UNIVERZITET U TRAVNIKU

EDUKACIJSKI FAKULTET

DRUGA MEĐUNARODNA

ZNANSTVENA KONFERENCIJA U

OBLASTI KNJIŢEVNOSTI I JEZIKA

ZBORNIK RADOVA

TRAVNIK, 8. Ŕ 9. NOVEMBAR/STUDENI 2014.

2

ZBORNIK RADOVA

DRUGA MEĐUNARODNA ZNANSTVENA KONFERENCIJA

U OBLASTI KNJIŢEVNOSTI I JEZIKA

Organizator konferencije

Edukacijski fakultet Travnik

Izdavaĉ

Univerzitet u Travniku, Edukacijski fakultet

Aleja konzula br. 5, 72270 Travnik, BiH

www.eft.ba

Za izdavaĉa

Prof. dr. Rasim Dacić

Urednik

Prof. dr. Enver Kazaz

Redakcijski kolegij

Prof. dr. Enver Kazaz

Prof. dr. Zvonko Kovaĉ

Prof. dr. Joanna Rekas

Prof. dr. Renate Hansen Kokoruš

Doc. dr. Edisa Gazetić

Dr. Nihad Selimović

Mr. sci. Dţenan Kos

Biblioteka

Zbornici

Lektura

Mr. sci. Dţenan Kos

Tehniĉka obrada

Mr. Maid Omerović

Dizajn korica

Aljo Delić

Štampa

FTS Print

Tiraţ

200

3

ORGANIZACIONI ODBOR

DRUGE MEĐUNARODNE ZNANSTVENE KONFERENCIJE

U OBLASTI KNJIŢEVNOSTI I JEZIKA

DOC. DR. EDISA GAZETIĆ, predsjednica Edukacijski fakultet

Univerzitet u Travniku

MR. SCI. DŢENAN KOS, sekretar Edukacijski fakultet

Univerzitet u Travniku

DR. NIHAD SELIMOVIĆ, ĉlan Edukacijski fakultet

Univerzitet u Travniku

PROF. DR. ENVER KAZAZ, ĉlan Filozofski fakultet

Univerzitet u Sarajevu

PROF. DR. JOANNA REKAS, ĉlan Adam Mickiewicz

University in Poznań

PROF. DR. ZVONKO KOVAĈ, ĉlan Filozofski fakultet

Sveuĉilište u Zagrebu

PROF. DR. RENATE HANSEN-KOKORUŠ, ĉlan Institut für Slawistik

Karl-Franzens-Universität Graz

4

5

SADRŢAJ

Edin Pobrić

Glasovi mrţnje i ljubavi u „Pismu iz 1920.“

9

Enver Kazaz

Kritika mrţnje i utopija ljubavi

(Andrićevo „Pismo iz 1920.“ kao polifonijska narativna pozornica)

21

Alma Skopljak

Drugi/a u sistemu ili Hronike politiĉkih, institucionalnih i kulturoloških represija

