoga hteo da odvojim od brižljivog i napornog truda. Naprotiv, ja odlučno tvrdim (i to ne na osnovu sopstvenog mišljenja, nego na osnovu mišljenja staraca) da se bez njih nikako ne može zadobiti savršenstvo. Međutim, ono ne može biti dovedeno do odgovarajućeg stepena samo na osnovu njih, tj. bez blagodati Božije. Prema tome, kao što kažemo da ga samo čovekovi trudovi bez pomoći Božije ne mogu postići, tako tvrdimo da se blagodat Božija daje samo onima koji se trude u znoju lica, ili, govoreći rečima apostola - samo onima koji hoće i koji se trude. U 88. Psalmu se u ime Božije kaže: Poslah pomoć junaku, uzvisih izabranoga svoga iz naroda (st.20). Mi po reči Gospodnjoj govorimo da svako ko ište prima, da se svakome ko kuca otvara i da svako ko traži nalazi. Međutim, traženje, iskanje i kucanje sami po sebi nisu dovoljni bez milosrđa Božijeg koje daruje ono što ištemo, koje otvora ono u šta kucamo, i koje daje da nađemo ono što tražimo. Ono je spremno da nam sve to daruje, čim mu mi pružimo priliku i prinesemo svoju dobru volju. Jer, ono mnogo više nego mi sami želi i očekuje naše savršenstvo i spasenje. I blaženi David je duboko postao svestan nemoći da postigne uspeh u svome delanju i trudu samo sopstvenim naporima. Stoga je dvostrukom molitvom iskao da se udostoji da Gospod sam ispravi njegova dela, govoreći: I delo ruku naših dovrši nam, i dela ruku naših dovrši (Ps.89,17), i opet: Utvrdi Bože ono što si učinio među nama (Ps.67,29).

141. Prema tome, mi treba da stremimo savršenstvu, revnujući u postovima, bdenjima, molitvama i skrušenosti srca i tela kako ne bismo, nadimajući se gordošću, sve učinili uzaludnim. Mi treba da verujemo da sopstvenim naporima i trudovima, tj. bez pomoći blagodati Božije, ne možemo postići ne samo savršenstvo, nego ni ono u čemu se upražnjavamo radi njegovog postizanja, tj. podvige i razna duhovna delanja.

142. Mi uvek treba da uznosimo blagodarnost Bogu ne samo stoga što nas je stvorio razumnima i obdario sposobnošću slobodnog proizvoljenja, što nam je poklonio blagodat krštenja i kao pomoć pružio poznavanje zakona, nego i stoga što nas svojim svakodnevnim promišljanjem oslobađa od neprijateljskih napada, što nam pomaže da savladamo plotske strasti, što nas bez našeg znanja pokriva od opasnosti, što nas štiti od padanja u greh, što nam pomaže, što nas prosvećuje u poznanju i razumevanju zahteva Njegovog zakona, što tajno u nama pobuđuje skrušenost zbog nerada i grehova naših, što nas spasonosno ispravlja, što nas udostojava naročite posete i što nas ponekad i protiv naše volje privlači spasenju. Najzad, on samo naše slobodno proizvoljenje, koje je više naklonjeno strastima, usmerava ka boljem dušekorisnom delanju, i obraća ga na put vrline, posećujući ga svojim dejstvima.

143. Eto u čemu se zapravo sastoji smirenje pred Bogom, eto u čemu se sastoji vera najdrevnijih otaca, koja čak do sada prebiva čista i kod njihovih prejemnika. O toj njihovoj veri daju nesumnjivo svedočanstvo apostolske sile, koje su projavljene ne samo među nama, nego i među nevernima i malovernima.

144. Joasaf, car Judejski najpre beše pohvalnog života. Međutim, pogordivši se, on je bio predan beščasnim i nečistim strastima, po apostolovoj reči: Predade ih Bog u pokvaren um, da čine što je neprilično (Rim.1,26-28). Takav je zakon pravde Božije. Onaj ko se nepokajano nadima gordim prevaznošenjem srca, predaje se na posramljenje najgnusnijoj plotskoj sramoti kako bi, ponižen, osetio da je oskrnavljen zbog toga što ranije nije hteo da bude svestan najdublje i najvažnije nečistote od gordog prevaznošenja, te da bi, spoznavši [nesreću], porevnovao da se očisti i od drugih strasti.

50

145. Prema tome, očigledno je da niko ne može da postigne krajnji stepen savršenstva i čistote bez istinskog smirenja. Njega svako treba da javno svedočeći pred bratijom, a takođe i pred Bogom u skrivnicama svoga srca, te da veruje da bez Njegove zaštite i pomoći, koji ga posećuju svakog trena, nikako ne može da postigne savršenstvo koje želi i prema kome sa naporom stremi.

146. Dosada smo, koliko je dozvoljavala oskudnost našeg dara, uz Božiju pomoć dovoljno rekli o duhovnoj gordosti koja, kao što je rečeno, iskušava savršene. Taj oblik gordosti nije mnogima poznat, i ne ispituju ga mnogi, budući da su malobrojni oni koji se staraju da steknu savršenu čistotu srca. Malobrojni dostižu do takvih borbi. Gordost se obično bori samo sa onima koji se, pobedivši sve druge strasti, nalaze gotovo na samom vrhuncu vrline. Pošto nije mogao da ih savlada navodeći ih na plotski grehopad, najlukaviji naš neprijatelj pokušava da ih uprlja i pogubi duhovnim padom. On namerava da ih kroz njega liši svih pređašnjih plodova, stečenih velikim trudom. Uostalom nas, koji smo sputani plotskim strastima, on ni najmanje ne iskušavanja na taj način, već nas spotiče grubom, plotskom nadmenošću. Zbog toga smatram neophodnim da, po našem obećanju, nešto kažem o opasnosti koja prvenstveno preti nama, ljudima naše mere, i naročito dušama mladih i početnih monaha.

147. Ako posle rđavog i nedovoljno revnosno postavljenog početka odricanja od sveta ostane u duši monaha, plotska gordost mu neće dopustiti da od ranije svetske gordosti siđe do istinskog Hristovog smirenja. Ona će ga najpre činiti nepokornim i tvrdoglavim, ne dozvoljavajući mu da bude krotak i ljubazan. Ona mu neće dozvoliti da ide u korak sa svom bratijom, da živi kao i ostali i da izbegava samoisticanje. Ona mu naročito neće dopustiti da se, po zapovesti Boga i Spasa našega, obnaži od svakog zemaljskog sticanja. Odricanje od sveta nije ništa drugo do ispoljavanje umrtvljenosti prema svemu i krst. Ono se istinski može započeti i izgraditi samo na temelju svesti o duhovnoj umrlosti za sva dela ovoga sveta, i na veri da i telesno treba da umiremo svaki dan. Ona, nasuprot tome, čoveka uči da ga očekuje dugovečan život, predstavljajući mu unapred razne dugotrajne bolesti. Kolebajući ga stidom i smućenjem zbog mogućnosti da ostane bez ičega i da se izdržava iz tuđih, a ne iz svojih izvora, ona mu savetuje da je mnogo bolje da hranu i odeću obezbeđuje od svojih, a ne tuđih sredstava. Kao potvrdu, ona navodi izreku: Blaženije je davati nego primati (Dap.20,35). Međutim, oni koji su odebljali i ohladneli srcem nikada neće moći da razumeju smisao sa kojim je ona rečena.

148. Prema tome, monah koji nije dobro započeo svoje podvizavanje nikada neće moći da primi istinski prosto Hristovo smirenje. On neće prestati da se hvali ili znatnošću porekla, ili da se nadima ranijim svetovnim činom (koji je napustio samo telom, a ne i srcem), ili da se uznosi novcem (koji je zadržao kod sebe na svoju pogibao, budući da zbog njega ne može niti spokojno da nosi breme manastirskog poretka, niti da se potčini poukama ma kog starca). Onaj kime je ovladala gordost smatra ponižavajućim da drži ma kakvo pravilo potčinjavanja ili poslušanja. On čak nerado sluša i opšte učenje o savršenstvu duhovnog života. Ponekad se on i u potpunosti odvraća od njega, naročito kada ga izobliči savest ili kada primi podozrenje da je namerno usmereno protiv njega. U tom slučaju se njegovo srce još više ogorčuje i raspaljuje gnevom. Posle toga se kod njega javlja glasan govor, gruba reč, tvrdoglav odgovor sa gorčinom, gord i brzi hod, nezadrživ govor. Tako se dešava da mu duhovni razgovor ne donosi nikakvu korist. Naprotiv, za njega on postaje štetan, postajući povod za veći greh.

51

149. Slušao sam kako je jedan ava prekorio mladog monaha: "Zašto si ostavio smirenje, koje si projavljivao neko vreme po odricanju od sveta, i počeo da se nadimaš đavolskom gordošću". Sa krajnjom ohološću on mu je odgovorio: "Zar sam ja neko vreme smirivao sebe da bih zauvek bio potčinjen". Pri tako neobuzdanom i uvredljivom odgovoru, starac se zaprepastio od iznenađenja. Njemu se prekinuo govor. On kao da je čuo reči od samog drevnog lucifera, a ne od čoveka. On nije mogao da izusti ni jednu reč iz usta svojih protiv takve drskosti, nego je samo iz srca ispuštao uzdahe i stenjanja. Ćuteći, on je u umu ponavljao ono što je rečeno o Spasitelju našem: Budući u obličju Božijem... unizio je sebe i bio poslušan i to ne na neko vreme (kao što govori obuzeti đavolskim duhom nadmenosti), nego čak do smrti (Fil.2,6-8).

150. Plotska gordost se projavljuje u sledećim delima: njen govor prati bučnost, njeno ćutanje - dosada, njenu veselost - gromki smeh, njenu tugu - besmislena potištenost, njeno odgovaranje -zajedljivost, njenu reč - lakomislenost. Njene reči kao da se izgovaraju bez ikakvog učešća srca. Ona ne poznaje trpljenje, i ostaje tuđa ljubavi, smela u nanošenju žalosti, malodušna u njihovom podnošenju, teško pokretna na poslušanje ukoliko mu ne prethodi njena sopstvena želja i volja, nepokorna savetima, nesposobna za odricanje od svoje volje i za potčinjavanje drugima, uporna pri svome rešenju, nesaglasna da popusti drugome. Postavši nesposobna da prima spasonosne savete, ona više veruje svome mišljenju, nego rasuđivanju staraca.

151. Spustivši se dole po takvim stepenima onaj kime je jednom ovladala gordost sa užasom se već odvraća od strogog opštežiteljnog poretka. Smatrajući da se sporo kreće na putu savršenstva zbog opštenja sa bratijom, te da neznatno uspeva u sticanju trpljenja i smirenja usled krivice drugih i prepreka sa njihove strane, njemu dolazi želja da živi u usamljenoj keliji ili čak da osnuje vlastiti manastir sa ciljem privlačenja mnogih ka strogom životu. I on se žuri da sabere pristalice svog učenja i pouka, od neuspelog učenika postajući najneuspeliji učitelj.

152. Prema tome, ako hoćemo da se naša građevina (zdanje) podigne do samoga vrha i da bude ugodna Bogu, postarajmo se da joj postavimo temelj po tačnom jevanđelskom učenju, a ne po našoj samougodljivoj volji. Po njemu, takav temelj ne može biti ništa drugo osim straha Božijeg i smirenja, koje se rađa od krotosti i prostosrdačnosti. Smirenje se ne može steći bez odricanja od svega. Bez odricanja se nećemo moći utvrditi ni u dobrom poslušanju, ni u tvrdom trpljenju, ni u nepomutljivoj krotosti, ni u savršenoj ljubavi. Bez svih njih, pak, naše srce nikako ne može postati stanište Duha Svetoga. O tome Gospod govori kroz proroka: Na koga ću pogledati, ako ne na krotkog i skrušenog srcem, koji drhti od reči mojih (Ps.66,2).

153. Zbog toga vojnik Hristov, koji se zakonito se podvizava duhovnim podvigom i koji želi da bude uvenčan vencem od Gospoda, treba na svaki način da se pobrine da istrebi i ovog najljućeg zvera kao pogubitelja svih vrlina. On treba da je ubeđen da se neće osloboditi od strasti sve dok on bude u njegovom srcu. Naprotiv, čak će i ono nešto vrlina koje bude stekao propasti od njegovog otrova. Jer, u našoj duši nikako ne može biti podignuta građevina vrlina ukoliko najpre u našem srcu ne budu postavljeni temelji istinskog smirenja. Naime, jedino smirenje, kao najtvrđe složeno, može da izdrži zdanje savršenstva i ljubavi koje se diže do vrha. Radi toga je, najpre, potrebno da pred našom bratijom sa iskrenim raspoloženjem projavljujemo istinsko smirenje, ne dozvoljavajući sebi da ih bilo čime ožalostimo, ili rastužimo. Mi to nećemo nikako biti u stanju da ispunimo ukoliko u nama ne bude duboko ukorenjeno istinsko odricanje od svega zbog ljubavi

52

prema Hristu. To odricanje se sastoji u potpunom lišavanju od ma kakvog sticanja. Osim toga, potrebno je da u prostoti srca i bez ikakvog pritvorstva primimo jaram poslušanja i potčinjavanja tako da, osim zapovesti ave, u nama nipošto ne živi nikakva druga volja. To će moći da ispuni samo onoj ko je sebe umrtvio za ovaj svet, i ko se smatra nerazumnim i glupim, bez ikakvog razmišljanja izvršavajući sve što zapovede starci, sa verom da je sve sveto i objavljeno samim Bogom.

154. Ako se budemo držali u takvom raspoloženju, bez ikakve sumnje ćemo steći nepomućeno i neizmenjivo stanje smirenja. Njime ćemo se smatrati najmanjim od svih i trpeljivo podnositi sve što nam se dešava, bilo da se radi o klevetama, skorbima ili štetama. I to ćemo primati kao da se na nas nalaže od strane naših starešina (kao poslušanje ili ispitivanje). I ne samo da ćemo to sa lakoćom podnositi, nego ćemo sve smatrati neznatnim i ništavnim, postojano se sećajući i osećajući stradanja Gospoda našega i svih svetih. Jer, tada će nam se klevete koje nam se pričinjavaju izgledati utoliko lakše, ukoliko smo dalje od njihovih velikih dela i veoma plodnog života. Oduševljenje prema trpljenju, koje odatle proizilazi, biće još silnije ukoliko budemo pomišljali da ćemo se ubrzo i mi preseliti iz ovoga sveta i da ćemo po brzom završetku našega života odmah postati saučesnici njihovog blaženstva i slave. Takva pomisao je pogubna ne samo za gordost, nego i za sve strasti. Posle toga sledi da vrlo strogo održavamo takvo smirenje i pred Bogom. To ćemo i postići ukoliko se budemo držali ubeđenja da sami od sebe, bez Njegove pomoći i blagodati, ne možemo učiniti ništa što bi doprinelo savršenstvu vrline, i ukoliko budemo iskreno verovali da je i ono što smo uspeli da razumemo - dar Božiji.

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE VI

BORBA SA POMISLIMA I PREKO NjIH SA ZLIM DUHOVIMA, KOJA PRATI SVE DRUGE BORBE I SVE IH NADŽIVLjUJE

155. Pitanje. I pored svog staranja ne vidim nikakvog uspeha u utvrđivanju

pažnje. Um nikako ne može da se sačuva od lutanja. Čak i kad osetiš da se srce saosećajno ustremljuje ka određenom sagledavanju, um se neprimetno spušta i sa velikom brzinom upada u svoja uobičajena skitanja. Tako nebrojeno mnogo puta svaki dan um biva plenjen svojim lutanjima tamo-amo. Osim toga, njega hvata očajanje da nikada neće postići željeno ispravljanje nemoći. On stiče misao da je naprezanje pažnje radi tog dela beskoristan trud, budući da duša svaku minutu brzim poletima stremi rasejanosti. Strahom Božijim privučena duhovnom sagledavanju, ona ipak, pre nego se učvrsti, opet trenutno iščezava iz vida. Ukoliko čak i preduhitriš njenu nameru za lutanjem i uhvatiš je na samom početku, povukavši je ka sagledavanju od koga je počela da odstupa, nameravajući da je, kao nekim uzama, svežeš sa najvećom napregnutošću pažnje srca, ona ipak, za vreme samog truda nad njom, uspeva da isklizne iz unutrašnjeg svetilišta brže nego jegulja iz ruku ribolovca. Trudeći se na taj način svaki dan sa svim usrđem nad čuvanjem misli, i ne videći nikakvog uspeha, i nevoljno dolaziš do zaključka da lutanja misli ne potiču od nas, nego od same prirode.

53

156. Nije bezopasno tako brzo izvoditi zaključke, tj. pre nego što se delo ispita kako treba. Zbog svoje nemoći ili nesposobnosti da uspemo u nečemu, ne treba da smatramo da ni drugi ne mogu postići uspeh. To bi bilo isto kao kad bi neko, ne umejući da pliva i da se održava na vodi, zaključio da ničije telo ne može da se održava na vodi i da, prema tome, niko ne može da pliva. Pošto njegovo telo zbog svoje težine ne može da se održava na vodi, i pošto su tela svih kao i njegovo, [on zaključuje] da sama priroda tela nije u stanju da pliva. Ma kako mu izgledao ispravan takav zaključak, iskustvo ga ne opravdava. Takav je i naš sud. Naš um po svojoj prirodi ne može da bude prazan. Ukoliko u sebi ne bude imao unapred brižljivo pripremljene predmete u kojima bi upražnjavao svoja kretanja i kojima bi se postojano zanimao, on će zbog svoje pokretnosti neizbežno leteti tamo-amo, sve dok dugim upražnjavanjem i postojanom navikom (što vi nazivate uzaludnim trudom) iz opita ne sazna da u svome sećanju treba da pripremi materijal oko koga bi se okretao u svojim neumornim poletima, i da će kroz neprekidno prebivanje u trudu steći silu da odbija suprotne nagovore neprijatelja (kojima se ranije rasejavao), nepokolebivo prebivajući u stanju željenog (nepomućenog i unutrašnjeg pokoja). Prema tome, nepostojanost nesređenog lutanja pomisli ne treba pripisivati čovekovoj prirodi, ili Bogu, njenom Tvorcu. Jer, istinita je reč Pisma: Bog je čoveka stvorio dobrim, a oni (tj. ljudi) traže svakojake pomisli (Prop.7,30). Prema tome, kakvota pomisli zavisi od nas. I Psalmopojac govori: Blago čoveku kome si ti zastupnik: on je u svom srcu položio da ide gore (Ps.83,6). Vidite da je u našoj vlasti da polažemo u srca svoja ili ushođenje, tj. pomisli koje dostižu do Boga, ili nishođenje, tj. pomisli, koje nas spuštaju dole, ka zemaljskim i plotskim stvarima. Kad se pomisli ne bi nalazile u našoj vlasti, Gospod ne bi prekoreo fariseje: Zašto vi zlo mislite u srcima svojim (Mt.9,4). I preko proroka On ne bi zapovedio: Udaljite zle pomisli vaše od očiju mojih (Is.1,16), i: Dokle će se u tebi zadržavati poročne misli. (Jer.4,14).

157. Istina je, doduše, da nas mnoge sujetne pomisli i protiv naše volje uznemiravaju i gotovo bez našeg znanja zavaravaju. One u nas ulaze neprimetno i lukavo. I mi ne samo da ne možemo da ih sprečimo, nego ih i sa velikim trudom primećujemo. Ipak, svako može da ih prima, ili odbacuje ukoliko, uz Božiju pomoć, uloži staranje i trud. Njihovo nastajanje ne zavisi od nas, ali njihovo odbacivanje ili primanje stoji u našoj volji. Uostalom, i u samom razvijanju pomisli ne treba sve pripisivati njihovom napadu, ili duhovima koji se staraju da ih poseju. Naprotiv, i od nas, ako ne uvek a ono najvećim delom, zavisi da li ćemo ispraviti kakvotu pomisli, i da li ćemo se postarati da u našim srcima niču duhovno-svete umesto plotsko-zemnih pomisli. Rđave pomisli se umanjuju i ređe pojavljuju u onome ko se razumno i usrdno poučava u Svetom Pismu, upražnjava u Psalmima i pevanju [crkvenih pesama], podvizava u postu i bdenju, seća na buduće (tj. na Carstvo nebesko i geenu ognjenu), i na sva dela Božija. Naprotiv, zle pomisli se umnožavaju u onome ko se zanima svetovnim brigama i plotskim delima, i upušta u sujetne i prazne besede.

158. Delatnost našega uma se može usporediti sa mlinskim žrvnjem koji se od silovitog vodenog toka brzo okreće u krug. Pokretan vodom, on nikako ne može da prestane da se okreće. Međutim, u vlasti mlinara stoji da li će mleti pšenicu, žitarice ili kukolj. Tako ni naš um u sadašnjem životu ne može biti prazan od toka pomisli, budući neprestano pokretan potocima utisaka koji se na njega ustremljuju sa svih strana. Međutim, od naše volje i odluke zavisi koje će od njih da primi ili prihvati. Ukoliko se mi, kao što je rečeno, budemo postojano zanimali poučavanjem u Svetom Pismu, ukoliko sećanje budemo ispunjavali duhovnim predmetima i ukoliko budemo gajili želju za savršenstvom i nadu za zadobijanje budućeg blaženstva, u nama će nicati duhovne

54

pomisli, i naš um će se kretati u neprestanim mislima o predmetima u koje smo se udubili. Međutim, ukoliko se mi, usled bezbrižnosti i nerada, budemo zanimali predmetima strasti i praznim besedama, ili svetovnim i sujetnim brigama, u nama će se, po njihovim rodovima, kao pleva rađati i pomisli i našem srcu dostavljati veoma štetan posao, po rečima Spasitelja: Jer gde je blago dela vaših i vaše pažnje,

neophodno će biti i srce vaše (Mt.6,21). 159. Treba znati da postoje tri izvora naših pomisli: Bog, đavo i mi sami. Bog nas

udostojava posete prosvećenjem Svetoga Duha, pobuđuje u nama ili revnost prema većem napredovanju, ili skrušenost zbog sporog napretka i popuštanja lenjosti i bezbrižnosti, otkriva nam nebeske tajne, i naše namere obraća ka boljim delima. Tako je Gospod nadahnuo Artakserksa da traži knjigu dnevnika iz koje je saznao za dobra dela Mardoheja, te odmah izmenio svoju raniju surovu odluku o uništavanju judejskoga naroda (Est.6). Tako je i apostolima obećano: Jer nećete vi govoriti, nego će Duh Oca vašega govoriti iz vas (Mt.10,20). Od đavola su pomisli koje pokušavaju da nas spotaknu, pobuđujući u nama strasno naslađivanje, ili sa najlukavijom prepredenošću predstavljajući zlo pod vidom dobra. Jer, on se pred nama pretvara u anđela svetlosti (2.Kor.11,14). Tako je on metnuo u srce Judi Iskariotskome da izda Gospoda (Jn.13,2), i Ananiji da slaže Duhu Svetome (Dap.5,3). Od nas samih rađaju se pomisli kada se prirodno sećamo onoga što smo videli, slušali, ili činili.

160. Taj trostruki uzrok nastanka pomisli treba uvek da imamo na umu i da prema njemu prosuđujemo o pomislima koje nastaju u srcu. U skladu sa time treba i da se odnosimo prema njima. U ovom smislu mi treba da podražavamo iskusne menjače novca koji tačno umeju da prepoznaju da li se radi o zlatu, da li je moneta od čistog zlata, ili od bakra koji liči na zlato, da li na njoj carev lik, i da li je zakonito predstavljen, te da li moneta ima zakonitu težinu. Nešto slično u duhovnom smislu mi treba da činimo u odnosu na pomisli. Prvo, treba svestrano da ispitamo da li je istinito ili ne ono što je ušlo u naše srce. Naprimer, ako nam je predloženo neko učenje, mi treba da ispitamo da li je očišćeno Božanstvenim ognjem Svetoga Duha, ili pripada judejskom sujeverju, ili proizlazi iz nadmene svetske filosofije i samo nosi masku blagočastivosti. Postupivši tako, mi ćemo ispuniti apostolsku pouku: Ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga (1.Jn.4,1), i bićemo izvan opasnosti da se udaljimo od istine. Oni, pak, koji se nisu pobrinuli da ispune ovu predostrožnost, podvrgavali su se bednom otpadanju od vere. Slatkorečivi sablaznitelji su ih najpre privukli sebi nekim pobožnim osećanjima i umovanjima, saglasnim sa svetom verom, kao sa sjajem zlata. Zatim su ih naučili mudrovanjima protivnim veri. Obmanuti prvobitnim izgledom, oni ih nisu podvrgnuli svestranom ispitivanju. Primivši na taj način lažni bakarni novac za zlatni, oni su upali u jeretičke zablude. Drugo, treba da brižljivo razmotrimo da li čujemo lažno tumačenje Svetog Pisma. Jer, [može se desiti] da ono, oponašajući čisto zlato istinitog razumevanja Božanstvenih reči, pokušava da nas obmane izgledom dragocenog metala kako bismo ga primili sa mešavinom bakra lažno pridavanog smisla. Tako je satana pokušao da iskuša samog Spasitelja Hrista. Tako on i sve nas iskušava, premda ne bezuspešno kao kod našeg Gospoda. Treće, na sve načine treba da budemo oprezni kako neprijatelj, izvrćući dragocene pouke Svetoga Pisma lukavim tumačenjima, ne bi uspeo da nas navede na nepravilnu primenu i upotrebu. Prikrivajući obmanu pozivanjem na predanje koje navodno potiče od staraca on kao da nezakonito stavlja carski pečat na lažni novac. On u tome uspeva kada nas prelešćuje na neumorni trud koji je iznad naših moći, na prekomerna bdenja, na molitve bez ikakvog reda, na neumesno čitanje. Zavodeći nas navodnim

55

dobrom, on nas privodi kraju koji je štetan po dušu. On nas nagovara da činimo nepotrebne posete da bi nas isterao iz usamljenosti i lišio blaženog bezmolvija. On nam savetuje da preuzmemo na sebe brigu o pobožnim bespomoćnim ženama kako bi nas uhvatio u zamku pogubnim brigama. On nas podstiče da želimo sveštenički čin pod izgovorom nazidavanja mnogih i odvlači od našeg smirenog zvanja. Svi takvi saveti, prikriveni pokrovom milosrđa, pobožnosti i višeg napretka, neiskusne odvode u obmanu. Spolja oni liče na novac istinitog cara, premda su ih iskovali lažni duhovni kovači, a ne pravoslavni opitni oci. Njih su podmukli demoni iskovali na štetu i propast. Na njih se savršeno može primeniti izreka Propovednika: Postoje putevi koji čoveku izgledaju pravi, iako im kraj gleda u dno adovo (Prič.16,25). Poslednje (četvrto) opažanje iskusnog menjača se odnosi na ispitivanje težine [monete]. Mi ćemo ga u našem duhovnom delanju ispuniti kada delo koje nam savetuje pomisao položimo na tas savesti, te sa svom strogošću ispitamo da li ima stvarnu težinu, tj. da li je teško strahom Božijim, da li je sve u njemu po njegovom smislu i značenju, ne čini li ga lakim spoljašnost i novina, nije li mu težinu umanjila sujeta i nije li ga uništila ljudska slava. Izvagavši i ispitavši ga svedočanstvima apostola i proroka, mi smo dužni da ga prihvatimo kao saglasno sa njima, ili da ga sa svom strogošću odbacimo kao njima protivno i za nas pogubno.

161. Prema tome, treba neprestano da osmatramo sve skrivnice našeg srca, i da sa budnom pažnjom pratimo tragove onih koji ulaze kako se ne bi prokrao i neki misleni zver, ili sam lav ili drakon te, potajno zapečativši pogubne stope pri našoj nepažnji, i drugima prokrčio put u zavoje našeg srca. Obrađujući na taj način svakoga časa i svake minute zemlju našeg srca jevanđelskim plugom, tj. neprestanim sećanjem na krst Gospodnji, mi ćemo moći da uništimo legla pogubnih zveri i jazbine otrovnih zmija, i da ih izgnamo iz sebe.

162. Obraz savršenog uma (koji ima vlast nad svojim pomislima) prekrasno je predstavljen u licu jevanđelskog kapetana. Naravstvena sila koja ne dozvoljava da nas sve pomisli obmanjuju, već po svom rasuđivanju dobre prima, a suprotne bez ikakvog napora progoni, u priči o njemu je opisana njegovim rečima (koje, naravno treba shvatiti u prenosnom značenju): Jer i ja sam čovek pod vlašću, i imam pod sobom vojnike, pa rečem jednome: idi, i ide: i drugome: dođi, i dođe; i slugi svome: učini to, i učini (Mt.8,9). Kad bismo se hrabro borili protiv neurednih unutrašnjih pokreta i strasti, kad bismo ih potčinili svojoj vlasti i svome rasuđivanju, kad bismo pohotu koja ustaje u našoj ploti ugasili, kad bismo neurednu gomilu pomisli držali pod jarmom vlasti razuma, kad bismo spasonosnim znamenjem krsta Gospodnjeg od granica našeg srca progonili gomile zlih neprijateljskih sila, mi bismo mi bili uzvedeni u čin kapetana u duhovnom smislu. Zbog takvih trijumfa i pobeda i mi ćemo se podići na visinu njegovog dostojanstva i imati zapovedničku vlast i silu. Pri njoj već nećemo biti privlačeni pomislima koje ne želi mo, nego samo onima kojima se duhovno naslađujemo. Tada ćemo dobiti mogućnost da prebivamo u njima i da im se priljubljujemo. Zlim nagovaranjima ćemo, pak, sa vlašću zapovedati: "Odlazite", i odlaziće. Tako ćemo i dobre pomisli prizivati: "Dođite" i one će dolaziti. I sluzi našem - telu ćemo pokazivati šta mu je potrebno za celomudrenost i uzdržanje, i on će, izjavljujući potpunu pokornost, bez ikakvog protivljenja sve ispuniti, ne izazivajući više poročne želje protivne duhu.

163. Ali, kako to postići? To će doći samo od sebe ukoliko se tesno sjedinimo sa Bogom. Tada će već On dejstvovati u nama. U to nas uverava apostol, govoreći: Jer oružje našeg vojevanja nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrđenja, obarajući pomisli (2.Kor.10,4). Ma šta mi preduzimali u cilju savlađivanja pomisli, nećemo imati uspeha, sve

56

dok ne počne da deluje sam Bog posle sjedinjenja sa nama. Tada će i naša nemoćna sredstva postati silna i svepobedna, razarajući neprijateljske tvrđave i poražavajući i izgoneći sve pomisli. I ispuniće se na nama proročka reč: Nemoćni neka govori: "Mogu ja" (imam snage), i krotak neka bude hrabar (Joilj 3,10-11), i ono što o sebi govori sveti Pavle: Jer kad sam slab onda sam silan (2.Kor.12,10). Jer, tada će se sila Božija projaviti u nemoći našoj (2.Kor.12,9). Prema tome, svim htenjem srca treba da se ustremimo ka sjedinjenju sa Gospodom da bi se i u nama izvršilo ono što je ispitao blaženi David; Duša se moja prilepila za tebe. I primi me desnica tvoja (Ps.62,8). I svako od nas će početi da peva zajedno sa njim: A meni je dobro biti blizu Boga (Ps.72,28). Naravno, to zahteva postojani napor i trud. Ali, bez njih nema uspeha ni u kakvom delu. Tim više ga bez njih ne treba očekivati u tako važnom delu. Savršenstvo nijedne vrline se ne može postići bez truda, i mir pomisli niko ne može postići bez krajnjeg srdačnog napora. Na to se upravno odnosi reč Gospodnja: Carstvo nebesko sa naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt.11,12). Da bi duh naš dostigao u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13), i postao jedan duh sa Gospodom (1.Kor.6,17), neophodno je da sa velikim naporom uvek bdi i da bude neumoran u revnosti. Došavši dotle, on već sa apostolom može svečano da likuje: Sve mogu u Hristu koji mi daje moć (Fil.4,13).

164. Stoga sva naša pažnja treba uvek da bude usmerena na brzo vraćanje pomisli od njihovog lutanja i kruženja ka sećanju na Boga. Onaj ko hoće tačno da podigne i sagradi krov u obliku kupole, vrpcom iz centra postojano pravi krug, postižući na taj način svuda podjednaku okruglinu. Ko, pak, pokuša da bez ove pomoći završi delo neće moći nepogrešivo da ostvari pravilnu okruglost, čak i ako poseduje veliku veštinu, budući da jedinim pogledom neće moći odrediti koliko je odstupio od kružnice. Isto tako ni naš duh, ukoliko u sebi, kao neki nepokretan centar, ne utvrdi ljubeće sećanje na Boga, kako bi, njime obezbeđen, svakog momenta obilazio sva svoja dela i trudove, kako bi njime, kao proverom, određivao kakvotu svojih pomisli i podviga (te jedne primao, a druge odbacivao), i kako bi njime, kao istinskim šestarom, davao pravac svemu što radi - nikako neće moći kao što treba da sagradi duhovnu građevinu čiji je arhitekta Pavle (1.Kor.Z,10). On tada neće moći da kući da lepotu o kojoj blaženi David, želeći da je u svom srcu predstavi Gospodu, govori: Gospode, zavoleh lepotu doma tvoga, i mesto obitavanja slave tvoje (Ps.25,8), nego će nerazumno u srcu svome podići ružan dom, koji je nedostojan Duha Svetoga i koji je uvek sklon rušenju. I on se neće proslaviti useljavanjem blaženog stanara (tj. Duha Svetoga), već se podvrgnuti žalosnom razrušenju.

165. Tamne sile deluju na nas prvenstveno kroz pomisli. Naravno, nama bi bilo lakše da izađemo na kraj sa njima kada nas ne bi neprestano i u velikom broju okruživali neprijatelji koji nam ne žele dobro. Ipak, toga se ne treba užasavati. Istina je da nas neprijatelji stalno opadaju. Međutim, oni samo seju i pobuđuju zlo u nama, nemajući sile da nas prinuđuju na njega. Jer, kad bi im bila data vlasg da nas nasilno uvlače u zlo, a ne samo da nas nagovaraju na njega, ni jedan čovek ne bi mogao da izbegne greh koji bi odgovarao grehovnoj želji koju bi zapalili u našim srcima. Međutim, mi vidimo da je njima data mogućnost da nas pobuđuju, kao što je i nama darovana sila da ih odbijamo i sloboda da se sa njima saglašavamo. I zašto se bojati? Uostalom, onome ko se boji njihovih nasilja i napada, sa druge strane predlažemo Božiji pokrov i Božiju pomoć, koja je moćnija od njih, kao što se govori: Jer je eeći Onaj koji je u vama negoli koji je u svetu (1Jn.4,4). Njegovo zastupništvo se bori za nas sa silom koja je nesravnjivo veća od one sa kojom na nas ustaje neprijateljska strana. Jer, Bog ne samo da nadahnjuje na dobra dela, nego ih i podupire i privodi kraju. On nas ponekad i bez naše volje i našega znanja privlači spasenju.

57

Prema tome, očigledno je da đavo može da prelesti jedino onoga ko mu sam svojom voljom da saglasnost. To je Eklisiast jasno izrazio rečima: Sud nad zlim delima nije brz. Zbog toga se srce sinova ljudskih ne boji da čini zlo (Ekl.8,11). Očigledno je, dakle, da svako greši stoga što odmah, kada na njega napadnu zle pomisli, ne pruža otpor protivrečenjem. Jer, rečeno je: Usprotivite se đavolu, i pobeći će od vas (Jak.4,7).

166. Kod nekoga može da se javi pitanje o načinu na koji zli duhovi ulaze u opštenje sa dušom. Oni neosetno razgovaraju sa njom, seju u nju što zažele, vide njene pomisli i pokrete i koriste se njima na njenu štetu. Međutim, nema ničega neobičnog u tome. Duh može da ulazi u opštenje sa duhom, i da prikriveno utiče na njega, podstičući da na ono što želi. Jer, među njima, kao i među ljudima, postoji neka sličnost i srodnost po prirodi. Međutim, savršeno je nemoguće da oni ulaze jedan u drugog i da jedan ovladava drugim. To može istinski da se pripisuje samo Božanstvu.

167. Napred rečenom nimalo ne protivreči ono što se događa sa besomučenima, tj. što oni, opsednuti nečistim duhovima, govore i čine ono što neće, ili bivaju prinuđeni da izgovaraju reči koje ne razumeju. Izvesno je, međutim, da se ne podvrgavaju svi na isti način uticaju duhova. Nekima oni ovladavaju do te mere da nimalo nisu svesni šta rade ili govore, dok su drugi svesni i posle se sećaju onog što se dešavalo. I jedno i drugo biva od uticaja nečistog duha. Ipak, ne treba misliti da on, izgovarajući reči i govoreći ustima onoga koji strada, prožima samu suštinu duše ili da srasta sa njom i da se oblači njome. Oni to nikako ne mogu da učine. To se, zapravo događa na sledeći način: zasedajući na organe kroz koje dejstvuje duša, i nalažući na njih nepodnošljivu težinu, nečisti duh strašnim pomračenjem pokriva razumna osećanja duše i preseca njihovu delatnost. To se, doduše, kao što vidimo, ponekad dešava i od vina, i od groznice, i od preterane hladnoće, i drugih bolesti koje dolaze spolja. Da đavo ne bi pomislio da isto učini i sa blaženim Jovom, dobivši vlast nad njegovim telom, Gospod mu je naročitom zapovešću zapretio, govoreći: Eto, predajem ti ga u ruke, ali mu samo dušu sačuvaj (Jov 2,6). On kao da kaže: "Samo ga nemoj činiti bezumnim, nemoj mu rastrojiti sedište duše, ne napadaj mu razum i ne povređuj mu organ razuma jer njime treba da ti se suprotstavi.

168. Duh se, na taj način, nekako meša sa grubim i tvrdim veštastvom, tj. sa telom, i to veoma lako. Iz toga, međutim, ne sledi da se on i sa dušom, koja je takođe duh, može sjediniti tako da i nju, slično telu, učiniti sedištem svog bića. To je moguće jedino Svetoj Trojici, koja ne samo da obuhvata svaku razumnu prirodu, nego je i prožima. Samo je Bog svagde i u svemu, tako da vidi i sve pomisli naše, i sve unutrašnje pokrete, i sve duševne tajne. I nema tvari sakrivene pred Njim, nego je sve obnaženo i otkriveno pred očima Onoga kome ćemo odgovarati (Jev.4,13). On pravedno ispituje srca i utrobe (Ps.7,10).

169. Kako, međutim, nečisti duhovi znaju naše misli? Oni ih ne čitaju upravno u duši, nego ih prepoznaju po njihovom ispoljavanju u spoljašnjim čulnim obeležjima, tj. iz naših reči i dela. Međutim, oni nikako ne mogu proniknuti u misli koje još nisu izašle iz unutrašnjosti duše. Čak i to da li su i kako su primljene misli koje nam oni sami podmeću, oni saznaju ne iz same duše, i ne iz najunutarnjijih pokreta koji se u njoj tajno dešavaju zbog njih, nego po njihovom ispoljavanju van duše. Tako, npr. oni znaju da je monah, u koga su posejali pomisao stomakougađanja, primio pohotu stomakougađanja ukoliko vide da je počeo da posmatra kroz prozor na sunce, ili da se obaveštava koliko je sati. I nije čudno što vazdušne sile stiču takvo znanje, kada vidimo da i umnim ljudima uspeva da po očima, licu i drugim spoljašnjim znacima saznaju stanje unutrašnjeg čoveka. Naravno,

58

utoliko tačnije znanje mogu da imaju oni koji su, kao duhovi, bez sumnje mnogo tananiji i pronicljiviji od ljudi.

170. Treba znati da svi demoni ne raspaljuju sve strasti u ljudima, već da se o svakoj brine određeni duh. Jer, jedni od njih se naslađuju nečistim i sramnim pohotama, drugi vole bogohulstvo, treći - gnev i jarost, četvrti se teše tugom, peti - sujetom i gordošću. I svaki u srcu čovekovom seje strast kojom se naročito naslađuje. Međutim, ne pobuđuju oni svi zajedno svoje strasti, nego naizmenično, saglasno sa vremenom, mestom i prijemčivošću onoga ko se iskušava.

171. Osim toga, treba znati da oni nisu svi u jednakoj meri zli i jednako moćni. Na početnike i nemoćne se puštaju slabiji duhovi. Ukoliko se oni savladaju, šalju se moćniji. Na taj način, Hristov vojnik, po meri svog napredovanja i umnožavanja duhovnih sila, treba da podnosi sve veću i veću borbu. I niko od svetih nikako ne bi mogao podneti zlobu takvih i tolikih neprijatelja, ili izdržati njihove napade i svirepujarost, ukoliko pri našoj borbi ne bi uvek bio prisutan naš najmilostiviji zastupnik i podvigopoložnik Hristos, ujednačavajući silu onih koji se bore, odbijajući i obuzdavajući iznenadne napade neprijatelja i čineći sa iskušenjem i kraj, da bi se moglo podneti (1.Kor.10,13).

172. Demoni nemaju vlasti da štete svakom čoveku. To na najjasniji način dokazuje primer blaženog Jova koga neprijatelj nije smeo da iskuša više, nego što mu je bilo dopušteno voljom Božijom. O tome svedoči i ispovedanje zlih duhova koje je uneseno u jevanđelske priče: Ako nas izgoniš, dozvoli nam da idemo u krdo svinja (Mt.8,31). Oni, dakle, bez Božije dozvole nisu imali vlast da uđu čak ni u nečiste i beslovesne životinje. Utoliko više treba verovati da po svojoj volji oni ne mogu ući ni u jednog čoveka, stvorenog po obrazu Božijem. Jer, kad bi im bila data vlast da iskušavaju i ogorčavaju svakoga čoveka po svojoj volji, niko ne samo od mladih monaha, nego ni od savršenih muževa ne bi mogao da izdrži život u pustinji, budući okružen gomilama zlih neprijatelja.

173. Takođe, poznato je da nečisti duhovi u tela besomučenih ulaze tek pošto zavladaju njihovim umovima i pomislima. Lišivši ih najpre straha Božijeg, sećanja na Boga i duhovne pouke, oni ih smelo napadaju. I budući da su razoružani i lišeni Božije pomoći i Božije ograde, oni ih lako pobeđuju. Na kraju, oni u njima, kao u mestu koje je prepušteno njihovoj vlasti, ustrojavaju sebi stanište. Uostalom, tačno je i to da oni teže, prekomernije i pogubnije muče one koje nisu savladali telesno, nego duševno. To su upravo oni koji su se uhvatili u mrežu njihovim strastima i pohotama. Jer, po reči apostola, od koga je ko pobeđen tome i robuje (2.Pt.2,19).

174. Sveto Pismo svedoči da su uz svakoga od nas nerazdvojno prisutna dva anđela, dobar i zao. O dobrima govori Spasitelj: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga (Mt.18,10), i blaženi David: Anđeli Gospodnji stoje oko onih koji ga se boje, i izbavljaju ih (Ps.33,8). O njima svedoči i ono što se u knjizi Dela apostolskih govori o svetom Petru: To je anđeo njegov (Dap.12,15). O oba anđela naširoko se govori u knjizi Pastir. Ako razmislimo o onome ko je tražio pristup blaženom Jovu, jasno ćemo razumeti da se radilo o onome ko ga je uvek napadao, premda ga nikada nije mogao pokrenuti na greh. Zbog toga je i iskao od Gospoda vlast nad njim, ispovedajući da je dotle bio pobeđivan zastupanjem Gospoda (koji ga je uvek ograđivao svojim pokrovom), a ne njegovom vrlinom. I o Judi se takođe govori: I đavo neka mu stane sa desne strane (Ps.108,6).

59

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE VII

BORBA SA SVIM VRSTAMA TUGE KOJA DOLAZI OD NEVOLjA I NAPASTI

175. U Palestini, u pustinjama između Jerusalima i Mrtvog mora, varvari su iznenada napali monahe, i veoma mnoge poubijali. Kako je Bog dopustio da se nad Njegovim slugama izvrši takvo zlodelo? To pitanje obično smućuje duše onih koji nemaju mnogo vere i znanja i koji misle da se vrline i podvizi svetih nagrađuju u ovom vremenskom životu. Mi, pak, koji se ne samo u ovome životu nadamo u Hrista da, po apostolu, ne bismo bili jadniji od sviju ljudi (1.Kor.15,19), ne treba da padamo u zabludu takvim mišljenjima. Inače se može desiti da, zbog netačnog određenja istine u odnosu na takve događaje, dođemo u užas i smućenje od iskušenja koja i nas susreću, da svojim nogama skrenemo sa puta pravde (Ps.72,2), ili, što je i reći strašno, da Bogu pripišemo nepravdu i nebrigu o delima ljudskim, tj. kao da On svete ljude koji žive pravedno ne izbavlja od iskušenja, te da dobrima dobrom, a zlima zlom ne uzvraća u sadašnjem životu. Time bismo zaslužili osudu sa onima kojima prorok Sofonija preti u ime Gospoda, govoreći: Osvetiću se onima koji u srcima svojima govore: "Gospod ne čini ni dobro ni zlo" (Sof.1,12), ili bismo se podvrgli jednakom udelu sa onima koji žalbama izriču hulu na Boga: Onaj ko čini zlo je dobar pred Bogom i on mu ugađa. I gde je Bog pravde, dodajući i drugo bogohuljenje koje prorok opisuje: Uzalud služimo Bogu. I kakva je korist od držanja onoga što je naredio, i što hodismo kao molitvenici pred Gospodom Svedržiteljem? Jer, mi hvalimo tuđe, napreduju koji čine bezakonje, i spasavaju se oni koji se protive Bogu (Mal.3,14-15). Prema tome, da bismo izbegli neznanje koje je uzrok i koren najrđavije zablude, unapred treba da tačno saznamo šta je zaista dobro, a šta zlo. Držeći se, zatim, istinskog određenja Pisma, a ne lažnog mišljenja gomile, mi se već nikako nećemo prelestiti zabludom neverujućih ljudi.

176. Sve što postoji i što se događa u svetu može biti jedno od troga: dobro, zlo ili nešto srednje. Prema tome, mi treba da saznamo šta je zapravo dobro, šta zlo, a šta srednje kako bi naša vera, budući ograđena tačnim znanjem, u svim iskušenjima ostala nepokolebiva. U ljudskim delima ništa ne treba smatrati suštinskim dobrom, izuzev duševne vrline koja nas iskrenom verom privodi Bogu i podstiče da se neprestano prilepljujemo uz nepromenjivo dobro. I nasuprot tome, ništa ne treba smatrati zlom osim greha, koji nas odvaja od blagog Boga i veže za zlog đavola. Srednje je, pak, ono što može pripadati i jednoj i drugoj strani, sudeći po osobinama i raspoloženju onoga koji se njime koristi. Tu spadaju: bogatstvo, vlast, počast, telesna snaga, zdravlje, lepota, sam život ili smrt, beda, nemoć tela, klevete i drugo tome slično. Ono, dakle, prema svojstvu i raspoloženju onoga ko se njime koristi može da služi i na dobro i na zlo. Jer, bogatstvo, prema apostolu, često može da služi na dobro. On bogatima ovoga sveta zapoveda da se ne preuznose, niti da se uzdaju u bogatstvo nesigurno, nego u Boga živoga, koji nam daje sve izobilno na upotrebu, da dobro čine, da se bogate u dobrim delima, da budu darežljivi, društveni, spremajući sebi dobar temelj za budućnost, da dobiju život večni (1.Tim.6,17-19). Međutim, ono se obraća u zlo kada ga sabiraju da bi ga gomilali i zakopavali u zemlju, kao što čine tvrdice, ili da ga rasipaju na raskoš i utehe, a ne na korist potrebitih. Isto tako su vlast i počast i telesna snaga i zdravlje nešto srednje i mogu se upotrebiti i na dobro i

60

na zlo. Time se lako objašnjava činjenica da su mnogi od svetih u Starom Zavetu, vladajući svime time, bili veoma ugodni Bogu, i što su naprotiv, oni koji su ih rđavo koristili i obraćali na služenje svojim rđavim sklonostima, pravedno bili kažnjavani ili predavani smrti, kao što često pripovedaju knjige Carstva. Na isti način shvati i o drugim srednjim stvarima, tj. da nisu istinsko dobro (koje se sastoji u vrlinama), nego - nešto neodređeno. Jer, one su korisne i blagotvorne za pravednike koji ih upotrebljavaju na pravedna i potrebna dela, dajući im mogućnost da urizniče dobre plodove za život večni, dok su za one koji se njima rđavo koriste nekorisne i pogubne, dovodeći ih samo do greha i smrti.

177. Čvrsto držeći u sećanju takvu razliku stvari i dela, znajući da nema istinskog dobra izuzev vrline (koja proizilazi iz straha Božijeg i ljubavi prema Bogu), i da ništa nije pravo zlo osim greha i udaljavanja od Boga, sada ćemo sa svom pažnjom pogledati da li je ikada Bog, bilo sam bilo kroz nekog drugog, pričinio zlo nekome od svojih svetih? Bez sumnje, tako nešto nigde nećeš naći. Jer, nikada se nije desilo da [čoveka] neko drugi navede na greh ukoliko on neće zlo i protivi mu se. Ukoliko je, pak, upadao u greh, znači da ga je sam u sebi već začeo usled nepažljivosti srca i razvraćene volje. Želeći da u to zlo, tj. u greh baci pravednog Jova, đavo je upotrebio sve zamke svoje zlobe: lišio ga celokupnog bogatstva, decu mu porazio smrću, i njega samoga od glave do nogu pokrio ranama, koje su pričinjavale nepodnošljiv bol. Ipak, on nikako nije mogao da ga uprlja grehom. Jov je uza sve to ostao nepokolebiv i nije izrekao bezumlje na Boga (Jov 1,22), tj. nije upao u bogohulstvo.

178. Međutim, kako sam Bog o sebi govori: Ja sam ... onaj koji gradi mir i stvara zlo (Is.45,7)? I prorok o Njemu svedoči: Može li biti nesreća u gradu, a da je Gospod ne učini (Am.3,6)? Sveto Pismo rečju zlo ponekad označava skorbne slučaje ne zbog toga što su zaista zli po prirodi, nego zbog toga što ih kao zle osećaju oni kojima se šalju na korist. Jer, govoreći sa ljudima, Reč Božija po neophodnosti govori čovečijim rečima i sa čovečijim osećanjima. Tako i spasonosno sečenje i spaljivanje, koje lekar dobronamerno vrši na telu koje strada od opasnih povreda, bolesnik smatra za zlo koje mora da trpi. Konju mamuze i onome koji greši - ispravljanje nisu slatki. I sve disciplinske strogosti onima koji prolaze kurs obrazovanja izgledaju gorke, kao što govori apostol: Jer svako karanje, dok traje, ne čini se da je radost, nego žalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani. On još kaže: Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima. Jer koji je to sin koga otac ne kara (Jev.12,6-7;11)? Na taj način, reč zlo se ponekad upotrebljava u značenju žalosnih slučajeva, po rečenome: I raskaja se Bog zbog zla koje reče da im učini, i ne učini (Jon.3,10). I još: Jer znah da si ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem, i koji se žalosti zbog zla (Jon.4,2), tj. zbog žalosnih lišavanja i beda koje je prinuđen da navede na nas zbog grehova naših. Znajući kako su one za neke korisne, drugi prorok se zbog želje njihovog spasenja, a ne zbog neprijateljskog osećanja prema njima, molio: Dodaj im zla Gospode, dodaj zla slavnim zemlji (Is.26,15). I sam Gospod govori: Evo, ja ću na tebe navesti zlo (Jer.11,11), tj. tuge i razaranja. Spasonosno kažnjen njima u sadašnje vreme, bićeš prinuđen da se na kraju obratiš i požuriš k meni, koga si u dane svoje sreće zaboravljao. Mi ih zbog toga ne možemo smatrati suštinskim zlom, budući da mnogima služe na dobro i vode ka primanju večnih radosti. Vratimo se, međutim, postavljenom pitanju. Sve što obično smatramo zlom, što nam pričinjavaju neprijatelji, ili što nas poražava na neki drugi način - ne treba da smatramo zlom, nego nečim srednjim. I tada ono već neće biti onakvo kakvim ga smatra onaj ko ga je naneo u jarosnom duhu, nego onakvo, kakvim ga oseća onaj ko ga je pretrpeo. Stoga, kada se svetom mužu desi smrt, ne treba misliti da mu je učinjeno zlo,

61

nego nešto srednje. Jer, ona je za grešnika zlo, a za pravednika - uspokojenje i oslobođenje od zla. Smrt je za pravednog čoveka pokoj, čiji je put sakriven (Jov 3,23). Pravedan čovek od takve smrti neće pretrpeti nikakvu štetu. Jer, sa njim se nije desilo ništa neobično. Ono što je imalo da se desi sa njim po prirodnoj neophodnosti, on je primio po zlobi neprijatelja, i to ne bez koristi za večni život. Dug čovečije smrti, koji je morao da plati po neizbežnom zakonu sadašnjeg našeg postojanja, on je otplatio sa bogatim plodom stradanja, stičući zalog za veliku nagradu.

179. To, međutim, ne oslobađa krivice onoga ko čini zlo. Nečastivi bezakonik neće ostati bez kazne zbog toga što zlodelom svojim pravedniku nije mogao da pričini suštinsku štetu. Jer, trpljenje je vrlina pravednika. Ono donosi nagradu ne onome ko je naneo smrt ili stradanje, nego onome ko ih je trpeljivo podneo. Jedan će zasluženo podneti kaznu za zversku surovost, dok drugi neće pretrpeti nikakvo suštinsko zlo. Hrabrošću svoga duha trpeljivo podnevši iskušenja i stradanja, on je sve što mu je naneseno sa zlim namerama, obratio sebi na dobro i na umnoženje svoga blaženstva u budućem životu.

180. Jovovo trpljenje nije steklo dobru nagradu đavolu, koji ga je učinio slavnim svojim iskušenjima, nego njemu samom koji ih je hrabro podneo. I Judi neće biti darovano oslobođenje od večnih muka zbog toga što je njegovo izdajstvo poslužilo na spasenje čovečanskog roda. Jer, ne treba gledati na plod dela, nego na raspoloženje onoga ko ga čini. Zbog toga mi treba da smo čvrsto ubeđeni u to da čoveku niko ne može naneti zlo ukoliko ga sam ne privuče slabošću svoga srca i malodušnošću. Jer, i blaženi apostol u jednom stihu potvrđuje: A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro (Rim.8,28). Jer, govoreći: Sve pomaže na dobro, on obuhvata zajedno sve - ne samo ono što se smatra srećom, nego i ono što se smatra nesrećom. I na drugom mestu isti apostol govori da je prošao i kroz jedno i kroz drugo: Sa oružjem pravednosti desnim i levim, tj. u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru a evo živimo, kao kažnjavani ali ne ubijani, kao žalošćeni a uvek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, i ostalo (2.Kor.6,7-10). Prema tome, i ono što se smatra srećom i što apostol svrstava na desnu stranu, označavajući ga rečima slave i pohvale, i ono što se smatra nesrećom i što svrstava na levu stranu, obeležavajući ga rečima sramote i grdnje, za savršenog muža postaje oružje pravednosti. On nanesene mu (žalosti) velikodušno podnosi, koristeći ih kao oružje protiv onih koji ga napadaju. On se njima, kao lukom, mačem i najčvršćim štitom naoružava protiv onih koji mu ih nanose, savršeno projavljujući svoje trpljenje i hrabrost. Najslavnije toržestvo svoje nepokolebivosti on pokazuje kroz same neprijateljske strele koje ga smrtno pogađaju. On se, na taj način, ni srećom ne uznosi, niti zbog nesreće pada duhom, već korača pravom stazom i carskim putem. Sa takvog mirnog stanja srca on se ni nailaskom radosti neće skrenuti na desno, ni napadom nesreće i dolaskom žalosti obrnuti na levo. Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj, Gospode, i oni se ne sablažnjavaju, svedoči sveti David (Ps.118,165). O onima, pak, koji se pri nailasku svake slučajnosti menjaju, saglasno njihovim svojstvima i razlikama, kaže se: Bezumnik se menja kao mesec (Sir.27,11). O savršenima i premudrima se, pak, govori: A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro. O slabima i nerazumnima se, opet, objavljuje: Idi od čoveka bezumna, jer nećeš čuti pametne reči (Prič.14,7), budući da se on ni prijatnošću ne koristi na svoje dobro, niti se zbog neprijatnosti ispravlja. Naravstvena sila koja je potrebna da se hrabro podnose žalosti, potrebna je i radi očuvanja umerenosti u radosti. Onaj koga iz koloseka izbaci jedna od tih slučajnosti, nesumnjivo neće moći odleti ni jednoj od njih. Uostalom, sreća više povređuje čoveka, negoli nesreća. Jer, nesreća ponekad i protiv volje obuzdava i smiruje. Privodeći nas u spasonosnu

62

skrušenost, ona nas ili pobuđuje da manje grešimo, ili nas primorava da se sasvim ispravimo. Sreća, pak, nadima dušu pogubnim, premda prijatnim laskama, te strašnim opustošenjem obara u prah one koji se, zbog srećnih uspeha, smatraju bezbednim.

181. Takvi savršeni muževi se u Svetom Pismu prenosno nazivaju dvostrukim dešnjacima. Takav je bio, kao što piše u knjizi Sudija, Aod, koji se obema rukama koristio kao desnom (Knj.Sud.3,15). Takvim savršenstvom u duhovnom [smislu] ćemo i mi ovladati, ukoliko i sreću, koja se smatra desnom [stranom] i nesreću, koja se naziva levom [stranom], dobrom i pravilnom upotrebom budemo obraćali na desnu stranu. Time bi sve što god se sa nama desi, za nas, po apostolu, bilo oružje pravednosti. U našem unutrašnjem čoveku mi opažamo dve strane i, tako reći, dve ruke. I ni jedan od svetih ne može da nema kako onu koju nazivamo desnom, tako i onu koju zovemo levom rukom. Savršenstvo, pak, njegove vrline se poznaje iz toga što on obe obraća u desnicu, dobro se koristeći obema. Da bismo jasnije mogli razumeti o čemu se radi, reći ću: sveti muž ima desnicu kada projavljuje duhovne uspehe; kada, goreći duhom, gospodari nad svim svojim željama i pohotama; kada, budući slobodan od svakog đavolskog napada, bez imalo truda i nelagodnosti odbacuje i odseca plotske strasti; kada, uznevši se sa zemlje gore, na sve sadašnje i zemaljsko gleda kao na nepostojan dim i pustu senku, prezirući ga kao brzoprolazno; kada u ushićenju uma ne samo plameno želi buduće, nego ga i jasno vidi; kada se najstvarnije hrani duhovnim sagledavanjima; kada jasno, kao otvorena vrata, opaža nebeske tajne; kada čisto i plameno uznosi molitve Gospodu; kada se, razgorevši se ognjem duha, svim stremljenjima duše preseljava u nevidljivo i večno, pri čemu misli da se već ne nalazi u telu. On ima takođe i levu ruku kada je okružen burama iskušenja; kada se raspaljuje nastupima pohotnih pobuda prema plotskim željama; kada prema neobuzdanom gnevu biva podstreknut ognjem razdražujućeg smućenja; kada samoprevaznošenjem biva podstrekavan na gordost ili sujetu; kada biva ugnjetavan žalošću koja donosi smrt (2.Kor.7,10); kada se rastužuje napadima podmuklog uninija; kada, po odlasku celokupnog duhovnog žara, obamire zbog ohladnelosti i neke neobjašnjive sete, pri čemu od njega odlaze ne samo dobre pomisli, koje razgorevaju unutrašnju revnost, nego mu i Psalmi i molitva, i čitanje, i kelijna usamljenost postaju užasno teskobni i sva oruđa vrlina susreće sa nekim neizdržljivim odvraćanjem i odbojnošću. Kada ga sve ovo bude napadalo, monah treba da zna da ga pritiskuje leva strana.

Prema tome, onaj ko ni zbog onoga, kao što smo rekli, što pripada desnoj strani ne bude nadmen taštinom koja nailazi, i ko ni zbog onoga što pripada levoj strani, hrabro ratujući, ne pada u očajanje, koristiće obe ruke kao desnu. U oba delanja pokazavši se pobednikom, on će dobiti pobednički venac, kako sa svog levog, tako i sa svog desnog stanja. Takav venac je, kako čitamo, zaslužio je blaženi Jov koji se za desno delovanje ovenčao vencem: budući bogat i znatan otac sedam sinova, on je svakodnevno prinosio žrtvu Gospodu za njihovo očišćenje, želeći da ih učini blagougodnim i srodnim ne toliko sebi, koliko Bogu; njegova vrata su bila otvorena za svakoga dolaznika; on je bio noga hromih i oko slepih; ovčijim krznom od njegovih ovaca su bila zagrevana ramena nemoćnih; on je bio otac sirotama i udovicama; on se čak u srcu svome nije radovao zbog pogibije svoga neprijatelja. Isti Jov je, delujući levicom, sa neuporedivo visokom hrabrošću trijumfovao nad nevoljama; u jednom trenutku lišivši se sedam sinova, on se kao otac nije ucvelio žestokom žalošću, nego se kao sluga Božiji umirio voljom svoga Tvorca; od najbogatijeg postavši najbedniji, od preobilnog nag, od zdravog gubav, od poznatog i slavnog ponižen i prezren on je sačuvao hrabrost duha nepovređenom; lišivši se na kraju celokupnog svog imanja i imetka, on je postao obitalište gnoja i, kao neki najsuroviji

63

mučitelj svoga tela, crepom strugao isceđeni gnoj, te pogružavao prste u dubinu rana koje su pokrile sve delove njegovog tela i izvlačio crve. Pri svemu tome on ni najmanje nije pohulio na Boga, i ni u čemu nije uzroptao na svoga Tvorca. Šta više. Nimalo se ne bojeći bremena najtežih iskušenja, on je i samu odeću koja je pokrivala njegovo telo (i koja je jedina mogla biti sačuvana od đavolje otimačine stoga što je bila na njemu) razderao i odbacio od sebe, pridodavši proizvoljnu nagotu onoj kojom ga je porazio njegov najljući otimač. On je čak i kosu sa svoje glave, koja je ostala kao jedino netaknut znak ranije slave, odsekao i bacio svome mučitelju. On je tako odsekao ono što mu je ostavio najsvirepiji neprijatelj, i nebeskim glasom izjavio radost svoje slavne pobede nad njim: Dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati? Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti. Gospod dade, Gospod uze. Kako je bilo ugodno Gospodu, tako se i zbilo. Neka je blagosloveno ime Gospodnje (Jov 2,10; 1,21). U dvostruke dešnjake pravedno ću ubrojati i Josifa koji je u sreći bio prijatan ocu, pun poštovanja prema braći, blagougodan Bogu, a u neprijatnosti celomudren, veran svome gospodaru, najkrotkiji u tamničkom zatvoru, nezlopamtiv prema uvredama, dobročinitelj prema neprijateljima, prema zavidnoj braći koji su gotovo postali njegove ubice ne samo nežno raspoložen, nego i bogato milosrdan. On i njemu slični se pravedno nazivaju dvostrukim dešnjacima, budući da se sa obe ruke koriste kao sa desnicom. Prolazeći kroz iskušenja koja je nabrojao apostol, oni slično njemu mogu govoriti: Sa oružjem pravednosti, levim i desnim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, i ostalo. I mi ćemo biti dvostruki dešnjaci ukoliko i nas ne budu menjali ni obilje, ni oskudica u prolaznim dobrima, tj. ukoliko nas ni obilje ne bude odvlačilo zadovoljstvima štetne raspuštenosti, niti oskudica - u očajanje i roptanje, već ukoliko u oba slučaja, odajući blagodarnost Bogu, budemo izvlačili jednak plod i iz prijatnosti i iz neprijatnosti. Tada ćemo postati istinski dvostruki dešnjaci, kao što je bio učitelj neznabožaca, koji je posvedočio o sebi: Govorim to ne zbog oskudice, jer ja sam se naučio da budem zadovoljan onim što imam. Znam i poniziti se, znam i izobilovati; u svemu i svačemu navikoh: i sit biti i gladovati, i izobilovati i oskudevati. Sve mogu u Hristu koji mi daje moć (Fil.4,11-13).

182. Iskušenje, kao što smo rekli, biva dvojako, tj. kroz prijatnost i neprijatnost. Uzrok, pak, zbog koga se iskušavaju ljudi jeste trojak: najvećim delom radi ispitivanja, ponekad radi ispravljanja, a neretko i radi kažnjavanja zbog grehova.

Tako su radi ispitivanja, kako čitamo, slično Jovu, bezbrojne žalosti podneli Avraam i mnogi sveti. Radi njega je i narod judejski bio podvrgnut iskušenjima u pustinji, kao što u knjizi Ponovljenih zakona govori Mojsije: I opominji se svega puta kojim teje vodio Gospod Bog tvoj četrdeset godina po pustinji, da bi te namučio i iskušao, da se zna šta ti je u srcu, tj. hoćeš li držati zapovesti Njegove ili nećeš (Pon.Zak.8,2). I u Psalmu se napominje: Na vodi Merivi iskušah te (Ps.80,8). Da se Jov upravo radi toga podvrgao svemu što je podneo, upravno svedoči sam Bog, govoreći: Zar misliš da sam ti radi čega drugog učinio [sve to], osim da se javiš prav (Jov 40,3)?

Radi ispravljanja se, pak, to dešava kada Gospod, smirujući svoje pravedne zbog nekih malih i lakih grehova, ili zbog prevaznošenja ličnom pravednošću, popušta razna iskušenja. Njima se oni u sadašnje vreme čiste od svake nečistote pomisli i njima se spaljuje svaka nečistota koja se vidi u njihovoj unutrašnjosti (Is.1,25), kako bi se na budućem ispitivanju pokazali slični čistom zlatu, i kako u njima ne bi ostalo ništa što bi, posle ispitivanja ognjem Suda, trebalo da se očisti kaznenim sažiganjem. U tome smislu je rečeno: Mnoge nevolje ima pravednik (Ps.33,20), i takođe: I zaboravili ste savet koji vam govori kao sinovima: Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kad te On

64

pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin koga otac ne kara. Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi (Jev.12,5-9). I u Otkrivenju [je rečeno]: Ja one koje ljubim karam i popravljam (Otk.3,19). Takvima je, pod vidom Jerusalima, od lica Božijeg preko proroka Jeremije upućena reč: I učiniću kraj svim narodima, među koje sam te rasejao, a tebi neću učiniti kraja, nego ću te pokarati na sudu (Jer.30,11). Za takvo spasonosno ispravljanje sveti David se moli, govoreći: Ispitaj me, Gospode, i iskušaj me. Prekali utrobu moju i srce moje (Ps.25,2). Razumevajući spasonosnost takvog iskušenja, i prorok Jeremija vapije: Kazni nas Gospode, ali sa merom, a ne u gnevu svom (Jer.10,24). Isto i Isaija [govori]: Blagosiljam te, Gospode, jer si se razgnevio na mene, ali si odvratio jarost tvoju, i pomilovao me (Is.12,1).

Udarci iskušenja se šalju i zbog grehova. Tako Gospod preti da pošalje udarce narodu izrailjskom, govoreći: Zube zverske poslaću na njih sa jarošću onih koji gamižu po zemlji (Pon.Zak.32,24). I u Psalmima se o njima govori: Mnogo rane ima grešnik (Ps.31,10). I u Jevanđelju se pominje: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn.5,14).

Postoji još i četvrti razlog zbog koga se nekima šalju stradanja, poznat iz Svetog Pisma: javljanje slave i dela Božijih. Tako se u Jevanđelju govori o sleporođenom: Ne sagreši ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božija na njemu (Jn.9,3). I o bolesti Lazara [se kaže]: Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božiju, da se Sin Božiji proslavi kroz nju (Jn.11,4).

Postoje i druge vrste Božijih odmazdi, kojima bivaju poraženi oni koji su prevazišli najviši stepen zla, i kojima su bili osuđeni, kao što čitamo, Datan, Aviron i Korej, i prvenstveno oni o kojima govori apostol: Predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično (Rim.1,26-28). To treba smatrati najtežim od svih kazni. O njima i govori Psalmopojac: Na poslovima čovečijim nema ih, i ne muče se sa drugim ljudima (Ps.72,5), budući da ne zaslužuju da budu spaseni posetom Gospodnjom i da dobiju izlečenje posredstvom vremenskih kazni. Jer, oni otupevši predadoše sebe razuzdanosti pa čine svaku nečistotu sa pohlepom (Ef.4,19) usled ogrubljenja srca svoga od dugotrajnog prebivanja u neprestanom grehu koji prevazilazi sve mere očišćenja i odmazde u veoma kratkom roku života u ovome veku. Takve Reč Božija ukoreva i preko proroka Amosa: Zatirah vas kao što Gospod zatre Sodom i Gomor, i bijaste kao glavnja istrgnuta iz ognja. Pa ipak se ne obratiste k meni, govori Gospod (Am.4,11). [On govori] i kroz proroka Jeremiju: Potrću narod svoj, jer se ne vraćaju sa puteva svojih (Jer.15,7), i na drugom mestu: Biješ ih, ali ih ne boli; satireš ih, ali neće da prime pouke. Tvrđe im je lice od kamena, i neće da se obrate (Jer.5,3). Ipak, izlivši sve spasonosne lekove kao najiskusniji Lekar, i videvši da već nije ostalo nijedno isceljujuće sredstvo koje bi bilo moguće priložiti na njihove rane, Gospod kao da, na neki način, biva pobeđen veličinom njihove nepravde. Budući prinuđen da odstupi od milostivog kažnjavanja, On im objavljuje, govoreći: I revnost će se moja ukloniti od tebe, i počinuću, i više se neću postarati (Jez.16,42). O drugima, pak, čije srce nije ogrubelo čestim grešenjem, koji još nisu zaslužili najžešću i istrebljujuću kaznu, već su sposobni da prime urazumljujuću kaznu radi spasenja, govori se: Pokaraću ih i čuće o skrobima svojim (tj. urazumiću ih, davši im da čuju o nevoljama koje im prete) (Os.7,12).

183. Kako zadobiti i sačuvati trpljenje i blagodušnost? Istinsko trpljelje i blagodušnost se ne mogu ni zadobiti ni sačuvati bez srdačnog smirenja. Kada trpljenje

65

bude isticalo iz tog izvora, radi izbegavanja žalosti od neprijatnosti neće biti potrebno niti zatvarati se u keliju, niti sakrivati se u pustinju. Utvrđujući se u dubini duše na vrlini smirenja, svojoj roditeljki i čuvarki, trpljenje već neće imati potrebu za spoljašnjom pomoći. Zbog toga, ukoliko se mi zbog neke uvrede uznemirimo, očigledno je da u nama nije čvrsto utvrđen temelj smirenja. Stoga se naša unutrašnja građevina, pri naletu čak najmanje bure, podvrgava razarajućem potresu. Trpljenje nije pohvalno i dostojno udivljenja u slučaju kada je unutrašnje spokojstvo sačuvano usled nedostatka strela neprijatelja. Naprotiv, ono je veličanstveno i slavno kada prebiva nepokolebivo i pored bure iskušenja koja je na njega usmerena. I kada se, naizgled, ruši i potresa, ono se više učvršćuje. I onim se više usavršava, čime naizgled slabi. Jer, nikome nije nepoznato da je trpljenje dobilo svoje ime od podnošenja žalosti. Stoga niko ko bez tuge ne podnosi sve što mu se čini ne može biti proglašen trpeljivim. Stoga Solomon trpeljivog zasluženo pohvaljuje: Bolji je dugotrpeljiv čovek nego junak. I gospodar od svoga srca je bolji nego onaj koji zauzme grad (Prič.16,32). On još [kaže]: Ko je dugotrpeljiv velika je razuma, a ko je malodušan pokazuje ludost (Prič.14,29). [Dešava se], dakle, da neko doživi klevetu i da se zapali ognjem gneva. Tada uzrokom njegovog greha ne treba smatrati uvredu koja mu je nanesena, budući da je ona isključivo povod za ispoljavanje u njemu sakrivene bolesti (gneva). Takav je smisao Spasiteljeve priče o dve kuće: jednoj, utemeljenoj na kamenu, i drugoj, utemeljenoj na pesku. Na njih se sa jednakom silom ustremio napad vode i bure vetrova. Posledice su, međutim, bile različite. Jer, dom koji je bio utemeljen na tvrdom kamenu nije pretrpeo nikakve štete od silnog udara, dok se onaj koji je bio utemeljen na rastresitom pesku odmah srušio. I on se očigledno srušio ne stoga što je bio podvrgnut spoljašnjem udaru, tj. od voda koja su se ustremile na njega, nego stoga što je bio nerazumno utvrđen na pesku. Isto tako se i sveti čovek od grešnika ne razlikuje time što nije podvrgnut snažnim iskušenjima, nego time što ga ni velika iskušenja ne pobeđuju, dok grešnik pada i od malih. I, kao što smo rekli, hrabrost pravednika ne bi bila pohvalna ukoliko bi on bio pobednik bez iskušenja. Uostalom, ni pobede ne bi bilo ukoliko ne bi bilo neprijateljskih napada. Jer, blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac života, koji Gospod obeća onima koji ga ljube (Jak.1,12). I apostol Pavle [kaže] da se sila Božija ne pokazuje u miru i utehama, nego u nemoći (2.Kor.12,9). Jer, tako govori Gospod Jeremiji: Jer, evo ja te postavljam danas kao tvrd grad i kao stub gvozden i kao zidove bakarne svoj ovoj zemlji, carevima Judinim i knezovima njegovim i sveštenicima njegovim i narodu zemaljskom. Oni će udariti na tebe, ali te neće nadvladati, jer sam ja sa tobom, veli Gospod, da te izbavljam (Jer.1,18-19).

184. Hteo bih da vam predstavim bar dva primera takvog trpljenja. Jedan je pokazala jedna blagočastiva žena. Želeći da se usavrši u vrlini trpljenja, ona ne samo da nije bežala od iskušenja, nego je čak i tražila da je ogorčavaju. Ma koliko često bila ožalošćavana, ona nije padala u iskušenjima. Ta žena je živela u Aleksandriji, i poticala iz poznate porodice. U kući koju su joj ostavili roditelji, ona je blagočastivo služila Bogu. Došavši jednom blaženom arhiepiskopu Atanasiju, ona je zamolila da joj da na izdržavanje i uspokojenje neku od onih udovica koje se izdržavahu o crkvenom trošku. "Daj mi, - govorila je ona,- jednu od sestara, koju bih uspokojila". Pohvalivši ženinu dobru nameru i njeno usrđe prema delu milosrđa, svetitelj je zapovedio da od svih izaberu udovicu koja bi sve prevazilazila časnom naravi, ozbiljnošću i ljubaznošću, kako želja one koja projavljuje milosrđe ne bi bila potisnuta rđavošću one koja ga koristi, i kako ona koja projavljuje milosrđe, budući ožalošćena zlom naravi udovice, ne bi pretrpela štetu u veri. Primivši, dakle, izabranicu, ona ju je dovela u svoju kuću i počela da joj služi u svemu. Međutim,

66

videći njenu skromnost i tihost, i dobijajući od nje svake minute poštovanje radi blagodarnosti za delo svoga čovekoljublja, ona je kroz nekoliko dana opet došla ka spomenutom svetitelju i rekla: "Ja sam molila da zapovediš da mi daju neku koju bih uspokojila, i kojoj bih služila sa punim poslušanjem". On u početku nije razumeo radi čega tako govori i šta zapravo želi. Pomislivši da je njeno moljenje zbog nebrige nadzornika nad udovicama bilo prenebregnuto, on je sa izvesnim duševnim smućenjem pitao za razlog takvog propusta. Njemu su, međutim, rekli, da joj je poslana najčasnija udovica. Tada je on, shvativši šta je iskala ta mudra žena, zapovedio da joj daju najrđaviju od svih udovica, koja je sve prevazilazila gnevljivošću, svadljivošću, glupošću, brbljivošću i sujetom. Kada su našli i dali joj takvu, ona je, uzevši je u svoju kuću, sa istim ili još većim usrđem počela da joj služi. Kao blagodarnost za te usluge ona je od nje dobijala samo ožalošćavanja ponižavajućim grdnjama, zlim rečima, vređanjem. Ukorevajući je, udovica je sa pakosnim ruganjem roptala što ju je isprosila od arhiepiskopa, budući da je ne uspokojava, nego muči. Ona ju je, [navodno], uzela iz spokojnog života i uvela u težak, a ne iz teškog u spokojni. Takva ožalošćenja je ta žena ponekad proširivala i do udaraca rukom. Međutim, ona gospođa joj sa još većim smirenjem služaše, učeći se da pobeđuje njenu jarost ne suprotstavljanjem, nego pre smirenim potčinjavanjem sebe. Ona je njen bes ukroćivala čovekoljubivom krotošću. Takvim opitima u potpunosti se utvrdivši u trpljenju i postigavši savršenstvo u željenoj vrlini, ona je otišla pomenutom svetitelju i zahvalila mu za njegov mudri izbor i za obučavanje u dobročinstvu u pravom smislu, te za to što joj je, savršeno saglasno njenoj želji, naznačio najdostojniju učiteljicu, čijim se neprestanim ožalošćenjima svakodnevno ukrepljivala u trpljenju i postigla sam vrhunac vrline. "Napokon, ti si mi, Vladiko, radi uspokojenja dao onakvu kakvu sam upravo želela da imam. Ona prva je, pak, svojim poštovanjem prema meni pre mene uspokojivala i utešavala, negoli ja nju". To je dovoljno reći o ženskom polu, kako bismo se uspomenom na takvo delo ne samo naziđivali, nego i postiđivali sebe. Jer, mi ne možemo sačuvati trpljenje ukoliko se ne zatvorimo u keliji.

185. Iznećemo i drugi primer o avi Pafnutiju, koji je živeo u savršenoj usamljenosti u znamenitoj Skitskoj pustinji, u kojoj je i sada prezviter. Budući još mlad monah, on je zasijao blagodatnom svetošću tako da su se najveći muževi toga vremena divili njegovom napretku. I bez obzira na to što je bio mlađi od svih, njega su upoređivali sa starcima. Tako su odlučili da i njega ubroje u lik staraca. Kada se to pročulo, zavist, koja je nekada pobudila duše braće protiv Josifa, svojim otrovnim ognjem razgore protiv njega jednoga od skitske bratije. On beše naumio da njegovu slavu uprlja nekom mrljom sramote. Sačekavši vreme u koje je Pafnutije odlazio u nedeljni dan u Crkvu, on potajno uđe u njegovu keliju i među korpe, koje tamo obično pletu od palmovog pruća, sakri svoju knjigu. Zatim i sam ode u Crkvu, zadovoljan svojom lukavošću. Posle završetka nedeljne službe on pred svom bratijom svetom Isidoru, koji je tada bio prezviter, iznese žalbu da je iz njegove kelije ukradena knjiga. Ta žalba je sve smutila (a osobito prezvitera) i oni nisu znali šta da misle, niti šta da poduzmu, budući poraženi novim i nečuvenim prestupom. Tada je tužilac zahtevao da se sva bratija zadrži u Crkvi, i da pošalju nekolicinu izabranih da pretresu sve kelije. Kada su tri starca, koje je naznačio prezviter, pretražili sve druge kelije, došli su i do Pafnutijeve kelije. I u njoj su našli knjigu sakrivenu među palmovim korpama, gde je beše sakrio zavisnik. Uzevši je, oni su je odmah doneli u Crkvu i stavili pred sve. Premda je zbog čistote savesti bio uveren da nema nikakvog udela u grehu Pafnutije je, kao da je kriv zbog krađe, sebe predao sudu staraca, izjavljujući spremnost da podnese šta mu bude dosuđeno kao kazna i moleći da mu odrede mesto pokajanja. On ništa nije govorio u svoju

67

odbranu zbog stidljive skromnosti strahujući da, trudeći se da rečima spere mrlju krađe, povrh toga ne podnese još i osudu za laž, budući da niko nije podozrevao ništa drugo osim onoga što je otkriveno. Po završetku ispitivanja i donošenja presude, on je izašao iz Crkve, ne pavši duhom, već poveravajući sebe sudu samoga Boga. On je počeo da prinosi pokajanje, pojačavši molitve sa obilnim suzama, utrostručivši post, pokazujući se pred licem ljudi sa najvećim smirenjem duha. Pošto je tokom isteka gotovo dve nedelje na taj način sebe podvrgao svakoj skrušenosti tela i duha, on je u subotni ili nedeljni dan rano ujutro došao u Crkvu ne radi primanja Svetog Pričešća, nego da bi se ispružio kod vrata Crkve i smireno molio oproštaj. Međutim, ne trpeći da on i dalje sam sebe skrušava i da bude ponižavan od drugih, Bog, svedok i znalac svega sakrivenoga, primora đavola da objavi ono što je pronalazač zla, beščasni kradljivac svoje stvari, slavi tuđ lukavi klevetnik, učinio bez ikakvih svedoka. Jer, obuzet najljućim demonom, on je sam otkrio svu lukavost svoje tajne podvale. I tako je onaj ko je bio savetodavac zlog dela i spletke, ujedno postao i izdajnički razglašivač. Zatim je taj nečisti duh silno i dugo mučio bednog brata, tako da ga nisu mogle isterati ne samo molitve ostalih svetih koji su tamo prebivali, i koji su imali Božanstveni dar vlasti nad demonima, nego ni naročita blagodat Isidora Prezvitera. Ni on nije mogao da istera tog najljućeg mučitelja, premda mu je, po milosti Gospodnjoj, bila darovana sila nad njima, budući da su besomučni dobijali isceljenjv još pre nego što bi bili dovedeni do njegovih vrata. I to je bilo stoga što je Hristos Gospod tu slavu sačuvao za Pafnutija, kako bi klevetnik bio isceljen molitvama onoga protiv koga je učinio spletku, i dobio oproštaj greha i oslobođenje od sadašnje kazne, objavljujući ime onoga čiju slavu je hteo da, kao zavidni neprijatelj potamni.

186. Dva su me razloga pobudila da vam ispričam ovaj događaj: prvi, da bismo, pomišljajući o nepokolebivoj čvrstini tog čoveka, utoliko više projavljivali nepokolebivost i trpljenje, ukoliko se manjim napadima neprijatelja podvrgavamo; i drugi, da bismo na osnovu njih došli do čvrstog ubeđenja da ne možemo biti bezbedni od bura iskušenja i napada đavola ukoliko celokupnu zaštitu našeg trpljenja i svu nadu ne budemo polagali na sile našeg unutrašnjeg čoveka, a ne na kelijski zatvor, na pustinjsku usamljenost, na zajednicu svetih, ili uopšte na bilo šta što postoji izvan nas. Jer, ako Gospod (koji je u Jevanđelju rekao: Carstvo Božije unutra je u vama, Lk.17,21), ne ukrepi naš duh silom svoga zastupništva, uzalud se nadamo da ćemo napade neprijatelja (koji je u vazduhu) pobediti ili pomoću ljudi koji sa nama žive, ili udaljavanjem u udaljena mesta (tj. udaljivši se u pustinju), ili sakrivanjem iza kamenja i krova (tj. zaključavši se u keliju). Jer, sve je to imao i Pafnutije, pa ipak kušač je pronašao način da ga napadne. Tog najzlijeg duha od njega nisu odbili ni zaštita stena, ni usamljenost pustinje, ni zastupništvo tolikih svetih u toj zajednici. Međutim, pošto nije polagao nadu svoga srca ni na šta spoljašnje, nego na samoga Sudiju svega sakrivenoga, ovaj sveti sluga Božiji nikako nije mogao biti uzdrman podvalama takvog napada. Isto tako, zar se i onaj koga je zavist bacila u takav prestup, nije koristio blagotvornošću pustinje, ogradom udaljenog staništa i zajednicom blaženog Isidora, ave i prezvitera, i drugih svetih? Pa ipak, kada ga je našla utvrđenog na pesku, đavolska bura ne samo da je njegovom domu (unutrašnjem nastrojenju) nanela silan udarac, nego ga e i sasvim razrušila. Prestanimo, stoga, da osnovu svoga nepomućenog unutrašnjeg mira tražimo van sebe, te da očekujemo da nemoć našeg trpljenja može pomoći tuđe trpljenje. Jer, kao što je Carstvo Božije unutra u nama, tako su i neprijatelji čoveku... domaći njegovi (Mt.10,36). I niko mi se ne suprotstavlja više od moga osećanja, koje e moj najbliži domaći. Pazimo više na sebe, kako nas naši domaći ne bi povredili. Jer, kada naši domaći ne ustaju na nas, tada i Carstvo Božije prebiva u nama u nepomućenom

68

duševnom miru. I ako revnosno razmotrimo uzroke onoga što se dešava u nama, naći ćemo da mi ne možemo biti ranjeni nikakvim, čak ni najpakosnijim čovekom, ukoliko sami ne ustanemo protiv sebe nemirom svoga srca. I ukoliko smo ranjeni, uzrok ne treba tražiti u napadu spolja, nego u našem netrpljenju. Tako je tvrda hrana korisna za zdravog, a za bolesnog - štetna. Ona ne može povrediti onoga ko je prima, ukoliko joj za nanošenje povrede njegova nemoć ne doda silu.

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

VIII O BOŽANSTVENOJ BLAGODATI I SLOBODNOM PROIZVOLjENjU

KAO ČINIOCIMA DUHOVNOG ŽIVOTA

187. Mi uvek treba da smo čvrsto uvereni u to da nikako ne možemo postići savršenstvo svojim trudovima i podvizima, makar se i sa svom neumornošću upražnjavali u svakoj vrlini. Čovekovi napori nemaju dovoljnu vrednost i silu da nas uzdignu na visinu svetosti i blaženstva. Neophodno je da nam Gospod sadejstvuje i usmeri naše srce prema onome što je za nas korisno. Zbog toga smo dužni da svakoga trenutka, zajedno sa Davidom, vapijemo Gospodu: Utvrdi stope moje na stazama tvojim da se ne bi pokolebale (Ps.16,5). Neophodno je da nevidljivi Rukovoditelj čovekovog duha prema vrlini obraća naše proizvoljenje, koje je, što zbog neznanja dobra, što zbog iskušenja strasti, sklonije poroku. To je veoma jasno izrazio prorok u jednom stihu pesme: Odbačen, nagnuh se da padnem, ali me Gospod prihvati (Ps.117,13). Prva polovina stiha označava slabost naše volje, a druga - uvek spremnu pomoć od Gospoda. Svaki put kada počnemo da se kolebamo, On ka nama pruža svoje ruke, podržava nas i utvrđuje. U protivnom bismo, prepušteni svom proizvoljenju, pali savršenim padom. Ni jedan pravednik, zapravo, nema u sebi dovoljno snage da stekne pravednost. On se neprestano koleba i svakoga trenutka je gotov da padne. Stoga ga milost Gospodnja potkrepljuje svojom rukom. U suprotnom bi, izloživši se padu zbog slabosti volje, u potpunosti poginuo. Zar će neko biti toliko samopouzdan i slep da misli da nema potrebe u neprestanoj pomoći Božijoj, kada sam Gospod u Jevanđelju jasno uči: Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Jer bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,4-5)? Kako je, zapravo, nerazumno i čak bogohulno, dobra dela pripisivati svojim naporima, a ne blagodati i pomoći Božijoj! I izreka Gospodnja svedoči da bez Njegove pomoći niko ne može da donosi duhovne plodove?

188. Zbog toga verujemo da se osobitim nadahnućem Božijim u nas polaže kako početak dobrog raspoloženja, tako i upražnjavanje u vrlinama. Naš trud se sastoji u tome da se sa većom ili manjom spremnošću pokoravamo nadahnućima Božijim i da primamo Njegovu pomoć. Mi zaslužujemo nagradu, ili dostojnu kaznu, s obzirom na to da li smo nemarni, ili se sa pobožnom pokornošću brinemo o prilagođavanju zapovestima i promišljanju Božijem, koje se prostire na nas Njegovom blagovoljenjem. To se jasno pokazalo pri iscelenju jerihonskih slepaca. Slučaj Gospodnjeg prolaženja pored njih je predstavljao blagodat Božijeg promisla i snishođenja. Njihovo, pak, uzvikivanje: Pomiluj nas Gospode, Sine Davidov (Mt.20,31) beše delo njihove vere i nade. I opet, samo vraćanje vida predstavlja izraz Božijeg milosrđa.

69

189. Čak i ako se mnogo trudi oko obrađivanja zemlje, zemljoradnik ne može da očekuje obilan rod, ukoliko na obrađenu zemlju blagovremeno ne padne kiša i ne bude povoljno vreme. Prema tome, kao što lenjivim zemljoradnicima, koji se ne brinu oko obrade svoje zemlje, Bog ne daje ploda, tako i trudoljubivim neće biti koristi od svakodnevne brige, ukoliko im ne pomogne Božije milosrđe. I u delu života po Bogu je isto: potreban je i naš trud, premda bez pomoći blagodati Božije mi ni u čemu nećemo uspeti. Treba da ispovedaš da je Bog početni Vinovnik ne samo dela, nego i dobrih pomisli: On nam nadahnjuje i svoju svetu volju, i daje nam silu i zgodnu priliku da ispunimo ono što ispravno želimo. Jer, svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, silazi od Oca svetlosti (Jak.1,17).

190. Volja Božija uvek želi da čovek koga je Bog stvorio ne pogine, nego da vavek živi. Ukoliko u našem srcu primeti makar iskru raspoloženja ka dobru Bog joj, po blagosti svojoj, ne dopušta da se ugasi. Želeći da se svi spasu i dođu u poznanje istine, On na sve načine potpomaže da se ona obrati u plamen. Blagodat Božija je blizu svih. Ona sve bez izuzetka priziva spasenju i poznanju istine, jer govori: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt. 11,28).

191. Um čovečiji ne može da shvati kako spasenje pripada i našoj volji, budući da se kaže: Ako hoćete i poslušate me, ješćete dobra zemaljska (Is.1,19), i istovremeno nije delo ni... onoga koji hoće, ni... onoga koji trči, nego... Boga koji miluje (Rim.9,16). Njemu nije jasno kako Bog ima da svakome vrati po delima njegovim, a istovremeno je Onaj koji čini u nama i da hoćemo i da tvorimo po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). On bi hteo da shvati zašto nam se zapoveda da načinimo sebi novo srce i nov duh (Jez.18,31), kad nam se istovremeno kaže: I daću vam srce novo i duh nov (Jez.11,19). Ove sumnje neće biti teško da rešimo ukoliko budemo razumeli da u delu našeg spasenja učestvuju i blagodat Božija i naše slobodno proizvoljenje. Naime, iako ponekad može da želi vrlinu, čovek neće biti u stanju da je stekne bez Božije pomoći. Ni bolesniku nije dovoljna samo želja da bude zdrav, već i Davalac života, Bog treba da da silu za ponovo uspostavljanje zdravlja. Da bismo se savršeno uverili u to da i dobre želje, koje nastaju od prirodne sposobnosti koja nam je data milosrđem Tvorca, možemo ispuniti samo uz pomoć Božiju, treba da se setimo reči apostola: Jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim (Rim.7,18).

192. Mnogi pitaju o tome kada u nama deluje blagodat: da li onda kada se u nama ispoljavaju dobre želje, ili se dobre želje u nama ispoljavaju onda kada nas poseti blagodat Božija? Opit opravdava i jedno i drugo: Savle i carinik Matej nisu sami poželeli [Hrista], nego - tek posle poziva. Zakhej i razbojnik na krstu su, pak, svojom željom preduhitrili delo blagodati. Tako i treba smatrati: kada vidi da želimo da činimo dobro, Bog usmerava i učvršćuje našu spremnost. Ako, pak, ne želimo dobro, ili smo ohladneli prema njemu, On nam daje spasonosna nadahnuća, kroz koja se obrazuju ili obnavljaju dobra raspoloženja.

193. Ne treba misliti da je čovekova priroda sposobna samo za zlo. Tvorac je u duše naše posejao semena svih vrlina. Međutim, da bi ona uzrastala, neophodna je pomoć Božija. Isto tako, i u čoveku uvek postoji slobodna volja da primi ili ne primi blagodatna dejstva. Kada građenje našeg spasenja uopšte ne bi zavisilo od nas, apostol ne bi rekao: Gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom. Međutim, kad bi zavisilo samo od nas, on ne bi dodao: Jer Bog je onaj koji činiu vama i da hoćete i da tvorite po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,12-13). Blagodat Božija nas i preduhitruje, jer prorok govori: Bog moj, i Njegova milost me preduhitruje (Ps.58,11), i ide za našom voljom, zbog čega i kaže: I jutrom te molitva moja preduhitruje (Ps.87,14).

70

194. Blagodat Božija uvek usmerava našu volju na dobru stranu, premda i od nas zahteva ili očekuje odgovarajuće napore. Da ne bi svoje darove davala nemarnima, ona traži slučaj kojim bi nas probudila iz hladne bezbrižnosti. I da se darežljivo saopštavanje njenih darova ne bi vršilo bez razloga, ona ih saopštava prema našoj želji i trudu. Ipak, pri svemu tome, blagodat se uvek daje na dar, budući da se naši mali trudovi nagrađuju neizmernom darežljivošću. Zbog toga, ma koliko bili veliki, svi ljudski trudovi ne mogu učiniti da se blagodat ipak ne daje na dar. Premda je govorio da se potrudio više od svih apostola, apostol neznabožaca ipak dodaje da trudovi ne pripadaju njemu, nego blagodati Božijoj koja je sa njim (1.Kor.15,10). Prema tome, rečju: Potrudih se, on izražava napor svoje volje, rečima: Ne ja, nego blagodat Božija - Božiju pomoć, a rečima: Koja je sa mnom -da mu je blagodat pomagala onda kada se on trudio, a ne kada je prebivao u nemaru i bezbrižnosti.

195. Bog raznovrsnim i nepostižnim načinima ustrojava naše spasenje: u onima koji žele i traže spasenje On pojačava želju, a u onima koji nemaju želju On izaziva nameru. On pomaže ispunjavanje naših spasonosnih želja, udahnjuje svete želje i utvrđuje ih. Zbog toga ga mi u svojim molitvama zovemo i Zaštitnikom i Spasiteljem i Pomoćnikom. On, slično najnežnijem Ocu i sastradalnom Lekaru, čini sve u svima: u jednima pobuđuje početak spasenja i razgoreva usrđe ka Njemu, a kod drugih privodi delo završetku, i vrline savršenstvu; jedne zadržava od bliskog pada, a drugima pruža prilike za spasenje; onima koji žele i koji se trude, pomaže, a druge, koji ne žele i koji se protive, privlači i skreće prema dobrom raspoloženju. On svagde sve čini pobuđujući, pomažući i utvrđujući, premda bez narušavanja slobode koju nam je dao.

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

IX O MOLITVI

196. Kao svoj najglavniji cilj i vrhunac savršenstva treba da postavimo neprestanu

molitvu, koja se oslanja na duševni mir i čistotu srca. Radi njih treba da podnesemo zlopaćenje tela i da se držimo skrušenosti u srcu. Veza između svih tih trudova i molitve je nerazdeljiva i uzajamna. Jer, kao što skup tih vrlina dovodi do savršenstva u molitvi, tako i molitva, kao njihov završetak i venac, njih čini čvrstim i postojanim. Kao što bez njih ne može da se stekne i usavrši neprestana, čista i nepomućena molitva, tako ni one, koje u uređenju života po Bogu idu ispred, ne mogu dostići savršenstvo bez neprestane molitve. Zbog toga se mi ne možemo odmah upustiti u rasuđivanje o sili molitve (koja završava građevinu svih vrlina), ukoliko najpre po redu ne označimo i razmotrimo sve što treba biti odsečeno ili pripremljeno radi njenog sticanja, ili ukoliko, po smislu jevanđelske priče (Lk.14,28-30), najpre ne proračunamo i saberemo sve što je potrebno za podizanje tog najuzvišenijeg duhovnog stuba. Međutim, ni ono što je pripremljeno mi nećemo moći kako treba upotrebiti niti na njemu pravilno nadzidati poslednje vrhove savršenstva, ukoliko najpre, po iznošenju svake nečistote poroka i izbacivanju ruševina i mrtvog đubreta strasti, na živoj i tvrdoj zemlji srca našega, kao na onome jevanđelskom kamenu (Lk.6,48), ne položimo najčvršći temelj prostote i smirenja. Tek na njemu bi mogao da se podigne taj stub putem polaganja duhovnih vrlina. I on će nepokolebivo stajati i svoj vrh uzdizati do

71

najviših visina neba, nadajući se na svoju čvrstinu. Utvrdivši se na takvom temelju, on će izdržati pljusak strasti i reke gonjenja koje, slično mašinama za lomljenje kamenja, silno napadaju, te svirepu buru neprijateljskih duhova. I on ne samo da se neće razoriti rušenjem, nego neće ni osetiti njihove napade.

197. Zbog toga, da bi molitva mogla biti uznošena sa potrebnom vatrenošću i čistotom, neophodno je pobrinuti o sledećem: prvo, svaka briga o telesnim stvarima treba da se potpuno odseče; [drugo], ne treba dopustiti ne samo brigu o nekom delu ili slučaju, nego čak ni sećanje o njima; [treće], treba preseći rasejavanje, praznoslovlje, mnogogovorljivost i šale; [četvrto], više od svega treba sasvim savladati smućenje od gneva ili žalosti; [peto], sa korenom treba iščupati pogubne pobude plotske pohote i izazov srebroljublja. Po savršenom izbacivanju i odsecanju tih i sličnih poroka, vidljivih i za čovekov pogled, i posle predupređujućeg očišćenja od svega (koje svoj završetak nalazi u čistoti i neporočnosti), treba, dalje, položiti nepokolebivu osnovu dubokog smirenja (koja bi bila moćna da održi stub koji treba da prodre do samih nebesa). Zatim, na toj osnovi treba da se podigne građevina duhovnih vrlina, dok duh treba uzdržavati od svakog lutanja i nepostojanog kolebanja kako bi se duhovni pogled, malo po malo, počeo približavati sagledavanju Boga. Jer, za vreme molitve će nam, unošeno rukom sećanja. po neophodnosti na misao dolaziti ono što je naša duša primila u sebe pre časa molitve. Zbog toga, mi pre vremena molitve treba da se pripremimo da budemo onakvi kakvi želimo da budemo za vreme molitve. Osim toga, požurimo da pre molitve iz skrivnica našeg srca izgnamo ono što ne bismo želeli da vidimo da nas pritešnjava za vreme molitve. Tako ćemo moći ispuniti apostolsku zapovest: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17).

198. Um naš ne bez razloga upoređuju sa krajnje lakim perom, ili paperjem koje, slobodno od vlage strane tečnosti, pri najslabijem duvanju vetra obično, zbog svoje lakoće, uzleće na veliku visinu. Ukoliko je, pak, opterećeno nekom tečnošću ono će, umesto da se penje po vazduhu, zbog težine od vlage padati dole i priljubljivati se uz zemlju. I naš um će, ukoliko ne bude obremenjen pridošlim strastima, svetskim brigama i ukoliko ne bude povređen vlagom pogubne pohote, kao lak i po prirodi čist, pri najmanjem vejanju duhovnog razmišljanja uzlaziti gore i, ostavljajući ono što je dole i zemaljsko, uznositi se ka nebeskom i nevidljivom. To nam upravo i savetuje zapovest Gospodnja: Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života (Lk.21,34). Prema tome, ako hoćemo da naše molitve prodru ne samo do nebesa, nego i iznad nebesa, postarajmo se da svoj um uzvedemo ka njegovoj prirodnoj lakoći, očistivši ga od svih zemaljskih poroka i od svake vlage svetovnih strasti. Na taj način, ne opterećujući se nikakvim stranim bremenom, njegova molitva će lako uzletati Bogu.

199. Obratite pažnju na uzroke koji obremenjuju naš um po ukazanju Gospodnjem. On nije ukazao na preljubu, ni na blud, ni na ubistvo, ni na bogohulstvo, ni na otimanje (što se sve smatra smrtnim grehom i dostojnim osude), nego na prejedanje, opijanje vinom i brige ili staranja ovoga veka, kojih se niko od svetskih ljudi ne čuva i koje ne smatra sramnim. Naprotiv, sramno je i reći, čak i neki od onih koji su se odrekli sveta dopuštaju sebi ista popuštanja, ne videći u njima za sebe niti štetu, niti bedu. Uostalom, te tri nepravilnosti koje pritiskuju dušu i koje je od Boga odeljuju i uz zemlju prilepljuju, uopšte nije teško izbeći, naročito nama koji smo tako daleko udaljeni od svake veze sa svetom i koji nemamo savršeno nikakve prilike da se uplićemo u vidljive brige, pijanstva i prejedanja. Ipak, postoji jedno drugo duhovno prejedanje i pijanstvo, koje se teže izbegava, i postoji neka briga i tuga ovoga veka, koji i nas obuzimaju posle našeg savršenog odricanja od svih sticanja, pri svoj našoj uzdržljivosti od vina i svakog

72

prejedanja i pri našem prebivanju u pustinjskoj usamljenosti. Ja mislim na popuštanja telu, na privezanosti i strasti. I ukoliko se ne očistimo od njih, naše srce će i bez opijanja vinom i bez obilja hrane biti opterećeno još štetnijim pijanstvom i prejedanjem. Jer, samo onaj čiji se um, odrešivši se od svih strasti, duboko umiri i čije se srce najčvršćim stremljenjem priljubi uz Boga, kao uz najviše dobro, može u potpunosti ispuniti apostolsku zapovest: Molite se bez prestanka.

200. Mislim da bez iskrene skrušenosti srca, čistote duše i prosvećenja Duhom Svetim nije moguće obuhvatiti sve oblike molitve. Njih je onoliko koliko u jednoj duši, ili svim dušama može da nastane raznih stanja i nastrojenja. Molitva se svakoga preobražava s obzirom na meru napretka uma u čistoti i osobini stanja u koje se uvodi ili slučajno, ili zbog svojih unutrašnjih delanja. Stoga je očigledno da niko ne može uznositi uvek iste molitve. Čovek se drugačije moli kada je veseo, drugačije kada je obremenjen tugom ili očajanjem, drugačije kada cveta u duhovnim uspesima, drugačije kada je ugnjeten mnoštvom neprijateljskih napada, drugačije kada ište oproštaj grehova, drugačije kada ište porast blagodati ili sticanje neke vrline ili gašenje neke strasti, drugačije kada je poražen strahom pri razmišljanju o geeni i Budućem sudu, drugačije kada se razgoreva nadom i željom za budućim blagima, drugačije kada je u nevoljama i opasnostima, drugačije kada se naslađuje sigurnošću i mirom, drugačije kada se prosvećuje otkrivenjima nebeskih tajni, drugačije kada se žalosti zbog besplodnosti u vrlinama i suvoće u osećanjima.

201. S obzirom na predmet, apostol razlikuje četiri oblika molitve: Molim, dakle, pre svega da se čine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja (1.Tim.2,1). Moljenje, jeste preklinjanje ili umoljavanje za grehe. Njime [čovek], došavši u skrušenost zbog učinjenih grehova, bilo sadašnjih, bilo prošlih, izmoljava oproštaj; molitva, se uznosi kada nešto prinosimo ili obećavamo Bogu (govoreći: "Učiniću to i to, samo se smiluj, Gospode"); prozba, se vrši kada, nalazeći se u toploti duha, uznosimo molitve za druge, za one koje volimo, ili za mir celoga sveta; blagodarenje, se obavlja kada um Bogu prinosi zahvalnost (i slavoslovlje), sećajući se prošlih blagih dela Njegovih, ili videći sadašnja, ili prozirući ona koja je u budućnosti pripremio onima koji ga ljube.

202. Iza ova četiri oblika molitve sledi neko najuzvišenije molitveno stanje koje se sastoji u sagledavanjujedinoga Boga i u plamenoj ljubavi prema Njemu. U njemu um naš, obuzet i prožet ovom ljubavlju, besedi sa Bogom na najprisniji način i sa naročitom iskrenošću. Molitva Gospodnja: Oče naš (Mt.6,9-13) nam saopštava da sa revnošću treba da ištemo to stanje.

Mi govorimo: Oče naš, ispovedajući Boga, Vladiku vaseljene svojim Ocem. U isto vreme ispovedamo da smo izbavljeni iz stanja ropstva i prisvojeni Bogu u svojstvu usinovljenih čeda. Dodajući: Koji si na nebesima, mi izjavljujemo spremnost da se potpuno odvratimo od privezanosti za sadašnji zemaljski život (koji je nešto strano, što nas daleko udaljuje od našeg Oca), te da sa najvećom željom stremimo prema oblasti u kojoj obitava Otac naš, ne dozvoljavajući sebi ništa što bi nas činilo nedostojnim visokog usinovljenja, i što bi nas, kao nezakonitu decu, lišilo otačkog nasleđa i podvrglo svoj strogosti pravednog suda Božijeg.

Dostigavši tako visoki stepen sinova Božijih, mi treba da plamtimo sinovskom ljubavlju prema Bogu. Mi više ne tražimo svoju korist, nego svim srcem želimo slavu Oca našega, govoreći: Da se sveti ime tvoje. Mi time svedočimo da je sva naša želja i sva radost slava Oca našega, tj. da se slavi, pobožno poštuje i obožava preslavno ime Njegovo.

73

Drugo iskanje očišćenoga uma jeste molba: Da dođe Carstvo Oca našeg, ili Carstvo u kome Hristos caruje u svetima. U njemu, po oduzimanju od đavola vlasti nad nama i po izgnanju iz naših srca strasti, Bog počinje da vlada kroz miomiris vrlina. Ono je u određeno vreme obećano uopšte svima savršenima i čedima Božijim, kojima Hristos kaže: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt.25,34).

Treća molba je svojstvena sinovima: Da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu. To znači: neka ljudi budu slični anđelima. Kao što oni ispunjavaju volju Božiju na nebu, tako i svi koji žive na zemlji neka tvore Njegovu volju, a ne svoju. To još znači: neka bude sa nama u životu sve po volji tvojoj. Tebi predajemo udeo naš, verujući da ti sve, i prijatno i neprijatno, ustrojavaš na naše dobro, i da se više brineš o našem spasenju, nego mi sami.

Zatim: Hleb naš nasušni daj nam danas. Nasušni, hleb je nad-suštastveni, iznad svih suština, (kakav samo može biti hleb koji je sišao sa neba). Kada se kaže: danas, naznačuje se da jučerašnje kušanje nije dovoljno. On treba da nam se da i sada. I pošto nema dana u koji ne bi trebalo ukrepljavati srce našeg unutrašnjeg čoveka primanjem i kušanjem ovoga hleba, neophodno je da u svako vreme izlivamo molitvu za njega.

I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. Milostivi Gospod nam obećava oproštaj grehova ukoliko sami pokažemo primer praštanja svojoj bratiji: Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo. Očigledno je da, u nadi na ovu molitvu, sa smelošću može sebi moliti oproštaj grehova samo onaj ko je sam oprostio svojim dužnicima. Onaj, pak, ko od svega srca nije oprostio bratu koji mu je sagrešio ovu molitvu će izgovarati na svoju osudu, a ne na pomilovanje. Jer, ako njegova molitva bude uslišena, šta se drugo može očekivati osim (saglasno sa njegovim primerom) nemilosrdnog gneva i bezuslovnog određenja kazne. Jer će onome biti sud bez milosti koji ne čini milosti (Jak.2,13).

I ne uvedi nas u iskušenje. Privodeći u sećanje reči apostola Jakova: Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje (Jak.1,12), mi reči molitve ne treba da razumemo u značenju: "Ne dopusti da ikada budemo iskušani", nego: "Ne dopusti da budemo savladani iskušenjem". Iskušavan je bio i Jov, ali nije uveden u iskušenje. Jer, uz pomoć Božiju, on ne reče bezumlja za Boga (Jov 1,22). On nije oskrnavio usta svoja bogohulnim roptanjem, na šta ga je hteo navući njegov kušač. Iskušavan je bio i Avraam, iskušavan je bio i Josif, ali ni jedan ni drugi nisu bili uvedeni u iskušenje. Jer, ni jedan nije ispunio volju kušača.

No izbavi nas od zloga, tj. ne dopusti da budemo iskušani od đavola preko naših sila, nego učini sa iskušenjima i kraj, da bismo mogli podneti (1.Kor.10,13).

203. Premda navedena molitva, koju je izrekao sam Gospod, sadrži u sebi svu punotu (molitvenog) savršenstva, ipak Gospod svoje prisne vodi još dalje - prema nekom najuzvišenijem stanju, ka onoj plamenoj, čak, reći ću, neizrecivoj molitvi, koju su veoma retki dokučili i ispitali. Prevazilazeći svako ljudsko razumevanje, ona se ne označava ni zvukom glasa, niti pokretom jezika, niti izgovaranjem nekih reči. Ozaren izlivanjem one nebeske svetlosti, nju um ne izražava slabom ljudskom rečju, nego je, sabravši osećanja, kao iz nekog najobilnijeg izvora, nezadrživo izliva, i nekako neizrecivo uznosi upravno Gospodu. U tom najkraćem trenutku vremena on ispoljava ono što, povukavši se u samoga sebe, nije u stanju ni rečju da iskaže, ni mišlju da obujmi.

204. Taj oblik molitvenog stanja jeste dar Božiji. Obično, pak, blagodatno molitveno raspoloženje se odlikuje umilenjem. Njegovom posetom obuzeti um se pokreće na čistu i

74

plamenu molitvu. To umilenje nailazi pri raznim slučajevima, kao što je pokazao opit. Ponekad su, za vreme pevanje Psalama, reči nekog stiha davale povod za plamenu molitvu, a ponekad je blagozvučna melodija bratovljevog glasa pokretala duše zadivljenih na napregnutu molitvu. Znamo, takođe, da je ponekad pažljivo i pobožno pevanje ulivalo mnogo plamenosti u one koji su slušali, a često je savet savršenog muža i duhovni razgovor u prisutnima, u vreme njihovog preklanjanja kolena, pokretao osećanje na obilno izlivanje molitve. Događalo se da smo snažno bili pokrenuti na potpuno umilenje smrću brata ili nekog dragog nam čoveka. Takođe je i sećanje na našu hladnoću i lenjost ponekad na nas navodilo spasonosni duhovni žar. I uopšte, bezbrojni su , slučajevi u kojima je blagodat Božija naše duše budila iz bezosećajnosti i sanjivosti.

205. Umilenje nailazi pri raznim slučajevima. Ono se, isto tako, ispoljava na razne načine. Ponekad se ono projavljuje u nekoj neizrecivoj duhovnoj radosti, ponekad pogružava u duboko ćutanje sve sile i pokrete duše, ponekad izvodi više ili manje obilne suze. Suze ili nekakvo suzno raspoloženje jeste njegov najuobičajeniji izraz. One se javljaju ili zbog ranjavanja srca svešću o vlastitim gresima, ili zbog sagledavanja večnih dobara ili zbog želje večne slave, ili zbog spoznaje velikih dobročinstava Božijih prema nama, pri osećanju vlastite ništavnosti i nedostojnosti, ili zbog osećanja našeg bolnog stranstvovanja na zemlji.

206. Kakav je znak da je molitva uslišena? Mi ne sumnjamo da nam je molitva zaista uslišena kada nas ne smućuje nikakva sumnja, kada nadu naše molbe ništa ne baca u očajanje, kada u samom izlivanju molitve osećamo da smo dobili ono za šta se molimo. Jer, molitvenik će biti udostojen uslišenja i dobiti ono što traži srazmerno sa svojom verom da ga Bog gleda i da može ispuniti njegovu molbu. Naime, izreka našeg Gospoda je nepromenjiva: Sve što ištete u svojoj molitvi, verujte da ćete primiti; i biće vam (Mk.11,24). Pri tome, Reč Božija ukazuje na dovoljno sredstava koja pomažu da molitva bude uslišena. Molitva biva uslišena kada se dvoje slože u prozbi (Mt.18,19), ili kada je prati vera (makar bila i kao zrno gorušično) (Mt.17,20), ili kada je neprekidna (Lk.11,8), ili kada se sjedinjuje sa milostinjom (Sir.29,15), i drugim delima milosrđa (Is.58,6-9). Vidite na koliko načina se stiče blagodat uslišavanja molitve. Stoga niko ne treba da pada u očajanje pri izmoljavanju za sebe spasonosnih dobara. Jer, pretpostavimo da ti nedostaje ono zbog čega se uslišuje molitva. Ipak, zar ti ne možeš da budeš postojan u molitvi? To je u rukama svakoga ko želi. Samo radi toga Gospod je obećao da da sve za šta se budemo molili. Stoga ne treba da se kolebamo neverjem. Budimo uporni i dobićemo ono što tražimo. Tako je obećao Gospod: Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Lk.11,9-10). Međutim, svako ko se moli treba da zna da sigurno neće biti uslišen ukoliko bude sumnjao u uslišenje.

207. Više od svega, u vezi sa molitvom treba da ispunimo jevanđelsku zapovest, tj. da se, ušavši u svoju klet i zatvorivši vrata, molimo Ocu nebeskome. To treba ispunjavati i bukvalno, a još više duhovno. U unutrašnjoj kleti svojoj se molimo onda kada srce svoje savršeno udaljujemo od svih pomisli i briga i kada molitve svoje prinosimo Gospodu na neki tajni način i sa smelošću. Sa zatvorenim, pak, vratima se molimo onda kada se sa zatvorenim ustima i ćuteći molimo Onome koji ispituje srce, a ne reči. Na sakrivenom mestu se molimo onda kada samo srcem i pažljivim umom prinosimo svoje molbe jedinome Bogu, tako da ni same protivne sile ne znaju o čemu se molimo. Stoga treba da se molimo sa dubokim ćutanjem ne samo radi toga da prisutnu bratiju svojim šapatom ili govorenjem ne bismo odvlačili od molitve i uznemiravali u molitvenim osećanjima, nego i

75

radi toga da bismo predmet našeg iskanja sakrili i od samih neprijatelja, koji nas napadaju naročito kada se molimo.

208. Naša molitva će doći do savršenstva koje joj je svojstveno kada se u nama desi ono o čemu se molio Gospod Ocu svome: Da ljubav kojom me ljubiš u njima bude i ja u njima (Jn.17,26), i još: Kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu (Jn.17,21). To će se dogoditi kada celokupna naša ljubav, sve želje, sva revnost, svo stremljenje, sve naše misli, sve što vidimo, sve o čemu govorimo, sve čemu se nadamo - bude Bog, te kada se jedinstvo koje je kod Oca sa Sinom, i kod Sina sa Ocem izlije u naša srca i umove. Tada ćemo i mi biti sjedinjeni sa Njim čistom i nerazdeljivom ljubavlju, kao što nas On iskreno voli čistom i neraskidivom ljubavlju. Onaj ko je to postigao stupa u stanje u kome mu se u srcu razgoreva neprestana molitva. Tada će svaki pokret njegovog života, i svako stremljenje njegovog srca biti jedna neprestana molitva, predokušanje i zalog večnoblaženog života.

209. Da bi se postiglo krajnje savršenstvo u molitvi neophodno je da se utvrdimo u neprekidnom sećanju na Boga. Kao najbolje sredstvo za to služi kratka, često ponavljana molitva. Naši oci su pronašli da onaj ko stremi neprestanom sećanju na Boga treba da stekne naviku u neprestanom ponavljanju molitve: Bože, pogledaj da mi pomogneš, Gospode, priteci mi u pomoć (Ps.69,2). Taj stih nije bez razloga izabran iz celokupnog Svetog Pisma: on izražava sva raspoloženja koja se zahtevaju u molitvi, i odgovara svim potrebama molitvenika. On sadrži smireno ispovedanje vlastite nemoći, ispovedanje Boga jedinim Pomoćnikom koji je uvek spreman da pomogne, te veru i nadu da će nam pomoći i izbaviti nas od svake bede. Onaj ko neprestano priziva Boga tim rečima, umno vidi i srcem oseća Boga prisutnim u sebi. On mu se obraća kao Ocu sa sinovskom ljubavlju u srcu, i time na sebe privlači Božiji pokrov, zaštitu i ogradu. Na taj način, ova kratka molitva postaje neoboriva stena protiv napada demona, progoniteljka nemira pomisli, odgoniteljka rđavih pomisli, ukrotiteljka strasnih pokreta, i vaspitačica svih dobrih pokreta u srcu. Oci su nam zapovedili da u slučaju napada strasti stomakougađanja u njenim različitim projavama vapijemo: Bože, pogledaj da mi pomogneš, Gospode, priteci mi u pomoć; da se u slučaju osećanja potrebe za strožijim postom radi ukroćenja tela i nedostatka nade da ćemo sami uspeti, molimo: Bože, pogledaj da mi pomogneš... i ostalo; da u slučaju da nas muči duh uninija i mori tuga, odvajajući nas od svakog potrebnog dela, govorimo: Bože, pogledaj da mi pomogneš, Gospode, priteci mi u pomoć; da u slučaju da našu dušu poseti neka duhovna radost i želimo da je sačuvamo i uvećamo, takođe kažemo reči: Bože, pogledaj da mi pomogneš. Gospode, priteci mi u pomoć; da u slučaju da se na nas podigne golicanje ploti sa svojom obmanjujućom slašću, i da se bojimo da taj oganj ne opali miomirisni cvet celomudrenosti, takođe vapijemo: Bože, pogledaj da mi pomogneš... i ostalo; da u slučaju da je u naše udove ušlo spokojstvo i svežina, i da želimo da se dobro stanje produži, ili da uvek prebiva u nama, neprestano govorimo: Bože, pogledaj da mi pomogneš... i ostalo. Tako i pri svakoj duhovnoj potrebi neprestano govori tu kratku molitvu. I biće ti ona izbavljenje od svega rđavog i čuvar svega dobrog. Zbog toga neka se ona neprestano okreće u tvojim grudima. Pri svakom delu i služenju, na putu i za stolom, pri odlasku na spavanje i posle ustajanja od sna neprestano pevaj ovaj stih i poučavaj se u njemu sve dok, kroz postojano upražnjavanje, ne navikneš da ga pevaš i u snu.

210. Prvi plod toga će biti odbacivanje svog mnoštva pomisli i zadržavanje na jednom stihu. Sve više ćeš sticati naviku da sabiraš um mišlju o jedinom Pomoćniku. Ti ćeš primetiti da je On uvek prisutan u tebi, da sve vidi i da sve održava. Polazeći odatle, ti ćeš ushoditi ka najživljem opštenju sa Bogom, te ćeš početi da se nasićuješ sve uzvišenijim

76

tajnama, pogružavajući se u Boga, sa Njim jedinim prebivajući, i jedino sa Njime se ispunjavajući. Tako ćeš, na kraju, dostići i pomenutu čistu molitvu. Ona više ne uzima u obzir nikakav lik, niti se projavljuje u zvuku glasa, ili u izgovaranju ma kakvih reči. Naprotiv, ona sa nezadrživom snagom izbija iz srca. U neizrecivo ushićenoj plamenoj ustremljenosti uma Bogu ona se izliva u neobjašnjivim uzdasima i stenjanju.

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

X O RUKOVOĐENjU U DUHOVNOM ŽIVOTU

(O RASUĐIVANjU SA SAVETOVANjEM KOD ISKUSNIH)

211. Jednom su se starci sakupili kod svetog Antonija Velikog i od večera do jutra razgovarali o raznim duhovnim predmetima. Naročito se priča povela o tome koja je najveća vrlina, tj. koja vrlina bi nas mogla sačuvati neulovljivim od zamki đavolske prelesti, i pravim putem voditi najvišem savršenstvu. Predlagana su razna mišljenja: jedni su isticali post i bdenje, drugi negramžljivost i preziranje svih stvari, jedni otšelništvo, ili udaljavanje u pustinju, drugi čovekoljublje. Pošto su se svi izjasnili, blaženi Antonije je počeo da govori. "Sve što ste rekli je spasonosno i neophodno za one koji traže Boga i koji žele da mu priđu. Međutim, iskustvo pada onih koji su napredovali u njima ne dozvoljava da im se da prvenstvo. Jer, u zamke neprijatelja su upadali i oni koji su se odlikovali strogim postovima i bdenjima, i oni koji su prebivali bezizlazno u pustinjskoj usamljenosti, i oni koji su došli do najvećeg stepena negramžljivosti, i oni koji su obilno davali milostinju. Mislim da je razlog toga bio nedostatak rasuđivanja. Jer, ono uči čoveka da ide carskim putem, izbegavajući opasne krajnosti. U odnosu na post, na primer, ono ne dopušta ni bezmerno iznuravanje tela, niti ugađanje telu. U Jevanđelju se ono naziva okom i svetiljkom duše: Svetiljka telu je oko, kaže Gospod. Ako, dakle, oko tvoje zdravo bude, sve će telo tvoje svetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će telo tvoje tamno biti (Mt.6,22-23). Kada svetlost sve osvetljava i oko sve vidi. Tako i rasuđivanje sve pomisli i dela čovekova razmatra, prosuđuje i objašnjava. Ono određuje šta treba činiti, te kako i od čega se treba uzdržavati. Kod onoga, pak, ko nema takvo rasuđivanje, dela i pomisli idu tek tako, bez strogog razmatranja. Tu neprijatelj uspeva da podmetne prividno dobro umesto istinskog dobra. Prikrivajući njime svoju zamku, on [čoveka] baca u rov i pogubljuje ga".

212. Rešenje svetog Antonija je potvrđeno bezbrojnim primerima. Prisetimo se žalosnog pada starca Irona. On se upražnjavao u krajnje strogom postu i u dubokoj usamljenosti. I da ih nikako ne bi narušavao, po nagovoru neprijatelja on je prestao da dolazi na uobičajena [liturgijska] subotna i nedeljna sabranja pustinjaka, posle kojih su se u razgovoru razjašnjavali razni putevi i bespuća strogog života. Obmanuvši se tim navodno dobrim, savetom neprijatelja, on se predao još većoj prelesti: primio je đavola koji mu se javio u obliku anđela i po njegovoj reči skočio u najdublji bunar. Razbivši se, on je treći dan skončao. Evo još jednog primera: nameravajući da odu u najdublju pustinju dva brata su odlučili da primaju jedino hranu koju im pošalje sam Gospod. Lutajući po pustinji oni su toliko iznemogli da se već nisu mogli ni kretati. U tom čas su ih napali Maziki, divlji i surov narod. Međutim, videći ih u tako žalosnom stanju, oni su se sažalili na njih i predložili im hleb. Jedan je razmislio, i pristao da primi hleb kao od ljudi koje je Gospod poslao. On se

77

potkrepio i ostao živ. Drugi je, pak, uporno ostao pri svojoj odluci i umro od gladi. Evo još jednog primera: jedan od strogih isposnika i usamljenika je pomislio da je dostojan opštenja sa nebeskim silama. I neprijatelj nije zakasnio da se time iskoristi. Počeo je da mu se javlja kao anđeo, da mu daje otkrivenja o ljudskim delima i mislima, da proizvodi u keliji svetlost bez svetiljke. Zadobivši na taj način njegovo poverenje u potpunosti, on mu je na kraju zapovedio da, slično Avramu, svoga sina prinese na žrtvu Bogu. To bi se svakako i dogodilo da sin, videći neobične pripreme, nije pobegao. I još jednog: neprijatelj je u Mesopotamiji jednog isposnika i usamljenika doveo do bespogovornog poverenja u snove. On mu je u snoviđenju predstavio dva naroda: hrišćanski sa apostolima i mučenicima u mraku, beščašću, tuzi i plaču, i judejski sa Mojsijem, patrijarsima i prorocima u lučezarnom sijanju, u slavi i radosti. I time ga je naveo da pređe u judejstvo i primi obrezanje. I ovi primeri su dovoljni da se ubedite da nedostatak rasuđivanja predstavlja otvorena vrata za pad i pogibiju.

213. Rasuđivanje je dar Božiji koji, međutim, treba razvijati i vaspitavati. Kako? Predajući sve svoje rasuđivanju najiskusnijih otaca. To je najmudrija škola rasuđivanja u kojoj se uče da dobro rasuđuju o doličnom čak i oni koji nemaju posebnu sposobnost. Tako se rešava pitanje kako steći rasuđivanje. Istinsko rasuđivanje se stiče istinskim smirenjem. Prvi njen pokazatelj jeste otkrivanje ocima ne samo onoga što radimo, nego i onoga o čemu mislimo, bez imalo poverenja u svoje pomisli. [Smirenje je] da se u svemu slede pouke staraca, i da se dobrim ili rđavim smatra samo ono što oni takvim priznaju. Takvo delovanje potpomaže da bez opasnosti prebivamo na pravom putu i čuva nas od svih đavoljih zamki. Onaj ko svoj život raspoređuje po savetu onih koji su napredovali, a ne po svom sudu, ne može da padne od besovske prelesti. Predavanje svojih pomisli rasuđivanju otaca zamenjuje vlastito rasuđivanje i uči [istinskom] rasuđivanju. Neprijatelji ne vole svetlost. Zbog toga otkrivanje zlih pomisli njih odmah razgoni i istrebljuje. Izvučena iz tamne rupe na svetlost, zmija se stara da pobegne i sakrije. Tako se i zle pomisli, budući otkrivene otvorenim priznanjem i ispovešću, staraju da pobegnu od čoveka. To se potvrđuje mnogim i premnogim primerima i opitima.

214. Ava Serapion priča o sebi: "Kada sam bio početnik od ave sam tajno uzimao suvarke i jeo. To sam činio veoma dugo vreme. I strast je ovladala mnome tako da nisam mogao da je savladam. Savest me je osuđivala. Međutim, ja sam se stideo da avi priznam [svoju strast]. Ipak, po promislu čovekoljubivoga Boga se desilo da kod starca svrati neka bratija, koji su počeli da mu otkrivaju svoje pomisli i da mole rešenja za njih. Starac im je odgovorio ono što je bilo potrebno. Pri tome je došlo na red da govori i o uzdržanju u hrani. Zatim je dodao: "Ništa toliko monasima ne nanosi štetu i ništa toliko ne raduje besove kao utajivanje pomisli od duhovnih otaca". Ove reči su me silno porazile. Meni se činilo da je Bog otkrio starcu moja sagrešenja. Došavši u skrušenost, ja sam počeo da plačem. Zatim sam ispod pazuha izvukao hleb koji sam obično krao. Pruživši se na zemlju, ja sam molio da mi oprosti prošlo i da se moli za mene da se sačuvam ubuduće. Tada reče starac: "Tvoje priznanje te je oslobodilo od ropstva. Otkrivši svoj greh ti si pobedio demona koji te je ranjavao u tvom ćutanju. Dosada si mu dopuštao da vlada tobom, ne protivrečeći mu, i ne izobičavajući ga. Budući, pak, izveden iz srca i otkriven, on već neće imati mesta u tebi". Starac još nije ni završio svoju reč a iz mojih nedara je izašlo nešto što je ličilo na goreću baklju i svu keliju napunilo smradom, tako da su prisutni mislili da gori sumpor. Starac je dodao: "Eto, Gospod je vidljivo potvrdio istinu mojih reči i tvoga oslobođenja". Tako je dejstvom ispovesti odstupila od mene strast stomakougađanja. Od tada mi čak ni na misao nije dolazila ranija želja".

78

215. Šta vidimo kod Samuila? Od detinjstva budući posvećen Bogu i udostojavajući se besede sa Njim, on nije verovao svojoj pomisli. Budući dvaput pozvan od Boga, on žuri starcu Iliju i od njega dobija pouku kako da odgovori Bogu. Na taj način je sam Bog i onoga koga je udostojio razgovora sa sobom hteo da rukovodi poukom starca, kako bi ga priveo smirenju. Ne vidimo li isto to i kod svetog Pavla? Sam Gospod ga je prizvao, ali ga ujedno šalje Ananiji da se bi naučio putu istine. I sam sveti Pavle, posle velikog iskustva jevanđelske propovedi, ide u Jerusalim da proveri svoju blagovest, da kako ne bi trčao uzalud (Gal.1,13-2,2), iako ga je osetno pratila blagodat Svetoga Duha. Prema tome, Gospod put ka savršenstvu otkriva samo onima koje rukovode duhovni oci, kao što i govori preko proroka: Pitaj oca svoga i saopštiće ti, starce tvoje - i kazaće ti (Pon.Zak.32, 7).

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

XI O STUPNjEVIMA SAVRŠENSTVA DUHOVNOG ŽIVOTA

S OBZIROM NA POBUDE ZA NjEGA

216. Tri pobude podstiču ljude da prigušuju strasti: strah od adskog mučenja u budućnosti, ili strah od strogosti zakona u sadašnjosti; nada i želja da se dobije Carstvo nebesko; i napokon, ljubav prema vrlini ili dobroljublje. O tome da strah navodi da se gnušamo skverni zla govori se u Pričama: Strah Gospodnji mrzi nepravdu (Prič.8,13). Da nas i nada zadržava od predavanja strastima [vidi se iz] rečenog: Neće se prevariti svi koji se uzdaju u Njega (Ps.33,23). O ljubavi je, pak, rečeno da se čak ne boji grehovnog pada: Ljubav nikad ne prestaje (1.Kor.13,8). Zbog toga apostol celokupno delo spasenja smešta u sticanje te tri vrline, govoreći: A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje (1.Kor.13,13). Ulivajući nam strah od Budućeg suda i mučenja, vera nas odvlači od skverni strasti; istržući naš um od sadašnjeg očekivanjem nebeskih nagrada, nada nas navodi da preziremo sva plotska zadovoljstva; svojim ognjem rasplamsavajući u nama ljubav prema Hristu i prema napredovanju u duhovnim vrlinama, ljubav nas, pak, pobuđuje da se sa savršenom mržnjom odvraćamo od svega što im je protivno. Premda nas vode ka jednom cilju, tj. pobuđuju da se uzdržavamo od svega nedozvoljenog, sve tri vrline se po stupnju svog dostojanstva mnogo razlikuju među sobom. Prve dve su svojstvene ljudima koji streme napretku, ali još nisu stekli srdačnu ljubav, dok treća isključivo pripada Bogu i ljudima koji su u sebi obnovili obraz i podobije Božije. Jer, samo Bog čini sve dobro po svojoj ljubavi, a ne zaradi straha ili nagrade. Gospod je sve stvorio za sebe, kaže Solomon (Prič.16,4). Naime, po blagosti svojoj On obilno izliva svako dobro na dostojne i nedostojne, budući da, kao večno savršena i po svojoj prirodi nepromenjiva blagost, ne može biti ni ogorčen uvredama, niti razdražen ljudskim bezakonjem.

217. Stoga onaj ko stremi savršenstvu treba od prvog stupnja straha (koji se zapravo naziva ropskim) da uzlazi na stazu nade. Tu čovek već postaje sličan najamniku, a ne više slugi, budući da deluje u očekivanju buduće nagrade. Premda se više se ne boji kazne za grehe (budući da je uveren u oproštaj), i premda očekuje da će primiti dobru nagradu (budući svestan svojih dobrih dela), on još nije došao do raspoloženja koje je

79

svojstveno sinu. Sin se, naime, ni malo ne koleba u uverenosti da je sve što pripada Ocu ujedno i njegovo (budući potpuno ubeđen u Očevo sveštedro blagovoljenje prema njemu).

218. Prema tome, mi treba da ubrzamo svoje napredovanje kako bismo se, posredstvom ljubavi koja nikad ne prestaje stupivši na treću stepenicu sinova koji smatraju svojim sve što pripada Ocu, udostojili da primimo obraz i podobije nebesnoga Oca i kako bismo, sledeći primer Njegovog istinskog Sina, govorili: Sve što ima Otac moje je (Jn.16,15). To i blaženi Pavle ispoveda o nama, govoreći: Jer sve je vaše, bio Pavle, ili Apolos, ili Kifa, ili svet, ili život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduće, sve je vaše (1.Kor.3,21-22). Ka takvom bogopodobiju priziva nas i zapovest Spasitelja: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mt.5,48). Kod onih koji se još nalaze u stanju sluge i najamnika raspoloženje prema dobru ponekad biva prekinuto, naime kada duša usled ohladnelosti njenih osećanja, ili usled obuzetosti svetskim zadovoljstvima i radostima, prestane da se nadahnjuje strahom od geene ili željom budućih dobara. Prema tome, mi ne možemo dostići istinsko savršenstvo ukoliko Boga ne zavolimo pokretani jedino ljubavnom čežnjom prema Njemu. Jer, i On nas je najpre zavoleo jedino radi našeg našeg spasenja. Zbog toga treba da se staramo da sa plamenom revnošću uzlazimo od straha k nadi, i od nade ka stepenu ljubavi prema Bogu, ili ljubavi prema samim vrlinama, sa punom duševnom vatrenošću. Stekavši takvu privrženost prema dobru mi ćemo moći, koliko je samo dostupno ljudskoj prirodi, čvrsto prebivati u njemu.

219. Velika je razlika između onoga ko strahom od geene ili nadom na buduću nagradu u sebi gasi plamen strasti, i onoga ko se zbog osećanja Božanstvene ljubavi sa mržnjom odvraća od same poročnosti i nečistote, ko u srcu čuva dobro čistote zbog ljubavi i privrženosti prema čistoti, ko sve čini iz ljubavi prema vrlini, a ne iz straha od muka, i ko ne gleda na ono što nam je obećano u budućnosti, nego se nasićuje svesnim okušanjem istinskog dobra. U takvom stanju čovek neće sebi dopustiti da iskoristi slučaj za greh, čak i da ga niko ne vidi. On neće hteti ni da se tajno u mislima oskrnavi grehovnim naslađivanjem. Jer, on u srcu hrani istinsku ljubav prema vrlini i u osećanja ne prima ništa što joj je protivno, već se sa mržnjom odvraća od svega sličnog. Onaj, pak, ko se uz pomoć straha uzdržava od predavanja obmani strasti, po otklanjanju pregrade straha opet prilazi onome što voli. Zbog toga on neće uvek biti postojan u svojoj vrlini, i nikada neće biti miran od borbe sa strastima. On nikako neće moći da stekne tvrd i neprekidan unutrašnji mir koji pruža prisustvo čistote. Gde, pak, nema mira od borbe ne može se povremeno izbeći ni ranjavanje. Ma koliko da je iskusan u borbi, ma koliko da se hrabro sukobljava, makar i često nanosio neprijateljima smrtonosne rane, čovek ponekad ne može izbeći neprijateljsku oštricu. Nasuprot tome, onaj ko je savladao svaku pobunu strasti, već se naslađuje tvrdim mirom, postavši privržen samoj vrlini. On će postojano čuvati stanje dobrog nastrojenja kojim je sav obuzet i kome je u potpunosti predan, budući uveren da nema ništa pogubnije od gubitka čistote. Uvažavanje prema prisutnim ljudima neće nimalo uvećati njegovu časnost, niti će je umanjiti njegovu usamljenost. On, naime, uvek i svuda sa sobom nosi sudiju ne samo svojih dela, nego i pomisli, tj. savest. On se prvenstveno stara da ugodi Onome koji se, kako je ubeđen, ne može ni zaobići, ni obmanuti, i od koga se [čovek] ne može sakriti.

220. Onaj ko se, nadajući se na Božiju pomoć, a ne na svoj revnosni trud, udostoji da dostigne stepen savršenstva, iz stanja sluge (u kome deluje strah). i iz stanja najamnika (u kome pokretač služenja nije unutrašnja dobrota onoga koji deluje, nego očekivanje nagrade) prelazi u stanje usinovljenja u kome ne postoji ni strah, ni želja za nagradom, već samo ljubav koja nikad ne prestaje. Onaj ko kroz takvu ljubav u sebi obnovi obraz i

80

podobije Božije, naslađivaće se dobrom već po srdačnom raspoloženju prema njemu samom. Stekavši trpljenje i krotost, koji su unekoliko slični Božijim, više se neće gneviti ni na kakve poroke onih koji greše. Naprotiv, on će se, sažaljevajući ih i sastradavajući im u nemoćima, moliti za njihovo pomilovanje, sećajući se da je i sam bio savlađivan sličnim strastima sve dok ga milosrđe Gospodnje nije spaslo. On zna da se iz uza plotskog života nije iščupao svojim naporima, već blagodaću Božijom. Zbog toga on shvata da prema onima koji su sagrešili ne treba projavljivati gnev, nego sastradavanje koje omogućava da se u mirnom raspoloženju srca poje Bogu: Raskinuo si okove moje: tebi ću prineti žrtvu hvale (Ps.115,7), i još: Kad mi Gospod ne bi bio pomoćnik, brzo bi se u ad preselila duša moja (Ps.93,17). Nalazeći se u tavom smirenom nastrojenju duha, on je u stanju da ispuniti i sledeću zapovest jevanđelskog savršenstva: Ljubite neprijatelje svoje... činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vređaju i gone (Mt.5,44). Na taj način se on udostojava da dobije nagradu koja je obećana za izvršenje te zapovesti, tj. da se udostoji ne samo da nosi obraz i podobije Božije, nego i da se nazove sinom Božijim: Da budete sinovi Oca svoga, koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima (Mt.5,45). Postavši svestan kakvu je ljubav dostigao, blaženi Jovan kaže: Da bismo imali smelosti na Dan suda; jer kao što je On, i mi smo u ovome svetu (1.Jn.4,17). Jer, čime drugim bi čovek, koji je po prirodi nemoćan i slab, mogao biti kao što je On, ako ne prostiranjem dobroželateljne ljubavi svoga srca na dobre i zle, pravedne i nepravedne? Prema tome, onaj ko hoće da dostigne istinsko usinovljenje Bogu treba da čini dobro iz privrženosti prema samom dobru. O tome isti blaženi apostol blagovesti: Svaki koji je rođen od Boga ne čini greh, jer seme Njegovo ostaje u njemu, i ne može grešiti, jer je od Boga rođen (1.Jn.Z,9), i još: Znamo da svaki rođeni od Boga ne greši, nego koji je rođen od Boga čuva sebe, i nečastivi ga se ne dotiče (1.Jn.5,18). (To uostalom treba razumeti samo za smrtne grehe, a ne za svaku vrstu grehova. Zaista, ni sami sveti ne mogu izbeći mala sagrešenja koja se događaju u rečima, mislima, u željama usled neznanja, zaborava, neke krajnosti, ili neočekivanog slučaja. Premda se oni razlikuju od greha koji se naziva smrtnim, ipak nisu bez ikakve krivice i prekora). Prema tome, onaj ko stekne ljubav prema dobru i postane podražavatelj Boga, poprima milosrđe i dugotrpljenje Gospodnje (Kol.3,12) i moli se i za same gonitelje svoje, govoreći slično svome Gospodu: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk.23,34). Očigledni, pak, priznak duše koja se još nije očistila od skvernih strasti jeste nedostatak osećanja sastradavanja prema tuđim sagrešenjima, kao i izricanje strogog suda o njima.

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

XII O KRAJU POKAJNIČKIH TRUDOVA

221. Savršeno pokajanje sastoji se u tome da više ne činimo grehove zbog kojih se

kajemo, i zbog kojih nas savest izobličava. Kao dokaz da smo se potrudili oko njih i da su nam oprošteni služi izgnanje iz našeg srca i samog saosećanja prema njima. Neka svako zna da još nije razrešen od ranijih grehova ukoliko za vreme trudova i uzdaha, koje preduzima radi njihovog izglađivanja, pred očima njegovog uma igraju obrazi grešnih dela - bilo onih koje je sam učinio, bilo sličnih njima, i ukoliko se preko naslađivanja sećanjem

81

na njih (da i ne pominjem same nepristojne predmete) razara dobro unutrašnje raspoloženje duše. Prema tome, onaj ko se bodro trudi nad takvim izglađivanjem neka smatra da je razrešen od svojih grehova, te da je za sve što je ranije učinio dobio oproštaj, tek kada oseti da se njegovo srce ni malo ne uznemirava ne samo uobraziljom, nego ni njihovim mamcima. Prema tome, ispitivač pokajanja i oproštaja zaseda u našoj savesti i još pre sudnjeg dana i dok se još odugovlači naše prebivanje u ovom telu otkriva otpuštanje naše krivice i objavljuje o okončanju izglađivanja javljanjem oproštaja. I da bih određenije izrazio ono što sam rekao, dodajem: možemo poverovati da su nam oproštene sve skverni ranijih grehova tek kada iz našeg srca budu izgnane i slastoljubive želje i same strasti.

222. Pitanje: Kako se u nama posle toga može roditi ona sveta i spasonosna skrušenost i smirenje koje opisuje pokajnik: Greh svoj kazah tebi i krivice svoje ne zatajih. Rekoh: Ispovedam Gospodu prestupe svoje, kako bi nam se istinski i zasluženo moglo pridodati i ono što sledi: I ti skide sa mene krivicu greha moga (Ps.31,5)? Ili, kako ćemo, raširivši ruke na molitvi, moći da u sebi probudimo pokajničke suze koje bi bile silne da nam privuku oproštaj grehova, slično svetom Davidu: Svaku noć kvasim odar svoj. Suzama svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7), ukoliko iz srdaca naših izgonimo svako sećanje o našim gresima, iako nam se, nasuprot tome, rečju samog Gospoda, čvrsto zapoveda da ga čuvamo u sebi: Ja sam onaj koji izglađuje tvoje prestupe i grehe tvoje. I neću ih pomenuti, a ti ih pominji (Is.43,25)? Zbog toga se ja ne samo za rukodeljem, nego i na molitvi naročito staram da u duši izazovem sećanje na ranije grehe. Time se ja uspešnije oraspoložujem za istinsko smirenje i skrušenost srca, i sa prorokom mogu smelo da kažem: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti mi sve grehe (Ps.24,18)?

223. Odgovor: Ono što je rečeno, rečeno je o svršetku pokajanja i o priznacima izglađenja savesti i pravde. Pominjanje, pak, grehova je, razume se, veoma korisno i potrebno, premda samo za one koji još prohode podvig pokajanja. Bijući se u prsa, oni treba neprestano da vapiju: Jer ja znam bezakonje moje, i greh je moj stalno preda mnom (Ps.50,5), i još: Saopštiću krivicu svoju, i pobrinuću se o grehu svome (Ps.37,19). Prema tome, sve dok se kajemo i dok nas sećanje na ranija grehovna dela još ranjava, neophodno je da kiša suza, koja se rađa zbog saznanja krivice, gasi mučni oganj žeženja savesti. U čoveku dejstvom dubokog smirenja srca i skrušenosti duha, pri neumornom pokajničkom trudu i uzdasima, sećanje na grehe može da bude uspavano i žalac savesti da se, blagodaću milosrdnog Boga, povuče iz dubine duše. Tada postaje očigledno da je on dostigao svršetak izglađivanja, da je zasluženo dobio oproštaj za sve i očistio se od skverni svih svojih grehova. Do takvog zaborava, međutim, dolazi se jedino zaglađivanjem ranijih grehova i strasnih zanosa, te savršenim, tj. potpunim očišćenjem srca. Do njega, bez sumnje, ne može dostići niko od onih koji zbog nerada ili prezrenja ne brinu o očišćenju od strasti, već samo onaj ko gorkim plačem i neprestanim uzdasima umiva svu skvernu ranijih nečistota. Posle svojih trudova on može svom čvrstinom duše da govori Bogu: Greh svoj kazah tebi i krivice svoje ne zatajih (Ps.31,5), i: Suze su mi hleb dan i noć (Ps.41,4), kako bi zasluženo čuo od samog Gospoda: Oduzeh kao oblak prestupe tvoje, i kao primrak grehe tvoje (Is.44,22).

224. Ti si napred rekao da naročito izazivaš sećanje na ranije grehe. To ne treba činiti. Čak i ako se ono protiv volje pojavi, treba ga odmah izgoniti, budući da odvlači um od čistog sagledavanja, osobito kod onog ko prebiva u usamljenosti, zapličući ga u nečistote ovoga sveta i gušeći ga smradom strasti. Jer, obnavljanje sećanja na ono što si iz neznanja ili pohote ranije činio po knezu ovoga sveta (čak i pod pretpostavkom da se pri takvoj pomisli ne potkrade nikakvo naslađivanje) može pokvariti vazduh uma odvratnim

82

smradom. Naime, samo misleno doticanje sa ranijom gnjilinom može prognati duhovni miris ili sladost miomira vrlina. Prema tome, od sećanja na ranija strasna dela, koje dotiče naša osećanja, treba bežati kao što častan i ozbiljan muž beži od priče i zagrljaja bestidne i drske žene. Jer, ukoliko se odmah ne udalji od njenih predloga i ukoliko dopusti makar najkraće zadržavanje u nečasnom razgovoru sa njom (čak i ako odbaci saglasnost na sramno zadovoljstvo), on nikako neće izbeći osudu svih prolaznika zbog dopuštenja nečeg beščasnog i prekornog. Zbog toga i mi, kada zaraznim prisećanjem budemo uvedeni u pomisli takve vrste, ne treba ni malo da se zadržavamo na [nečistoti], već odmah da odstupimo od njihovih uobraženja. Jer, videći da se zanimamo nečistim i sramnim pomislima, anđeli koji prolaze [pored nas] neće biti voljni da o nama kažu: Blagoslov Gospodnji na vama! Blagosiljamo vas imenom Gospodnjim (Ps.128,8). Dešava se često da neiskusni, dok sa osećanjem skrušenosti istražuje svoje padove, ili padove drugih ljudi, sam neprimetno biva ranjen tananom strelom pohote i saglašava se sa njom. Na taj način se ono što je započeto pod vidom pobožnosti završava sramnim pogubnim završetkom. Postoje putevi koji čoveku izgledaju pravi, iako im kraj gleda u dno adovo (Prič. 16,25).

83

PREPODOBNI ISIHIJE, PREZVITER JERUSALIMSKI

Kratko saopštenje o njemu Prepodobni Isihije, rodom Jerusalimljanin, u mladim godinama beše slušalac i

učenik svetog Grigorija Bogoslova. Po končini svog velikog nastavnika, on provođaše podvižnički život u jednoj od palestinskih pustinja, gde je produžavao da izučava duh Hrišćanstva čas u knjigama, čas iz razgovora sa savremenim podvižnicima Palestine, čas iz opita sopstvenog života i svojih ispitivanja. 412. godine jerusalimski arhiepiskop je prosvećenog podvižnika posvetio u prezvitera. Od tog vremena, sjedinjujući sa činom prezvitera i zvanje propovednika, on se u istoriji Crkve pojavljuje kao jedan od znamenitih učitelja. "Veliki Evtimije, - kako (u žitiju svetog Evtimija) piše njegov učenik Kiril Skitopoljski, - beše veoma utešen što je sveti Juvenalije, patrijarh jerusalimski, došavši 429. godine u njegovu obitelj radi osvećenja hrama, sa sobom poveo i preosvećenog Isihija, prezvitera i učitelja Crkve".

Teofan u svom hronografu njegovu končinu vezuje za 26. godinu carovanja Teodosija Mlađeg, što odgovara 432-3. godini. U mesecoslovu imperatora Vasilija njegov spomen se vezuje za 28. mart. Kod nas, kao i na čitavom istoku, on se pominje sa svim prepodobnim na Sirnu subotu. U kanonu svetog Teodora Studita na taj dan u 9. pesmi on se pominje zajedno sa velikim učiteljima - Vasilijem Velikim, Grigorijem Bogoslovom, Jovanom Zlatoustim, Atanasijem Velikim, sa Kirilom Jerusalimskim i Kirilom Aleksandrijskim, sa svetim Epifanijem, Grigorijem Niskim. Pored Grigorija Bogoslova, on se imenuje drugim bogoslovom.

Po svojim učenim delima, prepodobni Isihije beše dostojni učenik svetog Grigorija Bogoslova. Ocenjujući prepodobnog Isihija kao propovednika i tumača Svetog Pisma, Mesecoslov imperatora Vasilija navodi: "On je objasnio čitavo Sveto Pismo, izložio ga sa jasnošću i pružio za opštu korist. Zbog toga je za sve bio veoma znamenit i poštovan".

Podražavajući Grčko dobrotoljublje, mi ćemo iz njegovih mnogobrojnih dela u naš zbornik uneti jedino Slovo Teodulu, podeljeno na 200 poglavlja. Ono je veoma korisno za one koji žele da se naviknu na trezvoumlje, pažnju i čuvanje srca. U svojoj Filokaliji, u 198 poglavlju, Fotije ovo slovo imenuje kao "najprigodnije za one koji provode podvižnički život radi nasleđa Carstva nebeskog. Ono je jasno izloženo i po svemu odgovara onima koji se ne upuštaju u duboka ispitivanja, već sav trud i svu pažnju obraćaju na podvige delatnog života".

(Pri prevođenju je grčki tekst Dobrotoljublja bio dopunjen sa nekoliko mesta iz Patrologiae Graecae, Migne t. 93).

84

PREPODOBNI ISIHIJE DUŠEKORISNE I SPASONOSNE STOTINE PREPODOBNOG ISIHIJA, PREZVITERA

JERUSALIMSKOG TEODULU, O TREZVOUMLjU I MOLITVI

STOTINA PRVA 1. Trezvoumlje je duhovna umetnost. Ukoliko ga dugo i sa postojanom usrdnošću

upražnjava, čovek će se, uz Božiju pomoć, potpuno izbaviti od strasnih misli, reči i rđavih dela. Onome ko ga tako prohodi ono daruje verno poznanje nepostižnog Boga, koliko je to nama moguće, kao i tajno razrešenje skrivenih Božanstvenih tajni. Njime se ispunjava svaka zapovest Starog i Novog Zaveta i ono podaje svako blago budućeg veka. Trezvoumlje, u stvari. jeste čistota srca koja je zbog svojih visokih vrednosti ili, tačnije govoreći zbog naše nepažnje i nemarnosti, sada vrlo retka kod monaha. Međutim, baš nju Hristos ublažava govoreći: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Pošto je takvo, trezvoumlje se dobija po skupu cenu. Ukoliko postojano prebiva u čoveku, ono za njega postaje putovođ u pravi i bogougodni život. Ono je i lestvica za sagledavanje. Ono nas uči kako da upravljamo pokretima trodelne duše (tj. sa tri sile: slovesnom, razdražajnom i želateljnom) i kako da krepko čuvamo osećanja. Ono u svom sudeoniku svakodnevno umnožava četiri osnovne vrline (mudrost, hrabrost, uzdržljivost i pravednost).

2. Pokazujući koliko je ova vrlina neporočna, čista, sveobuhvatna i delotvorna, i učeći nas kako treba da je započnemo i obavljamo, veliki zakonodavac Mojsije, ili pre - Duh govori: Pazi na sebe da u srcu tvom ne bude tajna reč bezakonja (Pon.Zak.15,9). Tajnom reči on naziva misleno izobražavanje neke grešne i nebogougodne stvari. To sveti oci nazivaju prilogom koji u srce ubacuje đavo. Po njegovom pojavljivanju u umu slede naše pomisli i sa njim strasno razgovaraju.

3. Trezvoumlje je put ka svakoj vrlini i svakoj zapovesti Božijoj. Ono se još naziva srdačnim bezmolvijem i jeste isto što i čuvanje srca koje se drži savršeno [slobodnoj od maštanja.

4. Čovek koji se rodi slep ne vidi sunčevu svetlost, dok onaj koji ne živi u trezvoumlju ne vidi svetlost izobilne blagodati koja nishodi sviše. On se neće osloboditi od grešnih i Bogu mrskih dela, reči i pomisli. Po svom ishodu oni neće slobodno proći pored knezova tartara.

5. Pažnja je neprestano bezmolvije srca u odnosu na sve vrste pomisli. Srce u njemu svagda, neprekidno i neprestano diše jedinim Hristom Isusom, Sinom Božijim i Bogom, Njega priziva, sa Njim se hrabro bori protiv neprijatelja, i Njemu, koji ima vlast da otpušta grehe, ispoveda svoja sagrešenja. Takva duša prizivanjem često obuhvata Hrista, Jedinog Tajnoznalca srdaca. Ona se na svaki način stara da od ljudi sakrije svoju sladost i svoj unutrašnji podvig kako lukavi neprijatelj nekako ne bi našao načina da u nju unese zlo i uništi njeno dobro delanje.

6. Trezvoumlje je nepokolebivo smeštanje i stajanje pomisli uma na vratima srca. Tu on lako primećuje kako mu se prikradaju strane pomisli, tj. kradljivci i čuje što govore i što čine te ubice. On, takođe, razaznaje kakva izobraženja izazivaju demoni, pokušavajući da ga uvuku u maštanje i da ga prevare. Ukoliko se budemo trudili na ovom delu, steći ćemo osnovano iskustvo u mislenoj borbi.

7. Učestalost obazrive pažnje u umu čoveka koji se stara da zagradi izvor rđavih pomisli i dela obično rađa dvostruki strah: sa jedne strane, od ostavljenosti Bogom, a sa

85

druge - od vaspitnog popuštenja spoljašnjih iskušenja. Bog, naime, ponekad ostavlja [čoveka] i šalje neočekivana iskušenja radi ispravljanja života, naročito onima koji su okusili sladost pokoja od toga dobra (tj. pažnje i trezvoumlja) i postali nemarni. Od te učestalosti u nama se rađa navika, a od nje izvesna prirodna neprekidnost trezvoumlja. Od njega se, opet, malo po malo, rađa poznanje borbe, koje sledi neprestana Isusova molitva, i sladosna tišina uma bez maštanja, te neko divno stanje koje proizilazi od sjedinjenja sa Isusom.

8. Um koji stoji i priziva Hrista protiv neprijatelja i koji mu pribegava radi pomoći liči na životinju koja je okružena mnoštvom pasa kojima se hrabro suprotstavlja iz svog skrovišta. Izdaleka misleno provideći zamke mislenih neprijatelja, on se neprestano moli Mirotvorcu Isusu i ostaje neranjiv.

9. Ukoliko umeš, i ukoliko ti je dano da izjutra staješ pred Gospoda, te ne samo da te On gleda, nego da i ti gledaš (Ps.5,4), razumećeš o čemu govorim. A ako ne razumeš drži se trezvoumlja, pa ćeš razumeti.

10. Sastav mora je mnoštvo vode. Sastav, pak, i uporište trezvoumlja, bodrosti i udubljenog bezmolvija duše, kao i bezdan divnih i neizrecivih sagledavanja i razumnog smirenja ispravnosti i ljubavi jeste (jedino) krajnje trezvoumlje i neprestana, naporna molitva Isusu Hristu, praćena uzdasima ali bez pomisli, uninija i teskobe.

11. Gospod je rekao: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21). A volja Njegovog Oca jeste: Koji ljubite Gospoda, mrzite zlo (Ps.96,10). Dakle, pri molitvi Isusu Hristu omrzimo zle pomisli - i volja Božija će biti ispunjena.

12. Ovaplotivši se, naš Vladika i Bog je predložio izgled svake vrline radi primera ljudskom rodu i opozivanja drevnog pada, živopisavši sav vrlinski život svoj u telu. Pokazujući jedan od mnogih dobrih primera, On je po krštenju otišao u pustinju i stupio u mislenu borbu sa đavolom koji muje pristupio kao prostom čoveku. Načinom na koji ga je pobedio, tj. smirenjem, postom, molitvom i trezvoumljem (kojeg se držao, premda, kao Bog i Bog bogova, za njim nije imao potrebu), On je i nas, nepotrebne sluge, naučio kako da se dolično borimo protiv duhova zlobe.

13. Neću se olenjiti da ti neukrašenom i nekićenom rečju izložim, po meni, sve načine trezvoumlja koji, malo po malo, mogu očistiti um od strasnih misli. Jer, ja ne smatram razumnim da se u ovom slovu, kao inače u povestima o spoljašnjim ratovima, korisna sadržina sakrije kićenim rečima, osobito pošto se piše za proste ljude. Reći ću ti apostolovim rečima: A ti, čedo Timoteje, pazi na čitanje (1.Tim.4,13).

14. I tako, jedan način trezvoumlja jeste: budno paziti na maštanje ili prilog. Jer, bez maštanja satana ne može da priprema pomisli, niti da ih predstavlja umu da bi ga obmanuo.

15. Drugi je: imati srce uvek u dubokoj tišini, bezmolvno u odnosu na svaku pomisao i u molitvi.

16. I opet drugi je: neprestano u smirenosti prizivati u pomoć Gospoda Isusa Hrista.

17. I opet drugi je: u duši imati neprestano sećanje na smrtni čas. 18. Sve ove delatnosti, ljubljeni, slično vratarima brane ulaz rđavim pomislima. O

tome, pak, da uvek treba gledati na nebo (zanimajući um sagledavanjem nebeskih stvari),

86

ni u šta ne računajući zemlju (i sve zemno), (što je, takođe, jedan od snažnih načina trezvoumlja), ja ću, uz pomoć Boga koji daje reč, detaljnije pogovoriti na drugom mestu.

19. Ukoliko presečemo uzroke strasti (tj. povode koji ih pobuđuju), te se poduhvatimo duhovnih dela samo na kratko vreme, ali nam bavljenje njima ne postane jedino zanimanje za ceo život, opet ćemo se lako vratiti telesnim strastima. I od tog (dobrog poduhvata) nećemo imati nikakve koristi, osim što će nam se um samo još većma pomračiti i što ćemo još dublje potonuti u veštastveno.

20. Onaj ko se podvizava u unutrašnjosti, svakog momenta treba da poseduje četiri delanja: smirenje, krajnju pažnju, protivrečenje (pomislima) i molitvu. Smirenje treba da ima, budući da se bori protiv gordih demona, a njemu je uvek pri srcu potrebna pomoć Hristova, koji nenavidi gorde (Prič.3,34); pažnju, jer srce treba da mu je slobodno od svake pomisli, pa čak i one koja izgleda dobra; protivrečenje (pomislima), jer sa gnevom treba da se suprotstavi lukavome čim oštrim umom prepozna kako mu prilazi, kao što je rečeno: I odgovoriću onima koji me vređaju. Zar se moja duša neće povinovati Gospodu?(Ps.119,42; 62,1); molitvu, jer posle protivrečenja treba iz dubine srca neizrecivim uzdasima da zavapi Hristu. Tada će sam podvižnik videti kako se obožavanim imenom Isusovim razvejava neprijatelj i njegova maštarija, slično prahu ili dimu pred vetrom.

21. Onaj ko nije stekao molitvu čistu od pomisli, nema oružje za bitku. To oružje je molitva koja neprestano dejstvuje u najskrivenijem mestu duše. Prizivanjem Gospoda Isusa Hrista ona (nevidljivo) bičuje i opaljuje neprijatelja koji skriveno napada.

22. Ti treba da oštrim i napregnutim pogledom uma gledaš unutra kako bi saznao ko ulazi. Čim raspoznaš o kome se radi, protivrečenjem smrskaj glavu zmije i, istovremeno, sa uzdisanjem zavapi Hristu. Tako ćeš iskusiti nevidljivu Božansku zaštitu. Tada ćeš, takođe, jasno uvideti ispravnost srca (tj. da li ispravno deluje, ili - u čemu se sastoji ispravno dejstvo srca).

23. Onaj koji stoji pred ogledalom i gleda u njega, stojeći sa drugima, vidi kako izgleda njegovo lice kao i lica onih koji stoje pokraj njega. Tako i onaj koji sa svom pažnjom posmatra svoje srce u njemu vidi svoje sopstveno stanje, kao i mračna lica mislenih crnaca.

24. Sam od sebe um ne može pobediti demonska maštanja. Neka se i ne usuđuje na tako nešto bilo kada! Jer, kao lukavi, naši neprijatelji se pretvaraju da su pobeđeni, pokušavajući da borca obore sa druge strane - putem taštine. Međutim, pri prizivanju Isusovog imena oni neće izdržati ni minut u spremanju zamki protiv tebe.

25. Pazi da ne uzmaštaš mnogo o sebi (niti da izmišljaš svoje načine borbe) kao nekad drevni Izrailj, inače ćeš biti predan u ruke mislenim neprijateljima. Jer, on je, pošto ga je Bog svih bio izbavio od Egipćana, izmislio sebi svog pomoćnika - izlivenog idola.

26. Pod izlivenim idolom treba razumeti naš slabi razum. Sve dok protiv zlih duhova priziva Isusa Hrista, on ih lako odgoni, a čim nerasudno počne da se uzda u sebe, pada i razbija se, slično takozvanom brzokrilom. Evo šta ispoveda onaj koji se uzda u Gospoda: Gospod je krepost moja i zaštitnik moj: u Njega se uzda srce moje, i On mi pomože. I ko će, osim Gospoda, ustati za mene nasuprot zlima? Ili ko će stati za mene nasuprot onima koji čine bezakonja, tj. na bezbrojne pomisli? Onaj ko se uzda u sebe, a ne u Boga, pašće strašnim padom.

27. Neka ti, ljubljeni, ukoliko hoćeš dolično da vodiš borbu, kao primer načina i oblika srdačnog bezmolvija posluži mala životinja - pauk. On hvata i ubija male muhe. I ti

87

kao i on (koji sedi u svojoj paukovoj mreži), bolećivo bezmolvuj u svojoj duši i ne prestaj da ubijaš vavilonske mladence, budući da će te za takvo istrebljenje Duh Sveti preko Davida nazvati blaženim.

28. Kao što se Crveno more ne može videti među zvezdama na nebeskom svodu, i kao što čovek koji hodi po zemlji ne može da ne diše ovim vazduhom, tako ni mi ne možemo očistiti svoje srce od strasnih pomisli i iz njega izgnati mislene neprijatelje bez čestog prizivanja imena Isusa Hrista.

29. Ukoliko sa smirenim umovanjem, sećanjem na smrt, samoukorevanjem, protivrečenjem (pomislima) i prizivanjem Isusa Hrista svagda budeš prebivao u svome srcu, svakodnevno trezvoumno prohodeći misleni i uski, ali i radosni i sladosni put, dospećeš do svetih sagledavanja i Hristos će te prosvetiti poznanjem dubokih tajni, budući da su u Njemu skrivena sva blaga premudrosti i znanja (Kol.2,3), i da u Njemu obitava sva punota Božanstva telesno (Kol.2,9). Jer, u Hristu Isusu ćeš osetiti da je u tvoju dušu sišao Duh Sveti. Prosvetivši se Njime, um čoveka otkrivenim licem odražava slavu Gospodnju (2-Kor.Z, 18). Jer, apostol govori da niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor.12,3), koji onoga koji ga ište tajno utvrđuje (u istini o Njemu).

30. Oni koji vole pouku treba da znaju da zli demoni često utišavaju duhovnu borbu i skrivaju je od nas, znajući koliko je ona ponekad korisna za nas, koliko nas umudruje i koliko uzvodi ka Bogu. (Pri tome, oni imaju nameru da, pošto zaboravimo na opasnost sa njihove strane) i postanemo bezbrižni, iznenada zarobe naš um (kroz maštanja), te da nas opet načine nemarnim i nepažljivim u srcu. Jer, oni imaju samo jedan cilj i njih zaokuplja samo jedan podvig - da našem srcu nikako ne daju da bude pažljivo, budući da znaju kakvo bogatstvo duša tom budnošću stiče. Stoga mi (za vreme zatišja) valja naročito da se sećamo Gospoda našeg Isusa Hrista i da se pružamo u duhovna sagledavanja. Tada će borba opet navaliti na um. Jedino, mi sve treba da čnnimo, da tako kažem, po savetu samog Gospoda i sa velikim smirenjem.

31. Živeći u opštežiću treba da se rado i sa velikom gotovošću odričemo svake svoje volje pred nastojateljem i da, uz Božiju pomoć, budemo neka vrsta dobrovoljnih bezvoljnika. Pri tome, na svaki način treba da se potrudimo da se ne smućujemo razdražljivošću i da ne dopuštamo nerazumne i neprirodne izlive gneva. U suprotnom ćemo u vreme borbe biti bez smelosti (tj. lišeni hrabrosti). Jer, naša volja se, ukolikoje sami dobrovoljno ne odsecamo, obično razdražuje protiv onih koji pokušavaju da je odseku prinudno (tj. bez naše saglasnosti). Gnev koji se tada podiže, zlobno lajući, uništava poznanje borbe (tj. umeća njenog vođenja) koje se sa velikim trudom steklo. Gnev je obično rušilac. Ako se podigne protiv demonskih pomisli, gnev ih razbija i istrebljuje, a ako, pak, uskipti protiv ljudi, istrebljuje naše dobre pomisli o njima. Na taj način, gnev je rušilac svih vrsta pomisli, bilo rđavih, bilo ispravnih. On nam je dat od Boga kao štit i kao luk. I on ostaje to sve dok se ne ukloni od svog naznačenja. Ukoliko, pak, počne da deluje nesaglasno sa svojim naznačenjem, on postaje razoran. Imao sam prilike da vidim kako pas, koji se nekada smelo borio sa vucima, potom rastrže ovce.

32. Od drskosti (tj. od nepažljive preterane smelosti u opštenju sa drugima) treba bežati kao od zmijskog otrova, i od pojedinačnih razgovora - kao od zmija i poroda otrovnica. Jer, oni vrlo brzo mogu dovesti do potpunog zaborava na unutrašnju borbu i dušu svesti dole sa radosne visine koja se stiče čistotom srca. Prokletstva dostojan zaborav se, kao voda ognju, protivi pažnji. On mu se svakog časa pokazuje kao silan protivnik. Od zaborava padamo u nemarnost, od nemara u prenebregavanje (poredaka duhovnog

88

života), u uninije i u neumesnu pohotu. Tako se opet vraćamo na ono staro, kao pas na svoju bljuvotinu (2.Pt.2,22). Klonimo se te vrste smelosti kao smrtonosnog otrova, a zao nedug zaborava lečimo strogim čuvanjem uma i neprestanim prizivanjem Gospoda našeg Isusa Hrista. Jer, bez Njega ne možemo činiti ništa (Jn.15,5).

33. Nije uobičajeno, niti je moguće družiti se sa zmijom i nositi je u nedrima svojim. Isto tako je nemoguće maziti svoje telo, voleti ga i ugađati mu preko mere (i preko potrebnog), i ujedno se starati o nebeskoj vrlini. Jer, zmija se po prirodi svojoj neće moći uzdržati da ne ujede onoga ko ju je prigrlio, i telo se neće uzdržati da pokretima pohotne slasti ne oskrnavi onoga koji mu ugađa. Kada pogreši u nečemu, telo treba strogo kazniti kao odbeglog roba, kako bi znalo da nad njim postoji gospodar (um), gotov da ga kazni, kako bi znalo da ne ište opijanje pohotom kao vinom u krčmi, i kako bi, kao noćna sluškinja (plot), znalo svoju netruležnu gospodaricu (dušu). Do same smrti ne veruj svome telu. Telesna želja je, veli apostol, neprijatpeljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem (Rim.8,7). Jer telo želi protiv duha (Gal.5,17). A koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu. A vi niste po telu nego po Duhu (Rim.8,8-9).

34. Delo blagorazumnosti je da razdražajnu silu svagda podižemo na sukob u unutrašnjoj borbi i na samoukorevanje; delo mudrosti je da našu slovesnu silu podstičemo na napregnuto i neprekidno trezvoumlje; delo hrabrosti je da želateljnu silu upravljamo ka vrlini i ka Bogu; a delo pravednosti je da upravljamo sa pet čula i da ih uzdržavamo kako ne bi oskvrnila našeg unutrašnjeg čoveka, tj. srce, ni spoljašnjeg, tj. telo.

35. Blagoljepije je Njegovo na Izrailju, tj. na umu koji, koliko je moguće, gleda krasotu samoga Boga, i sila je Njegova na oblacima, (Is.67,35), tj. na svetlozračnim dušama koje izjutra upiru svoj pogled u Onoga koji sedi sa desne strane Oca, i koji ih čini milim i ozarava kao što sunce ozarava čiste oblake.

36. Jedan grešnik kvari mnogo dobra, veli Božanstveno Pismo (Ekl.9,18). I um koji greši kvari sve ono što je spomenuto malo pre - nebesko piće i hranu.

37. Mi nismo jači od Sampsona, ni mudriji od Solomona, ni razumniji od blaženog Davida, niti volimo Boga više od apostola Petra. Stoga ne treba da se uzdamo u sebe. Jer, Sveto Pismo kaže da će onaj koji se uzda u sebe pasti strašnim padom.

38. Naučimo se od Hrista smirenoumlju, od Davida smernosti, od Petra plaču za padove, ali nemojmo očajavati kao Sampson, Juda i premudri Solomon.

39. Đavo kao lav ričući hodi sa svojom vojskom i traži koga da proždere (1.Pt.5,8). Stoga kod nas nikada ne treba da prestane srdačna pažnja, trezvoumlje, suprotstavljanje (pomislima), molitva Hristu Isusu, Bogu našem. Jer, boljeg pomoćnika od Isusa nećeš naći u celom svom životu. Jedino je On Gospod i kao Bog poznaje demonska lukavstva, spletke i obmane.

40. Neka se, dakle, duša smelo uzda u Hrista i neka ga priziva. Neprijatelja neka se uopšte ne boji, budući da ne vojuje sama, nego sa Strašnim Carem Isusom Hristom, Tvorcem svega što postoji, bestelesnog i telesnog, vidljivog i nevidljivog.

41. Što kiša duže pada, to više smekšava zemlju. Tako i često, bez pomisli prizivano sveto ime Hristovo sve više smekšava zemlju srca našeg, puneći ga radošću i veseljem.

42. Neiskusni bi trebalo da znaju da smo telesni i da puzimo po zemlji i telom i umovanjem, te da svoje neprijatelje, koji su bestelesni i nevidljivi, zlonamerni i mudri na zlo, brzi i laki, iskusni u borbi koju vode od Adama do sada, ne možemo drugačije pobediti

89

osim kroz neprestano trezvoumlje i prizivanje Isusa Hrista, našeg Boga i Tvorca. Za neiskusne će Isus Hristova molitva biti pobuda i rukovodstvo za iskustvo i poznanje dobra. Za iskusne, pak, najbolji nastavnik u dobru jeste delanje, ispitivanje delom i okušanje dobra.

43. Videći nekoga da izvodi izvesne veštine, malo i nevino dete pokazuje znatiželju i, po svojoj nezlobivosti, ide za mađioničarem. Tako se i duša naša, koju je blagi Vladika naš stvorio kao prostu i blagu, naslađuje maštarskim prilozima đavola i prelešćuje se njima. Ona im, zlobnim, trči u susret kao što golubica trči ka onome koji postavlja zamke za njene mladunce, te svoje pomisli meša sa maštarijama. Ukoliko se radi o licu lepe žene ili o nečem drugom što zapovesti Hristove potpuno zabranjuju, ona se dovija kako da u delo sprovede ono što joj je ponudila lepota koja joj je predstavljena. Došavši, potom, do saglasnosti sa pomišlju, ona već posredstvom tela privodi u delo bezakonje koje joj se predstavilo u misli, na svoju osudu.

44. Takva je podmuklost lukavog i takvim strelama on truje svaki plen. Stoga, pre nego što um zadobije veliko iskustvo u borbi, nije bezopasno puštati da pomisli ulaze u naše srce, naročito u početku, dok duša još saoseća sa demonskim prilozima, naslađuje se njima i rado ide za njima. Njih treba odsecati čim se primete i u momentu kad se pojave i približe. Pošto se, dugo vreme provodeći u divnom delu, nauči podvizavanju, um će već sve raspoznavati i steći naviku u borbi tako da će tačno prepoznavati pomisli, te će, kao što govori prorok, biti u stanju da lako lovi male lisice (Pesm.2,15). Tada će on već iskusno moći da ih pusti da uđu unutra, te da se, uz pomoć Hrista, sa njim sukobi, da ih izobliči i izbaci napolje.

45. Kao što jednim istim kanalom ne mogu da prolaze zajedno vatra i voda, tako ni greh ne može da uđe u srce, dok prethodno ne pokuca na vrata srca maštarijom lukavog priloga.

46. Najpre se javlja prilog, zatim dolazi do spajanja u kome se naše pomisli mešaju sa pomislima lukavih demona, onda dolazi do slaganja u kome se obe vrste pomisli slažu na zlo i rešavaju kako da ga izvedu, i na kraju dolazi do čulnog dela ili greha. Međutim, ako je um trezven, ako pazi na sebe, te ako posredstvom protivljenja i prizivanja Gospoda Isusa progoni prilog od samog njegovog pojavljivanja, ništa se od onoga što obično sledi za njim neće desiti. Jer, kao bestelesan, lukavi duše može da obmanjuje samo preko maštanja i pomisli. 0 prilozima prorok David govori: Izjutra ubijam sve što je grešno na zemlji (Ps.100,8), dok o slaganju veliki Mojsije govori: Nemoj se mešati sa njima (Izl.23,32).

47. Um sa umom nevidljivo vodi borbu - demonski um sa našim umom. Stoga svakog minuta iz dubine duše treba prizivati Gospoda Isusa kako bi oterao demonski um i kako bi nam, kao Čovekoljubac, darovao pobedu.

48. Neka ti kao obrazac srdačnog bezmolvija posluži onaj ko u rukama drži ogledalo i pažljivo gleda u njega. Kada budeš (počeo da mu podražavaš) uvidećeš kako se misleno u tvome srcu izobražava i dobro i zlo.

49. Uvek pazi da uopšte nemaš nikakvu pomisao u srcu, ni neprikladnu, ni blagovidnu, kako bi lakše razaznavao tuđince, tj. prvorodne egipatske sinove (priloge).

50. Kako je blaga, prijatna, svetla, dobra i vedra vrlina trezvoumlja Hriste Bože, koju ti upravljaš i koju ljudski um sa velikim smirenjem bodro prohodi! Jer, ona do mora i dubine sagledavanja rasprostire svoje grane, i do reka sladosnih Božanstvenih tajni svoje

90

izdanke (Ps.79,12). Ona osvežava um koga izdavna opaljuje nečastivost slanosti lukavih demonskih pomisli i besnog mudrovanja tela, u kome je smrt.

51. Trezvoumlje je slično Jakovljevoj lestvici na čijem vrhu sedi Bog i po kojoj hode anđeli. Ono iz nas istrže svako zlo, odseca mnogogovorljivost, ogovaranje, klevetanje i sav spisak čulnih strasti, ne želeći da se ni na kratko vreme liši sopstvene sladosti.

52. Stoga ga, bratijo moja, sveusrdno prohodimo. Čistom mišlju u Hristu Isusu se uzdižući u viđenjima, držimo se i gledanja svojih sagrešenja i ranijeg života kako bismo, skrušavajući se i smiravajući se sećanjem na svoje grehe, u svojoj mislenoj borbi imali stalnu pomoć Isusa Hrista, Boga našeg. Jer, čim se usled gordosti, taštine ili samoljublja lišimo Isusove pomoći, mi se ujedno lišavamo i čistote srca putem koje Bog čoveku omogućava bogopoznanje, kao što je obećano (Mt.5,8), budući da je prvo uzrok drugog.

53. Um koji se brine o svom skrivenom delanju i koji se neprestano upražnjava u čuvanju sebe od onog što ga susreće, pored drugih blaga stiče i [osobinu] da njegovih pet telesnih čula više nisu pomoćnici grešnih iskušenja koja dolaze spolja. Pazeći stalno na svoju vrlinu, tj. na trezvoumlje i svagda želeći da se naslađuje dobrim pomislima, on ne dopušta da ga potkradaju pet čula putem veštastvenih i sujetnih pomisli koje preko njih dolaze. Znajući, pak, kakve obmane preko njih dolaze, on ih snažnim naporom obuzdava iznutra.

54. Prebivaj u pažnji uma i nećeš biti pretovaren iskušenjima. Ako, pak, odstupiš od nje, trpi ono što naiđe.

55. Kao što je za one koji su izgubili apetit i koji osećaju odvratnost prema hrani koristan gorki pelen, tako je za zloćudne ljude korisno da se zlopate.

56. Ako nećeš da se zlopatiš, nemoj činiti zlo, budući da prvo neodstupno ide za drugim. Šta ko seje, to će i požnjeti. Kada dobrovoljno sejući zlo i protiv svoje volje žanjemo (skorb), treba da se divimo Božijem pravosuđu.

57. Um zaslepljuju tri strasti: srebroljublje, taština i slastoljublje. 58. Te tri strasti su uticale da otupe znanje i vera, vaspitanici naše prirode. 59. Kroz te tri strasti u ljudima su se ukorenili jarost, gnev, borbe i ubistva i čitav

niz drugih strasti. 60. Onaj ko ne zna istinu, ne može istinski ni verovati, budući da znanje po prirodi

prethodi veri. Ono što je rečeno u Pismu, rečeno je ne samo da bismo mi znali, nego i da bismo tvorili.

61. Otpočnimo sa delanjem. Postepeno napredujući, mi ćemo naći da nada u Boga, tvrda vera, unutarnje poznanje, izbavljenje od iskušenja, blagodatni darovi, srdačno ispovedanje i obilne suze vernima dolaze od molitve. I ne samo to, nego i -trpljenje nailazećih nevolja, i iskreno praštanje bližnjem, i razumevanje duhovnog zakona, i nailazak Svetoga Duha, i primanje duhovnih skrivnica i svega što je Bog obećao verujućima i u ovome i u budućem veku. Jednom rečju, duša ne može biti obraz Božiji bez blagodati Božije i vere čoveka koji sa dubokim smirenjem i nerasejanom molitvom prebiva u srcu.

62. Mi smo iz iskustva primili veliko blago, tj. da neprestano prizivamo Gospoda Isusa protiv mislenih neprijatelja kako bismo očistili srce. I pogledaj kako je ono što ti govorim iz opita saglasno sa svedočanstvom Pisma. Pripravi se, govori ono, Izrailju, da prizivaš Gospoda Boga svoga (Amos 4,12). I apostol takođe veli: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17). I Gospod nas upozorava: Bez mene ne možete činiti ništa... Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod... Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i

91

osušiće se (Jn.15,5-6). Molitva je veliko blago koje u sebi sadrži sva blaga, budući da čisti srce u kome verujući vide Boga.

63. Riznica smirenoumlja je nešto vrlo visoko i Bogu ugodno, te ima snagu da istrebljuje svako zlo i sve što Bog ne voli. Stoga se ono vrlo teško stiče. U mnogim ljudima ćeš naći pojedinačna dela mnogih vrlina, dok je blagouhanje smirenja teško susresti. Da bi se stekla ta riznica, potreban je veliki trud i usilje. Pismo đavola naziva nečistim stoga što je od samog početka odbacio blagu riznicu smirenoumlja i zavoleo gordost. Samo zbog toga se on svagde u Pismu naziva nečistim duhom. Jer, kakvu bi telesnu nečistotu moglo učiniti potpuno neveštastveno, bestelesno i bezudno biće da bi se nazvalo nečistim? Jasno je da je samo zbog gordosti nazvan nečistim, i da je od čistog i svetlog anđela postao prljav. Nečist je pred Bogom svako ko se nadima (Prič.16,5). Po Pismu prvi greh jeste gordost (Sir.10,15). Faraon je kao gord govorio: Ne znam tvoga Boga i neću pustiti Izrailja (Izl.5,2).

64. Mnoga dejstva uma mogu nam pomoći da steknemo blagi dar 'smirenoumlja, samo ako nismo nemarni za svoje spasenje: sećanje na grehe rečju, delom i mišlju, te misleno razmatranje. I neprekidno razmišljanje o vrlinama drugih raspolaže ka istinskom smirenju. Videći na taj način svoju bedu i koliko daleko stoji od drugih, čovek prirodno počinje da sebe smatra zemljom i pepelom, čak ne čovekom nego nekim psom, budući da u svemu zaostaje za svim razumnim tvarima i budući da je oskudniji i ubogiji od svih.

65. Usta Hristova, stub Crkve, veliki otac naš Vasilije govori: "Velika pomoć u izbegavanju greha i udaljavanju od svakodnevnog padanja u isti greh predstavlja večernje samopodvrgavanje sudu savesti kojim se utvrđuje u čemu se sagrešilo, i u čemu se pravilno postupilo. Tako je postupao Jov u odnosu na sebe i na svoju decu". To svakodnevno razgledavanje osvetljuje ono što se u nama dešava svakog časa.

66. Neko drugi od onih koji su mudri u Božanstvenim stvarima je govorio: "Začetak ploda je cvet, a početak delatnog života jeste uzdržanje". Držimo se, dakle, uzdržanja i to sa merom, kako uče oci. Čitav dvanaestočasovni dan prohodimo u čuvanju uma, Čineći tako i prinuđavajući sebe mi ćemo, uz Božiju pomoć, u sebi ugasiti i smanjiti zlo. Jer, prinuđavanjem sebe stiče se vrlinski život za koji se dobija Carstvo nebesko.

67. Bestrašće i smirenje vode poznanju. Bez njih niko neće videti Gospoda. 68. Onaj ko neprestano prebiva u svojoj unutrašnjosti održava celomudrenost, i pri

tome sagledava, bogoslovstvuje i moli se. To je ono o čemu apostol govori: Po duhu hodite, i pohotu telesnu nećete činiti (Gal.5,16).

69. Onaj ko ne ume da ide duhovnim putem neće se postarati o strasnim pomislima (tj. neće ih goniti od sebe), već će neprestano biti zauzet samo telom. On ugađa trbuhu, pada u raspustvo, tuguje, gnevi se, zlopamti i kroz sve to pomračuje um, ili se pak, upušta u prekomerne podvige i rastrojava srce.

70. Onaj ko se odrekao od svetskog, tj. od žene, imanja i ostalog, samo je spoljašnjeg čoveka načinio monahom, a ne i unutrašnjeg. Onaj, pak, ko se odrekao strasnih pomisli o svemu tome načinio je monahom i unutrašnjeg čoveka, tj. um. I to je istinski monah. Spoljašnjeg čoveka je lako načiniti monahom, ali je veliki trud načiniti monahom unutrašnjeg čoveka.

71. Ko je taj koji se u ovome rodu potpuno oslobodio od strasnih misli i koji se udostojio neprestane, čiste i neveštastvene molitve (što i jeste odlična crta unutrašnjeg čoveka).

92

72. Mnoge se strasti kriju u našim dušama. One se, međutim, pojavljuju tek kad se pred očima pokaže njihov uzrok.

73. Nemoj se zanimati samo telesnim obučavanjem. Naprotiv, opredelivši za telo podvig po snazi, sav um obrati na unutrašnjost: Jer telesno vežbanje za malo je korisno, a pobožnost je korisna u svemu (1.Tim.4,8).

74. Pri mirovanju strasti (do koga je došlo ili uklanjanjem njihovih uzroka, ili usled lukavog odstupanja demona) rađa se gordost.

75. Smirenje i zlopaćenje (podvižnička telesna lišavanja) čoveka oslobađaju od svakog greha. Smirenje odseca duševne, a zlopaćenje telesne strasti. Stoga Gospod govori: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Oni će videti i Njega samog i blaga koja se u Njemu nalaze ukoliko ljubavlju i uzdržanjem očiste sebe. I oni će videti utoliko više, ukoliko više budu očistili sebe.

76. Osmatračnica uzroka svake vrline jeste čuvanje uma, kao što je nekada Davidov stražar označavao obrezanje srca (2.Car.18,24).

77. Kad čulima gledamo štetno, povređujemo se. Isto biva i sa umom. 78. Cela biljka se suši kad joj se povredi jezgro. Isto shvati i o ljudskom srcu. Stoga

treba stalno da pazimo, budući da grabljivci ne spavaju. 79. Želeći da pokaže da je svaka zapovest obavezna i da je usinovljenje dar koji je

ljudima obezbedio svojom krvlju, Gospod govori: Kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo bili dužni učiniti (Lk.17,10). Stoga Carstvo nebesko nije nagrada za dela, nego milostivi dar Vladike, pripremljen vernim slugama. Sluga ne ište slobodu kao nagradu: dobivši je, on blagodari kao dužnik, a ne dobivši je, on je očekuje kao milost.

80. Hristos je, po Pismu, umro za naše grehe i slugama koji mu verno služe daje slobodu, budući da veli: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svoga (Mt.25,21). Međutim, verni sluga nije onaj koji samo zna (svoju dužnost), nego onaj koji poslušnošću pokazuje vernost Hristu koji je dao zapovest. Onaj ko poštuje svoga gospodara izvršuje ono što muje zapoveđeno. Kad pogreši u nečemu ili kad ne posluša on kao kaznu podnosi ono što se sa njim dešava. Budući znatiželjan, budi i trudoljubiv (razume se - u izvršavanju zapovesti): jer, golo znanje nadima čoveka.

81. Neočekivana iskušenja nas po promislu uče da budemo trudoljubivi. 82. Kao što zvezdi priliči svetlost, tako blagočastivom i bogobojažljivom čoveku

priliči siromaštvo i smirenje. Jer, Hristovi učenici treba da se raspoznaju i odlikuju baš smirenim umovanjem i uniženim izgledom. O tome svagde uzvikuju [sva] četiri Jevanđelja. Onaj ko ne živi smireno lišava se udela sa Onim koji je smirio sebe do Krsta i smrti i koji je delatni zakonodavac Božanstvenih zapovesti. koje su obavezne za nas (i koje je delom i životom izobrazio u Jevanđeljima).

83. Koji ste žedni, hodite na vodu, veli prorok (Is.55,1). Koji ste god žedni Boga, hodite u čistoti uma i srca. Uostalom, onaj koji njome ushodi visoko treba pogled da obraća i na zemlju svoje ništavnosti? Niko nije viši od smirenog. Kao što je onde gde nema svetlosti sve tamno i mračno, tako su i svi naši marljivi trudovi po Bogu uzaludni i besplodni ukoliko nemamo smirenoumlja.

84. Glavno je u svemu što si čuo: Boga se boj, i zapovesti Njegove drži (Ekl.12,13), i misleno i telesno. Ako se misleno budeš primoravao da ih sačuvaš, retko ćeš imati

93

potrebe da se čulno radi njih potrudiš. David veli: Ushteh činiti volju tvoju, Bože moj i zakon je tvoj meni u utrobi (Ps.39,9). Čovek koji ne vrši volju Božiju i zakon Njegov u svojoj utrobi, tj. u srcu, ni spolja ga neće moći lako ispunjavati. Onaj koji nije trezvouman i koji je ravnodušan kao da govori Bogu: Neću da vidim puteve tvoje (Jov 21,14). On to, naravno, čini zbog lišenosti Božanstvenog prosvećenja. Za onoga, pak, ko je pričestan tom prosvećenju zakon Božiji nije samo ubeđenje u srcu, već i snaga da živi po Božijem.

85. Čulna so daje ukus hlebu i svakoj hrani i meso dugo čuva od kvarenja. Isto to važi i za umno čuvanje mislene sladosti i čudesnog delanja u srcu. Jer, i ono na Božanstveni način zaslađuje i unutarnjeg i spoljašnjeg čoveka, progoni smrad rđavih pomisli i omogućuje da ostanemo postojani u dobru.

86. Od priloga dolazi mnoštvo pomisli, a od njih - rđavo čulno delo. Onaj ko sa Isusom odmah gasi prvo, izbegava i ostalo. On će se obogatiti sladosnim Božanstvenim viđenjem kojim će Boga videti kao svudaprisutnog. On će pred Njim postaviti ogledalo uma i prosvećivati se Njime, kao što se prosvećuje čisto staklo postavljeno pred čulno sunce. Dostigavši poslednju granicu svojih želja, um će najzad počinuti od svakog drugog sagledavanja.

87. Svaka pomisao u srce ulazi preko uobražavanja nečeg čulnog (a čulno smeta umnom). Stoga Božanstvena svetlost počinje da obasjava um koji se ispraznio od svega i postao savršeno bezvidan (izbegavajući svaki izgled i obraz). Jer, ta svetlost se javlja tek u čistom umu, tj. pod uslovom da osiromaši od svih pomisli.

88. Ukoliko više budeš pazio na svoj um, utoliko će tvoja molitva Isusu biti čeznutljivija. I opet: ukoliko više budeš zanemarivao svoj um, utoliko ćeš se više udaljiti od Isusa. I kao što prvo duboko prosvećuje vazduh uma, tako ga drugo, tj. udaljavanje od trezvoumlja i sladosnog prizivanja Isusa, obično potpuno pomračuje. Sasvim je prirodno da bude kao što smo rekli - i drukčije ne biva. To ćeš saznati iz iskustva, kada probaš na delu. Jer, vrlina se (a osobito takvo svetlonosno sladosno delanje) obično izučava jedino opitom.

89. Neprestano prizivanje Isusa, praćeno toplom čežnjom punom sladosti i radosti čini da se vazduh srca, usled krajnje pažnje, ispunjava utešnom tišinom. Uzročnik, pak, punog očišćenja srca jeste Isus Hristos, Sin Božiji i Bog, koji je Vinovnik i Tvorac svega dobrog. Jer, On sam kaže: Ja sam Bog koji gradi mir (Is.45,7).

90. Duša kojoj je učinjeno dobro i koju uslađuje Isus, sa nekom radošću i ljubavlju Dobročinitelju uzvraća ispovedanje. Ona blagodari i sa veseljem priziva Onoga koji je umirio. Ona iznutra misleno vidi kako On rasejava maštarije zlih duhova.

91. David veli: I pogleda umno oko moje na mislene neprijatelje moje, i o lukavim koji ustaju na mene slušaju uši moje (Ps.12-13). I videh uzdarje grešnicima od Boga koje se preko mene ostvarivaše (Ps.90,8).

92. Kada u srcu nema nikakvih maštanja, um je u svom prirodnom stanju. Tada je on gotov da se pruži na svako sladosno, duhovno i bogoljubivo sagledavanje.

93. Na taj način, kao što sam rekao, trezvoumlje i Isusova molitva se uzajamno upotpunjuju: krajnje trezvoumlje ulazi u sastav neprestane molitve, a molitva, opet, u sastav krajnjeg trezvoumlja i pažnje.

94. I za telo i za dušu dobar vaspitač jeste neprestano sećanje na smrt. Osim toga, [korisno je] da se smrt, pošto se mimoiđe sve postojeće (između sadašnjeg trenutka i smrtnog časa), stalno drži pred očima, te sam odar na kome ćemo ležati kad se budemo rastajali sa telom.

94

95. Ko ne želi da bude ranjen, bratijo, ne sme da se predaje snu. Jedno od dvoga je neizbežno: ili pasti i poginuti (obnaživši se od vrline), ili svagda stajati (na straži) sa naoružanim umom, budući da i neprijatelj stalno stoji spreman sa svojom vojskom.

96. Od stalnog sećanja i prizivanja Gospoda našeg, Isusa Hrista u našem umu se rađa neko Božanstveno stanje, naravno, ukoliko ne zanemarimo stalnu umnu molitvu, Njemu upućenu, neprekidno trezvoumlje koje obuhvata zapisničko i stražarsko delo (tj. propuštanje svojih i teranje tuđih), i ukoliko kao jedino istinsko delo (koje vršimo na uvek isti način) budemo imali samo prizivanje Isusa Hrista, Gospoda našega. Sa gorućim srcem mi treba da vapijemo k Njemu, ne bi li nas udostojio da se pričestimo Njegovim svetim imenom. Jer, stalno ponavljanje je majka navike, bilo da se radi o vrlini ili o poroku. Navika, potom, već postaje kao druga priroda. Došavši u takvo stanje, um već sam traži neprijatelje svoje, kao što lovački pas traži zeca u šumi. Razlika je samo u tome što pas traži da pojede, a um da bi porazio i proterao.

97. Prema tome, svaki put kad u nama počnu da se roje lukave pomisli, latimo se prizivanja Gospoda našeg Isusa Hrista. I odmah ćemo uvideti kako će one početi da se rasejavaju kao dim, kao što nas je naučio opit. Kada posle toga um ostane sam (bez pomisli koje ga smućuju) opet se latimo neprestane pažnje i prizivanja. Tako postupajmo uvek kada nas spopadne takvo iskušenje.

98. Nemoguće je da neko stupi u rat sa nagim telom, ili da u odelu prepliva veliko more ili da živi bez disanja. Tako se ni bez smirenja i neprestane molitve Hristu ne možemo naučiti mislenoj i skrivenoj borbi, niti je iskusno pratiti i presecati.

99. Iskusni u delima, veliki David kaže Gospodu: Silu moju u tebi ću sačuvati (Ps.58,10). Isto tako očuvanje u nama sile srdačnog i mislenog bezmolvija, od koga se rađaju sve vrline, zavisi od sadejstva Gospodnjeg, koji nam je dao zapovesti i koji, ukoliko ga neprestano prizivamo, od nas odgoni podmuklu zaboravnost koja više od svega drugog, kao voda oganj, potire bezmolvije srca. Stoga se, monaše, nemoj predavati snu nemara, na svoju smrt, već imenom Isusovim udaraj neprijatelja. To najslađe ime neka se, kao što je rekao jedan mudrac, zalepi za tvoje disanje, pa ćeš poznati korist od bezmolvija.

100. Kada se mi nedostojni udostojimo da se sa strahom i trepetom pričestimo Božanskim i prečistim Tajnama Hrista, Boga i Cara našega, treba da pokažemo veliko staranje za trezvoumlje, čuvanje uma i strogu pažnju kako bi Božanstveni oganj, tj. Telo i Krv Gospoda našega Isusa Hrista, istrebio naše grehove i sve što je nečisto, bilo malo ili veliko. Jer, ulazeći u nas, On odmah iz srca progoni lukave duhove zlobe i otpušta nam pređašnje grehe. Naš um tada postaje slobodan od uznemiravajuće napadnosti lukavih pomisli. Ukoliko posle toga, stojeći na vratima srca, budemo marljivo čuvali svoj um, Božanstveno Telo će, kada ga se ponovo budemo udostojili, sve više i više prosvećivati naš um, čineći ga sjajnim poput zvezde.

STOTINA DRUGA 1. Kao što voda gasi vatru, tako zaborav obično gasi čuvanje uma. Međutim,

neprestana Isusova molitva sa neoslabnim trezvoumljem ga najzad izgoni iz srca. Molitva ima potrebu za trezvoumljem, kao što svećica ima potrebu za svetlošću sveće.

2. Treba sveusrdno da se staramo oko čuvanja onoga što je dragoceno. A za nas je istinski najdragocenije upravo ono što nas čuva od svakoga zla, kako čulnog tako i

95

mislenog. To upravo predstavlja čuvanje uma sa prizivanjem Isusa Hrista, tj. svagdašnje gledanje u dubinu srca i neprestano bezmolvije mislima, čak i u odnosu na pomisli koje izgledaju da dolaze sa "desne" strane, i staranje da budemo slobodni od svake pomisli, da se ispod izgleda dobrih ne bi prikrili lopovi. I premda se naprežemo, sa trpljenjem prebivajući u srcu, uteha je veoma blizu nas.

3. Srce koje se neprestano čuva i kome ne dozvoljavaju da prima izglede, obraze i maštarije tamnih i lukavih duhova obično iz sebe rađa svetle misli. Jer, kao što ugalj rađa plamen, tako i Bog, koji od svetog krštenja obitava u našem srcu, zapaljuje našu misaonu moć za sagledavanje, kao plamen voštanu sveću, ukoliko nađe da je vazduh našeg srca čist od vetrova zlobe i zaštićen stražom uma.

4. Ime Isusa Hrista treba uvek da se nalazi u prostorima našega srca, kao što se munja kreće u vazdušnom prostranstvu pre kiše. To je dobro poznato onima koji imaju duhovno iskustvo u unutarnjoj borbi. Tu unutrašnju borbu treba voditi sledećim poretkom: prvo delo jeste pažnja; zatim, pošto opazimo dolazak neprijateljske pomisli, treba da sa gnevom iz srca na nju bacimo reči kletve; treće delo je da se molimo protiv nje, obraćajući srce prizivanju Isusa Hrista, kako bi se u tren oka raspršio demonski privid, i kako um ne bi krenuo za maštarijom, kao dete prevareno iskusnim šarlatanom.

5. Prinudimo se da, slično Davidu, uzvikujemo: Gospode, Isuse Hriste! Neka i grlo naše iznemogne. Umne, pak, oči ne treba da prestanu da se ustremljuju gore u nadi na Gospoda Boga našega (Ps.68,4). Sećaj se uvek priče o nepravednom sudiji koju nam je za pouku ispričao Gospod, tj. da treba uvek da se molimo i da nam ne dotuži. Tako ćemo steći i korist i odmazdu.

6. Nije moguće da lice čoveka koji stoji na suncu ne bude osvetljeno. Isto tako je nemoguće da se ne prosveti onaj ko svagda proniče u vazduh srca.

7. U ovom životu se ne može živeti bez hrane i pića. Isto tako ni duša ne može da postigne ništa duhovno i Bogu ugodno, ili da se izbavi od mislenog greha bez čuvanja uma i čistote srca (što se i naziva trezvoumljem), pa čak i ako se strahom od muka prinudno uzdržava od greha na delu.

8. Uostalom. i oni koji se prinuđavanjem uzdržavaju od greha na delu blaženi su pred Bogom, anđelima i ljudima. Jer, podvižnici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt.11,12).

9. Evo divnog ploda za um od bezmolvija: svi gresi koji najpre na um nailaze samo u vidu pomisli (postajući grubi čulni gresi ukoliko ih srce prihvati), dejstvom i zastupništvom Gospoda našega Isusa Hrista, u našem unutrašnjem čoveku bivaju odsečeni mislenom vrlinom trezvoumlja, koja im ne dozvoljava da uđu unutra i da se ispolje u rđavim delima.

10. Obraz spoljašnjih, čulno-telesnih podviga jeste Stari Zavet. dok je Sveto Jevanđelje, tj. Novi Zavet obraz pažnje i čistote srca. Stari Zavet nije dovodio do savršenstva, i nije zadovoljavao i ispunjavao unutrašnjeg čoveka u delu ugađanja Bogu (jer Zakon ništa nije doveo do savršenstva, - govori apostol, Jev.7,19), nego je samo donekle zaustavljao grube grehe (jer, odsecati od srca rđave pomisli i želje radi očuvanja srdačne čistote, što je jevanđelska zapovest, jeste nešto više od, na primer, zabrane da se izbije oko ili zub bližnjem). Isto shvati i o telesnoj pravednosti i o telesnim podvizima, tj. o postu, uzdržanju, spavanju na goloj zemlji, stajanju, bdenju i ostalom. Sve to se obično preduzima radi tela, tj. da se strasni deo tela umiri u odnosu na grehovne pokrete. Naravno, i sve to je dobro, kao što se i o Starom Zavetu kaže (tj. da je Zakon dobar), budući da se i tim putem obučava naš spoljašnji čovek i čuva od strasnih dela. Međutim, ti

96

podvizi nas ne čuvaju od mislenih grehova. Oni nas ne mogu izbaviti od zavisti, gneva i ostaloga.

11. Čistota srca, tj. čuvanje uma, čiji obraz jeste Novi Zavet, ukoliko se samo ostvaruje na pravi način, odseca i iskorenjuje sve strasti i useljava radost, nadu, sećanje na smrt, istinsku smirenost, bezmernu ljubav prema Bogu i ljudima i Božanstveno račenije srca.

12. Onaj ko hoda po zemlji ne može da ne raseca vazduh. Tako ni ljudsko srce ne može izbeći neprestanu borbu sa demonima, ili njihovo skriveno dejstvo, pa ma kako stroge telesne podvige da prohodi.

13. Ako želiš da u Gospodu budeš monah ne samo po spoljašnjosti, nego u stvarnosti, tj. blag, krotak, milostiv i uvek sa Bogom sjedinjen, svim silama se postaraj da prohodiš vrlinu pažnje koja se sastoji u čuvanju uma i u uspostavljanju sladosnog srdačnog bezmolvija, te blaženog stanja duše koje je slobodno od maštanja. To je delo koje se ne nalazi kod mnogih.

14. Vrlina pažnje se naziva duhovnim mudroljubljem. Ti je prohodi sa velikim trezvoumljem i toplim usrđem, sa molitvom Isusovom, sa smirenjem i neprekidnošću, sa ćutanjem čulnih i mislenih usta, sa uzdržavanjem u jelu i piću i sa udaljavanjem od svega grešnoga. Prohodi je iskusno i sa rasuđivanjem, idući po mislenom putu, i ona će ti uz pomoć Božiju, otkriti ono što nisi očekivao. Ona će ti pružiti znanje, prosvetiti te, umudriti, i naučiti onome što ranije, dok si hodio po tami strasti i mračnih dela, i budući pogružen u bezdan zaborava i smetenosti pomisli, nisi ni u um mogao primiti.

15. Kao što doline obilno rađaju pšenicu, tako Isusova molitva obilno oplođuje srce tvoje svakim dobrom. Bolje rečeno, to ti daruje sam Gospod naš Isus Hristos, bez koga ne možemo ništa činiti (Jn.15,5). Ona će ti prvo izgledati kao lestvica, zatim kao knjiga za čitanje, i najzad, kad budeš uznapredovao, kao nebeski grad Jerusalim. I zaista ćeš umom ugledati Hrista Izrailjevog, Cara sila, zajedno sa jednosušnim Njegovim Ocem i Duhom Svetim, kome se klanjamo.

16. Demoni nas uvek navode na greh lažljivim maštanjem. Tako su maštanjem o bogatstvu i koristi zaveli nečastivog Judu da izda Gospoda i Boga svih. Lažljivim maštanjima o telesnom izobilju (koje je samo po sebi ništavno), o časti, bogatstvu, slavi, uvukli su ga oni u bogoubistvo, a potom ga vrgli u samoubistvo vešanjem, pripremivši mu večnu smrt. Tako mu se desilo sve savršeno suprotno od onoga što su mu lukavi u maštanju ili prilogu predstavljali.

17. Tako nas lažljivim maštanjima i pustim obećanjima neprijatelji našeg spasenja uvaljuju u pad. I sam satana je na isti način, maštajući o jednakosti sa Bogom, spao sa nebeskih visina. Tako je kasnije on i Adama udaljio od Boga podmetnuvši mu maštanje o nekom Božanskom dostojanstvu (sveznanju). Tako lažljivi i lukavi neprijatelj obično vara i sve druge koji greše.

18. Kada se, postavši nemarni usled zaboravnosti, na duže vreme odvojimo od pažnje i Isusove molitve, naše srce se puni gorčinom od otrova rđavih pomisli. Međutim, kada iz ljubavi prema Božanstvenom sa krepkom usrdnošću prilježno počnemo da se u našoj mislenoj delaonici (u mislenoj radionici u srcu) bavimo njima (tj. pažnjom i molitvom), ono se opet ponovo puni sladošću, obradovano u čulima nekom Božanstvenom radošću. Tada mi polažemo tvrdu nameru da svagda hodimo u srdačnom bezmolviju i to upravo radi prijatne sladosti i utehe koju od njega osećamo.

97

19. Nauka nad naukama i veština nad veštinama jeste umeće da se upravlja zlotvornim pomislima. Najbolje sredstvo protiv njih jeste - uz Božiju pomoć paziti na pojavu njihovog priloga i svoju misao čuvati čistom, kao što čuvamo telesno oko. Njime samim, zapravo, oštro posmatramo sve što bi ga moglo slučajno povrediti i na svaki način se staramo da ne dopustimo da mu se približi čak ni trunčnca.

20. Kao što sneg neće poroditi plamen. ni voda oganj, ni trnje smokvu, tako se ni srce ni jednog čoveka ne može osloboditi demonskih pomisli, reči i dela ukoliko ne očisti svoju unutrašnjost, ukoliko ne spoji trezvoumlje sa Isusovom molitvom, ukoliko ne stekne smirenje i duševno bezmolvije i ukoliko ne bude sa svom usrdnošću stremilo napred. Duša koja ne pazi na sebe neizbežno postaje besplodna za dobre i savršene pomisli, slično besplodnoj muli. U njoj nema poimanja duhovne mudrosti. I zaista, prizivanje Isusovog imena i potiranje strasnih pomisli jeste sladosno delo koje donosi duševni mir.

21. Saglasivši se u zlu, duša i telo zajedno zidaju grad taštine i stub gordosti i naseljavaju ga nečistim mislima. Međutim, Gospod strahom od geene razbija njihovu saglasnost i razdeljuje ih, podstičući gospođu dušu da misli i govori suprotno telu (robu). Od tog straha i proishodi deoba među njima: Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem (Rim.8,7).

22. Mi svakoga časa treba da odmeravamo svoja svakodnevna dela, dok svake večeri treba da olakšavamo njihovo breme pokajanjem po svojim silama, ukoliko želimo da, sa Hristovom pomoći, pobedimo zlo u sebi. Isto tako treba da posmatramo da li sva svoja čulna i vidljiva dela vršimo po Bogu, pred Njegovim licem i jedino radi Njega, kako zbog nerazumnosti ne bismo bili pokradeni nekim lošim osećanjima.

23. Ukoliko, uz pomoć Božiju, svakog dana steknemo ponešto trezvoumljem, ne sledi da nerazumno smemo da stupamo u odnose sa drugima, s obzirom da možemo pretrpeti štetu od sablažnjivih razgovora. Naprotiv, pre treba prezreti sve sujetne krasote i dobrobiti radi te predivne i preslatke vrline (trezvoumlja).

24. Trima silama duše mi treba da dajemo pravilno kretanje, saobrazno sa njihovom prirodom i sa namerom Boga koji ih je stvorio. Naime, razdražajnu silu treba da podižemo protiv našeg spoljašnjeg čoveka i protiv zmije-satane. Rečeno je: Gneveći se ne grešite (Ps.4,5). To znači gneviti se na greh, tj. na same sebe i na đavola, kako ne bismo grešili protiv Boga. Želateljnu silu, pak, treba usmeravati ka Bogu i vrlini. Mislenu, pak, silu treba da postavimo za gospodaricu nad obe druge kako bi ih sa mudrošću i blagorazumnošću usmeravala, urazumljivala, kažnjavala i rukovodila, kao što car vlada nad potčinjenima. I tada će razum po Bogu, koji postoji u nama, upravljati njima (tj. kada bude njima upravljao, a ne kada im se bude potčinjavao). Premda strasti i ustaju na razum, nemojmo prestati da naređujemo, kako bi razum ipak upravljao njima. Jer, brat Gospodnji govori: Ako neko u reči ne greši, taj je savršen čovek. moćan je zauzdati i sve telo (Jak.3,2). Istinu govoreći, svako bezakonje i greh se vrši sa te tri sile, i svaka vrlina i pravda se njima ostvaruje.

25. Um se pomračuje i postaje besplodan kada monah počne sa nekim da razgovara o svetskim stvarima, ili kada misleno sam sa sobom porazgovara o njima, ili kada mu se telo zajedno sa umom zanese nečim čulnim, ili kada se uopšte preda sujeti. U svim tim slučajevima on odmah gubi toplinu, skrušenost i smelost pred Bogom i poznanje (tj. zaboravlja na Boga i na Njegov poredak). Stoga, ukoliko više pazimo umom, utoliko se više prosvećujemo, i ukoliko manje pazimo, utoliko se pomračujemo.

98

26. Onaj ko svakodnevno stremi ka miru i bezmolviju uma i ko ga usrdno ište, lako prezire sve čulno, kako se ne bi uzaludno trudio. Ukoliko, pak, on nekim lažnim mudrovanjem obmane svoju savest (a uopšte nije teško biti obuzet nečim čulnim), usnuće gorkom smrću zaborava, protiv koje se molio božanstveni David (Prosveti oči moje da ne zaspim na smrt - Ps.12,4). A apostol govori: Jer, koji zna dobro činiti i ne čini, greh mu je (]ak.4,17).

27. Iz nemarnosti se um ponovo vraća u njemu svojstveno stanje i trezvoumlje ukoliko se, čim primeti ohlađenje, odmah razgori revnošću i ukoliko sa toplim usrđem opet vaspostavi svoje obično delanje (tj. trezvoumlje i molitvu).

28. Mlinski magarac ne može da izađe iz kruga u kome je vezan. Ni um se ne može izdići visoko u savršenoj vrlini (tj. u trezvoumlju koje vodi ka savršenstvu) ukoliko ne dovede u red svoju unutrašnjost (zaustavivši lutanje pomisli). Jer, takav je uvek slep unutarnjim očima, nemajući mogućnosti da vidi vrlinu i svetlozarnog Isusa.

29. Dobar i jak konj veselo skače kada primi jahača. I um se veseli svetlosti Gospodnjoj kada izjutra stane pred Njega (Ps.5,4), slobodan od svih misli. Sam sebe razgorevajući, on će poći iz sile delatnog mudroljublja uma u divnu silu sagledavanja i neizrecivih tajni i vrlina. Kada, pak, najzad u srce svoje primi dubinu uzvišenih Božanstvenih misli, njemu će se javiti Bog bogova (Ps.83,8) po meri njegove prijemčivosti. Dirnut time, um sa ljubavlju slavi Boga koga vidi i koji ga vidi i koji radi toga spasava onoga koji tako prema Njemu ustremljava svoj umni pogled.

30. Razumno održavano srdačno bezmolvije će ugledati visoku dubinu, a uvo uma koji bezmolstvuje će čuti divne [stvari].

31. Krenuvši na dalek, neprohodan i težak put, putnik postavlja oznake koje mu služe kao putokazi koji će mu pomoći da ne zaluta na povratku i da se lako vrati u svoje mesto. Tako i čovek koji hodi putem trezvoumlja neka (u svojstvu putokaza) postavi reči (koje je čuo od otaca), čuvajući se istog (tj. da ne zaluta ili da se ne uputi nazad).

32. Za putnika povratak na mesto odakle je pošao predstavlja radost, dok za trezvoumnika povratak nazad jeste pogibao razumne duše i znak odstupanja od bogougodnih dela, reči i pomisli. U vreme smrtonosnog duševnog sna njemu će se javljati pomisli koje će ga, slično bodilu, buditi (iz obamrlosti), napominjući mu o dubini pomračenosti i raslabljenosti u koju je upao usled svog nehata.

33. Ukoliko upadnemo u nevolju, očajanje i beznadežnost (u krajnji bezizlaz iz koga je nemoguće izvući se) treba da činimo ono što je činio David, tj. da izlivamo srce svoje i moljenje svoje pred Bogom, i da nevolju svoju pred Njim kazujemo (Ps. 141,3). Jer, mi se ispovedamo Bogu koji može premudro da uredi sve što se tiče nas, da nevolju našu učini lakom (podnošljivom i prolaznom), te da nas izbavi od pogubne i rušilačke tuge.

34. Gnev na ljude koji se ne pokreće po prirodi, tuga koja nije po Bogu i uninije su podjednako štetni za dobre i razumne pomisli. Međutim, Gospod u nas useljava radost, pošto ih izagna radi našeg isiovedanja.

35. Pomisli koje nam se protiv naše volje naturaju i stoje u srcu obično odstranjuje Isusova molitva sa trezvoumljem iz dubine srdačnih misli.

36. Olakšanje i radost u skorbi od mnoštva beslovesnih pomisli mi ćemo naći ukoliko se iskreno i bespristrasno ukorimo, ili ukoliko sve saopštimo Gospodu kao čoveku (koji je pred nama). Svakako ćemo na ta dva načina naći uspokojenje od svega (što nas smućuje).

99

37. Oci zakonopoložnika Mojsija smatraju obrazom uma koji Boga vidi u kupini, čije se lice proslavlja i koga Bog bogova postavlja za boga faraonu. On zatim kaznama poražuje Egipat, iz njega izvodi Izrailj i daje Zakon. Sve to, shvaćeno prenosno, izobražava dejstva i preimućstva uma.

38. Obraz, pak, spoljašnjeg čoveka jeste Aaron, brat zakonodavca. Sa gnevom ga okrivljujući, i mi mu, kao Mojsije po njegovom sagrešenju, prigovorimo: "Čime ti je učinio nepravdu Izrailj (um koji gleda Boga) te si požurio da ga učiniš odstupnikom od Gospoda Boga Živog Svedržitelja (svojim pomislima ga odvukavši od sagledavanja Boga u trezvoumlju - Izl.32,21)".

39. Između mnogih drugih dobrih primera Gospod je, pristupajući da vaskrsne Lazara iz mrtvih (time što je zapretio duhu), pokazao da strogom pretnjom treba da obuzdavamo dušu kada se ona ženoliko predaje raslabljujućoj čulnosti i, uopšte, kada pokušava da ustanovi žensku narav. Jer, jedino ono, tj. samoukorevanje, može dušu izbaviti od samougađanja, taštine i gordosti.

40. Kao što se bez velike lađe ne može preploviti morska pučina, tako se bez prizivanja Gospoda Isusa ne može odagnati prilog lukave pomisli.

41. Suprotstavljanje obično zaustavlja nadiranje pomisli, dok ih prizivanje imena Gospoda Isusa Hrista izgoni iz srca. Čim se u duši obrazuje prilog predstavom nekog čulnog predmeta (čoveka koji nas je uvredio, ženske krasote, srebra i zlata) ili kada sve jedno za drugim pohrli u naše misli, jasno je da su naše srce do maštanja doveli duhovi zlopamćenja, bluda i srebroljublja. Ukoliko je opitan, iskusan i naviknut da se čuva od napada i da jasno, kao danju, vidi varljiva maštanja i prelest lukavih, naš um će odmah otporom, suprotstavljanjem i Isus Hristovom molitvom lako da ugasi raspaljene strele đavola. On neće dozvoliti da naše pomisli krenu za strasnim maštanjem. da se slažu sa prizrakom priloga, da prijateljski sa njim razgovaraju, da se upuštaju u pričljivost, niti da se slažu sa njim. U suprotnom bi za svim tim sa nekom neophodnošću, kao noć za danom, sledila rđava dela.

42. Ukoliko je, pak, neiskusan u delu bodrog trezvoumlja, naš um se odmah pristrasno povodi za prilogom koji mu se predstavlja, ma kakav bio, i počinje sa njim da razgovara, primajući neprilična pitanja i pružajući slične odgovore. Tada se naše pomisli mešaju sa demonskim maštanjima, koja se zbog toga još većma plode i umnožavaju kako bi prevarenom i ulovljenom umu izgledala još draža, lepša i privlačnija. Naš um tada trpi nešto slično jaganjcima koji psu, koji im se približi na poljani gde pasu, prilaze kao majci: od tog približavanja oni neće imati nikakve koristi, osim što će od njega pozajmiti nečistotu i smrad. Na isti način i naše pomisli u umu iz neopitnosti trče u susret svim demonskim maštanjima, te se, kao što rekoh, mešaju sa njima. Tada oni kao da se (međusobno) savetuju šta bi trebalo uraditi da bi se posredstvom tela sprovelo u delo ono što se pod dejstvom demonske prelesti učinilo tako lepim i slatkim. Tako na kraju nastaju unutrašnji padovi u duši. Posle toga se, već kao po nekoj neophodnosti, i spolja iznosi ono što je sazrelo u unutrašnjosti srca.

43. Naš je um nešto lako pokretljivo i nezlobivo. On se lako predaje maštanjima i lako pada u grešne pomisli, ukoliko u sebi nema pomisao koja bi ga kao neki car nad strastima, neprestano zadržavala i obuzdavala.

44. Sagledavanje i poznanje obično postaju putevoditelji i vinovnici strogog života zbog toga što srce koje su podigli gore, počinje da prezire zemaljska zadovoljstva i svaku čulnu životnu slast kao nešto ništavno.

100

45. I obrnuto, pažljivi život u Isusu Hristu postaje otac sagledavanja i poznanja i roditelj Božanstvenih ushođenja i mudrih pomisli kada se sjedini sa suprugom - smirenjem, kao što kaže Božanstveni prorok Isaija: Oni koji žive u Gospodu dobijaju novu snagu, i okrilatiće kao orlovi (Is.40,31).

46. Ljudima se čini da je jako strogo i teško bezmolstvovati dušom od svake pomisli. Zaista je to teško i naporno. Jer, zaključavati i zadržavati bestelesno u telesnom domu je do boli teško ne samo onima koji nisu posvećeni u tajne duhovne borbe, već i onima koji su se iskusili u unutrašnjoj neveštastvenoj borbi. Međutim, onaj ko neprestanom molitvom u grudima drži Gospoda Isusa, po prorokovim rečima se neće umoriti idući za Njim, niti će poželeti dana ljudskog (Jer.17,16) zbog lepote, prijatnosti i sladosti Isusa. On se od svojih neprijatelja - nečistih duhova, koji idu oko njega, neće postideti, već će progovoriti sa njima na vratima srca (Ps.126,5), Isusom ih progoneći nazad.

47. Vinuvši se posle smrti po vazduhu ka nebeskim vratima, duša se neće postideti pred svojim neprijateljima, imajući Hrista sa sobom. I tada će, kao i sada, smelo sa njima na vratima progovoriti. Neophodno je, međutim, da do svog izlaska iz tela danonoćno istraje u vapijanju Gospodu Isusu Hristu, Sinu Božijem. On će tada biti njen brzi osvetnik, po istinitom i Božanskom Njegovom obećanju, izrečenom u priči o nepravednom sudiji: Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti, i u sadašnjem životu i po izlasku iz tela (Lk.18,1-8).

48. Ploveći po mislenom moru, uzdaj se u Isusa, budući da je On sam u tebi, u srcu tvome, i tajanstveno ti govori: Ne boj se Jakove, mali Izrailju, ja sam Bog tvoj koji drži tvoju desnicu (Is.41,13-14). Ako je Bog sa nama, ko će protiv nas (Rim.8,31). Sa nama je Bog koji je ublažio one koji su čistog srca i koji je ustanovio da Najslađi Isus, Jedini Čisti, Božanstveno silazi na čista srca i obitava u njima. Nemojmo prestati da, po božanstvenom Pavlu, svoj um vežbamo u pobožnosti (1.Tim.4,7).

49. Po Davidu će se mnoštvom mira nasladiti (Ps.36,11) onaj ko ne gleda na lice ljudsko sudeći nepravdu u srcu svome, tj. ko ne prima likove lukavih duhova i kroz njih predstave greha, već strogo sudeći i donoseći strogu presudu na zemlji srca svoga, grehu daje ono što mu pripada. Veliki i mudri oci u nekim svojim spisima i demone nazivaju ljudima zbog njihove razumnosti. I u Jevanđelju Gospod govori: Neprijatelj čovek to učini (Mt.13,28), tj. poseja kukolj po pšenici (podrazumevajući đavola, budući da je zatim rekao: Neprijatelj koji ga je posejao jeste đavo). Nas savlađuju pomisli upravo stoga što tim delatnicima zla ne protivrečimo istog časa.

50. Ukoliko, započevši život umne pažnje, trezvoumlju pripojimo smirenje, i protivrečenju [pomislima] prisajedinimo molitvu, započećemo sa dobrim hođenjem mislenim putem, držeći se poklanjanog i svetog imena Isusa Hrista kao sjajne svetiljke. Ukoliko se, pak, pouzdamo samo u svoje trezvoumlje ili pažnju, brzo ćemo pasti i srušiti se pred napadima neprijatelja. Tada će početi u svemu da nas savlađuju najlukaviji zlobnici, a mi ćemo se sve više i više zaplitati u zle želje kao u zamke, sve dok nas u potpunosti ne zakolju, budući da pri sebi nemamo pobedonosni mač - ime Isusa Hrista. Jer, samo je ovaj posvećeni mač u stanju da ih odbija i saseca, sažiže i uništava, kao oganj slamu, ukoliko je, naravno, neprestano prisutan u srcu upražnjenom od svih obraza.

51. Dušekorisno i mnogoplodonosno delo neprestanog trezvoumlja sastoji se u brzom razaznavanju maštarskih pomisln koje se obrazuju u umu. Delo protivrečenja se sastoji u izobličavanju i posramljenju pomisli koja pokušava da uđe u prostor našega uma preko predstave nekog čulnog predmeta. Ono. pak, što odmah gasi i rasejava svaku

101

neprijateljsku zamisao, svaku reč, svaki privid, svaki idol, svako utvrđenje zlobe jeste - prizivanje Gospoda. I mi sami u umu vidimo kako ih moćno poražava Isus, veliki Bog naš, i kako štiti nas smirene, bedne i nepotrebne.

52. Mnogi ne znaju da naše misli nisu ništa drugo do maštarski obrazi čulnih i svetskih stvari. Proboravivši duže u trezvoumlju i molitvi naš um će se osloboditi od svakog veštastvenog obraza lukavih pomisli. Molitva će mu dati da prepoznaje reči neprijatelja (tj. značenje pomisli uopšte, ili planove i vidove neprijatelja pri sejanju pomisli), te da oseti korist trezvoumlja. Nego ćeš svojima očima gledati, i odmazdu nad mislenim grešnicima misleno i sam gledati i shvatiti, kako kaže blaženi Psalmopojac David (Ps.90,8).

53. Ako možemo mislimo neprestano na smrt, budući da se od tog sećanja rađa napuštanje svih briga i sujeta, čuvanje uma i neprestana molitva, nepristrasnost prema telu, mržnja prema grehu. Iz njega se, ako hoćemo reći istinu, rađa svaka živa i delatna vrlina. Stoga, ukoliko smo u mogućnosti, mislimo na smrt neprekidno, kao što neprekidno dišemo.

54. Srce koje se potpuno oslobodi maštanja počinje da rađa Božanstvene i tajanstvene pomisli, koje u njemu igraju kao što u mirnome moru igraju ribe i skaču delfini. More se pokreće blagim vetrom, a bezdan srca - Duhom Svetim. A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svoga u srca vaša, koji viče: Ava Oče (Gal.4,6).

55. Posumnjaće i pokolebaće se [u nameri] da se lati duhovnog delanja pre otrežnjenja uma svaki monah koji još nije upoznao njegovu lepotu ili koji je poznao, ali nema snage da se reši na njega usled nedostatka revnosti. Međutim, to kolebanje će nesumnjivo nestati čim on stupi na delo čuvanja uma, koje jeste i naziva se mislenim mudroljubljem, ili delatnim mudroljubljem uma. Jer, tada će on obresti Put koji kaže: Ja sam put i istina i život (Jn.14,6).

56. On će se opet pokolebati kada ugleda bezdan pomisli i gomilu vavilonskih mladenaca. Međutim, i to kolebanje će rasejati Hristos ukoliko se osnovom uma neprestano utvrđujemo u Njemu i ukoliko vavilonske mladence odbacujemo, razbijajući ih o taj kamen (Ps.136,9), ispunjavajući na njima, kako je rečeno, svoju želju (tj. svoje negodovanje). Jer, kako govori premudri, onaj ko čuva zapovest neće poznati lukave reči (Ekl.8,5). I Gospod govori: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5).

57. Istinski monah je onaj ko se drži trezvoumlja, a istinski trezvoumnik je onaj ko je monah u srcu (kome je u srcu samo Bog i on sam).

58. Čovekov život je usmeren unapred putem ređanja godina, meseci, nedelja, dana i noći, časova i minuta. Zajedno sa tim trebalo bi da se do same smrti prostiremo napred (ka savršenstvu) vrlinskih dela, tj. trezvoumlja, molitve, srdačne sladosti, pri neoslabnom bezmolviju.

59. Najzad, doći će i nama smrtni čas. Doći će jer ga je nemoguće izbeći. O, kada bi pri svom dolasku knez ovoga sveta našao da su naša bezakonja mala i ništavna i da nema za šta da nas pravedno optuži! U suprotnom, zaplakaćemo tada, premda već beskorisno. Jer, Gospod je rekao: A onaj sluga koji je znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen (Lk.12,47).

60. Teško onima koji pogube srce svoje! Šta će raditi kada dođe Gospod (Sir.2,14). Zauzmimo se, bratijo, revnosnije za delo srca.

61. Iza prostih i bestrasnih pomisli slede strasne, kao što smo saznali iz dugotrajnog iskustva i posmatranja. I prve služe kao ulaz za druge, bestrasne za strasne.

102

62. Čovek zaista treba da se proizvoljenjem preseče na dvoje. On treba da se raspolovi najmudrijom pomišlju i da postane nepomirljivi neprijatelj sam sebi. Ukoliko hoćemo da ostvarimo prvu i najveću zapovest, tj. blaženo smirenje, Hristov život i ovaploćeni život Boga, trebalo bi da prema sebi budemo raspoloženi onako kako smo raspoloženi prema nekome koji nas je krajnje ožalostio i uvredio. Stoga apostol govori: Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim.7,24). Jer, telesno mudrovanje se ne pokorava zakonu Božijem (Rim.8,7). Pokazujući, pak, da je pokoravanje tela volji Božijoj jedna od naših dužnosti, on je rekao: Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas (1.Kor. 11,31-32).

63. Začetak ploda je cvet, a početak trezvoumlja je uzdržanje u hrani i piću, odbacivanje i odsecanje svih pomisli i srdačno bezmolvije.

64. Kada, osnaženi u Hristu Isusu, počnemo da se trudimo u tvrdo zasnovanom trezvoumlju, u našem umu se pojavljuje kao neka svetiljka, koju mi držimo rukom uma i koja nas vodi ka mislenim stazama. Zatim, kao da nam se javlja mesec u punoj svetlosti, koji kruži po svodu srca, a zatim i sunce - Isus, koji slično suncu sija pravdom, tj. koji pokazuje sebe samog i svoje svesvetle svetlosti sagledavanja.

65. Sve to Gospod tajanstveno otkriva umu koji sa neprekidnom revnošću čuva Njegovu zapovest koja glasi: Obrežite ogorčenost svoju (Pon.Zak.10,16). Da, divnim istinama, kao što je već rečeno, čoveka uči marljivo trezvoumlje. Božanstvo ne zna šta je licemerstvo. Stoga Gospod govori: Ko ima daće mu se, i preteći će mu; a ko nema, uzeće mu se i ono što ima (Mt.13,12-13). I još [je rečeno]: Onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro (Rim.8,28). Zar im utoliko pre u tome neće pomoći te vrline (trezvoumlje i molitva)?

66. Brod se bez vode neće pokrenuti: ni čuvanje uma neće niukoliko uspeti bez trezvoumlja sa smirenjem i Isus Hristovom molitvom.

67. Temelj kuće je - kamen, a temelj te vrline (čuvanja uma) i osnova i krov jeste sveto i poklanjano ime Gospoda našeg Isusa Hrista. Brzo i lako će pretrpeti brodolom nerazumni krmanoš koji za vreme bure raspusti mornare, baci jedra i vesla u more i legne da spava. Još lakše će, međutim, demoni potopiti dušu koja pri pojavi priloga bude nemarna u odnosu na trezvoumlje i prizivanje imena Isusa Hrista.

68. Ono što znamo mi predajemo preko spisa i ono što smo videli hodeći putem - svedočimo onima koji žele da prihvate ono što govorimo. Eto, i sam Gospodje rekao: Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti... Ko ostane u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod (Jn.15,5-6). Kao što nije moguće da sunce sija bez svetlosti, tako se srce ne može očistiti od skverni pogubnih pomisli bez molitve Isusovim imenom. Ako je to istina, kao što vidim (iz opita), prizivajmo to Ime često kao što dišemo. Jer, ono je svetlost, a one (skverne pomisli) su tama; On (prizivani Isus) je Bog i Vladika, a one su demonske sluge.

69. Čuvanje uma može prilično i dostojno da se nazove svetlonosnim, munjerodnim, svetlorodnim i ognjenim. Jer, istinu govoreći, ono samo prevazilazi sve najveće telesne vrline, ma koliko ih ko imao. Tu vrlinu i nazivamo najpoštovanijim imenima stoga što se iz nje rađa svetlozarna svetlost. Silom Isusa Hrista oni koji je zavole od nepotrebnih, skvernih, nerazumnih, nepravednih postaju pravedni, poželjni, čisti, sveti, i razumni. I ne samo to, nego počinju da sagledavaju tajne i da bogoslovstvuju. Postavši sagledatelji, oni se približuju prečistoj i beskonačnoj Svetlosti, dodiruju je neizrecivim dodirom i sa Njom žive i deluju, budući da su okusili da je blag Gospod. Na tim prvoanđelima se očigledno ispunjava reč božanstvenog Davida: Pravedni će ispovedati ime

103

tvoje, i pravi će se naseliti sa licem tvojim (Ps.139,14). I stvarno, jedino oni istinski prizivaju Boga, i ispovedaju mu se, i uvek vole da sa Njim razgovaraju pošto ga ljube.

70. Teško unutrašnjosti od spoljašnjosti. Jer, unutrašnji čovek mnogo trpi od spoljašnjih čula. Ukoliko nešto pretrpi, on treba da upotrebi bič protiv spoljašnjih čula. Onaj ko je učinio ono što sledi po pisanome, već je razumeo i ono što sledi po umozrenju.

71. Sveti oci [tvrde] da će naš unutrašnji čovek, ukoliko je trezvouman, biti u stanju da sačuva i spoljašnjeg čoveka. Po njihovim rečima, mi i zločinci - demoni se udružujemo kada činimo grehe: oni nam kroz pomisli ili maštarska izobraženja pred umom slikaju grehe koje hoće, a mi grešimo pomislima unutra i delima spolja. Pošto nemaju tela, demoni sebi i nama pripremaju muku samo pomislima, lukavstvima i prevarama. Da nisu lišeni tela, oni najnepotrebniji bi neprestano grešili i delima, svagda u sebi imajući zlo proizvoljenje, spremno na nečastivost.

72. Međutim, srdačna molitva Gospodu ih razbija i njihove prevare preobraća u prah. Jer, Isus, Bog i Sin Božiji, koga neprestano i revnosno prizivamo, ne dopušta da demoni u nas ubace greh, tj. takozvani prilog, ne dopušta ni da nam u ogledalu uma pokažu bilo kakav obraz, niti da progovore bilo kakve reči srcu. Ukoliko se nikakav obraz ne prokrade u srce, ni pomisli ga neće uznemiravati. Jer, demoni obično kroz pomisli skriveno besede sa dušom i uče je zlu.

73. Neprestana molitva čisti misleni vazduh uma od mračnih oblaka i vetrova duhova zlobe. Kada je vazduh srca čist, više ništa ne sprečava da zasija Isusova Božanska svetlost. Potrebno je samo da se ne nadmemo taštinom, samomnjenjem i samodopadljivim isticanjem, da se ne pružamo ka nedostižnom, te da ne budemo lišeni Isusove pomoći. Jer, kao obrazac smirenja, Hristos nenavidi sve takvo.

74. Držimo se, dakle, molitve i smirenosti. Sa ta dva oružja, udružena sa trezvoumljem kao sa ognjenim mačem, naoružavaju se misleni vojnici protiv demona. Ukoliko tako budemo vodili svoj život, svakog dana i časa ćemo tajanstveno imati radosni praznik u srcu.

75. Postoji osam glavnih grešnih pomisli koje obuhvataju svu [grehovnu] oblast i od kojih se rađaju sve ostale. Sve one prilaze vratima srca i, kad vide da ih um ne čuva, ulaze jedna za drugom, svaka u svoje vreme. Ukoliko se neka od tih osam pomisli približi srcu i uđe u njega, sa sobom će uvesti čitav roj nečistih pomisli. Pomračivši um i srce, ona razdražuje telo i vuče ga na sramna dela.

76. Međutim, ko pazi na glavu zmije (prilog) i gnevnim protivrečenjem i gnevnim rečima udara u lice neprijatelja, odmah preseca borbu. Jer, razmrskavši glavu, on izbegava i poročne pomisli i poročna dela. Posle toga njegova misao već ostaje nepomućena, budući da Bog prima njegovo bdenje nad pomislima i kao nagradu mu daje poznanje kako da pobeđuje neprijatelje i kako da čisti srce od pomisli koje skrnave unutrašnjeg čoveka. O tome Gospod Isus kaže: Iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud... I ovo je što pogani čoveka (Mt.15,19-20).

77. Na taj način duša u Gospodu može da povrati svoju blagoobraznost, krasotu i ispravnost koju je imala na početku, kada ju je stvorio Bog. Sveti Antonije kaže: "Kada um postane onakav kakav treba da je po prirodi, sva duša postaje - vrlina". Na drugom mestu on veli: "Da bi duša postala ispravna, um treba da je u prirodnom stanju, u kome je i stvoren". I na trećem mestu on kaže: "Očistimo um. Jer, ja verujem da svestrano očišćen um koji je došao u svoje prirodno stanje može postati prozorljiv i videti bolje i dalje od demona, imajući u sebi Gospoda koji daje otkrivenja".

104

78. Svaka pomisao u umu proizvodi obraz nekog čulnog predmeta. Jer, Asirac (neprijatelj), kao umna sila, ljude može da zavodi samo ako koristi nešto čulno što je privlačno za nas.

79. Mi ljudi ne možemo goniti ptice po vazduhu, niti leteti kao one zato što to nije svojstveno našoj prirodi. Isto tako se mi ne možemo izbaviti od netelesnih demonskih pomisli i slobodno ustremiti pažljivo oko uma ka Bogu bez neprestane trezvoumne molitve. Ako kod tebe nema toga, ti puziš po zemlji.

80. Ako stvarno hoćeš da stidom pokriješ pomisli, da dolično bezmolstvuješ i da bez truda budeš trezvouman srcem, neka se uz tvoje disanje prilepi Isusova molitva. I za malo dana ćeš to uvideti na delu.

81. Slova se ne mogu pisati po vazduhu, već ih, da bi bila dugotrajna, treba urezivati na neki čvrsti predmet. Isto tako sa napornim trezvoumljem treba čvrsto spojiti Isusovu molitvu. Tako će predivna vrlina trezvoumlja sa Njim moći da opstane celovita i kroz Njega na vekove da ostane neodvojiva od nas.

82. Položi, kao što je kazano, na Gospoda dela svoja i zadobićeš blagodat. Nemoj da se i na tebe odnose prorokove reči: Ti si im, Gospode, blizu usta, ali daleko od utrobe (Jer.12,2). Niko ne može trajno da umiri tvoje srce od strasti osim Isusa Hrista, koji je u sebi sjedinio ono što je daleko razdvojeno (tj. Božanstvo i čoveštvo).

83. Dušu podjednako pomračuju i unutrašnje mislene besede sa pomislima i spoljašnji razgovori i praznoslovlje. Stoga oni koji se staraju da od svog uma udalje sve štetno treba bez žalosti da progone i jedne i druge ljubitelje praznoslovlja - i pomisli i ljude, iz veoma važnog razloga po Bogu, tj. da um ne bi oslabio u trezvoumlju. Jer, ukoliko se pomračimo zaboravom (zbog razgovora), mi ćemo izgubiti um (tj. postati takvi kao da uopšte nemamo um).

84. Onaj ko revnosno bude čuvao čistotu srca, steći će Zakonopoložitelja Hrista za učitelja. I On će mu tajanstveno izricati svoju volju. Poslušaću šta će o meni reći Gospod Bog (Ps.84,9), veli David, ukazujući na to. Izobražavajući razgovor uma sa samim sobom o mislenoj borbi i o zastupničkom pokroviteljstvu Božijem, on je govorio: I reče čovek: Ima li ploda pravednik (Ps.57,12). Iznoseći potom posledicu dvostrukog razmatranja on govori: Pristupiće čovek i srce duboko i uzneće se Bog. I tada će njihove rane nastati od strela nejakih (Ps.63,7-8).

85. Svagda se ponašajmo kao oni koji su srcem poučeniu mudrosti (Ps.89,12), neprestano dišući Isusom Hristom, silom Boga Oca i Božijom Premudrošću. Ukoliko se, pak, slučajno opustimo i zanemarimo umno delanje, sledeće jutro opet dobro opašimo bedra uma svoga i snažnije se latimo svoga dela, znajući da nemamo nikakvog opravdanja ako ne činimo dobro mi koji znamo dobro činiti (Jak.4,17).

86. Onaj ko pojede nešto otrovno, čim oseti tegobu žuri da iz sebe izbaci sve i ostaje nepovređen. Tako će i um, koji proguta poročne pomisli i oseti dušeštetnu gorčinu, te odmah požuri da ih Isusovom molitvom, koju vrši iz dubine srca, izbaci napolje i odbaci iz sebe, izbeći svaku štetu. Tako su, po milosti Božijoj, onima koji se trude da trezvoumljem shvate naše delo predali drugi i naš vlastiti opit.

87. Sa svojim disanjem sjedini trezvoumlje i prizivanje imena Isusovog, ili misao o smrti i smirenje. I jedno i drugo donosi veliku korist.

88. Gospod je rekao: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11,29).

105

89. Gospod je još rekao: Koji se, dakle, ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom (Mt.18,4), jer svaki koji sebe uzvisuje, poniziće se (Lk.18,14). Naučite se, govori On, od mene. Vidiš li čemu? Smirenju. Njegova je zapovest život večni. I ta je zapovest smirenje. Znači, ko nije smiren, otpao je od života i naći će se u onome što je suprotno tome.

90. Svaka vrlina se vrši dušom i telom, a duša i telo su tvorevina Božija. Ne činimo li onda nešto krajnje ludo kada se veličamo i sujetimo tuđim ukrasima duše i tela? I nije li još veća ludost kada se oslanjamo na gordost kao na trsku i protiv sebe izazivamo Boga koji je beskrajan po veličanstvu? Svojim krajnjim bezakonjem mi, naime, na svoju glavu privlačimo Njegovo strašno negodovanje. Jer, Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Umesto da smirenošću podržavamo Gospodu, mi gordošću stupamo u družbu sa Njegovim najvećim neprijateljem, gordim đavolom. Zbog toga apostol govori: Šta li imaš što nisi primio (1.Kor.4,7). Zar si ti sam sebe stvorio? Ako si, pak, i dušu i telo, kojima se, u kojima se i preko kojih se vrši svaka vrlina, primio od Boga, zašto se hvališ kao da nisi primio? Jer, Gospod ti je sve to darovao.

91. Očišćenje srca (kojim stičemo smirenje i svako drugo blago koje dolazi odozgo) nije ništa drugo do sprečavanje da u dušu ulaze pomisli koje joj se približavaju.

92. Čuvanje uma uz Božiju pomoć, koje se obavlja radi samog Boga, ustalivši se u duši, umu saopštava mudrost za poznanje podviga po Bogu. Svome pričesniku ono pruža i veliku sposobnost da, sa besprekornim rasuđivanjem, po Bogu ustroji svoja spoljašnja dela i reči.

93. Poseban prvosveštenički ukras u Starom Zavetu (čista zlatna pločica na grudima sa natpisom; svetinja Gospodnja - Izl.28,36) bio je praobraz srdačne čistote. Ona nas podstiče da pazimo na pločicu našeg srca, tj. da gledamo da li je pocrnela od greha, i (ako jeste) da požurimo da je očistimo suzama, pokajanjem i molitvom. Naš je um nešto lako pokretljivo i teško ga je zadržavati od grešnih sećanja. Uostalom, može se reći da on sa istom lakoćom ide i za rđavim i za dobrim mislenim maštanjima.

94. Zaista je blažen onaj ko je svoju misao prisajedinio Isusovoj molitvi (neprestano ga prizivajući u srcu) kao što se vazduh sjedinjuje sa našim telom, ili plamen sa svećom. Prohodeći iznad zemlje, sunce proizvodi dan, a sveto i prečasno ime Gospoda Isusa, neprestano sijajući u duši, rađa bezbrojne suncolike pomisli.

95. Kada se rasture oblaci, vazduh postaje čist, a kada Sunce pravde, Gospod Isus, razagna strasna maštanja, u srcu se obično rađaju svetlozarne i zvezdolike pomisli. To je stoga što je vazduh srca prosvetio Isus. Jer, premudri govori: Koji se uzdaju u Gospoda poznaće istinu i ostaće mu verni u ljubavi (Prem.3,9). Njemu pripada slava u vekove. Amin.

96. U prethodnim glavama (koje sačinjavaju prvi i drugi stoslov) opisali smo trud sveštenog bezmolvija uma i naveli ne samo svoje iskustvo, nego i ono čemu nas o čistoti uma uče Božanstvene reči bogomudrih otaca. Kazavši još nešto malo o koristi čuvanja uma, mi ćemo završiti slovo.

97. I tako, pođi za mnom, i sledi me da bi dostigao blaženo čuvanje uma, ma ko bio, ukoliko želiš da u duhu vidiš blage dane (Ps.33,12). I ja ću te u Gospodu naučiti vidljivom delanju i životu bestelesnih sila.

98. Anđeli se neće nasititi da pevaju Tvorcu. Ni um se neće nasititi, sarevnujući im u čistoti. Neveštastveni (anđeli na nebu) se ne brinu o hrani. Tako se o njoj ne brinu ni veštastveni neveštastvenici (trezvoumnici na zemlji) kada uziđu na nebo bezmolvija uma.

106

99. Kao što se gornje sile ne brinu o bogatstvu i sticanju, tako se ni očišćeno oko, koje je steklo naviku u vrlini (trezvoumlja), ne brine o spletkama zlih duhova. I kao što one odlikuje bogatstvo uspevanja u usavršavanju u Bogu, tako ove odlikuje čežnja i ljubav prema Bogu, te stremljenje i uzdizanje ka Božanstvenom. Pružajući se ka uzdizanju (gore po stepenima duhovnog savršenstva) sa nenasitom čežnjom koja nastaje od okušanja Božanstvene ljubavi, koja dovodi do ushićenja, oni se ne zaustavljaju sve dok se ne upodobe serafimima. Oni neće prestati sa trezvoumljem i čežnjivim uzvišavanjem sve dok ne postanu anđeli u Hristu Isusu, Gospodu našem.

100. Nema otrova jačeg od otrova zmije aspide i vasiliske, i nema većeg zla od zla samoljublja. Porod samoljublja su krilate zmije: samopohvala u srcu, samougađanje, stomakougađanje, blud, taština, zavist i kruna svih zala - gordost, koja ne samo ljude, nego i anđele svrgava sa neba i, umesto svetlošću, pokriva tamom.

Ovo ti je Teodule napisao imenjak bezmolvija (tj. Isihije), koji, doduše, nije bezmolvnik i na delu. Možda nisam napisao sve što se odnosi na predmet o kome je reč, ali sam ipak napisao sve što mi je dao Bog, koga u Ocu, Sinu i Duhu Svetom hvali i slavi sva slovesna priroda, anđeli i ljudi i sva tvar koju je sazdala neizreciva Trojica, Jedini Bog, čijeg svetlog Carstva da se udostojimo i mi, radi molitava Presvete Bogorodice i prepodobnih otaca naših. Njemu, nepostižnom Bogu, neka je večna slava. Amin.

PREPODOBNI NIL SINAJSKI ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

I SLOVO O MOLITVI

PREDGOVOR

Mene koji sam ležao u vrućoj groznici ti si, dodirom svog bogoljubivog pisma,

blagovremeno podigao. Moj um, koji je bolovao najsramnijom bolešću, ti si obodrio utehom, blaženo podražavajući velikog Nastavnika i Učitelja. I nije čudo. Tvoj udeo je vazda bio da išteš slavno i znamenito, kao i blagosloveni Jakov. Stoga, odradivši dobro radi Rahilje i dobivši Liju, ti išteš i ljubljenu, budući da si i za nju ispunio sedam godina (Post.29,20-28).

Ja ne odričem da priznam da sam se potrudio čitavu noć i da nisam ništa ulovio. Pa. ipak, po tvojoj reči bacivši mrežu, izvukao sam mnoštvo riba, njih 153, premda ne velikih (Jn.21,11). Njih ti i šaljem u torbici ljubavi, čime ispunjavam tvoju naredbu. Ja se divim i ublažavam tvoje proizvoljenje po kome si zaželeo baš poglavlja o molitvi. Osim toga, ti nisi samo poželeo da se ona rukama napišu na hartiji, već da budu sa ljubavlju i nezlobivošću iznedreni iz uma. I pošto je sve dvostruko, jedno naspram drugoga, po reči premudrog Siraha (Sir.42,25), i ti ih razumi duhom, pored toga što ćeš ih primiti napismeno.

Zbog malobrojnosti poglavlja nemoj da se ljutiš, kao onaj koji ume i sit biti i gladovati (Fil.4,12). Da, nemoj se ljutiti sećajući se da Gospod nije odbacio ni dve lepte udovice. Zapravo, on ih je primio sa većom blagonaklonošću, negoli bogate priloge mnogih drugih. Osim toga, umeći da prema svojoj iskrenoj bratiji čuvaš dobro raspoloženje i

107

ljubav, pomoli se o najnemoćnijem da ustane zdrav i da, uzevši svoj odar, blagodaću Hristovom, počne da hodi. Amin.

STO PEDESET TRI POGLAVLjA O MOLITVI 1. Kad bi neko hteo da pripremi blagouhani tamjan, bilo bi mu potrebno da po

pravilu ravnomerno sjedini čist livan, kasiju, onih i staktu (Izl.30,34). To su, u stvari, četiri vrline1. Ukoliko su sve one u punom savršenstvu i sa ravnom silom prisutne u duši, um neće biti izdan (nekim unutrašnjim izdajnikom).

2. Očistivši se ispunjavanjem zapovesti, duša će um postaviti u stanje nepokolebivosti, čineći ga sposobnim da prihvati ustrojstvo koje je neophodno (za molitvu).

3. Molitva je beseda uma sa Bogom. Kakvo je ustrojstvo potrebno umu da bi uzmogao da se, bez obaziranja unatrag (ili - tamo-amo), uznese ka svom Vladici i da, bez ikakvog posrednika, razgovara sa Njim?

4. Mojsije svoju nameru da se približi ka zemnoj plamtećoj kupini nije mogao da ostvari sve dok nije sa nogu skinuo obuću (Izl.3,5). Kako, onda, ti da od sebe ne odbaciš svaku strasnu pomisao kada poželiš da vidiš Onoga koji je iznad svakog osećanja i pomisli i da budeš Njegov sabesednik?

5. Pre svega se moli da stekneš suze kako bi plačem smekšao grubost koja postoji u duši i kako bi, ispovedivši Gospodu (Ps.31,5) bezakonje koje je u tebi, od Njega dobio oproštaj grehova.

6. Koristi suze kao oruđe za zadobijanje svakog oproštaja. Jer, Vladika se mnogo raduje kad se ti moliš sa suzama.

7. Izlivajući u vreme molitve potoke suza nemoj se uznositi sam u sebi kao da si veći od mnogih. Jer, tvoja molitva je dobila pomoć odozgo kako bi, usrdno ispovedivši svoje grehe, suzama umilostivio Vladiku.

8. Nemoj sredstva protiv strasti da preokrećeš u strasti, kako još više ne bi prognevio Onoga ko ti je dao tu blagodat (tj. suze). Mnogi su, prolivajući suze zbog grehova, zaboravljali na cilj suza i, pobesnevši, skrenuli (sa pravog puta ili sišli sa uma).

9. Stoj trpeljivo i moli se krepko, odbijajući navalu žitejskih briga i svakih pomisli. Jer, one te smućuju i uznemiruju kako bi rastrojile tvoje molitveno ustremljenje.

10. Kada primete da neko ima usrđe i revnost za molitvu, demoni mu (za vreme molitve) podmeću misli o bilo čemu, navodno nužnom (i odlaze). Nešto kasnije oni ga opet podsećaju na to, podstičući i um da se zabavi time (ako se radi o pitanju - da ga razreši, a ako o stvari - da je stekne). I on, ne nalazeći ono što ište - žali i tuži. I zatim, pošto stane na molitvu (taj usrdni revnitelj molitve) oni mu napominju o predmetu razmišljanja i iskanja kako bi um, pokrenuvši se opet ka poznanju (ranije nerešenog) molitvu učinio besplodnom.

11. Podvizavaj se da svoj um za vreme molitve učiniš gluvim i nemim. Tada ćeš moći da se moliš kao što treba.

1 Uzdržanje, hrabrost, mudrost i pravda- Prim. prev.

108

12. Kada te susretne iskušenje ili razdraži nečije protivljenje tako da se pokreneš na gnev protiv onoga ko ti je protivrečio, ili čak izgovoriš neku nepriličnu reč, seti se molitve i suda (nad tobom u savesti pred Bogom) u njeno vreme pa će se u tebi odmah ukrotiti nepriličan pokret.

13. Ono što budeš učinio sveteći se bratu koji ti je učinio nepravdu, za vreme molitve će se pokazati kao sablazan (tj. smućivaće te).

14. Molitva je izdanak krotosti i bezgnevlja. 15. Molitva je izliv radosti i blagodarnosti. 16. Molitva je izlečenje tuge i uninija. 17. Idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt.19,21), i uzevši krst, odrekni se

sebe (Mt.16,24), kako bi mogao da se pomoliš bez rasejanosti. 18. Ako hoćeš da se moliš pohvalnom molitvom, odriči se sebe za vreme molitve.

Trpeći krajnje nepravde, budi mudroljubiv radi molitve. 19. Ukoliko budeš mudroljubiv za vreme nevolje i pokažeš trpljenje, plod ćeš

obresti na molitvi. 20. Ako želiš da se moliš kao što treba nemoj žalostiti dušu, inače je uzaludan trud

tvoj. 21. Ostavi onde dar svoj, govori Gospod, pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri

sa bratom svojim (Mt.5,24). Tada ćeš se, došavši, pomoliti bez smućenja. Jer, zlopamćenje navodi mrak na vladalački um onoga koji se moli i tamom okružuje njegovu molitvu.

22. Oni koji u sebi sabiraju žalosti i zlopamćenje, te se [mole], liče na one koji zahvataju vodu i sipaju je u izbušen sasud.

23. Ukoliko si trpeljiv, svagda ćeš se moliti sa radošću. 24. Kada se moliš kao što treba mogu te susresti (ili doći na um) neka dela zbog

kojih ti može izgledati opravdano da se razgneviš na bližnjeg. (Budi oprezan). Uopšte ne postoji gnev na bližnjeg koji bi bio opravdan. I ako se potrudiš naći ćeš da je moguće i bez gneva dobro završiti stvar. Stoga se na svaki način trudi da se ne pokreneš na gnev.

25. Pazi da, misleći da izlečiš drugog, sam ne ostaneš neisceljen, omevši sopstvenu molitvu.

26. Štedeći druge i ne ljuteći se na njih, i sebi pripremaš snishođenje. Tako ćeš se pokazati razuman prema sebi i uvrstićeš se u broj onih koji se istinski mole.

27. Suprotstavljajući se gnevu nikada nećeš pretrpeti napad pohote. Jer, ona daje hranu gnevu, koji pomućuje umno oko i ometa molitveno nastrojenje.

28. Na molitvi se nemoj ograničavati samo na spoljašnje pokrete tela i položaje, već svoj um uzvodi do osećanja duhovne molitve sa velikim strahom.

29. Ponekad se moliš dobro čim staneš na molitvu, a ponekad ne obreteš željeni cilj ni posle mnogo truda. (To se na tebe popušta stoga) da bi još usrdnije iskao (molitvu), i da bi, dobivši, imao ispravnu molitvu, bezbednu od potkradanja.

30. Kada nam se približi anđeo odmah se udaljavaju svi koji nam dosađuju (demoni). Um tada oseća veliku utehu i zdravo se moli. Ponekad, opet, za vreme obične borbe um se otima i ne daje mu se da se uzdigne (ka bogomisliju i dobrom osećanju). To je stoga što se ranije obeležio raznim strastima. Uostalom ukoliko upornije zaište i ako se ne olenji da kuca, otvoriće mu se.

109

31. Nemoj se moliti da bude po tvojim željama, budući da one nisu u svemu saglasne sa voljom Božijom. Bolje je da se moliš kao što si naučen, govoreći: Da bude na meni volja tvoja (Mt.6,10). I u svakom delu tako moli Boga. On, naime, svagda želi dobro i korisno tvojoj duši, dok ti sam to ne tražiš uvek.

32. Mnogo puta sam, moleći se, iskao da dobijem ono što mi je izgledalo dobro za mene. I ja bih nastojao na iskanju, nerazumno podstičući volju Božiju, i ne prepuštajući Bogu da ustroji ono što On smatra korisnim za mene. Međutim, dobivši (iskano) ja sam se nalazio u velikoj nevolji upravo stoga što nisam tražio da bude po volji Božijoj. Jer, stvar se nije pokazivala onakvom kakvom sam je ja zamišljao.

33. Štaje dobro osim Boga? Predajmo mu sve što se odnosi na nas i biće nam dobro. Jer, Blagi je svakako i Darodavac dobrih darova.

34. Nemoj se žalostiti ako odmah ne dobijaš od Boga ono što išteš. On hoće da ti pruži veće dobročinstvo upravo time što te navodi na to da mu sa trpljenjem duže predstojiš sa molitvom. Jer, šta je više od prostiranja besede sa Bogom i od obuzetosti opštenjem sa Njim.

35. Nerasejana molitva je najviše umno delanje. 36. Molitva je ushođenje uma Bogu. 37. Ukoliko želiš pravu molitvu, odreci se svega. Tako ćeš sve naslediti. 38. Moli se najpre za to da se očistiš od strasti, zatim da se izbaviš od neznanja i

zaborava, i najzad da se izbaviš od svakog iskušenja i ostavljenosti. 39. U svojoj molitvi išti samo pravdu i Carstvo, tj. vrlinu i poznanje, a ostalo će ti se

sve dodati (Mt.6,33). 40. Pravedno je da se molimo ne samo za svoje očišćenje, već i za očišćenje

svakog čoveka, podražavajući anđeoski čin. 41. Posmatraj da li zaista u svojoj molitvi predstojiš Bogu, ili si, naprotiv, savladan

željom za ljudskom pohvalom koju hoćeš da uloviš, prikrivajući (rđavu želju blagovidnim) produžavanjem molitve.

42. Bilo da se moliš sa bratijom, bilo da si usamljen, trudi se da se pomoliš sa osećanjem, a ne samo da zadovoljiš običaj.

43. Toj molitvi je svojstveno samoudubljivanje sa pobožnošću, umilenjem i duševnim bolom. Nju prati ispovedanje grehova sa tihim uzdisanjem.

44. Um koga potkradaju [pomisli] za vreme molitve još se ne moli kao monah, nego kao svetovnjak, koji samo ukrašava spoljašnji dom.

45. Kada se moliš svim silama čuvaj svoje pamćenje da ti ne bi podmetalo svoje [sadržaje]. Na svaki način se podstiči na razumno predstojanje (sa svešću kome i radi čega predstojiš). Jer, za vreme molitve pamćenje često potkrada um (privodeći mu na misao stvari, lica, događaje i njima odvlačeći pažnju od molitve).

46. Za vreme molitve pamćenje umu prikazuje ili slike davnih dela, ili nove brige, ili lice koje ga je uvredilo.

47. Demon vrlo zavidi čoveku koji se moli i upotrebljava svakakva lukavstva kako bi poremetio njegovu nameru. Stoga on pomoću pamćenja ne prestaje da pobuđuje misli o raznim stvarima. On posredstvom tela privodi strasti u pokret samo da bi omeo njegov prekrasan tok (tj. molitveni trud) i preseljenje Bogu (kroz ushođenje pažnje).

110

48. Ne uspevši da omete molitvu marljivog (molitvenika) i pored mnogih lukavstava, svelukavi demon unekoliko slabi (svoje napade), da bi mu se zatim, pošto završi molitvu, osvetio. Jer, on ga ili raspaljuje gnevom i uništava prekrasno nastrojenje koje je stečeno molitvom, ili ga podstiče na neku beslovesnu slast (pozivajući ga na okušanje čulnog zadovoljstva), podsmevajući se nad umom.

49. Pomolivši se kao što treba očekuj ono što ne treba i stoj hrabro čuvajući svoj plod. Ti si na to postavljen od samog početka, tj. da obdelavaš i čuvaš (Post.2,15). Stoga, potrudivši se (ispunivši molitvu kao što treba), nemoj ostavljati bez zaštite ono što si stekao trudom. Inače od molitve nećeš imati nikakve koristi.

50. Sva borba koja se vodi između nas i nečistih duhova biva jedino zbog duhovne molitve. Ona im mnogo smeta i ne mogu da je podnose, a za nas je spasonosna i blagoprijatna.

51. Zbog čega demoni žele da u nama pobude stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, zlopamćenje i ostale strasti? Zbog toga da um, odebljavši od njih, ne bi mogao da se moli kao što treba. Jer, strasti našeg nerazumnog dela (pošto počnu da dejstvuju) umu ne dozvoljavaju da deluje razumno.

52. Mi vršimo vrline stoga što ih zahteva priroda, a prirodu slušamo stoga što je stvorilo Slovo (Gospod). To Slovo nam obično postaje očigledno (i u našoj svesti se jasno ocrtava) u molitvenom stanju.

53. Molitveno stanje je bestrasno nastrojenje koje krajnjom ljubavlju ushodi na visinu mudroljublja i duhovnog uma.

54. Onaj ko hoće da se istinski moli treba ne samo da vlada nad gnevom i pohotom. već i da bude tuđ svakoj strasnoj pomisli.

55. Ko ljubi Boga [trudiće se] da svagda besedi sa Njim kao sa Ocem, udaljujući se od svake strasne pomisli.

56. Ne moli se istinski svako ko je stekao bestrašće. Jer, takav još može biti zauzet prostim pomislima (o stvarima, premda i bez strasnih pokreta), rasejavajući se njihovim istorijama (njihovim slikama o raznim svezama) i ostajući daleko od Boga. (Kod njega nema strasnih pokreta, ali um mašta).

57. Međutim, i kada se um ne zadržava na prostim pomislima o stvarima, još ne znači da je dostigao mesto molitve. Jer, on može biti zauzet (filosofskim) umozrenjem o njima i udubljen u njihove uzročne odnose. Premda su sve to izvučenosti (apstrakcije), ipak se um odvodi daleko od Boga. Jer, kao umozrenja o stvarima, one u umu zapečaćuju obraze stvari. (Strasti nisu u pokretu, ali um filosofira, a ne moli se: to je stanje učenih).

58. Međutim, čak i da je um iznad umozrenja o veštastvenoj prirodi još ne znači da je ugledao pravo mesto Božije. Jer, on može da je zauzet poznanjem mislenih tvari (anđeoskog sveta) i da je ispunjen njima (pun raznolikih misli i predstava o njima).

59. Ako hoćeš da se moliš kao što treba potreban ti je Bog koji daje molitvu onome koji se moli. Njega i prizivaj u molitvi govoreći: Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo tvoje (Mt.6,8-9), tj. Duh Sveti i Jedinorodni Sin tvoj. Jer, tako uči sam Gospod, govoreći da Ocu u duhu i istini treba da se klanjaju (Jn.4,24).

60. Onaj ko se moli u duhu i istini misao za veličanje Tvorca ne pozajmljuje od tvari. On u Njemu samom crpi sagledavanje radi koga ga slavi.

61. Ako si bogoslov molićeš se istinski, i ako se istinski moliš onda si bogoslov.

111

62. Ako se tvoj um, plamteći čežnjom ka Bogu, malo po malo odrešuje od tela i odvraća od svih pomisli koje ishode od čulnih utisaka ili pamćenja, budući istovremeno pun pobožnosti i radosti, možeš zaključiti da se približio granicama molitve.

63. Snishodeći našoj nemoći, Sveti Duh nam prilazi i dok još nismo čisti. I ukoliko samo nađe da se um naš iskreno moli, on nailazi na njega i razgoni svu gomilu pomisli i predstava koje ga okružuju, podstičući ga na želju za duhovnom molitvom.

64. Ostali (duhovi - dobri i zli) uvode u um pomisli, predstave i uobraženja kroz dejstvo na telo. Gospod, pak, dejstvuje suprotnim načinom. Obuzimajući sam um, On mu pruža poznanje o čemu hoće, te posredstvom njega ukroćuje neuzdržanost tela.

65. Dostojan je svakog prekora onaj ko se gnevi i zlopamti premda voli istinsku molitvu. Jer, on liči na onoga ko želi da jasno vidi, premda [prahom] zasipa svoje oči.

66. Ako želiš da se moliš kao što priliči nemoj činiti ništa što je suprotno molitvi. Tada će Bog, približivši ti se, koračati sa tobom.

67. Kada se moliš nemoj Božanstvu pridavati nikakav oblik, niti dozvoljavaj da ti se um preobrazi u neki obraz (ili da sebe prestavlja pod nekim obrazom), već neveštastveno pristupi neveštastvenom, pa ćeš se sjediniti sa Njim.

68. Čuvaj se zamki neprijateljskih, budući da se dešava da ti, dok se moliš čisto i bezmetežno, odjednom predstane neki čudni i neobičan obraz. To neprijatelji čine da bi te doveli do samomnjenja, podmetnuvši ti misao da (ti se javilo) Božanstvo, a i da bi pomislio da je Božanstvo ograničeno (da zauzima mesto, da je protežno i da ima delove) iako je, u stvari, bez količine i izgleda.

69. Kada ne uspe da pokrene pamćenje, zavidljivi demon dejstvuje na krv i sokove kako bi u umu proizveo uobraženje nečeg stranog i ispunio ga likovima. Navikavši se da se kreće u pomislima, um se lako vara njima i, misleći da ushodi ka neveštastvenom i bezvidnom poznanju, biva obmanut, primajući dim umesto svetlosti.

70. Stoj na straži svojoj, čuvajući um od pomisli za vreme molitve i starajući se da stojiš u mirnom stanju kako bi ti Onaj koji... saoseća onima koji su u neznanju (Jev.5,2) prišao i pružio ti preslavni dar molitve.

71. Ti nećeš moći da se moliš čisto ukoliko se uplićeš u veštastvena dela i ukoliko te uznemiravaju neprestane brige. Jer, molitva je odlaganje [svih] pomisli.

72. Svezani ne može da beži, ni um koji služi bilo kojoj strasti ne može da vidi mesto duhovne molitve. Osim toga, on biva nošen strasnim pomislima i nema nepokolebivu postojanost.

73. Kada um najzad počne da se čisto i bestrasno moli demoni mu više ne pristupaju sa leve, nego sa desne strane: oni mu navodno predstavljaju javljanje slave Božije ili neku slikovitu predstavu, prijatnu za čula, da bi ga naveli da pomisli da je već dostigao savršenstvo molitve. To se, kao što je rekao jedan muž kome je stvar poznata, dešava zbog strasti taštine, ili od toga što demoni dodiruju jedan deo mozga i od potresa (ili zapaljenja) žila u njemu.

74. Čini mi se da demon, dodirujući navedeno mesto kako hoće, preobrće svetlost koja se nalazi oko uma. Od toga se taština podiže na pomisao koja um podstiče da lakomisleno sebi prisvoji Božanstveno i suštinsko poznanje. Pošto ga ne uznemiravaju nečiste telesne strasti i pošto čisto stoji na molitvi, on nikako ne pomišlja ni na kakvo neprijateljsko dejstvo. On je uveren da se tu radi o Božanstvenom javljanju, iako ono

112

dolazi od demona koji, upotrebljavajući krajnje lukavstvo, kao što smo rekli, kroz mozak menja svetlost koja je vezana sa umom i sam je obrazuje (daje joj obraz).

75. Približivši se, anđeo Božiji jednom rečju u nama prekraćuje svako neprijateljsko dejstvo, te čini da svetlost uma dejstvuje nepogrešivo.

76. Ono što se u Otkrivenju govori o anđelu, tj. da prinosi tamjan sa molitvama svetih (Otk.8,3) ukazuje, kako mi se čini, na tu blagodat koja dejstvuje preko anđela i koja pruža umeće istinske molitve. Tada um najzad stoji na molitvi bez smetenosti misli, bez uninija i malodušnosti.

77. Čaše sa tamjanom su, kako se tamo govori, molitve svetih koje su prinosili dvadeset četiri starešine (Otk.5,8). Pod čašom treba podrazumevati sjedinjenje sa Bogom ili savršenu, duhovnu ljubav prema Njemu, u kojoj se molitva vrši duhom i istinom.

78. Kada za vreme molitve pomisliš da nemaš potrebu da plačeš za svoje grehe, pogledaj koliko si daleko od Boga (iako si obavezan da svagda u Njemu prebivaš), te ćeš proliti najtoplije suze.

79. Zaista je tako: saznavši svoju meru (siromaštvo i ništavnost) slatko ćeš se naplakati, okajavajući sebe slično Isaiji. Jer, budući nečist i imajući nečista usta i živeći u takvom narodu, tj. sa protivnicima (Božijim - nečistim silama i pomislima), ti se ipak usuđuješ da predstaneš Gospodu Savaotu (Is.6,5).

80. Ukoliko se budeš istinski molio u mnogome ćeš dobiti potpuno osvedočenje. Anđeli će se sabrati oko tebe kao oko Danila i prosvetiti te na poznanje uzroka onoga što se događa.

81. Znaj da nas anđeli pobuđuju na molitvu i stoje sa nama na njoj, radujući se i ujedno, moleći se za nas. Prema tome, mi ćemo ih krajnje progneviti ukoliko postanemo nemarni i ako primimo protivne pomisli. Jer, dok se oni toliko podvizavaju za nas, mi ni za same sebe nećemo da molimo Boga, već prenebregavamo svoje služenje Bogu i, ostavljajući njihovog Boga i Vladiku, stupamo u razgovor sa nečistim demonima (u pomislima).

82. Moli se mirno i bezmetežno, pevaj razumno i pristojno, pa ćeš biti kao orlić koji se podiže u visinu.

83. Psalmopojanje uspavljuje strasti i ukroćuje prizive na telesnu neuzdržljivost, a molitva nastrojava um na umno delanje koje mu priliči.

84. Molitva je delanje uma koje mu priliči, ili, bolje, njegova prava upotreba. 85. Psalmopojanje je slika mnogorazlične premudrosti, a molitva je obris

neveštastvenog poznanja. 86. Poznanje je prekrasno delo. Ono potpomaže molitvu pobuđujući mislenu silu

uma na sagledavanje Božanstvenog saznanja. 87. Ukoliko se još nisi udostojio dara molitve i psalmopojanja išti neodstupno, pa

ćeš dobiti. 88. Kaza im (Gospod) i priču kako treba svagda da se mole, i da ne klonu

(Lk.18,1). Stoga nemoj izgarati i padati u uninije što još nisi dobio [traženo]. Jer, kasnije ćeš dobiti. Uz priču Gospod je još dodao: Ako se i ne bojim Boga i ljudi ne stidim, no budući da mi dosađuje ova udovica, odbraniću je (st.4-5). Tako će i Bog odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć (st.7). Budi dobrodušan u trudoljubivom trpljenju prebivajući na molitvi.

113

89. Nemoj želeti da ono što je u vezi sa tobom bude onako kako tebi izgleda (najbolje), već onako kako je Bogu ugodno. Tada ćeš na molitvi biti bezmetežan i blagodaran.

90. Čuvaj se demona bluda, čak i da si već sa Bogom. Jer, on je vrlo vešt i pokvaren i na svaki način pokušava da savlada ustremljenje tvog trezvoumlja, te da ga odvuče od Boga, čak i kad stoji pred Njim sa pobožnošću i strahom.

91. Ukoliko se staraš oko molitve pripremi se za demonske napade i trpeljivo podnosi njihova bičevanja. Jer, oni će te napasti kao divlje zveri i izranaviti svo telo tvoje.

92. Pripremivši se, kao iskusan borac, nemoj da se kolebaš, čak i ako iznenada ugledaš neko priviđenje. Nemoj se smućivati čak i ako se prema tebi usmeri mač, ili ako plamen bude ustremljen u tvoje lice. Nemoj padati duhom (nemoj se plašiti) čak i ako ti se pojavi izgled ružne i lukave (njuške). Naprotiv, stoj, ispovedaj dobro ispovedanje i smelo gledaj na neprijatelje svoje.

93. Onaj ko podnosi tugu biće udostojen i radosti, i onaj ko trpi neprijatno neće biti lišen udela ni u prijatnom.

94. Pazi da te lukavi demoni ne prevare nekim viđenjem. (Ukoliko se desi nešto slično), prebivajući sabran u sebi, obrati se molitvi i prosi Boga da te sam prosveti, ukoliko je to od Njega (na urazumljenje), a ako nije da što pre od tebe odagna varalicu. I budi hrabar, jer ti psi neće opstati ako ti pritekneš Bogu sa toplim moljenjem, već će odmah, nevidljivo bijeni Božijom silom, pobeći daleko od tebe.

95. Treba da ti je poznato i sledeće lukavstvo demona. Ponekad se oni dele na grupe. Jedni dolaze sa sablazni. I kada ti potražiš pomoć, drugi dolaze sa anđeoskim izgledom i progone prve, da bi se ti prevario mnjenjem da su oni pravi anđeli, te da bi pao u samomnjenje što si se udostojio tako nečeg.

96. Postaraj se koliko je moguće da budeš smirenouman i hrabar, te se neprijateljski napad demona neće kosnuti tvoje duše i njihov bič se neće približiti tvome telu. (Gospod će) anđelima svojim zapovediti da te čuvaju (Ps.90,10-11).

97. Onaj ko se stara da drži čistu molitvu neće da padne pomišlju, niti da je preda demonima, čak i da čuje šum, i topot, i usklike, već će govoriti Bogu: Neću se ubojati zla, jer si ti sa mnom (Ps.22,4).

98. U vreme takvih iskušenja neprestano upotrebljavaj kratku, ali napregnutu molitvu.

99. Nemoj se bojati, niti se brini ukoliko demoni počnu da ti prete da će se iznenada pojaviti u vazduhu, da će te izbezumiti i da će ti oduzeti um. Oni te, u stvari, plaše da bi ispitali da li ih uopšte računaš u nešto, ili si ih već prezreo.

100. Ako si u molitvi predstao Bogu Svedržitelju, Tvorcu i Promislitelju, zbog čega onda nerazumno ostavljaš Njegov nepobedivi strah i bojiš se mušica i komaraca. Zar ne čuješ šta govori prorok: Gospoda Boga tvoga se boj (Pon.Zak.10,20), i još: Onoga koga se sve boji i trepti pred silom Njegovom (2-Dnev.Z6, Manasijina molitva).

101. Kao što je hleb hrana telu, i vrlina - duši, tako je i molitva hrana uma. 102. Na sveštenom mestu treba da se moliš kao carinik, a ne kao farisej, kako bi i

tebe Gospod opravdao. 103. Podvizavaj se da se ne moliš protiv nekoga u svojoj molitvi, da se ne bi desilo

da sam rušiš ono što zidaš i da svoju molitvu ne bi učinio mrskom (Bogu).

114

104. Onaj koji je dugovao deset hiljada talanata neka te nauči da ni ti nećeš dobiti ostavljenje (svoga duga) ukoliko i sam ne ostavljaš (dug) svom dužniku. Jer, rečeno je; Predade ga mučiteljima (Mt.18,34).

105. Za vreme molitvenog predstojanja (Bogu) odloži u stranu telesne potrebe kako te ujed buve, komarca ili muve ne bi lišio najvećeg dara koji donosi molitva.

106. Do nas je došlo da se lukavi toliko protivio jednom svetome da se, svaki put kad je dizao ruke na molitvu, preobražavao u lava, podizao na prednje noge i nokte zarivao u njegov bok, ne odstupajući sve dok on ne bi spustio ruke. Međutim, podvižnik ih nikada nije spuštao pre nego što bi završio svoje uobičajene molitve.

107. Takav je bio, kao što nam je poznato, i mali (ili bolje reći najveći monah) Jovan koji je bezmolstvovao u jami. On je neodstupno prebivao u umnom sjedinjenju sa Bogom. Stoga se demon u vidu aždaje obavijao oko njega, grizao mu telo i izbljuvavao mu ga u lice.

108. Ti si verovatno čitao žitija tavenisiotskih inoka u kojima se govori o tome kako su do ave Teodora, dok je držao slovo bratiji, dopuzale dve zmije. On je, ne smućujući se, savio noge u obliku svoda i propustio ih da prođu, te produžio reč do kraja. Tek tada ih je pokazao bratiji, ispričavši im slučaj.

109. O drugom duhovnom bratu mi smo čitali da svoje ruke (podignute na molitvu) nije spustio sve dok nije završio uobičajeno molitvoslovlje, iako mu je prišla zmija i dotakla se njegovih nogu.

110. U vreme molitve neka ti se oko ne rasejava. Odvojivši se od tela i duše, tada živi umom.

111. Jednom drugom svetom, krepkom molitveniku koji je bezmolstvovao u pustinji, javili su se demoni i tokom dve nedelje se igrali sa njim kao sa loptom, bacajući ga uvis i prihvatajući ga u rogožu. Pa ipak, oni uopšte nisu mogli odvojiti njegov um od plamene molitve.

112. Jedan bogoljubivi inok je hodio po pustinji tvoreći umnu molitvu. Njemu su predstala dva anđela i pošli sa njim, imajući ga u sredini. Međutim, on ni na trenutak na njih nije obratio pažnju kako ne bi pretrpeo štetu u boljem, budući da se sećao izreke apostola koji govori: Ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile... neće nas moći odvojiti od ljubavi Hristove (Rim.8,38-39).

113. Monah preko molitve postaje sličan anđelima, želeći da vidi lice Oca koji je na nebesima (Mt.18,10).

114. Uopšte nemoj želeti niti iskati da za vreme molitve vidiš bilo kakav lik ili obraz. 115. Nemoj želeti da čulima vidiš anđela, ni sile, ni Hrista, kako ne bi sišao sa uma,

primivši vuka umesto pastira, i poklonivši se neprijateljima - demonima. 116. Početak prelesti uma jeste taština. Njome pokretan, um pokušava da

Božanstvo opiše u nekom obrazu ili izgledu. 117. Ja ću svoje reći, kao što sam rekao i početnicima: blažen je um koji za vreme

molitve čuva savršeno bezmolvije. 118. Blažen je um koji, moleći se bez rasejanosti, poprima sve veću i veću čežnju

za Bogom. 119. Blažen je um koji za vreme molitve postaje neveštastven i negramžljiv. 120. Blažen je um koji je za vreme molitve potpuno neosetljiv za sve.

115

121. Blažen je monah koji svakog čoveka poštuje kao boga posle Boga. 122. Blažen je monah koji na spasenje i napredak svih gleda kao na svoje

sopstveno. 123. Blažen je monah koji sebe smatra gorim od svih. 124. Monah je onaj koji je sa svima u jedinstvu, premda je od svih udaljen. 125. Monah je onaj koji smatra da je sa svima i u svakome vidi samog sebe. 126. Molitvu tvori onaj koji svagda svoju prvu misao prinosi Bogu. 127. Monah koji želi da se moli izbegava svaku laž i zakletvu. Inače, on na sebe

uzalud prima izgled koji mu ne priliči. 128. Ako želiš da se moliš u duhu ništa ne pozajmljuj od tela. Tako nećeš imati

oblak koji pred tobom za vreme molitve rasprostire mrak. 129. Poveri Bogu svoje telesne potrebe, pa će biti očigledno da mu poveravaš i

duhovne. 130. Ukoliko se udostojiš da primiš obećanja - carovaćeš. Zar, gledajući na to, ne

treba sa zadovoljstvom da podnosiš sadašnje siromaštvo? 131. Nemoj da se odričeš siromaštva i nevolja, koji su oruđa lake molitve. 132. Neka ti telesne vrline budu zalog duševnih, a duševne - duhovnih. Duhovne,

pak, neka ti budu zalog neveštastvenog i suštastvenog poznanja. 133. Ukoliko, moleći se protiv neke pomisli, primetiš da ona brzo i lako odlazi

razmotri zbog čega se to dešava da ne bi upao u zasedu i, obmanuvši se, postao izdajnik samog sebe.

134. Dešava se ponekad da te sami demoni pobuđuju da se moliš protiv neke pomisli koju su u tebe ubacili i da joj se protiviš. I oni istog časa beže kako bi ti upao u prelest pomislivši da si već počeo da pobeđuješ pomisli i da plašiš demone.

135. Ako se moliš protiv neke strasti ili nekog demona koji ti dosađuje, seti se reči Psalmopojca: Poteraću svoje neprijatelje i stići ću ih, i neću se vratiti dok ne nestanu; potisnuću ih i neće moći da opstanu, pašće pod noge moje (Ps.17,38-39). Ipak, reci to blagovremeno, naoružavši se smirenoumljem protiv neprijatelja.

136. Nemoj misliti da ćeš steći vrlinu ako se najpre ne potrudiš do krvi. Potrebno je, naime, po Božanstvenom apostolu, do smrti se boriti protiv greha, podvizavajući se za neporočnost (Jev.12,4).

137. Dešava se da (zbog neprijateljskih zamki), učinivši korist jednome, pretrpiš štetu od drugog kako bi, susrevši klevetu, rekao ili učinio nešto neumesno, te na taj način zlo rasuo ono što si dobro učinio.

138. Podvrgavajući se demonskim napadima, pazi da im ne padneš u ropstvo. 139. Demoni se trude da duhovnog učitelja noću smute sami, a danju - preko ljudi,

okružujući ga neprijatnim slučajevima, klevetama i nevoljama. 140. Nemoj da ti dotuži da trpiš te suknare. Neka udaraju i tapkaju nogama, neka

rastežu i glačaju. Time će tvoja odeća postati još svetlija. 141. Sve dok se u potpunosti ne odvojiš od strasti i sve dok tvoj um još uvek

projavljuje protivljenje vrlini i istini, nećeš obresti blagoprijatni tamjan u nedru svome (tj. čistu i toplu molitvu).

116

142. Želiš li da se moliš (kao što treba)? Preselivši se od sadašnjeg, svagda živi na nebesima, i to ne samo na rečima, nego i anđeoskim delanjem i Božanstvenim razumevanjem.

143. Ukoliko se samo u nevolji (podvrgavajući se silnim iskušenjima i nalazeći se u opasnosti da padneš) sećaš Sudije i toga kako je strašan i neumoljiv, znači da se još nisi naučio da služiš Gospodu sa strahom i da mu se raduješ sa trepetom (Ps.2,11). Znaj da mu pri duhovnim utehama treba još usrdnije služiti sa strahom i pobožnošću.

144. Mudar je čovek koji pre ostvarenog pokajanja ne prestaje da se sa tugom seća svojih grehova i pravedne osude na večni oganj.

145. Onaj ko prebiva u gresima i ko prognevljuje Boga, te se bestidno i drsko upušta u poznanje Božanstvenih stvari i u neveštastvenu molitvu neka prihvati apostolsku opomenu da nije bezopasno moliti se obnaženom i nepokrivenom glavom. Takva duša, po rečima apostola, treba da ima vlast na glavi radi anđela koji predstoje (1.Kor.11,10), te da se obuče u stid i prilično smirenoumlje.

146. Bolesnome očima neće doneti nikakvu korist dugotrajno i napregnuto posmatranje sunca, čak i pri najjačoj svetlosti podneva. Ni strasni i nečisti um neće imati koristi od zamišljanja strašne i natprirodne molitve u duhu i istini. Naprotiv, on će na sebe izazvati negodovanje Božanstva.

147. Onaj koji nema potrebe ni za čim i koji ne gleda na lice ne prima dar za oltar sve dok se donosilac ne pomiri sa bližnjim koga je ožalostio (Mt.5,23). Razmisli kolika je tek opreznost i koliko rasuđivanje neophodno da bi se Bogu prineo blagoprijatni tamjan na mislenom žrtveniku.

148. Nemoj biti pričljiv, ni slavoljubiv. U protivnom će biti očigledno da grešnici rade na tvom licu, a ne na tvojim plećima (Ps. 128,3). Tada ćeš im za vreme molitve biti podsmeh, i oni će te vući i prelešćivati na neumesne pomisli.

149. Tražeći molitvu, pažnja će je [najzad] i pronaći. Za pažnjom ne sledi ništa drugo do molitva. Oko nje se i treba marljivo postarati.

150. Kao što je [moć] viđenja bolja od svih čula, tako je i molitva Božanstvenija od svih vrlina.

151. Molitva se hvali ne samo zbog količine, nego i zbog kakvote. To pokazuju dva čoveka koji su ušli u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik (Lk.18,10), kao i sledeća reč: A kada se molite, ne praznoslovite, i ostalo (Mt.6,7).

152. Sve dok obraćaš pažnju samo na položaj tela koji priliči molitvi i dok se tvoj um brine samo o spoljašnjoj lepoti skinije (o ostalim spoljašnjim osobinama molitvoslovlja) (znaj da) još nisi ugledao mesto molitve i da si još daleko od tog blaženog puta.

153. Kada ćeš pronaći istinski molitvu? Kada, moleći se, budeš bio iznad svake druge radosti.

154. Molitva i čitanje su prekrasni. Oni zaustavljaju sujetno skitanje misli, svezuju pomisli koje neprilično kruže i sa korišću ih zadržavaju ni malo rasejanim u tom prekrasnom zanimanju.

155. Molitva nas podstiče na razgovor sa Bogom. Dugotrajnom navikom, ona nas uvodi u saživot sa Njim, koji i beznačajne ljude voli i ne stidi se prijateljskog zbližavanja sa njima, sve dok im ljubav koja u njima prebiva pruža smelost.

156. Molitva um odrešuje od svake pomisli o čulnom i uzvodi ka Bogu koji je iznad svega, privodeći ga razgovoru sa Njim. Ona od Njega sa smelošću ište sve što joj je

117

ugodno. Na taj način ona čini da čovek život provodi u čistoti. Jer, on je već bio u opštenju sa Bogom i uskoro se opet priprema na to opštenje.

157. Sveti Pavle uči da budemo u molitvi postojani (Rim.12,12), te da dugotrajnim prebivanjem u njoj stvorimo naviku na nju (Kol.4,2; Ef.6,18). On još zapoveda da se molitva vrši na svakom mestu (1.Tim.2,8) kako se ni jedan lenjivac ne bi izgovorio time što živi daleko od molitvenog hrama. Svako mesto je pogodno za molitvu. Bog prima one koji ga prizivaju sa čistim srcem i pravednim delima, gledajući na njihovo raspoloženje i slušajući njihovu molitvu, čak i da se mesto na kome ga prizivaju, po našem mišljenju, ničim posebnim ne izdvaja.

158. Ponekad na bdeniju treba brzo čitati Psalam, a ponekad treba predpostaviti pevanje Psalama. Mi treba da menjamo način delovanja, nasuprot zamkama neprijatelja koji nas ponekad podstiču da lomimo jezik u brzom čitanju, a ponekad pobuđuju na nadmeno slatko pojanje.

159. Kada tvoje srce napadne neprijateljska pomisao, nemoj molitvom iskati jedno ili drugo, već isuci mač suza protiv neprijatelja. Istupivši protiv neprijatelja sa tako silnim oružjem, mi ćemo ga brzo primorati da odstupi od nas.

160. Zavoli bavljenje rukodeljem, premda u molitvenom raspoloženju. Ono, naime, ne donosi svagda svoj plod, a ona - uvek. Nemoj prekidati molitvu sve dok u potpunosti ne ispuniš molitveni dug, niti slušaj pomisao koja ti govori da je vreme da sedneš za posao. Osim toga, sedeći za poslom nemoj da se silno obuzimaš delom kako ne bi, hitajući, uznemirio srce svoje i učinio ga neprikladnim za molitvu.

161. Um iz koga je ukradena misao o Bogu i koji stoji daleko od sećanja na Njega već ravnodušno greši spoljašnjim čulima. Jer, on više ne može da bude čuvar ni sluha ni jezika, budući da je iz njegove unutrašnjosti otišla privrženost ka podvižničkom trudu nad samim sobom.

162. Dešava se da se naprežemo da tvorimo čistu molitvu i da ne uspevamo. Međutim, dešava se i to da duša prebiva u čistoj molitvi i bez našeg prinuđavanja. Prvo proizilazi od naše nemoći, a drugo od blagodati odozgo, koja nas priziva ka iskanju duševne čistote. I jednim i drugim, ona nas poučava da čistu molitvu ne pripisujemo sebi, već da je smatramo darom Darodavca. Jer ne znamo kao što treba o čemu ćemo se moliti (Rim.8,26). Kada se desi da se naprežemo da tvorimo čistu molitvu i nismo u stanju, već se pomračujemo, omočimo obraze suzama i molimo Boga da se razveje noć borbe i da u duši zasija svetlost.

163. Sećanje na telesnu pohotu smućuje [čoveka]. Ono ne samo da ne dozvoljava razgovor sa Bogom, već i um, koji se navodno moli, oskrnavljuje maštarijama gnusnih predstava. Dobro je neprestano prebivati u molitvi i um upražnjavati u besedi sa Bogom. Međutim, da li je tako kod nas? Često se odvajajući od reči molitve mi pratimo pomisli koje nas zavode, umesto da se udaljavamo od njih i umesto da nas ogorčuju, što bi bio priznak nesaglasnosti volje sa onima koji nam podmeću neprilično. I premda spoljašnjost pokazuje molitveni izgled (zbog preklonjenih kolena drugima izgleda da se molimo), mi mišlju predstavljamo nešto prijatno: ljubazno razgovaramo sa prijateljima, sa gnevom grdimo neprijatelje, praznujemo sa gostima, zidamo kuće za srodnike, sadimo drveće, putujemo, bavimo se trgovinom, na silu nas privode svešteničkom činu, sa velikom brižljivošću vodimo dela crkvi koje su nam uručene. I veliki deo svega toga prebiramo u mislima, saglašavajući se sa svime što nam predstavi pomisao onako kako je ugodno strasti koja nadahnjuje naše srce.

118

164. Molitva zahteva da um bude čist od svake pomisli i da u sebe ne prima ništa što nije molitveno, makar se radilo i o nečem časnom. Naprotiv, kao nadahnut Bogom i odvojivši se od svega, obavljaj svoj razgovor sa Njime jedinim.

165. Ko svoje vreme deli na rukodelje i molitvu, svoje telo ukroćuje trudom i njegove neuredne zahteve dovodi do umerenosti. Dušu, pak, koja se trudi zajedno sa telom i nakon izvesnog vremena želi odmor, on oraspoložuje na molitvu kao na neko lakše [delo]. I duša ka molitvi pristupa sa usrdnošću i živim silama. Jer, ona oseća utehu pri promeni dela i prelazu od jednog ka drugome, dok je dugotrajno zanimanje jednim istim pritiska. Ona se opterećuje jednoobraznošću, dok je raznovrsnost zanimanja raduje. Njoj se čini da, ostavljajući jedno delo, sa sebe skida neki teret zbog čega ka drugome pristupa kao sa svežim snagama i kao da tek započinje trud.

166. Ko ne voli da radi nedelatnošću hrani strasti i željama daje slobodu da se ustremljuju ka predmetima koji su im srodni. To se najviše projavljuje u vreme molitve, budući da je tada pažnja uma potpuno progutana onim čime je zauzeto srce. On tada u pomislima prebira ono što je donela strast koja je stupila u dejstvo umesto da besedi sa Bogom i da od Njega ište sebi korist. Znajući to, sveti Pavle sa revnošću napada lenjost i sve apostolskom vlašću obavezuje na trud (2.Sol.3,6-12). Delo je sidro za misao i daje joj bezopasan smer. Čak i ako odasvud nailaze bure i nailasci vetrova prete brodolomom, misao stoji nepokolebivo, zadržavana delom kao sidrom. Ona se unekoliko koleba pomislima koje se podižu, ali ne pada u opasnost stoga što su uze koje je drže silnije od vetrova koji jure.

167. Oni koji odbijaju rukodelje pod izgovorom da treba neprestano da se mole, u stvari se i ne mole. Upravo stoga što misle da lenjošću duši ostave slobodu od briga, oni se zapetljavaju u lavirint bezizlaznih pomisli i postaju nesposobni za molitvu. Telo koje se trudi nad delom zadržava misao pri sebi, budući da ona, ne manje nego oči, treba da prati ono što se radi i da sadejstvuje telu u nepogrešivom vršenju dejstava. Pokojno telo, naprotiv, misli daje slobodu da luta. Stoga se u vreme pokoja bude strasti. Pri svakom pohotljivom sećanju one hvataju misao i ovladavaju njome kao zarobljenicom.

168. Postoji viša molitva savršenih, neko ushićenje uma, svecelo odrešenje od čulnog, u kojoj se on neizrecivim uzdasima duha približuje ka Bogu koji vidi raspoloženje srca koje je otvoreno kao ispisana knjiga i koje u bezglasnim obrazima izražava svoju volju. Tako je do trećeg neba bio odnesen Pavle, ne znajući da li u telu ili izvan tela (2.Kor.12,2).

169. Posle prve postoji i druga molitva. Na njoj um sa umilenjem prati reči koje proiznosi, znajući kome upućuje molbu.

170. Molitva koju prekidaju pomisli i koja je sjedinjena sa telesnim brigama stoji daleko od nastrojenja koje priliči molitveniku. Takav ne čuje samog sebe, noseći se mišlju tamo-amo i ne sećajući se kakve reči izgovara. I zar će Božanstveni sluh obratiti pažnju na ono na što ni sam molitvenik, u svojoj rasejanosti, ne pazi? Kod onih koji su govorili: Pazi na molitvu moju, usliši molitvu moju (Ps.16,1), i: Neka tvoje uši paze na glas moje molitve (Ps.129,2), sav um beše marljivo sabran. On se nije razlivao na ono na šta se obično razliva i rasejava misao nemarnih koja ne vlada sobom.

119

PREPODOBNI NIL SINAJSKI ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

II O OSAM DUHOVA ZLA

a) O STOMAKOUGAĐANjU 1. Začetak ploda je cvet, a početak delatnog života je - uzdržanje. 2. Ko obuzdava stomak umanjuje strasti, a ko popušta pred proždrljivošću

umnožava slastoljubivu pohotu. 3. Prvi među neznabožnim narodima je Amalik, a prva među strastima -

stomakougađanje. 4. Hrana za oganj su drva, a hrana za stomak - jela. 5. Mnogo drva raspaljuje veliki plamen, a mnogo hrane hrani pohotu. 6. Plamen nestaje kad ponestane građe, a oskudna hrana isušuje pohotu. 7. Pohota prema jelu je porodila neposlušnost, a slatko jelo je dovelo do isterivanja

iz raja. 8. Skupa jela naslađuju grlo, ali hrane i neuspavljivog crva pohotljivosti. 9. Stanjeno crevo priprema za bdenje na molitvi, a prepuno navodi na duboki san. 10. Trezvoumlje prati suvojedenje, a sit život u ugodnostima pogružava um u

duboku sanjivost. 11. Molitva isposnika je slična mladom orlu koji para visine, a molitva onoga koji se

gosti pada dole, opterećena sitošću. 12. Um isposnika je kao svetla zvezda na čistom nebu, a um onoga koji se gosti

kao mračno nebo u noći bez meseca. 13. Magla skriva sunčeve zrake, a gusta isparenja upotrebljenih jela pomračuju um. 14. Zaprljano ogledalo ne predaje jasno crte lika koji se u njemu odražava, a

misaona sila, zamagljena sitošću, ne prima poznanje Boga. 15. Zemlja koja se dugo ne obrađuje rađa trnje, a um stomakougodnika - sramne

pomisli. 16. Nije moguće obresti miris u gnoju, niti blagouhanje sagledavanja kod

stomakougodnika. 17. Oko stomakougodnika traži gde su gozbe, a oko uzdržljivca - gde je sabor

mudrih. 18. Duša stomakougodnika broji dane spomena mučenika [radi obilnog ručka koji

ga očekuje], a duša uzdržljivca podražava njihov život. 19. Plašljivi vojnik drhti od zvuka trube koji nagoveštava borbu, a stomakougodnik

od nagoveštaja početka posta. 20. Stomakougodljivi monah je sluga svog stomaka, i pod njegovim bičem plaća

svakodnevni danak. 21. Hitri putnik brzo dostiže do grada, a uzdržljivi monah - do mirnog ustrojstva

srca.

120

22. Spori putnik (koji nije dostigao naseljena mesta) noći u polju, pod otkrivenim nebom, a stomakougodljivi monah ne dostiže do doma bestrašća.

23. Dim tamjana zamirišuje vazduh, a molitva uzdržljivca - Božiji njuh. 24. Ukoliko se predaješ pohoti sitosti stomaka, ništa neće moći da zadovolji tvoje

slastoljublje, budući da je besnilo stomaka oganj koji uništava gorući građu i svagda traži novo veštastvo.

25. Puna mera (nečega što se stavlja u sasud) puni posudu, a stomak neće reći: "Dosta", pa makar se raspao.

26. Podizanje ruku je nagnalo u bekstvo Amalika, a dela koja su ustremljena gore pobeđuju plotske strasti.

27. Istrebljuj iz sebe sve što oživljava strasti i krepko umrtvljuj svoje telesne udove. 28. Kao što mrtav neprijatelj u tebi ne pobuđuje strah, tako umrtvljeno telo neće

pomutiti tvoju dušu. 29. Mrtvo telo ne oseća bol od vatre, ni uzdržljivac - slast u umrtvljenom telu. 30. Ako pobediš Egipćanina, sakrij ga u pesku, tj, ako pobediš strast pohote nemoj

nasićavati telo (već ga drži na suvojedenju). Jer, kao što iz zemlje, kada se ovlaži, niče ono što je u njoj bilo sakriveno, tako se i strast pohote razgoreva kada se telo nasiti.

31. Zgasnut plamen ponovo jarko plamti ako se dodaju suve grane. I ugasla slast pohote ponovo oživljava kad se stomak nasiti jelima.

32. Nemoj imati sažaljenje prema telu kad počne da se žali na iznemoglost, niti ga nasićuj ugodnim jelima. Jer, ako opet ojača, ustaće na tebe i podići će protiv tebe nepomirljivu borbu sve dok ne zapleni tvoju dušu i ne preda te kao roba strasti bluda.

33. Umereno hranjeno telo je kao dobro ukroćen konj koji nikada neće zbaciti konjanika. Konj koji je obuzdan uzdom popušta i povinuje se ruci konjanika, a telo koje je ukroćeno oskudicom u jelu i bdenjem se ne otima iz ruku pomisli koja je sela na njega, niti rže, kako inače čini kad je pokrenuto strasnim porivom.

34. Prejedanje hranom hrani pomisli, a pijani poji san maštom. 35. Prijatnost naslade umire čim hrana prođe kroz grlo, ali u tom grobu oživljava

pohotljivost. 36. Trud na obrađivanju svog dela zemlje kao plod donosi upokojenje, a razni

vidovi zadovoljstva za svoj kraj imaju - gorenje (ili telesno ovde, ili kažnjeničko - tamo). 37. Onaj ko podvizima čini da vene cvet ploti, svakodnevno u telu pomišlja o svojoj

končini. 38. Neka blagorazumnost srca trud uzdržanja meri prema stanju tela kako, po

raslabljenosti tela, i samo ne bi postradalo. 39. Neka se telo zadovolji umerenim podmirenjem prirodnih potreba. 40. Neka se tvoje telesno podvižništvo usmerava naravstvenim razlozima kako bi se

naučio da boluješ srcem (zbog grehova) i da saosećaš dušom. 41. Majka (pohotnog) slastoljublja jeste stomakougađanje: ono rađa slastoljubivu

pohotljivost i mnoge druge strasti. Od njega, kao od nekog korena, niču stabljike drugih strasti. Za kratko vreme postavši drveće podjednako sa onim koje ga je rodilo, one se razgranavaju u poroke koji dosežu do neba. Tako su srebroljublje, gnev i tuga porod i izrasline stomakougađanja. Stomakougodniku je ponajpre potreban novac da bi zadovoljio želju koja uvek plamti, premda se nikada ne podmiruje; osim toga, on će se svakako

121

uzbuditi gnevom protiv onih koji ga ometaju da stekne novac; kada, pak, gnev bude bio nemoćan da pređe u delo, po nužnosti će se pojaviti tuga.

42. Stomakougađanju su više nego bilo čemu drugome srodni sladostrasni pokreti. Želeći da pokaže srodnost tih strasti, i sama priroda je polnim organima naznačkla mesto pod stomakom. Tom bliskošću ona označava njihovu tesnu vezu. Prema tome, ako oslabi ta strast (tj. pohota), znači da je oslabilo ono što je iznad, tj. stomak, a ako se osili i stupi u pokret, znači da je primila silu odozgo. Međutim, stomakougađanje ne hrani i ne doji samo tu strast. Ono u čoveku iskorenjuje svako dobro. Čim ono dođe do površine, obično padaju i nestaju uzdržanje, celomudrenost, hrabrost, trpljenje i sve ostale vrline.

43. Prekrasno je ostajati u predelima potrebe i starati se svim silama da se oni ne prestupe. Ukoliko nekoga pohota po malo preteže na stranu žitejskih slasti, već nikakva reč neće biti u stanju da zaustavi njegovo stremljenje (u tom pravcu). Jer, za ono što premašuje potrebe ne postoji granica. Neumorno staranje i beskrajna ispraznost bez mere umnožavaju trud (za svoje zadovoljenje), te hrane pohotu kao što se plamen hrani dodavanjem drva.

b) O BLUDU 1. Uzdržanje rađa celomudrenost, a stomakougađanje jeste majka bludne

pohotljivosti. 2. Ulje hrani plamen svetilnika, a opštenje sa ženama raspaljuje oganj pohotne

slasti. 3. Udarcima talasa se nosi tamo-amo nenatovareni brod, a bludnim pomislima -

neuzdržljivi um. 4. Blud sebi prisvaja prejedanje i staje u red sa protivnicima uma, do kraja se

boreći protiv njega zajedno sa njegovim neprijateljima. 5. Ljubitelj bezmolvija se teško ranjava strelama neprijatelja, a onaj ko se meša sa

gomilom neprestano od njega prima rane. 6. Gledanje na ženu je otrovna strela koja ranjava dušu i u nju unosi otrov. I što

više zastareva ta rana, utoliko pravi veću ozledu. 7. Ko se čuva od tih strela ne ide na mnogoljudna sabranja i ne luta rasejano po

praznicima. Jer, bolje je spokojno ostajati kući i prebivati u molitvama, negoli, sa namerom da se uspoštuju praznici, postati laki plen neprijatelja.

8. Ako hoćeš da budeš celomudren, izbegavaj opštenje sa ženama i nikad im nemoj dati slobodu smelog obraćanja. Jer, u početku one ili istinski imaju, ili licemerno pokazuju suzdržljivu stidljivost, dok se kasnije odvažuju na sve. I to za tebe postaje udica koja lovi na smrt, vešta zamka koja vuče u pogibao. Neka te one ne dovedu u obmanu skromnim rečima, budući da se u njima krije zli otrov zverinji (zveri iz bezdana).

9. Bolje je da priđeš jarkoj vatri, negoli mladoj ženi dok si i sam mlad. Jer, osetivši bol od ognja ka kome se približiš, odmah ćeš odskočiti dalje. Razneživši se, pak, ženskim rečima, nećeš odjednom otići.

10. Buja trava koja raste pored vode, kao i strast nečistote u opštenju sa ženama. 11. Onaj ko puni stomak i obećava da će biti celomudren liči na onoga ko tvrdi da

će slamom zaustaviti dejstvo ognja. Kao što je, međutim, nemoguće slamom zaustaviti silu rasplamsalog ognja, tako je nemoguće prejedanjem zaustaviti vatreno stremljenje pohote.

12. Stub se opire na svoju osnovu, a bludna strast se pokoji na prejedanju.

122

13. Lađa u buri žuri u pristanište, a celomudrena duša ište pustinju. Lađa beži od morskih talasa koji prete opas-ošću, a duša od ženskih lica koja izazivaju pogibao.

14. Izgled ukrašene žene potapa gore nego talasi. Iz valova se, iz ljubavi prema životu, još i može isplivati, dok privlačni izgled žene navodi na preziranje i samog života.

15. Pustinjsko šiblje je bezbedno od plamena, i celomudreni [monah], koji je daleko od žena, zaštićen je od raspaljivanja strasti pohote. Jer, kao što sećanje na oganj neće sagoreti misli, tako ni strast nema silu kada nema hrane.

16. Ako se smiluješ na protivnika, ostaće ti neprijatelj, a ako poštediš tu strast - ustaće na tebe.

17. Pogled na ženu kod neuzdržljivog izaziva nečistu strast, dok celomudrenog podstiče na proslavljanje Boga.

18. Čak i ako pohotna strast pri obraćanju sa ženama bude pokojna, nemoj verovati bestrašću koje obećava. Jer, i pas, okružen gomilom, maše repom sve dok ne izađe iz nje, da bi odmah zatim pokazao ljutinu koja mu je svojstvena.

19. Kada sećanje na ženu postane bestrasno možeš zaključiti da si stupio u predeo celomudrenosti. Ukoliko ti, pak, njen lik obuzima dušu, znaj da si još daleko od te vrline. Međutim, ni u prvom slučaju se nemoj zadržavati na takvim pomislima, niti besedi misleno sa ženskim likom, budući da se ta strast lako vraća nazad. Opasnost od nje je vrlo blizu.

20. Umereno topljenje čisti srebro, a preterano ga oštećuje. Tako i celomudrena navika kvari dugotrajno predstavljanje žene u mislima.

21. Nemoj dugo razgovarati sa licem koje ti se predstavilo da se u tebi ne bi zapalio plamen slastoljublja, te da se ne bi zapalilo gumno tvoje duše.

22. Kao što iskra, koja se dugo ostavi u slami, izaziva plamen, tako i dugotrajno sećanje na ženu podiže pohotu.

23. Ukoliko telo koje pohotstvuje na duh smiriš podvižničkim trudovima, iza granica ovog veka ćeš imati slavu koja je obećana rečima o blaženstvima, budući da si u borbi pobedio onoga ko se u tvome telu bori protiv zakona tvoga uma i porobljava te zakonom greha koji je u tvojim udovima (Rim.7,23).

24. Treba da shvatiš da se odvojeni vidovi bluda, naime, telesni i duhovni blud, ostvaruju zajedno. Kada se bludna pomisao rastvori u tvom duhu, tvoja duša se spaja sa prelesnom predstavom. Nemoj da se zanosiš prizrakom koji nema stvarnosti da i telom ne bi učinio nešto slično. Duhom bluda bivaju prevareni svi koji unutrašnju preljubu ne odbijaju krstom.

25. Demon na sebe uzima ženski lik kako bi dušu naveo na sjedinjenje sa njim. Oblik ženskog lika na sebe uzima besplotni demon kako bi pohotljivom pomišlju dušu naveo na blud.

26. Kažnjavaj pomisli oskudnošću hrane kako bi mislile o gladi, a ne o bludu. 27. Sa molitvenim bdenjem sjedini suze kako bi stekao pomoć u borbi. 28. Za vreme bludne borbe nemoj prihvatati poziv na gozbu. 29. Demon pohote na revnosnog borca napada brzo, iznenada ga obasipajući

strelama strasne pohote, budući da ne može dugo da podnosi opaljivanje svetlonosnim ognjem koji ishodi iz njegovih podvižničkih trudova. Ka onome, pak, ko je, usled varljive slasti pohote, oslabio u strogosti samoobuzdavanja on malo po malo pristupa i njegovo

123

srce navodi na razgovor kako bi se ono, razgorevši se zlom pohotom, predalo besedi sa njom, bilo njom zarobljeno i potpuno napustilo mržnju prema tom grehu.

30. Najopasnije je ako se srce pogruzilo u naviku na slasti pohote. Biće potrebno mnogo truda da se to rastinje iščupa iz korena.

31. Nemoj priučavati pomisao da stupa u besedu sa slastima pohote stoga što se u gomili strasnih misli i pokreta razgoreva oganj (Ps.105,18). Raspaljujući te, oni te navode na mišljenje da je teško zadržati oganj prirode i da više nisi u stanju da činiš nasilje nad prirodom. [Oni te navode na misao da nije toliko strašno ako] danas po nevolji zgrešiš, jer ćeš se sutra pokajati po zapovesti. Jer, (hrišćanski) zakon je čovekoljubiv, te lako oprašta greh onima koji se kaju. Pri tome, oni ti navode primer kako su neki pali posle uzdržanja i kako su se opet pokajali, pridajući verovatnost svome varljivom savetu kako bi, srušivši čvrstinu protivljenja nadom lakog obraćenja kroz pokajanje, hram celomudrenosti pretvorili u dom bluda.

32. Pazi, čoveče uzdržanja, da se pod izgovorom pokajanja ne varaš neizvesnom nadom. Jer, mnogi su, pavši, odmah bili pokošeni smrću, dok drugi nisu imali snage da ustanu (od pada), vezani navikom na slast pohote kao zakonom. Jer, kako, čoveče, znaš da ćeš biti živ i da ćeš se pokajati i kako sebi naznačuješ godine života? Padajući, ti popuštaš telu, umesto da se predaješ sećanju na smrt, kako bi u srcu svom življe predstavio strašnu odluku suda i time ugasio mudrovanje raspaljenog tela.

33. Prirodni način života i za nas i za životinje je, po Sazdateljevom opredeljenju, jedan isti: Eto, dah vam, govori Bog čoveku, svaku travu u polju. Vama i zverinju će to biti hrana (Post.1,29-30). Dobivši zajedničku hranu sa beslovesnima i svojim dosetkama je pretvorivši u mnogo raskošniju, sa pravom treba da se smatramo nerazumniji od životinja, budući da one ostaju u granicama prirode, ne narušavajući ono što je Bog postavio, dok mi ljudi, obdareni razumom, potpuno odstupamo od drevnog ustava. Jer, gde je lakomstvo kod beslovesnih? Kakvi pekari i kuvari na hiljade načina pripremaju nasladu njihovom bednom stomaku? Ne vole li oni drevnu oskudnost, hraneći se travom i zadovoljavajući se onim što se nađe, koristeći za piće vodu, i to ponekad i retko? Stoga se oni i telesnim nasladama predaju ređe, ne raspaljujući želje nikakvom hranom koja goji, i ne prepoznajući uvek razliku između muškog i ženskog pola. Jer, to osećanje im se daje jednom godišnje kada prirodni zakon, kao način za produženje roda, određuje njihovo spajanje radi sejanja njima sličnih. U ostalo vreme oni se do te mere udaljuju međusobno da potpuno zaboravljaju na tu želju. U ljudima je, pak, skupocenim jelima nenasita pohota preljube posejala mahnite želje koje ni u kakvo vreme ne dozvoljavaju da se strast smiri.

c) O SREBROLjUBLjU 1. Srebroljublje je koren svih zala. Ono, slično rđavim granama, hrani sve ostale

strasti i ne dozvoljava da uvene ono što je od njega procvetalo. 2. Onaj ko želi da istrebi strasti, neka najpre iščupa ovaj njihov koren. Sve dok

ostaje srebroljublje, nećeš imati nikakve koristi od odsecanja grana. Jer, i ako se odseku, one će opet brzo izrasti.

3. Gramžljivi monah je kao pretovaren brod koji se lako potapa u talasima koje podiže bura.

4. Negramžljivi monah je laki putnik koji na svakom mestu sebi nalazi pristanište. 5. Negramžljivi monah je orao koji leti u visinama. On se sa visina spušta jedino

kada ga prinudi potreba za hranom.

124

6. Takav je iznad svakog iskušenja, podsmevajući se nad svim što postoji. Stremeći gore, on se udaljuje od svega zemaljskog i živi sa gornjima. Jer, on ima laka krila, koja nisu opterećena brigama.

7. Ako naiđe nevolja, on bez tuge ostavlja svoje mesto. Ako nastane vreme smrti, on blagodušno odlazi odavde, budući da nikakvim zemaljskim uzama nije vezao svoju dušu.

8. Gramžljivac je, naprotiv, sputan brigama, i slično psu - privezan lancem. Ukoliko je prinuđen da se preseli, on tužno sećanje o imanju nosi sa sobom kao teško i beskorisno breme.

9. Kad dođe smrt, on sa žalošću ostavlja sadašnje. On predaje dušu, dok mu se oko ne spušta sa onoga što ima kod sebe. I njega vuku kao pobeglog roba. On se razdvaja sa telom, ali se ne razdvaja od imanja, stoga što je strast koja ga je obuzela silnija od onih koji ga vuku.

10. More se ne puni iako u sebe prima mnoštvo reka. Ni pohota srebroljupca se ne siti već sabranim imanjem. Ako ga udvoji, on opet želi da udvoji udvojeno. I on nikada neće prestati da udvaja sve dok smrt ne preseče taj beskorisni trud.

11. Blagorazumni monah ima u vidu samo potrebu tela, te prazan stomak puni samo hlebom i vodom.

12. On neće laskati bogatima kako bi stomaku pružio nasladu, niti će slobodan um predati u ropstvo mnogim gospodarima. Jer, njegove ruke su dovoljne da posluže telu i da zadovolje njegove prirodne potrebe.

13. Negramžljivi monah je neuhvatljivi borac i lak trkač koji brzo dostiže do nagrade nebeskoga prizvanja (Fil.3,14).

14. Mnogogramžljivi monah se raduje mnogim prihodima, a negramžljivi - vencima zbog napretka.

15. Mnogogramžljivi monah marljivo radi, a negramžlji-vi provodi vreme u molitvama i čitanju.

16. Srebroljubivi monah riznicu puni srebrom, a negramžljivi sabira riznicu na nebu. 17. Proklet da je onaj ko pravi idola i polaže ga u skrivenom mestu

(Pon.Zak.27,15). Međutim, takav je i onaj ko gaji strast srebroljublja. Prvi se bez koristi klanja lažnom bogu, a drugi maštu o bogatstvu sakriveno nosi u srcu kao kumir.

18. Negramžljivi živi bezbrižnim životom, a mnogogramžljivi svagda boluje brigom o bogatstvu.

19. Odvešćeš u plen gomilu pomisli ukoliko srcu ne dozvoliš da brine o veštastvenom. I krst ćeš poneti bez rasejavanja ukoliko se odrekneš od želje da imaš sopstvenost.

20. Pomisao o veštastvenom sticanju predskazuje ti starost i bolesti, kako bi svoju nadu na Boga podelio sa nadom na imanje.

21. Onaj ko je izabrao podvižnički život u odricanju od sveta neka se oseni verom, neka se ukrepi ljubavlju i utvrdi nadom. Vera nije ostajanje bez ičega, već nepokolebivo ubeđenje u posed savršenijeg, sa trpeljivim uzdanjem i živom ljubavlju.

22. Kada se odrekneš svih stvari više nemoj obraćati pažnju na mračne pomisli koje će te prekorevati zbog osiromašenja, predstavljajući ti lišavanja, bedu i beščašće, kako bi te slikom takvog zlopaćenja doveli do raskajavanja zbog slavne vrline. Međutim, ukoliko

125

pronikneš u smisao takvog podvižništva, naći ćeš da ti se upravo zbog toga zbog čega te one prekorevaju tebi plete venac.

23. Ostavimo žitejske stvari i okrenimo se duhovnim dobrima. Dokle ćemo se zaustavljati na dečijim igračkama, ne dospevajući do muškog načina mišljenja? U detinjstvu se radi zabave koriste kockice, lopte, i slično. I deca su pristrasna prema tome sve dok ne dospeju u savršeni uzrast. A kada omuža, čovek odbacuje sve to i sa usrđem se zanima važnim delima. Mi, pak, sve ostajemo u mladalačkom uzrastu, diveći se onome što je svojstveno detinjstvu i nećemo da se pobrinemo o boljem, tj. o tome što priliči muževima. Kao što je sramno gledati kako odrastao čovek sedi u gomili pepela i crta po njemu dečije šare, tako je sramotno, ili čak i sramnije, videti kako oni koji imaju u vidu naslađivanje večnim dobrima riju po prahu zemaljskih stvari te, neprikladnošću takvih postupaka, sramote dostojanstvo zaveta. Uzrok toga je, kako izgleda, u tome što mi sebi ne predstavljamo ništa važnije od vidljivog, što nismo svesni beznačajnosti sadašnjih dobara i prevashodstva tamošnjih dobara, te što se oslepljujemo bleskom onoga što se ovde smatra vrednim poštovanja, prilepljujući se uz njega svom željom.

24. Počnimo da se odvajamo od sadašnjih dobara, zanemarimo imanje i novac i sve što u sebe pogružava i potopljuje pomisao. Kad se nađemo u buri, izbacimo tovar kako bi se spasao krmanoš (um) i posada (pomisli). Ako oni koji plove morem u vreme bure ne mare za svoj tovar, te svojim rukama i skupocene stvari bacaju u more, svoj život stavljajući iznad imanja, zbog čega mi radi boljeg života ne prenebregavamo ono što dušu vuče u bezdan? Zbog čega kod nas nije toliko jak strah Božiji koliko je kod njih jak strah od mora? Oni iz ljubavi prema vremenskom životu ne smatraju visokim gubitkom pogibao onog što voze, a mi, govoreći da želimo večni život, ne prenebregavamo ni malenkosti, već se rešavamo da je bolje da poginemo sa ništavnim tovarom, negoli da se spasemo, lišivši se njega. Zbog toga vas umoljavam da sve svučemo sa sebe. Borci u borbu ne stupaju obučeni, budući da ih zakon borbe na poprište izvodi nage. I bilo da je vrućina, ili hladovina, oni istupaju ostavljajući odeću van poprišta. Onaj ko se ne saglasi da se obnaži mora da se odrekne i od borbe. Mi, pak, davši zavet da se podvizavamo, ne samo da ne skidamo odeću (posedovanja), nego stupamo u podvig noseći na plećima hiljadu bremena, pružajući protivnicima mnoštvo mogućnosti da nas uhvate.

25. Kako će gramžljivac da se bori sa duhovima zlobe kada je njemu [zbog te strasti] lako nanositi udarce? Kako će se sa duhom srebroljublja boriti onaj ko je zasut novcem? Kako će zaobići demone, koji su lišeni svake brige, onaj ko je obučen u hiljade briga? Božanstveno Pismo govori: Nag će pobeći u taj dan (Am.2,16). Nag je onaj ko nije obučen u bezbrojne prnje briga o žitejskim delima; nag je onaj kome mnogosložne pomisli o novcu i imanju ne smetaju da brzo trči. Jer, zlobnici nagog teško mogu uhvatiti.

26. Borci se bore nagi i premazani uljem. Nagost čini da borci ne mogu da se uhvate ni za šta, a mazanje uljem im daje mogućnost da iskliznu iz ruku čak i ako ih protivnik uhvati. Zbog toga se protivnici staraju da jedan drugog pospu zemljom kako bi prahom učinili da gladkost ulja postane hrapava. Time bi sebi dali mogućnost da zadrže protivnika u rukama kad ga jednom uhvate. Što je prah kod njih, to su u našem podvigu zemaljska dela, a što je kod njih ulje, kod nas je otsustvo briga.

27. Savršenoj duši je svojstveno da nema briga, dok je nečastivoj svojstveno da se satire brigama. O savršenoj duši je rečeno da je kao krin u trnju (Pes.2,2). To označava dušu koja usred onih koji se brinu o mnogome živi bezbrižno. Krin i u Jevanđelju označava dušu koja nema briga, budući da je rečeno: Ne trudi se niti prede, pa ipak je odevena u

126

slavu koja je veća od Solomonove (Mt.6,28). O onima, pak, koji imaju mnogo briga o telesnom se kaže: Sav život nečastivog je u brigama (Jov 15,20). I zaista, nečastivo je rasprostirati brigu o telesnom na čitav život i uopšte se ne brinuti o budućem (2,86).

28. Mera sticanja treba da bude potreba. Ono što prevazilazi tu meru, tj. izlišnost, jeste nešto opterećujuće, a ne olakšavajuće. Odeća koja je srazmerna sa telom ujedno sačinjava i potrebu i ukras. Odeća, pak, koja sa svih strana pada, opasuje noge i vuče se po zemlji ne samo da je ružna, nego i ometa svaki posao. Tako i imanje koje prevazilazi telesnu potrebu ujedno predstavlja i smetnju za vrlinu i podvrgava se prekoru onih koji su u stanju da ispitaju prirodu stvari.

29. Negramžljivošću mi ne nazivamo nevoljno siromaštvo koje, dešavajući se po nuždi, pritiska duh i koje se, kao neproizvoljno, smatra nesnosnim, već dobrovoljnu rešenost da se [čovek] zadovolji sa malim. Ona se stiče samovlasnošću pomisli koja zahteva trud sve dotle dok se upražnjavanje ne pretvori u naviku. Ona će, pak, i ono što je dugo izgledalo teško i neizdržljivo učiniti podnošljivim. Želju ne vara silno samo telesna krasota, već i blesak bogatstva. U oba slučaja je potrebna hrabra duša kako se ne bi ustupilo pred njihovom varljivošću.

30. Zaista treba smatrati velikim i nazvati hrabrim one koji na ovom poprištu pobeđuju iako ih napadaju i sapliću pomisli ubedljivim dokazima, slično pokretima tela, starajući se da dokažu kako se treba saglasiti sa mišljenjem mnogih i kako treba priznati za istinski dobro ono što samo izgleda kao dobro, ne odbijajući ono što se, po opštem mnjenju, smatra vrednim. One nagovaraju da se [čovek] ne uklanja od posedovanja onoga što je sam Sazdatelj dao na upotrebu, te da ne izobličava uzaludno sticanje onoga što je privedeno u biće sa nekim ciljem, a ne tek tako. Ti podvižnici su zaista dostojni divljenja, budući da nisu ustupili pred protivnikom. Oni nisu pobegli sa poprišta, niti su se dali u ruke neprijatelja. Utvrdivši svoja kolena na ispravnom rasuđivanju, oni se nisu priklonili sticanju zemaljskih stvari, već su nerasejani život pretpostavili metežnom, umerenošću u potrebama stekavši bezmetežnost.

31. Drevni svetitelji su do te mere rasprostirali revnost za negramžljivost da su vodili život bez krova nad glavom, hraneći se onim što je davala priroda. Oni bi nalazili postelju na mestu gde bi se zadesili. Oni nisu imali ni krov, ni postelju, ni trpezu, dok im je ovčija koža služila kao odeća. Oni su se trudili da sa svom tačnošću slede Gospodnji savet: Pogledajte na ptice nebeske... Pogledajte na krinove u polju... (Mt.6,26-18). Oni su iskreno verovali da će ono što je potrebno telu doći samo od sebe ukoliko se ugađa Bogu koji sve daje i ukoliko se iznad svega brine o sticanju Carstva nebeskog.

32. Kako će naš život, odasvud okružen svakim izobiljem, da se uporedi sa životom onih blaženih koje nisu uznemiravale pomisli o telu i telesnom i koje je neka čista čežnja za Božanstvenim, neprestano ih ushićujući ka uzvišenom, ubeđivala da zaborave na ono što se na zemlji smatra blještavim? Oni na zemlji nisu imali ništa osim tela koje je priroda zadržava dole. Međutim, oni su i njega želeli da imaju sa sobom tamo gde su prebivali umom, sagledavajući nebeska blaga. I oni se nikada ne bi odvajali od tamošnje sladosti kad ih priroda ne bi vraćala ka podmirivanju telesnih potreba. Zbog poštovanja prema Onome koji je dušu svezao sa telom, oni su prinuđeni da se pobrinu od telu, premda smatraju da je krajnje potrebno otuđenje od njega.

33. Telesna potreba brzo teče i prolazi. Ona u prošlosti nije promišljala o sadašnjem, niti u sadašnjem ne promišlja o budućem: ona leči samo sadašnje. Trud, pak, vrline jeste seme koje daje plod koji ne oskudeva. On i u vreme samog naprezanja raduje

127

savest očekivanjem sladosti, i po preseljenju odavde se pokazuje kao divan i kao sauzročnik večnog veselja.

34. Put koji vodi u Carstvo je vrlo težak, budući da je uzak i sa svih strana okružen strminama. Zbog čega se onda obremenjujemo teretom novca i druge svojine i pokušavamo da idemo njime? Rasejavajući i vukući dole, brige o veštastvenom čine da se lako padne, naročito tamo gde je potrebna oštra i trezvoumna pažnja. Čak i pri takvoj pažnji putovanje retko prolazi bez padova usled teškoća na uskom putu po strminama. Za opterećenog nepotrebnim teretom posedovanja, pak, pad je neizbežan. Ta i samo posedovanje je već pad.

35. Naš život u odnosu na sticanje može biti trostruk: uzvišen, srednji i - oveštastvljen i mnogogramžljiv.

U raju je prvostvorenome bilo rečeno: Ješćeš poljsko bilje (Post.1,29). Dostojanstvo Onoga koji je naredio svedoči o punoj dovoljnosti takve hrane za život koji je čoveku naznačen. Pojašnjavajući tu dovoljnost možemo dodati da je takva hrana bila najprikladnija za očuvanje željene vitkosti u onima koji su stvoreni po obrazu Božijem: njome mislena sila svagda ostaje laka i trezvoumlje nepomračeno. Sve što je bilo potrebno za život nudilo se samo od sebe tako da se um, ostajući slobodan od telesnih napora, sve vreme uznosio ka duhovnim sagledavanjima koja su u njemu razlivala neiscrpno veselje. Takvo delanje je u njemu vaspitavao sam Bog koji je, po svom blagovoljenju, svakodnevno dolazio k njemu radi razgovora. Takva je norma života koji je svojstven čoveku. Njegova suština se ne može izmeniti, niti ukinuti, iako je moguće da se promeni način njegovog ispoljavanja, kao što se i desilo usled kasnijeg pada.

Onome ko je prestupio zapovest i izgnan iz raja, Bog određuje drugi način života, koji odgovara njegovom palom stanju. On naređuje da onaj koji pokojem nije umeo da se koristi kao što priliči i koji nije znao da postojano prebiva u služenju Bogu i razgovoru sa Njim (imajući slobodno vreme i nemajući potrebe za telesnim trudom), hranu treba da stiče radom i trudom. Za hranu mu je određen hleb koji dobija u znoju lica, a za odeću - kožne rize, kojima se određuje granica gramžljivosti i sujeti. Prvobitna rajska negramžljivost je zamenjena skromnim imanjem, koje je, uostalom, i pored znojnog truda, više zavisilo od Božijeg blagoslova.

Iz toga su se na delu raskrila tri načina života: jedni su zadovoljni sa skromnim imanjem, u znoju lica svoga se uzdajući u Boga; drugi su se, udubivši se u nadi na Boga, sasvim odrekli svakog sticanja (revnujući da vaspostave rajsku negramžljivost) i bili hranjeni Bogom; a treći su se udubili u trud svake vrste i na njemu zasnovali nadu za potrebnim, obezbeđenje svog života polažući u mnogo imanje. Poslednji su zaboravili na Boga: za njih je bog postala gramžljivost. To su tri vida našeg odnosa prema sticanju.

36. Drugi vid predstavlja ponašanje koje je (prvenstveno) prilično razumnom biću: provoditi vreme u služenju Bogu i potrebno dobijati iz riznice Božijeg promisla; nadati se na Božije staranje i zemlju imati kao riznicu; iskreno služiti Sazdatelju i na tvar polagati danak opskrbljivanja potreba; ovde biti stranac a staništem smatrati ono koje je pripremljeno na nebu. Takav život je u početku odredio Sazdatelj i njime su, povinujući mu se, živeli svi sveti (kao Ilija, Jelisej, proročki sinovi, Preteča, apostolski čin).

37. Takva je viša negramžljivost svetih. Međutim, mnogo korisnog postoji i u srednjoj negramžljivosti, koja odgovara vremenu i potrebi. Premda i ne može da se izbori za prvenstvo i da se pohvali ravnom čašću sa prevashodnim načinom života, njoj neosporno pripada drugi stepen časti. Prvi svetitelji (sa savršenom negramžljivošću) su

128

živeli jedino za dušu i za Boga koji ju je sazdao, ni u šta ne računajući telo. Ipak, oni su i bez brige o njemu imali sve potrebno, i to ne od onoga što je prethodno sabrano u žitnice, nego od onoga što je, po Božijem blagovoljenju, blagovremeno postajalo dostupno. Svetitelji koji slede za njima (sa srednjom negramžljivošću) su svoje ruke upotrebljavali saglasno sa merom koju je zahtevalo najneophodnije usluživanje tela, brinući se o neophodnoj utehi tela i promišljajući o tome da se, usled zanemarivanja životne strane, ne razruši ono što je, po volji Sazdatelja, sjedinjeno sa nama (tj. telo). Pa ipak, oni su veći deo vremena provodili u brizi za dušu, u molitvama, u bogomisliju i potrebnim zanimanjima, imajući u vidu napredovanje u dobrim delima.

38. Poslednji su, pak, u potpunosti postavši telo, sebe svecelo posvetili služenju zemnom kumiru želeći da imaju ne samo ono što je dovoljno za telesni život, već i ono što ih ne bi razlikovalo od onih koji se odlikuju izobiljem i to stoga što bi bar time bili svima pred očima. Time oni očigledno pokazuju svoje bezumlje, želeći da se pohvale onim što je za osudu, te misleći da na sebe obrate pažnju i zasluže divljenje onim što je dostojno prezira i podsmeha. Ono što je saglasno sa nekim zvanjem da je povod za odobravanje, dok ono što ne priliči zvanju (premda u drugim okolnostima i nije rđavo) izaziva negodovanje, budući da ne priliči mestu.

39. Kojima od navedenih su srednji bliži? Naravno, onima kojima se približavaju delom, razglašavajući svoje srodstvo sa njima time što se staraju da su im bliski po životu. Iako sačinjavaju srednji čin između jednih i drugih, oni nisu podjednako skloni i jednima i drugima, već neposredno slede za onima što su ispred, mladalačkom nogom stupajući njihovim tragom. Oni su udaljeni od onih koju su iza njih onoliko koliko se oni koji trče razdvajaju od onih koji hodaju, ili čak - stoje u mestu. Prvi, pak, sa poslednjima nemaju ništa zajedničko. Jer, kakva je veza onih koji imaju mnogo veštastvenog sa negramžljivima? Kakva je zajednica onih koji mudruju telesno sa onima koji razmišljaju duhovno? Kakav je zajednički udeo onih koji su okovani žitejskim delima sa onima koji bezbrižno služe Bogu? Jedni apostolski ostavljaju sve što su stekli, a drugi stiču i ono što nisu imali. Jedni prebivaju u bezmolviju, unutrašnje prilažući staranje o duhovnom napretku, a drugi vode sve vrste borbe, ratujući za novac i imanje. Jedni se sa duhovima zlobe prepiru oko nebeskih blaga, a drugi radi zemaljskih dobara napadaju slične sebi. Jednima Pavle govori: Da sijate kao svetila u vasioni (Fil.2,15), svetleći slavom života i za one koje vide postavši vinovnici dobrog oponašanja, dok je drugima rečeno: Ime se moje zbog vas huli (Rim.2,24), budući da postupate suprotno zvanju i budući da nosite spoljašnjost koja protivreči delima.

40. Ko se neće uzgnušati onog ko govori da se odrekao žitejskog, a na delu se predaje njegovim razbibrigama; i onog ko se hvali da je prezreo svet, a do strasti se predaje svetskim delima; i onog ko je obećao da neće obraćati pažnju na zemaljsko, a delima pokazuje lažljivost obećanja; i onog ko tvrdi da se rastao sa sujetom, a ne odvaja se od nje? Ako si izašao iz Egipta, šta imaš zajedničkog sa pravljenjem cigli? Ako ideš pustinjom, žureći ka obećanoj zemlji, zašto kasniš, baveći se uzaludnim poslovima, te postaješ spor putnik na dalekom putu? Zbog čega lutaš po raskrsnicama, podvrgavajući se opasnosti da ne dostigneš pokoj, kada put koji te očekuje zahteva svaku marljivost? Kada si položio ruku svoju na plug, zbog čega se obazireš nazad, gubeći iz vida Carstvo Božije? Kada si iza sebe ostavio pet zapaljenih gradova, zbog čega se obazireš da vidiš šta se u njima dešava? Kada si uzeo krst, idi za Hristom, ostavivši sve stoga što On, sa kojim si se sjedinio, želi da ga voliš iznad svega.

129

41. Telo nema potrebe za mnogim utehama: potrudi se o tome. Jer, ti si privremeno vezan sa telom. Stoga treba da se pobrineš o njemu kako bi ga imao kao saradnika u vršenju vrlina i kako duša ne bi imala smetnju u svom napredovanju. I kako će imati vremena da se seti Boga onaj ko se stara o volovima, ko svakodnevno prebraja stado ovaca, ko neprestano pohađa vinograd, šumu, njive i bašte, kad mu ni ceo dan nije dovoljan da obavi sve poslove? Kada će on naći vremena da se poduhvati psalmopojanja? Kada - da se pomoli? Kako će naći vreme za upražnjavanje u bogomislenom sagledavanju? Međutim, čak i da retko nađe mogućnost da se između drugih dela pomoli, zar će njegova molitva Vladici biti čista, budući da mu misao nije odvojena od onoga za šta je vezana njegova briga i staranje? Kako će on posmatrati kretanje strasti kako bi primetio jučerašnje i sadašnje stanje i zapazio razliku na bolje ili na gore? Kako će razmrsiti pomisli koje se mnogoobrazno smenjuju i otežavaju samo posmatranje? Ili, zar ne primećuješ kako te danju lome dela, a noću briga o njima, čineći da se vreme odmora pretvori u vreme mučenja? Privodeći na misao onoga ko je narušio granicu, ko je oštetio plodove, ko je presekao vodu za zalivanje, ko je izgazio pašu, ko čini ili je učinio neku drugu štetu, ili se prepire i spori, sećanje razdražajnu silu duše dovodi do besnila, pobuđujući na osvetu i ne dajući vreme za san i pokoj, a još manje za molitvu koja zahteva veliko bezmolvije i slobodu [od svega], kao i razrešenje od svih briga.

d) O GNEVU 1. Gnev je besna strast koja lako izvodi iz uravnoteženosti čak i one koji imaju

poznanje. On dušu čini sličnom zveri i navodi je da se udaljava od opštenja. 2. Silni vetar ne koleba stub, kao što ni negnevljivu dušu ne uznemirava

razdražljivost. 3. Voda se koleba dejstvom vetra, dok se razdražljivi uznemiruje nerasudnim

pomislima. 4. Gnevljivi monah je pustinjski vepar. Čim vidi nekoga - otkriva zube. 5. Uvećanje magle zgušnjava vazduh, a pokret razdražljivosti ogrubljuje um

gnevljivca. 6. Oblak zaklanja sunce, a pomisao zlopamćenja - um. 7. Lav u kavezu neprestano potresa zapore na vratima, a razdražljivi u keliji prebira

gnevljive pomisli. 8. Mirno more je prijatan prizor, premda ne toliko koliko - mirno nastrojenje duha. 9. U tihom moru igraju delfini, i u mirnom nastrojenju duha niču bogodolične misli. 10. Dugotrpeljivi monah je tihi izvor koji svima pruža prijatno piće, a um gnevljivog

je svagda pomućen i žednome ne pruža vodu. Ukoliko se, pak, i desi da je pruži, biće mutna i neprikladna.

11. Kod gnevljivca su oči mutne i krvave, te izobličavaju smućenost srca. Lice, pak, dugotrpeljivog je spokojno, dok su mu oči dobronamerne i gledaju pravo.

12. Krotost čovekova će se pomenuti kod Boga (Ps.131,1), i negnevljiva duša postaje hram Svetoga Duha.

13. Hristos priklanja glavu ka dugotrpeljivom duhu, a umireni um postaje obitelj Svete Trojice.

14. U zlopamtljivoj duši žive lisice, a u uznemirenom srcu se kriju zveri. 15. Častan čovek izbegava sramno mesto, a Bog - zlopamtljivo srce.

130

16. Vodu pomućuje kamen koji padne, a srce čoveka - rđava reč. 17. Udalji gnevljive pomisli iz svoje duše i ne dopuštaj da se razdražljivost useli u

tvoje srce, te nećeš biti smućen u vreme molitve. 18. Dim od trule slame ujeda oči, a zlopamćenje - um za vreme molitve. 19. Pomisli gnevljivca su porod aspide, koji izjeda srce koje ga je rodilo. 20. Molitva razdraženog je mrzak dim, a psalmopojanje gnevljivog - neprijatan

zvuk. 21. Dar zlopamtljivog je crvljiva žrtva, koja ne treba da se približi oltaru očišćenja. 22. Razdražljivac vidi smutljive snove, a gnevljivi maštaju o napadu zveri. 23. Dugotrpeljivi čovek u viđenju vidi sabore svetih anđela, a nezlopamtljivi se

upražnjava u duhovnim rečima, noću primajući razrešenje tajni. 24. Videvši da se nismo zapalili u samoj vatri uvrede, demoni se staraju da u tišini

pobude ono što je vladalačko u nama (um) kako bismo naknadno ustali protiv onih prema kojima smo sačuvali mir dok su bili sa nama licem u lice.

25. Kada se mirno završi tvoj spor ili razmirica sa bratom povodom nekog nezadovoljstva, smatraj da si sam pogrešio kako se u bezmolviju u tvom srcu ne bi razvila borba pomisli od kojih bi jedne isticale ništavnost uvrede (prekorevajući zbog zadržavanja na ožalošćenju), a druge - njenu važnost (navodeći na tebe žaljenje zbog toga što nisi uzvratio istom uvredom).

26. Ukoliko silno razdraženje ogorči neke od bratije u opštežiću, pomisli pred njima počinju da ublažavaju one koji žive u usamljenosti kako bi ih lišile blagodušnog trpljenja ili ih udaljile od poprišta ljubavi.

27. Onaj ko blagodušnim trpljenjem od sebe odbija gnev, i ljubavlju - ogorčenje, dvema vrlinama odguruje dve zle i gnevljive zveri.

28. Onaj ko na kolenima ogorčenog moli da prekine gnev, odjednom obojicu udaljuje od razdražljivosti.

29. Ko izmiruje gnevljivce pobeđuje sam duh gneva. 30. Ko radi mira trpi srditog, zaista jeste sin mira. 31. Pripremi se da budeš krotak i ratoboran: krotak sa ljudima, a ratoboran sa

našim neprijateljem. Jer, prirodna upotreba gneva se i sastoji u neprijateljevanju protiv zmije.

32. Krotost krotkog se sastoji u tome da, radi ljubavi, bude velikodušan prema bratu i da se bori sa (gnevljivom) pomisli.

33. Krotki treba da bude spreman i za borbu, ne rasprostirući krotost na zle pomisli i ne šireći borbu na bližnje po prirodi.

34. Nemoj prirodnu upotrebu gneva preokretati u protiv-prirodnu, tj. nemoj se gneviti protiv brata, upodobljavajući se zmiji, niti se saglašuj sa zlobnim pomislima, bratimeći se sa zmijom.

35. Ako i pretrpi nešto skorbno, krotki ne ostavlja ljubav, već radi nje sve snosi, sve trpi (1.Kor.13).

36. Ako je delo ljubavi - imati dugotrpljenje, onda je borba protiv brata stvar neljubavnosti.

37. Gnev budi ogorčenje i mržnju, a ljubav ih svo troje odgoni.

131

38. Ako si utvrđen u ljubavi, onda više pazi na nju negoli na onoga ko te vređa. 39. Onaj ko je stekao vrlinu ljubavi lovi strasti koje su svojstvene rđavima. 40. Onaj ko od Svete Trojice ima tri vrline - veru, nadu i ljubav, biće kao grad sa tri

zida, utvrđen kulama vrlina kao puškarnicama. 41. Onaj ko se ranjava uvredama drugih, ne odnoseći ih na đavola kao na izvor, još

više izaziva neprijatelja da priprema strele protiv njega, budući da mu duša pada, ranjena opanjkavanjem.

42. Trpeći i najveću uvredu ili tešku klevetu, nemoj biti zlopamtljiv, već blagosiljaj. 43. Ko je zlopamtljiv prema demonima, neće biti zlopamtljiv prema ljudima.

Međutim, onaj ko je zlopamtljiv prema bratu, sa demonima je sklopio mir. 44. Gnev i mržnja su požar srca, a duša nezlopamtljivih se orošuje duhovnom

rosom. 45. Ognjeno ugljevlje od sebe ispušta iskre, a zlopamtljive duše iz sebe izbacuju

zlobne pomisli. 46. Kao što ujed škorpije izaziva žestok bol, tako i zlopamtljiva duša u sebi drži

najgorči otrov. 47. Kada su ga vređali, David nije ništa odgovarao, već je zaustavio i Avesinu

osvetoljubivost (2.Car.16,10). Ni ti ne uzvraćaj uvredom kada te kleveću, već ukroti i onoga ko bi hteo da te osveti.

48. Trpeljivo podnosi uvredu i ustima zaključaj vrata gnevu: u tome se sastoji tvoj napredak.

49. Ništa ne odgovaraj onima koji ti prete, kako bi ćutanjem zatvorio usta koja dišu plamenom.

50. Stavivši uzdu na svoja usta, ti ćeš pričiniti osetljiv bol onima koji ti prete i koji te vređaju.

51. Ćuteći, ti nećeš biti progutan uvredom. I onaj ko te vređa biće silno ranjen tvojim ćutanjem, videći kako velikodušno podnosiš njegovu drskost.

e) O TUZI 1. Ožalošćeni monah ne zna za duhovnu sladost. Tuga je uvenulost duše i javlja se

kao posledica gnevnih pomisli. Jer, gnev ište osvetu, a neuspeh u osveti rađa tugu. 2. Tuga je lavlja strast koja lako guta ožalošćenoga. 3. Tuga je crv u srcu koji izjeda majku koja ga je rodila. 4. Majka se muči kada rađa dete, ali se oslobađa muke kada ga rodi. Tuga,

međutim, i za vreme rađanja izaziva veliki bol, i po rođenju muči ne manjim bolom. 5. Ožalošćeni monah ne zna za duhovnu radost, kao što onaj ko pati od velike

groznice ne oseća ukus meda. 6. Ožalošćeni monah svoj um neće podići ka sagledavanju i nikada neće uzdići čistu

molitvu, budući da tuga ometa svako dobro. 7. Uze na nogama ometaju brzi hod, a tuga je smetnja sagledavanju. 8. Onaj koga zarobe varvari biva zakovan u gvožđe, a zarobljen strastima se vezuje

tugom. 9. Tuga nema silu ako nema drugih strasti, kao što ni uze ne vežu ukoliko nema

svezanih.

132

10. Svezani tugom je pobeđen strastima i kao izobličenje svog poraza nosi uze. Jer, tuga je posledica nezadovoljene samoljubive želje, a želja je povezana sa svim strastima.

11. Ko je savladao želje, savladao je strasti, a ko je pobedio strasti, izbegao je tugu.

12. Uzdržljivi se ne žalosti zbog toga što nije došao do hrane, celomudreni se ne žalosti zbog toga što nije upao u sramnu nepriličnost, negnevljivi - što mu nije uspelo da se osveti, smirenoumni - što je lišen ljudske počasti, negramžljivi - što je pretrpeo neuspeh. Oni su potpuno u sebi pogasili sve takve želje i stoga ne osećaju takvu tugu. Jer, bestrasnog ne ranjava tuga, kao što odevenog u oklop ne probija strela.

13. Štit vojniku pruža zaštitu, a gradu - zidine. Međutim, monahu najveću zaštitu pruža bestrašće. Jer, štit često probija strela koja leti, i zid ruši mnoštvo vojnika. Bestrašće, međutim, tuga ne može savladati.

14. Ko je savladao strasti, nadvladao je tugu. Onaj, pak, ko je savladan strasnom slašću, neće izbeći njene uze.

15. Ko se često rastužuje, a sebi pripisuje bestrašće, liči na bolesnika koji se pretvara da je zdrav. Jer, kao što bolesnika otkriva boja lica, tako strasnoga izobličava tuga.

16. Ko voli svet imaće veliku tugu, a ko prezire sve što je u svetu - uvek je veseo. 17. Kada gramžljivi pretrpi gubitak, gorko tuguje, a onaj koji prezire imanje - nema

briga. 18. Slavoljubivi se žalosti kada trpi beščašće, a smirenoumni ga prima kao

prijatelja. 19. Topionica čisti nečisto srebro, a tuga po Bogu - srce u gresima. 20. Često pretapanje umanjuje olovo, i svetske žalosti slabe um. 21. Mrak umanjuje energiju očiju, a tuga pritupljuje sagledavanje uma. 22. Sunčeva svetlost ne dopire u dubinu vodenu, i srce u tuzi ne ozaruje svetlo

sagledavanje uma. 23. Sunčev izlazak je mio svakom čoveku. Međutim, žalosna duša se ne naslađuje

njime. 24. Bolest želuca preseca dejstvo ukusa, i tuga oduzima osećanje duše. 25. Onaj ko prezire svetska zadovoljstva neće biti smućen pomislima tuge. 26. Kada u sebi savezom mira budeš sjedinio trojicu (tj. duh, dušu i telo) ti ćeš, kao

onaj ko se objedinio po zapovesti Božanstvene Trojice, čuti: Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati (Mt.5,9).

27. Veliki je taj savez mira zato što se sa njim sjedinjuje i radost koja prosvećuje misleno oko za sagledavanje viših dobara.

28. Ukoliko steknemo mirotvornu radost u teškim okolnostima, lako ćemo sa blagodarnošću odbijati žalost i demona tuge koji riče i ište da proguta dušu, najviše je napadajući u skorbi, i koji priprema mesto i duhu uninija kako bi zajedno silnije pomračili dušu i upropastili njen trud.

29. Neka radost mira za nas bude zakon koji je napisan u srcu. Neka ona progoni tugu, gasi gnev, odbija mržnju, uništava osvetoljubivost, rasejava uninije i skorb pretvara u veselje.

133

30. Skrivajući se u mirnoj blagodušnosti, ta radostje more vrlina koje krstom potapa đavolsku vojsku.

31. Međutim, treba da razumeš da postoji i suprotna radost - smućujuća. Pazi da se ne prevariš senkom i da umesto jedne ne primiš drugu. Jer, demoni se sakrivaju i ispod [navodnih] duhovnih darova kako bi prizrakom uveli um u zabludu i doveli ga do besnila. Duhovna radost prilazi bez ikakvog spoljašnjeg razloga, nalazeći premudrog vodiča u tuzi po Bogu.

32. Tuga po Bogu suzama obnavlja dušu, veseli brižljivo staranje o smrti i sudu koji se približavaju, i malo po malo uči da se oni očekuju sa željom.

33. Neispunjene želje rađaju tugu, a molitve i blagodarenje ih isušuju. 34. Među gnevljivcima se kreće tuga koja posreduje. Ukoliko se neko od njih

otrezni i drugom pruži ruku sa izvinjenjem, prognaće gorku tugu. 35. Tuga postaje bolest duše i tela. Dušu ona porobljava, a telo isušuje. 36. Tuga se rađa od onoga što je protivno (od bede, skorbi, ogorčenja). Od tuge

proizilazi mračno raspoloženje duha (kao što se kaže: "On nije u duhu"). Od njih zajedno se rađa besmislena svadljivost (gunđanje na sve).

37. Ako hoćeš da savladaš tugu sa mračnim raspoloženjem duha, zagrli blagodušnu ljubav i obuci se u nezlobivu radost.

38. U skorbi iznad svega budi blagodaran. Kroz njih se, naime, jasnije oseća blagodat zastupništva. Blagodarenjem proganjajući tugu od skorbi koje su te postigle ti nećeš pomračiti blistavu krasotu hrabre blagodušnosti.

f) O UNINIJU 1. Uninije je iznemoglost duše. Iznemogla duša, pak, nemajući ono što joj je

svojstveno po prirodi, gubi hrabru istrajnost pred iskušenjima. 2. Ono što je hrana za zdravo telo, to je iskušenje za hrabru dušu. 3. Severni vetar hrani rastinje, a iskušenja krepe trpeljivost duše. 4. Bezvodni oblak nosi vetar, a um koji nema trpljenje - duh uninija. 5. Prolećna rosa potpomaže rast rastinju u polju, a duhovna reč uzvišuje ustrojstvo

duše. 6. Duh uninija monaha izgoni iz njegovog staništa, a ko ima trpljenje - svagda

prebiva u bezmolviju. 7. [Monah] koga je uhvatilo uninije kao razlog za napuštanje [kelije] navodi

posećivanje bolesnih, premda, u stvari, ima svoj cilj. 8. Monah je u uniniju brz za služenje, smatrajući ga zapovešću kojom zadovoljava

svoju želju. 9. Lagani vetar savija slabo rastinje, a misao o tuđinovanju lako obuzima [monaha]

sa uninijem. 10. Drvo koje se dobro ukorenilo ne pomeraju vetrovi, kao što ni uninije ne

savlađuje krepke duše. 11. Monah koji luta je kao osušena pustinjska grana. On će za kratko posedeti u

keliji, da bi se opet uputio bilo gde. 12. Drvo koje se presađuje sa mesta na mesto neće doneti ploda, i monah koji luta

neće doneti plod vrline.

134

13. Bolesnik se ne zadovoljava jedino sa hranom, i monah u uniniju - jedino sa poslom.

14. Slastoljubivome nije dovoljna jedna žena, i monahu u uniniju nije dovoljna jedna kelija.

15. Pogled onoga koji je u uniniju neprestano se okreće prema vratima i njegova misao mašta o posetiocima. Čim škripnu vrata on skače, čim se čuje glas on pogleda na prozor i ne odlazi od njega dok mu ne dosadi.

16. Onaj koga je [napalo] uninije često zeva dok čita knjigu. Dok ga obuzima san, on otire lice, proteže se, podiže ruke i odvaja oči od knjige, uporno gledajući u zid. Okrenuvši se opet knjizi, on čita kratko vreme, obrće listove, zanima se za kraj teksta, broji stranice, prebraja cele listove, oštećuje rukopis i ukrase. Najzad, sklopivši knjigu i stavivši je pod glavu, on pada u lagan san, budući da i glad već počinje da uznemirava njegovu dušu, primoravajući ga da se pobrine o njoj.

17. Monah u uninijuje lenjiv za molitvu i nikada ne izgovara molitvene reči. 18. Kao što bolesnik ne podnosi teško breme, tako ni onaj ko je [obuzet] uninijem

nije u stanju da marljivo ispuni dela Božija. Jer, kod prvog su telesne snage rastrojene, a drugom nedostaju duševne sile.

19. Od uninija leči trpeljivost i istrajnost na svom delu, sa svakim samoprinuđivanjem iz straha Božijeg.

20. Na svakom delu opredeli sebi meru i ne ostavljaj ga sve dok je ne ispuniš. Takođe, moli se razumno i uporno, pa će duh uninija pobeći od tebe.

21. Svim tvojim naporima neka prethodi hrabro trpljenje. Jer, protiv tebe će se sa svom zlobom podići uninije. Ono prati tvoje napore i ispituje ih sve. I ukoliko nađe da neki od njih nije ukrepljen trpljenjem, ono ga čini nepodnošljivo teškim.

22. Duh uninija koji napada za vreme službe Božije našaptava duši da je psalmopojanje vrlo zamorno, ističući lenjost kao protivnicu usrdnosti. On nagovara da se ubrza psalmopojanje kako bi se telu dao odmor, budući da je, navodno, iz nekog razloga vrlo umorno.

23. Na noćnom bdenju, za vreme službe, nemojmo sedeti sa uninijem, budući da će odmah prići demoni, sabrati plevu pomisli, i posejati je u naše srce.

24. Probudivši se pre službe, ispunimo srce svetlim pomislima kako bismo, pripremivši se njima, sa bodrom mišlju mogli da zatim stojimo na psalmopojanju.

25. Kao što naš spoljašnji čovek radi svojim rukama kako ne bi druge obremenio, tako neka i naš unutrašnji čovek radi (na svom poslu) kako ne bi dopustio da mu se um obremeni pomislima. Jer, pomisli zadaju svoj posao duši ukoliko je nađu slobodnom od pomisli po Bogu.

26. Trudi se oko rukodelja iz čovekoljublja i oko mislene sile iz mudroljublja: prvim da bi poslužio ishranjivanju stranaca i radi uništenja ili savršenog prognanja lenjosti, a drugim da bi imao putevoditelja ka sagledavanju i savršenom očišćenju uma od pomisli.

27. Nemojmo se seliti sa mesta na mesto, već bolje potrpimo u bezmolviju i trudu. Jer, zbog lenjosti pomisli nas nadjačavaju.

28. Pomisli nas najpre oraspoložavaju da zavolimo određeno mesto i da pređemo na njega, da bi nas, zatim, podsticale da se raskajemo zbog toga kako bi nas u svemu učinile nepostojanim i besplodnim.

135

29. Promena mesta neka bude uslovljena duhovnijim, a ne spokojnijim životom. 30. Trpljenje, blagodušnost i ljubav su blagodarni i u nevoljama, a uninije,

lagodnost i samoljublje se raduju spokojnom životu. g) O TAŠTINI 1. Taština je nerazumna strast koja se lako vezuje za svako delo vrline. 2. Linija povučena po vodi se brzo gubi. Tako biva i sa trudom vrline u taštoj duši. 3. Bela ruka sakrivena u nedrima i delo koje se sakriva - sijaju jasnije od svetlosti. 4. Bršljen obavija drvo i kad dođe do vrha - suši mu koren. Taština se, pak, pribija

(prirasta) uz vrline i ne odvaja se od njih sve dok im ne oduzme svaki značaj. 5. Grozd na lozi koja se spusti do zemlje ili prilegne na zemlju - lako truli. Propada i

vrlina koja se prilepi uz taštinu. 6. Tašti monah je besplatni radnik: podiže trud a ne dobija nagradu. 7. Probušeni sasud ne zadržava ono što se u njega sipa. Tako i taština pogubljuje

nagradu vrline. 8. Uzdržanje taštog je kao dim iz peći: i jedno i drugo se rasejava u vazduhu. 9. Vetar zameće tragove čoveka, a taština [pogubljuje] milostinju. 10. Ma koliko jako bio bačen, kamen ne doseže do neba. Ni molitva

čovekougodnika neće uzići na nebo. 11. Taština je podvodni kamen: ako se udari u njega, gubi se tovar. 12. Blagorazumni čovek sakriva riznicu, a dobromisleni monah - trud na vrlini. 13. Taština savetuje da se molimo na trgu, a onaj ko se bori sa taštinom molitvu

vrši u svojoj klijeti. 14. Nerazuman čovek pred svim narodom objavljuje o svom bogatstvu, čime

mnoge pobuđuje na zlobu protiv sebe. I ti, idući putem na kome se nalaze razbojnici, sakrivaj ono što imaš sve dok ne dođeš u grad mira i ne počneš da se bezopasno koristiš svojim dobrom.

15. Vrlina taštoga jeste skršena žrtva koju ne treba prinositi na oltar Božiji (Lev.22,22).

16. Uninije raslabljuje duševnu silu, a taština i bolesnog čini zdravim i starca snažnijim od mladića, ukoliko je samo mnogo svedoka onoga što se radi. Tada su laki i post, i bdenje, i molitva, budući da pohvala mnogo podstiče usrđe.

17. Nemoj prodavati trud za slavu ljudsku i nemoj davati buduću slavu za pohvalu koja ne vredi ništa. Jer, ljudska slava se obraća u prah i njen metež zamire na zemlji, dok slava vrline prebiva u vekove.

18. Istinska vrlina ne traži ljudsku hvalu i ne naslađuje se počašću, majkom zala. 19. Početak počasti jeste čovekougađanje, a njen kraj - gordost. 20. Onaj koji ište počasti visi na samom sebi i ne može podneti poniženje. 21. Neka ti čast bude trud oko vrlina, a beščašće - izrečena pohvala. 22. Nemoj iskati slavu od tela, jer si rešio da se odvojiš od strasti tela, već potraži

ono što je bolje. I to će ti biti na slavu. 23. Onaj ko želi počasti zavidi onome koji ga prevazilazi slavom. Toj zavisti on

pridodaje i mržnju.

136

24. Onaj ko je pobeđen željom za počašću ne može da istrpi da nekoga drugoga više poštuju. On se otima o prvenstvo da se ne bi pokazao nižim od bilo koga.

25. On ne trpi da hvale onoga koji ga nadmašuje, čak ni u njegovom odsustvu, te slavu njegovih napora obično predstavlja kao ništavnu.

26. Omalovažavanje je za slavoljubivog najteža rana. On ne može da izbegne mržnju prema uvrediocu.

27. Slavoljubivi je u ropstvu kod surove gospodarice. Njega preprodaju mnogim vladarima - prevaznošenju, zavisti, ljubomori i svim gomilama duhova. Ko, pak, duh častoljublja savlađuje smirenjem, proganja čitav puk demona.

28. Onaj ko iz smirenja postaje sluga svih upodobljava se Onome koji se smirio i uzeo obličje sluge (Fil.2,7).

29. Ukoliko budeš samog sebe merio malom merom, nećeš se porediti sa drugima. 30. Onaj ko suzama bude obnaruživao svoju nemoć uopšte neće visoko misliti o

svojim trudovima. 31. Demoni često na smirenoumne navode poniženje i uvrede kako bi, ne

pretrpevši nezasluženi prezir, ostavili smirenoumlje. Međutim, ko u smirenju hrabro podnese beščašće, uznosi se na visinu mudroljublja.

32. Izgoni iz sebe čak i misao o ljudskoj pohvali kako bi samodopadljivu pomisao taštine odbio još pre njenog rođenja.

33. Ukoliko pobediš strasti, boreći se sa njihovim uzrocima, nemoj dozvoliti da te lukava pomisao veliča kako ne bi, poverovavši joj, pao u prelest. Bolje se postaraj da vidiš nedostatke u onome u čemu se trudiš kako tvoj napredak ne bi bio potkraden od unutrašnjih neprijatelja.

34. Poneki su, budući pohvaljeni za napredak, sa vremenom postali nemarni. Tako je i pohvala prošla, i trud propao.

35. Poneki su, osurovivši se od nadmenosti svojim delima, uzmaštali da su nešto veliko. Međutim, kod njih se savest sve više ranjava, bolest hvalisanja pojačava, dok pomisli, pod vidom pohvala, rasturaju sav njihov trud, odvraćajući pogled duše od njenih rana.

36. Kada primete da se usrdno kaješ zbog svojih grehova, demoni počinju da uznose tvoje pokajne podvige, te umanjuju grehe, često ih prekrivajući zaboravom, ili navode na misao da su ti oprošteni kako bi ti, oslabivši napor, smatrao da više nije potrebno da gorko oplakuješ svoje padove.

37. Najoštrije oružje (drevne) zmije jeste taština koja uništava plodove svih naših napora. Međutim, onaj ko je prethodno pripremio suprotni manevar tajne vrline priprema se da odrubi glavu samog đavola.

38. Miris svojih podvižničkih trudova sakrivaj pod pečatom ćutanja. Jer, ukoliko se obelodani jezikom, može se desiti da se rasturi slavom.

39. Sakrivaj jezik svoj u delatnom prohođenju podvižništva. Jer, u tom slučaju ćeš, i pored ćutanja, o svom životu imati svedoke dostojne vere - svoje napore. Onaj o kome svedoče spoljašnji trudovi nema potrebe da sam svedoči svojim jezikom.

40. Poneki su, skinuvši sa sebe teret trudova, pokušali da svoju lenjost prikriju delima iz prošlog vremena, neuverljivo i neubedljivo predstavljajući kao svedoke dela koja nisu uočljiva.

137

41. Kao što od ljudi sakrivaš svoje grehe, tako sakrivaj i svoje trudove. Ti se stidiš da otkrivaš svoja sramna dela kako se ne bi podvrgao uvredama i poniženju, iako bi to bilo korisno za tvoju dušu. Boj se, međutim, da pokazuješ i svoje napore kako greh čovekougađanja ne bi izazvao pogibao tvoje duše. Otkrivajući jedinome Bogu svoje sramne padove, od ljudi sakrivaj svoju borbu sa njima, kako je ne bi shvatili kao venac pobede.

42. Poneki su, pročuvši se u narodu rđavim ponašanjem, na sebe obukli častan život, premda ne stoga da bi svoje grehovne padove oplakali u podvižničkim trudovima, nego da bi zaustavili prekorni glas o sebi. Međutim, onaj ko se dela blagočašća prihvata jedino radi imena ne služi Bogu, nego ljudima.

43. Onaj ko se u svom podvižničkom životu odlikuje bledim licem treba da od sebe odbija ljudsku pohvalu pre nego što dođe, tj. dok još neprijatelj, pre susreta sa ljudima, polaže hvaloljubivu pomisao.

44. Pošto provedeš mnogo vremena uzdržavajući se od vina, ulja i ostalih izlišnosti, pomisli će, računajući vreme, sa pohvalom početi da te navode na popuštanje trudova radi tela. Tim zlonamernim meračima govori nasuprot sve što može poslužiti ka obaranju njihove zamisli. Tako je jedan od bratije unutrašnjim pomislima koje su ga hvalile zbog truda u borbi protiv demona govorio rečima Pisma: Neka smesta ustuknu oni koji mi govore: Lepo, lepo (Ps.69,4).

45. Nemoj da se oblačiš u lepu odeću kako se ne bi obukao u demona taštine. Jer, ružnoća odeće pokazuje da nosiš odeću vrlina, i podvižnički napori, kao zlatni ukrasi, svedoče o lepoti odeće tvoje duše.

46. Onaj ko, nakon iskustva u delatnom i sagledateljnom životu, neopitnim prenosi opit razlikovanja pomisli treba da pazi da mu se ne prokrade nadimanje znanjem i želja da ga radi slave iznese pred druge.

47. Onaj ko se bez samosažaljenja trudi u nošenju telesnih podviga neka se ne pretovaruje radi pohvale, i neka se ne prevaznosi slavom. Inače će demoni navesti njegovu dušu da se nadima trudovima. Oni će ga slavom pobuditi da još više pojača surovost prema sebi, te da preduzme još veće podvige kako bi se još više razmetao. Sa tim ciljem oni, posredstvom pomisli, sa njim unutra vode razgovor, navodeći mu primer nekog podvižnika koji sebe nije štedeo i koji je stekao veliko ime, tako da o njemu govore i posle njegove smrti. Oni i njega podstiču da uziđe na sam vrh podviga kako bi stekao slavu, kako bi njegovo ime bilo veliko i kako bi se po njegovoj smrti ono izgovaralo sa velikom pohvalom.

48. Drugoga oni u mašti uzvode na katedru učitelja i predstavljaju kao da govori reč, pri čemu mu gomila daje prvenstvo pred svima koji su se proslavili podvižničkim naporima i mnogostranim znanjem. Time oni u njemu bude ne samo [težnju] za nadmetanjem, nego i zavist prema svima onima koje proslavljaju zbog napretka, čija su dela dostojna divljenja i čije je znanje čudesno.

49. Dešava se da demoni uspavljuju raspaljenost tela i iz unutrašnjosti odstranjuju nečiste pomisli sa lukavom namerom da podvižnik pomisli da je strogošću svog života sasvim pobedio duha bluda, da se njegovo srce očistilo, da je postalo blisko svetosti svetih, i da je uzišao na sam vrh svetosti. Oni takvog često nagovaraju da priča o samom sebi i o svojim podvizima, naime, da je učinio to i to, da se tako i tako podvizavao i izmoždio sebe, ne dajući mu pri tome da doda: Ali ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom. Oni mu ne dozvoljavaju da Boga ispoveda kao pomoćnika, već ga podstiču da se hvali kao da je sopstvenim trudom izvršio sve svoje podvige, prisvajajući hvalu sebi. Takvim izbegavanjem

138

da se slava oda Bogu on se pogružava u dubinu bogohulstva, nerazumno se veličajući kao samodovoljan.

50. Monah (i naročito usamljenik) nije daleko od povrede uma ukoliko se u njegovom srcu čuju takve slavoljubive pomisli i on im se ne suprotstavlja. Tada razum dolazi u opasnost da se rastroji ili od demonskih snova koji se primaju sa verom, ili od prizraka za vreme bdenja, ili od javljanja demona u nekim svetlim izgledima. Jer, i sam satana se, da bi nas prevario, preobražava u anđela svetlosti. Pri tome on obećaje da će ti, ukoliko mu se pokloniš, dati neki dar, ili da će te uzdići na nebo na ognjenim kolima, kao novog Iliju. I dešavalo se da su se oni koji su to primali sa verom uklanjali od istine i povređivali svoj um. Da bi to izbegao, sećaj se radi čega se sa ljubavlju preduzimaju podvižnički napori, te na svaki način čuvaj svoje srce kako ne bi, gledajući samo na spoljašnje podvige, na lukav način bilo unutra ulovljeno (besmislenim) samoprevaznošenjem.

51. Onima koji se upražnjavaju u delanju dobrih dela Gospod savetuje: A ti kada se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti (Mt.6,6). I još: Kada, dakle, daješ milostinju, ne trubi pred sobom (st.2.). On zapoveda da se kao štetno izbegava činjenje dobra radi pokazivanja. I prorok, govoreći da onaj ko zarađuje platu svoju za probušeni novčanik (Ag.1,6), pokazuje da se pokvarenim ciljem slavoljublja uništava svaki trud (podvizavanja i vrlinovanja). Jer, oni kroz srce prolaze kao kroz probušeni novčanik, bez ograde smirenog umovanja. Srce smirenoumnog zaista predstavlja skrivnicu i tvrđavu koja je odasvud silno utvrđena, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu (Mt.6,20). Pod moljcem se podrazumeva samomnjenje koje se rađa unutra i koje uništava sve što je dobro u ljudima, a pod lopovima - pohvale koje dolaze spolja i koje pobuđuju nerazumno nadimanje, te brzo rasipaju duhovne riznice koje su napunjene dugim trudom u vrlini. Jer, kao što crv jede veštastvo od koga je postao, i kao što, lopovi, potkopavajući zid, odnose ono što je sa naporom skupljeno (veštastveno dobro), tako i pomisao, koja je dobrim delima pokrenuta ka prevaznošenju, potire vrednost samih dela, dok ljudske pohvale potkopavaju lak um (potkradaju se unutra) i ne ostavljaju ništa dobro. Ono što je bilo uneseno zakonim putem (kroz vrata), oni izvlače kroz pukotine. Međutim, neka niko ne dopusti da ga ta strast toliko savlada da, uspavan od slatkorečja slavoljublja, potpuno izgubi sve što je stekao usiljenim trudom. Neka svako bude trezvouman i bodar kako bi istrebio napadače još dok oni potkopavaju i pre nego što nanesu štetu, porazivši ih u trenutku napada, još pre nego što izađe sunce i misao postane delo.

h) O GORDOSTI 1. Gordost je otok duše, ispunjen pokvarenom krvlju. Ako on sazre, probiće se i

pričiniće veliku neprijatnost. 2. Blistanje munje najavljuje udar groma, a pojava taštine predskazuje gordost. 3. Gordost gordog podiže na veliku visinu, ali ga zatim survava u bezdan. 4. Gordošću boluje onaj ko je odstupio od Boga. On dobra dela pripisuje svojim

sopstvenim snagama. 5. Onaj ko stane na paučinu pada. Tako pada i onaj ko se oslanja na svoje

sopstvene snage. 6. Obilje plodova grane drveta savija do zemlje, a mnoštvo vrlina smiruje čovekovu

misao.

139

7. Satruleo plod je nekoristan za zemljoradnika. I vrlina gordoga Bogu nije potrebna.

8. Motka podržava granu opterećenu plodovima, a strah Božiji - vrlinsku dušu. 9. Kao što teret ploda lomi granu, tako gordost obara vrlinsku dušu. 10. Nemoj predavati gordosti svoju dušu pa nećeš videti strašna maštanja. Jer,

dušu gordoga ostavlja Bog. Tada ona postaje radost za demone. 11. Gordi noću uobražava gomilu zveri koje napadaju, a danju se smućuje

bojažljivim pomislima. Ako spava, on često poskakuje, a dok je budan - boji se ptičje senke.

12. Šum lista gordoga dovodi do užasa, a žubor vode poražava njegovu dušu. 13. Tako se onaj koji se protivi Bogu i odbija Njegovu pomoć straši beznačajnih

prizraka. 14. Gordost je arhanđela svrgla sa neba i učinila da on kao munja padne na zemlju.

Smirenoumlje, pak, čoveka uzvodi na nebo i priprema za likovanje sa anđelima. 15. Zašto se, čoveče prevaznosiš i podižeš iznad oblaka, kad si zemlja i prah? 16. Pogledaj na svoju prirodu, tj. da si prah i pepeo i da ćeš se ubrzo raspasti u

prah. Sada se nadimaš, a uskoro ćeš biti crv. Zašto podižeš vrat koji će ubrzo istruleti? 17. Čovek je nešto veliko kad mu pomaže Bog. Međutim, čim ga Bog ostavi, on

spoznaje nemoć svoje prirode. 18. U tebi nema ni jednog dobra koje nisi primio od Boga. Zbog čega se, onda,

hvališ tuđim kao svojim? Zbog čega se onim što je dala blagodat Božija hvališ kao sa svojom svojinom?

19. Priznaj Darodavca i nemoj se mnogo prevaznositi. Ti si tvar i ne odvajaj se od Tvorca.

20. Bog ti pomaže - nemoj da se odričeš Dobročinitelja. Uzišao si na visinu života - Bog te je rukovodio. Uspeo si u vrlini - Bog je u tebi dejstvovao. Ispovedaj Onoga koji te je uzvisio kako bi nepokolebivo ostao na visini.

21. Priznaj da je [čovek] jedne prirode sa tobom i da imate zajedničku suštinu, te se nemoj odricati srodstva sa njim usled nadmenosti.

22. On je unižen, a ti se prevaznosiš. Međutim, Sazdatelj vas je obojicu stvorio. 23. Nemoj prenebregavati smirenog. On stoji tvrđe od tebe: hodi po zemlji i ne

pada lako. A kada visoki padne, razbiće se. 24. Gordi monah je drvo bez korena koje ne može da izdrži udar vetra.

Nenadmena, pak, misao jeste ograđeni grad. Onaj ko u njemu prebiva, ostaje bezbedan. 25. Vetar visoko podiže travčicu, a gordost se uznosi nailaskom bezumlja. 26. Mehur koji se raspuhne iščezava. Tako i spomen gordoga nestaje. 27. Reč smirenoga je melem za dušu, a reč gordoga je ispunjena nadmenošću. 28. Molitva smirenog umilostivljuje Boga, a iskanje gordoga ga skorbi. 29. Smirenoumlje je venac doma. Ko uđe pod njega, ostaje bezbedan. 30. Imaćeš veliku potrebu za ogradom kada se budeš popeo na visinu vrlina. Ako

padne onaj ko stoji na podu, brzo će ustati. Onaj, pak, ko padne sa visine dolazi u opasnost da pogine.

31. Dragom kamenu priliči zlatni okov, a smirenje čoveka blista mnogim vrlinama.

140

32. Nemoj da zaboravljaš svoj pad, čak i kad se pokaješ. Sećaj se greha svog sa plačem da bi se smirio i da bi, smirivši se, odsekao gordost.

33. Nemoj na pale gledati sa oholom pomišlju koja te nadima i čini sudijom, već pazi na sebe sa trezvoumnom pomišlju, koja ispituje i ocenjuje tvoja dela.

34. Padajući uzdiši i napredujući - nemoj da se nadimaš. Ne veličaj se time što si besprekoran da se, umesto u velelepnost, ne obučeš u sramotu.

35. Razgovarajući o smirenju, neko od iskusnih je ispričao: "Veoma iskusnog oca je po obrazu udario đavoimani koji je imao silan napad bezumlja. Odmah se okrenuvši, otac mu je predložio i drugi obraz sa spremnošću da primi udarac. Poražen smirenjem kao munjom, demon je povikao i odmah izašao iz sazdanja Božijeg".

36. Kao što onaj ko se spušta u dubinu zemlje iskopava zlato, tako i oni koji se spuštaju do zlatolikog smirenja iznose vrline.

37. Sveti Pavle zapoveda da se zaboravlja ono što je iza nas, a da se stremi za onim što je pred nama (Fil.3,13). Ko je tako raspoložen neće se toliko prevaznositi svojim uspesima koliko će se smiravati onim što još nije ostvareno, prilažući staranje da dovrši nezavršeno i ne okrećući se onome što je već završeno. Jer, ono što je završeno često nadima lakomislene do nerazumnosti, dok ono što još iziskuje delanje misao smirava neizvesnošću da li će biti dovedeno do kraja, izazivajući i skrob pre nego što se ostvari. Opominjući one koji su došli do visine vrlina od pada u samomnjenje, Gospod govori: Tako i vi kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo bili dužni učiniti (Lk.17,10). On ne zabranjuje da se radujemo ispunjenju dužnosti, ali ne dozvoljava da o sebi mislimo visoko. Jer, nije prinesen dobrovoljni dar, nego je odužen dug.

38. Gordost nadima misli do oholosti, uči da se prenebregava svaki čovek, da se sa prezirom gleda onaj koji je iste prirode sa nama, da se smatra nečim ništavnim, do bezumlja dovodi visokoparnu pomisao, navodi na maštarenje o jednakosti sa Bogom, ne priznaje promisao i staranje Sveblagog Boga, smatra da sve milosti koje uživa prima kao dug za svoja dela, neće da vidi Božije sadejstvo u onome što čini i uspeva, sebe smatra dovoljnom za svako dobro delo, po samoumišljenosti misli da ima snage za sve, iako je krajnje nemoćna. Ona je vodeni mehur, naduven sujetnim mnjenjem o samom sebi, koji se, čim se u njega dune, pretvara u ništa.

PREPODOBNI NIL SINAJSKI ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

III POUČNA POGLAVLjA

1. Imaj strah Božiji i ljubav prema Bogu i sa svima postupaj sa čistim

svedočanstvom savesti. 2. Veruj da sam Bog stoji pred tobom pri svim delima koje svakodnevno

preduzimaš. 3. Beži od pohvala, ali se stidi i prekora.

141

4. Raduj se kada činiš vrlinu, ali se ne prevaznosi da ne bi doživeo brodolom u pristaništu.

5. Što više uspevaš u delima zakona, to se smatraj udaljenijim od savršenstva. 6. Kraj svakog dela ispituj pre njegovog početka. 7. Noću i danju gledaj na svoj zadnji dan, pa te nikakva ljubav prema sadašnjem

životu neće privezati za zemlju. 8. Nemoj se vezivati za onoga koga se, kako vidiš, gnušaju dobri. 9. Bilo šta da radiš, ili govoriš, ili razmišljaš, staraj se da nikome ne budeš od štete. 10. Nemoj se veseliti cveću života. Jer, to je cvet trave: čim ga se dotakneš - vene. 11. U nevoljama blagodari, pa će breme tvojih grehova postati lakše. 12. U iskušenjima budi tvrd. Jer, oni su mnoge velike izobličili (u mekoći i nepažnji). 13. Nemoj odricati Božije dugotrpljenje, budući da je ono opšte lekarstvo. 14. Omrzi nered života (ljudskog), ali ne okrivljuj Boga zbog njega. 15. Pazimo na sebe, pa nećemo osuđivati druge. Jer, i u nama samima je mnogo

toga zbog čega osuđujemo druge. 16. Molitveni Psalam neka uvek bude u tvojim ustima. Jer, i samo proiznošenje

imena Božijeg progoni demone. 17. Neka naša molitva bude trezvena kako od Boga ne bismo tražili ono što mu nije

ugodno. 18. Svagda se sećaj Boga, pa će tvoj um postati nebo. 19. Obuzdavaj oko. Jer, ukoliko ne paziš na njega, ono će lutati tamo-amo. 20. Čuvaj jezik jer on često iznosi nadolje ono što je bolje da se sakrije. 21. Oplemenjuj um poučavanjem u zakonu. Jer, neprestano poučavanje u njemu

iskorenjuje rđave pomisli. 22. Sakrivaj vrline, ali se potrudi da imaš mnoge svedoke svog života. 23. Omrzi nasladu tela zato što ona zajedno sa telom prlja i dušu. 24. Pružaj telu samo ono što mu je potrebno, a ne ono što ono želi iz pohote. 25. Nemoj voleti da živiš u zadovoljstvima. Jer, to priziva na sadašnji život, što

stvara neprijateljstvo prema Bogu. 26. Udaljuj se od žitejskih radosti zato što se zbog njih spotiču i padaju oni koji

hode (putem života). 27. Ako imaš bogatstvo - deli ga, a ako nemaš - nemoj ga ni sticati. 28. Post smatraj oružjem, molitve ogradom, a suze - kupelju. 29. Ma u čemu da si sagrešio, o svemu se prisećaj sa stenjanjem. Jer, od toga u

dušu dolazi postojano umilenje. 30. Teši siromašne jer oni čine da je Sudija milostiv prema nama. 31. Postani saučesnik nevolja svetih, jer se preko njih opšti sa Bogom. 32. U crkvu ulazi kao na nebo. U njoj nemoj govoriti niti pomišljati ni o čemu

zemaljskom. 33. Smatraj neophodnim da se ima dovoljno onoga što je potrebno za život.

Međutim, brigu o tome prepusti Bogu. 34. Iznuravaj telo dobrim trudovima, ali se postaraj da ne padne potpuno.

142

35. Vino pij što manje. Ono postaje utoliko blagotvornije, ukoliko se manje pije. 36. Ukroćuj gnev zato što, izlazeći iz mere, on postaje otac besnila. 37. U bolestima se, pre lekara i lekarstava, koristi molitvom. 38. Poštuj sve sveštenike, a pritiči ka dobrim. 39. Ljubi domove Božije, ali i sebe pripremaj za dom Božiji. 40. Idi češće u crkvu. Ona nas izbavlja od bura i spoljašnjih uznemirenja. 41. Na zemlji je sve privremeno. Nemoj da se žališ ako nešto takvo bude oduzeto

od tebe. 42. Kada na tebe naiđe pomisao sladostrašća, suprotstavi joj stid od ljudi i

ožalošćenje Boga. 43. Ograđuj sluh i oči zato što kroz njih ulaze sve strele neprijateljske. 44. Kada se moliš, misao uzvodi ka Bogu. I ako se ona, rasejavši se, spusti dole, ti

je ponovo podigni. 45. Um ne prestaje da rađa pomisli. Ti, pak, izgoni rđave, a neguj dobre. 46. Raduj se smirenju zato što je visina koja se rađa iz njega velika i ne može da

padne. 47. Podvizavaj se koliko je potrebno da bi podavio telesne pokrete. A ako

iznemogneš, popusti telu ne radi naslade, nego radi zdravlja. 48. Rđave pomisli odgoni drugim - dobrim. 49. Pomišljaj o lepoti nebeskih dobara i u tebe neće ući nikakva pristrasnost prema

zemlji i zemaljskim nasladama. 50. Veruj da su rđave pomisli đavolje seme. Zbog toga će se one prekratiti, a sejač

posramiti. 51. Najviše pazi na sluh jer on dušu čini rasejanom i nemarnom. Nemarna, pak,

duša lako sa sebe svrgava uzdu zakona. 52. Dušu treba podeliti na dela i molitvu (tj. da bude čas zaposlena, čas na molitvi).

Tada đavo neće naći mnogo prilaza ka nama. 53. Ako pružiš ruku na posao, neka ti jezik peva, a um se moli. Jer, Bog očekuje da

ga se svagda sećamo. 54. Molitvom osenjuj svako svoje delo, a naročito ono u vezi sa kojim tvoja

pomisao susreće sumnju. 55. Ako hoćeš da dela tvojih ruku budu Božanstvena, a ne zemljana, neka ono što

stekneš sa njima bude dostupno potrebitima. 56. Raduj se poseti svetih jer se preko njih javlja Bog. 57. Istinski svete raspoznaj po delima, zato što se svako delo poznaje po

plodovima. 58. Postaraj se da uvek stekneš neku korist kad vidiš svete. Posmatraj njihov

pogled i držanje zato što ćeš i od toga steći korist. 59. Podvizavaj se da u srcu imaš nezlobivost, a u telu čistotu, jer će i jedno i drugo

od tebe načiniti hram Božiji. 60. Čuvaj svoj hram kao hram Onoga koji te je sazdao, koji će ti suditi i koji sve

ustrojava da ti, koji si Njegov obraz, budeš čist.

143

61. Razgovori sa svetskim ljudima odvajaju misao od Boga. Stoga sam nemoj razgovarati sa njima, pa i druge udaljuj od toga.

62. Kada te prekorevaju, gledaj da nisi učinio nešto što je dostojno prekora. Ako nisi učinio tako nešto, smatraj da je prekor dim koji brzo iščezava.

63. Bez skrušenog srca nije moguće da se oslobodimo strasti. Srce se privodi skrušenosti trojakim uzdržanjem: od sna, od hrane i od telesnog pokoja.

64. Ako si uvređen, pribegni trpljenju, pa će šteta preći na uvredioca. 65. Kada vidiš bogatstvo, ili slavu, ili svetsku vlast pomisli na nestalnost, te ćeš

izbeći mamac. 66. Trpi nevolje zato što se u njima, kao ruže u trnju, rađaju i sazrevaju vrline. 67. Nemoj ništa smatrati ravnim po dostojanstvu sa vrlinom, zato što je ona lik

Božiji. Stoga je ona nepromenjiva, kao i On. 68. Plači zbog grešnika kome je sve potaman zato što mač pravosuđa visi nad njim. 69. Lenjost smatraj majkom zla. Jer, ona rastura dobra koja imaš, i ne dozvoljava

da stekneš ona koja nemaš. 70. Kada se onaj ko čini zlo ne stidi, rana postaje duboka i pad stremi ka očajanju. 71. Svaki put kada te uhvati malodušnost pomisli na dobra koja su pripremljena

vernima, te će te duhovni plod (veselost) brzo posetiti. 72. Svako treba da se pred svima smirava. Jer, smiravati se samo pred nekima

znači imati lažno smirenje. 73. Ništa ne pretpostavljaj ljubavi prema bližnjem, izuzev kad se zbog nje prezire

ljubav prema Bogu. 74. Ne vezuj se ni za koga, niti imaj pristrasnost prema bilo kome mimo zakona

Božijeg. Jer, ko bilo koga pretpostavi Bogu, čini da je Bog manje dostojan od njega. 75. Nemoj štititi zle zato što bi ih time podsticao na zlo i sebe oskrnavio,

saučestvujući u njihovim delima. 76. Urazumi onoga koji greši i ne osuđuj onoga koji pada. Jer, drugo delo priliči

zlorečivom, a prvo onome koji želi da ispravi. 77. Staraj se da uvek slušaš i govoriš o delima svetih. Jer, to pobuđuje dušu na

dobru revnost. 78. Srce svakog od nas je domaća crkva. Stoga u njoj treba da vršimo i crkvene

službe. 79. Ako se u crkvi vrši služba, idi na nju, a ako se ne vrši, pročitaj apostolsku

blagovest i idi (na svoj posao). 80. O slavi vrline sudi na osnovu svetih, zato što njihova slava i po smrti ostaje

besmrtna. 81. Zlo ćeš omrzeti kada se ubediš da se radi o demonskom maču koji seva na nas. 82. Ukoliko urazumljuješ paloga, svoje reči rastvaraj saosećanjem. Tada će se i

njegove uši smekšati i srce prosvetiti. 83. Govoreći sa svetima, raspituj se o duhovnom. A kada ne govoriš sa svetima, ne

govori o tome. 84. Svagda se žuri da vršiš dobra dela da ne bi, ostavivši ih, odavde otišao sa

nezavršenim [poslom].

144

85. Tako tgrčite da... dobijete (1.Kor.9,24), tj. bez zaustavljanja. Jer, za vrlinom treba da trčimo sve dok ne siđemo sa poprišta života.

86. Nemoj biti slabo brižljiv za vršenje zapovesti zato što se kod takvih uzalud trud dodaje na trud.

87. Vežbaj se u trpljenju i pre nego što zatreba kako bi u vreme nevolje imao spremno oružje.

88. Bori se sa zlim pomislima i govori im ono što se govori u zakonu (tj. u Reči Božijoj).

89. Sa velikim staranjem odvajaj oko od ovoga života, zato što njegov zli dim čini da se duša smuti.

90. Ako je tobom ovladala neka rđava navika, odsecaj je po malo, pa ćeš to trnje iz duše iščupati bez većeg truda.

91. Čistog Boga ljubi čisto. Sve smatraj nižim od Njega koji je nad svime. 92. Ako želiš da budeš hram Božiji, prinosi Bogu neprestanu molitvu kao trajnu

žrtvu. 93. Onoga ko živi nemarno nemoj uzimati za savetnika. Jer, voleći rđavo, on ne

može savetovati dobro koje ne voli. 94. Uzdržavaj se od svega truležnog i svaki dan se pričešćuj tajanstvenom

večerom. Na taj način će Hristovo telo biti naše. 95. Nemoj roptati ako te bilo čime Bog kažnjava. Jer, On kažnjava kao Otac. Osim

toga, Njemu smo, kao Dobrotvoru, dužni zahvalnost. 96. Raduj se kada pretrpiš beščašće. Jer, imaćeš veliku nagradu ako je ono

neopravdano. Ako je, pak, opravdano ti ćeš se, zbog ucelomudrenja njime izbaviti od biča kazne.

97. Životne nevolje i radosti su slične senci i točku. Jer, one nemaju postojanost, slično senci, i okreću se, kao točak.

98. Staraj se da svagda napreduješ po Bogu. Jer, onaj ko dodaje malo na malo, za kratko vreme će sabrati dobro bogatstvo koje svi ištu.

99. Ako želiš da izbegneš bolno mučenje nemoj nikoga zlosloviti, budući da se time ogorčuje Božanstvo.

100. Ako želiš da od svoga doma udaljiš svaki bič kazne, nemoj zlosloviti čoveka koji ima istu prirodu sa tobom. Jer, Onaj ko ga je sazdao se pravedno zbog toga ljuti.

101. Ako hoćeš da budeš iznad svakog greha nemoj se raspitivati o tuđim gresima. Jer, i u tebi je mnogo toga zbog čega okrivljuješ drugog.

102. Čoveče, beži od gordosti čak i ako si bogat, da ne bi imao Boga za protivnika. 103. Zavoli smirenoumlje čak i ako si veliki, da bi bio uznesen u Dan suda. 104. Nemoj se podsmevati čoveku pa čitavog života nećeš pretrpeti podsmeh. 105. Kada si u crkvi, nemoj lutati umom. Jer, oni koji su pred Carem ne predaju se

smehu niti se rasejavaju. 106. Vrlo dobro zapamti što ti je rečeno i to će te učiniti slavnim po životu. 107. Revnuj za časni život da bi imao smelosti da ispravljaš one koji greše. 108. Obuzdavaj drskost i nikog ne omalovažavaj da ne bi bio osuđen kao

visokouman.

145

109. Nemoj se smejati padu drugoga da ne bi bio ismejan od koga ne želiš. 110. Sačuvaj ove pouke pa ćeš steći venac slave. 111. Ispunjavaj te zapovesti i one će te učiniti slavnim pred ljudima i milim Bogu.

Jer, time se ugađa Bogu i takvim napretkom mu se istinski služi. 112. Staraj se da uvek napreduješ u dobrim delima. 113. Vojnik se neće proslaviti ukoliko najpre ne bude obučen dugotrajnim

vežbama, ispitan u trudu i bitkama, i ukoliko na opitu ne pokaže da odnosi pobedu nad neprijateljima.

114. Utoliko pre se niko neće udostojiti da od nebeskog istinskog Cara primi nebeske darove Svetoga Duha ukoliko se prethodno ne bude vežbao u izučavanju svetih zapovesti, čime tek prima nebesko oruđe same blagodati kojim stupa u borbu sa duhovima zlobe.

115. Koliko [čovek] uspeva u duhovnom podvigu, toliko ushodi na visinu tajni Duha i sakrivenih riznica premudrosti.

116. Koliko se [čovek] bogati blagodaću, toliko, uz pomoć Vladike, napreduje u poznanju zamisli zlobe. Njemu slava i moć u vekove! Amin.

1. Početak spasenja je - osuđivanje samog sebe. 2. Bolje je baciti kamen na [čoveka], negoli reč. 3. Budi prema svima onakav kakvima bi želeo druge prema sebi. 4. Pravdu pre projavljuj delom, negoli rečju. 5. Blagočastiv nije onaj koji je mnogima ukazao milost, nego onaj koji nikoga nije

uvredio. 6. Bolje je spavati na zemlji na lišću od drveća sa smelošću (tj. spokojnom

savešću), negoli bez nje na zlatnoj postelji. 7. Sladak je onaj prijatelj koji hrani dušu. 8. Pevaj Bogu rečima, a poklonjenje mu uznosi delima. Mišlju, pak, i srcem budi

pred Njim pobožan. 9. Jereja čine razumnost, dobar život i blagorodstvo. 10. Najgore delo je ulagivati se svemu sramnom. 11. Rečima uči vrlinu, a propovedaj o njoj delom. 12. Nemoj smatrati da je prekrasno delo posedovanje vrline, već - njeno

posedovanje na pravi način. 13. Poštujući zakon ti ćeš i živeti po zakonu. 14. Stranac je onaj kome je tuđe sve svetsko. 15. Bogatom ne laskaj, ali ga nemoj ni razdraživati. 16. Telo ukrepljuje vino, a dušu - Reč Božija. 17. Upotrebljavaj zdrava, a ne slatka jela. 18. Želeći da ugodiš gomili, postaćeš kao gomila. 19. Iznad svega umrtvljuj svoje telo. 20. Trudoljubiv je onaj ko nema suvišnog vremena.

146

21. Hulu na Boga izvrže neoprostivi greh. 22. Od ušiju i jezika [dolazi] velika nevolja.

PREPODOBNI NIL SINAJSKI ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

IV MISLI KOJE ČOVEKA ODVAJAJU OD TRULEŽNOG I PRIVODE NETRULEŽNOM

1. Put ka vrlini je bekstvo od sveta: dobri i kratki put. 2. Onaj koji želi netruležno ne treba ni u šta da računa truležno. 3. Ukoliko želiš istinski život, uvek očekuj ljudsku smrt. 4. Omrzni sadašnji život, budući da vidiš kako se neuredno okreće njegov točak. 5. Nemoj želeti dobra čija je upotreba prolazna i koja se mogu izgubiti. 6. Smej se nad onima kojima sve [ovovekovno] uspeva, i sažaljevaj one koji su u

svemu neuspešni: jedno vodi ka nagradi, a drugo ka mudroljublju. 7. Podvizavaj se u trpljenju koje su, kao što znamo, pokazali mučenici. Jer, da

bismo (odgovorili zahtevima savesti) i od nas se očekuje mučeništvo savesti. 8. Svemu pretpostavljaj dušu, pa ćeš putem vrline poteći bez truda. Jer, sve je

truležno, a duša je netruležna. Truležnom treba pretpostaviti netruležno. 9. Budi spreman na nevolje i obrešćeš veliku korist. 10. Od Boga ne išti prijatnog, nego samo korisnog. Jer, Bog prvo ne daje, ma

koliko ga tražio. A, ukoliko ga nekako i dobiješ, brzo će propasti. 11. Ne vređaj siromaštvo, budući da ono borca na poprištu zakona čini

nerasejanim. 12. Ne varaj se bogatstvom. Jer, brige o njemu najčešće odvajaju čoveka od Boga i

[Njegove] volje. 13. Blizu je kraj. Pripremi se, lenjivče, za bičevanje. 14. Blizu je žetva. Očistimo od trnja njivu duše. 15. Ništa nije sakriveno od Sudije. Uzalud pokušavamo da se sakrijemo grešeći. 16. Više se stidi od anđela (kojih je mnogo oko nas), negoli ljudi. Udaljuj se od

svakog sramnog dela. 17. Zabrinuto pomišljaj na vagu Sudije, te ćeš iz dela svog života izbaciti sve što ne

može da izdrži pravu meru (tj. ono što će se, usled primese tuđih raspoloženja, pokazati lažnim, kao što se, npr. pokazuje lažnom zlatna moneta koja, zbog primese drugih elemenata, ne pokazuje svoju normalnu težinu).

18. Smatraj gubitkom svaku besposlicu i pokoj, te žuri da učiniš bilo šta od onoga što će se tražiti od nas.

19. Svagda pomišljaj o nepostojanosti sadašnjeg života, te ništa u njemu neće biti u stanju da te raseje.

20. Neka te ne naslađuju zemaljske, privremene radosti. Jer, one su udica koja tvoju dušu, kao ribu, primamljuju i love.

147

21. Stoj protiv iskušenja, pokazujući potrebnu hrabrost. 22. Nikada nemoj prezreti siromaha koji proliva suze, da ni tvoje molitve ne bi bile

prezrene. 23. Mudroljublje je najbolje imanje koje ljudi mogu steći. Međutim, budući

jedinstveno, i ono hoće da prebiva jedino sa onim ko ga je stekao. 24. Vrlina je - hiton Božiji. Trudi se da ga tkaš, te ćeš oblačiti Onoga koji odeva svu

tvar. 25. Prizemne [stvari] otimaju lopovi. Čini nebesko koje je nedostupno za prste

grabljivaca. 26. Treba da odbijamo utehe, budući da nas navode na dela zbog kojih se, po

otrežnjenju, obično stenje. 27. Plotoljubivih pomisli treba da se gnušamo zato što kvare telo i oskrnavljuju

dušu. 28. Ni zemaljska dobra se ne stiču bez truda. Zašto bismo, onda, zbog napora

izbegavali nebeska dobra? 29. Hoćeš li da činiš vrlinu i da ne osećaš napor? Drži u misli da je trud privremen,

a nagrada večna. 30. Trebalo bi da svi koji istrajavaju u nepotrebnim slastima pomisle o

kratkotrajnosti naslade i o dugotrajnosti kazne za njih. 31. Sve smatraj truležnim, a jedino vrlinu - netruležnom. 32. Prenebregavaj sve što čoveka čini sličnim skotu, i čini samo ono što te može

učiniti nebeskim. 33. Trudi se oko vrline zato što ona Adama, kroz mudroljublje, pokazuje bogom. 34. Da li uzdržavaš stomak? Međutim, uzdržavaj i jezik, da ne bi bio rob jednog, a

beskoristan slobodnjak drugog. 35. Ljubi Boga i prema svojima nemoj biti privrženiji nego prema Njemu, kako se,

po Njegovoj reči, ne bi pokazao nedostojnim Njega, premda i ne bi želeo da se to desi. 36. Strpljivo podnosi nevolje zato što se u njima krije venac za borce. 37. Blaženo je - trpeti zlo, a činiti ga - jadno. Jer, onaj ko trpi jeste naslednik

Hristov, a ko ga čini - sunaslednik đavola. 38. Dobar je hleb posta zato što u njemu nema kvasca slastoljublja. 39. Svet je žrtvenik molitve zato šta nam privlači Svetoga nad svetima. 40. Nemoj pravednost smatrati dodatkom vrline, zato što je bez nje svako delo

nečisto. 41. Ako seješ među nište, sej svoje, zato što je tuđe gorče od pelena. 42. Milostiv [čovek] je slep ukoliko je nepravedan, budući da obrađuje polje sa

koga ne može da sabere žetvu. 43. Svagda očekuj smrt, ali se nemoj bojati: i jedno i drugo su crte mudroljublja. 44. Nosi obraz vrline, ali ne stoga da bi obmanuo, nego da bi doneo korist onima

koji te vide. 45. O dobru treba da govori i onaj koji ne čini dobro kako bi, postidevši se svojih

reči, i sam počeo da ga tvori.

148

46. Ako istinski želiš nebo onda sa zemljom nemaš ništa [zajedničko]. Jer, ona neće dozvoliti da se uzneseš ka njemu.

47. Nemoj želeti da se obogatiš radi ljubavi prema siromasima. Jer, Bog je pravedniku naredio da daje milostinju od onoga što ima (Lk.11,41).

48. Ako čaša studene vode opravdava milosrdnog, kakva tek nagrada očekuje onoga koji je sve dao siromašnima?

49. Čistota i saosećajnost su majke vrlina. Stoga bez njih nije moguće vojevati za Hrista.

50. Nemoj zanemarivati saosećajnost zato što je ona blagog Vladiku svela sa neba. 51. Nemoj prenebregavati čistotu zato što je njome ona koja je postala oruđe

Ovaploćenja (Presveta Djeva) ljudima darovala Boga koji se radi nas ovaplotio. 52. Ne govori: "Osvetiću se neprijatelju", zato što na nebu imamo pravednog

Sudiju. 53. Nemoj želeti ni da živiš u utehama, ni da si bogat, ni da te slave. Jer, to je

žitejska truležnost, a mi smo sazdani za netruležnost. 54. Nemoj plakati nad umrlim, budući da je to zajednički put. I blažen je onaj ko taj

kraj dostigne (bez prekora). 55. Plači zbog grešnika, a ne zbog siromašnoga. Jer, drugome se priprema venac, a

prvome - muka. 56. Smej se nad točkom života koji se neuredno vrti. Međutim, čuvaj se bezdana u

koji on svrgava one koji zaspu na njemu. 57. Sa Bogom besedi mnogo, a sa ljudima malo. Poučavajući se u zakonu, postići

ćeš i jedno i drugo. 58. Suze za vreme molitve su za dušu - blagotvorna kupelj. Ipak, posle molitve se

sećaj zbog čega si plakao. 59. Nemoj ublažavati silne ovog sveta, zato što će silni biti silno ispitivani

(Prem.6,6). Prema njima će i Sudija biti strožiji. 60. Adamu je naloženo da se trudi (i to bez nagrade), a mi, trudeći se u zakonu,

stičemo nagradu. 61. Naslednicima Eve svakako pripada skorb. Međutim, ukoliko budemo sa

blagodarnošću podnosili skorbi, kletva će se preokrenuti u blagoslov. 62. Neka ti u tvojim delima savest bude svetilnik. Jer, ona pokazuje koja su od njih

dobra, a koja rđava. 63. Osudimo sebe, pa ćemo umilostiviti Sudiju. Jer, On se, kao blag, raduje kada

vidi da grešnik rastače svoje breme. 64. Ako smo učinili nešto nečisto, omijmo se pokajanjem. Jer, mi smo dužni da

obraz Božiji predstavimo čistim. 65. Izlečimo duševne rane pre nego što se one obnaže, kako bismo tim izlečenjem

odvratili bičeve kazne. 66. Kao što vezani ne može lako da hoda, tako ni oni koji su se spleli u žitejske

[stvari] ne mogu da čisto prohode put vrlina. 67. Treba mrzeti greh. Tako će i onaj ko upadne u njega skorije izaći iz njegovih

mreža.

149

68. Ko ne mrzi greh, biće pribrojan grešnicima, čak i ako ga ne čini. 69. Stenji zbog bližnjeg koji greši da bi zastenjao i zbog sebe. Jer, svi smo mi

dužnici zbog greha. 70. Palome prijatelju napominji o Sudiji, pa ćeš i svoju grehovnu ranu pomazati.

Jer, takav savet jeste opšte lekarstvo. 71. Nameravajući da nešto kažeš ili učiniš imaj u vidu i odgovor koji će se uskoro

zahtevati od tebe, pa ćeš se ucelomudriti pod dejstvom straha. 72. Boj se kazne za greh i strepi pri pomisli na stid zbog njega, zato što je njihova

težina bezmerna. 73. I lepota i mnoštvo budućih dobara su bezgranični, a sadašnja su - senka, dim i

vodeni mehur. 74. Nemoj sejati zlo zato što je setva blizu i što onoga koji neguje trnje očekuje

oganj. 75. Licemeri, gramžljivci i slastoljupci su ruže ovoga sveta. Međutim, sačekaj malo

pa ćeš (umesto ruža) videti izgaženu travu. 76. Svako rđavo delo daje oružje đavolu protiv nas. Naoružan njime, on se žestoko

odnosi prema onima koji su ga naoružali. 77. Hoćeš li da neprijatelja dovedeš do iscrpljenosti? Odseci greh, pa ćeš moći da

mu se rugaš kao očerupanom vrapcu. 78. Teško nečastivome! Jer, dok se svi prosvećuju, on se pokriva mrakom. 79. Teško bogohulniku! Njemu će se vezati jezik pred licem Sudije, te on neće moći

ništa da kaže u svoje opravdanje. 80. Teško bezakoniku zato što će poći strogome Sudiji i pravednome Zakonodavcu. 81. Teško gramžljivome, zato što će bogatstvo pobeći od njega, a on - steći oganj. 82. Teško lenjivome! On će tražiti vreme koje je zlo protraćio. 83. Teško nadmenome! Kada legne u grob, saznaće ko je. 84. Teško bludniku koji je oskrnavio bračnu rizu! On će sa stidom biti izbačen iz

carske ložnice. 85. Teško bundžiji i pijancu! Oni će se ubrojati u ubice i biti kažnjen sa

preljubočincima. 86. Teško onome ko se predaje utehama u ovo kratko vreme! On se goji kao tele

koje je namenjeno za klanje. 87. Blažen je onaj ko ide tesnim putem! On će na nebo uzići sa vencem. 88. Blažen je onaj ko satire grehe, jer pred njim drhte demoni. 89. Blažen je onaj ko je čist u duši i nelicemeran u vrlini. Jer, on će suditi svetu, i

njemu se neće suditi sa svetom. 90. Blažen je onaj ko je neuspavljiv u molitvama, čitanju i dobročinstvu! Takav

neće zaspati na smrt. 91. Blažen je onaj ko ima visok život i smirenu misao! On podražava Hrista i sa

Hristom će zasesti. 92. Blažen je onaj kod koga zakon ne silazi sa jezika! Od njegovog boravišta Bog

nikada neće odstupiti. 93. Blažen je onaj koji mnogima čini dobro! On će na sudu naći mnoge zaštitnike.

150

94. Blažen je onaj čija vrlina nije lažna. Jer, lopata Sudije će bez greške sve razvejati.

95. Blažen je onaj ko svoja dela ukrašava pre pojave ognja kojim će sve biti isprobano.

96. Blažen je onaj ko žuri ka budućem životu, zato što sadašnje ispušta miris truležnosti i vuče ka smrti.

97. Blažen je onaj ko rasipa sabrano zlo i koji će čist stati pred čistog Sudiju. 98. Zaglavlje ovog slova jeste: Dušo, nemoj biti nemarna! Jer, kroz kratko vreme

ćeš stati pred vagu Strašnog suda Hrista Boga našeg.

PREPODOBNI NIL SINAJSKI ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

V MISLI SLIČNE PRETHODNIM, IZVUČENE IZ DRUGIH DELA PREPODOBNOG NILA

1. Hrabrost vrlina je pohvalna i u vreme mira, ali je još više za pohvalu u vreme

borbe. 2. Vrlina se javlja ne samo na delu, nego i u nevoljama koje joj se suprotstavljaju. 3. Bestrasan je onaj ko je odneo pobedu, podnoseći stradanja u mnogim borbama.

Ko, pak, govori da je stekao vrlinu bez borbe, još je strastan. 4. Srce u kome nema borbe ostaje bez mogućnosti da pokaže vrlinu. Jer, vrlina je

dobila ime od vrlinskih podviga koji se delom projavljuju u borbi. 5. Odlučno odbijajmo da se naslađujemo pomislima i obraćajmo se na njih sa

gnevom kako, inače, ne bismo postali saosećajni i ka predmetima [koje predstavljaju]. 6. Duša čoveka koji ne živi u bezmolviju vodi borbu sa utiscima čula, a ljubitelj

bezmolvija, koji čuva čula, vodi borbu sa pomislima. 7. Oni koji su od blagodati primili silu za podvižničke napore neka se čuvaju od

misli da je imaju po prirodi. Vinovnik svega dobrog u nama jeste Onaj koji je dao reč o zapovestima, kao što je vinovnik svega rđavog lukavi podmetač prelesti. Stoga, ma kakvo dobro učinio, prinesi blagodarnost Vinovniku dobra. Zlo, pak, koje ti dosađuje prizivima, pripisuj rodonačelniku svega rđavog.

8. Na kraju svakog truda (teškoće, skorbi) prinesi blagodarnost Bogu - Dobročinitelju kako bi tvojim iskrenim blagodarenjem bila posramljena zloba neprijatelja. Onaj ko delu pripoji blagodarnost imaće nekradivu skrivnicu srca, sazidavši protiv greha dvostruki zid sa puškarnicama.

9. Dostojan je pohvale čovek koji je sa delatnim životom spojio umni, kako bi duša, orošavana iz oba istočnika, obilnije rađala vrline. Jer, umozrenje okriljuje umnu suštinu ka sagledavanju savršenih stvari, a vrlina umrtvljuje udove ... koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu (Kol.3,5). Stoga, onaj ko se opaše sa oklopom delanja i umozrenja već uspešno nastupa na demonsko lukavstvo.

151

10. Demoni sa dušom ratuju pomislima. Njima se, pak, suprotstavlja trpljenje, koje oni osećaju vrlo snažno. Videći tog moćnog predvodnika bitke, oni već sa strašljivošću stupaju u borbu.

11. Ako hoćeš uspešno da vodiš borbu sa vojskom demona vrata svoje duše (čula) zatvaraj usamljeničkim bezmolvijem i svoje uvo okreći ka otačkim rečima. Tada ćeš ih, naučivši se da lakše prepoznaješ trnje pomisli, spaljivati gnevom i odbijanjem.

12. Pazeći na savete otaca, nemoj biti sudija njihovih dela, već shvataj i izučavaj njihove izreke.

13. Neprijatelji imaju običaj da pažnju onoga ko pita skreću na dela onoga koji savetuje kako bi ga, načinivši ga strogim sudijom, lišili korisnog saveta.

14. Nemoj odbacivati savet koji ti se nudi, čak i ako ti je već poznat. 15. Ko ne sluša otačku zapovest, preslušaće i zapovest zakona. 16. O uspesima otaca nemoj razgovarati samo radi svog zadovoljstva, već se

potrudi da i sam pođeš njihovim stopama. 17. Onaj ko se marljivo stara da pozna kome se podvigu koja pomisao suprotstavlja

postaće iskusan u borbi sa neprijateljskom prelešću. 18. Znaj da se na mesto podviga koji nedostaje u celini tvojih trudova potkrala

pomisao koja ga je potkrala i koja mu se obično protivi. 19. Sa blagorazumnošću se u svojim podvižničkim naporima sećaj da čuvaš srce

kako te zaborav na staranje o dobrim stvarima ne bi predao u ropstvo pomislima. Jer, zaborav na ropstvo se dogovara sa zlobom (neprijateljem) da lopovski uđe u um i opustoši ga kako hoće čim ga on pokrade.

20. [Dešava se] da jedan voli da sluša kako drugi ogovara nekog trećeg. Tada obojica služe kao oruđa dva duha koji potpomažu jedan drugog. Jer, slušanje uvreda raspaljuje ogovaranje, a ogovaranje izaziva slušanje zla. Oni, na pogibao svog srca, vole jedan drugog.

21. Zatvaraj sluh svoj pred osuđivanjima da ne bi dvojako grešio: i time što se navikavaš na pogubnu strast, i time što druge ne opominješ zbog brbljivosti.

22. Onaj ko voli da se podsmehuje razbojnički potkrada dušu boljih (od sebe), klevetama prokopavajući slabi sluh.

23. Onaj ko beži od jezika koji zloslovi bližnjega, progoni i svoje sopstveno ogovaranje.

24. Onaj ko sa zadovoljstvom sluša klevetnika ušima usisava otrov zveri. 25. Neka tvoje uvo ne okuša od tog otrova da i ti drugome ne bi prineo takvu

splačinu. 26. Ne opterećuj svoj sluh osuđivanjem da ne bi, prodavši se toj strasti, postao rob

mnogih strasti. Jer, našavši u tebi mesto, jedna strast će u isto gnezdo uvesti i druge. Vladalački um postaje rob mnogih strasti kada se spregne sa nekom strašću i sasvim odbaci podvižničke napore.

27. Ono što može da izazove zavist marljivo sakrivaj od onoga koji može da padne u zavist.

28. Ako se tvoj prijatelj, smatrajući dobru slavu tvojih dela za svoje poniženje, rani zavišću i čak umisli da je nekim prekorom pomrači, budi na oprezu da se i sam ne raniš,

152

pustivši da se u tvoju dušu ulije gorak otrov ogorčenja. Jer, satana se baš o tome brine da njega raspali zavišću, a tebe izjede ogorčenjem.

29. Bolje je da se smiriš i da čašću takve učiniš većim od sebe (Rim.12,10), postaravši se da i trpezom ukrotiš njihov duh koji je postao zverolik zbog zavisti.

30. Jednog trpeljivog pustinožiteljnog starca neko je pokušavao da izvede iz pustinje zbog njegove duboke starosti. Međutim, starac mu je rekao: "Prestani da me prinuđavaš na to stoga što za mene, zločinca, još nije prestao rok izgnanstva".

31. Kada sam ga zamolio da mi kaže poučnu reč, on je odgovorio: "Trudoljubivo najpre išti da se u tvoje srce ukoreni strah Božiji. Tada ćeš već u sebi uvek naći potrebnu reč koja čoveka uči razumu".

32. Upitan o sticanju straha, taj starac je rekao: "Ko brižljivo pazi na sećanje na smrt, biće rukovođen i ka strahu od suda".

33. Pobuđivan strahom, bićeš svakodnevni sabesednik Božanstvenih Pisama. Kroz razgovor sa njima ti ćeš isterati besedu za tuđim pomislima.

34. Onaj ko iz Božanstvenih Pisama u srce sabira riznicu duhovnog poznanja biće u stanju da iz njega lako izagna pomisli.

35. Pri noćnom čitanju na bdenju, slušajući Božanstvena Pisma, nemojmo snom opterećivati sluh, niti dušu predavati u ropstvo pomislima. Naprotiv, žaokom Pisma ranjavajmo srca kako bismo, došavši u skrušenost, stekli revnost za spasenje i presekli neprijateljsku lenjost.

36. Onaj ko gori ljubavlju prema Bogu sećanjem na nebesko iz misli izgoni svako čovekougađanje.

37. Svedoka tvojih dela, tj. svoju savest, nemoj slati pomisli koja prezire pad i koja o njemu govori slatkorečivo.

38. Telesne strasti nećeš ugasiti ukoliko svom telu ne pružiš lek podvižničkih trudova. Ni duševne strasti nećeš ugasiti ukoliko prethodno svoje srce ne napuniš plodovima ljubavi.

39. Telesne strasti svoj začetak imaju u prirodnim potrebama tela. Protiv njih je neophodno uzdržanje. Duševne, pak, strasti se rađaju od duševnih potreba i protiv njih je neophodna molitva.

40. Ljubav je punota bestrašća - potiranje strasti: ona donosi dugotrpeljivost, hladi gnev koji kipti, savetuje smirenje, smiruje gordost.

41. Ljubav u stvari nema ništa osim Boga, budući da je Bog ljubav. 42. Strahom Božijim se obuci preko straha od večnih muka, kako bi strahom od

geenskog ognja u sebi zapalio neugasivi plamen (za delo bogougađanja) i brže se umudrio protiv zlobe pomisli. Jer, strah je početak premudrosti.

43. Onoga koji iz iskustva objašnjava varke pomisli neće svi poznati, već samo oni koji su i sami iskusni. Jer, postoji samo jedan put (zajednički za sve) za njihovo poznanje - iskustvo.

44. Škola opitnog poznanja jeste delatni život. Prihvativši ga marljivo, mi ćemo i sebe upoznati, i pomisli početi da razlikujemo, i Boga poznati.

45. Neka dela budu sila kojom ćeš umirivati svoje pomisli. Jer, delatnost je mudrija od poznanja i izgovaranja, kao što je i teža. Pri delatnosti reči sevaju kao munje, a bez dela one ne sevaju silom dejstvenosti.

153

46. Bodući duševno oko, pomisli nas oslepljuju kako bismo mi i najbolje zapovesti koristili na najgori način.

47. Demoni se ljute na one (od bratije) koji se odlikuju povinovanjem svom avi i na njih škrguću zubima, budući da su oni sa potčinjavanjem spojili i bezbrižno odricanje od sveta.

48. Kod onih koji su poslušni svom ocu demoni na svaki način pokušavaju da izazovu ogorčenje prema njemu, pronalazeći razne povode. U slučaju da ih pokrenu na gnev, oni u njima izazivaju i srditost, da bi, zatim, malo po malo, izrodili i mržnju prema njemu zbog toga što, navodno, nepravedno kažnjava i što je licemer. Demoni to čine stoga da bi na razne načine pokolebali dušu i oteli je iz otačkog naručja.

49. Ponekad demoni veličaju podvižničke napore u pomislima, a ponekad ih omalovažavaju kao ništavne kako bi negde položili visokoumlje, a negde posejali očajanje. Oni veličaju napore onih koje ne mogu dovesti do lenjosti kako bi ih bacili u visokoumlje, a onima koji se ne saglašavaju sa visokoumljem nagoveštavaju da su im podvizi ništavni, kako bi ih, dovevši ih do lenjosti, vrgli u očajanje.

50. Kada nam pomisli budu veličale naše podvižničke napore, ponizimo svoju dušu, odbacivši ih sa prezirom, a kada budu podcenjivale naš trud kao ništavan pohvalimo koliko god možemo Hristovo milosrđe.

51. Po meri zlopaćenja tela ispituj i svoju savest. Upoznavaj samog sebe prateći tajnu krađu pomisli kako ne bi, ostajući neosetljiv prema tajnom potkradanju, doživeo pomračenje od misli da se vrline žanju samo surovošću života.

52. Kao što se zlato slabe kakvote pročišćava kada se stavi u topionicu, tako monah početnik, pretapajući svoju narav u obitelji, postaje svetliji posredstvom iskustva trpljenja. Naredbama bratije on se vaspitava u poslušanju, a kaznama onoga koji kažnjava (ave ili starca) stiče osnovu dugotrpljenja. Ukoliko on bude sa radošću primao uvrede i ukoliko bude zavoleo smirenje u poniženjima, po meri sve veće sile koju mu daje blagodat počeće da umnožava vrline, postavši viši od suprotnih strasti.

53. Um će osetiti spokojstvo kada, odsekavši uzroke strasti, stupi u sagledavanje. Do odsecanja strasti on će osećati i napor i opasnost, neutvrđenom nogom stupajući u borbu sa suparnicima.

54. Starci veoma odobravaju otšelništvo koje biva u svoje vreme, tj. kada mu neko pristupa pošto se usavršio u vrlinama u opštežiću. Pa ipak, i čovek neka se u početku ispita da li sa uspehom može da živi u otšelništvu. Ako, pak, nađe da to nije u stanju usled nedostatka snage, neka se vrati u opštežiće kako se, inače, nemajući sile da odoli lukavim pomislima, ne bi lišio uma.

55. Kao što udovici koja plače sinovi služe kao uteha, tako i podvižnički napori koji rasejavaju pomisli očajanja, produbljuju verujuće pokajanje, obznanjuju Hristovo milosrđe i izglađuju učinjene grehe utehu predstavljaju paloj duši.

56. Kao što mladi pas pokušava da uzme hleb od deteta, tako lukava pomisao pokušava da srcu oduzme razum. Stoga nemojmo kao deca gledati na lukavstvo neprijateljskih sila kako im ne bismo predali dušu na razgrabljenje.

57. Kao što svetleća skupina zvezda osvetljava nebo, tako i istina Božanstvenih reči prosvećuje čoveka i kao da u njega unosi svetiljku. Stoga svi nosimo jedan isti obraz istine, budući da Gospod jednomislene useljava u dom (Ps.67,7).

154

58. Kao što se sunce svetlozarnim lučama osmehuje svoj zemlji, tako ljubav svetlozarnim delima pozdravlja svaku dušu. Ukoliko je steknemo ugasićemo strasti i zasijaćemo do nebesa. Ostvarićeš svaki trud čim stekneš svetu ljubav. A kad nje nema, izostaje svaki uspeh. Onda i gnev besni, i narav ogrubljuje, i uz trud se, zbog visokoumlja, prilepljuje taština.

59. Najpre treba da se uhvatimo u koštac sa strastima i da sa velikim trezvoumljem predamo sećanju ono što je bilo za vreme borbe. Zatim, po ispitanome na sebi, treba i drugima da saopštimo pravila borbe kako bi njihovu pobedu učinili lakšom, ukazujući im unapred na način kako da vode borbu. Poneki su u sebi i savladali strasti dugovremenim strogim životom ali ne znaju način pobede stoga što su, kao u noćnoj bitki, zanemarili da prate svoje dejstvovanje, usled čega njihov um nije poznao neprijateljsku podmuklost.

60. Onaj ko je okusio bezmolvije i ko je koliko toliko započeo da upražnjava sagledavanje, neće se saglasiti da svoj um veže za brige o telesnom, niti da ga, odvojivši ga od duhovnog poznanja, obrati ka zemaljskim delima, budući da većim delom hodi po visinama.

61. Kada su strasti pokorene neprijatelji nas više ne uznemiravaju i više nema potrebe da se upotrebljava odbrambeno oružje. Tada se već može pristupiti negovanju i drugih duša. Međutim, dok još vladaju strasti, i dok se borba sa mudrovanjem tela produžuje, ne treba odvajati ruke od oružja, već ga neprestano imati pod rukama, kako zlobni neprijatelji naše spokojstvo ne bi obratili u priliku za napad i kako nas ne bi zarobili bez prolivanja krvi.

62. Sveti Mojsije Izrailju daje savet da, po ulasku u obećanu zemlju i savlađivanju tamošnjih naroda, pazi na sebe i da ne sleduje za njima pošto ih savlada (Pon.Zak.12,30). Taj savet veoma priliči i onima koji, po odsecanju strasti, ne obraćaju marljivu pažnju na svoje srce. Jer, u tom slučaju u njima počinju da, kao neki izdanci, niču likovi iz prošlosti. Onaj ko im bude dao slobodu da često zapadaju u vladalački um, ne braneći im ulaz, ponovo otkriva u sebi gnezdo za strasti iako ih je već pobedio, pri čemu njegov život opet dolazi u opasnost od borbe. Jer, strastima koje su već ukroćene je svojstveno da, slično volovima koji su priučeni da jedu seno, usled nemarnosti ukrotitelja ponovo postanu divlje i da dospeju do zverske svireposti.

63. Neka je proklet onaj koji položi idola u tajnosti (Pon.Zak.27,15). Nije jedno isto nešto za svagda skriti u zemlju i položiti u tajnosti. Ono što se sakrije u zemlju i više se ne pojavljuje čulima sa vremenom se izglađuje iz sećanja. Položeno, pak, u tajnosti se sakriva od drugih, ali ga onaj ko ga je položio često viđa i obnavlja sećanje na njega. Takav idol koji se polaže u tajnosti predstavlja svaka sramna pomisao koja se obrazuje u misli i ne izbacuje, već tajno zadržava. Ko tako čini, podvrgava se kazni koja je propisana u zakonu, budući da je negovanje sramne pomisli isto što i poklonjenje idolu.

64. Ne treba da dozvolimo da srcu pristupaju predstave koje oštećuju pomisao. Jer, srce koje padne u pomračenje nečistim pomislima već nasilno i protiv volje zapada u strasno delo.

65. Duh Sveti je napisao žitija svetih kako bi svako koji provodi neki [podvižnički] način života istinskim primerima mogao da bude uzveden ka istini.

66. Oni koji su se tek nedavno oslobodili od svetskog meteža treba da prebivaju u bezmolviju (unutar zidova obitelji ili doma) kako čestim izlascima i čulnim utiscima ne bi povredili rane srca, te starim grehovnim kumirima dodali nove kipove. To bezmolvije je teško za one koji su se nedavno odrekli od sveta. Jer, tada sećanje privodi u pokret sve što

155

se čuva u njemu. Ranije to nije stizalo usled mnoštva dela koja su se neprekidno ređala jedno za drugim. Međutim, tako biva samo u početku. Vremenom će bezmolvije, naoružavši se trpljenjem, potpuno osloboditi um od smućenja skvernim pomislima.

67. Um onoga koji se tek odvojio od greha liči na telo koje je počelo da obnavlja snage posle dugotrajne bolesti. Za njega, koji se još nije potpuno ukrepio, i najmanji povod biva uzrok povratka bolesti. Njegove sile su još slabe. Stoga postoji bojazan da se strast vrati ukoliko joj neko da povod da se razdraži i ukoliko se ne izbegava lutanje u narodnoj gomili. Ukrepljeni i sazreli podvižnici mogu i tu da smelo stupe u borbu. Ko, pak, još nije u stanju da se bori neka u bezmolviju, ostajući kod kuće, nalazi bezbedno pribežište.

68. Kada je u unutrašnjosti istinska tišina zamiru ne samo strasni pokreti, nego i sećanje na njih. Tada duša, mirno prebivajući u sebi, ima mogućnost da unapred primeti predstavu i likove koji se kriju u njoj, da stupi u borbu sa svakim od njih i da ih istrgne iz srca. Kada likovi dolaze jedan za drugim nije moguće da se izglade prethodni utisci stoga što je misao zauzeta novim obrazima koji, pri neprestanom privlačenju, pomračuju duševni pogled. Oni koji žele da vide suvo korito reke nemaju nikakve koristi ukoliko vade vodu sa mesta na kome, po njihovom mnjenju, leži ono što traže, budući da odmah dolazi druga voda i zauzima mesto prethodne. Ukoliko, pak, zagrade tok vode odozgo, bez truda se odmah otkriva dno, budući da preostala voda sama otiče i ostavlja suvu zemlju koja se može po želji istražiti. Isto tako je lako izbaciti zapečaćene utiske strasti ukoliko čula više ništa ne dostavljaju spolja. A ukoliko, pak, slično potoku, daju sve nove i nove utiske, biće ne samo teško, već i nemoguće da se duša očisti od strasnih likova i pokreta.

69. Prorok naređuje: Istrebite sejača iz Vavilona (Jer.50,16). Za nas se savet sastoji u tome da istrebljujemo obraze još dok se nalaze u čulima, pre nego što padnu na zemlju srca i daju izdanke, napajani kišom čestog razgovora sa njima i pre nego što donesu plodove zla. Drugi prorok ublažava one koji ne čekaju da strasti sazru, već ih istrebljuju dok još liče na mladence koji se hrane iz dojki, govoreći: Blažen je onaj koji ščepa i smrska o stenu tvoju dečicu (Ps.136,9). Nešto slično znači i ono što je rekao Jov: Mravolav gine nemajući lova (Jov 4,11). Očigledno je da je veliki Jov, želeći da izobrazi podmuklost strasti, izabrao složenicu (mrav i lav), sastavivši je iz imena najsilnijeg lava i najnemoćnijeg od svih stvorenja - mrava. Prilozi strasti, naime, započinju tananim pomislima, neprimetno se prokradajući slično mravima, da bi se zatim razrasli i za onoga ko se podvrgava njihovom uticaju postali jednako opasni kao napad lava. Stoga podvižnik treba da se bori sa strastima još dok one pristupaju kao mravi, kao podsticaj imajući njihovu ništavnost. Jer, ukoliko uspeju da dostignu silu lava već postaju nepobedive i silno uznemiravaju. Stoga im i ne treba davati hrane. A njihova hrana su, kao što je već više puta bilo rečeno, obrazi strasti koji ulaze posredstvom čula. Oni hrane strasti, pri čemu svaki protiv duše naoružava svog kumira.

70. I na hramu je Zakonodavac ustrojio okna sa rešetkama (Jez.41,16). Time se ističe da onaj ko namerava da svoje srce sačuva čistim kao hram treba, slično hramu na kome se rešetkama na oknima sprečava ulazak bilo čega nečistog, svoja čula da ogradi strahom Budućeg suda kao rešetkom koja bi sprečavala ulaz nečistih likova koji se iznova rađaju i guraju unutra.

71. Onaj ko je za vreme borbe sa prizorom koji razdražuje (strasne pokrete) u stanju da, strahom od budućih kazni koje prete, sebe dovede u napregnutu borbu, slično onome koji se u moru bori sa talasima, bez napora će savladati one koji ga napadaju, ne

156

osećajući udarce koje mu nanose i reći će: Tukli su me i ne odbolovah, rugali su mi se i ja ne razumeh (Prič.23,35), tj. oni su me tukli, misleći da mi se narugaju, a ja nisam osećao udarce zato što su njihove rane postale od strela nejakih (Ps.63,8). Ja nisam obratio pažnju na njihovu prevaru i nisam pokazao da uopšte primećujem njihovo prisustvo.

72. Oni koji ne ostaju pri svojoj rešenosti nemaju koristi od odricanja od svetskih dela, budući da se ponovo zavode i popuštaju pomisli i budući da se često vraćaju ka ostavljenome, pokazujući svoje pristrašće, slično Lotovoj ženi koja je, pogledavši nazad, postala slani stub, na urazumljenje ljudi sa sličnim [raspoloženjem]. Česta naklonost prema onome od čega smo se udaljili bez sumnje će povući nazad od još neutvrđene navike u dobru. Slabeći stremljenje napred, ono će opet u potpunosti privući k sebi i primorati nas da se vratimo ranijim rđavim delima. Stara rđava navika će se od toga još više učvrstiti, sprečavajući da se ponovo vratimo ka započetom navikavanju na dobru narav. Jer, od običaja dolazi navika, koja, opet, prelazi u prirodu. Izmeniti, međutim, i preokrenuti prirodu uopšte nije lako. Pogledaj na dušu koja ide za svojim navikama: ona zaseda na svoje idole kao da je okovana za njih - Ne mogu, govori, ustati jer me je zadesilo ono što biva kod žena (Post.31,35). Dugo vremena umirivana na žitejskim delima, duša već zaseda na njih kao na idole. Ona se prikiva za njih, pri čemu više ne može i neće da se rastavi od njih.

73. Svetitelji Božiji su bežali od gradova znajući da je opštenje sa razvratnim ljudima mnogo štetnije od zarazne bolesti. Ostavivši Judeju, Ilija je obitavao u pustoj Karmilskoj gori, punoj zverinja. U pustinoljublju je svog učitelja podražavao i Jelisej. I Jovan je živeo u Jordanskoj pustinji, hraneći se biljem i divljim medom, pokazujući da nije teško zadovoljiti potrebe telesnog života. Može biti da je i Mojsije nešto slično provozglašavao dajući Izrailjcima zakon da manu saberu samo za jedan dan. Time je nagoveštavao da brigu o ljudskom izdržavanju treba ograničiti samo na jedan dan. Ta, i svi sveti, kojih svet ne bijaše dostojan, ostavivši naseljenu vaseljenu, potucahu se po pustinjama (Jev.11,37-38), bežeći od lepolikih ljudskih poroka, kako silom njihovog stremljenja, kao potokom, ne bi bili uvučeni u tok pogubnog svetskog života.

74. Mi smo stvoreni po obrazu Božijem da bismo sačuvali njegove crte i da bismo onima koji gledaju na nas izuzetnim životom predstavili jasne odlike bogopodobija. Ja sam, govori Bog, štedar i milostiv, dugotrpeljiv i mnogomilostiv (Ps.102,8; Joil 2,13) i držim se pravde. Eto crta Božanskog obraza. Po njima će se prepoznati i duša koja se pričestila bogopodobijem i koja se orodila sa Božanstvom. Iz ljubavi prema Bogu porevnovavši za punotu bogopodobnog savršenstva i ometana uzama tela koje vezuje, duša preduzima trud u stremljenju da se očisti i da stekne ono čime se odlikuje Božanska priroda, tj. blagost, dugotrpljenje, dobrota i čovekoljublje. I tada ona postaje nešto malo manja od anđela (Ps.8,6).

75. Onaj ko beži od svetskog meteža ne dozvoljava da mu se približe nemiri žitejske sujete. On se udaljuje od opštenja sa lakomislenim i neutvrđenim ljudima, i veći deo vremena provodi u kući u bezmolvnim molitvama, u izučavanju Reči Božijih. Pri retkim izlascima iz doma njega vide kao umerenog, krotkog, nerazdražljivog, saosećajnog, bratoljubivog. Ko takvog neće nazvati pravim Božijim revniteljem, istinskim obrazom i podobijem Božijim, ozarenim Božanstvenim lučama Božije blagosti. On svoje upodobljenje Bogu projavljuje vrlinama kao nekim najprivlačnijim cvetovima.

76. Osobene crte Boga i čoveka koji revnuje za upodobljenje Bogu su: tihost, nezlobivost, negnevljivost, nezavistljivost, blagotvornost, saosećajnost, nezlopamćenje, dobroljublje, dobrota, ukazivanje časti, briga o koristi drugih, druželjublje, uslužnost,

157

nečastoljubivost, kratko rečeno, sve u čemu javlja obilje blagosti Bog koji svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima (Mt.5,45). Po tim crtama će se prepoznati onaj ko se stara da podražava Boga.

77. I ovo ukazanje je dovoljno da se blagoposlušni nauče savršenom životu. Znajući, međutim, kako se poneki sa trudom privode ka tome, sveti Pavle se stara da nas mnogim savetima iskusno odvoji od sujete, pobuđujući našu revnost raznim pohvalnim imenovanjima. On čas govori: Vi ste hram Božiji (1.Kor.Z,16), čas: Vladajte se kao deca svetlosti (Ef.5,8), čas: Živite dostojno jevanđelja Hristova (Fil.1,27), čas: Telesa vaša su udovi Hristovi (1.Kor.6,15). Na jednom mestu nas naziva svetim i neporočnim (Ef.1,4), a na drugom - besprekornim i čestitim, decom Božijom neporočnom (Fil.2,15). On o svemu tome govori kao o prisutnom kod nas, premda toga kod nas još nema, sa ciljem da bismo se mi, užasnuvši se pred mogućnošću da nam se takve pohvale ne preokrenu u prekor i podsmeh ukoliko se ne pokažemo takvi, uzrevnovali svom usrdnošću da postanemo i ostanemo takvi. Stoga se sveti apostol ne ograničava samo na te pohvale, već navodi i razne načine i mere pomoću kojih se može doći do stepena čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13).

78. On, pre svega, zahteva da umremo i da se razapnemo svetu, kako ni malo ne bismo osećali ni svetske naslade ni skorbi. Umreste, govori, i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu (Kol.3,3), želeći da pokaže kako žive oni koji ustaju sa Hristom, koji traže ono što je gore i koji misle o onome što je gore, koji su umrli za stihije sveta i više ne žive po njima. On još govori: Nego predajte sebe Bogu, kao oživljeni iz mrtvih (Rim.6,13), želeći da, sa jedne strane, mi umremo upravo za ono čime se telesne strasti, ratujući protiv duha, privode u dejstvo, i sa druge strane, da živimo onime čime se vrše dela vrlina kojima se ugađa Bogu. Stoga on i naziva živom žrtvom one koji su umrtvili udove koji su na zemlji (Rim.12,1; Kol.3,5), i koji hode u novom životu (Rim.6,4), koji se ne kreću ka rđavom nakon žrtvenog umrtvljenja, i koji ne ostaju besplodni u dobrim delima. Kao živa žrtva, oni nisu izgubili silu, već je, kao rascvetalu i mladu, koriste protiv izdavna neprijateljskog mudrovanja tela, ostajući neulovljeni nerazumnim željama, budući da su savršeno prešli iz telesnog života u duhovni, i budući da ne žive telom, nego duhom.

79. O onima koji su, iako obloženi telom, prestali da budu uznemiravani njegovim neurednim zahtevima, apostol govori: Vi niste po telu, nego po Duhu (Rim.8,9). Naime, u njihovom umrtvljenom telu više ne caruje greh, niti ih nasilno prinuđava da slušaju njegove naredbe, protiveći se zakonu uma i zarobljavajući ih nekim zakonom koji se nalazi u udovima. Naprotiv, u njima se zacario zakon duha života u Hristu Isusu, koji ih podstiče na potpunu poslušnost Hristovim zapovestima. U tom nastrojenju oni ne samo da se naslađuju dobrom po unutrašnjem čoveku, već se sa gotovošću naporima oko vrline svete telu za svaku raniju neposlušnost koju su dopustili ugađajući mu. O toj osveti i načinu njenog ostvarivanja apostol uči: Kao što davaste ude svoje da robuju nečistoti i bezakonju za bezakonje, tako sada dajte ude svoje da služe pravdi za osvećenje (Rim.6,19). Kako je to veliki trud znaju oni koji su, pobeđivani običajem, prinuđeni da rđavu naviku preobraze u dobru. Veliki je to trud u kome uspevaju oni koji, blagodaću Božijom, ne žale sebe. Posle mnogih odstupanja i mnogobrojnih ustremljenja napred, oni najzad uspevaju da sasvim odstupe od rđavih stremljenja kojima su bili predani, te da sve raspoloženje u potpunosti okrenu od rđavog ka dobrom, kako bi sve udove upotrebljavali protiv neprijateljskih strasti, od oruđa nepravde učinivši ih oruđima pravde.

158

80. Pobrinite se o pokretima misli, prateći kako proizvode sećanja o stvarima i kako pristrasno ili bespristrasno u sebe primaju njihove predstave. Mnogi popuštaju strastima više u pomislima, negoli u dejstvima, nevidljivo se sa njima saglašavajući i naslađujući. Oni su u unutrašnjosti pali, premda se spolja ne vidi njihov pad. Tako se dešava da je neko po spoljašnjosti besprekoran, iako sam zna za sakrivenu unutrašnju pokvarenost i stidi se zbog toga što je nevidljivo suprotno sa vidljivim. Tako istina protivreči poštovanoj spoljašnjosti, primoravajući pravedno savest da se stidi. Čime se takav razlikuje od groba kada mu duša pomišlja o nepriličnom i kada je puna sramnih osećanja? Grobovi na kratko u sebi sadrže smrad, tj. sve dok u telu ostaje vlaga. Međutim, čim se sokovi istroše, prekraćuje se i smrad. Srce, pak, ispunjeno sramnim pomislima svagda izaziva gnušanje, budući da je smradnije od tela koje se raspada. Jedino se ono samo naslađuje svojom sramotom.

81. Zadovoljstvo i tuga idu za željom (jedno po ispunjenju, a drugo po neispunjenju), a želja se budi osećanjem (utiscima od spoljašnjih stvari, ili pomislima o njima). Onaj, pak, ko ne dopušta poslednje (utisak, pomisao), ne daje mesta ni prvima (želji i zadovoljstvu ili tuzi). Onaj ko zgnječi glavu zmije koju je priklještio vratima ostavlja iza vrata čitavo njeno telo koje bi, svakako, ušlo u sobu da je glava koja prethodi našla slobodan prolaz. Takav je zakon pažnje ili trezvoumlja.

82. Za onoga ko želi nešto rđavo podjednako je štetno i da ga stekne i da ga ne stekne, tj. štetna je i radost u prvom slučaju, i tuga u drugom. Jer, ta tuga nije žalost po Bogu koja, po rečima svetog Pavla, donosi pokajanje za spasenje (2.Kor.7,10), i ta radost nije radost u Gospodu, kojom se raduju oni koji su dobre savesti (Fil.4,4). Ta radost je izvesna duševna prevara koju podmeće demon: ona ne zavisi od okušanja prirodnog dobra, nego od zavedenosti njegovim prizrakom.

83. [Navešćemo] osobene crte načina na koji vrlina onoga koji joj je privržen umudruje da ide ka napretku. Napredak se ne predstavlja kao suviše udaljen kako se ne bi pokazalo kao da vrlina hoće da zaplaši velikom udaljenošću, ali ne stoji ni nepokretan da ne bi bio lako ulovljen goniocem kako on do smrti ne bi prekidao svoje usrđe, već kako bi čitav svoj život uvećavao usrdnost, rasprostirući je na sve.

84. Ni vreme celog života nije dovoljno za staranje o vrlini. Onima koji se podvizavaju potrebno je veliko trezvoumlje zbog udova koji se protive. Ukoliko smo, pak, rasejani i promenjivih misli, kako ćemo uspešno proći tako dugi i teški put i sačuvati se od zamki protivnika koji su mnogobrojni i nevidljivi, i koji kao oružje protiv nas upotrebljavaju naše strasti i čula, obarajući nas baš onim čime nas je Božija blagost naoružala za borbu protiv njih? Zbog toga treba da smo pažljivi i da se ne zavaravamo onim što našim protivnicima pomaže u borbi protiv nas. Očigledno je: ono što nam ne pomaže da steknemo uspeh u podvigu, služi na korist našim neprijateljima.

85. Kakvim pomislima treba da se rukovode oni koji nameravaju da daju pravilan hod svojim mislima? Pazi. David je na jednom mestu rekao: Misao moga srca [govoriće] razumno (Ps.48,4), na drugom: Baviću se tvojim odredbama (Ps.118,16), i opet: I poučiću se svim delima tvojim i govoriću o postupcima tvojim (Ps.76,13). Čini tako i večno pokretni um tvoj neće imati vremena da se zanosi ka nepriličnom, već će se neodstupno zanimati onim što donosi sladost i veliku korist, što veseli čula viđenjem i dušu sagledavanjem.

159

PREPODOBNI NIL SINAJSKI ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

VI POUKA MONASIMA

1. Neumerenost u hrani preseca post, a bludnu pohotljivost odgoni

samoobuzdavanje sa molitvom. 2. Srebroljublje je majka idolosluženja koja uništava nesticanje, dok brigu o

potrebama tela odseca nada na Boga. 3. Um koji luta urazumljuje čitanje Reči Božije i bdenje sa molitvom. 4. Nalet gneva ukroćuje blagodušnost i pevanje Psalama. 5. Uninije progone trpljenje i suze, a svetsku tugu ućutkuje udaljavanje od čulnih

zadovoljstava. 6. Gostoljublje se daje smirenoumnima i onima koji izbegavaju vlastoljublje i

prednosti u odnosu na druge. Gordost, tj. drevno zlo, jeste mrzost pred Gospodom. Njoj se Bog protivi. Nju, pak, smirava samo bezmerno smirenje koje govori: Ja sam prah i pepeo (Post.18,27), ili: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muče koji ga grade; ako Gospod ne sačuva grad, uzalud ne spava stražar (Ps.126,1).

7. Kao što je nemoguće očistiti mutnu vodu, ne učinivši je [prethodno] nepokretnom, tako je nemoguće da monah spozna svoje unutrašnje stanje bez bezmolvija.

8. Kao što je nemoguće da se borac uvenča vencem pobede ne stupajući u borbu, tako je nemoguće da se bude Hrišćanin bez podviga.

9. Kao što je nemoguće da tasovi na vagi stoje na istoj visini ako je jedna strana opterećena težinom, tako je nemoguće ispuniti zapovest Božiju sa plotskim mudrovanjem.

10. Kao što je nemoguće da se stekne veština ukoliko se ne pristupi vežbanju, tako je nemoguće steći molitvu ukoliko se ne kleči pred Bogom sa pravim srcem.

11. Ko ne stekne čistu molitvu, neće imati oružje za borbu. 12. Onaj ko hodi nakićen, iako je tuđ za vrline Božije, predstavlja stanište demona. 13. Kao što car neće hteti da živi u domu siromaha, tako ni Hristos neće boraviti u

duši koja je oskrnavljena gresima. 14. Kao što se zapušteno polje obrađuje sa marljivim trudoljubljem, tako se i duša,

koja je podivljala u gresima, ukroćuje ukoliko stane da živi po zakonu Božijem. 15. Kao što je kamen koji duboko leži u moru nedostupan za talase, tako i onaj ko

je napredovao u vrlinama i koji kao da je pogružen u njih - neće biti pokoleban đavolom. 16. Kao što iskusni lekar odmah smišlja lekarstvo za dotičnu bolest, tako i poznanje

Boga koje se čuva (u umu i srcu) svoga pričesnika uči kako da se sačuva i kako da se pruži ka boljem.

17. Kao što potok sam sebi krči put, tako i greh, koji se prihvati, sam sobom onoga koji ga je stekao vodi u pogibao.

18. Kao što jelen koji upadne u zamku nema priliku da pobegne, tako neće izbeći greh onaj ko hrani pohotu, krećući se u svetu. Jer, lukava i slatka pohota je teško razrešiva uza.

160

19. Kao što seku vinovu lozu koja ne daje dobar plod, kako ne bi uzalud zauzimala mesto, tako će Gospod iskoreniti svakog ko ne donosi plodove Duha Svetog.

20. Kao što je nemoguće da čovek, koga je pogodila strela, ostane bez povrede, tako je nemoguće da monah ne bude ranjen od rđave pomisli, ukoliko je prihvati.

21. Kao što čovek, koji je izgubio pravi put, luta po tuđoj zemlji, ne znajući gde bi se uputio, tako luta i čovek koji ne veruje u jednosušnu Trojicu.

22. Kao što se čovek deli na mnoge delove, premda ima jednu prirodu, tako i Sveta Trojica ima jednu prirodu, premda se i razdeljuje imenima i ipostasima. Priroda Božija se ne može postići, pa čak kad bi i na krilima uzleteo ka Njemu. Bog je nedostižan, budući naš Tvorac.

23. Kao što sasud koga prave ne zna prirodu onoga koji ga pravi, tako ni čovek ne može da pozna prirodu Božiju.

24. O Trojici nemoj ispitivati, nego samo veruj i poklanjaj se. Jer, ko ispituje - ne veruje.

25. Steknite mudrost, a ne srebro. Napravite sebi svetlu odeću Hrista Gospoda našeg, pre nego bilo koju svilenu odeću, zato što imanja neće biti od koristi u dan smrti.

26. Kao što oganj izjeda trnje, tako će ognjem večnim biti progutan i svaki grešnik. Međutim, on neće moći umreti, budući da će se besmrtno mučiti.

27. Nema ničeg velikog u tome što ćemo postati pravedni. Jer, u tom slučaju ćemo jednostavno postati onakvi kakvim nas je Bog sazdao u početku, tj. vrlo dobri.

28. Ko ne živi po prirodi, ne ispunjava zapovesti Božije. 29. Sva mudrost se sastoji u tome da se bojimo Gospoda. Svaka nauka koja ne uči

zakonu Gospodnjem jeste ludost i nerazumnost. 30. Od večnog ognja ne izbavlja ni vera, ni krštenje, ukoliko nedostaju dela pravde.

Ukoliko si se sjedinio sa Hristom, čuvaj zapovesti Njegove, i ako veruješ u buduće - staraj se da zadobiješ večnu slavu, bojeći se ognjenog mača. Ukoliko, pak, ne ispunjavaš zapovesti Božije, nemoj se nazivati vernim.

31. Svaka tvar se povinuje volji Božijoj. Jedino se čovek usuđuje da se ne povinuje Bogu, kroz koga sve postade.

32. Bogu nećemo ništa doprineti ukoliko se sačuvamo čistim, ali ćemo sami steći večni život i naslađivanje neizrecivim večnim dobrima.

33. Nemoj govoriti: "Ne mogu da ispunim zapovest Božiju, jer mi smeta otac, ili majka, ili žena, ili deca, ili neko drugi". Jer, oni te neće izbaviti od gneva koji dolazi i od neuspavljivog crva. Neka ti svako ko ti smeta da stekneš Boga i vrline bude mrzak i odvratan. Sa takvima nemoj ni da jedeš.

161

PREPODOBNI JEFREM SIRIN

Kratko saopštenje o njemu Sveti Jefrem se rodio od siromašnih roditelja, u gradu Nisibiji ili u njegovoj okolini,

prvih godina četvrtog veka. Roditelji su ga vaspitali u strahu Božijem. Međutim, godine mladosti su ga odvukle u izvesna naravstvena saplitanja. Zbog toga je počela da se pomračuje njegova vera u Božiji promisao: on je počeo da misli da se sve u našem životu dešava slučajno.

Ipak, Božiji promisao ga je od takvog duševnog nastrojenja izlečio na veoma dirljiv način. Njega su okrivili za krađu ovaca i smestili u tamnicu. Istovremeno su zajedno sa njim u tamnicu vrgnuli još jednog [okrivljenog], a u zatvoru su našli i trećeg okrivljenog. Sva trojica su, u stvari, bili osuđeni kao nevini. Provevši u zatvoru sedam dana. sveti Jefrem je u snu čuo glas koji mu je objasnio da strada zbog ranijih grehova, premda u ovom slučaju nije kriv. Isto tako i ona dva čoveka koji su zatvoreni zajedno sa njim stradaju zbog ranijih grehova. Probudivši se, on je ispričao san drugoj dvojici okrivljenih. I oni su, preispitavši prošlo vreme svoga života, zaključili da su u prošlom periodu života zaista učinili slična rđava dela i da su prošli bez posledica. Sudija je opravdao svetog Jefrema, kao što mu je opet bilo predskazano u sanom viđenju.

Vaspostavivši u njegovom srcu potpunu veru u bdijuće oko promisla Božijeg, ovaj događaj ga je tako porazio da je on odmah napustio svet i povukao se u okolne gore ka otšelnicima gde je postao učenik svetog Jakova, kasnije velikog nisibijskog episkopa. Sveti Jefrem se pod njegovim rukovodstvom upražnjavao u podvizima pobožnosti i izučavanju Reči Božije, i pod njihovim uticajem je u potpunosti promenio narav. Umesto gnevljivog i kolebivog mladića, sveti Jefrem je postao smiren i skrušen pustinjak, savršeno predan putevima promisla Božijeg, koji dan i noć oplakuje svoje grehe.

Kada je postao episkop, sveti Jakov se, znajući visoku vrednost svoga učenika, koristio njegovim sposobnostima u delu upravljanja Crkvom, poveravajući mu propoved Reči Božije i obučavanje dece u školi. Vodio ga je sa sobom i na I Vaseljenski sabor u Nikeju. Posle povratka sveti Jakov ga je uzeo za pomoćnika u svojim poduhvatima i molitvama radi izbavljanja grada od napada persijskog cara Sapora (337. godine).

Posle končine svetog Jakova (338. godine), sveti Jefrem je zaželeo da poseti otadžbinu svoje majke, grad Amidu, koji se takođe nalazi u Mesopotamiji. U njemu je proveo neko vreme. Odatle je zaželeo da ide u Edesu da se pokloni tamošnjim svetinjama: tamo se čuvao odgovor koji je Gospod poslao caru Avgaru, iz koga se saznalo za Nerukotvoreni Obraz Hristov; tu su bile mošti svetog apostola Tadeja koji je verom prosvetio cara, grad i svu zemlju; a u okolini grada je cvetao monaški život. Sveti Jefrem je došao u grad i ostao u njemu. Nemajući od čega da živi, on se zaposlio kao najamnik kod gazde koji je držao kupatilo. Taj posao, međutim, nije odgovarao njegovom nastrojenju i ciljevima. Ipak, on je čekao ukazanje odozgo, koje je ubrzo i dobio. Kad je bio slobodan od posla i molitve on je razgovarao sa neznabošcima. Za vreme jedne od takvih beseda njega je slučajno čuo jedan starac pustinjak. On je, sudeći po uzvišenosti tih beseda, pravedno zaključio da sveti Jefrem nije na pravom mestu. Zbog toga je, dočekavši kraj besede, stupio sa njim u razgovor. Saznavši za njegova podvižnička stremljenja, on mu je predložio da stupi u neki od okolnih manastira. Sveti Jefrem je odmah pristao.

162

Udaljivši se u gore, on je našao sve što je njegova duša tražila. Tamo je bilo mnogo velikih podvižnika koji su sav svoj život provodili u molitvama, pevanju Psalama i slavoslovljenju Boga. Oni nisu imali drugog skloništa, osim pećine. Nisu upotrebljavali čak ni uobičajenu hranu, nego su se hranili jedino biljkama. Videći sve to, sveti Jefrem je sa svim usrđem primio takav poredak života, dodajući molitvenim i podvižničkim trudovima još i neumorno izučavanje Reči Božije. Ubrzo se njegova duša zbližila sa tim ljubiteljima pustinje. Ipak, on se naročito sprijateljio sa podvižnikom Julijanom, koji je, kao i on, bio skrušenog duha, i koji je takođe voleo da izučava Božanstveno Pismo.

Neprestano se baveći izučavanjem Reči Božije, sveti Jefrem je crpeo umilenje i mudrost. Međutim, riznice njegovog poznanja su, najvećim delom, ostajale sakrivene od drugih, ili zbog njegovog smirenja, ili možda zbog toga što su još uvek bile plod njegovih sopstvenih umnih napora, a ne naročitog dara učiteljstva, koji ne voli da se sakriva, nego ište da se učenje razliva na druge.

Ubrzo mu je taj dar i bio darovan. To je bilo otkriveno onom istom prozorljivom starcu koji ga je izveo iz grada Edese. On je video svetlog anđela koji je svetom Jefremu u usta stavio neku tajanstvenu knjigu. Od tog vremena je njegova duša, napunjena živom vodom poznanja Boga i Božanskih stvari, počela da izliva nezadrživ potok umilnih pouka. Zagrejane istinskim osećanjem, i izgovorene iz punote srca koje je osvećeno blagodaću Božijom, njegove reči su bile pune duhovnog pomazanja. U njegovim ustima su se čudesno rađali najubedljiviji saveti, dirljiva samoizobličenja i izobličenja drugih, mudra pravila i saveti. Često se iznenada njegova pobožna misao sa neočekivanim poletom uznosila Bogu sa ispovedanjem slave Njegove bezgranične ljubavi, ili sa molbom za oproštaj grehova. Primeri i izreke iz Svetog Pisma, iskustva iz podvižničkog života, priče i poređenja iz carstva prirode - sve je bilo spremno i pojavljivalo se samo od sebe u njegovim prostim i neizveštačenim besedama.

Međutim. nisu samo naravstveno-duhovne i podvižničke pouke bile predmet njegovih dela. On se mnogo trudio i na tumačenju Svetog Pisma, i još više u izlaganju dogmata. Prvenstveno onih protiv kojih su grešili tadašnji jeretici i jeretici koji su živeli pre njega.

U takvim trudovima protekao je sav njegov život. I život mu se već približio kraju kada mu je došla želja da vidi egipatske podvižnike, i da poseti velikog kapadokijskog arhipastira, Vasilija Velikoga. Uzevši sa sobom učenika koji je umeo da govori grčki, on je došao do Sredozemnog mora i seo na brod. Molitva i nada na Boga izbavili su i njega i one koji su plovili sa njim od brodoloma. Nitrijska gora ga je primila kao željenog gosta, i pružila mu utehu da se vidi sa Pajsijem Velikim (s kojim je razgovarao u toku šest dana), sa Jovanom Kolovom i drugim starcima. Osim Nitrije, on je posetio i druga mesta, naseljena podvižnicima, i svagde je ostavio srdačnu uspomenu bogoprosvećenog čoveka. Osim toga, i sam je poneo poučne pouke o životu i pravilima upokojenih i još živih egipatskih podvižnika.

Na povratnom putu iz Egipta sveti Jefrem je odlučio da poseti Kesariju Kapadokijsku, kako bi video svetog Vasilija Velikog. Njihov prvi susret zbio se u hramu. Sveti Jefrem je ušao u hram u trenutku kada je sveti Vasilije Veliki govorio pouku narodu, i dobio potvrdu o njegovom visokoblagodatnom stanju. I sveti Vasilije Veliki je Duhom Svetim bio obavešten o svetom Jefremu, i pozvao ga sebi u oltar. Posle kraćeg razgovora u oltaru i uzajamnog pozdravljanja, beseda je nastavljena u kući i dotakla se raznih predmeta. Kesarijski svetitelj je hteo da rukopoloži svetog Jefrema u čin prezvitera.

163

Međutim, smireni edeski monah nikako nije hteo da se saglasi da primi čin. Sveti Vasilije je uspeo da ga posveti samo u čin đakona, dok je u čin prezvitera rukopoložio njegovog učenika. Kasnije je sveti Vasilije poslao svoja dva učenika u grad Edesu sa namerom da svetog Jefrema postavi za episkopa. Međutim, sveti Jefrem je pritvornim ludilom uklonio tu čast od sebe, zbog svog smirenja smatrajući se nedostojnim da je primi.

Po povratku u svoju Edesku pustinju, sveti Jefrem je želeo da ostatak života provede u usamljenosti. Međutim, promisao Božiji ga je još jednom pozvao da služi bližnjim. Žitelji grada su u to vreme stradali od gladi. Sveti Jefrem je svojom silnom rečju privoleo bogate da olakšaju stradanja siromašnih, uzevši na sebe trud raspodele njihovih priloga. To je bio njegov poslednji podvig za Crkvu. Po povratku iz grada na goru, on se ubrzo razboleo, i, napisavši zaveštenje, mirno usnuo 372. ili 373. godine. Upokojio se na rukama svojih učenika i žitelja Edese koji su ga voleli. Njegovo telo je predano zemlji u prisustvu velikog mnoštva naroda, klira i pustinjaka. Posle nekog vremena njegovi netruležni ostaci su bili preneseni u hram.

U Grčkom dobrotoljublju nema ništa od svetog Jefrema. Mi smo smatrali da nije pravedno da svoj zbornik lišimo riznica njegovog učenja. Zbog toga smo odlučili da izaberemo ono što je najpoučnije iz njegovih dela, po sledećim poglavljima: 1. Podsticaj na pokajanje i građenje spasenja. 2. Saveti o pokajanju. 3. Opšti nacrt života onih koji su se posvetili ugađanju Gospodu i izgrađivanju svog

spasenja. 4. vrlinama i strastima. 5. borbi sa osam glavnih strasti. 6. Opšte pouke o podvižničkom životu. 7. Svemu tome dodajemo, kao neki sažetak svih pouka - 50. slovo, tj. Savete

podvižnicima, sa dodatkom istih takvih saveta i iz 55. slova.

PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIŽNIČKE POUKE I

PODSTICAJ NA POKAJANjE I GRAĐENjE SPASENjA

1. Priđite, voljeni, latimo se trgovine dok još traje dan za trgovinu. Priđite, steknimo život večni i kupimo spasenje naših duša. Uhvatimo se za prekrasnu misao i zaželimo Carstvo i raj.

2. Podvizavajte se u ovaj jedanaesti čas. Žurite da ne biste ostali iza zatvorenih vrata. Veče je blizu i Nagradodavac ide sa velikom slavom da svakome da po delima njegovim. Pokajmo se, bratijo, dok još ima vremena.

3. Poslušajte šta govori Gospod: Biva radost pred anđelima Božijim zbog jednog grešnika koji se kaje (Lk.15,10). Zbog čega se, onda, predaješ neradu, grešniče? Zašto se predaješ očajanju? Čega se plašiš kad na nebu biva radost zbog tvog pokajanja? Anđeli se raduju, a ti se predaješ nemaru? Arhanđeo objavljuje pokajanje, a ti se bojiš? Nerazdeljiva Trojica kojoj se klanjamo te poziva, a ti uzdišeš!

164

4. Zaplačimo malo ovde da ne bismo plakali tamo, u večnim mukama. Drugi Hristov dolazak biće iznenadan, kao strašna munja. U onaj čas svako će primiti po svojim delima: svako će požnjeti ono što je posejao. Svi ćemo otkriveni predstati Sudu Hristovom, i svako će Sudiji dati odgovor za samoga sebe. U taj čas niko neće moći da pomogne. Svako će sa strahom i trepetom stajati u očekivanju da čuje Božiju presudu.

5. Zbog čega se nemarno odnosimo prema Svetom Pismu i Hristovim rečima? Čujte šta govori Gospod: Reč koju ja govorih, ona će mu suditi u poslednji Dan (Jn.12,48). Koja je to reč? To je Njegovo Sveto Jevanđelje i ostale knjige Svetog Pisma, knjige proroka i apostola. Nemojmo biti nemarni prema onome što je u njima napisano. Nebo i zemlja će proći, ali reči Hristove neće proći (Mt.24,35).

6. Priđite, ljubljeni, i bacimo se u more milosrđa Božijeg dok nije nastupio taj Strašni dan. Sam Bog nas poziva: Hodite k meni svi... i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28). On poziva sve, budući da hoće da se svi spasu. Neka se niko ne koleba. Jer, On kaže: Onoga koji dolazi meni neću isterati napolje (Jn.6,37). A ko je taj koji mu dolazi? Onaj ko sluša Njegovo Slovo i ispunjava Njegove zapovesti. Poslušajmo ga i povinujmo mu se: Jer, strašno je pasti u ruke Boga živoga (Jev.10,31).

7. Pokaj se, grešniče, sa smelošću gledajući na bezgranično čovekoljublje Hrista koji je rekao: Nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje (Mt.9,13). Pokaj se, dok još ima vremena da ne bi bio postiđen na Strašnom sudu, gde će sa strahom stajati hiljade hiljada anđela i svetih, gde će se otvoriti knjige dela, i gde će tajno postati javno. Sudija je silan i sud neumoljiv, a dela i ognjena reka su pred očima. Razmisli o svemu tome i pohitaj da se spaseš.

8. Šta čekaš? O čemu razmišljaš? Zar će neko drugi odgovarati za tebe? Zar ne znaš da će svako sam za sebe dati odgovor Bogu, da će svako požnjeti ono što je posejao, i da će svako poneti svoje sopstveno breme? Rasturi to breme grehova, dok još ima vremena.

9. Ti si se jednom zauvek odrekao satane i svih dela njegovih, pred mnogim svedocima davši zavet Hristu. Sećaj se toga i ne zaboravljaj. Znaj da su toga časa sveti anđeli zapisali tvoje reči, te da tvoje zavete i odricanje [od satane] čuvaju na nebesima do Strašnog sudnjeg dana. U dan Suda oni će izneti tvoje zavete i reči usta tvojih pred strašno sudište. I tada ćeš čuti: Po tvojim ću ti rečima suditi, zli slugo (Lk.19,22). Budi milostiv prema sebi i poštedi svoju dušu.

10. Pogledaj na druge i na njihov podvig: oni se staraju o spasenju, trude se u svakom dobrom delu, čuvaju se od svega rđavoga, zavoleli su uzak i tesan put, poste, bdiju, zlopate se i plaču, njihova usta uvek proslavljaju i slavoslove Ženika, njihove oči uvek gledaju lepotu Njegovu i njihove duše se raduju.

11. Razmisli i pogledaj: ovaj Ženik se već približava. On dolazi da uvenča one koji se zakonito podvizavaju i koji su zavoleli uzan i tesan put; dolazi da pomiluje milostive; dolazi da učini blaženima siromašne [duhom] i da obogati one koji su bili gladni i žedni Njega radi; dolazi da osvetli što je sakriveno u tami i da objavi namere srca (1.Kor.4,5), i da svakome da po delima njegovim (Rim.2,6).

12. Najzad će se iznenada razleći vika: Evo ženik dolazi (Mt.25,6). Evo očekivane radosti, pohvale pravednih, Sunca pravde! Evo Ženika, izlazite mu u sretanje!

13. Tada će oni čije svetiljke svetlo gore i čija je odeća čista poći u sretenje Gospodu sa radošću i smelošću, radujući se i nadajući se da se njihove svetiljke neće ugasiti. A šta će biti sa tobom? Primećujući da se tvoja svetiljka gasi, sa užasom i tugom

165

ćeš se obratiti prvima sa molbom da ti daju malo ulja. I čućeš: Idi prodavcima i kupi sebi (Mt.25,9).

14. I poći ćeš, ali nećeš naći gde da ga kupiš. Jer, vreme životne trgovine je već završeno. Tada ćeš sa velikom smućenošću, plačući i tugujući, reći sebi: "Poći ću, pokucaću na vrata milosrđa Hristovog. Možda će mi ih milosrdni Gospod i otvoriti". Poći ćeš i kucaćeš. Međutim, Ženik će ti iznutra odgovoriti: Zaista ti kažem, ne poznajem te (Mt.25,12). Idite od mene svi koji činite bezakonje. Ti nisi bio milostiv, i zbog toga nećeš biti pomilovan. Ti si hranio svoje telo i svoju odeću uprljao nečistotama. Kako onda hoćeš da uđeš i da oskrnaviš moje Carstvo? Ti si ispunjavao volju đavola, a moju odbacio. Nema tebi udela sa mnom. Idi od mene... u oganj večni (Mt.25,41).

15. Slušajući ovo, stajaćeš postiđen. U isto vreme do tvojih ušiju će doći glas radosti i veselja. Prepoznaćeš glas tvojih prijatelja, i gorko ćeš uzdahnuti, govoreći: "Teško meni, nesrećnome! Kakve slave sam se lišio, i od kakve zajednice sam odlučen zbog zlih i nepristojnih dela svojih! Ali, zaista je pravedan Sud Božiji, zaista pravedno trpim takvo lišavanje. Oni su živeli u uzdržanju, a ja sam trčao za svakovrsnim zadovoljstvima; oni su pevali Psalme, a ja sam pevao sramne pesme; oni su se molili, a ja sam bezbrižno ležao, ili šetao; oni su plakali, a ja sam se smejao. Stoga se oni sada raduju, a ja tugujem; oni se vesele, a ja plačem; oni će carovati sa Hristom u vekove vekova, a ja ću sa antihristom biti bačen u oganj večni. Teško meni, nesrećnome".

16. To i tome slično ćeš govoriti tada mučeći se, premda bez ikakve koristi. Jer, tamo nema koristi od pokajanja. Prihvatimo se, napokon, brige o spasenju duše. Jer, to je jedno potrebno (Lk. 10,42).

17. I telo zahteva izvesnu brigu, premda ne veliku. Briga, pak, o duši treba da je neprestana. Jer, duša je vrednija od svega. Ti se sastojiš od duše i tela: duši daj - duševnu, a telu - telesnu hranu. Nemoj dopustiti da ti duša umre, nego je hrani Rečju Božijom, Psalmima, himnama i pesmama duhovnim, čitanjem dušespasonosnog Pisma, postom, bdenjem, molitvama, suzama, nadom i razmišljanjem o budućim dobrima. Sve to i tome slično jeste hrana i život za dušu.

18. U celokupnom Svetom Pismu se proslavljaju samo oni koji idu uskim putem, dok se onima koji su stupili na prostran i širok put uvek predskazuju nevolje. Ostavimo široki put, koji vodi u propast, i stupimo na uski kako bismo, potrudivši se malo ovde, carovali u vekove vekova. Potrudimo se, uvek imajući pred očima Onoga koji će doći da sudi živima i mrtvima. Neprestano držimo u sećanju večni život, beskonačno Carstvo, stajanje sa anđelima, prebivanje sa Hristom.

19. Nemoj da se zanosiš time što si mlad. Naprotiv, neka u tvojim ustima uvek bude Psalam. Jer, izgovoreno ime Božije progoni besove. Čak i kad na posao prostireš svoje ruke, neka ti jezik govori Psalme, a um tvori molitvu. Sam Gospod ubeđuje svakoga da se još ovde priprema za budući život.

Potrudimo se da tako i činimo. Ako se i spotaknemo i sagrešimo, lečimo se suzama, dok je još vreme pokajanja. Vreme pokajanja je kratko, a Carstvo nebesko nema kraja.

20. Mi ublažavamo svete i želimo njihove vence, ali ne želimo da podražavamo njihove podvige. Zar mislite da su njima darovani venci bez truda i nevolja? Želite li da čujete kakav su mir imali u ovom životu? Bijahu mukama umoreni... potucaše se u kožusima... u oskudici, u nevoljama, u patnjama... i ostalo (Jev.11,35-38). Hoćeš li da zajedno sa njima večno caruješ? Idi njihovim putem!

166

21. Naši oci su kao svetila obasjali svu zemlju. Oni su kao dragoceno kamenje i mnogoceni biseri poživeli posred trnja i korova, među jereticima i nečastivim ljudima. Zbog njihovog visokog i čistog života sami njihovi neprijatelji su postali njihovi podražavatelji. I ko nije dolazio do skrušenosti videći njihovo smirenje? Oni su se ovde podvizavali, a tamo se raduju. Jer, i Bog se proslavio u njima, i ljudi su se od njih poučavali.

22. Ostavivši pravi put, tok našeg života ide po stenovitim i krivudavim mestima. Ne vidim čoveka koji bi Boga radi sasvim ostavio imanje i radi večnog života u potpunosti napustio svet. Nema ni krotkog, ni smirenog, ni bezmolvnog. Niko se ne uzdržava od nanošenja uvreda i niko ne trpi klevete. Svi su skloni gnjevu i vole da protivreče; svi su lenjivi i razdražljivi i brinu se o otmenim odećama; svi su tašti i slavoljubivi i svi su samoljubivi.

23. Mi slušamo da je sam Bog Slovo bio razapet na krst i umro radi naših grehova i smejemo se, predajući se rasejanosti. Sunce je, ne trpeći sramoćenje Vladike, potamnelo, a mi ne želimo da izađemo iz tame naše grehovnosti. Zavesa Hrama se pocepala sama od sebe, iako nije nimalo sagrešila, a mi ne želimo da se naše srce razdere od skrušenosti zbog naših grehova. Pokajmo se, napokon, bratijo, kako bismo umilostivili Boga za naše grehove.

24. Bojim se da nas onaj Dan ne zatekne iznenada i da ne budemo odbačeni kao nagi, bedni i nepogodni. Jer, upravo se to desilo sa onima koji su živeli u dane Noja: Jeđahu, pijahu, ženjahu se, udavahu se... kupovahu, prodavahu... do onoga dana... kad dođe potop i pogubi sve (Lk.17,27-28).

25. Ko hoće da se spase neka revnuje za spasenje, i ko želi da uđe u Carstvo neka ne bude lenj. Ko hoće da se izbavi od ognja geenskog neka se zakonito podvizava, i ko ne želi da ga bace neuspavljivom crvu neka bude bodar. Ko hoće da uđe u bračnu odaju i da se veseli, neka pripremi svetiljku i ulje u sudu. Ko očekuje da ga pozovu na onu bračnu gozbu, neka pripremi svetlu odeću.

26. Carev grad je pun veselja i radosti, pun svetlosti i zadovoljstva. Onima koji obitavaju u njemu, zajedno sa životom večnim, on pruža svaku utehu. Onaj ko želi da živi u gradu u kome živi i Car, neka ubrza svoj korak. Jer, dan se primiče kraju i niko ne zna šta će mu se desiti na putu. Ima putnika koji znaju da je put dug, pa ipak ležu da spavaju do večera. I kada se probude, oni vide da se dan primiče kraju. I tek što započnu putovanje, njih sustiže oluja, grad, grmljavina, sevanje munja. Sa svih strana ih obuzimaju bede, i oni nisu u stanju niti da stignu do prenoćišta, niti da se vrate u mesto iz koga su krenuli na put. I mi ćemo pretrpeti isto ukoliko budemo nemarni u vreme pokajanja. Mi smo stranci i došljaci (Ps.38,13). Postarajmo se da na vreme uđemo u svoj grad i otadžbinu.

27. Mi smo, bratijo, duhovni trgovci. Mi tražimo mnogoceni biser - Spasitelja našeg, Hrista, riznicu koja se ne može pokrasti. Nemojmo biti lenji u traženju tog bisera. Blažen je i tri puta blažen onaj ko je porevnovao da ga stekne. Međutim, krajnje je jadan i bedan onaj ko je bio nemaran da sam stekne Stvoritelja svih, i da ga stekne Stvoritelj svih.

28. Zar ne znate da smo mi loze istinskog vinogradskog Čokota, koji je Hristos? Pazite da se neko od nas ne pokaže besplodan. Obrađujući svoj vinograd, Otac Istine se sa ljubavlju brine o onima koji donose plod, kako bi doneli još više ploda. One, pak, koji ne donose ploda On seče i izbacuje napolje iz vinograda na sažeženje ognjem. Pazite na sebe da vas, kao besplodne, ne bi posekli i predali ognju.

167

29. Mi smo, takođe, dobro seme koje je posejao Sazdatelj neba i zemlje, Vladika Hristos. Eto, već je došlo vreme žetve, i srpovi su u rukama onih koji žanju. Oni samo čekaju znak Vladike. Pazite, da se i mi ne pokažemo pleva i da ne budemo svezani u snopove i bačeni u oganj večni (Mt.13,30).

30. Zar ne znate da nas je Car nad carevima pozvao na bračnu gozbu u svoj dvorac? Zašto se onda predajemo nemaru i ne staramo da steknemo svetlu odeću, svetiljku koja jasno gori i ulje u posudama? Kako ne razumete da tamo niko neće bez odeće? Znate li, pak, šta će pretrpeti onaj ko nema bračnu odeću a uporno nastoji da uđe? Po zapovesti Cara, njemu će svezati ruke i noge i baciti ga u tamu najkrajnju, gde će biti plač i škrgut zuba (Mt.22,13). Bojim se da i nas, koji smo ukrašeni samo spolja, telesne strasti ne izbace iz bračnog dvorca.

31. Koji je Otac toliko sastradalan? Koji je Otac toliko milostiv? Koji Otac voli kao naš Vladika koji ispoljava ljubav prema slugama svojim? On nas svime snabdeva, sve nam priprema u izobilju, leči naše duševne rane i dugo trpi kada ga ostavljamo želeći da sve učini naslednicima Carstva svoga. On grešniku oprašta grehe, pobuđujući ga na revnost i brzo pomaže nemoćnome kako ne bi upao u malodušnost. On bi mogao da nas silom privoli na dobro. Ipak, On to neće kako naše proizvoljenje ne bi lišio svojih pohvala. Zar ćemo biti lenji da mu ugađamo kada nas tako ljubi i miluje? On je iskupio i prosvetio oči našega uma. On nam je darovao poznanje o sebi. Dao nam je da okusimo Njegovu sladost kako bismo jedino Njega tražili. Blažen je onaj ko je okusio Njegovu ljubav. On se time pripremio za neprestano naslađivanje Njegovom ljubavlju.

32. Ko neće zavoleti takvog Vladiku? Ko se neće pokloniti i ispovediti blagost Njegovu? Kakvo ćemo opravdanje imati u Dan suda za svoju nemarnost? Ili, šta ćemo mu reći? Da li da nismo čuli, ili nismo znali, ili nismo bili naučeni? Međutim, po svoj zemlji je izašla propoved Njegova. Šta On nije učinio radi nas od onoga što je trebalo učiniti? Nije li radi nas sišao sa bezmerne visine, iz blagoslovenih nedara Očevih? Zar On, koji je nevidiljiv, radi nas nije postao vidljiv? Zar se On, koji je Oganj besmrtni, radi nas nije ovaplotio? Zar On, koji je besmrtan, nije umro da bi nas oživeo? Zar On nije pogreben da bi nas vaskrsao zajedno sa sobom? Zar nas On nije oslobodio od neprijatelja, svezavši ga i davši nam vlast da ga gazimo? Zar nas nije uslišio kada smo ga prizivali? Zar nam nije otvorio kad smo kucali na vrata? Čak ako je ponekad i odugovlačio imao je u vidu samo uvećanje naše nagrade. Privodeći u sećanje sve to ko će ostati u nemarnosti i bezbrižnosti, ožalošćujući takvog Vladiku?

33. Razmisli brate i o sledećem. One bratije koji su juče postojali i razgovarali sa nama, danas već nema. Oni su pozvani pred svog i našeg Gospoda kako bi pokazali svoju trgovinu. Pogledaj, šta je juče, a šta danas: kao što je juče prošlo slično jutarnjem cvetu, tako će proći i danas slično večernjoj senci. Ispitaj da li je tvoja trgovina uspešna pred Bogom. Naši dani beže kao lakrdijaš. Blažen je onaj ko iz dana u dan stiče sve veću dobit od svoje trgovine, i ko sabira za večni život. A ti voljeni, zašto si nemaran? Zašto si lenj? Zašto se opijaš uninijem (lenjošću) kao vinom?

34. Zamisli da su se dva putnika susreli na putu i da se oba vraćaju kući. Kada ih je sustiglo veče, oni su se zaustavili u gostionici do koje su došli i ujutru su se opet rastali. Svako od njih zna šta je u njegovoj kući - bogatstvo ili siromaštvo, mir ili tuga. Isto se dešava i sa nama u ovom veku. Jer, ovaj život je sličan gostionici. Mi je napuštamo kada se vraćamo u svoje mesto i unapred znamo šta naš čeka. Jer, svako od nas zna šta je poslao na nebo: na primer suznu molitvu, ili često bdenje, ili skrušeno psalmopojanje, ili

168

uzdržanje sa smirenoumljem, ili odricanje od zemaljskog, i nelicemernu ljubav i privrženost Hristu. Budi hrabar ako si to poslao, budući da odlaziš u pokoj.

35. Tebi je dato vreme za pokajanje, a ti ne brineš o pokajanju. Zar ćeš smrti reći: "Sačekaj! Daj mi vremena da se poka-jem". Otrezni se, voljeni, otrezni se. Poslednji čas će kao zamka naići na tebe. Tada ćeš u užasu početi da vapiješ: "Avaj! U rasejanosti su protekli dani moji. U neumesnim pomislima sam proživeo svoje vreme". Međutim, kakva će ti biti korist da tako pomišljaš u času smrti s obzirom da ti se više ne dozvoljava da ostaneš u ovom veku? Stoga se bolje sada udubi svojim umom u ove reči, te prema njima uredi svoj život.

36. Ko se neće rasplakati, ko se neće ožalostiti, ko se neće užasnuti zbog toga što Vladika vaseljene i sam i preko svojih slugu - proroka i apostola propoveda i vapije, a nema onih koji slušaju? "Obed je ugotovljen,- uzvikuje Gospod. Junci moji i hranjenici su poklani (Mt.22,4). Ženik sa slavom i sjajem seda u bračni dvorac i sa radošću prima one koji dolaze. Vrata su otvorena i sluge izjavljuju svoje usrđe. Žurite da uđete dok su vrata još otvorvna. Inače ćete ostati napolje i niko vas neće moći uvesti unutra". Pa ipak, nema nikoga da razume. Niko ne ulaže staranje. Lenjost i brige ovoga veka su, slično lancima, okovale naš um. Božanstvena Pisma mi pravilno ispisujemo i čitamo, ali ne želimo da ih pravilno slušamo, budući da nam nije ugodno da ispunimo ono što nam se u njima zapoveda.

37. Ponekad usred noći, dok se ljudski rod nalazi pogružen u san, iznenada biva velika buka na nebu i strašna grmljavina i strahovite munje praćene zemljotresom. I oni koji spavaju odjednom dospevaju u užas. Tako će i u onaj čas, slično najhitrijoj munji koja neočekivano straši svu zemlju, strašno zatrubiti truba sa neba i probuditi one koji spavaju i vaskrsnuti umrle od [početka] veka. Ovo nebo i sile nebeske će se pokrenuti (Mt.24,29) i sva zemlja će se, kao voda u moru, ustalasati od slave Njegove. Jer, strašan oganj će ići pred licem Njegovim, čisteći zemlju od bezakonja koja su je oskrnavila. Ad će otvoriti svoja večna vrata, smrt će se ukinuti, a istruleli prah ljudske prirode će oživeti čuvši trubni glas. Tada će se zaradovati pravednici i razveseliti prepodobni. Savršeni podvižnici će biti utešeni za trud svoga podviga. Mučenici, apostoli i proroci će se uvenčati. Blažen je onaj ko se udostoji da u taj čas bude sa slavom uznesen na oblacima u sretanje besmrtnom Ženiku (1.Sol.4.17). Svako će tamo poleteti u visine srazmerno sa ovdašnjim razvićem svojih krila. Po meri ovdašnjeg očišćenja svoga uma svako će tamo videti slavu Njegovu. I po meri svoje ljubavi prema Njemu svako će se tamo nasititi Njegovom ljubavlju.

38. Prisetio sam se onog časa i - zadrhtao. Pomislio sam na Strašni sud i - užasnuo se. Pomislio sam na rajsko veselje i, uzdahnuvši, zaplakao. I plakao sam sve dok mi nije ponestalo sila za plakanje, budući da sam u lenjosti i rasejanosti proveo svoje dane, i u nečistim pomislima proživeo svoje godine. I nisam shvatio kako su oni prohujali, nisam osetio kako su protekli. Dani su se umanjili, a moja bezakonja su se umnožila. Avaj! Šta ću raditi u čas kada me okruže poznanici koji su me proslavljali videći me u pobožnom činu, iako sam u unutrašnjosti bio pun bezakonja i nečistote, zaboravljajući na Gospoda koji ispituje srca i utrobe. Tamo vlada istinski stid. Jadan je onaj ko tamo bude postiđen. Preklinjem te, radi milosti tvoje, o Čovekoljubivi i Blagi, nemoj me staviti na levu stranu, gde se nalazi jarad koja te je veoma ogorčila, i nemoj mi reći: Ne poznajem te, već mi, po svome milosrđu, daj neprekidne suze, skrušenost i smirenost u srcu. Najzad, očisti mi srce kako bi postalo hram tvoje blagodati.

169

39. Molim vašu jednomislenost, ljubljena bratijo moja, postarajte se da ugodite Bogu dok ima vremena. Plačite pred Njim dan i noć u vašim molitvama i psalmopojanju kako bi vas izbavio od onoga beskonačnog plača, i od škrguta zuba, i od ognja geenskog, i od crva neuspavljivog, i kako bi nas ispunio radošću u Carstvu svome, u životu večnom, odakle nestade [svaka] tuga, bol i uzdisanje, gde je uvek radost, i veselje, i ushićenje, i trpeza koja je ispunjena duhovnom hranom koju je Bog ugotovio onima koji ga ljube. Blažen je onaj ko se nje udostoji i bedan je onaj ko se nje liši.

40. Progovori bogati, i svi zaćutaše i uznesoše reč njegovu do oblaka (Sir.13,28). Nama, pak, u Svetom Pismu govori Bog i mi ne želimo da zaćutimo i da čujemo. Naprotiv, neko priča, neko drema, a neko luta pomislima negde napolje. Međutim, šta govori Pismo? Onaj ko odvraća uho svoje da ne čuje zakone Višnjega, sam oskrnavljuje svoju molitvu (Prič.28,9).

41. Hvataj se za večni život u koji si prizvan pred mnogim svedocima ispovedivši svoje dobro ispovedanje: Jer još malo, vrlo malo, pa će doći Onaj koji treba da dođe i neće odocniti (Jev.10,37).

42. Boj se Gospoda svom snagom svojom, i nemoj biti saučesnik dela nečastivih. Jer, oganj njihov se neće ugasiti, i crv njihov neće umreti (Mk.9,44).

43. Nemoj verovati lukavome koji ti podmeće obmanjive pomisli, govoreći: "Još si mlad i još mnogo godina treba da živiš. Stoga se sada veseli i nemoj žalostiti svoju dušu. U starosti svojoj ćeš prineti pokajanje". Zar je moguće da si tako nerazuman, brate, i da ne znaš da te lukavi obmanjuje? Ako se ne pokaješ u mladosti, tj. u uzrastu koji obiluje snagom i kada si u stanju da podneseš svaki trud i podvig, u starosti ćeš se, utoliko pre, izgovarati nemoću? I šta ćeš raditi ako još u svojoj mladosti budeš uzet odavde? Zbog toga ostavi đavolski put i poslušaj glas istinskog Vladike koji je rekao: Stražite i molite se jer ne znate dana ni časa (Mt.25,13).

44. Doći će, doći će i neće zakasniti taj strašni čas u koji pri ispitivanju nećemo imati opravdanja. Jer, šta ćemo moći da odgovorimo Gospodu? Šta je još preostalo da učini za nas? Zar nismo videli Boga Slova koji se smirio u obličju sluge kako bismo i mi postali smireni? Zar nismo videli nedokučivo Njegovo Lice popljuvano kako se i mi ne bismo ogorčavali kada nas žaloste? Ili zar nismo videli kako su Njegova sveta leđa bila predana bičevanju kako bismo i mi pokorno nosili jaram poslušnosti? Ili zar nismo videli kako su Njegovi obrazi bili bijeni kako i mi, kada trpimo poniženja, ne bismo padali u jarost? Ili zar nismo čuli kako govori: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11,29), kako bismo i mi postali krotki i smireni, kako ne bismo zavideli jedni drugima, kako ne bismo ujedali i proždirali jedan drugoga? I kako ćemo se opravdati pred Bogom?

45. Znam da je Bog pomilovao mnoge koji su se pokajali. Međutim, najveći deo njih je grešio iz neznanja. Znam da je Bog mnogima oprostio. Ipak, oni su imali mnoge zastupnike pred Njim. Čitam ono što je napisano o Koreju i Datanu i užasavam se, videći kako ih je Bog kaznio zbog Mojsija. Rasuđujem o tome što je napisano o Marijam, njegovoj sestri, tj. da je za jednu reč rečenu Mojsiju bila pokrivena gubom, i treptim. Ako je takva kazna [za uvredu] svetog čoveka, kakvo će tek biti mučenje [zbog ožalošćenja] večnoga Boga? Ubivši brata, Kain je bio podvrgnut dugotrajnoj kazni. Šta će tek biti sa onima koji su ožalostili Boga? U vreme potopa je bila stroga presuda, i ja se bojim da ne budem istog udela sa onima koji su tada poginuli. Bog se prognevio zbog zidanja kule koja nije mogla biti dovršena. Šta će tek biti zbog naših padova? Ja sam se pokajao, ali ne znam da li sam umilostivio Boga. Umoljavam i svete, ali se može desiti da ni njihove molitve ne budu

170

uslišene. Jer, ja čujem Jezekilja koji kaže da ni Noje, ni Jov, ni Danilo neće uspeti u onome za šta se mole (Jez.14,20).

46. Sišavši iz Očevog naručja i postavši za nas put spasenja, Gospod nas svojim Božanstvenim glasom podstiče na pokajanje, govoreći: Nisam došao da zovem pravednike nego grešnike na pokajanje (Mt.9,13). Da to ja kažem, mogao bi da me ne poslušaš. Ali, kad to kaže sam Gospod, zbog čega si nemaran i ne brineš o svom životu? Ako si shvatio da u tvojoj unutrašnjosti postoji rana od pomisli i dela, zbog čega ne brineš o unutrašnjem [zdravlju]? Bojiš li se lekara? Ali, On je pun blagosti i milosrđa. On je zbog tebe i sišao iz Očevog naručja. On se radi tebe ovaplotio kako bi mogao bez straha da mu pristupiš. Radi tebe je postao čovek kako bi iscelio tvoje teške rane. On te i sam priziva sebi sa velikom ljubavlju i blagošću.

47. Vrata pokajanja su otvorena. Postaraj se, grešniče, da uđeš na njih dok se ne zatvore. Ona te neće čekati ukoliko te čas njihovog zatvaranja zatekne da prebivaš u neradu. Zašto si omrzao život svoj, nesrećniče. Šta je vrednije od tvoje duše, čoveče? Ti si je, pak, grešniče, zanemario. Ljubljeni, mi ne znamo u koji čas će nebeski Lekar zatvoriti vrata svoga lečenja. Preklinjem te, priđi i postaraj se da se isceliš. On hoće da tvojim pokajanjem obraduje nebesku vojsku. Sunce je već došlo do večernjeg časa, ali ne žuri kako bi i ti stigao u obitelj.

48. Dokle ćeš trpeti svog nečistog neprijatelja, bestidno ispunjavajući njegovu volju? On hoće da te baci u oganj. Eto o čemu se on stara! To je njegov dar onima koji ga ljube. On se uvek bori sa svim ljudima, gađajući ih rđavim i nečistim željama. One koji su mu se pokorili on, nečisti, dovodi do očajanja. On ogrubljuje srce i isušuze suze kako grešnik ne bi došao do skrušenosti. Svim silama se odvraćaj od njega, čoveče, hraneći mržnju i odvratnost prema onome što je njemu drago.

49. Priđimo i molimo se dok još imamo vremena. Dok smo u ovom životu mi možemo da umilostivimo Boga. Nije teško da steknemo oproštaj sve dok imamo vremena da udaramo na vrata Njegovog milosrđa. Prolijmo suze dok još [traje] rok za njihovo primanje kako ne bismo, otišavši u tamošnji vek, beskorisno plakali. Jer, tamo nema nikakve koristi od suza.

50. Zašto smo nemarni za spasenje? Zašto ne želimo da se iscelimo dok još ima vremena? Zbog nešto malo suza prolivenih u ovo vreme i radi pokajanja Bog oprašta sve grehopade. Plačimo nešto malo ovde, da ne bismo plakali tamo u vekove vekova u tami najkrajnjoj. Pokaj se ovde da tamo ne bi bio bačen u neugasivi oganj.

51. Mnogi sveti i pravedni su se odrekli sveta i njegovih dela po dobrom proizvoljenju slobode i po dobroj nadi na zapovesti Božije, uverivši se da će se nasladiti Božijim dobrima u raju sladosti. Zavolevši Hrista, oni su ga pretpostavili svemu propadljivome. Zbog toga oni svakodnevno likuju u Bogu, prosvećuju se u Hristu, neprestano se radujući u Duhu Svetome. Zbog njih se raduje Sveta Trojica, zbog njih se raduju anđeli i arhanđeli, zbog njih se veseli i raj sladosti.

52. Drugi su, pak, zaglibili u propadljivo i upodobili se beslovesnima. Zbog čega, čoveče, provodiš tako grešni život? Bog te je stvorio razumnim: nemoj sam sebe činiti sličnim beslovesnima. Otrezni se unekoliko i dođi sebi. Radi tebe je sa neba došao Svevišnji Bog, tj. da bi te uzneo sa zemlje na nebo. Ti si pozvan na svadbu Nebeskog Ženika: zbog čega si nemaran? Zašto oklevaš? Reci mi kako ćeš poći na svadbeno slavlje bez prikladne odeće? Ako uđeš bez nje odmah ćeš čuti: Prijatelju, kako si ušao ovamo bez svadbenog ruha (Mt.22,12). Svežite ga i bacite u peć ognjenu. Zar se ne bojiš toga? Ne drhtiš li zbog

171

toga što je blizu vreme da se javi Ženik u svojoj slavi? Zar ne znaš da je već sve spremno i da nebeska truba čeka znak? Šta ćeš raditi u onaj čas kad se nisi pripremio kako treba?

53. U vreme smrti veliki strah očekuje sve grešnike. Trenutak razlučivanja [duše od tela] svim svetima, svim pravednicima i svim podvižnicima donosi radost, dok nemarne i slabe baca u tugu, privodeći im u sećanje njihov nerad i bezbrižnost u prošlom vremenu života. Tada će raskajavanje strašno mučiti srce čoveka koji se nije brinuo o svom spasenju. Mučnost tog raskajavanja nadvišuje sam strah od smrti i razlučenja [duše od tela]. Nasuprot tome, pravednici, sveti i podvižnici se raduju u času smrti i razlučivanja [duše od tela], imajući pred svojim očima veliki trud svoga podvižništva, bdenja, molitava, postova, suza, ležanja na goloj zemlji i rogoži. Njihova duša likuje, budući da po razlučenju sa telom očekuje da uđe u pokoj. Međutim, pojava smrti je strašna za grešnike i za slabe ljude, koji se nisu brinuli o čistoti života u sujetnom svetu. Grešnog čoveka veoma silno žalosti čas razdvajanja [duše od tela]. Njemu se uopšte ne dozvoljava da kaže nešto o sebi. Zapovest o tom času se izdaje sa strogošću.

54. Čas razdvajanja ne žalosti onoga ko se oslobodio od svega zemaljskog. Smrt, međutim, žalosti slastoljubivog čoveka, žalosti grešnika, žalosti lenjivca koji je bio nemaran da čini ono što je Bogu ugodno, žalosti lakomog koji je svoju dušu svezao svetovnim brigama, žalosti bogataša koji se nevoljno rastavlja od svog bogatstva, žalosti svetoljupca što se rastavlja od sveta. Sve njih žalosti čas smrti stoga što su svezani svetovnim brigama. Duša, pak, koja je slobodna od sveta i koja se odrekla svetovnih briga nema zbog čega da uzdiše i da se žalosti? Ona je zaželela slobodu, našla je i stekla je, ostajući ista, hrabro koračajući putem Božijim i sa gotovošću čineći ono što je ugodno Bogu. Ukoliko se svom dušom priljubiš uz Boga, i ti se nikada nećeš uplašiti časa smrti. Naprotiv, smrt i razlučenje sa telom će se za tebe obratiti u radost.

55. Blagi Bog nam je darovao prosvećenje poznanjem. Mi ga, pak, odbacujemo iz dana u dan. Da smo ispunjavali volju Božiju, mi bismo bili blaženi u trenutku nagrađivanja, zajedno sa svima koji su tvorili Njegovu volju. Međutim, pošto je nismo ispunjavali, tamo nećemo imati nikakvog opravdanja. Mi, naime, svi grešimo sa znanjem. Svi mi osećamo Božiji promisao i darove kojima nas je obdario blagi Bog. Njegova blagodat u svako vreme posećuje naša srca. I ako sebi nađe upokojenje, ona postojano obitava u duši. Ako, pak, nađe da naše srce nije čisto, ona odmah odstupa. Ipak, štedrost je opet pobuđuje da siđe i da poseti nas grešne, koji smo promenjivi po proizvoljenju, premda ne i po prirodi. Mi smo uvek rasejani i slabi, puni zavisti i lukavstva i često jedan o drugome mislimo rđavo. Mi se zanimamo rđavim pomislima i uvek smo pogruženi u pomisli kao u strašni glib. Došavši da nas poseti, blagodat u našim srcima susreće smrad nečistih pomisli i odmah odstupa. Ona ne nalazi sebi ulaz, niti mogućnost da obitava u nama kako joj je ugodno. Ona jedino svojom svetlosnom sladošću ostavlja utisak u srcu kako bi čovek osetio da ga je blagodat posetila i kako u njemu nije našla mesta. Po naslađivanju tim ozarenjem blagodati u čoveku može da se pojavi želja da je potraži. Uostalom, sama blagodat ne može potpuno da odstupi od nas zato što je njeno sopstveno milosrđe pobuđuje da sve miluje. Vidiš li promisao Božiji? Vidiš li milosrđe Hristovo? Vidiš li kako nas Sveti Bog uvek ljubi i želi da se spasemo? Blažen je čovek koji se uvek stara da blagodati pripremi čisto srce. Došavši u njega i našavši miomir vrlina i svetost duše, ona će obitavati u njemu u vekove vekova.

56. Blaženi su oni koji su, po padu u neprijateljske mreže, uspeli da pokidaju njegove okove i da se sakriju. Oni su pobegli od njega kao riba koja se spasla iz mreže. Dok je u vodi, iako uhvaćena, riba ima nade da će podreti mrežu i sakriti se u dubinu.

172

Time bi se i spasla. A kada je izvuku na suvo ona više ne može sebi da pomogne. Dok smo u ovome životu i mi imamo od Boga vlast da na sebi kidamo uze vražije volje, da pokajanjem zbacimo sa sebe breme grehova i da se spasemo u Carstvu nebeskom. A ako nas sustigne ona strašna naredba i duša izađe, te telo bude predano zemlji, mi već nećemo biti u stanju da pomognemo sebi, slično ribi koja je izvučena iz vode i zatvorena u sud.

57. Nemojmo čekati da dođe smrt da ne bismo bili postiđeni pri vaskrsenju mrtvih i kada se sveti budu oblačili u svetlu rizu koju su sebi pripremili dobrim delima. Kakav će stid zavladati nama kada se ugledamo ne samo obnaženim od svetle slave, nego i tamnim i ispunjenim smradom? Postarajmo se da se ne podvrgnemo takvoj opasnosti, tj. stupimo na podvig pokajanja i očišćenja od strasti.

58. Greh je tama, a vrlina - svetlost. Greh potamnjuje one koji ga vole i čine, a vrlina podvižnike koji u njoj napreduju čini svetlim.

59. Donesimo plod koji je blagougodan Bogu pre nego dođe strašna zapovest da se naša duša uzme iz tela. Teško tada onome ko je ožalostio Gospoda Boga našega i ko se nije pokajao! On će početi da traži vreme koje je izgubio u neradu, i neće ga naći. Zaplačimo pred Gospodom Bogom našim da bismo stekli štedrost Njegovu. Dok još imamo vremena, pobrinimo se o sebi i steći ćemo blagoslov Gospodnji. Naša briga ne treba da bude o novcu. Jer, ako ga se i lišimo, moći ćemo da steknemo drugi. Kod nas je, međutim, duša u opasnosti: ako je izgubimo, više je nećemo moći povratiti (Mt. 16,26-27).

60. Naši dani prolaze i kraj se približava. Zaplačimo pred Gospodom Bogom našim dok nas još nisu zatvorili u tamu najkrajnju. Ukoliko ih provedemo u neradu i ukoliko ih ni malo ne iskoristimo za spasenje, ni mnogim suzama nećemo moći da ih povratimo. Sad je najpogodnije vreme, sad je dan spasenja (2.Kor.6,2). Blaženi bodri, stoga što će biti uvenčani u radosti. Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt.5,4), zajedno sa izabranicima Božijim. Blaženi koji se trude u Gospodu, stoga što ih očekuje rajska naslada.

61. Mi se ne opravdavamo delima drugih i drugi neće biti osuđeni zbog naših dela. Nas će obnažene i otkrivene izvesti pred Sudiju da damo odgovor za ono što smo učinili. Tada nikoga neće osuditi zbog tuđih grehova: Jer će svaki svoje breme nositi (Gal.6,5).

62. Onaj ko je učinio zlo može da se spase ako od kneza kome je optužen pobegne na drugo mesto. Kuda ćemo, pak, pobeći od Boga, kada je rečeno: Kuda da pođem od Duha tvoga, i kuda da uteknem od lica tvoga? Ako se popnem na nebo, ti si onde; ako siđem u ad, tamo si; ako bih ujutru uzeo svoja krila i naselio se kraj mora, i onde će me ruka tvoja voditi i desnica tvoja držati (Ps.138,7-10).

63. Pođimo uskim i tesnim putem, ljubeći skrušenost, kako bi u nama prebivalo sećanje na smrt i kako bismo se oslobodili osude. Jer, rečeno je: Teško vama koji se smejete sada, jer ćete zaridati i zaplakati (Dk.6,25). Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt.5,4). Pogledajmo u grob i primetimo tajnu naše prirode: gomilu kostiju koje leže jedna na drugoj, lobanju odvojenu od tela i ostale kosti. Gledajući na njih, pronađimo i sami sebe. Gde je lepota sadašnje boje, gde je lepota lica? Razmišljajući o tome, odreknimo se plotskih želja da ne bismo bili postiđeni pri vaskrsenju.

64. Svaki dan očekuj svoj izlazak [iz tela] i pripremaj se za taj put. Jer, u čas koji ne očekuješ doći će strašna zapovest. I teško onome koji nije spreman! Prekrasna je skrušenost srca: ona leči ljudsku dušu.

173

65. Oni koji plove ne ostaju na brodu za svagda, ni putnik u gostionici u kojoj se zaustavio. Tako ni mi ne prebivamo večno u ovom životu. Mi smo stranci i došljaci. Gledajući na to mislenim okom, pripremajmo se za odlazak iz ovog života.

66. Ako si bio marljiv nemoj se žalostiti zbog približavanja dobrog preseljenja u drugi život. Jer, oni koji se vraćaju kući sa bogatstvom nikada nisu žalosni.

67. Bog je čoveka stvorio slobodnim. Zbog toga su mu određene počasti i kazne: onima koji se dobro podvizavaju - počasti i venci, a prestupnicima i nemarnima - kazne i muke. Ima greh na smrt (1.Jn.5,16). Smrt sebi priprema onaj ko istrajava u grehu i ko od zabranjenih dela ne prelazi na bolji život.

68. Veliki je strah u času smrti, kada se duša razdvaja od tela. Jer, u tom času razdvajanja će pred dušu izaći njena dobra i zla dela koja je učinila po danu i po noći. Gledajući na svoja dela, ona će im sa strahom govoriti: "Otiđite! Dajte mi da izađem". A njena dela će joj jednoglasno odgovoriti: "Ti si nas učinila: sa tobom ćemo poći Bogu na Sud".

69. Nikom nije poznat dan i čas razlučenja. Može se desiti da iznenada stigne strašna zapovest, tj. da se uzme duša naša iz tela dok mi bezbrižno hodamo i veselimo se na zemlji. I grešnik odlazi na taj put u dan i čas u koji nije očekivao, pri čemu je duša njegova ispunjena gresima i bez opravdanja.

70. Nemoj misliti, brate, da ćeš proživeti još mnogo godina na zemlji. Nemoj se razlenjiti, popuštajući grehovnim pomislima i delima. Naredba Gospodnja može doći iznenada i grešnik može ostati bez vremena za pokajanje i za zadobijanje oproštaja. I šta ćeš reći, brate, smrti u času razlučenja?

71. Neprekidno očekuj smrt, razlučenje duše od tela i izlazak pred Sud Gospodnji. I kao onaj ko se usrdno i mudro stara za spasenje uvek imaj pripremljenu svetiljku svoju, i svakoga časa je promatraj sa suzama i molitvama.

72. Dan se priklonio večeri. Naše vreme je pri kraju. Mi, pak, po svome neverju mislimo da je još jutro. Već se približilo vreme žetve: "Vek ovaj prolazi". Anđeli u pripravnosti drže srpove i očekuju znak. Pobojmo se, voljeni! Već je jedanaesti čas dana, a put je još dalek. Postarajmo se da nas zateknu na putu. Postanimo bodri i otreznimo se od sna.

73. Govori samome sebi: "Eto, naša bratija radi, a mi provodimo vreme u lenjosti; slušajući Božanstvena Pisma oni se napajaju kao žedna zemlja kišom, a mi lutamo pomislima, nalazeći se i unutar kelije; oni su trezvoumni, a mi nemarni; oni su bodri u molitvama, a mi smo svezali sebe snom i lenjošću; oni su dobili venac, a mi ostajemo u svojoj lenjosti; oni su blagougodni Gospodu, a mi ugađamo svetu. Zbog čega se ne treznimo kako bismo dobili nagradu".

74. Ovi dani, godine i meseci prolaze kao san i kao večernja senka i ubrzo će nastati strašan i veliki dolazak Hristov. I zaista je taj Dan strašan za grešnike koji nisu želeli da ispunjavaju volju Božiju i da se spasu. Odbacimo napokon od sebe brigu o zemaljskom i počnimo da se spremamo za susret sa tim Danom.

75. Sve prolazi, sve iščezava, i ništa nam neće doneti korist u taj čas osim dobrih dela koja smo ovde stekli. Svaki će poneti svoja dela i reči pred presto pravednoga Sudije. Srce će zadrhtati i unutrašnjost će se izmeniti kada budu otkrivena dela i strogo ispitane reči i pomisli. Ko neće zadrhtati, ko neće zaplakati, ko neće proliti suze kada se otkrije sve što je svako od nas učinio u tajnosti i u mraku.

174

76. Da bih vam to objasnio predstaviću vam kao primer plodna drva koja u svoje vreme zajedno sa lišćem donose i plodove. Drva se u svoju lepotu ne oblače odnekud spolja. Naprotiv, svako iz svoje unutrašnjosti daje plod po svome rodu. Tako će i u onaj Strašan dan sva ljudska tela izneti iz svoje unutrašnjosti sve što je učinjeno - bilo dobro, bilo zlo. Svako će pred presto strašnog Sudije doneti dela - kao dobar i prijatan plod, i reči - kao lišće. Sveti će tada prineti prekrasan i dragocen plod dobrih dela; mučenici će doneti preslavno trpljenje mučenja i zlopaćenja; podvižnici će doneti trudove uzdržanja, bdenja i molitava. Grešni, pak, nečastivi i oskrnavljeni ljudi će sa stidom, plačem i tugom doneti plod skverni i nepravde, tj. hranu za neuspavljivog crva i neugasivi oganj.

77. Zbog čega smo nemarni? Ili, zar ne znamo šta nas čeka? Znajući pak, zašto ne plačemo dan i noć, umoljavajući Boga da nam da pokajanje da bismo se izbavili od onoga stida i večne tame? Tamo će se zatvoriti naša grešna usta, tamo će zadrhtati sva tvar, zadrhtaće i sami činovi svetih anđela od slave i strahote dolaska Gospodnjeg. A šta ćemo mu mi reći u taj Dan ukoliko u neradu provedemo sve naše vreme? Ovde je On dugotrpeljiv i sve privlači i milostivo prima u svoje Carstvo. Tamo će, pak, zahtevati objašnjenje. Sud bez milosti će biti izrečen onima koji nisu hteli da slede za Njim i koji su bili nemarni.

78. Eto, pripremljeni su - sa jedne strane Carstvo i život, radost i pokoj, a sa druge - večno mučenje u tami najkrajnjoj. Idi kuda hoćeš: u svemu ti je data sloboda. Prema tome, ukoliko budeš nemaran, ne želeći da se spaseš, ukoliko ne budeš išao pravim putevima Božijim i ne ispunjavaš zapovesti Njegove, sam sebe ćeš pogubiti i sam sebe ćeš izbaciti iz nebeskog dvorca. Sveti Bog zbog tebe nije poštedeo Jedinorodnog Sina svoga, a ti, nesrećniče, ne voliš samoga sebe. Otrezni se napokon i probudi iz svoga grehovnog sna!

79. Uziđi na visinu, pa ćeš videti da je sve što se nalazi dole ništavno. Ukoliko, pak, siđeš sa visine, zadivićeš se i maloj okrečenoj kući.

80. Pobrinimo se o svome spasenju, pobrinimo se o času smrti. Avaj, kako je strašan čas smrti u kome se duša razlučuje sa telom! Tada otac neće pratiti sina, ni majka kćer, ni žena muža, ni brat brata, već će svakoga pratiti njegova dela, tj. ono što je učinio - bilo dobro, bilo zlo. Pošaljimo pred sobom dobra dela kako bismo imali nekoga ko će nas, kada i sami pođemo, uvesti u grad.

81. Ako hoćeš da naslediš Carstvo još ovde stekni prijateljstvo Cara. On će te uzdignuti na stepen koji odgovara meri tvog ovdašnjeg poštovanja prema Njemu. Koliko mu ti ovde poslužiš, toliko će i On tebi tamo ukazati počast. Jer, napisano je: Proslaviću one koji me proslavljaju, a oni koji me preziru biće prezreni (1.Car.2,30). Poštuj ga svom dušom kako bi i On tebe udostojio časti svetih. Ti pitaš: "Kako da se stekne Njegova blagonaklonost". Prinesi mu zlato i srebro kroz pomaganje potrebitima, ukoliko ga imaš. A ako nemaš ništa takvo, prinesi mu druge darove: veru, ljubav, uzdržanje, trpljenje, velikodušnost, smirenoumlje, uzdržavanje od osuđivanja, čuvanje očiju od sujete, čuvanje ruku od činjenja nepravde, čuvanje nogu od skretanja na zli put, tešenje malodušnih, sastradalnost prema nemoćnima, nuđenje čaše studene vode žednome, davanje komada hleba onome koji traži. Prinesi mu, dakle, ono što imaš kod sebe i ono čime te je obdario. Jer, Hristos nije odbacio ni dve udovičine lepte.

82. Češće se prisećajmo muka koje očekuju grešnike kako bismo se pobudili na pokajanje i na prekidanje grešnog života. Šta je manje od komarca? Međutim, mi ni njegov ujed ne možemo da podnesemo. Šta će, pak, biti tamo od otrovnog neuspavljivog crva? Pri nastupanju večeri govore: "Upali svetiljku. Mrak je". I svetilnik progoni tamu. A šta ćemo

175

tamo raditi sa neprozirnom tamom koja nema kraja? Ovde onaj koga opaljuju sunčani zraci beži u hladovinu. Šta ćemo, pak, učiniti sa neugasivom ognjenom geenom?

83. Dođi sebi i ne prenebregavaj plamen koji se nikada ne gasi. Ako ga, pak, prenebregavaš još ovde ispitaj sebe da li si u stanju da podneseš surovost mučnog ognja. Upali svetiljku i približi kraj prsta. Ako si u stanju da podneseš taj bol može biti da ćeš i tamo moći sebi da pomogneš. Ako, pak, nisi u stanju da podneseš bolove jednog malog uda (pri čemu ti celo telo ostaje van ognja), šta ćeš raditi kada ti celo telo, zajedno sa dušom, bude bačeno u geenu ognjenu?

84. Mi smo stranci i došljaci u ovome životu. Međutim, mi ne znamo kada ćemo biti uzeti odavde. Mnogi od onih koji su se probudili ujutro, nisu doživeli veče. Drugi, pak, zaspavši uveče, nisu dočekali jutro. Čovek je kao ništa: dani njegovi prolaze kao senka (Ps.143,4). I ko zna da li je već nastupilo vreme naše smrti? Nemojmo biti nemarni prema svom spasenju.

85. Blažen je onaj ko se u času smrti pokaže kao sveta i bogougodna žrtva i ko se sa velikom radošću razlučuje sa telom i sujetnim životom. Ugledavši ga na nebesima, anđeoske sile će ga proslaviti kao slugu koji im je sličan i koji je iskusan u Gospodu.

86. Časna je pred Gospodom smrt prepodobnih Njegovih (Ps.115,6), ali je strašna smrt grešnika (Ps.33,22). Doći će, neizostavno će doći i neće nas mimoići dan u koji će čovek ostaviti sve [ljude] i sve [stvari] i poći sam, ostavljen od svih, obnažen i bespomoćan, bez zastupnika, bez saputnika, nespreman, bez odgovora. U dan kada se ne nada, i u čas kada ne misli (Mt.24,50), kada se veseli, sabira riznice, živi raskošno, predaje se pirovanju i neradu [njega će zadesiti smrt]. Iznenada će doći taj čas i svemu će doći kraj. Jedna duboka bolna noć i - čovek će poći kao osuđenik tamo gde ga povedu oni koji će ga preuzeti. Čoveče, tada će ti biti potrebno mnogo pomoćnika. Mnogo molitava će biti potrebno u čas razlučenja duše [od tela]. Veliki će zavladati strah, veliki trepet i veliki preokret pri prelasku u tamošnji svet. Naš je to čas, i čas strašan, ali neminovan. To je opšti kraj za sve koji je za sve strašan. To je teška staza po kojoj svi treba da prođemo. Put je uzak i tesan, ali ćemo svi na njega stupiti. To je gorka i strašna čaša, ali ćemo je svi ispiti. Strahom i užasom je tada ispunjena duša. To, međutim, ne zna niko od nas, već jedino oni koji su nas pretekli, jedino oni koji su stekli iskustvo.

87. Zar ne vidiš kako je strašno kada [ljudi] umiru? U kakvoj su oni tada panici, kako samo uzdišu, kako okreću očima tamo-amo. Kako tada škrguću zubima? Tada oni vide ono što nikada nisu videli, čuju ono što nikada nisu čuli, i trpe ono što nikada nisu trpeli. Oni tada traže izbavitelja, ali nema nikoga da ih spase.

88. Jedan od onih koji su umirali govoraše: "Praštajte, bratijo, praštajte. Ja idem na dalek put, na put kojim još nisam išao, u novu zemlju iz koje se niko nije vratio, u tamnu zemlju u kojoj ne znam šta će me sresti. Evo odlazim, i već se neću vratiti k vama. Teskoban je za mene ovaj čas stoga što me uzimaju nespremnog; mračna je za mene ova noć stoga što me seku kao neplodno drvo; težak je za mene predstojeći put stoga što nemam dobar prtljag. Sada vidim kako sam se obmanjivao, govoreći: "Mlad sam i naslađivaću se životom, a tamo ću se pokajati. Bog je čovekoljubiv i, napokon, oprostiće mi". Tako rasuđujući svaki dan, ja sam rđavo proživeo svoj život. Mene su učili, a ja nisam pazio; mene su poučavali, a ja sam se smejao; slušao sam Sveto Pismo, a završavam život kao oni koji nisu ništa čuli; slušao sam o Sudu, i podsmehivao se; slušao sam o smrti i živeo kao da nikada neću umreti. I eto, sada me uzimaju sasvim nespremnog, i nemam pomoćnika; zatečen sam bez pokajanja, i nema ko da me izbavi; podvrgavam se osudi i

176

nema ko da me spase. Koliko puta sam rešavao da se pokajem, pa sam opet činio zlo? Koliko puta sam pripadao Bogu, pa opet odstupao od Njega? Koliko puta me je milovao, a ja ga opet žalostio? I sada odlazim u beznadežnom stanju. Uzdahnite, bratijo, i prolijte suzu za mene!" Tako oni koji umiru ponekad razgovaraju sa nama. I jezik im se iznenada vezuje, oči se menjaju, glas se prekida i usta onemljuju.

89. Kada se približi poslednji čas šalju se anđeli koji prihvataju dušu. Oni je uzimaju i privode Sudu Božijem. Ugledavši ih kako se približavaju, bedni čovek, čak i car, i vlastodržac, i svetodržac, postaje potpuno smeten, kao od zemljotresa. On sav drhti, kao list koji vetar koleba, i otima se, kao ptičica iz ruku lovca. On se sav izbezumljuje, budući da vidi strašne sile, nove i velike prizore, grozna i surova lica, stvari koje ranije nije video. Sve to vidi samo onaj ko se uzima od nas, i na nas već ne obraća pažnju. On sam u sebi tvori molitve, koliko mu dozvoljavaju snage. Iz njegovog stanja mi zaključujemo da vidi gornje sile. Dajući jedan drugome znak rukom, recimo: "Ćutite, ne uznemiravajmo više onoga koji leži kako ga ne bismo smutili. Bolje se molimo da njegova duša ode sa mirom i da mu Sudija bude snishodljiv".

90. Eto, skončao je. Nestao je. Proživeo je svoj vek i leži nepokretan, bez daha i nem. Šta je čovek? Sneno viđenje i senka. Anđeli prihvatači uzlaze sa dušom po vazduhu gde se nalaze poglavarstva i vlasti, i gospodari protivnih sila. Ti naši zli tužitelji su ovde sablaznitelji i zapisivači naših zlih dela, a tamo - ispitivači. Oni dušu koja se podiže susreću na putu, promatraju i nabrajaju njene grehove po svojim zapisima: grehove mladosti i starosti, voljne i nevoljne, učinjene delom, rečju i pomišlju. O, kakav je tamo strah, kakav trepet bedne duše! Neopisiva je nevolja koju tada trpi duša od neizbrojivog mnoštva đavola koji je okružuju i kleveću kako bi je sprečili da uziđe na nebo, da stupi u blaženi život i da se naseli u zemlji živih.

91. Uzevši dušu, anđeli je odvode putem koji je jedino njima poznat. Mi, pak, uređujemo telo i iznosimo ga na groblje, susrećući novu strašnu tajnu. Mali i veliki, carevi i prosti ljudi, gospodari i sluge - svi postaju ista zemlja, isti prah, isti pepeo, isti smrad, isti gnoj: kakav je crnac, takav je i lepotan, kakav je mladić, takav je i starac, kakav je raslabljeni, takav je i snažni telom. Svi su postali zemlja i pepeo, kao što je u početku određeno (Post.3,19). I čovek ništa ne može da raspozna! Zaista je velika i strašna tajna pred nama! Vidimo da je tu svaki uzrast izbrisan, da je svaka telesna slava izmenjena, da je svaka lepota lica iščezla, da se svako prijatno oko sklopilo, da su se svaka rečita usta zatvorila, da je svaka pletena kosa istrulela. Sve se završilo. Govorim i niko ne sluša, plačem i niko se ne obazire.

92. Pitajmo one koji leže: "Kuda ste otišli, bratijo naša? Gde obitavate? Gde je mesto vašeg prebivanja? Odgovorite nam. Porazgovarajte sa nama, kao što ste nekada razgovarali". A njima bi priličilo da nam odgovore: "Mi smo otišli od vas koji još prebivate u zemaljskom životu. Duša svakoga od nas se nalazi na mestu koje odgovara njenom dostojanstvu. A ovaj prah koji leži pred vama, ovaj pepeo koji vidite, taj smrad, te istrulele kosti, to su tela onih mladića i devojaka koje ste vi nekada voleli. Taj pepeo je telo koje ste vi stavljali u svoje naručje i nenasito ljubili. Ti iskeženi zubi su usta koja ste vi dan i noć pokrivali bezbrojnim poljupcima. Taj gnoj i odvratna vlaga je telo koje ste grlili, predavajući se grehu. Stoga pogledajte i tačno shvatite da, grleći na posteljama svojim mlade supruge, vi grlite prah i blato. Znajte da, ljubeći njihove udove, vi ljubite smrad i gnoj. Razumite da, goreći ljubavlju prema njima, vi želite crve, pepeo i smrad. Nemojte se predavati zabludi, nerazumni mladići i device! Nemojte se zanositi sujetnom lepotom mladosti. Jer, i mi koji

177

ležimo pred vašim očima kao istruleli mrtvaci, nekada, za vreme svoga života, bejasmo kao i vi sada, stasiti, veličanstveni, namazani lepim mirisima, voljeni, sladeći se i živeći u blagostanju. I eto, kao što vidite, sve to postade zemlja, prah, pepeo i smrad. Nemojte se više obmanjivati. Naprotiv, od nas koji smo vas preduhitrili i koji smo sada u grobu naučite da postoji Sud, beskonačno mučenje, neprozirna tama i strašna geena, neuspavljivi crv, neprekidni plač, neprestani škrgut i neisceliva tuga".

93. Tome nas, ako ne rečima, a ono samim delom, uče naša bratija koji su otišli pre nas. Prenimo se iz sna. Prestanimo da obmanjujemo sebe pustim nadanjima. Nemojmo dopustiti da nam se lukavi neprijatelj i dalje ruga. Neka nas ne obmane lažna pomisao obećanjem dugog života. Dešavalo se da oni koji naprave velike planove ne dožive ni do jutra, budući iznenada ugrabljeni smrću kao ptica od strane jastreba, ili jagnje od strane vuka. Neki se, zaspavši uveče zdravi, nisu probudili; drugi su ispustili dušu sedeći za trpezom; neki su iznenada umrli za vreme šetnje i zabave; neki su, uspokojavajući se u kupatilu, ujedno našli pogrebno pranje; neki su bili iznenada ugrabljeni smrću za vreme svadbe, u samoj bračnoj ložnici, pri čemu im je bračna odeća ujedno poslužila i kao pogrebna, dok su svirače zamenile naricaljke, a plesače oni koji plaču. Sve to mi znamo, pa ipak ne prestajemo da se obmanjujemo. Mi nećemo obresti nikakvo Božije snishođenje, budući da se obmanjujemo sa znanjem, a ne iz neznanja. Umoljavam vas da napokon postanete tvoritelji učenja koje vam se predlaže, a ne samo slušatelji.

94. Kakvom strahu i kakvoj nevolji ćemo se mi podvrći u času izlaska iz ovoga života i pri razlučenju duše od tela! Tada će se izvršiti velika i strašna tajna! Duši prilaze dobri anđeli i mnoštvo nebeske vojske, a takođe i sve protivne sile i knez tame. I jedni i drugi žele da dušu uvedu u mesto u kome i sami žive. Ako je duša ovde stekla dobre osobine, vodila čestit i vrlinski život, u dan izlaska vrline koje je ovde stekla postaju dobri anđeli koji je okružuju i ne dopuštaju nikakvoj protivničkoj sili da joj priđe. Naprotiv, one je sa svetim anđelima u radosti i veselju uzimaju i odnose Hristu, Vladici i Caru Slave, i poklanjaju mu se zajedno sa svim nebeskim silama. I najzad se duša odvodi u mesto upokojenja, u neizrecivu radost, u večnu svetlost, gde nema ni žalosti, ni uzdisanja, ni suza, ni brige, gde je besmrtni život i večna radost u Carstvu nebeskom sa svima ostalima koji su ugodili Bogu. Ako je, pak, duša živela sramno u ovome svetu, predajući se nečasnim strastima i zanoseći se plotskim zadovoljstvima i sujetom ovoga sveta, u dan izlaska iz ovoga života će pristrašća i uživanja, koja je stekla u ovome životu, postati lukavi demoni koji će je okružiti, ne dozvoljavajući anđelima Božijima da joj se približe. Ona će je, zajedno sa protivničkim silama i knezovima tame, uzeti bespomoćnu, uplakanu, potištenu i setnu i odvesti u tamna, mračna i tužna mesta gde se drže svi grešnici za Dan suda i večnog mučenja, i gde je bačen đavo sa svojim anđelima.

95. Prema tome, dok još imamo vremena pobrinimo se da se pokajanjem očistimo od strasti, i da trudovima samoumrtvljenja i dobrih dela u srcu zasadimo vrline. Jer, one će se, po našem ishodu, zastupati za nas i zajedno sa anđelima Božijim stati pred Vladiku našeg i Gospoda, privlačeći Njegovu blagonaklonost prema nama.

178

PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIŽNIČKE POUKE II

SAVETI O POKAJANjU

1. Teško meni! U kakvom sam stidu! Moja unutrašnjost nije kao moja spoljašnjost! Zaista, ja imam izgled pobožnosti, ali ne i njenu silu. S kakvim ću licem izaći pred Gospoda Boga koji zna tajne srca moga? Podležući odgovornosti za tolika zla dela, stojeći na molitvi ja se bojim da ne siđe oganj sa neba i pogubi me. Pa ipak, ne očajavam, uzdajući se na štedrost Božiju.

2. Otvrdlo je srce moje, izmenio se razum moj, pomračio se um moj. Kao pas vraćam se na svoju bljuvotinu (2.Pt.2,22). Nema u meni čistog pokajanja, nema suza za vreme molitve, premda i uzdišem, i bijem se u prsa, tj. u prebivalište strasti.

3. Tamo će se obelodaniti ono što je učinjeno u tami, i ono što je učinjeno javno. Kakav će stid obuzeti moju dušu kada me ugledaju osuđenog oni koji sada govore da sam besprekoran! Ostavivši duhovno, ja sam se pokorio strastima. Ne želim da se učim, a spreman sam da učim [druge]; ne želim da se potčinjavam, a volim da [druge] podčinjavam sebi; ne želim da se trudim, a vrlo rado druge obremenjujem; ne želim da ukazujem čast, a želim da me [drugi] poštuju; prekore ne trpim, a volim da prekorevam; ne želim da me ponižavaju, a volim da ponižavam; mudar sam da dajem savete, ali ih sam ne ispunjavam; govorim šta treba činiti, a sam činim ono što ne treba ni govoriti.

4. Nemoj reći: "Danas ću sagrešiti, a sutra ću se pokajati". Bolje je da se danas pokajemo, jer ne znamo da li ćemo doživeti do sutra.

5. Ako smo sagrešili, pokajmo se zato što Gospod prima pokajanje onih koji se istinski kaju.

6. Ako sagreši brat, mi ga sa zadovoljstvom izobličavamo, a ako sami pogrešimo izobličelje primamo sa neprijatnošću.

7. Nemoj protivrečiti istini i ne stidi se kada te ispravljaju. Nemoj se stideti da ispovediš grehe svoje (Sir.4,29-30). Nemoj reći: "Sagreših, pa šta", budući da je Gospod dugotrpeljiv. Nemoj kasniti da se obratiš Gospodu, i ne odlaži iz dana u dan (Sir.5,4; 8). Znaj da gnev neće zakasniti (Sir.7,18).

8. Ko će dati glavi mojoj vodu, i očima mojim izvor suza da plačem zbog grehova mojih dan i noć (Jer.9,1). Rekoh smehu (Prop.2,2): "Idi od mene;" i suzama: "Dođite mi", jer je veoma velik greh moj pred Gospodom i nema broja mojim padovima.

9. Da li znate da kod ljudi postoje tri različite vrste suza? Postoje suze zbog vidljivih stvari, koje su veoma gorke i sujetne. Postoje suze pokajanja, kada duša želi večna blaga: one su veoma slatke i korisne. I postoje suze raskajanja tamo gde je plač i škrgut zuba (Mt.8,12): one su gorke i beskorisne, budući da su u potpunosti neuspešne, s obzirom da je prošlo vreme za pokajanje.

10. Po spoljašnjosti mi smo smireni, a po naravi - surovi i nečovečni; po spoljašnjosti smo pobožni, a po naravi - ubice; po spoljašnjosti smo puni ljubavi, a po naravi - neprijatelji; po spoljašnjosti smo druželjubivi, a po naravi - puni zavisti; po spoljašnjosti smo podvižnici, a po naravi - rđa za podvižnike; po spoljašnjosti smo isposnici, a po naravi - morski razbojnici; po spoljašnjosti smo celomudreni, a u srcu -

179

preljubočinci; po spoljašnjosti smo bezmolvnici, a u srcu - skitnice; po spoljašnjosti smo krotki, a po naravi - uobraženi; po spoljašnjosti smo savetodavci, a po naravi - zavodnici; po spoljašnjosti smo prostodušni, a po naravi - opasni. Zbog čega je to tako? Zbog toga što pred svojim očima nemamo strah Božiji, i zbog toga što zapovesti Gospodnje ili ne znamo, ili izvrćemo onako kako nam je ugodno.

11. Još i sada (posle dugo godina samoispravljanja) u meni je mnogo nečistih pomisli - zavisti, pakosti, samougađanja, stomakougađanja, gnevljivosti, taštine, gramžljivosti. Sam po sebi sam ništa, a sebe smatram za nešto; pripadam broju rđavih ljudi, a uporno tražim da dobijem slavu svetosti; živim u gresima, a želim da me svi smatraju pravednim; sam sam lažljivac, a na lažove se ljutim; oskrnavljujem se mišlju, a osuđujem bludnike; osuđujem lopove, a činim nepravde bednima; pokazujem se kao čist, premda sam sav nečist; u crkvi stojim na prvom mestu, premda nisam dostojan ni poslednjeg; zahtevam da me poštuju, iako treba da me preziru; pred ženama hoću da se pokažem ljubazan i pred bogatima - blagočastiv; ako me žaloste, svetim se; ako me izobličavaju, negodujem; ako mi ne laskaju, gnevim se; starešine prezirem, i ponašam se licemerno pred njima; ne želim da odam poštovanje dostojnome, a sam zahtevam počasti iako sam nedostojan. Neću početi da opisujem pomisli koje me svakodnevno okupiraju, brige oko sujete, nemar za molitvu, strast za osuđivanjem. Naprotiv, opisaću odlaske u Crkvu jedino zbog ustanovljenog poretka kao i namerna zakašnjenja, tražene susrete, licemerne razgovore sa pobožnim ženama, nenasitost u primanju darova, laskanje radi zadobijanja boljeg. Takav je moj život, takvi su moji nedostaci!

12. Možda će neko reći: "Kakvu važnost imaju pomisli". Na to ću vam reći: "One su veoma važne". I evo dokaza iz Svetog Pisma. Jov je prinosio žrtve za decu svoju, govoreći: Može biti da su u svojim srcima pomislili o nečemu zlom (Jov 1,5). Kad pomisli ne bi podlegale odgovornosti, zbog čega bi on prinosio jedno tele zbog grehopada pomislima? U zboru Korejevom osuđeni su bili i oni koji su imali zle misli. Budući da su imali zle misli, oni su bili spaljeni. I Gospod Spasitelj je saglasnost da se učini preljuba nazvao preljubom, i želju za ženom - samim delom, i gnev - ubistvom, i mržnju - samim ubistvom. I blaženi Pavle svedoči o našoj odgovornosti za pomisli kada kaže da će Gospod na Sudu otkriti sve namere srca i osvetliti ono što je sakriveno u tami (1.Kor.4,5). Nemojte, dakle, govoriti da pomisli ništa ne znače, budući da se saglasnost sa njima priznaje za samo delo.

13. Mi nismo dužni da ispitujemo samo pomisli, već i odluku našeg proizvoljenja da pomisli prizna prijatnim i da im se prikloni. Zemljodelac seje na zemlju, ali se ne prima sve što je posejano. Tako i um seje u proizvoljenje, ali se ne prima i ne odobrava sve. Zemljoradnik očekuje rod od onoga što je zemlja primila. I Bog zahteva odgovor za ono što je primilo i odobrilo proizvoljenje.

14. Apostol je ljude koji postupaju u skladu sa prirodom nazvao duševnima, a one koji postupaju protivprirodno - telesnima. Duhovni su, pak, oni koji i prirodu preobražavaju u duh. Bog zna i prirodu i proizvoljenje i moći svakoga [od nas]. On u njih seje svoje Slovo i od njih očekuje dela prema njihovim mogućnostima. On natprirodno proniče u dušu i duh, u prirodu i proizvoljenje (premda ne vrši nasilje nad njim). Ako se čovek zadovoljava onim što je prirodno, Bog neće tražiti odgovor, budući da je odredio meru prirode i postavio joj zakon. Međutim, ako proizvoljenje bude nadvladano prirodom, On će tražiti odgovor za nenasitost i za narušavanje Božijeg zakona.

15. Mrzim greh, ali prebivam u strastima; odričem se bezakonja, ali se i nehotice potčinjavam nasladi. Potčinio sam svoju prirodu grehu. Kupivši moje proizvoljenje, on za

180

mene postaje neophodnost. Potocima u meni teku strasti, budući da sam sjedinio svoj um sa telom: razdvajanje nije moguće. Ja žurim da izmenim svoje proizvoljenje, ali se prethodno stanje protivi. Ja pokušavam da oslobodim svoju dušu, ali me pritešnjuje mnoštvo dugova.

16. Zli zajmodavac, đavo ne podseća na vraćanje duga. On darežljivo pozajmljuje i nikako neće da uzme nazad. Uporno traži da nas porobi, a o dugu ne spori. On daje na dug da bismo se bogatili strastima, i dano ne traži. Ja želim da vratim, a on ranijem [dugu] još dodaje. Kada ga prinudim da uzme, on daje nešto drugo kako bi bilo očigledno da mu isplaćujem iz njegove pozajmice. On me obremenjuje novim dugovima, budući da ranije strasti istrebljuje drugim, dotle nepostojećim. Staro je naizgled isplaćeno, ali me on uvlači u nove dugove strasti, i uvodi u nova stanja. On me primorava da ćutim o strastima i da se ne ispovedam, i ubeđuje me da stremim ka novim, navodno beznačajnim. Ja se navikavam na do tada nepostojeće strasti i, obuzet njima, zaboravljam na ranije. Zatim sklapam ugovor sa onima koje kao nove dolaze k meni, i opet postajem dužnik. Ja stremim ka njima kao prema prijateljima, a oni koji su mi dali u zajam opet postaju moji gospodari. Pokušavam da se oslobodim, a oni me čine robom koji je za prodaju. Žurim se da pokidam njihove okove, i bivam zavezan novim okovima. Staram se da se izbavim od ratovanja pod zastavom strasti, ali zbog napretka i njihovih darova se pokazujem kao njihov vlasnik.

17. O dalje od mene ropstvo zmijino! Dalje od mene vladavino strasti! Dalje od mene zastareli grehu. On je dao i zaloge da bi kupio um moj; laskao je telu da bi mu potčinio dušu; preduhitrio je mladost da razum ne bi znao šta se desilo; privezao je za sebe nesavršenu pamet da bi preko nje, kao bakarnim lancem, držao nedaleki um; drži um na uzici i ne dopušta mu da pobegne. Greh ograđuje um i zatvara vrata znanja. Strast neprestano stražari pored razuma ne dozvoljavajući mu da poviče ka Bogu i da onemogući da telo bude prodano. Ona uverava da staranje o telu nije ni malo rđavo i da za takvu sitnicu neće biti kažnjavanja. Kao primer ona navodi mnoštvo zamršenih pomisli i uverava u nemogućnost da se one podvrgnu ispitivanju. Ona se poziva na njihovu tananost (beznačajnost) i uverava da će sve slično biti predano zaboravu. Eto čime me zadržava i vezuje neprijatelj, obavijajući me obmanom i laži.

18. Pavle je rekao daje onaj ko greši - telesan (Rim.7,14). Greh u delo privodi onaj ko ga prihvati proizvoljenjem. Između prirode i greha posreduju navike. Strasti su nešto što je doneo greh i što je priroda primila. Vršenje greha je potčinjavanje duše, smetenost uma i ropstvo. Nalazeći se u telu greh gospodari nad umom. On ovladava dušom potčinjavajući je uz pomoć tela. Greh koristi telo umesto upravnika. Njime on obremenjuje i samu dušu i postaje kao njen domoupravitelj, budući da predlaže delo i zahteva odgovor o izvršenju. Kad hoće da udari dušu on koristi telo. Jer, on je plot preobratio u svoj sopstveni lanac. Na njemu on drži dušu kao ovcu za klanje. On je dušu kao visokoparnu pticu vezao tim lancem. Njime joj je odsekao ruke i noge, kao što se nekom krepkom divu mačem [odsecaju udovi]. I ja ne mogu ni da bežim, ni da pomognem sebi, budući da sam živ sahranjen. Gledam očima, ali sam slep. Od čoveka sam postao pas. Iako imam razum, ponašam se kao beslovesan.

19. Međutim, ja želim da se oslobodim od jadnog strasnog rasploženja, ukoliko mi Gospod pomogne. Ako sa mnom učini po velikoj milosti svojoj, biću izbavljen od greha, i ako izlije na mene blagost svoju, spašću se. Uveren sam da to može učiniti, i ne očajavam za svoje spasenje. Ja znam da će mnoštvo Njegove milosti prevazići mnoštvo mojih grehova. Znam da je On došao i sve pomilovao, i da je u svetom krštenju darovao oproštaj

181

grehova. Ja to ispovedam budući da sam se sam poslužio tom blagodaću. Ja imam potrebu za izlečenjem od grehova koji su učinjeni posle krštenja. Međutim, Vaskrslome iz mrtvih nije nemoguće i od toga da me isceli. Ja sam slep, ali je On iscelio i sleporođenog. Ja sam odbačen kao gubavac, ali On, ako hoće, može i mene očistiti. Ja izobilujem grehovima, ali Njegova blagost prema meni neće biti pobeđena. On je pomilovao Zakheja, kao dostojnog, a mene će pomilovati kao nedostojnog.

20. Sudu podleže i prazna reč. I šta je u stvari prazna reč? Obećanje vere koje nije ispunjeno na delu. Čovek veruje i ispoveda Hrista, ali ostaje prazan i ne čini ono što Hristos zapoveda. Praznu reč imamo i u slučaju kada se čovek ispoveda i ne ispravlja, kada govori da se kaje pa opet greši. I rđav iskaz o drugome je prazna reč, budući da prepričava ono što nije bilo učinjeno i što nije viđeno.

21. Pristupi grešniče, k dobrom Lekaru, i isceli se bez napora. Zbaci sa sebe breme grehova, prinesi molitvu, i okvasi suzama istrulele rane. Jer, nebeski Lekar suzama i uzdasima leči rane. Pristupi i prinesi suze: one su najbolji lek. Jer, nebeskom Lekaru je ugodno da se svako leči i spasava svojim sopstvenim suzama. To je lek trenutnog, a ne sporog dejstva. Njega nije potrebno stalno privijati uz ranu, budući da odmah isceljuje. Lekar samo čeka da vidi tvoje suze. Pristupi bez straha. Pokaži mu ranu i ujedno prinesi lek tj. suze i uzdahe.

22. Ko se neće zadiviti, ko se neće zaprepastiti, ko neće blagosloviti veliko milosrđe tvoje blagosti, Spasitelju duša naših, zbog toga što si blagovoleo da primiš suze kao cenu za tvoj lek! O, silo suza! Dokle si se pružila! Ti sa velikom smelošću neometano uzlaziš na samo nebo. O, silo suza! Anđeoski činovi i sve nebeske sile se neprestano vesele zbog tvoje smelosti. O, silo suza! Ukoliko ushteš, ti možeš sa radošću da predstojiš svetom i visokom prestolu Prečistog Vladike. O, silo suza! Ti za tren oka uzlećeš na nebo, i ono što tražiš dobijaš od Boga. Jer, On ti izlazi u susret i radosno daje oproštaj.

23. Kako ću ti se moliti, Spasitelju moj, kad su mi usta ispunjena ogovaranjem? Kako ću te pesmama proslavljati kada mi je savest oskrnavljena? Kako ću te dozvati kada nisam sačuvao zapovesti tvoje? Međutim, ti sam, Sveblagi, nemoj prezreti mene ništavnog, nemoj odbaciti mene mrskog, nemoj ostaviti mene beznadežnog. Jer, neprijatelju mome veoma godi da vidi kako očajavam. Njegova jedina radost je da me zbog očajanja vidi kao svoj plen. Međutim, ti sam svojim milosrđem posrami njegovo nadanje, otmi me iz njegovih čeljusti, izbavi me od zlobne namere i od svih zamki koje postavlja protiv mene! I sve koje muči savest zbog nepotrebnih dela njegovih molim: Nemojte očajavati, nemojte pričinjavati radost svome suparniku. Naprotiv, bez stida pristupite Bogu, plačite pred Njim i, ispitujući sebe, nemojte gubiti nadu. Jer, naš Gospod se veoma raduje onima koji se kaju i čeka naše obraćanje. On sam sve zove: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28). Stoga neka niko ne očajava za sebe, bez obzira koliko je sagrešio. Gospod je strog samo prema onima koji ga odbacuju i koji se ne kaju.

24. Blažen je onaj ko je poželeo da razumno plače, i ko sa skrušenošću na zemlju izliva suze, kao dragocene bisere pred Gospodom.

25. Blažen je onaj čija je duša postala slična novoposađenom drvetu, i koja uvek, kao vodu za zalivanje, ima suze po Bogu.

26. Blažen je onaj ko u svojoj duši zasađuje dobro rastinje, tj. vrline, i koji ono što je zasadio u sebi zaliva, moleći se sa suzama, da bi bilo blagougodno i plodonosno Gospodu.

182

27. Hoću da vam izobrazim silu suza. Ana je suznom molitvom dobila proroka Samuila, ushićenost prema gornjem i hvalu Bogu u srcu svome. Žena grešnica u Simonovom domu je, plačući i umivajući suzama svete noge Gospodnje, dobila oproštaj grehova. Umilenje (srdačni plač pred Bogom) jeste iscelenje duše. Ono u nas, saglasno sa našom čežnjom, useljava Jedinorodnog Sina i u dušu privlači Duha Svetoga. Na zemlji nema radosti sladosnije od radosti umilenja. Da li se neko od vas ozario tom radošću suza po Bogu? Onaj ko je to okusio i ko se time usladio za vreme molitve već se uzdigao iznad zemlje. U to vreme on je bio sasvim izvan tela, izvan ovoga veka, i već više ne na zemlji. Svete i čiste suze po Bogu uvek omivaju dušu od grehova i čiste je od bezakonja. Suze po Bogu u svako vreme daju smelost pred Bogom. Nečiste pomisli nikako ne mogu da se približe duši koja ima svagdašnje umilenje po Bogu. Umilenje je skrivnica koja se ne može pokrasti. Naravno, ja ne mislim na umilenje koje traje jedan dan, nego na ono koje traje neprestano, danonoćno i do kraja života. Umilenje je čisti izvor koji orošava plodni nasad duše (tj. vrline).

28. Pre bezakonja, neprijatelj u čovekovim očima umanjuje značaj greha. On naročito omalovažava pohotu slastoljublja, našaptavajući da je po značaju ravna sa prolivanjem čaše hladne vode na pod. Tako lukavi umanjuje greh u očima čoveka pre nego što ga učini. Kada ga, pak, učini lukavi ga u njegovim očima predstavlja beskrajno velikim. On na njega, pri tom, podiže i talase očajanja. Često se on protiv njega naoružava i pričama, ubacujući mu sledeće misli: "Šta si učinio, uzaludni trudbeniče? I na šta liči tvoje delo? Evo na šta: zasadio si nekoliko vinogradskih loza, čuvao ih i pazio dok nisu dale ploda; zatim si sabrao grožđe i vinom napunio boce; najzad si ustao, uzeo sekiru i razbio boce; i vino se izlilo i propalo. Eto na šta liči tvoje delo". Lukavi to našaptava čoveku sa namerom da ga vrgne u dubinu očajanja.

29. Zbog toga, kad već unapred znaš neprijateljske smicalice, beži od greha. Ako i upadneš u neki grehopad, nemoj zakasniti, već ustani i obrati se Gospodu Bogu svome svim srcem svojim kako bi se spasla tvoja duša. Kaži lukavoj pomisli:

"Premda sam i razbio boce i uništio vino, ipak imam ceo vinograd, a i Gospodar je dugotrpeljiv, mnogomilostiv, milosrdan i pravedan. I nadam se da ću, uz pomoć Njegove blagodati, opet odgajiti i obrati grožđe, i napuniti svoje boce, kao i ranije. Jer, On preko proroka Isaije kaže: Ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna(Is.1,P)".

30. Drugome pomisao savetuje i govori: "Ti si još mlad. U starosti ćeš se pokajati". Onome, pak, ko je ostario ona predlaže pomisao: "Ti si ostario. Kako ćeš podneti trudove pokajanja? Tebi je potreban pokoj''.

31. Nemoj očajavati u sebi i nemoj govoriti: "Već ne mogu da se spasem". Naprotiv, i te kako možeš da se spaseš. Zavoli strah Božiji svom dušom svojom: on će izlečiti tvoje rane i ubuduće te sačuvati neozleđenim. Sve dok duša tvoja ljubi strah Gospodnji nećeš pasti u mreže đavolske, nego ćeš biti kao orao koji visoko leti. Međutim, ako zanemari strah Božiji i postane nemarna prema sebi, duša će, strmoglavivši se sa visine, postati igralište duhova preispodnje. I oni će je, zatvorivši joj oči, uplesti u strasti beščašća, kao što se vo upreže u jaram.

32. Ako te rani strela lukavog neprijatelja, nemoj nikako padati u očajanje. Naprotiv, ma koliko puta bio savladan, nemoj ostajati pobeđen, nego odmah ustani i sukobi se sa neprijateljem. Jer, Podvigopoložnik je uvek spreman da ti pruži svoju desnicu, i da te podigne palog. Čim mu prvi pružiš svoju desnu ruku, On će ti dati svoju desnicu da

183

bi te podigao. Sva briga skvernog neprijatelja je u tome da te baci u beznađe pošto padneš. Nemoj mu verovati. Naprotiv, ako i sedam puta na dan padaš, pobrini se da ustaneš i pokajanjem umilostiviš Boga.

33. Čak i ako smo pali zbog zavedenosti, postarajmo se da se izlečimo pokajanjem. Ako smo kao ljudi pali pod uticaj strasti, nemojmo očajavati do kraja, već, naprotiv, priteknimo Bogu i čujmo šta kaže: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt.4,17). Nemojmo misliti da je On ustanovio pokajanje samo za izvesne grehove. Naprotiv, Lekar naših duša nam ga je dao kao lek za svaku grehovnu ranu.

34. Pokajanje je polje koje se može obrađivati u svako vreme. Ono je veoma rodno drvo koje na svaki način Bogu donosi plemenite plodove. Ono je drvo života koje vaskrsava umrtvljene gresima. Ono je sapričesno Božanstvu i Bog mu se raduje kao sili svoga stvaranja. Jer, ono onoga koga je greh pogubio preporađa za slavu Božiju. Ono je duhovna lihva, budući da žanje ono što nije sejalo, i sakuplja ono što nije dalo.

35. Dobri delatnici su pokajanjem obradili Božiju njivu, obogatili Crkvu i napunili Božiju žitnicu. Njime je zemlja postala nebo, budući da se ispunila svetima, tj. zemaljskim anđelima. Pohvaljuju se dobri služitelji koji su pokajanjem mnogo puta umnožili ono što je posejano.

36. Bog je video da će ljudski rod uznemiravati đavo. Stoga je On, kao oružje protiv njega, postavio pokajanje. Neprijatelj ubeđuje da se greši, a pokajanje je spremno da prihvati grešnika. Neprijatelj pobuđuje da se učini bezakonje, a pokajanje savetuje obraćenje. On baca u očajanje, a ono obećava nadu u spasenje. Greh obara savest, a pokajanje joj služi kao štap pomoću koga ustaje. Gospod podiže oborene (Ps.145,7). To se ostvaruje kroz pokajanje.

37. Zakon pokajanju služi kao svetiljka. Jer, oni koji su sagrešili kroz njega ponovo susreću Boga. Bezakonik je obavijen tamom i ne vidi dobrotu, budući da je neprijatelj njegovu dušu ispunio očajanjem. Međutim, pokajanje, kao dobri lekar, sa duše uklanja maglu i sve ono što je obremenjuje, pokazujući joj svetlost Božije dobrote. Đavo, pak, bezosećajnima ne da da se urazume, predstavljajući im surovost pokajanja. Videći njegovu lukavost, pokajanje prilazi sa umiljavanjem i govori: "Vi se samo setite Boga i ja ću se potruditi za vas. Predstavite u svome umu Njegovo milosrđe i ja ću se sa uzdisajima založiti za vas. Samo neznatno uzdahnite, grešnici, sa skrušenošću, i ja ću vas učiniti slugama Božijim. I prorok Isaija je rekao: Kada se vratiš i uzdahneš, spašćeš se (Is.30,15). Eto, privodim ti i svedočanstvo: samo se pokaj". I ako onaj ko je sagrešio uzdahne, sa njega će, sa uzdahom, spasti breme greha kojim ga je obremenila zmija. Tada će se i sa uma skinuti magla neznanja, duševno oko će postati bistro i pokajanje će početi da dušu rukovodi ka spasenju.

38. Kada ugleda blagost Božiju, grešnik koji se kaje ne samo da uzdiše, nego i sa velikom tugom proliva suze. Kada, posle dugog rastanka sa Bogom, najzad uspe da ga prepozna kao Oca, duša počinje da proliva suze. Ona proliva suze zbog toga što je napokon ugledala svoga Stvoritelja. Ljubeći Očevu blagonaklonost ona priklanja Boga sebi i time se čisti od svega do čega je dovela zmija. Ili, zar nisi čuo šta je rekao David: Svaku noć kvasim odar svoj (Ps.6,7). On je najpre uzdisao, pa tek onda plakao. I u prirodi je tako: najpre vetar, a zatim kiša; najpre grmi grom, a zatim se iz oblaka obrazuju kapi kiše.

39. David je uzdišući kvasio odar svoj zbog toga štoje bio oskrnavljen preljubom. On je suzama umivao postelju koju je oskrnavio bezakonom vezom. On je govorio:

184

Iznemogoh od uzdisanja (Ps.6,7). Napor, pak, uzdisanja jeste plod srdačnog bola koji rađa mnoštvo suza. Tako se suze umnožavaju od uzdisanja.

40. Savest po prirodi stremi ka Bogu (stoji za Boga i sve Božije), i odbacuje prelest koja se prikrada. Često puta greh bestidno navaljuje, ali savest nadvlađuje, koristeći se vremenskim okolnostima. Onoga ko se uplaši, nalazeći se u tami, ona izobličava za greh. Jer, Pismo kaže: Beži nečastivac iako ga niko ne goni (Prič.28,1). I onome ko se na brodu smete zbog burnog talasanja mora, savest napominje njegovu nečastivost. I pri zemljotresu ona na sećanje privodi bezakonja. I onome ko je na putu ona obnavlja sećanja na strasna dela. Najzad, i grešnika koji se ne obrati ona izobličava kada padne u nemoć i telesnu bolest. I on zbog ljubavi prema životu daje zavet Bogu da će uništiti greh u sebi. Bojeći se da umre, i da se liši blaga večnog života, on, mučen savešću, pribegava pokajanju, tj. posredniku između Boga i ljudi.

41. Uzevši od oca nasledstvo, mladić (koji se spominje u Jevanđelju) otide u daleku zemlju i rasu ga sa bludnicama. Usled toga on je u svemu počeo da trpi mučnu oskudicu. Kada je počeo da malaksava usled težine lišavanja, pokajanje mu je, izobličivši ga zbog gubitka ranijeg mirnog života u očevom [domu], porodilo želju da se vrati i nadu da će umilostiviti oca. I on je uzviknuo: Ustavši otići ću ocu svome, pa ću mu reći: Oče, sagreših nebu i tebi (Lk.15,18). Kada je na mladića, koji se podao iskušenju, nasrnuo neprijatelj i od njega učinio šta je hteo, pokajanje je ćutalo, davši znak i savesti da ćuti i da se neko vreme ne javlja na delu. A kada je za njega nastalo teško vreme, ono je kao majka raširilo svoje naručje i zagrlilo ga, istrgnuvši ga iz ruku maćehe slastoljublja, i vrativši ga majci - blagočastivosti.

42. Mladić je zavapio: Oče, sagreših nebu i tebi. Sin koji je sagrešio je poznao oca, žaleći što ga je obmanuo očuh i zlotvor. On je uvideo lukavost, uvideo obmanu i pribegao pokajanju kao majci. Dugo vremena se hranio rošćićima i trpeo glad. Međutim, kao žalostivna majka primivši ovog mladića, pokajanje ga ponovo hrani mlekom, dajući mu svoje grudi. Ono ga hrani mlekom stoga što je greh rastočio njegove sile kroz sraman život. Bez tog mleka on ne bi mogao da se isceli. Onoga koji nije mogao da ustane, podiglo je pokajanje, nahranivši ga mlekom. Ono je izlečilo potpuno nemoćnog i predalo ga u ruke ocu.

43. Vidiš li kako se pokajanje grešnicima najpre pokazuje kao snishodljivo i lako, a ne surovo! Ono nije predložilo post, nije zahtevalo uzdržanje, ni bdenje, već je prizvalo da se počne sa ispovedagvem: Sagreših. Ono započinje od najlakšega, znajući da će ostalo dovršiti savest. Savest je pomoćnica pokajanja: preuzima brigu o duši i žuri da je očisti. Njoj je poznata pokornost duše i ona je usmerava kao jahač. Ona nastoji da pokajanje bude prihvaćeno, da se utvrdi u grešnicima, te da kao sunce prodre u um i obasja ga. Ona ih lako privodi Bogu i za kratko vreme čini nasleđem Božijim.

44. Ne treba, bratijo, da očajavamo za svoje spasenje, imajući takvu majku, tj. pokajanje. Ne treba da gubimo nadu u spasenje kada nas teši takva majka. One koji su bili ulovljeni od strane svirepog neprijatelja ono je uvodilo u raj Bogu. Zar će se od nas odvratiti? Kad je pomilovalo njih koji su van Crkve, zar se neće smilovati na nas? Niko neće dozvoliti drugome da slobodno rasturi ono što je sam sakupio sa trudom. Pa, kako će Bog Otac da dopusti da neprijatelj ovlada onima koje je stekao krvlju Sina svoga? Mi smo stado Njegovo, i On je naš Pastir. On nam je dao pokajanje kao vodu koja očišćuje kako bismo imali čime da se umijemo kad pogrešimo. Mi nemamo samo banju preporoda, nego i obnovljenja. Ako u nečemu sagrešimo, mi se umivamo pokajanjem i postajemo čisti.

185

45. Pokajanje je žrtvenik Božiji, budući da oni koji su sagrešili njegovim posredovanjem umilostivljavaju Boga. Oni koji su sagrešili pod zakonom behu dužni da prinesu veštastvenu žrtvu. Radi toga je trebalo da idu u Jerusalim. Međutim, neki to nisu ispunjavali bilo zbog tvrdičluka, bilo zbog bede, bilo zbog lenjosti. U novoj blagodati sve ovo izvršava pokajanje, prinoseći žrtvu u savesti. Njoj nije potrebna koza, nego ispovest. Ti nemaš grlicu, grešniče? Uzdahni, i Bog će ti uzdah uračunati više od grlice. Ti nemaš goluba? Kaži grehe svoje Bogu, i imaćeš svepaljenicu. Nemaš ni druge ptice? Plači, i primiće ti se kao žrtva. Ako se pomoliš, Bog će tvoju molitvu primiti umesto teleta. Ako mu pripadneš sa iskrenim srcem, tvoje usrđe biće stavljeno iznad vola prinesenog na žrtvu. I zašto da pripremaš tamjan? Pokajanje će te očistiti i bez dima.

46. Pokajanje je Božija trpeza, budući da On preko njega okuša ljudsko spasenje. I Spasitelj govori: Jelo je moje da vršim volju Oca moga koji je na nebesima (Jn.4,34). Prema tome, pokajanje je divan hleb Božiji. Bog u njemu okuša ispovedanje savesti, pije suze umilenja, naslađuje se ugodnim mirisom iskrenih uzdaha, koji su za Njega blagouhano kandilo. Evo različitih jela Božijih: uzdržanje, post, bdenje, prilježna molitva, poslušnost sa smirenjem. Jer, to je Bogu prijatnije od mnogih žrtava.

47. Pokajanje je praznik za Boga. Jer, Jevanđelje govori da se Bog više raduje zbog jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika (Lk.15,7). Čineći praznik za Boga, pokajanje priziva i nebo na gozbu. Anđeli se raduju kada ih pokajanje poziva na večeru. Svi nebeski činovi se vesele, pobuđeni pokajanjem na radost.

48. Pokajanje prinosi na žrtvu one koji su sagrešili, ali ih isto tako i oživljava. Ono umrtvljuje, ali i vaskrsava iz mrtvih. Kako to? Čuj: ono uzima grešnike i čini ih pravednim. Juče su bili mrtvi, a danas su za Boga živi pokajanjem; juče su bili tuđi, a danas su Božiji; juče su bili bezakonici, a danas su sveti. Pokajanje je velika topionica koja u sebe prima bakar, i pretvara ga u zlato. Ona uzima olovo i vraća srebro. Ako si video kako staklo prima boju zumbula, ili smaragda, ili sapfira, nećeš posumnjati u preobražavajuće sile pokajanja. Po blagovoljenju Božijem, pokajanje pokajnika sjedinjuje sa blagodaću Duha Svetoga, i čoveka u potpunosti čini sinom Božijim.

49. Zakon je zapovedao da se sve sveštene stvari izrađuju od zlata. Zakonodavac nije dozvolio ništavnost u tim stvarima da bismo znali da sveti Božiji u sebi imaju potpunu svetost! Čuj, pokajniče! Pristupi Bogu iz sveg srca i On će ti uzvratiti potpunim pretapanjem onoga što je u tebi. Tražio si da budeš pretopljen u ognju pokajanja: pazi da ništa ne ostane nepretopljeno. Evo, šta ja mislim. Pretpostavimo da prinosiš pokajanje za blud. Pazi da odbaciš sve vidove bluda, budući da se od njih rađa svaki razvrat. I ne samo to, nego odbaci i sve što vodi ka oskrnavljenju bludom: smeh, šale, skverne reči, stomakougađanje. To su, naime, putevi koji vode u blud.

50. Potpuno odloži sve grehovno. Kada je narod sagrešio, prorok Mojsije je naredio da se razapne zmija, tj. da se istrebe gresi. On je načinio zmiju i to ne običnu, nego livenu i celovitu. Zbog čega? On time pokazuje da u potpunosti treba da se odvraćaš od svakog lukavstva. On je celu zmiju načinio iz bakra stoga što je koren sveg zla srebroljublje. On je zmiju izlivenu izvadio iz pećnice da bi i ti u sebi zaustavio raspaljenost koja preti da ti razvrati um. Zmiju je, pak, obesio na drvo kako bi ti, kajući se, u sebi raspeo tri poroka preko kojih dolazi do duševne smrti.

51. Tebi je upućena reč moja, pokajniče. Nemoj imati u sebi prazno mesto. Budi čvrsto rešen da se boriš protiv greha i da prebivaš u dobru kao kamen. Utvrdi srce [moje], kaže prorok, da se ne pokolebam (Ps.111,5; 8). Ti si dužan da prineseš čvrsto pokajanje

186

kao Petar, budući da si mnogo grešio. Bog ne prima pokajanje koje ne ispoljava čvrstu rešenost. Mnogi svojim hodom oponašaju careve, iako ih zbog toga ne smatraju carevima. Tako će oni koji se kaju imati samo izgled pokajnika, ali ne i silu koju daje pokajanje ukoliko ga se ne late sa odlučnošću. Oni koji prinose pokajanje samo za oči ne čine jedan nego mnoge grehe, budući da i druge pobuđuju da prinose samo spoljašnje pokajanje. Njima ne samo da se neće otpustiti gresi, već će se dodati novi.

52. Prinesi odlučno pokajanje, grešniče, kako bi dobio oproštaj. Sveti Pavle je rekao da onaj ko na temelju zida drva, seno i slamu neće dobiti nagradu. I on to nije rekao samo o učenju, nego i o pokajanju. Onaj ko ne prinosi odlučno pokajanje predstavlja trsku i drvo koje pliva na vodi. Drvo je onaj ko pokajanju ne pristupi odlučno. On ne samo da će biti odbačen, nego i sažežen ognjem, kao što je rečeno. A zašto? Stoga što je mislio da se podsmehne Bogu.

53. Prinesimo pokajanje kao Ninevljani kako bismo i mi dobili spasenje. Oni su se istinski pokajali, te su istinski i spašeni. Kako su sagrešili, tako su se i pokajali - i bili primljeni. Oni se nisu samo polovično obratili, budući da su podjednako plakali i carevi i prosti ljudi. I nije se samo jedan deo njih popravio, budući da su zajedno ridali i gospodari i robovi. I opet, nisu se samo kratko vreme kajali, budući da cela tri dana muževi i žene, stari i mladi nisu prestajali da prinose ispovedanje. Oni su poverovali osudi, i već su, kao pripremajući se za smrt, gorko tugovali jedan za drugim. Pod Ninevijom ja podrazumevam čoveka, a pod mnoštvom njenih žitelja - delove duše i pokrete uma. Kao što su oni svi zajedno pristupili pokajanju, tako i mi svim silama celokupnog našeg sastava treba da prinesemo pokajanje.

54. U Zakonu je Bog zapovedio ne samo da se istrebe idoli, žrtvenici i kumiri, nego i da se pepeo od sažeženog kamenja i drva izbaci napolje kao nečist. I ti pokajniče drži u umu da si obavezan iz sebe da istrebiš svaki trag greha. Ako u tebi ostane grehovni pepeo, biće privučene nečiste životinje i gmizavci. A ako ga izbaciš iz sebe, više te neće uznemiravati čak ni grehovne vaške, ni komarci. Očisti u potpunosti svoj um od grehovnih mrtvaca, i njihov smrad će iščeznuti iz tebe. Grehovni mrtvaci su strasna prisećanja. Ako ostanu u tebi, ona će pomračiti tvoju misao. Ona će i pomisli tvoje prisiljavati da lutaju, te će, kao gusta magla, naleći na tvoje duhovne oči.

55. Iscedimo sebe pokajanjem kako ne bismo izgubili blagodat oproštaja kao svoju pravu boju. Ceđenje jeste revnosno odlaganje onoga što je suprotno. Na taj način "boja" (oproštaja), koja je nanesena na nas i koja se učvrstila u našim dušama, već neće moći da se izbriše. Revnosno umi sebe suzama, kao što bojadžije peru vunu. Predaj se smirenju i stegni sebe u svemu. Očistivši sebe na taj način, ti ćeš pristupiti Bogu sa spremnošću da primiš blagodat.

56. Neki od pokajnika se ponovo vraćaju grehu stoga što nisu upoznali zmiju koja se u njima skriva. Ukoliko su e, pak, poznali, onda je nisu u potpunosti izbacili iz sebe, nego su dozvolili da u njihovoj unutrašnjosti ostanu tragovi njenog lika. Ona se, pak, brzo začinje u utrobi i ponovo uspostavlja puni lik svoje zlobe. Ako vidiš pokajnika koji ponovo greši, znaj da se nije izmenio u svome umu: on je u sebi ostavio sve grehovne prizive. Obeležje, pak, onoga ko je odlučno prineo pokajanje jeste sabran i surov način života, odlaganje nadmenosti, uobraženosti, a takođe i - oči i um uvek ustremljeni ka željenom Isusu Hristu sa čežnjom da se, blagodaću Hristovom, postane novi čovek.

57. Čuvaj se od onoga što je suprotno vrlini. Jer, ako postiš ali se i bezumno smeješ, biće lako da se sapleteš. Ako na molitvi plačeš, a u društvu se ponašaš svetovno,

187

brzo će te uloviti u mreže. Ako si pri celomudrenom ponašanju nemaran, nećeš zakasniti da padneš. Pokajanje treba prinositi od sveg srca. Onaj ko se kaje treba postojano da bude isti, tj. ono što je počeo da bude. Onaj kod koga se primećuje nedostatak svedoči nepotpuno obraćenje. Onaj ko se menja pokazuje da u njegovom srcu nije postavljen čvrst temelj života po Bogu. Takav čovek prinosi pokajanje kao dete koje se poučava. On plače zbog nužde, kao onaj koga biju, a ne po [svom] proizvoljenju. Svetovni zakoni strahom ispravljaju ponašanje, premda ne menjaju raspoloženje srca. Tako, može biti, poneki prinose pokajanje sa tajnom, podsvesnom mišlju da ponekad popuste grehu.

58. Neko od proroka e rekao: U saboru Gospodnjem ne klevećite suzama (Mih.2,5.6). Time prorok ne odbacuje pokajanje, niti ispovedanje smirenog srca pred Gospodom naziva klevetom, već govori o lažnom pokajanju u kome se suze pritvorno prolivaju sa zlom namerom. I on još kaže: Pocepajte srca vaša, a ne haljine vaše (Joilj 2,13). Jer, on neće da se mi nadimamo pokajanjem, nego da se zaista kajemo. I David kaže: Suzama svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7). Neću u Crkvi prolivati suze, pokazujući pred ljudima samo spoljašnjost i uporno tražeći slavu pravednosti, nego ću na krevetu svome suzama umivati postelju svoju kako bih bio jednodušan sa Hristom, koji kaže: Zatvorivši klijet tvoju pomoli se. Tada će ti Otac, radi koga to činiš u tajnosti, uzvratiti i smilovati se nad tobom javno (Mt.6,6).

59. Mnogi trguju ispovešću, predstavljajući sebe naizgled boljim nego što zaista jesu. Tako se oni prikrivaju. Drugi pokazuju pokajanje, kupujući sebi slavu. Neki obraćaju pokajanje u povod za gordost, i umesto oproštaja pišu sebi nove dužničke obveznice. Još se nisi oslobodio od ranijeg duga, a već ulaziš u novi? Došao si da isplatiš dug, a vežeš se novom obavezom? Staraš se da se oslobodiš od duga, i pripremaš sebi novo ropstvo? Eto šta znači rečeno: Molitva njegova neka bude greh (Ps.108,7). I kako da se on ne vrati grehu? Kako da se opet ne preda strastima? Zar će ga zmija ostaviti na miru? Da li će prestati da ga uznemiravaju gmizavci? Avaj! Na njemu će se ispuniti Hristova reč, tj. u njega će se nastaniti sedam drugih gorih duhova(Lk.11,26).

PREPODOBNI JEFREM SIRIN PODVIŽNIČKE POUKE

III OPŠTI NACRT ŽIVOTA ONIH

KOJI SU SE POSVETILI UGAĐANjU GOSPODU I IZGRAĐIVANjU SVOG SPASENjA

1. Svima, koji su sebe posvetili Bogu i koji se uvek staraju da predaju tela svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu (Rim.12,1), predstoji da, saglasno sa svetim zavetima Jevanđelja i ostalih Svetih Pisama, veruju da će, predavši se na svako dobro delo i svako upražnjavanje u vrlini, blagodaću Hristovom i silom Božijom, dobiti savršeno izbavljenje i očišćenje od sramotnih strasti, koje se podižu u duši i telu. Ono što je nemoguće za nas, moguće je za Boga koji je obećao. Osim toga, grehovne strasti su kasnije ušle u dušu i telo usled prestupa prvosazdanog čoveka.

2. Mi verujući smo kroz sveto krštenje primili zalog blagodati kao talanat radi mnogostrukog umnožavanja i dobijanja obećanog nasledstva. Božanstveni Duh Utešitelj, koji je dat apostolima i, preko njih, jedinoj istinitoj Crkvi Božijoj, od časa krštenja prebiva u

188

svakome koji je pristupio sa čistom verom. I svako dobija kesu srebra radi umnožavanja, obrađivanja i dobitka, kao što je rečeno u Jevanđelju.

3. Kao što dete, koje je rođeno u ovome veku, ne ostaje zauvek u dečijem uzrastu, nego svakodnevno raste, po prirodnom zakonu, dok ne izraste u odraslog čoveka, tako i rođeni odozgo vodom i Duhom ne treba da ostaje u duhovnom dečaštvu, već da, postojano prebivajući u podvigu, trudu i mnogom trpljenju, kroz borbu sa duhovnim neprijateljem napreduje i uzrasta sve dok ne dostigne punotu duhovnog uzrasta, tj. dok ne postane savršen čovek, koji ima meru rasta punote Hristove, kako uči apostol (Ef.4,13).

4. Dete koje se rodilo telesnim rođenjem dostiže zreo uzrast po neophodnom zakonu prirode. Božiji promisao je, naime, odredio da savršenstvo telesnog uzrasta nastupa nezavisno od naše volje, tj. po zakonu prirode. U duhovnom rođenju odozgo Bog je, naprotiv, ustanovio drugi poredak. On je u delu duhovnog uzrastanja čovekovom slobodnom proizvoljenju prepustio trud, podvig i naporno koračanje (prema cilju) sa čvrstim trpljenjem. Borite se, govori Gospod, da uđete na uska vrata (Lk.13,24); i još: naprežite se zbog toga što podvižnici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt.11,12); i još: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19). Blagodat Božija je uredila da svako, po sopstvenom raspoloženju i sopstvenoj volji, [sopstvenim] trudom i podvigom duhovno uzrasta.

5. [Čovek] stiče pričešće Svetoga Duha za duhovno uzrastanje u obnovljenju uma srazmerno sa telesnim i duševnim podvigom [koji preduzima], i saglasno sa naslađivanjem dobrim delima. On po blagodati i zabadava dobija (silu za) spasenje, a po veri, ljubavi i podvigu slobodnog proizvoljenja ushodi i napreduje. Tako on i po blagodati i po pravdi postaje naslednik večnog života. Čovek ne uzrasta u napredovanju samo Božijom silom i blagodaću, već i sopstvenim dejstvom i staranjem. I obratno, on u savršenu volju Božiju i u meru čistote ne može doći samo sopstvenom silom i snagom, bez sadejstva i pomoći Duha. Jer, ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muče koji ga grade; ako Gospod ne sačuva grad, uzalud ne spava stražar (Ps.126,1).

6. Šta je savršena volja Božija koju, po savetu i ubeđenju apostola, svako treba da postigne (Rim.12,2)? Očišćenje i osvećenje srca pričešćem Duhom Božijim koje se bez sumnje vrši u duši, koja se sa verom i ljubavlju u potpunosti predaje Bogu. Gospod je rekao: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Od onih koji žele da postignu takvo blaženstvo On zahteva savršeno očišćenje od greha, tj. odlučno oslobođenje od strasti beščašća i savršeno sticanje najviše vrline. Na to ukazuje i prorok koji u molitvi govori: Srce mi čisto sazdaj Bože, i duh prav obnovi u meni (Ps.50,12). I opet, na pitanje: Ko će izaći na goru Gospodnju, ili ko će stati na Svetom mestu Njegovom, on odgovara: Čije su ruke nevine i ko je čist srcem (Ps.23,3.4). Time je Duh pokazao da smo dužni da svojom sopstvenom delatnošću savršeno odsečemo od sebe greh koji se čini delom, rečju i pomišlju, te da stremimo savršenoj čistoti duha sa nadom da ćemo je, blagodaću Svetoga Duha, i dostići. Navodeći kakve treba da budu duše koje se udaljavaju od telesnog braka i svetovnih veza i koje žele da prebivaju u devstvenosti, apostol govori: Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, da bude sveta ne samo telom, nego i duhom (1.Kor.7,34). On time savetuje da duša. tj. nevesta Hristova, koja želi da se sjedini sa čistim nebeskim Carem, treba da postane slobodna od greha na delu i u misli. tj. kako od očiglednih grehova, tako i od tajnih strasti, kao što je rečeno kod Jovana Bogoslova: I svaki koji ovu nadu ima u Njega, očišćava sebe, kao On što je čist (1.Jn.Z,3).

189

7. Duša koja se udaljila od svetovnih veza i koja je zaželela da prebiva u savezu i opštenju sa netruležnim Ženikom, treba da bude čista ne samo od očiglednih grehova, tj. bluda, krađe, stomakougađanja, klevete, praznoslovlja, vike, smeha, gramžljivosti, nego još više - od najsilnijih duševnih strasti i tajnih grehova, tj. od pohote, taštine, čovekougađanja, licemerja, vlastoljublja, laži, rđave naravi, mržnje, neverja, zavisti, prevaznošenja, ljubomore, samougađanja, samoljublja, oholosti i njima sličnih nevidljivih sramnih strasti (Rim.1,26). Pismo i sakrivene duševne grehove smatra ravnim gresima koji su projavljeni na delu, budući da se radi o izdancima jednog istog korena. Prorok izobličava: U srcu činite bezakonja (Ps.57,3), dok se za sebe moli: Od tajnih mojih očisti me (Ps.118,13). I koliko treba da se staramo da od očiglednih grehova sačuvamo spoljašnjeg čoveka, tj. telo, kao hram Božiji, toliko treba da se pobrinemo i podvizavamo radi očuvanja unutrašnjeg čoveka, tj. duše od svake lukave pomisli, kao što je rečeno: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život (Prič.4,23).

8. Mi ćemo napredovati u čuvanju srca ukoliko se uvek suprotstavljamo lukavim pomislima taštine, mržnje, oholosti, laži, pohote, nadmetanja, vlastoljublja i ostalih, te ukoliko sa svom strogošću ispitujemo sami sebe, čuvajući svoj um od saveza i saglasnosti sa tajnim duševnim strastima. Osim toga, neophodno je da se sa naporom predajemo svakom dobrom poduhvatu, trudu i podvigu kako bismo postavili prepreku svome neprijatelju. Ako budemo tako činili, Gospod će, videći naš duševni podvig, po svome čovekoljublju u nama silom Duha neprekidno vršiti veliko isceljenje od tajnih strasti, sveteći se našim mislenim neprijateljima.

9. Duhovnu meru kojoj treba da stremimo navodi nam sveti Pavle. On kaže da sva naša briga treba da bude usmerena na to da svakog čoveka pokažemo savršenog u Isusu Hristu (Kol.1,28). U čemu se, pak, sastoji to savršenstvo on pokazuje u svojim molitvenim željama Efescima, govoreći: Neka vam Bog da silu da ojačate Duhom Njegovim u unutrašnjem čoveku, da se Hristos verom useli u srca vaša, da biste, ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi, mogli... [poznati ljubav Hristovu] (Ef.3,16-18). Venac svega je ljubav. To je on još snažnije predstavio u drugoj poslanici gde je naveo da razni Božiji darovi i čovekova samopožrtvovanja nisu savršeni bez ljubavi. Osim toga, on ljubav predstavlja kao uništiteljku i istrebiteljku svih strasti (1.Kor.13,1-8). To je granica savršenstva. Iz toga sledi da se oni koji su se udostojili duhovnih darova, koje je sveti Pavle nabrojao, nalaze u opasnosti, borbi i strahu ukoliko još nisu primili izbavljenje (od strasti) dejstvom najsavršenije i prave duhovne ljubavi.

10. To je apostol otkrio radi onih koji žele da se tačno uzdižu ka hrišćanskom savršenstvu, zapravo, da neko od onih koji su se udostojili nekih darova ne bi pomislio da je i pri nepotpunom dejstvu blagodati već postigao savršenstvo i da, uobrazivši kao da već ni u čemu nema nužde i zadovoljivši se nižim darovima, ne bi ostao među onima koji nisu postigli potreban vrhunac savršenstva. Ukazivanjem na cilj savršenstva apostol uči da svako treba da se neprestano i istrajno podvizava dobrim podvigom, smatrajući se siromašnim pred takvim bogatstvom ljubavi, te da prohodi duhovno trkalište dok ne postigne cilj, kao što je rečeno: Tako trčite, da... dobijete (1.Kor.9,24).

11. Rasuđivanje o cilju podvižništva sam raširio sa ciljem da u onima koji žele da ga prihvate učvrstim tačnu misao o našem nadanju, i o vrsti trke koja nam predstoji, da bi svako (i svaka) od onih koji se posvećuju Bogu stalno imao u vidu gde smo prizvani i kakvu meru smo obavezni da postignemo, te da bismo svim silama i sa svom revnošću same sebe i sve što imamo u ovome veku, uvek usrdno posvećivali na dobro, ne dopuštajući da

190

nas sujeta ubedi da smo mi nešto, nego smatrajući da zaista nismo ništa u poređenju sa prevashodstvom savršene mere našega zvanja i neispitivim bogatstvom ljubavi Hristove. Sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, gledajući na Isusa, Načelnika i Savršitelja vere (Jev.12,1). Što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom (Fil.3,13).

12. Kako bratija treba da živi i da se ophodi među sobom? Kakvim trudovima, naporima i delatnostima ljubitelji istine mogu da postignu cilj koji je naveden?

Onaj ko stremi ka ovom cilju neka svoju dušu preda bratstvu, udaljivši se od sveta i svetskih zadovoljstava. Tako je zapovedio Spasitelj kada je, nabrojavši šta je dužan da ostavi onaj koji želi da ga sledi, dodao: Pa i dušu svoju (Lk.14,26). Jer, šta znači ostaviti svoju dušu ili odreći se nje? To znači bezuslovno i potpuno se predati bratstvu, nipošto ne ispunjavati svoju volju, i odlučno ništa nemati u svojoj vlasti, osim odeće koja se nosi. Time se [bratu] omogućuje da, budući slobodan od briga, uvek sa radošću ispunjava samo ono što mu je zapoveđeno. Onaj ko se odrekao svoje duše neka svu bratiju, a naročito nastojatelja, poštuje kao gospodare i vladare. Neka im on dragovoljno služi, ne radeći samo prividno kao da ugađa ljudima, nego kao sluga Hristov (Ef.6,6). Predavši sebe Gospodu, neka on ide uskim i tesnim putem (poslušanja), i neka se rado stavi pod blagi jaram Hristov, čvrsto verujući da mu se priprema veliko spasenje.

13. Bratija je dužna da među sobom živi u prostoti, čistoti, jednodušnosti, miru i srdačnoj iskrenosti. Niko ne treba da se prevaznosi nad drugim, niti da se smatra boljim, ili većim od drugoga. Naprotiv, kao učenik Hristov neka se svako smatra najbednijim od svih ljudi kako bi se ljubavlju, prostotom, odsustvom suparništva i oholosti, pri uzajamnom potčinjavanju jednih drugima, u strahu Božijem, u bratstvu mogao sačuvati savez mira, i kako bi ono bilo jedno telo i jedan duh u Hristu Isusu.

14. Nameravajući da se drži ovih pravila, neka se svako najpre na svaki način postara da u srcu svome ima svetu ljubav i strah Božiji. Neka ih on neprestano izmoljava od Boga, i neka čestim, ili bolje reći, neprestanim sećanjem na Gospoda i nebesku ljubav na svaki način revnuje da ih, uz pomoć blagodati, u sebi svakodnevno uvećava.

15. A u ljubavi prema bližnjemu ćemo (posle toga) već lako napredovati. Postavivši prvo na prvom mestu, drugo će se već, sledeći za prvim, po redu izvršiti. Onaj, pak, ko bude lenj prema prvoj velikoj zapovesti, tj. ljubavi prema Bogu (koja se uz Božije dejstvo obrazuje u nama iz unutrašnjeg raspoloženja, dobre savesti, i ispravnih misli o Bogu), a namerava da se pobrine o drugoj, sličnoj prvoj, ostvariće samo spoljašnje služenje bratiji koje nikada neće biti čisto i zdravo, budući da će zlobne spletke, nalazeći njegov um dalekim od sećanja na Boga i od ljubavi i stremljenja k Njemu, ili u duši proizvoditi roptanje i žalbe na služenje bratiji, predstavljajući ga teškim i nepodnošljivim, ili će početi da ga nadimaju i nagone da mašta o sebi kao o velikom i dostojnom poštovanja, obmanjujući ga mišlju o njegovom mnogom delanju na korist svih. Nalazeći se daleko od sećanja na Boga i od straha Božijeg, čovek po neophodnosti traži slavu i pohvale od onih kojima služi. Ukoliko su, pak, um i duševno raspoloženje uvek zauzeti mislima o Bogu i stremljenjem ka Njemu, čovek će, saobrazno ljubavi Božijoj, sve činiti u slavu Božiju, bogateći se čistim i bogougodnim delima ljubavi prema bratiji i zadobijajući savršen uspeh u svome trudu koji ga uvenčava večnom nagradom od Boga.

16. Svako upražnjavanje u vrlinama koje preduzimamo treba da činimo u slavu Božiju, a ne radi naše sopstvene slave. Hođenje po zapovestima biva sveto i čisto samo ako ga prati sećanje na Boga, strah Božiji i ljubav prema Bogu. Takvim raspoloženjem se

191

od nas daleko odgoni neprijatelj koji uvek pokušava da oskrnavi ispunjavanje zapovesti, te sve što nam je zapoveđeno u zapovestima nama izgleda radosno i lako ispunjivo. Jer, ljubav Božija čini da su nam zapovesti lagane, udaljujući svaku teškoću pri njihovom ispunjavanju. Neprijatelj se na sve načine trudi da različitim zemaljskim mamcima naš um odvuče od sećanja na Boga, od straha i ljubavi prema Gospodu, da bi, zatim, nekim prividnim dobrom i naše srce privukao prema lažnim dobrima i udaljio ga od istinskog dobra, tj. od ljubavi prema Bogu. I sve što čovek čini dobro lukavi nastoji da pokvari i oskrnavi, mešajući sa ispunjavanjem zapovesti svoja semena taštine, ili sumnje, ili roptanja, i nečeg sličnog kako dobro koje se čini ne bi bilo istinski dobro. Jer, dobro je istinsko samo onda kada se smirenoumno i usrdno izvršava radi Boga. Eto zbog čega je svakome potrebno mnogo znanja i rasuđivanja kako bi um mogao da raspozna spletke i zamke neprijatelja i da od svojih dela odbaci sve što je grešno. Jer, i dobro delo se može uraditi lenjo i nebrižljivo, ili sa nečistom namerom, usled čega postaje neblagougodno Bogu, kao što se može učiniti i po volji Božijoj, usrdno, bodro, Boga radi, zbog čega će se pokazati kao blagougodno pred Njim.

17. Oni koji su se u potpunosti predali Bogu treba da ispunjavaju sve zapovesti u skladu sa svojim silama, budući da je očigledno da je pred sve postavljen jedan cilj pobožnosti, tj. da se po veri i revnosti za sve vrline udostojimo da se ispunimo Duhom Svetim, te da steknemo savršeno oslobođenje od strasti, tj. očišćenje srca, koje u dušama vernih i pobožnih ostvaruje Duh koji osvećuje. Stoga neka se svako posveti dobru saobrazno sa merom njegove duševne ljubavi prema Bogu. I napokon, onaj ko želi da se neprestano moli neka postojano prebiva u molitvi. (Misli se na zatvornike).

18. Prema tome, brata koji želi da stupi na molitveni podvig iz ljubavi prema nebesnim dobrima ne treba ometati. I on je veoma dostojan pohvala pred ljudima i pred Bogom. Jednodušna bratija sa radošću neka dozvole takvome da prebiva u molitvi kako bi i sami dobili nagradu od Boga za saglasnost i za dobru podršku koju su dali bratu. Jedino neka onaj ko se odlučuje da nezadrživo žeđuje za Gospodom i prebiva jedino sa Njim i na samom delu prebiva u podvigu neprekidnog stremljenja ka Gospodu, protiveći se svim nepotrebnim pomislima, kako bi njegovi plodovi, na opšte izgrađivanje svih, postali svakodnevno očigledni. Onome ko ima ljubav prema Bogu, čak ukoliko još i nije dostigao do ranjenosti i ushićenja Božanstvenom ljubavlju u vreme molitve, premda se i prisiljava, podvizava i prinuđava svoju volju, bezuslovno se predajući nebeskoj ljubavi i starajući se da stekne istinsku duhovnu molitvu, ostala bratija neka sa radošću dozvoli da prebiva u molitvi. Bolje reći, neka mu oni potpomažu kao pomoćnici, smatrajući svojim sopstvenim dobitkom bratovljev napredak u savršenstvu. Neka ga oni ne sprečavaju usled suparništva i zavisti, neka ne ometaju početak prekrasnog revnosnog podviga, i neka ne prekidaju dobro stremljenje prema Bogu. Videći vatrenost uzajamne ljubavi, Bog će ispuniti iskanja svih, dajući svakome utehu zbog pravilnog i dobrog međusobnog odnosa.

19. Onaj ko je stupio u čin molitvenika treba da prihvati najveći podvig, budući da je na sebe uzeo najveće delo. Jer, mnoge prepreke stoje pred neprestanim prebivanjem u molitvi: san, uninije, otežalost tela, lutanje pomisli, netrpeljivost, raslabljenost. Osim toga, tu su napadi lukavih duhova koji vode borbu sa dušom koja na delu neprestano ište Boga. Oni se bore protiv nje i na sve načine je sprečavaju da se približi Bogu. Stoga on treba da postojano prebiva u trezvoumnoj pažnji prema svemu onome što se događa u [njegovoj] unutrašnjosti, u borbi, trpljenju i plaču, pojačano se starajući da ne dopusti ništa što bi zasmetalo molitvi.

192

20. Ako našu molitvu ne budu ukrašavali smirenoumlje, ljubav, prostota i dobrota, mi nećemo imati nimalo koristi, budući da će se raditi samo o ličini molitve. To, uostalom, treba reći ne samo o molitvi, nego i o svakom podvigu uopšte - o devstvenosti, o postu, o bdenju, o pevanju Psalama, o služenju i o svakom drugom trudu koji se čini radi vrlina. Svi takvi trudovi i podvizi su uzaludni ukoliko u sebi ne nalazimo plodove ljubavi, mira, radosti, krotosti, smirenja, prostote, iskrenosti, trpljenja, odsustva zavisti i sličnog. Jer, oni se i preduzimaju radi takvih plodova. Bez tih plodova sva naša dela i svi naši podvizi su besplodni. Oni koji nemaju te plodove na Dan suda će se naći u istom redu sa ludim devojkama.

21. Vi koji ste još nesposobni da se savršeno posvetite delu molitve, sa verom i strahom Božijim se pripremite za služenje bratiji, ili za prohođenje poslušanja. I započevši trud, istrajte kao oni koji ispunjavaju zapovest Gospodnju i koji vrše duhovno delo. Budite pažljivi prema njemu kao prema delu Božijem, i služite sa radošću kao sluge Gospodnje, nipošto ne dopuštajući da ga neprijateljska zloba oskrnavi bilo čovekougađanjem, bilo roptanjem, bilo nadutošću, bilo lenjošću, bilo nemarnošću. Naprotiv, starajte se na sve načine da svoje prekrasno poslušanje osvetite pobožnošću i ljubavlju prema Bogu, kako bi mu bilo blagoprijatno.

22. Prema tome, pošto svoj bratiji koja žive istim načinom života predstoji jedan, ranije navedeni cilj, neka se svako podvizava u skladu sa svojim silama i neka veruje Bogu da će, uz dobru revnost i upražnjavanje u vrlinama, postići savršenu meru hrišćanskog usinovljenja. Prostota, iskrenost, uzajamna ljubav, radost i smirenoumlje u svemu neka u bratstvu uvek budu nepokolebivi kao temelj. U protivnom ćemo, prevaznoseći se, nadimajući se jedan na drugog, ili predajući se roptanju, svoj trud učiniti uzaludnim. Onaj ko neprestano prebiva u molitvama neka se ne prevaznosi nad onima koji još nisu sposobni za postojanu molitvu kako bi njegovo delo moglo napredovati pred Bogom i ljudima. I onaj ko se posvetio služenju, ili prohođenju nekog drugog poslušanja, neka ne ropće po nagovoru zloga, i neka ne kleveće onoga ko prebiva u molitvama i postovima, kako bi stekao blagodat kod Boga, i kako bi njegovo delo postalo blagoprijatno Bogu. Budući da smo udovi jedan drugoga, dužni smo da jedan drugoga uspokojavamo. Rukovođeni dušom, telesni udovi bez zavisti služe jedan drugome. Tako smo i mi, budući udovi jedni drugih, rukovođeni jednim Duhom i hranjeni jednom živom rečju istine, dužni da, uz uzajamno uspokojavanje jedan drugoga, dovodimo sebe u opštu saglasnost ljubavlju i prostotom, dobrotom i radošću. Kada bude sačuvano takvo uzajamno raspoloženje prostote jednih prema drugima, suvišak onih koji upražnjavaju molitve će dopuniti nedostatak molitvenosti kod onih koji nose poslušanja, i obratno, suvišak trudova onih koji nose poslušanja će dopuniti nedostatak delatnosti onih koji prebivaju u molitvama kako bi, po reči apostola, postojala jednakost (2.Kor.8,14). Samo neka među bratijom bude utvrđena prostota, ljubav, smirenoumlje i odsustvo zavisti. Tada će se svako srazmerno svojoj veri, ljubavi i trudu, svakodnevno napredujući, udostojiti Carstva nebeskog. Eto pravog anđeoskog života! To upravo znači: Da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu. Tada se mi jedan sa drugim sjedinjujemo u odsustvu zavisti, u prostoti, ljubavi, miru i radosti; tada napredak bližnjega smatramo svojim sopstvenim dobitkom; tada nemoći, ili nedostatke i nevolje drugih priznajemo za sopstveni gubitak, kao što je rečeno: Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono što je drugih (Fil.2,4). Na taj način ćemo, stradajući jedan zbog drugog, i naročito snažni zbog slabih, i krepki zbog nemoćnih, biti u stanju da ispunimo zakon Hristov, kao što je objasnio sveti Pavle (Gal.6,2).

193

PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIŽNIČKE POUKE IV

O VRLINAMA I STRASTIMA

1. Treba znati da čovek poseduje dvojaka čula zato što je dvostruk, tj. što se sastoji iz duše i tela. Postoji pet duševnih i pet telesnih čula. Duševna se kod mudraca nazivaju duševnim silama: um, razum (razbor), mnjenje (smislenost), uobrazilja i osećanje. Telesna čula su: vid, miris, sluh, ukus i dodir. Otuda proizilaze dvojake vrline i dvojaki poroci. Svaki čovek treba da jasno zna koje su duševne, a koje telesne vrline i, takođe, koje su duševne, a koje telesne strasti.

DUŠEVNE VRLINE 2. Duševne vrline uglavnom čine četiri opšte vrline: hrabrost, mudrost,

celomudrenost i pravednost. Od njih se rađaju ostale duševne vrline: vera, nada, ljubav, molitva, smirenje, krotost, velikodušnost, trpljenje, dobrota, negnevljivost, bogopoznanje, nerazdražljivost, prostota, neuznemirenost, nelicemernost, pravdoljubivost, sloboda, odvraćanje od osuđivanja, od sujete, od nadimanja, od gordosti, od zavisti, od lukavosti i od srebroljublja, sastradalnost, milosrđe, štedrost, poštovanje [drugih], pobožnost, želja za budućim besmrtnim dobrima, čežnja za Carstvom Božijim, za usinovljenjem.

TELESNE VRLINE 3. Telesne vrline se, tačnije rečeno, poznanjem po Bogu obraćaju u oruđe vrlina.

Ukoliko su tuđe svakom licemerju i čovekougađanju, ove čoveka vode ka napretku u smirenju i bestrašću. U njih spadaju: uzdržanje, post, glad, žeđ, bdenje, svenoćno stajanje, metanije, nekupanje, zadovoljenje jednim ogrtačem, suvojedenje, uzimanje hrane kasno i u maloj količini, zadovoljavanje žeđi samo vodom, ležanje na zemlji, siromaštvo, nesticanje, izmoždenost, odsustvo brige za odeću, odsustvo samoljublja, usamljenost, bezmolvije, bezizlazno prebivanje u keliji, oskudica, zadovoljstvo malim, ćutljivost, upražnjavanje u rukodelju, svako zlopaćenje i svaki telesni podvig. Sve je ovo veoma nužno i korisno kada je telo zdravo i muče ga plotske strasti. Ako je, pak, nemoćno, i ako je, uz Božiju pomoć, savladalo strasti, sve to nije toliko neophodno. Naime, sve to zamenjuje sveto smirenje i blagodarnost.

DUŠEVNE STRASTI 4. Duševne strasti su: zaboravnost, lenjost i neznanje. Pomračeno ovim trima

strastima, duševno oko, tj. um, potpada pod vlast ostalih strasti, u koje se ubrajaju: bezbožnost, nepravilna vera, tj. svaka jeres, hula, razdražljivost, gnev, srdžba, plahovitost, mržnja prema ljudima, zlopamćenje, kleveta, osuđivanje, nerazumna tuga, strah, bojazan, razdor, ljubomora, zavist, sujeta, gordost, licemerje, laž, neverje, neblagorazumnost, nerazboritost, kratkovidnost, nenasitost, gramžljivost, lenjost, uobraženost, pristrasnost, privezanost prema zemaljskom, uninije, malodušnost, neblagodarnost, roptanje, naduvenost, samomnjenje, naglost, visokoumlje, vlastoljublje, čovekougađanje, lukavost, bestidnost, bezosećajnost, laskanje, tajnovitost, podrugljivost, dvojedušnost, pristajanje na greh iz strasti, neprestana misao o grehu, rasejanost pomisli, samoljublje - majka svega rđavoga, srebroljublje - koren svih poroka i strasti, zla narav i lukavstvo.

TELESNE STRASTI

194

5. Telesne strasti su: stomakougađanje, proždrljivost, raskoš, pijanstvo, potajno uzimanje hrane, razne vrste slastoljublja, blud, preljuba, razvrat, nečistota, rodoskrnavljenje, oskvrnjenje dece, skotološtvo, zle želje i svake protivprirodne i sramotne strasti, krađa, krađa svetinje, razbojništvo, ubistvo iz zavisti ili zbog nerazumne razdražljivosti, svaki telesni pokoj, zadovoljenje telesnih želja, naročito kada je telo zdravo, čaranje, vračanje, mađijanje, gatanje, predskazivanje, gizdanje, lakomislenost, nega, strast prema ukrašavanju, mazanja lica, razvrat dostojan prekora, kockanje, pristrasna predanost svetskim zadovoljstvima, plotski život koji odebljava um, čineći ga ozemljenim i zverolikim, i koji nikako ne dopušta da uzdignemo pogled prema Bogu i k vrlinskim delima. Koren, pak, svih zala i, kako bi neki rekli, prvi njihov uzrok jesu slastoljublje, slavoljublje i srebroljublje, od kojih se rađa sve rđavo.

6. Međutim, čovek neće sagrešiti ni jednim grehom ukoliko ga najpre, kako govori mudri podvižnik Marko, ne savladaju i ne obuzmu tri silna diva, tj. zaboravnost, lenjost i neznanje. Njih, pak, rađa slastoljubiv i spokojan život i privezanost za ljudsku slavu i razonodu. Prvobitni, opet, uzrok i najpokvarenija majka svega toga jeste samoljublje, tj. nerazumna privezanost i strasna privrženost prema telu, lutanje i rasejanost uma, zajedno sa bestidnom i svakom preteranom slobodom u rečima i smehu, koji dovode do mnogo čega rđavog i do mnogih padova.

7. Osim toga, treba znati da je slavoljublje, koje se obratilo u strast, veoma raznoliko i da ima mnogo oblika. Postoje mnoga zadovoljstva koja zavode dušu koja nije trezvoumna pred Bogom, koja se ne opasuje strahom Božijim i ljubavlju Hristovom i koja nije zauzeta činjenjem vrlina. Jer, odsvuda se ukazuju hiljadu zadovoljstava koja k sebi privlače duševne oči: i telesna lepota, i novac, i raskoš, i slava, i lenjost, i gnev, i posedovanje, i vlastoljublje, i gramžljivost. Oni nam, na našu prevaru, dostavljaju zadovoljstva. Oni imaju svetao i prijatan izgled, dovoljan da sebi privuče one koji su opčinjeni sličnim, i koji u sebi nemaju veliku ljubav prema vrlinama, već je doživljavaju kao teret. Svaka zemaljska veza, svako pristrašće prema veštastvenom, ma kako bilo beznačajno, u onome koji je savladan pristrašćem stvara zadovoljstvo i prijatno osećanje, premda nerazumno, koje kasnije postaje štetno. Ono želateljnu silu duše porobljava do te mere da onaj ko se pokorio strasti zbog lišavanja željenoga pada u razdražljivost, u tugu, u gnev i u zlopamćenje. A ako, osim pristrašća, čovekom ovlada makar mala navika - tada, jao! Ona čini da se onaj ko je zarobljen pristrašćem do kraja preda željenom, zbog sakrivenog zadovoljstva.

8. Zadovoljstvo pohote je, kao što je napred rečeno, raznovrsno. Ono svoje zadovoljenje ne nalazi samo u bludu i drugim telesnim nasladama, nego i u ostalim strastima. I celomudrenost se ne sastoji samo u tome da se uzdržavamo od bluda i od plotskih zadovoljstava, nego da smo slobodni i od ostalih strasti. Stoga onaj ko je koristoljubiv, srebroljubiv, gramžljiv - nije celomudren. Jedan biva porobljen telesnom lepotom, a drugi novcem. I drugi je u još manjoj meri celomudren, budući da nema pobudu koja bi ga pritiskala iz same prirode, kao što je slučaj kod prvog. Jer, neiskusnim jahačem se ne naziva onaj koji ne može da obuzda upornog i neukroćenog konja, nego onaj koji ne ume da izađe na kraj sa mirnim i poslušnim konjem. Iz toga se vidi da je strast prema novcu gora od ostalih i da nije prirodna. Pobude ka njoj se ne nalaze u našoj prirodi, nego u iskvarenom proizvoljenju. Stoga i greši neoprostivo onaj koji je njome savladan. Treba da jasno razumemo da se slastoljublje ne ograničava samo na blud i telesne naslade. Ono je prisutno u svemu onome što volimo iz duševnog proizvoljenja i pristrasnosti.

195

9. Da bismo jasnije poznali strasti, smatramo važnim da dodamo još i sledeće. Postoje tri duševne sile: slovesna, razdražajna i želateljna. Gresi slovesne sile su sledeći: neverje, jeres, neblagorazumnost, hula,

nerazboritost, neblagodarnost, saglasnost na greh, koja proizilazi od strasne sile u duši. Za lečenje i isceljivanje od ovih grehova služe - nesumnjiva vera u Boga, istiniti i nepogrešivi dogmati, postojano izučavanje reči Duha, čista molitva i neprestana blagodarnost Bogu.

Gresi razdražajne sile su sledeći: nemilosrdnost, mržnja, nesastradalnost, zlopamćenje, zavist, ubistvo i postojano razmišljanje o sličnom. Za lečenje i iseceljenje grehova služe - čovekoljublje, ljubav, krotost, bratoljublje, saosećajnost, trpeljivost i dobrota.

Gresi želateljne sile su sledeći: stomakougađanje, proždrljivost, pijanstvo, blud, preljuba, nečistota, razvrat, koristoljublje, želja puste slave, zlata, bogatstva i telesnih zadovoljstava. Za njihovo lečenje i isceljivanje služe - post, uzdržanje, zlopaćenje, negramžljivost, razdavanje novca ništima, stremljenje budućim dobrima, želja Carstva Božijeg, želja za usinovljenjem.

10. Reći ću sada nešto i o strasnim pomislima, pomoću kojih se izvršuje svaki greh. Poročnih pomisli ima osam: stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga,

uninije, taština i gordost. Da li će nas sve ove pomisli uznemiravati ili ne - nije u našoj volji. Međutim, da li će one u nama prebivati ili ne, i da li će pobuđivati strasti ili ne - u našoj je volji.

I jedno je - prilog [pristupanje], drugo - spajanje, drugo - strast, drugo - borba, drugo - slaganje, koje preti da pređe u delo i koje mu je slično, a drugo, opet - postupanje po strasti, i drugo - porobljenje.

Prilog jeste prosta pomisao koju podmeće neprijatelj, naprimer: "Učini to i to", kao što je neprijatelj rekao Hristu Bogu našemu: Reci, da kamenje ovo postanu hlebovi (Mt.4,3). I to, kao što je rečeno, nije u našoj volji.

Spajanje je primanje pomisli koju nam podmeće neprijatelj, bavljenje sa njom i razgovor sjedinjen sa zadovoljstvom. Ono zavisi od našeg proizvoljenja.

Strast je navika na pomisao koju nam podmeće neprijatelj, nastala kao posledica spajanja. Ona je postojano razmišljanje i maštanje o njoj.

Borba je međusobno protivljenje pomisli i uma, koja vodi ili istrebljenju strasti (tj. pomisli), ili slaganju na strasnu pomisao, kao što govori apostol: Telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome (Gal.5,17).

Porobljenje je prinudno, nevoljno zanimanje (sa pomisli) srca koje je savladano predubeđenjem i dugovremenom navikom.

Slaganje je izjavljivanje u pomisli saglasnosti na strast, a postupanje po strasti je samo dejstvo po slaganju sa strasnom pomisli.

11. Onaj ko svojim protivrečenjem i čvrstinom u samom početku odbija od sebe prvo, tj. prilog, odjedanput preseca i sve ostalo.

Stomakougađanje se istrebljuje uzdržanjem, blud Božanstvenom ljubavlju i težnjom ka budućem, srebroljublje - saosećanjem prema ništima, gnev - blagošću i ljubavlju prema svima, tuga ovoga sveta - duhovnom radošću, uninije - trpljenjem, čvrstinom i blagodarnošću pred Bogom, taština - tajnim činjenjem vrlina i postojanom molitvom sa

196

srdačnom skrušenošću, gordost - izbegavanjem osuđivanja i farisejskog ponižavanja i smatranjem sebe poslednjim od svih.

Oslobodivši se od svih nabrojanih strasti i uzdigavši se k Bogu, um još ovde počinje da živi blaženim životom, primivši zalog Svetoga Duha. Po odlasku odavde, sa bestrašćem i istinskim znanjem, on se nastanjuje u svetlosti Svete i Božanstvene Trojice, zajedno sa Božanstvenim anđelima sijajući u vekove vekova.

12. Duša je, kao što je napred bilo rečeno, trodelna: u njoj se nalaze tri sile: pomisao [slovesnost], razdražajnost i želja. Ukoliko je u razdražajnoj [sili] ljubav i čovekoljublje, a u želateljnoj čistota i celomudrenost, onda je pomisao svetla. A, ako je u razdražajnoj [sili] mržnja prema ljudima, i u želateljnoj razvrat, onda je pomisao tamna.

Kada su mu strasti potčinjene, razum je zdrav, celomudren i svetao, te duhovno sagledava međusoban odnos Božijih tvari, i uzdiže se ka Svetoj i Blaženoj Trojici.

Razdražajnost se, takođe, kreće na prirodan način kada ljubi sve ljude, kada se ne žali ni na koga i kada ne pamti zlo.

I želja odgovara prirodi kada uzdržanjem, smirenoumljem i negramžljivošću umrtvi strasti, tj. telesno zadovoljstvo, težnju ka koristoljublju i prolaznoj slavi. Jer, želja ima trojako stremljenje: ili prema plotskim zadovoljstvima, ili prema praznoj slavi, ili prema obmani bogatstva. Usled tog stremljenja koje je protivno razumu, ona ne brine o Bogu i Božijim zapovestima, zaboravlja svoje sopstveno blagorodstvo, postaje surova prema bližnjima, pomračuje pomisao i ne dozvoljava joj da se uzdigne ka istini.

Onaj, pak, ko je stekao viši obraz mišljenja, još ovde, kao što je rečeno, predokušava Carstvo nebesko, počinje da živi blaženim životom, očekujući blaženstvo koje je pripremljeno onima koji ljube Boga. Neka bismo ga se udostojili i mi nedostojni, po blagodati Hristovoj.

13. Treba znati da meru savršenstva u bilo kojoj vrlini ne može da postigne onaj ko joj u toku celog života, sa neumornim trudoljubljem, ne bude stremio koristeći delatno račenije [ljubav]. To treba reći o milostinji, molitvi, ljubavi, ili o ma kojoj od opštih vrlina - hrabrosti, mudrosti, celomudrenosti i pravednosti. Uz neprekidnost truda u ispunjavanju vrlina mi treba da se čuvamo da ne umanjimo ili sasvim ne poništimo njihovu vrednost i značaj prihvatanjem rđavih ciljeva, naprimer - čovekougađanja, puste slave i slično. Osim toga, u vrlinama uvek treba da se upražnjavamo sa rasuđivanjem, koje je iznad svega - kao neka carica, vrlina nad vrlinama.

14. Svi oni koji žele da napreduju u vrlini i koji se staraju da se uklone od greha, neophodno treba da znaju da su duševne vrline duše (naročito one kojima se podražava Bog i kojima se imenuje Bog) više od telesnih vrlina, budući da je duša nesravnjeno vrednija od tela. Isto tako su poroci duše teži i pogubniji od telesnih, kako po svojim dejstvima, tako i po kaznama koje im slede. I ne znam zašto to izmiče shvatanju mnogih. Mnogi se čuvaju, boje i udaljavaju od pijanstva, bluda, krađe i sličnih poroka, budući da ih se mnogi gnušaju, dok ravnodušno gledaju na poroke koji su, kao duševni, mnogo važniji - zavist, zlopamćenje, visokoumlje, lukavstvo, i koren svih zala - srebroljublje, te na slične njima poroke.

197

PREPODOBNI JEFREM SIRIN PODVIŽNIČKE POUKE

V O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI, UOPŠTENO

1. Znaj da postoji osam pomisli od kojih nastaje sve ono štoje rđavo:

stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije, taština i gordost. One vode borbu sa svakim čovekom.

2. Ti, pak, ako hoćeš da pobediš stomakougađanje, zavoli uzdržanje i stekni strah Božiji. Tako ćeš pobediti.

3. Ako hoćeš da pobediš blud, zavoli bdenje i žeđ, uvek misli na smrt i nikada ne razgovaraj sa ženama. Tako ćeš pobediti.

4. Ako hoćeš da pobediš srebroljublje, zavoli negramžljivost i nerasipnost. 5. Ako hoćeš da pobediš gnev, stekni krotost i velikodušnost. Opominji se koliko su

zla Jevreji činili Gospodu našemu Isusu Hristu. Pa ipak, On se, kao čovekoljubivi Bog, nije gnevio na njih, već se, naprotiv, molio za njih, govoreći: Oče, oprosti im, greh ovaj, jer ne znaju šta čine (Lk.23,34).

6. Ako hoćeš da savladaš neblagovremenu tugu, nikada se ne žalosti zbog nečeg prolaznog. Ako te rane rečju, ili te uznemiravaju, ili sramote, nemoj se žalostiti, nego se, naprotiv, raduj. Žalosti se samo onda kada sagrešiš. Pa ipak, i u tom slučaju drži meru da ne bi pao u očajanje, i da ne bi poginuo.

7. Ako hoćeš da pobediš uninije, bavi se, premda na kratko, nekim rukodeljem, ili čitaj, ili se često moli.

8. Ako hoćeš da pobediš taštinu, nemoj voleti pohvale, ni počasti, ni lepe odeće, ni prva mesta, ni prvenstva. Naprotiv, voli da te ukorevaju i sramote, da te lažno okrivljuju. I ukorevaj sam sebe kao grešnijeg od svih.

9. Ako hoćeš da pobediš gordost, nemoj govoriti da ono što činiš, činiš svojim sopstvenim trudovima, ili svojim sopstvenim silama. Bilo da postiš, bilo da provodiš vreme u bdenju, bilo da spavaš na goloj zemlji, bilo da pevaš Psalme, ili činiš mnogo poklona govori da sve biva uz Božiju pomoć i uz Božije pokroviteljstvo, a ne tvojom silom i tvojim staranjem.

a) O BORBI SA STOMAKOUGAĐANjEM 10. Nemoj, monaše, želeti meso i ne opijaj se vinom. U suprotnom, tvoj um će

ogrubeti i žitejskim brigama neće biti kraja. 11. Znaci dobrog života mladog monaha su - smirenoumno uzdržanje od pijenja

vina i mnogogovorljivosti. Ko ih, pak, voli neće dobro završiti život. 12. Nemoj prinuđavati svoga brata da pije vino do pijanosti, čak i ako ga on

odavno upotrebljava. Jer, brod se gradi dugo vremena, a uništava se trenutno, od jednog udarca.

13. Ko želi telesno spokojstvo sebi priprema mnoga iskušenja, a dugotrpeljivi se spasava.

14. Bolje je jesti u Gospodu i blagodariti Gospodu, negoli ne jesti [tj. postiti na vodi] i osuđivati one koji jedu i blagodare Gospodu.

198

15. Seo si za trpezu? Jedi hleb i ne osuđuj bližnjega da se kroz osuđivanje ne bi desilo da proždireš brata svoga.

16. Budi zdrav u veri i jedi u Gospodu sve što je izneseno pred tebe. Ako ti je ponuđeno neko jelo koje ne želiš da jedeš nemoj ga odgurivati sa trpeze ukoliko drugi žele da jedu i blagodare Gospodu.

17. Seo si da jedeš? Jedi kao čovek i ne osvrći se oko sebe kao neznaven. 18. Jedan brat je rekao: "Ne odbijam da jedem meso zbog neke odvratnosti,

budući da je svako stvorenje Božije dobro i ništa nije za odbacivanje (1.Tim.4,4), nego stoga što je napisano: Bezumnom ne koristi sladost (Prič.19,10). Za monaha je nerazborito da jede meso životinja".

19. Nemoj se gnušati ni ostataka ukoliko su ti ponuđeni. Jer, Gospod je zapovedio svojim učenicima da sakupe preostale komade, da ništa ne propadne (Jn.6,12).

20. Sramota je za čoveka da se opija vinom. Videvši mnoge, nisam pronašao nikoga ko bi bio sličan onome ko se opija.

21. Uzdržanje iznuruje telo, a prejedanje um čini grubim. 22. Ćuti inoče, i potčinjavaj telo svoje da ne bi bio odbačen. 23. Radi sa telom svojim i donećeš plod Bogu. 24. Želiš li, inoče, da postigneš pokoj u bratskoj zajednici? Budi zadovoljan opštom

bratskom trpezom. I biće isceljeno telo tvoje, i izlečene kosti tvoje (Prič.33,8) i duša tvoja neće pretrpeti štetu. Ako se na čaši i staklencu zadržavaju oči tvoje svakako ćeš oboleti i biće ti kao da te zmija ujela (Prič.23,31).

25. Jureći za plenom da bi nasitio stomak, lav biva uhvaćen: i stomakougodnik biva ponižen zbog zadovoljstva stomaka.

26. Od mnoštva hrane um postaje grub, a dobro uzdržanje ga očišćuje. 27. Čovek koji se opija i razdražuje smućuje dušu bratije, i njegova sramota je

stalno uz njega. 28. Čovek koji se uveče opija, čini i govori što ne treba, i ujutru se kaje. Ali, ako

opet pije vino, postupa na isti način. 29. Ne pij vina do opijenosti, makar te i molili prijatelji koji se nalaze sa tobom. Jer,

ako te vino savlada, tobom će se sablazniti najpre oni koji su te molili. 30. Onaj ko ugađa stomaku se trudi i pašti oko toga kako da napuni svoj stomak

jelima, a kada pojede - muči se da ih svari. Uzdržanje, pak, prati zdravlje i bodrost. 31. Monah koji ugađa stomaku brine se o mnogome, a onaj koji se uzdržava sličan

je srni u polju. 32. Inoče, ne brini se o stomaku, i bićeš spokojan. 33. Sva drva u šumi nisu dovoljna da se nasiti oganj. Tako je nenasita i plot, ma

koliko joj ugađao. 34. Pijani pastir ne čuva poverene mu ovce, a sanjivi i sam postaje plen zveri. Jer,

trnje će nići u ruci pijanice delima (Prič.26,9), a duša onoga ko se uzdržava pripada Bogu. 35. Uzdržanje je osobina trpljenja. 36. Ne opijaj se vinom radi ugađanja ljudima. Jer, obuzeće te veliki stid kada te

nađu pijanog.

199

37. Jeo si hleba i nasitio se! Podaj slavu Bogu koji te je nahranio. A ako hoćeš da tvoje telo bude zadovoljno malim, podaj slavu Bogu koji te ukrepljuje i ne govori pred svima: "Nisam pojeo ni takav komad hleba". Jer, šta bi time sebi dodao? Ne osuđuješ li time samo one koji jedu i blagodare?

38. Monah koji ugađa stomaku post naziva vremenom žalosti, a onaj ko se uzdržava ni u vreme posta ne izgleda tužno.

39. Čini mi se da prekomerno uzdržanje nije pohvalno. Isto tako, ni prenebregavanje dužnog uzdržanja nije korisno. Kao što dugotrajno udaljavanje od ustanovljenih jela dovodi do raslabljenosti i nedostatka snage za služenje, tako i presićavanje hranom podvrgava osudi. Rečeno je: Teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladneti (Lk.6,25). Povrh toga, neuzdržljivac od neumerenosti upada u plotske strasti. Zbog toga treba pobožno i na pravilan način upravljati telom.

40. Ustavši po primanju utehe (za trpezom) nemoj ići po kelijama, već bezmolstvuj u svojoj keliji, budući da je đavo mnoge prevario vinom. Zbog toga, biti u tuđoj keliji nakon primanja utehe služi kao znak besramnosti i raspuštenosti. Na sličnim skupovima događaju se duševni padovi, naročito kada žezal nastojatelja nije delatan. Jer, onaj ko svoj um neće da obuzdava strahom Božijim ima potrebu za strahom od ljudi kako bi se uzdržavao od onoga što nije korisno, kao što je sluga celomudren zahvaljujući strogosti gospodara.

41. Upotrebljavaj prostu i neophodnu hranu da ti um ne bi ogrubeo prejedanjem, pijanstvom i brigama ovoga života (Lk.21,34). Jer, pobeđeni sličnom strašću ni blud ne smatraju bludom, ni preljubu preljubom, niti se odriču svega onoga što čine neznabošci. Naprotiv oni sve to čine bez straha, ničim se ne razlikujući od svinja u blatu. Oni ne misle na Zakon, ni na proroke, ni na samog Gospoda koji se očovečio da bi uništio bezakoni greh. Ne budi pristrasan prema mesu i vinu da ti um ne bi postao nesposoban za primanje duhovnih darova.

42. Ne naslađuj se banjama, pićem i mnoštvom mesa da ne bi pao u nesavladive opasnosti, grešeći u nečemu važnom.

43. Ne slušaj savete ljudi koji sebi ugađaju, koji su sebe učinili robovima stomaka i telesnih strasti.

44. Prejedanje i mnogo pijenje pruža prijatnost samo u tekućem danu, dok sledećeg dana u pomisli ostavljaju neprijatnost i raslabljenost.

45. Monah koji najpre ne zavoli ćutanje i uzdržanje neće ostati dugo na jednom mestu, niti će naći pokoj. Jer, ćutanje uči bezmolviju i postojanoj molitvi, a uzdržanje pomisli čini nerasejanim. Onoga ko je to stekao očekuje mirno ustrojstvo srca.

46. Ne obmanjuj se nasićivanjem stomaka i ne opijaj se vinom, jer je u njemu blud (Ef.5,18). Ti ni u čemu nećeš naći koristi, osim u ispunjavanju volje Božije.

47. Znaj da srazmerno sa negom tela (na vlastitu propast) duša u sebi umnožava strasti tako da, obremenjena zlom navikom tela, najzad postaje besplodna. Zbog toga Spasitelj kaže: Pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života (Lk.21,34). Stoga i apostol kaže: Iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da propovedajući drugima, sam ne budem odbačen (1.Kor.9,27). Telo onoga ko se prinuđava na delo Gospodnje postaje silno, a duša mu se prosvećuje. Borac uporno provodi vreme u telesnim vežbama kako bi svoje telo osposobio za veštinu borbe. I podvižnik pobožnosti je dužan da se vežba u svakom dobrom delu, kao što govori apostol: Vežbaj se u pobožnosti (1.Tim.4,7),

200

b) O BORBI SA BLUDNOM STRAŠĆU 48. Slastoljubivi pri susretu sa ženama postaje veseo i biva privučen njihovom

lepotom. Njega telesna lepota dovodi do ludila, lep izgled lica ga ushićuje, vitkost stasa ga opčinjava. On se u razgovoru sa ženama topi od zadovoljstva. Pri sećanju na ono šta je video on pohotljivo mašta, živo predstavljajući u umu ženska lica, njihove strasne izraze, opčinjavajuće osmehe, pokrete očiju, lepotu odeće, laskave reči, stisnuste usne. Sa muškarcima njemu je dosadno, a ako vidi ženu postaje radostan i trči napred-nazad kako bi se našao na usluzi. Tada se kod njega odnekle javlja i glas za pevanje, i umešnost da kaže oštroumnu reč, i da se smeje, i da se pokaže kao zanimljiv i prijatan.

49. Ne dozvoljavaj svojim očima da gledaju tamo-amo, i ne zagledaj se u tuđu lepotu da te pomoću očiju ne bi oborio tvoj neprijatelj.

50. Oko koje luta je prekor za monaha. Oko koje bludi pričinjava mnoge žalosti onome ko mu sledi. Ako se ne uzdržiš od skitanja očima, nećeš prokrčiti pravu stazu celomudrenosti.

51. Ako zavoliš uzdržanje, obuzdaćeš demona bluda. 52. Ko nasićuje plot svoga tela hrani zle pohote, i sramne pomisli neće ponestati

kod njega. 53. Ko obuzdava svoje oči, postaje lagan, a onaj čiji pogled bludi sabira breme. Jer,

rečeno je: Podizanje pohote menja nezlobiv um (Prem.4,12). 54. Ako se prevariš i očima daš na volju da gledaju na sujetu, potrudi se da ih što

brže zaustaviš, da ne bi pao u sramotu ugađanja telu. 55. Pri raspaljivanju ploti ne dotiči telo da ne bi proizveo još silnije raspaljivanje. 56. Budi pažljiv prema sebi, inoče. Budi pažljiv susrećući se sa ženama. 57. Ti bežiš od zmije koja ujeda telo. Međutim, još više beži od žene koja ujeda

dušu. 58. Onaj ko se zanima ženskom lepotom, u svojoj duši zasađuje želju za njom, a

onaj ko se zadržava na vratima njenog doma postaje sličan onome koji hoda po ledu s obzirom da od njega nije daleko pokliznuće.

59. Monah u društvu sa ženom predstavlja sliku dva borca. Međutim, trezveni će izvući korist, a sam neće biti pokraden.

60. Ne okreći sluh svoj ka sramnim rečima da se ne bi oskrnavio um tvoj. Jer, kao što dim [škodi] očima (Prič.25,20) tako i sramna reč škodi duši.

61. Ako te uznemirava duh bluda, zapreti mu govoreći: "Gospod neka te uništi, besu nečistote koji si ispunjen smrada". Jer, znamo onoga koji je rekao: Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu (Rim.8,7).

62. Svako ko voli čistotu i celomudrenost postaje hram Božiji. 63. Ko razara hram Božiji, razoriće njega Bog (1.Kor.Z,17), govori Božanstveno

Pismo. Demonu bluda se protivi uporno kao psu. Nikako se ne saglašavaj na povođenje za takvom pomišlju stoga što od iskre nastaje mnogo žara i što se od rđave misli umnožavaju rđave želje. Više se staraj da istrebiš sećanje na njih nego na prljavi smrad.

64. Kao što lep miris veseli čulo mirisa, tako se i Duh Sveti raduje čistoti i obitava u čoveku.

65. Kao što je svinji ugodno da se valja u blatu, tako i đavoli nalaze prijatnost u bludu i nečistoti.

201

66. U čistoti obitava velika svetlost, i radost, i mir, i trpljenje, a u bludu obitavaju tuga, uninije, nenasiti san i gusta tama.

67. Zavoli monaše, čistotu ljubavi Hristove. Ona priliči tvom životu, kao što drvodelji priliči dleto.

68. Pateći od bluda jedan monah je zapretio besu, govoreći: "Idi u tamu, satano! Zar ne znaš da nosim udove Hristove, premda i jesam nedostojan?" I istog trenutka se iznenada presecala raspaljenost (kao kad neko dunuvši ugasi svetiljku). On sam se divio zbog toga i proslavljao Gospoda.

69. Zbog čega sa takvom nebojažljivošću voliš da se ukrašavaš? Čuj šta kaže apostol: Beži od mladalačkih želja (2.Tim.2,22). Zar ne znaš sa kakvim se neprijateljem boriš? Zar ne znaš kako je opasno biti zamka za drugu dušu? Zar ne razmišljaš kakvu trulež i kakvu raspadljivost nasleđuju oni koji čine slična dela? Želja mi je da shvatiš da je stanište duše oskrnavljeno, premda je spoljašnji čovek lepo obučen. I njegova lepota će se ubrzo narušiti. A ukoliko stekneš duševnu lepotu, nešto od njene svetlosti će se izliti i na spoljašnjeg čoveka. I takva lepota je postojana.

70. Ko ukrašava svoje odeće i prejeda se, pretrpeće mnoge borbe, a trezveni je strašan protivnicima.

71. Ako te za vreme posla uznemirava duh bluda, nemoj se olenjiti da svoje ruke podigneš na molitvu. I molitva vere će se boriti za tebe.

72. Savlađuj pohotu u sebi, da ona ne bi savladala tebe. Jer, one koje pokori, ona sunovraćuje na dno pakla.

73. Voli mir i svetost (čistotu) da bi se udostojio da ugledaš lice Gospoda Boga. 74. Uzdržavaj se, brate, od šala da ne bi postao bestidan. Jer, bestidnost je majka

razvrata. 75. Ne idi u keliju onih koji se opijaju da iznenada ne bi izgubio bogatstvo

celomudrenosti. 76. Pri rasplamsavanju pohote u telu privedi sebi misao o večnom ognju i crvu koji

ne spava, i odmah će se ugasiti raspaljenost udova. Inače ćeš, raslabivši se, biti pobeđen i počećeš da se kaješ, te će te obuzeti oganj pokajničke žalosti. I ti ćeš se naviknuti da grešiš, premda ćeš i da se kaješ. Postaraj se da u početku budeš strog prema svakom pokretu te želje da ne budeš savladan njom, i da se ne navikneš da joj prepuštaš pobedu nad sobom. Jer, navika je druga priroda. Navika popuštanja nikada ti neće dati da stekneš strogost. Ona uvek zida i razara, greši i raskajava se. Ako se navikneš na raslabljenost kada napadaju na tebe, natpis tvoje obaveznice u vekove vekova će biti: raskajavanje. Onoga ko se navikne da želji prepušta pobedu nad sobom uvek izobličava njegova savest. On je u svako vreme žalostan. I premda pred drugima pokazuje veselo lice, njega mori unutrašnja tuga budući da ga izobličava savest. Jer, uobičajeno nasleđe pohote je saopštavanje mučne žalosti onima koji je ispunjavaju. Zbog toga pazi svom dušom svojom i svagda imaj u sebi Boga.

77. Pazi na samoga sebe i staraj se da se do smrti sačuvaš čist kako bi sa smelošću i radošću susreo besmrtnog Ženika. Veoma poštuj devstvenost: ona će te uvesti u nebeski dvorac. Zbog toga je apostol i rekao: Jer vas obručih mužu jedinome, da devojku čistu privedem Hristu (2.Kor. 11,2).

78. Čuvaj telo od greha da ne bi slagao pred Sazdateljem. Jer, mi smo sebe prineli na dar Gospodu, i već nemamo vlasti nad svojim telom. Mi taj dar ne možemo uzeti nazad

202

po svojoj sopstvenoj volji. Kada neko da zavet Bogu i prinese dar Gospodu, jerej ga stavlja u hram. I tada već onaj koji je prineo dar Gospodu više ne može da se predomisli, budući da nema vlasti da ga uzme nazad. Ukoliko se, pak, odluči da ga ukrade tajno neće biti slobodan od krivice, budući da nije uzeo svoje: on će biti kažnjen kao kradljivac svetinje. Slično tome i oni koji su svoje duše posvetili Bogu već nemaju vlast nad svojim sopstvenim telom.

79. Čuvaj se rđavih saveta. Jer, dešava se da se oni koji su otpali od vrline trude da spotaknu i druge kako ne bi sami prebivali u razvratnom životu. Oni govore sa ljubaznošću da bi one koji ih slušaju odvukli od celomudrenosti i pogruzili u grehe. Podvrgavši se padu, oni ne samo da ne žele da ustanu, nego i drugima namerno bivaju na sablazan, navodeći ih na pad i razvrat. I đavo se njima koristi kao mamcem na udici. Njihovo je grlo grob otvoren. Oni su predani u sramne strasti (Rim.3,13; 1,26). Čuvaj ih se, da te ne bi spalili svojim umiljatim rečima.

80. Blaženi su oni koji u smirenoumlju čuvaju svetost (čistotu)! Ali, neka se niko ne nada da će postići pokoj (u ovom delu) ukoliko se predaje na poslušnost nagovorima neprijatelja. Jer, tada će ih ovaj mučitelj držati u ropstvu preko pomisli i naslađivanja željama, iako bez sramnih dela. Pošto nisu poznali ženu, neprijatelj im ubacuje misao da sebi pripisuju devstvenost, premda je svo njihovo telo ispunjeno prljavštinom pohote. Tako neprijatelj čini da se oni hvale kao da su slobodni od greha, dok ih on hrani, grozdom žuči, i grozdom gorčine (Pon.Zak.32,32).

81. O tome da se ne treba opijati vinom i da ne treba provoditi vreme sa ženama izlišno je i govoriti. Jer, svako jasno i sam vidi koliko je to tuđe vrlini. I nije neophodno da se samo u tome čuvamo od neprijateljskih napada, već ni sa muškarcima ne treba da vodimo raznežavajuće razgovore, koji mogu probuditi pohotnu slast i dušu povući u propast. Mi se od susreta sa ženama ne odričemo zbog toga što smatramo da su prepredene, već stoga što nas kroz susrete i besedu sa ženama neprijatelj lako može oboriti i dovesti do prestupanja Božijih zapovesti. Mi treba da se sa svih strana čuvamo od napada lukavih duhova, polažući nadu na sveoružje i silu Svetoga Duha. Onaj ko neprijatelju zatvori jedna vrata, a otvori dvoja, i misli da nije u opasnosti, nalazi se u obmani. Ne, neophodno je zaštiti se sa svih strana, i ne davati povoda onome koji traži povod.

82. Nemoj biti lenj u odnosu na vrlinu celomudrenosti, već se svim silama staraj da u sebi imaš svetost (čistotu). Jer, radi toga si i napustio svet. Stekni devstvenost da bi se u tebe uselio Duh Sveti. Nemoj obraćati pažnju na sramne želje i sujetna laskanja. Čuvaj svoju čistotu. Ako u tebi počne da se razgoreva grehovni plamen, lati se suza i molitve Gospodu, koji ljubi one koji traže svetost i koji mu služe u svetosti. Devstvenost u pravom smislu je najdragocenija svojina. Ako je zavoliš, Gospod će te proslaviti, i u svemu ćeš napredovati.

83. Nemoj se bojati piti padaj duhom ako se u tebi podigne telesna borba. Jer, time ćeš osmeliti neprijatelja protiv sebe, i on će početi da u tebi seje sablažnjive misli, govoreći: "Nije moguće da se u tebi prekrati plamen, ukoliko ne zadovoljiš svoju pohotu". Međutim, trpeći čekaj Gospoda, i sa plačem izlivaj molitvu svoju pred Njegovom blagošću. On će te uslišiti, podići iz jame strasti, tj. nečistih pomisli, i iz blata, tj. sramnih maštanja, i postaviti noge tvoje na kamen svetosti (tj. čistote) (Ps.39,1-3). I ti ćeš osetiti pomoć koja ti dolazi od Njega. Samo trpi, ne raslabljuj se pomislima i nemoj da iznemogneš izbacujući vodu iz čamca: pristanište života je blizu. I još dok govoriš On će reći: Eto dođoh (Is.58,9).

203

On samo očekuje da vidi tvoj podvig, tj. da li si do smrti spreman da se suprotstaviš grehu. Prema tome, ne budi malodušan. Bog te neće ostaviti. On posmatra tvoj podvig. Posmatraju ga i činovi svetih anđela, kao i mnoštvo besova. Anđeli su spremni da daju venac pobedniku, a besovi da stidom pokriju pobeđenog. Budi pažljiv. Nemoj ožalostiti svoje (anđele), i obradovati tuđe (besove).

84. Nema mesta koje bi bilo skriveno od očiju Božijih. Neka te ne zavede protivnik, govoreći: Neće videti. Ti stojiš blizu nogu Božijih. Nemoj to da prenebregneš. Jer, napisano je: Nebo mi je presto, zemlja podnožje nogama mojim (Dap.7,49).

85. Nije nevolja u tome što se strasti bore sa nama (i mi smo dužni da se borimo sa njima), nego u tome što popuštamo sebi i padamo pred protivnicima. Suprotstavljaj se pohoti koja se raspaljuje u tebi da bi izbegao oganj koji se nikad ne gasi. Ako te jednom pobedi, strast više neće odstupati, nego će još jače napadati na tebe. Budi, međutim, pažljiv prema sebi da se ne bi lišio slave Lica Božijeg.

86. Bežimo od opijanja. Bežimo, kolikoje moguće, od susreta sa ženama. Jer, reč žene je kao zamka u srcu (Prič.7,21). Ona one koji je slušaju vuče u skvernu vezu.

87. Gledaj da ne budeš ulovljen kratkotrajnom slašću kako se ne bi lišio večnog života. Pozvan si da budeš trgovac: budi potpuno trezvouman da ne bi izgubio biser, da neprijatelj ne bi pokrao tvoju riznicu, i da ne bi potopio tvoj brod sa tovarom ostavljajući te da se vratiš kući bez ičega. Znajući kakvu slavu kod Boga stiče onaj ko se čuva od telesne nečistote, neprijatelj čoveka silno napada pomislima želeći da ga zaplete, te da, zanevši se njima, ne zadobije buduću slavu. Dušu koja odbacuje nepotrebne pomisli on, pak, ne napada često, premda je i ne ostavlja sasvim. On radije ide tamo gde mu otvaraju čim zakuca, te najnečistijim željama prlja telo i dušu onog koji mu se ne suprotstavlja. Napokon, kao navodno dobar savetodavac, on mu savetuje ovakvu pomisao: "Bolje ti je da ideš u svet, i da se oženiš, nego da na taj način izmoždavaš svoje telo". Ništa slično se ne približava onome ko je trezvouman. Pazi na sebe da te ne bi postiglo nešto slično.

88. Pamti šta si obećao Bogu i čuvaj svetost (čistotu) kako bi obreo blagodat pred Gospodom. Poslušaj onoga koji je rekao: Bežite od bluda (1.Kor.6,18). Želiš li da saznaš koliko je težak greh bluda? Evo pogledaj: one koje nisu mogle da usmrte zmije u pustinji, oborio je blud u Madijamskoj zemlji. Ako si pao u greh, nemoj se zadržavati u padu, niti budi nemaran prema Božijem dugotrpljenju i Božijoj poštedi. Sećaj se da smrt neće zakasniti (Sir.14,12). Sećaj se da ne možeš da pobegneš iz ruku Božijih. Prema tome, nemoj biti nemaran, nego se kaj, plači i uzdiši zbog toga što si bio zaveden. Ako mi i predamo pad zaboravu, Bog koji nas je stvorio zna dela svakog [od nas].

89. Nemoj biti nemaran, nego se hrabro suprotstavi neprijatelju, i zagradi kanal kojim neprijatelj obično ulazi u tebe i pustoši te. I on će, ne našavši pogodno mesto da uđe, otići prazan. Zagraditi kanal znači obezbediti osećanja kojima u dušu ulazi i dobro i zlo, tj. vid, sluh, miris, dodir i ukus, te pomislima ne dozvoliti da lutaju tamo gde ne treba. Imaj na umu divove koji su oskvrnjivali zemlju svojom vladavinom, i to kako ih je Gospod potopom istrebio sa lica zemlje u jednom trenu. Njihova sila im nije bila ni od kakve koristi. Rasudi o Sodomskoj i Gomorskoj zemlji i o njenom uništenju zbog grehova njenih žitelja. I raskoš i gordost im nisu doneli nikakve koristi. Pobrinimo se o svom spasenju da i nas ne bi postigla iznenadna smrt, i da ne pođemo odavde sa velikom osudom.

90. Onome ko ti ubacuje skverne i nečiste želje reci: "O, neprijatelju istine! Zar da se ja stidim sebe zbog toga da bi ti ispunio svoju želju? Idi ka onima koji su nepristojni kao i ti. Izmolio si sebi stado svinja! S njima se i udavi. A ja više neću da budem poslušni sluga

204

svojih pohota. Dovoljno im je pređašnje vreme. Od sada ću se pobrinuti o istini, i umoljavati Boga moga da me savršeno izbavi od tvojih dela. On mi je dao Svetoga Duha, a ja sam ga gnevio. On mi je dao čistu dušu i telo, a ja sam ih oskrnavio". Tako govori, voljeni, onome ko ti našaptava slične strasti.

91. Neko od svetih je rekao: "Blud je sličan psu: ako ga budeš mazio, neće otići od tebe, a ako ga poteraš, pobeći će". Pazi na sebe i ne prenebregavaj svoj život. Pazi da zbog malog zadovoljstva ne uništiš plodove svojih trudova, da zbog nečistote ne predaš nagradu za svoje delanje, da radi nečistote ne uništiš nagradu za bezmolvije, nagradu za bdenje, uzdržanje i za druge vrline. Nemoj biti sličan čoveku koji platu koju je dobio stavlja u šuplji novčanik. Ogradi se strahom Gospodnjim.

92. Ukoliko razgovaraš sa lepom osobom čuvaj oko da ne bi pohotom pomutila um tvoj. Inače ćeš početi da produžavaš razgovor pun strasnih pokreta. I pokazaće se da samo jezikom govoriš o celomudrenosti, dok se dušom predaješ pohoti i svecelo si njome zauzet. Kada ti se desi takav susret najbolje je da se, što pre prekinuvši [raz]govor, držiš ćutanja. Jer, Pismo kaže: Prevari ga mnogim rečima (Prič.7,21). Česti razgovori takve vrste pričinjavaju duši značajnu štetu.

93. Bludnik ne može da voli onoga ko oseća odvratnost prema njegovoj strasti: Čovek se prilepljuje uz one koji su mu slični.

94. Ispituj čime ćeš savladati svoje sladostrašće: to je prepušteno tvom trudu. 95. Kao pribežište od sladostrašća služi, najpre, česta i trezvoumna molitva, a zatim

- prepuštanje vladalaštva umu i čistim mislima, te - izbegavanje razvratnih reči (nesaglasnih sa pobožnim nastrojenjem duha) usled ubeđenosti da je Gospod nepogrešivi Sudija. Pažljivost uma i očekivanje Suda uništavaju unutrašnje golicanje i isušuju rastuću pohotu. U takvoj duši nastaje tišina (utišavaju se pohotljivi pokreti).

96. Ukoliko si celomudren, nemoj se prevaznositi svojim uzdržanjem, već sa smirenoumljem moli Gospoda da do kraja života bude tvoj Čuvar. Jer, često je, usled nemara stražara, iznenadan upad četveronožaca u vinograd odjednom uništavao plod.

97. Kada ležeš da spavaš nemoj ispod sebe prostirati više nego što je potrebno. Jer, nega prirodno može da raspali tvoje telo i da silno razgori ugalj sladostrašća.

98. Blažen je onaj ko drži svoje telo u svetosti radi Spasitelja, i ko nije postideo svoju dušu rđavima delima, nego je ostao blagougodan Gospodu. Blažen je onaj ko je omrzao gnusna i sramna dela, i prineo samoga sebe na živu i blagougodnu žrtvu Gospodu.

99. Blažen je onaj ko je na delu izobličio mučitelja (đavola - tiranina duše), i nije se uplašio plamena sladostrašća. Zbog toga će njegova duša biti orošena rosom Svetoga Duha.

100. Ako se hrabro podvizavaš protiv onih koji pokušavaju da pokradu trudove tvoga delanja (sujetne pomisli), pazi da neko ne uspe da se prokrade odozdo i ne rani te (bludna pomisao). Dovodi u red svoje pomisli (budi pažljiv) kako ne bi propustio povoljan vetar, te drži opremu u pripravnosti kako bi spasao brod, uvodeći ga u pristanište života.

101. Zar će onaj ko posadi smokvino drvo zaboraviti da nadgleda njegov plod? Utoliko više treba paziti na čistotu i celomudrenost. Ili, zar se neće pribojavati da se približi zmijskoj rupi onaj koga je ujela otrovnica? I ukoliko on i posle ugriza stavi ruku u njenu rupu, i drugi put ga ugrize, ko će biti kriv za njegovu smrt - otrovna životinja, - ili on koji ne pazi na sebe? A ti razumi rečeno.

205

102. Za monaha je štetno da se druži sa ženom. Ka devstvenici se, pak, uopšte i ne približavaj ukoliko u tebi još postoji misao o plotskom. Monah koji zajedno sa ženama provodi vreme uz vino liči na onoga koji hrli u oganj. Beži od susreta sa njima kao što srna beži od zamke.

103. Čuvaj neporočnost svoga tela. Ako je sačuvaš iz ljubavi prema Hristu moći ćeš lako da napreduješ u svakoj vrlini. Duh Sveti (koji obitava u tebi) će se radovati što svoj hram Božiji ispunjavaš mirisom čistote i ispravnih želja, te će te učvrstiti u svakom dobrom delu. Postoje tri pomoćna sredstva za napredovanje u vrlini i Božanstvenoj čistoti: uzdržanje stomaka i jezika i obuzdavanje očiju. Treba se držati sva tri [sredstva]. Ako sačuvaš, pretpostavimo, prva dva, a ne uzdržiš oči od lutanja, nećeš steći trajnu čistotu. Kao što polomljeni vodovod ne može vodu da sačuva u sebi, tako rasejano oko ne može da sačuva celomudrenost uma. Ne pogledaj na tuđu lepotu (Sir.9,8), i neka tvoj um bude prikovan za strah Božiji (Ps.118,120).

104. Monah ne treba da sa osobitom pažnjom pere telo i noge. Slastoljupci u lepoti tela i odeće traže zadovoljstvo. Podvižnik blagočašća, pak, suprotnim sredstvima treba da se naoruža na protivnike.

105. Nije mala borba između svetosti (čistote) i nečistote. Oni koji nas podstiču da se oskrnavimo našaptavaju nam ovakvu misao: "Niko te neće videti. Čega se bojiš". A oni koji nam pomažu u svetosti im protivreče: "Bog vidi, i anđeli Njegovi. Kako kažeš ko će videti". Kušač nastavlja: "Gde su oni? Ovde nikoga ne vidim". Tu ga prekidaju oni koji nam pomažu u svetosti: "Ne vidiš?! Istinu si rekao, budući da je napisano: Oslepi ih zloba (Prem.2,21). Zar neće videti Onaj koji je stvorio oko (Ps.93,9)? Gde ćeš se sakriti od Boga (Ps.138,1-12)". Eto šta treba da položiš u pomisao i greh više neće gospodariti nad tobom. Grehovna žalost te neće postići i radost i mir u Duhu Svetom će ti prići.

106. Čuvaj čistotu svoga tela u Gospodu kao dragoceni biser. Nemoj se dičiti sa odećom, te pogled obraćaj dole, a dušu gore. Sa mladićem nemoj zavoditi slobodne razgovore. I priča sa ženom je sasvim nepotrebno delo. Sa dečakom nemoj produžavati razgovor, i ne druži se sa onima koji se opijaju i šale, nego svecelo prebivaj u strahu Božijem, sećajući se zapovesti apostola: Ne opijajte se vinom, u čemu je razvrat (Ef.5,18).

107. Događa se da lukavi savetuju ovakvu sablažnjivu misao: "Nepekidno te muči bludna pomisao. Koliko ćeš dugo još nositi to bespokojstvo i trpeti? Udovolji telu da bi prekinuo borbu, pa ćeš se posle pokajati. To delo nije važno". Ti mu, pak odgovori sa budnošću: "Ko mi, pak, kaže da ću naći vremena za pokajanje ako obeščastim telo svoje i da neću biti bačen zajedno sa onima koji čine bezakonje? Jer, naš život na zemlji je senka (Jov.8,9). Sagrešiti na taj način isto je što i uzeti mač i ubiti samoga sebe? I kako ti kažeš da to delo nije važno? Jer, ja vidim da se veoma poštuju oni koji nisu popustili tom iskušenju i da su doživeli veliko beščašće oni koji su mu se predali. Josif se pohvaljuje iz pokoljenja u pokoljenje i na nebu i na zemlji, a Egipćanki se podsmevaju; celomudrena Suzana se proslavlja, a pohotljivi starci su u svim naraštajima ostavili rđav glas o sebi. Kako ti govoriš: "3adovolji se jednom i umirićeš se". Zar ne znaš, đavole, da zver koja se navikne na meso stremi da često zadovoljava novu strast? A ti hoćeš da me uveriš da me pohota više neće uznemiravati ukoliko je jednom zadovoljim. Gospod neka ti zapreti, lukavi zlobniče, koji, slično lavu, išteš, da proždereš moju dušu. Tvoja slast je gorka, savet tvoj - dubina zlobe, a obećanja tvoja puna smrti i pogubnosti. Ti mi predlažeš greh koji će me lišiti blagodati Gospodnje i ožalostiti Duha Svetoga kojim sam zapečaćen za dan izbavljenja (Ef.4,30), a govoriš da se radi o nevažnom delu. Ti me nagovaraš da udove Hristove

206

načinim udovima bludnice (1.Kor.6,15), da u jednom trenu upropastim besmrtno bogatstvo i izgubim osvećenje (tj. čistotu) bez koje niko neće videti Gospoda. I to, po tvome, ne znači ništa? Ti me nagovaraš da prognevim Gospoda, da u onaj Strašni dan, pred strašnim sudijskim prestolom, od Njega, pravednog Sudije, čujem: "3li slugo, više slastoljubivi, nego bogoljubivi, oskrnavio si zemlju svojim nečistotama i svojim gresima". Zar to nije važno? Zar ti sam nisi iskusio strogost i neizmenjivost strašnog suda pravednoga Boga koji tebe i anđele koji sagrešiše ne poštede, nego vas baci u okove mraka paklenoga, i predade da se čuvate za sud? I još kažeš: "Nije važna stvar". Ti si laž, obmana i pogibao. Lažju i obmanom ti oslepljuješ oči uma i dovijaš se da namamiš druge, te da malu nasladu pretpostave večnom životu. Međutim, predavši se Gospodu, mi se tebe ne bojimo. Gospod je naša krepost, Gospod je naše utočište, Gospod je naš pomoćnik i zaštitnik".

108. Dejstvo demona bluda se onemogućava ne samo uzdržavanjem od hrane, nego i uzdržavanjem očiju koje ne treba da vide sujetu (Ps.118,37). U oku, koje rasejano luta, već prebiva demon bluda o kome svedoči Gospod: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28). Takvu preljubu iz sebe iskorenjuje onaj ko oči obraća dole, a dušu gore - ka Gospodu. Koje zagospodario nad stomakom zagospodario je i nad pogledom. Rasejano oko je strašan izdajnik.

109. Borba koja je probuđena rasejanošću očiju, i u prisustvu i u odsustvu predmeta, dušu raspaljuje pohotom. Predmet se predstavlja srcu čak i u snu. Demoni živopišu sablažnjivu stvar u misli i okupiraju um, obnavljajući lik predmeta koji je čovek ranije video očima. Stoga se prorok moli: Odvrati oči moje da ne vide sujetu.

110. Kada bes počne u tebi da slika sablažnjivi predmet i kad u tvome umu naslika lepotu žene koju si nekada video, u svojoj unutrašnjosti probudi strah Božiji i seti se onih koji spavaju u gresima, pomisli na dan svoga izlaska kada će se tvoja duša razlučiti od tela i predstavi onaj strašni glas koji će nas baciti u strah, koji će čuti oni koji se nisu brinuli o pravdi, i koji nisu držali zapovesti Hristove: Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt.25,41), predstavi [sebi] i neuspavljivog crva i beskonačnu muku. O tome misli i toga se sećaj, pa će iz misli tvojih nestati želja za naslađivanjem, kao što se topi vosak pred ognjem. Jer, besi ni trenutak ne mogu da se održe pred strahom Boži-jim.

111. Ko se ne protivi pohoti, već svojim očima dozvoljava da slobodno lutaju umom se već priklonio strastima, i kad ne bi postojao stid od ljudi on bi i telesno već mnogo puta pao. Zbog toga, ako ne bude bio bodar i ako strah Božiji ne bude postojano imao pred svojim očima, on neće zakasniti da padne telesno. Jer, za demonom koji oči uči rasejanosti sledi demon koji [uči] da se greh telom učini na delu. Ako vidi da je prvi uspeo da zavede dušu i da je učini rasejanom, drugi odmah počinje da joj savetuje da izvrši i telesni greh. Onome ko je pobeđen očima on počinje da savetuje: "Eto, u nameri si već sagrešio i učinio preljubu u srcu. Zapovest si već narušio i greh prestupanja zapovesti ti je već uračunat. Stoga sada zadovolji i pohotu. Jer, poželeti i učiniti je jedno isto. Nasladi se najzad i svojom pohotom". Međutim, ti ne veruj njegovim pomislima, po reči apostola: Jer nam njegove namere nisu nepoznate (2.Kor.2,11). On time hoće da ulovi tvoju dušu. Demonu koji ti savetuje da izvršiš bezakoni greh treba da kažeš: "Ja sam i pao okom, i učinio preljubu srcem. Međutim, svoje preljubničko srce ja skrušavam uzdasima pokajanja, i oko koje je palo umivam suzama. Jer, srce skrušeno i smireno Bog neće poniziti (Ps-50,19)".

112. Ako se javi potreba da odeš u naselje, nemoj da se zanosiš razgovorom sa ženama. U protivnom će tvoja zavedena duša biti slična progutano udu. Tada u većoj meri

207

budi bodar, budući da pad nije daleko od tebe. Ukoliko budeš pazio na sebe, bićeš kao u pristaništu. S pobožnošću i strahom Božijim se bori sa iskušenjem. Bestidnost je majka bluda. Ako vide da se prema njima ophodiš slobodno, i da govoriš prazne stvari, žene će te pokrenuti na još gore stvari i dovesti do pada. Međutim, pazi se i od drugih koje pod vidom skrušenosti i pobožnosti hoće da raslabe tvoj um. Neko od svetih je rekao: "One produžuju razgovor pokušavajući da te sklone na strast".

113. Ako primetiš da te neka pomisao podstiče na susret sa dečakom ili lepom ženom znaj da se približavaš neprijateljskim mrežama. Ako i posle urazumljivanja (da to ne činiš) ne ostaviš svoju nameru znaj da si već uhvaćen u mrežu i da nećeš lako savladati slastoljublje. Možda ćeš reći: "Ja od toga neću pretrpeti štetu". Ali, da li je moguće hoditi po užarenom ugljevlju i ne opeći noge.

114. Ako hoćeš da budeš celomudren čuvaj uzdržanje i prekini sa štetnim susretima. Srazmerno sa približavanjem onome što proizvodi sablazan čovekovo srce postaje izloženije smućivanju od strane pomisli i raspaljivanju od lukavih želja. Jer, viđeno lice i [raz]govor njega pobuđuju na strast. Sunđer koji se prinese nečem vlažnom u sebe upija vlagu. Tako i čovek koji u mislima nije postojan u sebe upija štetu ukoliko se približava i dugo razgovara sa onima koji telesno rasuđuju. Napivši se time, on i bez vina postaje pijan. I ispunivši se štetnim, on više ne prima duhovnu reč.

115. Onaj ko želi da se ispravi i utvrdi u čistoti treba da se čvrsto veže za pomisao celomudrenosti. On treba telo da iznurava dobrim podvizima, te da neprestanim sećanjem na Boga očisti misao od svega rđavoga i sramotnoga. Time se naš um ispunjava blagodaću. Obitavajući u umu i vladajući njime blagodat Božija ne dozvoljava zlobnima da mu priđu.

116. Videvši blagorazumnu ženu koja blista lepotom, koja ima svetao pogled, kojoj obrazi sijaju i čije lice ima prijatan izraz, i koja raspaljuje tvoju pomisao i pojačava u tebi želju, pomisli da je ono što te zadivljuje - zemlja, i ono što te raspaljuje - pepeo, te će tvoja duša prestati da mahnita. Pomišlju prođi iza kože njenog lica pa ćeš videti rugobu onog što [spolja] izgleda lepo. Jer, tamo nećeš naći ništa osim kostiju, žila i smrada. Zamisli takođe da ona stari, menja se, umire i da je cvet mladosti otpao. Rasudi čemu se diviš i zastidi se, te prinesi pokajanje.

117. Blažen je čovek koji se brine da ugodi Bogu i svoje telo čuva čistim kako bi postalo sveti hram Hrista Cara. Čoveče, ti si po svojoj dobroj volji već postao hram. Budi pažljiv prema sebi dan i noć da ne bi upropastio svoj hram. Ukoliko ga sačuvaš čistim i pogodnim svom Vladici, u tebi će obitavati Duh Božiji i sve više te osvećivati.

118. Opaši se verom, nadom i ljubavlju, i čvrsto stani na stražu, čuvajući hram Božiji od svih nečistih pomisli. Sav postani oko i neprestano promatraj i ispituj lukave grabljivce. Jer, ovi grabljivci čim primete da je neko raslabljen i rasejan, upotrebljavaju svu silu da upropaste telesni hram jadnika, kako već ne bi bio pogodan za Vladiku. Ti, međutim, pazi na sebe da se ne bi pokazalo da sam primaš te lukave grabljivce, tj. nečiste pomisli skverne želje.

119. Koren pohote je bestidan. Premda ga sečeš svakoga dana, on raste svakoga časa. Sasvim iščupaj koren pohote iz svoga srca kako ne bi nicala i rasla svakoga trena. Ako je i hiljadu puta posečeš, ona će dvostruko veći broj puta iznova da pušta izdanke sve dok potpuno ne iščupaš njen koren.

120. Pazi na sebe da umesto Svetog i Prečistog Vladike u hram ne bi uveo skvernog neprijatelja i da tvoj hram ne bi bio upropašćen bestidnošću tog neprijatelja i

208

mrzitelja dobra. On Je bestidan i uporan u svojoj nameri: ti ga mnogo puta sa prekorom izgoniš napolje, ali se on bestidno trudi da uđe. Ako ga uvedeš u svoj hram, Bog će te ostaviti. I tvoj hram će se ispuniti svakom nečistotom, smradom i tamom.

c) O BORBI SA SREBROLjUBLjEM 121. Ne pružaj se ka dobitku u kome se nalazi šteta za dušu. Jer, šta je vrednije od

duše? 122. Siromašan monah, koji bezmolstvuje u smirenoumlju, vredi više nego bogati

monah koji je ispunjen gordošću i nadmenošću. 123. Ko voli zlato neće biti opravdan, a ko voli Gospoda biće blagosloven. Ko je

položio nadu na zlato pašće, a ko je položio nadu na Gospoda - spašće se. 124. Ako zavoliš srebroljublje, odavde ćeš otići prazan, a ako zavoliš

negramžljivost, nećeš se lišiti nebeskog bogatstva. 125. Ako zavoliš siromaštvo, nateraćeš u bekstvo demona bluda. 126. Onaj ko u svojoj keliji skriva zlato ujedno u sebi gomila strast visokoumlja i

nepokornosti. Onaj, pak, ko u svoju riznicu sabira molitve i milostinje postaje bogat kod Boga. Neka drugi gomilaju sebi novac, a ti, monaše, skupljaj molitve i milostinje.

127. Ištimo samo ono što zadovoljava potrebe. Jer, ono što je suvišno samo rasejava, ne donoseći nikakvu korist.

128. Monah koji traži nasledstvo od roditelja po telu upada u iskušenja, a onaj koji traži Gospoda biće spasen.

129. Nemoj govoriti; "Čime ću se hraniti kad ostarim". Jer, nama nije dozvoljeno da se brinemo ni o sutrašnjem danu, a ti se brineš čak o starosti. Ištimo najpre Carstvo Božije i pravdu Njegovu i ovo će nam se sve dodati (Mt.6,33). Ukoliko ga ne budemo iskali pre svega biće jasno da se i ne brinemo o njemu. Prema tome, položi na Gospoda tugu svoju i Gospod će te prehraniti (Ps.54,23).

130. Lakomi monah je besplodna palma. Negramžljivi, pak, monah liči na potkresanu palmu koja raste u visinu.

131. Monah koji je privezan za veštastveno je sličan jastrebu koji leti sa zavezanim nogama; gde god da sleti odmah se sapletne. A onaj koji nije privezan za veštastveno je sličan putniku koji je uvek spreman za put.

132. Zlato ne podstiče trpljenje, a vera postavlja na čvrst temelj onoga ko ju je stekao.

133. Zašto ne odbacimo od sebe svaku beskorisnu brigu, i ne olakšamo se od bremena zemaljskih stvari? Zar ne znate da su vrata uska i tesna i da gramžljivac ne može ući na njih? Bog ljubi one koji su negramžljivi, koji su Hrista radi sebe dobrovoljno podvrgli lišavanjima i teskobama u podvigu, bdenju i u mnogom zlopaćenju.

134. Neka tvoja ruka ne bude ispružena radi uzimanja, već neka radije bude ispružena radi davanja (Sir.4,35).

135. Strast srebroljublja je najteža budući da je koren svih zala (1.Tim.6,10). Čime se, pak, ona iskorenjuje? Nadom na Boga iz sveg srca i duše.

136. Ponekome bratu lukavi daje usrdnost prema rukodelju preko mere. Odatle se rađa strast srebroljublja. Ranivši se srebroljubljem, korenom svih zala, duša pobuđuje monaha da ujutro seda za rukodelje ranije nego obično, i da ga uveče prekida kasnije nego što priliči. Zauzet jedino poslom i zbog srebroljublja on već zanemaruje molitvu i

209

službu Božiju. Kada zvone na službu on dolazi posle svih, i traži razlog da je napusti pre svih. Znajući to, čuvaj se da ne izgubiš svoj poredak ukoliko skreneš u nedozvoljeno preko mere. Jer, neprijatelj se ne zaustavlja na tome. Našavši pristup, on uspeva da ponekog skrene sa puta, savetujući mu: "Ti se [eto], trudiš, trudiš, a gotovo ništa nemaš. Idi i nauči neko unosnije rukodelje". I ne shvativši o čemu se radi, on zbog toga ide u svet. A desi se da tamo i sasvim ostane. Čuvaj se.

137. Celomudrenost se ne sastoji samo u uzdržavanju od bluda i plotskih zadovoljstava, nego i u slobodi i od ostalih strasti. Koristoljubac, srebroljubac i gramžljivac nisu celomudreni. Poneke pleni telesna lepota, a njih - novac. I drugi su u većoj meri necelomudreni budući da za svoju [strast] nemaju istu pobudu kao prvi, koju podstiče potreba same prirode. Strast prema novcu nije prirodna i pobude prema njemu se ne nalaze u našoj prirodi, već u prevrtljivom proizvoljenju. Stoga onaj koga ona savlađuje po njegovoj sopstvenoj volji greši neoprostivo.

d) O BORBI SA GNEVOM 138. Onaj ko od sebe progoni duh gnevljivosti i razdražljivosti nalazi se daleko od

borbe i meteža, uvek je spokojan duhom, veseo licem, zdrav umom i predstavlja stanište Svetoga Duha.

139. Krotki se raduje ako ga uvrede, a ako ga ožaloste - blagodari. On gnevljive ukroćuje ljubavlju. Primajući udarce on se ne smućuje, a kada se prepiru sa njim ostaje spokojan. Kada ga prisiljavaju na pokornost on se veseli, tuđa gordost ga ne ranjava, radostan je u poniženjima, ne nadima se zaslugama, sa svima je u miru, vlasti je pokoran, pripravan je za svako delo, tuđ je lukavstvu, ne zna za zavist.

140. Onaj koji ne zavidi ne stremi ka časti. On se raduje sa radosnima, pomaže onima koji napreduju, za zadovoljstvom gleda na one koji idu dobrim putem, hvali one koji žive kako treba. Uopšte, onaj ko ne zavidi u sebi nema neprijateljstva prema uspehu [bližnjega] i raduje se svakom plemenitom delu drugoga.

141. Jadan je onaj ko se ranjava zavišću i suparništvom budući da je saučesnik đavolov, čijom zavišću u svet uđe smrt (Prem.2,24). Njegovo srce svagda iznemogava od tuge, telo izjeda bledilo i snaga mu kopni. Zavist i suparništvo su strašan otrov: od njih se rađa kleveta, mržnja i ubistvo.

142. Onaj ko svoj jezik nije ranio ogovaranjem uspeo je da svoje srce i svoju savest sačuva neoskvrnjenima. Ko nije ulovljen duhom ogovaranja istinski je poznao da je čovek od zemlje. On se sačuvao od zlopamćenja. Onaj ko nije u društvu sa klevetnicima prebiva zajedno sa anđelima. Onaj ko nije otrovao uši i jezik ogovaranjem ispunjen je lekom ljubavi. Usta onoga ko se nije oskrnavio ogovaranjem mirišu plodovima Svetoga Duha.

143. Ko drugoga ogovara, sam sebe osuđuje. U onome ko ogovara prebiva kleveta, i mržnja, i spletkarenje. On se pravedno smatra bratoubicom.

144. Mržnja ili zavist pod vidom blagočašća jesu gorka voda u zlatnim posudama. Stavi u nju drvo života i ona će postati slatka. Krstom našeg Spasitelja uništena su sva opadanja lukavog neprijatelja.

145. Ljubav prosvećuje mislene oči. Ko, pak, voli neprijateljstvo i svađu liča na čoveka koji svoju ruku često stavlja u zmijsko leglo.

146. Ukoliko u svom srcu budeš skrivao strast zlopamćenja, postaćeš stanište jarosti i neznanja, a ujedno i žalosti, te će se i izgled tvog lica izmeniti. Jer, rečeno je: Putevi zlopamtljivih [vode] u smrt (Prič.12,28).

210

147. Onaj ko u svome srcu skriva zlopamćenje liči na onoga ko hrani zmiju u grudima svojim.

148. Žestok čovek smućuje duše bratije, a dugotrpeljivi u ljubavi se boji Boga. 149. Severni vetar uzburkava more, a plahovitost uzburkava čovekove misli.

Velikodušnost, međutim, daleko progoni razdražljivost. Gde, pak, nema razdražljivosti, nema ni gneva.

150. Neobuzdani konj svog jahača predaje u ruke zlikovaca, i gnevljiv čovek upada u nevolju.

151. Nemoj, monaše, slušati zavist, nemoj smišljati spletke bratu svome, i nemoj mu pridavati pogrdno ime. Želeći da ga sa stidom isteraš iz njegovog mesta, pazi da se sam ne podvrgneš onome što njemu smišljaš. Ko bližnjemu jamu kopa, sam u nju upada (Prop.10,8). Slušaj šta je napisano: Grešnici će upasti u mreže svoje (Ps.140,10).

152. Nemoj misliti: "Ovaj brat čini štetu zajednici". Ti sam nemoj činiti zla drugome, niti se družiti sa onima koji čine zlo. Jer, Bog ispituje srca i utrobe (Ps.7,10).

153. Ko je pronašao put dugotrpljenja i nezlobivosti, pronašao je put života. 154. Onaj ko zavidi uspesima svoga brata odlučuje sebe od večnoga života, a ko

pomaže bratu postaje njegov sažitelj i u životu večnom. Po sudu se kažnjavaju i oni koji čine zlo i oni koji im pomažu. Neće li tim pre Gospod nagraditi onoga ko potpomaže ispuljavanje volje Njegove?

155. Bolje je osmehom prekinuti razdražljivost, negoli biti neukrotivo surov. 156. Dim odgoni pčele daleko, a zlopamćenje iz srca izgoni znanje. 157. Moli Gospoda, i prolivaj suze pred blagošću Njegovom. Tada se zlopamćenje

neće useliti u tvoju dušu, i tvoja molitva će biti kao kad pred Njim (Ps.140,2). 158. Onaj ko hoće da mirno živi na svakom mestu neka ne traži svoje sopstveno

spokojstvo, nego spokojstvo drugih u Gospodu. Tako će naći sopstveno spokojstvo. A onaj ko je svadljiv i zle naravi nikada neće biti spokojan.

159. Onaj među bratijom koji se, posle svađe, prvi pokaje zadobija venac pobede. Međutim, uvenčaće se i drugi ukoliko ne odbaci pokajanje, već sa gotovošću učini ono što je potrebno radi mira.

160. Za čoveka razdražljivost predstavlja rov. Onaj, pak, ko je u sebi savladao razdražljivost, uspeo je da ga preskoči.

161. Sa jednomislenom bratijom prebiva Gospod, dok njihovo neprijateljstvo veseli lukavoga.

162. Ko ćuti kada ga izobličavaju zbog poroka, u svome srcu skriva zlopamćenje, a ko se mirno i sa krotošću brani (ili priznaje) nije zlopamtljiv.

163. Čovek koji je razdražljiv i bučan izobiluje kletvama, a onaj ko bezmolstvuje poseduje razum.

164. Šta je razdražljivost? Razdražljivost je preka i bestidna strast, za kojom sledi i raskajavanje. I žalost izjeda srce čoveka koji je upao u nju.

165. Onoga ko voli nemir iznenada će postići pogibao, podeljenost i nepopraviva propast. Jer, on se raduje svemu što je mrsko Gospodu. Mir će, pak, naslediti onaj ko ga voli. Krotost u čoveku predupređuje razdražljivost.

211

166. Razdražljivost i zlopamćenje su isto što i zmijski otrov. Jer, oni i lice menjaju, i misao smućuju, i udove raslabljuju, i onemogućavaju da čovek završi delo. Krotost i ljubav, pak, sve to udaljuju.

167. Čime se istrebljuje zlopamćenje? Držanjem u duši straha Božijeg i sećanja na dan smrti. Sećaj se svoje končine i prestani sa neprijateljstvom (Sir.28,6). Sećaj se smrti i ne uznosi se. Jer, još malo, pa ćeš biti smešten u grob. Kakvu će ti korist tada doneti zla dela?

168. Budi mirotvorac da bi se udostojio da se nazoveš sinom Božijim. 169. Hrana za oganj su drva, a hrana za razdražljivost je visokoumlje. 170. Hoćeš li da ukrotiš razdražljivost? Prihvati se smirenoumlja i idi putem krotkih i

smirenih. 171. Blažen je mirotvorac koji [umiruje] bratiju koja je u silnom ogorčenju. Onaj,

pak, ko ih podstrekava na svađu neće ostati bez kazne. 172. U krotkom i smirenom čoveku će počinuti duh premudrosti. One, pak, koji

hode u premudrosti ljubi Gospod. 173. Život večni će naslediti krotak i bezmolvan monah. 174. Krotki monah je stražar koji prati strasti. 175. Oprosti bratu koji je sagrešio prema tebi i Gospod će tebi oprostiti sagrešenja

tvoja. 176. Pohitaj da odeš kod brata koji te je ožalostio i da se pokaješ pred njim od

čistog srca po reči Onoga koji nam je zapovedio da opraštamo bratu grehove ne samo do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam (Mt.18,22).

177. Primaj, brate, pokajanje od brata kao od onoga koga je Bog poslao, da ne bi uvredio Onoga koji ga je poslao i da ga ne bi pokrenuo na gnev protiv sebe.

178. Ne napadaj na brata svoga u dan njegove tuge i njegovoj duševnoj tuzi nemoj dometati novu tugu.

179. Nemoj se opominjati zla brata svoga, jer je napisano: Putevi zlopamtljivih vode u smrt (Prič.12,28).

180. Ako ne možeš da podnosiš ožalošćenje ćuti, i uspokojićeš se. 181. Pazi na sebe da se ne bi podao plahovitosti, razdražljivosti i zlopamćenju. U

suprotnom ćeš voditi nemiran i neuredan život. Naprotiv, stekni velikodušnost, krotost, nezlobivost i sve što priliči Hrišćanima kako bi vodio miran i bezmetežan život.

182. Nemoj nikoga mrzeti u srcu svome, i ne uzvraćaj zlom za zlo. Naprotiv, stekni ljubav koju je Božanstveno Pismo postavilo iznad svake vrline. Jer, nju je uporedilo sa Onim koji je sve stvorio, rekavši: Bog je ljubav(1.Jn. 4,8).

183. Onoga ko je pao, ali koji u sebi ne neguje mržnju i zavist, Gospod neće ostaviti u padu, već će mu pružiti ruku pomoći kako bi ustao, budući da nije odbacio ljubav. Nasuprot tome, onaj ko, naizgled, čvrsto stoji, ali se nadima gordošću i u sebi neguje mržnju, nije bez opasnosti stoga što je tama mržnje osdepila njegove oči i ne vidi kuda ide.

184. Podvizavaj se da se ne gneviš kako se ne bi opijao i bez vina, opterećujući sebe strašću gneva.

212

185. Radovati se i veseliti se zbog napretka bližnjega jeste osobina savršenstva, a tugovati i biti nezadovoljan kada drugoga hvale jeste priznak rđave naravi i lukavog raspoloženja.

186. Nije moguće da vrlina postane čvrsta ukoliko se ne rastvori sa ljubavlju (1.Kor.13,2). Bez ljubavi mi ćemo stojati daleko od pravog puta koji vodi prema vratima neba. Plačimo da bismo se oslobodili od okova mržnje, zavisti, gordosti i svake đavolske nečistote. Žalostiti se zbog uspeha onih koji napreduju jeste đavolsko delo. U demone se uselila mržnja: oni više od svega žele da svi savršeno propadnu. Sveti, pak, podražavajući Vladiku, žele da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4). Jer, ispunivši se ljubavi, oni su bližnjega zavoleli kao same sebe.

187. Budi dugotrpeljiv da bi postao čvršći u razboritosti. Dugotrpljenje je prekrasan dar. Ono izgoni razdražljivost, gnev i prezir, a u dušu useljava mirno raspoloženje.

188. Nemoj da se raspaljuješ gnevom kada te budu ogovarali, nego istog trenutka, pokazavši osmeh na licu, sa skromnošću razdražljivost promeni u mir. Ipak, imaj na umu da osmeh pri razdražljivosti u drugome razgoreva veliki gnev. Stoga najpre umiri srce, a zatim govori sa osmehom. Oganj se ne gasi ognjem. Ti, pak, ljubavlju i dobrom blagodušnošću ugasi gnev razdraženog. Ukoliko se brat ne urazumi, postarajmo se, na sve načine, da upotrebimo druge mere kako bismo ga izlečili od razdraženja, inače će sve naše žrtve Bogu biti neblagoprijatne (Mt.5,23-24). Upodobljavajmo se Gospodu Spasitelju našem koji ne uzvraćaše uvredom kada ga vređahu, (1.Pt.2,23), i Davidu koji je na klevete Semejeve, rekao: Ostavite ga neka psuje jer mu je Gospod rekao da psuje Davcda... da bi kako Gospod pogledao na smirenje moje (2.Car.16,10-12).

189. Sunce neka ne zađe u gnevu našem, nego sve opraštajmo [svojim] dužnicima i učvrstimo ljubav, budući da pokriva mnoštvo grehova. Onaj ko ima mržnju prema bratu svome i misli da nešto prinese Bogu, biće prihvaćen isto kao i onaj koji na žrtvu prinosi psa, ili platu bludnice. Onaj ko mrzi brata svog i misli da voli Hrista jeste lažov i vara samog sebe.

190. Ako imaš nešto na brata, ili brat na tebe, potrudi se da se pomiriš. Ukoliko to ne učiniš, sve što prinosiš Bogu biće nekorisno (Mk.11,25; Mt.5,23-24). A ako ispuniš tu zapovest Vladike, moli mu se sa smelošću, govoreći: "Ostavi mi, Vladiko, sagrešenja moja, kao što i ja ostavljam bratu mome, ispunjavajući zapovest tvoju". I Čovekoljubac će ti odgovoriti: "Ako si otpustio, otpuštam i ja. Ako si oprostio, i ja opraštam tebi sagrešenja tvoja".

e) O BORBI SA TUGOM 191. Onaj ko trpeljivo podnosi kada ga ogovaraju ili vređaju liči na onoga ko je

zaključao lava u kavez, a ko odgovara ogovaranjem i uvredom liči na čoveka koji sam sebe udara (oružjem).

192. Nemojmo biti malodušni, budući da nećemo večno živeti na ovoj zemlji. 193. Nemoj dopuštati da ti srce bude žalosno. Jer, žalost ovoga sveta donosi smrt,

a žalost koja je po Bogu donosi život večni (2.Kor.7,10). 194. Monah koji je spreman da hrabro pretrpi sve što se desi samo će delimično

imati žalosti. 195. Nemoj davati svome srcu da bude žalosno, nego se teši u Gospodu.

213

196. Ako budeš podvrgnut kleveti pa se kasnije otkrije čistota tvoje savesti, nemoj misliti visoko [o sebi], nego sa smirenjem služi Gospodu koji te je izbavio od klevete ljudske, kako ne bi pao velikim padom.

197. Lukava duša se prevaznosi kada joj laskaju, a pobesni kada je žaloste. Dobra duša se, pak, ne raduje pohvali, niti negoduje kada je vređaju.

198. Trpljenju nema mere, naročito ako je rastvoreno ljubavlju. 199. Sačekaj Gospoda u dan žalosti, da bi te pokrio u dan gneva. 200. Nemoj se smejati ogorčenome, niti se raduj kad vidiš onoga ko se predao

razvratu, da se na tebe ne bi prognevio Gospod i ti ostao bez zaštite u dan žalosti. 201. Nemoj misliti da trpiš nevolje više od svih [drugih]. Onaj ko živi na zemlji ne

može da izbegne vazduh. Tako i čovek koji živi u ovome svetu ne može da izbegne iskušenje nevolja i stradanja. Obuzeti zemaljskim od zemaljskog doživljavaju žalosti, a oni koji streme duhovnom, zbog duhovnog i stradaju. Međutim, poslednji će biti blaženiji budući da je njihov rod [iz]obilan u Gospodu.

202. Ako smo sužnji Boga Spasitelja nemojmo se stideti da na sebi nosimo okove nevolja, nego ih sa radošću trpimo očekujući Njegov dolazak sa nebesa, kada će i nas pribrojati liku svetih. Jer, oni koji su postali zajedničari Njegovih stradanja postaće i zajedničari utehe (2.Kor.1,7).

203. Postoje dve vrste žalosti kojima je okružen svaki čovek pod suncem: žalost po Bogu i žalost ovoga sveta. I nije moguće proživeti ovaj život bez jedne od njih - ili bez žalosti po Bogu, ili bez žalosti ovoga sveta. Žalost ovoga sveta je teška, i ne obećava nagradu, a žalost po Bogu donosi utehu i još više uveseljava obećanjem večnog života. Ako si podvrgnut prvoj požuri da je pretvoriš u drugu. Tako ćeš oterati mučnu žalost iz srca.

204. Sa pobožnošću i smirenoumljem vršeći delo Božije, nemoj se plašiti niti skreći sa pravoga puta kada neprijatelj, sa namerom da te omete u ispravnom životu, podstakne nemarne ljude protiv tebe. Sačekaj Gospoda (Ps.26,14), izabraniče Božiji, kako bi se oni koji te ožalošćuju zadivili tvom slavnom spasenju, kao što je napisano: Ako ga i smrt zadesi, pravednik će u pokoj ući (Prem.Sol.4,7).

205. Kao što oganj u topionici ispituje zlato i srebro, tako se u napastima isprobavaju duše smrtnih, imajući Gospoda za pomoćnika.

206. Nemojmo se bojati iskušenja, već se smelo pružimo ka počasti višnjega zvanja u Hristu. Jer, Gospod uvenčava sve koji ga ljube.

207. Onaj ko hoće da postane monah, a ne može da podnosi ožalošćenja, poniženja i gubitak, ne treba da se monaši.

208. Velikodušno podnosi ožalošćenja od ogovaranja, te naziv zlog primaj kao naziv dobrog, i imenovanje nepotrebnog kao imenovanje blagougodnog. I svako treba da se seća da sluga Gospodnji ne treba da se svađa, nego da bude tih prema svima (2.Tim.2,24).

209. Ako ti se desi da se razboliš nemoj pribegavati mrtvoj pomoći i ljudskoj zaštiti. Bolje je da potrpiš očekujući milost Božiju i Njegovo staranje o svemu. Jer, postoje trenuci u kojima i telo ima potrebu za urazumljivanjem. Ugađajmo, pak, Gospodu u svemu, jer se On stara o nama (1.Pt.5,7). Duša čoveka koji je bolestan iznad svega počinje da ište Gospoda. Stoga je urazumljenje dobro samo ukoliko onaj ko trpi urazumljivanje blagodari.

214

Takav će govoriti: Dobro smo primali od Gospoda, a zar zlo nećemo? Neka je blagosloveno ime Gospodnje u vekove (Jov 2,10; 1,21).

210. Nemoj biti malodušan za vreme iskušenja, već budi bodar u molitvama i dobrim delima. Podražavaj one koji plove po moru: kada se podigne bura oni pažljivo motre na sve, bdiju i prizivaju Boga u pomoć. Gospod ne odbacuje one koji ga prizivaju u istini. Stoga i mi, kada nas postigne žalost, pribegnimo ka Gospodu, slično onome koji je rekao: Gospode, u nevolji te se setismo (Is.26,16). More nije uvek mirno. I sadašnji život se ne može preplivati bez iskušenja. Međutim, ako se budemo držali za veru u Gospoda, kao za kormilo, dospećemo u pristanište života. Svukavši sa sebe napore, tada ćemo se obući u život i netruležnost.

211. Kad nas postigne žalost očekujmo i približavanje radosti. Uzmimo kao primer one koji plove po moru. Kada se podigne vetar i silna bura oni se bore sa talasima, očekujući tiho vreme, a kada nastane tišina, očekuju buru. Oni su uvek budni kako ih iznenadni nalet vetra ne bi zatekao nespremne i prevrnuo u more. Tako i mi treba da činimo. Doživevši žalost i teskobu, očekujmo olakšanje i pomoć Božiju kako nas, zbog dugotrajne žalosti, ne bi umrtvila misao da već nemamo nade na spasenje. Na sličan način, očekujmo žalost kada je u nama prisutna radost kako od obilja radosti ne bismo zaboravili na suze.

212. Budi čvrst u iskušenjima i nevoljama i suprotstavljaj se sladostrašću koje te raspaljuje kako i tebe, kao neispečenu opeku, ne bi razmekšale kapi kiše, i kako se ne bi pokazao kao onaj koji nema čvrstinu koju misli da ima.

213. Odlučivši se da ugađaš Bogu budi dugotrpeljiv. Pogledaj na drevne naraštaje i videćeš da su svi sveti dobili obećano postojanim i dugim trpljenjem. Stoga se svaki dan pobuđujmo da sa njima nasledimo Carstvo nebesko. Trpljenje se udaljuje od nas zbog našeg neverja. Uvećaj revnost u Gospodu i hrabri se kao veran kako od velike žalosti ne bi oslabio duševne sile. Predstavi sebi one koji behu podvrgnuti mučenjima u izgnanstvu, u rudnicima i gorkom ropstvu, i pokori se u Gospodu nevoljama koje te susreću.

214. Može se desiti da te obuzme ogorčenje. I to još nije najveće zlo. Teško je i opasno ostati u ogorčenju. Ako te neko ogovara u tvome odsustvu i neko drugi ti, došavši, saopšti da te je brat ogovarao, kao mudar shvati ko je izazvao neprijatnost i ne ljuti se na brata svoga. Onome, pak, ko te je obavestio reci: "Premda me je uvredio, ipak mi je brat. Sa druge strane, ja sam zaslužio žalost. Uostalom, on me nije ožalostio svojom voljom, nego ga je nagovorio đavo, želeći da poseje neprijateljstvo među nama. Neka bi Gospod rasturio zamisli lukavog, brata pomilovao, i uz nas ostao". Ukoliko te opet u lice uvrede, nemoj se razdraživati i neka ti se um ne pomera. A kada pretrpiš žalost zbog rđavog dela nemoj biti okorelog srca, već bolje ispravi svoju grešku.

215. Ako je onaj ko utešava ožalošćenog duhovan čovek, doneće mu korist, a ne štetu. A onaj ko ima telesni način mišljenja [ožalošćenome] neće doneti ni malo koristi, nego će mu, umesto da ga uteši, još više rastrojiti.

216. Čuo si neprijatnu reč i žalostiš se. Međutim, ako si po pravdi povređen raduj se jer si ranjen radi urazumljenja i postaraj se da se ispraviš u svome padu. Ukoliko su te, pak, nepravedno uvredili imaćeš veću nagradu ako dobrodušno podneseš. I apostoli su bili bijeni posred grada kao neki zločinci. Oni se, međutim, nisu gnevili, niti su negodovali, nego su se radovali, budući da su se udostojili da podnesu sramotu za ime Njegovo (Dap.5,41). Raduj se i ti što si se udostojio da primiš beščašće za ime Njegovo.

215

217. Neko od nemarnih će možda reći: "Teško mi je što mi se to desilo posle tolikih trudova". To ti je teško, slugo Gospodnji? Nije li bolje da iz toga shvatiš da su posle tako dugotrajnog truda sve tvoje strasti ostale nesavladane, te da, poznavši to, počneš od sada da ih pobeđuješ? Jer ako ko misli da je nešto, a nije ništa, vara samoga sebe (Gal.6,3). Veština kormilara se projavljuje za vreme bure. Onaj ko se hvali: "Toliko sam godina u monaškom činu", a ne pokazuje dela svog čina jednostavno uz sebe nosi oruđa veštine kojoj se još nije naučio. Dogodila ti se mala žalost i ti si odmah istupio iz čina monaškog života i kao da si ga se odrekao. Ne, brate, ne okreći leđa svojim neprijateljima, nego stoj čvrsto, protivi se, i oni će pobeći od tebe. Obuci se u oklop vere, stavi na sebe kacigu spasenja, uzmi mač Duha Svetoga, koji je Reč Božija (Ef.6,17), te se bori da bi se tvojoj hrabrosti zaradovao Duh Sveti koji živi u tebi.

218. Ako ne podneseš malo iskušenje, kako ćeš podneti veliko? Ako ne savladaš dete, kako ćeš pobediti odraslog čoveka? Ako ne podneseš reč, kako ćeš pretrpeti udarac? Ako ne podnosiš šamar i udarac, kako ćeš poneti krst? Ako ne poneseš krst, kako ćeš naslediti nebesku slavu zajedno sa onima koji govore: Radi tebe umiremo po ceo dan, smatraju nas ovcama za klanje (Ps.43,23)? Zar smo ja i ti, brate, zaboravili šta je pretrpeo za nas naš Vladika? On je bio ismejan i ponižen. Govorili su da je đavo u njemu i On se nije gnevio. Njega su nazivali varalicom, bili ga po obrazima, tukli, prikovali na krst. On je okusio ocat pomešan sa žuči i bio proboden kopljem u rebra. On je sve to pretrpeo radi našeg spasenja. A mi! Teško nama bednima! Mi nikakvu žalost, čak ni reč ne želimo da podnesemo radi Njega koji je toliko pretrpeo radi nas.

219. Onaj ko želi da ugodi Gospodu, da postane naslednik Božiji po veri i da se nazove sin Božiji koji je rođen od Duha Svetoga, pre svega treba da, obukavši se u blagodušnost i trpljenje, hrabro podnosi skorbi bede i nevolje koje mu se događaju, bilo telesne bolesti i stradanja, bilo grdnje i uvrede od ljudi, ili različite nevidljive žalosti koje na dušu navode lukavi duhovi sa namerom da je dovedu do raslabljenosti, nemara i netrpeljivosti, te ometu da uđe u život. I sve se to događa po Božijem promislu. On popušta da svaka duša bude iskušana različitim žalostima kako bi se pokazali oni koji ljube Boga iz sve duše, koji sve hrabro podnose bez gubljenja nade na Njega i koji sa verom, trpljenjem i blagodaću Božijom svakodnevno očekuju izbavljenje. Izdržavši, na taj način, svako iskušenje oni postaju dostojni Carstva nebeskog.

220. Duša koja nije hrabra i koja odlučno ne podnosi svako iskušenje i svaku žalost, već pada u ogorčenje i uninije, te negoduje, uznemiruje se, zanemaruje podvig ili čak očajava, konačno postaje nedostojna života budući da nema nade na izbavljenje i da u sebi nije sačuvala nadu koja sa nesumnjivom verom očekuje milost Božiju. Ona, naime, nije sledovala svima svetima i nije išla stopama Gospodnjim. Pogledaj i primeti kako su u davnini oci, patrijarsi, proroci, apostoli i mučenici prošli ovaj put iskušenja i žalosti, kako su ugodili Bogu i udostojili se velikih nagrada.

221. Bog ne dopušta da duša koja je trpeljiva i koja se nada na Njega bude iskušana u toj meri da dođe do očajanja, tj. da padne u iskušenja i žalosti koje ne može da podnese (1.Kor.10,13). Lukavi ne iskušava i pritiskuje dušu žalostima onoliko koliko bi želeo, nego srazmerno sa Božijim dopuštenjem. Samo neka duša sve hrabro podnosi, držeći se nade koja proizlazi iz vere, i očekujući od Boga pomoć i nadu. Takvu dušu Bog neće ostaviti. Naprotiv, što se više duša podvizava, pribegavajući Bogu sa verom i nadom, i nesumnjivo očekujući od Njega pomoć i izbavljenje, tim je brže Gospod izbavlja od svake žalosti koja je okružuje. Jer, On zna koliko duša treba da se podvrgne ispitivanju i

216

iskušenju. Upravo toliko On i dopušta. Sudovi koje napravi lončar neće biti prikladni za upotrebu ukoliko se ne polože u peć da pečenjem očvrsnu. (Stavljajući ih u peć) on zna koliko vremena treba da se drže na vatri da bi postali upotrebljivi. On ih ne ostavlja u peći duže nego što je potrebno da ne bi pregoreli i popucali, i opet ih ne vadi pre vremena da ne bi ostali nedopečeni i nekorisni za upotrebu. Kad ljudi pri rasuđivanju o truležnom pokazuju toliko razboritosti i znanja, neće li Bog utoliko više znati koliko je potrebno ispitati i iskušati duše koje žele da mu ugode i da zadobiju večni život.

222. Iz kudelje se ne izvlače lako tanke niti ukoliko se ne istrli mnogo puta. I što se više istrli, ona postaje čistija i prikladnija za predivo. Isto tako i bogoljubiva duša, podvrgavajući se mnogim iskušenjima i ispitivanjima i hrabro trpeći žalosti, postaje čišća i sposobnija za duhovno delanje, i na kraju se udostojava Carstva nebeskog. Žalosti i iskušenja dušu čine iskusnom i čvrstom ukoliko hrabro, rado i sa nadom na Boga podnosi sve što joj se desi, te sa nesumnjivom verom očekuje izbavljenje od Gospoda i Njegovu milost.

223. Ukoliko duše koje su podvrgnute nevoljama radi ispitivanja i koje na različite načine muče lukavi duhovi (bilo tajno - unutrašnjim teretom nevolja i lukavim pomislima, bilo javno - telesnim stradanjima) budu hrabro trpele, čuvale nadu i čekale nagradu od Gospoda udostojiće se venaca pravde i u Dan suda će pred Bogom steći smelost koja je ravna smelosti svetih mučenika. Jer, mučenje u nevoljama je podjednako: jedni su ga pretrpeli na krstu, a drugi od lukavih duhova.

224. Na čoveka koga ne može da privoli na zlo i obori mislima, neprijatelj navodi nevolje kako bi pomračio njegov razum, a zatim već u ljega posejao što mu je ugodno. Ukoliko ni time ne može da ga navede na zlo on mu pruža sve životne udobnosti, uznosi ga i uvodi u veliku obmanu, koja je opasnija i rđavija od svih strasti. Ona čoveka čini gordim, uvlači u pučinu slastoljublja i izgoni sećanje na Boga, na sopstvenu nemoć i smrtni čas. On ispituje prema čemu su naklonjena čovekova raspoloženja, pa se protiv toga i naoružava kako bi mu se suprotstavio svim nepravdama.

225. Sve je od Boga: i dobro i priskorbno. Jedno je, međutim, po blagovoljenju, drugo po promislu, a treće po popuštenju. Po Njegovom blagovoljenju je da živimo vrlinski. Bogu je ugodno da se oni koji žive vrlinski ukrašavaju vencima trpljenja. Po promislu se dešava da se urazumljujemo kada padamo u sagrešenja. Po popuštenju se, pak, dešava da se ne obraćamo iako nas [nevolje] urazumljuju. Opet, Bog nas po promislu kažnjava kada grešimo da ne bismo bili osuđeni sa svetom, kao što kaže apostol: A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1.Kor.11,32). U tom smislu je rečeno: Nema zla u gradu koje Gospod ne učini (Amos.3,6). Takva zla su: glad, rane, bolesti, porazi, borbe. Jer, sve to služi na očišćenje od grehova. Bog napušta i potpuno ostavlja one koji ili ne žele da žive bez greha, ili se ne obraćaju iako se opominju [nevoljama]. Njih predade... Bog u pokvaren um, tj. dopusti njihovoj slobodi da čini što je neprilično (Rim.1,28).

f) O BORBI SA UNINIJEM 226. Onaj koji ropće nije valjan ni za kakvo delo, niti ima raspoloženje za njega. On

je lenjiv i uvek ima pripremljen izgovor za izbegavanje delanja. On i druge razvraća, govoreći: "Šta će to, i zbog čega ovo? I eto, od toga nema nikakve koristi".

227. Kada ga zovu na psalmopojanje, lenjivac se razdražuje, a kada ga bude na bdenje izgovara se da ga boli stomak i glava. Ako ga savetuju, on govori: "Uči sebe ", a ako ga nečemu uče, viče: "Znam i sam".

217

228. Nije dobro da čovek koji je sposoban da radi jede tuđi hleb u lenjosti, jer apostol kaže: U svemu čuvah sebe i čuvaću da ne budem vama na teretu (2.Kor.11,9).

229. Monah koji ropće trpi veliku štetu, a ko sve hrabro podnosi nasleđuje radost. 230. Ako na tebe naiđe duh uninija nemoj ostavljati svoj dom, već mu se sa

trpljenjem suprotstavi. Nemoj dozvoliti da te misao ubedi da pređeš sa mesta na mesto. Jer, ukoliko pristaneš na tu pomisao, nikada se kod tebe neće naći trpljenje.

231. Monaše, nemoj govoriti: "Ovde je borba i teskoba, a tamo (na tom i tom mestu) je spokojan i bezbrižan život (nameravajući da pređeš na drugo mesto)". Zar ne znaš ko sa nama vodi borbu? Zar ne - naš neprijatelj, đavo? A on prohodi svo podnebesje (Jov 2,2). Prema tome, ma kuda pošao ostaćeš u podnebesju. Zbog toga je bolje da se, ostajući na mestu, suprotstaviš đavolu, i pobeći će od tebe, te da se približiš Bogu, da bi se i On približio tebi (Jak.4,7-8).

232. Lenjiv monah razmišlja i govori: "Danas ću živeti ovde, a sutra ću poći na drugo mesto. Zbog čega onda da se trudim".

233. Mnoštvo izgovora sabira lenjivi monah, a spavljiv upada u nevolje. 234. Onaj ko stalno prelazi iz jedne kelije u drugu stiče sujetne pomisli, a ko

prebiva na jednom mestu - dobro bezmolstvuje. 235. Monah koji luta nije neranjiv ukoliko nije trezven, a onaj ko prebiva na mestu

na koje je prizvan brzo nalazi pokoj. 236. Tebi je prijatna lenjost, ali joj je gorak kraj. Iznemogavaš radeći, ali ćeš se

zaradovati kasnije. 237. Lenjiv i samoljubiv monah se skriva čim vidi posao, a za trpezom je među

prvima. 238. Sećanje na smrt i sud jeste mač protiv demona uninija. 239. Uninije je jedno od najtežih tereta, naročito ukoliko ga prati neverje. Jer,

njegovi plodovi su puni smrtonosnog otrova. 240. Monaše, ostavio si keliju, i lutaš po svetu: zar se ne bojiš bezakonja i svađe u

gradu (Ps.54,10)? 241. Ko je lenjiviji od žednoga koji sedi blizu izvora i neće da ispruži ruke da uzme

vodu i utoli žeđ? I ko je nemarniji od čoveka koji ima knjigu, a ne brine o čitanju. 242. Potrudi se sa onim ko želi da se opismeni da bi, čitajući o čudesnim delima

Božijim, blagosiljao divno Ime, pa će te Bog nagraditi. 243. Na unilog monaha napada lenjost, a kada poseduje trpljenje - napada ga

visokoumlje. Ko, pak, zaista ljubi Gospoda - otklanja i jedno i drugo. 244. Lenjivi monah će u mnogome pretrpeti štetu, a trezveni ne prenebregava ni

jedan čas. 245. Nemoj voleti da prelaziš sa mesta na mesto, već bolje trpljenjem izvlači korist

iz nezgoda koje te susreću na mestu u kome živiš. Reci mi, zar nas ipak ne očekuje kelija nakon što obiđemo ceo svet, ukoliko želimo da se spasemo? Ako nemamo trpljenja da ostanemo u opštežiću, i ako u usamljenosti ne nalazimo bezmolvije, gde ćemo naći utočište? To je isto kao da kažemo: "Ne mogu da podnesem sunčevu toplotu, a i hladovina mi je nepodnošljiva". Bojim se da nas najzad ne pojede ona peć.

246. Budimo postojani u srcu, budući da je slabost srca protivna vrlini. Nemojmo biti malodušni ako nam se desi neveliko uninije, već sami sebe prisiljavajmo, slično dobrom

218

putniku. Kada se desi da oslabi na putu, putnik ne odustaje od putovanja, već se teši rečima: "Još malo, i doći ćeš do prenoćišta, pa ćeš odahnuti". Videći kako se prinuđavamo, Gospod će nam dati silu i olakšati nam teškoće.

247. Radimo da bismo se, u nadi na Boga, ishranili. Ne žalosti se zbog truda. Mnogi su se, ništa ne radeći, opterećivali samom bezbrižnošću. Uči se da radiš da se ne bi učio da prosiš milostinju. Ne budi nemaran prema poslu. Gospod je blizu (Fil.4,5).

248. Nemojmo padati u uninije dok sedimo u keliji, sećajući se da su sveti mučenici posle mnogih mučenja bili stavljani u železne okove. Zbog toga nemojmo bežati od neudobnosti kelije. Neka nam ne bude teško da radimo, sećajući se da su mnogi od svetih Gospoda radi bili slati u rudnike. Da li bismo, da smo živeli u ta vremena, izmenili svoj život zbog mučenja? Da li bismo se zbog najsurovijih okolnosti odrekli svoje vere?

249. Drži se mesta na kome živiš, suprotstavljajući se lenjosti. Jer, strasti nećeš ukrotiti promenom mesta, nego pažljivošću uma. Nama je potrebno trpljenje, da bismo, pošto izvršimo volju Božiju, primili ono što je obećano (Jev.10,36). Onaj ko se predaje uniniju daleko je od trpljenja, kao što je bolesnik [daleko] od zdravlja. Vrlina se poznaje u trpljenju, a ne u uniniju. Trpljenje se, pak, obnavlja i učvršćuje kada je um zauzet sagledavanjem i Božanstvenim poučavanjem. Um koji se time hrani zadobija snagu, kao i telo koje koristi zdravu hranu. Ako odstupi od ove blagodati i od ovoga dostojanstva, um zaista postaje bedan i nemoćan. Stoga, zbacivši sa sebe pristrašće prema veštastvenom, upražnjavaj svoj um u tom Božanstvenom delanju. I tada nećeš imati potrebe da prelaziš sa mesta na mesto, i da iznuravaš svoje telo stranstvovanjima bez opravdanih razloga. Jer, Carstvo Božije unutra je u vama (Lk.17,21).

250. Kada primetiš da ti je dosadno čitanje Božanstvenih Pisma i da nerado slušaš duhovne pouke, znaj da ti je duša upala u tešku bolest. Jer, je to početak zloumlja kojim se žanje plod smrti.

251. Blažen je onaj ko svakodnevno u sebi obdelava prelepe i dobre misli, i ko je nadom pobedio lukavu strast uninija, sa kojom se bore podvižnici Gospodnji.

252. Blažen je onaj ko je u delu Gospodnjem postao sličan hrabrom vojniku i koji podstiče lenjive i obodrava malodušne na putu Gospodnjem.

253. Blažen je onaj koga, kao plašljivog, nije oborila strast uninija i koji se prihvatio savršenog trpljenja, zbog koga su svi sveti zadobili vence.

254. Kada te uznemirava duh uninija, nemoj se zanositi njegovim pomislima, već prebivaj na mestu na koje te je postavio Bog. Priseti se kakvu si ljubav imao prema Bogu kada si u početku došao pred manastirska vrata. Tu ljubav sačuvajmo do kraja čekajući Gospoda, slično borcu koji trpljenjem pobeđuje onoga koji mu zadaje udarce. Jer, ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.10,22).

255. Jednom bratu je pred bdenje pomisao predlagala: "Danas daj sebi predaha i ne ustaj na bdenje". No, on je odgovorio pomisli: "Ko zna? Sutra, može biti, i nećeš ustati. Stoga treba danas ustati". Pomisao mu je i za poslom našaptavala: "Danas odmori, a sutra radi". A on bi joj opet odgovarao: "Ne, danas ću raditi, a o sutrašnjem danu će se postarati Gospod".

256. Ako te bude uznemiravalo uninije, nemoj padati duhom, već se pomoli Gospodu da ti da trpljenje. Posle molitve sedi i, sabravši svoje pomisli, Psalmima teši svoju dušu: Što si žalosna dušo moja? I zbog čega me smućuješ? Uzdaj se u Boga, jer ću ga još slaviti. Spasitelja moga i Boga moga (Ps.41,6). Takođe reci: "Zašto si se raslabila, dušo

219

moja? Ta, nećemo večno živeti u ovome svetu? Poslušaj šta govori Psalmopojac: Jer sam gost u tebe i došljak kao i svi stari moji (Ps.38,13). Preselićemo se i mi kada Bogu bude bilo ugodno". Život pravednih počinje posle njihove končine. Stoga i prorok, zaželevši budući život, kaže: Kao što jelen traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože!... Kada ću doći i pokazati se licu Božijem (Ps.41,2.3)? Sveti su sadašnji život smatrali tamnicom. Stoga je jedan od njih sa radošću klicao: Sad otpuštaš... slugu svoga, Vladiko (Lk.2,29), dok je drugi rekao da ima želju umreti i sa Hristom biti (Fil.1,23).

257. Kada nastane jutro, brat ustaje, i izvršivši molitvu, prihvata rukodelje. Tada mrzitelj dobra, demon, u njega polaže pomisao uninija.

258. Brat koji pri uniniju, koje je naišlo na njega, produžava da radi i da se trudi, uz pomoć blagodati od sebe tera [iskušenje]. Onaj, pak, ko ga trpljenjem ne odbija od sebe, biva pobeđen i postaje njegov plen. Popustivši pomisli, on počinje da govori samome sebi: "Danas se osećam kao da sam rastrojen i nemoćan. Sada ću se odmoriti, a sutra ću uraditi za dva dana". Tako brat tog prvog dana ništa ne radi, maštajući da će sutra nadoknaditi propušteno. Sutra, međutim, neprijatelj dobra, demon, na njega navodi još silnije uninije nego juče. Savladan pomislima, brat ustaje i napušta rukodelje. On se ili uopšte njime ne zanima, ili se zanima tek tako, tj. ne kao poslom, ili ga neprijatelj izvodi iz kelije i čini lutalicom.

259. Ako nešto radiš i neprijatelj na tebe navodi uninije, učini [napor da mu se] suprotstaviš, ukazujući na neko slično zanimanje (i dodajući: "Vidiš, kako se [drugi] trude radi prolaznog? Zbog čega ti nećeš da se trudiš radi večnog"). Ma šta da radiš neka ti savest svedoči da je tvoj posao ugodan Bogu, pa ćeš se spasti (od uninija).

g) O BORBI SA TAŠTINOM 260. Razumi, monaše, šta govorim: neka u meni i tebi ne bude pobožnost samo

kada smo napolju, a kada smo u keliji - bezbrižna raspuštenost, da ne bismo bili kao okrečeni grobovi (Mt.23,27). Jer, na svakom mestu je jedan i isti Bog, kome neka je slava u vekove vekova! Amin.

261. Monah koji se hvali svojom čvrstinom nije razborit. Za monaha je stid i prekor da se hvali svojom sopstvenom silom: Ko se hvali neka se Gospodom hvali (1.Kor.1,31).

262. Hoćeš li da stekneš dobro ime? Vrši dela svoja sa krotošću (Sir.3,17). 263. Biti osramoćen i ne uznemiravati se zbog toga još nije vrlina. Vrlina je -

osećati to i podnositi radi blagočašća. Jer, rečeno je: Lenjivac se ne stidi kada ga sramote (Prič.20, 4).

264. Slavoljublje je duševna bolest, lukava strast. 265. Napisano je: Neka te hvali bližnji, a ne usta tvoja; tuđin, a ne usne tvoje

(Prič.27,2). I još: Srebro i zlato se ispituju u topionici, a čovek ustima onih koji ga hvale (Prič.27,21).

266. Svima ukazuj čast Gospoda radi, ne tražeći je za sebe i naći ćeš blagodat kod Gospoda.

267. Neka te nikada ne zadivi čovekougodnik, koji se stara da mnogima ugodi, premda ne Gospoda radi.

268. Ljubljeni, ispunjavaj zapovesti Gospodnje u tajnosti i Gospod će ti uzvratiti javno.

269. Nemoj se diviti kad vidiš da je čovek dostigao veliku slavu na zemlji, nego se divi onome ko je omrzao zemaljsku slavu.

220

270. Pazi da, želeći nepotrebnu slavu, ne navučeš na sebe beščašće. Prava čovekova slava je da sve čini po Bogu. Veliko, pak, beščašće je da prestupa zapovesti.

271. Nemoj se truditi da se pokažeš vešt u svakom delu da ne bi upao u taštinu koja dovodi do slavoljublja, gneva i žalosti. Najviše se brini da postaneš prost i jednak sa drugima.

272. Ne hvali se, veličajući se krasnorečivošću, već bolje objavljuj opitno učenje prostih i neknjiževnih ljudi kako bi postao učenik Hristovih apostola. Jer, zabranjeno je hvaliti se spoljašnjom mudrošću, i to naročito Hrišćanima. Ko se hvali Gospodom neka se hvali (2.Kor.10,17).

273. Oni koji zbog čovekougađanja upražnjavaju vrlinu temelj spasenja postavljaju na pesku, a ne na kamenu. Zbog toga njih obaraju pomisli čim padne kiša, poteku reke i zaduvaju vetrovi (iskušenja). Ukoliko, pak, ne padnu, nego žive kako treba, oni se nadimaju velikom gordošću. A ako padnu, oni se predaju beskorisnom očajanju.

274. Jer nije valjan onaj koji se sam hvali (2.Kor.10,18). Ti najpre ispitaj svoja dela, tj. da li si zaista provodio život kako treba i kako hvališ samoga sebe, da li si pobedio želje, zavoleo siromaštvo, omrzao ogovaranje, odložio ljubav prema taštini, omrzao pohotu, stekao odvratnost prema slastoljublju, da li zaista nikome nisi učinio zlo, da li si savladao strasti, da li se zaista nisi gnevio na one koji su te ožalostili, da li se nisi prevaznosio slušajući pohvale, da li si zavoleo Gospoda svom snagom i bližnjega kao samoga sebe. Ukoliko nismo sačuvali sve ovo, zbog čega se veličamo? Mi treba da plačemo pred blagošću Gospoda kako bi nas iscelio od okamenjenosti srca, i kako bi nas osnažio da živimo kako priliči.

275. Ništa ne treba činiti sa namerom da nas ljudi vide, nego u svemu treba postupati sa čistim srcem. Jer, Bog zna ono što je sakriveno i tajno. Od Njega jedinog očekujmo nagradu.

276. [Dešava se] da sujetan čovek, uz to i oskudan imanjem, uzmašta da je car. To još neće značiti da je on zaista car. Isto tako ni monah koji potajno jede, a za bratskom trpezom se licemerno predstavlja kao isposnik i uzdržljivac, nije samim tim i podvižnik. On sebi priprema tkaninu od paučine, i ne ide putem svetih, nego putem čovekougodnika.

h) O BORBI SA GORDOŠĆU 277. Gordi ne trpi prevlast nad sobom. Susrećući je, on ili zavidi ili se protivi.

Protivljenje i zavist podupiru jedno drugo. U kome se nalazi jedna od ovih strasti, naći će se i druga.

278. Čoveka u kome one postoje svakako će mučiti uspeh drugih. Onaj, pak, ko ih nema, biće slobodan od te žalosti. On se ne smućuje kada je drugome ukazana čast i ne uznemirava se kada se drugi proslavlja, budući da svima daje prvenstvo i sve pretpostavlja sebi.

279. Bez smirenoumlja je uzaludan svaki podvig, svako uzdržanje, svako poslušanje, svaka negramžljivost i svaka učenost.

280. Nečisti duh visokoumlja je prevrtljiv i mnogoobrazan. On upotrebljava sav napor kako bi zavladao nad svima: mudrog lovi mudrošću, snažnog snagom, bogatog bogatstvom, lepog lepotom, veštog veštinom.

281. On ne propušta da na sličan način iskušava i one koji vode duhovni život. On onome koji se odrekao od sveta priprema zamku u odricanju, onome ko se uzdržava - u

221

uzdržanju, bezmolvniku - u bezmolviju, negramžljivom - u negramžljivosti, molitveniku - u molitvi. On se stara da kod svih poseje svoju plevu.

282. Radi lečenja od gordosti počešće čitaj mesta iz Svetog Pisma koja su usmerena protiv nje: Kada izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge (Lk.17,10). Ako ko misli da je nešto, a nije ništa, vara samoga sebe (Gal.6,3). Što je kod ljudi visoko, gadost je pred Gospodom (Lk.16,15). Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim, kaže Gospod (Mt.11,29). U smirenju našem seti nas se Gospode, i izbavi nas od neprijatelja naših (Ps.135,23). Smirih se i spase me (Ps.114,5). Nečist je pred Gospodom svaki gord [čovek] (Prič.16,15).

283. Nemoj se prevaznositi ako si zdrav telom, već se boj. 284. Ko sam sebe uzvišuje sebi priprema sramotu, a ko služi bližnjemu sa

smirenoumljem - biće proslavljen. 285. Smiri pomisao gordosti pre nego što gordost smiri tebe. Obori pomisao

visokoumlja pre nego što ona obori tebe. Savladaj pohotu pre nego Što ona savlada tebe. 286. Nemoj osuđivati brata zbog nepostojanosti da i sam ne bi upao u istu nemoć. 287. Početnik koji nema smirenja nema uz sebe oružje protiv neprijatelja. On će

pretrpeti velike poraze. 288. Neka monah sebe smatra poslednjim među poslednjima, pa steći će nadu.

Jer, koji sebe ponizuje uzvisiće se, a koji sebe uzvisuje poniziće se (Lk.18,14). 289. Rđav prekor za monaha su gordost, drskost, bezosećajnost, bestidnost,

nerazboritost, plahovitost i bezumlje. 290. Ako zavoliš gordost bićeš udeo demona, a ako zavoliš smirenoumlje bićeš

udeo Vladike Hrista. 291. Nadmeni čovek će pretrpeti mnoge žalosti, a smirenoumni će se uvek veseliti

u Gospodu. 292. Visokoumlje u svako vreme ište počasti, a smirenoumlje se ni u slavi ne

prevaznosi. niti se u beščašću uznemirava: ono od Gospoda očekuje nagradu. 293. Prevaznošenje oslepljuje umne oči, a smirenje ih prosvećuje ljubavlju. Jer,

Gospod učiti krotke putevima svojim (Ps.24,9). 294. Opasno je da se čovek uzda u samoga sebe. Spašće se, međutim, onaj ko se

nada na Gospoda. 295. Ko ukrašava svoju odeću pašće u gordost, a gordi monah je - orao bez perja. 296. Smirenoumni monah je laki trkač i dobar strelac. 297. Kao što železo sve istanjuje i savlađuje, tako i smirenje po Bogu razrušuje

spletke neprijatelja. 298. Što je koplje za lovca, i oružje za vojnika, to je smirenje za monaha. 299. Gordost je za čoveka opasna u svakom obliku. Nemoj voleti gordost zato što

od nje nema koristi. Svaka nemoć se staranjem isceljuje. Međutim, bolest gordosti je zlo koje se teško leči. Ona, naime, odbacuje celebni lek i sebi izmišlja smrtonosni otrov. Neka je ne bude u slugama Hristovim.

300. Hoćeš li da budeš veliki? Budi manji od svih (Mk.9,35).

222

301. Nemoj se prevaznositi u mislima nad bratom koji izađe iz manastira i neka u tvojim očima ne bude beščastan, jer ne znaš šta će doneti sutrašnji dan (Prič.3,28).

302. Slušaj onoga koji govori: Koji misli da stoji neka pazi da ne padne (1.Kor.10,12), i još: Jer nije valjan onaj koji se sam hvali, nego koga Gospod hvali (2.Kor.10,18). Jer, mnogi su mislili da su dostigli vrh i da rukovode, premda su postali zadnji od najzadnjijih, dok su očajni ljudi primali blagodat, budući da se Bog protivi gordima, a smirenima daje blagodat (Jak.4,6).

303. Ako vidiš neposlušnog i gordog čoveka, koji je sam sebi mudar, [znaj] da mu je koren već polumrtav, budući da u sebi nema humusa koji nam se saopštava strahom Božijim. A ako vidiš ćutljivog i smirenog čoveka, znaj da mu je čvrst koren, budući da se hrani humusom straha Božijeg.

304. Velik je uspeh i velika slava smirenoumlja: u njemu nema padanja. Priznak smirenoumlja je kad se obema rukama zadovoljavaju potrebe brata, tako kao da i sam primaš pomoć.

305. Gord i neposlušan čovek će ugledati gorke dane, a smirenouman i trpeljiv će se uvek radovati u Gospodu.

306. Velika je stvar naći smirenoumnog i trpeljivog čoveka. Njegovoj dobroti nema mere!

307. Nad onim ko se prevaznosi nad svojim bratom izrugavaju se đavoli. 308. Kiše razmnožavaju korov, a razgovor sa svetovnim ljudima izaziva strast

visokoumlja. Međutim, onaj koji se boji Gospoda izbegava prevaznošenje. 309. Nemoj misliti visoko o sebi ukoliko si se udostojio darova, budući da nemaš ni

jedno savršenstvo koje nisi primio od Boga (1.Kor.4,7). I ako ne budeš hodio po Njegovim zapovestima i volji, On će od tebe oduzeti svoje vlasništvo: tada ćeš ličiti na čoveka od koga oduzimaju pero koje tek što je zamočeno u mastilo.

310. Ma koliko da se prevaznosi u gordosti svoga srca, čovek ipak gazi po zemlji iz koje je uzet i u koju će se vratiti, dok Gospod uzvisuje smirene.

311. Visokoumlje obara, a smirenoumlje donosi pobednički venac. 312. Smatraj sebe nepotrebnim sasudom čak i ako se pred svojom bratijom

pokažeš čist kao zlato, pa ćeš izbeći gordost koja je mrska i Bogu i ljudima. 313. Ako vidiš da brat greši, i ujutro se sretneš sa njim, nemoj ga prezreti,

smatrajući ga grešnikom u svojim mislima, budući da ne znaš da li je, možda, po tvom udaljenju od njega, i posle svog pada, učinio nešto dobro i uzdasima i gorkim suzama umilostivio Gospoda.

314. Treba da se uzdržavamo od osuđivanja [drugih]. Svako od nas treba da se smirava, govoreći za sebe rečima Psalma: Bezakonja moja prevaziđoše glavu toju i kao težak teret otežaše mi (Ps.37,5).

315. Nemoj mi dati, opšti Vladiko svih, srce koje mrzi poslušnost i otačke pouke. Udalji od mene gorde pomisli, budući da si zapretio gordima (Ps.118,21).

316. Neka tvoj pogled bude usmeren naniže i neka se srce tvoje ne prevaznosi nad drugima.

317. Ko je od dva početnika koji žive sa starcem veći pred Gospodom? Onaj ko je u strahu Božijem smirio sebe pred svojim bratom. Jer, ne laže Onaj koji je rekao: A koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.18,14).

223

318. Ko hoće da pomeri kamen, polugu postavlja odozdo, a ne odozgo: tada će lako pomeriti kamen. To je obrazac za smirenoumlje.

319. I Bogu i ljudima je mrska gordost, a Gospod uzvisuje one koji vole smirenje. 320. U Carstvo nebesko nas ne uvode ni dostojanstvo, ni počast, ni veličina, nego

smirenje, poslušnost, ljubav, trpljenje i blagodušnost. Eto šta spasava čoveka. Zar niste čuli da je đavo zbog gordosti pao sa neba? Zar niste čuli kakve je velike slave bio lišen zbog protivljenja Bogu.

321. Smireni nije tašt i ne gordi se, već služi Gospodu sa strahom. Smireni nije uporan u svojoj volji, protivrečeći istini, već se pokorava istini. Smireni ne zavidi uspehu bližnjega, i ne raduje se njegovom neuspehu (padu), već se raduje sa radosnima i plače sa žalosnima. Smireni lišavanja i nesreće ne smatra poniženjem, niti je nadmen u blagostanju i slavi, već postojano prebiva u vrlini. Smireni ne poštuje samo više, nego i niže od sebe. Smireni ne pada u razdražljivost, nikoga ne ožalošćuje, niti se sa kime svađa. Smireni nije samovoljan i ne lenji se čak ako ga i u pola noći pozovu na posao, budući da se predao u poslušnost zapovestima Gospodnjim. Smireni ne zna za gnev, niti za lukavost, već u prostoti služi Gospodu, živeći u miru sa svima. Ako čuje prekor, smireni ne ropće, i ako ga udare, ne napušta trpljenje, budući da je učenik Onoga koji je za nas pretrpeo krst. Smireni mrzi samoljublje i ne traži prvenstvo, već živi u ovome svetu kao privremeni putnik na brodu.

322. Pazi da te pomisao, nasuprot Pismu, ne nadima ukoliko izučiš celo Božanstveno Pismo. Jer, celo Božanstveno Pismo nas uči smirenju. Onaj ko misli i radi protivno onome čemu se učio, pokazuje da je prestupnik.

323. [Budi oprezan] kada te uznemirava duh gordosti, ili vlastoljublja, ili bogatstva i ne zanosi se njime. Naprotiv, stani hrabro naspram napada lukavog i lažljivog duha. Predstavi sebi u mislima stare građevine, zastarele slike, oronule rđave stubove i razmisli gde su njihovi vlasnici i graditelji, te se postaraj da ugodiš Gospodu kako bi se udostojio Carstva nebeskoga: Jer je svako telo kao trava, i svaka slava čovečija kao cvet travni (1.Pt.1,24). Šta je više i slavnije od carskog dostojanstva i slave? Pa ipak, i carevi prolaze i slava njihova. A oni koji su se udostojili Carstva nebeskog ne trpe ništa slično, već u miru i radosti prebivaju na nebu zajedno sa anđelima, bez bolesti, tuge i uzdisanja, u radosti i veselju, hvaleći, proslavljajući i veličajući Nebeskoga Cara i Gospoda sve zemlje.

324. Nemoj da te nadima pomisao ukoliko pre svih dođeš na službu Božiju i odstojiš do kraja. Jer, visokoumlje je slično rupi u kojoj se gnezdi zmija i umrtvljuje onoga ko joj priđe.

325. Nemojmo se prevaznositi, već bolje postanimo smireni. A i kakva je to sila u nama kojom bismo se prevaznosili, kada nas i male poteškoće obaraju na zemlju? Stoga zavolimo smirenje, da se Gospod ne bi udaljio od nas.

326. Neka smirenoumlje bude sa tobom na svakom mestu i u svakom delu. Jer, kao što telo ima potrebu za odećom (bilo da je toplo ili hladno u kući), tako i duša ima svagdašnju potrebu za odećom smirenoumlja. Smatraj da je bolje da hodiš go i bos, nego da si obnažen od smirenoumlja. Jer, sam Gospod odeva one koji vole smirenoumlje.

327. Imaj smireni način mišljenja da se, uzdigavši se na visinu, ne bi razbio u strašnom padu.

328. Početak smirenoumlja je potčinjavanje. Neka ti smirenoumlje bude i temelj i odeća odgovora. Reč neka ti bude prosta i srdačna u ljubavi Božijoj. Visokoumlje se, pak,

224

ne potčinjava, nema poslušnosti, nema pokornosti i rukovodi se sopstvenim pomislima. Smirenoumlje je, naprotiv, poslušno, pokorno, skromno i odaje čast i malim i velikim.

329. Izabravši pobožan život budi bodar kako ti lukavi pod vidom pobožnosti ne bi podmetnuo tuđu pomisao, tj. [pomisao] sujete i gordosti, zbog koje ćeš izbegavati da se trudiš zajedno sa bratijom. Radi, kao i druga bratija, i čuvaj svoju pobožnost.

330. Ako te bude uznemiravala pomisao samomnjenja, onome koji se bori protiv tebe reci: "Idi dalje od mene, lukava pomisli. Šta sam ja to učinio ili u kojoj vrlini sam napredovao, te mi ubacuješ slične misli? Sveti su bili kamenjem pobijeni, prestrugani, izmučeni. [a mnogi i] od mača pomreše (Jev.11,37). Sam Vladika svih je radi nas pretrpeo krst, ne mareći za sramotu (Jev.12,2). A kakav ću odgovor ja dati u Dan suda, provodeći svo vreme života u gresima". Time ćeš visokoumlje oterati od sebe.

331. Jedan brat je rekao: "Molio sam se da mi Gospod da pomisao smirenoumlja kako bih, kada mi brat naloži da nešto učinim, mogao svojoj pomisli da kažem: "Ovo je tvoj gospodar, [po]slušaj ga", i kako bih, kada mi zapovedi drugi brat, opet govorio: "Ovo je brat tvoga gospodara", te kako bih, kada mi zapovedi dete, najzad govorio: "Slušaj sina svoga gospodara"". Na taj način je on, protiveći se tuđim pomislima i uz pomoć blagodati Božije, bezmetežno radio svoj posao.

332. Neustrašivost rađa gordost, a gordost je majka nepotčinjavanja. Smirenoumlje i krotost one koji ih poseduju učvršćuju u strahu Božijem, te liče na utvrđen stub u hramu Božijem.

333. Čuvaj se od demona visokoumlja da ne bi pao u gordost i nepokornost i povredio samoga sebe. Ne treba da se stidiš da prebivaš u poslušnosti u Gospodu i da svojim rukama činiš dobro. Ta mala peć i žalost koju pretrpiš radi Gospoda doneće ti večni život. Zamisli da neko mnogo hiljada talanata zlata razmenjuje za jednu drahmu. Isto značenje ima i svaka žalost monaškog života u poređenju sa budućom žalošću koja će zadesiti one koji čine zlo. Ti ustupaš ništavno, a daje ti se nešto veliko. Stoga se odreci visokoumlja i tvoj udeo će biti Gospod.

334. Osobene crte i odlike čoveka koji ima istinsko smirenje su sledeće: on sebe smatra grešnijim od svih grešnika; smatra da nije učinio ništa dobro pred Bogom; ukoreva sebe u svako vreme, na svakom mestu i u svakom delu; nikoga ne grdi i ne nalazi na zemlji čoveka koji bi bio grešniji i nemarniji od njega; uvek sve hvali i proslavlja; nikoga nikada ne osuđuje, ne ponižava, i ne kleveće: uvek ćuti i bez naredbe ili krajnje nužde ništa ne govori; kada ga pitaju i odluči da govori ili kada ga prisiljava krajnja nužda govori tiho, mirno, polako, sa stidom i kao da je prisiljen; ni u čemu ne ističe sebe za meru; ni sa kim ne spori ni o veri, niti o čemu drugom; ako neko govori dobro, reći će mu: "Da", a ako govori rđavo, odgovoriće: "Ti znaš"; poslušan je i mrzi svoju volju kao nešto štetno; pogled mu je uvek oboren ka zemlji; pred očima ima svoju smrt; nikada ne praznoslovi; ne vodi prazne razgovore; ne laže; ne protivreči pretpostavljenima; sa radošću podnosi uvrede, poniženja i gubitak; mrzi pokoj i voli trud; nikoga ne ogorčava i ne ranjava ničiju savest. Takvi su znaci istinskog smirenja. Blažen je onaj ko ih ima, budući da još ovde postaje dom i hram Božiji. Bog se raduje zbog njega i on postaje naslednik Carstva.

335. Smirenoumlje se ne sastoji u tome da grešnik sebe smatra grešnikom. Ono se sastoji u tome da onaj ko je svestan da poseduje mnoge i velike [vrline] ne uobražava da je nešto veliko. Smirenouman je onaj ko je sličan Pavlu i koji o sebi govori: Ne osećam ništa na svojoj savesti (1.Kor.4,4), ili: Isus Hristos dođe u svet da spase grešnike od kojih

225

sam prvi ja (1.Tim.1,15). Prema tome, smirenoumlje znači biti veliki po delima i ponižavati se u umu!

PREPODOBNI JEFREM SIRIN PODVIŽNIČKE POUKE

VI OPŠTE POUKE O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU

1. Uzdržanje jezika je - ne govoriti mnogo, i prazno; ne ogovarati; ne vređati rečju;

ne zaklinjati se; ne praznosloviti; ne klevetati druge; ne osuđivati; ne otkrivati tajne i ne zanimati se onim što nije naše.

2. Uzdržanje sluha je - vladati sluhom i ne biti pobeđivan pustim metežom. 3. Uzdržanje očiju je - vladati pogledom i ne ustremljivati pogled na ono što je

grešno-prijatno i što nije prilično. 4. Uzdržanje od razdražljivosti je - vladati gnevom i ne raspaljivati se odjedanput. 5. Uzdržanje od počasti je - ne želeti i ne tražiti proslavljanja i časti; ne prevaznositi

se; ne nadimati se i ne maštati visoko o sebi. 6. Uzdržanje od pomisli znači - obarati ih strahom Božijim; ne pristajati uz

obmanjivu i raspaljivu pomisao i ne naslađivati se njome. 7. Uzdržanje u hrani je - ne želeti i ne tražiti mnoga, slatka i skupocena jela; jesti u

određeni čas; ne predavati se duhu stomakougađanja; ne podsticati se na halapljivost prijatnošću hrane i ne želeti čas jedno, čas drugo jelo.

8. Uzdržanje u piću je - umereno upotrebljavati ne samo vino, nego i vodu; ne juriti za zadovoljstvom da se piju vešto pripremljeni napici; ne tražiti razne napitke; ne piti vina bez potrebe i ne ići na gozbe.

9. Uzdržanje od poročnog slastoljublja je - ne povlađivati pokretima pohote koji se slučajno podižu; ne pristajati na sramne pomisli; ne ispunjavati volju tela i obuzdavati strasti strahom Božijim.

10. Sveti oci su nam ostavili prekrasno pravilo za pokajničke podvige i trudove, govoreći: "Nemoj samo danas da postiš, a sutra da pripremaš mnoga jela; nemoj samo danas da piješ vodu, a sutra da nabavljaš vino; nemoj samo danas nositi vlasenicu, a sutra skupocenu haljinu; nemoj samo danas da budeš smiren i krotak, a sutra visokouman i gord; nemoj samo danas da budeš tih i poslušan, a sutra nepristojan i tvrdoglav; nemoj se samo danas predavati plaču i ridanju, a sutra smehu i ravnodušnosti; nemoj samo danas spavati na goloj zemlji, a sutra na mekoj postelji. Naprotiv, sačuvaj jedno pravilo, ljubljeni, po kome bi mogao da ugodiš Bogu i da doneseš korist sebi i bližnjemu".

11. Po četrdeset ili po pedeset godina sveti oci nisu menjali svoje pravilo, tj. prelepo i besprekorno uzdržanje u odnosu na hranu, govor, spavanje na goloj zemlji, smirenoumlje, krotost, veru i ljubav, negramžljivost, neprekidnu molitvu sa plačem i skrušenošću. Na taj način su se oni očistili. Stoga se Bog i uselio u njih i proslavio ih.

12. Bog se neće useliti u onoga ko sebe ne očisti od svakog lukavog dela, od nečistih pomisli, od poročnih želja, od gneva, razdražljivosti, zavisti, gordosti, taštine, mržnje, prepiranja, osuđivanja, praznoslovlja, jednom rečju - od svega što mu je mrsko. I

226

po otrežnjenju, on mora da se od svega toga drži daleko. Stoga, ljubljeni, očistimo sebe da bi se Bog uselio u nas i da bismo se udostojili Njegovih obećanja.

13. Ako hoćeš da znaš šta se nalazi u tvome srcu, posmatraj: želja da nas hvale služi kao znak da smo tašti; želja za prijatnom hranom znači da smo stomakougodnici; nemar otkriva da smo lenji; gramžljivost pokazuje da ne volimo Hrista; zavist objavljuje da u nama nema ljubavi; zadovoljstvo sa kojim osuđujemo druge obznanjuje da smo puni mržnje. Tako nevidljiva duša preko telesnih dela postaje vidljiva, tj. pokazuje da li je dobra ili zla.

14. Najnezadrživiji propovednik onoga šta voli i čemu se privija srce jeste jezik. Ustima se otkrivaju tajne našega srca. Kada su usta otvorena i kraj njih nema straže, naša reč izlazi bez rasuđivanja i izbacuje napolje sve što je u srcu. Zbog toga, ako hoćeš da saznaš pomisli srca pazi na usta. Od njih ćeš saznati o čemu se brine i stara srce: o zemaljskom ili nebeskom, o duhovnom ili telesnom, o zadovoljstvu ili uzdržanju, o mnogom sticanju ili negramžljivosti, o smirenju ili visokoumlju, o ljubavi ili mržnji. Iz skrivnice srca usta nude jela onima koji dolaze. Ono čime je zauzet jezik pokazuje šta srce voli - Hrista, ili nešto od ovdašnjeg.

15. Naša duša je po prirodi dobra. Ona se preobraća u zlu po slobodnom proizvoljenju. Strasti nisu prirodne. One se privijaju i razvijaju zlim proizvoljenjem. I navika ih čini moćnim kao što je moćna priroda. Priroda je ropstvo, a navika - proizvoljenje. Budući slobodno, proizvoljenje je kao neki zemljodelac koji u našu prirodu usađuje i zle i dobre navike, kako mu je ugodno. Priroda je zemlja koju obrađujemo, proizvoljenje je zemljodelac, a Božanstvena Pisma - savetnici i učitelji koji našeg zemljoradnika uče koje zle navike treba da iskoreni, i koje vrline da zasadi.

16. Ma koliko bio bodar i revnostan, bez učenja Božanstvenih Pisama naš zemljoradnik neće biti sposoban ni iskusan. Zakon Božanstvenih Pisma mu daje razumevanje i silu, a istovremeno od svojih grana - i korisne vrline koje treba da nakalemi na drvo prirode: veru, nadu, ljubav, znanje, revnost i slično. Ukoliko, pak, usled svoga visokoumlja, reši da ostavi svoga učitelja i savetnika, tj. Božanstvena Pisma, naš zemljoradnik će početi da greši i da prirodi kalemi ono što joj nije svojstveno: neverje, neznanje, mržnju, zavist, gordost, taštinu, slavoljublje, stomakougađanje, svađu, protivljenje i slično. Jer, ostavljajući Zakonodavca, on i sam biva ostavljen. Međutim, ako se pokaje, osudi samoga sebe i pripadne Zakonodavcu, govoreći: "Sagrešio sam što sam te ostavio", Zakonodavac će ga, po čovekoljublju koje mu je svojstveno, brzo primiti, dati mu razumevanje i potrebnu snagu da opet obrađuje njivu svoje prirode, da iskorenjuje rđave navike i da umesto njih zasađuje dobre vrline. Osim toga, On će mu još dati vence i obasuti ga pohvalama.

17. Zbog čega si se odrekao sveta, ako još uvek tražiš svetska uživanja, umesto golotinje ištući odeću, i umesto žeđi - vino? Pozvan si da se boriš, a ti hoćeš bez oružja da izađeš u borbu sa neprijateljem: umesto da bdiš ti se pogružavaš u san, umesto da plačeš i tuguješ ti se predaješ smehu i umesto da voliš ti se hraniš mržnjom prema bratu. Ti si pozvan da se potčinjavaš, a ne da se protiviš. Pozvan si da naslediš Carstvo nebesko, a ti misliš o zemaljskom, umesto smirenoumlja i krotosti ispoljavajući nadmenost i gordost.

18. Mi smo duhovni trgovci, bratijo, i ličimo na svetske trgovce. Trgovac svaki dan broji dobitak i gubitak. I ako je pretrpeo gubitak on ulaže trud kako bi nadoknadio štetu. Tako i ti, voljeni, svaki dan i ujutro i uveče marljivo ispitaj kako stoji sa tvojom trgovinom. Ušavši uveče u hram svoga srca, ti napravi obračun i pitaj samog sebe: "Nisam li nečim

227

prognevio Boga? Nisam li rekao praznu reč? Nisam li bio nemaran? Nisam li ožalostio brata svoga? Nisam li koga osudio? Nije li za vreme pevanja Psalama moj um maštao o nečem svetskom? Nisu li se u meni rađale plotske želje, i nisam li se sa zadovoljstvom bavio njima? Nisam li dozvolio da me savladaju zemaljske brige". I ukoliko si u bilo čemu od navedenog pretrpeo štetu, postaraj se da nadoknadiš izgubljeno. Zatim uzdiši i plači kako ne bi ponovo pao u isto. Ujutru se, pak, opet pozabavi samim sobom i pitaj se: "Kako je prošla noć? Da li sam ove noći stekao kakav dobitak od svoje trgovine? Da li je moj um bdio zajedno sa telom? Da li su tekle suze iz mojih očiju? Nisam li bio savladan snom za vreme pravljenja metanija? Nisu li mi na um dolazile lukave pomisli i nisam li se sa zadovoljstvom zanimao njima". I ako si bio pobeđen bilo čime od navedenoga pobrini se da se isceliš, te postavi stražu kod srca svoga kako opet ne bi pretrpeo isto. Ako budeš marljiv na taj način u potpunosti ćeš sačuvati svoju trgovinu. Osim toga, postaćeš ugodan svome Gospodu i sebi ćeš doneti korist.

19. Pazi na sebe i ne prepuštaj se lenjosti. Jer, predavanje lenjosti jeste početak pogibli. Ugledaj se na pčelu i uđi u njenu divnu tajnu kojom ona sa cvetova koji su rasejani po zemlji sakuplja svoj plod. Pronikni svojom mišlju u tu neznatnu tvar. Čak i kad bi se sabrali svi zemaljski mudraci i svi svetski filosofi njena mudrost bi ostala neodgonetnuta. Videći njene trudove i svaki razuman čovek proslavlja Boga Tvorca što iz tako malog stvorenja proizlazi toliko [mnogo] mudrosti. Slično tome i ti, voljeni moj, budi kao pčela, te iz Božanstvenih Pisama sakupi bogatu i neukradivu riznicu i pošalji je na nebo [ispred sebe].

20. Monah je sličan vojniku koji ide u borbu. On sa svih strana punim naoružanjem ograđuje svoje telo i ostaje bodar do same pobede. On je uznemiren zbog mogućnosti iznenadnog napada, te pazi da mu se ne desi da zbog neopreznosti dopadne u zarobljeništvo. I monah koji dospe do raslabljenosti i lenjosti postaje lak plen neprijatelja. Jer, neprijatelj mu ubacuje nečiste pomisli koje on sa radošću prima: pomisli visokoumlja i taštine, zavisti i osuđivanja, stomakougađanja i mnogog spavanja, i iznad svega - očajanja. Međutim, ako je uvek bodar, monah će na sebe privući pomoć blagodati Božije. Njega Bog poučava kako da mu ugađa. On postaje vredan pohvale od Boga i slavitelj Boga. Onaj ko sebe posmatra u ogledalu istovremeno je i posmatrač i posmatrani. Isto je i sa blagodaću: ako sebi nađe uspokojenje u čoveku i useli se u njega, ona ga proslavlja i sama se njime proslavlja.

21. Bez blagodatne pomoći srce ne može da pronađe dovoljno snage da se ispuni umilenjem kako bi se na doličan način ispovedilo Vladici. Naprotiv, bez te pomoći čovek je bedan i oskudan u savršenstvima, kao sova među ruševinama (Ps.101,7), i u njemu se nastanjuju nečiste i mrske pomisli. Zbog toga je čovek obavezan da privuče blagodat kako bi ga prosvetila. Čovekova je obaveza da očisti sebe i da uporno traži da se blagodat nastani u njemu i da mu pomaže. Uz pomoć blagodati on će uspeti u svakoj vrlini. Prosvećen njome, on će biti u stanju da shvati raznolikost i lepotu blaga budućega veka. Blagodat za njega postaje stena i utvrđenje, čuvajući ga od ovoga veka za život veka koji dolazi.

22. Postaraj se da stekneš savršenu vrlinu, ukrašenu svim onim što Bog voli (tj. ljubav). Ona se imenuje jedinstvenom vrlinom i u sebi smešta svu lepotu i svu raznovrsnost [ostalih] vrlina. Carska kruna ne može biti načinjena bez dragocenog kamenja i odabranih bisera. Tako ni ona ne može postojati bez lepote raznih vrlina. Ona je u potpunosti slična carskoj kruni. Ako joj nedostaje jedan kamen ili biser, carska kruna ne

228

može sijati na carskoj glavi. Tako se ni ova jedinstvena vrlina ne može nazvati savršenom ukoliko joj nedostaje neka lepota drugih vrlina.

23. Ona je još slična prijatnim jelima koja se pripremaju sa svim odabranim začinima, ali i sa solju. Skupocena jela nisu prikladna za upotrebu i nisu ukusna ako u njima nema soli. Tako i ova vrlina nije nimalo privlačna (čak i ako je ukrašena lepotom različitih vrlina) ukoliko joj nedostaje ljubav prema Hristu i bližnjemu.

24. Ona je još slična savršenom i prelepom azbučnom redu u kome su slova razdvojena i ukrašena. Međutim, on postaje u potpunosti neupotrebljiv ukoliko mu oduzmemo makar jedno slovo. Tako je i sa ovom vrlinom: ako bude lišena makar jedne od ostalih vrlina, ona u potpunosti postaje beskorisna.

25. Ona je još slična velikom orlu koji visoko leti. Videvši hranu u zamci, on sa svom silinom naleće na nju. I želeći da uhvati plen, on se sam zapliće krajevima noktiju. I zbog te sitnice sva njegova snaga postaje svezana. Celo njegovo telo se nalazi slobodno izvan zamke, pa ipak je sva njegova sila okovana zamkom. Na sličan način i ova vrlina umire, malaksava i gine ukoliko je svezana bilo čim zemaljskim. Ona već nije u stanju da uzleti na visinu, budući da je prikovana za zemlju.

26. Ima ljudi koji se pogružavaju u dubinu kako bi pronašli dragocen i odličan biser. Našavši ga, oni isplivavaju na površinu i nagi se ustremljuju na obalu sa velikim bogatstvom. Tako se i ti obnaži od svih žitejskih nečistota i obuci u ovu vrlinu. Ukrasivši se njome, budi bodar dan i noć kako je ne bi svukli sa tebe. Dušu koja je poseduje ne može pokolebati nikakva nevolja, ni glad, ni nagota, ni uninije, ni bolest, ni siromaštvo, ni gonjenje, niti kakvo drugo đavolsko iskušenje. Ukoliko je bodra, ona će još više uzrasti i uvenčati se, neprestano napredujući po Bogu i prosvećujući se. Ni sama smrt joj ne može učiniti zlo. Naprotiv, po izlasku iz tela anđeli je sa likovanjem primaju na nebo i privode Ocu svetlosti.

27. Zbog nje se raduje Otac i Sin sa Duhom Svetim. Otac se raduje zbog toga što ga je zavolela i što nije volela nikoga osim Njega. Jedinorodni Sin Njegov se raduje stoga zato što je žudila za Njim i nije stekla nikoga osim Njega. Duh Sveti se raduje stoga što je postala Njegov sveti Hram, i što se uselio u nju. Zbog nje se raduju nebesa i sile nebeske, i jednodušno se klanjaju i proslavljaju Oca i Sina i Svetoga Duha. Oni vide da je ona ukrašena anđeoskom vrlinom u svoj lepoti pravednosti. Raduje se zbog nje i raj zbog toga što ga je nasledila. Slava i čast jedinome blagome i čovekoljubivome Bogu koji nam, po blagosti svojoj, daruje Carstvo svoje.

28. Budimo bodri i potrudimo se za ovo kratko vreme. Veče je blizu. Nagradodavac ide sa velikom slavom da svakome da po delima njegovim. Budite pažljivi kako neko od vas posle uspeha ne bi postao nemaran i izgubio neizmernu Spasiteljevu nagradu. Monah je sličan zasejanoj njivi koja, primivši obilje vlage od plodonosnih kiša i rosa, donosi plod veselja. I kada dođe vreme sazrevanja ploda ona zemljoradnika dovodi u veliku brigu zbog opasnosti da je grad i divlje zveri ne opustoše. A kada dobije nagradu u žetvi i sabere požnjevene plodove u žitnicu, zemljoradnik se raduje i veseli, blagodareći Boga. Slično tome je i monah dužan da, dok je još u ovome telu, brine o večnom životu, trudeći se u podvigu do poslednjeg dana kako zbog nerada ceo svoj podvig ne bi učinio beskorisnim. Završivši, pak, podvig i, slično zemljoradniku, prenevši na nebo plodove svojih trudova, on postaje radost i veselje za anđele.

29. Zamisli da neko stoji pred carem i razgovara sa njim. Na poziv, pak, sluge, on ostavlja divan i slavan razgovor sa carem i počinje da priča sa robom. Njemu je sličan i

229

onaj ko razgovara za vreme pevanja Psalama. Shvatimo, voljeni, pred kim stojimo. Kao što anđeli, stojeći sa velikom strahom, slavoslove Tvorca, tako smo i mi dužni da sa strahom stojimo za vreme pevanja Psalama. Neka se ne desi da su samo naša tela prisutna, a da se um predaje maštanju.

30. Tri vrste dela umnožavaju zlo, i četvrta se ne pribra-ja broju dobrih: ako mladi ne slušaju; ako starci zavide uspesi-ma mlađih; ako pobožni pristaju na nepristojna dela, i ako na-stojatelj, zbog svog deznanja, pritešnjava i opterećuje bratiju.

31. Tri vrste dela umnožavaju dobro, i četvrta je ugodna pred Gospodom i ljudima: ako je bratija jednodušna u krotosti i u pravdi; ako brat brata poučava strahu Gospodnjem; ako su mlađi potčinjeni starijima kao svojim gospodarima, i ako nastojatelj ljubi svoju bratiju kao sebe samoga, istinski se brinući o spasenju njihovih duša.

32. Ako vidiš onoga koji nečim trguje, reci u sebi: "Že-leći prolazno i sabirajući truležno bogatstvo ovaj čovek toliko trpi. Zbog čega si onda, dušo moja, nemarna za ono što je neprolazno". Ako vidiš one koji se međusobno optužuju reci u sebi: "Ovi ljudi ulažu toliko truda i spore se među sobom zbog onoga što ni malo nije korisno. Zar ti, dušo moja, budući dužna mnoštvo talanata, nećeš utoliko pre pripasti Bogu, ištući da ti se oprosti tvoj dug". Ako vidiš one koji od gline grade kuću, reci u sebi: "Ovi ljudi, gradeći kuću od gline, upotrebljavaju sav svoj trud da završe delo. Zar ćeš ti, dušo, biti nemarna za večne obitelji". Međutim, da ne bih, govoreći zasebno o mnogom, produžio reč, reći ću: "Sve što vidimo u životu, tj. svetovne misli i svetovna rasuđivanja, zamenimo sa duhovnim, te ćemo, uz pomoć blagodati, neminovno steći korist".

33. Šta je monah? Monah je sličan čoveku, koji je, padajući sa visine, naišao na konopac koji visi nad zemljom i uhvatio se za njega, te visi i neprestano vapije Gospodu za pomoć, znajući da će, ako oslabi i ispusti uže iz ruku, pasti i umreti.

34. Zbog toga što, Gospoda radi, nećemo da pretrpimo male nevolje, mi nevoljno upadamo u mnoge i teške skorbi. Zbog toga što, Gospoda radi, ne želimo da ostavimo svoju sopstvenu volju, mi sami sebi pripremamo duševnu štetu. Zbog toga što, Gospoda radi, ne podnosimo da smo u potčinjenosti i poniženju, mi sami sebe lišavamo utehe pravednih. Zbog toga što ne slušamo pouke, koje nam daju Gospoda radi, mi postajemo podsmeh demonima. Zbog toga što ne primamo kazne koje nam šalje promisao Božiji, nas očekuje kotao u kome neće biti utehe.

35. Lukavi neprijatelj je na razne načine u svakoga od nas naliva svoje otrove i svojim spletkama sapliće svakoga. Jedan je održao post, ali se predaje nadmetanju i zavisti. Drugi se uzdržava od sramnih želja, ali je svezan taštinom. Jedan je napredovao u bdenju, ali se zapleo u mreže osuđivanja. Drugi se čuva od osuđivanja, ali je pun neposlušnosti i protivljenja. Jedan se uzdržava od hrane, ali tone u gordost i nadmenost. Drugi je neumoran u molitvi, ali ga savlađuju gnev i razdražljivost. [I opet], neko je uspeo u nečemu malom i prevaznosi se nad onima koji su nemarniji od njega. Svakoga je greh svezao na jedan ili na drugi način i nema razumnoga.

36. Mi ne vodimo borbu sa vidljivim ljudima. Od njih bismo mogli da se sakrijemo. Oni koji ratuju sa nama su nevidljivi. Stoga su nemarni u velikoj opasnosti, dok pobednici dobijaju veliku nagradu. Nemojmo nevešto stupiti sa njima u borbu, pa ćemo ih pobediti. Navešću primer: ako nas neprijatelj pobuđuje na stomakougađanje, napadnimo ga postom; ako u nama razdražuje pohotu prema ženama, držeći se trpljenja savladajmo osećanje i on će odmah pobeći od nas; ako nas pobuđuje na gnev, naoružajmo se mirom; ako nas dovodi do razdražljivosti, uhvatimo se za krotost; ako u nama rasplamsava mržnju,

230

prilepimo se za ljubav; ako nas podstrekava da tražimo počasti, potražimo poniženje; ako nas podstrekava na traženje slave, uhvatimo se za svoju ništavnost; ako nas u mašti podiže na visinu, naslikajmo pred sobom Gospodnje smirenje. Neprijatelj neće izdržati ukoliko mu se na taj način budemo protivili. On će pobeći, a nama će se vratiti blagodat.

37. Pazi na sebe, ti koji si zavoleo podvižništvo, kako tvoji dani ne bi prošli u rasejanosti. Ne puštaj u sebe lukave pomisli kako tvoja snaga ne bi iznemogla u borbi sa neprijateljem. Svagda u umu drži svog najslađeg Vladiku kako bi tvoj podvižnički život bio uvenčan. Ukrepi svoj podvig, budući da će ubrzo nastupiti dan u koji će se oni koji se trude uvenčati, a nemarni - raskajati. Stiči vrlinu dok još imaš vremena: stiči pobožnost oku svome, istinu sluhu svome, reči života jeziku svome, posećivanje nemoćnih nogama svojim, lik Gospoda tvoga u srcu svome; napredak u celomudrenosti udovima svojim. Tako ćeš se udostojiti velike časti pred anđelima i ljudima. Bezdušno drvo se poštuje ako na sebi ima izobražen lik smrtnoga cara. Utoliko će više i u sadašnjem i u budućem veku biti cenjena duša koja u sebi ima Boga.

38. Dođite, prijatelji moji, pripadnimo Gospodu i ištimo da nam daruje prosvećenje duše kako bismo razumeli spletke neprijatelja, protivnika našeg, kome je mrsko sve što je dobro. Jer, on će nam na put postaviti spoticanja, sablazni, štetu, rasejanost ovoga veka, telesno zadovoljstvo, nadu na dugotrajnost sadašnjeg života, strah za vreme podviga, lenjost u molitvi, san i telesni pokoj za vreme pevanja Psalama. I koliko je on revnostan, toliko smo mi bezbrižni. I što se on više dovija lukavstvom, tim više smo mi nemarni, premda znamo da su naši dani skraćeni i da dolazi Gospod slave.

39. Mi smo dali zavet da ćemo prinositi plod života. Međutim, našem plodu nedostaju suze, koje bi ga dovodile do zrelosti. Mi nemamo skrušenost i suznih uzdisaja kojim on cveta. Mi nemamo smirenja koje bi ga zasenilo od velike vrućine. Nama nedostaje negramžljivost koja bi ga razrešavala od obremenjenosti onim što mu je protivno. Mi nemamo ljubavi Božije, tj. čvrstog korena koji podupire plod. Mi nemamo bezbrižnost prema zemaljskom, nemamo bdenje, nemamo bodar um, nemamo trezvoumlje u molitvi. Umesto tih prelepih i dobrih vrlina u nama postoji sve što im je protivno: postoji jarosni gnev i razdražljivost zbog kojih obilni plod postaje neupotrebljiv; postoji gramžljivost koja ga pritiskuje dole; postoji veliko uninije. Da li će sve te rđave sklonosti dopustiti da on sazre kao što treba i da postane upotrebljiv za Vladiku?

40. Da bismo videli način života [podvižnika] i da bismo se ugledali na njega i na njihovu revnost da hitaju ka nagradi nebeskog prizvanja (Fil.3,14), mi treba tačno da uvidimo savršenu i tačnu veru kod jednoga, nadu na Boga kod drugoga, ljubav prema Bogu i bližnjemu kod trećeg, te strah Božiji sa kojim četvrti stoji na svojoj straži, čuva sebe od svakoga lukavog dela, te vodi neporočan i besprekoran život, koji svi hvale zbog čistote i neporočnosti.

41. Osim toga, primeti kako drugi [podvižnik], koga neprijatelj napada preko različitih strasti, u molitvi pribegava Bogu, kako se sa skrušenošću i ljubavlju prilepljuje uz Njega, dobija blagodatnu pomoć i izbavlja od nečistih i nepotrebnih pomisli, kako se sa velikim plačem, suzama i uzdasima kaje zbog svojih dela, sa tugom oplakujući svoje grehe, ispovedajući se Bogu u molitvama i bdenjima, zlopateći se u postu, uzdržanju i nevoljama, i starajući se da se njihovom pomoću spase. Tako se i staraj da se boriš do smrti, kao istinski vojnik, držeći u misli da je podvižništvo ozbiljno delo, i da se spasenje postiže jedino velikom revnošću.

231

42. Ugledaj se na one koji projavljuju savršeno odricanje od sveta, pa ćeš se lako popeti na visinu vrline. Potrudi se da se revnosno ugledaš na onoga ko se drži savršene negramžljivosti, ko sve ostavlja i trudi se da svoj um oslobodi od svake zemaljske brige kako bi bez rasejanosti vršio molitve i kako nikakva pomisao i nikakva briga ne bi prekidala njegovu molitvu. Onaj ko se sa čistim srcem, ljubavlju i suzama moli Bogu u svome umu, kao u ogledalu odražava samoga Boga. To neprocenjivo blago se stiče siromaštvom, bedom i teskobnim životom. Jer su uska vrata i tesan put što vode u život (Mt.7,14).

43. Načinom svoga života podražavaj svete: nekog u pobožnosti i strahu Božijem, nekog u smirenoumlju, nekog u samoponižavanju i samoosuđivanju, nekog u bezmolviju, nekog u krotosti, nekog u blagodušnom trpljenju, nekog u popustljivosti i miroljublju, nekog u druželjublju i jednomislenosti, nekog u trezvoumlju i rasuđivanju, nekog u prijatnom ophođenju, ljubaznosti i snishodljivosti, nekog u opraštanju uvreda, hrabrosti i velikodušnosti, nekog u podvizima i poslušanju, nekog u rukodelju i služenju bratiji, nekog u revnosti i plamenosti duha, nekog u savršenom odricanju od sveta i u svakodnevnom samoraspinjućem umiranju, nekog u postojanosti duha i istinoljublju, nekog u celomudrenosti i devstvenosti. Osim toga, kod nekog se ugledaj na milostivost i gotovost da pomogne, kod nekog na tihu narav i dobrotu, kod nekog na saosećanje i milosrđe, kod nekog na bespristrasnost i pravosuđe, kod nekog na izbegavanje samoisticanja i skromnost, kod nekog na zadovoljstvo malim i umerenost; kod nekog na prostotu i iskrenost, kod nekog na neprestanu molitvu, na pevanje Psalama i potoke suza. Kratko rečeno, kod svih uoči crte bogougodnog života i podražavaj im.

44. Pobrinemo se da gledamo na ono što je gore, da mislimo na ono što je gore, da se uvek sećamo onoga što je gore, da se svecelo priljubimo uz gornje i da budemo sa njim u neprestanom opštenju. I nikako ne skrećimo svoj pogled na ono što je dole gde su zadovoljstva, gde su pohote ovog lukavog i mrtvog veka. Prekrasno je uvek očima srca gledati na ono što je gore. Na sve načine treba da pazimo da u zenicu oka ne upadne lukava pomisao ili nešto što nije Bogu ugodno kako se ne bi pomračio um.

45. Mi treba da se neprestano molimo da nas Gospod izbavi od neprijateljskih zamki. Jer, pomisli nas napadaju ne samo kada usamljeno sedimo u keliji, nego i kada se sastajemo u domu Gospodnjem. One čine da i na muška tela gledamo nečisto. Putem maštalačkih pomisli ta zmija nas dovodi do najsramnijeg dela. Ona seje neku zbrku pomisli kako bismo pali u rasejanost i kako ne bismo mogli čistim umom paziti na prečiste Tajne Spasitelja našega - Boga. Uostalom, onaj ko se uzdržava čuvanjem očiju i umnom pažnjom najzad pobeđuje uz sadejstvo blagodati Božije. Stoga treba sa svom budnošću da čuvamo svoje srce i svoja osećanja. Mi u ovome životu, naime, vodimo veliku borbu, a naš neprijatelj je besan.

46. Ne treba izbegavati borbu. Kako će se, međutim, boriti onaj ko je u miru sa strastima, ko se već prodao u ropstvo grehovnim slastima i sa radošću plaća danak mučitelju? Jer, gde je neprijateljstvo, tamo je i sukobljavanje. Gde je sukobljavanje, tamo je i borba. Gde je borba, tamo su i venci. Onaj ko hoće da se oslobodi od gorkog ropstva neka stupi u rat sa đavolom. Postavši pobednici u toj borbi, sveti su se udostojili nebeskih blaga.

47. Ko hoće da se oslobodi od neprijateljske poruge i da se izbavi od gorkog robovanja treba da se suprotstavi volji tog tiranina i da vodi sa njim rat iz ljubavi prema Spasitelju. Jer, opit hrabre borbe će se pokazati kada mu sa raspoloženjem srca, a ne samo ustima, kažu: "Nećemo poslušati tvoj glas, đavole, i više nećemo da služimo tvojim

232

pohotama". Međutim, za vreme borbe treba uznositi molitveni glas ka Bogu da posrami one koji žele zlo slugama Njegovim. Neka tada najsvirepiji mučitelj sedmorostruko razgori peć pohote. Onaj ko se nada na Gospoda brzo će ugledati kako se ta peć pretvara u rosu, a mučitelj koji je ranije zadavao strah počeće sam da trepti pred njim.

48. Neko od svetih je rekao: "Misli o dobru da ne bi mislio o zlu, budući da um ne može biti prazan". Stoga posvetimo svoj um poučavanju u rečima Božijim, molitvama i dobrim delima. Jer, zanimanje sujetnim delima rađa rđava dela, a zanimanje dobrim delima rađa dobri plod.

49. Ako nemaš vidljivih suza stekni makar skrušenost u srcu. Jer, i među suzama postoji razlika. Međutim, blažen je onaj ko u svojoj duši, kao u ogledalu, sagledava Gospoda i ko, zajedno sa suzama, izliva slavoslovlje pred Njegovom blagošću. Jer, njegova molitva će biti uslišena.

50. Ako hoćeš da postaneš izabrani sasud napreduj u poslušnosti svome nastavniku u Gospodu i u smirenoumlju. Život svetih je postao svetao budući uzveličan poslušanjem. Isus Navin se zbog savršene poslušnosti Mojsiju udostojio dara da bude njegov prejemnik. Nalazeći se u poslušnosti kod sveštenika Ilije, Samuilo se udostojio da čuje glas Božiji. Jelisej je zbog poslušnosti zadobio dvostruku blagodat svoga učitelja. Sam Bog Slovo je, postavši čovek, provodio život u smirenju i poslušnosti, kao što govori jevanđelist: I beše im poslušan (Lk.2,51). A apostol je još rekao: Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil.2,8). Počeo si sa dobrom željom: stoj čvrsto kako bi te Gospod uzvisio sa krotkima i smirenima u Carstvu nebeskom.

51. Prebivajući u poslušanju duhovnim ocima, jedan brat je došao drugom i rekao: "Hoću da odem od duhovnih otaca i da bezmolstvujem samostalno". Drugi mu je kao odgovor izložio priču. Jedan čovek je imao sina i dao ga u ruke jednom zanatliji da bi ga naučio svom zanatu. Dečak je bio nepažljiv prema poslu. I kroz nekoliko dana on ode ocu svome i reče: "Oče, uzmi me od učitelja. Samostalno ću se mnogo bolje naučiti tom zanatu". Međutim, otac mu je rekao: "Ako se, učeći se kod drugih, ničemu nisi naučio uz njihovo rukovodstvo, kako ćeš sam moći u nečemu da uspeš? Vidim da si se loše učio svome zanatu, i bojim se da sam se uzaludno trudio oko tebe. Stoga se prihvati svoga posla kako treba. Navikni se na njega pod rukovodstvom zanatlije da bi, postavši iskusan, mogao da živiš". Tako i mi, brate, nemojmo da se trudimo da sa sebe zbacimo jaram poslušanja u Gospodu kako ne bismo ostali neiskusni u delu ugađanja Bogu i kako ne bismo bili bespomoćni kada padnemo u iskušenje.

52. Kada pobedimo strasti i iz sebe iskorenimo svako pristrašće prema ovome svetu, blagodat Svetoga Duha će, našavši pokoj u nama, prosvetiti naša srca kao pripremljenu svetiljku koja obiluje uljem i koja je snabdevena fitiljem. Međutim, ako smo mi još [uvek] zarobljeni strastima i pogruženi u njima, bićemo slični svetiljci bez ulja i fitilja, i sedećemo u tami. Pobrinimo se da se pripremimo za primanje umne svetlosti. Ištimo duhovni život kako bi nam se prosvetio i um (stavši pod vlast Duha Svetoga) i telo (postavši pričesnik Duha).

53. Priča. Dva čoveka su pošla u grad koji se nalazio na udaljenosti od trideset stadija. Prošavši dva-tri poprišta, oni su na putu sreli senovit šumarak kojim je tekao potok i u kome je bilo mnogo prijatnih mesta. Putnici su došli na to mesto i jedan je, želeći da što pre vidi grad, brzo prošao, a drugi se zaustavio da pogleda i ostao. Pogledavši ga, i on je hteo da pođe u grad, ali se uplašio žege i zadržao u senci drveta. Međutim, dok se on

233

naslađivao prijatnošću mesta, izađe zver iz luga, uhvati ga i odvuče u svoju jazbinu. Drugi [čovek], koga nije prevarila lepota mesta, pak, sretno stiže u grad.

Evo šta znači ova priča: dva čoveka su oni koji stupaju na put blagočašća i koji su počeli da se podvizavaju. Privlačno mesto na putu je svet sa svojim obmanama. Onaj koji je prošao pored označava one koji ni na čemu ne zaustavljaju svoju pažnju, već žure prema cilju radi nagrade nebeskog prizvanja Božijeg u Hristu Isusu (Fil.3,14). Onaj, pak, ko je bio zanesen mestom označava one koji su, zaboravivši svoj cilj, svoj um od onoga što se ne vidi okrenuli ka vidljivom. Žega je trud oko vrline. Čovek koji se zadržao na mestu i postao plen zveri označava one koje pomisli zaustavljaju ia zemaljskim željama. Iz njih nastaje greh koji, slično divljoj zveri, izjeda čoveka, kao što je napisano: Želja zatrudnevši rađa greh, a greh učinjen rađa smrt (Jk.1,15). Stoga bežimo od svetovnih pohota da ne bismo ponovo postali robovi greha.

54. Izbegavaj beskorisne razgovore da ne bi pao u sramne pomisli. Dobra reč je korisna za dušu, a zla je razvraća, kao što je apostol rekao: Zli razgovori kvare dobre običaje (1.Kor.15,33).

55. Kada vidiš nemarne ljude koji su ostareli u monaštvu treba da si oprezan i da paziš da ne pođeš istim putem. Isto tako, i kad stekneš uzdržanje [treba da paziš] da se ne prevaznosiš nad njima. Inače ćeš visokoumlju prepustiti pobedu nad sobom. Poslušaj onoga koji kaže: Pazi na sebe, i revnosno čuvaj svoju dušu.

56. Nemoj svakom čoveku otkrivati svoje pomisli, nego samo onima za koje si saznao da su duhovni. Jer, mnogo je đavolskih mreža. Ništa ne skrivaj od duhovnih ljudi da se neprijatelj ne bi ugnezdio u tebi, našavši sebi pogodan kutak. Međutim, sa telesnim ljudima se nemoj savetovati.

57. Treba izbegavati beskorisne razgovore i ne družiti sa onima koji ne brinu o strahu Božijem. Oni, naime, ne govore ništa korisno, niti išta rade za Gospoda, niti govore o vrlini, niti o pobožnosti, niti o čistoti. Njihove reči su smrtna mreža, njihovi saveti - bezdan ada, a njihovo društvo - duševna šteta.

58. Pazi da ne izgubiš smelost pred Gospodom zbog ljudske slave ili časti, ili zbog hrane. ili pića ili odeće. Jer, sve to podleže truleži. Svačija se, pak, dela zapisuju, bilo dobra, bilo zla. Mislite o onome što je gore, a ne što je na zemlji (Kol.3,2) da biste dobili obećanje Oca nebeskoga.

59. Vojnici zemaljskoga cara prolivaju krv da bi ugodili svome caru. Ti, međutim, nemaš potrebe da prolivaš krv, nego samo nemoj dozvoliti da te savlada greh kako ne bi donosio plod smrti (Rim.7,5). Budi bodar, brate, budi bodar i prebivaj u trudu. Bog nije nepravedan i neće zaboraviti tvoj trud. Zbog teskobe koju trpiš, sedeći u keliji, tebi će zasijati svetlost istine. Bori se dobrim podvigom vere (1.Tim.6,12) kako bi mogao da se, održavši pobedu nad neprijateljem, bez stida pokloniš Caru Slave. Jer, Gospod ne venčava samo one koji su umrli od mača, i koji su postradali od mučitelja, nego i one koji su se pokazali iskusni u podvigu i u ljubavi. Kao što su prvi trpeli porugu Gospoda radi, tako su i poslednji Gospoda radi trpeli tegoban život i podvižništvo.

60. Pazi na sebe i neka se ne nađe lukava reč u srcu tvome. Nemoj pristajati na lukavu pomisao. Od toga je postradao neko od drevnih sakrivši u svoj šator nešto od onoga što je bilo prokleto (Is.Nav.7,1-26). Slično je postradao i Gijezije, učenik proroka Jeliseja. Oni ne samo da se nisu sakrili od Boga, već ni od ljudi. Oni su izvršili prestup u tajnosti, ali su bili kažnjeni javno. Jednoga je sav narod zatrpao kamenjem, a drugi je

234

nasledio gubu (4.Car.5,27). Jer, ne laže onaj koje rekao: Bog se ne da obmanjivati. Jer što čovek poseje ono će i požnjeti (Gal.6,7).

61. Zbog čega nas neprijatelj savlađuje? Zbog čega se u nama umnožavaju strasti? Zar ne zbog naše nepokornosti? Kada nas uče mi smo nepažljivi; kada nas izobičavaju radi ispravljanja pogrešaka mi se protivimo. Od ljudi se skrivamo, a o Bogu ne brinemo. Strašna zmija stavlja u nas mudrost kako bismo rečima pobedili one koji hoće da nas isprave. Zbog toga se greh, nemajući protivnika, u nama umnožava.

62. Početak duhovnog razvrata u monahu su smeh i slobodno ponašanje. Ukoliko to ugledaš u sebi, monaše, znaj da si pao u dubinu zla. Nemoj prestajati da moliš Boga da te izbavi od te smrti. Smeh i slobodno ponašanje bacaju u sramne strasti ne samo mlade monahe, nego i starce. O slobodnom ponašanju neko od svetih je rekao: "Sloboda u ponašanju je slična vrućem vetru. Ona uništava sav plod monaha". Čuj nešto i o smehu: smeh lišava čoveka blaženstva koje je obećano onima koji plaču (Mt.5,4), razara dobro unutrašnje ustrojstvo, ožalošćuje Duha Svetoga, ranjava dušu, upropašćuje telo. Smeh izgoni vrline. U njemu nema sećanja na smrt, niti pomisli o mukama.

63. Početak plača je samopoznanje. Neka u nama prebiva plač koji nije po čoveku, nego po Bogu koji zna ono šta je sakriveno u srcu, kako bismo ga umilostivili. Stoga budimo svetli licem, radujući se darovima Gospodnjim, u Duhu Svetome, a plačimo i budimo žalosni misleno, umoljavajući Boga da nam oprosti naše grehe i da nas od njih sačuva do kraja našega života. Plač izgrađuje i čuva. Plač umiva dušu suzama, i čini je čistom. Plač rađa celomudrenost, odseca pohotu, učvršćuje vrline. Plač umilostivljuje Boga i prima utehu od anđela.

64. Zanimaj se onim što je duhovno da bi se u tebi sačuvalo sećanje na Boga i gnušaj se beskorisnih reči. Jer, nije moguće da smrad i miris prebivaju zajedno.

65. Pustinožitelj je izbavljen od tri borbe: od gledanja, slušanja i govora. I pažljivi monah koji živi u opštežiću je, takođe, izbavljen od tri borbe: od kupovine, prodaje i napada razbojnika. Međutim, svagde je potrebno paziti na sebe i svoju savest čuvati čistom.

66. Nemoj govoriti: "Ja sam stupio u manastir i nosim na sebi anđeoski obraz". Ni Bogu, ni ljudima nije ugodan samo spoljašnji obraz, već se prvenstveno zahtevaju plodovi dobrih dela. Prema tome, stoj kao rascvetalo drvo, čuvajući plodove svojih vrlina kako se ne bi potkrao crv gordosti i kako u tebi ne bi nagrizao plod smirenoumlja, kako taština ne bi pomračila tvoju pobožnost, kako gnev ne bi oteo tvoju krotost, kako razdražljivost ne bi iscrpla tvoju blagodušnost, kako ljutnja ne bi narušila tvoj mir, kako svađa ne bi poslužila kao prepreka prijateljstvu, kako zlopamćenje ne bi preseklo uzajamnu ljubav, kako uvreda ne bi prekinula saglasnost, kako stomakougađanje ne bi ometalo post, kako halapljivost ne bi uništila uzdržanje, kako bezbrižnost ne bi spotakla revnost, kako san ne bi zamenio bdenje, kako uninije ne bi otežalo usrđe, kako lenjost ne bi pomutila služenje, kako roptanje ne bi umanjilo potčinjavanje, kako nepokornost ne bi zagradila vrata poslušnosti, kako praznoslovlje ne bi prevladalo nad pevanjem Psalama, kako neozbiljnost ne bi prevagnula nad slavoslovljem, kako smeh ne bi savladao plač. kako blud ne bi upropastio celomudrenost, kako srebroljublje ne bi bilo pretpostavljeno negramžljivosti. Pazi da ne zavoliš roditelje više od Hrista, i da se ne naslađuješ svetom više nego Carstvom, da strast osuđivanja ne podstiče tvoj jezik, da te ne muči zavist prema bilo kome, da obmana ne potamni čistotu tvoga srca, da te licemerje ne liši sladosti istinskih dobara, da te otimanje ne odluči od Carstva, da ti nepravda ne zagradi raj, da

235

čovekougađanje ne uništi tvoju smelost, da ljubav prema zadovoljstvima ne pokrade tvoju ljubav prema Bogu i da pohota u tebi ne ugasi srdačnu skrušenost.

67. Čovek napreduje po meri odsecanja i smiravanja svoje volje. Čovek sebi samom nanosi štetu ukoliko se uporno drži svoje volje. Stoga nemoj želeti da robuješ svojoj volji, već bolje budi poslušan volji Božijoj.

68. Izlazeći iz kelije na službu, ili zbog razgovora sa nekim ogradi oko, a srce podstiči blagočastivim pomislom, govoreći: "Ti nisi slikar i nisi izašao da se učiš kako da slikaš ljudske likove". Pazi na sebe. Ukoliko je tvoja pažnja zauzeta čulnim nećeš moći da čistim umom, kao u ogledalu, sagledavaš nebesko, niti da se naslađuješ i raduješ sećanjem na Boga.

69. Prestani da se zanimaš za tuđe grehove, da se prirodno ne bi pokvarila tvoja blagočastiva misao.

70. Drži se ćutanja. Ono će te izbaviti od mnogih nečistota. Neprestano se sećaj teskobe grešnika, bojeći se da i ti uskoro ne budeš njima pribrojan.

71. Nemojmo biti samoljubivi, budući da se od samoljublja, kao od nekog korena, rađaju sve strasti. Samoljublje se, pak, istrebljuje ljubavlju koja sve privlači jednomislenosti i vezuje u jedno. Ljubav je velika i dragocena tekovina. Stoga se staraj da ne otpadneš od ljubavi.

72. Brinući se o svom spasenju budimo bližnjima obrazac vrline u veri, u ljubavi, u trpljenju, u čistoti, u poslušnosti, u smirenoumlju, u strahu Božijem. Nemojmo se zanositi rđavim željama, već se podvizavajmo u duhovnim trudovima.

73. Radi primanja zapovesti Božijih drži se bezazlenosti (goluba), a radi odbijanja spletki protivnika - lukavosti (zmije).

74. Umom se odvajaj od štetnih susreta, da bi tvoj unutrašnji čovek prebivao u miru.

75. Nemoj provoditi vreme sa licemerima da se tvoje misli ne bi oskrnavile. Jer, njihove reči su veoma štetne. Oni starce nagone da postupaju kao mladići, a mladiće uvlače u bezakona dela.

76. Onaj ko plače nikako neće sagrešiti. I niko ko je skrušen srcem ne smišlja zlo. Kod čoveka koji je skrušen srcem javljaju se suze, a za suzama umanjenje zla zbog uzdržavanja od rđavih dela.

77. Ako si mlad, uči se ćutanju i trudu. Trud će te učiniti lakim, a ćutanje će tvoju svetlost duše sačuvati neugasivom, ne dopuštajući joj da se zatamni bilo kakvom strašću.

78. Svetovnog čoveka ne čine kosa i odeća, nego rđava narav i naklonost prema svetskim i nečistim željama, od kojih duša postaje mrska.

79. Monaha ne čine postrig i odeća, nego želja za nebeskim i Božanstveni život, kojima se ispoljava savršenstvo života.

80. Ne uznosi se pre iskušenja. Jer, iskušenje često postiđuje one koji prividno stoje čvrsto. Zbog toga treba biti bodar i time um obezbediti od pada.

81. Misli i sve čini kako da bi ugodio Bogu. Jer, ako u tebi nema te misli svako tvoje delo gubi vrednost.

82. Bilo da prebivaš u opštežiću, ili da bezmolstvuješ daleko od svih nemoj biti nemaran prema onome što se od tebe zahteva, tj. prema čistoti srca i skrušenosti duha.

236

Bog neće postideti onog ko ih stekne. Onaj, pak, ko ih zanemaruje nalazi se u velikoj opasnosti.

83. Orošavaj dušu Božanstvenim vodama (Rečju Božijom i Tajnama) kako bi procvetala i donela plod u pravdi. Mi treba da stremimo ka onome šta je dušekorisno kao što životinje hitaju na zelene pašnjake.

84. Kada je duša zdrava, i telo ima snage za dobre trudove, a ako se duša izgubila u skvernim pomislima, i telo će se, po neophodnosti, oskrnaviti grehom.

85. Lukavi svakodnevno našoj duši postavlja sakrivene zamke da bi je, sablaznivši je, podvrgao večnom mučenju. Ove zamke su ispunjene sladošću kako bi prevarile i privukle nepažljive duše. Nemoj se, brate, naslađivati tom smrtonosnom sladošću, zanoseći se obmanjivim pomislima. Ukoliko nađe pristup u dušu, pomisao-obmanjivač je naslađuje grehovnim mislima kako bi je umrtvila grehom. I ona postaje zamka za dušu. Međutim, osvesti se i požuri da razoriš tu zamku, izagnavši pomisao iz duše molitvom, suzama, uzdržanjem i bdenjem. I ubuduće budi budan i ni jednog trenutka se ne zaustavljaj na obmanjivoj pomisli. Uvek pribegavaj Bogu sa molitvom, sa postom i suzama kako bi se oslobodio od svih zamki, sablazni i strasti.

86. Budimo bodri vojnici i svakodnevno savlađujmo lukavog u borbi. Izučimo pravila te borbe. Onaje nevidljiva i njeno [osnovno] pravilo je: osloboditi se od svega zemaljskog. Mi nećemo grešiti ukoliko očekujemo smrt, svakodnevno je imajući pred očima. Ako isprazniš sebe od svega zemaljskog nećeš biti oboren u borbi. Jer, ono što je zemaljsko vuče prema dole. Strasti pomračuju oči srca i lukavi nas pobeđuje.

87. Nemoj, monaše, pogrešno rasuđivati, govoreći: "Veliki su trudovi podvižništva. Ja sam, pak, slab i nemoćan i nisam u stanju da se podvizavam". Onaj ko reši da ode u neku daleku i stranu zemlju ne može za jedan trenutak preći ceo put. Naprotiv, on svaki dan od prenoćišta do prenoćišta prelazi deo puta i, nakon određenog vremena, stiže u željenu zemlju. Isto se može reći i o Carstvu nebeskom i o raju sladosti. U njih se dolazi uz pomoć trudova celog života, tj. posta, uzdržanja i bdenja. Uzdržanje, suze, molitva, bdenje i ljubav su prenoćišta koja vode na nebo. Prohodi ih strpljivo i sa radošću. Posle svakog prenoćišta će se učvršćivati stope tvoje duše i nećeš naći teškoću na putu koji vodi nebu.

88. Neprijatelj se žuri da u čoveka, koji je bez dubljeg razmišljanja stupio u monaštvo, usadi preteranu slobodu u ponašanju. Onoga, pak, ko je iz pobožnosti stupio u monaštvo on nagovara na podvige iznad njegovih sila. Onoga, međutim, ko se istinski boji Boga on ne može uloviti ni jednom ni drugom pomišlju. Strah Božiji prosvećuje njegovo srce kako bi išao pravim putem.

89. Brat se, posle primanja monaškog obraza, borio sa mišlju da izađe iz opštežića. I pomisli su mu predstavljale sledeći primer: "Pogledaj na povrće u bašti. Biljke neće početi da rastu ukoliko ih onaj ko brine o lejama ne iščupa i ne presadi na drugo mesto". Brat je, pak, odgovorio pomislima: "Zar će baštovan iščupati sve što je posejano u lejama? Zar on neće u lejama ostaviti onoliko koliko one mogu da ishrane. Osim toga, ni ono što je iščupano neće biti onakvo kakvo će biti ono što je ostalo na mestu. Stoga i ti budi u broju onih koji nisu iščupani". I on je, uz pomoć blagodati Božije, savladao pomisao.

90. Monah treba da je blagorazuman kako bi prepoznao protivnikove zamisli protiv njega. Nešto od toga on treba da propušta sa podsmehom, nešto sa smirenjem, a nešto da obara dobro pripremljenom rečju.

91. Sve dok duša mašta o zemnom, različite želje ovoga sveta i sujetna zadovoljstva, koje joj predstavljaju pomisli, raslabljuju njene sile. Zbog toga onaj koji sedi

237

u keliji postaje nemaran. Nemar, međutim, neće imati vlasti nad onim ko se savršeno odvojio od sveta, ko je omrzeo svet i njegove prelesti, i ko se od sveg srca i od sve duše predao na služenje Gospodu. On će slobodno vršiti svoj posao. Njemu će samo predstojati borba sa pomišlju taštine. Međutim, sluga Gospodnji tera od sebe i tu pomisao, držeći na umu svoju sopstvenu nemoć i sećajući se čije darove poseduje, saglasno onome koji je rekao: Šta li imaš što nisi primio (1.Kor.4,7). Kod njega je, takođe, prisutna i borba sa nemoći tela. Ipak, sluga Gospodnji zbog toga ne pada u strah, niti će se odvojiti od ljubavi Božije, po reči onoga ko je kazao: Ko će nas rastaviti od ljubavi... Božije (Rim.8,35-39). Posle svih strasti sledi duh bluda. Međutim, beži od sramnih reči i izbeći ćeš nečiste pomisli.

92. Mudri starci su za bratiju ulje koje pomazuje i ukrepljuje dušu. 93. Ako si se odrekao sveta pobrini se o svome delu kako bi dobio traženi biser.

Jer, neki su, odrekavši se sveta i udaljivši se od svetskog života, ostavili vojnu službu ili razdali bogatstvo, da bi ipak, na kraju, pali. Oni su se, naime, rukovodili svojom voljom. Nešto najbednije je rukovoditi se svojom voljom, a ne živeti po volji Božijoj. Oni su se na glavna vrata prividno udaljili od svega žitejskog, da bi mu se opet vratili na tajna vrata.

94. Čovek ima blagouhano znanje ako u svakom slučaju osuđuje samog sebe i ako, osuđujući sebe, ne osuđuje drugog koji je pao u greh.

95. Onaj čije je srce pomračeno burom pomisli i onaj ko je pobeđen strastima niti se čoveka stidi, niti se Boga boji. Ako je gospodar on će bez straha činiti zlo. A ako je nemoćan i bedan, on će, predavši se grubosti svoje naravi, takođe činiti zlo bez srama.

96. Vojnici imaju kratkotrajnu borbu. Kod revnitelja za spasenje ona se, pak, produžava do njihovog odlaska ka Gospodu. Zbog toga delu treba pristupati sa svom revnošću, bodrošću i trpljenjem. Ako nameravaš da ubiješ lava, lati se posla sa svom odlučnošću kako ne bi slomio tvoje kosti kao zemljani sasud. Ako budeš bačen u more, nemoj gubiti bodrost sve dok ne izađeš na stenu kako ne bi kao kamen potonuo u dubinu. Ako stupiš u borbu budi bodar kako se protivnik, pobedivši te, ne bi zaradovao, i kako umesto venca ne bi dobio ono što mu je suprotno.

97. Onaj ko hoće da bude monah treba da je spreman za junačko trpljenje kako, po stupanju u monaštvo, ne bi rekao: "Nisam znao da će to biti sa mnom". Međutim, to treba da ti je poznato. Dovedi u red svoje pomisli, i naoružaj se trpljenjem kako se ne bi desilo da pri postrigu kažeš: "Sve ću trpeti", a sutradan postaneš narušitelj svoga zaveta i rečju i delom. Anđeli Božiji stoje i slušaju sve što izlazi iz tvojih usta. Pazi da ne slažeš, budući da će Gospod pogubiti sve koji govore laž (Ps.5,7).

98. Onoga koji pristupa da služi Gospodu okružuju mnoga iskušenja. Ali, u svim iskušenjima pobeđuje onaj ko sebe svim srcem poverava rukovodstvu Božijem, i prebiva u volji Božijoj. Bog od nas zahteva samo odlučnost, dok sam daje snagu i pobedu: On je zaštitnik svima koji se u Njega uzdaju (Ps.17,31).

99. Nemoj gledati na lenjive, već pazi na sebe, imajući Boga pred svojim očima, po uzoru na onoga koji je napisao: Svagda vidim pred sobom Gospoda. On mi je sa desne strane da ne posrnem (Ps.15,8).

100. Nemojmo nikoga osuđivati. Jer, mi ne znamo kako se čovek vlada u svojoj keliji ili kako se trudi pred Bogom. Nemojmo osuđivati nikoga, čak i ako vidimo da se neko smeje ili razgovara, budući da ne znamo kakvo je njegovo raspoloženje u keliji. Svako od nas treba da pazi na sebe budući da će svako od nas za sebe dati odgovor Bogu.

238

101. Hoćeš li da te ne savlada iskušenje? Odseci svoju volju. Ako tvoj nastojatelj u Gospodu neko delo ne smatra dobrim pokori mu se u Gospodu, čak i ako tebi izgleda dobro. Ulaziti u spor i ići za svojom sopstvenom namerom već je priznak skretanja sa pravog puta. Neka svako čuje šta se govori u Psalmu: Služite Gospodu sa strahom i radujte mu se sa trepetom. Primite pouku da se jednom Gospod ne razgnevi i ne propadnete van puta pravde (Ps.2.11-12).

102. Nemojmo da naše vladanje bude promenjivo, tj. da danas imamo uzdržanje i krotost, a ujutro neuzdržanje i gordost; danas bezmolvije, bdenje i smirenje, a ujutro rasejanost, nenasiti san, nepotčinjavanje i slično; danas odricanje od sveta, odricanje od svega zemaljskog, odricanje od otadžbine, prijatelja, roditelja (zbog nade na Gospoda), a ujutro želju da vidimo rodni kraj, rodbinu i nasledstvo koje pogružava u mnoštvo zala. Opominjimo se da je žena Lotova, obazrevši se natrag, postala stub od soli. I Gospod uči: Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije (Lk.9,62).

103. Uvek imaj na umu dan u koji si, svukavši sve, ostavio svet radi Gospoda, u koji si bio raspaljen strahom Božijim i u koji si goreo duhom ka Gospodu. Drži se toga raspoloženja do kraja. Jer, ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.10,22).

104. Neka te ne raslabljuju pomisli koje nailaze. Jer, to je tek početak borbe. Pouči se od cisterni ispunjenih kišnicom. Posle kiše, nakon blagoslova koji se sakupi u cisternu, voda je mutna. Međutim, što više prolazi vreme, ona je sve čistija. Potrpi i stišaće se i tvoje pomisli, i daće ti pokoj.

105. Počuj priču o skvernim pomislima. Pošto se vinogradski plodovi saberu sa loze, stave u tocilo i iscede, dobija se vino koje se naliva u posude. Tada ono najpre vri kao da je zagrejano najsnažnijom vatrom, pri čemu i posebni sudovi, ne podnoseći njegovu silovitost, ponekad pucaju od naprezanja. Tako biva i sa čovekovim pomislima, tj. kada od ovog sujetnog veka i briga prelazi k nebeskom. Ne trpeći čovekovu revnost, demoni na razne načine smućuju njegov um sa namerom da mu dodaju mutni napitak (Av.2,15). I ako nađu sud koji nije bez nedostatka, tj. dušu koja je neverna i koja sumnja, oni ga razaraju. Oni kao grabljivi vukovi idu po kelijama monaha tražeći otvorena vrata. I prodrevši unutra, oni upropašćuju dušu koja im je pokorna. A ukoliko naiđu na zatvorena vrata, tj. na dušu koja je utvrđena u veri, oni se povlače nazad sa dole oborenim licem.

106. U svim svojim delima drži se smirenoumlja koje je majka poslušnosti. Zbaci sa sebe dvojedušnost i u svemu se zaodeni verom da bi te Gospod, videći revnost tvoje duše, učvrstio u podvigu. Pothranjuj u sebi silnu mržnju prema lenjosti, prema nadmetanju, prema svakoj zloj naravi i zavisti, budući da si Hrista radi sve ostavio. Znaj da ćeš pretrpeti mnogo truda i štete ukoliko te na početku raslabe takve pomisli.

107. Ako ne dozvoljavaš da se u dvorištu nagomilava đubre, onda nemoj dozvoljavati ni da se u tvojoj unutrašnjosti krepe plotske želje.

108. Na širokom putu se nalazi sledeće: zloumlje, rasejanost, stomakougađanje, pijanstvo, rasipništvo, razvrat, razdor, razdražljivost, nadmenost, nepostojanost i slično. Za njima, pak, sledi: neverje, neposlušnost, nepokornost i, poslednje od svih zala - očajanje. A na tesnom i uskom putu se nalazi: bezmolvije, uzdržanje, celomudrenost, ljubav, trpljenje, radost, mir, smirenoumlje i slično. Za njima sledi besmrtni život.

109. Osobito se čuvaj od smelosti u ponašanju da ne bi postao rob praznoslovlja i bestidnosti, da ne bi postao radost demonima, i da se na kraju ne bi odvojio od bratstva. [Čak] ni divlji magarci ne pustoše pšenicu onoliko koliko drskost razara trudove monaha.

239

110. Zamislimo one koji stoje pred zemaljskim carem i služe truležnom prestolu. Sa kakvom pažnjom i strahom oni stoje pred svojim carem? Nismo li tim više mi verni dužni da pred Nebeskim Carem stojimo sa strahom i trepetom i sa svakom pobožnošću? Stoga ne smatram dobrim da se bestidnim okom gleda na prisutne Tajne Tela i Krvi Gospoda i Spasitelja našega Isusa Hrista. Neka nas u to ubedi i Božanstveno Pismo koje kaže: A Mojsije se uplaši i ne smejaše da pogleda (na kupinu) (Dap.7,32).

111. Po mome rasuđivanju, postoje tri vrste dremljivosti koje noću smućuju čoveka. Prvu brat doživljava usled dejstva lukavoga kada počne da peva Psalme. Međutim, ako u njemu nema lenjosti, ona nema nikakvu snagu. Ona silnije uznemirava ako je bratovljev stomak opterećen jelima i pićem. Druga nailazi na brata za vreme službe Božije zbog njegove sopstvene nemarnosti, tj. kada ne želi da se potrudi da odstoji do kraja pravila, već usred službe ostavlja one koji pevaju Psalme i odlazi da spava. Treću osećamo po zahtevu prirode posle završetka pravila obične službe. Nemoj biti nemaran. Zar nisi čuo kako se prorok Samuilo, koji je više puta bio pozivan, ni jednom nije olenjio da ustane, premda je još bio dete? Kada stojiš na službi Božijoj, među bratijom ili u usamljenosti, radi slavljenja Spasitelja našega Isusa Hrista i uznemiri te prva vrsta dremljivosti potrudi se da joj se usprotiviš kako se zbog svoje lenjosti ne bi lišio plodova služenja Bogu. Sa čvrstinom potrpi, ma koliko puta dremanje sklapalo tvoje oči. Ne odlazi sa svoga mesta i steći ćeš veliku korist. Pristrašće prema nenasitom snu je slično strasti stomakougađanja. I priroda traži mnogo kod onih koji su navikli da mnogo jedu, a kod onih koji su navikli na uzdržanje ne zahteva mnogo hrane. Primeni na sebe ono što čine ribari: oni po svu noć provode u bdenju, ne napuštajući svoj posao. Ako se onaj koga savlada sai, preda neradu i zaspe, kada ustane videće da ništa nije uhvatio. Tada će početi da se ukoreva zbog nerada. Isto će se desiti i sa tobom ako se predaš dremanju i snu, kao što i prorok kaže: Zaspaše snom svojim i ništa ne stekoše{Ps.75,6).

112. Ma koliko da je velik, brod na kome se napravi mala rupa biva potopljen valovima ukoliko se ubrzo ne preduzmu mere. Isto se događa i sa dušom koja je dopustila da joj se približe neprijateljski prilozi, ukoliko ne pripadne Onome kojiju je sazdao. Stoga je meni i tebi, brate, potrebna bodrost i veliko smirenoumlje. Srdačno obraćenje Bogu čini nemoćnim svako lukavstvo [neprijatelja].

113. Događa se da neko uzme sud da bi zahvatio vode, ali ga ispušta i razbija pre nego što ga napuni vodom. Njemu je sličan i onaj ko stupi u manastir radi postizanja hrišćanskog savršenstva, pa odbaci blagodat Božiju i ponovo se vrati svetovnom životu.

114. Vera je majka svakog dobra. Njome čovek postiže obećanja Vladike i Spasitelja našega Isusa Hrista, prema onome što je napisano: Bez vere nije moguće ugoditi Bogu (Jev.11,6). Veoma plodna, pak, tekovina za đavola jeste neverje, koje je majka svakog lukavog dela. Od njega se rađa dvojedušnost koje je nered. Dvojedušan čovek, rečeno je, nepostojan je u svim putevima svojim (Jak.1,8).

115. Hoćeš li da izbegneš sablazni i osuđivanje? Postavi vrata na usta svoja u Gospodu i odvrati oči svoje da ne vide sujetu (Ps.118,37). Tako ćeš ćutanjem izbeći ogovaranja, a čuvanjem očiju - sablazni. Ukoliko to u sebi ne savladamo, ma kuda da pođemo u samima sebi ćemo nositi svoje neprijatelje. Pobedi ih i imaćeš mir, ma gde živeo.

116. Molitva i post su prekrasni. Njih ukrepljuje milostinja, budući da je rečeno: Milosti hoću, a ne žrtve (Os.6,6). I Spasitelj ublažava milostive: Blaženi milostivi, jer će biti

240

pomilovani. I anđeo je rekao Korniliju: Molitve tvoje i milostinje tvoje uziđoše na spomen pred Bogom (Dap.10,4): ne samo molitve, nego i milostinje.

117. Ne izbegavaj crkvenu službu pod izgovorom nekog posla. Kao što kiša pomaže da seme raste, tako i crkvena služba utvrđuje dušu u vrlini.

118. Nemoj biti [prevrtljiv], tj. nemoj sebi dozvoliti da jednog dana prebivaš u bezmolviju i pažnji prema delu Božijem, a drugog da ideš od kelije do kelije, ili, što je još rđavije, iz naselja u naselje. Naprotiv, postojano bezmolstvuj, sećajući se da se po meri bezmolstvovanja čiste pomisli. Kod onog, pak, ko se udaljava od bezmolvija um postaje sve grublji.

119. Strah Božiji je čvrsti stub pred licem neprijatelja. Ne uništavaj taj stub i nećeš pasti u ropstvo. Priljubi se uz Čovekoljupca, vapijući Njegovoj blagosti zajedno sa prorokom: U tebe se, Gospode, uzdam da se ne postidim doveka. Po pravdi svojoj izbavi me i skloni me (Ps.30,1-6). Tada će i Gospod tebi reći: Ja ću biti sa tobom i neću te ostaviti, niti prevideti. Krepi se i budi hrabar (Is.Nav. 1,5-6).

120. Budimo velikodušni i ponesimo teret jedni drugih, trudeći se da podignemo one koji su pali i upali u ropstvo neprijatelja. Koji vojnik neće stupiti u borbu sa neprijateljima, videvši da su njegovog prijatelja odveli u ropstvo? On će se sukobiti sa njima da bi svoga prijatelja izbavio iz njihovih ruku. Ukoliko, pak, nije u mogućnosti da ga izbavi, on plače i žalosti se, sećajući se prijatelja. Nismo li mi utoliko pre dužni da polažemo svoje duše jedan za drugog? Jer, Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos je rekao: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn.15,13).

121. Čovek koji provodi svoj život u lenjosti samoga sebe obmanjuje. On uopšte ne pomišlja na blaga koja je Gospod pripremio pravednim, i o kazni koja je pripremljena grešnicima, predajući se utehama bez ikakvog straha. U takvom [čoveku] lukavi pobuđuje telesne pohote svake vrste. On, pak, nije u stanju da to primeti, kao što ni vrata ne primećuju one koji na njih ulaze i izlaze. Jer, pohota je, nastanivši se u njegovom umu, pomračila njegove oči.

122. Beži od preterane slobode u ponašanju i smeha. Stomakougađanje obuzdavaj uzdržanjem, srebroljublje - negramžljivošću, mnogogovorljivost - ćutanjem, nesposobnost prebivanja na jednom mestu - prebivanjem u keliji, lenjost - sećanjem na buduća dobra, nepokornost - smirenoumljem. Više od svega beži od preterane slobode koja je, po mome rasuđivanju, početak svih zala. Ako je ne obuzdaš, ona će te učiniti bestidnim. A obuzdavši je, pak, bićeš blažen, budući da je rečeno: Blago čoveku koji se boji svih radi pobožnosti (Prič.28,14).

123. Pazi na sebe kako ne bi izgubio svoje vreme u nemaru i rasejanosti. Ako si posadio vinograd, ogradi ga ogradom. Ako si stekao vrt, čuvaj njegove plodove da bi se zaradovao na kraju. Nemoj puštati svoje svinje na plodove trudova tvojih da ih ne bi opustošile. Kakva je korist ako jedan dan gradim, a dva dana rušim? Kako će se posao privesti kraju ako se radi na taj način?

124. Svakovrsni grehovni mamci su rasejani po svom ljudskom rodu kako bi čovek neprestano vodio umnu borbu. Međutim, neko se bori, a neko se prepušta izazovu i pada. I jedan pada u jedno, a drugi u drugo, u zavisnosti od predraspoloženja svakoga. To se ne dešava bez učešća neprijatelja, premda se i on saobražava našim sklonostima. I kada nekoga želi da sveže svojim grehovnim željama, on ga vezuje baš onim kojim se on naslađuje stoga da uopšte ne bi ni poželeo da se ikada oslobodi. Onaj koji nas veže je lukav i dobro zna koga čime da veže. On zna da [čoveka] ne treba da sveže nevoljnim

241

okovima, budući da će njegov um odmah raskinuti okove i pobeći. Zbog toga on svakoga veže onim čime se naslađuje i u čemu uživa. Budući svezani, dakle, mi se ne žalostimo, već se radujemo. I budući ulovljeni, mi se nadimamo. Nadimamo se stoga što smo, na primer, vezani zavišću, a ne strašću preljube. I samo zbog toga što nismo vezani strašću preljube, mi smatramo da smo slobodni od svega. Isto tako onaj ko je svezan sujetom smatra da je slobodan od svih okova samo stoga što nije svezan javnim nepravdama. I niko od onih koji su svezani ne zna za svoje okove i ne prepoznaje mreže koje su prostrte oko njega. Svi oni pate od neznanja pijanice. Svezani, slično pijanome, ne zna da je vezan. Od vina oni zaboravljaju na okove, i zbog pijanosti ne vide mreže oko sebe.

125. Imaj na umu da se primesom grehovne strasti upropašćuje i uništava svako dobro: uništava se pravda kada joj se prisajedini lukavost; povređuje se neporočnost ako je se kosne pohotljivost; uništava se vera ako bude slušala proricanja [sudbine]; pomračuje se dobročinstvo ukoliko sadrži nešto gordosti; posramljuje se post ako se da mesta osuđivanju. Pazi na sebe i nemoj da dopustiš takve štetne primese.

126. Ti si dužan da svaki ud na odgovarajući način sačuvaš od onoga što je štetno. Ako ti je telo čisto od bluda, čuvaj i svoja usta od osuđivanja drugih. Usta ne mogu da čine preljubu, ali mogu da lažu i kleveću. Ako jedan tvoj ud nije kriv, a drugi jeste, osuda jednog uda će preći na tebe celog. Nemoj smatrati da je osuđivanje nešto beznačajno. Iz primera onih koji postaju hrana lovcima nauči se da ne zanemaruješ ni najmanje sitnice. Dešava se da ptica biva zadržana u zamci samo malim noktom: vrh bezvrednog nokta nadmašuje i savlađuje snagu krila. Ptica je [telom] u potpunosti van zamke, ali je ipak [zbog nokta] čitava zarobljena.

127. Bežimo od rđavih pomisli. Jer, za pomisli će nam se suditi podjednako kao i za dela. Pristupimo dobrim pomislima koje od Onoga koji ispituje srdačne namere dobijaju nagradu zajedno sa delima. Namera je već delo, budući je u njoj, kao u [središtu] iz koga se sve rađa, postavljena osnova naše slobode.

128. Milostivi Gospod nas je snabdeo oruđima protiv svih neprijateljskih napada. Samo nemoj biti lenj da se njima služiš, i nećeš pretrpeti štetu. Ako neprijatelj na nas pusti svoje raspaljene strele i mi uz sebe imamo neoborivi štit, tj. molitvu. Ako namerava da nas porobi nepravdom, pribegnimo pravdi i spašćemo se. Ako namerava da te rani mržnjom prema ljudima, susretni ga obiljem čovekoljublja. Ako te napada gordošću, usprotivi mu se smirenoumljem. Ako u tebi pobuđuje telesnu pohotu, brzo se obuci u oklop celomudrenosti. Ako nas napadne nenasitošću, načinimo sebi krila od posta. Prema tome, naši neprijatelji imaju strele, ali i naša nemoć poseduje strele. Poraz u borbi se, dakle, ne događa zbog nedostatka oružja, nego zbog nepažnje i odsustva želje da ga upotrebimo.

129. Kakva je korist ako neko ima sve, ali nema ljubavi koja spasava? [Pretpostavimo] da neko načini veliki obed kako bi pozvao cara i kneževe, te sve bogato pripremi kako ni u čemu ne bi bilo nedostatka. Međutim, jedino se desi nema soli. Da li će takav obed moći da se jede? Bez sumnje, ne. Isti slučaj je i ovde. Ako onaj ko je stekao devstvenost, ko je postio, ko je vršio bdenja, ko se molio, ko je davao utočište bednima, ko je prinosio dar, ili prvine, ili plodove, ko je izgradio crkvu, nema ljubavi, sav [njegov trud] pred Bogom nema nikakve vrednosti (1.Kor.13,1-4).

130. Pobrinimo se o sticanju večnih dobara koja su nam obećana. Postarajmo se o tome dok se nije smrklo i dok se nije završila trgovina. Načinimo sebi za tamošnji život prijatelje od bednih i nemoćnih. Kupimo sebi ulja od njih i pošaljimo ga tamo ispred sebe.

242

Jer, ovde za tamošnje svetiljke ulje prodaju udovice, siromasi, nemoćni, sakati, hromi, slepi i svi ništi koji sede kod crkvenih vrata.

131. Kada staneš pred Boga na molitvu, pazi da prekrasne organe pomoću kojih pevaš Boga, tj. pomisli, ne pokradu tvoji neprijatelji. Kako ćeš ili čime ćeš služiti Bogu ako ti oduzmu organ, tj. zaplene pomisli? Služenje Bogu zahteva da pomisli, sva krepost i sila duše i sav um budu nerasejano usmereni Bogu. Svome zlatu nemoj dodavati bakar ili olovo, tj. svojoj duši - mnoge i nečiste pomisli. Devica koju prevare [pokvareni ljudi] postaje mrska u očima obručnika. I duša koju zavedu nečiste pomisli i koja se saglašava sa njima postaje mrska svom nebeskom Ženiku, Hristu. Ona treba da na sve moguće načine izbegava vezu sa tim pomislima i da se ne naslađuje saglasnošću sa njima kako bi Gospod, uvidevši njenu ljubav prema Njemu, bio blagonaklon prema njoj i uništio neprijatelje koji pokušavaju da odvrate njene misli od Njega. Jer, čim uvidi da se duša napregnuto stara da bude sabrana u sebi, neprestano ga ištući, očekujući ga noću, i vapijući ka Njemu danju, Gospod će požuriti da je osveti i očisti od poroka koji se još u njoj nalaze, te da je postavi pred sebe kao čistu nevestu.

132. Otvori svoje srce i odluči da želiš Boga u sve dane svoga života. Želeti Boga je svagdašnje naslađivanje, prosvećivanje i svakodnevna radost. Ako ga uvek budeš želeo, On će uvek obitavati u tebi. On prebiva u duši koja ga se boji, i ispunjava volju onih koji ga ljube.

133. Hoćeš li da budeš svet i neporočan hram Božiji? Imaj uvek u srcu svome obraz Božiji. Pod obrazom Božijim ne podrazumevam izobraženje bojama, nego lik koji se u duši živopiše dobrim delima, postovima, bdenjima, napredovanjem u dobru, uzdržanjem i molitvama. Boje za ovaj nebeski Vladičin obraz su čiste pomisli, odlaganje svega zemaljskog i uvek čisti život.

134. Ni u svetu ni u podvižničkom životu niko ne biva uvenčan bez borbe. Bez borbe, dakle, niko ne može da dobije neuvenljivi venac i večni život. Jer, sadašnji život je uvek sličan borilištu. Hoćeš li da se pokažeš savršen u borbi? Uvek budi obučen u vrline kao u oruđa borbe. I ako si se obukao u vrline neprestano upotrebljavaj napor da ne ostaneš bez njih.

135. Postaraj se da postaneš podražavatelj života i vrlina prepodobnih otaca. Idi putem njihovog života i podvizavaj se kao i oni: podvizavaj se umom, podvizavaj se duhom, podvizavaj se telom. Budi podvižnik i u odeći, budi podvižnik i u hrani, budi podvižnik i u reči, budi podvižnik i u pogledu, budi podvižnik i u pomisli kako bi se u svemu pokazao savršen.

136. Pazi na sebe kako ti se ne bi desilo da u vreme molitve budeš rasejan. Kada staneš na molitvu pred Boga, stoj sa strahom i trepetom. Iz svoga srca izbaci sve pomisli i brige o zemaljskom. U vreme molitve budi potpuno kao nebeski anđeo. Postaraj se da tvoja molitva bude sveta, čista i neskverna kako bi se, pri uzdizanju na gore, nebeska vrata odmah otvorila pred njom i kako bi je anđeli i arhanđeli sa radošću susreli i prineli ka svetom i uzvišenom prestolu prečistog Vladike. U vreme molitve svagda pripadaj Bogu kao heruvim ili serafim.

137. Tvoja borba nije neka obična borba. Naprotiv, svi anđeli i Vladika posmatraju borbu koju vodiš sa neprijateljem. Prema tome, Bog i anđeli će te pohvaliti ukoliko pobediš neprijatelja. Anđeli će, radujući se, proslaviti Boga koji ti je dao silu da pobediš lukavoga. I tvoja borba se sve više i više pojačava kako bi ti postao iskusniji, kako bi se Bog proslavio i ljudi počeli da se ugledaju na tebe.

243

138. Nemoj da padaš u nerad zbog iznemoglosti, već uvek imaj u vidu nadu. Jer, gde su podvizi, tamo je i nagrada; gde su borbe, tamo su i počasti; gde je bitka, tamo su i venci. Gledajući na to, pomazuj sebe poukama trpljenja. Zajedno sa svetima neprestano uzvikuj: Hrabri se, neka se krepi srce tpvoje i sačekaj Gospoda (Ps.26,14).

139. Pripremaj dela svoja za ishod. Dovedi u red sve na polju svome. Polje je, pak, ovaj život: uzmi dobar ašov - Novi Zavet i ogradi svoj posed trnjem (napravi ogradu od bodljikavog rastinja), tj. posta, molitve i učenja. Ukoliko budeš imao takvu ogradu zver, tj. đavo neće ući [u tvoje polje]. Obrađuj svoju dušu kao prelepi vinograd. Vinogradari koji čuvaju vinograd udaraju dlanom o dlan i gromko viču da bi zaustavili one koji nameravaju da provale u njega. Tako i ti podigni glas i zapevaj Psalme, pa ćeš proterati lukavu lisicu, tj. đavola. Neprekidno pazi na neprijatelja ukoliko tvoje želje bude usmeravao na nepristojna dela. Ako tvoju dušu počne da, kao iz praćke, gađa nečistim pomislima podigni štit vere i stavi na sebe kacigu nade. Izvuci mač duhovni koji je Reč Božija (Ef.6,17). I naoružavši se tako protiv neprijatelja trpi, i nemoj biti nemaran u borbi. Naprotiv, budi bodar u svemu, govoreći: "Znamo mi njegove zamisli".

140. Kada u tebe uđe lukava pomisao izvuci svoj mač, tj. probudi u srcu strah Božiji, pa ćeš poseći svu neprijateljsku silu. Umesto bojne trube upotrebljavaj Reč Božiju. Kao što truba svojim zvukom sakuplja vojnike, tako i Reč Božija, prizivajući nas, sabira blage pomisli i dovodi ih u poredak strahom Božijim, sastavljajući puk koji se suprotstavlja neprijatelju. Jer, naše pomisli se, slično vojnicima, sukobljavaju sa neprijateljima cara. I još, kao što truba svojim zvukom u vreme borbe i u mladim vojnicima budi gotovost da idu na neprijatelje, tako i Božansko Pismo budi tvoju revnost prema dobru i učvršćuje te u borbi sa strastima.

141. Po meri svojih sila prinuđavaj sebe da što češće čitaš Pismo kako bi sabrao svoje pomisli koje neprijatelj rasejava svojom prepredenošću. On u tebe polaže lukave pomisli, nanoseći ti ili česte žalosti, ili mnogo uspeha i životnih prijatnosti. On to čini po svojoj pakosti, sa namerom da čoveka udalji od Boga.

142. Budi trezven i staraj se da se uvek usrdno zanimaš čitanjem kako bi se naučio da izbegavaš neprijateljske mreže i da dostigneš večni život.

143. Čitanje Božanstvenih Pisama sabira rasejani um, i daruje [po]znanje Boga. Jer, napisano je: Počinite i razumite da sam ja Bog (Ps.45,11). Počuj da [po]znanje Boga stiče onaj ko se čistim srcem upražnjava u čitanju Božanstvenih Pisama. Stoga nemoj biti nemaran, nego se upražnjavaj u čitanju i u molitvi, kako bi se prosvetio tvoj um i kako bi postao savršen i potpun, bez ikakvog nedostatka (Jak.1,4).

144. Neki se hvale što razgovaraju sa velmožama, knezovima i carevima, a ti se hvali što, prilikom čitanja Svetog Pisma, besediš sa Svetim Duhom. Jer, kroz Pismo govori Duh Sveti.

145. Staraj se da čitaš Božanstvena Pisma i da postojano prebivaš u molitvama. Jer, svaki put kada razgovaraš sa Bogom njihovim posredstvom, osvećuje se tvoje telo i duša. Znajući to, staraj se da se češće upražnjavaš u njima.

146. Ako ne umeš da čitaš nemoj odlaziti odande gde možeš da slušaš i da dobiješ korist. Jer, napisano je: Ukoliko vidiš razumnog čoveka, porani da ga obiđeš i neka tvoja noga pohaba pragove njegovih vrata (Sir.6,36). To je korisno ne samo za one koji ne umeju da čitaju, nego i za one koji umeju, budući da mnogi čitaju premda ne znaju šta čitaju.

244

147. Kada rešiš da čitaš budi oprezan da te neprijatelj ne bi prekinuo, navodeći uninije ili rasejanost, ili govoreći: "Najpre učini to i to delo, budući da je neznatno, a zatim ćeš sa spokojnim duhom da čitaš". Našaptavajući ti to, on u tebi budi osobito usrđe prema rukodelju kako bi te što pre odvukao od čitanja. On to čini kada vidi da se brat usrdno bavi čitanjem i stiče korist od njega. Tada se on stara da ga odvuče od tog bavljenja i da mu se suprotstavi pomoću tih i drugih predloga. Nemoj mu verovati, već budi kao žedni jelen koji želi da dođe do izvora vode, tj, Božanstvenih Pisama, kako bi iz njih pio i ugasio žeć koju pale strasti.

148. Pobrini se da reč iz Pisma koju ti Gospod da da pročitaš i saznaš ne ostane prazna. U njoj se poučavaj umom svojim, napiši je u srcu svome, i neizbrisivo je čuvaj u sećanju svome. Jer, napisano je: Poučavam se u zakonu tvome (Ps.118,16), i još: U srcu svome zatvorih reči tvoje (Ps.118,11).

149. Kada čitaš, čitaj marljivo i sa usrđem. Sa velikom pažnjom zaustavljaj se na svakoj reči. Nemoj se starati da samo iščitavaš strane, već, ako je potrebno, nemoj biti lenj da i dva, i tri i više puta pročitaš stih kako bi razumeo njegovo značenje.

150. Sedajući da čitaš ili slušaš onoga ko čita najpre se pomoli Bogu, govoreći: "Gospode Isuse Hriste! Otvori uši i oči srca moga da čujem reči tvoje i ispunim volju tvoju. Otvori oči moje da bih razumeo čudesa zakona tvoga (Ps.118,18). U tebe se uzdam, Bože moj. Ti prosveti srce moje". Uvek se moli Bogu da prosveti tvoj um i da ti otkrije značenje svojih reči. Mnogi su, pouzdavši se u svoj razum, pali u zabludu. Govoreći da su mudri, oni poludeše (Rim.1,22).

151. Stekni bezmolvije kao čvrstu stenu i ono će te izdignuti iznad strasti. Ti ćeš voditi borbu odozgo, a one odozdo. Stekni, pak, bezmolvije u strahu Božijem, i nijedna neprijateljska strela te neće povrediti. Spojeno sa strahom Božijim, bezmolvije je ognjena kolesnica koja one koji su je stekli uznosi na nebo.

152. Bezmolvije je majka skrušenosti, ogledalo grehova, izvor nezadrživih suza, učilište straženja nad pomislima i rasuđivanja, utvrđenje posta, pregrada stomakougađanju, poprište upražnjavanja u molitvi i čitanju, umirenje pomisli, neoborivo utočište od briga, blagi i laki jaram koji uspokojava i nosi one koji ga nose, roditeljka pobožnosti, tamnica za strasti, uzda za oči, jezik i sluh, uzrok negramžljivosti, plodonosna Hristova njiva koja daje dobre plodove.

153. Stekni dobri deo, koji je izabrala Marija. Ona je, naime, sevši kraj nogu Gospoda i prilepivši se jedino uz Njega, postala obrazac bezmolvija. Stoga ju je Gospod i pohvalio, rekavši: Ali je Marija dobri deo izabrala koji joj se neće oduzeti (Lk.10,42). Vidiš li kakvo je bezmolvije! Sam Gospod pohvaljuje one što su ga stekli. Stekni bezmolvije i nasladićeš se Gospodom (Ps.36,4). Sedni kraj nogu Njegovih i priljubi se jedino uz Njega tako da sa smelošću možeš reći: Duša se moja prilepila za tebe i desnica tvoja me prihvati (Ps.62,9).

154. Bolesti ne postaju odjednom neizlečive: dobivši rđav početak od nerada, one prelaze u veliku povredu. I strasti u duši niču iz malih uzroka. Ukoliko se, pak, ne istrebljuju, proizvode veliko rastrojstvo u duši. Vidiš li kako zelena ivica na bakru postaje sve dublja i dublja? Iz toga razumi šta strasti proizvode u duši usled nerada. Ako ne očistiš rđu, nećeš ukloniti mrlju; ako ne iznuriš prirodu tela, nećeš uspeti da od sebe oteraš strast. Rđa se tesno sjedinjuje sa bakrom: i strast se ukorenjuje u prirodi. Ko očisti bakar pre nego što zarđa, biće bezbrižan: ko obuče dušu u vrline, neće biti u opasnosti, niti će pretrpeti potajni udar zla. Očišćeni bakar prima svetlost kao odeću. Ako je očišćeni bakar

245

nedirnut rđom, biće upotrebljiv na dugo vreme. U suprotnom je svetlost varljiva. Taj sasud je slab i ubrzo propada, budući da je izrađen od oštećenog bakra. Ako oštećena pristupa vrlini, duša pada u kolebanje, a od kolebivosti dolazi raspuštenost.

155. Kao što duša, usled sjedinjenja sa vlažnim telom, postaje telesna, tako i telo, uz netruležnost duše i jedinstvo sa semenom Božijim, postaje duhovno. I sveti Pavle razlikuje telesne od duhovnih ljudi. On je znao da i telesni ljudi imaju dušu, i duhovni telo. Međutim, on celom čoveku daje ime po onome što preovladava u njemu. Ako telo preovladava nad dušom čovek je telesan, a ako prevladava duša, čovek duhovan. I na drugom mestu on govori: Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome, da činite ono što ne biste hteli (Gal.5,17). U Jevanđelju se kaže da Carstvo nebesko pripada podvižnicima (Mt.11,12). Duh se trudi da uzdigne prirodu k Božanstvenom stoga što se priroda telom prelešćuje zemnim. Taj napor duha nad prirodom jeste borba koja se projavljuje na dva načina: kod početnika sa ciljem da se ne potčine telu, a kod savršenih - da i samo telo učine duhovnim.

156. Ako je besmrtna duša ono glavno u čoveku, onda nije nepravedno što je Bog čoveka usmerio ka netruležnosti. On ne čini nasilje nad složenom čovekovom prirodom, nego samo podstiče silu duha da samovoljno privlači telo ka netruležnosti, kao sluškinju upropašćenu grehom. Kao što u užarenoj peći i bakar prima izgled ognja, tako i telo postaje duhovno ukoliko srasta sa netruležnošću. Bakar koji je zakopan u zemlju izjeda rđa i pretvara u prah. Isto se dešava i telu koje je pogruženo u strasti.

157. Kako se sveti odnose prema telu? Priroda tela zahteva odmor, a oni se više staraju da je skruše i pritesne. Naša (povređena telesna) priroda se naslađuje slavom, a oni se raduju ruženjima, i sakrivaju svoja dela. Priroda tela zahteva hranu, a oni je iznuravaju postovima i iscrpljuju podvizima. Priroda ima sklonost prema bračnom životu, a oni je obuzdavaju uzdržanjem i odsecaju sve uzroke koji pobuđuju pohotu. Priroda teži za prijatnostima života, a oni trpe kada im čine nepravdu i velikodušno podnose kada ih potkradaju. Uopšte, oni se u potpunosti odriču telesnog života, po reči Gospoda: Uzmite krst svoj i za mnom idite (Mt.16,24). Isto to uči i apostol, govoreći: Umrtvite udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5). Apostol ne osuđuje Božija stvorenje na zaklanje, nego želi da oživi telo, umrtvivši naporom duha ono što je u njemu neprirodno. On nije rekao: "Umrtvite vaše telesne udove", nego: Udove koji su na zemlji. Koji su to [udovi]? Blud, nečistota, zla pohota, lakomstvo, i sve tome slično. Svim sličnim naslađuje se telesni čovek, koji je ponižen i upropašćen grehom. Greh čini nasilje nad prirodom. Tada se priroda umesto umerenosti predaje nenasitosti, umesto utoljavanju žeđi - pijanstvu, umesto braku - bludu, umesto pravdi - nepravdi, umesto ljubavi - zlobi. Apostol [nas] uči da prinuđujemo povređenu prirodu i da umrtvljujemo sve ono što se spolja uvuklo u nju. Na taj način ona ne bi izlazila iz svojih granica, nalazeći se pod rukovodstvom duha. Govoreći da je podvižniku bolje da hrom ili kljast uđe Carstvo (Mt.18,8), Spasitelj nije zapovedio da odsecamo udove, koje je stvorio, nego da ih ne činimo oruđima greha.

158. Onaj ko želi da se podvizava Hrista radi treba da stekne oružje kojim će biti u stanju da se suprotstavi đavolu i da ugodi Spasitelju našem.

159. Umesto borbe prihvati veru u jednosušnu i nerazdeljivu Trojicu, sličnu gorušičnom zrnu. Gorušično zrno je savršeno okruglo i kao - samopokretno. Tako samopokretna treba da je i tvoja vera. Pokreti vere su vrline. Neki imaju veru, ali nemaju dela. To nije vera, budući da je mrtva, kao što je rečeno: Jer, vera bez dela je mrtva (Jak.2,20). Veru ima onaj ko tvori dela vere. I ona liči na samopokretno gorušično zrno.

246

Stekni je i budi zdrav i nepovrediv u njoj, goreći raspoloženjem za zapovesti našega Spasitelja kako bi i ti čuo od Njega: Dobro, slugo dobri i verni... uđi u radost gospodara svoga (Mt.25,23). Dobrim ga je Gospod nazvao zbog dela, a vernim zbog vere.

160. Umesto kacige prihvati nadu na buduća dobra koja oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođoše, i u koja anđeli žele zaviriti (1.Kor.2,9; 1.Pt.1,12). Ova nada ti daje jaku utehu u zlopaćenjima i žalostima, i sećanje na nju te raduje. Nju su imali u vidu blaženi Hristovi mučenici. Posred oštrica, posred strašnih i raznovrsnih mučenja, posred vrelog ognja oni su ovu željenu nadu imali pred svojim očima. Oni su radosno i sa blagodarnošću sve trpeli samo da dobiju ono čemu su se nadali. Tu nadu uvek i neprestano imaj pred svojim očima kako ti želja za onim čemu se nadaš ne bi dozvolila da pomišljaš o nečemu prolaznom, i kako bi u tebi budila spremnost za svako dobro delo.

161. Umesto pojasom, opaši se savršenom ljubavlju prema Bogu i bližnjemu. Ona će učiniti da potrčiš bez prepreka. Onaj ko je opasan sve prolazi lako i bez prepreka. Utoliko pre onaj ko je opasan ljubavlju lako prelazi svuda. Jer, ljubav, kao što je rečeno, sve snosi... sve trpi (1.Kor.13,7). Njome ispunjen, sveti Pavle je govorio: Ko oslabi a da i ja ne oslabim? Ko se sablažnjava, a ja da ne gorim (2.Kor.11,29). Eto sastradalnosti i sile ljubavi!

162. Umesto obuće primi smirenoumlje. Kao što noge gaze obuću tako i onaj ko je stekao smirenje prima kao nešto normalno kada ga svi gaze. I ti, brate, stekni smirenje. To nije telesna, nego duhovna obuća: ona će te zaštititi da ne spotakneš o kamen nogu svoju (Ps.90,12). Stekavši smirenje, blaženi David je rekao: Ja sam crv, a ne čovek (Ps.21,7). Shvati koliko Bog voli smirenje, koliko se približava onome koji ga je stekao i kako uvek gleda na njega. Jer, napisano je: Koji na visinama živi i na smirene gleda (Ps.112,5.6), i još: Oči Njegove gledaju na ubogoga (Ps.9,29). Slušajući o ubogom, shvati da se ne govori o onome koji nema imanje (jer su i mnogi carevi ugodili Bogu, kao što su i mnogi siromašni propali), već o siromašnima duhom, kao što je rečeno: Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt.5,3).

163. Umesto štita ogradi sebe časnim krstom i zapečati njime svoje udove i srce. I nemoj samo rukom stavljati na sebe krsno znamenje, već i misleno zapečaćuj njime svaki svoj posao, svoj ulazak i izlazak, sedanje i ustajanje, i odar svoj. Ma koji posao da radiš, pre svega, radi blagoslova, oseni sebe znamenjem krsta u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. To je veoma moćno oružje. Niko ti nikada neće moći naneti štetu ukoliko si ograđen tim oružjem. Onome ko nosi pečat zemaljskoga cara niko ne sme da učini zlo. Utoliko pre niko neće biti u stanju da se nadmeće sa nama koji na sebi nosimo pečat velikog nebeskog Cara. Brate, češće od svega deluj ovim oruđem koje se silno suprotstavlja strelama neprijatelja. Nikada ne zaboravljaj da se oseniš krsnim znakom. Njime ćeš raskinuti mreže koje ti postavlja đavo, budući da je napisano: Na putu kojim hodim sakriše mi zamku (Ps.141,4). Uvek zapečaćuj sebe krstom i zlo se neće dotaći tvoga duha.

164. Umesto luka raširi svoje ruke na molitvu, kao što je napisano: Mišice moje čini da su luk od bakra (Ps.17,35). Jer, zaista su za neprijatelja ruke koje su ispružene na molitvu (koja se prinosi za znanjem) bakarni luk. Ona je strela koja je tačno puštena iz nategnutog luka. Ako dozvoliš pomisli da luta bićeš sličan čoveku koji u rukama drži luk, ali ne ume da uputi strelu ka neprijatelju, već je pušta nasumice. Da li će tvog neprijatelja uplašiti napad ako primeti da držiš u rukama luk i strelu puštaš nasumice? Nimalo. Tek kad se čovek moli sa znanjem, ne dozvoljavajući pomislima da lutaju, i kad razume ko je on, pred kim stoji i sa kim razgovara, [njegova] molitva se približava k Bogu, i neprijatelj silno

247

strada kao da je pogođen strelom u srce. Tada duša, po blagodati Božijoj, sve više i više napreduje, a neprijatelj beži, kao prah pred vetrom, gonjen anđelom Božijim. Eto zbog čega muči neprijatelja onaj ko se moli sa znanjem, i ko se hrabro podvizava, držeći svoju misao na uzdi.

165. Moli se sa znanjem (sa svešću kome i zbog čega se moliš). I ako nešto u vreme molitve ili posredstvom očiju, ili zbog nekog drugog razloga, raseje tvoj um, znaj da se radi o dejstvu neprijatelja. Stoga ne žuri da završiš molitvu, već, osudivši samoga sebe, ponovo saberi svoj um i moli sa znanjem, budući svestan onoga što išteš od Boga, i zbog čega ga moliš Bogu kako ne bi govorio nepotrebno i kako ne bi praznoslovio. Delo satane je i da ustremljuje pomisao kao strelu puštenu nasumice, i da ne da čoveku da se zadrži na onom čime se zanima. Jer, on zna, da će čoveka, ukoliko oduži svoju molitvu, uslišiti Tvorac, čak i ako je veoma grešan. Neprijatelj ga stoga odvodi ka mnogim mislima kako bi mu pomisao letela kao strela koja je nasumice puštena. I događa se da su njegove ruke ispružene na molitvu, pri čemu jezik govori jedno, a um misli i zamišlja drugo - na smeh neprijatelju. Zbog toga, brate moj, uvek moli Boga za ono što ti je naročito potrebno i u čemu postoji naročita nužda, te po osećanju te potrebe. Pogledaj na dva jerihonska slepca. Oni su vikali ka Gospodu: Pomiluj nas, Gospode, sine Davidov. I kada ih je Gospod pitao: Šta hoćete da vam učinim, oni su sa skrušenošću i uzdisanjem svoga srca molili: Da se otvore oči naše (Mt.20,30). Oni nisu rekli: "Daj nam to i to". I zar je kod njih bilo malo potreba? Ne, oni su molili samo za ono u čemu su imali krajnju nuždu. Pogledaj na Hananejku. Zbog čega ona viče idući za Gospodom? Pomiluj me, Gospode, sine Davidov, kćer moju mnogo muči đavo (Mt.15,22). Ona nije navela ništa drugo osim bola svoga srca. Zar nisu, slično tome, i svi drugi, koji su dolazili i prilazili Gospodu, iznosili patnje svoga srca? Bolesnik koji dolazi lekaru pokazuje ono što ga boli. I ti, brate moj, iznesi pred Gospoda patnje svoje duše. Gledaj na Njega mislenim očima, uz pomoć vere, kako bi, po napisanom, video Onoga koji sedi na visokom i uzdignutom prestolu (Is.6,1) i vojske anđela i arhanđela koje stoje pred Njim. I baci se pred blagost Njegovu i izli pred Njim molbu svoju. Najpre ispovedi svoje grehe, a zatim pred Njega iznesi svoje reči, ili žalost kako bi se umilostivio po blagosti svojoj i izlio na tebe milost svoju. O dušo! Velika je vera tvoja. Neka ti bude kako hoćeš (Mt.15,28).

166. Oni kod kojih su prosvećene i uvek otvorene umne oči tačno znaju da se od sablazni lukavoga ne izbavljaju svojom sopstvenom silom, nego nepobedivom silom Božijom. Sloboda, koja je čoveku dostupna sastoji se jedino u odlučnosti ili neodlučnosti da se suprotstavi đavolu. Međutim, i pored mogućnosti da se usprotivi [đavolu], on nema potpunu vlast nad strastima. Kada bi ljudska priroda mogla da se suprotstavi spletkama đavola i bez sveoružja Svetoga Duha, Gospod ne bi zapovedio da u molitvi govorimo: I ne uvedi nasu iskušenje, no izbavi nas od zloga. Prema tome, ko hoće da se izbavi od raspaljenih strela lukavoga, da se udostoji bestrašća i da postane pričesnik Božanstvene slave neka uvek sa nenasitim raspoloženjem i svim srcem i svom silom ište pomoć odozgo kako bi pobeđivao strasti i kroz neoslabnu pobedu stigao u oblast čistote, bez koje niko neće videti Gospoda.

167. Postaraj se da budeš besprekorno čedo Božije i da uđeš u pokoj gde kao preteča za nas uđe Isus (Jev.6,20). Pobrini se da budeš zapisan u nebeskoj Crkvi zajedno sa prvorođenima. Postaraj se da uđeš u gornji Jerusalim, gde je i raj sladosti. Međutim, znaj da se nećeš udostojiti ovih divnih dostojanstava ukoliko dan i noć ne budeš prolivao suze kao potoke, slično svetome koji kaže: Svaku noć kvasim odar svoj, suzama svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7). Zar ne znaš da će oni koji su sejali sa suzama, požnjeti sa

248

radošću (Ps.125,5)? Stoga i prorok kaže: Nemoj prevideti moje suze (Ps.38,13), i: Postavio si suze moje pred sobom, kao i u obećanju tvom (Pe.55,9); i: Suze su mi hleb dan i noć (Ps.41,4), i; Piće moje rastvaram suzama (Ps.101,10). Suze koje se prolivaju sa znanjem, sa velikom tugom, pri čistoj toploti u unutrašnjosti srca predstavljaju duševnu hranu, nebeski hleb koji hrani dušu za život večni.

168. Kao što postoji ovo vidljivo nebo, koje se naziva svodom, tako iznad njega postoji drugo, telesnim očima nevidljivo, blistavo nebo gde su vojske anđela. Tamo je nerukotvorena skinija u kojoj sveti anđeli vrše svoju službu. Sve to je Božanstveno, neizrecivo, svetlonosno, i pripada drugome svetu, a ne ovome veku. Tamo nema ni noći, ni lukavih duhova, ni borbe. Međutim, ne dozvoljava se svakome da unutrašnjim okom vidi nebesko. Zbog toga je postavljen nebeski svod, slično nekoj zavesi. Tako ni oni koji su tamo ne mogu da sagledavaju sve, nego samo one koji su čisti srcem i osvećeni umom, tj. svoje sugraćane i satajnike. A kada zavesa bude uklonjena, pravednicima će biti otkriveno ono što očekuje pravednike.

169. Molitva koja se vrši polako, sa dušom skrušenom i sa napregnutim umom uzlazi na nebo. Dok teče ravnicom i dok se koristi velikim prostorom, voda se ne propinje u visinu. Kada joj, pak, ruke vodovodžija pregrade tok odozdo i stesne je, ona se, brže od svake strele, ustremljuje naviše. Tako se i ljudski um razliva i rasejava dok se koristi velikom slobodom. Kada ga, pak, skrušenost i tuga u srcu pritisnu, on uzleće naviše i uznosi Bogu čiste i napregnute molitve. Molitve koje se uznose sa tugom bivaju naročito uslišene. O tome svedoči prorok, govoreći: Gospodu zavikah u nevolji svojoj i usliši me (Ps.119,1). Prema tome, uzburkajmo savest i pobudimo u duši tugu sećanjem na grehove kako bismo je učinili dostojnom da bude uslišena. Učinimo je trezvoumnom, budnom, sposobnom da svojim vapajima dosegne nebesa. Ništa tako od nas ne odgoni lenjost i nemar kao skrušenost i tuga. Oni sabiraju um i vraćaju ga samome sebi. Onaj ko se tako žalosti i moli, biće u stanju da, posle molitve, u svoju dušu useli veliku utehu. Nagomilavanje oblaka čini da vazduh postane mračan. Kada se, pak, iz njih izlije kiša, i kada jedan za drugim izgube paru koja se skupila u njima, vazduh ponovo postaje čist i jasan. Tako i duševna žalost pomračava naše pomisli sve dok je zaključana unutra. Kad se, pak, iscrpi u suznim rečima molitve i izađe napolje, u duši nastaje velika jasnoća, nizvodeći u um onoga ko se moli, slično nekom zraku, misao o Božijoj pomoći.

170. Hoćeš li da se nerasejano moliš? Učini da tvoja molitva izlazi iz dubine duše. Drva koja su pustila koren u dubinu ne lome i ne mogu biti iščupana čak i ako podnesu i hiljade naleta vetrova. Jer, njihov koren je duboko učvršćen u dubini zemlje. I molitve koje se uznose iz same dubine duše, kao pravilno ukorenjene, idu u visinu i nikakav nalet pomisli ne može da ih raseje. Primer nam daje prorok koji o sebi kaže: Iz dubine vičem k tebi, Gospode (Ps.129,1).

171. Posmatrao sam naoružanje pobednika i nastojao da shvatim koje oružje donosi odlučnu pobedu. Mnoga oružja su se ukazala mome pogledu. Svakim od njih moguće je održati blistavu pobedu. Najpre sam video čisti post, tj. mač koji nikada ne otupljuje. Zatim sam video devstvenost, čistotu i svetost, tj. luk čije oštre strele prodiru u srce lukavoga. Video sam i siromaštvo koje sa prezirom odbacuje srebro i svako imanje, tj. oklop koji ne dopušta da do srca dođu izoštrene strele đavola. Primetio sam tamo i ljubav, tj. štit, i mir, tj. tvrdo koplje od koga satana drhti i beži. Video sam bdenje, tj. pancir, molitvu, tj. grudnjak, i pravednost, tj. laku vojničku kočiju. Međutim, razmatrajući sva ta oružja i razmišljajući o tome koje je od svih njih najpouzdanije, ugledao sam bedem

249

smirenja. Tada sam shvatio da ništa nije pouzdanije od njega. Njega nikakvo neprijateljsko oružje ne može da probije i lukavi nema moći da ga zauzme na juriš. Stoga, ako želiš da održiš pobedu u borbi koju vodiš, traži sebi pribežište iza bedema smirenja. Tamo se sakri i ne napuštaj tu zaštitu, te grabljivac neće uspeti da te zarobi. Na druga svoja oružja nemoj u potpunosti da se oslanjaš kako te lukavi ne bi porazio.

PREPODOBNI JEFREM SIRIN PODVIŽNIČKE POUKE

VII SAVETI PODVIŽNICIMA

1. Početak monaškog odricanja jeste - bojati se Boga. Monah koji se ne boji Boga

biće izvan vrata Carstva Božijeg. Početak dobrog života monaha jeste poznanje Boga, a neznanje Boga pomračava monahovu dušu.

2. Dobra baština monaha je celomudrenost i svetost. Onaj monah koji ih nema - lišava se nasledstva otaca.

3. Monaški podvig predstavlja - izučavanje Pisma i ispunjavanje zapovesti Božijih. Monah koji se time ne zanima, nije podvižnik.

4. Monahova hrana je da tvori volju Božiju, a čulna hrana ga neće postaviti pred Hrista. Jer, što ulazi na usta ide u trbuh, i izbacuje se napolje (Mt.15,17).

5. Stopalo monaha, krećući se pristojno, neka haba Crkvene stepenice, i neka ne prelazi iz kuće u kuću, vladajući se nepristojno.

6. Neka monah prima savet od razumnih, a savet nerazumnoga neka se ne useli u srce njegovo.

7. Monah koji bdije u Psalmima i slavoslovljima i duhovnim pesmama od sebe tera noćna maštanja, a monah koji spava, nadimajući se svojim dobrim delima, plete paukovu mrežu.

8. Hrabri monah krstom Hristovim izbegava đavolske mreže. 9. Monah koji se vezao za zemaljsko i k zemaljskom priklonio u svemu postupa po

satanski (protivljenjem zapovestima, lukavstvom i samougađanjem). 10. Neka monahova misao uvek bude zauzeta dobrim delima. Delanje monaha su

pristojne pomisli. Bdenje monaha ukroćuje nečiste pomisli. 11. Polje koje monah treba da obrađuje jeste dobra duša koja donosi jevanđelski

plod. Monah koji je obrađuje prvi jede od njenih plodova. 12. Besmrtna sila za monaha jeste negramžljivost koja nosi krst. Srebroljublje je,

pak, štetno za njega, jer zagrađuje [ulaz] u Carstvo nebesko. 13. Dobar dar za monaha jeste devstvenost koje ga, zajedno sa Ilijom na kolesnici,

uznosi na nebo. Sila devstva je uzdržanje u hrani, a monah koji se opija oskrnavljuje svoje telo.

14. Suze koje se liju iz očiju jesu drvo života koje izrasta u visinu smirenoumlja. Monah koji ga je stekao sabira dobre plodove.

250

15. Monah koji svima razglašuje o svome daru izaziva omrazu i čuće od Gospoda: Ti si već primio platu svoju (Mt.6,2). Ko se, pak, stidi da priča dobija nagradu od Gospoda koji zna [ono što je učinjeno] u tajnosti.

16. Monaše, ne uznosi se dajući Bogu Božije. Naprotiv, moleći se Gospodu, govori: Tvoje od tvojih prinosim ti, Vladiko i samo od tebe ištem izbavljenje duše.

17. Monaha koji sa čistim srcem vrši noćne molitve čuje Gospod. Danju ga On čini svetlim kao dan i svakodnevno ga sve više i više pokazuje svetlim.

18. U gordosti monaha ne počiva Gospod, a u smirenoumlju njegovom počiva Duh Sveti.

19. Neka hiton monaha (ne tkani, nego duhovni) u svako vreme bude čist. Takav monah će u ponoć sa Ženikom ući u dvorac.

20. Monaše, pripremi ulje radi izlaska u sretanje Ženiku. Jer, ako tada ništa ne budeš imao da naliješ u svetiljku, da bi jasno gorela, ostaćeš van dvorca zajedno sa ludim devojkama.

21. Neka monaški život, koji je podražavanje anđeoskog života, bude uništitelj greha. On treba da bude neprestano donošenje plodova pokajnika.

22. Neka monaški život stavlja pečat umrtvljavanja pohote na sve udove: obrazac za to jeste život svetog Jovana Preteče.

23 Neka besovska bura beži od monaha i neka u njima likuje anđeoska tišina. Kada nailazi besovska bura čuvaj se, monaše, svoje razdražljivosti. Jer, život monaha treba da uvek nosi odeću krotosti i trpljenja.

24. Monah koji gori duhom (revnosti po Bogu) progoni besove, a monah koji se radi (gordog) suparništva nadmeće sa svojim bratom - privlači demone.

25. Neka sunce ne zađe u gnevu tvome, i ružna reč, koja izlazi iz razdraženog grla, neka ne smućuje bratiju.

26. Nemoj izbegavati da slušaš pevanje, koje zapravo predstavlja anđeosko slavoslovlje. Od šuma, pak, satanskih prizora beži, zato što se radi o đavolskoj prelesti.

27. Neka na tvom čelu uvek bude krst Hristov, a u srcu strah Božiji. 28. Bezmolvije sa čistim srcem pomazuje monaha uljem Duha Svetoga. 29. Dobra narav rađa bratoljublje i daleko progoni svađu. 30. Ko se sjedinio sa Gospodom ne predaje se đavolu da ne bi bio postiđen u

bračnom dvorcu. 31. Neoborivi štit za monaha jeste anđeosko pevanje u njegovim ustima. San, pak,

koji mu je prijatniji od pevanja, za njega predstavlja smrt. 32. Dobrovoljno siromaštvo je riznica monaha i božanstven je monah koji je

obučen u njega. Na nebu sabiraj svoju riznicu, budući da su vekovi sladosti beskonačni. 33. Neka tvoj um uvek bude zauzet Božanstvenim Pismima. Neka tvoja vrata ne

budu zaključana metalnim bravama, nego neka budu pregrađena krajeugaonim kamenom (trezvoumnim prizivanjem imena Gospoda Isusa).

34. Lice monaha u molitvi postaje čudesno, i tragovi njegovog duhovnog veselja prenose radost na sve mnoštvo monaha.

35. Monah koji se ne brine o stomaku i koji ne voli da pije vino postaje sličan anđelima.

251

36. Neopisiva lepota monaha jeste devstvenost koja blista u duši. Najodvratniji, pak, izgled monaha predstavlja - oskrnavljena devstvenost.

37. Za monaha je najgore od svega - pasti u greh. On u njemu uništava sve dobro, kao oganj slamu.

38. Monah, koji je zgazio svet postaje sabesednik Hristov, a onaj ko je sputan delima ovoga sveta nije ugodan Vojvodi Hristu.

39. Nesrebroljubiv monah je najverniji propovednik Carstva nebeskog. Ko, pak, boluje od srebroljublja jeste čovek koji nesrećno gine.

40. Mladom monahu je ukras celomudrenost koja vlada nepomračenom devstvenošću.

41. Za monaha je poslušnost [velika] dragocenost: ko je stekne biće uslišen od Gospoda.

42. Neka monah izgovara dobru reč i neka svojim ustima izgovara reči Višnjega. 43. Neka monah primi na sebe dobrovoljno gladovanje da bi smirio svoje telo, i

uzvisio stanovnicu neba - dušu. 44. Monah neka blagovesti reči istine i laž neka bude izgnana iz njegovih usta. 45. Čuvši grubu reč nemoj upasti u srdžbu, nego se smiri. Postavši posrednik mira,

naime, primićeš vernu nagradu za mir i nazvaćeš se sinom Višnjega. 46. Lav je strašan divljim magarcima. Neka takav bude i monah za pohotne

pomisli. 47. Monah koji pre vremena razrešava post liči na onoga koji potkopava temelj

stuba (na kome živi). 48. Gordeljivi monah koji pobuđuje strasne pokrete u manastiru isto je što i vetar

koji podiže prašinu u ravnici. 49. Dobri monah je anđeo na zemlji koji nije ranjen strelama slastoljublja. 50. Ne prepuštaj se gordosti da ne bi pao strašnim padom. Ugledaj se na

smirenoumlje Pavla da bi postao njegov sanaslednik. 51. Kao uzor sebi izaberi Mojsijevu krotost da bi Bog tvoje kameno srce pretvorio u

vodeno jezero i da bi ti, osetivši blagotvornost, mogao zahvalno da kličeš: Na tihoj vodi vaspita me Gospod (Ps.22,2).

52. Spoznaj kako je prekrasno smirenoumlje i izaberi ga za sebe, budući da uznosi na nebo. Predstavljena ti je dobra nagrada za smirenoumlje - Carstvo nebesko. Nemoj biti nemaran za njega.

53. Neka se mladi monah, prezirući sujetu, utvrđuje u celomudrenosti. Monah koji je ispunjen celomudrenošću predstavlja mladicu osvećenu Bogom.

54. Post je uzda za monaha. Ko sa sebe zbaci ovu uzdu postaje sličan raspaljenom konju (Jer.5,8). Mladi monah koji ne obuzdava stomak neće moći da se uzdrži od telesnog greha.

55. Bodri monah danonoćno marljivo prebiva u molitvama. Udarajući se u srce, on prolivasuze i na sebe sa neba nizvodi ulje.

56. Monah koji nije predan strastima jeste drvo života na zemlji. On je primio anđeoski život.

57. Psalam u ustima monaha jeste najoštriji mač protiv đavola.

252

58. Suvo drvo Jelisejevo je iz dubine izvuklo željezo, a telo, koje je monah učinio suvim, izvlači dušu iz dubine (strasti). Post monaha isušuje tokove strasti. Monahu je granica posta - smrt i pre končine neka ga ne napušta.

59. Bodrost monaha u molitvi jeste mač protiv strasti. Monahu nije naznačena granica molitve. Stoga neka on u svako vreme blagosilja Gospoda.

60. Monahu koji ne zadržava svoj jezik u dan gneva nije lako da savlada ni strasti. Monah koji se gnevi ubija svoju dušu i oštrim strelama ranjava svoga bližega.

61. Naoružaj se pre iskušenja. To će ti pomoći da se u vreme iskušenja pokažeš iskusan.

62. Ne stiči bogatstvo i ne goji telo: tesan i uzak put zahteva da se odloži na stranu sve što nije korisno. Podražavaj Pavla i smatraj sve za trice, da bi Hrista dobio (Fil.3,8). Bogatstvo i gojenje tela neće proći kroz nebeska vrata. Zavoli negramžljivost i uzdržanje i nećeš ostati izvan tih vrata.

63. Oganj koji pali monaha jeste slastoljublje koje se zapaljuje pijenjem vina. Hristos je izvor koji uvek teče. Zahvatajući iz njega ugasi smradni oganj.

64. Nemoj da izgovaraš rđavu reč inače ćeš postati vinograd u kome raste trnje. U razgovoru sa bližnjim upotrebljavaj najprijatnije reči, ugledajući se na pčelu koja uvek donosi med koji nema gorčine.

65. Lakomislenog monaha uznemirava bura pomisli, a ko vlada sobom učvršćuje se rečima Jevanđelja. Nemarnog, pak, monaha dave pomisli kao trnje pšenicu.

66. Nemoj u svome srcu čuvati zlu reč na brata svoga da bi u molitvi mogao da govoriš: I ostavi nam... kao što i mi ostavljamo (Mt.6,12).

67. Venac pohvale za monaha jeste mir i svetinja. Ko ih je stekao videće Gospoda (Jev.12D4).

68. Mudrost monaha nije u znanju trudova koje treba poneti, nego u njihovom razumnom nošenju. Ko je takav - ne uči rečju, nego urazumljuje delom.

69. Ratujući sa pukovima besova, mudri monah ne biva ranjen njihovim strelama. Krepeći se krstom Hristovim, on uništava glavu zmije.

70. Dragoceno nasleđe monaha je devstvenost koju ozaruje svetlost milostinje. Onaj koji ga je stekao i sačuvao nesumnjivo će ući u bračni dvorac.

71. Sačuvaj zapovesti Višnjega i čuvaj pravila otaca, te ćeš postati naslednik Carstva nebeskog.

72. Samovoljan i drzak monah pada u iskušenje i u mrežu đavolsku, a krotkog će susresti mir i venac svetinje.

73. Monah koji se obilno hrani pada u iskušenje i noćna maštanja, a isposnikova postelja je čista i san bezmetežan.

74. Monah koji se boji Boga neće pretrpeti nikakvu štetu. Njega čuva Gospod i u dan smrti on će imati žrtvu izmirenja.

75. Poslušnost monaha se ne poznaje u velikim podvizima, nego - u iskušenjima. Monahu trpljenje u žalostima, koje se verno čuva, donosi nepostidnu nadu. Neka ga on čuva do poslednjeg daha, jer - ko pretrpi do kraja taj će se spasti (Mt.10,22). Trpi, monaše, jer je vreme trpljenja kratko, a vekovi sladosti - beskonačni,

253

76. Neka pesmopoj monaha bude neprekidan, budući da se i slavoslovlje serafima nikada ne prekida. Monaše, neka u tvojim ustima bude duhovna pesma, koja će olakšavati težinu iskušenja koja te susreću,

77. Poslušni monah će sa dobrom smelošću stajati pored krsta. Jer, na krstu je Gospod koji je bio poslušan do smrti, i to do krsne smrti.

78. Neka se glas monaha u molitvenoj krotosti iskreno uznosi Bogu iz nepokretnih usta.

79. Istinska svetlost na zemlji jeste monah koji se ne spotiče svojim jezikom. Ko je takav i ko svoje telo ne oskrnavljuje gresima - prijatelj je Hristov.

80. Monah koga okruži strah Božiji jeste kao stub koji se ne može oboriti. Monah, pak, koji nije stekao strah Božiji biće lak plen protivnicima.

81. Monah koji ništa nema jeste čista svetlost na zemlji. Jer, kao koren svih zala, srebroljublje (1.Tim.6,10) ne donosi dobre plodove.

82. Bolje je da monah jede meso i da pije vino, nego da osuđivanjem jede tela svoje bratije.

83. Zlato se ispituje u ognjenoj peći, a pravi monah se poznaje u mnoštvu monaha. 84. Neka ruke monaha budu prepodobno ispružene Bogu na poraz neprijatelja,

podražavajući Mojsija koji je, rukama izobrazivši krst, savladao Amalika. 85. Na monahu koji je raspet i umire svakodnevno počiva obilna blagodat. Njemu

se raduju anđeli, primajući ga u Carstvo nebesko. 86. Uzda za strasti je post, a umrtvljenje strasti je molitva sa milostinjom. 87. Monah koji je iznad telesnih strasti jeste čistiji od snega. Zaželevši jedino

Hrista, on će ugledati kako ga Hristos uvenčava u dan blagosti. 88. Monah-klevetnik razgoni mnoštvo monaha i uništava prijateljstvo. Zmija je uz

pomoć klevete Evu izgnala iz raja. I monah koji kleveta joj je sličan, budući da pogubljuje dušu bližnjega i svoju ne spasava,

89. Bog će uslišiti onoga ko razumno peva u svome srcu. Neka duša monaha nerasejanim okom gleda prema Bogu. Jer, odrekavši se sveta i sjedinivši se sa Hristom, ona treba da prenebregava sve zemaljsko.

90. Duša monaha koja duhovno miriše, sveto zagrađuje čulo mirisa od zmije da ne bi omirisala skvernu pohote. Osim toga, onaj ko u srcu ima strah Božiji neće dotaći skvernu sladostrašća.

91. Staraj se da uvek budeš prostosrdačan i iskren. Nemoj jedno držati u srcu, a drugo na jeziku. Jer, to je lukavstvo.

92. Budi pravdoljubiv i ne laži, budući da je laž od đavola. 93. Ne uzvraćaj zlom na zlo. Naprotiv, oprosti onome ko ti učini zlo, da bi Gospod i

tebi oprostio. 94. Ako te napada zlopamćenje, iz sve duše se pomoli za dotičnoga brata - i

zlopamćenje će odstupiti od tebe. 95. Pazi da u sebi ne dopustiš strast zavisti da te đavo ne bi živog progutao, već se

što pre ispovedi i moli Boga da te izbavi od takve opasnosti.

254

96. Ako vidiš nekoga da greši, ne razglašuj njegov greh, ne osuđuj ga i nemoj ga mrzeti da ne bi pao u isti greh, već bolje reci: "Ja sam gori od njega. Danas je on sagrešio, a sutra ću ja".

97. Znaj da se demoni boje ćutanja, posta, bdenja, uzdržanja, smirenja, molitava, suza i ostalih podvižničkih vrlina.

98. Neprestano se sećaj smrti i svoga groba ukoliko hoćeš da ti Bog daruje suze, skrušenost i bestrašće.

99. Ako te đavo obmane, te padneš u mali ili veliki greh, nemoj očajavati niti sebe osuđivati na pogibao, već pribegni ispovesti i pokajanju. I - Bog se neće odvratiti od tebe.

100. Nemoj voleti da ideš u grad. Jer, ti ćeš ostati čist ako ne budeš video ono što je grehovno.

101. Ne opijaj se vinom. Inače ćeš učiniti da se srce tvoje sa pomamom ustremi na zadovoljstva.

102. Nemoj jesti dva puta na dan da ne bi ogrubelo tvoje telo, a sa njim i strasti ojačale.

103. Nemoj mnogo da spavaš, već neprekidno išti pomoć Božiju da bi kao ptica izbegao mrežu (Prič.6,5).

104. Nemoj govoriti mnogo da ne bi upao u laž. 105. Nemoj sticati ništa što je preko tvojih potreba, i živi sa umerenim prohtevima. 106. Bezmolstvuj, i radi svoje delo. 107. Svom silom čuvaj jezik i stomak. 108. Drži se smirenoumlja i budi kao neznalica i onaj ko ne razume. 109. Budi krotak prema svim ljudima. 110. Mnogo je štete od govorljivosti i smeha, a blagorazuman čovek čuva

bezmolvije. 111. Svagda pred svojim očima imaj smrt i iskušenja te nikada neće dovesti do

pada. 112. Ujutro i uveče ispituj sam sebe, tj. kako si proveo vreme. To nije moguće

učiniti bez napora (tj. bez postojane pažnje prema sebi i straženja nad srcem). 113. Boj se Boga kao onaj ko je obavezan da mu da odgovor za sva svoja dela. 114. Svakodnevno se pitaj koju si strast pobedio. 115. Ko veruje da će biti Sud neće osuđivati ni jednog čoveka, već će se više paziti

i čuvati čak i od malog i nevažnog zla. 116. Ko veruje da će njegovo telo vaskrsnuti brine se o tome da ga očisti od

oskvrnjenja. 117. Utvrđujući se u strahu Božijem, čuvaj i ispunjavaj sve što si dužan da činiš i ne

postavljaj spoticanja svojoj savesti. Budi pažljiv prema njoj da bi i ona bila tvoja čuvarka i odmah ti pokazivala u šta padaš, ne ostavljajući te i ne dopuštajući da padneš u ruke svojih neprijatelja.

118. Znaj da monaha napada uninije kada njegov um počne da izbegava samovolju i da pribegava Bogu. Za istrebljenje uninija služi molitva i neprestano razmišljanje o Bogu. To razmišljanje se, pak, podržava uzdržanjem, a uzdržanje se čuva telesnim trudom. Takav je tesni put koji vodi u život (Mt.7,14).

255

119. Ako si istinski zavoleo Gospoda, ako se staraš da zadobiješ Carstvo i ako si dao zavet da ćeš se truditi zbog svojih grehova, sećaj se Suda i večnih muka, sa strahom očekujući svoj odlazak iz ovoga sveta.

120. Nemoj imati pristrasnost ni prema parama, ni prema imanju, ni prema roditeljima, ni prema svetskoj slavi, ni prema prijateljima, ni prema srodnicima, ni prema bratiji, i uopšte - ni prema čemu zemaljskom. Nemoj se brinuti niti starati o tome. Raskinuvši svaku vezu, odloživši brigu, omrznuvši [sve] i obnaživši čak svoje telo od svega bezbrižno i bez lenjosti idi za Hristom uvek gledajući na nebo i otuda očekujući pomoć. Jer. smrt dolazi iznenada i sud je blizu. I teško onome ko nije spreman!

256

PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK

Kratko saopštenje o njemu Roditelji svetog Jovana, kao i mesto rođenja i njegov život pre stupanja u Sinajsku

obitelj - nisu poznati. Iz njegovih dela se vidi da je stekao dobro obrazovanje. Međutim. želja za blizinom Božijom ga je podstakla da napusti svet i njegovu slavu, i da se usami u Sinajskoj obitelji, koja se tada slavila mudrim ocima. On je u nju stupio sa 16 godina i prepustio se rukovodstvu i poukama starca Martirija. koji ga je posle 4 godine, tj. u njegovoj 20. godini, postrigao u monaški obraz. Njegovo poslušanje starcu je bilo toliko veliko da je izgledalo da uopšte nema svoje volje. Prema bratiji je bio prostosrdačan i smiren, ni pred kim ne ističući svoje prvenstvo.

Proživevši sa svojim starcem 19 godina, sveti Jovan je najzad ostao bez njega. Po njegovoj smrti on je za sebe izabrao pusto mesto, zvano Tola, koje se nalazilo na 5 stadija od obitelji. Tu je on proveo 40 godina. Njegov život u usamljenosti je tekao mirno, u strogom podvižništvu, koje je on, uostalom, umeo da sakrije, ne ističući se ničim naročitim. Svaku subotu i nedelju on dolažaše u obitelj na bogosluženje, pričešćujući se Svetim Hristovim Tajnama. Zatim bi pogovorio sa svetim ocima, proveravajući njihovim ukazanjima svoje stanje. Pri takvim razgovorima, na sabranjima je često govorio i sveti Jovan? Prirodno, njegova reč se svojim preimućstvima isticala pred drugima. Smirene je to radovalo, a neiskusni su mudrog besednika počeli da okrivljuju za taštinu. Tada je sveti Jovan, da ne bi sablaznio nemoćne, na sebe naložio savršeno ćutanje, koga se strogo držao cele godine. I sa ćutanjem je prekinuo tek kad su ga usrdno molili oni isti koji su ga prinudili da se osudi na takav podvig.

Posle 40 godina života u bezmolviju, sveti Jovan je, na opštu želju sve bratije, bio izabran za igumana Sinajske obitelji. Upravljajući duhovnom pastvom 4 godine, on se opet vratio u svoju usamljenost, na kratko pre svoje smrti, koja ga je zadesila u 80. godini starosti, 563. godine.

Na molbu Raitskog igumana. svoga imenjaka, sveti Jovan je napisao duhovnu Lestvicu u kojoj je u 30 slova izobrazio stupnjeve duhovnog ushođenja ka savršenstvu. Napisao je i Slovo pastiru, u kome izlaže obaveze duhovnog pastira.

Iz 30 slova Lestvice pravimo izbor podeljen na sledeća poglavlja: 1. Opšta načela podvižništva. 2. pokajanju. 3. vrlinama i strastima i o borbi sa strastima uopšteno. 4. borbi sa osam glavnih strasti. 5. bestrašću.

257

PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK

I OPŠTA NAČELA PODVIŽNIŠTVA

1. Bog je život i spas svih koji su obdareni slobodom. 2. Monah pripada anđeoskom činu i [vodi] anđeoski život, koji se ostvaruje u

veštastvenom i prljavom telu. Monah je čovek koji se drži samo Božijih zapovesti i reči, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu. Biti monah znači neprestano primoravati prirodu i neumorno bdeti nad svojim čulima. Monah ima posvećeno telo, očišćena usta i prosvećen um. Monah je prebolna duša, stalno obuzeta sećanjem na smrt, bilo da bdi ili da spava. Odvajanje od sveta jeste hotimična mržnja na ono što ljudi u svetu hvale, i poricanje prirode radi postignuća onog što je natprirodno.

3. Svi oni koji su spremno odbacili ono što pripada ovom životu, svakako behu podstaknuti [željom] za budućim Carstvom, ili obiljem grehova, ili, pak, ljubavlju prema Bogu. Ako se ni jednim od spomenutih ciljeva nisu rukovodili, njihovo je napuštanje sveta besmisleno. Samo, i u tom slučaju, dobri naš Sudija očekuje da vidi kakav će biti kraj njihovog životnog puta.

4. Svima nama što hoćemo da izađemo iz Egipta i pobegnemo od faraona, bezuslovno je potreban neki Mojsije, posrednik po Bogu između nas i Boga, koji bi, revnostan u delanju i sagledavanju, za nas pružao ruke k Bogu, kako bismo pod njegovim vođstvom prešli more grehova i Amalika strasti naterali u bekstvo.

5. Ljudima koji su se poduhvatili da se sa telom popnu na nebo, potreban je zaista krajnji napor, praćen bezgraničnom patnjom (naročito u početku ljihovog odricanja), dok se slastoljubiva naša narav i neosetljivo srce pomoću pravoga plača ne pretvore u bogoljublje i čistotu. Jer, kajanje, duboko kajanje, i velika, nevidljiva gorčina su neizbežni u ovom poduhvatu, a najviše onima koji žive površno, sve dok naš um, to besno i halapljivo pseto, kroz prostotu, duboku krotost i marljivi trud ne postane budan stražar čistote. No, budimo hrabri, svi strasni i nemoćni, i nepokolebivom verom, kao desnicom, prinesimo i priznajmo Hristu nemoć i slabost svoje duše. On će nam neizostavno pomoći čak i više nego što zaslužujemo, samo ako se neprestano držimo dubokog smirenoumlja.

6. Oni koji započinju ovaj podvig, da bi postavili siguran temelj, treba svega da se odreknu, treba sve da prezru, sve da ismeju, sve da odbace. Čvrst, trostruki i trostubni temelj čine: bezazlenost, post i celomudrenost.

7. Odlučan početak biće nam od koristi i kad potom nastupi malaksalost: hrabru dušu, sustalu u podvigu, podstiče sećanje na prvobitnu revnost kao bodilo. Neki su se, zahvaljujući tome, često podizali.

8. Kada duša, izdajući samu sebe, izgubi blaženu i milu toplinu, neka brižljivo ispita iz kakvog uzroka se je lišila, pa neka svom snagom i revnošću nastoji da ga otkloni. Tu toplinu je nemoguće vratiti kroz druga vrata osim kroz ona na koja je i izašla.

9. U samim počecima podviga odricanja od sveta, vrline se, svakako, stiču trudom i mukom. Napredujući dalje, postajemo neosetljivi za teškoće, ili ih osećamo još samo malo. A kada revnost potpuno obuzme i osvoji našu telesnu prirodu, vrline već stičemo potpuno prožeti radošću, čežnjom i Božanskim plamenom.

258

10. Neki od onih što vode površan život u svetu, postavili su mi sledeće pitanje: "Kako se možemo približiti monaškom životu i pored svojih žena i poslovnih briga". Odgovorio sam im: "Svako dobro delo koje možete učiniti, učinite. Nikoga nemojte ružiti. Nikoga ne pljačkajte. Nikoga nemojte lagati. Ne pravite se važni ni pred kim. Nikoga nemojte mrzeti. Često posećujte crkvu. Budite milosrdni prema sirotinji. Nikoga ne sablažnjavajte. Tuđe se žene ne dotičite: neka vam bude dovoljna vaša. Ako tako budete postupali, nećete biti daleko od Carstva nebeskog".

11. Krenimo sa radošću i strahom Božijim na ovaj divni podvig, ne plašeći se naših neprijatelja. Jer, oni, mada nevidljivi, pažljivo posmatraju lice naše duše. Kad vide da se promenilo od straha, oni se još žešće okomljuju na nas, jer opažaju, lukavi, da smo se prepali. Spremimo se hrabro za borbu sa njima: niko ne sme da se suprotstavi onome koji se svojski bori.

12. Oni koji su rešili da ozbiljno služe Hristu, pre svega treba da se postaraju kako bi uz pomoć duhovnih otaca i na osnovu svog sopstvenog saznanja izabrali sebi odgovarajuće mesto, način podviga i zanimanje. Nije za svakog opštežiće, naročito ne za one koji su skloni slastoljublju, niti je za svakog isposnica, jer isposnički usamljenički život sadrži mnogo povoda za gnev. Svaki treba da razmisli koji mu način života najbolje odgovara.

13. Na tri najglavnije vrste podviga svodi se čitav monaški život: na podvižničko napuštanje sveta i samoću, na podvig bezmolvija sa jednim ili najviše sa dvojicom, i najzad, na trpeljivo življenje u opštežiću.

14. Čovek koji odista voli Gospoda i stvarno ište buduće Carstvo, čovek koji zaista pati zbog svojih grehova i koga su stvarno ispunile misli o muci i Sudu večnom, čovek koji ozbiljno strahuje pri pomisli na svoju smrt - više nije u stanju da vodi računa o imovini, novcu i slavi ovoga sveta, o roditeljima, prijateljima, braći, niti o bilo čemu zemaljskom. Prestavši sasvim da se brine o tome, omrznuvši svaku pomisao na to, pa čak i svoje sopstveno telo, slobodan od svega, bezbrižan, on odvažno ide za Hristom i stalno gleda u nebo, od njega očekujući pomoć, po rečima svetoga: Pripila se duša moja uz tebe (Ps.62,9), i kao što reče i drugi nezaboravni: A ja se neumorih prateći te, i ne zaželeh dana niti odmora ljudskog, Gospode (Jer.17,16).

15. Za nas je najveća sramota da mislimo na nešto što nam u času nevolje, tj. smrti, ne može dobra doneti, kada smo već sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod a ne čovek pozvao. To je baš ono što reče Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti dostojnim Carstva nebeskog.

16. Da čujemo šta je Gospod rekao mladiću koji je skoro sve zapovesti izvršio: Još ti jedno nedostaje - da prodaš sve i razdaš siromasima (Lk.18,22; Mt.19,21), te da sam postaneš siromah koji prima milostinju.

17. Pripazimo, da se ne nađemo u zabludi govoreći kako idemo uzanim i tesnim putem, dok, u stvari, hodimo po širokom i prostranom putu. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenoćnom stajanju, ograničenom uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, očišćavajućem piću sramote, podsmeha, poruge i grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnošenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome - ako se ne srdiš kada te klevetaju, ako se ne ljutiš kada te ponižavaju, ako si smiren kada te osuđuju. Blago onima što idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko!

18. Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privržen bilo čemu vidljivom, još se od tuge nije izbavio.

259

19. U luci se može naći spasenje, ali i propast. To dobro znaju oni koji plove po duhovnom moru. Žalostan je to prizor, kada u samoj luci pretrpi brodolom onaj koji se sa pučine već bio spasao.

20. Kad si se odvojio od sveta, ne dotiči ga se više, jer se strasti lako vraćaju. 21. Beži od prilike za greh kao od biča: plod koji se ne vidi - toliko se i ne želi. 22. Potrudimo se da budemo kao Lot, a ne kao žena njegova (up. Post.9,26). Jer,

duša koja se vrati tamo odakle je izašla, postaće kao so koja je izgubila svoj ukus (Mt.5,13), i ostaće i dalje nesposobna da napreduje. Beži iz Egipta glavom bez obzira! Srca koja su se tamo vratila, ne ugledaše Jerusalim, zemlju bestrašća.

23. Neka ti otac bude čovek koji može i hoće da se pomuči sa tobom, kako bi se rasteretio bremena svojih grehova. A mati neka ti bude - umilenje, koje te može oprati od nečistote. Brat neka ti je satrudnik i sarevnitelj na stazi koja se penje gore, ka onome što je na nebu. Za nerazdvojnu drugaricu uzmi sećanje na smrt. A deca tvoja mila neka ti budu uzdisaji srca. Rob neka ti bude tvoje telo, a prijatelji - svete nebeske sile, koje ti, ako ti postanu bliski, mogu koristiti u času ishoda duše. Takav je rod onih koji traže Gospoda (Ps.23,6).

24. Udaljavajući se od sveta, treba da izaberemo najskromnije mesto, u kome nema ničega što bi nas tešilo ili navodilo na gordost. Inače, mi nosimo sa sobom i svoje strasti.

25. Kao što je nemoguće gledati jednim okom na nebo a drugim na zemlju, tako ni onaj koji se dušom i telom nije potpuno odvojio od svih srodnika i nesrodnika ne može a da dušu svoju ne izloži velikoj opasnosti.

26. S velikim trudom i podvigom stiče se poštena i sređena narav. Ono, pak, što je sa velikom mukom stečeno može se izgubiti u jednom magnovenju. Jer, zli razgovori kvare dobre običaje (1.Kor.15,33).

PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK II

O POKAJANjU

1. Pokajanje je obnova krštenja. Pokajanje je zavet sa Bogom da će se voditi jedan novi život. Pokajanje je izvor smirenosti. Pokajanje je neopozivo odricanje od svake želje za telesnim dobrima. Pokajanje je samosudna misao i briga o sebi bez brige o spoljnim stvarima. Pokajanje je kćer nade, i poricanje beznadežnosti.

2. Kada padnemo u jamu bezakonja, mi se ne možemo izvući na drugi način do da se spustimo u dubinu pokajničke smirenosti.

3. Jedna je stvar setno smirenje pokajnika; drugo je griža savesti onih koji još greše; a drugo je, opet, blažena i bogata smirenost koja po dejstvu Božijem ulazi u savršene. Mi nećemo ni pokušavati da rečima objasnimo u čemu je suština ove treće vrste smirenja, jer bismo se samo uzalud trudili. Znak druge vrste smirenja jeste svecelo trpljenje sramote. Navika često tiranski muči i one koji plaču zbog svojih grehova. Nije ni čudo: nauka o Sudu i padu je veoma tajanstvena. Nijedna duša nije u stanju da shvati kakvi se gresi događaju sa nama zbog našeg nehata, kakvi po promisliteljskom Božanskom

260

napuštanju, a kakvi zbog toga što se Bog od nas odvraća. Uostalom, neko mi je i to pričao: kada nam se to desi po promislu Božijem, brzo se spasavamo od nevolje. Onaj, naime, koji je dopustio da padnemo, ne dozvoljava da dugo budemo obuzeti time.

4. Dok je još sveža i zapaljenja, rana se lako leči; no zastarele, nelečene i zapuštene rane se teško leče: da bi se iscelile, potrebno je već mnogo rada i svestranog zauzimanja lekara. Mnoge rane sa vremenom postaju i neizlečive. Ali, Bogu je sve moguće (up. Mt.19,26).

5. Pre nego što padnemo u greh, demoni nam govore da je Bog čovekoljubiv. 6. Ne veruj onome koji ti po padu tvome govori o tvome grehu kao o maloj

pogreški: "Samo to i to nemoj ti da učiniš, a ovo - pa to nije ništa". Često su, naime, i mali pokloni veliki gnev sudije stišavali.

7. Čovek koji istinski polaže računa svojoj savesti, smatra izgubljemim svaki onaj dan u koji nije plakao, makar učinio tog dana ne znam kakva dobra dela.

8. Neka niko od onih što plaču ne očekuje da će u času svoje smrti dobiti potvrdu o tome da mu je oprošteno: ono što nije jasno, nije ni sigurno. Oslobodi me straha dokazom da mi je oprošteno, da se odmorim pre no što odem odavde bez potvrde da mi je oprošteno (Ps.38,14). Gde je Duh Gospodnji, tamo se raskidaju okovi. Gde je najdublja smirenost - i tamo se okovi raskidaju. A onaj koji je i bez jednog i bez drugog, neka se ne vara: okovan je!

9. Oni koji žive u svetu, ne dobijaju takve potvrde. Naročito ne onu prvu. Uostalom, oni koji čine milostinju će u času svog odlaska iz ovog sveta saznati kolika im je korist od nje.

10. Onaj koji plače nad sobom, ne vidi plač, i pad, i grižu savesti kod drugog. Pas koga ujede zver, još više se na nju razjari i od bola što ga oseća u rani laje bez prestanka.

11. Pazimo da savest naša nije prestala da nas grize usled toga što se, na izvestan način, umorila, a ne usled čistote naše. Znak razrešenja od greha je u tome što čovek uvek smatra sebe dužnikom.

12. Svi, a naročito pali u greh, treba da pazimo da nam se u srce ne uvuče bolest bezbožnog Origena. Njegovo pogano učenje o Božijem čovekoljublju veoma je prihvatljivo za ljude koji vole uživanja.

13. Pre svega, ispovedimo se našem dobrom sudiji, ne samo nasamo nego i pred svima, ako zapovedi. Rane koje se otkrivaju, ne samo što se ne pogoršavaju nego se lakše i leče.

14. Na ispovesti budi i po spoljašnjem izgledu i u dubini duše kao osuđenik: nikom ponikni i ako je moguće orosi suzama noge sudije i lekara kao da su Hristove.

15. Demoni često imaju običaj da nam savetuju ili da se uopšte ne ispovedamo, ili da se ispovedamo u trećem licu, ili da krivicu za svoj sopstveni greh prebacujemo na druge.

16. Neka te ne prelesti duh gordosti: nemoj kazivati svoje grehove učitelju kao u trećem licu. Jer, bez sramote se od srama ne može osloboditi. Pokaži slobodno svoju ozledu lekaru. Ne stidi se, reci: "Moja je to rana, oče. Moj je to ožiljak. Nije ga niko drugi napravio nego moja sopstvena lakoumnost. Niko drugi nije kriv - ni čovek, ni duh, ni telo, niti šta drugo - već jedino moj nemar".

261

17. Jovan Preteča je od onih što su mu dolazili tražio da se pre krštenja ispovede (up. Mt.3,6; Mk.1,5) ne stoga što je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, već zato što mu je stalo do njihovog spasenja.

18. Ništa toliko nije nedolično onima koji se kaju, kao uzbuđenje gneva. Jer, obraćanje [Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.

19. Kao što zrak sunca, koji kroz prozor uđe u kuću, sve osvetljava, tako da se može videti i najsitniji trun prašine što lebdi u vazduhu, tako i strah Gospodnji koji uđe u srce, pokazuje sve njegove grehe.

20. Kao što voda može izbrisati slova, tako i suze mogu izbrisati grehe. 21. Kao što slova, u nedostatku vode, brišemo i drugim sredstvima, tako i duše

koje nemaju suza izglađuju i odstranjuju svoje grehe tugovanjem, uzdasima i dubokom setom.

22. Kao god što se sveža rana lako da izlečiti, tako i zapuštene rane u duši teško zaceljuju, premda se i mogu izlečiti.

23. Kao što bi bilo nečasno da neko ko je sahranio svog oca odmah po povratku sa pogreba ode na svadbu, tako ni onima koji plaču zbog svojih grehova ne odgovara da traže od ljudi bilo kakvu čast, ili spokojstvo, ili slavu u sadašnjem životu.

24. Kao što se stanovi građana razlikuju od obitališta osuđenika, tako i život pokajnika treba da bude različit od života nevinih.

25. Osećanje duše je njeno prirodno svojstvo, a greh je njegovo mrcvarenje. To osećanje dovodi ili do prestanka ili do smanjivanja zla. A saosećanje je plod savesti. Savest, pak, jeste glas i prekor našeg anđela čuvara, koji nam je još prilikom krštenja dodeljen. Zbog toga se nekršteni i ne muče toliko u svojoj duši zbog svojih zlih dela, već samo nekako slabo.

26. Ko napusti svet da bi sa sebe zbacio breme grehova, neka se ugleda na one što sede na groblju van grada, i neka ne zaustavlja vrele i gorke svoje suze, ni nečujni lelek srca, dok i sam ne ugleda Isusa gde dolazi da odvali stenu okorelosti sa srca i oslobodi um od veza grehova - kao što je Lazara oslobodio (up. Jn.11,44) - zapovedajući svojim poslušnim anđelima: "Razdrešite ga od strasti, i pustite da ide k blaženom bestrašću".

PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK III

O VRLINAMA I STRASTIMA I O BORBI SA STRASTIMA UOPŠTENO

1. Rasuđivanje je tačno shvatanje Božanske volje u svakom trenutku, mestu i stvari, shvatanje koje se nalazi samo u ljudima čista srca.

2. Ko je pobožno svrgnuo prve tri strasti [sujetu, srebroljublje i stomakougađanje], svrgnuo je ujedno i ostalih pet [blud, gnev, tugu, uninije i gordost], a ko i ne haje za njih, nijednu drugu strast neće pobediti.

3. Sve demonske borbe u nama nastaju na osnovu tri glavna uzroka: bilo iz našeg nehata, ili iz naše gordosti, ili iz zavisti demona.

4. U svim slučajevima treba da se rukovodimo svojom savešću po Bogu, da bismo, doznavši odakle vetar duva, na odgovarajući način i jedra razvili.

262

5. U svim našim podvizima po Bogu, demoni nam kopaju tri jame: prvo, bore se da spreče izvršenje našeg dobrog dela; drugo, kad pri prvom pokušaju pretrpe poraz, staraju se da bar ono što se čini ne bude učinjsno po Bogu; pa kada, lopovi, i tu promaše, tiho nam se prikradu i hvale nas u duši našoj kao ljude koji u svemu žive po Božijoj volji. Prvome je neprijatelj briga i razmišljanje o smrti; drugome - poslušnost i samonipodaštavanje; trećem - neprestano prekorevanje samoga sebe. To je trud pred nama, dok ne uđe u svetilište naše (Ps.72,15-16) oganj Božiji: tada već neće biti u nama nasilja ukorenjenih navika. Jer Bog naš jeoganj koji spaljuje (PonZak.4,24; Jev.12,29) svaku raspaljenost i pohotu, svaku lošu naviku i okorelost, bez obzira da li se radi o nečem unutrašnjem ili spoljašnjem, vidljivom ili nevidljivom.

6. Kad oni pobede dušu, i svetlost uma pomrače, u nama, jadnima, nema više ni trezvoumlja, ni rasuđivanja, ni saznanja, ni obzira, već samo ostaje tupost, neosetljivost, nerasudljivost, zaslepljenost.

7. Krađa je neosetno zarobljavanje duše. Ubistvo duše jeste usmrćenje slovesnog uma palog u nepristojna dela. Pogubljenje duše jeste očajanje posle izvršenog bezakonja.

8. Neka se ohrabre strasnici koji su stekli smirenje. Jer, ako su i u svaku klopku upali i u sve mreže se zaplitali, i svaku bolest odbolovali, po svome ozdravljenju su za sve ljude postali zvezde, lekari, svetila, krmanoši, učeći ih svojstvima i izgledu svake bolesti, i spasavajući svojim iskustvom one koji se nalaze pred padom.

9. Najbolja azbuka za sve je sledeća: poslušnost, post, kostret, pepeo, suze, ispovedanje, ćutanje, smirenje, bdenje, hrabrost, mraz, rad, muka, poniženja, skrušenost, nepamćenje zla, bratoljublje, blagost, prosta i neljubopitljiva vera, nemarenje za svet, nemrzeća mržnja prema roditeljima, bespristrašće, prostodušnost sa bezazlenošću, dobrovoljna skromnost.

10. Domet i plod naprednih je: odsustvo taštine, bezgnevlje, nada, bezmolvije, rasuđivanje, trajno sećanje na Božiji Sud, milosrđe, gostoljublje, umereno poučavanje, bestrasna molitva, nesrebroljublje.

11. Krajnja granica, pravilo i zakon za duhove i tela, koji još u ploti dostižu savršenstvo jeste: nezarobljeno srce, savršena ljubav, izvor smirenoumlja, ushićenje uma, useljenje Hrista, neukradljivost svetlosti i molitve, izobilje ozarenja Božijeg, čežnja za smrću, mržnja prema životu, bežanje od tela, zastupnik sveta, prinuditelj Boga, saslužitelj anđela, bezdan znanja, dom tajni, čuvar neizrecivih otkrivenja, spasilac ljudi, bog demona, gospodar strasti, vladar tela, upravitelj prirode, tuđin grehu, dom bestrašća, podražavalac Gospoda uz pomoć samog Gospoda.

12. Sav duhovan po svojoj suštini, um poseduje i osobito duhovno čulo. Takva priroda ljudskog uma svakog čoveka nagoni da traga za tim čulom u sebi, bez obzira da li ga već ima ili ne. Jer, kada se to duhovno čulo pokaže u nama, prestaje uobičajeno dejstvo telesnih čula. I to je upravo ono što jedan mudrac, poznavajući stvar, reče: "I naći ćeš Božansko čulo".

13. U pogledu delatnosti i reči, misli i doživljaja duše, monaški život treba da teče u osećanju srca. Inače, on nije monaški, da i ne govorim - anđeoski!

14. Izvesni ljudi su, ne znam zbog čega (jer nisam naučio da radoznalo istražujem svojom glavom ono što je Božiji dar), tako reći po prirodi skloni uzdržanju, ili bezmolviju, ili čistoti, ili skromnosti, ili krotosti ili umilenju. A kod drugih ljudi se skoro sama priroda protivi ovim vrlinama, te silom primoravaju sebe da ih čine. Iako sa vremena na vreme

263

dožive poraz, ja ih, kao ljude koji svoju sopstvenu prirodu prisiljavaju na dobro, ipak više pohvaljujem nego prve.

15. Monasima su svetlost anđeli, a svetlost svima ljudima - monaški život. Zbog toga, neka se monasi podvizavaju da u svemu pružaju dobar primer, ne dajući ni najmanje povoda za sablazan (up. 2.Kor.6,3), kako u onome što rade, tako i u onome što govore.

16. Uz pomoć Svete Trojice, naoružajmo se za borbu protiv tri strasti - trima vrlinama. Inače ćemo navući na sebe velike muke.

17. Ako Bog vaskrsne u nama kroz dela naša, iščeznuće neprijatelji Njegovi. Ako se, pak, kroz sagledavanje približimo Njemu, pobeći će oni koji ga mrze, od lica Njegova (Ps.67,2) i od nas.

18. Postarajmo se da učinimo Božanske stvari više svojim sopstvenim znojem, nego golim rečima. U času smrti dužni smo pokazati dela, a ne reči.

19. Čuvši da na nekom mestu postoji zakopano blago, ljudi [se trude] da ga nađu. Ono što u tome traženju nađu oni sa mukom čuvaju. Oni, pak, koji su se bez muke obogatili, lako rasipaju svoje bogatstvo.

20. Neki su mi postavili teško pitanje, koje prevazilazi umne sposobnosti svih ljudi sa razumom poput moga, i koje ne nađoh ni u jednoj knjizi koja je došla do mene: "Koje je, upravo, potomstvo osam strasti?", ili: "Koja od tri glavne strasti rađa koju od ostalih pet". A ja priznadoh svoje neznanje u vezi sa tim izvanrednim pitanjem, te od sveprepodobnih otaca dobih ovakav odgovor: "Majka bluda je stomakougađanje, uninija - slavoljublje, a tuga, kao i gnev, jeste porod sve tri strasti. Majka gordosti je slavoljublje". Pošto mi ti čuveni oci pružiše objašnjenje, ja ih stadoh moliti da me nauče koji gresi proizlaze od osam glavnih strasti, i koji je greh plod koje strasti. Na to bestrasni oci odgovoriše ljubazno da među strastima nema ni reda ni smisla - sve je tu nered i zbrka.

21. Na primer: neumesni smeh rađa se ponekad od demona bluda, ponekad od demona taštine - kad čovek samoga sebe u sebi nečasno hvali, a ponekad i od uživanja u jelu.

22. Dugo spavanje proizlazi ponekad od presićenosti, ponekad od posta - kada se posnici ponose svojim postom, a ponekad od uninija, ili čak i od prirode.

23. Mnogogovorljivost proizlazi ponekad od ugađanja stomaku, a ponekad od taštine.

24. Hula je upravo plod gordosti, a često dolazi i kao posledica toga što smo bližnjega osuđivali za isti greh, ili usled preterane zavisti demona.

25. Okorelost srca dolazi od sitosti, od neosetljivosti, od pristrašća. To pristrašće dolazi, opet, ili od bluda, ili od srebroljublja, od ugađanja stomaku ili od taštine, ili od mnogih drugih strasti.

26. Zloba proističe iz uobraženosti i gneva. 27. Licemerstvo - od samozadovoljstva i svojeglavosti. 28. Prirodno, vrline koje su suprotne ovim strastima rađaju se od suprotnih

roditelja. I da ne bih mnogo govorio (jer mi ne bi ostalo dosta vremena kada bih hteo podrobno ispitati svaku pojedinačno), reći ću samo da sve gore spomenute strasti uklanja smirenoumlje. Oni koji su tu vrlinu stekli, pobedili su sve strasti.

264

29. Strah od vlasti i od zverinja neka nam posluži kao primer straha Gospodnjeg. I neka ti telesna ljubav bude slika žudnje za Bogom. Ništa ne smeta da izvesne osobine vrlina uporedimo sa onim što je njima suprotno.

30. Bog se ne pokazuje u podvizima, već u prostodušnosti i smirenju. Pa iako se sila Gospodnja u nemoći pokazuje (up. 2.Kor.12,9), ipak Gospod neće stati na put smirenoumnome podvižniku.

31. Ima bolesti koje se dobijaju radi očišćenja od grehova, a ima i takvih koje treba da slomiju naš ponos.

32. Kad vidi da je neko veoma lenj prema podvigu, naš dobri, svedobri Vladika i Gospod njegovo telo smiruje bolešću kao najpogodnijim podvigom, a ponekad i dušu očišćuje od rđavih pomisli i strasti.

33. Svako vidljivo ili nevidljivo zlo koje nam se dogodi, može se primiti ili onako kako treba, tj. mirno, ili sa uzbuđenjem, ili pomalo ovako i pomalo onako. Video sam, na primer, tri kažnjena monaha: jedan je negodovao, drugi je ostao miran, a treći je primio kaznu sa velikom radošću.

34. Gledao sam kako zemljoradnici bacaju isto seme, ali svaki sa svojim posebnim ciljem: jedan, da otplati svoj dug, a drugi, da napuni svoju kesu; jedan, da poklonima ukaže počast gospodaru, a drugi, da za svoj dobar rad dobije pohvalu od onih što prolaze putem života; jedan, da napakosti neprijatelju koji mu zavidi, a drugi, da ga ljudi ne bi kudili kao lenjog. A evo i naziva semena: post, bdenje, milostinja, obavljanje dužnosti i slično. Neka monasi brižljivo ispitaju šta upravo hoće da postignu svojim podvigom.

35. Ljudi koji dođu na izvor po vodu paze da sa vodom ne zahvate i po koju žabu. Jer, i onda kada dobra dela činimo, mi često vršimo i ono zlo što se tajno sa njima splelo, a da toga nismo ni svesni. Na primer: sa gostoljubljem se prepliće stomakougađanje, sa ljubavlju blud, sa rasuđivanjem podmuklost, sa mudrošću prepredenost, sa krotošću podmuklost, mlitavost, lenjost, ogovaranje, svojeglavost, gluhoća za osnovani prekor, kao što se i sa ćutanjem prepliće uobražena poza učiteljstva, sa radošću ponos, sa nadom nemar, sa ljubavlju (sem bluda) osuđivanje, sa bezmolvijem uninije i lenjost, sa čistotom ogorčenje, sa smirenoumljem drskost. A uza sve to, kao neka lepljiva kolomast, bolje reći - otrov, lepi se taština.

36. Ne budimo tužni ako naše molitve Gospodu za izvesno vreme ne budu uslišene. Gospod hoće da svi ljudi u jednom trenutku postanu bestrasni.

37. Oni koji nešto mole od Boga i ne dobijaju, svakako ne bivaju uslišeni iz jednog od ovih razloga: ili zbog toga što pre vremena traže, ili zbog toga što traže nedostojno i iz sujete, ili zbog toga što bi se pogordili i olenjili ukoliko dobiju traženo.

38. Strasti napuštaju ne samo vernike, već i neke nevernike, te odlaze sve - osim jedne, koju ostavljaju samu, kao neko vrhovno zlo koje sobom zamenjuje sve ostale. Jer, ona je tako štetna, da je u stanju zbaciti i sa neba.

39. Gorivo strasti troši se, sagorevano Božanskim ognjem, koji je iskorenjuje iz duše.

40. Demoni se planski povlače, da bi nas načinili neobazrivima, te da bi iznenada ugrabili bednu dušu.

41. Znam i za jedno drugo povlačenje zveri: do njega dolazi kada se duša konačno navikne na greh. To je nešto slično kao kada deca, naviknuta da se doje i odbijena od sise, sisaju svoje prste.

265

42. Znam još i za peto bestrašće u duši, koje nastaje usled velike prostodušnosti i pohvalne nevinosti. Takvima pravedno šalje svoju pomoć Bog koji spasava prave srcem (Ps.7,11), i neosetno ih izbavlja od strasti, kao što i mala deca nisu ni svesna svoje nagote kada ih svuku.

43. U čoveku nema zla ili strasti po prirodi. Bog nije tvorac strasti. Nasuprot tome, Bog je našoj prirodi darovao mnoge vrline, od kojih su naročito jasne: milosrđe - jer i pagani imaju samilosti; ljubav - jer i životinje često zasuze kada ih razdvajaju; vera - jer nju sami od sebe rađamo; nada - zato što i mi uzajmljujemo, i trgujemo, i sejemo - nadajući se da ćemo se obogatiti. Ako je ljubav, kao što smo pokazali, vrlina koju možemo imati po samoj prirodi - a ona je sveza i punota zakona (Kol.3,14; Rim.13,10) - znači da vrline uopšte nisu daleko od naše prirode. Neka se, stoga, zastide oni koji se pozivaju na svoju navodnu nesposobnost da čine dobro.

44. Ima i natprirodnih vrlina: čistota, bezgnevlje, smirenoumlje, molitva, bdenje, post, neprestano umilenje. Nekima od njih naučili su nas ljudi, drugima - anđeli, a nekima je, opet, sam Bog Slovo Učitelj i Darodavac.

45. Kad biramo između dva zla, treba da izaberemo manje. Na primer, često nas bratija posete baš onda kada se molimo. Ili - ili: ili prekinuti molitvu, ili uvrediti brata, pustivši ga da ode a da mu nismo rekli ni reči. Ljubav je veća od molitve: molitva je delimična vrlina, a ljubav je sveobuhvatna vrlina.

46. Bog po svome promislu često u duhovnim ljudima ostavlja neke veoma lake strasti. Zbog tih svojih u stvari lakih i bezgrešnih strasti oni su veoma nezadovoljni sa sobom, čime stiču nepropadljivo blago smirenoumlja.

47. Početnik ne može postići smirenje ako ne živi u poslušnosti. Svaki samouk čovek, naime, koji je bez ičije pomoći savladao kakvu veštinu, sebe smatra izuzetnim.

48. Oci sa pravom tvrde da se delatni [života monaha] sastoji iz dve glavne vrline: iz posta i poslušnosti. Post istrebljuje telesne požude, a poslušnost, razvijajući smirenoumlje, utvrđuje uspeh postignut pomoću prve vrline. Stoga i plač ima dvostruko dejstvo: kao istrebitelj grehova i tvorac smirenoumlja.

49. Pobožnim ljudima je svojstveno da daju svakome koji traži; pobožnijim, da daju i onome koji ne traži; ne tražiti, pak, nazad ništa od onih koji su uzeli, ni onda kada su u mogućnosti da nam vrate pozajmljeno, svojstveno je isključivo bestrasnicima.

50. Nikada ne treba da prestanemo da ispitujemo gde se nalazimo u odnosu na sve strasti i vrline: u početku, u sredini ili na kraju.

51. Do svih napada demonskih na nas dolazi na osnovu jednog od tri razloga: zbog slastoljublja, zbog gordosti ili zbog zavisti demonske.

52. Jedna je stvar, moliti se protiv pomisli; drugo je, opet, protivrečiti im; sasvim nešto treće je nipodaštavati ih i prezirati. Srednji se često služi prvim načinom, zbog svoje nespremnosti; prvi još nije u stanju da odbija neprijatelja drugim načinom; a treći pljuje na demone.

53. Kao što oni koji imaju zdravo čulo mirisa mogu da osete i sasvim pritajen miris, tako i čista duša u drugima prepoznaje kako miomir što ga i sama od Boga dobi, tako i smrad od koga se sama savršeno oslobodila, premda drugi to i ne osećaju.

54. Ne mogu svi postati bestrasni. Ali nije nemoguće da se svi spasu i pomire sa Bogom.

266

55. Neka ne ovladaju tobom oni tuđinci, demoni, koji hoće da se upustiš u ispitivanje neshvatljivih tajni Božijeg promisla ili Njegovih javljanja ljudima, i koji ti potajno našaptavaju da Bog ipak gleda ko je ko. Te pomisli su, očigledno, porod gordosti.

56. Neki rekoše da demoni rade protiv demona. Tek, ja vidim da svi oni složno misle o našoj propasti.

57. Svakome duhovnom podvigu, vidljivom ili mislenom, prethodi posebna namera i plemenita težnja, uz Božije sadejstvo. Ako nema prvoga, ni drugo ne sledi.

58. Sve pod nebom ima svoje vreme, kako veli Eklisiast (Ekl.3,1 i d.). Ne tražimo, dakle, pre vremena ono što će doći u svoje vreme, prevareni svojom gordeljivom revnošću. Ne tražimo leta u zimu, ni žetve u doba setve, jer postoji vreme za setvu truda i vreme za žetvu neizrecivih darova blagodati. Ako o tome ne povedemo računa, nećemo posle ni u odgovarajuće vreme dobiti ono što tom vremenu pripada.

59. Po neshvatljivom promislu Božijem, izvesni ljudi su dobili od Boga sveto uzdarje pre no što su se i potrudili; drugi, u toku samog truda; neki, po završenom trudu; a neki, najzad, u času smrti. Treba ispitati, ko je među njima smireniji od ostalih.

60. Postoji jedna vrsta očajanja koja proizlazi od mnogobrojnosti grehova, od opterećenja savesti i nesnosne tuge. A postoji i jedna druga vrsta očajanja koja nas obuzima od gordosti i visokog mišljenja o sebi, u kome oni koji su pali misle da nisu zaslužili takvo poniženje. Prvu vrstu očajanja obično leče uzdržanje i nada, a drugu vrstu smirenje, i još - nikoga ne osuđivati.

61. Neka ti u svim pothvatima i podvizima (bez obzira da li na osnovu poslušanja ili ne, da li u vidljivim ili mislenim) bude obrazac i pravilo [da ispitaš] da li ih zaista preduzimaš po Bogu. Kod nas, tako nezrelih, sigurna potvrda da je ono što činimo u skladu sa voljom Gospodnjom jeste baš ta smirenost; kod srednjih već možda i obustavljanje unutrašnje borbe; a kod savršenih - povećanje i obilje Božanske svetlosti.

62. Kada se vazduh očisti od oblaka, sunce zablista u punom sjaju. I duša koja se udostojila oproštaja grehova, nesumnjivo vidi Božansku svetlost.

63. Neki iznad svega cene čudotvorstvo i one duhovne darove koji se vide, ne znajući da ima i mnogo uzvišenijih darova koji su skriveni, no baš zato i slobodni od pada.

64. Ko se savršeno očistio, vidi čak i dušu bližnjega (premda ne dušu kao takvu), upravo stanje u kome se duša bližnjega nalazi. Onaj, pak, koji je tek na putu očišćenja, o stanju duše svog bližnjeg zaključuje samo na osnovu spoljnih dejstava.

65. Duševno nemoćni ljudi u telesnim tegobama, opasnostima i spoljnim iskušenjima treba da vide brigu koju Gospod vodi o njima; savršeni će to videti u dolasku Duha i umnožavanju blagodatnih darova.

66. Postoji jedan duh, zvani "preteča", koji nas prima odmah po buđenju, i prlja naše prve misli. Posveti prvine dana svoga Gospodu: dan će pripasti onome koji ga prvi dobije. Jedan odličan podvižnik saopštio mi je misao koja zaslužuje da se spomene: "Po ranome jutru ja već unapred znam kako će mi čitav dan proteći".

67. Kada se nađemo u iskušenju, demoni se bore da kažemo ili učinimo nešto bezumno. Ako, pak, ne mogu da nas savladaju, prikradaju se tiho i neprimetno nam u dušu ubacuju farisejsku zahvalnost Bogu.

68. Ljudi koji misle na ono što je gore, na nebu, gore i odlaze svojom dušom po smrti svojoj. A oni koji misle samo na ono što je dole, dole i odlaze. Za duše koje se razdvajaju od tela, ne postoji neko treće, srednje mesto.

267

69. Kao što žedan jelen žudi za izvorima šumskim (Ps.41,2), tako i monasi žude za razumevanjem svete volje Božije. Osim toga, oni žele da znaju i kada se sa tom voljom meša naša sopstvena volja, a kada, pak, dejstvuje volja protivna volji Božijoj. Pred nama je zadatak da pišemo opširno o mnogobrojnim pitanjima koja nije lako rešiti: koje smo podvige dužni izvršiti bez ikakvog oklevanja i opomene, a koje, opet, treba da obavljamo s obzirom na okolnosti i uz svestrano razmatranje.

70. Svi koji hoće da upoznaju volju Gospodnju, treba da najpre umru u samima sebi. Zatim treba da se pomole Bogu sa velikom i iskrenom prostodušnošću, da sa smirenim i nedvoumnim srcem upitaju oce ili bratiju, i da njihove savete prime kao da dolaze iz usta Božijih, čak i ako je ono što oni kažu suprotno njihovom rasuđivanju, pa čak i ako upitani nisu toliko duhovni. Bog nije nepravedan pa da dopusti da se prevare.

71. Neki, dakle, od njih, koji su ispitivali volju Božiju, odvraćahu svoju misao od svake pristrasnosti prema ovom ili onom savetu duše (hoću da kažem: i prema onome koji pobuđuje na određeno delo i prema onome koji se protivi), te svoj um, obnažen od sopstvene volje, predstavljahu Gospodu u vatrenoj molitvi tokom nekoliko određenih dana. I uspevali su da saznaju volju Njegovu ili tako što je sam umni Um sa njihovim umom umno razgovarao, ili tako što je iz duše savršeno iščezavala pomisao na jednu od onih mogućnosti opredeljenja.

72. Drugi su zaključili da je delo koje čine Božije po mukama i teškoćama na koje bi naišli pošto bi ga se prihvatili, saglasno rečima apostola: Htedosmo doći k vama - bar ja Pavle nekoliko puta - i spreči nas satana (1.Sol.2,18). Neki, su naprotiv, po neočekivanoj pomoći Božijoj u izvršenju [određenog] dela osećali njegovu bogougodnost, sećajući se reči: Bog pomaže svakome koji reši da čini dobro (up. Rim.8,28).

73. Ko je prosvećenjem u sebi stekao Boga, dolazi do poznanja volje Božije na drugi način (tj. molitvom), kako u onim slučajevima kada se radi o hitnim stvarima, tako i kad stvar nije hitna, i to bez zakašnjenja.

74. Nije Bog nepravedan, pa da zaključa dveri milosrđa pred onima koji sa smirenjem kucaju na njih.

75. U svim našim delima, kako hitnim tako i onim koje treba odlagati, Gospod ispituje našu nameru. Sve što je čisto od pristrašća i svake prljavštine, i čini se isključivo radi Gospoda, a ne radi bilo čega drugoga - uračunaće nam se u dobro, makar i ne bilo sasvim dobro.

76. Ima junačkih duša koje se prihvataju podviga što prevazilaze njihovu moć, pokrenute ljubavlju i smirenošću srca. A ima i gordih srca, koja čine isto. Često baš naši neprijatelji hoće da preduzimamo ono što je iznad naših moći, kako bismo, ne postignuvši nikakvog uspeha, ostavili čak i ona dela koja odgovaraju našim sposobnostima, i tako se načinili predmetom njihovog izrugivanja.

77. Video sam i ljude, nemoćne dušom i telom, koji se zbog mnoštva grehova poduhvatahu podviga koji su prevazilazili njihove snage, i koji ne izdržavahu. Ja im rekoh da Bog procenjuje pokajanje po meri smirenja, a ne po meri truda.

78. Ponekad je uzrok krajnjeg zla vaspitanje; ponekad - druženje sa rđavim ljudima. No, često je za propast duše dovoljna njena sopstvena posunovraćenost. Ko živi u pustinji, ko se odvojio od sveta, izbavio se od prva dva, a možda i od trećeg zla. Ko je podložan trećem zlu, rđav je na svakom mestu, budući da nema sigurnijeg mesta od neba.

268

79. Ima nečistih duhova koji su gori od drugih. Oni se ne zadovoljavaju time da samo na nas navedu na greh, već nam savetuju da i druge uvučemo u zlo, kako bi nam i kazna bila teža. Znao sam jednog čoveka koji je svoju rđavu naviku preneo na drugoga. Potom je došao k sebi, počeo se kajati i odvikao se od zla. No, kako je njegov đak u zlu nastavljao da greši, pokajanje njegovo ostade bez ikakve vrednosti.

80. Slušanje o vrlinama duhovnih otaca podstiče um i dušu na revnost. A slušanje njihovih pouka jeste svetiljka u tami, povratak zabludelih, progledanje slepih.

81. Ko želi da Gospodu predstavi čisto telo i čisto srce, treba da se drži bezgnevlja i uzdržanja. Bez ove dve vrline, sav naš trud je uzaludan.

82. Postoje vrline, a postoje i majke vrlina. Razborit čovek se najviše trudi da stekne vrline koje su majka ostalih. Sam Bog, sopstvenim dejstvom, uči takvim vrlinama, dok su učitelji onih vrlina koje se od njih rađaju mnogobrojni.

83. Treba da pazimo da post ne potremo dugim spavanjem. To mogu da učine samo bezumni, kao i u suprotnom slučaju.

84. Postoje izvesni nečisti demoni, koji nam, dok smo još početnici, tumače Sveto Pismo. To najviše vole da čine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su učili svetske nauke, da bi ih, varajući ih malo po malo, vrgnuli ujeres i bogohulstvo. Tu teologiju (bogoslovlje), bolje reći teomahiju (bogoborstvo) demona, prepoznaćemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj i nečistoj radosti koja se u tim trenucima javlja.

85. Jasno je da ljubav nema granica i da mi nikada nećemo prestati da rastemo u njoj, i u sadašnjem i u budućem životu, primajući u svetlosti Božijoj svetlost bogopoznanja. To što kažemo mnogim ljudima može izgledati čudno. Međutim, to ipak logički proizlazi iz svega što smo do sada, blaženi oče, govorili. Ne bih se usudio tvrditi da duhovna bića ne doživljavaju nikakav napredak; naprotiv, tvrdim da ona svagda rastu iz slave u slavu, iz znanja u znanje.

86. Nemoj biti odviše strog sudija ljudima koji na rečima propovedaju velike stvari, dok su na delu lenji. Korist koju donose njihove reči često nadoknađuje nedostatak dela. Nemamo svi sve u sasvim istoj meri: neki su bolji na rečima nego na delu, a drugi, opet, bolji na delu nego na rečima.

87. Bog nije stvorio, ni sazdao zlo. Stoga su u zabludi izvesni ljudi koji tvrde da su neke strasti u ljudskoj duši prirodne. Oni ne znaju da smo mi prirodna svojstva duše pretvorili u strasti. Na primer, mi po prirodi imamo seme za rađanje dece, ali smo ga iskoristili za blud. Po prirodi je u nama i gnev - ali protiv zmije, a mi smo ga upotrebili protiv bližnjega. U nama je revnost - da revnujemo za vrline, a mi na zlo revnujemo.

88. Odvažna duša izaziva demone: više borbe - više nebeske slave! Onaj ratnik koji u borbi ne bude ranjen, svakako ni vencem slave neće biti uvenčan; a onoga koji ne klone zbog grehova u koje pada, anđeli pohvaljuju kao pravog ratnika.

89. Neprestano ispituj i obeležja strasti, pa ćeš shvatiti da si ih pun. Nalazeći se u bolesti, mi ih ne možemo raspoznati, bilo zbog nemoći naše, bilo zbog toga što se grešna navika u nama duboko ukorenila.

90. Demoni nas često sprečavaju da činimo ono što je lakše i što je za nas najbolje, a podstiču nas da preduzimamo ono što je teže.

91. Vunovlačara je [slika] opštežića po Gospodu, koje skida sa duše svaku prljavštinu, neravninu i nakaznost. Otšelništvo je, pak, neka vrsta bojadžinice za one koji su se očistili od pohote, zlopamćenja i gneva, pa onda prešli u bezmolvije.

269

92. Zli dusi bluda, gneva, proždrljivosti, uninija i spavanja nemaju osobinu da podižu nos našeg uma, a zli dusi srebroljublja, vlastoljublja i mnogogovorljivosti, kao i mnogi drugi, imaju običaj da jednome zlu dodaju i drugo, tj. gordost. Demon osuđivanja je sličan poslednjim dusima.

93. Ko ode u posetu svetovnjacima, ili ih prima kod sebe, pa sat ili dan posle rastanka sa njima bude pogođen strelom žalosti (umesto da se raduje što se izvukao iz klopke), doživeo je da bude ismejan ili od strane taštine ili od bluda.

94. Potrebno nam je veliko rasuđivanje [da bismo znali] kada, u kojim slučajevima i dokle smo dužni da odolevamo i da se borimo sa onim što sačinjava strasti. Može se ponekad, zbog svoje slabosti, pretpostaviti i bekstvo, da ne bi došlo do konačne pogibije.

95. Kada je tiho vreme, vetrovi pokreću samo površinu mora, a drugi put - i samu dubinu morsku. Tako je i sa vetrovima strasti. Jer, kod strasnih ljudi oni talasaju i najdublje osećanje srca, a kod onih što su već napredovali - samo površinu uma. Ovi drugi odmah i osete uobičajenu tišinu svoju, budući da je unutrašnjost njihova ostala netaknuta.

96. Uzdržanje je majka zdravlja. Majka uzdržanja je pomisao na smrt i trajna uspomena na žuč i ocat Gospoda i Boga.

97. Pomoćnik i uzrok celomudrenosti je bezmolvije, a post gasi oganj telesne požude. Protivnik rđavih i sramnih pomisli jeste skrušenost srca.

98. Kao što zmija ne može da svuče sa sebe staru košuljicu ako se ne provuče kroz tesnu rupu, tako ni mi ne možemo odbaciti stare navike, staru košuljicu duše i plašt starog čoveka, ukoliko ne prođemo tesnim i uzanim putem posta i poniženja.

99. Kao što jaja, zagrevana pod krilima ptice, oživljuju, tako i neispoveđene pomisli prelaze u delo.

100. Kao što se konji utrkuju da prestignu jedan drugoga, tako i u dobrom bratstvu monasi podstiču jedan drugoga na usavršavanje.

101. Kao što oblaci sakrivaju sunce, tako rđave misli pomračuju i pogubljuju um. 102. Kao što siromasi koji vide carske riznice još više osećaju svoje siromaštvo,

tako i duša koja čita o velikim vrlinama otaca svakako postaje smirenija u svojim mislima. 103. Kao što se čovek koji nosi aromate i nehotice otkriva mirisom, tako se i onaj

koji Duha Gospodnjeg ima u sebi prepoznaje po rečima i po smirenosti svojoj. 104. Kao što se lopovi ne usuđuju lako da dođu na mesto gde vide da leži carsko

oružje, tako ni misleni razbojnici ne mogu tako lako da pokradu onoga koji je uz srce, kao stražu, postavio molitvu.

105. Kao što brod koji ima dobrog krmanoša, uz Božiju pomoć, bezbedno stiže u luku, tako i duša koja ima dobrog pastira lako uzlazi na nebo, makar i mnoga zla ranije počinila.

106. Kao što čovek koji nema vodiča lako zaluta, ma koliko bio pametan, tako i onaj koji potpuno sam ide monaškim putem lako propada, makar posedovao i svu mudrost sveta.

107. Ko ima slabo telo, a iza sebe ima teške grehe, neka ide putem smirenja i onoga što mu je svojstveno. Za njega ne postoji drugi put k spasenju.

108. Umanjenje zla ima za posledicu uzdržavanje od zla. Uzdržavanje od zla je početak pokajanja. Početak pokajanja, pak, jeste početak spasenja. A početak spasenja je dobra volja. Dobra volja rađa trud. A početak truda su vrline. Početak vrlina je cvat, a cvat

270

vrline - delanje. Porod vrline je navika. Plod i porod uporne brige o svojoj duši je običaj. Od njega se rađa činjenje dobra. A činjenje dobra je majka straha Božijeg. Strah Božiji rađa držanje zapovesti, kako nebeskih tako i zemaljskih. Držanje zapovesti je znak ljubavi. A početak ljubavi je ogromna smirenost. Ogromna smirenost je kćer bestrašća. A sticanje bestrašća je punoća ljubavi, ili konačno useljenje Boga u one koji su kroz bestrašće postali čisti srcem. Jer, oni će Boga videti (Mt.5,8).

PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK IV

O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI

a) BORBA SA STOMAKOUGAĐANjEM 1. Čudilo bi me kada bi se neko oslobodio od ove strasti pre nego što legne u grob. 2. Ugađanje stomaku je licemerstvo trbuha: iako sit, on viče da mu je malo, i mada

pun i pretovaren, zapomaže da je gladan. Ugađanje stomaku je obmana očiju: ono nas podstrekava da odjednom progutamo sve ono što bi trebalo jesti u odmerenim zalogajima.

3. Onaj koji mazi lava, često uspeva i da ga pripitomi. A ko ugađa telu, čini samo da ono još više podivlja.

4. Sluga trbuha računa sa kakvim će jelima dočekati praznik, a sluga Božiji - kakvim će se blagodatnim darovima obogatiti.

5. Kad naiđe gost, slugu stomaka stomakougađanje sveg pokreće na ljubav. On misli da gostoprimstvo, koje treba da ukaže bratu, razrešuje i njega samog. Dolazak izvesnih ljudi on smatra za priliku koja i njemu dopušta da pije vino. I misleći da skriva vrlinu, on postaje rob strasti.

6. Slavoljublje se često odnosi neprijateljski prema stomakougađanju. Ove dve strasti se bore oko nesrećnog monaha kao oko nekog skupog roba. Stomakougađanje navodi na razrešenje od posta, a slavoljublje nagovara da se pokaže sopstvena vrlina. Mudar monah uspeva da izbegne i jednu i drugu opasnost, odbijajući jednu drugom u odgovarajuće vreme.

7. Kada se telo uspali, u svako vreme i na svakom mestu treba da ga mučimo. A kada se ono umiri (što, uostalom, ne očekujem pre smrti), već možemo skrivati svoju vrlinu pred drugima.

8. Znao sam stare sveštenike koji su demonima postali predmet ismevanja usled toga što su mladim monasima, koji se ne nalažahu pod njihovim rukovodstvom, sa blagoslovom odobravali na gozbama da piju vino i sve ostalo. Ako imaju dobro svedočanstvo u Gospodu, onda to u izvesnoj meri i možemo sebi dopustiti; no, ako se radi o nebrizi, ne treba uopšte da obraćamo pažnju na njihov blagoslov, naročito kada se nalazimo u borbi sa vatrom telesne požude.

9. Prekinimo, pre svega, sa hranom koja goji, onda sa hranom koja raspaljuje telo, i najzad sa slatkišima. Ako je moguće, daj stomaku svome zasitljive i lako svarljive hrane, da bismo sitošću od sebe odvratili njegovu nenasitu želju, a brzim varenjem se izbavili od razbuktavanja požude kao od biča.

271

10. Jedna vrsta uzdržanja odgovara onima koji su samostalni, a druga onima koji se nalaze pod nečijim rukovodstvom. Prvima pohotni osećaji služe kao znak, a drugi ostaju sa njima sve do smrti, do kraja života svog, bez utehe i odmora. Prvi hoće da stalno održavaju ravnotežu duha, a drugi umilostivljavaju Boga time što duševno tuguju i venu.

11. Ukrotimo stomak predstavom večnog ognja. Neki su ljudi, pokoravajući se stomaku, na kraju odrezali svoj polni ud, i umrli dvostrukom smrću. Ispitajmo, i svakako ćemo naći da je ugađanje stomaku jedini uzrok svih naših brodoloma.

12. Um isposnika moli se bodro, a um neuzdržljivca prepun je nečistih sanjarija. Sitost stomaka znači presušivanje izvora našeg plača. A kada se stomak osuši, čitavi potoci suza liju iz nas.

13. Ko služi sopstvenom stomaku a hoće da pobedi duha bluda, liči na čoveka koji uljem hoće da ugasi požar.

14. Kada stomak gladuje, srce postaje smireno. A kada se stomaku ugađa, misao postaje ohola.

15. Stešnjavaj stomak, pa ćeš i usta zatvoriti, jer jezik dobija slobodu od velike količine hrane.

16. Onaj koji opterećuje svoj stomak, širi creva, a ko se bori protiv stomaka, sužava i creva. A kada se ona suze, neće više primati mnogo hrane.

17. Znaj da demon često sedi uz želudac i ne da čoveku da oseti sitost, makar i čitav Misir pojeo i reku Nil popio.

18. Ako si obećao Hristu da ćeš ići uzanim i tesnim putem, sužavaj stomak. Jer, ako ga hraniš i širiš, nećeš moći da ispuniš obećanje. Obrati pažnju, i čućeš reči: Široka su vrata i širok put stomaka, što vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su, međutim, vrata i tesan put posta, što vodi u život čistote, i malo ih je koji ga nalaze (up. Mt.7,13-14)!

19. Sedajući za sto na kome je iznet ručak, duhovno stavi na sredinu sećanje na smrt i na Sud. Pa i tako ćeš jedva malo ukrotiti ovu strast. Kad piješ piće, nemoj prestajati da misliš na ocat i žuč Gospoda tvog, i ti ćeš se svakako uzdržati, ili ćeš uzdahnuti, ili ćeš misao načiniti smirenijom.

20. Ugađanje stomaku je u manastirima uzrok svakog pada i gaženja monaških zaveta. Ako ovu gospodaricu savladaš, svako će ti mesto biti pogodno da postigneš bestrašće. A kada ona vlada, na svakom mestu, osim u grobu, bićeš izložen svakovrsnim opasnostima.

21. Delatno sećanje na smrt preseca neuzdržanje u hrani. Ukoliko je ono presečno sa smirenjem, zajedno sa njim se odsecaju i druge strasti.

22. Jednom prilikom, dok sam još bio mlad, dođoh u neki grad, i tamo me, dok sam sedeo za trpezom, u istom trenutku spopadoše dve pomisli: pomisao stomakougađanja i pomisao slavoljublja. Bojeći se posledica popuštanja besnilu stomaka, dozvolio sam pre da me pobedi slavoljublje. Znao sam, naime, da kod mladih demon slavoljublja često pobeđuje demona stomakougađanja. I pravo je. Kod svetskih ljudi, koren svih zala jeste srebroljublje (1.Tim. 6,10), a kod monaha - ugađanje stomaku.

23. Viđao sam odvažne podvižnike koji su po nekoj nuždi morali malo popustiti stomaku, ali su zato odmah svenoćnim stajanjem mučili svoje bedno telo. Na taj način su ga naučili da se sa radošću kloni žderanja.

272

24. Kao što sam na drugom mestu već rekao, nemoguće je da se u samom početku podviga odjedanput očistimo od stomakougađanja i slavoljublja. Ali, ne treba se protiv slavoljublja boriti - proždrljivošću.

25. Kao što osuđeni na smrt koga vode na izvršenje kazne ne govori o pozorištu, tako ni onaj koji iskreno plače nikada neće ugađati stomaku.

26. Kao što mnogo đubreta proizvodi mnogo crva, tako i velika količina hrane izaziva mnoge grehe, rđave misli i snove.

27. Ako je krajnja granica stomakougađanja u tome da se silom jede i onda kada se ne želi jesti, onda je, svakako, krajnja granica uzdržanja u tome da se neposlušna priroda naša uzdržava i onda kada gladuje.

28. Kao što odveć debele ptice ne mogu leteti visoko, tako se ni čovek koji mazi telo ne može popeti na nebo.

29. Isušeno blato više ne godi svinjama. Ni uvenulo telo više ne privlači demone. 30. [Ispovest stomakougađanja]: I kako možete pokušavati da se razdvojite od

mene? Ja sam prirodom vezan sa vama. Moja vrata je priroda same hrane. Uzrok moje nenasitosti jeste navika. A osnova moje strasti jeste dugotrajna navika, bezosećajnost duše, i zaboravljanje smrti. Prvenac sin mi je duh bluda. Drugi za njim je - okamenjenost srca. Treći je - san, ta pučina nečistih pomisli, sa svojim prljavim valovima. Dubina neznanih i neiskazanih nečistota iz mene proizlazi. Moje su kćeri: lenjost, mnogogovorljivost, drskost, smehotvorstvo, šaljivost, raspravljanje, tvrdoglavost, neposlušnost, neosetljivost, ropstvo duha, hvalisanje, bezobraznost, naklonost prema gizdanju, na koju se nadovezuje nečista molitva i tumaranje misli, a često i događaji nenadani i neočekivani, za kojima ide očajanje, opasnije od svega. Protiv mene vojuje, ali me ne pobeđuje, sećanje na vlastite grehe. Dosledni mi je neprijatelj pomisao na smrt. Ali, u čoveku nema ničega što bi me moglo potpuno uništiti. Ko je primio Utešitelja, moli mu se protiv mene, i On, umoljen, ne dozvoljava da dejstvujem strasno. Oni koji nisu Njega okusili, traže svakako da uživaju u mojim slastima.

b) BORBA SA BLUDOM 1. Prejedanje je majka bluda, a morenje trbuha - vinovnik čistote. 2. Pošto smo se najeli, taj nečisti duh odlazi i šalje nam duha bluda, izveštavajući

ga o tome šta se sa nama zbilo: "Hajde,- kaže,- uznemiri ga! Pošto mu je stomak prepun, savladaćeš ga lako". A ovaj dolazi, smeši se, i svezavši nam pomoću sna ruke i noge, čini sa nama što mu je volja, prljajući dušu nečistim sanjarijama i telo istečenjem.

3. Niko od onih koji su se naučili čistoti, neka uspeh ne smatra svojom zaslugom, budući da naša priroda nije sposobna da pobedi samu sebe. Gde priroda pretrpi poraz, prepoznaje se dolazak Onoga koji je iznad prirode. Van svakog spora, manje odstupa pred većim.

4. Početak je čistote u neslaganju sa nečistom pomisli, i u istečenjima koja se sa vremena na vreme dogode bez ikakvih nečistih slika. Sredina je čistote, kada od obilne hrane imamo prirodne polne prohteve, ali smo bez prljavih maštarija i bez istečenja. A kraj je umrtvljenje tela, koje ide za umrtvljenjem pomisli.

5. Onaj koji psa sladostrašća molitvom tera od sebe, liči na čoveka koji se bori sa lavom; onaj koji ga protivrazlozima pobija, liči na čoveka koji je svog neprijatelja već

273

naterao u bekstvo; a čovek koji je već potpuno prezreo napade toga psa, ustao je iz groba iako se još nalazi u ovom životu.

6. Ako je dokaz istinske čistote da se bude bez pohotljivih osećaja pri nečistim snovima, onda je svakako krajnji stupanj bluda - imati istečenje u budnom stanju od samih pomisli.

7. Ko telesnim radom i znojem vodi borbu sa ovim protivnikom, liči na čoveka koji je neprijatelja svog vezao slabom vrpcom; onaj ko se sa njim bori uzdržanjem i bdenjem - na onoga koji neprijatelja stavlja u gvozdene okove; a onaj ko se sa tim protivnikom bori smirenoumljem, bezgnevljem i žeđu - na čoveka koji je svog neprijatelja ubio i sakrio u pesak.

8. Jedan savlađuje ovog mučitelja podvizima, drugi smirenjem, a treći - Božanskim otkrivenjem. Prvi je kao zvezda Danica, drugi kao pun mesec, a treći - kao svetlo sunce. No, svima je zajedno življenje na nebesima.

9. Lisica se pretvara da spava, a demon glumi celomudrenost. Samo, lisica to čini da prevari pticu, a demon - da nam upropasti dušu. Čitavog svog života ne veruj ovome blatu, i ne oslanjaj se na njega dok se ne susretneš sa Hristom.

10. Početnici padaju u blud obično zbog hrane. Srednji. osim iz istog uzroka, još i zbog gordosti. A oni koji se približavaju savršenstvu, padaju isključivo zbog osuđivanja bližnjeg i ni od čega drugog.

11. Neki uškopljenike smatraju po prirodi srećnima, kao ljude koji su se izbavili od tiranije tela. A ja smatram da su blaženi oni duhovni evnusi koji svakoga dana sami sebe škope čistim mislima kao nožem.

12. Nemoj ni pomisliti da razlozima i protivrazlozima potučeš demona bluda, jer on uvek može dokazivati da je u pravu, pošto se po prirodi bori sa nama.

13. Ko hoće da se bori sa svojim telom ili da ga pobedi svojim sopstvenim snagama, uzalud se muči. Jer, ako Gospod ne razori dom tela i ne sagradi dom duše, uzalud bdi i posti onaj koji bi hteo da telo svoje umrtvi.

14. Priznaj pred Gospodom nemoć svoje prirode, potpuno svestan svoje nesposobnosti, pa ćeš neosetno dobiti dar celomudrenosti.

15. Oni koji su se okliznuli u spomenutu jamu, nalaze se daleko od onih koji se penju i silaze po lestvici. Za takav uspon potrebno je da u najstrožem postu proliju mnogo znoja.

16. Mislim da ovi najnesrećiji krvnici upropašćuju nas, jadne, protivprirodnim gresima iz dva razloga: prvo, zbog toga što mi u samima sebi svuda nosimo mogućnost takvog pada, i drugo, što takvi gresi navlače na nas veću kaznu. Postoji u nama neka smrt i opasnost pada, koju mi uvek sa sobom i u sebi nosimo, naročito u mladosti. Nisam se ni usudio da o tome nešto više stavim na hartiju, jer mi je ruku zaustavio onaj koji je rekao: Jer je sramotno i govoriti o onome što neki tajno čine (Ef.5,12).

17. Naš nečovečni neprijatelj i zastupnik bluda govori da je Bog čovekoljubiv i da ovoj strasti, kao prirodnoj, vrlo lako oprašta. No, ako ispitamo mamac demona, videćemo da posle učinjenog greha oni Boga nazivaju pravednim i neumoljivim sudijom. Ono prvo nam govore, da nas navuku u greh; a ovo drugo, da nas bace u očajanje.

18. Kada se tuga i očajanje uvuku u nas, mi više nismo ni spremni da se opet podamo istom grehu. A kada se očajanje ugasi, ponovo nam tiranin naš govori o čovekoljublju Božijem.

274

19. Kao prečist i bestelesan, Gospod se veseli netaknutosti i čistoti našeg tela. Demoni se, kako neki vele, ničemu drugom ne raduju toliko kao smradu bluda, niti se nekoj drugoj strasti toliko vesele kao prljanju tela.

20. Majka prirodnih krasota jeste zemlja, natopljena rosom, a majka čistote - bezmolvije sa poslušnošću. Bestrašće tela stečeno podvigom bezmolvija, zbog čestog odlaženja u svet ne ostaje nepokolebivo. Bestrašće, pak, koje dolazi od poslušnosti, svuda je pouzdano i nepokolebivo.

21. Ko pokušava da ovu borbu stiša uzdržanjem, i ničim drugim osim uzdržanjem, liči na čoveka koji misli da se sa otvorene pučine spase plivajući samo jednom rukom. Spoji sa uzdržanjem smirenje, jer prvo bez drugoga ne donosi nikakve koristi.

22. Ko primeti da ga neka strast sve više osvaja, treba da se pre svega na nju, i samo na nju obori, naročito ako je u pitanju urođeni neprijatelj. Jer, ako se ta strast ne savlada, ništa nam neće koristiti pobeda nad ostalim. A ako ovog Misirca lupimo po glavi (up. Izl.2,11), svakako ćemo i mi u dubini smirenosti videti Boga.

23. Prilikom jednog iskušenja, osetio sam da ovaj vuk hoće da me prevari, izazivajući u mojoj duši bezraložnu radost, i suze, i utehu. U svom neiskustvu, mišljah da se radi o plodu, a ne gubitku.

24. Ne zaboravljaj se, mladiću! Znao sam neke mlade ljude koji su se od sveg srca molili za one što su im dragi, pokrenuti na to bludom, misleći da odužuju dug uspomene i zakona ljubavi.

25. Kad legnemo u postelju, pazimo: tada se sam um, bez tela, sukobljava sa demonima. I ako je slastoljubiv, on rado postaje naš izdajnik.

26. Neka sećanje na smrt uvek spava i ustaje sa tobom, kao i neprekidna umna Isusova molitva, jer ti u snu ništa drugo ne može pomoći kao to.

27. Istečenja u snu mogu nastati usled uzimanja velikih količina hrane i usled preteranog odmaranja; mogu nastati i usled gordosti, kada se uobrazimo zbog toga što izvesno vreme nismo imali istečenja; najzad, ona mogu biti posledica osuđivanja bližnjih. Iz ova dva poslednja razloga istečenja mogu imati i bolesni, a pretpostavljam - i iz sva tri razloga. A ko dođe do zaključka da kod njega nije posredi ni jedan od spomenutih uzroka - blažen je, trudbenik bestrašća, jer on samo zbog pakosti demona trpi tako nešto, sa vremena na vremena, kad Bog popusti, kako bi pomoću jedne bezgrešne nezgode stekao najveću smirenost.

28. Niko ne bi trebalo da u toku dana mašta o onome što je sanjao. I to je plan demona - da nas onim što smo sanjali prljaju u budnom stanju.

29. U vreme [iskušenja] nam mogu dobro poslužiti: kostret, pepeo, svenoćno stajanje, glad i žeđ koja pali jezik, gašena samo po nekom kapi vode, posećivanje grobova, a pre svega smirenje srca, i - ako je mogućno - otac ili dobar i razborit brat, koji bi bili u stanju da nam pomognu. Smatrao bih za čudo da neko potpuno sam spase svoj brod na toj burnoj pučini.

30. Jedan čovek ugleda neku veoma lepu ženu i od sve duše proslavi Tvorca zbog nje. Bio je dovoljan jedan pogled na nju, da taj čovek, obuzet ljubavlju Božijom, prolije bujicu suza. I bilo je čudno videti, kako tom čoveku donosi venac nebeske slave upravo ono što bi drugoga survalo u propast! Ako takav čovek doživljava isto osećanje i isto se tako ponaša u svim takvim slučajevima, onda je vaskrsnuo iz mrtvih kao neraspadljiv još pre sveopšteg vaskrsenja.

275

31. Istoga merila treba da se pridržavamo i u pogledu muzike i pevanja. Bez obzira da li slušaju svetske ili duhovne pesme, bogoljubivi ljudi se ispunjavaju vedrinom i ljubavlju, i guše u suzama. Kod slastoljubivih je obratno..

32. Neki kažu da je nemoguće nazvati se čistim pošto se već jednom okusi telesni greh. A ja, pobijajući to mišljenje, rekoh da je onome koji samo hoće moguće i zgodno od jedne divlje masline načiniti pitomu. I da su nešto ključevi Carstva nebeskog povereni devstveniku po telu, možda bi ono mišljenje i bilo ispravno. Ali, neka njegove pobornike posrami onaj koji je imao taštu a postao čist i poneo ključeve Carstva.

33. Zmija sladostrašća se javlja u mnogo vidova: neiskusne nagovara da samo jedanput probaju, pa da prekinu; a one koji su to već iskusili, taj bednik navodi da se sećaju svog greha, kako bi kroz uspomenu ponovo pali u greh. Mnogi među prvima ostaju mirni zahvaljujući svom neznanju. Među drugima mnogi trpe uznemirenje i borbu, zbog toga što su okusili od ove gadosti. Uostalom, dešava se i suprotno.

34. Ukoliko se probudimo čisti i mirni, znajmo da se radi o tajnome dejstvu svetih anđela, naročito ako smo zaspali sa velikom molitvom i trezvoumljem. A ponekad ustajemo nemirni, posle nečistih snova.

35. Nije čudno ako se bestelesni bori sa bestelesnim. Čudo je, međutim, pravo čudo, što jedno telesno biće, u borbi sa telom kao sa svojim podmuklim neprijateljem, pobeđuje u stvari bestelesne neprijatelje.

36. Prema objašnjenju mudrih otaca, treba razlikovati: pristupanje [tj. prilog], spajanje, pristanak [tj. slaganje], porobljenje, borbu i tzv. strast u duši. Blaženi oci određuju pristupanje kao prostu reč, ili sliku bilo čega, koja se ponovo pojavljuje i unosi u srce. Spajanje znači razgovaranje sa onim što se pojavilo, bez obzira da li sa strašću ili bestrasno. Pristanak je saglasnost duše sa onim što se javilo, sjedinjena sa uživanjem. Porobljenje je nasilno i nevoljno zavođenje srca ili trajno opštenje sa predmetom, koje razara naše dobro duševno zdravlje. Borbu oni određuju kao ravnotežu snaga između onoga koji napada i onog koji se brani, gde poslednji pobeđuje, ili biva pobeđen isključivo po svojoj volji. Strašću nazivaju porok koji se tokom dužeg vremena strasno ugnezdio u duši, i koji je kroz naviku postao kao njeno prirodno svojstvo, tako da duša već sama, hotimično, hrli k njemu. Od svega toga, prvo je bezgrešno. Drugo - ne sasvim. Treće - već prema stanju u kome se podvižnik nalazi. Borba je uzrok pobedničkih venaca ili osude, a porobljenje se drukčije ceni ako je za vreme molitve, a drukčije u neko drugo vreme, drukčije prema beznačajnim stvarima, a drukčije u odnosu na rđave misli. Strast podleže kod svih ljudi ili budućem pokajanju ili budućoj muci. Prema tome, ko se prema pristupanju odnosi bez strasti, jednim udarcem odseca i sve potonje.

37. Najoštroumniji učeni oci primetili su još jednu misao, tananiju od ovih o kojima smo sada govorili. Neki je nazivaju prepadom uma, pošto bez trajanja i bez reči i slike, trenutno izaziva strast u podvižniku. Među duhovima koji kušaju telo, nema nijednog tako brzog, tako hitrog i podmuklog kao što je on. Naime, on se u jednoj sitnoj predstavi, bez zadržavanja, bez trajanja i bez reči, a kod nekih i mimo njihove svesti, pojavljuje u duši. Ko je, dakle, uspeo da plačem postigne takvu istančanost razuma, može da nas nauči, kako to duša strasno bludniči samo okom, i prostim pogledom, i dodirom ruke, i slušanjem melodije, bez ikakve misli i pomisli.

38. Neke strasti iz duše prelaze u telo, a druge idu obratnim putem. Drugo se dešava sa ljudima koji žive u svetu, a prvo se zbiva sa onima koji se nalaze u monaštvu, pošto nemaju prilike za drugo.

276

39. Posle duge borbe najzad isteran iz našeg srca, pretučen kamenjem posta i mačem smirenja, bedni demon, drug našega glinenog tela, poput nekog crva koji se uvukao u njega, nastoji da cas isprlja, dražeći nas izvesnim neočekivanim i nezgodnim kretnjama.

40. Ovaj demon, mnogo više od drugih, pazi na trenutke u kojima nismo u stanju pokrenuti svoje telo da se moli protiv njega. Tada taj zlikovac najviše i pokušava da nam nametne borbu.

41. Onima koji još nisu stekli pravu molitvu srca, odgovara podvig telesne molitve, tj. širenje ruku, udaranje u prsa, upućivanje umilnih pogleda ka nebu, duboko uzdisanje, često padanje na kolena. Sve to, međutim, oni često ne mogu činiti u prisustvu drugih ljudi. Stoga demoni pokušavaju da ih napadnu upravo tada. A oni, budući nesposobni da im se suprotstave snagom uma i nevidljivom silom molitve, podležu, možda i protiv svoje volje, svojim napadačima. U tim slučajevima, ako možeš, smesta se udalji na neko skrovito mesto i, ako ti je moguće, pogledaj gore duševnim okom. Ako ne, onda pogledaj prema nebu makar i telesnim okom, držeći nepomično ruke u vidu krsta, kako bi i tim znakom posramio i pobedio Amalika (up. Izl.17,11). Zavapi ka Silnome da te spase, i to ne odabranim rečima, već smirenim šaputanjem, počinjući najpre sa: Pomiluj me, nemoćan sam (Ps.6,3)! Tada ćeš na sopstvenom iskustvu osetiti silu Višnjega, i svojim vapajem ka Nevidljivome na nevidljiv način oterati nevidljive neprijatelje. Čovek koji je navikao da se tako bori, brzo će početi i samom mišlju da od sebe goni svoje neprijatelje. Jer, ovim drugim darom Bog nagrađuje podvižnike za njihov prvi podvig.

42. Žudno ispijaj podsmeh kao vodu života, od svakog čoveka koji hoće da te napoji njime. Jer, on je lek koji čisti od bluda. Tada će se u tvojoj duši roditi sunce duboke čistote, i svetlost Božija neće napuštati tvoje srce.

43. Nemoj prestati da zamišljaš i da istražuješ bezdan tamnoga ognja, i nežalostive sluge, neosetljivog i neumoljivog Sudiju, beskrajni haos podzemne vatre, i strašno mesto pod zemljom, i silazak u tesne ponore, i uopšte sve tome slično, da bi pohotljivost koja se u našoj duši nalazi bila potisnuta velikim strahom, i da bi se duša sjedinila sa neprolaznom čistotom i primila u sebe sjaj neveštastvene svetlosti koja blista jače od bilo kakvog plamena.

44. Postoji demon koji nam prilazi čim legnemo u postelju, i koji nas obasipa zlim i nečistim mislima, kako bismo, onako tromi, ne naoružavši se protiv njih molitvom, zaspali sa prljavim mislima, te sanjali prljave snove.

45. Kao što čovek na osnovu samog slušanja baš mnogo ne želi da proba ono što nije i svojim očima video, tako i ljudi čistoga tela imaju u svojoj neiskusnosti veliko olakšanje.

46. Kao što čovek koji se bori sa lavom gine onog časa kad od njega odvoji pogled, tako i onaj koji se bori sa sopstvenim telom strada čim mu da odmora.

47. Onima koji se bore sa blatom [tj. telom], u svoje vreme odgovara podvig bezmolvija, ukoliko samo budu imali dobrog duhovnog vođu.

48. Doznao sam da demon uninija prethodi demonu bluda i priprema mu put, da bi mu, jako izmoždivši telo i bacivši ga u san, pružio mogućnost da bezmolvnika dovede do oskvrnjenja.

277

49. Zemaljskom caru je mrzak onaj koji stoji pred njim i od njega okreće glavu, razgovarajući sa neprijateljima gospodarevim. Tako je i Gospodu mrzak onaj čovek koji stoji na molitvi, a prima nečiste pomisli.

50. Tog psa koji ti prilazi oteraj oružjem molitve. Ma koliko bio drzak, ne uzmiči pred njim.

51. [Ispovest bludne strasti]: [Duša pita]: Reci mi, reci mi, o, moja suprugo, prirodo moja! Nikoga drugog neću da pitam o onome što je u vezi sa tobom. Kako da ostanem nepovređen od tebe? Kako da izbegnem prirodnu opasnost, kada sam obećao Hristu da ću voditi rat sa tobom? Kako da pobedim tvoju tiraniju, kada sam dobrovoljno rešio da te silom savladam? [A telo odgovara]: Neću ti reći ništa što i ti sama ne znaš, već samo ono što znamo oboje. Moj dragi otac jeste samoljublje. Uzrok spoljašnjeg raspaljivanja leži u negovanju tela, i uopšte u odmaranju, a uzrok unutrašnjih strasnih osećaja nalazi se u prethodnom odmaranju i uspomeni na počinjena sladostrasna dela. Začeta, rađam grehove. Rođeni, oni sa svoje strane rađaju smrt kroz očajanje. Ako upoznaš moju i tvoju očevidnu i duboku nemoć, ti si mi vezao ruke. Ako grlo svoje mučiš postom, vezao si mi i noge, da ne mogu koračati. Ako svemu tome dodaš i poslušnost, oslobodio si se od mene. Ako stekneš smirenje, odsekao si mi glavu.

c) BORBA SA SREBROLjUBLjEM 1. Srebroljublje je obožavanje idola, kćer neverja, izvinjenje slabosti, vesnik

starosti, predskazivač gladi, prorok suše. 2. Srebroljubac ismeva Jevanđelje. On je svesni prestupnik. Ko je stekao ljubav,

rasipa novac. A ko kaže da ima i jedno i drugo, obmanjuje sebe. 3. Ko sebe oplakuje, odriče se i tela svog, te u slučaju potrebe ne štedi ni njega. 4. Nemoj reći da skupljaš blago radi siromaha. Carstvo se nebesko moglo kupiti i za

samo dve lepte. 5. Jednoga dana, sretoše se gostoljubiv i srebroljubiv čovek. I drugi nazva prvog

nerazboritim. 6. Ko je pobedio ovu strast, oslobodio se od briga. A ko je njom sputan, nikada se

neće moliti čisto. 7. Srebroljublje počinje pod izgovorom milostinje, a završava se kao mržnja prema

siromasima. Dok ne zgomila novac, srebroljubac je milosrdan; čim do novca dođe, on stisne ruke.

8. Viđao sam ljude, siromašne novcem, kako u društvu sa siromašnima duhom obogatiše svoj duh i zaboraviše na svoju pređašnju bedu.

9. Nesticanje [tj. dobrovoljno sirotovanje] jeste odbacivanje zemaljskih briga, bezbrižan život, neometano putovanje, vera u zapovesti Božije, odstranjenje tuge. Monah koji dobrovoljno sirotuje jeste gospodar sveta, koji je poverio Bogu svu brigu o sebi, i pomoću vere sve načinio svojim slugama. On nikome neće govoriti o svojim potrebama, a ono što mu dolazi, prima kao iz ruke Gospodnje.

10. Podvižnik koji dobrovoljno sirotuje jeste sin bespristrašća, koji sve što ima smatra kao da nema. Napuštajući svet, on sve drži za đubre. Ako mu je, pak, nečega još žao, nije još ni postao siromaštvoljubac.

278

11. Čovek koji dobrovoljno sirotuje ima čistu molitvu, a lakom čovek se moli misleći na zemaljske stvari.

12. Onima koji žive u poslušnosti, tuđe je srebroljublje. Jer, kada su i telo svoje predali, šta još da smatraju svojim?

13. Ko je okusio nebesko, lako prezire zemaljsko. A ko nije okusio nebesko, raduje se sticanju zemaljskih stvari.

14. O, monasi, ne budimo u veri slabiji od ptica: one ne brinu ni za šta i ne sabiraju u žitnice (Mt.6,26).

15. Veliki je onaj čovek koji se pobožno odriče svoje imovine, a svet je onaj čovek koji se odriče sopstvene volje. Prvi će stostruko primiti, bilo u imanju, bilo u blagodatnim darovima, a drugi će naslediti život večni.

16. Kao što na moru uvek ima valova, tako i srebroljupca ne napuštaju gnev i tuga. 17. Nepokolebiva vera čini kraj brigama, a sećanje na smrt dovodi do toga da se i

tela svoga odreknemo. 18. U Jovu ne beše ni traga od srebroljublja: zbog toga on ostade spokojan i kada

se svega lišio (up. Jov 1,22). 19. Srebroljublje se naziva, i jeste, koren svih zala (up. 1.Tim.6,10). Ono dovodi do

mržnje, do krađe i zavisti, do razdvajanja i neprijateljstva, do sukoba i zlopamćenja, do okrutnosti i ubistva.

20. Vera i tuđinovanje su smrt srebroljublja. Samilost i ljubav predaje za bližnjeg i samo telo.

21. Kao što čovek kome su noge okovane ne može lako da hoda, tako se ni oni koji gomilaju pare ne mogu popeti na nebo.

22. Ako je granica srebroljublja, nikada ne prestajati sa gomilanjem para i nikada se ne zasititi, onda je vrhunac nesticanja - ne štedeti ni svoje sopstveno telo.

23. Ne bavimo se više ničim zemaljskim, bratijo! Mi smo se upisali u ljude koji se ni o čemu zemaljskom ne brinu. Nema greha, nema vremena, nema bremena kojim bismo se mogli izgovoriti. Onima koji primiše Gospoda krštenjem ponovnog rođenja, Bog dade vlast da budu čeda Božija (Jn.1,12), rekavši: Počinite [od zemaljskih briga] i poznajte da sam ja Bog (Ps.45,11).

24. Za nas je najveća sramota da mislimo na nešto što nam u času nevolje, tj. smrti, ne može dobra doneti, kada smo već sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod a ne čovek pozvao. To je baš ono što reče Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti dostojnim Carstva nebeskog.

25. Demon srebroljublja se žestoko bori sa onima koji su se dobrovoljno odrekli imanja. Ne uspevši da ih savlada, on im ukazuje na tužan život sirotinje, kako bi ih naveo da od ravnodušnih za tvarna dobra ponovo postanu veštastvoljubivi.

26. Veliki gubitak trpe oni koji menjaju zlato za blato: isto se dešava i onima koji ispoljavaju i izvode duhovne podvige radi tvarnih dobitaka.

d) BORBA SA GNEVOM 1. Gnev je izraz potajne mržnje, tj. zlopamćenja. Gnev je želja da se dogodi zlo

onome koji nas je rasrdio. Plahovitost je zapaljivanje srca u nevreme. Ogorčenje je

279

neprijatno osećanje, koje se gnezdi u duši. Gnev je promenjivo stanje naravi i rugoba duše.

2. Ima ljudi sklonih gnevu, koji se ne brinu o lečenju i iskorenjivanju ove strasti. Oni, jadnici, ne misle na ono što je rečeno: Težina ga srdžbe njegove obara (Sir.1,22).

3. Brzo kretanje jednoga vodeničnog kamena može u jednom magnovenju da satre i uništi žito duše i plod dotadašnjeg podviga u većoj meri nego sporo kretanje drugoga za čitav dan. Stoga i treba dobro da pazimo. Ponekad plamen, odjednom raspaljen jakim vetrom, spaljuje i upropašćuje njivu srca više no vatra koja dugo gori.

4. Bezgnevlje je čežnja za ponižavanjem, isto onako nenasita kao što je kod sujetnih ljudi nenasita težnja ka pohvalama. Bezgnevlje je poraz prirode, koji se ispoljava u neosetljivosti za uvredu, neosetljivosti koja proizlazi iz velikih podviga i obilnog znoja.

5. Krotost je nepokretno stanje duše, koja se ne menja bilo da trpi raznovrsna poniženja ili da sluša pohvale.

6. Početak bezgnevlja je ćutanje usta kada je srce uzbuđeno. Sredina je ćutanje misli pri tananom uznemirenju duše. A vrhunac, nepokolebivi mir i pored toga što duvaju nečisti vetrovi.

7. Kao što voda, kada se malo po malo sipa na vatru, potpuno ugasi plamen, tako i suza istinskog plača gasi svaki plamen gneva i plahovitosti.

8. Kao što tama nestaje kada zasija svetlost, tako i miris smirenja potiskuje svaku gorčinu i jarost.

9. Ništa toliko nije nedolično onima koji se kaju, kao uzbuđenje gneva. Jer, obraćanje [Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.

10. Ako je znak najdublje krotosti u tome, da i u prisustvu onoga koji nas izaziva sačuvamo spokojstvo u srcu i ljubav prema njemu, onda je svakako znak krajnje gnevljivosti ako se sami sa sobom, rečima i pokretima, svađamo i besnimo na onoga koji nas je uvredio.

11. Ako se Duh Sveti naziva, i jeste, mir duše, a gnev jeste i naziva se uznemirenje srca, onda ništa toliko ne ometa dolazak Duha Svetoga u nas, kao srditost.

12. Viđao sam, opet, i takve ljude koji su prividno trpeli, ali su nerazumno, pod plaštom ćutanja, skrivali u sebi zlopamćenje. I došao sam do zaključka da su takvi ljudi bedniji od ludaka, jer su belinu goluba kao nekom crninom prekrivali. Treba veliku pažnju da obratimo na ovu zmiju, zato što i njoj, kao i zmiji telesnih prohteva, pomaže sama prproda. Viđao sam ljude koji bi se rasrdili i u svom ogorčenju odbijali da jedu, te su takvim besmislenim uzdržanjem samo dodavali otrov na otrov. A viđao sam i druge ljude, koji su svoju srdžbu koristili kao zgodan povod da se predaju žderanju, pa su tako iz jame upadali u ponor.

13. Kada je umereno, pojanje ponekad odlično umiruje srdžbu. A ponekad, kada je neumereno i nepravovremeno, pogoduje slastoljublju. Ovo će nam sredstvo koristiti samo ako vodimo računa o trenutku.

14. Nalazeći se nekim poslom blizu kelije ljudi koji su se posvetili bezmolviju, čuh kako se od ogorčenja i besa sami u svojoj keliji svađaju kao jarebice u kavezu, i kako se na uvreditelje svoje obrecuju kao da su prisutni. Ja sam im blago savetovao da ne žive usamljeno, kako se od ljudi ne bi načinili demonima. Viđao sam, opet, ljude sladostrasna i proždrljiva srca, koji su, međutim, bili krotki i ljubazni, bratoljubivi i ljubitelji lepote. Njih sam nagovarao da se odadu bezmolvnom životu, kao leku protiv sladostrašća i

280

proždrljivosti, da ne bi od slovesnih bića na najžalosniji način postali beslovesne životinje. A pošto mi neki tužno govorahu da su veoma podložni i jednom i drugom, ja sam im potpuno zabranio da žive po svojoj volji, a duhovnicima njihovim prijateljski sam savetovao da im sa vremena na vreme dozvole da vode taj ili onaj način života, pokoravajući se ipak glavnome nastojatelju u svemu.

15. Opasno je uznemiravati oko našega srca jarošću, kao što je rečeno: Uznemiri se od gneva oko moje (Ps.6,8). Još je teže izražavati rečima uzrujanost duše. A ako se ona izražava i rukama, onda se već čini nešto što je sasvim suprotno i tuđe monaškom, tj. anđeoskom i božanskom životu.

16. Obratimo pažnju, pa ćemo videti da se mnogi gnevljivi ljudi rado vežbaju u bdenju, postu i bezmolviju. Demonu je cilj da im pod vidom plača i pokajanja podmeće stvari koje pothranjuju njihovu strast.

17. Prvi stupanj blažene trpeljivosti jeste u tome što se poniženje podnosi, makar i sa gorčinom i bolom u duši. Sredina je, biti u takvim okolnostima bez tuge. A kraj (ako samo kraja ima), smatrati uvredu za pohvalu.

18. Jedna je stvar, bezgnevlje kod početnika koje proističe iz plača, a drugo je potpuno spokojstvo kod savršenih. Kod prvih je gnev vezan suzama kao nekakvom uzdom; kod drugih, on je umrtvljen bestrašćem kao zmija mačem.

19. Video sam trojicu monaha koji su u isto vreme pretrpeli uvredu iste vrste. Prvi se uvredio, ali je oćutao. Drugi se obradovao sebe radi, a ožalostio zbog onoga koji mu je naneo uvredu. A treći, zamislivši štetu koju je tako bližnji samome sebi naneo, zaplaka vrelim suzama. Tako su se zajedno mogli videti podvižnik straha, nagrade i ljubavi.

20. Zlopamćenje je posledica gneva. Ono je čuvar grehova, mržnja na pravednost, propast vrlina, otrov za dušu, crv uma, posramljenje molitve, presečenje moljenja, otuđenje ljubavi, trn zaboden u dušu, neprijatno osećanje u kome se sa gorkom nasladom uživa, greh koji ne prestaje, večito budan prestup zakona Božijeg, trajna zloba.

21. Onaj koji je savladao gnev, uništio je i zlopamćenje: dokle god je živ otac, dotle se i deca rađaju.

22. Onome koji je stekao ljubav postalo je tuđe da se gnevi, a onaj koji u sebi gaji neprijateljska osećanja sam sebi zadaje nepotrebne muke.

23. Ako već hoćeš da budeš zlopamtljiv, budi zlopamtljiv prema demonima. I ako hoćeš da budeš nekome neprijatelj, budi neprijatelj telu, i to u svakom pogledu. Telo je nezahvalan i neiskren prijatelj: što mu se više ugađa, više nam zla nanosi.

24. Zlopamćenje se predstavlja kao učitelj Svetog Pisma: reči Svetoga Duha tumači na svoj način. Neka ga posrami molitva Isusova, koju ne možemo izgovarati ako smo zlopamtljivi.

25. Kada ni posle velikih podviga nisi u stanju da do kraja iščupaš iz srca svoga ovaj kolac, izvini se neprijatelju, makar samo na rečima, da bi, zastidevši se svog dugotrajnog licemerstva pred njim i mučen savešću kao ognjem, mogao savršeno da ga zavoliš.

26. Doznaćeš da si se potpuno izbavio od ove truleži ne kada se pomoliš za onoga koji te je uvredio, ni kada mu za zlo uzvratiš dobrim ili ga pozoveš k sebi na trpezu, već kad se, na vest da je pretrpeo neku duševnu ili telesnu nezgodu, rastužiš i zaplačeš zbog njega kao zbog sebe samog.

281

27. Uspomena na Isusova stradanja leči zlopamćenje, koje se izlaže silnoj sramoti pred Njegovom trpeljivošću.

28. Da bi zaslužili oproštaj grehova, neki su se posvetili napornim podvizima. Ali, čovek koji ne pamti zla stiže pre njih na cilj: Opraštajte ono malo što su vam ljudi dužni, i oprostiće vam se ogroman dug vaš pred Bogom (Lk.6,37).

29. Nepamćenje zla jeste znak pravog pokajanja. A ko je u srcu svom zlopamtljiv, i misli da se kaje, liči na čoveka kome se u snu pričinjava da trči.

30. Viđao sam zlopamtila koji su savetovali drugima da ne pamte zlo, i koji su se, zastidevši se svojih sopstvenih reči, oslobodili i svoje strasti.

31. Ogovaranje je porod mržnje. To je tanana a krupna bolest, skrivena i podmukla pijavica, koja siše i slabi krv ljubavi.

32. Delatelji ovoga zla su u svoju odbranu navodili da tako čine iz ljubavi i brige za onoga koji je bio predmet ogovaranja. A ja njima rekoh: Onoga koji tajno okleveta bližnjega svoga, toga oterah (Ps.100,5). Ako zaista voliš bližnjega kako kažeš, pomoli se tajno, a ne da ismevaš čoveka. To je način koji je ugodan Gospodu.

33. Ko hoće da pobedi duha ogovaranja, neka krivicu ne pripisuje onome koji je pao, već demonu koji ga je oborio. Jer, niko baš naročito ne želi da greši protiv Boga, mada niko od nas ne greši prinudno.

34. Jedan od najkraćih puteva da se dobije oproštaj grehova jeste: ne osuđivati. Ne sudite, i neće vam se suditi (Lk.6,37).

35. Kao što se vatra protivi vodi, tako je i osuđivanje strano onome koji hoće da se pokaje. Nemoj osuđivati čak ni kada bi video nekoga da greši i na samoj samrti: Sud Božiji ljudima nije poznat. Neki su javno činili velike grehove, ali su još i veće vrline činili tajno. I oni koji su im se tako rado rugali, prevariše se, jer od dima nisu videli sunce.

36. Čujte me, čujte, svi vi koji strogo sudite tuđim delima: ako je tačno (a tačno je) da će nam se suditi sudom kakvim sudimo (up. Mt.7,2), onda ćemo svakako pasti upravo u one telesne ili duševne grehe za koje okrivljavamo bližnjega.

37. Stroge i brižljive sudije grehova svog bližnjeg boluju od navedene strasti zato što nemaju savršenoga i trajnog sećanja i brige o svojim sopstvenim gresima. Jer, onaj koji tačno, bez plašta samoljublja, vidi svoja zla dela, ni o čemu se drugom od ovozemaljskih stvari više ne brine, misleći na to da ni za sopstveni plač neće imati dovoljno vremena, makar i sto godina živeo; i makar video kako iz očiju njegovih ističe i čitava reka suza, velika kao Jordan.

38. Demoni nas nagovaraju ili da grešimo, ili, ako ne grešimo, da osuđujemo one koji greše, kako bi, ubice, pomoću drugog isprljali prvo.

39. Znaj da se zlopamtljivi i zlobni ljudi prepoznaju i po tome što, obuzeti duhom mržnje, lako i sa uživanjem umanjuju vrednost učenja, delatnosti i vrline svog bližnjeg.

40. Znao sam neke ljude koji su tajno i skriveno od sveta činili najteže grehe. Međutim, smatrajući se čistim, oni su teško napadali one koji javno padaju u lake grehe.

41. Suditi, znači bestidno svojatati Božije pravo, a osuđivati, znači upropašćivati svoju dušu.

42. Kao što nadmenost može i bez druge strasti upropastiti čoveka, tako nas i suđenje samo po sebi može savršeno pogubiti. Onaj farisej je bio osuđen upravo zbog toga (up. Lk.18,10 id.).

282

43. Jednom se sretoše gnevljivac i pretvorica: u razgovoru njihovu ne beše moguće naći ni jedne jedine prave reči. Otvoriš li srce prvome, naći ćeš besnilo; ispitaš li dušu drugoga, ugledaćeš zloću.

44. Kao što vetrovi ustalasaju okean, tako i gnev, više od svih ostalih strasti, uzburka razum.

45. [Ispovest strasti gneva]: "Reci nam, luda i nečasna strasti, ime onoga koji te je načinio, i ime one koja te rodila, a takođe i imena tvojih poganih sinova i kćeri. Ne samo to, nego nam naznači i one koji se bore protiv tebe i koji te ubijaju". "Imam mnogo majki, i otac moj nije jedan. Majke su mi: taština, srebroljublje, stomakougađanje, a ponekad i blud. Otac mi se zove: ponos. A moje kćeri: zlopamćenje, mržnja, neprijateljstvo, samoopravdavanje. Moji protivnici, koji me sada drže okovana, jesu vrline suprotne ovim strastima: bezgnevlje i krotost. Moj potajni neprijatelj zove se: smirenoumlje".

e) BORBA SA TUGOM 1. Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privržen bilo čemu

vidljivom, još se od tuge nije izbavio. Kako i da se ne rastuži - kada se lišio onoga što mu je toliko priraslo za srce! U svemu treba da se držimo trezvoumlja. Ipak, u odnosu na to mi treba naročito da budemo razboriti.

2. Kada smo podvrgnuti dragocenom ponižavanju, zlostavljanju i kaznama, zamislimo strašnu presudu večnog Sudije, pa ćemo zacelo, krotošću i trpljenjem, kao mačem sa dve oštrice, odseći besmislenu tugu i gorčinu, koji su posejani u nas.

3. Ako smo pali u greh, onda pre svega treba da se borimo protiv demona tuge. Jer, dolazeći pred nas za vreme molitve naše i podsećajući nas na raniju slobodu pred Bogom, on hoće da nas odvrati od moljenja.

4. Lek od gneva je ljubav prema poniženju. A pojanje, sastradalnost i dobrovoljno sirotovanje su zadavljenje tuge.

5. Kao što prevelika količina cepanica često zaguši i ugasi plamen, proizvodeći mnogo dima, tako i prekomerna tuga često dušu čini zadimljenom i mračnom, i presušuje izvore suza.

6. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenoćnom stajanju, ograničenom uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, očišćavajućem piću sramote, podsmeha, poruge i grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnošenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome - ako se ne srdiš kada te klevetaju, ako se ne ljutiš kada te ponižavaju, ako si smiren kada te osuđuju. Blago onima što idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko!

7. Pokajanje je dobrovoljno trpljenje svih muka. 8. Znak prilježnog pokajanja je u tome što čovek smatra da zaslužuje svaku vidljivu

i nevidljivu nevolju koja mu se dogodi, pa čak i nešto teže. 9. Kao što se pritešnjena voda penje u vis, tako često i duša, pritisnuta nesrećom,

kroz pokajanje uzlazi k Bogu i spasava se. 10. Avakira su najviše, primetio sam, skoro svi zlostavljali: trapezari su ga gotovo

svaki dan isteravali iz trapezarije, budući da po prirodi beše na jeziku malo neuzdržljiv. I rekoh mu: "Brate Avakire, zašto vidim da te svakog dana izbacuju iz trapezarije, pa često i na spavanje odeš bez večere". A on mi odgovori: "Veruj mi, oče, kušaju me oci, da vide jesam li pravi monah. Oni to ne čine odistinski. Te tako i ja podnosim sve lako, pošto mi je

283

poznat cilj velikoga oca i svih ostalih". On je pre nego što je ispustio dušu [rekao]: "Hvala, hvala Gospodu i vama! Zato što ste me, radi moga spasenja, kušali vi, evo već sedamnaest godina kako me ne kuša demon".

11. [Arhiđakon je dobio poslušanje da ode u grad radi nekog posla i da se vrati pre praznika]. Pošto je stigao dan kasnije, zabrani mu pastir da služi i odredi mu mesto među poslednjim početnicima. Dobri je đakon trpljenja i arhiđakon postojanosti primio zapovest očevu, i to tako mirno kao da je kažnjen neko drugi, a ne on. Pošto je u takvom položaju proveo četrdeset dana, mudri pastir ga vrati u pređašnji njegov čin. No, tek što je prošao jedan dan, arhiđakon ga stane ponizno moliti da ostane pod epitimijom i prvobitnom kaznom gubitka časti, govoreći mu da je "u gradu počinio jedan neoprostiv greh". A meni, bednome, ovaj veliki Makedonije poveri razlog, zbog čega se dobrovoljno vratio na poslednje mesto: "Nikada nisam u sebi osetio takvo olakšanje od svake borbe i takvu sladost Božanstvene svetlosti, kao sad".

12. Podsticani grižom savesti, dođimo k sebi, dok Gospod, videvši koliko se naprežemo i otimamo k Njemu, ne izbriše grehove naše i bol koji nam razdire srce ne pretvori u radost. Jer, po mnoštvu bolova mojih u srcu mome, utehe tvoje razveseliše dušu moju (Ps.93,19).

13. Blago onome koji radi Boga svaki dan trpi grdnju i poniženje, i uspe da se savlada! Taj će likovati sa mučenicima i slobodno će razgovarati sa anđelima. Ko od sebe odbacuje pravedan ili nepravedan ukor, odbija svoje spasenje; a onaj koji ga prima, sa bolom ili bez bola, brzo će primiti oproštaj svojih grehova.

14. Ako se od samog početka svom dušom predaš svakovrsnim poniženjima, nećeš se, sine, dugo vremena truditi da u sebi osetiš blaženi mir.

15. Mala vatra smekša veliku količinu voska. Tako i mala uvreda koja nam se često nanosi, svu surovost, bezosećajnost i okorelost srca odjedanput omekša, zasladi i sasvim iskoreni.

16. Uvrede, potcenjivanja i slične stvari u duši podvižnika mogu da se uporede sa gorčinom pelena. Pohvale, počasti i razne druge ljubaznosti, poput meda, kod sladostrasnih rađaju svaku slast. Razmotrimo, stoga, prirodu i jednog i drugog: pelen čisti u nama svaku nečistotu, a med obično izaziva poremećaj žuči.

f) BORBA SA DUHOM UNINIJA 1. Uninije je raslabljenje duše i nemoć uma, zanemarivanje podviga, mržnja na

monaški zavet, hvalitelj svetovnjaka, klevetnik Boga - kao da je nemilostiv i nečovekoljubiv. Ono je klonulost u bogosluženju, nemoć u molitvi, ono je u službi gvozdeno, u telesnom radu vredno, u poslušnosti neiskusno.

2. Poslušan čovek ne zna za uninije, vršeći kroz vidljivi rad svoj osnovni, duhovni zadatak.

3. Opštežiće je protivnik uninija. Čoveku, pak, bezmolvniku, ono je večni pratilac: do same smrti se ne povlači i sve do skončanja njegova ne prestaje da se bori protiv njega. Videvši keliju otšelnika, ono se osmehuje, i približivši mu se, nastanjuje se kraj njega.

4. Lekar bolesnika posećuje izjutra, a uninije podvižnike usred dana. 5. Gostoprimstvo je podloga uninija, i podstiče na to da se radom sopstvenih ruku

čini milostilja. Usrdno pobuđuje na posećivanje bolesnika, podsećajući na onoga koji kaže:

284

Bolestan bejah, i posetiste me (Mt.25,36). Savetuje da se odlazi k ožalošćenim i klonulim ljudima i, samo budući malodušno - predlaže da tešimo malodušne.

6. One koji su stali na molitvu, ovaj bezumni duh podseća na nužne poslove, i upotrebljava svako sredstvo kako bi nas pod nekim zgodnim izgovorom otrgnuo od moljenja.

7. Svaku ostalu strast potiskuje po jedna suprotna vrlina. No, uninije je za monaha sveobuhvatna smrt. Ovaj duh je jedan od osam prednjaka zla, i to najgori od svih.

8. Kada nema bogosluženja, nema ni uninija, i čim se kanon završi - oči se otvaraju.

9. Pravi podvižnici se poznaju za vreme uninija. Monahu ništa toliko ne donosi venac kao borba sa uninijem.

10. Onaj koji plače nad sobom, ne zna za uninije. 11. Monahu koji voli novac, tuđe je uninije. On se svaki čas seća apostolovih reči:

Neradnik neka i ne jede (2.Sol.Z,10), i: Potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje (Dap.20,34).

12. Uninije proizlazi ponekad od presitosti, a ponekad od nedostatka straha Božijeg.

13. Usrdna molitva je propast za uninije. Sećanje na Sud Božiji rađa revnost. 14. Monah koji je ispunjen nadom kao nožem kolje uninije. 15. [Ispovest strasti uninija]: "Reci, dakle, ti, raspušteni i odrešeni, ko je taj koji te

je tako nakazno rodio? Koji su ti potomci? Koji su to koji vojuju sa tobom? Ko je tvoj ubica". A on, tiranin, odgovara: "Roditeljke moje su mnogobrojne: ponekad neosetljivost duše, ponekad zaborav onoga što je gore na nebu, a može da bude i prekomeran rad. Moji su potomci: meni urođena manija seljakanja sa jednog mesta na drugo, neposlušnost prema duhovnom ocu, zaborav Strašnog suda, a ponekad i napuštanje zaveta. Moji protivnici (koji me sada drže vezana) jesu: bogosluženje sa telesnim radom. Moj neprijatelj, pomisao na smrt. A ono što me ubija, jeste molitva sa čvrstom nadom da će se dobiti blaženstva".

g) BORBA SA TAŠTINOM 1. Taština je rasturač truda, uništitelj znoja, kradljivac riznice, izrod neverstva,

preteča gordosti, brodolom u luci, mrav na gumnu (koji, iako majušan, raznosi sav trud i plod).

2. Svima bez razlike sija sunce, i svim dobrim delima veseli se taština. Na primer, sujetan sam kad postim; kada razrešavam sebi post, da ljudi ne saznaju za moje uzdržanje, opet sam sujetan - jer smatram sebe mudrim. Sujeta me pobeđuje kada se obučem u sjajnu odeću; ali i kad se odenem u dronje - i tada sam sujetan. Poražen sam kad progovorim, a zaćutim li - opet me ona pobeđuje. Kako god baciš na zemlju ovaj tribolum [trorožac], jedan vrh ostaje uperen gore.

3. Sujetan čovek je Hrišćanin koji obožava idole. On misli da obožava Boga, a u stvari hoće da ugodi ljudima a ne Bogu.

4. Sujetan je svaki čovek koji voli da se hvališe. Post sujetnog čoveka ostaje bez nagrade i njegova molitva bez ploda, jer i jedno i drugo čini radi pohvale ljudske.

285

5. Slavoljubivi podvižnik sebi nanosi dvostruku štetu: prvo, što iznurava telo, a drugo, što ne prima nagradu.

6. Gospod od očiju naših često skriva i one vrline koje smo stekli. A čovek koji nas hvali (bolje reći - kvari), svojom pohvalom otvara naše oči. No, čim se oči otvore - iščezava iz nas bogatstvo naše.

7. Laskavac je služitelj demona, vodič gordosti, istrebljivač umilenja, rušilac vrlina, zavodnik. Oni koji vas hvale, obmanjuju vas, veli prorok (Is.3,12).

8. Viđao sam kako su ljudi koji imađahu plač, padali u jarost kad su ih hvalili, i tako kao na vašaru trampili jednu strast za drugu.

9. Kad čuješ da je bližnji tvoj ili prijatelj rekao o tebi nešto loše u tvome odsustvu, pokaži koliko ga voliš - i pohvali ga!

10. Velika je stvar stresti sa sebe pohvalu ljudsku. Još veća je stvar, otresti se pohvale demonske.

11. Smirenoumlje ne pokazuje onaj koji sam o sebi govori rđavo (ko ne bi bio u stanju da podnese samoga sebe?), već onaj koji od drugoga čoveka podnosi uvredu tako da ne umanji svoju ljubav prema njemu.

12. Kad vidi izvesne ljude da su došli do nekog malog spokojstva, demon taštine ih smesta navodi da pređu iz pustinje u svet, govoreći: "Idi da spaseš ljude koji propadaju".

13. Sujeta pobuđuje lakomislene monahe da očekuju posetu svetskih ljudi, te da izađu u susret onima koji dolaze; uči ih da padaju ničice pred njihove noge, i da se, prepuni gordosti, odevaju u smirenost; podešava držanje i glas.

14. Taština cenjene monahe čini gordima, a ponižavane zlopamtljivima. 15. Ona vrlo lako ide sa prirodnim darovima, i njima često obara svoje okajane

sluge. 16. Videh jednog demona kako vređa i proganja svog brata. Kada se, tako, jednom

prilikom brat naljutio, naiđoše neki svetski ljudi. I bednik taj od gneva pređe na slavoljublje, jer ne mogaše robovati u isto vreme i jednoj i drugoj strasti.

17. Monah koji je postao rob sujete, vodi dvostruki život: spolja - monaški, a u duši i mislima - svetski.

18. Ako se usrdno trudimo da ugodimo Bogu, svakako ćemo i od nebeske slave okusiti. A onaj koji oseti tu slavu, preziraće svaku zemaljsku slavu. Čudio bih se, naime, kada bi neko prezreo drugu pre nego što okusi prvu.

19. Vićao sam ljude koji su iz taštine počinjali duhovni podvig. I premda im je početak bio poročan, kraj ispade pohvalan, zbog toga što se duh u njima izmenio.

20. Ko se hvali prirodnim darovima (npr. oštroumljem, bistrinom, [naklonošću za] čitanje, rečitošću, i svim sličnim što dobismo bez truda), nikada neće dobiti natprirodna dobra. Jer, ko je u malome neveran, i u mnogome je neveran i tašt (up. Lk.16,10).

21. Ko traži darove za svoj trud, polaže opasan temelj, a ko sebe smatra dužnikom, primiće neočekivano i nenadano bogatstvo.

22. Nemoj slušati ovog vejača, koji ti savetuje da objaviš svoje vrline radi koristi slušalaca. Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi (Mt.16,26)? Ništa tako nije u stanju da pouči one koji gledaju, kao smireno i iskreno ponašanje i reč. Jer, to će i drugima poslužiti kao primer kako se ničim ne treba ponositi. A šta može biti korisnije od toga?

286

23. Pohvale uznose i nadimaju dušu. A kada se duša ponese, tada je obuzima gordost, koja uznosi do neba i nizvodi do ada.

24. Ta prljava taština uči nas da glumimo vrlinu koju nemamo, navodeći nam reči: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela (Mt.5,16).

25. Ne skrivaj svoju bruku, pod izgovorom da ne izazivaš sablazan. (Uostalom, možda ovaj lek treba upotrebljavati prema tome o kakvoj se sramoti radi).

26. Kada hvalitelji (bolje reći kvaritelji) počnu da nas hvale, odmah treba da se setimo mnoštva svojih bezakonja, pa ćemo videti da smo nedostojni onoga što se govori o nama ili čini za nas.

27. Prostodušniji ljudi obično nisu mnogo podložni dejstvu ovog otrova. Jer, sujeta isključuje prostodušnost i pretpostavlja licemeran život.

28. Često se dešava da crv, dostignuvši određeni uzrast, dobija krila i uzleće u visinu. Tako i taština, kada se potpuno razvije, rađa gordost, taj početak i kraj svih zala.

29. Početak neslavoljublja je ćutanje i rado primanje uvreda; sredina - odstranjivanje svih misli koje su prožete slavoljubljem; a kraj (ako taj okean uopšte ima kraja) - trud da pred ljudima činiš bez ustručavanja ono što nam nanosi štetu, a da te pri tome nije ni najmanje stid.

30. Ne govori o svome plemstvu, ako si bio plemić, i ne hvali se svojim ugledom, da ne bio jedan na rečima a drugi na delu.

31. Video sam neiskusnog učenika kako se pred nekim ljudima hvali vrlinama svoga učitelja. Misleći da tuđom slavom postane i sam slavan, izložio se sramoti kada mu svi rekoše: "Pa, kako da jedno tako plodno drvo ima na sebi jednu tako jalovu granu".

32. Mnogogovorljivost je presto taštine, na kome se ona rado pojavljuje u svom blesku svome.

33. Posle duge borbe najzad isteran iz našeg srca, pretučen kamenjem posta i mačem smirenja, bedni demon, drug našega glinenog tela, poput nekog crva koji se uvukao u njega, nastoji da nas isprlja, dražeći nas izvesnim neočekivanim i nezgodnim kretnjama. Tome su najviše podložni ljudi koji se pokoravaju demonu slavoljublja. Jer, oni se ispunjavaju taštinom čim primete da u njihovom srcu više nema bludnih misli. A da to što kažemo nije neistina, oni se mogu i sami uveriti ako pažljivo ispitaju sebe, pošto već dostignu izvestan stupanj bezmolvija. Neizostavno će pronaći u dubini svog srca jednu pomisao, koja se u njemu krije kao zmija u đubretu, a koja im našaptava da čistotu srca, postignutu u izvesnoj meri, pripišu svome trudu i revnosti, i da i ne pomisle, jadnici, na one reči: Šta li imaš ljudi i njihove molitve.

34. Ćutanje i bezmolvije su neprijatelji taštine: no, ako živiš u zajednici, koristi poniženje.

35. Ako je vrhunac taštine, da se čovek ponaša sujetno i onda kada nema nikoga ko bi ga pohvalio, onda je bez sumnje znak savršenog neslavoljublja kada se i prilikom posete stranih ljudi nikad ne potkrade ni najmanja sujetna pomisao.

h) BORBA SA GORDOŠĆU 1. Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, nipodaštavanje ljudi, majka

osuđivanja, potomak pohvala, znak duhovne jalovosti, proterivanje pomoći Božije, preteča ludila, vinovnik padova, podloga epilepsije, izvor gneva, vrata licemerstva, podupirač

287

demona, čuvar grehova, uzročnik nemilosrđa, neznanje za samilost, surovi islednik, nečovečni sudija, protivnik Boga, koren hule.

2. Početak gordosti je tamo gde se završava taština; sredinu predstavlja nipodaštavanje bližnjeg, bestidno razglašavanje vlastitih podviga, hvalisavost u srcu, mržnja prema prekoru; a kraj je odbacivanje Božije pomoći, uzdanje u svoje vlastite snage, demonska narav.

3. Video sam ljude koji su na rečima zahvaljivali Bogu, a u mislima veličali sami sebe. To jasno svedoči onaj farisej, rekavši: Bože, hvala ti (Lk.18,11)!

4. Gde se dogodio pad, tamo se prethodno nastanila gordost: drugo objavljuje dolazak prvoga.

5. Gordouman monah osorno odgovara. A smirenouman ne odgovara ni na koji način.

6. Kiparis se ne savija i ne vuče po zemlji. Tako ni monah ohola srca ne može steći poslušnost.

7. Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Ko ih, onda, može pomilovati? Nečist je pred Gospodom svaki čovek ohola srca (Prič.16,5). Ko, onda, takvoga može da očisti?

8. Ko ne trpi prekore, ispoljava strast, a ko ih prima - oslobađa se od lanaca kojima je bio okovan.

9. Jedan starac, veoma posvećen u tajne duhovnog života, savetovaše oholog brata. A ovaj, zaslepljen, reče: "Oprosti, oče: ja nisam gord". A svemudri starac će na to reći: "Kakav bi mi jasniji dokaz mogao pružiti o svojoj gordosti, dete moje, ako ne time što kažeš: "Ja nisam gord"".

10. Takvima veoma odgovara potčinjavanje, što suroviji i neugledniji način života i čitanje o natprirodnim podvizima svetih otaca.

11. Sramota je kititi se tuđim ukrasom, a krajnje je bezumlje ponositi se Božijim darovima. Ponosi se isključivo onim vrlinama koje bi izvršio pre svog rođenja: one vrline, naprotiv, koje si stekao posle svog rođenja, darovao ti je Bog, kao što ti je darovao i samo rođenje. Tvoje vrline bi mogle biti jedino one koje bi izvršio pre no što si došao do svesti: Bog ti je, međutim, i sam um darovao. Svome sopstvenom trudu mogao bi pripisati samo one pobede koje bi postigao bez svog tela: telo, pak, nije tvoja već Božija tvorevina.

12. Nemoj se osećati sigurnim dokle god ne primiš presudu, imajući na umu onoga kome su vezali ruke i noge, i koga su bacili u tamu najkrajnju, iako je već sedeo za svadbenom trpezom.

13. Nikada nemojmo prestati da ispitujemo i upoređujemo sebe sa ocima i svetilnicima koji su živeli pre nas. Tako ćemo naći da još nismo ni kročili na put pravog podvižništva, da nismo ispunili svoj zavet onako kako treba, te da još živimo svetski.

14. Monah je okean smirenja, u koji je survao i utopio svakoga zlog duha. 15. Nadmenost dovodi do zaboravljanja grehova, a sećanje na grehe je posrednik

smirenoumlja. 16. Gordost je krajnja beda duše koja u svome pomračenju misli da je bogata. 17. Gordost je nar, unutra gnjio, a spolja gladak i lep. 18. Gordome monahu demon nije potreban: on je samome sebi postao demon i

neprijatelj.

288

19. U gordim srcima rađaju se bogohulne reči, a u smirenim dušama - nebeska viđenja.

20. Većina gordih ljudi (kako, ne znam) zavarava se sve do smrti uverenjem da su bestrasni. Tek tada oni uvide kolika je njihova beda.

21. Čoveku koga je ulovila gordost, samo Gospod može pomoći. Svako ljudsko sredstvo za spasavanje bilo bi mu nekorisno.

22. Čuli smo da od zlog korena i zle majke proizlazi još gori plod: od pogane gordosti rađa se neopisiva hula. Mi nismo u stanju da pomisli hule bez teškoća kažemo svome duhovnom lekaru, da ih ispovedimo i žigošemo. Stoga su mnogi često padali u očajanje i gubili nadu. Taj opaki greh im je, naime, kao crv u drvetu, upropastio svu nadu.

23. Nijedna druga pomisao ne ispoveda se tako teško kao ova. Stoga ona često sa mnogima dočeka i starost. A demonima i hulnim pomislima ništa tako ne daje snage u napadima na nas, kao to što ih neispoveđene gajimo i skrivamo u srcu.

24. Niko ne treba sebe da smatra vinovnikom hulnih pomisli. Gospod je srceznalac. On razume da takve reči nisu naše, već neprijatelja naših.

25. Stoga, prezirući ga i ne pridajući nikakav značaj pomislima koje on ubacuje u nas, recimo: "Idi od mene, satano! Gospodu Bogu svom ću se klanjati i Njemu jedinome služiti (Mt.4,10). A muka tvoja i reč tvoja vratiće se na glavu tvoju, i na teme tvoje pašće hula tvoja u sadašljem i u budućem veku (up. Ps.7,17)".

26. Ko prezre ovog demona, oslobađa se i od strasti, a ko misli da vodi borbu sa njim na neki drugi način, podleći će mu konačno. Jer, ko hoće rečima da savlada duhove, liči na čoveka koji hoće da zaključa vetrove.

27. Kada, dakle, u nama počne sazrevati grozd prepodobne smirenosti, odmah ćemo (mada sa mukom) omrznuti svaku ljudsku slavu i dobar glas, izgnavši iz sebe gnev i ljutinu. A kada smirenost, ta carica vrlina, počne da napreduje u duši duhovnim uzrastom, sva svoja dobra dela nećemo smatrati ni u šta. Štaviše, držaćemo ih za gadost, budući da ćemo misliti na to da svaki dan, mada nismo ni svesni, samo uvećavamo svoje breme.

28. Između pokajanja (dakako stvarnog pokajanja), plača (očišćenog od svake nečistote) i sveprepodobnog smirenja početnika, postoji razlika i deoba slična razlici između kvasca, brašna i hleba.

29. Prvo i isključivo svojstvo ove divne i čudesne trijade [tj. trojice], jeste potpuno radosno podnošenje ponižavanja. Naime, duša ga prima raširenih ruku i grli kao lek koji leči i spaljuje njene bolesti i velike grehe. Drugo iza njega svojstvo jeste uništenje svake ljutine, a sa tim - umerenost. A treći, i najlepši stepen, jeste iskreno pepoverenje u sopstvena dobra dela, i žudnja za neprestanim učenjem.

30. Kraj, pak, nečistih strasti je taština i gordost, kod svakoga koji ne pazi na sebe. Njihov istrebitelj je misleni jelen [tj. smirenoumlje], koji svoju košutu čuva od dejstva svakog smrtonosnog otrova.

31. Smirenoumni monah nije previše radoznao kada se radi o neshvatljivim stvarima, a uobraženi hoće da ispituje i tajne Suda Božijeg.

32. Jednome vrlo mudrom bratu javiše se demoni vidljivo, i počeše da ga hvale. No, svemudri podvižnik im reče: "Kada biste prestali da me u duši mojoj hvalite i kada biste otišli, ja bih zaključio da sam veliki čovek. Međutim, ako ne prestanete da me hvalite, ja ću iz same pohvale poznati koliko sam nečist. Jer, nečist je pred Gospodom svaki gord

289

čovek (Prič.16,5). Prema tome, ili odlazite - da bih bio nešto veliko, ili me hvalite - da pomoću vas dođem do smirenosti". Zbunjeni ovom doskočicom, demoni odmah iščeznuše.

33. Jedna je stvar - uznositi se, a druga - ne uznositi se; nešto treće je - smiravati se. Prvi sudi po ceo dan; drugi ne sudi, ali ni sebe ne osuđuje; a treći, mada nevin, uvek osuđuje samoga sebe.

34. Konju koji je upregnut sam, često se čini da trči dovoljno brzo. No, kada je upregnut sa drugim konjem, po njemu upoznaje svoju sporost.

35. Jednome podvižniku, koji se naročito trudio da stekne tu blaženu vrlinu, zli dusi tajno posejaše u srce pohvalu. Međutim, on je, po Božanskom nadahnuću, umeo da pobedi nevaljalstvo zlih duhova blagočastivim lukavstvom: on ustade i na zidu svoje kelije napisa nazive najuzvišenijih vrlina - savršene ljubavi, anđeoskog smirenoumlja, čiste molitve, netljene [tj. neuprljane] čistote i slično. I kad su ga pomisli započele hvaliti, on reče: "Hajd'mo na sud". Došavši pred zid, čitao bi nazive, pa bi viknuo na samoga sebe: "Kad budeš i sve ove vrline stekao, znaj da si još daleko od Boga".

36. Ti ćeš znati (i nećeš se prevariti) da je ova prepodobna vrlina u tebi po tome što ćeš sav biti ispunjen neopisivom svetlošću i neizmernom ljubavlju prema molitvi. Tome prethodi srce koje ne grdi tuđe grehe. Preteča ove vrline je mržnja prema svim oblicima slavoljublja.

37. Ne treba da prestanemo ispitivati sebe, ako hoćemo da postignemo vrlinu smirenoumlja. Pa ako u dubini duše budemo mislili da je svaki naš bližnji bolji od nas, znači da je milost Božija blizu.

38. Mnogi od nas nazivaju sebe grešnima, a možda se odista i smatraju takvima. No, tek trpljenje uvreda pokazuje kakvo je srce.

39. Ko tvrdi da je ispunjen mirisom ovog mira, a oseti makar i najmanje zadovoljstvo u srcu kad ga hvale ili pridaje veliki značaj rečima pohvale, neka se ne vara: u zabludi je!

40. Ne nama Gospode, ne nama - čuo sam nekoga gde kaže u dubini svoje duše - vgć samo imenu tvome daj slavu (Ps.113,9). Čovek koji je to rekao dobro je poznavao prirodu ljudsku. On je znao da pohvala ne može da joj ne naškodi. Od tebe je pohvala moja u crkvi velikoj (Ps.21,26), tj. u budućem veku. A pre toga, ja nisam u stanju da bez opasnosti primam pohvalu.

41. Prirodno svojstvo limunovog drveta jeste, da mu se grane pružaju u vis kada je bez ploda. Kada se, pak, savijaju, znači da će uskoro biti i ploda. Ko je razborit, razume šta hoću da kažem.

42. Ako je gordost neke anđele pretvorila u demone, bez sumnje i smirenost može od demona načiniti anđele. Stoga, neka se ohrabre pali!

43. Ništa tako nije u stanju da smiri dušu, kao sirotovanje i ishrana samo onim što se isprosi.

44. Ko u razgovoru sa drugim ljudima uporno nastoji da nametne svoje mišljenje, makar bilo i tačno, treba da shvati da boluje od bolesti đavola. Ako to čini u razgovoru sa sebi ravnima, možda ga još može izlečiti kazna starijih; međutim, njegovu bolest ljudi neće moći izlečiti ukoliko se na isti način ponaša i pred starijim i pametnijim od sebe.

45. Zatražih jednom od jednoga od najiskusnijih podvižnika da mi objasni na koji se način u poslušnosti stiče smirenost. A on reče: "Čak kada bi i mrtve vaskrsavao, i dar suza stekao, i oslobođenje od duhovne borbe dostigao, razborit poslušnik sve pripisuje učinku

290

molitve duhovnog oca, te mu je sujetna uobraženost tuđa i daleka. Kako bi se i mogao uobraziti zbog onoga što je, kako i sam misli, učinio uz pomoć drugoga a ne svojim sopstvenim snagama?

46. Pazi na sebe kada se nalaziš sa bratijom, i nikako nemoj nastojati da bilo po čemu izgledaš pravedniji od njih. Inače ćeš napraviti dva zla: njih ćeš ozlediti svojom izveštačenom i lažnom revnošću, a samome sebi ćeš na svaki način pružiti povod za gordost.

47. Imaj revnost u duši svojoj, nikako je ne ispoljavajući telom, niti izgledom, niti rečju, niti kakvim zagonetnim ponašanjem. Pa i to čini tek pošto si prestao da potcenjuješ bližnjega. Ako si, pak, u tom pogledu neuzdržljiv, budi u svemu sličan bratiji svojoj, i ne izdvajaj se ni u čemu svojom uobraženošću.

48. Plod lažnog umilenja je uobraženost, a plod pravoga - uteha. 49. Ko se u duši ponosi svojim suzama i u sebi osuđuje ljude koji ne plaču, liči na

čoveka koji od cara izmoli oružje za borbu protiv neprijatelja svog, a upotrebi ga protiv samoga sebe.

50. Ako neko oseti da ga ponos i plahovitost, zloba i licemerstvo lako pobeđuju, pa reši da na njih izvuče mač krotosti i strpljenja, neka stupi u jedan opštežiteljni manastir, kao u radionicu spasenja. Ako uopšte hoće da se potpuno izbavi od ovih strasti, neka tamo, podvrgnut zlostavljanju, ponižavanju i dosađivanju od strane bratije, te duhovno, a ponekad i telesno, tučen i ugnjetavan, gažen i mučen, očisti haljinu duše svoje od prljavštine.

51. Videh kako gordost može da bude uzročnik smirenoumlja, i setih se onoga koji govori: Ko poznade um Gospodnji (Rim.11,34)! Jama i plod nadmenosti jeste pad. A pad često postaje povod smirenoumlja u onima koji su smirenoumlju skloni.

52. Ohola duša je rob strašljivosti, jer se uzda u samu sebe: ona se plaši od svakog šuma, od svake senke.

53. Bludnike mogu izlečiti ljudi, pokvarene - anđeli, a gorde - samo Bog. 54. Vidljivu gordost leče žalosne okolnosti, a nevidljivu Onaj koji je odveka

nevidljiv. 55. Ne skidaj duševnog oka sa gordosti: među svim lopovima duhovnim nema

opasnijeg od ove strasti. 56. Ako je znak propasti (tj. gordosti), uznositi se i beznačajnim delima, onda je

spasonosna oznaka smirenja, misliti smireno o sebi i pored velikih podviga i uspeha. 57. Jednom prilikom sam uhvatio ovu bezglavu varalicu, koja se uvukla u moje srce

na ramenima svoje matere. Svezavši i jednu i drugu užetom poslušnosti i izudaravši ih bičem skromnosti, pritisnuh ih da mi kažu kako su ušle u mene. Najzad, pod udarcima, progovoriše: "Mi nemamo ni početka, ni rođenja, jer smo same i početak i roditelj svih strasti. Skrušenost srca koja se rađa u potčinjavanju - ne malo ratuje sa nama. Mi ne trpimo da bilo ko nad nama vlada. Sa neba smo otpale upravo stoga što smo i tamo htele da vladamo. Ukratko rečeno, mi smo roditelj svega onoga što se protivi smirenoumlju; sve što smirenoumlju pomaže - nama je suprotno. Uostalom, i na nebu se bejasmo osilile: gde, onda, da pobegneš od nas? Mi često idemo iza trpljenja uvrede, iza poslušnosti i bezgnevlja, iza nepamćenja zla i predanog služenja. Naše potomstvo čine: padovi duhovnih ljudi, gnev, ogovaranje, samovolja, nepokornost. Postoji samo jedna jedina stvar na koju nismo u stanju da nasrnemo. Reći ćemo ti šta je to, jer nas tvoji udarci strašno

291

bole: ako pred Gospodom iskreno okriviš sebe, smatraćeš nas za paučinu". Kao što vidiš, konj na kome jaši gordost jeste taština. Prepodobno smirenje i samoosuđivanje, međutim, nasmejaće (972) se konju i jahaču njegovu, pevajući sa oduševljenjem pobedničku pesmu: Zapevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi: konja i jahača bacio je u more (Izl.15,1), i u bezdan smirenja.

PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK V

O BESTRAŠĆU

1. Zvezde su lepota nebeskog svoda, a ukras bestrašća - vrline. 2. Bestrasnim se, dakle, u pravom smislu reči naziva, i jeste, čovek koji je telo

načinio nepropadljivim, koji je um uzdigao iznad svega stvorenog, koji je sva čula pokorio umu a dušu svoju predstavio Gospodu, pružajući se večito k Njemu, i preko svojih moći.

3. Neki, opet, određuju bestrašće kao vaskrsenje duše pre vaskrsenja tela, a drugi, kao savršeno bogopoznanje, koje po svojoj vrednosti zaostaje samo za bogopoznanjem koje imaju anđeli.

4. To savršeno savršenstvo savršenih, čijem usavršavanju nema kraja (kako mi reče jedan čovek koji ga je doživeo), tako osvećuje um i otrže ga iz veštastvenog sveta, da ga često, razume se - posle stizanja u ovo nebesko pristanište - odvaja od života u telu i podiže na nebeske visine, do sagledavanja.

5. Ima bestrasnih ljudi, no ima i od bestrasnih bestrasnijih. Na primer, jedan čovek silno mrzi zlo; drugi se, međutim, nezasitno bogati u dobru.

6. I čistota se naziva bestrašćem, i to sa pravom: ona je početak sveopšteg vaskrsenja i obesmrćenja smrtnih.

7. I ako je obeležje svecelog ostrašćenja, da se čovek hitro pokorava skoro svemu što demoni tajno poseju u njegovu dušu, smatram da je obeležje svetog bestrašća kad čovek može iskreno reći sa Davidom: Onoga lukavoga koji se sklonio od mene, ne poznah (Ps.100,4) tj. ni kako, ni radi čega dođe, ni kako ode. Naprotiv, potpuno sam ravnodušan prema svemu tome, pošto jesam, i biću sav sjedinjen sa Bogom.

8. Ko se udostojio takvog duhovnog stanja, ima u sebi nastanjena, još za života u telu, samoga Boga koji ga uvek vodi u svim rečima, i delima, i mislima. Stoga takav čovek kroz unutrašnje ozarenje čuje u sebi kao neki glas koji mu otkriva volju Gospodnju, i postaje uzvišeniji u odnosu na svako ljudsko učenje. Kad ću doći i pokazati se licu Božijem (Ps.41,3)? Ne podnosim više plamen ove čežnje, već ištem besmrtnu lepotu, koju mi ti, Gospode, dade pre no što sam pao u ovo blato!

9. No, zašto mnogo govoriti? Bestrasnik više ne živi sam, već u njemu živi Hristos, kao što veli onaj koji je srećno ratovao rat, završio trku i održao veru [pravoslavnu] (up. Gal.2,20; 2.Tim.4,7).

10. Carska kruna nije sastavljena samo iz jednog dragulja. Tako ni savršenog bestrašća nema ako smo makar i jednu jedinu vrlinu (bez obzira kako beznačajna izgledala) propustili da izvršimo.

292

11. Od poslušnosti - smirenje, od smirenja - bestrašće. Ako nas se baš u smirenju našem opomenuo Gospod i izbavio nas od neprijatelja naših (Ps.135,23-24), ništa nas ne sprečava da kažemo da se kroz poslušnost dolazi do bestrašća, u kome smirenje postiže svoju svrhu. Jer, sa smirenjem počinje bestrašće, kao god što sa Mojsijem počinje Zakon. I kćer usavršava majku kao Marija sinagogu.

12. Da bi postigli krajnje bestrašće i bogatstvo darova, silu čudotvorstva i moć predviđanja, neki ljudi uzalud iznuravaju svoje telo. Jadnici! Oni ne znaju da majka tih dobara nije trud, već više od svega - smirenje.

13. Ko je sa smirenošću sklopio brak, postao je blag, prijatan, nežan, saosetljiv, a iznad svega tih, vedar, spreman da posluša, netužan, budan, vredan i (zar je potrebno mnogo govoriti?) bestrasan. Jer, u smirenju našem seti nas se Gospod, i izbavi nas od neprijatelja. od strasti i od prljavština naših (Ps.135,23-24).

14. Mnogi su odmah primili oproštaj grehova. Ali, bestrašće niko nije stekao odmah. Za njega je neophodno i mnogo vremena, i mnogo truda, i milost Božija.

293

PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN

Kratko saopštenje o njima Sveti Varsanufije se rodio u Egiptu. Od mladih godina je želeo da vodi podvižnički

život. Prolazeći jedanput pored konjskog trkališta, i videći kako se tu jedan stara da preduhitri i zaobiđe drugoga, on je u sebi pomislio: "Vidiš li kako se usrdno podvizavaju oni koji traže truležne vence? Zar nismo utoliko više dužni da se podvizavamo mi - naslednici Carstva nebeskog". On je od tog prizora otišao još više goreći duhom za podvig.

Nije poznato da li je bio u kakvoj egipatskoj obitelji. Povest ukazuje na njega kao na monaha u Palestini. Došavši u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima. on je rešio da u njemu i ostane. U početku je živeo pod rukovodstvom starca Markela, a zatim je otišao u obitelj ave Serida, blizu Gaze. Stremeći, pak višem podvižništvu on je sagradio malu keliju izvan obitelji. Zatvorivši se u njoj, on se naslađivao najslađim medom bezmolvija.

Na početku njegovog bezmolvija iz manastira su mu donosili samo tri hleba nedeljno. On se predavao plaču i iz suza je crpao sladost. Zbog osećanja te neizrecive sladosti on je često bio zadovoljan sa jednim hlepčićom, a često je zaboravljao i njega da se dotakne. Tako je on hranu uzimao ponekad dva puta nedeljno a ponekad jedanput. On je često bio uzvođen ka duhovnoj hrani i zbog njene sladosti zaboravljaše na čulnu.

Omivajući se svagdašnjim suzama, vremenom je blaženi očistio svoje srce od telesnih i duševnih strasti i postao nedostupan neprijateljskim strelama. On je stekao mir pomisli, koji postaje smestište za darove Duha Svetog. Postigao je i to da u njemu utihne, ili bolje reći, umre svaki strasni pokret i mudrovanje zbog čega je svoj zatvor i nazvao grobnicom.

Od kako je svoje srce očistio od strasti i udostojio se da postane hram i obitalište Duha Svetog, on se obogatio uzvišenim, istinskim i savršenim smirenjem. On je sebe smatrao zemljom i pepelom, i to na delu, a ne samo na rečima. On je uvek sebi govorio: "Ko sam ja? Ko mene smatra za nešto".

Kroz takvo smirenje on se udostojio najveće među vrlinama - rasuđivanja, koje Bog monahu daje kao upravitelja.

Veliki Varsanufije se putem rasuđivanja udostojio da stekne prozrenje, kojim se, po objašnjenju prepodobnog Petra Damaskina shvataju mislene i skrivene suštine čulne i mislene tvorevine.

On se udostojio da prozrenjem stekne dar prozorljivosti i proroštva kojim je video ono što se dešava u daljini kao da je blizu, i buduće kao da je sadašnjost. Po blagodati, on je takođe znao i srdačna raspoloženja ljudi.

Stoga je onima koji su ga pitali odgovarao saobrazno sa nastrojenošću njihovog uma i misli a ne saglasno sa njihovim rečima.

Blaženi Varsanufije je, po rečima božanstvenog Davida, u srce svoje primao ushođenja, smirenju dodajući smirenje, bezmolviju bezmolvije, ljubavi ljubav, da bi se na kraju udostojio i najvišeg dara - ushićenja u Bogu i vaznošenja do sedmog neba, i to ne na mislenim krilima mašte, nego u neizrecivoj sili Duha. Tamo je on primio blagoslov i video neizreciva blaga Carstva Božijeg, ne znajući da li je bio u telu ili izvan tela, slično velikom Pavlu (2.Kor.12,3).

294

Zbog toga je njemu data obilna blagodat čudotvorstva, te je imenom Vladike Isusa Hrista mogao da vaskrsava mrtve, da izgoni demone, da isceljuje neizlečive bolesti, da čini i druga znamenja i čudesa i, slično Iliji, da zaključa i otvori nebo.

Takvih darova se udostojio i u takvo savršenstvo vrlina je dostigao veliki među ocima, Varsanufije. Međutim, tako veliki darovi došli su posle iskušenja koje mnogi ne samo da ne mogu na delu pretrpeti, nego ih ni njihov sluh ne može podneti. Isto tako se preblaženi podvrgavao i velikim bolestima, ali ih je podnosio sa takvom velikodušnošću da ne samo da nikada nije legao ka odar radi odmora, nego ni rukodelje svoje nije ostavljao.

Ovaj svetitelj je živeo u 6. veku, u vreme cara Justinijana. Više od 50 punih godina njega nije video niko od ljudi. Samo jednom se on pokazao nekolicini bratije i umio im noge kako bi razvejao sumnje o svom postojanju. Pred kraj života on se još jednom odvojio od svog dragog bezmolvija i to radi dobra Crkve. Tada je Justinijan počeo da pritešnjuje one koji nisu primali učenje aftartodoketa, koje je sam podržavao. Jerusalimski patrijarh je u toj nevolji nagovorio velikog avu da se uputi imperatoru sa porukom da svoj gnev promeni u milost. Poslanstvo je imalo uspeha. Ubeđen silom reči ave, imperator je prekinuo zamišljeno proganjanje nepokornih. On je Jerusalimskoj Crkvi vratio svoju naklonost, poslavši joj darove sa Varsanufijem.

Veliki ava se upokojio 563. godine. Neki, pak, ne navodeći godinu, jednostavno kažu: "Pre 600. godine".

Drugi starac prepodobni Jovan, provodio je bezmolvni život kao i Varsanufije i udostojio se istih darova Duha. Naročito je stekao darove prozorljivosti i proroštva, zbog čega je i nazvan Prorok.

Odakle je bio rodom i otkuda je došao u obitelj prepodobni Jovan nije poznato. Živeo je u prvobitnoj keliji Varsanufija Velikog pošto je veliki starac izvai Gaske obitelji sazidao drugu keliju. U njoj je bezmolstvovao 18 godina, do svoje končine. Niko ga nije video da se ikada nasmejao ili bio smućen, ili da se bez suza pričešćivao Božanstvenim Tajnama, kao što o tome svedoči iguman tog manastira.

Prepodobni Jovan je mnogo toga predvideo i predskazao, što se na delu i ostvarilo. Prelodobni Jovan je unapred znao o svojoj smrti, rekavši: "U sedmi dan po avi Seridu i ja ću se upokojiti. Da je avi Seridu bio produžio život, i ja bih proživeo još pet godina. Međutim, pošto je Bog to sakrio od mene i uzeo ga, ni ja neću duže živeti".

Ava Elijan, koji je postrižen i postavljen za igumana obitelji, još beše mlad po godinama, bez poznavanja manastirskog pravila i načina uprave nad bratijom. Stoga je on molio božanstvenog Jovana: "Pokloni mi barem dve nedelje, kako bih mogao da te pitam o manastiru i upravljanju njime". Starac je sažalivši se nad njim i budući pokrenut Duhom Svetim koji je obitavao u njemu, odgovorio: "Dobro, ostaću sa tobom još dve nedelje".Tako ga je ava Elijan ispitivao o svemu što se tiče upravljanja opštežićem. Posle dve nedelje prepodobni je pozvao svu manastirsku bratiju i, oprostivši se sa svima, sve otpustio u njihove kelije. Zatim je u miru predao duh svoj u ruke Božije.

Po končini prepodobnog Jovana i sveti Varsanufije je savršeno zaćutao i više nikako nije davao odgovore, kako predaje ava Dorotej u zaglavlju svog 2. slova. A kada je zaćutao Varsanufije, i sam ava Dorotej je napustio obitelj utemeljivši svoje odvojeno opštežiće.

Ovi blaženi oci su svom dušom zavoleli bližnje, i pomagali im i koristili im ne samo za svog života, nego i po smrti, budući da su ostavili dušespasonosnu knjigu svojih bogomudrih odgovora, kao otačko nasleđe duhovnoj deci. Prilježno je čitajući, oni iz nje mogu izvući veliku korist za dušu.

295

Ta knjiga sadrži 850 odgovora pruženih na različita pitanja raznovrsnih lica: arhijereja, jereja, monaha, svetovnjaka. staraca, mladića, nemoćnih i zdravih. Neke od njih je napisao takozvani "drugi starac", Jovan, a druge, i to većinu, dao je sam veliki starac Varsanufije. Pri tome, on ih nije pisao sam, nego preko ave Serida.

Kada je Varsanufije Veliki počeo da daje odgovore igumanu manastira, prepodobnom Seridu, desila se jedna okolnost dostojna divljenja. (Naime), pozvavši svog pisca Serida, sveti Varsanufije mu je naložio da napiše odgovor prepodobnom Jovanu, inoku obitelji svetog Save. Ne mogavši da zadrži u umu svome sve reči koje muje rekao sveti, Serid se zamislio i bio u nedoumici kako će da zapiše toliko mnoštvo reči. On je očekivao da će mu starac narediti da donese mastilo i hartiju da bi, slušajući, zapisivao reč po reč. Po blagodati prozrenja danoj mu od Svetog Duha, sveti Varsanufije je poznao tajnu misao Serida. Lice mu je iznenada zasijalo kao oganj i on je rekao. "Pođi, napiši i ne boj se. Ako ti kažem i bezbrojno mnoštvo reči sa namerom da ih zabeležiš, znaj da Sveti Duh neće dopustiti da napišeš ni jednu reč više ili manje od onoga što ti je rečeno, čak i kad bi želeo, već će tvoju ruku voditi sa ciljem da zapišeš sve po redu kojim ti je govoreno".

Takva je ova knjiga! Izobilujući divnim rasuđivanjem, ona razrešava i najzamršenija pitanja. Ona je učiteljica trpljenja, iskorenjivač roptanja, mač koji odseca samovolju, sekira koja seče licemerstvo, rukovodilac ka istinskom i savršenom smirenju koje nas poučava da sebe smatramo ništavnim, propovednica pokajanja, roditeljka plača i zastupnica spasenja duša i savršenstvo u Hristu Gospodu.

PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN PODVIŽNIČKE POUKE

Učinjen je izbor onoga što se odnosi na podvige i borbu sa strastima. 1. Pripremi se da blagodariš za sve, slušajući reč svetog apostola: Na svemu

zahvaljujte (1.Sol.5,18). Makar bio u nevolji ili u tegobi, u teskobi ili bolesti, u telesnom trudu, za sve što ti se dešava - zahvaljuj Bogu. Nadam se da ćeš i ti doći u Njegov počinak (Jev.4,3), jer nam kroz mnoge nevolje valja doći u Carstvo Božije (Dap.14,22). I tako, ne sumnjaj u duši svojoj i neka ne slabi ni zbog čega srce tvoje, nego se sećaj apostolske reči: Ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan (2.Kor.4,16). Ako ne pretrpiš stradanje, ne možeš uzići na krst.

2. Dok je na moru, brod je izložen opasnostima od vetrova. a kad dostigne tiho i mirno pristanište, više se ne boji od opasnosti, niti nevolja i jakih vetrova, nego ostaje neuznemiravan. Tako je i sa ljubavlju tvojom: dok prebivaš sa ljudima, očekuj skorbi, opasnosti i bure mislenih vetrova. A kad budeš dostigao pripremljeno (pristanište bezmolvija), nećeš više imati straha.

3. Ne padaj duhom u nevoljama i trudovima telesnim koje nosiš, naprežući se za nas i naše opštežiće, jer to i znači: Polagati život za braću (1.Jn.Z,16). Nadam se da će biti velika nagrada za trud tvoj. Kao što je Gospod postavio Josifa u Egipat da prehrani braću svoju u vreme gladi (Ps.32,19), tako je i tebe postavio da poslužiš ovom opštežiću, zajedno sa sinom našim Seridom. Ja ti ponavljam reč apostola, izrečenu Timoteju: Ti, dakle, čedo moje, jačaj u blagodati (2.Tim.2,1).

296

4. Jedan trudovima po Bogu dolazi do pokoja u Njemu (Jev.4,3), a drugi tamo dostiže smirenjem. A za tebe se nadam da ćeš ga dostići i jednim i drugim kada u tebi umre gnev kao posledica ukroćene razdražljivosti u srcu tvome. Tada će se na tebi ispuniti reč Pisma: Pogledaj smirenje moje i trud moj i ostavi sve grehe moje (Ps.24,18)... Gospod neka sačuva tvoju dušu i telo, i duh tvoj od svakog zla, od svake neprijatnosti koju navodi đavo, i od svakog maštanja koje izaziva smetenost misli.

5. Pre svega se čuvaj duha uninija, [tj. lenjosti], iz koga se rađa svako zlo i različita iskušenja... Zašto tvoje srce slabi i iznemogava (zbog skorbi koje ti nanose) ovce Hristove?... Počuj sa pažnjom šta ću ti reći: Dugotrpeljivost je majka svih dobara. Pogledaj na Mojsija koji je pre izabrao za sebe da strada sa narodom Božijim nego da ima privremenu nasladu greha (Jev.11,25).

6. Čuvaj se da te ne pokradu lukave zmije i da te ne otruju svojim otrovom: on je smrtonosan. Niko nikada neće izvršiti dobro delo posredstvom zla, zato što je sam pobeđen zlom. Naprotiv, dobrim se ispravlja zlo (up. Rim.12,21). Ti stojiš na pozornici: i zbog toga si i dužan da se boriš sa zverovima, slično apostolu (1.Kor.15,32) koji se, pobedivši zveri, hvalio. Ti si bačen u morsku buru. Zbog toga si i dužan da, slično nama, pretrpiš mnoge opasnosti i da se podvizavaš protiv visokih talasa. Pobedivši, uz Božiju pomoć, ti ćeš sa nama doći do tihog pristaništa u Hristu Isusu, Gospodu našem. Njemu slava u vekove. Amin.

7. Tebe uznemiravaju pomisli, pobuđujući te da druge smućuješ i da se sam smućuješ preko drugih... Znaj, brate moj, da ako neko žalosti drugog ili delom ili rečju, kasnije sam biva ožalošćen stostruko više... Budi dugotrpeljiv u svemu i čuvaj se da u bilo šta uplićeš svoju volju... Postaraj se da (pre toga) pažljivo ispitaš svoje pomisli kako one ne bi zarazile tvoje srce smrtonosnim otrovom i kako te ne bi prevarile da komarca smatraš kamilom a kamenčić kamenom, inače ćeš ličiti na čoveka koji, imajući [u svom oku] brvno, gleda na tuđi trun.

8. Ti sebe nazivaš grešnim, a na delu pokazuješ da ne poznaješ samog sebe. Ko sebe smatra grešnikom i vinovnikom mnogih zala, nikome ne protivreči, ni sa kim se ne svađa, ni na koga se ne gnevi, nego sve smatra boljim i razboritijim od sebe... Ako si grešan, zašto onda ukorevaš bližnjeg i okrivljuješ ga kao da preko njega dolazi žalost na tebe?... Ispitaj sebe i naći ćeš da u stvari ne smatraš sebe takvim... Pogledaj brate, kako se nama rugaju: govorimo samo ustima, a dela pokazuju drugo. Zbog čega mi, kada protivrečimo pomislima, nemamo snage da ih odbijamo? Zbog toga što se pre toga odajemo osuđivanju bližnjeg, što slabi našu duhovnu silu. Mi okrivljujemo svog brata, a sami smo krivci... Položi na Boga svaku pomisao, govoreći: "Bog zna šta je korisno", i umirićeš se, te ćeš postepeno steći silu da trpiš.

9. Ti znaš, brate, da čovek neće videti slavu ukoliko ne trpi uvrede i da neće osetiti sladost ako se ne očisti od žuči. Ti si stupio među bratiju i različite okolnosti da bi na vatri bio ispitan, jer zlato se ne ispituje drugačije osim ognjem. Zbog toga ništa sebi ne nalaži2, budući da bi se na taj način podvrgao borbi i brizi, nego sa strahom Božijim ispituj šta odgovara vremenu i ništa ne čini kroz svadljivost... Koliko je moguće udaljavaj se od gneva... Ne sudi i ne osuđuj nikog... a osobito ljubi one koji te kušaju... Ukoliko shvatimo, videćemo da nas upravo oni pomažu u napretku.

2 Kao nepromenjivo pravilo,- Prim. prev.

297

10. Budi dugotrpeljiv u žalostima, kao onaj ko je dostigao zaveštanje Vladike koje poručuje: U svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn.16,33). Dostigni nepobedivu ljubav koja njene posednike uvodi u carske dvore i čini ih Hristovom braćom.

11. Razbijaj mleko, i izaći će maslo, a ako rukom stisneš dojku izaći će krv (Prič.30,33)... Ako neko hoće da savije drvo ili vinovu lozu u oblik obruča, on to čini postepeno da se oni ne slome, a ako savije iznenada i snažno, oni se odmah lome (Ovde on govori o strogim merama starešina i o preteranim podvizima monaha).

12. Zašto iznemogavaš u nevoljama kao telesni čovek? Zar nisi čuo da ti predstoje nevolje?... Zar ne znaš da pravednici [trpe] mnoge nevolje (Ps.33,20), kojima se kušaju, kao zlato u ognju? Zbog toga, ako smo pravedni, bićemo ispitani nevoljama, a ako smo, naprotiv, grešni, onda ih pretrpimo kao dostojni, jer trpljenje gradi iskustvo (up. Rim.5,4). Setimo se svih svetih od početka (sveta) i opomenimo se kako su oni trpeli, čineći dobro, govoreći dobro i prebivajući nepokolebivo u istini. Njih su ljudi mrzeli i skorbili sve do same končine njihove a oni se, po reči Spasitelja (Mt.5,44), moljahu za neprijatelje i one koji ih iskušavahu. Zar si ti bio prodan kao celomudreni Josif?... Jesi li slično Mojsiju trpeo uvrede od detinjstva (Izl.2,3) pa do starosti (Broj.31,14-16)? Šta si ti pretrpeo, lenjivče? Jesi li bio gonjen kao David, koji je trpeo gonjenje od Saula (1.Car.18,27) i od sopstvenog sina (2.Car.15,17)? Jesi li i ti plakao zbog njih po njihovoj smrti (2.Car.1,11-27; 18,33)? I da li si kao Jona bio bačen u more (Jon.1,15)? Ti si zaboravan, ljubljeni moj! Zašto slabi tvoja pomisao? Ne straši se i ne boj se kao onaj ko je tuđ hrabrosti, da se ne bi lišio obećanja Božijih. Ne užasavaj se kao neverujući, nego obodri svoje maloverne pomisli. Zavoli nevolju u svemu kako bi bio iskusan sin svetih.

13. Brate, onaj ko hoće da dođe do grada, ne leži, i ko hoće da završi (delo), ne lenji se kad vidi (da je izašlo) sunce, i ko hoće da obradi svoju njivu, nije nemaran. (Naprotiv), onaj ko hoće da dostigne grad žuri pre nego što se smrkne i, videći da je sunce izašlo, sa bodrošću žuri na trud bojeći se da nečim ne bude zadržan. Ko želi da obradi svoje polje, stara se (da to učini) pre nego što ga zahvati korov. Ko ima uši da čuje, neka čuje (Mt.13,9).

14. Da li želiš da se izbaviš od nevolja i da se ne opterećuješ njima? Očekuj i veće, pa ćeš se uspokojiti. Sećaj se Jova i ostalih svetih i muka koje su pretrpeli. Stekni njihovo trpljenje i utešiće se duh tvoj. Hrabri se, krepi se i moli se.

15. Plači, ridaj, ne traži da te drugi smatraju nečim, ni u čemu se ne upoređuj sa drugima. Ostavi najzad svet, uziđi na krst, zbaci sa sebe [sve] zemaljsko, otresi prah sa nogu svojih, ne mari za sramotu (up. Jev.12,2), ne raspaljuj sa Haldejcima peć da ne bi zajedno sa njima bio sažežen gnevom Božijim. Svakog čoveka smatraj boljim od sebe i plači zbog svog mrtvaca. Izvadi brvno svoje (Mt.7,5). Podigni razrušeni dom svoj. Uzvikuj: Pomiluj me... Sine Davidov... da progledam (Lk.18,38; 41).

16. Brate, dok je još vreme, pazimo na sebe i učimo se ćutanju, budući da je sve obuzeo metež. A ako hoćeš da budeš spokojan u svemu, budi mrtav za svakog čoveka i umirićeš se. Shvati da to govorim u odnosu na pomisli, sva dela i obraćanja sa ljudima kao i u vezi sa brigama.

17. Ti si mi u pismu napisao: "Pomoli se za moje grehe". I ja ću reći isto: "Pomoli se za moje grehe", jer je napisano: Kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima (Lk.6,31). Premda sam ja i okajan, [tj. jadan], i manji od svih ljudi, ipak sve do sada to

298

činim po sili mojoj, radi Onoga koji je rekao: Molite se... jedni za druge, da ozdravite (Jak.5,16).

18. Onaj ko je tvrd u veri makar razgovarao i nosio se sa jereticima i nevernima, nikada se neće smutiti zbog toga što unutar sebe nosi Isusa, Načelnika mira i tišine. Takav, posle mirnog suprotstavljanja, sa ljubavlju može mnoge jeretike i neverujuće da privuče u poznanje Spasitelja našeg Isusa Hrista. Pošto, brate, takvo rasuđivanje o tim predmetima prevazilazi tvoju meru, ti se drži carskog puta, naime, vere tri stotine osamnaest svetih otaca u kojoj si se krstio: za one koji shvataju savršeno ona u sebi sve potanko sadrži. Bezmolstvuj pažljivo, razmišljajući o gresima svojim i o tome kako ćeš sresti Boga.

19. Brate, na meni se preko tebe ispunila reč Pisma: Ljudi moji, koji vas hvale, lažu vas (Is.3,12), i ostalo. Takva pohvala ne dozvoljava da vidimo gnusnost dela naših. Ona, kako mi se čini, šteti i onima koji su dostigli meru (duhovnog napretka) i odvaja od vere u Boga koji govori: Kako vi možete verovati u mene kada primate slavu jedan od drugoga (Jn.5,44)? Onaj ko shvata smirenje apostola pre će izabrati ludost, da bi potom bio mudar (1.Kor.Z,18). Jer, ja bih se čudio ukoliko bi onaj ko sebe prikazuje razumnim, a ne pre duhovnim, izbegao osudu naznačenu za nadmenost.

20. (Na pitanje i noćnom strahu). Građani se sve dotle boje nailaska neprijatelja dok ne dođe pomoć od cara. A kada dobiju vest da je u njihov grad došao vojvoda ili vojskovođa, više se ne uznemiravaju, znajući da se starešine brinu o njima. Ukoliko i čuju da se neprijatelj približava, imajući zaštitnika, oni se više ne boje. Tako se ni mi ne bojmo demona ukoliko verujemo u Boga, budući da nam Bog šalje svoju pomoć.

21. Časovi i pesme su crkvena predanja i dobro su ustanovljeni radi [molitvenog] usaglašavanja svih ljudi, a tako je i u opštežićima radi saglasnosti mnogih. Skićani, [tj. kelioti, ili usamljenici] ne čitaju ni časove niti pesme [tj. kanone], nego se u usamljenosti upražnjavaju u rukodelju, čitanju i razmišljanju, da bi, posle izvesnog vremena, započeli molitvu. Kad stojiš na molitvi dužan si da se moliš za oslobođenje od starog čoveka ili da proiznosiš Oče naš, ili i jedno i drugo zajedno, a zatim da sedneš za rukodelje. A o tome da li da produžavaš molitvu kada prebivaš u njoj (reći ću): Ako se neprestano moliš, po reči apostola (1.Sol.5,16), onda nije neophodna dužina.

22. [Pravilo u vezi sa noćnim snom]. Moli se uveče dva sata, računajući ih od zalaska sunca i, završivši slavoslovlje, spavaj šest časova. Zatim ustani na bdenje i bdi ostala četiri sata. U letnje vreme radi isto, ali smanji slavoslovlje i (čitaj) manje Psalama zbog kratkoće noći.

23. Gospod nas je naučio kako da steknemo savršeno smirenoumlje, govoreći: Naučite se od mene jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt.11,29). Ako i ti hoćeš da stekneš savršeno spokojstvo, razumi šta je Gospod pretrpeo, pa i ti pretrpi i odbaci svoju volju u svemu. Sam Spasitelj je rekao: Sišao sam sa neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca koji me posla (Jn.6,38). Savršeno, pak, smirenoumlje sastoji se u tome da se podnose uvrede i sramote i ostalo što je pretrpeo Učitelj naš Isus... Znak za to da se (čovek) kosnuo savršene molitve jeste odsustvo smućenja, makar ga i sav svet vređao.

24. Savršena, pak, molitva sastoji se u tome da se razgovara sa Bogom bez mislene rasejanosti, pri čemu su sve pomisli i osećanja sabrani. Čovek dospeva u takvo (stanje) kad umre svim ljudima, celom svetu i svemu što se u njemu nalazi... Savršeno se moli onaj ko se umrtvio za svet i njegov pokoj. Onaj ko Boga radi prilježno ispunjava svoje delo nije rasejan, nego marljivo ugađa Bogu.

299

25. Oci govore da se mera uzdržanja u jelu i piću ostvari upotrebom manje količine od onoga što nam je neophodno, tj. da se želudac ne napuni do kraja. I svako mora sam sebi da odredi (meru): kako u kuvanoj hrani, tako i u vinu. Tokom zime niko ne pije mnogo, ali je i tada neophodno piti nešto manje od potrebnoga, a isto tako postupiti i sa hranom. Uostalom, mera uzdržanja se ne odnosi samo na hranu i piće, nego i na razgovore, i san, i odeću i sva čula. U svemu tome treba da postoji mera uzdržanja.

26. Šta znači upotrebljavati nešto manje od neophodnog u vezi sa hranom, pićem ili povrćem? Od sve količine hrane, tj. hleba i drugog jela i povrća, treba odbiti skoro jednu uncu, a što se tiče vina i vode - treba oduzeti pola čaše. Ukoliko paziš na sebe i nije ti teško, bilo bi dobro da piješ samo jedanput, a ako ne možeš, onda pij dva puta, no svaki put nešto manje od potrebnoga. U vreme uznemirenja i mislene borbe, običnu količinu (hrane i pića) treba još više smanjiti, tj. hranu za jednu uncu, a svo piće za pola čaše, tako da se uopšte količina hrane svede na dve unce, a pića na celu čašu.

27. Kako se može saznati koliko je potrebno da se jede i pije? Pazeći na sebe tokom nekoliko dana, a sa obzirom na svu hranu, tj. hleb, druga jela i povrće, čovek može iz iskustva da sazna koliko je hrane i pića potrebno njegovom telu. Na primer: ako neko (stalno) pije po tri čaše na dan i jede po jednu litru3 hleba, pa uvidi da njegovom telu treba više od tri čaše ne stoga što se više trudio ili što je jeo slano, nego tek tako, bez osobitog razloga, onda se radi o borbi. A kad ne oseća napad, onda, ako može, (treba) od te tri čaše da odbije polovinu jedne, a u hrani takođe, umesto cele litre, da upotrebi litru bez jedne unce.

28. Kako da ispravno shvatimo reč: "Po sili svojoj". Činiti "po sili svojoj" znači upotrebljavati nešto manje hrane, pića i sna nego što nam je potrebno... Ako neko, ustajući svaki dan u pola noći, odmori i sat više zbog truda, onda je on učinio po sili svojoj stoga što je umor znak (potrebe) da se [čovek] unekoliko odmori, kao što je bilo rečeno, da bi posle opet bdio po običaju... Pitaš: "Kakva mera važi za san". Oci naznačuju polovinu noći. U hrani se uzdržavaj onda kada želiš da pojedeš još malo, i na takav način je uvek upotrebljavaj umereno.

29. Šta znači primati hranu zbog prohteva, a šta zbog prirodne potrebe? Zbog prohteva primati hranu znači da se ona želi uzeti bez telesne potrebe, samo radi ugađanja stomaku. Treba, međutim, od toga razlikovati prirodnu naklonost za nekom drugom vrstom povrća osim sočiva, zbog lakoće same hrane.To nije prohtev. Jedni po svojoj prirodi traže slatku hranu, drugi slanu, drugi opet kiselu, i to nije strast, ni prohtev, niti stomakougađanje. Međutim, voleti neku (naročitu) hranu i pomamno je želeti, već predstavlja prohtev koji je sluga stomakougađanja. Znaj da si obuzet strašću stomakougađanja ako nešto ovlada tvojim pomislima. Ako se tome protiviš i pristojno primaš hranu iz telesne potrebe, onda izostaje stomakougađanje...

Drugi nagoveštaj stomakougađanja sastoji se u želji za prevremenim uzimanjem jela. To, međutim, ne treba činiti bez nekog važnog razloga.

30. Šta ako strast ne obuzima čoveka pre jela, nego se javlja za vreme samog obeda? Da li da se ostavi jelo ili ne? Ne ostavi istog časa, nego se protivi pomisli, privodeći sebi na sećanje smrad u koji se hrana preobraća. I ako strast odstupi, uzmi hranu osuđujući se, a ako ne odstupi, prizovi ime Božije u pomoć i uspokojićeš se. Kako drugi,

3 Litra ima 327 grama, a sastoji se od 12 unci,- Prim. prev.

300

koji sede sa tobom, ne bi ništa primetili, uzimaj po malo [jela]. U slučaju gladi, jedi hleb ili neku drugu hranu prema kojoj ne osećaš borbu.

31. Da li je potrebno pitati starce o svim pomislima koje se rađaju u srcu?... Ne treba o svim pomislima pitati (starce), budući da su poneke usputne, već samo o onima koje dugo ostaju u čoveku i napadaju ga. To delo je slično prenebregavanju neprijatnosti koje [čoveku] mnogi nanose, pri čemu se on na njih ne osvrće. Ali, kada neko, (makar to bio i samo jedan [čovek]), ustane na njega i napadne ga, on [neprijatnost] saopštava upravitelju.

32. Treba li protivrečiti neprijatelju koji nas napada?... Neprijateljima ne protivreči zato što oni to žele, (i videći protivrečenje) ne prestaju da napadaju: naprotiv, pomoli se za njih Gospodu, ističući pred Njim svoju nemoć, jer On može ne samo da ih odagna, nego da ih i sasvim istrebi.

33. Maštanja koja se dešavaju čoveku noću bivaju ili od nadmenosti po đavolskom iskušenju, ili od slastoljublja zbog stomakougađanja... Đavo može na nama proizvesti iskušenje i iz zavisti. Međutim, kada mu sa naše strane ne sadejstvuje nadmenost ili slastoljublje, iskušenje ne može često da se ponavlja. Onaj ko zida dom se uzalud trudi ako ne nađe potrebnu građu. Isto je i sa đavolom.

34. Zbog čega ne mogu da obuzdam svoj stomak smanjujući količinu hrane, iako imam želju [za ispravljanjem]? Jer, ako je i smanjim, onda se ponovo, posle nekog vremena, vraćam većoj meri. Tako je i sa pićem. Niko se od toga ne može osloboditi ako ne dođe do mere onoga koji je rekao: Zaboravih jesti hleb svoj od glasa uzdisaja mojih. Zalepi se kost moja za telo moje (Ps.101,5; 6).Takav će brzo doći do smanjenja hrane i pića, jer mu suze služe kao hleb. On najzad dolazi dotle da se hrani Svetim Duhom. Veruj mi, brate, da ja znam čoveka, (kojeg Gospod poznaje), koji je (dospeo) do takve mere: tokom nedelje on se jedanput, dvaput i češće uznosi do duhovne hrane i od sladosti njene zaboravlja čulnu hranu. Kada dođe da okusi (od hleba), on je već sit i, gadeći se odbija da jede. Jedući, pak, on osuđuje sebe, govoreći: "Zašto ja nisam svagda u takvom stanju", i želi da napreduje još više.

35. Kako se dostiže to stanje?... Kada sve pomisli čoveka sačinjavaju jednu celinu u Bogu. Tada ovo telo sledi pomisli po Bogu i javlja se radost Duha u srcu, hraneći dušu, ispunjavajući telo i krepeći ih oboje. (Takav čovek) već ne slabi i ne (pada) u uninije, jer od tada Isus postaje njegov zastupnik, i postavlja ga pred dveri [koje vode] tamo odakle pobeže svaka bolest, tuga i uzdah (Is.51,11). Na njemu se ispunjava reč Pisma: Gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt.6,21). Čoveka takvoj meri privodi savršeno smirenje.

36. Kako se može dostići uzdržanje i kako razlikovati prirodnu nemoć od one koju izazivaju demoni, te koliko treba uzimati hrane?... Telo koje svakodnevno prima hranu, pa ipak oseća raslabljenost, trpi od demona. U suprotnom slučaju reč je o prirodnoj nemoći. Uzdržavati se znači ustajati (sa trpeze) pomalo gladan, kao što su starci odredili početnicima. Kad čovek uzraste do te mere, od njega se ne može sakriti koliko treba da jede, budući da je već izvežban navikom.

37. Pomoli se za mene, jer sam mnogo žalostan... Oni koji u potpunosti umiru svetu uz trpljenje i mnoge nevolje, mogu dospeti do [zrelosti]. O ljubljeni brate, Gospod je pretrpeo krst, a ti da se ne raduješ nevoljama. Ko ih trpi, ulazi u Carstvo nebesko. Dobar je znak tvoja žalost. Zar ti ne znaš da se na onome ko od otaca ište da se pomole za njega ili, pak, koji moli Boga da mu da pomoć, umnožavaju nevolje i iskušenja radi njegovog

301

ispitivanja? Ne traži telesni pokoj ako ti ga Gospod ne šalje, jer je mrzak pred Gospodom pokoj telesni. Gospod je rekao: U svetu ćete imati žalost (Jn.16,33).

38. Kakva treba da je svakodnevna hrana?... Ako sebi odrediš svakodnevnu hranu u keliji onako kako o tome pitaš, imaćeš brige i borbu. Naprotiv, budi zadovoljan onim što Bog pošalje. Ko ide u prostoti, ide nadajući se (Prič.10,9).

39. Da li je potrebno da posle svakog pročitanog Psalma govorim Oče naš?... Biće dovoljno pročitati jedanput "Oče naš" i ostale molitve.

40. Idite po putu kojim smo išli i mi, trpeći teskobu i nevolju. Bratijo, ne sećam se da smo se mi (ikada) koristili savršenim pokojem, premda smo i imali prilike za njega, nego smo se na svaki način starali da odasvud pomalo pridodamo teskobu i patnju, bojeći se Onoga koji je rekao: Ti si primio dobra svoja u životu svome (Lk.16,25), i: Kroz mnoge nam nevolje valja ući u Carstvo Božije (Dap. 14,22). Tako smo postupali i onda kada je mnogi imetak dolazio u ruke naše. Bog, međutim, zna u kakvom siromaštvu živesmo radi Onoga koji osiromaši nas radi. Nije dobro u svemu sebi udovoljavati. Onaj ko to traži, živi za sebe, a ne za Boga. Jer, takav (čovek) ne može da odseče svoju volju.

41. Gospod hoće da mi svakog čoveka smatramo boljim od sebe. Stoga, pokazuj poslušanje svome starcu u svemu i ispunjavaj sve što ti govori, bilo da se radi o hrani, piću ili nekoj drugoj stvari, i u svemu mu se povinuj... Ako te i okleveta, ti se raduj, jer ćeš imati veliku korist. Ako te ožalosti, pretrpi: Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.10,22). Za sve blagodari Bogu, zato što zahvalnost pred Bogom zastupa (ljudsku) nemoć. Za sve uvek osuđuj sebe kao onog koji greši i vara se i Bog te neće osuditi. Smiri se u svemu i steći ćeš blagodat od Boga.

42. U svakom slučaju pribegavajmo smirenju, jer smireni leži na zemlji, a onaj ko leži na zemlji ne može da padne. Očigledno je da onaj ko se nalazi na visini može lako da padne. Naše obraćenje i ispravljenje nije od nas, nego je dar Božiji, budući da Gospod, (upućuje Pismo), podiže pale i umudruje slepe (Ps.145,8).

43. Bolest je urazumljivanje Božije, i (poslužiće) nam za napredak, ukoliko budemo blagodarili Bogu. Zar Jov nije bio verni prijatelz Božiji? I šta sve on nije pretrpeo blagodareći i blagosiljajući Boga? I trpljenje ga je najzad privelo besprimernoj slavi. I ti pretrpi malo i videćeš slavu Božiju (Jn.11,40). Zbog posta se ne žalosti, kao što sam ti ranije rekao: Bog ni od koga ne traži (napor) koji premašuje njegove sile. I šta je post, ako ne mučenje tela kako bi se zdravo telo smirilo i postalo nesposobno za povlađivanje strastima, po rečima apostola: Kada sam slab, onda sam silan (2.Kor.12,10). Bolest je veća od ovog mučenja i uračunava se u post (ili čak i više od njega) onome ko je podnosi sa trpljenjem blagodareći Bogu. Jer, trpljenjem on stiče plod svoga spasenja. Umesto da telo oslabljuje postom, on ima bolest. Blagodari (Bogu) što si se oslobodio od posnog truda. Čak ako bi i deset puta na dan jeo, ne žalosti se, jer nećeš biti osuđen, budući da ne postupaš tako po nagovoru demona i radi raslabljenosti pomisli.

44. Demoni nas iz zavisti navode na neverje. Ako ga prihvatimo, mi postajemo njihove sluge i saučesnici.

45. Ti treba unekoliko da se upražnjavaš u psalmopojanju, unekoliko da se glasno moliš, a potrebno je [posvetiti] vreme i ispitivanju i čuvanju svojih pomisli... U vezi sa psalmopojanjem i glasnom molitvom [reći ću]: Ne vezuj se [pravilom], nego se njima bavi onoliko koliko te Gospod ukrepi, ne ostavljajući takođe ni čitanje, niti unutarnju molitvu. Malo jednog, malo drugog i provešćeš dan ugađajući Bogu. Naši savršeni oci nisu imali određeno pravilo, nego su tokom celog dana ispunjavali svoje pravilo: malo su se

302

upražnjavali u psalmopojanju, malo su izgovarali molitve naglas, malo su ispitivali pomisli, a pomalo su brinuli o hrani, sve delajući sa strahom Božijim. Jer, rečeno je: Sve na slavu Božiju činite (1.Kor. 10,31).

46. Neka te đavo ne smućuje nepotrebnim [stvarima]. Šta misli ljubav tvoja: da li se iskušenje ili skorb dešavaju sa nekim bez Božijeg popuštenja? Ne. Bog to popušta radi naše duhovne koristi. Videći to, đavo i sada kao i nekada, drugačije prikazuje stvari sve dok nas ne izgna iz svetog mira, kao iz raja... Međutim, mi ne proničemo u to. Zaboravljajući da Bog želi da nas očisti od svake skverne misli, mi se smućujemo i padamo u uninije... Ako hoćeš da se spaseš i poveriš dušu svoju Bogu i nama, ne treba da veruješ svojoj pomisli, jer demoni seju u tebe zlo seme i predstavljaju ti jedno umesto drugog... Više nikoga i ni zbog čega ne okrivljuj, nego se staraj da u svemu ugodiš bližnjem. Ni o kome ne misli zlo, jer ćeš inače i sam postaješ zao, budući da zli pomišlja zlo, a dobri - dobro. Pomišljati o drugima: "Oni o meni govore", jeste borba svojstvena početnicima... Nemoj imati takva podozrenja... Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada za trpljenje... Ne veruj demonima ni u čemu što se tiče tvog brata, budući da ono što ti oni pokazuju ne postoji u stvarnosti. Oni jedino hoće da te smute.

47. Čudim se tvojoj prostoti, brate. Zar ti misliš da će đavo prestati bilo koga da iskušava? Zar mi možemo da okrivljujemo đavoimane koji padaju na zemlju i puštaju penu? Isto tako ne možemo okrivljavati ni one koje đavo podvrgava protivrečenju i neosećajiosti, nego smo dužni da krivimo strast. Pronikni bolje u ono što ti govorim budući da i tebe smućuje đavo, te ne gledaš na svoje grehe, nego pristalo pratiš grehe bližnjeg. Ti ističeš propuste brata, a o svojim ništa ne govoriš... Najzad, ko si ti da bi gledao na tuđe strasti?... Seti se Lazara i toga koliko je vremena on trpeo blagodareći Bogu.

48. "Ja sam se prepustio maštanjima". Bog pušta da padnemo u maštanja i u druge strasti da bismo spoznali svoju nemoć... i da bismo naše uzdanje i našu nadu polagali na Njega, a ne na sebe. Međutim, čuvaj se da ne pomisliš da mi po volji Božijoj padamo u maštanja i druge strasti. (Za to ne postoji volja Božija). Naprotiv, Bog to popušta zbog našeg nerada. Po svom čovekoljublju On nas od (naših) zlih (dela) privodi ka smirenju, radi našeg spasenja... Shvati ko si i... smiri se, zaista, ne samo pred Bogom, nego i pred ljudima. Položi sve brige na Onoga koji može da učini neuporedivo više od onoga što mi tražimo ili pomišljamo.

49. "Malaksavam od iskušenja". Nemoj da malaksavaš, brate. Bog te nije ostavio i neće te ostaviti. Međutim, znaj da je nepromenjiva presuda koju je Vladika izrekao našem zajedničkom ocu: U znoju lica svoga ćeš jesti hleb svoj (Post.3,19)... Zlato koje se usija u peći drže klještima, udarajući ga čekićem, te ono postaje čisto i podesno za carski venac. Tako i čovek, podržavan moćnom i delotvornom molitvom svetih, biva opaljivan nevoljom, primajući udarce iskušenja. Ukoliko sve trpi sa blagodarnošću, postaće sin Carstva. Dakle, ma šta da se desi sa tobom - sve služi na tvoju korist, kako bi i ti stekao smelost pred Bogom

50. Celivajmo stradanja našeg Spasitelja, koji je postao čovek i zajedno sa Njim trpimo uvrede, rane, poniženja, pogrde putem šamaranja, ruganje purpurnog ogrtača, sramotu trnovog venca, sirće sa žuči, bol od nabijanja klinova, probadanje kopljem, prolivanje vode i krvi. Pozajmimo odatle utehu za svoje muke. Gospod neće tvoj trud ostaviti uzaludnim. On je dopustio da pretrpiš malu nevolju radi toga da ne bi ostao tuđ svetima kada ih u onaj čas budeš ugledao kako proslavljeni nose plodove trpljenja nevolja, te da bi i ti bio njihov sudeonik kao, uostalom, i Isusov, imajući sa svetima smelost pred

303

Njim. Ne žalosti se, jer te Bog nije zaboravio, nego se stara o tebi i to ne kao o kopiletu, nego kao o svom rođenom sinu.

51. Neka vam svima ukaže pomoć Onaj veliki Brat naš - mislim na (Gospoda našeg), Isusa. On je blagoizvoleo da nas učini svojom braćom (Jev.2,11). Mi smo to već postali, te nas an-đeli blaže. O, koga mi imamo za Brata! Silnog - da nas ukrepi, Krepkog - da nam podeli plen, Vojvodu - da u vreme bitke pobedi neprijatelje naše, Lekara - da zajedno isceli našeg unutarnjeg i spoljašnjeg čoveka, kad mu se pokore, Hranitelja - da nas hrani duhovnom hranom, Živoga - da bi nas oživeo, Milostivog - da bi nas pomilovao, Štedrog - da bi nam se smilovao, Cara - da bi i nas učinio carevima, Boga - da bi i nas učinio bogovima. Znajući da se sve sadrži u Njemu, Njemu se i moli. On i pre tvoje prozbe zna šta ti je potrebno i daće ti po iskanju srca tvoga, samo ukoliko mu ne zasmetaš.

52. Neka ti Isus ispuni sve molbe, budući da je rekao: Ištite i dobićete (Jn.16,24). Jedino pripremi svoj dom i marljivo ga očisti, kako bi primio darove. Oni se čuvaju (jedino) u čistom domu, a svoj miris toče gde nema nečistote. Ko okuša od njih postaje tuđ starom čoveku, razapinje se za svet kao i svet za njega, i živi svagda u Gospodu. Ma koliko da udaraju neprijateljski talasi, njegov brod ostaje čitav. On postaje strašan za protivnike, budući da oni na njemu vide sveti pečat. I koliko postaje njihov neprijatelj, toliko postaje i iskreni i ljubljeni prijatelj Velikog Cara.

53. Nemoj da te raslabi nespokojstvo koje nanose đavolske strasti i maštanja. Veruj da (demoni), premda nas i uznemiravaju i iskušavaju, ipak neće ništa uspeti. Oni samo još uveličavaju vrlinu našu, ukoliko oprezno pazimo na sebe, trpeći uz meru. O pravedniku koji se spasava verom Gospod govori: Jer, ako posumnja, duša moja neće blagovoleti [da bude] u njemu (Av.2,4). Ne popuštajmo u naporu da ne bismo izgubili obećanja koja nam je dao čovekoljubivi i milostivi Bog. Njegovo je da daruje, a naše da sačuvamo. I ne čudi se što i posle svetih obećanja i darova za koje se Bog ne raskajava (Rim.11,29), demoni ponovo podižu na tebe svoje sramne strasti, nadajući se da otmu bezmerno bogatstvo. Naprotiv, sećaj se da su oni ostali bestidni i posle svedočanstva samog Vladike, Boga našeg, o svetom i slavnom Jovu i da su podigli iskušenja i zamke da bi srušili takav stub (trpljenja). Ipak oni ga nisu savladali i nisu mogli da otmu riznicu njegove svetle vere i blagodarnosti. Zlato je postalo još čišće prolazeći kroz oganj, isto kao i pravednik kroz mnoštvo iskušenja. Bog je dozvolio i dopustio da i posle osobitog svedočenja Njegovog o pravedniku, Njegov sluga bude iskušan radi veće časti i slave Vladike, te ućutkivanja neprijatelja. Ne padaj duhom: pečati obećanja su celi, ali počekaj, [tj. potrpi] Gospoda (Ps.26,14). Ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.24,13) u Hristu Isusu, Gospodu našem.

54. Takva smućenja ti se dešavaju stoga što nemaš postojano srce... Vino ne treba u potpunosti da ostaviš, nego možeš uzimati po malo. Spavanje u sedećem položaju privodi smirenju. Uopšte, predaj celog sebe Bogu u strahu Njegovom.

55. Primeti brate da oni hoće da ti podmetnu ono što je malo korisno (tj. spavati sedeći ili ne koristiti uzglavlje, što je isto što i metvica i kopar i kim), i da te navedu da ostaviš ono što je pretežnije u zakonu (Mt.23,23), (tj. da ne ugasiš gnev, da ne isušiš razdražljivost i da se ne povinuješ u svemu). Oni to polažu u tebe da bi izmoždio svoje telo i pao u bolest, te da ti bude neophodna meka postelja i raznovrsna hrana. Bolje budi zadovoljan malim uzglavljem i odmaraj se na njemu sa strahom Božijim... Položi u lonac začin mislenih trava kao što su: smirenje, poslušanje, vera; nada i ljubav. Jer, ko njih ima, priprema gozbu nebeskom Caru Hristu.

304

56. "Poveo sam se za hulnom pomisli". Ima već dosta vremena kako se ustremio na tebe demon hule koji pogubljuje duše koje ga primaju. Ispitaj i uverićeš se da te je on ulovio za grivnu bez ikakvog razloga dostojnog pažnje, hoteći da te umrtvi. Neka mu moj Bog ne da mesta da na tebi ispuni volju svoju (2.Tim.2,26). Ako ne očajavamo, svagda će nam predstojati Bog koji prima pokajanje... Probudi se iz prelesti zarobljeništva, a osećanja, ulovljena neprijateljem, pročisti učenjem Hristovim koje sam ti predao. Jer, On, pre svega, naređuje da se ugasi gnev i razdražljivost, znajući da čoveka privode u pogibao bogohuljenja. Ti, pak, stekni smirenje koje opaljuje demone, poslušanje koje Sinu Božijem otvara ulaz u čoveka, veru koja spasava čoveka, nadu nepostidnu, ljubav koja ne dopušta da čovek otpadne od Boga. Međutim, ti se nisi mnogo postarao o tim (vrlinama), nego si za sebe izabrao suprotno: gnev, razdražljivost i savršenu pogibao - gore slomenutu hulu... Ipak, gledajući na blagost Božiju, da bi shvatio koliko je dobar, potrudi se da se popraviš... Zbog onog jučerašnjeg u toku 40 dana prinosi pokajanje Bogu čineći svakodnevno po tri poklona, govoreći: "Oprosti meni koji sam pohulio na tebe, Boga mog", i ispovedaj ga ustima koja su ga hulila tri puta na dan, govoreći: "Slava tebi, Bože moj, koji si blagosloven u vekove. Amin". Nemoj u to da se više zaglibljuješ da ti se ne bi desilo nešto gore. Zbog neosetljivosti srca upao si u gnev, a od gneva si došao do toga da ostaviš Svetu Pričest, pavši u rov hule i budući savršeno ulovljen. I da se nije podigla ruka čovekoljubivog Boga, te [pokrenule] molitve svetih, tvoja bi duša upala u pogibao očajanja. Najzad, preko mene najmanjeg Bog ti govori: Ako si sagrešio, ne greši više. Moli se i za pređašnje grehe. Bog je milostiv i oprašta nam grehe, samo ako imamo želju.

57. "Žalostan sam zato što ava ukazuje veće poštovanje nekoj bratiji nego meni". Brate, ti iskušavaš samog sebe. Zar ne znaš da svakoga iskušava sopstvena želja koja ga mami i vara (Jak.1,14)... Brate, nemoj gledati ni na koga drugog osim na samog sebe i ne budi znatiželjan. To za tebe nije korisno ni u kom slučaju. Zar nije satana smutio tvoje srce preko tako beznačajne stvari?... Ustani ponovo, podržavan rukom Božijom i ne veruj svojim pomislima, budući da ti demoni prikazuju stvari kako hoće.

58. (Kada nam ukazuju čast). Čuvaj se da se ne raduješ kada te smatraju za nešto i pokaži poslušanje koje odgoni [svako] prepiranje, koje nije po volji Bogu i onima koji ga ljube. Drži se poslušanja koje uzvodi na nebo i koje svoje posednike čini sličnim Sinu Božijem.

59. (Kako započeti sa pokajanjem). Prema tome, ako hoćeš da položiš početak pokajanja, pogledaj šta je učinila bludnica: ona je svojim suzama umila noge Vladike (Lk.7,38). Plač omiva svaki greh. Međutim, čovek dostiže plač trudom, posredstvom napornog izučavanja Pisma, zatim - trpljenjem, razmišljanjem o strašnom Sudu i večnom stidu, kao i kroz samoodricanje, sledeći Gospoda koji je rekao: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt.16,24). Odreći se sebe i uzeti krst svoj znači: odsecati svoju volju u svemu i smatrati sebe ništavnim.

60. (Zbog nemoći ne mogu da se podvizavam kao oci). Pošto si rekao da si nemoćan telom i da ne možeš ništa da radiš, barem čini koliko možeš jedući hleb i piće unekoliko manje od potrebnog, budući da je Bog primio dve lepte udovičine i obradovao se zbog njih više nego li zbog sveg drugog. Nauči se da se drugima ne obraćaš slobodno i spašćeš se.

61. "Pomisli koje u meni niču govore: "Idi u stranu zemlju i tamo ćeš se spasti"". To je od đavola. On ti podmeće pomisli pod prividom pravde da bi ti se izrugao i učinio te predmetom sablazni za mnoge, šta više, da bi ti natovario osudu i za njih. Uostalom, to je

305

cena tvog nerada i taštine... Uz nemar i taštinu dodaju svoje zamke i demoni kako bi pogubili tvoju dušu... Marljivo pazi na sebe. Podvizavaj se protiv pomisli kako ne bi upao u nemar i taštinu, kako ne bi činio ništa svojevoljno i kako ne bi, uz samoopravdanje, primao misli koje niču u tebi. U suprotnom slučaju ćeš grubo pasti... Stekni čvrstinu i ona će od tebe da udalji slobodu u pristupanju bližnjima, taj uzrok svih zala u čoveku. Ostavi sve (spoljnje) brige pa ćeš slobodno služiti Bogu. Umri za sve ljude: u tome se sastoji stranstvovanje. Ne smatraj sebe nečim posebnim, i tvoja misao se neće smućivati. Ne misli da si učinio bilo šta dobro i tvoja nagrada će se sačuvati u celini. Iznad svega se sećaj da nećeš dugo ostati u telu. Staraj se da uzmogneš da sa smelošću u onaj čas kažeš: Pripremih se i ne smutih se (Ps.118,60). Brate, nije moguće živeti bez truda i niko se ne venčava bez podviga. Prisiljavaj se da se podvizavaš za svoje spasenje i pomoći će ti Bog koji hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4).

62. Nisu svi koji su u manastiru samim tim i monasi, nego samo oni koji ispunjavaju monaško delo. Gospod je rekao: Neće svako koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko, no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21).

Brate, zašto ti, budući u nevolji, dozvoljavaš neprijatelju da ti se ruga? Ti pitaš, ali se ne staraš da ispuniš ono što ti je rečeno. Zatim, opet pitaš i rečeno sujetno prenosiš drugima iz čovekougađanja, sam sebe ometajući u bržem napredovanju...

Vreme nam je dato radi toga da bismo ispitivali svoje strasti, plakali i ridali. Ako se, prebivajući u keliji, rasejavaš pomislima, prekori sebe i položi svoju nemoć

pred Boga. 63. Onaj ko hoće da bude inok, više ni u čemu ne treba da ispoljava svoju volju.

Učeći nas tome, Hristos je rekao: Jer sam sišao sa neba ne da tvorim volju svoju (Jn.6,38), i ostalo. Ko hoće jedno da ispuni, a drugo da odbije pokazuje ili da je pametniji od onoga ko mu naređuje ili da mu se demoni rugaju. I tako, dužan si u svemu da slušaš, makar ti se i činilo da stvar neće biti bez greške. Ava koji ti naznačuje poneće i tvoj greh, budući da će se od njega tražiti odgovor za tebe. Ako ti naznačeno delo izgleda teško, pitaj avu i ostavi da on rasudi.

64. "Kada stupim u razgovor sa nekim, ja se veoma zanesem i potpuno zaboravljam na sebe. Kada se priberem, stidim se da se udaljim od onih sa kojima razgovaram". Da ne bi upao u takvo slavoljublje, nemoćni treba na svaki način da izbegava duge razgovore, prekidajući priču. On treba da požuri izvinjavajući se navodnim poslom koji mu je naredio ava... Kada razgovor donosi korist i ne služi kao prepreka za potrebnije delo, možeš pratiti tok razgovora. Ukoliko razgovor nije koristan, kaži: "Oprosti, meni nije dobro".

65. "Šta naređuješ da činim ako ne želim da pitam, ali se desi da se susretnem sa nekim od njih ili da me neko sam pita o nečemu". Pri susretu sa nekim zadovolji se pozdravom, a zatim kaži: "Pomoli se za mene, a ja idem zbog posla". A kada te upitaju nešto što znaš, odgovori, pa prođi dalje. Ukoliko ne znaš, reci: "Ne znam", i pođi dalje.

66. "Hoću da odsečem susrete. Da li da to učinim odjednom ili malo po malo". Ako odsečeš razgovore jednim potezom, bićeš spokojan. Inače, daćeš povod (za nove razgovore i različite pomisli).

67. (Bolničar pita da li da čita lekarske knjige). Čitajući lekarske knjige ili raspitujući se o njima kod bilo koga, ne zaboravljaj da bez Boga niko ne dobija isceljenje. Ko se posvećuje lekarskoj veštini treba da se predaje imenu Božijem, i Bog će mu dati svoju

306

pomoć. Lekarsko iskustvo ne smeta čoveku da bude blagočastiv, [tj. pobožan]. Ipak, ti se njime zanimaj kao rukodeljem, (na korist) bratiji. Šta činiš, čini sa strahom Božijim i sačuvaćeš se molitvama svetih.

68. "Ceo dan se nalazim u poslu i on mi ne dozvoljava da se setim Boga". Često [se dešava da] mnogi slušaju o nekom gradu i najzad uđu u njega, uopšte ne znajući da se radi baš o tom gradu. Tako i ti brate, ceo dan provodiš u sećanju na Boga, a ni sam ne znaš. Imati zapovest i truditi se da se ona ispuni jeste povinjavanje i sećanje na Boga.

69. Ti znaš da je nama svakog dana potrebna hrana. Ipak, mi ne treba da jedemo sa nasladom. Kada je primamo blagodareći Bogu darodavcu i osuđujući sebe kao nedostojne, On daje da nam posluži na osvećenje i blagoslov.

Isto tako, ako ti je potrebna neka stvar i ti je dobiješ, blagodari Bogu koji ti pomaže i osuđuj sebe kao nedostojnog, pa će Bog od tebe udaljiti pristrašće.

70. Svako po svojoj meri voli svog bližnjeg. Savršena mera sastoji se u tome da čovek iz ljubavi koju ima prema Bogu voli i bližnjeg svog kao samog sebe... Mladi se podvrgavaju padu zbog nerazumne ljubavi jednih prema drugima i zbog toga što se sastaju radi zasebnih razgovora. Mera njihove uzajamne ljubavi treba da bude: ne klevetati jedan drugog, ne mrzeti, ne vređati, ne tražiti samo svoje, ne voleti drugog zbog telesne lepote ili iz bilo kakvog telesnog povoda, ne sedeti sa drugima bez krajnje potrebe da ne bi upali u drskost koja pogubljuje sve plodove monaha i čini ga sličnim suvom drvetu.

71. "Želim da se spasem, ali ne znam put spasenja". Brate, Bog nam je preko Božanstvenog Pisma i otaca ukazao na put spasenja, rekavši: Pitaj oca svoga i on će ti saopštiti, starce svoje i reći će ti (Pon.Zak.32,7). Prema tome, ako hoćeš da se ne prevariš pod izgovorom smirenja, pristajući na pomisli da se udaljiš iz mesta gde stičeš korist, ne čini ništa bez saveta duhovnih otaca. Tako nećeš zalutati, blagodaću Boga koji hoće da se svi spasu i dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4).

72. "Pomisao mi govori da ću, ukoliko se nekuda zaputim kako bih bezmolstvovao, najzad dostići savršeno bezmolvije". Vladika, Isus Hristos je i pre krsta pretrpeo mnoge uvrede i ruganja. I tek onda se popeo i na krst. Na sličan način niko ne može da dostigne savršeno i plodno bezmolvije i sveto i potpuno uspokojenje, ako se ranije nije postarao da postrada sa Hristom, kao i da pretrpi sva Njegova stradanja, sećajući se reči apostola: Ako sa Njim postradamo, sa Njim ćemo se i proslaviti (up. Rim.8,17). Ne varaj se, nema drugog puta spasenja.

73. (Bolesnom). Ova bolest te je snašla da Bogu ne bi otišao besplodan. I tako, ako pretrpiš i budeš blagodario Bogu, ona će ti se uračunati umesto podviga, budući da nisi dugo proveo u monaškom liku.

74. Bez naredbe nikuda ne treba ići. Ono što činimo po svojim pomislima lako može da nam izgleda dobro, premda i nije ugodno Bogu. Upravo se u ispunjavanju naredbi tvog ave, koji te je i uposlio, sastoji molitva i ugađanje Bogu, koji je rekao: Ja sam sišao sa neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me je poslao(Jn.6.38).

75. "Zamaram se na poslušanju. Da li da uzmem pomoćnika". Brate, ako neko želi da priđe Isusu i hodi putem spasenja, svakako treba da očekuje iskušenja i nevolje, budući da (Pismo) govori: Čedo, ako pristupiš da služiš Gospodu, pripremi dušu svoju za iskušenje (Sir.2,1). I Gospod je rekao: Ko hoće za mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj svaki dan, i za mnom ide (Mt.16,24). I tako, ko želi da bude Njegov učenik, treba do same smrti da ispunjava poslušanje. Za tebe je korisnije da budeš sam i unekoliko se pomučiš, negoli da pozoveš drugog. U slučaju potrebe uvek ti drugi može pomoći. Smelost u

307

obraćanju se manje povećava kada ti (brat) samo povremeno pomaže, negoli u slučaju kada se on stalno nalazi sa tobom.

76. (Koga pitati o pomislima i da li treba i drugoga pitati o istim pomislima). Treba da pitaš onoga prema kome gajiš poverenje, znajući da on može poneti pomisli i da mu veruješ kao Bogu. Pitati, pak, drugog o istoj pomisli jeste delo neverja i ljubopitljivosti. Ako veruješ da je Bog govorio preko svog svetog, čemu onda ispitivanje i otkud potreba za kušanjem Boga preko ispitivanja drugih u vezi sa istom [stvari].

77. "Koliko puta je potrebno da se pomolim da bi se moja pomisao utvrdila". Kada ne možeš da pitaš onog starca, potrebno je da se tri puta pomoliš za svako delo. Posle toga pogledaj kuda teži tvoje srce, makar se radilo i o najmanjem pokretu. Zatim tako i postupi, jer osvedočenje biva primetno i shvatljivo za srce.

78. "Kako se treba moliti ta tri puta - u različito vreme ili odjednom? Jer, dešava se da nije moguće odložiti delo". Ako imaš slobodnog vremena, pomoli se tri puta u toku tri dana. A ako se desi preka potreba, te biva teško, kao u vreme izdaje Gospoda, uzmi za uzor ono što je On tri puta odlazio radi molitve i, moleći se, tri puta ponavljao jedne iste reči (Mt.26, 44).

79. (O rukovođenju). Mudrošću datom od Boga krmanoš spasava brod kada se nađe obuzet valovima i oni koji plove u njemu raduju se videći njegovo izbavljenje. Na isti način bolesnika znatno veseli pominjanje lekara, a još više - njegovog umeća. I putnika koji se nalazi u opasnosti od razbojnika obodrava glas straže, a još više njeno prisustvo. Ako je to stvarno tako, zar nije utoliko više odgovor oca dužan da donese veselje onome koji sluša, osobito ako je obuzet prilježnom molitvom Bogu koji kaže: Molite se... jedni za druge, da ozdravite (Jak.5,16).

80. Ko otkriva svoja sagrešenja, opravdava se, po reči Pisma: Reci ti najpre bezakonja svoja, da se opravdaš (Is.43,26), i još: Rekoh, ispovediću bezakonje moje Gospodu i ti si otklonio nečastivost srca mog (Ps.35,5). Brate, čuvaj se ubuduće, a prošlo nam je Bog oprostio.

81. Mi znamo da post biva mrzak Bogu, ako se vrši po svojoj volji, ili ako (se posti) da radi ljudske slave... Tako je i ovde. Delo koje se ne vrši jedino iz ljubavi prema Bogu, nego mu se pridodaje i [nešto] od svoje volje - nečisto je i neprijatno Bogu. To se može shvatiti i iz Božanstvenog zakona. On govori: Manje seme nemoj sejati u njivi svojoj (Pon.Zak.22,9-11; Lev.19,19).

82. Uči Psalme sa smirenjem, koliko ti Bog pomaže. Lako učenje Reči Božije nije od đavola, nego je seme Božije. Međutim, neprijatelj seje svoju plevu kod onog ko nije pažljiv prema Bogu. Želeći da smiriš svoju pomisao, navedi joj primer: čemu će biti podvrgnut onaj ko od gospodara svog dobije srebro, slično onim jevanđelskim slugama, i ne stekne [ništa] i ne umnoži ga. I pomisao će ti odgovoriti da će biti podvrgnut onome čemu i sluga koji je sakrio srebro svog gospodara (Mt.25,18). A ti joj kaži: "Prema tome, ne prevaznosi se, puneći vazduh besplodnim rečima, budući da ti one služe jedino na osudu".

83. Kojim ustima da zahvalimo Onome koji nas je najpre stvorio, a zatim nam darovao i pomoć protiv protivnika, razum srca, telesno zdravlje, svetlost očiju, dah života i, što je od svega važnije, mogućnost pokajanja, Telo i Krv svoju radi ostavljenja grehova i utvrđenja srca... Znaj da mi nikada nećemo uspeti da mu dostojno zablagodarimo. Ipak, prinosimo mu blagodarnost ustima i srcem shodno svojim silama i On će [naše usrđe], po svom čovekoljublju, uporediti sa one dve lepte (jevanđelske udovice).

308

84. Neki put ti se čini da će neka stvar biti po Bogu, ali joj se pomisao protivi. Iz [te] same [činjenice] poznaj da je ona zaista po Bogu. Ako se u vreme molitve naše srce utvrđuje u dobru, i ono uzrasta a ne umanjuje se, poznaćemo da je stvar po Bogu, bez obzira da li ostaje suprotna pomisao koja nas žalosti. Jer, dobru se obavezno protivi žalost izazvana đavolskom zavišću. Pa ipak, dobro se umnožava molitvom. Ako, pak, đavo podstakne navodno dobro, a pri tome izazove i protivljenje, navodno dobro će se umanjivati, a ujedno i navodno protivljenje. Jer, neprijatelj se [samo] pretvara da se protivi pomisli koju sam podmeće, kako bi nas na taj način prevario da (tu pomisao) primimo za Dobro.

85. Kada te pomisao hvali i ne možeš da izbegneš štetu, postaraj se da prizoveš ime Božije i kaži svojoj pomisli: "Pismo govori: Ljudi moji, oni koji vas hvale, varaju vas i puteve nogu vaših smućuju (Is.3,12)"... O tome da onaj ko prima hvalu od ljudi ne stiče korist, govori sam Vladika: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga (Jn.5,44). Ukoliko nešto i biva po Bogu, mi smo dužni da se sećamo reči: A ko se hvali, Gospodom neka se hvali (2.Kor.10,17). Jer, ni apostol se nije hvalio, iako je postigao veliku meru, nego je uzviknuo, govoreći: No blagodaću Božijom jesam što jesam (1.Kor.15,10).

86. Čak i kada uvidiš da njegova, [tj. neprijateljeva], smicalica ometa psalmopojanje, molitvu ili čitanje, ne stupaj sa njim u prepirku, budući da to nije u tvojoj moći, već se postaraj da prizoveš ime Božije. I Bog će ti pomoći da razoriš neprijateljsko lukavstvo.

87. "Kako steći umilenje u molitvi, čitanju i psalmopojanju". Umilenje, [tj. skrušeno suzno raspoloženje], dolazi od svagdašnjeg sećanja. Naime, onaj ko se moli treba da u sećanje prizove svoja dela, suđenje onima koji čine [bezakonje], te onaj strašni glas: Idite od mene, prokleti, u oganj večni (Mt.25,41)... Prilikom čitanja i psalmopojanja (umilenje dolazi) ukoliko čovek svoj um podstakne na pažnju prema rečima koje izgovara i kada u svoju dušu prima silu koja se krije u njima.... Pri razmišljanju o ovome ne popuštaj ukoliko u tebi još bude trajala neosetljivost, budući da je milostiv i štedar i dugotrpeljiv Bog koji prima našu revnost. Uvek se sećaj Psalmopojca koji govori: Počekavši, sačekah Gospoda, i usliši me (Ps.39,1). Poučavajući se u ovome, nadaj se da će te ubrzo posetiti milost Božija.

88. Ako se desi da za vreme psalmopojanja ili u društvu ljudi prizoveš Boga, nemoj misliti da ga ne prizivaš s obzirom da ne koristiš naglas, već se seti da je On srceznalac i da gleda na srce. Stoga ga i prizivaj u srcu. To je zabeleženo i u Pismu: Zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti (Mt.6,6)... A ako i ne prizoveš u srcu ime Božije, već se samo setiš Boga, još brže ćeš pronaći dostatnu pomoć.

89. Istinski plač, sjedinjen sa umilenjem, jeste sluga čovečiji koji mu je uvek potčinjen. Neprijateljstvo ne savlađuje onog koji ima taj plač. On pokriva ranija sagrešenja i čisti prljavštinu, imenom Božijim uporno čuva čoveka koji ga je stekao, izgoni smeh i rasejanost i podstiče neprestano tugovanje, budući da predstavlja šlem o koji se gase ognjene strele nečastivog (Ef.6,16). U borbi uopšte ne biva ranjen onaj ko ga poseduje, makar se nalazio i među ljudima, pa čak i među bludnicama.

90. Nesavršeni plač čas odlazi od tebe, čas ponovo dolazi, zato što se tvoja pomisao naizmenično čas raslabljuje, čas razgoreva. Kada toplota postane stalna, dolazi do velikog i postojanog umilenja, a za njim sledi istinski plač, o kome ti treba da se pobrineš, prinuđavajući se da ga stekneš.

91. Smirenje se sastoji u tome da se u svemu odseca svoja volja i da se ni o čemu ne brine. Odseći koren svih strasti, kao što si rekao, znači odseći svoju volju, ogorčavati

309

sebe, koliko je moguće, i prinuđavati ograne čula da sačuvaju svoj poredak, i izbegnu zloupotrebu. Tako se preseca koren ne samo tih, nego i ostalih (strasti).

92. U broj različitih iskušenja spadaju i ona zbog kojih je čovek dužan da se raduje. Ako je, pak, nemoćan i ne može da pretrpi i da se raduje se zbog gubitka stvari, ostavljajući sve volji Božijoj, on je dužan da vodi borbu, i to najpre protiv smućenja, govoreći sebi samom: "Pazi da se ne smutiš. Ako bude volja Božija da se stvar sačuva, sačuvaće se". Ma šta da se tada sa (stvari) desi, čovek će biti u stanju da blagodarno primi [događaj]. Jer, ništa se ne dešava isključivo našim trudom, nego [zapravo] silom i voljom Božijom. Ipak, i od nas Bog očekuje staranje saobrazno sa Njegovom voljom, a ne (zasnovano) na nekakvom lukavstvu i laži koji proizlaze od lukavog.

93. Ćutanje je bolje i divnije od svih (povesti). Njega su poštovali i voleli oci naši i njime su se proslavili... Međutim, pošto smo mi nemoćni i pošto nismo dostigli put savršenih, (u krajnjoj meri) barem govorimo o onome što naziđuje, kao i otačke reči. U objašnjavanje, pak, Pisma se ne treba upuštati, budući da donosi znatnu opasnost neznalicama. Pismo je izrečeno na duhovni [način], a telesni čovek ne može da rasudi duhovno... Bolje u razgovoru pribegavajmo rečima otaca i naći ćemo korist koja se u njima krije. Međutim, i njima se koristimo umereno, sećajući se onoga koji je rekao: Kod pričljivosti se neće izbeći greh (Prič.10D9). Čak i ako pomisao kaže: "Ove reči ili povesti su dobre", setimo se da ne ispunjavamo ono što govorimo. Mi smatramo da naziđujemo druge, iako pre na sebe navlačimo osudu, budući da ne odelotvorujemo ono što govorimo.

94. Ćutanje se smatra korisnijim od dobrih razgovora. Ono će utoliko pre biti korisnije od srednjih. Ali, kada ne možemo da prećutimo, nego nas privuče razgovor o sličnim predmetima (o gradovima, selima, trgovini, miru, ratu i sličnom), u krajnjoj meri ne odugovlačimo priču da zbog mnogogovorljivosti ne bismo upali u vražiju zamku.

95. Ako se budeš nalazio u društvu sa ljudima koji govore o svetskom ili duhovnom predmetu, dozvoli sebi da i sam sa rasuđivanjem kažeš nešto što nije štetno za dušu, samo da bi izbegao pohvalu od sabesednika i da te ne bi smatrali ćutljivim, usled čega bi mogao da se opteretiš. Ali, i kada tako postupaš, (tj. pogovoriš malo), čuvaj se da ih ne osudiš kao mnogogovorljive, budući da ne znaš da li tebe jedna reč koju izgovoriš više opteretiti, negoli njih mnoge.

96. Ako vidiš smućenost u pomisli (koja se zadržava makar i za dlaku) kada namisliš da nešto uradiš, čak i posle prizivanja imena Božijeg, znaj da ti je (delo) (našaptao) lukavi i ne čini ga. Ako te i posle razmišljanja (o tome da nešto učiniš) napada smućenje i savladava pomisao, nemoj činiti ono što si namislio, jer ništa od onog što se čini sa smućenjem nije ugodno Bogu. (U slučaju da) protivljenja smućenju, samo delo ne treba smatrati štetnim, nego ga treba razmotriti: i ako se nađe da nije dobro, treba ga ostaviti, a ako je dobro, treba ga izvršiti, previđajući smućenje uz pomoć Božiju.

97. Ako je očigledno da pomisao (koju hoćeš da iskažeš) u sebi sadrži greh, postaraj se da je odsečeš, čak i da nema smućenja koje za njom sleduje. Izbegni je tako što će izgledati kao da si zaboravio ono što si hteo reći, ili prenevši misao na drugi razgovor, kako ne bi potpao pod osudu koja iz toga proističe.

98. "Šta je samoopravdavanje". Samoopravdanje je prisutno tamo gde čovek ne priznaje počinjeni greh (iako se [možda] i ne hvali njime), kao što je slučaj kod Adama, Eve, Kaina i sličnih. Oni su, sagrešivši i želeći da se opravdaju, odricali sagrešenje.

99. Već sam ti rekao da je potrebno razmotriti svaku pomisao i svako delo, tj. utvrditi da li je dobro ili ne. To nam daje mogućnost da zanemarimo ono što si pomenuo.

310

Ako (delo) bude dobro, učini ga, a ako ne, ne čini ga. Ipak, da dobro ne bi bilo povezano sa smućenjem, potrebno je razmatrati glavnu pomisao, tj. sa kojim ciljem ona bilo šta preduzima. I kada se uveriš da je ona saglasna sa strahom Božijim, Bog neće dopustiti da padneš u zabludu... I tako, u svakom (slučaju), prizivaj ime Božije.

100. (Bratu koga je udario sabrat i koji je hteo da se odvoji od njega). Ne smućuj se kako ne bi učinio nešto brzopleto, osobito prema čoveku koji je smućen pomislima i đavolskom zavisti, kao što si i ti jednom bio iskušan i određeno vreme podlegao pomislima... Mnogi bolesnici, imajući pomračeni mozak (što proizilazi od silne groznice) govore ono što im prvo padne na pamet i dosađuju zdravima koji im služe. Oni sami toga nisu svesni, budući da bolest u potpunosti njima ovladava... Tako i onaj koji iskušava pogubljuje svoju dušu, iako ni sam nije svestan. Čak i kada bi svete, koji sastradavaju sa njegovom dušom, vređao i ponižavao, on ne bi znao (šta čini), budući opijen strasnom bolesti po dejstvu protivnika, koji uvek sve obrće pred njim dok ga ne dovede do toga da se odrekne i samoga Boga. Tako je i u navedenom slučaju. Znajući za [tu slabost] i da Bog po promislu popušta iskušenja kako bismo se prekalili opitom pred Njim, snishodimo bližnjem u vreme njegove čulne i mislene borbe, jer je rečeno: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov (Gal.6,2)... Ne pokušavaj da napustiš svoje mesto i da se odvojiš od brata. Jer, taj postupak neće biti po Bogu, već će predstavljati ispunjenje đavolje volje. Ako se rešiš na to, neprijatelj se neće smiriti, nego će pokušati još i nešto gore... Pomoli se iz sve duše za svoga brata i zavoli ga u Hristu Isusu, Gospodu našem.

101. (Bratu koji se uznemirio strahom). Brate, ti si dužan da proslaviš Boga zbog toga što na tebi pokazuje istinu Pisma, koje govori: Veran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete (1.Kor.10,13). Po snazi tvojoj On popušta da se obučiš duhovnoj borbi. Velike (ljude) po njihovoj snazi ispituje u velikim iskušenjima i oni se raduju tome. Jer, iskušenje privodi čoveka napretku. Gde predstoji dobro, tamo i borba postoji. Prema tome, ne boj se iskušenja, nego se raduj (u njima), budući da te dovode do napretka. Prezri iskušenje. Bog će ti pomoći i pokriti te.

102. Postaraj se da, po svojoj sili, stekneš smirenje i pokornost. Ne budi uporan u svojoj volji, budući da se od toga rađa gnev. Ne sudi i ne ponižavaj nikoga, zato što od toga slabi srce i oslepljuje um, a proizilazi i nemar i rađa se neosetljivost srca. Neprestano budi bodar, poučavajući se u zakonu Božijem, budući da se srce time zagreva nebeskim ognjem, kao što je rečeno: U poučavanju mome razgore se oganj (Ps. 38,4)... Čuvaj svoja usta od izlišne reči i praznoslovlja i neka se tvoje srce ne navikava na zle reči. Zajedno sa molitvama svetih položi pred Boga svoju silu, govoreći: Milostiv budi meni grešnome (Lk.18,13). I On će te pomilovati, sačuvati i pokriti od svakog zla kako bi ti iz tame prešao u istinsku svetlost, od obmane istini, od smrti u život u Hristu Isusu, Gospodu našem.

103. Pružaj telu onoliko koliko mu je potrebno i nećeš pretrpeti štetu, pa makar i tri puta dnevno jeo. Jer, kakva je korist od toga ako čovek jednom dnevno jede, ali nerazumno?... Posle prejedanja sledi duh bluda, jer (neprijatelj) opterećuje telo snom radi toga da bi ga oskrnavio.

104. Nemoj se čuditi što pri rukodelju osećaj slabost. Ponekad se čovek oseća tako, a ponekad drugačije, slično putniku koji, idući glatkim putem, susreće strmine i gore, a posle njih ponovo izlazi na ravan put.

105. (Bratu koji je prinuđen da prima hranu i van opredeljenog vremena). Bog ne osuđuje onog ko jede zbog telesne nemoći, a ne da bi se nasladio. Jela nam se zabranjuju

311

zbog toga da bismo se (sačuvali) od prejedanja i telesne raslabljenosti. Gde je, pak, nemoć, iščezava njihovo dejstvo. Jer, gde je nemoć, tamo je prizivanje Boga.

106. (Bratu koji je tražio molitve u iznemoglosti). Malodušni i ropotljivi brate, zašto tuguješ? Zašto tragaš nadaleko kad imaš Isusa koji stoji blizu tebe i koji želi da ga prizoveš u pomoć. Prizovi ga: Učitelju, i On će ti odgovoriti. Dodirni Njegov skut i On će te isceliti ne samo od jednog stradanja, nego i od svih tvojih strasti. Kad bi se tvoj um obreo tamo gde treba da bude, ni ujedi otrovnih zmija i skorpija ne bi ga mogli privesti da oseti telesnu bolest. Zaboravih, govori (Pismo), da jedem hleb svoj od glasa uzdisaja svojih (Ps.101,5). Ne žalosti se. Milost Božija je blizu tebe.

107. Prezri telo koje će jesti crvi, jer ti ono ni ukoliko neće pomoći kada se preda truležnosti. Apostol govori: Staranje za telo ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14).

108. (Bolesnik pita da li da telu snishodi zbog nemoći). Bog nam je dao razum da bismo se rukovodili ka pravom putu i to posredstvom Božanstvenih Pisama. Apostol govori: Sve ispitujte, dobra se držite (1.Sol.5,21). Čovek samo treba da pazi da ne upotrebi ili ne učini nešto iz strasti. A što čini iz nemoći ili iz potrebe, ne uračunava mu se u greh, niti u raslabljenost. Iskanje pokoja u stanju zdravlja izaziva pohotu. Mi, pak, telo podržavamo u nevolji da bi nam pomagalo pri ispunjavanju naših potreba. Ako se brinemo o životinjama koje služe našim potrebama, utoliko (smo pre dužni da se brinemo) o telu kao o oruđu duše. Kada se oruđe istupi, umetnik ima teškoću, pa makar i bio bistar i znalac. Obraćajući pažnju na bolest i slabost želuca svetog Timoteja, apostol je naredio da upotrebljava vino (1.Tim.5,23), iako mu je zapovedio i da se zlopati, ispunjavajući delo blagovesnika (2.Tim.4,5). Čovek je dužan da se drži rasuđivanja, pa neće lako pasti.

109. "Borba me pritešnjava i sve snažnije osećam napade". Brate, vreme borbe je vreme delanja. Nemoj se raslabljavati, nego delaj. Vodi borbu. I kada se ona rasplamsa, ti se prekrsti, vapijući: "Gospode, Isuse Hriste, ti vidiš nemoć i tugu moju. Pomozi mi i izbavi me od onih koji me gone, jer tebi pribegoh" (Ps.141,7). I moli se da dobiješ silu da služiš Bogu čistim srcem.

110. Bog je ljudima dao dva dara kojima mogu da se spasu i izbave od strasti starog čoveka: smirenje i poslušanje. Mi, pak, ne stremimo ka njima i ne želimo da prebivamo u njima, niti da se rukovodimo njima kako bismo obreli pomoć, izbavili se od zla i privili se uz velikog Lekara Isusa, koji može da nas izleči od zapaljenosti (strastima)... Napusti sva skretanja (sa puta pravde) i prikloni svoj vrat pod smirenje i poslušanje, pa ćeš steći milost. Ako sa smirenjem i poslušanjem budeš ispunjavao ono što čuješ (od otaca), Gospod će ti dati svoju blagu pomoć ne samo u delu kojim se sada baviš, nego (će udesiti) da i sva dela tvoja budu uspešna. Jer, On čuva put onih koji ga se boje i pokriva njihov hod. Zbog čega negoduješ? Zbog čega se prepireš? Milost Božija će ti pomoći ako istraješ u trpljenju Njegovom. Umri, okajani, za svakog čoveka. Reci pomisli: "Ko sam ja? Zemlja i pepeo(Post.18,27), i pas (Mt.15,27)"... Ne gledaj na druge, ponižavajući ih, sudeći ih... Prinuđavaj se da ne govoriš: "Šta je to? Zbog čega to (Sir.39,22)? Zašto ja nemam isto što i oni ili ovi drugi". Naprotiv, trudi se prilježno u ovom malom rukodelju sa strahom Božijim i steći ćeš veliku nagradu.

111. Kada od uninija dolazi dremljivost i ometa delo, treba ustati i ne prestajati sa molitvom Bogu. Tada će Gospod molitvom prekratiti dremanje.

112. (Onome koji želi da bude poslednji samo da ga prime u obitelj). Nije tvoje da tražiš da budeš na poslednjem mestu. To zavisi od nahođenja tvog ave. Tvoje delo je da se pripremiš za poslušanje.

312

113. Ako se čovek sam ne potrudi shodno svojoj sili i ne pridoda sopstveni trud molitvama svetih, neće imati nikakve koristi od toga što se oni mole za njega. Kakva korist će biti od njihove molitve i posta za njega, ako se on [predaje] slastoljublju i nemaru? I tu se zbiva ono što je rečeno u Pismu: Jedan zida, a drugi ruši. Kakva je tu korist osim samog truda (Sir.34,23)... Jer, apostol govori: Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika (Jak.5,16). [To znači] da i sam grešnik dužan da pokajanjem saučestvuje u molitvi koju sveti i pravedni preduzimaju za njega.

114. Čovek kome traže da da ono što ni sam nema, neće biti osuđen ako ne da. Ni apostol Petar, kome je (hromi) prosio milostinju, nije pozajmio [nešto] da bi mu udovoljio, nego je rekao: Srebra i zlata nemam (Dap.3,6). Čak ni ono neophodno što ima čovek ne treba da razdaje (na milostinju), da se zatim ne bi desilo da sam ostane u oskudici i da žali zbog toga, ne budući u stanju da trpi nedostatak. Ako mu molilac bude dosađivao, on [može] reći: "Oprosti mi, nemam ti šta dati". I to neće biti laž zato što onaj koji ima samo najpotrebnije, nema šta drugome dati. Neka on kaže onome ko prosi: "Oprosti mi. Ja imam samo ono što je meni samome neophodno". Seti se pet devojaka koje su onim drugim, koje su im tražile ulja za svetiljke, odgovorile: Da ne bi nedostalo i vama i nama, [idite i kupite sebi} (Mt.25,9). I apostol Pavle, pišući Korinćanima, govori: Vaš suvišak da bude za njihov nedostatak (2.Kor.8,14), i: Ne da drugima bude olakšanje, a vama nevolja (2.Kor.8,13).

115. "Kako da postupim [u slučaju] kada želim da dam, ali me pomisao dovodi u nedoumicu da li da pružim [pomoć]". Ispitaj svoju pomisao. I ako nađeš da ona tako čini iz škrtosti, daj nešto više od onoga što bi trebalo da daš, na primer, jednu novčanicu. I to će ti se uračunati u milostinju.

116. "Kaži mi, gospodine avo, na koji način onaj koji nema šta da podari može da postane saučesnik blaženstva". Blaženstvo nije obećano samo milostivim, budući da je rečeno: Blaženi siromašni duhom, jerje njihovo Carstvo nebesko (Mt.5,3), i još: Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko (st.10)... I tako, ako ne možeš da daješ milostinju, budi siromašan duhom, da bi sa svetima nasledio Carstvo nebesko. Plači za svoje grehe u ovom svetu da bi se utešio (sa onima koji plaču)... Stekni krotost da bi nasledio zemlju. Gladuj i žeđaj za pravdom da bi se njome nasitio. Budi čist srcem da bi video Boga u slavi Njegovoj... Pretrpi uvredu, gonjenje i lažne klevete Gospoda radi da bi se razveselio u radosti, dobivši veliku nagradu na nebesima.

117. "Šta treba činiti kada zakon Gospodnji naređuje jedno, a zakon ovog sveta određuje drugo". Zakon Božiji je važniji, jer on govori o spasenju duše. Zakon, pak, svetski, kao telesan, govori telesnim (ljudima).

118. Tvoja ljubav me je pitala o tome što ti se dešava da strasno gledaš na onog ko stoji pred tobom. To se očigledno odnosi na đavolju borbu. Takođe znaj da je ona prisutna i onda kad se um bavi [tim stvarima]. Treba da se sećaš truljenja i smrada prirode naše i kako ćemo se promeniti u grobovima. I zašto da ti govorim o raspadanju? Zar ti ne bi pre trebalo sebi pred oči da predstaviš budući Strašni sud? Kakav će biti udeo onih koji tako postupaju? Kako ćeš moći da izdržiš onaj stid pri otkrivanju naših dela pred anđelima i arhanđelima, pred svim ljudima i pred pravednim Sudijom? Kako će se tada zatvoriti usta onih koji vrše takva dela? Ubojmo se onoga koji je rekao: Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici... neće naslediti Carstvo Božije (1.Kor.6,9-10), i: [Svako koji pogleda na ženu sa željom za njom], već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28), te: Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga (Mt.5,29). Treba

313

da se sećaš toga i da ne bivaš često sa ljudima koji u tebi raspiruju tu borbu. Isto tako im ne otkrivaj zbog čega se udaljuješ od njih kako im ne bi dao povod za razne pomisli. Ukoliko bude neophodno da se sa njima pogovori, prizovi sveto ime Božije u pomoć, govoreći: "Vladiko Isuse, pokrij me i pomozi nemoći mojoj", i ne boj se. On će slomiti lukove neprijateljske, budući da od Njegovog imena zlo postaje nedelotvorno. Umesto da govoriš mnogo, govori malo i nemoj davati slobodu sluhu niti pomislima. Pristojno se ponašaj i bez smućivanja, kako niko ne bi primetio ono što se dešava. Ako na taj način dobiješ silu, ipak nemoj biti smeo prema neprijateljima, budući da su bestidni. Makar i hiljadu puta bili pobeđeni, oni iznova pristupaju borbi. Ipak, Bog Pobedilac pomaže čovekovom smirenju, budući da je radi njega, po sopstvenoj volji, ushteo da se ovaploti.

119. "Kako se um obrlaćuje bludnom pomišlju". To se dešava ne samo sa bludnom strašću, nego i sa ostalim. Um se tome podvrgava usled rasejanosti. Kad se to desi, čovek treba da opomene samog sebe, govoreći: "Gospode, oprosti mi radi svetog imena svog. Ja sam se tome podvrgao zbog svog nerada. Izbavi me od rasejanosti i od svake zamke neprijateljske, jer je tvoja slava u vekove. Amin". Da bi prepoznao takvu zavedenost, navešću ti primer: čovek može da razgovara sa [nekim], a da njegov um luta i prenosi se na [nešto] drugo. To i jeste zavedenost. I onaj ko nešto radi, a misao mu se prenosi na [nešto] drugo, po nužnosti će iz zaboravnosti ili kvariti stvar ili praviti nešto što nije potrebno. I to je zavedenost. Dešava se da neko razgovara sa [nekim] drugim i da mu neprijatelj odvuče um od bogougodnog trezvoumlja. Kao posledica toga javlja se bludna želja. I to je zavedenost, budući da se javila ne zbog razmišljanja ili sećanja. U njoj se (čovek), pavši u zaborav, raspršuje... Došavši sebi, čovek treba da se prizove, po napred rečenom, i da pribegne milosti Božijoj. Gospod je štedar i primiće ga kao bludnog sina. Mi znamo sa kakvim milosrđem je On onoga primio. Kada, pak, ona borba nikne u pomislima i bez rasejanosti, treba biti trezven i ne naslađivati se takvim pomislima. Na njime se ne treba zadržavati, nego što brže pribeći Vladici Bogu.

120. U svakom slučaju nam izgleda da je nerazumnima u delu Božijem štetno da razgovaraju sa ženama. Udaljuj se od njih koliko je moguće i ne upuštaj se u razgovore sa njima. To ti nije korisno, pa makar one i bile dobre naravstvenosti, [tj. vladanja]. Međutim, pošto se još nismo izbavili od sveta i nužda nas primorava da ponekad pogovorimo sa njima o poslovima ili o nečem drugom (neophodno potrebnom), blagovremeno uzmimo [sebi] za primer čoveka koji se približuje ognju da bi [nešto] neophodno učinio. On se na svaki način čuva da se ne opeče vatrom. Tako se i mi u svakoj prilici odnosimo prema ženama kao prema ognju i potpuno se utvrdimo u strahu Božijem da nam se ne bi desilo da umesto navodne koristi od njih, pretrpimo veliku štetu... Nemojmo tek tako gledati na žene. Nemojmo davati slobodu svojim očima i ne zadržavajmo se u razgovorima sa njima, budući da se od toga rađa oganj pohote. Pre se postarajmo da se brzo udaljimo od njih, moleći Boga da nas u taj teški čas spase od zamke đavolje koja je razapeta nad nama. Neprestano se sećajmo Boga, jer Njegova velika sila (može) da pokrije našu nemoć u Hristu Isusu, Gospodu našem.

121. "Da li je korisno da ostavim svoju ženu i stupim u manastir". Sine moj, ne treba sam da je ostavljaš zato što ćeš narušiti zapovest apostola koji govori: Jesi li se privezao za ženu? Ne traži da se razdrešiš (1.Kor.7,27). Jer, ako ona sagreši i počne rđavo da živi, njen greh će biti na tebi. Možeš je, međutim, ostaviti jedino u slučaju da se ona saglasi, i to pošto se posavetuješ sa njom. Ipak, ostavi tu stvar Bogu. On će učiniti kako je ugodno Njegovom čovekoljublju.

314

122. Zbog stvari ovog veka uopšte ne treba biti žalostan, nego samo zbog greha... Radovati se sa radosnima znači biti radostan sa onima koji uspevaju u vrlini po Bogu i vesele se zbog nade na buduća dobra. Plakati, pak, sa onima koji plaču znači saosećati sa onima koji greše u njihovom pokajanju zbog greha.

123. (Blaženi mirotvorci). Bolje je umiriti sopstveno srce. To svakome priliči i blažen je onaj ko to čini. Miriti, međutim, one koji se svađaju ne priliči svakome, nego samo onima koji sami mogu da prođu bez ikakve štete. Nemoćni treba da se raduje zbog mira svih, ali ne i da sebe čine posrednikom izmirenja među ljudima, izuzev onih koje voli po Bogu, i to kada sam neće imati duševne štete.

124. "Trpim uvredu od jednog čoveka. Šta da radim". Čini mu dobro. 125. "Šta da radim? Ja sam uvek tužan. Jer, kada mi dođe neko od otaca nemam

neophodne stvari kojim bi ih poslužio". Ta pomisao je od đavola. Dovoljno je da ih poslužiš sa onim što imaš, po rečenome: Budite zadovoljni onim što imate (Jev.13,5), i Bog će ih uveriti (u tvoje usrđe)... Kada se desi da pođeš negde, ne očekuj da nađeš pokoj i nećeš se smutiti. Kada, pak, uzmaštaš da ćeš ga naći i ne nađeš ga, osuđivaćeš onoga ko te je primio. Međutim, osuđivanje je smrt za dušu. Zahvaljuj za sve, budući da se u tome sastoji duhovna i dušekorisna hrana i pokoj.

126. Ko pita oce, podražava Hrista koji je unizio sebe uzevši obličje sluge (Fil.2,7-8). Čovek koji živi bez saveta, neprijatelj je samom sebi. Jer, [Pismo] govori: Sve čini sa savetovanjem (Sir.32,21)... Korisnije je pitati sa smirenjem, negoli ići svojeglavo. Sam Gospod, naime, polaže savet u usta onoga koga pitamo radi smirenja i ispravnosti srca onoga koji pita.

127. Nikada se ne prepiri o veri. Bog to od tebe ne traži. Ti jedino veruj ispravno, kao što si primio od Svete Crkve pri krštenju i ispunjavaj zapovesti Njegove. Ispuni to i spašćeš se... Ako te pitaju, reci: "Oprostite mi, sveti oci. To je iznad mene".

128. Nemoj ispitivati ništa od onog što Bog ne traži od tebe, niti u razgovoru proiznosi reči koje te dovode u opasnost, već se zadovolji, kao što sam ranije rekao, ispovedanjem prave vere i ne mudruj ni o čemu što je iznad toga.

129. Kad se desi da se nađeš među svetovnjacima i oni počnu da praznoslove, ako nemaš osobite potrebe, idi, a ako imaš potrebu, umom se okreni svojoj molitvi, a njih ne osuđuj, znajući svoju nemoć... Ako znaš da rado slušaju Reč Božiju, ispričaj im nešto korisno iz žitija svetih i skreni razgovor na nešto dušekorisno.

130. Ako se neko od tvojih poznanika drži jeretičkih mišljenja, posavetuj ga da pozna pravu veru, ali se ne prepiri sa njim i nemoj želeti da se udubljuješ u njegovo mudrovanje, da se i sam ne bi zarazio njegovim otrovom. Ako on želi da stekne korist za sebe i da čuje istinu vere Božije, privedi ga svetim ocima koji mogu da mu ukažu korist u Hristu. Na taj način ćeš mu pomoći po Bogu, bez štete za sebe. Ukoliko se, pak, on posle prvog i drugog savetovanja ne ispravi, kloni ga se, po rečima. apostola (Tit.3,10).

131. "Pomisao mi govori da ne izlazim često iz svoje kuće, ali se dešava da tokom nedelje nekoliko puta bude crkvena služba. Da li da idem na nju ili je bolje da se (molim) kod kuće". Ako znaš da ti susreti pri izlasku iz kuće nanose štetu, bolje je da ne izlaziš često, pa makar povod [za izlaske] bio i crkvena služba. Možeš ići samo povremeno, budući da bezmolvije izbavlja od mnogih zala.

132. "[Dešava se] da je potrebno da izađem iz kuće bilo zbog vlastite neophodnosti, bilo zbog otaca. Zar mi neće biti na opterećenje savesti ako (u takvom

315

slučaju) ne pođem i na crkvenu službu". Ako imaš veliku potrebu da izađeš iz kuće ili naredbu otaca, postaraj se da svoje delo ispuniš sa strahom Božijim. Nemoj se smućivati što nećeš biti na crkvenoj službi nego se vrati kući i sećaj se svojih grehova. Ukoliko, pak, iz kuće izađeš iz lenjosti i rasejanosti, onda je korisnije poći na crkveno sabranje i ne biti rasejan nego paziti na sebe.

133. "Da li je dobro ići noću u crkvu (na bdenje) ili, pak, bdenje [treba] vršiti kod kuće, shodno svojim moćima". Dobro je vršiti bdenje u domu zato što u crkvi često ima razgovora.

134. "Pomisao me podseća na nedostatak potrebnih stvari našaptavajući mi da neću moći da prehranim sebe i svoje ukućane". To je ljudska žalost. Kad bismo imali nadu u Boga, On bi nama upravljao po svojoj volji. Prema tome, položi na Gospoda žalost svoju (Ps.54,29), jer je On moćan da tebi i tvojim ukućanima podari (sve neophodno) bez žalosti i nevolje. Reci mu: "Neka bude volja tvoja", i On te neće ostaviti u žalosti i nevolji.

135. "[Dešava se da] učinim neku nepravdu, ali i da se zatim ispravim. Tada moja pomisao pada u visokoumlje našaptavajući mi kako sam učinio nešto dobro. Šta treba u tom slučaju da kažem". Kaži joj: "Bez Boga ne možemo činiti ništa dobro, budući da je sam rekao: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5). A i apostol govori: Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7)? Prema tome, ako ne možemo visoko da mislimo o sebi kada činimo dobro, utoliko pre ne možemo da se nadimamo kada se udaljavamo od zla. Veliko je bezumlje uračunavati sebi u pohvalu činjenicu da ne grešimo.

136. "Svaka hrana ima prirodnu sladost. Da li ona šteti onome koji uzima hranu". Vladika je svakoj vrsti hrane dao sladost. Onaj ko je prima blagodarno nema štete. Pristrašća se, pak, uvek treba čuvati, jer ono nanosi štetu duši.

137. "Da li je neprilično da nešto radim čisto. Na primer, kada zidam zgradu ili štogod drugo". Nije neumesno raditi neku stvar tako da bude čista i lepa za upotrebu, jer se i Gospod raduje svakoj čistoti. [Naravno, to treba vršiti] bez pristrasnosti. Ukoliko, pak, u sebi primećuješ pristrasnost prema nekoj stvari, seti se njenog kraja, tj. kako će propasti, i uspokojićeš se. Jer, nema ni jedne stvari koja bi ostala trajna ujednom i istom obliku, nego je sve truležno i promenjivo.

316

AVA DOROTEJ

Kratko saopštenje o njemu Ava Dorotej je živeo krajem šestog i početkom sedmog veka. Ranu mladost je

proveo u prilježnom izučavanju svetskih nauka. Po završetku obrazovanja neko vreme je živeo u rodnom mestu, nedaleko od obitelji ave Serida, u Askalonu ili Gazi. Bio je imućan. Ubrzo je stupio u dodir sa velikim starcima Varsanufijem i Jovanom, čije pouke su ga raspoložile da, ostavivši sve, primi monaštvo u obitelji ave Serida, gde i oni boravljahu. Pod njihovim rukovodstvom on prohođaše svoje monaško vaspitanje. Uglavnom ga rukovođaše starac Jovan. On prohođaše poslušanja koja je na njega nalagao ava obitelji, koji mu je najpre poverio gostoprimnicu, a zatim bolnicu. Za vreme tog poslušanja on postade rukovoditelj svetog Dositeja. Po upokojenju ave Serida i svetog starca Jovana, kada se opšti nastavnik - veliki Varsanufije potpuno zatvorio u svoju keliju, prepodobni Dorotej se udaljio iz opštežića ave Serida i postao nastojatelj druge obitelji. Verovatno se na to vreme odnose pouke, izgovorene učenicima. Te pouke i nekoliko poslanica sačinjavaju čitavo nasleđe koje nam je ostalo od ovog oca, svetlost čijeg učenja se širila ne samo po monaškim obiteljima, već i svuda među Hrišćanima. Smatra se da se upokojio 620. godine. Njegov spomen se vrši 5. juna.

AVA DOROTEJ PODVIŽNIČKE POUKE

1. Po blagosti svojoj, Bog je dao svete zapovesti. Ako poželimo, čuvanjem

zapovesti mi opet možemo da se očistimo ne samo od grehova naših, nego i od samih strasti. Jer, jedno su strasti, a drugo gresi. Strasti su: jarost, taština, slastoljublje, mržnja, zla pohota i tome slično. A gresi su sama dejstva strasti, tj. kada ih neko čini na delu, kada telom čini dela na koja ga navode strasti. Jer, zaista je moguće da [čovek] ima strasti, a da ih ne vrši [na delu].

2. Namera [Starog] zakona je bila da nas nauči da ne činimo ono od čega sami ne želimo da postradamo. Zaustavljao nas je od činjenja zla strahom da i sami ne bismo postradali. Ono što se sada [u Novom Zavetu] traži, kao što sam rekao, jeste da izgonimo samu mržnju, samo slastoljublje, samo slavoljublje i ostale strasti.

3. Čujte šta govori sam Gospod naš: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim (Mt.11,29). Eto, ovde nam je ukratko, u jednoj reči, pokazao koren i uzrok svih zala, i lek od njih, tj. uzrok svih blaga. Pokazao je da nas je uznošenje oborilo i da ćemo biti pomilovani samo zbog onog što je suprotno, tj. zbog smirenoumlja... Jer, zbog čega smo upali u svu ovu bedu? Zar ne zbog gordosti naše? Zar ne zbog bezumlja našeg? Zar ne zbog toga što sledimo svoju zlu volju? Zar ne zbog toga što se držimo gorke [samo]volje naše? Zbog čega drugog? Zar čovek nije stvoren za svaku sladost, za svaku radost, za svaki pokoj, za svaku slavu? Zar nije bio u raju? Bilo mu je rečeno: "Ne čini to", a on je [baš] to učinio. Vidiš li gordost? Vidiš li tvrdoglavost? Vidiš li nepokornost? I posle toga, videći takvu bestidnost, Bog govori: "On je luda. On ne ume da se raduje. Ako ne okusi rđave dane, otići će [još] dalje i potpuno će

317

propasti. Jer, ako se ne nauči šta je žalost, neće saznati ni šta je pokoj". Tada mu je dao ono što je zaslužio i izgnao ga iz raja. I [čovek] je bio predan svome sopstvenom samoljublju i sopstvenoj volji, da bi mu polomili kosti njegove, da bi se naučio da se ne oslanja na samog sebe, nego na zapovesti Božije, da bi ga mučenje neposlušnosti poučilo pokoju poslušnosti, kao što je kazano kod proroka: I tvoje će te odmetanje naučiti (Jer.2,19). Ipak, blagost Božija, kao što sam mnogo puta rekao, nije previdela svoje sazdanje, nego ga opet podstiče, opet ga priziva: Hodite k meni koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11.28)

4. Ava Marko je rekao: "Bez skrušenosti srca nije moguće izbaviti se od zla i uopšte steći vrlinu". I tako, kroz skrušenost srca čovek prihvata zapovesti, izbavlja se od zla, stiče vrline, da bi, najzad, ušao u svoj pokoj.

5. Bilo je nekih bogoljubivih ljudi koji su, posle svetog krštenja, ne samo presekli delovanje strasti, već zaželeli da pobede i same strasti i da postanu bestrasni. Takvi su bili sveti Antonije i Pahomije i ostali bogonosni oci. Oni su imali nameru da se očiste, kako kaže apostol, od svake nečistote tela i duha (2.Kor.7,1)... Oni su shvatili da ne mogu lako da čine vrline sve dok se nalaze u svetu. Stoga izmisliše za sebe stran život, neko čudno ponašanje - rečju, monaški život, i počeše da beže od sveta i da žive u pustinjama, posteći se, ležeći na zemlji, bdijući i zlopateći se na razne načine, potpuno se odrekavši otadžbine i srodnika, novca i imanja.

6. I ne samo da su sačuvali zapovesti, nego su i darove prineli Bogu. A objasniću vam kako. Zapovesti Hristove su dane svim Hrišćanima, i pred svakim Hrišćaninom je da ih ispunjava. One su, da tako kažem, danak koji se mora dati caru... Ali, ima u svetu velikih i svetlih ljudi koji ne samo da caru daju danak, nego mu i darove prinose. Takvi se udostojavaju velikih počasti, velikih poklona i dostojanstava. Tako i oci ne samo što su očuvali zapovesti, nego su i darove prineli Bogu. A darovi su devstvenost i nesticanje. To nisu zapovesti već darovi... On nije rekao: Prodaj sve što imaš kao zapovest, već kao savet. Jer, reči ako hoćeš, nisu reči onoga koji zapoveda, već onog koji savetuje.

7. Oci su sebi razapeli svet. A podvizavali su se da i sebe razapnu svetu, kao što kaže apostol: Meni se razape svet i ja svetu (Gal.6,14)... Svet se razapinje čoveku kada se čovek odriče od sveta - ukoliko monahuje, ostavlja roditelje, novac, imanje, zanimanje, trgovinu. Tada se svet njemu razapinje... A on se razapinje svetu kad se, odrekavši se od spoljašnjih stvari, podvizava i protiv samih naslada, ili protiv same pohote za stvarima, i protiv svojih prohteva, i kada umrtvi svoje strasti. Tada se i on sam razapinje svetu, udostojavajući se da kaže sa apostolom: Meni se razape svet i ja svetu.

8. Oci su se, kako smo kazali, razapevši sebi svet, starali da podvizima i sebe razapnu svetu. A mi mislimo da smo razapeli sebi svet ako smo ga ostavili i došli u manastir, i nećemo da se razapnemo svetu. Mi još imamo njegove naslade, još imamo njegova pristrašća, imamo pristrašće prema njegovoj slavi, prema jelima, odeći... Ipak, ne bi trebalo da tako činimo. Naprotiv, kao što smo odbacili svet i njegove stvari, tako smo dužni da odbacimo i samo pristrašće prema stvarima.

9. Ostavili smo svet, ostavimo i njegove pristrasnosti. Jer, pristrašća nas, kako sam rekao, makar i prema nečem sitnom i ništavnom i nedostojnom bilo kakvog govora, ponovo privezuju za svet, premda mi to i ne shvatamo... Ako hoćemo da se savršeno odreknemo i oslobodimo [sveta], naučimo se da odsecamo svoje prohteve. Tako ćemo, malo po malo napredovati uz pomoć Božiju, i dospeti do bespristrasnosti. Ljudima ništa ne donosi takvu korist kao odsecanje svoje volje. I zaista, od te stvari se napreduje gotovo

318

više negoli od bilo koje [druge] vrline. Čovek koji ide putem i nađe kraći prolaz, uštedeće veći deo puta ukoliko nastavi njime. Tako je i sa onim koji ide putem odsecanja svoje volje. Jer, odsecanjem svoje volje stiče se bespristrasnost, od čega se, uz pomoć Božiju dolazi do savršenog bestrašća. Tako se može za kratak period odseći deset prohteva. Reći ću vam kako to. Neko iziđe da malo prošeta. Ukoliko ugleda nešto, pomisao mu kaže: "Posmotri tamo". A on odgovara pomisli: "Zaista, neću da pogledam", i odsecajući svoju volju ne gleda. Ili opet, susreće neke koji razgovaraju i pomisao mu govori: "Kaži i ti tu reč", a on odseca svoju volju i ne govori. Ili, opet mu pomisao kaže: "Idi, pitaj kuvara šta kuva", a on ne ode i odseca svoju volju. On vidi nešto i pomisao mu govori: "Pitaj ko je to doneo", a on odseca svoju volju i ne pita. I tako stalno odsecajući [svoju volju], on stiče naviku u odsecanju. Počinjući od malog, on dostiže dotle da je i u velikom odseca, i to sa spokojstvom. Najzad, dolazi do toga da uopšte nema svoje volje. Što god da se desi, on je spokojan, baš kao da je sve po njegovom. Tako se pokazuje da se uvek vrši njegova volja, iako on sam neće da vrši svoju volju. Pošto nema ništa svoje, sve što se dešava biva njegovo. Na taj način ispada, kao što smo rekli, da nema pristrasnosti, a od bespristrasnosti se, kao što sam rekao, dolazi do bestrašća.

10. Jedan starac je rekao: "Pre svega, potrebno namje smirenoumlje"... Zašto on govori da nam je pre svega potrebno smirenoumlje, a ne pre da nam je iznad svega potrebno uzdržanje? Jer, apostol kaže: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Ili, zašto ne govori da nam je pre svega potreban strah Božiji? Jer, Pismo govori: Početak mudrosti je strah Gospodnji (Ps.110,9), i opet: Strahom Gospodnjim svako se uklanja od zla (Prič.Sol.15,17). Zašto ne govori da su nam pre svega potrebni milostinja i vera? Jer, kazano je: Milostinjom i verom očišćuju se gresi (Prič.Sol.17,27), a i apostol govori: Bez vere nije moguće ugoditi Bogu (Jev.11,6)... Kako to da je ostavio sve drugo što je toliko neophodno? Starac ovim hoće da nam pokaže da ni sam strah Božiji, ni milostinja, ni vera, ni uzdržanje, niti bilo koja druga vrlina, ne može da se dostigne bez smirenoumlja... Smirenoumljem se, dakle, uništavaju svi [napadi] neprijatelja i protivnika. Zaista je smirenoumlje veliko, i svi sveti su išli njegovim putem. Trudom se, pak, skraćivao taj put, kao što govori Psalmopojac: Pogledaj na smirenje moje i trud moj i oprosti sve grehe moje (Ps.24,18).

11. Dobro je opisao onaj sveti onoga koji ima istinsko smirenje, rekavši: "Smirenje se ne gnevi, niti koga razgnevljuje"... Smirenje je veliko, kao što smo rekli, i privlači blagodat Božiju u dušu. I ta, dakle, blagodat Božija, prišavši, pokriva dušu [i] od one dve druge teške strasti, [tj. od gneva i razgevljivanja drugih]. Jer, šta može biti teže nego gneviti se i razgnevljivati bližnjega... No, zašto govorim da smirenje pokriva samo od ove dve strasti? Ono pokriva dušu od svake strasti i od svakog iskušenja.

12. Kada je sveti Antonije video razapete sve mreže đavolje, i uzdahnuvši, upitao: "Pa, ko će ih izbeći", Bog mu je odgovorio: "Izbegava ih smirenje". I što je još čudnije, dodao je: "One ga se čak ni ne dotiču". Vidiš li silu, gospodine? Vidiš li blagodat ove vrline? Zaista nema ničeg moćnijeg od smirenoumlja, niti ga šta pobeđuje. Ako mu se desi nešto neprijatno, smireni se istoga časa okreće sebi. On osuđuje sebe kao da je kriv. I neće sebi dozvoliti da bilo koga ukoreva, da na drugoga svaljuje krivicu. Tako prolazi bez smućivanja, bez žalosti, sa potpunim spokojstvom. Zbog toga se ne gnevi, niti koga razgnevljuje.

13. Smirenja ime dve [vrste], kao što postoje i dve [vrste] gordosti. Prva [vrsta] gordosti je kad neko ponižava brata, kad ga potcenjuje kao onoga koji nije ništa, dok sebe smatra višim od njega. Ako se brzo ne otrezni i ne potrudi se, takav će malo po malo,

319

dospeti i u drugu gordost, tako da će se uzgorditi i protiv samoga Boga. On će tada svoja dostignuća pripisivati sebi, a ne Bogu... Razmotrimo sada i dva [vida] smirenja. Prvo smirenje se sastoji u tome da neko brata svoga smatra razumnijim od sebe i da ga u svemu vidi savršenijim. Jednostavno, kao što je rekao onaj sveti: [Smiren je onaj ko sebe smatra] "nižim od svih". Drugo se smirenje, pak, sastoji u tome da se Bogu pripisuju svi uspesi. To je savršeno smirenje svetih.

14. Savršeno smirenje se prirodno rađa u duši od ispunjavanja zapovesti. Grane drveća se, posedujući mnoštvo plodova, savijaju na dole i povijaju, a grane na kojima nema plodova - streme u visinu i rastu pravo. (A postoji i drveće koje ne daje ploda dok njegove grane rastu uvis. Ako, pak, neko uzme kamen i obesi ga o njih, povivši ih na dole, ono daje plod). Tako i duša donosi plod kada se smirava. I što više roda donosi, više se smirava. I sveti se utoliko više smatraju grešni, ukoliko su bliži Bogu... Videvši Gospoda, Avraam je sebe nazvao prahom i pepelom (Post.18,27), a Isaija je rekao: Bedan i nečist sam ja (Is.6,5).

15. Kakvo je, [pak], samo smirenje i kako se rađa u duši, niko ne može rečima izraziti. Čovek se njemu samo iz iskustva može naučiti. Pomoću reči niko ga ne može naučiti. Jednom je ava Zosima govorio o smirenju. Čuvši šta govori i želeći da tačno shvati, neki sofista, koji se tamo našao, upita: "Kaži mi kako ti sebe smatraš grešnim. Zar ti ne znaš da si svet? Zar ne znaš da imaš vrline? Pa, ti vidiš da ispunjavaš zapovesti. Kako ti, ispunjavajući ih, sebe smatraš grešnim". Starac nije znao kako da se izrazi i da mu odgovori, nego je samo rekao: "Ne znam šta da ti kažem, ali tako smatram [tj. da sam grešan]". Sofist je nastojao, želeći da sazna kako to može biti. Ne nalazeći kako da mu predstavi stvar, starac je u svojoj svetoj prostoti počeo da mu govori: "Nemoj se srditi. Ja bar tako smatram"... Približivši se končini i upitan od bratije: "Zar se i ti, oče, bojiš", ava Agaton je odgovorio: "Do sada sam se [trudio] po silama svojim da ispunjavam zapovesti. Međutim, ja sam čovek i ne mogu znati da li je moj trud bio ugodan Bogu. Jer, jedno je sud Božiji, a drugo ljudski".

16. Jedan starac je o smirenju govorio: "Smirenje je veliko i Božanstveno delo. Put smirenja sačinjava telesni trud sa razumom, smatranje sebe nižim od svih i stalna molitva Bogu"... Telesni trud privodi smirenju... Bedna duša kao da sastradava telu i poprima jednako raspoloženje sa njim u svemu što se sa njim dešava... A smirenom telu sasmirava se i duša... Smatrati sebe nižim od svih, kako smo gore kazali, protivi se prvoj gordosti. Jer, kako može da misli da je veći od svoga brata i da se oholi pred njime ili da ga ukoreva ili ponižava onaj koji sebe smatra nižim od svih! Takođe, i neprestana molitva se očigledno protivi drugoj gordosti. Jer, jasno je da smiren i pobožan [čovek], znajući da je nemoguće steći bilo kakvo dobro bez pomoći i zaštite Božije, ne prestaje da se svagda moli Bogu. Ma šta da se udostoji da izvrši, on zna zašto je uspeo i ne može da se uzoholi, niti da nešto pripiše svojoj snazi, već sve uspehe prenosi na Boga. On mu svagda blagodari i svagda ga preklinje, drhteći da ne otpadne od takve pomoći, jer bi se tada pokazala njegova slabost i nemoć. I tako, on se moli sa smirenjem i molitvom se smirava. I što više uspeva, više se smirava. I ukoliko se smirava, utoliko dobija pomoć i napreduje u smirenoumlju.

17. Stvorivši čoveka, Bog je u njega posejao nešto Božansko, kao neku toplu i svetlu pomisao, koja deluje kao neka iskra, prosvećujući um i pokazujući mu šta je dobro, a šta zlo. To se naziva savešću, koja predstavlja prirodni zakon... Sledeći ovaj zakon, tj. savest, patrijarsi i svi sveti pre napisanog zakona ugodiše Bogu. Kada se prestupom greha zakopala i pogazila savest, postao je neophodan pisani zakon, postali su potrebni sveti

320

proroci. Postao je neizbežan i sam dolazak Vladike našeg Isusa Hrista kako bi se savest otkrila i uzvisila, kako bi se zatrpana iskra oživotvorila kroz ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti.

18. I od tada do nas stoji da li ćemo je opet zatrpati, ili je pustiti da sija i da nas osvetljava, ukoliko joj se povinjavamo. Mi, međutim, zatrpavamo svoju savest ukoliko prenebregavamo ono što nam govori. Ukoliko mi i dalje ne izvršavamo ono što nam govori, već produžavamo da gazimo po njoj, ona više ne može da govori jasno od tereta koji leži na njoj, nego, kao svetiljka koja svetli iza zavese, počinje da stvari pokazuje crnjim, nekako tamnijim. Kao što u vodi zamućenoj mnoštvom mulja niko ne može da prepozna svoje lice, tako i mi postepeno, posle učinjenog prestupa, ne osećamo šta nam naša savest govori. Tada nam se čini da je skoro i nemamo.

19. Suparnikom se ona naziva zato što se stalno suprotstavlja našoj zloj volji i ukoreva nas što ne činimo ono što smo dužni da činimo. I opet ona nas osuđuje što činimo ono što ne treba da činimo. Stoga je [Gospod] i naziva suparnikom i zapoveda nam govoreći: Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si još na putu sa njim. Put je, kako govori sveti Vasilije, ovaj svet.

20. Tako dakle, postarajmo se, bratijo, da čuvamo savest našu dok se nalazimo u ovom svetu i ne dopustimo da nas izobličava u bilo kojoj stvari. Ne gazimo je ni u čemu, čak ni u najmanjem. Jer, znate da od maloga dolazimo do prenebregavanja i velikoga. Jer, neko [može] početi da govori: "Šta je [važno] ako kažem tu reč? Šta znači ako pojedem malo? Šta, ako pogledam na tu stvar". Od toga, dakle: "Šta je (važno) ovo", ili: "Šta je [važno] ono", čovek prima zlu i gorku ranu i počinje da prenebregava i velike i teške stvari, gazeći svoju savest. I tako, postepeno napredujući, dolazi u opasnost da upadne u krajnju neosetljivost.

21. Čovek je dužan da je čuva [u odnosu] prema Bogu, prema bližnjem i prema predetima. [U odnosu] prema Bogu savest čuva onaj koji ne prenebregava Njegove zapovesti. On čak i u onome pred Bogom u tajnosti... A čuvati savest prema bližnjem znači ne činiti uopšte nikada ono što bi ga moglo ožalostiti ili povrediti, bilo delom, bilo rečju, bilo izrazom [lica], bilo pogledom... Čuvati savest prema predmetima znači ne koristiti ih rđavo, ne zanemarivati stvari da ne bi postale neupotrebljive ili ne bacati ih... I tako, dakle, neophodno nam je, bratijo, da uvek budemo trezvoumni i da se čuvamo od svega toga, da ne bismo upali u opasnost. Jer, i sam Gospod nas je upozorio, kao što smo gore rekli.

22. Sveti Jovan u svojim Sabornim [poslanicama] govori: Savršena ljubav izgoni strah napolje (1.Jn.4,18)... Prorok [David] govori u Psalmu: Bojte se Gospoda svi sveti Njegovi (Ps.33,10)... Sveti time hoće da nam kaže da postoje dva straha: jedan uvodni, a drugi savršeni. Jedan je svojstven, da tako kažem, početnicima u bogopoštovanju, dok drugi pripada svetima i savršenima koji su dostigli meru savršene ljubavi... Onaj ko ispunjava volju Božiju radi straha od muka, jeste, kao što smo rekli, početnik, jer ono što čini, ne čini radi samog dobra, već radi straha od batina. Drugi ispunjava volju Božiju iz ljubavi prema Bogu: ljubi ga i time mu ugađa. Poznavši šta znači biti sa Bogom, on zna šta je dobro. On ima istinsku ljubav koju sveti naziva savršenom i koja ga privodi u savršeni strah. On se boji Boga i ispunjava volju Božiju ne zbog batina, ne da izbegne muke, već stoga što se, kao što smo rekli, boji da ne otpadne i da se ne liši okušane sladosti prebivanja sa Bogom. Savršeni strah, koji se rađa iz ljubavi, izgoni uvodni strah.

23. Nije moguće da dođe savršeni strah, ako se pre toga ne stekne uvodni. Jer, rečeno je: Početak mudrosti je strah Božiji (Prič.1,7), i još: "Strah Božiji je početak i kraj".

321

Početkom je nazvan uvodni strah za kojim sledi savršeni [strah] svetih. Početni strah je naše stanje. On slično kalaisanju4 čuva dušu od svakoga zla, jer je rečeno: Strahom Božijim se svako uklanja od zla (Prič.Sol.15,27). I tako, ko se uklanja od zla zbog straha od muka, kao rob koji se boji gospodara, postepeno dolazi do toga da čini dobro. Čineći dobro, malo po malo, on počinje da se nada i na nagradu za činjenje dobra, kao što je [slučaj] kod najamnika. Postojano izbegavajući zlo iz straha, kao što smo rekli, slično robu, i čineći dobro radi nade, slično najamniku, te prebivajući uz pomoć Božiju u dobru, i srazmerno se sjedinjujući sa Bogom, on će steći ukus [dobra] i doći do nekog osećanja suštinskog dobra, već nikako ne želeći da se odvoji od njega... Tada on dostiže do mere sina i voli radi samog dobra, i boji se zato što voli. To je onaj veliki i savršeni strah.

24. Ovu postepenost sveti prorok David izobražava sledećim rečima: Ukloni se od zla i učini dobro; potraži mir i stremi ka njemu (Ps.33,15). Prvo je govorio o nekim gresima - o ogovaranju, o lukavstvu, a zatim dodaje uopšte o svakom zlu: Ukloni se od zla, tj. beži jednostavno od svakog zla, uklanjaj se od svake stvari koja može dovesti do greha. Rekavši to, on nije zaćutao, nego je dodao: I učini dobro. Jer, dešava se da neko i ne čini zlo, ali ne čini ni dobro; drugi opet ne čini nepravdu, ali ne čini ni milost; drugi opet ne mrzi, ali i ne voli.... Rekavši o tome tako dobro i dosledno, on produžuje: Potraži mir i stremi ka njemu. Nije rekao samo: Potraži, nego i uporno stremi ka njemu, da bi ga dostigao... Dobro pratite umom svojim ovu reč i primetite tačnost svetog. Na onog ko se udostoji da se udalji od zla i postara se da, zajedno sa Bogom, dela dobro, odmah ustaje rat od [strane] neprijatelja. [Tada] se on podvizava, trudi, skrušava, ne samo bojeći se da se opet ne vrati na zlo, kao što smo rekli o robu, nego i, slično najamniku, nadajući se nagradi za dobro. Takvim načinom, trpeći napade od vraga, boreći se sa njim i suprotstavljajući mu se, on čini dobro sa mnogom žalošću i uz mnogu skrušenost. Kada, pak, dobije pomoć od Boga i počne da stiče naviku u dobru, on vidi pokoj, postepeno okušava mir i oseća šta znači žalost borbe, a šta radost i veselje mira. [Tada] traži [mir], trudi se i teži ka njemu kako bi ga dostigao, kako bi ga savršeno stekao i uselio ga u sebe. Šta može biti blaženije od duše koja se udostojila da postigne takvu meru? Takav se, kao što smo više puta rekli, nalazi u meri [visini] sina. I zaista su blaženi mirotvorci jer će se sinovi Božiji nazvati (Mt.5,9). Ko tada može pobuditi takvu dušu da čini dobro radi bilo čega drugog osim radi sladosti samog dobra? Ko može znati za takvu radost osim onoga koji ju je sam iskusio? Tada on, kao što smo već mnogo puta rekli, poznaje savršeni strah.

25. Oci su rekli da čovek stiče strah Božiji ukoliko ima sećanje na smrt i na muke, ukoliko svako veče ispituje sebe kako je proveo dan, i svako jutro kako je prošla noć, ukoliko nije drzak, i najzad, ukoliko se prilepljuje, [tj. prisno vezuje] uz čoveka koji se boji Boga. Jer, govore da je jedan brat upitao nekog starca: "Šta treba, oče, da radim kako bih se bojao Boga". Starac mu je odgovorio: "Idi, pribij se uz čoveka koji se boji Boga i njegov strah Božiji će i tebe naučiti da se bojiš Boga". Strah Božiji, pak, odgonimo od sebe time što činimo suprotno: ako nemamo sećanje na smrt i na muke; kada ne pazimo na sebe i ne ispitujemo kako smo prošli [u toku dana]; ako živimo ravnodušno i krećemo se među onima koji žive [ravnodušno]; i ako smo drski. I ovo [poslednje] je gore od svega. Ono je savršena pogibao. Jer, ništa tako ne odgoni od duše strah Božiji kao drskost. Na pitanje o drskosti, ava Agaton je rekao da je slična velikoj jari pred kojom svi beže i koja kvari sve plodove na drveću... Neka bi Bog izbavio duše naše od svepogubne strasti drskosti.

4 Tj. kao što kalaisanje čuva posudu od rđanja,- Prim. prev.

322

26. Čovek može biti drzak na mnogo načina. On je drzak ili rečju, ili dodirom, ili pogledom. Iz drskosti jedan pada u praznoslovlje, govori o svetskom, pravi šale i pobuđuje na nepristojan smeh. Drskost je u [pitanju] i kad neko dirne drugog bez potrebe, kada podigne ruku prema nekome iz šale, kad gura nekog, otima od nekoga nešto, bestidno gleda u drugoga. Sve to čini drskost. Sve to proizilazi od toga što u duši nema straha Božijeg. Zbog toga čovek malo po malo dolazi do potpune zapuštenosti. Zbog toga je, dajući zapovest zakona, Bog rekao: Učinite pobožnim sinove Izrailjeve (Knj.Lev.15,31). Jer, bez straha Božijeg i stida čovek ne poštuje ni samog Boga, i ne obraća pažnju ni na jednu zapovest. Zbog toga nema ništa štetnije od drskosti. Jer, ona je roditeljka svih strasti, ona odbacuje pobožnost, ona izgoni strah Božiji, ona rađa prenebregavanje [zapovesti].

27. [Ava Jovan, učenik ave Varsanufija je imao običaj da ponavlja sledeće četiri izreke]: "Od čuvanja [nepovređivanja] savesti bližnjega rađa se smirenoumlje; nikada nisam stavljao svoju volju ispred [volje] brata svoga; beži od [svega] ljudskog i spašćeš se; nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov" (Gal.6,2). [Pre svake od izreka on bi govorio]: "Rečeno je jednom, brate, Bog da sačuva ljubav. Oci su rekli"...

28. Ni jedan posao koji se ukaže, makar bio i krajnje nužan i važan, neću da radite iz pobedoljubivosti [samoljublja] ili sa smućivanjem. Budite uvereni da je svako delo koje obavljate, bilo veliko, kao što smo kazali, bilo malo, samo jedna osmina onog što se traži, dok čuvanje svog ustrojstvo, pa makar se i ne ispunilo poslušanje, predstavlja polovinu ili četiri osmine... I tako, kada radite bilo koju stvar i hoćete da je savršeno i u potpunosti ispunite, postarajte se da izvršite i samu stvar (što je, kao što sam rekao, jedna osmina traženog), i ujedno da sačuvate svoje stanje nepovređenim (što predstavlja polovinu ili četiri osmine). Ukoliko je radi toga da bi se izvršilo poslušanje neophodno skrenuti ili udaljiti se od zapovesti i povrediti sebe ili drugoga, nije dobro da gubimo polovinu ili četiri osmine da bismo sačuvali jednu osminu.

29. U Pričama se kaže: Koji nemaju vođstva, padaju kao lišće. Spasenje je, pak, u mnogim savetima (Prič.Sol.11,14). Vidite li, bratijo, silu ove izreke? Vidite li čemu nas uči Pismo? Ono nas upućuje na to da se ne oslanjamo na same sebe, da nemamo svoj razum, da ne smatramo da možemo sami sobom upravljati. Nama je potrebna pomoć, potrebni su oni koji će nas po Bogu voditi. Niko nije nesrećniji i bliži pogibiji od ljudi koji nemaju nastavnika na putu Božijem. Jer, šta znači rečeno: Koji nemaju vođstva, padaju kao lišće! List najpre uvek biva zelen, svež, naočit; zatim postepeno vene, otpada i najzad ga prenebregavaju i gaze. Tako i čovek kojim niko ne upravlja, najpre uvek ima revnost za post, za bdenje, za bezmolvije, za poslušanje i za druga dobra. Zatim, to usrđe postepeno slabi i on, nemajući nikog ko bi ga poučio, podržao i u njemu razgoreo usrđe, neosetno vene, pada i najzad postaje rob neprijatelja, koji sa njime čine šta hoće.

30. O onima koji otkrivaju svoje pomisli i postupke i sve čine sa savetovanjem kaže se: Spasenje je u mnogim savetima. Ne kaže se: "U savetima mnogih", tj. da bi trebalo da se sa svakim savetujemo, nego da je potrebno savetovati se o svemu sa onim u koga se ima poverenje. Pri tome, treba otkrivati sve i u svemu pitati za savet, a ne jedno govoriti, a drugo prećutkivati. Za takvog važi reč: Spasenje je u mnogim savetima.

31. U čoveku koji ne otkriva sve što se njega tiče i naročito, koji ima rđavu naviku ili vaspitanje, đavo nalazi ili neku [samo]volju, ili neko zahtevanje [svoga] prava, i time ga obara... Jer, kada se držimo svoje volje i sledimo za [preganjanjem svoga] prava, čineći navodno dobro, mi sami sebi pletemo zamke i pri tome ne znamo kako ginemo. Jer, kako

323

mi možemo razumeti volju Božiju, kad verujemo sami sebi i držimo se svoje volje... Zbog toga je ava Pimen govorio da je naša volja stena između čoveka i Boga.

32. [Onome ko veruje svom umu i predaje se svojoj volji neprijatelj kako hoće priprema pad. Onome, pak, ko sve čini sa savetovanjem, on ne može prići]... Kaže se da vrag mrzi glas utvrđenja, stoga što ne samo što mrzi utvrđenje, već što i sam zvuk njegov ne može da čuje. On mrzi i sam glas kojim se izgovara ono što služi na pouku... Zbog čega? On zna da će se njegovo zlo obelodaniti čim se samo počne pitati ili govoriti o nečem korisnom. A on se najviše plaši od toga da bude prepoznat. Jer, tada on već više ne može da spletkari kako hoće. Jer, ako se duša utvrđuje time što čovek pita i otkriva sve i sluša od iskusnog: "Ovo radi, a to ne čini; to je dobro, a to nije; to je [samo]opravdanje, a to [samo]volja", i takođe: "Sada nije vreme za tu stvar", i drugi put: "Sada je vreme", đavo ne nalazi način da šteti čoveku ili da ga sruši. Čovek je tada, kao što sam već rekao, usmeren i sa svih strana utvrđen. Na njemu se ispunjava [izreka] da je spasenje u mnogim savetima.

33. Neprijatelj voli one koji se oslanjaju na sebe? Jer, oni mu pomažu i sami sebi pletu zamke. Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu. Neki govore: "Čovek pada zbog toga, ili zbog toga", a ja, kao što sam već rekao, ne znam za drugi pad. Ako si video onoga koji je pao, znaj da se oslanjao na samog sebe. Nema ništa teže i pogubnije od toga.

34. Ja vam uvek govorim da se od onoga što je lako i od toga što govorimo: "Šta [znači] ovo ili ono", u duši obrazuje rđava navika kojom se već prenebregava i ono veliko. Znate li koliko je težak greh osuđivanja bližnjeg? Šta ima teže od toga? Šta je toliko mrsko Bogu i od čega se On toliko odvraća?... I baš od onog navodno malog, dolazi se do tako velikog zla. Jer, zbog toga što se dozvoljava malo podozrenje na bližnjeg... um počinje da zanemaruje svoje grehe i da se zanima [gresima] bližnjega. I od toga posle dolazi do osuđivanja, ogovaranja, preziranja... Ništa toliko ne ljuti Boga, ništa toliko ne ogoljuje čoveka [od blagodati] i ništa toliko ne izaziva napuštanje [od strane Boga], kao ogovaranje, osuđivanje i omalovažavanje bližnjeg.

35. Drugo je ogovaranje, drugo osuđivanje, a drugo omalovažavanje. Ogovaranje je kada se o nekome kaže: "Onaj je slagao, ili se razgnevio, ili pao u blud", ili nešto slično. Takav ogovara brata ili pristrasno govori o grehu brata. Osuđivati znači reći: "Taj i taj je lažov, gnevljivac, bludnik". Onaj ko tako govori postaje sudija samog nastrojenja njegove duše. On je presudio o čitavom njegovom životu, govoreći da je takav i osudivši ga kao takvog. To je teška stvar.

36. Onaj farisej koji se molio i blagodario Boga za svoje vrline nije slagao. On je govorio istinu, i nije zbog toga bio osuđen. Jer, mi smo dužni da blagodarimo Bogu kada se udostojimo da učinimo bilo šta dobro, budući da nam je On pomogao i sarađivao nam na tome. On nije bio osuđen stoga što je rekao: Nisam kao ostali ljudi, već što se okrenuo ka mitaru i rekao: Ili kao ovaj carinik. On se podvrgao osudi stoga što je osudio samu ličnost, samo raspoloženje njegove duše, ukratko rečeno, sav njegov život. Zbog toga mitar otide opravdan, a ne onaj (Lk.18,11).

37. Jedinome Bogu pripada da opravdava ili osuđuje, jer On zna svačije stanje i silu, i vaspitanje, i darove, i telesni sastav i sposobnosti. Saglasno sa time On i sudi svakoga kako jedini zna... I ko može znati sve sudove osim Jedinoga koji je sve stvorio, sve sazdao i sve zna?

324

38. Ponekad mi ne samo da osuđujemo, već i omalovažavamo [grešnika]. Jer, drugo je, kao što rekoh, osuđivati, a drugo prezirati. Preziranje je prisutno tamo gde ne samo osuđujemo bližnjeg, već se i odvraćamo od njega, gnušajući ga se kao gadosti. I to je gore od osuđivanja i mnogo pogubnije.

39. Oni koji hoće da se spasu ne obraćaju pažnju na nedostatke bližnjeg, nego uvek gledaju na svoje sopstvene i [tako] napreduju. Takav je bio onaj koji je, videći brata kako je sagrešio, rekao: "Teško meni! Kao što je on danas sagrešio, svakako ću i ja sagrešiti sutra". Vidiš li nepokolebivost? Vidiš li spremnost duše? Kako je on odmah uspeo da pobegne od osuđivanja brata svoga! Jer, on je rekavši: "Svakako ću i ja sagrešiti sutra", zastrašio sebe i podsetio se da i on može ubuduće sagrešiti. I na tome se nije zadovoljio, nego se stavio i ispod njega, govoreći: "I on će se pokajati za svoj greh, a ja se nasigurno neću pokajati i svakako neću dospeti do pokajanja, svakako neću imati snage da pokajem".

40. [Dešava se da otrov osuđivanja, napunivši našu dušu, stremi da se izlije i na druge]. Srevši drugog brata, mi odmah govorimo: "To i to se desilo", i štetimo i njemu, stavljajući u njegovo srce greh. I ne bojimo se Onoga koji je rekao: Teško onome koji bližnjeg svog napaja mutnom [tečnošću] koja obara (Av.2,15), nego činimo đavolsko delo i ne brinemo se zbog toga. Jer, šta drugo čini đavo osim što smućuje i šteti? A mi se pokazujemo kao saradnici đavola na pogibao i svoju i bližnjega... Zbog čega mi padamo u tako nešto ako ne zbog nedostatka ljubavi?... Jer, ljubav pokriva mnoštvo grehova (1.Pt.4,8).

41. Sveti ne mrze onoga koji greši, ne osuđuju ga, ne odvraćaju se od njega, nego sastradavaju sa njim, urazumljuju ga, umoljavaju i leče kao slabi ud i čine sve kako bi ga spasli... Šta je učinio sveti Amon kada su mu jednom došla bratija i sa smućenjem rekla: "Dođi i vidi, oče. Kod tog brata je žena u keliji". Kakvo milosrđe je pokazala, kakvu ljubav je imala ona sveta duša! Shvativši da je brat ženu sakrio pod bure, on je pošao i seo na njega, naredivši da pretraže svu keliju. Pošto nisu ništa našli, on im je rekao: "Bog neka vam oprosti". I tako ih je postideo i pomogao im [naučivši ih] da ne veruju lako [klevetama] protiv bližnjega. A onog brataje ucelomudrio ne samo pokrivši ga Boga radi, nego i ispravivši ga kada je našao pogodno vreme. Jer, poslavši sve napolje, on ga je uzeo za ruku i rekao mu: "Pobrini se za sebe, brate". Taj brat se odmah zastideo i došao u umilenje. Toga trenutka je na njegovu dušu podejstvovalo čovekoljublje i saosećanje starca.

42. Zamislite jedan krug na zemlji, jedan okrugli presek [koji je napravljen] obrtanjem šestara. Centar se naziva samo središte kruga, [koji se nalazi] kod igle [šestara]. Razumite dobro šta vam govorim. Pretpostavite da je ovaj krug - svet, a samo središte kruga - Bog. Linije, pak, koje vode od kruga ka središtu su putevi ili životi ljudski. I tako, ukoliko sveti ulaze u unutrašnjost kruga, želeći da se približe Bogu, utoliko, srazmerno ulaženju, postaju bliži i Bogu i jedni drugima. I koliko se približavaju Bogu, toliko su bliži i međusobno, i koliko su bliži međusobno, toliko su bliži i Bogu. Isto razumite i za udaljavanje. Ko se udaljava od Boga i vraća ka spoljašnjosti, očigledno je da se, srazmerno sa udaljavanjem od središta, udaljava i od drugih. I [obratno], koliko se udaljava od drugih, toliko se udaljava i od Boga. Takva je priroda ljubavi. Koliko smo izvan i ne ljubimo Boga, toliko je svaki od nas udaljen i od bližnjeg. Isto tako, koliko ljubimo Boga, i koliko mu se približavamo ljubavlju, toliko se sjedinjavamo sa bližnjim. I [opet], koliko se sjedinjavamo sa bližnjim, toliko se sjedinjujemo i sa Bogom.

325

43. Ispitajmo, bratijo, zbog čega neko ponekad uvredljivu reč podnosi bez smućivanja, kao da je gotovo i nije čuo, a ponekad se smućuje čim je čuje. Šta je uzrok ove razlike? I da li je jedan uzrok te razlike ili su mnogi? Ja nalazim da postoje mnogi uzroci, pri čemu jedan, moglo bi se reći, rađa sve druge. I reći ću vam kako. Dešava se najpre, da se neko, posle molitve i dobrog upražnjavanja [u čitanju i razmišljanju], nalazi u, da tako kažem, dobrom stanju i zbog toga podnosi svoga brata i ne smućuje se. Dešava se, opet, da neko ima pristrasnost prema drugome i zbog toga bez ogorčenja podnosi sve što mu čini. Biva takođe, da neko prezire onoga koji želi da ga ožalosti. Gledajući kao na niskost na ono što je od njega, i uopšte, ne gledajući ga kao čoveka, on njegove reči i dela ne računa ni u šta... A ukoliko se neko smućuje zbog brata koji ga žalosti, znači da u tom trenutku nije bio u dobrom stanju, ili da ima odbojnost prema njemu... Uzrok svakog smućenja, pak, ukoliko tačno ispitamo, jeste odsustvo samoukorevanja.

44. Kakvu radost, kakvo spokojstvo ima onaj koji sebe ukoreva, ma gde pošao, kao što je rekao ava Pimen. Ma šta da mu se desi, bilo šteta, bilo beščašće, ili bilo kakva druga žalost, on ih se već unapred smatra dostojnim i nikada se ne smućuje. Ima li nešto bezbrižnije od toga?

45. Međutim, šta ako neko kaže: "[Recimo] da me brat ožalosti i ja, ispitavši sebe, nađem da mu nisam dao nikakvog povoda. Kako ja [u tom slučaju] mogu sebe da ukoravam". Zaista, ako neko sebe ispita sa strahom Božijim, naći će da je svakako dao povod, bilo delom, bilo rečju, bilo izrazom [lica]. Može biti, kao što kaže, da mu u tom trenutku nije dao nikakvog povoda, ali ga je stoga svakako nekad ranije ožalostio ili u toj ili u drugoj stvari, ili je, pak, ožalostio drugog brata, i sada je dužan da zbog toga postrada, a često i za neki drugi greh. Zbog toga, ako neko, kao što sam rekao, tačno ispita svoju savest, uvek će sebe videti krivim.

46. Opet, često se nekom čini da sedi u miru i tišini. Međutim, ako mu brat kaže uvredljivu reč, on se smućuje i pri tome misli da se opravdano ogorčuje na njega, govoreći: "Da nije došao i govorio mi i smutio me, ja ne bih sagrešio". Ali, to je smešno i nerazumno. Zar je onaj koji mu je to rekao u njega uneo strast? On mu je samo ukazao na strast [koja postoji] u njemu kako bi se pokajao, ukoliko hoće. Takav je sličan pokvarenom hlebu koji je spolja čist. Međutim, njegova buđavost se pokazuje kada ga neko preseče. Tako je i taj sedeo u miru, kako mu se činilo, ali je u sebi imao strast, premda nije ni znao. Brat mu je rekao jednu reč i u njemu pokazao sakrivenu gnjilost. I ako želi da bude pomilovan, neka se pokaje, očisti, napreduje i neka vidi da je još dužan da zahvali bratu koji je bio uzrok takve njegove koristi.

47. U meri u kojoj čini greh, duša posustaje (jer greh muči dušu i dovodi do iznemoglosti onoga koji ga čini). Stoga sve što se desi, nju samo opterećuje. Ono, pak, što je čoveku koji napreduje (ranije) bilo teško, postepeno postaje sve lakše.

48. Tako smo dužni da uvek gledamo na gore. Ma šta trpeli od drugoga, bilo dobro, bilo zlo, pazimo na ono gore i zahvaljujmo za ono što se dešava, držeći se uvek samoukorevanja, i govoreći kao što su govorili oci: "Dobro nam se dešava po promislu [domostroju] Božijem5 a zlo zbog grehova naših".

49. Mi okajani svakodnevno grešimo i projavljujemo naše strasti. Ostavili smo pravi put ukazan ocima, [tj.] samoukorevanje, te idemo krivim putem ukorevajući bližnjega.

5 Tj. dobro nismo zaslužili, ali ga je Bog kao blag blagovoleo. Mi smo se svojim silama potrudili da do njega dođe, ali je na Bogu da ga ostvari. U našim rukama je namera i trud, a ne uspeh dela,- Prim. prev.

326

Svako se od nas stara da u svakoj stvari krivicu svali na svoga brata i da na njega baci sav teret? Svako je nemaran i ništa ne ispunjava, a od bližnjega zahteva [ispunjenje] zapovesti.

50. Gde je onaj starac koji je, kada su ga pitali: "Šta si veliko našao na [monaškom] putu, oče", odgovorio i rekao: "Da u svemu ukorevamo sami sebe". To je pohvalio i onaj koji je postavio pitanje, rekavši: "Zaista, nema drugog puta". Tako je i ava Pimen rekao sa uzdahom: "U ovaj dom su ušle sve vrline, osim jedne, premda bez nje čovek teško može da opstane". I kad su ga pitali o kojoj se [vrlini] radi, onje rekao: "Da čovek ukoreva sam sebe". I sveti Antonije je rekao da je veliko delo za čoveka kada svoja sagrešenja uzima na sebe pred Bogom i očekuje iskušenja do poslednjeg daha. I svagde nalazimo da su oci, ispunjavajući navedeno, sve, pa čak i ono najmanje, prepuštali Bogu i nalazili spokojstvo.

51. Oci su rekli da je monasima strano da se gneve, kao uostalom, i da rastužuju bilo koga. I opet [je rečeno]: "Ko obuzdava jarost, savlađuje demone. Ko, pak, biva savladan ovom strašću, potpuno je tuđ monaškom životu", i slično. A šta mi treba da kažemo o sebi kada ne samo da ne prestajemo sa jarošću i gnevom, već se ponekad predajemo i zlopamćenju? Šta drugo, ako ne da oplakujemo svoje jadno i nečovečno stanje? Pazimo na sebe, bratijo, kako bismo se, uz pomoć Božiju, izbavili od ove gorke i pogubne strasti.

52. Biva, tako da neko napravi metaniju pred bratom svojim kada dođe do smućenja ili ogorčenja među njima, pa [ipak] i posle metanije [tj. oproštaja] ostaje tužan i ima pomisli protiv njega. On ne treba da zanemari te [pomisli], već da se potrudi da ih brzo preseče, jer se [radi o] zlopamćenju. Ono zahteva, kao što rekoh, veliku budnost, pokajanje i borbu, kako bi se savladalo i kako se [duša] ne bi dovela u opasnost. Ko je napravio metaniju, napravio ju je radi zapovesti, iscelivši u tom trenutku gnev. Međutim, protiv zlopamćenja se još nije borio, i zbog toga u njemu ostaje tuga na brata. Jer, drugo je zlopamćenje, drugo gnev, drugo jarost, a drugo smućenje. I dajem vam primer da [to] shvatite. Ko zažiže oganj, najpre uzima mali žar, tj. reč brata koji [nas] žalosti. To je još mali žar. Jer, šta je [jedna] reč brata tvoga? Ako je podneseš, ugasio si iskru. Ako, pak, staneš da misliš: "Zašto mi je on to rekao? I ja treba njemu da uzvratim", ili: "Da nije hteo da me ožalosti, ne bi mi ni rekao. I ja njega [treba] da ožalostim"... dodaješ mala drvca ili nešto drugo što razgoreva vatru te praviš dim, tj. smućenje. Smućenje je kretanje i pobuđivanje pomisli koja uzbuđuje i razdražuje srce. Razdraženje je osvetničko ustajanje na onoga koji nas žalosti. Ono se pretvara u drskost, kao što je rekao ava Marko: "Hranjena pomislima, zloba razdražuje srce. [Naprotiv], srce se skrušava kada se [zloba] istrebljuje molitvom i nadom". Da si podneo, kao što rekoh, malu reč svoga brata, ugasio bi malu iskru pre nego što pređe u smućenje. Ali i nju, ako hoćeš, možeš lako da ugasiš, dok je još vreme, i to putem ćutanja, molitve i poklona od srca. Nastaviš li, pak, sa dimljenjem, tj. sa razdraživanjem i uzbuđivanjem srca kroz prisećanje: "Zašto mi je to rekao? I ja ću njemu reći", tj. kroz susret, ili, da tako kažemo, sukob pomisli, raspirićeš, tj. zagrejaćeš srce, usled čega će doći do rasplamsavanja jarosti... Ako, pak, hoćeš, i nju možeš da ugasiš, pre nego što postane gnev. A ako produžiš da se smućuješ i [druge] da smućuješ, bićeš sličan onome koji baca drva u oganj i još više razgoreva vatru. Tako postaje [užareni] ugalj, tj. gnev... Gnev, pak, koji se ustali, postaje zlopamćenje. I čovek se već od njega ne može izbaviti, ukoliko ne prolije krv.

327

53. Eto, čuli ste šta je početno smućenje, a šta jarost, šta gnev, a šta zlopamćenje. Vidite li kako je od jedne reči došlo do takvog zla? A da je od početka na sebe svalio prekor, [tj. sebe ukoreo] i podneo reč brata svoga, da nije hteo da se osveti i da nije umesto jedne reči rekao dve ili pet, i zlom uzvratio za zlo, [brat] bi se od svih tih zala izbavio. Zbog toga vam i govorim svagda: secite strasti dok su još mlade, da se ne bi učvrstile u vama. Jer, tada ćete se namučiti. Jer, drugo je izvaditi malu biljku, a drugo iz korena iščupati veliko drvo.

54. Zlom za zlo moguće je vratiti ne samo delom, nego i rečju i izrazom. Neko delom prividno ne vraća zlom za zlo, ali se pokazuje da ga vraća, kao što rekoh, rečju ili izrazom. Tako, biva da [čovek] pokretom ili pogledom smućuje brata svoga. Jer, moguće je i pogledom ili pokretom ožalosti brata. I to, takođe, predstavlja vraćanje zlom za zlo. Drugi se, [opet] stara da ni delom ni rečju ni izrazom ni pokretom ne vrati zlom za zlo, ali u srcu svome je tužan zbog brata svog i ogorčava se na njega. Vidite li koliko samo ima različitih stanja! Drugi opet, nije niti rastužen zbog brata svoga, ali se raduje kad čuje da se ožalostio, ili da se neko žali na njega ili ga unižava, te se pokazuje, opet, kao onaj koji vraća zlom za zlo u srcu svome. Drugi opet, nema ni zlobe, niti se raduje čuvši o uniženju onoga koji ga je ožalostio, već se i sam žalosti kad je on ožalošćen, ali mu nije drago kada doživi nešto lepo. On se sekira ako ga vidi proslavljenog ili uspokojenog. I to je vid zlopamćenja, premda lakši.

55. Dešava se, zatim, da [nekog brata] neko ožalosti, ali da međusobno učine metaniju i pomire se. U odnosu na njega on tada nema nikakvo zlo sećanje u srcu svom. Međutim, ako se posle malo dana desi da mu onaj kaže bilo šta uvredljivo, on počinje da se priseća i onog prvog i da se smućuje ne samo zbog drugog, već i zbog prvog. Tako on postaje sličan čoveku koji ima ranu na koju je stavio zavoj. I prema je za određeno vreme rana zacelila i zarasla, ipak je mesto još osetljivo. Ukoliko ga neko bude gađao kamenom, to mesto će se lakše povrediti nego sve ostalo telo, i počeće odmah da krvari. To isto je pretrpeo i onaj. Imao je ranu i priložio je zavoj na nju (što predstavlja metanija). Time je iscelio ranu, tj. gnev, kao onaj prvi, i počeo već da se trudi i protiv zlopamćenja, starajući se da ne zadrži ni jedno zlo sećanje u svome srcu. To predstavlja zarašćivanje rane. Ali, ona još nije u potpunosti zacelila. Postoji još jedan ostatak zlopamćenja, tj. korica, od koje se lako otvara čitava rana, ukoliko se primi mali udarac.

56. Treba se, dakle, boriti da i kora u potpunosti iščezne, te mesto potpuno zaceli, kako ne bi ostao nikakav ožiljak i kako se uopšte ne bi pomislilo da je na tom mestu bila rana. Kako to postići? Tako što ćemo se iz sveg srca moliti za onoga koji nas je ogorčio i govoriti: "Bože, pomozi bratu mome, a i meni njegovim molitvama". Tako se molimo za brata svoga (što je svedočanstvo saosećanja i ljubavi), i ujedno smiravamo, jer tražimo pomoć od njegovih molitava. I može li uspeti jarost, zlopamćenje ili druga koja strast tamo gde su saosećanje, ljubav i smirenje? Kao što je ava Zosima rekao: "Od smirenja [koje se crpi] iz zapovesti Hristovih, uništiće se i srušiti svi đavolji pokušaji, pa makar on pokrenuo i sve vradžbine, sa svim svojim demonima". A i drugi starac govori: "Onaj koji se moli za neprijatelje, biće nezlopamtiv".

57. Ostvarite to i shvatićete dobro ono što slušate. Zaista, ono što ne ispunite na delu, nećete moći usvojiti putem reči. Postoji li čovek koji želi da se nauči nekoj umetnosti samo putem reči? Čovek prvo, [neko vreme] boravi u radu i kvari [delo], i opet ga popravlja i kvari. Tako se, malo po malo, uz trud i strpljenje, uči umetnosti, pomagan od Boga, koji gleda na njegovu nameru i trud. A zar ćemo mi umetnost nad umetnostima da

328

usvojimo samo putem reči, ne prihvativši se dela? Kako je to moguće? Pazimo dakle, na sebe, bratijo, i delajmo sa marljivošću, dok još imamo vremena.

58. Potrebno je veliko trezvoumlje kako ne bismo bili pokradeni od strane laži. Nijedan lažljivac se ne sjedinjuje sa Bogom, budući da je laž tuđa Bogu. Pisano je, naime: "Laž je od lukavog". I opet: [Đavo] je laža i otac laži (Jn.8.44). Eto, đavo se naziva ocem laži, a Bog je istina. Sam On govori: Ja sam put, istina i život (Jn.14,6). Vidite li, dakle, od koga se odvajamo i kome se putem laži prilepljujemo? Očigledno je da se [približavamo] zlome. I tako, ako želimo da se uistinu spasemo, svom silom i svakim usrđem treba da ljubimo istinu i da se čuvamo od svake laži. Inače, ona će nas odvojiti od istine i života.

59. Postoje tri različite laži. Postoji lažljivac u mislima, postoji lažljivac rečima i postoji onaj koji laže samim životom. Laže u mislima onaj koji prima podozrenja [sumnje na druge]. On vidi nekog da razgovara sa svojim bratom i počinje da podozreva, govoreći: "On o meni priča"... On je lažljivac u mislima. On nikada ne govori po istini, nego uvek po sumnjičenju. Otuda znatiželja, ogovaranje, prisluškivanje, sukobi, osuđivanja. Rečju, pak, laže onaj koji, olenjivši se da ustane na bdenje, ne kaže: "Oprosti mi, jer sam bio lenj da ustanem", već: "Imao Sam vatru, nesvesticu, i nisam bio u mogućnosti da ustanem. Bio sam slab". I govori on deset lažnih reči umesto da učini poklon [pokaje se] i smiri se... Opet, ako želi neku stvar, on ne dopušta sebi da kaže: "Ja želim to", nego nastavlja da okoliši svojim rečima i govori: "Patim od toga i to mi je neophodno", ili: "Zapoveđeno je [da mi se to da]". I govori tolike laži, sve dok ne ispuni svoju želju... Takvom čoveku se nikada ne veruje. Čak ako i istinu kaže, niko mu ne može verovati, jer se sumnja i u [ono] istinito [što kaže]... Laže svojim životom onaj koji se pretvara da je uzdržljiv, iako je razvratnik, ili onaj koji govori o milostinji i hvali saosećajnost, iako je koristoljubiv, ili onaj koji se divi smirenju, iako je gord.

60. Pobrinimo se o sebi, bratijo, i budimo trezvoumni. Ko će nam [ponovo] dati vreme koje [uzalud] izgubimo? Zaista ćemo tražiti ove dane i nećemo ih naći. Ava Arsenije je uvek sebi govorio: "Arsenije, zašto si izišao [iz sveta]".

61. I zaista, kada bismo hteli da se malo podvizavamo, ne bismo se mnogo žalostili, niti zamarali. Onaj ko sebe na početku prinuđuje, postepeno napreduje u podvigu, da bi, zatim, već sa spokojstvom delao. I Bog pruža pomoć kada vidi da se [čovek] prinuđuje [na vrlinu]. Prinudimo i mi sebe, započnimo, zaželimo najzad dobro. Premda nismo savršeni, ipak sama želja predstavlja početak našeg spasenja. Jer, sa željom stupamo u podvig, pomagani od Boga i, podvizavajući se, dobijamo pomoć da steknemo vrline. Zbog toga neko od otaca kaže: "Daj krv i primi duh", tj. podvizavaj se, pa ćeš se naviknuti na vrline.

62. Kao što onaj ko želi da se nauči stolarskom zanatu, ne obraća pažnju na drugi zanat, tako i oni koji hoće da steknu duhovno delanje, ne treba da paze ni na kakvu drugu stvar, nego da se danju i noću poučavaju u njemu, kako bi ga mogli steći... Ko nije trezvouman i ne podvizava se, lako otpada od vrlina. Vrline predstavljaju sredinu i carski put o kome je onaj sveti starac rekao: "Idite carskim putem i brojite milje". Vrline su sredina, kao što rekoh, između prekomernosti i nedostatka. Zbog toga je pisano: Ne skreći ni na desno ni na levo (Knj.Broj.20,17), nego hodi carskim putem (Pon.Zak.5,32).

63. Zlo samo po sebi nije ništa. Ono nije niti suštastvo, niti ima neko [samostalno] biće. Ne bilo toga. Odvojivši se od vrline, međutim, duša postaje strasna i vrši zlo. Zbog toga se i muči, ne nalazeći u njemu prirodni pokoj. I drvo, na primer, nema u sebi crvi, ali se u njemu načini neka gnjilost, iz koje postaje crv koji ga izjeda. Isto tako i bakar proizvodi rđu i sam od nje biva izjedan. I odeća sama stvara moljca, koji je zatim kvari.

329

Tako, dakle, i duša sama čini zlo koje pre nje nije postojalo, niti je imalo, kao što smo rekli, ikakvo biće. I ona sama se, [opet], muči zbog zla. Lepo je rekao sveti Grigorije: "Vatra je porod tvari i izjeda tvar, kao i zle zlo".

64. Isto se može sresti i kod bolesnih tela. Kod onoga ko živi neuredno i ne čuva zdravlje, nastaje suvišak ili nedostatak [sokova], od čega se [javlja] poremećaj. Pre toga uopšte nije bilo bolesti, niti je ona bila nešto [postojeće]. I opet, bolest se nigde ne može naći kada telo ozdravi. Isto tako je i zlo bolest duše, lišene njenog vlastitog i prirodnog zdravlja, tj. vrline.

65. U čoveku [mogu] da postoje tri stanja. Postoji onaj koji dejstvuje po strasti, [zatim] onaj koji zadržava strast i onaj koji je iskorenjuje. Dejstvuje po strasti onaj koji je ispunjava, koji je zadovoljava. Onaj koji zadržava strast, doduše ne dejstvuje po njoj, ali je i ne odseca, već mudruje o njoj i obilazi oko nje, zadržavajući je u sebi. Onaj, pak, ko iskorenjuje strast, podvizava se i čini suprotno strasti.

66. Kazaću vam primer da biste [videli] kome je sličan onaj koji dejstvuje po strasti i podržava je. Sličan je čoveku koji, ustreljen od svoga neprijatelja, uzima strele svojim rukama i sam ih zabada u svoje srce. Onaj koji zadržava strast sličan je onome koga neprijatelj osipa strelama, ali ih on ne prima u sebe, jer je obučen u oklop. A onaj ko iskorenjuje strasti, sličan je onome koji uzima strele, koje na njega odašilje neprijatelj, lomi ih ili ih vraća u njegovo srce, kao što se govori u Psalmu: Oružje njihovo neka uđe u srca njihova i lukovi njihovi neka se slome(Ps.36,15).

67. Posetio sam nedavno jednog brata i našao ga iznemoglog od bolesti. Iz razgovora sam saznao da je imao vatru samo sedam dana, ali evo već 40 drugih dana nikako da se podigne... Sedam dana je imao vatru onaj smireni, i eto koliko dana ne može da se pridigne. Isto je i sa dušom. [Čovek] sagreši malo, a [posle] [mnogo] vremena provodi prolivajući svoju krv pre nego što se ispravi.

68. Vidimo kako bratija odlaze od nas i nismo trezvoumni, premda znamo da će se za malo vremena i nama približiti smrt. Eto, od kada smo seli da porazgovaramo, pa do sada, proveli smo dva ili tri časa svog vremena i smrt nam se približila. I premda vidimo da gubimo vreme, ne bojimo se. Kako se ne sećamo reči onog starca koji je rekao: "Ko izgubi zlato ili srebro, može da nađe drugo umesto njih, a ko izgubi vreme, drugoga ne može naći". Zaista, tražićemo [makar] jedan čas ovog vremena, i nećemo ga naći.

69. Jedan veliki starac se sa svojim učenicima [jednom] našao na mestu gde su bili kiparisi različite veličine, mali i veliki. I reče starac jednom od učenika: "Iščupaj ovaj kiparis". Beše taj kiparis vrlo mali, te ga brat sa jednom rukom odmah iščupa. Potom mu starac ukaza na drugi, veći od prvog, i reče: "Iščupaj i ovaj". Brat je i njega iščupao, vukući ga sa dve ruke. Starac je opet pokazao na još veći kiparis, koji je on [tek] sa velikim trudom uspeo da iščupa. Međutim, starac mu ukaže na još veći. Brat ga je dugo savijao, da bi ga tek posle velikog zamora i znojenja najzad oborio. Međutim, sledeći kiparis na koji mu je starac ukazao on ni posle mnogo napora i znoja nije bio u stanju da ga izvadi. Videvši da on to ne može učiniti, starac je naložio drugom bratu da ustane i pomogne mu. I tek su obojica uspeli da ga iščupaju. Tada je starac rekao bratiji: "Eto kakve su strasti. Dok su male, ako hoćemo, možemo ih sa lakoćom preseći. Međutim, zanemarene, one postaju snažne. I što više jačaju, zahtevaju veći napor [da bi se savladale]. Ukoliko, pak, suviše porastu, mi ih ni sa naporom nećemo moći odseći, ukoliko ne dobijemo pomoć od nekih svetih koji se zauzimaju za nas po Bogu".

330

70. [Prorok govori ćerki Vavilonskoj]: Blažen je ko uhvati i razbije mladence tvoje o kamen. (Ps.136,8-9)... [Kći vavilonska je slika svega grehovnog i bogoprotivnog. Njen porod su strasne pomisli i dela]. Blažen je onaj ko od samog početka ne dozvoljava da se u njemu razraste ono što se rađa od nje, tj. zle misli, niti da podejstvuje zlo, već ih odmah, dok su mlade, i pre nego što se ukrepe i podignu na njega, uzima i baca o kamen, koji je Hristos, pogubljujući ih pribegavanjem Hristu.

71. Oci su rekli da treba da se malo po malo čistimo, ispitujući svako veče kako smo proveli dan, i izjutra kako smo proveli noć, te da [treba] da se kajemo pred Bogom zbog onog što smo [po slabosti] zgrešili. Uistinu, potrebno je da, zbog mnoštva grehova i zbog zaboravnosti naše, i po isteku šest časova ispitujemo kako smo proveli [vreme] i u čemu smo sagrešili.

72. Onaj, dakle, ko sebe svakodnevno ispituje, starajući se o pokajanju za ono što je sagrešio, i ispravljajući se, počinje da umanjuje zlo. Ako je [ranije] činio devet [prestupa, sada] će činiti osam, te će sa Bogom po malo napredovati, ne dopuštajući da strasti jačaju u njemu. A velika je opasnost kada strast pređe u naviku.

73. Ne naziva se razdražljivcem onaj ko se jednom razdražio, niti se naziva bludnikom onaj ko je jednom učinio blud. Isto tako se ne naziva milostivim onaj ko je jednom učinio milostinju. Kako u vrlini, tako i u poroku, duša od čestog upražnjavanja stiče nekakvu naviku, koja je [zatim] ili uspokojava ili muči. A o tome da vrlina uspokojava dušu, i da je porok muči, mi smo govorili u raznim [prilikama]. Vrlinu imamo po prirodi i ona se nalazi u nama, budući da su semena vrline neuništiva. Rekoh, dakle, da po meri činjenja dobra stičemo naviku u vrlini, tj. ponovo stičemo nama svojstvenu naviku. Mi se vraćamo ka sopstvenom zdravlju, kao što se bolesnim očima (vraća) njima svojstveno svetlo, ili kao što od bilo kakve bolesti prelazimo u svojstveno nam i prirodno zdravlje. Sa porokom nije tako: kroz činjenje zla mi stičemo neku stranu i protivprirodnu naviku, tj. stičemo naviku u nekoj zaraznoj bolesti.

74. Uzalud je orlu, koji je jednom kandžom priklješten, što je čitavim ostalim [telom] van zamke, budući da se zbog te sitnice ruši sva njegova snaga. On je zarobljen ukoliko mu je vezana samo jedna kandža, pa makar mu i čitavo [telo] bilo izvan zamke. Zar lovac ne može da ga uhvati kad god zaželi? Tako je i sa dušom. Neprijatelj je obara kad god ushte, ukoliko u njoj postoji navika makar na jednu strast. Naime, ona mu je potčinjena zbog te strasti. Zbog toga vam ja uvek govorim: ne dozvoljavajte da strast u vama postane navika, nego se podvizavajte, umoljavajući Boga dan i noć da ne upadnete u iskušenje. A ako i budemo pobeđeni kao ljudi, i spotaknemo se u sagrešenje, postarajmo se da odmah ustanemo, da se pokajemo, da zaplačemo pred blagošću Božijom, i da stražimo boreći se. Videći naše nastrojenje, smirenje i skrušenost, Bog će nam pružiti ruku i na nama pokazati milost svoju.

75. Dobro je, bratijo, kao što vam uvek govorim, svaku stvar uzvoditi do Boga6. Treba govoriti da bez Boga ništa ne biva... Jer, ne postoji nešto od onog što je Bog stvorio da nije dobro, nego je sve dobro i veoma dobro (up. Post.1,31). Ni zbog čega što se dešava ne treba biti potišten, nego sve, kao što rekoh, treba svoditi na promisao Božiji i [time] se umirivati. Ima ljudi koji se toliko obremenjuju žalošću od onog što se dešava, da se odriču i ovog života. Oni bi radije [pristali] da umru, samo da se izbave. Od toga

6 Tj. kao krajnji uzrok svake stvari videti promisao Božiji,- Prim. prev.

331

[čovek] strada usled malodušnosti i velikog neznanja, jer ne zna za strašne nevolje duše po izlasku iz tela.

76. Jedan veoma marljiv brat upita nekog starca, govoreći: "Duša moja želi smrt". Starac mu je odgovorio: "To je stoga što [želiš] da pobegneš od nevolja, i što ne znaš da su buduće muke mnogo gore od ovdašnjih". I drugi je slično upitao starca: "Zbog čega [postajem] utučen kad sam u keliji". Starac mu je rekao: "Ti još nisi video ni očekivani pokoj, niti buduće muke. Kad bi ih tačno video, ti bi bez potištenosti podnosio čak i da ti je kelija puna crva, i da si u njima zagnjuren do guše". Ali, mi hoćemo da se spasemo spavajući i zbog toga negodujemo u nevoljama. [Međutim], pre smo dužni da blagodarimo Boga i da se smatramo blaženim, jer smo se udostojili da malo tugujemo ovde, kako bismo tamo našli mali pokoj.

77. I Evagrije je govorio da [čovek] koji se moli Bogu da se ubrza njegov odlazak (iako je još obuzet strastima), liči na čoveka bolesnika koji umoljava stolara da mu slomi krevet.7 Jer, pomoću ovog tela, [tj. dok je u njemu] duša skreće pažnju sa strasti i nalazi utehu u jelu, piću, spavanju, razgovoru, hođenju ka prijateljima. A kada izađe iz tela, ona ostaje sama sa svojim strastima. Zauzeta njima i stradajući od njihovog meteža, ona se trza i ne može ni da se seti Boga. Samo, pak, sećanje na Boga teši dušu, kao što se govori u Psalmu: Setih se Boga i razveselih se (Ps.76,4). Međutim, ni to joj strasti ne dozvoljavaju.

78. Može se od ovog sadašnjeg pojmiti o onoj nevolji. Šta je ono što gori, kada neko dobije vatru? Kakav oganj i kakva drva čine to gorenje? Zar nisu upravo rđavi sokovi oni koji pale i stalno smućuju i zagorčavaju život [čoveka] koji ima telo [sklono] crnoj žuči? Tako se i kukavna strasna duša uvek muči svojom vlastitom zlom navikom, imajući gorko sećanje i mučno prepiranje sa strastima, koje je stalno žežu i pale.

79. Osim toga, bratijo, ko može da opiše ona užasna mesta i ona tela u mukama koja služe dušama za takva i tolika stradanja (koja se, opet, sama ne raspadaju); ili onaj neopisivi oganj, ili tamu, grube mučilačke sile i hiljade drugih mučenja koja se često pominju u Božanstvenom Pismu, koja su srazmerna sa rđavim dejstvovanjem duše i sa njenim zlim mislima?... I još je strašnije ono što govori sveti Jovan Zlatoust: "Čak i kad ne bi tekla ognjena reka, i kad strašni anđeli ne bi bili prisutni, nego bi samo ljudi bili pozvani [na Sud] i jedni bili pohvaljeni i proslavljeni, a drugi odbijeni sa beščašćem da ne vide slavu Božiju - zar onaj stid i beščašće i bol odvajanja od tolikih blaga ne bi bili gorči od svake geene i muke".

80. Potrudimo se da bismo bili pomilovani. Zanemareno [neobrađeno] polje će se puniti čičkom i trnjem sve dok je napušteno. Zar neće [vlasniku] polja, kada ushte da ga očisti i kada bude želeo da iščupa korov kome je dozvolio da naraste za vreme njegovog nemara, utoliko više krvariti ruke, ukoliko je ono punije?... Ko želi da očisti svoje polje, prvo treba da dobro iskoreni sav korov. Jer, korov će opet da naraste ako se samo s vrha sreže i ako se dobro ne iščupa sve njegovo korenje. Kao što smo rekli, on treba da iščupa samo korenje. Pošto dobro očisti polje od korova, i čička i sličnog, treba da ga izdrobi i izravnja i obradi. I kada ga uredi, dakle, treba da ga poseje dobrim semenjem. Jer, ako ga posle takvog uređenja ostavi praznim, opet će narasti korov, našavši meku i pogodnu zemlju. On će pustiti korenje dole u dubinu, te će se još više osnažiti i umnožiti. Tako je i sa dušom. Prvo je potrebno da se odseku sve stare pristrasnosti i sve navike koje duša

7 Na kome on još ipak ima neku utehu u svome stradanju,- Prim. prev.

332

ima. Jer, ništa nije gore od zlog običaja. I sveti Vasilije govori: "Nije mali podvig pobediti svoju naviku. Jer, običaj, utvrdivši se kroz dugo vreme, poprima silu prirode".

81. Dakle, ne treba odsecati samo strasti, već i njihove uzroke. Treba dobro urediti svoju narav putem pokajanja i plača. Tada se već može početi sa sejanjem dobrog semena, tj. dobrih dela. Jer, ono što smo rekli za polje, tj. da će posle njegovog očišćenja i uređenja opet naići korov i naći dobru i meku zemlju, ukoliko se ne baci dobro seme - važi i za čoveka. Ako posle ispravljenja svoje naravi u [odnosu] na ranija dela kroz pokajanje, zapostavi dobra dela i sticanje vrlina, sa njim će se desiti ono o čemu se govori u Jevanđelju: Kad nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne nalazi. Onda kaže: da se vratim u dom svoj otkuda sam izišao; i došavši nađe dom prazan [očigledno, od svake vrline], pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši boravi onde; i bude potonje gore čoveku onome od prvoga (Mt. 12,43-45).

82. Zbog toga svako ko želi da se spase treba ne samo da ne čini zlo, već i da dela dobro, kao što se kaže u Psalmu: Ukloni se od zla i učini dobro (Ps.33,14). Nije rečeno jednostavno: Ukloni se od zla, nego i: Učini dobro. Na primer, neko je navikao da čini nepravdu. On je, dakle, dužan ne samo da više ne čini nepravdu, već i da čini pravdu. Ako je bio razvratan, treba ne samo da se ne predaje razvratu, nego i da se uzdržava. Ako je bio gnevljiv, treba ne samo da se ne gnevi, nego i da stekne krotost. Ako je bio prkosan, treba ne samo da ne prkosi nikome, nego i da se smirava. I to znači: Ukloni se od zla, i učini dobro. Jer, svaka strast ima sebi suprotnu vrlinu. Gordost ima smirenje, srebroljublje milostinju, razvrat uzdržljivost, negodovanje trpljenje, gnev krotost, mržnja ljubav.

83. Kao što smo izagnali vrline i uneli strasti umesto njih, tako treba da se potrudimo ne samo da izagnamo strasti, nego i da unesemo vrline i da ih postavimo na njihovo vlastito mesto. Jer, mi po prirodi imamo vrline dane nam od Boga. Stvorivši čoveka, Bog je u njega posejao vrline, kao što je rečeno: Stvorimo čoveka po obrazu i po podobiju (Post.1,26). Po obrazu, jer je Bog stvorio dušu netruležnom i samovlasnom [slobodnom], dok se po podobiju odnosi na vrline. Jer, rečeno je: Budite milostivi kao i Otac vaš što je milostpiv (Lk.6,36). Budite sveti, jer sam ja svet (Knj.Lev.11,44)... Znači, Bog je našoj prirodi podario vrline, dok strasti nemamo po prirodi... Uklonivši se od vrlina usled slastoljublja, duša je u sebi obrazovala strasti i ukrepila ih protiv sebe.

84. Dobro je rekao ava Pimen da se osobine monaha vide u iskušenju. Jer, monah koji je istinski pristupio da služi Bogu dužan je, prema Mudrosti [Sirahovoj], da pripremi dušu svoju na iskušenje (up. Mud.Is.s.Sir.2,1), kako se nikad ne bi čudio ili smućivao zbog onog što se dešava, verujući da ništa ne biva bez promisla Božijeg. A gde je promisao Božiji, tamo je sve dobro i sve biva na korist duše. Sve što za nas čini, Bog dela radi naše dobrobiti, ljubeći nas i štedeći nas. I mi smo dužni, kao što je rekao apostol, da u svemu zahvaljujemo (up. 1.Sol.5,18) Njegovoj blagosti, i da nikada da ne padamo u rastrojstvo ili malodušnost zbog onoga što nam se dešava. Ono što nam dolazi treba da primamo bez smućenja, sa smirenoumljem i sa nadom u Boga, uvereni, kao što sam rekao, da On za nas sve dobro čini po blagosti svojoj, ljubeći nas.

85. Onaj ko ima prijatelja i ko je uveren je da ga prijatelj voli, ma šta da pretrpi od njega, čak i [nešto] bolno, misliće da je bio pokretan ljubavlju, i nikad neće poverovati da je hteo da ga povredi. Koliko pre treba da smo uvereni da Bog, koji nas je sazdao i priveo iz nebića u biće, radi nas se očovečio i za nas umro - sve [u vezi] sa nama čini po blagosti svojoj i ljubeći nas. O prijatelju je [čovek] dužan da misli: "On sve čini iz ljubavi i štedeći

333

me, ali nema uvek i dovoljno razuma da ustroji [ono što je korisno] u [odnosu] na mene. Zbog toga se može desiti da me, i ne žaleći, povredi". Ali, za Boga tako nešto ne možemo reći. Jer, On je izvor mudrosti i zna sve što je na dobrobit našu. On ustrojava ono što se nas tiče, čak i do najsitnijih [stvari]. [Drugi neko] može reći o prijatelju: "On me voli i štedi i ima [dovoljno] razuma da ustroji [ono što je korisno u odnosu] na mene, ali nema i silu da mi pomogne u onome što smatra da je korisno za mene". Međutim, ni to ne možemo reći o Bogu. Jer, Njemu je sve moguće i ništa za Njega nije nemoguće... Stoga sve treba da primamo sa zahvalnošću, kao što smo ranije rekli, kao od dobročinog i blagog Vladike, makar se radilo i o nečem bolnom.

86. Ko sa trpljenjem i smirenjem podnosi iskušenje, proći će bez štete, a ko se ogorčava, smućuje se i svakoga okrivljuje - imaće muku. Time on protiv sebe samo osnažuje iskušenje, ne nalazeći korist i škodeći sebi. Ko, pak, iskušenje trpi bezmetežno, imaće veliku korist.

87. Jer, zbog čega se strastan [čovek] čudi kada ga ometaju strasti? Zbog čega se smućuje, kad ih čini? Imaš strast i smućuješ se? Imaš njene zaloge, a govoriš: "Zašto mi smeta". Bolje pretrpi, podvizavajući se i moleći Boga. Jer, nemoguće je da strasti ne stvaraju nevolju onome ko ih izvršava. "Njihove posude, [tj. založene stvari] su u tebi", rekao je ava Sisoje. "Daj im njihove zaloge i one će otići". Posudama je nazvao uzroke. Pošto smo ih, dakle, zavoleli i ispunjavali, nije moguće da ne budemo zaplenjeni strasnim pomislima. One nas, naime, i bez naše želje prinuđavaju da ispunjavamo strasti. Mi smo se, naime, svojevoljno predali u njihove ruke.

88. [Čovek] je slobodan pre nego što učini nešto po strasti, čak i ako se na njega podignu pomisli. On je još u svom gradu8 imajući i Boga za pomoćnika. Ako se smiri pred Bogom i podnese breme žalosti iskušenja sa blagodarnošću, i ako se lati makar i neznatnog podviga, pomoć Božija će ga podići. A ako pobegne od truda i padne u sladostrašće tela, biće nasilno i prinudno [naveden] da protiv volje služi [strastima].

89. Pisano je, opet, da je učenik velikog starca jednom imao borbu protiv bludnih [pomisli]. Videći ga kako se napreže, starac mu je rekao: "Želiš li da umolim Boga da ti olakša borbu". On je rekao: "[Istina] je da se naprežem, avo, ali vidim i plodove truda u sebi. Radije umoli Boga da mi da trpljenje". Eto kakvi su oni koji zaista hoće da se spasu. To znači sa smirenjem podnositi breme.

90. Bog je poslao Mojsija da ih izvede iz Egipta i faraonovog ropstva, a faraon ih obremenjuje još težim radom... Slično postupa i đavo: kad vidi da se Bog sklonio da pomiluje dušu i da je rečju svojom ili preko nekog od slugu svojih olakša od strasti, on je još više opterećuje strastima i još snažnije napada. Znajući to, oci ukrepljuju čoveka svojim poukama i ne daju mu da se uplaši. [Hrabrite se i neka se krepi srce svih koji se uzdaju u Gospoda - Ps.30,25].

91. Pismo nas uči da strah Božiji pobuđuje dušu da čuva zapovesti, te da se dom duše gradi zapovestima. Pazimo i mi na sebe, bratijo. Bojmo se i mi Boga i izgradimo sebi domove, da bismo našli sebi krov u zimsko vreme, u vreme kiše, munje i gromova, budući da veliku nevolju zimi ima onaj koji je bez doma.

92. Kako se, pak, gradi dom duše? Od čulne kuće mi se u tačnosti možemo naučiti toj stvari. Da bi se sagradila ova kuća, potrebno ju je odasvud utvrditi. Građevinu treba podizati sa [sve] četiri strane. [Čovek] ne može da brine samo o jednom delu,

8 tj. unutar gradskih zidina, koje označavaju sigurnost od neprijatelja,- Prim. prev.

334

zapostavljajući drugi. U suprotnom, neće imati koristi, nego će mu biti uzaludan trud i izdatak. Tako je i sa dušom. Potrebno je da čovek ne zanemari ni jedan deo građevine, već da je ravno i skladno podiže. O tome govori ava Jovan: "Želeo bih da čovek stiče pomalo od svake vrline, a ne, kao što neki čine, da se drži jedne vrline i da ostaje pri njoj, vršeći nju jedinu, i zanemarujući druge".

93. On treba da je sa svih strana sazida i da je odasvud utvrdi... Prvo treba postaviti temelj, koji je vera, jer bez vere, kao što govori apostol, nije moguće ugoditi Bogu (Jev.11,6). Zatim, na tom temelju treba srazmerno podizati građevinu. Ako se javi prilika da se [pokaže] poslušnost, potrebno je položiti jedan kamen poslušnosti. U [slučaju] ogorčenja na brata, treba položiti jedan kamen dugotrpeljivosti. Ako se javi prilika za uzdržanje, treba postaviti jedan kamen uzdržanja. Tako je od svake vrline koja se javi, potrebno postaviti po jedan kamen u građevinu. Treba je unaokolo podizati i to čas sa kamenom saosećanja, čas sa kamenom odsecanja [svoje] volje, čas sa kamenom krotosti, i slično. Posebno se treba u svemu tome postarati oko trpljenja i odvažnosti, koji su ugaono kamenje kojima se veže građevina i sjedinjuje zid sa zidom, da se zidovi ne bi naginjali i odvajali jedan od drugog. U duši u kojoj nema odvažnosti, neće biti ni trpljenja. A ako nema trpljenja, nemoguće je da se bilo u čemu uspe. Zbog toga se kaže: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21,19).

94. Na isti način, onaj koji zida treba svaki kamen da stavi na glinu. Jer, bez gline će se polomiti kamenje i kuća će pasti. Glina predstavlja smirenje, stoga što je od zemlje i što je pod nogama svima. Nijedna vrlina koja nastaje bez smirenja - nije vrlina, kao što se kaže u Otačniku: "Kao što je nemoguće napraviti brod bez eksera, tako je nemoguće spasti se bez smirenoumlja"... Krov je ljubav. Kao što je krov [završetak] kuće, tako je i ljubav savršenstvo vrlina. Posle toga [treba staviti] ogradu oko krova. Šta je ograda? I u zakonu je napisano: Kad gradite svoju kuću i napravite krov, načinite i ogradu oko krova, da vaša deca ne bi pala (Pon.Zak.22,8)... [Ograda u duševnom domu predstavlja trezvoumlje, pažnju i molitvu, a deca - pomisli u duši koju čuvaju trezvoumlje i molitva].

95. Takođe, i građevinar treba da bude vešt. Nevešt građevinar će građevinu malo nakriviti, zbog čega će kuća svakako pasti. Vešt je onaj koji [sve] čini za znanjem. Dešava se, naime, da neko preduzme napor oko vrline, ali nema poznanja. Zbog toga on [sav napor] poništava, ostaje bez uspeha i ne može da ostvari delo: on stavlja kamen, pa ga [opet] skida.

96. [Ima ljudi] koji se podvizavaju iz taštine ili, smatrajući da vrše vrlinu. I oni se podvizavaju bez razuma. Smatrajući sebe nečim [velikim] zbog podviga, oni počinju da ponižavaju brata svog. Stoga ne samo da se pokazuju kao oni koji stavljaju jedan kamen, a skidaju dva, već su u opasnosti da, zbog osuđivanja bližnjeg, i čitav zid obore. Onaj, pak, ko se sa razumevanjem uzdržava, ne smatra da čini vrlinu, niti želi da ga hvale kao podvižnika, već se nada da će kroz uzdržanje steći celomudrenost i, posredstvom nje, doći do smirenja, kao što govore oci: "Put do smirenja se sastoji u telesnom trudu sa razumom", i tako dalje. I prosto [rečeno], svaku vrlinu treba činiti sa namerom da se usvoji i da se u njoj stekne navika. Tako se građevinar pokazuje kao dobar i vešt, sposoban da čvrsto izgradi dom.

97. Ne zavodi se takvim mislima i ne misli da je vrlina nešto preveliko i neizvodljivo. Samo postavi početak, verujući Bogu. Pokaži mu svoju nameru i staranje i videćeš pomoć koja će ti se dati za njeno izvršenje. Na primer, predstavi [sebi] dve lestvice. Jedna vodi naviše na nebo, a druga se spušta u ad. Ti stojiš na zemlji, između dve lestvice. Nemoj da

335

pomisliš i da kažeš: "Kako ja mogu da se bacim sa zemlje i da se odjednom nađem gore na vrhu lestvice". Niti ti to možeš, niti Bog to zahteva. Ali, barem se čuvaj da se ne spuštaš dole: ne čini zla svome bližnjem, ne povređuj ga, ne ogovaraj ga, ne ruži ga, ne ponižavaj ga. Zatim počni po malo da bratu svome činiš dobro, tešeći ga rečima, ili saosećajući mu, ili mu nudeći stvar koja mu je potrebna. I tako, penjući se jednu po jednu stepenicu, uz pomoć Božiju, ti ćeš doći do vrha.

98. Jer, ako budemo tražili, naći ćemo. Ako budemo iskali od Boga, prosvetiće nas. Jer, u Jevanđelju se govori: Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Mt.7,7). "Ištite" govori da bismo prosili u molitvi, a "tražiti" znači ispitivati kako se dolazi do same vrline, šta je to što je donosi i šta treba da činimo da bismo je stekli. "Tražite i naći ćete" znači da tako svakodnevno ispitujemo. "Kucati" znači izvršavati zapovesti. Jer, ko kuca, kuca sa rukama, a ruke, pak, označavaju delatnost. I tako, treba ne samo da ištemo, nego i da tražimo i da činimo, starajući se da, kao što je rekao apostol, budemo spremni za svako dobro delo (2.Tim.Z,17)... Tako, dakle, budimo i mi spremni za svako dobro delo, imajući svaku gotovost za ispunjenje volje Božije sa razumom, onako kako On hoće i kako mu je ugodno.

99. A šta znači ono što govori apostol: Dobra i ugodna i savršena volja Božija (Rim.12,2)? Dobra volja Božija je da volimo jedni druge, da saosećamo, da činimo milostinju, i sve takvo... A šta znači ugodna [volja Božija]? Neko, naime, može da čini dobro, ali na način koji nije ugodan Bogu. Reći ću vam kako. Dešava se da neko nađe neku lepu ubogu siroticu. Ona mu se dopadne zbog svoje krasote i on je uzima i odgaja je, navodno kao siroticu. I eto, volja je Božija i dobro je [da se pomaže siromašnima], ali nije Bogu ugodno [dobro činiti na taj način]. [Bogu] je ugodno da se milostinja čini radi samog dobra, radi samog saosećanja, a ne radi neke ljudske pomisli. To je ugodno Bogu. A savršena [volja Božija] je da [čovek] čini milostinju bez tvrdičluka, sa usrdnošću, bez negodovanja, iz sve snage i svom voljom, da pri davanju [oseća] kao da sam prima, i pri činjenju dobra [drugima] kao da se njemu čini dobro. To je savršena volja Božija.

100. Postoje dve vrste ugađanja stomaku. [Tako] se jedan bori sa slašću: ne želi da jede mnogo, ali želi ukusnu [hranu]... Drugi se iskušava mnoštvom hrane: ne traži dobru hranu, niti mari za njenu slast već, bila dobra ili loša, samo želi da jede. On ne pravi razliku u jelu, nego samo traži da napuni svoj stomak. [Prvo] se naziva sladokuštvo, a [drugo] stomakougađanje... Od ovog, dakle, treba da se sa svakim trezvoumljem udaljava onaj ko želi da se očisti od svojih grehova. Jer, [takvo besnilo nije uzrokovano] potrebama tela, nego strašću. Onaj ko mu se prepušta, upada u greh.

101. Međutim, treba ne samo da čuvamo dijetu, već i da se udaljavamo od svakog drugog greha. Kao što postimo utrobom, tako treba da postimo i jezikom, udaljavajući se od ogovaranja, od laži, od praznoslovlja, od vređanja, od gneva i svakog drugog greha koji nastaje preko jezika. Takođe, treba da postimo očima, da ne gledamo sujetne [stvari], da nismo drski očima i da ne gledamo bez stida. Osim toga, i ruke i noge treba da uklanjamo od svake zle stvari.

102. Kakav, dakle, cilj mi treba da imamo kada idemo jedni drugima? Najpre, ljubav... Drugo, da čujemo Reč Božiju. Jer, uvek se u mnoštvu više razmatra Reč [Božija]. Često ono što jedan ne zna pita drugog. Zatim, da se shvati sopstveno stanje,... [da se pozajme primeri života od drugih. Tako je postupao] ava Antonije koji je, obilazeći druge, gledao šta je dobro kod svakog od njih, primajući i zadržavajući od jednog krotost, od drugog smirenje, od trećeg bezmolvije, sakupljajući za sebe od svega toga.

336

103. Jer, možemo, kao što vam uvek govorim, iz svake stvari, ako hoćemo, [izvući] i korist i štetu. Kazaću vam primer da shvatite da je tako. Recimo da neko stoji noću na jednom mestu - ne kažem monah, nego bilo ko u gradu - i da pored njega prolaze tri čoveka. I jedan o njemu misli da čeka neku [ženu] da bi pošao na blud. Drugi misli da je lopov, a treći da je pozvao svoga prijatelja iz obližnje kuće i da ga čeka da siđe da bi nekud pošli na molitvu. Eto, trojica su videli jednog istog čoveka na jednom istom mestu, pa ipak nisu pomislili jednu istu misao. Naprotiv, jedan je smatrao jedno, drugi drugo, a treći, opet, treće - svako, dakle, prema svom sopstvenom stanju. Postoje tela koja imaju crnu žuč i rđave sokove, te svaku hranu koju uzimaju pretvaraju u rđave sokove, premda je sama hrana korisna (i uzrok tome, kao što rekoh, nije u hrani, nego u telu koje je rđavog sastava i koje po nuždi svog sastava deluje i menja hranu). Tako i duša koja ima rđavu naviku trpi štetu od svake stvari, škodeći sebi čak i ako je sama stvar korisna... A oni koji imaju dobru naviku, slični su onima koji imaju telo sa dobrim sokovima koje, makar se i što štetno pojelo, hranu pretvara u dobre sokove saglasno svom sastavu... Tako i mi, ukoliko imamo dobru naviku i dobro stanje, možemo, kao što sam ranije rekao, svakom stvari da se okoristimo, makar sama stvar i ne bila korisna.

104. Čuo sam o nekom bratu koji je, kada bi došao kod nekog od bratije i video njegovu nesređenu i neurednu keliju, govorio u sebi: "Blažen je ovaj brat, jer je zanemario sve zemaljsko i toliko sav um uzneo gore da ni svoju keliju ne stiže da dovede u red". I opet, kada bi odlazio drugome i video da je njegova kelija uredna, čista i pospremljena, on bi nanovo u sebi govorio: "Kao što je duša ovog brata čista, tako je i kelija njegova čista: stanju njegove duše odgovara i stanje njegove kelije". I nikada on nije rekao o nekome: "Taj je neuredan", ili "Onaj je tašt", nego je po svom dobrom stanju sticao korist od svakoga. Neka bi blagi Bog i nama dao dobro stanje da bismo i mi mogli da se svime koristimo i da nikada ne mislimo o zlu bližnjeg.

105. [Pouke onima koji se uče monaštvu]. Ako se nalaziš u potčinjavanju, nikada nemoj verovati svome srcu, jer se ono oslepljuje starim pristrasnostima. Ni u čemu nemoj slediti za vlastitim sudom i ne rešavaj se na nešto bez pitanja i znanja [starešine]. Nemoj misliti niti smatrati da si umniji i pravedniji od upravitelja svoga, niti budi istraživač njegovih dela, niti proverilac koji se mnogo puta vara... Potčinjavajući se [tako], sa spokojstvom ćeš ići bezopasno i nepogrešivo putem otaca.

Prinuđuj sebe u svemu i odsecaj svoju volju, i uz blagodat Hristovu kroz običaj ćeš doći do navike odsecanja [svoje volje]. Ubuduće ćeš to činiti bez prinuđivanja i bez žalosti, tj. kao da [sve] uvek biva po tvome.

"Ne želi da stvari budu onakve kakvima ih hoćeš, nego želi ono što biva", pa ćeš biti miran sa svima. Veruj da po promislu Božijem biva i ono najbeznačajnije u [vezi] sa nama. Tako ćeš bez smućenja podneti ono što nailazi.

Veruj da su beščašća i grdnje lekovi koji zaceljuju gordost tvoje duše i moli se za tvoje prekorevače kao za istinske lekare. Budi uveren da onaj ko mrzi beščašća mrzi smirenje, i da onaj ko beži od onih koji ga razdražuju, beži od krotosti.

Ne želi da znaš o zlu bližnjega svoga, niti primaj podozrenja protiv njega. A ako se ona i seju [u nas] usled naše rđavosti, postaraj se da ih pretvoriš u dobre misli.

Za sve blagodari [Bogu] i steći ćeš blagost i svetu ljubav. Pre svega čuvajmo savest našu u svemu, [u odnosu] prema Bogu, prema bližnjem i

prema predmetima. I pre nego što kažemo ili učinimo nešto, istražujmo da li je [stvar] po volji Božijoj. I tako, pomolivši se recimo ili učinimo, položivši nemoć našu pred Bogom.

337

106. Ako hoćeš da u [potrebno] vreme imaš [svete pomisli], svagda se poučavaj i istrajavaj u njima, i verujem Bogu da ćeš napredovati. Molitvu spoji sa poučavanjem... Staraj se da napreduješ da bi bio u stanju da bez tuge, bez osećanja pritešnjenosti i sa trpljenjem podneseš telesnu ili duhovnu nevolju.

107. Ako čuješ da si učinio stvar koju nisi učinio, ne smućuj se uopšte, niti se žesti, nego odmah načini poklon onome koji ti je rekao i sa smirenjem mu reci: "Oprosti mi i moli se za mene", i zatim ućuti, kao što su i oci rekli. A ako te on pita da li je ta stvar istinita ili ne, učini poklon sa smirenjem i reci istinu o stvari koja se desila. A pošto kažeš, opet učini poklon sa smirenjem, isto govoreći: "Oprosti mi i pomoli se za mene".

108. [Ako] još ne možeš da budeš u jednom istom stanju pri susretu sa bratijom, bar se postaraj da se ničim ne sablažnjavaš, niti da osuđuješ, niti da ogovaraš, niti da pratiš reči, dela ili pokrete brata koji ti nije od koristi. Pre se postaraj da se u svemu naziđuješ.

109. Znaj da se strast usiljava protiv onoga ko biva napadan ili žalošćen od neke strasne pomisli, a [naročito] ako je ostvari. On je, naime, osnažuje protiv sebe, tj. dodaje joj silu da ga više napada i žalosti. A kod onoga ko se podvizava i suprotstavlja pomisli svojoj i čini ono što joj je protivno, kao što sam mnogo puta rekao, strast slabi i nema snage da ga napada i žalosti. I tako on, malo po malo, podvizavajući se i pomagan od Boga, pobeđuje i samu strast.

110. Ava Pimen je rekao da su glavne tri [stvari]: Bojati se Gospoda, moliti se Bogu i činiti dobro bližnjemu? Bojati se Gospoda - starac je rekao zbog toga što strah Božiji prethodi svakoj vrlini. Jer, strah Božiji je početak mudrosti (Ps.110,10), i bez straha Božijeg niko ne može da postigne vrlinu, niti bilo šta dobro: Jer strahom Božijim se svako uklanja od zla (Prič.Sol.16,6). Moliti se Bogu - on je rekao budući da čovek ne može steći vrlinu, niti šta drugo dobro učiniti, kao što sam rekao, čak i da zbog straha Božijeg ima želju, ukoliko nema pomoći Božije... A - činiti dobro bližnjemu - jeste ljubav, koja je savršenstvo vrlina.

111. Protiv neosetljivosti duše, brate, spoji često čitanje Božanstvenog Pisma sa čitanjem umilnih reči bogonosnih otaca. [Tome dodaj] sećanje na Strašni sud Božiji, na izlazak duše iz tela, i na strašne sile zajedno sa kojima je duša činila zlo u ovom kratkovremenom i okajanom životu.

PREPODOBNI ISAAK SIRIN Kratko saopštenje o njemu Otadžbina svetog Isaaka beše Ninevija. O njegovim roditeljima se ne zna ništa. U

mladosti se, zajedno sa bratom, udaljio od sveta i svega svetskog, stupio u manastir svetog Matije i primio obraz i čin monaškog života.

Usavršivši se u toj obitelji u podvižništvu i u dovoljnoj meri napredovavši u vrlinama, on beše ranjen željom za bezmolvijem. Udaljivši se na veće rastojanje od opštežića, on se nastanio u pustinjsku keliju i počeo da provodi potpuno usamljenički život, ni sa kim ne opšteći i imajući pred sobom samo Boga i sebe. Stupivši na upravu pomenutim opštežićem, njegov brat ga je mnogo ubeđivao i molio da ostavi pustinju i da se vrati kod njih. Međutim, on je bio toliko vezan za pustinju da se nije saglasio da je ostavi ni na najkraće vreme.

338

Međutim, ono što nije učinila molba brata, učinilo je Božanstveno otkrivenje. Ne poslušavši srodnika, sveti Isaak se pokorio Ocu koji ga je odozgo prizvao da upravlja Ninevijskom Crkvom. Stoga on ostavlja pustinju i biva rukopoložen za episkopa velikog grada Ninevije. Jer, nije trebalo da se svetilnik sakriva ispod sasuda pustinje, već da bude postavljen na svećnjak pastirstva te da daleko razliva svetle zrake svetlozarne vrline. Međutim, ni to nije suviše dugo trajalo. Svetitelj je ostavio svoju episkopsku katedru iz sledećeg razloga.

Kod njega u episkopski dvor su došla dva čoveka, zajmodavac i dužnik. Jedan je tražio da mu se odmah vrati dug, a drugi je tražio da mu se da još izvesno vreme. Međutim, zajmodavac je odgovorio: "Ako mi on odmah ne vrati dug, predaću ga sudu". Sveti Isaak mu je primetio: "Jevanđelska zapovest ti nalaže da uopšte ne tražiš svoje od onoga koji ti je uzeo. Utoliko pre treba da pokažeš velikodušnost prema onome koji je obećao da će ti uskoro vratiti dug". Taj grubi čovek je, pak, odgovorio: "Ostavi ti sada jevanđelsku zapovest". I više nije hteo ništa da čuje.

Tada je episkop rekao u sebi: "Ako se oni ne povinuju jevanđelskim zapovestima Gospodnjim, šta bih ja još ovde radio". Osim toga, videći koliko neophodni poslovi oko upravljanja razbijaju bezmolvije i bezmetežnost na koje je navikao u pustinji, on se reši da ostavi presto i da se vrati u voljeni pustinjski skit.

Ostajući u njemu do smrti, sveti Isaak je izvršio neiskazive podvige u borbi sa demonima i telom, uspevši u vrlini koju iziskuje i delatni i sagledateljni život. On je dostigao duhovno savršenstvo i još u ovom životu se udostojio izuzetne blagodati. U to može lako da se uveri onaj ko uzme njegova dela.

Sveti Isaak je pisao mnogo. Sve što je pisao, pisao je iz iskustva. On je najpre na delu prošao sve ono što je kasnije predao zapisu. Onje sopstvenom delatnošću obučavao one koje je rukovodio. Tako je on i iz pustinje nastavio da toči i neiscrpno izliva čistu i oživljavajuću struju kojom je obilno napajao duše bratije.

Spisi svetog Isaaka su do nas došli na sirijskom i aravijskom jeziku. Oko polovina je prevedeno na grčki jezik, a sa grčkog na ruski, tj. 91 slovo.

Sveti Isaak se u nebeske obitelji preselio krajem VI veka. Njegov spomen se, po mesecoslovu arhiepiskopa Sergija, slavi 28. januara.

339

PREPODOBNI ISAAK SIRIN

Kratko saopštenje o njemu Otadžbina svetog Isaaka beše Ninevija. O njegovim roditeljima se ne zna ništa. U

mladosti se, zajedno sa bratom, udaljio od sveta i svega svetskog, stupio u manastir svetog Matije i primio obraz i čin monaškog života.

Usavršivši se u toj obitelji u podvižništvu i u dovoljnoj meri napredovavši u vrlinama, on beše ranjen željom za bezmolvijem. Udaljivši se na veće rastojanje od opštežića, on se nastanio u pustinjsku keliju i počeo da provodi potpuno usamljenički život, ni sa kim ne opšteći i imajući pred sobom samo Boga i sebe. Stupivši na upravu pomenutim opštežićem, njegov brat ga je mnogo ubeđivao i molio da ostavi pustinju i da se vrati kod njih. Međutim, on je bio toliko vezan za pustinju da se nije saglasio da je ostavi ni na najkraće vreme.

Međutim, ono što nije učinila molba brata, učinilo je Božanstveno otkrivenje. Ne poslušavši srodnika, sveti Isaak se pokorio Ocu koji ga je odozgo prizvao da upravlja Ninevijskom Crkvom. Stoga on ostavlja pustinju i biva rukopoložen za episkopa velikog grada Ninevije. Jer, nije trebalo da se svetilnik sakriva ispod sasuda pustinje, već da bude postavljen na svećnjak pastirstva te da daleko razliva svetle zrake svetlozarne vrline. Međutim, ni to nije suviše dugo trajalo. Svetitelj je ostavio svoju episkopsku katedru iz sledećeg razloga.

Kod njega u episkopski dvor su došla dva čoveka, zajmodavac i dužnik. Jedan je tražio da mu se odmah vrati dug, a drugi je tražio da mu se da još izvesno vreme. Međutim, zajmodavac je odgovorio: "Ako mi on odmah ne vrati dug, predaću ga sudu". Sveti Isaak mu je primetio: "Jevanđelska zapovest ti nalaže da uopšte ne tražiš svoje od onoga koji ti je uzeo. Utoliko pre treba da pokažeš velikodušnost prema onome koji je obećao da će ti uskoro vratiti dug". Taj grubi čovek je, pak, odgovorio: "Ostavi ti sada jevanđelsku zapovest". I više nije hteo ništa da čuje.

Tada je episkop rekao u sebi: "Ako se oni ne povinuju jevanđelskim zapovestima Gospodnjim, šta bih ja još ovde radio". Osim toga, videći koliko neophodni poslovi oko upravljanja razbijaju bezmolvije i bezmetežnost na koje je navikao u pustinji, on se reši da ostavi presto i da se vrati u voljeni pustinjski skit.

Ostajući u njemu do smrti, sveti Isaak je izvršio neiskazive podvige u borbi sa demonima i telom, uspevši u vrlini koju iziskuje i delatni i sagledateljni život. On je dostigao duhovno savršenstvo i još u ovom životu se udostojio izuzetne blagodati. U to može lako da se uveri onaj ko uzme njegova dela.

Sveti Isaak je pisao mnogo. Sve što je pisao, pisao je iz iskustva. On je najpre na delu prošao sve ono što je kasnije predao zapisu. Onje sopstvenom delatnošću obučavao one koje je rukovodio. Tako je on i iz pustinje nastavio da toči i neiscrpno izliva čistu i oživljavajuću struju kojom je obilno napajao duše bratije.

Spisi svetog Isaaka su do nas došli na sirijskom i aravijskom jeziku. Oko polovina je prevedeno na grčki jezik, a sa grčkog na ruski, tj. 91 slovo.

Sveti Isaak se u nebeske obitelji preselio krajem VI veka. Njegov spomen se, po mesecoslovu arhiepiskopa Sergija, slavi 28. januara.

340

PREPODOBNI ISAAK SIRIN PODVIŽNIČKE POUKE

1. Strah Božiji je početak vrlina. On je porod vere i seje se u srce kada se um

odvoji od svetske rasejanosti. Tada on misli koje kruže i lutaju sabira na razmišljanje o budućem vaspostavljanju.

2. Da bi se položila osnova vrlina, najbolje je da se čovek drži po strani od žitejskih dela i da prebiva u zakonu koji osvetljuje prave i svete staze, kao što je Duh Sveti ukazao preko Psalmopojca(Ps.22,3; 118,35).

3. Početak puta života se sastoji u svagdašnjem poučavanju uma u Rečima Božijim i u provođenju života u siromaštvu. Napajanje jednim potpomaže usavršavanje u drugom. Ako se napajaš izučavanjem Reči Božijih imaćeš pomoć u napredovanju u siromaštvu, a usavršavanje u negramžljivosti će ti obezbeđivati više vremena da napreduješ u izučavanju Reči Božijih. Napredak, pak, i u jednom i u drugom ubrzo će dovesti do podizanja celog zdanja vrlina.

4. Bez udaljavanja od sveta niko ne može da se približi Bogu. Udaljavanje ja ne nazivam preseljenje telom, već odstranjenje od svetskih dela. Vrlina udaljavanja od sveta se sastoji u tome da se um ne bavi svetom.

5. Za čoveka u kome se umnoži blagodat, strah od smrti na putu ka željenoj pravednosti postaje ništavan. On u svojoj duši nalazi mnoge razloge po kojima je, radi straha Božijeg, gotov da trpi nevolje kao nešto što mu pripada. Tada sve što je neprijatno telu i što može da mu pričini stradanje u njegovim očima izgleda ništavno u poređenju sa onim čemu se on nada u budućnosti. Ukoliko se, pak, u čoveku umanji blagodat, dešava se suprotno rečenome. Tada kod njega poznanje na osnovu istraživanja (koje se oslanja samo na opipljivo) postaje jače od vere. On već nema nadu u Boga pri svakom delu i promisao Božiji o čoveku počinje da shvata drugačije. Takav čovek se postojano podvrgava strahovima zbog zamki onih koji svojim strelama streljaju u mraku(Ps.10,2).

6. Sumnja srca u dušu unosi bolest, a vera čini da je proizvoljenje jako i pri odsecanju udova. Što te više savlađuje ljubav prema telu, to si manje smeo i neustrašiv u mnogim borbama koje okružuju ono što ti je milo.

7. Celomudren nije onaj u kome za vreme borbe, truda i podviga nestaju sramne pomisli, već onaj ko istinitošću svog srca ucelomudruje gledanje svoga uma, ne dozvoljavajući mu da se pruža ka nepriličnim pomislima. I dok časnost njegove savesti pogledom očiju svedoči o njegovoj vrednosti (zakonu čistote), stid kao zavesa visi u skrivenoj odaji pomisli, a njegova neporočnost se, kao celomudrena devica, verom čuva za Hrista.

8. Za odbijanje raspoloženja duše ka nepristojnosti ništa nije tako moćno kao pogružavanje u ljubav prema izučavanju Božanstvenog Pisma i dostizanje dubine njegovih misli. Kada se pomisli pogružavaju u sladost shvatanja mudrosti koja je sakrivena u rečima čovek iza sebe ostavlja svet i zaboravlja sve što je u njemu, po meri prosvećenja koje izvlači iz njih. Čak i kad pliva samo po površini mora Božanstvenih Pisama i ne može da pronikne u samu dubinu misli Pisma, umu je dovoljno što je zauzet težnjom da ih razume. On i tada jednom pomišlju o čudesnom krepko vezuje svoje pomisli i sprečava ih da streme ka veštastvenom i plotskom.

341

9. U svemu što susretneš u Pismu trudi se da dođeš do cilja reči kako bi proniknuo u dubinu misli svetih i sa većom tačnošću ih razumeo. Oni koje Božanstvena blagodat na putu života vodi ka prosvećenju svagda osećaju kao da neka umna luča prolazi po stihovima napisanog i čini da um razlikuje gola slova od onoga što je duševnom poznanju rečeno sa velikom mišlju.

10. Srce čoveka koji mnogoznačne stihove čita bez udubljivanja ostaje siromašno (tj. ne oseća ništa). U njemu gasne sveta sila koja pri divnom razumevanju duši pruža najslađi ukus.

11. Svaka stvar obično stremi ka sebi srodnome. Duša koja u sebi ima udeo duha plameno vuče ka sebi sadržinu izreke koja u sebi poseduje skrivenu duhovnu silu. Međutim, ne pobuđuje svakog čoveka na divljenje ono što je rečeno duhovno i što u sebi ima skrivenu veliku duhovnu silu. Reč o vrlini zahteva srce koje nije zauzeto zemljom. U čoveku čiji je um obremenjen brigom o prolaznom vrlina ne može da probudi pomisao [tj. želju] da je zavoli i poželi da je stekne.

12. Odvajanje od veštastva prethodi sjedinjenju sa Bogom, premda često, po domostroju blagodati, kod pojedinih biva da poslednje prethodi prvome. Poredak koji priliči domostroju je drugačiji od poretka koji je opšti svim ljudima. Ti se drži opšteg poretka. Ukoliko u tebi prethodi blagodat, neka je, a ako ne prethodi, ti putem svih ljudi ushodi na visinu duhovnog stuba.

13. Nenasitost duše u sticanju vrlina preokreće u svoju korist deo vidljivih (čulnih) želja tela koje je povezano sa njom. Svaku stvar ukrašava mera. Bez mere postaje štetno i ono što se smatra prekrasnim.

14. Da li hoćeš da sa svojim umom budeš u opštenju sa Bogom? Posluži milostinji! Ka duhovnoj ljubavi, koja zapečaćuje nevidljivi obraz (Boga u čoveku), nema drugog puta osim da se pre svega postane štedar slično Ocu našem nebeskom, kao što je rekao Gospod (Lk.6,36).

15. Vodom koju crta na zidu umetnik ne može utoliti svoju žeđ. Isto je i sa rečju koja nije opravdana delatnošću. Onaj koji onome koji ga sluša govori o vrlini koju je ostvario na delu, čini isto što i onaj koji drugome daje novac koji je dobio svojim trudom. Onaj ko iz sopstvenog imanja seje učenje u sluh onih koji ga prate sa smelošću otvara svoja usta i svojoj duhovnoj deci govori kao prestareli Jakov celomudrenom Josifu: I ja ti dajem jedan deo više nego braći tvojoj, koji uzeh od Amoreja mačem mojim i lukom mojim (Post.48,22).

16. Neko je prekrasno rekao da strah od smrti žalosti čoveka koga osuđuje savest. Onaj, pak, ko u sebi ima dobro svedočanstvo [savest], smrt želi podjednako kao i život.

17. Ono što se duboko spojilo sa tvojom dušom smatraj svojim imanjem ne samo u ovom veku. Veruj da će ono sa tobom poći i u budući vek. I ako je to nešto dobro - veseli se i blagodari Boga u umu svome, a ako je nešto rđavo - žalosti se i uzdiši, starajući se da ga se oslobodiš još dok si u telu.

18. Drži uvek u umu svom najteže nevolje nevoljnika i zlopaćenika kako bi sam uznosio dužnu zahvalnost za male i ništavne skorbi koje ti se dešavaju i kako bi bio u stanju da ih podnosiš sa radošću.

19. U vreme svog ohlađenja i lenjosti u svom srcu predstavljaj ranije vreme u kome si bio marljiv, u kome si se starao o svemu, čak o sitnicama, u kome si pokazao podvig, u kome si se sa revnošću protivio svima koji su hteli da postave prepreku tom hođenju.

342

Takvim sećanjem tvoja duša će se ponovo probuditi kao iz dubokog sna, te će se ponovo obući u plamen revnosti. Ona kao da ustaje iz mrtvih, vatrenim suprotstavljanjem đavolu i grehu vraćajući se u svoj raniji poredak.

20. Krsna delatnost je dvojaka: jedna se sastoji u trpljenju telesnih nevolja (telesnih lišavanja neizbežnih u borbi sa strastima - i naziva se delanjem), a druga se ispoljava u tananoj delatnosti uma, u Božanstvenom razmišljanju i u prebivanju u molitvi (i naziva se sagledavanjem). Prva čisti strasni deo duše, a druga prosvećuje umni deo duše. Svakog čoveka koji, pre nego što se savršeno obučio prvoj delatnosti prelazi na drugu, privučen njenom sladošću, da ne kažem - svojom lenjošću, postiže gnev zbog toga što najpre nije umrtvio udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5), tj. što se bez iscelenja nemoći pomisli trpeljivim upražnjavanjem u delanju krsnog zlopaćenja drznuo da u umu svom mašta o slavi krsta. To je značenje drevne izreke svetih da će um koji ushte da se popne na krst pre nego što mu čula, iscelivši se, dođu do bezmetežnosti, postići gnev Božiji. Onaj čiji je um oskrnavljen sramnim pomislima i koji je brz na maštarske pomisli biva zaustavljen [na svom putu]. On svoj um nije najpre očistio nevoljama, niti je pokorio telesne želje, već se pouzdao na ono što je čulo njegovo uvo i što je napisano mastilom. On se ustremio napred po putu koji je ispunjen mrakom, premda je slep očima.

21. Predstavi sebi da je vrlina telo, sagledavanje - duša, a jedno i drugo - savršeni čovek, koji je duhom sastavljen iz dva dela, iz čulnog i razumnog. I kao što je nemoguće da duša dođe u stanje da projavi svoje postojanje bez potpune obrazovanosti tela sa njegovim udovima, tako je nemoguće da dođe do sagledavanja bez vršenja dela vrlina.

22. Slušajući da treba da se udaljimo od sveta i da ostavimo svet, da se očistimo od svega što postoji u svetu, ti treba od početka da shvatiš i spoznaš što znači sama reč svet i iz kakvih različitih [značenja] se ona sastoji. Tada ćeš biti u stanju da shvatiš koliko je tvoja duša daleko od sveta i šta je u njoj još vezano za svet. Svet je opšte ime koje obuhvata ono što zovemo strastima. Kada hoćemo da imenujemo sve strasti zajedno, mi koristimo reč svet, a kada hoćemo da ih razlikujemo po vrstama, mi ih nazivamo strastima.

23. Kada budeš saznao šta je svet doznaćeš i to čime si vezan sa njim i čime si se odvojio od njega. I reći ću kraće: svet je telesni život i mudrovanje ploti. Samim tim što je čovek odvojio sebe od toga poznaje se da je izašao iz sveta.

24. Strah za telo kod ljudi ponekad biva tako silan da često ostaju nesposobni da izvrše bilo šta slavno i uzvišeno. Međutim, kad mu se približi strah za dušu, on iščezava kao vosak pred ognjem koji ga proždire.

25. Duša je po prirodi bestrasna. Strasti su nešto pridodato. Za njih je kriva sama duša. Ako je nekada bila svetla i čista zbog primanja Božanstvene svetlosti, i ako postaje isto takva po povratku u prvobitno stanje, priroda duše odstupa od svog stanja čim stupi u strasno kretanje, kao što tvrde vaspitanici Crkve.

26. Prirodno stanje duše jeste poznanje Božije tvorevine - i čulne i mislene. Njeno natprirodno stanje jeste kretanje (ili dejstvo ili stanje) sagledavanja nadsuštastvenog Božanstva. Njeno protivprirodno stanje jeste kretanje (ili nastrojenje i život) koji je svojstven strasnim ljudima, koji služe strastima. Prema tome, očigledno je da duševne strasti nisu prirodne.

27. Ako nisi došao do toga da tajne ljudske spoznaješ po duhu, možeš ih poznati po rečima, načinu života i raspoloženju svakoga. Onaj ko je čist u duši i neporočan po načinu života svagda sa celomudrenošću izgovara reči Duha i saobrazno sa merom svog razumevanja rasuđuje o Božanstvenom i o tome što je u njemu samom. Onaj, pak, čije je

343

srce ispunjeno strastima, i jezik svoj pokreće sa njima. Čak i da počne da govori o duhovnom, on će rasuđivati pod uticajem strasti. Mudri takvog čoveka primećuje pri prvom susretu i čisti oseća njegov smrad.

28. Dela monaha su: sloboda od telesnog, telesni trud sa molitvom i neprestano srdačno sećanje na Boga.

29. Jedno delo je molitva, a drugo - sagledavanje u molitvi, premda molitva i sagledavanje jedno u drugom imaju svoj početak. Molitva je sejanje, a sagledavanje je žetva pri kojoj žetelac stupa u izumljenje neizrecivim viđenjem. On se divi tome kako je iz malih i golih zrna pred njim izraslo tako divno klasje.

30. Spasitelj je sa postom započeo delo našeg spasenja. Na isti način i svi koji idu tragom Spasitelja na toj osnovi polažu početak svog podviga, budući da je post oružje koje je Bog pripremio. I ko neće biti prekoren ako ga zapostavi? Kad je postio sam Zakonodavac, zar neće postiti oni koji su obavezni da izvršavaju zakon? Stoga do posta ljudski rod nije znao za pobedu i đavo nikada nije iskusio poraz od naše prirode. Od tog, pak, oružja on je potpuno iznemogao. Naš Gospod je bio vođa i prvenac te pobede da bi na glavu naše prirode položio prvi pobedni venac. Čim na nekom od ljudi vidi to oružje, đavola, tj. protivnika i mučitelja odmah spopada strah zbog sećanja na poraz koji je u pustinji pretrpeo od Spasitelja. Njegova sila se odmah rasplinjava, i pogled na oružje koje nam je dao naš Podvigonačelnik ga spaljuje. Onaj ko je obučen u oružje posta u svako vreme gori revnošću. Um onoga ko u njemu prebiva ostaje nepokolebiv i pokazuje spremnost da susretne i odbije sve ljute strasti.

31. Dela i napori tada duši pružaju bestrašće, umrtvljujući udove... koji su na zemlji. Oni daju spokojstvo pomislima ukoliko se latimo bezmolvija, ukoliko se u duši prekrati smućenje koje nastaje od utisaka spoljašnjih čula. Bez toga uspeh se neće steći. Jer, da li će se osušiti koren drveta koje se svakodnevno zaliva? Nestaje li kada vode u sudu koji se svakodnevno dopunjuje? Kada čovek stupi u bezmolvije, duša lako raspoznaje strasti. Tada ih unutrašnji čovek, probudivši se na duhovno delo, savlađuje i svoju dušu iz dana u dan uzvodi ka čistoti.

32. Kada se može reći da je neko dostigao čistotu? Zaista je čist srcem onaj koji sve ljude vidi dobrima i kome niko ne izgleda nečist i oskrnavljen.

33. Šta podvižnik koji prebiva u bezmolviju u svojoj keliji treba da radi? Zar marljivi čovek koji se drži trezvoumlja u duši ima potrebu da pita kako da se ponaša kada je usamljen? Kakvo bi drugo zanimanje monah u keliji imao osim plača? I koje je zanimanje bolje od toga? Samo njegovo prebivanje i usamljenost, koja je slična boravku u grobu, daleko od ljudske radosti, treba da ga uči da je njegova delatnost plač. I svi sveti su se sa plačem preselili iz ovog života. Molimo Gospoda da nam daruje plač. Jer, ako steknemo tu blagodat, koja je bolja i prevashodnija od ostalih darova, mi ćemo, njenom pomoću, dostići čistotu. Ukoliko je, pak, dostignemo, ona se od nas neće odvojiti do samog našeg ishoda iz ovog života.

34. Blaženi čisti srcem stoga što nema vremena u kome se oni ne bi naslađivali sladošću suza, u kojoj oni uvek vide Gospoda. Još dok su im suze u očima oni se, na visini svoje molitve, udostojavaju viđenja Njegovih otkrivenja. Kod njih nema molitve bez suza. To i znači ono što je Gospod rekao: Blaženi koji plaču jer će se utešiti (Mt.5,4). Monaha koji se uz pomoć suza udostoji da pređe oblast strasti i da stupi na ravninu duševne čistote susreće uteha koju Gospod daje onima koji plaču radi njihove čistote. Prolivanje suza i plakanje jeste dar bestrasnih. I ukoliko suze onoga koji povremeno plače i tuguje vode ne

344

samo ka bestrašću, nego i savršeno čiste i oslobađaju njegov um od sećanja na strasti, šta da se kaže o onima koji se sa znanjem dan i noć upražnjavaju u njima?

35. Neko od svetih je rekao da telo koje se boji iskušenja, koje izbegava krajnosti i koje [se boji] da se ne liši života postaje prijatelj greha. Stoga ga Duh Sveti pobuđuje da umre (savetuje podvižniku da se ne boji smrti). On zna da on neće pobediti greh ukoliko ne umre. Onaj ko hoće da se u njega useli Gospod svoje telo prinuđava da mu služi. On se trudi oko zapovesti Duha koje je opisao apostol i svoju dušu čuva od plotskih dela koja navodi apostol (Gal.5,19). Telo, pak, koje ima udela u grehu nalazi pokoj u plotskim delima. Duh Božiji se, međutim, ne uspokojava u njegovim plodovima. Kada telo iznemogne od posta i smirenja, duša se ukrepljuje molitvom.

36. Posle mnogog ugnjetavanja skorbima bezmolvija, posle trpljenja lišavanja i nedostataka i po približavanju končini života, telo te obično moli i govori: "Daj mi malo slobode da poživim kako priliči. Sada ja hodim pravo budući da sam ispitano svakim zlopaćenjima". I čim ga ti zbog saosećanja izbaviš od nevolja i uspokojiš, pruživši mu predah, počeće da ti, malo po malo, našaptava sa laskanjem (a njegova laskanja su vrlo snažna) da "i blizu sveta možemo da živimo dobro, po istim pravilima po kojim se sada upravljamo. Jer, mi smo ispitani u mnogom. Iskusi me unekoliko, pa ćemo se vratiti ukoliko ne budem onakvo kakvim me želiš. Pustinja nam neće pobeći". Ti mu, pak, nemoj verovati makar te i silno umoljavalo i davalo mnoga obećanja. Jer, ono neće ispuniti ono što obećava. Ukoliko pristaneš na njegovu molbu, baciće te u velike padove od kojih nećeš biti u stanju da ustaneš i da se izbaviš.

37. Kada od iskušenja dođeš do uninija i kad ih se presitiš, kaži sam sebi: "Ponovo si poželeo nečisti i sramni život". I ako ti telo kaže: "Veliki je greh ubiti sam sebe", ti mu odgovori: "Ubijam sam sebe stoga što ne mogu da živim čisto. Umreću ovde da ne bih video istinsku smrt svoje duše - smrt za Boga. Bolje mi je da ovde umrem radi neporočnosti i da ne živim rđavo u svetu. Ja sam namerno izabrao tu smrt radi grehova svojih. Sam sebe umrtvljujem stoga što sam zgrešio Gospodu. Više neću da ga razgnevljujem. I zašto bih živeo daleko od Boga? Trpeću ova zlopaćenja da ne bih bio odvojen od nebeske nade. Šta će Bogu moj život u ovom svetu ukoliko živim rđavo i prognevljujem ga".

38. Za monaha je štetno da vidi svet i svetsko. Kakve se samo promene dešavaju u umu onoga koji, posle dugovremenog bezmolstvovanja, iznenada ponovo upadne u vodenicu sveta, te vidi i sluša ono na šta nije navikao! Neka nas ne varaju oni koji tvrde da nećemo imati nikakve štete od onoga što vidimo i čujemo, da smo u svojim mislima jednaki i u usamljenosti i u svetu, da se naša skromnost ne uznemiruje ni u keliji ni van nje, da se ona ne menja na loše, te da mi ne osećamo uznemirenje od strasti pri susretu sa licima i stvarima. To mogu da tvrde samo oni koji su krepki duhom i koji ne osećaju kad primaju rane. Mi, pak, nismo došlo do takvog zdravlja. Mi još imamo smrdljive rane koje odmah rađaju crve ukoliko ih i jedan dan ostavimo bez brige, ukoliko ostanu nepovezane, bez zavoja i previjanja.

39. Duša koja se jednom sa verom predala Bogu i koja je na osnovu mnogostrukog iskustva poznala Njegovu pomoć više ne brine o sebi, već se opasuje divljenjem i ćutanjem, nemajući mogućnosti da se ponovo vrati načinima svog poznanja. Ona ih više ne upotrebljava na delu kako se ne bi lišila promišljanja koje je tajanstveno neuspavljivo nadzire, koje se stara o njoj i neprestano pazi na nju. Ona bi ga se tada lišila, budući da bi

345

se pokazalo da samouvereno mašta o tome da može sama o sebi da promišlja, oslanjajući se na silu svog poznanja.

40. Oni u kojima zasija svetlost vere više ne dolaze do bestidnosti kojom bi iznova od Boga u molitvama iskali: "Daj nam to", ili: "Uzmi to od nas". Oni se uopšte ne brinu o sebi samima, budući da duhovnim očima vere svakog časa vide očinski promisao kojim ih osenjuje istinski Otac koji svojom bezmerno velikom ljubavlju prevazilazi svaku očinsku ljubav, koji može više od svih i koji ima silu da nam pomaže i preko onoga što ištemo, pomišljamo i sebi predstavljamo.

41. Onaj ko se udostojio da okusi sladost vere, pa se opet vraća ka duševnom poznanju, liči na onoga ko je našao mnogoceni biser pa ga menja za bakarni novčić. On liči i na onoga koji ostavlja samovlasnu slobodu i vraća se u stanje siromaštva koje je ispunjeno strahom i ropstvom.

42. Postoje tri mislena sredstva po kojima poznanje uzlazi i nishodi. Ta sredstva su: telo, duša i duh. Poznanje je Božiji dar prirodi razumnih tvari. On je dat još pri samom sazdanju, i po svojoj prirodi je prost i nedeljiv, slično sunčevoj svetlosti. Međutim, saglasno sa svojim delanjem, on poprima izmene i deljenja. Čuj kakav je poredak tog delanja.

43. Prvi stepen poznanja. Kada ide za plotskom željom poznanje sažima u jedno sledeće stvari: bogatstvo, taštinu, ukrašavanje, telesni pokoj, staranje o književnoj mudrosti koja je pogodna za upravljanje u ovom svetu i koja toči iskustvo u umetnostima, naukama i ostalom u čemu se telo ovenčava u ovom vidljivom svetu. Po tim odlikama poznanje postaje suprotno veri. Ono, naime, isključuje svako Božanstveno staranje, te usled prevladavanja tela u um unosi svaku nerazumnu nemoć, pri čemu je sva njegova briga posvećena samo o ovom svetu.

Evo kako ono shvata samo sebe: ono je navodno mislena sila koja tajno upravlja čovekom, neko božanstveno staranje koje pazi na njega i koje se savršeno o njemu brine. Stoga ono upravljanje svetom ne pripisuje promislu Božijem. Naprotiv, svako dobro u čoveku, njegovo spasavanje od svega štetnog, njegovo čuvanje od teškoća i od mnogih protivnosti koje tajno i očigledno prate našu prirodu njemu izgledaju kao posledica njegovog staranja i sopstvenih preduzetništva.

Takav je pojam maštarskog poznanja o samom sebi. Ono mašta da sve biva po njegovom promišljanju. U tome se ono slaže sa onima koji tvrde da ne postoji upravljanje svetom. Uostalom, ono ne može da prođe bez neprestanog staranja i bez straha za telo, usled čega njime ovladava malodušnost, žalost, očajanje, strah od demona, bojazan od ljudi, strepnja od razbojnika, bojazan od glasina o smrtnim slučajevima, briga u bolestima, brižljivost u oskudici i nedostatku potrebnog, strah od smrti, strah od stradanja i zlih zveri, i sve ostalo slično tome. To poznanje čini sličnim moru koje danonoćno na moreplovce podiže i navaljuje valove.

Budući da ne ume da staranje o sebi sa verom i nadom prepusti Bogu, to poznanje se neprestano bavi dovijanjem i izmišljanjem sredstava u vezi sa svime što se tiče njega samog. Kada se njegovi pronalasci u nekom slučaju pokažu nedejstveni, ono u tome ne vidi tajanstveni promisao, već se prepire sa ljudima koji ga ometaju i protive mu se. U tom smislu je u tom poznanju nasađeno drvo poznanja dobra i zla koje iskorenjuje ljubav. U njemu bujaju nadmenost i gordost. Ono se nadima, premda hodi u tami. Ono svoje dostojanstvo vrednuje kroz poređenje sa onim što je na zemlji, ne znajući da postoji nešto bolje od toga.

346

44. Drugi stepen poznanja. Ostavivši prvi stepen i zauzevši se duševnim pomislima i željama, čovek u svetlosti prirode duše obavlja sledeća prevashodna dela: post, molitvu, milostinju, čitanje Božanstvenih Pisama, vrlinski život, borbu sa strastima i ostalo. Sva dobra dela, sve prekrasne odlike koje se primećuju u duši i divne načine koji se upotrebljavaju za služenje u dvoru Hristovom na drugom stepenu poznanja savršava Duh Sveti. I On srcu ukazuje na stazu koja vodi veri. U njemu On sabira zalihu za istinski vek.

Međutim, i ovde je poznanje još uvek telesno i složeno. U njemu se jedino nalazi put koji nas vodi ka veri. Postoji, pak, još viši stepen poznanja. Onaj koji bude napredovao naći će mogućnost da se, uz Hristovu pomoć, uzdigne i do njega, ukoliko kao osnovu svog delanja postavi bezmolvno udaljavanje od ljudi, čitanje Pisama, molitvu i ostala dobra dela koja se odnose na drugo poznanje. Njime se vrši sve prekrasno i ono se imenuje poznanjem dela. Jer, čulnim delima, posredstvom telesnih čula, ono vrši svoje delo na višem stepenu.

45. Treći stepen poznanja - stepen savršenstva. Počuj sada kako se čovek usavršava, kako stiče duhovno, i kako se u životu upodobljuje nevidljivim silama koje svoje služenje ne vrše čulnim delima, već staranjem uma. Kada se poznanje uznese nad zemaljskim i nad brigama o zemaljskim delima, kada počne da ispituje svoje pomisli o onome što je skriveno od očiju, kada se prostre gore i pođe za verom u staranju o budućem veku, o onome što nam je obećano i o skrivenim tajnama, sama vera ga guta i preobraća i ponovo rađa, tako da u celosti postaje duhovno.

Tada ono može da se uznese na krilima u oblast besplotnih, da se dotiče dubina nedodirljivog mora, da u umu predstavlja Božanstvena i divna dejstva upravljanja prirodom mislenih i čulnih bića, da ispituje duhovne tajne koje se shvataju prostim i tananim umom. Tada se unutrašnja čula bude za duhovno delanje po poretku koji će važiti u onom besmrtnom i netruležnom životu, budući da je još u ovdašnjem, kao u tajni, primilo misleno vaskrsenje kao istinsko svedočanstvo o sveopštem vaskrsenju.

46. Eto tri načina poznanja. Od vremena u kome čovek počinje da razlikuje zlo od dobra pa dok ne izađe iz ovog sveta, poznanje njegove duše prebiva u te tri mere. I punotu svake nepravde i nečastivosti, i punotu pravde, i kosnuće svih dubina tajni duha proizvodi jedno poznanje u tri navedene mere. U njemu se sastoji svaki pokret uma, bilo da ushodi ili nishodi, bilo da je u dobru ili u zlu, ili u srednjem između dobra i zla. Te mere se kod otaca nazivaju: prirodnom, protivprirodnom i natprirodnom. To su tri smera po kojima ushodi i nishodi sećanje razumne duše kada, kao što je rečeno, ili po prirodi čini pravdu, ili se iznad prirode ushićuje sagledavanjem Boga, ili nishodi da pase svinje kao onaj ko je rasuo bogatstvo svoje razboritosti, služeći mnoštvu demona.

47. Prvi stepen poznanja hladi dušu za dela hođenja po Bogu. Drugi zagreva dušu za brzo hođenje ka onome što je po veri. Treći, pak, jeste pokoj od dela u jednom upražnjavanju uma koji se naslađuje tajnama budućeg. Međutim, naša priroda ne može da se savršeno uzdigne iznad stanja umrtvljenosti i težine tela. Stoga dok živi u telu, čovek ostaje u prelaznom stanju između jednog i drugog. Duša čas kao ubogi siromah počinje da vrši služenje na drugom, srednjem stepenu vrline, čas se, slično onima koji su primili duh usinovljenja, u tajni slobode naslađuje duhovnom blagodaću po daru Darodavca. Zatim se ona opet vraća ka smirenju dela koja vrši uz pomoć tela. Jer, u nesavršenom veku nema savršene slobode.

48. Delo poznanja na drugom stepenu se sastoji u delanju i dugotrajnom upražnjavanju. Njegovo delo na trećem stepenu jeste delanje vere koje se ne sprovodi

347

delima, već duhovnim predstavama uma i čistim duševnim delanjem. Ono je iznad čula. Pod verom ja ne podrazumevam [sadržaj uma] kojim on rasuđuje o razlikama u mnogopoštovanim Božanstvenim ipostasima i o divnom domostroju Ovaploćenja u kome je primljena naša priroda (iako je i ona krajnje visoka), već svetlost blagodati u duši koja umnim svedočanstvom potkrepljuje srce kako se ne bi pokolebalo u nesumnjivosti nade koja je daleka od svake sumnje. Ta vera se ne projavljuje kroz sluh, nego preko duhovnih očiju koje vide tajne skrivene u duši, te nevidljivo Božanstveno bogatstvo koje je sakriveno od očiju sinova ploti. Ono se otkriva onima koji se hrane sa Hristove trpeze, poučavajući se u zakonu Njegovom, kao što je rekao Gospod: Ako zapovesti moje vršite, poslaću vam Duha Utešitelja, Duha Istine koga svet ne može primiti... On će vas naučiti svemu (Jn.14,17; 26).

49. Evo još jednog razlikovanja poznanja. Poznanje koje se zanima vidljivim i koje čulima prima ono što se predaje vidljivim naziva se prirodno poznanje. Poznanje koje se zanima mislenom silom i prirodom besplotnih bića naziva se duhovno poznanje, budući da osećanja prima duhom a ne čulima. I zbog uzroka ta dva rođenja (tj. opažanja vidljivih i duhovnih stvari) oba poznanja u dušu dolaze spolja. Poznanje, pak, koje daje Božanstvena sila naziva se natprirodnim. Ono je nespoznatljivo i zapravo - iznad spoznanja. Sagledavanje ovog poznanja duša ne prima od veštastva koje je izvan nje (kao kod prva dva poznanja), već u samoj sebi neveštastveno, kao dar. Ono se skoro i izvan očekivanja obnaružava i otkriva u samoj unutrašnjosti. Po reči Hristovoj, Carstvo Božije unutra je u vama (Lk.17,21). Ono nema potrebu za praobrazima, niti dolazi sa zadržavanjem. Ono se unutar obraza, zapečaćeno u skrivenom umu, otkriva samo sobom, bez ikakvog primišljanja. Prvo poznanje je posledica neprestanog zanimanja i marljivosti u obučavanju. Drugo je posledica dobrog života i razumne vere, a treće je dato kao nasleđe veri kojom se ukida poznanje i prekidaju dela.

50. Nemoj sumnjati u silu molitava našeg bogosluženja iako za vreme molitve ili svakočasovnog čitanja ne sledi snažno uzbuđenje i neprestana skrušenost.

51. Reč koja je izrečena na osnovu iskustva obavezno prihvataj, čak i ako onaj koji je izrekao nije književan čovek. Jer, ni carske riznice, premda i veće od svih na zemlji, ne odbijaju novčić uzet od siromaha. Osim toga, velike reke se navodnjavaju iz malih potoka.

52. Sećanje na dobro ili na zlo kao prstom ukazuje ili na sramotu naših pomisli, ili na visinu našeg života. I svako po svome rodu u nama ukrepljuje ili desne ili leve pomisli i pokrete. Mi se njima zanimamo u skrivenosti našeg uma. U tom mislenom bavljenju se izobražava udeo našeg života i mi u njemu možemo da vidimo sami sebe.

53. Postoji ljubav koja je slična malom svetilniku na ulje, koji se gasi kada se ono potroši, ili potoku posle kiše, čije tečenje se prekida sa oskudevanjem vode od kiše. Međutim, postoji i ljubav slična izvoru koji izbija iz zemlje i koji nikada ne oskudeva. Prva ljubav je ljudska, a druga Božanska, koja ima Boga kao vinovnika.

54. Da li hoćeš da se nasladiš stihovima za vreme svoje službe i da postigneš smisao reči Duha koje izgovaraš? Potpuno ostavi po strani količinu stihova i ne uzimaj u obzir meru u stihovima, ostavivši običnu glasnost i udubi se svojim umom u izučavanje reči Duha, sve dok se tvoja duša ne pobudi na visoka shvatanja i ne pokrene na slavoslovlje ili na korisnu tugu. U ropskom delanju (u iščitavanju naloženog) um nema mira. Smućenost obično otima ukus smisla i shvatljivosti i rasipa misli. Smućenje se sa pravom može nazvati đavolskom kolesnicom, budući da satana ima običaj da, slično kočijašu, zasedne na um. Uzevši sa sobom hrpu strasti, on ulazi u nesrećnu dušu i pogružava je u smućenje.

348

55. Nemoj protivrečiti pomislima koje neprijatelj seje u tebe, već bolje sa molitvom Bogu prekidaj besedu sa njima. Međutim, mi ne možemo u svako vreme tako protivrečiti suprotnim pomislima i prekidati ih. Naprotiv, mi od njih često dobijamo rane koje se dugo vremena ne mogu izlečiti. Bez obzira na svu tvoju mudrost i na svu tvoju blagorazumnost, neprijatelji uspevaju da te poraze. Čak i kad ih pobediš, nečistota pomisli oskrnavljuje tvoj um i njihov smrad dugo ostaje u tvojim nozdrvama. Upotrebivši prvi način, ti ćeš biti slobodan od svega toga i od straha. Jer, niotkuda nema pomoći osim od Boga.

56. Prebivajući u kelijnom bezmolviju i prihvatajući se rukodelja, nemoj otačku zapovest preokretati u pokrivalo za svoje srebroljublje. Radi izbegavanja uninija drži se neznatnog posla koji ne uznemiruje um. Ipak, ne zaboravljaj da je molitva iznad svega.

57. Budi uveren da je tvoj Čuvar uvek sa tobom i da i ti, zajedno sa drugim tvarima, stojiš pod jednim Vladikom koji jednim pokretom sve dovodi do kretanja i sve ustrojava. Stoj hrabro i blagodušno. Ni demoni, ni divlje zveri, ni poročni ljudi ne mogu da ispune svoju volju na tvoju štetu i pogibao ukoliko im Upravitelj ne dozvoli i to do određene mere. Stoga govori svojoj duši: "Ja imam Čuvara koji me štiti. Bez naredbe sviše nijedna od tvari ne može da se javi pred mene. Ako je volja mog Vladike da lukavi ovladaju sazdanjem, ja se neću ogorčiti. Ja ću to prihvatiti, budući da ne želim da volja Gospoda mog ostane neispunjena". Na taj način ćeš u svojim iskušenjima biti ispunjen radošću kao onaj koji je saznao i tačno poznao da njime upravlja i rukovodi Vladičin pokret. Tako potkrepljuj svoje srce nadom na Gospoda.

58. Čuvanje jezika ne samo da podstiče um da se vine ka Bogu, već i spoljašnjim delima, koja se vrše pomoću tela, pruža veliku snagu, prosvećujući i tajno delanje, kako su govorili oci. Jer, čuvanje usta podstrekava savest da se uzdigne ka Bogu. Naravno, ćutanje treba da se čuva sa znanjem.

59. Svaku misao dobre želje prati revnost koja svojom vatrenošću liči na užareni ugalj. Ona obično ograđuje tu misao, ne dopuštajući da joj se približi neka suprotnost, smetnja ili prepreka. To je vrlina bez koje se ne može doći do dobra. Neko, ko je bio obučen u Hrista, ovu revnost nazva psom ili stražarem zakona Božijeg.

Ta sila revnosti se budi, ukrepljuje i zagreva na dva načina, sa ciljem da čuva dom (duše), kao što se na dva načina iscrpljuje, uspavljuje i olenjuje.

Buđenje i rasplamsavanje revnosti se (najpre) dešava kada čoveku na misao dođe neki strah koji ga navodi da se boji da dobro koje je stekao, ili koje ima u vidu da stekne, ne bude ukradeno ili uništeno. Kada je taj strah probuđen, revnost se razgoreva dan i noć kao raspaljena peć. Ona, slično heruvimu, neprestano pazi na ono što se dešava okolo i usrdno čuva svoje blago od svih neprijateljskih iskušenja spolja i iznutra.

Drugi način pobuđivanja te revnosti jeste porast želje za vrlinom u duši. Srazmerno sa porastom te želje, i revnost postaje vatrenija.

Prvi, pak, povod za njeno hlađenje jeste umanjenje ili prekraćenje želje za dobrom u duši. Drugi povod je pojava u duši pomisli koja donosi uverenost da čovek više nema razloga da se boji da će pretrpeti štetu od bilo kakve sile. Odvažnost i utvrđivanje ove misli u duši čoveka navodi na nadu i mišljenje [da je obezbeđen], usled čega sa sebe skida oruđe revnosti, ostavljajući dom bez straže. Tada pas pada u san i zadugo ostavlja stražu.

I jedno i drugo se dešava stoga što je u dušu ušla tanana pomisao gordosti i ugnezdila se u njoj, ili stoga što je čovek počeo da se više predaje brigama o prolaznom, ili stoga što ga je često opštenje sa svetom dovelo do obmane. Dešava se to i zbog [obremenjivanja] stomaka, koji je gospodarica svega rđavog. Svaki put kad podvižnik stupi

349

u opštenje sa svetom duša mu dospeva do iznemoglosti. Isto se dešava i kad stupa u opštenje sa mnogima koji sa taštinom satiru njegovu dušu. Um podvižnika koji stupa u opštenje sa svetom liči na kormilara koji spokojno plovi po moru i iznenada zapada u vodu punu podvodnih stena, te doživljava brodolom.

60. Davati prednost dobrom proizvoljenju jeste delo onoga koji želi, a dovršiti izbor dobrog proizvoljenja jeste delo Božije. Za tako nešto čovek ima potrebu za Božijom pomoći. Čim se u nama pojavi dobra želja prihvatimo se čestih molitava sa iskanjem da nam se ne samo ukaže pomoć, već i poznanje da li je naša želja ugodna volji Božijoj ili ne. Jer, nije svaka dobra želja koja dolazi u srce od Boga, već samo ona koja je korisna.

61. Ponekad čovek želi dobro, ali mu Bog ne pomaže. To je stoga što ponekad takva želja dolazi od đavola i nije nam na korist, ili stoga što nije po našoj meri, budući da još nismo dostigli život koji joj odgovara, ili stoga što ne priliči obrazu koji smo primili, ili stoga što još nije došlo vreme kada se ona može ispuniti ili kada se može početi sa njenim ispunjavanjem, ili stoga što nemamo ni poznanja ni telesnih sila koje su neophodne za nju, ili stoga što okolnosti vremena ne odgovaraju za nju. Međutim, đavo se na svaki način trudi da takvo delo oboji blagovidnošću kako bi, podstakavši na njega, rastrojio duševni pokoj ili telu pričinio povredu. Stoga treba marljivo rasuđivati i o dobrim željama. Najbolje je da sve radiš uz savetovanje.

62. Vrlina je majka tuge, od tuge se rađa smirenje, a smirenju se daje blagodat. I nagrada se potom ne daje vrlini, ni trudu radi nje, već smirenju koje se rađa od njih. Ukoliko se ono izgubi, i prvi će biti uzaludni.

63. Gospod ne očekuje samo vršenje zapovesti, već još više ispravljenje duše radi koga je i uzakonio zapovesti. Telo podjednako dejstvuje i u desnim i u levim delima. Um se, pri tom, pokazuje ili kao ispravan, ili kao grešan, sudeći po nastrojenju.

64. Dar bez iskušenja jeste pogibao za one koji ga primaju. Ukoliko pred Bogom činiš dobro i On ti da dar, umoli ga da ti daruje i umeće da se smiriš onoliko koliko ti priliči, ili da ti da stražara nad njim, ili da ti ga uzme kako ti ne bi bio uzrok pogibli. Jer, nije za sve korisno da čuvaju bogatstvo.

65. Vrline su povezane sa skorbima. Onaj ko se udaljuje od nevolja nesumnjivo se razdvaja i od vrlina. Ukoliko želiš vrline, predaj se svakoj skorbi. Jer, nevolje rađaju smirenje. Sve dok ne steknemo istinsko poznanje mi se smirenju približavamo posredstvom iskušenja. Onome koji u svojoj vrlini prebiva bez skorbi širom su otvorena vrata gordosti.

66. Ukoliko čovek prebiva u gordosti, od njega se udaljuje anđeo koji o njemu promišlja, koji je blizu njega i koji u njemu budi staranje o pravednosti. Kada uvredi tog anđela, i kad se on udalji od njega, čoveku se približava tuđi (duh tame) i od tog vremena kod njega već nema staranja o pravednosti.

67. Bog često popušta da se vrlinski ljudi iskušaju nečim. On dozvoljava da odasvud navaljuju iskušenja na njih; poražava njihovo telo, kao kod Jova, baca ih u siromaštvo, čini da ih ostavljaju ljudi, oduzima im ono što su stekli. Jedino duše njihove ne dotiče. I uopšte, nemoguće je da ne susretnemo žalosti, da nam telo ne iznemogne u bolestima i naporima, ili da ostane neizmenjeno ukoliko idemo putem pravde i ukoliko zavolimo da živimo u vrlini. Čovek koji svoje hođenje vrši po Bogu ne treba da se uklanja sa svoje staze kada susretne nešto slično, već treba da se raduje i da bez znatiželje prima ono što mu se desi blagodareći Boga što mu je poslao takvu blagodat i što se udostojio da radi Njega upadne u iskušenje, te postane saučesnik u stradanjima sa prorocima, apostolima i ostalim svetima koji su radi tog puta pretrpeli skorbi. Ma od koga da dolazi

350

iskušenje - od ljudi, od demona ili od tela, on treba da blagodari. Jer, nije moguće da Bog onome koji poželi da prebiva sa Njim učini neko dobročinstvo ne poslavši na njega iskušenje za istinu. Isto tako, čovek bez blagodati Hristove ne može postati dostojan da primi takvu veličinu, tj. da uđe u iskušenja i da se raduje.

To delo, tj. da čovek postrada radi nade na Boga, toliko je veliko da ga sveti Pavle otvoreno naziva darom, govoreći Filipijcima: Jer je vama darovano za Hrista, ne samo da verujete u Njega, nego i da stradate za Njega (Fil.1,29). I sveti Petar piše u svojoj poslanici: Nego ako i stradate pravde radi, blaženi ste (1.Pt.Z,14), budući da ste postali sudeonici u stradanjima Hristovim.

Tebi ne priliči da živiš prostrano i da se raduješ. Isto tako ne treba da smračuješ lice u skorbi niti da smatraš da je tuđa putu Božijem. Jer, Njegov put se oduvek i u svim pokolenjima prosecao krstom i smrću. I otkuda tebi takva misao (da sa ugodnošću možeš da prohodiš put Božiji)? Shvati iz toga da se nalaziš izvan puta Božijeg i da nećeš da ideš za stopama svetih, već da pokušavaš da ustrojiš neki vlastiti put po kome bi išao slobodan od stradanja. Put Božiji je svakodnevni krst. Niko nije ushodio na nebo živeći u ugodnostima. Mi znamo gde završava široki put.

68. Istinski pravednici uvek pomišljaju u sebi da su nedostojni Boga. Sama činjenica da su istinski pravednici otkriva se iz toga što se smatraju okajanim i nedostojnim staranja Božijeg i što to ispovedaju i tajno i javno, umudrivani Svetim Duhom da prebivaju u trudu i teskobi sve dok se nalaze u ovom životu. Vreme pokoja Bog im je sačuvao u budućem životu. Oni koji u sebi imaju živog Gospoda uopšte ne žele da budu u pokoju i da se oslobode od skorbi, iako im se povremeno daje tajanstvena uteha u duhovnom.

69. Volja Duha je da Njegovi ljubljeni prebivaju u trudu. Duh Božiji ne prebiva u onima koji žive u pokoju. Sinovi Božiji se od drugih razlikuju upravo time što žive u skorbima, a svet se gordi raskošom i pokojem. Bog nije blagovoleo da Njegovi ljubljeni budu u pokoju dok su u telu, već hoće da, dok su u svetu, prebivaju u skorbi, u teskobi, u trudu, u oskudici, u nagoti, u potrebi, u poniženju, u uvredama, u izmučenom telu, u tužnim mislima, kako bi se na njima ispunilo rečeno: U svetu ćete imati žalost (Jn.16,33). Gospod zna da oni koji žive u pokoju ne mogu da prebivaju u Njegovoj ljubavi. Stoga im On i uskraćuje pokoj i naslađivanje njime.

70. Na osnovu ljubavi koju su pokazali prema Bogu, stradajući za ime Njegovo, sveti u srcu primaju smelost da na Njega gledaju nepokrivenim licem i da ga mole sa uzdanjem. Velika je sila smele molitve. Bog popušta da Njegovi sveti budu iskušani svakom žalošću kako bi opitno poznali Njegovu pomoć i koliko promišlja o njima. Usled iskušenja oni stiču mudrost i iz opita crpu poznanje o svemu kako ne bi pretrpeli podsmeh od demona. Kad bi ih Bog vežbao samo u dobru, oni bi ostali neiskusni u Drugoj strani i u borbi bi bili slepi.

71. Čovek koji najpre ne stekne iskustvo rđavog neće imati iskustvo ni u dobrom. Kada se u rđavom nađe nešto dobro, on ga neće iskoristiti sa znanjem koje bi bilo njegova sopstvenost. Koliko je prijatno znanje koje je stečeno na delu iz opita i upražnjavanja i kakvu silu ono pruža onima koji su ga stekli dugotrajnim opitom znaju samo oni koji su okusili njegovu pomoć kao i nemoć prirode i pomoć Božanstvene sile. Oni to shvataju tek kad ih Bog, zadržavši svoju silu i prekinuvši da im pomaže, privede u poznanje nemoći prirode, težine iskušenja, neprijateljskog lukavstva, kad pojme sa kime se bore, u kakvu su prirodu obučeni, kako ih je čuvala Božanska sila, koliko su put prešli, koliko ih je uzvisila Božija sila, i koliko su nemoćni u borbi sa strastima ukoliko se od njih udalji Božija sila.

351

Zbog svega toga oni stiču smirenje, približuju se Bogu, počinju da očekuju Njegovu pomoć i da prebivaju u molitvi. I kako bi oni znali za sve to da nisu stekli iskustvo u mnogom rđavom, upavši u njega po Božijem popuštenju, kao što govori apostol: I da se ne bi pogordio zbog mnoštva otkrivenja, dade mi se žalac u telo, anđeo satanin (2.Kor.12,7). Ipak, mnogokratno osetivši Božiju pomoć u iskušenju, čovek stiče tvrdu veru. Usled toga on postaje hrabar i stiče blagodušnost u iskušenjima.

72. Iskušenje je korisno za svakog čoveka. Podvižnici se iskušavaju da bi svom bogatstvu dodali još po nešto; raslabljeni, da bi se sačuvali od štetnog; pogruženi u san da bi se probudili; oni koji su daleko da bi se približili Bogu; bliski Bogu da bi mu se veselili sa smelošću. Nijedan nepripremljen sin ne prima na korist bogatstvo iz doma Oca svoga. Stoga Bog najpre iskušava i muči, a zatim uručuje darove.

73. Dok je nemaran, čovek se boji smrtnog časa, a kada se približi Bogu, boji se dolaska Suda. Kada se, pak, svecelo preda budućem, ljubavlju guta i jedan i drugi strah. Zbog čega? Sve dok ostaje u telesnom poznanju i životu, čovek se užasava smrti. Ako se, pak, nalazi u duhovnom poznanju i dobrom životu, njegov um je svakog časa zauzet sećanjem na budući Sud. On pravo stoji u svojoj prirodi, kreće se u duševnom poretku, zanima se svojim poznanjem i životom i pripravan je da se približi Bogu. Kada, međutim, dostigne poznanje istine, pošto pozna tajne Božije i utvrdi se u nadi budućeg, u njemu ljubavlju biva progutan i onaj telesni čovek (slično životinji koja se boji klanja), i razumni čovek (koji se boji Suda Božijeg). Tada on postaje sin koji stiče ukras ljubavi i koji se više ne urazumljuje žezlom straha, već govori: Ja i dom oca moga ćemo služiti Gospodu (Is.Nav.24,15).

74. Blažen je onaj ko uvek misli o Bogu i ko sa Njim jedinim prebiva u razgovoru svog poznanja. Radost u Bogu je snažnija od ovdašnjeg života. Ko ju je obreo neće se obazirati na stradanja, čak neće obratiti pažnju ni na sam život svoj. Ljubav je slađa od života. I razumevanje po Bogu, od koga se rađa ljubav, slađe je od meda i saća. Ljubavi ne predstavlja žalost da primi tešku smrt za ljubljene. Ljubav je porod poznanja, a poznanje je porod duševnog zdravlja. Duševno, pak, zdravlje je sila koja proizilazi od dugotrajnog trpljenja.

75. Večni život je uteha u Bogu. Onaj ko je stekao utehu u Bogu svetsku utehu smatra suvišnom.

Da li je primio mudrost Duha čovek će poznati od same mudrosti koja se nalazi u njegovoj unutrašnjosti i koja njegova čula uči smirenoj naravi. Da li je dostigao smirenje čovek će poznati iz toga da li mu je gnusno da ugađa svetu dok opšti sa njim, i ukoliko mu je mrska njegova slava.

76. Strasti (u dejstvu) su neki dodaci koji, izazvani stvarima ovog sveta, pod izgovorom neophodnosti navode na zadovoljavanje. Ti dodaci ne nestaju sve dok stoji ovaj svet. Čovek, pak, koji se udostojio Božanstvene blagodati i koji je okusio nešto više od toga ne dozvoljava da oni ulaze u njegovo srce. U njemu je, naime, zavladala druga, bolja želja. Njegovom srcu se ne približavaju ti dodaci, ni njihov porod, već ostaju bezdejstveni, i to ne stoga što već ne postoje, nego stoga što je srce koje ih prima mrtvo za njih i što živi nečim drugim. Čovek se nije uspokojio usled čuvanja rasuđivanja i dela, već stoga što u njegovom umu nema meteža, što je njegovo saznanje sito, primivši sladost od nečeg drugog.

77. Ukoliko budemo čuvali zakon trezvoumlja i delo rasuđivanja sa znanjem borba sa strasnim prilozima se uopšte neće približiti umu. Njima se ne dozvoljava ulaz u srce ne

352

usled borbe, već usled presićenosti saznanjem i poznanjem kojim je ispunjena duša, kao i željom divnih sagledavanja koja se nalaze u duši.

Sve dok je živ čovek ima potrebu za trezvoumljem, staranjem i bodrošću kako bi sačuvao svoju riznicu. Međutim, ako ostavi granicu koja mu je naznačena (post), postaće nemoćan i biće pokraden.

Mi treba da se trudimo i podvizavamo ne samo do pojave ploda, već do samog ishoda. Jer, često i zreli plod strada od iznenadnog grada.

78. Ukoliko se priučimo na dobro razmišljanje (poučavanje u srcu) stidećemo se strasti čim se susretnemo sa njima. Međutim, stidimo se strasti već i zbog njihove krivičnosti.

79. Želeći da iz ljubavi prema Bogu učiniš neko delo, kao granicu svoje želje postavi smrt. Tako ćeš se udostojiti da se popneš na stepen mučeništva u borbi sa svakom strašću i, ukoliko pretrpiš do kraja i ne oslabiš, nećeš pretrpeti nikakvu štetu od onoga što će te susresti u toj granici. Pomisao nemoćnog razuma čini nemoćnom i silu trpljenja, a tvrdi um i onome ko sledi njegovim pomislima saopštava silu koju nema priroda.

80. Život ovog sveta liči na tablu sa slovima. Ko hoće, na njoj dodaje ili briše, čineći promenu u slovima. Život, pak, budućeg veka liči na rukopis izveden na čistom svitku, zapečaćenom carskim pečatom. Na njemu nema više ni dodavanja ni oduzimanja. Stoga, sve dok smo u okvirima promena i dok imamo vlast nad rukopisom svog života postarajmo se da ga dopunimo dobrim životom, te da izbrišemo nedostatke ranijeg ponašanja. Jer, dok smo u ovom svetu Bog ne udara pečat ni na dobro ni na rđavo, do samog izlaska iz ovog života.

81. Molitva ima potrebu za upražnjavanjem kako bi se um umudrio dugotrajnim prebivanjem u njoj. Molitvi prethodi otšelništvo (usamljenost, izvlačenje misli od svega sporednog). Otšelništvo je neophodno radi molitve, a molitva da bi se stekla ljubav Božija. Jer, posredstvom molitve se otkrivaju uzroci za ljubav Božiju.

82. Mi treba da znamo da se svaki razgovor sa Bogom koji se vrši tajno, svako staranje dobrog uma o Bogu, svako razmišljanje o duhovnom ustanovljuje molitvom i naziva molitvom. Pod tim imenom se pod jedno svode različita čitanja, glas usta u slavoslovljenju Boga, brižljiva žalost u Gospodu, telesni pokloni, psalmopojanje, i sve ostalo iz čega se sastoji pravilo molitve od koje se rađa ljubav Božija. Jer, ljubav je od molitve, a molitva od prebivanja u usamljenosti. Usamljenost nam je, pak, potrebna da bismo lakše razgovarali sa Bogom.

83. Čuvaj se od samomnjenja za vreme dobrih promena u sebi. Svoju nemoć i neznanje u shvatanju tananosti tog samomnjenja marljivo otkrivaj Gospodu u molitvi kako ne bi bio ostavljen i kako ne bi okusio nešto sramno. Jer, za gordošću sledi blud, a za samomnjenjem - prevara.

84. Kada na jednu stranu položiš sva ostala podvižnička dela, a na drugu - ćutanje, naći ćeš da će ono pretegnuti na vagi. Kod ljudi postoje mnogi saveti. Međutim, za onoga ko se zbliži ćutanju svi oni postaju izlišni, kao što izlišna postaju i prethodna dela. I pokazaće se da ih je on prevazišao, budući da se približio savršenstvu.

85. Neka kod tebe uvek prevagne milostinja. Naša milostivost neka bude ogledalo u kome ćemo u sebi videti podobije i istinski obraz koji postoji u Božijoj prirodi i u biću Božijem. Surovo i nemilosrdno srce se nikada neće očistiti. Milostiv čovek je lekar svoje

353

duše. On kao da silnim vetrom iz svoje unutrašnjosti razgoni pomračenje strasti. To je, po jevanđelskoj reči života, dobri dug koji dajemo u zajam Bogu.

86. Približavajući se svojoj postelji reci: "Može biti da ćeš mi ove noći biti grob. I ne znam da li će na mene ove noći umesto privremenog sna naići večni budući san". Stoga, sve dok imaš noge idi za delom pre nego što budeš svezan uzama koje više ništa ne može da razreši. Dok imaš prste razapni se na molitvi, preduhitrujući smrt. Dok imaš oči ispunjavaj ih suzama, pre nego što budu pokrivene prahom. Čim dune vetar ruža vene. I ti ćeš umreti ako dune na jednu od stihija iz kojih se sastojiš. Položi, čoveče, u srcu svome da ti predstoji brzi odlazak i neprestano govori sebi: "Eto, već je kod vrata poslenik koji je poslat radi mene. Zašto ja sedim? Moje preselenje je večno. Povratka više neće biti".

87. Onaj ko voli da besedi sa Hristom, voli usamljenost. A ko voli da ostaje sa mnogima jeste prijatelj ovog sveta. Ako voliš pokajanje, zavoli i bezmolvije. Jer, bez bezmolvija pokajanje neće dostići savršenstvo. Ukoliko voliš bezmolvije, tj. majku pokajanja, sa zadovoljstvom zavoli i malu telesnu štetu, i uvrede, i zlostavljanja koja će se na tebe proliti zbog bezmolvija. Privrženost bezmolviju jeste neprestano očekivanje smrti. Ko bez te pomisli stupa na bezmolvije neće biti u stanju da podnese ono što je vezano sa tim načinom života.

88. Zavolimo bezmolvije sve dok se svet ne umrtvi u srcima našim. Svagda se sećajmo smrti i tom pomišlju se približujmo Bogu svojim srcem. Tako ćemo prezreti svetska zadovoljstva.

89. Jedan od bezmolvnika je govorio: "Ja se podvizavam u bezmolviju da bi mi se usladili stihovi pri čitanju i molitvi. I kada moj jezik umukne od zadovoljstva pri razumevanju, kod mene, kao u snu, dolazi do sažimanja čula i misli. I kada moje srce, posle dugotrajnog bezmolvija, utihne od meteža uspomena, šalju mi se talasi radosti preko unutrašnjih pomisli. One iznad očekivanja iznenada dolaze i naslađuju moje srce".

90. Drugi je govorio: "Bezmolvije odseca povode i uzroke za nove pomisli. Ono unutar svojih zidova dovodi do ostarelosti i uvenulosti sećanja o onome što smo preduzimali. I kada u misli ostare stara veštastva, um se, ispravljajući ih, vraća u svoj poredak".

91. Drugi je još govorio: "Izaberi sebi sladosno delanje - neprestano bdenje noćima, budući da su tako svi oci sa sebe svukli starog čoveka i udostojili se obnovljenja uma. U tim časovima duša oseća onaj besmrtni život. Tim osećanjem ona skida odeću tame i u sebe prima Duha Svetog".

92. I još: "Ta (spoljašnja) čula ne mogu da se potčine vlasti duše bez bezmolvija i otuđenja od ljudi. Jer, kao suštinski sjedinjena i spojena sa čulima, razumna duša se nevoljno povodi za svojim i njihovim pomislima, ukoliko čovek nije bodar u skrivenoj molitvi".

93. Kao što od semena znoja postova izrasta klas celomudrenosti, tako od sitosti niče pohotna vatra, a od prejedanja - nečistota. Kod gladnog i smirenog stomaka u dušu nikako neće proniknuti sramne pomisli.

94. Kako se samo prosvećuje krasota tvoja, celomudrenosti, ležanjem na goloj zemlji, trudom gladovanja koje oduzima san, zlopaćenjem ploti koja, pri uzdržanju od jela, između rebara i stomaka postaje slična dubokom rovu. Svako jelo i svaki pokoj tela u nama obrazuju sramne predstave i bezobrazna maštanja. Rađajući se, ona nas razdražuju na tajnu saglasnost sa sramnim delima. Praznina stomaka, pak, naše misli čini pustinjom koju ne uznemiravaju pomisli, bezmolvnu u odnosu na sve metežne pomisli.

354

95. Neke neophodne napomene bezmolvniku: Ukoliko si za vreme raznih službi dalek od lutanja uma, ako ti se stih iznenada preseca na jeziku i ako se bez učešća tvoje slobode na tvoju dušu polažu okovi ćutanja (nakon dugotrajnog prebivanja u bezmolviju), znaj da se pružaš napred i da je krotost počela da se udubljuje u tebi. Jer, prosto bezmolvije bi zaista bilo za osudu.

Ukoliko u duši svojoj primetiš da se pri svakoj pomisli koja u njoj niče, pri svakom prisećanju i za vreme sagledavanja koja imaš u svom bezmolviju tvoje oči pune suzama i da one bez prinuđavanja teku po tvom licu, znaj da su pred tobom počele da se ruše pregrade koje su sprečavale pobedu nad neprijateljima.

Ukoliko primećuješ da se povremeno, bez prethodne tvoje namere i van običnog poretka, tvoja misao pogružava u tvoju unutrašnjost i prebiva u tom stanju oko časa, te da potom u tvojim pomislima caruje mir, znaj daje oblak počeo da osenjuje tvoju skiniju.

Nemoj se čuditi ako, stupajući na to delo, ne nalaziš mira od strasti koje te uznemiravaju. Kada se sunčeve luče udalje od sveta, mrak vlada zadugo. I miris lekova i aroma mirisa koji se razlivaju po vazduhu zadržavaju se dugo pre nego što se potpuno raziđu. Isto tako i strasti, slično psima koji su, ukoliko nemaju običnu hranu, navikli da ližu krv u prodavnici mesa, stoje i laju sve dok se ne slomi sila pređašnje navike.

Kao znak tvog napretka neka ti posluže sledeće pojave u tvojoj duši: u svemu ćeš se ukrepljivati nadom i obogaćivati molitvom, u tvom umu neće oskudevati ono što ti služi na korist prilikom susreta sa ljudima i osećanja nemoći ljudske prirode (svaki takav slučaj će te čuvati od gordosti), nedostaci bližnjih će u tvojim očima postati nedostojni pažnje, poželećeš da izađeš iz ovog tela u srazmeri sa željom za budućim vekom, nalazićeš da ti se svaka spoljnja i unutrašnja nevolja koja te susreće približava po pravdi i po sudu, te ćeš za sve Bogu uznositi blagodarnost.

96. Strasti se dovode u pokret ili nekim likovima, ili osećanjima bez likova, ili sećanjem bez strasnih pokreta i pomisli, koje zatim izazivaju razdraženje.

97. Svagdašnje bdenje sa čitanjem i česti pokloni će marljivima ubrzo pružiti mirno stanje srca. Onaj ko ga je obreo, obreo ga je baš tim sredstvima. Oni koji žele da ga ponovo steknu, treba da prebivaju u bezmolviju i ujedno u navedenim delima. Oni, pre svega, ne treba da se vezuju svojom mišlju ni za šta drugo osim za svoju dušu, da se upražnjavaju u unutrašnjem delanju i u onom delanju koje nam osobito omogućava osećaj koji nas utvrđuje u dobrom nastrojenju.

98. U svakoj razumnoj prirodi se dešavaju bezbrojne promene i sa svakim čovekom se svakočasovno ostvaruju izmene. Razboriti može da se umudri na shvatanju toga, vršeći ispitivanje na samom sebi. Ukoliko bude bio trezvouman i ako umom bude pratio sebe lako će doznati kada se kakva izmena desila u njegovoj misli, te kako je iznenada iz mirnog stanja stupio u smućenost i iz kojih razloga.

I sveti Makarije je pisao pouku bratiji da u vreme izmene na suprotno ne padaju u očajanje. Jer, i sa onima koji se nalaze na stepenu čistote se dešava da padnu iz boljeg u lošije stanje, kao što se i vazduh ponekad hladi, iako kod njih nema nemarnosti ni popuštanja sebi. Naprotiv, iako se drže svog reda, sa njima se dešavaju slične promene, nasuprot nameri njihove volje.

Isto tvrdi i blaženi Marko, govoreći: "U svakom se dešavaju promene kao u vazduhu". U svakom, tj. ne samo kod nižih i lošijih, nego i kod savršenih. U prirodi je čas hladno, čas vruće, čas grad, i nešto kasnije - vedro. Tako je i na našem delu - čas borba, čas pomoć od blagodati. Ponekada je duša u buri i na nju ustaju žestoki talasi, pa ponovo

355

dolazi promena pošto je posećuje blagodat koja srce čoveka puni radošću i mirom od Boga, te celomudrenim i mirnim pomislima.

99. I tako, nemoj očajavati ni kad budeš u buri, niti se, pak, prevaznosi kada si osenjen mirom. Naprotiv, bolje razmotri u sebi nečiste pomisli i neprilične likove koji su se u tvom umu utvrdili u vreme bure i u času smetenosti i neurednosti pomisli, te razmisli o brzini sa kojom si se naklonio strastima, razgovarajući sa njima u pomračenju uma. Ipak, znaj da je sve to radi našeg smirenja na nas naveo promisao Božiji koji o svakom od nas promišlja i udešava svaku korist.

100. Smirenje i bez podviga čini da nam se opraštaju mnoga sagrešenja, a bez smirenja su i podvizi beskorisni i pripremaju nam mnogo toga rđavog. Ono što je so za svaku hranu, to je smirenje za svaku vrlinu. Radi njegovog sticanja treba da se neprestano žalostimo mišlju sa unižavanjem i rasudljivim bolom. I ono će nas, ako ga steknemo, učiniti sinovima Božijim.

101. Gospod je ukazao na molitvu kao na potporu naše nemoći, govoreći: Probudite se, bdite i molite se da ne padnete u napast (Mt.26,41). Molite se i ne budite lenjivi, već u svako vreme budite istrajni (Kol.4,2-3). Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se (Mt.7,7-8). On je tu svoju reč naročito potvrdio i podstakao nas ka većoj marljivosti pričom o čoveku koji je u ponoć došao svom prijatelju i tražio mu hleba. Gospod govori: Kažem vam: Ako i ne ustane da mu dade zato što mu je prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba (Lk.11,8). I vi se molite i nemojte biti nemarni. Kakvo samo nebivalo podsticanje ka smelosti!

102. Gospod zna da se sve do smrti od nas ne oduzima mogućnost otpadanja, da nam je promena veoma bliska, tj. prelaz od vrline ka poroku, i da čovek i njegova priroda u sebe primaju suprotnost. Stoga nam je On naredio da budemo marljivi i da se podvizavamo u svagdašnjoj molitvi. Međutim, On nam je naredio da se molimo ne samo radi sačuvanja od očigledne promene, nego i radi tananosti i neshvatljivosti onoga što se svagda sa nama dešava. Jer, poznanje našeg uma ne može da obuhvati stanja u kojima se često nalazimo i bez svog proizvoljenja. I premda naše misli mogu biti postojane i prilepljene za dobro, Njegov promisao nas više puta ostavlja u granicama iskušenja, kao što je rekao blaženi Pavle: Dade mi se žalac u telo (2.Kor.12,7-9).

103. Ovaj svet je borba i poprište za borbu. Ovo vreme je vreme borbe. U vreme te borbe i u vreme sukoba ne postoji zakon, tj. Car svojim vojnicima nije postavio granicu sve dok ne bude konačni sukob i dok svaki čovek ne bude priveden vratima Cara nad carevima i ispitan da li je odneo pobedu ili je okrenuo leđa svoja. Jedini zakon koji tu važi jeste bodrost i suprotstavljanje. Nemojmo biti nemarni za molitvu, niti se olenjimo u traženju pomoći od Gospoda bez koga ne možemo činiti ništa što mu je ugodno. Sve dok smo u ovom svetu i u ovom telu treba da se čvrsto držimo uverenja da ne možemo biti bez dela i bez truda, pa makar se popeli i do nebeskog svoda.

104. Savršenstvo tog poprišta se sastoji u sledećem: u pokajanju, u čistoti i u usavršavanju sebe. (Onaj ko se pokajao treba da stupi u borbu sa strastima i da se bori sve dok ne očisti svoje srce. Očišćenje srca je granica borbe i vrata u oblast savršenstva).

105. Nekoga su pitali: "Šta je pokajanje". On je odgovorio: "Ostavljanje ranijeg i žalost zbog njega". I još: "Skrušeno i smireno srce".

106. Još su ga pitali: "Kako čovek može steći smirenje". On je rekao: "Neprestanim sećanjem na svoja sagrešenja i na blizinu smrti, siromašnim odelom, biranjem poslednjeg

356

mesta u svako vreme, prihvatanjem poslednjih i najnižih dela u svakom slučaju, izbegavanjem neposlušnosti, čuvanjem ćutanja, izbegavanjem skupova, željom da se ostane nepoznat i po strani od izbora, izbegavanje da se bilo koja stvar poseduje, neraspoloženjem za razgovor sa mnogim licima, odsustvom ljubavi prema sticanju dobitka, umom koji je iznad poricanja ili okrivljavanja bilo kog čoveka i iznad zavisti, položajem koji isključuje mogućnost da su nam ruke na svima, ili da su ruke svih na nama, bavljenjem svojim delom u usamljenosti, izbegavanjem brige o bilo čemu u svetu, izuzev o sebi samom. Kraće rečeno: smirenje se rađa i srce se čisti životom stranca, siromaštvom, i prebivanjem u usamljenosti.

107. Obeležje onih koji su dostigli savršenstvo jeste sledeće: ukoliko i deset puta na dan budu predani na spaljivanje za ljubav prema bližnjima oni se ne zadovoljavaju, kao što je pokazao Mojsije (Izl.32,32), i blaženi Pavle (Rim.9,3) i ostali apostoli. Bog je Sina svog predao na krsnu smrt iz ljubavi prema tvorevini. I da je imao nešto još dragocenije, svakako bi nam ga dao. Podražavajući mu, i svi sveti se staraju da, stremeći ka savršenstvu, postanu slični Njemu savršenstvom ljubavi prema bližnjem.

108. Niko ne može uzići na stepen te ljubavi ukoliko ne oseti tajno svoju nadu. Oni koji ljube ovaj svet ne mogu steći ljubav prema ljudima. Onaj ko stekne ljubav ujedno se oblači u samog Boga. Onaj, pak, ko je stekao Boga mora da se saglasi da sa Njim primi i drugo, pa čak i da svuče svoje telo. Onaj ko se ljubavlju prema svetu obukao u taj svet i u taj život, neće moći da se obuče u Boga sve dok ga ne ostavi. Jer, sam Bog je to posvedočio, govoreći: Ako neko ne ostavi to i ne zamrzi i dušu svoju, ne može biti moj učenik (Lk.14,26). Treba to ne samo ostaviti, nego i zamrzeti.

109. Zbog čega je nada tako slatka i zbog čega sva dela koja ona prati bivaju tako lagana? U duši svetih se tog časa javlja prirodna želja (za blagobićem), te im nada daje da piju iz njene čaše, opijajući ih. Zbog toga oni već ne osećaju trud i postaju neosetljivi za napore i nevolje. Čitavo njihovo putovanje im izgleda kao letenje po vazduhu, a ne hođenje ljudskim stopama, budući da ne vide težinu puta, niti brda ni potoke, dok im se oštrice puta čine glatkim (Is.40,4). Njihova pažnja je okrenuta nedrima njihovog Oca, a sama nada im, kao prstom, svagda ukazuje na udaljeno i nevidljivo, što se vidi očima vere. Željom tog udaljenog ona, kao ognjem, razgoreva sve delove duše. Tamo je usmerena sva ustremljenost njihovih pomisli i oni svagda tamo žure. Tako ih nada zagreva kao ognjem i oni sebi ne mogu dati odmora u čežnjivom i neprestanom hođenju koje vrše sa radošću.

110. Bestrašće se ne sastoji samo u tome da ne osećamo strasti, već i u tome da ih ne primamo. U svetima strasti iznemogavaju usled mnogih i različnih, primetnih i skrivenih vrlina koje su stekli. One kod njih ne mogu lako ustati na dušu. Njihov um nema potrebe da neprestano bude pažljiv, budući da je u svako vreme ispunjen mislima koje se bude razmišljanjem i besedom o prevashodnim naravima. Čim strasti počnu da se bude, um se ushićuje nekom poukom i izbegava susret sa njima. Tako strasti, po reči blaženog Marka, u njima ostaju prazne.

111. Vršeći vrlinska dela i približavajući se poznanju, um, po blagodati Božijoj, malo oseća ono što sačinjava rđavi i nerazumni deo duše. Jer, poznanje ga podiže na visinu i otuđuje od svega što je u svetu. Usled neporočnosti, um svetih je tanan, lakopokretan i oštar. Podvigom se on čisti i suvoćom njihovog tela - prosvećuje. Usled obučavanja u bezmolviju i usled dugotrajnog prebivanja u njemu, oni lako obavljaju svako unutrašnje sagledavanje, koje ih dovodi do izumljenja. Oni obično izobiluju sagledavanjima i njihov um nikada nije bez nekog predmeta za razmatranje. Oni nikada nisu bez onoga što u njima

357

donosi plod Duha. Dugotrajnom navikom iz njihovog srca se izglađuju sećanja kojima su se budile strasti, te slabi sila đavolske vlasti. Duhovna čula duše koja se ne druži sa strastima preko pomisli, već je neprestano zauzeta drugim staranjem, ne mogu biti zadržana noktima strasne sile.

112. Samomnjenje u dušu unosi nadmenost i daje joj slobodu da na oblacima svojih pomisli kruži po svoj tvari. Smirenje, pak, sabira dušu bezmolvijem, pri čemu se ona usredsređuje u sebe samu. Kao što je duša unutar tela sakrivena od pogleda i od opštenja za drugim ljudima, tako i istinski smirenoumni čovek ne samo da ne želi da ga vide i znaju ljudi, već se drži namere da se pogruzi u samog sebe, da postane nešto što ne postoji i što još nije došlo u biće. I sve dok je skriven, zaključan u sebe i odvojen od sveta, takav čovek svecelo prebiva kod svog Vladike.

113. Smirenoumni se nikada ne zaustavlja da pogleda na skupove, na narodne zborove, na gužvu, metež i razuzdanost. On ne obraća pažnju na reči, besede, viku i rasejanost čula. On ne želi da ima mnogo niti da je neprestano u poslovima, već žudi za slobodnim vremenom, slobodnim od briga, kako mu pomisli ne bi izlazile van. Jer, on je uveren da neće moći da izbegne smućenost pomisli ukoliko se preda mnogim delima. Naime, pri mnogim delima javljaju se mnoge brige i skupina mnogosložnih pomisli. Njima se, pak, otvaraju vrata strastima, te se gubi tišina rasuđivanja i vrata mira ostaju zatvorena. Stoga se smirenoumni čuva od svega prekomernog. Tako je on uvek u tišini, u pokoju, u miru, u skromnosti, u pobožnosti.

114. Kod smirenoumnog nikada nema brzopletosti, usplahirenosti, vrelih i lakih misli, već svagda vlada spokojstvo. Nema ničega što bi ga moglo izumiti, smutiti, privesti u užas. On se ni u žalostima ne užasava, niti menja, niti u veselju dolazi do divljenja ili nadimanja. Sva njegova radost i veselje se sastoje u onome što je ugodno njegovom Vladici.

115. Smirenoumni ne sme ni Bogu da se pomoli, niti da moli za bilo šta, i ne zna o čemu bi se molio. On samo ćuti svim svojim čulima, očekujući jedino milost i izvoljenje koje će Veličanstvo kome se poklanjamo izneti o njemu. On savija svoje lice na zemlju, a njegov unutrašnji pogled srca je uzdignut ka vratima Svetinje nad Svetinjama, gde se nalazi Onaj čije je stanište - primrak, i pred kim serafimi pokrivaju svoje oči. On se jedino usuđuje da govori i da se moli: "Neka sa mnom bude po volji tvojoj, Gospode".

116. Pred Bogom hodi u prostoti, a ne u mudrovanju uma. Za prostotom sledi vera, a za previsprenošću i dovitljivošću mudrovanja - samomnjenje. Za samomnjenjem, pak, sledi udaljenje od Boga.

117. Stajući pred Boga na molitvu, u svojoj pomisli postani sličan nemom detetu. Pred Bogom nemoj govoriti [sa namerom da pokažeš] svoje znanje, već mu se približuj sa detinjim mislima. Hodi pred Njim [sa namerom] da stekneš Njegovo otačko promišljanje, ono koje oci imaju o svojoj deci. Rečeno je: Gospod čuva mladence (Ps.114,5), i to ne samo male telom, već i mudre u svetu koji su, ostavljajući svoje znanje, voljom postali slični mladencima i počeli da se uče svedovoljnoj mudrosti koja se ne dostiže trudom (književnog) obrazovanja. Išti od Boga dar da dođeš do mere takve vere. O tome se moli bez lenjosti i išti sa vatrenošću. Moli se sa velikom marljivošću sve dok ne dobiješ. Toga ćeš se udostojiti ukoliko se najpre sa verom prisiliš da svoje staranje prebaciš na Boga i da svoju brižljivost zameniš Njegovim promišljanjem. I kada Bog u tebi primeti volju da se sa čistom mišlju poveriš Njemu više nego samom sebi, te da si se prisilio da se više nadaš na Njega negoli na dušu svoju, u tebe će se useliti ona nepoznata sila i ti ćeš osetiti da je sa

358

tobom. Osetivši tu silu mnogi su išli u oganj bez straha i išli po vodi bez kolebanja u pomislima, bez bojazni da će potonuti.

118. Ne čini li ti se da to duhovno poznanje čovek može primiti duševnim poznanjem? Međutim, to nije moguće. Onaj ko revnosno upražnjava duševno poznanje, ne može ga čak ni osetiti. I ukoliko žele da se približe duhovnom poznanju, moraće da se odreknu duševnog poznanja, svih njegovih dovitljivih tananosti i mnogoobraznih radnji, te da se prihvate mladalačkog oblika misli. Za njih veliku smetnju predstavljaju navike i pojmovi duševnog poznanja sve dok ih, malo po malo, ne izglade. Duhovno poznanje je prosto i ne prosijava u duševnim pomislima. Sve dok se ne oslobodi od mnogih pomisli i ne dođe do proste čistote, razum ne može osetiti duhovno poznanje.

119. Ukoliko si se jednom poverio Gospodu koji je moćan da te sačuva i da se postara o tebi, više nemoj da se brineš ni o čemu takvom, već reci svojoj duši: "Za svako delo mi je dovoljan Onaj kome sam jednom predao dušu svoju. Mene tu nema. On to zna". I tada ćeš na delu videti čuda Božija. Videćeš kako je On u svako vreme blizu i kako izbavlja one koji ga se boje, kako ih okružuje Njegov promisao, iako je nevidljiv. Tvoj Hranitelj je nevidljiv, ali ti ne treba da sumnjaš u Njegovo prisustvo. On se često otkriva i vidljivim očima kako bi ti bio dobrodušan.

120. Čim čovek od sebe odbaci svaku vidljivu pomoć i ljudsku nadu, te sa verom i čistim srcem pođe za Bogom, odmah ga susreće blagodat otkrivajući mu svoju silu u različitim pomoćima. Ona mu se najpre otkriva u vidljivom, u onome što se tiče tela i ukazuje mu pomoć promišljanjem o njemu kako bi on u tome najlakše mogao osetiti silu Božijeg promisla o njemu. Shvativši pomoć u otkrivenom, on se uverava u pomoć i u skrivenom, primećujući kako blagodat pred njim otkriva lukave misli i teške pomisli, usled čega čovek lako dolazi do njihovog značenja, do shvatanja njihove uzajamne veze i varljivosti, te njihovog uzajamnog porekla i pogubnosti za dušu. U isto vreme, blagodat pred njegovim očima posramljuje svu podmuklost demona, ukazujući mu kao prstom na ono što bi mu se desilo da za nju nije doznao. Tada se kod njega rađa misao da svaku stvar, i malu i veliku, on treba u molitvi da isprosi od svog Sazdatelja.

121. Kada blagodat Božija utvrdi njegove misli i on u svemu počne da se nada na Boga, iskušenja počinju da ga napadaju. I blagodat dopušta da se na njega šalju iskušenja koja odgovaraju njegovoj meri kako bi bio u stanju da ih ponese. U tim iskušenjima mu se osetljivo približava pomoć kako bi bio blagodušan, sve dok se ne obuči i ne stekne mudrost, te dok u nadi na Boga ne počne da prezire svoje neprijatelje. Jer, čovek se ne može umudriti u duhovnoj borbi, ni poznati svog Promislitelja, niti osetiti Boga svog i skriveno se utvrditi u veri u Njega ukoliko ne izdrži ispitivanja.

122. Čim primeti da je u pomisli čoveka počela da se javlja sumnja i da je počeo o sebi da misli visoko, blagodat odmah popušta da se protiv njega osnaže i učvrste iskušenja kako bi poznao svoju nemoć i opet se sa smirenjem uhvatio za Boga.

123. Nemoj se čuditi što se na tebe odasvud izlivaju žestoke i silne nevolje kada pristupiš ka vrlini. Jer, prava vrlina ne može da se upražnjava bez teškoće. Zbog toga je sveti Jovan rekao: "Vrline obično prate teškoće. Ona nije dostojna pohvale ukoliko je vezana za pokoj". I blaženi Marko govori: "Svaka savršena vrlina se naziva krst, budući da ispunjava zapovest Duha". I apostolsko učenje kaže: Svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni (2.Tim.Z,12) Gospod, pak, govori: Samo onaj ko izgubi dušu svoju mene radi, naći će je (Mt.16.25). On ti na prvim koracima predlaže krst upravo stoga da bi se prvo odlučio na njega, pa tek onda pošao za Njim.

359

124. Ništa nije tako silno kao očajanje. Ono ne zna da li ga je neko pobedio bilo zdesna bilo sleva. Nema nikog drskijeg od čoveka koji je u svojoj misli svoj život lišio nade. Niko od neprijatelja ne može da opstane pred njim i nema nevolje koja bi njegovu misao dovela do iznemoglosti. Jer, svaka nevolja je lakša od smrti, a on saginje glavu da bi primio smrt.

125. Želja za pokojem je u sva vremena podsticala ljude da zaboravljaju na veliko, na dobro i na vrline. I pre nas i do sada ljudi su upravo zbog toga iznemogavali i lišavali se pobede, gubeći čak i ono najbolje. Prema tome, čovek zanemaruje Carstvo Božije zbog nade na neku malu ovdašnju utehu. Ko ne zna da se ptice približavaju zamci, imajući u vidu pokoj?

126. Kada um porevnuje za vrlinu, ni spoljašnja čula ne dopuštaju da ih savladaju nikakve teškoće. Kada srce porevnuje duhom, telo se ne žali u nevoljama, ne plaši se i ne skuplja od straha. Tada um, kao dijamant, svojom čvrstinom stoji ispred svih iskušenja. Porevnujmo, te će od nas pobeći svaki nemar koji rađa lenjost. Revnost rađa odvažnost i duši pridaje pobedonosnu silu. I kakva sila demona može opstati ukoliko duša protiv njih podigne svoju prirodnu revnost?

127. Znajući da um naš ne može u svako vreme stojati na jednom [mestu] i čuvati stražu, i da ne može uvek uvideti ono što mu škodi, drevni oci naši su se oblačili u negramžljivost kao u oružje i odlazili u pustinju gde nema žitejskih briga, koje služe kao uzrok strastima. Tamo oni nisu imali povode za razdražljivost, želje i zlopamćenje. Protiv svega toga i sličnoga oni su se njome učvršćivali i ograđivali kao nerušivim stubom.

128. Čoveku koji prebiva u negramžljivosti neprestano na misao dolazi seoba iz ovog života. On prilaže svagdašnje staranje o pripremi za to, beži od svakog pokoja, pri čemu misao o prenebregavanju sveta treperi u njegovom umu. On stiče krepko srce koje opasnosti susreće bez straha, ne boji se smrti budući da svakočasovno ka njoj ustremljuje svoj pogled, nevolje koje ga zadese susreće sa veseljem i radovanjem znajući da dostavljaju vence. Ukoliko se, pak, desi da stekne bilo šta prolazno, istog časa se u njegovoj duši budi ljubav prema telu, niču pomisli o telesnom pokoju i o načinima da se dođe do onoga što tome služi. Od njega se, dalje, oduzima tvrdoća srca koju je imao dok je u svojoj negramžljivosti bio iznad sveta, i njegovu dušu počinju da uznemiravaju misli koje navode strah za život, usled čega od njega odlazi krepko uzdanje na Boga.

129. Razne izreke. Onaj kome se glava nalazi u vodi ne može da udahne tanani vazduh. Tako ni onaj ko svoju misao pogružava u ovdašnje brige ne može da udahne osećaj novog sveta.

Kao što smrtonosni gas razara telesni sastav, tako i nepristojni prizor uništava mir uma.

Kao što staklo ne može ostati celo pri sudaru sa kamenom koji se nalazi u blizini, tako ni svetitelj ne može da ostane pri svojoj čistoti i neoskrnavljenosti ukoliko dugo ostane zajedno sa ženom i razgovara sa njom.

Kao što silni i postojani pritok vode drveće čupa sa korenjem, tako se pritokom iskušenja ustremljenih na telo iz srca iskorenjuje i ljubav prema svetu.

Kao što gorki lekovi istrebljuju nečistotu rđavih sokova u telu, tako i žestina skorbi čisti srce od lukavih strasti.

Kao što onaj ko štedi svog neprijatelja na polju borbe ne može ostati nepovređen, tako ni podvižnik koji štedi svoje telo ne može izbaviti od pogibli svoju dušu.

360

Uplašena izgledom nečeg strašnog, mlada devojka trči ka roditeljima, hvata se za njihovu odeću i traži pomoć. Tako i duša, koja je pritešnjena i skrušena strahom od iskušenja, žuri da se pripije uz Boga, prizivajući ga u neprestanoj molitvi. I dok iskušenja produžavaju da, jedno za drugim, napadaju, ona umnožava moljenje. Međutim, čim stekne slobodu, ona se predaje lutanju misli.

Kao što se onaj ko caru donese veliki dar nagrađuje ljubaznim pogledom, tako i onom ko u svojoj molitvi ima suze veliki car vekova, Bog, oprašta sve grehove i nagrađuje ga blagoprijatnim pogledom.

Čovek koji kod sebe ima dragoceni biser obuzet je neprestanim strahom dok prolazi putem oko koga se nalaze razbojnici, prezajući od mogućnosti da bude napadnut i opljačkan. Tako i čovek koji ima biser celomudrenosti i ide po svetu koji je pun neprijatelja na putevima, ne može biti slobodan od straha od razbojnika sve dok ne dođe u obitelj groba, tj. u zemlju pokoja.

Čovek koji u dan plača pije vino i opije se, zaboravlja svaku žalost i svoj težak položaj. Tako i onaj ko je opijen ljubavlju Božijom u ovom svetu, tj. u domu plača, zaboravlja sve svoje napore i žalosti. Zbog svoje opijenosti on postaje neosetljiv za sve grehovne strasti, njegovo srce se osnažuje nadom na Boga, duša mu je laka kao ptica, a um mu se svakočasovno uznosi sa zemlje. On svojim mislima lebdi iznad svega ljudskog i naslađuje se besmrtnošću kod Svevišnjeg.

130. Smirenoumlje je odeća Božanstva. U njega se obuklo Slovo koje se očovečilo. Preko njega je Ono razgovaralo sa nama u telu našem. Ono je smirenoumljem prikrilo uzvišenost svoje veličine i svoje slave, kako tvar ne bi bila sažežena pogledom na Njega. Tvar ne bi mogla da pogleda na Njega da od nje nije uzeo njen deo i počeo sa njom da besedi. Stoga se svako ko se obuče u tu odeću smirenja oblači u samog Hrista. Jer, on je poželeo da se unutrašnjim čovekom obuče u podobije u kome je za tvar bio vidljiv i u kome je poživeo sa njom sam Hristos.

131. Smirenje je neka tajanstvena sila koju, po završetku svog života, primaju savršeni sveti. Ova sila se silom blagodati daje samo savršenima u vrlini, budući da u sebi sadrži sve.

132. Nije svako ko je skroman, ćutljiv i krotak već dostigao stepen smirenoumlja. Čak ni onoga ko se smirava sećajući se svojih grehova i skrušavajući se zbog njih, nećemo nazvati smirenoumnim, premda je i to pohvalno. On još ne poseduje smirenje, iako ga smišljeno približava sebi: on samo želi smirenje, premda ga još nema. Savršeno smirenoumni nema potrebe da svojim mudrovanjem izmišlja uzroke za smirenoumlje, već u svemu projavljuje smirenje bez truda i samoprinuđavanja.

133. Ako neko pita kako da se stekne smirenje, odgovorimo mu: Dosta je učeniku da bude kao učitelj njegov i slugi kao gospodar njegov (Mt.10,25). Pogledaj kako projavljuje smirenje Onaj koji ga je zapovedio i koji ga i daruje. Podražavaj mu i steći ćeš ga.

134. Na svaki način treba da izbegavamo sve što u nama razdražuje zle strasti, i naročito da u sebi odsecamo uzroke strasti i ono što makar i najmanju strast privodi u dejstvo. Kada i pored toga stupe u dejstvo, treba da im se odupremo i da stupimo u borbu sa njima. Radi toga je najbolje da se pogružavamo u svog unutrašnjeg čoveka i da tamo prebivamo, neprestano obrađujući vinograd svog srca. Ukoliko naš um tamo prebiva usamljen i otšelnički, sa strastima već borbu vodi blagodat.

361

135. Cilj Spasiteljevog dolaska (prilikom koga nam je dao svoje životvorne zapovesti kao lekove koji čiste naše strasno stanje) beše da očisti našu dušu od povrede koju je izazvao prvi prestup i da je vaspostavi u prvobitno stanje. Ono što su lekovi za bolesno telo, to su zapovesti za strasnu dušu. Očigledno je da su zapovesti postavljene kao suprotnost strastima, radi iscelenja prestupne duše.

136. Povreda nam je došla zbog prestupa zapovesti. Iz toga je očigledno da nam se zdravlje vraća njihovim ispunjavanjem. Bez činjenja zapovesti i pre nego što krenemo putem koji vodi ka duševnoj čistoti, uopšte ne treba da želimo ili da se nadamo očišćenju duše. I nemoj govoriti da nam Bog i bez činjenja zapovesti po blagodati može darovati očišćenje duše. To su Gospodnji sudovi, i Crkva nam ne nalaže da ištemo tako nešto. Judejci su na svom povratku iz Vavilona u Jerusalim išli prirodnim putem, dok je Jezekilj natprirodno stigao u Jerusalim i u Božanstvenom otkrivenju video buduće obnovljenje. Nešto slično treba misliti i o duševnoj čistoti. Jedni utabanim putem, kroz ispunjavanje zapovesti u mnogotrudnom životu, svojom krvlju dolaze do duševne čistote, a drugi se nje udostojavaju po daru blagodati. I čudno je to što nam nije dozvoljeno da u molitvi ištemo čistotu koja se daruje po blagodati, niti da se odričemo života ispunjenog delanjem zapovesti. Jer, bogatašu koji je zapitao: Šta mi treba činiti da nasledim život večni, Gospod je jasno rekao: "Ispunjavaj zapovesti" (Lk.10,25). Na želju bogataša da sazna nešto više, On je rekao: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21). To znači: umri za sve što imaš u sebi, te živi u meni; iziđi iz starog sveta strasti i stupi u novi svet duha. Jer, rekavši: "Uzmi krst svoj" (Mt.16,24), Gospod je naučio čoveka da umre za sve u svetu. I pošto je u sebi umrtvio starog čoveka ili strasti, On mu je rekao: "Idi za mnom". Stari čovek ne može da ide Hristovim putem.

137. Ljubitelji pustinje i hvalioci bezmolvija, blaženi Vasilije Veliki i blaženi Grigoriji su na bezmolvije otišli tek pošto su proživeli u svetu upražnjavajući se u vršenju zapovesti koje su odgovarale onima koji žive u zajednici. Nakon toga oni su dospeli do duševne čistote i udostojili se duhovnog sagledavanja. Zatim su oni požurili i izašli na pustinjsko bezmolvije. Od tog vremena oni su prebivali sa svojim unutrašnjim čovekom. Zbog toga su postali umozritelji, prebivajući u duhovnom sagledavanju sve dok blagodaću nisu bili prizvani za pastire Hristove Crkve.

138. Pustinja uspavljuje strasti. I od čoveka se zahteva da ih uspava, ili da ih iskoreni, tj. savlada kada budu ustajale na nas. Uspavane strasti se opet bude čim samo susretnu uzrok kojim stupaju u dejstvo. Želimo pustinju ne samo stoga što uspavljuje strasti, već i zbog toga što u njoj, usled nedostatka čulnog i udaljenja od svih, možemo da se umudrimo i da se u nama obnovi unutrašnji, duhovni čovek u Hristu, što svakog časa možemo pratiti sami sebe, i što naš um može da postane bodar u čuvanju sebe, izbegavajući gubitak sećanja na svoju nadu.

139. Gospod nam je naznačio milosrđe kao put da se upodobimo veličini Oca našeg nebeskog. Monasi, međutim, pretpostavljaju bezmolvije. Kako to povezati?

Gospod je naznačio milosrđe kao način da se upodobimo našem Nebeskom Ocu. Ono, naime, milosrdne približava Bogu. I mi monasi poštujemo bezmolvije, ne isključujući milosrđe. Mi se staramo da se, koliko je moguće, udaljimo od sujetnih briga i meteža. Mi nemamo nameru da se protivimo dugu (prema bližnjima), već se staramo o bezmolviju (kako bismo vernije ispunili viši dug) da se prebiva u bogomisliju, kojim se u najvećoj meri možemo vratiti u čistotu i približiti Bogu. Ukoliko, pak, ponekad bude neophodna izvesna

362

pomoć bratiji, ne treba da budemo nemarni. Neprestano se prinuđavajmo da u svako vreme u unutrašnjosti budemo milosrdni prema svakoj razumnoj prirodi. Jer, tako nam saopštava učenje Gospodnje i u tome se, a ne u nečemu drugom praznom, sastoji obeležje našeg bezmolvija. I mi ne treba samo da čuvamo to unutrašnje milosrđe, već i da svoju ljubav, kada nas pozovu okolnosti, pokažemo spolja.

140. Životodavac je punotu zapovesti sažeo u dve zapovesti koje sobom obuhvataju sve ostale - u ljubavi prema Bogu i sličnoj ljubavi prema obrazu Božijem. Prva zadovoljava ciljeve duhOvnog sagledavanja, a druga - sagledavanja i delanja. Jer, priroda Božija je prosta, nevidljiva i po prirodi nema potrebe ni za čim. I svest je u svom samoudubljivanju i u odnosu prema Bogu prirodno bez potrebe za telesnom delatnošću. Njena delatnost u tome je prosta i projavljuje se u jednom delu uma; saobrazno sa prostotom mnogopoklanjanog Uzroku koji je iznad telesnih čula. Druga, pak, zapovest, tj. čovekoljublje, usled dvojnosti prirode zahteva da je ispunjavamo i nevidljivo u svesti, i - telesno.

Delatnost svagda prethodi sagledavanju. Stoga niko ne može da se uzvisi do oblasti višeg ukoliko najpre nije na delu ispitao niže. Ni jedan čovek ne sme da kaže da u ljubavi prema bližnjem napreduje svom dušom ukoliko je zapostavio deo koji se, srazmerno sa silama, vremenom i mestom, ispunjuje telesno. Jer, tek po njegovom ispunjenju postaje očigledno da u čoveku postoji savršena ljubav. I ukoliko smo u tome verni i istiniti, duši se daje sila da se u prostim i ni sa čim uporedivim pojmovima pruža do velike oblasti visokog i Božanstvenog sagledavanja. Gde, pak, nema mogućnosti da se ljubav prema bližnjem ostvari u vidljivim telesnim delima, pred Bogom je dovoljno da pokažemo svoju ljubav prema bližnjem koja se ostvaruje samo dušom.

141. Onaj ko želi da zavoli Boga iznad svega treba da se postara o čistoti svoje duše. Čistota, pak, duše stiče se savlađivanjem i istrebljivanjem strasti. Strasti su vrata koja su zatvorena pred licem čistote. Onaj ko ne otvori ta zaključana vrata neće ući u neporočnu i čistu oblast srca. Bez toga, pak, duša ne može da ima smelost u času molitve. Jer, smelost je plod čistote i napora da se ona stekne. Evo poretka kojim se to dešava: trpljenje sa samoprinuđavanjem se sa strastima bori za čistotu. Duša koja pobedi strasti stiče čistotu, a istinska čistota čini da um stiče smelost u vreme molitve.

142. Odrecimo se od toga da od Boga tražimo bilo šta visoko. Iznad svega steknimo trpljenje za sve što se dešava sa nama. Sa velikim smirenjem i skrušenošću zbog onoga što je u nama i zbog pomisli naših ištimo otpuštenje grehova svojih i duševni mir. Jedan od otaca je pisao: "Gospod ne prima molitvu onoga ko sebe ne smatra grešnikom". Napisano je da Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način (Lk.17,20). Mi se sa svoje strane na svaki način postarajmo da prostor svog srca delima pokajanja i životom koji je Bogu ugodan dovedemo do blagoustrojstva. Ono što je Gospodnje doći će samo od sebe ukoliko mesto u srcu bude bilo čisto i neoskrnavljeno. Crkva Božija ne odobrava ono što ištemo na vidljiv način, tj. visoke darove Božije. Oni koji su ih sticali, nasleđivali su gordost i pad. Jer, to nije znak da čovek voli Boga, već da je duševno bolestan. I kako ćemo se mi otimati za visoke darove Božije kada se Pavle hvalio nevoljama i kada je visokim darom Božijim smatrao zajedničarenje u Hristovim stradanjima.

143. Sve dok boluje strastima, duša čulima ne oseća duhovno, niti ume da ga želi. Ona ga želi samo po sluhu ušiju i po napisanom. Duševnu silu od tih bolesti leči skriveno delanje zapovesti i zajedničarenje u Hristovim stradanjima. Naša prvobitna priroda je u Hristovom Očovečenju primila obnovljenje i postala sudeonik u Njegovom stradanju i smrti.

363

Zatim se, po obnovljenju izlivanjem krvi, osvetila i postala sposobna da primi nove i savršene zapovesti. Da su nove zapovesti ljudima bile dane pre izlivanja krvi i pre obnove i osvećenja naše prirode može biti da bi, slično drevnim zapovestima, samo odsecale porok od duše, nemajući snage da iskorene njegov koren. Sada, pak, nije tako. Skriveno delanje i nove i duhovne zapovesti koje duša ispunjava, držeći se straha Božijeg, obnavljaju i osvećuju dušu i skriveno isceljuju sve njene delove. Jer, svima je očigledno kakvu strast nečujno u duši isceljuje svaka zapovest. Njihovo dejstvo je primetno i za Iscelitelja i za isceljenog, kao što je bilo i sa krvotočivom ženom.

144. Isceljenje strasnog dela duše može da se izvrši i blagodaću, kao što je bilo sa blaženim apostolima. Međutim, to je delo posebnog Božijeg izbranja. Duša, pak, zdravlje obično stiče zakonitim putem. Taj put se sastoji u savlađivanju strasti putem vršenja zapovesti i napornih dela istinskog života. Ko je prošao tim opštim putem odojen je mlekom izvan veštastvenosti ovog sveta. On je u sebi odsekao prethodnu narav i preporodio se, kao i prvobitno, u duhovnom. Po blagodati je on stekao pojmove unutrašnjeg čoveka i postao vidljiv za oblast duha, primivši u sebe novi prosti svet.

145. Kada je um obnovljen i srce osvećeno svi pojmovi koji u njemu niču su saobrazni sa prirodom sveta u koji stupa. U njemu se najpre budi ljubav prema Božanstvenom i on čezne za opštenjem sa anđelima i otkrivenjima tajni duhovnog sveta. Duhovno poznanje tvari čisti njegov um, te u njemu zasijava sagledavanje tajni Svete Trojice, kao i tajni mnogopoštovanog domostroja preduzetog radi nas. Zatim on svecelo ulazi u sjedinjenje sa poznanjem nade na buduće.

146. Kada bi duša, dok je zaključana u oblasti strasti, mogla istinski da razume duhovno, ne bi imala potrebe da pita i saznaje o tajnama duhovnog sveta. Međutim, očigledno je da vaspitavanje i poznanje pri strastima ne donosi korist i da nije dovoljno za otvaranje vrata koja su zaključana pred licem čistote. Kada se od duše oduzmu strasti, um se prosvećuje i postavlja na čistom mestu prirode, nemajući više potrebe za pitanjima. On tada jasno vidi dobra koja se nalaze na svom mestu. Spoljašnja čula osećaju stvar koju susreću prirodno, a ne na osnovu vežbanja. Na isti način razumi i o duhovnom sagledavanju. Jer um, ukoliko je zdrav u svojoj prirodi, prozire u skrivene tajne duha i u potpunosti sagledava slavu Hristovu. On ne pita, niti se uči, već se naslađuje tajnama novog sveta, iznad slobode volje, srazmerno vatrenosti vere i nadi u Hrista.

147. Ukoliko želiš da ti srce postane obitelj tajni novog sveta, najpre se obogati telesnim delima - postom, bdenjem, službom, podvižništvom, trpljenjem, obaranjem pomisli, i ostalim. Svoj um vezuj čitanjem Pisama i udubljivanjem u njih. Pred svojim očima napiši zapovesti, a neprestanim molitvenim razgovorom i samoudubljivanjem u molitvoslovlja iz srca iskorenjuj svaki obraz i svako podobije koje si ranije primio. Priučavaj svoj um da se uvek udubljuje u tajne Spasiteljevog domostroja, prestani da išteš poznanje i sagledavanje koje u svom mestu i u svoje vreme previšavaju slovesno opisivanje i produžavaj sa delanjem zapovesti i trudom oko sticanja čistote. Moli Gospoda da te udostoji umnog života. Početak, sredina i kraj ovog života sačinjava sledeće: odsecanje svega sjedinjenjem sa Hristom. Ukoliko želiš sagledavanje tajni, u sebi neguj zapovesti delom, a ne samo stremljenjem da ih spoznaš. Duhovno sagledavanje dejstvuje u oblasti čistote.

148. Sagledavanje tajne vere je kod sinova povezano sa verom i napasa se na poljima Pisma. Reči koje su nedostižne poznanju postaju shvatljive pomoću vere. Poznanje o njima mi stičemo u sagledavanju koje se ostvaruje po očišćenju. Za duhovne tajne koje

364

su više poznanja i koje ne osećaju ni telesna čula, ni razumna sila uma, Bog nam je dao veru. Njome samo saznajemo da te tajne postoje. Od te vere se u nama rađa nada na njih (tj. nada da ćemo ih razumeti). Verom ispovedamo da je Bog Gospod, Vladika, Tvorac i Ustrojitelj svega. Podsticani, zatim, savešću mi rešavamo da treba da vršimo Njegove zapovesti i da razumemo da stare zapovesti ispunjava strah, a životvorne Hristove zapovesti - ljubav, kao što govori Gospod: Ako me ljubite, zapovesti moje držite. I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja (Jn.14,15-16). Dolazak Utešitelja On naziva darom otkrivenja duhovnih tajni. Stoga se u primanju Duha, koga su primili apostoli, sastoji sve savršenstvo duhovnog poznanja. I Gospod je obećao da će umoliti Oca da im da Utešitelja kako bi, ukoliko vrše zapovesti i očiste sebe, sa njima ostao u vekove. Vidiš li da se zbog čuvanja zapovesti um udostojava blagodati tajanstvenog sagledavanja i otkrivenja duhovnog poznanja.

149. Čuvanje zapovesti projavljuje takvu silu jedino kada se vrši iz ljubavi prema Darodavcu, a ne iz straha. Stoga zakonita vrata koja vode u sagledavanje jeste ljubav. Božanstvena ljubav one koji su je stekli uznosi u sva otkrivenja poznanja i tajanstvenih sagledavanja. Stoga najpre treba steći ljubav. Posle toga će sagledavanje duhovnog za nas biti nešto prirodno. Shvati mudrost blaženoga Pavla koji je ostavio sve darove koje saopštava blagodat i iskao samo najsuštinskije, tj. ono čime se primaju i čuvaju darovi - ljubav (1.Kor.13). Ona je mesto otkrivenja. Na tom mestu se sagledavanje pokazuje samo od sebe. Po meri prirodnog uzrastanja duša stiče novo i novo poznanje o onom što postoji u svetu, svakog dana se sve više učeći. Tako se čovek i u duhovnom sagledavanju i Božanstvenom osećanju obučava srazmerno sa uzrastanjem u razumnom životu. Došavši u oblast ljubavi, on duhovno sagledava na njegovom mestu.

150. Duhovno se ne pokorava sve dok čovek primenjuje usilje da ga svede sebi. I ukoliko on drsko uzmašta da ga razume pre vremena i podiže svoj pogled ka njemu, njegov vid će otupeti i on će primećivati jedino prizrake i likove. Čim to budeš shvatio svojim rasudljivim umom, više se nećeš truditi da sagledavanje stekneš pre vremena. Ukoliko ti se učini da i sada (pre stupanja u oblast čistote i ljubavi) imaš sagledavanje, radiće se, zapravo, o senci prizraka, a ne o sagledavanju. Jer, kod svega mislenog postoji sličnost i maštarski obraz, a postoji i istinsko sagledavanje. I u prirodnoj oblasti se nekad vidi stvarnost, a nekad njena suprotnost: oko umesto stvarnosti vidi senku, vidi vodu tamo gde je nema, vidi zdanja koja vise u vazduhu, iako stoje na zemlji. Slične pojave postoje i u mislenom.

151. Ukoliko viđenje ne bude očišćeno delanjem zapovesti i delima bezmolvnog života, ukoliko ne stekne savršenu svetlost ljubavi i ne uznapreduje u uzrastanju u Hristovom obnovljenju, um ne može postati istinski vidilac Božanstvenog sagledavanja. I svi obrazi duhovnog koje um misli da je sastavio u sebi nazivaju se prividom, a ne stvarnošću. I činjenica da um vidi jedno umesto drugog proizilazi od toga što se nije očistio. To se desilo i sa spoljašnjim filosofima koji su duhovnim smatrali ono što nisu primili od istinskog učenja od Boga. Oni su o tome govorili sa nepriličnim samomnjenjem, razdeljujući jednog Boga u mnogoboštvu, izlažući i slažući se među sobom kroz neozbiljnost pomisli, i tu maštu bezumlja svojih pomisli nazivajući umozrenjem priroda.

152. Istinsko sagledavanje čulnih i nadčulnih priroda, kao i same Svete Trojice, udeljuje se Hristovim otkrivenjem. Njemu je ljude naučio i na njega ukazao Hristos kada je prvonačelnom svojom Ipostasju ostvario obnovljenje ljudske prirode, vrativši joj prvu slobodu. On je svojim životvornim zapovestima probio put ka istini. Naša priroda će postati

365

sagledatelj istine, a ne mašte, tek kad čovek, trpeći stradanja, delanja i skorbi, sa sebe svuče starog strasnog čoveka, kao što novoređenče sa sebe skida posteljicu prilikom izlaska iz majčine utrobe. Preporodivši se duhovno, tada um postaje sposoban da primi sagledavanje svoje otadžbine.

153. To sagledavanje jeste hrana uma, sve dok ne dođe u stanje da primi još više sagledavanje. Jedno sagledavanje, naime, čoveka predaje drugome, sve dok um ne bude uzveden u oblast savršene ljubavi. Ljubav je obitelj duhovnog i naseljava se u čistotu duše. Kada um dospe do oblasti ljubavi blagodat počinje da dejstvuje. Um prima duhovno sagledavanje i postaje vidilac skrivenog.

154. Kao što sam već govorio, dar otkrivenja umnog sagledavanja daje se na dva načina. Ponekad se daje blagodaću zbog vatrene vere, a ponekad zbog vršenja zapovesti i čistote. Po blagodati je dat blaženim apostolima. Oni um nisu očistili vršenjem zapovesti, već vatrenom verom. Oni su u prostoti poverovali u Hrista i svakako sa zapaljenim srcem išli za Njim. I kad je izvršio svoj predivni domostroj, Hristos im je poslao Duha Utešitelja koji ih je očistio i usavršio njihov um, stvarno umrtvivši u njima starog strasnog čoveka, i stvarno oživotvorivši u njima novog duhovnog čoveka. I blaženi Pavle je bio tajanstveno obnovljen, primivši sagledavanje otkrivenja tajni. Nije napisano ono što je Hristos sa njim razgovarao, već se navodi samo ono što mu je rekao Ananija: Savle brate, Gospod naš Isus, koji ti se javio na putu... poslao me je da progledaš i da se ispuniš Duha Svetoga (Dap.9,17). I.kad ga je krstio, on se ispunio Duha Svetog. On je osetio skrivene tajne otkrivenja, kao što se desilo i sa svetim apostolima kojima je Gospod Isus govorio: Još vam imam mnogo govoriti, ali sada ne možete nositi. A kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svaku istinu... i javiće vam ono što dolazi (Jn.16,12-13).

155. Tek kad je primio Duha Svetog i kad se Njime obnovio, blaženi Pavle se udostojio tajni otkrivenja i počeo da duhom sagledava otkrivenja, naslađujući se sagledavanjem, slušajući neiskazane reči, upražnjavajući sagledavanje iznad prirode, oduševljavajući se sagledavanjem nebeskih sila i naslađujući se duhovnim. Takvo ushođenje on nije dostigao po svojoj želji, kao što u svom bezumlju tvrde jeretici (evhiti). Um uopšte ne može da ushodi tamo. Naprotiv, Pavle je bio uzdignut duhom otkrivenja, kao što je sam pisao u Poslanici Korinćanima (2.Kor.12,2-4), nasuprot sujetnim ljudima koji su se poredili sa svetim apostolima i koji su maštu svojih pomisli nazivali duhovnim sagledavanjima.

156. Rasuđujući o ljudima koji su obremenjeni strastima pa ipak stupaju u ispitivanje o zakonima telesnog i bestelesnog (ni u čemu se ne razlikujući od bolesnika koji nude pravila o čuvanju zdravlja), jedan od svetih je napisao: "Saznavši da učenici koji su zanemarivali zapovesti i koji nisu savladali strasti žele blaženstvo sagledavanja tajni (koje je moguće samo po očišćenju od strasti), blaženi Pavle je rekao: "Svucite najpre starog čoveka strasti. Tada poželite da se obučete u novog čoveka, obnovljenog poznanjem tajni na podobije Tvorcu, i ne želite blaženstvo koje imam ja i ostali apostoli, koje je dato dejstvom blagodati, stoga što Bog neke miluje, a neke otvrdoglavljuje, kako sam hoće (Rim.9,18)". Jer, ko će stati pred lice Njegovo, ili ko će se usprotiviti Njegovoj volji? Ponekad Bog dariva ni za šta, a ponekad traži dela i očišćenje pa tek onda šalje dar. A ponekad ni posle dela i očišćenja ne daje ovde, nego ga čuva da bi sagledavanje dao na svom mestu".

157. Smatramo da On tako postupa i odnosno manjeg dara, naime, oproštaja grehova. Jer, On krštenje poklanja kao dar, ne tražeći savršeno ništa izuzev vere. U

366

pokajanju za grehe, pak, On oproštaj ne daje kao dar, već zahteva trud, skorb, žalost, skrušenost, suze, dugotrajni plač. I tek tada oprašta. Razbojniku je odmah oprostio zbog ispovedanja rečju na krstu, obećavši mu Carstvo, a od grešnice je zahtevao veru i suze.

158. Duša koja voli Boga samo u Njemu nalazi svoje spokojstvo. Da bi srcem bio u svezi sa Bogom moraš prethodno da raskineš svaki spoljašnji

savez. Jer, sjedinjenju sa Bogom prethodi razrešenje od veštastva. Mladencu se hleb daje kao hrana tek pošto je othranjen mlekom. I čovek koji

namerava da napreduje u Božanstvenom treba da se najpre odvoji od sveta, kao dete od naručja i dojki maternjih.

Telesno delanje prethodi duševnom, kao što je prah prethodio duši koja je bila udahnuta u Adama. Ko nije stekao telesno delanje, ne može imati ni duševno. Jer, drugo se rađa od prvog, kao klas iz golog pšeničnog zrna. Ko, pak, nema duševno delanje, lišiće se duhovnih darova.

159. Kao što posle sejanja suza slede pregršti radovanja, tako i posle zlopaćenja Boga radi sledi radost.

Zemljodelcu je sladak hleb kojije dobio znojem. Slatka su i dela pravde srcu koje je primilo Hristovo poznanje.

Sa dobrom voljom pretrpi i uvredu i poniženje kako bi imao smelost pred Bogom. Čovek koji sa poznanjem trpi ružnu reč od onoga kome nije učinio nepravdu na

svoju glavu polaže trnov venac. Blažen je on jer se ovenčava netljenošću, premda toga ni sam nije svestan.

160. Onaj ko sa poznanjem beži od sujetne slave u svojoj duši je osetio budući vek. Um onoga ko u sadašnjem životu beži od pokoja već sagledava budući vek. Onaj,

pak, ko je svezan gramžljivošću jeste rob strasti. Nemoj misliti da je samo sticanje zlata i srebra gramžljivost. Ono je prisutno kod

svakog sticanja stvari za koje je privezana tvoja volja. Nemoj hvaliti onoga koji se zlopati telesno, ali daje na volju čulima, tj. sluhu,

otvorenim i neuzdržanim ustima i bludećim očima. 161. Znaj da ostavljanje grehova dužnicima pripada delima pravde. Tada ćeš

uvideti tišinu i svetlost po celom umu svom. Milostivi koji nije viši od svoje pravde nije milostiv, tj. pravi milostivi ne daje ljudima

milostinju samo iz svog sopstvenog, nego i sa radošću od drugih trpi nepravdu i miluje ih. Milostiv je onaj ko dušu svoju polaže za brata, a ne onaj ko samo davanjem

ukazuje milost svome bratu. Milostiv je i onaj ko nije toliko bestidan da bratu, koji ga udari, uzvrati i ožalosti

njegovo srce. 162. Zavoli trud bdenja kako bi našao utehu u onome što je blisko tvojoj duši. Zanimaj se čitanjem u bezmolviju kako bi tvoj um svagda bio uznošen ka čudesima

Božijim. Zavoli siromaštvo sa trpljenjem kako bi ujedno sabrao svoj um u odnosu na

maštanje. Omrzi prostran život kako bi tvoje pomisli ostale bezmetežne. Uzdržavaj se od mnogoga i pobrini se samo o duši kako bi je spasao od rasturanja unutrašnje tišine.

163. Zavoli celomudrenost da se u vreme svoje molitve ne bi postideo pred Bogom.

367

Stekni čistotu u delima svojim kako bi ti se ozarila duša na molitvi i kako bi ti se sećanjem na smrt u umu rasplamsala radost.

Nemoj biti lenjiv u svom delanju da se ne bi postideo kad staneš među svoje prijatelje.

Nemoj svoju slobodu vezivati onim što služi nasladi kako ne bi postao sluga slugu. Neka ti odeća bude siromašna kako bi ponizio pomisli koje se rađaju u tebi, tj.

visokoumlje srca. Ko voli sjaj neće moći da stekne slobodne misli, budući da se srce unutrašnje usmerava prema izgledu spoljašnjih obraza.

164. Za smirenoumljem sledi uzdržanje i ograničavanje u svemu. Usled postojanog ograničavanja, smirenoumlje dolazi do sagledavanja i dušu

ukrašava celomudrenošću. Taština, pak, usled neprestanog meteža i smućenja pomisli, iz svega što susreće sabira nečisto imanje i oskrnavljuje srce. Ona nepristojnim pogledom gleda na prirodu stvari i um zanima sramnim predstavama. Smirenoumlje, pak, sebe duhovno ukrašava sagledavanjem, pobuđujući onoga koji ga je stekao na slavoslovlje.

165. Bolje je da sam sebe razrešuješ od uza greha, negoli da robove oslobađaš od ropstva.

Bolje je da se umiriš u duši svojoj, u jednomisliju trodelnog sastava u tebi, tj. tela, duše i duha, negoli da svojim učenjem umiruješ raznomislene. Grigorije govori: "Dobro je bogoslovstvovati radi Boga, ali je bolje da se čovek očisti za Boga".

Za tebe je korisnije da se postaraš o tome da ono što je u tvojoj duši palo od strasti podigneš podsticanjem svojih pomisli da se okreću ka Božanstvenom, negoli da vaskrsavaš mrtve.

166. Sve dane svog života, ma gde se našao, smatraj se strancem kako bi bio u stanju da se izbaviš od štete koja se rađa od slobodnog opštenja.

Svagda blagosiljaj ustima pa te neće vređati, budući da se uvreda rađa od vređanja, a blagoslov od blagosiljanja.

Na svakom delu se smatraj oskudnim kako bi učio, i čitavog života ćeš se pokazivati mudar.

Nemoj pričati drugome ono što sam nisi ispitao kako se ne bi postideo sam sebe i kako se po upoređivanju tvog života ne bi otkrila tvoja laž.

167. Čuvaj se da ne čitaš jeretička učenja. Jer, to više nego bilo šta drugo na tebe može podići duha hule.

Često i nenasito čitaj knjige učitelja o promislu Božijem. One, naime, um rukovode ka poimanju poretka u tvorevini i delima Božijim i ukrepljuju ga. Svojom tananošću one ga pripremaju za primanje svetlozarnih misli i čine da on u svojoj čistoti ide ka poznanju tvari Božijih.

Čitaj Jevanđelje koje je zaveštao Bog radi poznanja cele vaseljene kako bi se tvoj um pogruzio u čuda Božija.

Tvoje čitanje neka se odvija u nepomućenoj tišini. Budi slobodan od mnogobrižljivosti o telu i od žitejskog meteža kako bi, pri sladosnom razumevanju, u duši osetio najslađi ukus koji prevazilazi svaki osećaj i kako bi tvoja duša istrajala u tom osećanju.

368

168. Čisti svoju dušu, zbaci sa sebe brigu o onome što je izvan tvoje prirode, na svoje pojmove i pokrete stavi zavesu celomudrenosti i smirenja. Tako ćeš naći ono što je unutar tvoje prirode, budući da se smirenima daje otkrivenje tajni.

169. Ukoliko si rešio da svoju dušu predaš na delo molitve koja očišćava um i na prebivanje u bodrosti noću kako bi stekao svetao razum, treba da se udaljavaš od gledanja na svet, da prekratiš susrete sa ljudima, da ih ne primaš u svoju keliju, čak ni pod vidom koristi, izuzev jednodušnih, jednomislenih i onih koji znaju tvoje tajne. Budi oprezan u odnosu na smućenje od duševnih beseda, te po odsecanju spoljašnjih razgovora sa svojom molitvom sjedini milostinju da bi ti duša ugledala svetlost istine. U meri u kojoj srce prestaje da se uznemirava spoljašnjim predmetima um urazumljuje misli i obavlja Božanstvena dela, dolazeći do izumljenja. Jer, ukoliko pokažemo neznatnu marljivost, duša obično brzo jednu besedu zamenjuje drugom.

170. Da bi jednu besedu zamenio drugom (praznu - dušespasonosnom) treba da se baviš čitanjem Pisma i Žitija svetih. Jer, kada budeš stao na molitvu i na svoje pravilo, umesto razmišljanja o onome što si video i čuo u svetu, u sebi ćeš obresti razmišljanje o Božanstvenim Pismima koja si čitao. To razmišljanje će izazvati zaborav svetskih uspomena, čime um dolazi do čistote. To je značenje rečenoga da čitanje pomaže duši kada stane na molitvu i da se duša molitvom prosvećuje u čitanju. Čitanje, opet, umesto spoljašnje smese, pruža hranu raznim vidovima molitve. Prema tome, duša se čitanjem prosvećuje za svagdašnju marljivu i nesmućenu molitvu.

171. Teloljupci i stomakougodnici ne treba da ulaze u ispitivanje duhovnih predmeta, kao što ni bludnica ne treba da razgovara o celomudrenosti.

Krajnje bolesno telo ne podnosi masnu hranu. Ni um koji je zauzet svetskim ne može da se približi ispitivanju Božanstvenog.

Oganj se ne raspaljuje u sirovim drvima. Ni Božanstvena vatra se ne razgoreva u srcu koje voli pokoj.

Onaj ko svojim očima ne vidi sunce, na osnovu samog sluha drugome ne može opisati njegovu svetlost. On čak i ne oseća njegovu svetlost. Isto biva i sa onim koji svojom dušom nije osetio sladost duhovnih dela.

172. Ono što ti pretekne od tvojih dnevnih potreba podaj siromasima, te sa smelošću pođi da prineseš svoje molitve, tj. da sa Bogom besediš kao sa Ocem.

Ništa ne može toliko srce približiti Bogu kao milostinja. I ništa u duši ne rađa toliko tišine kao dobrovoljno siromaštvo.

Kada daješ, daj sa velikodušnošću i sa osmehom na licu, i opskrbi u većoj meri nego što traže.

Nemoj se truditi da shvatiš ko je dostojan, a ko nije. Neka pred tobom svi ljudi budu jednaki s obzirom na dobro delo. Jer, na taj način možeš i nedostojne privući dobru, budući da se duša pomoću telesnog brzo dovodi u strah Božiji.

173. Svoju keliju očisti od suvišnih stvari. To će te privesti uzdržanju, čak i da nisi voljan. Oskudica u svemu čoveka uči uzdržanju.

Oni koji su odneli pobedu u spoljašnjoj borbi (mislim na borbu koju na dušu podižu čula sluha, vida i ostala) ne moraju se bojati ni unutrašnje borbe.

Kada zatvori gradska vrata, tj. čula, čovek ratuje unutra i ne boji se zlobnika izvan grada.

369

Blažen je onaj ko to zna i ko se ne obremenjuje mnoštvom dela, već svu telesnu delatnost obraća na molitveni trud.

174. U trenucima kad Bog bude tvoje srce privodio u umilenje, potrudi se da neprestano činiš poklone i da preklanjaš kolena.

Nemoj svom srcu dopuštati da se brine o bilo čemu u vreme kad demoni počnu da te ubeđuju da se latiš drugih poslova. Tada posmatraj i divi se onome što će proizići iz toga.

Među podvižničkim borbama ništa nije toliko važno i teško i ništa ne izaziva toliko zavisti kod demona kao pružanje pred Hristovim krstom i danonoćna molitva, koji čine da izgleda da su čoveku ruke vezane pozadi.

Lati se tota ukoliko nećeš da tvoja vatrenost ohladni i da ne osiromašiš u suzama. Bićeš blažen ako se o tome budeš starao dan i noć, i ako ne budeš iskao bilo šta drugo.

Ukoliko se ne budeš podvizavao, nećeš naći, i ukoliko sa vatrenošću ne budeš udarao u vrata i neprestano prebivao pored njih u bdenju, nećeš biti uslišen.

175. U čovekovom srcu se neće probuditi sladost Duha Božijeg, njegovi udovi neće primiti čistotu u ovom životu i Božanstvene misli neće ući u njegovu dušu (ostajući neprimećene i sakrivene), sve dok spoljašnji čovek ne umre za sve svetsko (ne samo za greh, nego i za svako delo), i unutrašnji čovek za lukave misli, i dok prirodni pokreti tela ne iznemognu, postavši nemoćni da u srcu probude grehovnu sladost. U čoveku se neće probuditi duhovna opijenost sve dok u svom srcu ne umrtvi staranje o žitejskom (izuzev o neophodnim zahtevima prirode) i dok brigu o tome ne prepusti Bogu.

176. Ko sa ubeđenjem i osećanjem u umu drži [misao] o jednakosti ka kojoj vodi opšti kraj svih, neće imati potrebe za drugim Učiteljem da bi se odrekao od žitejskog.

Onaj ko se dobrovoljno ne udaljuje od uzroka strasti, nevoljno se uvlači u greh. Uzroci, pak, greha su sledeći: vino, žene, bogatstvo, telesno zdravlje. Oni to, ipak, nisu po samoj svojoj prirodi, već stoga što priroda preko njih lako naginje ka grehovnim strastima. Stoga čovek treba da se marljivo pazi toga.

Ljudi se gnušaju siromaštva, a Bog još više - visokoumne duše i nadmenog uma. Ljudi poštuju bogatstvo, a Bog smirenu dušu.

177. Ukoliko hoćeš da postaviš početak dobrom delanju najpre se pripremi za iskušenja koja te susreću. Jer, neprijatelj ima običaj da onoga koji je sa vatrenom verom započeo dobar život susretne sa raznim strašnim iskušenjima. Njegova namera je da u njemu izazove strah kako bi ohladneo u dobrom proizvoljenju i izgubio vatrenost u bogougodnom delanju. Stoga se pripremi da hrabro susretneš iskušenja koja se podižu na vrlinu, pa tek onda započinji delanje.

178. Zapovesti Božije su više od svih riznica sveta. Ko ih je stekao, u sebi je obreo Boga.

Onoga ko se uvek uspokojava u Božijem staranju, Bog čini pristavnikom doma. Onoga ko želi ispunjenje volje Božije vode nebeski anđeli. Onaj ko se boji greha bez saplitanja vrši strašno putovanje i u vreme mraka pred

sobom i unutar sebe nalazi svetlost. Stope onih koji se boje greha čuva Gospod. U vreme saplitanja njih preduhitruje

milost Božija.

370

Onaj ko svoja sagrešenja smatra malim, pada u još gore od prethodnih i nosi sedmostruku kaznu.

179. U smirenju sej milostinju pa ćeš na Sudu požnjeti milost. Onim čim si izgubio dobro treba da ga ponovo stekneš. Ako si izgubio

celomudrenost i prebivaš u bludu, Bog od tebe neće primiti milostinju. Jer, On od tebe hoće svetinju tela.

I svaka druga bolest se leči lekovima koji su joj svojstveni. Ako si pobeđen zavišću, zbog čega se upinješ u borbi sa snom (a ne protiv zavisti)?

180. Još dok je prestup mali, dok nije sazreo, dok ne pusti grane u širinu i ne sazre potrudi se da ga iskoreniš. Nemoj se predavati nemaru dok ti nedostatak izgleda mali, inače će kasnije postati nečovečni gospodar. Tada ćeš bežati od njega kao rob i zarobljenik. Ko se, pak, s početka suprotstavi strasti, ubrzo će zagospodariti nad njom.

181. Onaj ko može da sa radošću podnese uvredu, čak i ako u rukama ima sredstvo da je odbije, primio je od Boga utehu po svojoj veri u Njega. Onaj, pak, ko sa smirenoumljem trpi okrivljavanja koja podižu na njega, dostigao je savršenstvo i njemu se dive sveti anđeli. Jer, ni jedna druga vrlina nije toliko visoka i toliko teško ispunjiva.

182. Nemoj verovati da si snažan sve dok ne budeš iskušan i ne pokažeš se nepromenjiv.

Nemoj se uzdati u svoju silu da ne bi bilo popušteno da padneš zbog nemoći. Jer, tada ćeš iz samog pada doznati svoju nemoć.

Nemoj imati poverenje u svoje znanje da te neprijatelj ne bi ulovio svojim lukavstvom.

Nikada rečima nemoj hvaliti dela svoja da ne bi bio postiđen. Bog popušta da se čovek izmeni u svemu onome čime se hvalio kako bi se ponizio i

naučio smirenju. 183. Svoje oko neprestano uzvodi ka Bogu. Jer, pokrov i promisao Božiji

obuhvataju sve ljude, premda ostaju nevidljivi. Oni se otkrivaju samo onima koji su se očistili od grehova i koji svagda pomišljaju o Bogu, i to samo o Njemu jedinom. Njima se prvenstveno otkriva promisao Božiji kada Boga radi ulaze u iskušenje. Tada oni promisao Božiji kao da vide telesnim očima, saobrazno sa merom i uzrokom iskušenja koje postiže svakog od njih. To ih podstiče na hrabrost. To vidimo u slučaju Jakova, Isusa Navina, tri mladića, i ostalih svetih kojima se promisao Božiji javljao u nekom ljudskom vidu, podstičući ih i utvrđujući u blagočastivosti.

184. Treba li nešto govoriti o podvižnicima koji su tuđi svetu i o otšelnicima? Oni su od pustinje napravili grad, i učinili je naseljem i obitelju anđela. Ka njima su, usled blagoustrojstva njihovog života, uvek dolazili anđeli i, kao ratnici jednog Vladike, povremeno ratovali zajedno sa njima. Oni su u sve dane svog života voleli pustinju, i iz ljubavi prema Bogu živeli u gorama, pećinama i provalijama zemaljskim. Budući da su oni, ostavivši zemaljsko, zavoleli nebesko i postali podražavaoci anđela, sami sveti anđeli od njih, po pravdi, nisu sakrivali svoj izgled, već su ispunjavali svaku njihovu želju i u svemu im pomagali.

185. Ko je jednom za svagda sebe posvetio Bogu, provodi život u spokojstvu uma. Bez negramžljivosti duša ne može da se oslobodi od meteža pomisli. Ne privevši

osećanja ka bezmolviju, ona neće osetiti mir u mislima.

371

Ne ulazeći u iskušenja, niko neće steći duhovnu mudrost. Bez prilježnog čitanja nećeš spoznati tananost pomisli. Bez tišine pomisli um se neće uzdići do skrivenih tajni. Bez nade po veri duša ne može da se smelo odvaži na iskušenja. Bez iskustva očiglednog Božijeg pokroviteljstva srce neće biti u stanju da se nada

na Boga. Duša neće imati opštenje sa Hristom ukoliko sa poznanjem ne okusi od Njegovih

stradanja. 186. Ko miluje siromašnog, obrešće Boga za staratelja. Ko osiromaši Boga radi

obrešće neoskudne riznice. Bog nema potrebe ni za čim, ali se veseli kad vidi da čovek uspokojava Njegov obraz i poštuje ga Njega radi. Ukoliko ti neko ište nešto od onoga što imaš nemoj govoriti u srcu svom: "To ću ostaviti duši svojoj kako bi se uspokojila, a njemu će ono što mu je potrebno Bog dati iz drugog mesta". Takve misli priliče nepravednim ljudima koji ne znaju za Boga. Pravedni i dobri čovek svoju čast neće dati drugom, niti će dozvoliti da mu vreme blagodati prolazi bez dela. Bog će siromašnog i potrebitog čoveka opskrbiti, budući da Gospod nikog ne ostavlja, ali se ti, udaljujući od sebe siromašnog, uklanjaš od časti koju ti On daje i odbacuješ Njegovu blagodat. Stoga se veseli kada daješ i govori: "Slava ti, Bože, što si me udostojio da nađem nekoga koga ću uspokojiti". Ako, pak, nemaš ništa što bi dao još više se raduj i, blagodareći Boga, govori: "Blagodarim ti, Bože moj, što si mi dao blagodat i čast da osiromašim radi tvog imena i što si me udostojio da, u bolesti i siromaštvu, okusim od skorbi koja je postavljena na putu zapovesti tvojih, kojim su išli i sveti tvoji".

187. Naša priroda je postala lako dostupna strastima. U današnjem svetu je mnogo iskušenja i od tebe zlo nije daleko: ono se toči u tebi i nalazi se pod tvojim nogama. Kao što su trepavice na očima blizu među sobom, tako su i iskušenja bliska ljudima. Bog je to premudro ustrojio radi tvoje koristi, tj. da bi ti postojano udarao u Njegova vrata, da bi se strahom od nevolja u tvoj um sejalo sećanje na Njega, da bi mu se približavao u molitvama i da bi se tvoje srce osvećivalo neprestanim sećanjem na Njega. Bog te nije stvorio nedodirljivim za nevolje kako, poželevši da postaneš bog, i ti ne bi nasledio ono što je nasledilo onaj ko je najpre bio danica, a zatim se, zbog prevaznošenja, pretvorio u satanu. On te nije stvorio ni nepokolebivim ni nepokretnim kako ne bi postao sličan prirodi neoduševljenih stvari.

188. Neprestano se čisti pred Bogom, imajući u srcu sećanje na Njega da ne bi, ostavši dugo bez sećanja na Njega, ostao i bez smelosti u trenutku kada mu prilaziš. Jer, smelost pred Bogom jeste posledica čestog razgovora sa Njim i mnogih molitava.

Opštenje sa ljudima biva preko tela, a opštenje sa Bogom preko duševnog sećanja na Njega, preko pažnje u molitvama i preko svecelog predavanja Njemu.

Dugovremenim čuvanjem sećanja na Boga duša povremeno dolazi do izumljenja i divljenja. Neka se uzveseli srce onih koji traže Gospoda. Tražite Gospoda, osuđeni, i utvrdite se nadom. Tražite lice Njegovo pokajanjem (Ps. 104,3-4), osvetite se svetinjom lica Njegovog, i očistite se od grehova svojih.

189. Nepravednik na koga nailazi iskušenje nema nade kojom bi prizvao Boga i od Njega očekivao spasenje, budući da se u dane svog pokoja udaljavao od volje Božije.

Bogu se moli pre nego što na tebe naiđe nevolja. Tako ćeš ga i u vreme gorčine naći i uslišiće te.

372

Nojev kovčeg je bio napravljen u vreme mira. Njegova drva su obrađena sto godina ranije. I u vreme gneva nepravedni su poginuli, a za pravednika je on postao pokrov.

190. Oni u kojima je svet mrtav sa radošću trpe uvrede. Oni, pak, u kojima je svet živ ne mogu da trpe uvrede već, pokretani taštinom, padaju u gnev i od nerazumnog pokreta dospevaju u smućenje ili ih obuzima tuga.

Onaj ko hoće da napreduje u vrlini trpljenja uvreda i velikodušnosti treba da se udalji od svojih srodnika i da postane stranac. Jer, u svojoj otadžbini čovek ne može napredovati u toj vrlini.

Jedino veliki i silni mogu takva stradanja da podnose među svojim srodnicima. To mogu samo oni u kojimaje umro svet, budući da oni u sadašnjem svetu već ne očekuju nikakvu utehu.

191. Kao što je blagodat bliska smirenoumlju, tako su bolne nevolje bliske gordosti. Oči Gospodnje su na smirenoumnima da bi ih obradovale. Lice, pak, Gospodnje se

okrenuto protiv gordih da bi ih smirilo. Rado primaj pogrde u svojoj veličini, i izbegavaj veličanje u svojoj malenkosti. Čast beži od onoga koji stremi za njom. Onoga, pak, ko be-ži od nje, ona verno

prati. Bog će napojiti svojim dobrima onoga koji gladuje i žeđuje Njega radi. Bog oblači u odeću netruležnosti i slave onoga koji trpi nagotu Njega radi. Onaj koji osiromaši Boga radi, biće utešen Njegovim istinskim bogatstvom. Čitavog svog života se smatraj grešnikom da bi bio opravdan za čitav svoj život. Opšti sa onima koji imaju smirenje i naučićeš se njihovoj naravi. Neka odlika tvoje naravi bude da si prema svima uvek ljubazan i uljudan. 192. Bog je popustio da duša bude dostupna strastima radi njene koristi. On je

smatrao da ne bi bilo korisno da je postavi iznad strasti pre drugog preporoda. Duši je korisno da bude dostupna strastima zbog ranjavanja savesti, iako je prebivanje u strastima - drsko i bestidno.

Kao što se od stomakougađanja rađa metež pomisli, tako se od pričljivosti i nepažljivih razgovora rađa besmislenost i skliznuće uma iz svog poretka.

Briga o žitejskim stvarima dušu privodi smućenju. Smućivanje njima pomućuje i um i lišava ga tišine.

Inoku koji se posvetio nebeskom delanju priliči da bude izvan svake žitejske brige kako bi, pogruzivši se u sebe samog, bio izvan svega što pripada ovom veku. Počinuvši od svega toga, on već može bez rasejanosti da se dan i noć poučava u zakonu Gospodnjem.

193. Telesni napori bez čistote uma su isto što i besplodna utroba i usahle dojke. Jer, oni se ne mogu približiti poznanju Božijem. Oni umaraju telo ali se ne staraju da iz uma iskorene strasti. Stoga ništa ne mogu požnjeti.

Kao što onaj ko seje po trnju ništa ne može da požanje, tako ni onaj ko se upropašćuje zlopamćenjem i gramžljivošću ni u čemu ne može da uspe, već stenje na postelji svojoj od besanice usled briga o delima koje ga pritiskaju.

194. U duši koja je prosijala sećanjem na Boga i neuspavljivim danonoćnim bdenjem Gospod sazdaje oblak koji je štiti, koji je osenjuje danju i koji je noću osvetljuje ognjenom svetlošću. U njenom mraku sija svetlost.

373

195. Kao što oblak sakriva svetlost meseca, tako isparavanja stomaka izgone iz duše Božiju premudrost.

Ono što je plamen u suvim drvima, to je telo sa punim stomakom. Kao što jedno zapaljivo veštastvo, dodato drugom, uvećava plamen ognja, tako i

raznovrsnost jela uveličava pohotno kretanje u telu. U slastoljubivom telu ne obitava poznanje Božije. Onaj ko voli svoje telo neće steći

blagodat Božiju. Kao što se pri porođajnim bolovima na svet pojavljuje plod koji veseli onu koja

rađa, tako se pri mučenju grla u duši rađa plod poznanja tajni Božijih. Kao što se otac stara o deci, tako se i Hristos brine o telu koje se zlopati radi

Njega. On uvek stoji blizu njegovih usta. 196. Stranac je onaj ko je svojom mišlju stao izvan svega žitejskog. Monah je onaj ko prebiva izvan sveta i onaj ko uvek moli Boga da mu daruje

buduća dobra. Bogatstvo monaha je uteha koja se nalazi u plaču i radost od vere koja zasijava u

skrivnicama uma. Devstvenik je onaj koji je telo sačuvao neoskrnavljenim od plotskog spajanja, i koji

se stidi i najmanjeg spominjanja o tome. Ako voliš celomudrenost sramne pomisli odgoni upražnjavanjem u čitanju i

dugotrajnoj molitvi. Tada ćeš imati oružje protiv prirodnih pobuda. Bez toga se u duši ne može videti čistota.

197. Ako si istinski milosrdan, nemoj se žalostiti u unutrašnjosti kada ti se nešto oduzme nepravedno, niti kome stranom pominji o gubitku.

Neka gubitak koji su ti naneli uvredioci bude progutan tvojim milosrđem, kao što se oporost vina potire mnoštvom vode.

Mnoštvo svog milosrđa dokaži dobrima koja daješ onima koji su te uvredili, kao što je blaženi Jelisej postupio sa neprijateljima koji su nameravali da ga uzmu u plen (4.Car.6,13-23).

198. Onaj ko je istinski smirenouman ne smućuje se kad mu čine nepravdu i ništa ne govori u svoju zaštitu, već prima klevete kao istinu. On se ne stara da ljude uveri u to da je oklevetan, već traži oproštaj. Poneki su dobrovoljno na sebe navlačili naziv nečistih, iako nisu bili takvi; drugi su trpeli naziv preljubočinca iako su bili daleki od preljube, suzama svedočeći da na sebi nose plod greha koji nisu učinili, i sa plačem moleći od uvređenih oproštaj za bezakonje koje nisu učinili, budući da im je duša bila uvenčana svakom čistotom i neporočnošću. Drugi su se, da ih ne bi proslavljali zbog prevashodnih pravila života koja su ispunjavali u tajnosti, predstavljali kao suludi, iako su bili rastvoreni Božanstvenom solju i nepokolebivi u svojoj tišini, tako da su na visini svog savršenstva imali svete anđele kao svedoke svojih uspeha.

199. Spasitelj je mnogim obiteljima kod Oca nazvao različite mere umova koji se nastanjuju sa one strane, tj. razlike i osobenosti duhovnih darova kojima se naslađuju umovi. On je obitelji nazvao mnogima usled razlike u stepenu darova, a ne zbog razlike u mestu. Čulnim suncem se naslađuje svako saobrazno sa čistotom i silom prijemčivosti očiju. Isto tako jedan svetilnik u jednom domu odaje različitu svetlost, premda se svetlost ne deli na mnoge delove. Tako će i u budućem veku svi pravednici neodvojivo prebivati na

374

jednom mestu, ali će svako po svojoj meri biti ozaren mislenim Suncem i po svom dostojanstvu privlačiti radost i veselje iz jednog vazduha, od jednog mesta, prestola, prizora i obraza. I niko neće videti meru svog bližeg, niti višeg, niti nižeg, kako razlika u blagodati ne bi bila uzrok tuge i žalosti. Tamo će se svako, po danoj mu blagodati, unutrašnje veseliti u svojoj meri. Za sve je jedan prizor i jedna oblast: osim dva stepena, tj. gornje i donje strane, u sredini postoji raznovrsnost u darovima.

200. Hoteći da um oskrnavi bludnim sećanjem, đavo najpre ispituje njegovo trpljenje ljubavlju prema taštini, pokušavajući da prilog te pomisli ne predstavi kao strast. On obično tako postupa sa onima koji čuvaju svoj um i u koje ne može lako da položi bilo kakvu nepriličnu pomisao. Kada, pak, čoveka istrgne iz njegove čvrstine, primetivši da počinje da razgovara sa prvom pomisli, đavo ga susreće sa nečim što napominje blud i njegov um svraća na nešto nepristojno. Um se najpre smućuje zbog iznenadnog priloga, a zatim se miri sa njim i od misli već prelazi na dela. Međutim, ukoliko odstupi nazad i predupredi prvi napad pomisli, um, uz pomoć Božiju, može lako da savlada i strast.

201. Bolje je strasti odbijati sećanjem na vrline, negoli protivljenjem. Jer, istupajući iz svoje oblasti i podižući se na borbu, one u umu zapečaćuju svoje obraze i likove. Ta borba stiče veliku vlast nad umom, silno smućujući i privodeći u smetenost pomisli. Ukoliko se, pak, postupi na prvi način, po odgnanju strasti u umu ne ostaje njihov trag.

202. Sve dok ne primi Utešitelja, čoveku su potrebna Božanstvena Pisma kako bi mu se sećanje na dobro zapečatilo u misli i kako bi se neprestanim čitanjem u njemu obnavljalo stremljenje ka dobru, čuvajući njegovu dušu od tananosti grehovnih puteva. To mu je neophodno stoga što još nije primio silu Duha koja udaljuje zabludu i zarobljuje dušekorisna sećanja. Kada, pak, sila Duha siđe na dejstvenu duševnu silu u čoveku, u srcu se ukorenjuju zapovesti Duha. Tada se on tajno uči od Duha, nemajući više potrebu za pomoću od čulnog veštastva. Jer, dok se srce uči od veštastva, učenje prate zabluda i zaborav, a kad se uči od Duha, sećanje ostaje nepovređeno.

203. Ptica bez krila jeste um koji je kroz pokajanje tek nedavno napustio put strasti. On se u vreme molitve upinje da se uzvisi nad zemaljskim, ali ne može, već gamiže po površini zemlje, nemajući sile da poleti. Pa ipak, uz pomoć čitanja, delanja, straha i staranja o mnoštvu vrlina on sabira svoje pomisli. On samo to i zna. I to mu na kratko vreme čuva um neoskrnavljenim. Međutim, kasnije dolaze sećanja i smućuju i oskrnavljuju srce, budući da čovek još nije osetio spokojan vazduh slobode. U njega um ulazi tek posle dugog vremena, kada zaboravi na zemno. Jer, on najpre ima samo telesna krila, tj. vrline koje se vrše spolja, budući da je još dalek od sagledateljnih vrlina i od njihovog osećanja. I upravo one predstavljaju krila uma na kojima se čovek približava nebeskom i udaljava od zemaljskog.

204. Sve dok Gospodu služi nečim čulnim, u čovekovim pomislima se zapečaćuju njegovi obrazi i on Božanstveno predstavlja u telesnim obrazima. Kada, pak, stekne osećaj unutrašnjeg, njegov um će se po meri osećanja, sa vremena na vreme, uzvišavati iznad obraza stvari.

205. Priznak toga da ti se duša približava izlasku iz tame jeste sledeći: srce ti gori i kao oganj se raspaljuje dan i noć, usled čega ti ceo svet izgleda kao smeće i pepeo, i ti ne želiš čak ni hranu od sladosti novih i plamtećih pomisli koje se neprestano bude u tvojoj duši. Tebi se iznenada daje izvor suza koje teku kao potok bez prinude i prate svako tvoje delo, tj. i čitanje, i molitvu, i razmišljanje, i primanje hrane i pića. Uvidevši to u svojoj duši, ispuni se dobrom nadom, budući da si preplivao more. Budi prilježan u svojim delima i

375

marljivo budi na oprezu kako bi se blagodat u tebi umnožavala iz dana u dan. I sve dok to ne obreteš u sebi nisi završio put svoj, niti si stupio na goru Božiju. Međutim, teško tebi ako bez neke telesne nemoći izgubiš suze koje si primio i obreo i ako se ohladi tvoja vatrenost bez izmene u nečemu drugom! Ti si ih tada izgubio ili usled samomnjenja, ili zbog nemara, ili zbog lenjosti. A o onome što ide iza suza napisaću ti kasnije.

206. Ukoliko nemaš dela, nemoj govoriti o vrlinama. Pred Bogom su nevolje za Njega i radi Njega dragocenije od svake molitve i žrtve.

Miris njihovog znoja je iznad svakog blagouhanja. Svaku vrlinu koja je izvršena bez telesnog truda smatraj prevremenom i mrtvim

plodom stomaka. Prinosi pravednih su suze njihovih očiju. Žrtva koja je prijatna Bogu jesu njihovi

uzdasi za vreme bdenja. Kada pravedni i oni koji su pritisnuti težinom tela prizovu Gospoda i kada u bolu

uznesu molitvu Bogu, u pomoć im dolaze sveti činovi. Na vapaj njihovog glasa oni ih bodre i teše nadom. Jer, zbog svoje blizine svetim ljudima, sveti anđeli imaju opštenje u njihovim stradanjima i nevoljama.

207. Vino zagreva telo, a Reč Božija um. Oni koji se zagrevaju vatrenošću ushićuju se razmišljanjem o onome čemu se

nadaju i svoju misao pripremaju za budući vek. Oni koji se napiju vinom pred sobom ne vide pregrade. Tako ni oni koji su opijeni

nadom ne znaju za skorbi niti za bilo šta svetsko. Blaženi su oni koji su za more skorbi, radi ljubavi prema Bogu, svoja bedra opasali

prostotom i neljubopitljivom naravi, i koji ne okreću leđa. Oni koji su nadom stupili na neravan put ne zaustavljaju se, niti se vraćaju nazad

kako bi ulazili u ispitivanje puta. Preplovivši more i gledajući na napornost puta, oni prinose blagodarnost Bogu koji ih je izbavio od teskoba, provalija i takve napornosti puta. Sve to oni uopšte nisu ni primećivali.

Puštajući se u plovidbu nada plovi sa prvobitnom vatrenošću ni malo se ne starajući o telu i ne razmišljajući o tome da li će biti nekog uspeha od započetog truda.

Želeći da započneš delo Božije, najpre načini zaveštanje kao čovek koji više neće živeti na ovom svetu, kao onaj ko se sprema za smrt, kao onaj ko je prekinuo sa ovim životom i koji je dostigao kraj svog vremena.

Svako dobro delo započinji sa hrabrošću, a ne sa dvojedušnošću. Takvim delima nemoj pristupati kolebajući se u srcu u nadi na Boga kako ti trud ne bi bio beskoristan i delo na osudu.

208. Dela onih koji žive po Bogu su sledeća: Jedan celog dana udara svojom glavom u zemlju. To on čini umesto vršenja službe,

tj. časova. Drugi sa postojanim i dugotrajnim preklanjanjem kolena sjedinjuje brojne molitve. Drugi, opet, mnoštvom suza zamenjuje Božije službe i zadovoljava se time. Drugi se stara da pronikne u smisao onoga što čita, pridodajući i određeno pravilo. Drugi svoju dušu muči glađu tako da uopšte nije u stanju da vrši službu. Drugi prebiva u plamenom poučavanju u Psalmima i svoju službu čini neprekidnom.

376

Drugi vreme provodi u čitanju i zagreva svoje srce. Drugi pada u zanos pokušavajući da odgonetne smisao Božanstvenih Pisama. Drugi se izumljuje čudima koja se navode u stihovima i prestaje sa običnim

čitanjem, obuzet ćutanjem. Drugi je okusio sve to i nasitio se, te se vraća nazad i postaje bezdejstven. Drugi je okusio nešto malo i predao se nadmenosti, upavši u zabludu. Drugog je teška bolest i nemoć sprečila da vrši svoje pravilo, a drugog - nadmoć

neke navike, ili neka želja, ili vlastoljublje, ili taština, ili gramžljivost, ili pristrašće prema sabiranju veštastvenog.

Drugi se sapleo, ali je i ustao, i nije okrenuo leđa sve dok nije stekao mnogoceni biser.

209. Početak svega je dobra namera pred Bogom (rešenost da se ugađa Bogu). Posle udaljavanja od žitejskih dela, tome sledi: gladovanje, čitanje, svenoćno i

trezvoumno bdenje (po silama) i mnoštvo poklona koje treba činiti u dnevne sate, a često i noću.

Neka ti najmanja mera poklona bude trideset, posle čega se pokloni časnom krstu i završi.

Međutim, postoje i takvi koji po meri svojih sila uvećavaju taj broj poklona. Jedni u jednoj molitvi provode tri sata, držeći se trezvoumlja i pruživši se licem prema zemlji, slobodni od prinuđavanja i lutanja pomisli.

210. Naš suparnik đavo ima drevni običaj da sa onima koji stupaju u podvig brzo raširi svoju borbu. Upotrebljavajući protiv njih razna oružja i prilagođavajući se sa namerama lica, on menja način ratovanja.

Prvi način neprijateljske borbe. Na one koji su lenjivi proizvoljenjem i nemoćni pomislima on od samog početka silno napada, podižući na njih velika iskušenja, kako bi ih od prvog podviga obuzeo bol, kako bi im se put pokazao žestok i teško prohodan, te kako bi rekli: "Ako je početak puta tako težak i naporan, kako ćemo do samog kraja izdržati mnoge borbe koje nam predstoje".

Sa njima đavo ne vodi dugo borbu, već ih brzo obraća u bekstvo. To je stoga što su oni sa sumnjom i hladnoćom stupili na put Gospodnji. Bog, međutim, nalaže da se na taj podvig stupa sa spremnošću da se umre radi ugađanja Njemu, obećavajući da će vernog podvižnika ovenčati čašću mučeništva.

Oni se pokazuju slabi upravo stoga što na početku nisu rešili da se predaju na smrt. U svim svojim borbama oni pokazuju odsustvo čvrstine, budući samoljubivi i iznad svega štedeći svoje telo. I neprijatelj ih goni kao vihor, ne videći u njima duševnu silu koju je navikao da viđa kod svetih.

Saglasno proizvoljenju čoveka da stremi k Njemu i Bog sadejstvuje, pomaže, i javlja svoje promišljanje o njemu. I ukoliko čovek ne postane nemaran ili ukoliko Bog ne dopusti, đavo mu se ne može približiti, niti navesti svoja iskušenja na njega.

211. Drugi način. Onima koji su hrabri i koji ni u šta ne računaju smrt, već ishode na delo sa velikom revnošću, đavo ne izlazi odjednom u susret, niti pri prvom njihovom ustremljenju lako pobediti.

377

Sve dok ih vidi takvima, on se ne usuđuje čak ni da ih se dotakne, čekajući da ohladne u svojoj revnosti i da sa sebe skinu Božanstvene reči i sećanje koje im pomaže i podržava ih, te da za sebe pripreme svoja oružja u mislima.

On se bespoštedno ustremljuje na njih čim primeti da su počeli da se uklanjaju od svojih prvih pomisli i da sami počinju da pronalaze ono što bi moglo da posluži za njihovo savlađivanje. Lakomislenim mudrovanjem oni sami sebe iscrpljuju, a lenjošću koja proizilazi od lutanja pomisli oni sami sebi kopaju rov pogibli. Time u njihovim mislima i srcima ovladava hladnoća.

One koji sa plamenom revnošću streme Bogu, nadaju se na Njega i veruju u Njega, okružuje neka sila. Stoga đavo izbegava da ih napada. Bog od njih odbija ljutinu đavolske zlobe i ona im se ne približuje. Neprijatelj se obuzdava videći Čuvara koji ih uvek čuva. Jer, Zastupnik i Pomoćnik se nikada ne udaljuje od njih, sve dok od sebe ne odbace uzrok pomoći - molitve i napore smirenoumlja.

212. Ti koji ideš za Bogom sećaj se u sve vreme svog podviga početka i prve revnosti pri stupanju na taj put, kao i plamenih pomisli sa kakvim si prvi put izašao iz svog doma i stupio u vojni red. Svakoga dana ispituj sebe kako vatrenost tvoje duše ne bi ohladnela ni u jednom od oruđa u koja si se obukao, niti u revnosti koja je u tebi plamtela u početku tvog podviga. I neprestano povišuj glas svoj usred vojničkog staništa, bodreći i podstičući na hrabrost svoju decu sa desne strane, pokazujući ujedno levoj strani da se držiš trezvoumlja. Zajedno sa tim sa nadom prizivaj Boga, plači pred Njegovom blagošću, prolivaj suze i trudi se, sve dok On ne pošalje Pomoćnika. Tada već nećeš biti pobeđen.

213. Treći način. Videći kakvu silu čovek prima od Boga za svoju revnost i za prizivanje Boga sa verom, neprijatelj se stara da pronađe neki način da ga udalji od anđela koji pomaže, tj. da u njemu probudi pomisli gordosti, naime da pomisli u sebi da sva njegova sila zavisi od njegove vlastite kreposti i da on svojom silom sebe štiti od svog protivnika i ubice. Onaj ko poveruje takvim pomislima koje seje neprijatelj ostaje bez Božije pomoći i pada u ruke neprijatelja. Protiv onoga, pak, ko se ne podaje tim nagovaranjima, ko se krepko seća svog Pomoćnika i oko svog srca ne prestaje da ustremljuje ka nebu, neprijatelj, pak, izmišlja nove načine borbe.

214. Četvrti način neprijateljske borbe sastoji se u tome što on počinje da ugnjetava čoveka njegovim prirodnim potrebama (naročito potrebom za ženom, i potrebom posedovanja sredstava za život).

(Odnosno žene). Premda čoveka ne može da navede da bilo šta učini telom, s obzirom da je ograđen bezmolvijem, da je njegovo stanište daleko od povoda i uzroka za greh, on se ipak upinje da um podvižnikov [predmet želje] vidi u prividu, starajući se da u njima pod vidom istine obrazuje lažne mašte. Da bi oni pri tome došli do želje za maštanim on u njima izaziva golicanje i pobuđuje ih da se mišlju zadržavaju na sramnim pomislima, da se saglašavaju sa njima, čineći ih krivcima. Jer, neprijatelj zna da se kod podvižnika pobeda ili poraz dešavaju u pomislima i u jednom trenutku. Poraz se, naime, dešava čim se samo pomisao pomeri sa svog mesta i sa visine svoje siđe na zemlju, kao što se i zbilo sa mnogima pri maštarskoj predstavi ženske krasote. Ukoliko su se oni približavali svetu na jedno ili na dva poprišta, neprijatelj je često udešavao da žena stvarno dođe ka njima. Time je ponekad neprijatelj pobeđivao nemarne i slabe srcem. Međutim, drugi su se pokazivali jači od iskušenja, te su, pomagani blagodaću Božijom, pobeđivali neprijatelja i njegova maštanja.

378

(Odnosno druge potrebe). Neprijatelj je takođe često udešavao da oni vide prividno zlato, dragocene stvari i drugo blago, a ponekad bi im pokazivao i stvarno [zlato] u nadi da će nekoga od njih uspeti da zaustavi na njegovom putu i ulovi u jednu od svojih mreža i zamki. To se popušta da bi se poznalo da li su oni, pri udaljenosti od tih stvari u otšelništvu i pri svojim lišavanjima i oskudici, zaista bogoljubivi, te da li se staraju da ih, kada ih sretnu, preziru iz ljubavi prema Bogu, ne dopuštajući im da ih savladaju iako ih izazivaju, smatrajući ih za ništa u poređenju za ljubavlju Božijom. Istinski podvižnici se ne daju. Po ispitivanju oni se pokazuju kao čisti, slično zlatu u topionici. Nemarne, pak, i slabe u slučaju nedostatka savlađuje i mala potreba, te se vraćaju nazad odričući se podviga.

215. Onaj ko spozna svoju nemoć i zaista je oseti odmah podiže svoju dušu iz raslabljenosti i ukrepljuje se opreznošću. Međutim, niko ne može osetiti svoju nemoć ukoliko na njega ne bude popušteno makar i najmanje iskušenje, bilo telesno ili duševno, i ukoliko mu ne bude darovano izbavljenje od njega. Jer, tada će on jasno uvideti besplodnost sopstvenih napora i mera. On će uvideti da opreznost, uzdržanje i ograda duše, na koje se nadao, nisu doneli nikakvu korist, te da je izbavljenje došlo mimo svega toga. Otuda on stiče uverenje da sam ne predstavlja ništa i da spasava jedino pomoć Božija.

Onaj ko je spoznao da ima potrebu za Božijom pomoći vrši mnoštvo molitava. I srazmerno sa umnožavanjem molitava njegovo srce stiče smirenje. Jer, onaj ko se moli i ko ište ne može a da se ne smiri. Skrušeno i smireno srce Bog neće poniziti (Ps.50.19).

Čoveka koji se smiri odmah okružuje milost. Srce tada oseća Božanstvenu pomoć i u sebi pronalazi neku silu koja ga podstiče na poverenje (u Boga). A kada čovek oseti da mu pomoć Božija zaista pomaže, srce mu se stvarno ispunjava verom.

Iz toga on shvata da je molitva pribežište onih koji ištu pomoć, istočnik spasenja, skrivnica uzdanja, pristanište onih koji se spasavaju od uzburkanosti, potpora nemoćnih, po-krov u vreme iskušenja, štit koji izbavlja u vreme bitke, oštra strela za neprijatelje. Njemu se otkriva da svo mnoštvo duhovnih darova postaje dostupno upravo molitvom. Od tada on već počinje da se naslađuje molitvom vere. On se više ne moli sa naporom i zamorom, već sa srdačnom radošću i divljenjem, neprestano rađajući blagodarne pokrete pri bezbrojnim kolenopreklanjanjima.

216. Čovek se iz velike želje za pomoću Božijom približava Bogu, prebivajući u molitvi. I koliko se on svojom namerom približava Bogu, toliko se i Bog njemu približava svojim darovima i zbog njegovog velikog smirenja mu ne oduzima blagodat. Ipak, ponekad štedri Bog zadržava dar svoje blagodati kako bi ga podstakao da mu se približi i kako bi radi svoje potrebe neodvojivo prebivao pred Njim koji je gotov da izlije ono što služi na korist.

Neke od prozbi Bog ispunjava brzo, naime one bez kojih se niko ne može spasti, a poneke ostavlja neispunjene dugo vremena. U jednim okolnostima On od čoveka odbija i rasejava vatrenu silu neprijatelja, a u drugim popušta da padne u iskušenja kako bi ga teskoba navela da mu se približi, kako bi se naučio opitnosti u iskušenjima i kako bi se, imajući pred očima svedočanstvo o svojoj nemoći, još više utvrdio u smirenju.

Dela pravednika koji nije spoznao svoju nemoć kao da se nalaze na oštroj britvi: on nije daleko od pada i od pokvarenog lava gordosti. Onome ko ne zna svoju nemoć svakako nedostaje smirenje. Ko, pak, nema smirenja nije dostigao savršenstvo. Ko nije dostigao savršenstvo svagda prebiva u strahu, budući da njegov grad nije utvrđen na železnim stubovima i gvozdenim pragovima, tj. smirenju. Čovekovo delo bez smirenja ne može biti

379

savršeno, i na rukopis njegove slobode ne može biti stavljen pečat Duha: sve dotle on je još rob i njegovo delo nije slobodno od straha.

217. Gospod svetim svojim ostavlja razloge za smirenje i skrušenje srca u usiljenoj molitvi kako bi mu se oni koji ga ljube približavali putem smirenja. On ih često plaši strastima njihove prirode i saplitanjem u sramne u nečiste pomisli, a često i uvredama, ozlobljenjima i udarcima od ljudi, ponekad bolestima i nevoljama telesnim, drugi put siromaštvom i oskudicom najnužnijih stvari, pa mučninom silnog straha, ostavljanjem, otkrivenom borbom đavola, i raznim strašnim događajima. Sve to on čini da bi oni imali razlog za smirenje i da ne bi upali u san nemara.

218. Ponekad se dešava da ti se duša unutra ispunjava tamom, kao što sunčane zrake pokriva magla oblaka. Ona se privremeno lišava duhovne utehe, svetlost blagodati unutra zamire usled oblaka strasti koji osenjuje dušu i usled umanjenja radostotvorne sile, i um pritiska neobična magla. Ti se, pak, nemoj smućivati mišlju, nego potrpi čitajući knjige učitelja, prinuđavajući sebe na molitvu, i čekajući pomoć. I ona će brzo doći tako da i ne primetiš. Kao što se površina zemlje obasjava sunčanim zracima posle vazdušne tame, tako molitva istrebljuje i rasejava oblake strasti iz duše i ozaruje um svetlošću veselja i utehe.

219. Sve dok ne dostigneš do oblasti suza, tvoja unutrašnjost još služi svetu, tj. ti još vodiš svetski život. Tada ti delo Božije vršiš samo spoljašnjim čovekom, dok unutrašnji čovek ostaje besplodan. Plod njegov, naime, započinje suzama.

Kada dostigneš do oblasti suza znaj da je tvoj um izašao iz tamnice ovog sveta i svoju nogu postavio na stazu novog veka, počevši da oseća miris novog divnog vazduha. Suze počinju da se liju zbog toga što se približilo rođenje duhovnog mladenca. Blagodat, opšta majka svih, želi da Božanstveni obraz tajanstveno izvede na svetlost budućeg veka.

Međutim, taj poredak suza nije onaj koji povremeno biva kod bezmolvnika (ponekad pri sagledavanju, ponekad pri čitanju, a ponekad za vreme molitve). Ja ne govorim o tom poretku suza, nego o onom koji biva neprekidno, danonoćno.

Oči onoga koji je dostigao do te mere postaju kao istočnik vode od dve i više godine. Stoga on dospeva do umirenja pomisli.

Po umirenju pomisli on, po meri prijemčivosti prirode, stupa u pokoj o kome je govorio sveti Pavle (Jev.4,3).

U tom mirnom uspokojenju um počinje da sagledava tajne. Tada Duh Sveti počinje da mu otkriva nebesko. U njega se useljava sam Bog i u

njemu vaskrsava plod Duha. Počuj još nešto: kada ulaziš u oblast umirenja pomisli od tebe se oduzima mnoštvo

suza. Suze se umeravaju i javljaju samo u određeno vreme. 220. Postoje tri čina u kojima čovek napreduje: čin početnika, srednji čin i čin

savršenih. Kod onoga ko se nalazi u prvom činu obraz misli je naklonjen dobru, premda mu

se um kreće u strastima. Drugi čin je nešto srednje između strasnog i bestrasnog stanja. I desne i leve

pomisli se podjednako bude u čoveku i on ne prestaje da toči i svetlost i tamu. Takav čovek će se uvući u strasti čim makar na kratko prekine čitanje Božanstvenih

Pisama, čim mu um prestane sa predstavljanjem Božanstvenog, i čim se zaustavi opreznost prema spoljašnjem od koje se inače rađa i unutrašnje čuvanje.

380

Ukoliko on svoju vatrenost ka duhovnom bude hranio na rečeni način, tj. ištući, stremeći, čitanjem Pisma vaspitavajući dobre pomisli i sprečavajući da skliznu na levu stranu, sa ljubavlju čuvajući svoju dušu, prilepljujući se uz Boga sa trpljenjem u neumorivoj molitvi, Bog će mu najzad otvoriti svoja vrata, i to prvenstveno zbog njegovog smirenja. Jer, otkrivenje tajni poverava se smirenoumnim (što i jeste treći čin).

221. Nadi na Boga prethodi trud za Boga i znoj proliven na delanju. Dobro činiš ako veruješ u Boga. Međutim, vera zahteva dela i nada na Boga se

projavljuje u zlopaćenju za vrlinu. Da li veruješ da Bog promišlja o svojim tvarima i da je svemoćan? Neka tvoju veru

prati dolično delanje pa će te Bog uslišiti. Nemoj se truditi da vetar zadržiš u šaci, tj. [da pokazuješ] veru bez dela.

Često se dešava da neko, ne znajući, ide putem na kome se nalazi neka divlja zver, ili ubice, ili nešto slično. I opšti promisao Božiji ga spasava od nevolje ili tako što nečim zadržava njegovo putovanje dok divlja životinja ne ode u stranu, ili tako što ga primorava da skrene sa puta zbog nekog susreta.

Ponekad zla zmija neprimetno leži na putu. Međutim, Bog koji ne želi da čoveka preda tom iskušenju, čini da zmija odjednom počinje da šišti, da se pomera sa mesta i da puzi ispred putnika koji je primećuje, preduzima mere predostrožnosti i spasava se.

Često se dešava da padne kuća, ili stena, ili kamen i da neko sedi u blizini. I Bog po čevekoljublju naređuje anđelu da zadrži ono što pada dok ne odu ili dok ne pozovu one koji tamo sede. I čim oni odu, ono što je krenulo da padne odmah pada.

Eto, to i tome slično jeste delo opšteg i svakodnevnog promisla Božijeg. Pravednik, pak, nad sobom ima osobito neodvojivo promišljanje.

Ostalim ljudima Bog je naredio da razumno upravljaju svojim delima i da se, pri Božijem promišljanju, koriste i svojim poznanjem. Međutim, pravednik je umesto poznanja stekao veru kojom je izagnao svaki strah, te kao lav hodi u nadi (Prič.28,1).

I kao što je njegovo postojano staranje posvećeno Bogu, tako i Bog govori o njemu: S njim sam u skorbi, i izbaviću ga i proslaviću ga. Ispuniću ga dužinom dana i javiću mu spasenje moje (Ps.90, 15-16).

Raslabljeni i lenjivi za svoje delo ne može da ima takvu nadu. Onaj, pak, ko u svemu prebiva sa Bogom približava mu se dobrotom svojih dela i oči svoga srca neprestano ustremljuje ka Njegovoj blagodati. On o sebi može da kaže ono što je rekao božanstveni David: Iščezoše oči moje u nadanju na Boga moga (Ps.68,4)

222. Prilikom želje za bekstvom iz sveta u nama ništa toliko ne umrtvljuje strasti i ne oživotvorava nas za duhovno, udaljujući nas od svega svetovnog, kao plač i srdačan bol sa rasuđivanjem. Sa druge strane ništa nas toliko ne čini sudeonicima sveta i ne udaljuje od skrivnica premudrosti i poznanja tajni Božijih, kao smehotvorstvo i lutanje pomisli pri smelosti u ophođenju. To i jeste delo demona bluda.

Umoljavam te ljubavlju da se čuvaš od zlobe neprijateljske kako se ne bi desilo da ludim rečima u svojoj duši ohladiš vatrenost ljubavi prema Hristu, koji je radi tebe okusio žuč na drvetu krsta, i kako ti neprijatelj, umesto sladosnog upražnjavanja i smelosti pred Bogom, za vreme tvog bdenja ne bi dušu ispunjavao mnogim maštama, a za vreme sna te plenio ružnim sanjarijama čiji smrad anđeli ne trpe. Prinuđavaj se da podražavaš Hristovo smirenje kako bi se u tebi što pre razgoreo oganj koji je u tebe položen, kojim se iskorenjuju svi pokreti sveta koji ubijaju novog čoveka i oskrnavljuju dom svetog i

381

svemogućeg Gospoda. Jer, zajedno sa svetim Pavlom ću se osmeliti da kažem da smo mi hram Božiji (1.Kor.Z,16). Stoga očistimo hram Božiji kao što je čist On sam kako bi poželeo da se useli u njega. Kao što je On sam svet, osvetimo i hram Njegov i ukrasimo ga svakim dobrim i časnim delima, te ga oblagouhajmo mirisom pokoja volje Božije i čistom i srdačnom molitvom. Tada će oblak Njegove slave oseniti dušu i svetlost Njegovog veličanstva zasijati unutar srca.

223. Mnogobrižni čovek ne može biti bezmolvnik, budući da mnoštvo dela razaraju njegovu tišinu i bezmolvije i bez njegove volje.

Monah koji istinski hoće da čuva svoj um treba da se postavi pred lice Božije i da svoje oko svagda uzvodi k Njemu. On treba da odbacuje tuđe pokrete koji se prokradaju u njega i da u tišini pomisli razlikuje ono što ulazi i izlazi.

Bez oslobođenja od briga nemoj iskati svetlosti u duši svojoj, niti tišinu i bezmolvije pri raspuštenosti čula svojih. Bez neprestane molitve nije moguće približiti se Bogu. Ako se na um položi nova briga posle molitvenog truda, doći će do rasejavanja misli.

Suze, udaranje u grudi za vreme molitve i plamena usrdnost za dugotrajnu molitvu u srcu bude vatrenost prema sladosti suza. Tada srce sa pohvalnim ushićenjem ushodi ka Bogu uzvikujući: Ožedne duša moja za tobom, za Bogom krepkim i živim. Kada ću doći i javiti se licu tvome (Ps.41,3). Onaj ko je pio od tog vina i zatim ga se lišio jedini zna u kakvom žalosnom stanju je ostavljen i šta je od njega oduzeto usled njegove raslabljenosti.

224. Za one koji žive u bezmolviju susret sa ljudima i razgovor sa njima je veoma štetan. Silni grad koji iznenada padne uništava i obara plodove drveća. Tako i viđenja sa ljudima, ma kako kratka bila, kidaju cvetove vrlina koji tek što su se rascvetali i raskošno ukrasili stablo duše nasađeno pored izvora voda pokajanja (Ps.1,3).

Silno inje uništava zelen koja tek što je nikla iz zemlje. Tako i viđenje sa ljudima uništava koren uma koji je počeo da proizvodi klicu vrlina.

Blagorodni i časni čovek zaboravlja na svoje blagorodstvo kad se opije, te postaje predmet rugla zbog tuđih misli koje dolaze od vina. Tako se i celomudrenost duše pomućuje od gledanja lica ljudi i razgovora sa njima: čovek zaboravlja na svoju opreznost, iz njegovih misli se briše namera njegove volje i osnova za pohvalno ustrojstvo života biva iskorenjena.

225. Nemoj čoveče misliti da je u čitavom monaškom životu bilo kakvo delo važnije od noćnog bdenja. Ukoliko kod podvižnika ne bude rasejanosti telesnim delima i brigom o prolaznom, njime će njegov um za kratko vreme uzleteti gore kao na krilima i uzvisiti se do naslađivanja Bogom. Monah koji sa rasuđivanjem prebiva u bdenju uma kao da prestaje da je plotonosac. Nije moguće da one koji sav svoj život provode u tom delanju Bog ostavi bez ikakvih darova [i da ne pogleda] na njihovo trezvoumlje, na bodrost srca, na marljivo ustremljenje njihovih pomisli ka Njemu. Duša koja se trudi oko prebivanja u bdenju stiče heruvimske oči kojima neprestano uzdiže svoj pogled i sagledava nebeski prizor.

226. Onaj ko je izabrao ovaj Božanstveni trud treba da se na svaki način danju čuva od meteža skupova i od briga o delima, inače će mu trud uzdržanja od sna biti besplodan. Jer, um u tom slučaju neće biti u stanju da u psalmopojanju i molitvama učestvuje kao što priliči, Onaj ko se umesto briga danju drži čitanja Božanstvenih Pisama, koje ukrepljuje um i služi kao rosa za molitvu, pomažući bdenje koje je tesno povezano sa molitvom, stiče putevoditelja na pravu stazu i nalazi seme koje hrani molitveno sagledavanje, koje zadržava pomisli od lutanja i koje neprestano u duši seje sećanje na Boga.

382

227. Svagdašnje bezmolvije zajedno sa čitanjem, umerena ishrana i bdenje brzo pobuđuju misao ka izumljenju, ukoliko se ne pojavi neki razlog koji narušava bezmolvije. Misli koje se rađaju kod bezmolvnika same od sebe, bez nameravanog napora, čine da oba oka, sa suzama koje se liju iz njih i koje omivaju obraze, liče na banju krštenja.

228. Sve dok od srca ne omrzi uzroke greha, čovek se neće osloboditi naslade koju proizvodi dejstvo greha. Ta borba (sa sladošću greha) je najžešća i ne popušta ni sa prolivanjem krvi. U njoj se iskušava njegova sloboda u jedinstvu i ljubav prema vrlini.

U toj borbi se nalazi sila greha kojom neprijatelj obično smućuje duše celomudrenih. Ona ih prinuđava da probaju ono što nikada nisu u sebe primili. To je vreme nevidljivog podviga koji je krajnje težak, naročito kada borba poprimi veliku silu zbog stečene navike u predavanju i slaganju sa sopstvenim pomislima.

229. Čuvajte se lenjosti. U njoj je, naime, sakrivena smrt. Bez nje nije moguće upasti u ruke onih koji se trude da nas zarobe. U onaj dan Bog nas neće osuditi zbog toga što smo ostavljali Psalme i molitve, već zbog toga što se tim izostavljanjem daje pristup demonima. A kada, našavši sebi mesto, uđu i zaključaju vrata naših očiju, oni mučiteljski u nama vrše ono što nas podvrgava Božijoj osudi i najstrožoj kazni.

Ispunjavanje tog (čina psalmopojanja i molitava) unutar kelije ustanovili su mudri [oci] duhom otkrivenja radi očuvanja našeg života. Nemudri, pak, njegovo izostavljanje smatraju nevažnim. Budući da ne uzimaju u obzir štetu koja proizilazi odatle, početak i sredina njihovog puta je neznalačka sloboda koja je majka strasti.

230. Mi ne možemo izdejstvovati da u nama ne postoje uzroci strasti. Stoga se mi iskušavamo i bez svoje volje. Mi ne želimo greh, ali se dešava da uzroke koji nas privode ka njima primamo sa zadovoljstvom. Tada oni postaju vinovnici dejstvenosti greha. Onaj ko voli povode za strasti, nevoljno će postati rob i samih strasti.

Onaj ko mrzi svoje grehe prestaje da greši. I onaj ko ih ispoveda prima oproštaj. Nije moguće da čovek ostavi grehovnu naviku ukoliko najpre ne stekne mržnju prema grehu. I onaj ko ne ispovedi pregrešenja neće dobiti otpuštenje.

231. Sve dok u sebi nosi otrov pijanstva gresima čoveku sve što čini izgleda pristojno. Ukoliko priroda izlazi iz svog ustrojstva, sasvim je beznačajno da li je opijena vinom ili strastima. Jer, i jedno i drugo izvodi iz redovnog stanja, te i jedno i drugo izaziva podjednaku raspaljenost u telu. Načini su različiti, ali je dejstvo jedno.

232. Ukoliko prebivaš sam u keliji i još nisi stekao silu istinskog sagledavanja, zanimaj se čitanjem tropara i katizmi, sećanjem na smrt i nadom na buduće.

Sve to sabira um i ne daje mu da luta, sve dok ne dođe istinsko sagledavanje. Jer, sila duha je snažnija od strasti.

U nadi na buduće zanimaj se sećanjem na Boga. Staraj se da dobro shvatiš smisao tropara i čuvaj se svega spoljašnjeg što može da te pobudi na želju. Isto tako budi pažljiv i u svemu neznatnom što činiš u svojoj keliji.

Ispituj svoje pomisli i moli se da ti se na svakom tvom poslu otvore oči. Od toga će početi da se javlja radost. Tada ćeš naći takve skorbi koje su slađe od meda.

233. Strasti se ne mogu pobediti bez vidljivih i osetnih vrlina. Lutanje uma niko ne može savladati bez izučavanja duhovnog poznanja.

Um naš je lagan. Ukoliko ga ne svežemo nekim razmišljanjem, on neće prestati sa lutanjem. Bez usavršavanja u navedenim vrlinama nije moguće steći navedeno čuvanje. Jer, onaj ko ne pobedi neprijatelje ne može biti u miru.

383

Strasti predstavljaju pregradu za skrivene vrline duše. Ukoliko one ne budu savladane vidljivim vrlinama, unutrašnje vrline se uopšte neće videti.

234. Ljubav prema Bogu je po prirodi plamena. Duša onoga koji je stekne bez mere postaje ushićena. Na onome ko je osetio tu ljubav primećuje se neobična promena: njegovo lice postaje ognjeno i radosno, telo mu se zagreva, strah i stid odstupaju od njega, strašnu smrt on smatra radošću, sagledavanje njegovog uma ne dopušta nikakvo napuštanje razmišljanja o nebeskom, on ne oseća pokrete koje pobuđuju predmeti, budući da uopšte ne oseća ono što čini, njegov um je uznet sagledavanjem i njegova misao uvek kao da besedi sa nekim.

Tim duhovnim pijanstvom su se nekada opijali apostoli i mučenici. Jedni su obišli svet trudeći se i trpeći uvrede, a drugi su u užasnim stradanjima bili velikodušni, trpeći ih hrabro. Drugi su lutali po pustinjama, gorama i pećinama, ostajući mirni i u najvećim neredima. Njih su smatrali bezumnima, iako su bili mudriji od najmudrijih.

235. Podvižništvo je majka svetinje. Od njega dolazi prvo poznanje osećaja Hristovih tajni, što se još naziva prvim stepenom duhovnog poznanja.

Oskrnavljena duša ne ulazi u čisto Carstvo, niti se sjedinjuje sa duhom svetih. Lepotu svoje celomudrenosti ukrasi suzama, postovima i usamljenim bezmolvijem. Mala žalost radi Boga je bolja od velikog dela koje se vrši bez skorbi. Pravda

svetskih ljudi je pravda bez truda, budući da oni milostinju čine od suviška, ne stičući ništa za sebe. Ti se, pak, podvizavaj u sebi i sapostradaj sa Hristom kako bi se udostojio da okusiš i slavu Njegovu. Um se neće saproslaviti sa Isusom ukoliko telo ne postrada za Hrista.

236. Postoje dva načina na koji se uzlazi na krst: raspeće tela, i ushođenje u sagledavanje. Prvi je posledica oslobođenja od strasti, a drugi - dejstva dela duha.

Um se ne pokorava ukoliko mu se ne pokori telo. Carstvo uma je raspeće tela. Um se, pak, neće pokoriti Bogu ukoliko sloboda nije pokorena razumu. Ko sebe potčini Bogu, blizu je mogućnosti da mu se sve pokori.

237. Osnova svega dobrog, povratak duše iz neprijateljskog plena, put koji vodi svetlosti i životu - sadržani su u sledeća dva podviga: u sabiranju unutar sebe i u postu. To znači posvetiti se premudrom i blagorazumnom pravilu uzdržanja stomaka, neishodnom prebivanju na jednom mestu i neprestanom zanimanju bogomislijem.

Otuda dolazi pokornost čula, trezvoumlje, ukroćivanje svirepih strasti koje se bude u telu, svetla kretanja misli, marljivost u delima vrline, suze i sećanje na smrt, čista celomudrenost daleka od svakog maštanja koje iskušava misao, kraće rečeno - sloboda istinskog čoveka, duhovna radost i vaskrsenje sa Hristom u Carstvu.

Ko je nemaran za ova dva podviga neka zna da će imati štetu u svemu što je ranije pomenuto, da će pokolebati samu osnovu svih vrlina, i da će doći do dva poroka koja su suprotna tim vrlinama: do telesnog skitanja i beščasnog stomakougađanja. To su načela koja su suprotna rečenome. Ona daju mesta svim strastima u duši.

238. Poznajući vreme naših prirodnih potreba koje pobuđuju prirodu da ih ispuni, i znajući da od lutanja očiju i zadovoljenja stomaka um počinje da skita, neprijatelj nastoji da ih uveća i da poseje obraze lukavih pomisli kako bi strasti u napregnutoj borbi nadvisile prirodu i čovek ogrezao u grehovnom padu. Stoga i mi, kao i neprijatelj, treba da pazimo na takvo vreme, i da smo mudri, te da ne dozvolimo da brzopleto ispunjavamo volju posejanih pomisli. Mi ne treba da dozvolimo da nas savlada glad, niti da se pomeramo sa

384

mesta svog bezmolvija. Mi ne treba da idemo tamo gde lako možemo [pasti u iskušenje] koje nas može navesti da potpuno napustimo pustinju.

239. Neprijatelj danonoćno stoji pred našim očima i posmatra, očekuje i zapaža na koji bi otvoreni ulaz naših čula ušao. I čim mi dopustimo nemar u bilo čemu, bestidni pas nas odmah gađa svojim strelama.

Ponekad priroda sama od sebe počinje da voli pokoj, smelost, smeh, lutanje misli, lenjost, postajući izvor strasti i pučina meteža, a ponekad sve to neprijatelj podmeće duši.

Čuvaj se da ne popustiš sebi u nečem malom kako ne bi došao do popuštanja i u velikom i do velikih padova. I mala nebrižljivost, kao što je neko rekao, često dovodi do velikih opasnosti. Mudrost je da se i u malom i beznačajnom uvek bude pažljiv.

240. Nemoj se predavati uniniju kada se radi o onome što ti donosi život, niti se polenji da umreš za to. Jer, malodušnost je priznak uninija, a nemar - majka i jednog i drugog.

Bojažljiv čovek daje na znanje da strada od dve bolesti, tj. od ljubavi prema životu i od maloverja.

Ljubav prema životu je obeležje neverja. Onaj, pak, ko ga prenebregava svedoči o sebi da svom dušom veruje Bogu i da očekuje buduće.

Srdačna bodrost i prenebregavanje opasnosti proizilaze iz jednog od dva uzroka: ili od velike vere u Boga, ili od ogorčenosti. Za ogorčenošću sledi gordost, a za verom smirenoumlje srca.

241. Čovek ne može da stekne nadu na Boga ukoliko prethodno, po svojoj meri, ne ispuni Njegovu volju. Jer, nada na Boga i hrabrost srca se rađaju od svedočanstva savesti. Jedino pri istinskom svedočanstvu uma mi imamo uzdanje na Boga. Svedočanstvo uma se sastoji u tome da čoveka uopšte ne osuđuje savest da je zanemario nešto od onoga na šta je bio obavezan po meri svojih sila. Ukoliko nas ne osudi naše srce, smelost imamo pred Bogom (1.Jn.Z,21). Stoga smelost jeste posledica napredovanja u vrlinama i dobroj savesti.

242. Svagdašnje ćutanje i čuvanje bezmolvija se kod čoveka može naći usled tri sledeća uzroka: ili radi slave ljudske, ili iz vatrene revnosti za vrlinu, ili stoga što čovek u sebi ima neku Božanstvenu besedu ka kojoj stremi njegov um.

Vrlina nije projavljivanje mnogih i različitih dela koja se vrše telesno, već srce mudro u svojoj nadi. Njega, naime, pravilan cilj privezuje uz Boga.

Um i bez telesnih dela može da čini dobro. Telo, pak, bez srdačne mudrosti neće imati koristi čak ni od dobrih dela.

Uostalom, našavši priliku za činjenje dobrog dela, Božiji čovek ne može da istrpi a da svojim trudom ne dokaže svoju ljubav prema Bogu.

243. U borbi sa pokretima plotske pohote neka ti najjače oružje bude udaljavanje od gledanja ženskih lica. Jer, protivnik u nama ne može proizvesti ono što je u stanju da svojom silom učini priroda. Nemoj misliti da priroda zaboravlja ono što je Bog posejao u nju radi rađanja dece i radi ispitivanja onih koji prebivaju u ovom podvigu. Udaljavanje, pak, od predmeta želje u udovima umrtvljuje pohotu, istrebljuje [njene pokrete] i dovodi do toga da je zaboravimo.

Predmeti koji se ne vide proizvode lako i jedva primetno kretanje. Oni, pak, koji se vide svojom blizinom bude strast i hrane je kao što ulje hrani plamen svetilnika. Tako se strast, koja je već bila obamrla i zgasla, ponovo rasplamsava.

385

Prirodno kretanje kome se spolja ništa ne dodaje ne može da pomuti čistotu proizvoljenja i da uznemiri celomudrenost. Jer, Bog prirodi nije dao silu da nadvlada dobro proizvoljenje koje stremi ka Njemu.

Prirodno krotko kretanje u telu će postati svirepo i neukrotivo ukoliko proizvoljno dozvoljavamo da nas zavede čulno, ukoliko se predajemo jelu i piću u preteranoj količini, ili ukoliko se zbližavamo sa ženama, gledamo ih i razgovaramo sa njima. Tim dodavanjima prirodi po pobudi naše volje se raspaljuje i brzo širi oganj pohote u telu.

Sve što je Bog stvorio jeste prekrasno i srazmerno. Sve dok se u nama pravilno čuva mera koja odgovara prirodi, prirodna kretanja nas ne mogu prinuditi da skrenemo sa puta. U telu se tada samo pojavljuju uravnoteženi pokreti koji jedino daju na znanje da u nama postoji prirodna strast. Oni, međutim, ne izazivaju golicanje i smetenost koji bi mogli da ometu celomudrenost.

244. Ponekad kretanje u našim udovima biva i po Božijem popuštenju zbog našeg samomnjenja. Ta borba nam se javlja posle dugovremene opreznosti i umora usled truda, kad već počnemo da mislimo da smo unekoliko napredovali. Bog popušta da je trpimo kako bismo se naučili smirenju.

Druge borbe proishode od naše lenjosti i izlišnog pokoja ploti, od napuštanja svega napornog i teškog u poretku našeg života, a naročito od izbegavanja neishodnog prebivanja u keliji i tereta telesnog truda. Teskoba, teret i pritešnjenost života vezuju i umrtvljavaju sladostrašće, a udobnost, blagostanje i pokoj ploti ga raspojasavaju, hrane i bude: Bog i Njegovi anđeli se raduju kada smo u oskudici, a đavo i njegove sluge - kada smo u pokoju. Oskudica i teskoba olakšavaju i potpomažu delanje zapovesti, a pokoj daje mesto strastima, čime ometa i preseca izvršavanje zapovesti.

U pritešnjenom telu pomisli ne mogu da se predaju opasnom lutanju. Onaj ko sa radošću na sebi nosi trud i teskobu, lako može da obuzda pomisli, budući da se one naporom dovode do mirovanja.

Kada čovek kažnjava sebe, sećajući se svojih ranijih grehova, Bog blagoprijatno gleda na njega. Bog se raduje što je on sam na sebe naložio kaznu zbog skretanja sa Njegovog puta, budući da je to znak pokajanja. I što on više prinuđava svoju dušu, to više raste Božije blagovoljenje prema njemu.

Svaka radost, čiji se uzrok ne nalazi u vrlini, u onome koji je ima odmah izaziva pohotljive pokrete.

245. Vrline se nastavljaju jedna na drugu kako njihov put ne bi bio naporan i težak, kako bi bilo moguće da se u njima napreduje po redu (čime se oseća izvesno olakšanje), i kako bi napori koji se susreću postali mili i primali se kao nešto dobro.

Prema tome, niko ne može da stekne stvarnu negramžljivost ukoliko se ne pripremi da sa radošću podnese iskušenja.

I niko ne može podneti iskušenja ukoliko nije stekao veru da će za skorbi, za koje se pripremio, dobiti nešto što prevazilazi telesni pokoj.

Onaj ko se lišio veštastvenosti, ali od sebe nije udaljio dejstvo čula, tj. gledanje i sluh, sebi priprema dvostruku skorb, budući da će biti dvostruko siromašan i tužan. Već i same mislene predstave stvari u čoveku proizvode bolno osećanje. Šta ćemo tek reći [o bolu] koji se javlja u bliskom prisustvu samih stvari? U tom slučaju od osećanja koja proizvode stvari čovek trpi isto ono što je ranije trpeo pri vršenju dela. Jer, sećanje na naviku koju je imao ne izlazi iz njegovih misli.

386

Kako je u tom smislu prekrasno otšelništvo! U njemu iskušavaju samo pomisli. Ono mnogo i silno pomaže čak i u ukroćivanju samih pomisli.

246. Nemoj primati savete od čoveka koji ne vodi isti način života kao ti, pa čak i ako je vrlo mudar. Bolje je da svoje pomisli poveriš čoveku koji nije učen, ali iz iskustva poznaje stvari, negoli učenom filosofu koji rasuđuje na osnovu svojih istraživanja, a ne na osnovu dela.

Steći iskustvo znači jasno shvatiti korist ili štetu stvari sa kojima se čovek dugo susreće, a ne samo prići stvarima i posmatrati ih, bez sticanja poznanja o njima.

Često neka stvar izgleda štetna, premda je njena unutrašnjost sva ispunjena koristi. I obrnuto, često izgleda da je neka stvar korisna, iako je unutra puna škodljivosti.

Stoga nađi savetnika koji je sve sam ispitao i koji sa trpljenjem može rasuditi i o onome što je za tebe istinski korisno.

247. Poboj se kada na svom putu nalaziš neizmenjivi mir. Jer, u tom slučaju se još daleko nalaziš od prave staze koju su utabale napaćene stope svetih.

Neka ti priznak tvog približavanja gradu Carstva Božijeg bude sledeće: susretanje sve silnijih iskušenja. I što se više približavaš i napreduješ, predstojeća iskušenja će se sve više umnožavati.

Čim na svom putu u duši osetiš najveća i najsilnija iskušenja znaj da je zaista u tajnosti stupila na novi viši stepen i da joj je umnožena blagodat. Jer, Bog dušu uvodi u skorb iskušenja srazmerno sa veličinom blagodati koju ima.

Ako je duša nemoćna i nema snage za velika iskušenja, te ište da ne upadne u njih, Bog je uslišuje. Međutim, znaj najsigurnije da duša koja nema dovoljno snage za velika iskušenja takođe ostaje i bez velikih darova. I kao što je prema njoj zagrađen pristup velikim iskušenjima, tako je zagrađen pristup i velikim darovima. Bog, naime, ne daje velike darove bez velikih iskušenja. Bog darove opredeljuje srazmerno sa iskušenjima po svojoj premudrosti, koju oni koje je sazdao ne mogu postići.

248. Iskušenja koja nastaju pri stupanju na dobar život i pri njegovom uzrastanju razlikuju se od iskušenja koja se popuštaju zbog urazumljenja za gordost srca. Iskušenja koja duša trpi od duhovnog žezla radi svog napretka i rasta, i kojima se obučava, ispituje i uvodi u podvig jesu sledeća: lenjost, težina u telu, raslabljenost udova, uninije, smućenost misli, sumnjičavost usled iznemoglosti tela, privremeno presecanje nade, pomračenje pomisli, nedostatak ljudske pomoći, oskudica u potrebnom za telo, i slično.

Od tih iskušenja duša stiče osećanje usamljenosti i nezaštićenosti, pomračenje srca i smirenje. Promislitelj, uostalom, iskušenje meri prema silama i potrebama onih koji ih trpe. Sa njima se rastvara i uteha i poraz, svetlost i tama, borba i pomoć, kraće rečeno - teskoba i širina. To služi kao znak da čovek napreduje uz Božiju pomoć.

249. Iskušenja koja se, po popuštenju Božijem, dešavaju ljudima koji se prevaznose pred blagošću Božijom i svojom gordošću oskorbljuju Boga su sledeća: oduzimanje sile mudrosti koju imaju ljudi, osećanje bludne misli koje ne daje pokoja i koje se na njih popušta radi smirenja njihovog prevaznošenja, brza razdražljivost, želja da se sve postavi po vlastitoj volji, prepiranje rečima, iznošenje prigovora, srce koje sve prenebregava, savršena zabluda uma, hula na ime Božije, lude misli dostojne smeha, misao da ih ljudi preziru, misao da se ponižava njihova čast i tajno i javno, ubeđenje da im se na razne načine nanosi sramota i izrugivanje demona, najzad želja da opšte i zajedničare sa svetom, želja da neprestano govore i bestidno praznoslove, želja da uvek

387

otkrivaju novosti i čak lažna proroštva, želja da obećavaju preko svojih sila. To su sve duhovna iskušenja.

U broj telesnih iskušenja spada: bolni, složeni, dugotrajni, teško izlečivi napadi, postojano sretanje rđavih i bezbožnih ljudi, padanje u ruke uvredljivaca, neočekivana saplitanja i opasni padovi, razorni slučajevi za njih i za njihove srodnike.

Sve izloženo pripada broju iskušenja gordosti. Ona počinju da se javljaju kada čovek u svojim sopstvenim očima sebi počinje da izgleda mudar. On sve te nevolje prohodi po meri usvajanja pomisli gordosti. Koliko ih čovek prima, toliko u njega proniče gordost.

250. Postoji i druga vrsta iskušenja - malodušnost usled nedostatka trpljenja. Ukoliko nema trpljenja, svaka teskoba i svaka skorb izazivaju dvostruko mučenje. Jer, trpljenje u čoveku odbija nevolju, a malodušnost je majka mučenja. Trpljenje je majka utehe i neka sila koja se obično rađa od širine srca. Čovek takvu silu u nevoljama teško nalazi bez Božanstvenog dara, izazvanog neodstupnom molitvom i izlivanjem suza.

Kada namerava da čoveka podvrgne velikoj skorbi, Bog popušta da upadne u ruke malodušnosti. Ona rađa silu uninija koja ga savlađuje i u kome on oseća davljenje duše. To je okušanje geene. Odasvud se toče hiljade iskušenja: smućenje, razdraženje, hula, žaljenje na sudbinu, prevratne pomisli, preseljenje iz jednog kraja u drugi i slično.

Uzrok svega toga jeste nemar. Ti sam nisi pokušao da nađeš lek za takvo stanje. Lek za sve to jeste jedan - smirenoumlje srca. Bez njega niko ne može razoriti pregradu tih zala. Po meri smirenoumlja se daje trpljenje nevolja. Po meri trpljenja se, pak, olakšava teret skorbi i prima uteha. Po meri utehe se uveličava ljubav prema Bogu, a po meri ljubavi se uveličava radost u Duhu Svetom. Bog ne oduzima iskušenja od svojih slugu, već im daje trpljenje, podstaknut njihovom verom i predavanjem Njegovoj volji.

251. Telesni život po Bogu sačinjavaju telesna dela, tj. telesni podvizi radi očišćenja tela od strasti u vrlinskoj delatnosti.

Umni život jeste delo srca, koji se bez popuštanja sprovodi sa brižljivom mišlju o Sudu, neprestanom molitvom srca, mišlju o promislu i staranju Božijem, kako pojedinačnom, tako i opštem, koje se primećuje o celom svetu, kao i čuvanjem od tajnih strasti kako se ne bi susrelo ništa strasno u skrivenoj i duhovnoj oblasti.

252. Ljudima je posle krštenja dato pokajanje kao blagodat na blagodat. Jer, pokajanje je drugi preporod od Boga.

Pokajanje su vrata milosti. Tim vratima ulazimo u Božiju milost. I nećeš naći drugog ulaza ka milosti.

Pokajanje je druga blagodat. Ono se rađa od vere i straha. Strah je otački žezal koji upravlja sa nama dok ne dostignemo do duhovnog raja dobara. Potom on odlazi od nas.

Raj je ljubav Božija u kojoj se nalazi sladost svih blaženstava. Drvo života je ljubav Božija od koje je otpao Adam. Od tog vremena njega više nije obišla radost. On je radio i trudio se na zemlji trnja.

Oni koji su lišeni ljubavi Božije treba, ako hoće da idu pravim putem, da jedu hleb znoja u delima svojim, kao što je zapoveđeno prvosazdanom po njegovom padu.

Onaj ko živi u ljubavi donosi plod života u Bogu i još u ovom svetu miriše vazduh vaskrsenja. Ljubav je Carstvo. Gospod je apostolima tajanstveno obećao da će je okusiti u Njegovom Carstvu. Jer, rečeno: Da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome (Lk.22,30) šta bi drugo označavalo do ljubav? Eto vina koje veseli srce čoveka (Ps.103,15). Blažen je onaj ko ispije to vino!

388

253. Kao što se veliko more ne može preći bez broda i lađe, tako se bez straha ne može dostići do ljubavi.

Smradno more koje se nalazi između nas i raja mi ćemo prepoloviti samo na lađi pokajanja sa veslačima straha. I ukoliko veslači straha ne upravljaju brodom pokajanja na kome po moru ovog sveta plovimo ka Bogu, mi ćemo se utopiti u smradnom moru.

Pokajanje je lađa, strah je njegov kormilar, a ljubav - Božanstveno pristanište. Strah nas uvodi u lađu pokajanja i prevozi po smradnom moru života, upravljajući nas ka Božanstvenom pristaništu koje je ljubav.

U to pristakište dolaze svi koji su obremenjeni i natovareni pokajanjem. Kada dostignemo ljubav, dostigli smo Boga i naš put je završen. Mi smo došli na ostrvo tamošnjeg mira, gde su Otac i Sin i Duh Sveti.

254. Postoji poznanje koje prethodi veri i poznanje koje se rađa od vere. Poznanje koje prethodi veri jeste prirodno poznanje, a ono koje se rađa od vere jeste duhovno poznanje.

Prirodno poznanje razlikuje dobro od zla i imenuje se prirodnim rasuđivanjem, kojim po prirodi i bez učenja razlikujemo dobro od zla.

To rasuđivanje je Bog položio u razumnu prirodu. Uz pomoć učenja ono raste i uvećava se.

Nema čoveka koji bi bio bez njega. To je sila prirodnog poznanja u razumnoj duši. U njoj se ona neprestano privodi u dejstvo.

Čast razumne duše je rasuđivanje koje razlikuje dobro od zla. One koji su ga izgubili prorok je pravedno uporedio sa beslovesnim skotovima (Ps.48,13).

255. Prirodno poznanje, koje prethodi veri, jeste put ka veri i ka Bogu. Budući Bogom položeno u našu prirodu, ono nas ubeđuje da treba da verujemo Njega koji nas je priveo u biće.

Ta vera u nama proizvodi strah, a strah nas podstiče na pokajanje i delanje, za koje se čoveku daje duhovno poznanje ili osećanje tajni, koje rađa veru istinskog sagledavanja.

Duhovno poznanje se ne rađa prosto od gole vere, već vera rađa strah Božiji, a on, kada počnemo da po njemu dejstvujemo, rađa duhovno poznanje, kao što je rekao sveti Zlatoust.

"Onaj ko stekne volju koja odgovara strahu Božijem i pravilnom načinu mišljenja, ubrzo će primiti otkrivenje skrivenog". Otkrivenjem skrivenog on naziva duhovno poznanje.

256. Strah Božiji rađa ovo duhovno poznanje. To poznanje se daruje kao dar za delanje straha Božijeg. Delo straha Božijeg jeste pokajanje. Prošavši sav svoj tok, pokajanje privodi sticanju duhovnog poznanja.

Duhovno poznanje je osećanje skrivenog. U onome ko oseti to nevidljivo rađa se nova vera. Ona nije protivna prvoj veri, već je utvrđuje. Nju zovu sagledateljnom verom. Dotle je postajao sluh, a sada postoji sagledavanje, koje je nesumnjivije od sluha.

257. Sve se to rađa od onog prirodnog poznanja koje razlikuje dobro i zlo. Ono je dobro seme vrlina.

To prirodno poznanje u čoveku sledi svagdašnja griža savesti, neprestano sećanje na smrt i neka mučna briga koja se produžuje do samog ishoda, pa zatim tuga, potištenost, strah Božiji, prirodna stidljivost, žalost zbog ranijih grehova, prilična marljivost,

389

sećanje na opšti put, briga o pripremi za njega, suzno iskanje od Boga dobrog ulaska u vrata kroz koja treba da prođe svaka priroda, prenebregavanje sveta i silna borba za vrlinu.

Sve se to stiče prirodnim poznanjem. Neka svako sa tim poredi svoja dela. Čovek koji je to stekao ide prirodnim putem. A onaj ko ga prevaziđe ulazi u ljubav i

postaje iznad prirode. Za njega prestaje borba, strah, trud, umor. Eto posledica prirodnog poznanja. I to nalazimo u sebi ukoliko poznanje ne

pomračujemo svojom slastoljubivom voljom. Na tom stepenu ćemo ostati sve dok ne pristupimo ljubavi koja nas oslobađa od svega toga.

Neka svako na osnovu onoga što smo rekli pogleda i ispita gde se nalazi: da li u onome što je protivprirodno, u onome što je prirodno, ili u onome što je natprirodno.

258. Dobra misao pada u srce samo Božanstvenom blagodaću. Lukava pomisao se čoveku približava samo radi iskušenja i ispitivanja.

Čovek koji je poznao meru svoje nemoći stiče savršeno smirenje. Darove Božije privlači srce koje stalno uznosi blagodarnost. Gospod podnosi svakakve nemoći ljudske. Međutim, On ne trpi čoveka koji uvek

ropće i ne ostavlja ga bez urazumljenja. Smirenje prethodi blagodati, a samomnjenje kazni. Gordeljivom [Bog] popušta da padne u hulu, onome koji se prevaznosi delatnom

vrlinom - u blud, a onome koji se nadima svojom mudrošću - u tamne zamke neznanja. 259. Onaj ko pri sećanju na Boga poštuje svakog čoveka, po tajnom Božijem

ustrojstvu od svakog čoveka prima pomoć. Onaj ko štiti uvređenog stiče Boga za zaštitnika. Onome ko svoju ruku pruža na

pomoć bližnjemu Bog prostire svoju mišicu na zaštitu. Onome ko svoga brata okrivljuje za porok Bog postaje tužilac. Onaj ko svoga brata ispravlja u klijeti svojoj isceljuje sopstveni porok, a ko ga

okrivljuje pred saborom, uveličava bol sopstvenih rana. Prijatelj koji izobličava tajno jeste mudar lekar, a onaj koji leči pred očima mnogih

jeste rugatelj. 260. Bog urazumljuje sa ljubavlju, i ne sveti se (ne bilo toga!). On samo pokušava

da isceli svoj obraz, i ne čuva gnev. Ko čini dobro radi nagrade, brzo se menja. Ma koliko se u ovom životu usavršavao u svom stremljenju ka Bogu, čovek sve ide

iza Njega. U budućem veku Bog će mu pokazati svoje lice, premda ne i ono što je On sam. Ma koliko ovde ulazili u sagledavanje Boga, pravednici vide samo Njegov obraz i to

kao u ogledalu, dok će tamo ugledati javljanje istine. 261. Oganj koji se zapali u suvim drvima teško se gasi. Tako se ni plamen srca koje

se odreklo sveta i u koje padne Božija varnica ne gasi lako. On je jači i od ognja. Kada sila vina uđe u udove, um zaboravlja na strogost u svemu. Tako i sećanje na

Boga, koje ovlada pasištem duše, u srcu istrebljuje sećanje na sve vidljivo. Osećanje budućeg veka u ovom svetu liči na malo ostrvo u moru. Onaj ko mu se

približi više se ne trudi u valovima viđenja ovog veka.

390

Sve dok vidi potrebu za vremenom da bi se još potrudio, monah žali zbog razdvaja sa telom. Čim, pak, u svojoj duši oseti da je iskupio vreme i da je dobio svoj zalog, on čezne za budućim vekom.

Dok je na moru, trgovac u svojim udovima oseća strah od talasa i od mogućnosti da potone nada njegovog delanja. I monaha, dok je u svetu, obuzima strah od bure koja može da uništi delo nad kojim se trudio od mladosti svoje.

262. Ploveći posred mora moreplovac gleda na zvezde i po njima upravlja svoj brod, sve dok ne dođe do pristaništa. Monah, pak, gleda na molitvu koja ispravlja njega samog i svoj put upravlja ka pristaništu ka kome je je njegov život usmeren u svakočasovnoj molitvi.

Plivač se bez odeće baca u more kako bi našao biser. I monah sa sebe skida sve ovoga života kako bi našao biser - Isusa Hrista. Našavši ga, on ne traži više ništa od onoga što postoji.

263. Za devicu je štetno da bude na narodnim zborovima i u gomili ljudi, a umu inoka da bude u razgovoru sa mnogima.

Ma gde bila, ptica stremi u svoje gnezdo u kome se nalazi njen porod. I rasudljivi monah žuri u svoje mesto kako bi doneo plod svog života.

Oblaci zaklanjaju sunce. I mnogopričljivost pomračuje dušu koja je počela da se prosvećuje molitvenim sagledavanjem.

Pričaju da postoji ptica sirena koja ima tako sladak glas da svako ko je čuje biva opijen i ide za njom po pustinji. Od sladosti pevanja on zaboravlja i sam svoj život, pada i umire. Nešto slično se dešava sa dušom. Kada u nju padne nebeska sladost, od slatkog zvuka Božijih reči ona se sva ustremljuje za njima. Zbog osećanja koja se zapečaćuju u umu ona zaboravlja svoj telesni život. Telo se lišava svojih želja, a duša se uznosi iz ovog života ka Bogu.

264. Ukoliko najpre ne skine sa sebe ranije listove, drvo neće dati nove. Ni monah koji iz svog srca ne izbaci sećanje o svojim ranijim delima neće prineti nove plodove i grane u Hristu Isusu.

U školjci se, prilikom rađanja bisera, kao što govore, munjom proizvodi neka vrsta iskre koja iz vazduha prima veštastvo. Dotle ona ostaje prosto telo. I srce monaha i njegovo delo jesu nešto obično sve dok shvatanjem u sebe ne primi nebesko veštastvo. Sve dotle ono u svojoj školjci neće obresti plod utehe.

Pas koji liže svoju ranu i pije sopstvenu krv od sladosti ne oseća bol. I monah koji je sklon da se opija taštinom pije svoj život i od naslade koju povremeno oseća ne primećuje svoju štetu.

265. Ka rečima tajni koje se sadrže u Božanstvenom Pismu nemoj pristupati bez molitve i iskanja pomoći od Boga, već govori: "Daj mi, Gospode, da osetim silu koja se sadrži u njima". Molitvu smatraj ključem za istinski smisao rečenog u Božanstvenim Pismima.

Želeći da se svojim srcem približiš Bogu, najpre mu svoju ljubav dokaži telesnim trudovima. U njima se sastoji početak života. I Gospod će ih postaviti u osnovu savršenstva.

Lenjost smatraj početkom pomračenja duše, a pomračenjem pomračenja - izlazak radi razgovora. Čak i kad su korisne, ukoliko nemaju meru, reči proizvode pomračenje. A kako je tek sa sujetnim rečima! Duša postaje ništavna zbog mnoštva dugotrajnih beseda.

391

266. Mera i izvesno pravilo u životu prosvećuju um i ne dopuštaju smućenje. Smućenje uma usled nedostatka poretka (od odsustva postojanih pravila) u duši

proizvodi pomračenje, a pomračenjem se opet proizvodi smućenje. (Duševni) mir je posledica dobrog poretka, a od mira se rađa svetlost. Od svetlosti i

mira u umu sija čisti vazduh. 267. Koristoljubiva duša se lišava premudrosti, a milosrdna biva umudrena Duhom. Srcu se ključ za Božanstvene darove daje ljubavlju prema bližnjem. Po meri

odrešenja od telesnih uza srcu se otvaraju vrata poznanja. Koliko je prekrasna i pohvalna ljubav prema bližnjem, samo ukoliko nas ne odvaja

od ljubavi Božije! 268. Kako je prijatna beseda sa našom duhovnom bratijom, samo ukoliko pri njoj

možemo da očuvamo i razgovor sa Bogom. Dobro je starati se o razgovorima sa duhovnom bratijom sve dok se u tome čuva

srazmernost, tj. dok ne počne da se gubi skriveno delanje i život, i neprestani razgovor sa Bogom.

Drugo dolazi do poremećaja pri samom početku prvog. Jer, um nije u stanju da vodi dva razgovora.

Čak i razgovor sa duhovnom bratijom postaje štetan ukoliko je neumeren. Gledanje, pak, svetskih ljudi je štetno čak i kad su daleko. Čak i sam zvuk njihovog glasa poremećuje pokoj srca.

269. Kao što je duša po prirodi bolja od tela, tako je i duševno telo bolje od telesnog.

Kao što je prvonačelno stvaranje tela prethodilo udahnjivanju života u njega, tako i telesna dela prethode duševnim delima.

I ne tako visoki život, koji se neizmenjivo produžava, prestavlja veliku silu. Jer, slaba kaplja koja postojano kaplje probija tvrdi kamen.

Kada se približi vreme da u tebi vaskrsne duhovni čovek, u tvojoj duši se zagreva radost i tvoje pomisli se zaključavaju u tebi sladošću koja se nalazi u tvom srcu. Ako, pak, svet pokušava da ponovo ustane u tebi, umnožava se lutanje misli.

Svetom nazivam strasti koje se rađaju od lutanja uma. Kada se rode i dostignu zrelost one postaju gresi i umrtvljuju čoveka. Kao što se deca ne rađaju bez majke, tako se ni strasti ne rađaju bez lutanja misli.

Ni činjenje greha ne biva bez razgovaranja sa strastima. 270. Ukoliko trpljenje raste u dušama našim očigledno je da smo tajno primili

blagodat utehe. Kada je duša opijena radošću svoje nade i veseljem Božijim, telo ne oseća nevolje

iako je slabo. Tada je ono u stanju da ponese dvostruku težinu, ne projavljujući oskudicu u snazi.

Ukoliko sačuvaš svoj jezik Bog će ti dati blagodat srdačnog umilenja kako bi te njime prepoznao kao svoju dušu i kako bi njime ušao u duhovnu radost.

Srce čoveka poprima smelost u molitvi saglasno sa merom stupanja u podvig radi Boga. Srazmerno sa rasejanošću mnogim [stvarima] čovek se lišava pomoći Božije.

392

271. Prva misao koja, po Božijem čovekoljublju ulazi u čoveka i rukovodi dušu ka životu, jeste misao o prolaznosti ove prirode. Za tom pomišlju prirodno sledi prenebregavanje sveta, čime u čoveku započinje svaki dobri pokret koji vodi ka životu. To Božanstvena sila, koja prati čoveka, postavlja kao osnovu kada hoće da u njemu projavi život. Ukoliko tu misao ne ugasi žitejskim brigama i praznoslovljem, već je, naprotiv, uzraste u bezmolviju i zadrži sagledavanjem, čovek će bi priveden dubokom sagledavanju koje niko ne može izobraziti rečima. Satana mrzi tu pomisao i svim silama pokušava da je istrebi iz čoveka. I kada bi bilo moguće, on bi čoveku dao carstvo celog sveta sa ciljem da rasejanošću iz njegovog uma izgladi tu pomisao. Jer, lukavi zna da čovek, u čijem umu prebiva ta pomisao, više ne stoji na zemlji prevare i da se njegove zamke njemu više ne približavaju.

272. Posle pomisli, kao drugo, dolazi delanje, tj. kada čovek dobro provodi ispravan život. Tada se on približava okušanju sagledavanja i njegovog delanja i sviše prima blagodat okušanja sladosti duhovnog poznanja.

Početak takvog delanja se sastoji u sledećem: čovek se najpre osvedočuje u Božiji promisao, prosvećuje se ljubavlju prema Tvorcu, i ujedno se divi stvaranju razumnih bića i velikom staranju Božijem o njima.

Od toga se u njemu začinje Božanstvena sladost i razgara ljubav prema Bogu. Razgorevši se u srcu, ona spaljuje duševne i telesne strasti.

Pri silnom račeniju i dobroj savesti, ova ljubav zatim počinje da se odjednom rasplamsava, tako da se čovek njome opija kao vinom i njegovo srce postaje plen Božiji.

Srazmerno sa staranjem za dobri život, sa opreznošću i provođenjem vremena u čitanju i molitvi, u čoveku se utvrđuje i učvršćuje [duhovna] sila.

273. Nemojmo se smućivati kada se nađemo u pomračenju. Mislim na ono posebno pomračenje u kome se duša muči i u kome kao da se nalazi usred valova. Bilo kog dela da se čovek lati, bilo da čita Pismo, ili da vrši službu, pomračenje ide za pomračenjem.

Stoga on ostavlja delo, i često mu se ne dozvoljava ni da mu se približi. Taj čas je ispunjen očajanjem i strahom. Nadu na Boga i utehu vere u Njega duša potpuno odbacuje i sva se ispunjava sumnjom i strahom.

Međutim, Bog dušu u takvom stanju ne ostavlja dugo, već ubrzo prekraćuje iskušenje (1.Kor.10,13).

Ja ću ti primetiti nešto i dati ti savet: Ako nemaš snage da vladaš sobom i da padneš na lice svoje u molitvi, obavij glavu svoju mantijom i spavaj dok te prođe taj čas pomračenja. Samo ne izlazi iz kelije.

Tom iskušenju se najviše podvrgavaju oni koji žele da provode umni život i oni koji u svom hodu ištu utehe vere. Stoga ih taj čas kolebanjem uma muči i pritišće više nego bilo šta drugo. Njemu često posleduje hula, a ponekad na čoveka nailazi sumnja u vaskrsenje i ponešto drugo o čemu ne treba ni govoriti.

Blažen je onaj koji to pretrpi ne izlazeći kroz vrata. Uostalom, ta borba se ne završava za jedan čas. I blagodat ne dolazi odjednom u dušu, već se postepeno u nju useljava. I jedno se smenjuje sa drugim: iskušenje i uteha.

274. Čovek koji ne revnuje po razumu nikada ne dolazi do mira uma. A onaj ko je tuđ miru, tuđ je i radosti. Ukoliko se mir uma naziva savršenim zdravljem, i ukoliko je revnost bez razuma protivna miru, očigledno je da onaj u kome postoji ta lukava revnost strada od teške bolesti.

393

Srce koje je ispunjeno žalošću zbog nemoći i slabosti u telesnim delima, sobom zamenjuje sva ta telesna dela. Telesna dela bez žalosti uma su isto što i telo bez duše.

Onaj ko tuguje srcem a daje slobodu svojim čulima liči na čoveka koji strada telom i kod koga su usta otvorena za svaku štetnu hranu, ili na onoga koji ima sina jedinca koji ga, malo po malo, kolje sopstvenim rukama.

275. Celomudrenost i razgovor sa ženom je isto što i lavica i ovca u jednom domu. Dela bez milosrđa pred Bogom su isto što i čovek koji kolje sina u prisustvu oca. Što je šaka peska bačena u more, to su gresi svake ploti u poređenju sa Božijim

promislom i Božijom milošću. I kao što se izvor koji je obilan vodom ne pregrađuje šakom prašine, tako se milosrđe Sazdatelja ne savlađuje porocima tvari.

Biti zlopamtljiv i moliti se isto je što i sejati po moru i očekivati žetvu. Plamen ognja ne može a da ne uzlazi naviše. Tako ni molitve milosrdnih ne mogu a

da ne ushode na nebo. Kakvo je tečenje vode na nagnutom mestu, takva je sila razdražljivosti kada nađe

dostup u našem srcu. 276. Smirenje može biti iz straha Božijeg, iz ljubavi prema Bogu i od radosti. Smirenog iz straha Božijeg u svako vreme prati skromnost u svim udovima,

pristojnost čula i skrušeno srce. Sabor smirenih Bog voli kao sabor serafima. Celomudreno telo je pred Bogom dragocenije od čiste žrtve. Te dve vrline - smirenje i celomudrenost, u duši za Svetu Trojicu pripremaju zalog

obručenja. 277. Pazi na stomak, premda ne u istoj meri kao na gledanje. Jer, domaća borba

je, bez sumnje, lakša nego spoljašnja. Nemoj verovati, brate, da unutrašnje pomisli mogu ostati bez privođenja tela u

dobro ili rđavo stanje. Boj se navika više nego neprijatelja. Onaj ko u sebi hrani naviku liči na čoveka koji

daje hranu ognju. Navika koja jednom traži nešto i ne bude uslišena, idući put postaje slabija. Ako joj,

pak, jednom ispuniš volju, drugi put će te napasti sa mnogo većom silom. 278. Nemoj biti prijatelj onome koji voli smeh i koji voli da se ističe pred ljudima,

inače će te naučiti navici da se predaješ raslabljenosti. Ako neko pred tobom počne da osuđuje brata tvog, obori lice. Čim to učiniš,

pokazaćeš se oprezan i pred Bogom i pred njim. Ukoliko nešto daješ potrebitom, neka veselost tvoga lica predupredi tvoje davanje i

dobrom rečju uteši njegovu žalost. Učinivši tako, tvoja ljubaznost će u njegovom umu biti dragocenija i od tvog davanja, čak i ako bi prevazilazilo njegove potrebe.

Neka sva tvoja dela predupređuju telesna celomudrenost i čistota savesti. Jer, bez njih je pred Bogom uzaludno svako delo.

279. Neka tebe gone, ali ti ne goni. Neka te razapinju, ali ti ne razapinji. Neka te vređaju, samo ti nemoj vređati. Neka te kleveću, samo ti nemoj klevetati.

Izaći na sud nije delo hrišćanskog života. Jer, o tome nema ni nagoveštaja u Hristovom učenju.

394

Veseli se sa veselima, i plači sa onima koji plaču. Sa onima, pak, koji se kaju - raduje se.

Budi druželjubiv prema svim ljudima, ali svojom mišlju prebivaj sam. 280. Nikoga ne izobličavaj, ne vređaj, čak ni one koji su krajnje rđavog života.

Raširi svoju odeću nad onim koji je pao i pokri ga. Znaj da mi iz kelije i ne treba da izlazimo upravo stoga da ne bismo znali za rđava

dela ljudska. Tada ćemo u neznanju svoga uma sve ljude videti kao svete i dobre. Ako ne možeš da se potrudiš telom, barem se misleno drži skorbi. Ako ne možeš da postiš dva dana, posti barem do večeri, a ako ne možeš ni do

večeri, barem se, u krajnjoj meri, čuvaj presićavanja. Ako nisi mirotvorac, barem nemoj voleti metež. Ako nisi u stanju da zatvoriš usta onome koji osuđuje druge, barem, u krajnjoj

meri, nemoj sa njim stupati u opštenje. 281. Ukoliko iz tebe izađe oganj i sažeže druge, Bog će od ruke tvoje tražiti duše

koje su sažežene. Ukoliko, pak, oganj ne postavljaš ti, ali se saglašavaš sa onima koji ga postavljaju i naslađuješ se njime, na Sudu ćeš biti u broju njihovih saučesnika.

Ni na jednom putu po kome ljudi hode u svetu ne može se naći mir, sve dok se ne približe nadi na Boga.

Srce se neće umiriti od truda i saplitanja sve dok u njega ne dođe nada i ne uspokoji ga, prolivajući radost na njega. O njoj su prevashodna usta rekla: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28).

282. Sin Božiji je pretrpeo krst. Zbog toga se mi grešni smelo uzdamo na pokajanje.

Skorb uma je dovoljna da zameni svako telesno delanje. Sveti Grigorije govori: "Hram blagodati je onaj ko je sjedinjen sa Bogom i ko je

uvek zauzet mišlju o Sudu". Blaženi Vasilije je rekao: "Neprestana molitva u duši proizvodi jasnu misao o Bogu.

Ustoličenje sećanja na Boga u nama znači useljenje Boga u nas". Tako mi postajemo hram Božiji. Skrušeno srce služi kao priprema upokojenja u Bogu.

283. Ono što stičemo za vreme svog nerada posramljuje nas za vreme naše molitve.

Trezvoumlje čoveku pomaže više nego delo, a razrešenje (raspuštanje pomisli) mu škodi više nego (telesni) pokoj.

Od pokoja proizilazi domaća borba koja uznemirava čoveka, premda on ima mogućnost da je prekrati. Jer, čim čovek ostavi pokoj i vrati se na mesto svog dela, ta borba ga odmah ostavlja i udaljava se. Međutim, ono što se rađa od razrešenja nije isto što i ono što se rađa od pokoja. Sve dok za vreme pokoja prebiva u svojoj slobodi, čovek može ponovo da se vrati i ispravi sebe po ustavu svog pravila. On je, naime, još u oblasti svoje slobode. Međutim, dajući sebi razrešenje (na pomisli sa naslađivanjem) on izlazi iz oblasti svoje slobode. Kad čovek ne bi potpuno odbacio straženje nad sobom ne bi bio sa nasiljem i nevoljno prinuđen da se pokori onome što mu ne pruža spokojstvo.

284. Nemoj, čoveče, davati slobodu nijednom od svojih čula da ne bi došao do nemogućnosti da se opet vratiš ka slobodi. Pokoj je štetan samo mladima, a razrešenje - i starim i savršenim. Oni koji usled pokoja dolaze do rđavih pomisli mogu ponovo da se

395

vrate ka pažnji nad sobom i da se utvrde u svom visokom životu. Oni, pak, koji su, u nadi na dela, zanemarili pažnju nad sobom, od visokog života su kao zarobljenici odvedeni u raspusni život.

285. Nemojmo tugovati samo onda kada se sapletemo, već i kada se zadržavamo u tom stanju. Jer, saplitanje se često dešava i savršenima, a u padu se zadržavaju samo potpuno pomračeni.

Tuga koju osećamo pri svojim saplitanjima blagodaću nam se uračunava umesto čistog delanja.

Ko u nadi na pokajanje sa računom ponovo pada, lukavo postupa sa Bogom. Na njega će iznenada napasti smrt, te neće imati vremena da izvrši dela vrline na koja se nadao.

286. Svaki onaj koji daje na volju čulima, daje na volju i srcu. Jer, delanje srca služi kao uzda za spoljašnja čula.

Postoje tri pojave na osnovu kojih je jasno da li se neko sa rasuđivanjem bavi tim delanjem: ako nije svezan telesnim ugodnostima, ako ne voli stomakougađanje, ako ne dopušta razdražljivost. Tamo gde su ove tri [stvari], ne postoji ispravno unutrašnje ustrojstvo, čak i ako je spoljašnjost besprekorna.

Umereno prenebregavanje telesnog rađa slobodu od svega, te zanemarivanje pokoja i ljudske privrženosti.

Onaj ko sa gotovošću i radošću prima štetu Boga radi pokazuje unutrašnju čistotu. Onaj ko na onoga ko ga hvali ne gleda sa prijatnošću i ne negoduje na onoga ko

ga beščasti, u ovom životu je postao mrtav za svet. 287. Nemoj mrzeti grešnika, budući smo svi odgovorni. Ako na njega ustaješ po

Bogu, potrudi se da zaplačeš zbog njega. I zbog čega da ga mrziš? Mrzi greh njegov i moli se za njega, kako bi se upodobio

Hristu koji se nije gnevio na grešnike, već se za njih molio. Budi propovednik Božije blagosti stoga što Bog upravlja i tobom nedostojnim. Jer, ti

mu mnogo duguješ, a Njegovo potraživanje se ne vidi. Za mala dela koja si učinio, On ti uzvraća velikim.

288. Boj se Boga iz ljubavi prema Njemu, a ne zbog groznog imena koje mu se pridaje.

Zavoli ga, kao što si obavezan da ga voliš, ne zbog onoga što će ti dati u budućnosti, već zbog onoga što smo dobili u sadašnjosti i zbog ovog sveta koji je stvorio za nas.

Ko je Njega u početku ubedio da nas privede u biće? Ko ga umoljava za nas kad ga se ne sećamo? Ko je probudio u život ovo naše telo kad nas još nije bilo? Otkuda misao poznanja pada u prah? Kakva bezmerna blagost prirodu nas grešnih ponovo uzvodi ka presazdanju? Priđite razboriti i zadivite se! Ko će se od onih koji imaju mudri i znatni um dostojno

zadiviti milosti našeg Sazdatelja?

396

289. U meri u kojoj prenebregava svet i revnuje za strah Božiji, čoveku se približava promisao Božiji. On tajno oseća dejstvo promisla i dobija čiste pomisli kako bi ga razumeo.

Onoga ko se dobrovoljno lišava svetskih dobara prati milosrđe Božije. Njega podržava Božije čovekoljublje srazmerno sa njegovim odricanjem.

Duše koje nemaju snage da steknu istinski život dobrovoljnim odricanjem od svega, On nevoljnim skorbima privodi ka vrlini, kao što vidimo kod ništeg Lazara.

Bog je blizak srcu koje je u skorbi i koje mu vapije. Premda je ponekad i podvrgava telesnim lišavanjima i drugim nevoljama, Gospod ka duši koja je u skorbi pokazuje veliko čovekoljublje, srazmerno sa žestinom njenih stradanja u nevolji.

290. Ukoliko čežnja Hristove ljubavi u tebi ne diše do te mere da od radosti u Hristu postaješ bestrasan u svakoj svojoj skorbi, znaj da svet u tebi živi snažnije negoli Hristos. Ukoliko bolest, nemaština, iscrpljenost tela, bojazan od štetnog za telo tvoju misao uznemiravaju dotle da te odvajaju od radosti uzdanja i od staranja oko ugađanja Gospodu, znaj da u tebi živi telo a ne Hristos.

Prosto rečeno, u tebi živi ono što privrženošću koju izaziva nadvladava sve ostalo. Ukoliko nemaš nedostataka u onome što je potrebno telu, ako ti je telo zdravo i ne

bojiš se ničeg protivnog, pa ipak govoriš da možeš čisto ići ka Hristu, znaj da si bolestan umom i lišen kušanja slave Božije.

291. Kako ne bi mogao da kažeš da nema čoveka čiji bi se um savršeno uzvišavao iznad nemoći dok se telo muči u iskušenjima i skorbima, te da nema čoveka kod koga ljubav prema Hristu mogla da savlada tugu uma, podsetiću te na mučenike. Pogledaj samo kako je njihovo trpljenje, potkrepljivano silom Hristove ljubavi, pobeđivalo veliku muku i telesni bol.

I nisu samo oni pokazivali takvu čvrstinu. Bilo je i filosofa neznabožaca, lišenih poznanja istinskog Boga, koji su pokazali čudnu silu hrabrosti. Jedan od njih se zarekao na ćutanje i nije odstupio od svog rešenja bez obzira što mu je očigledno pretila smrt. Drugi su potpuno potrli prirodnu pohotu, treći su lako podnosili uvrede, četvrti su bez tuge trpeli žestoke bolesti, a peti pokazivali svoje trpljenje u nevoljama i velikim bedama. Oni su to trpeli radi puste slave i nade. Zar nismo utoliko više dužni da trpimo mi monasi, koji smo prizvani na opštenje sa Bogom?