35

Amila Kahrović-Posavljak

Salomon Atijas: uprisutnjenje bezglasnih drugih

49

Marija Mitrović

Tipovi stranaca u Andrićevom delu

59

Dţenan Kos i Kenan RiĊić

Poetika ratne traume i „Pismo iz 1920.“ Ive Andrića

71

Анна Алексиева

Травма, национален метаразказ и литературен канон

79

Divna Mrdeţa Antonina

Semantika pripovijedanja u „Prokletoj avliji“ Ive Andrića

97

Бојана Анђелић

Тужна судбина капетана великог трансатлантика Титаник

113

Nermin Šušić

Traumatiĉna iskustva Andrićevih likova u „Prokletoj avliji“

123

Sneţana Milojević

Traumatĉno iskustvo Drugosti u romanu „GospoĊica“ Ive Andrića

139

Стојан М. Ђорђић

Стигматизација и трагично страдање немоћног појединца у приповеци

„Мара милосница“

151

Marija Marić-Mitrović

Orijent i okcident u „Prokletoj avliji“ Ive Andrića: Granica kao mjesto

razlike/susreta i preispisivanja identiteta

173

Amela Bajrić

Snovi i trauma Mustafe Madţara

Jelena Ratkov Kvoĉka

Lepota, dobrota i uĉenost u „Prokletoj avliji“ ili vizija sveta bez granica

187

193

Melida Travanĉić

Diskurs moći i straha u „Priĉi o vezirovom slonu“

205

Merza Tucaković

Prisutnost traume kao odlike nekih likova u djelu Ive Andrića

211

6

Merjem Mujkanović

Balkanske traume Andrićevih likova

217

Владимир Алексић

„Страх од Турака“ после Маричке битке

227

Jovanka D. Denkova i Mahmut I. Ĉelik

Tramatiĉna iskustva detinjstva u priĉama za decu Iva Andrića i u nekim

delima iz savremene makedonske knjiţevnosti za decu i mlade

239

Lejla Ovĉina

Metodiĉki model nastavnog sata usmjeren na drugog i drugaĉijeg u

Andrićevoj pripovijetki „Aska i vuk“

253

Mahmut I. Ĉelik i Jovanka D. Denkova

Детињство у причама за децу Иво Андрића и у причама за децу код

турских писаца у Републици Македонији

267

Milena Mileva Blaţić

Sistemska didaktika slovenske mladinske knjiţevnosti

277

Amira Turbić-Hadţagić i Samra Hrnjica

Jezik/jezici u „Anikinim vremenima“

289

Zrinka Ćoralić i Mersina Šehić

(In)direktno izraţavanje trauma putem jezika: emotivno vrednovanje frazema u

romanu „Na Drini ćuprija“

298

Naira Jusufović

Jezik i patologija identiteta

311

Ozrenka Fišić i Ruţa Tomić

Propitivanje etiĉkoga naĉela odgovornosti kroz biblioterapijsko iskustvo ĉitanja i

izvedbeni performativ Andrićeve pripovijetke „Deca“

317

7

UVODNA RIJEĈ

Dragi ĉitaoci,

pred vama je Zbornik radova Druge meĊunarodne znanstvene konferencije u

oblasti knjiţevnosti i jezika odrţane na Edukacijskom fakultetu u Travniku

2014. godine u okviru kulturne manifestacije Andrićevi dani.

Zbornik, kao i konferencija, predstavljaju znaĉajan doprinos fakulteta unutar

bosanskohercegovaĉke akademske zajednice, jer se ne bave autorom i njegovim

etniĉkim/nacionalnim, religijskim, politiĉkim ili bilo kojim drugim opredje-

ljenjem, već njegovim knjiţevnim djelom/tekstom.

U tom smislu, prvenstveno je vaţno istaknuti da je ovo jedan od rijetkih

projekata u bosanskohercegovaĉkom knjiţevno-znanstvenom kontekstu koji se

na ovakav naĉin bavi ĉitanjem i sagledavanjem djelā Ive Andrića. TakoĊer,

nadamo se da će ovakvi poduhvati postati praksa u akademskim institucijama, a

sve kako bismo konaĉno u Andrićevu tekstu prepoznali knjiţevne vrijednosti.

Tekstovi u zborniku usmjereni su na otkrivanje dijaloga meĊu kulturama koje

pate od nedostatka dijaloga i suoĉavanja sa konfliktima, te posljedicama ratnih

sukoba. U takvim okolnostima, traumatiĉna iskustva se najĉešće umnoţavaju i

prenose na naredne generacije. Većinom se o traumatiĉnom iskustvima govori

nakon rata na jugoslavenskom prostoru, ali se ĉesto zanemaruju razdoblja prije

devedesetih godina prošlog stoljeća. Stoga se ĉinilo vaţnim propitati odnos

prema drugom, nemoćnom subjektu i u Andrićevim tekstovima. S obzirom na

to da Andrić tematski zahvata razliĉita povijesna razdoblja, razliĉite ideološke i

politiĉke koncepte, otvorila se i mogućnosti za problematiziranje traumatiĉnih

iskustava pojedinaca u razliĉitim okolnostima i vremenskim okvirima.

U kontekstu jezika u postjugoslavenskom okviru danas su jezici daleko su od

sociolongvistiĉkih istraţivanja, ideja i inovacija. Zašto je jezik postao jedan od

kljuĉnih utemeljitelja etniĉkog/nacionalnog identiteta i na ovom prostoru, te

zašto se nameću politiĉki motivirani nazivi jezikā, kao i jeziĉkog materijala?

Proizvodi li zapravo drastiĉna promjena govora i usvajanje novog jeziĉkog

materijala, pojedinih etniĉkih skupina na ovim prostorima, nove traume?

Sve su to pitanja na koja smo u dijaloškom okviru Druge meĊunarodne

znanstvene konferencije u oblasti knjiţevnosti i jezika i evo u ovome zborniku

nastojali dati precizno utemeljene znanstvene odgovore.

Urednik

8

9

Edin Pobrić

(Sarajevo, Bosna i Hercegovina)

Glasovi mrţnje i ljubavi u „Pismu iz 1920.“

Sažetak

U svojoj vjerovatno najkontraverznoj pripovijetci, „Pismo iz 1920.“, Ivo Andrić pred

ĉitatelja postavlja vjeĉitu dilemu: šta je to što legitimira ovaj svijet, da li je to ljubav ili

je to mnogo plodonosnija mrţnja. Za razliku od drugih Andrićevih tekstova, ova

pripovijetka nije bila podvrgnuta toliko nekoj sistematiĉnoj analizi koliko je

jednoznaĉno korištena da bi se na osnovu nje cjelokupni Andrićev opus interpretirao

upravo u kontekstu mrţnje. Ovaj rad je jedan pokušaj da se na osnovu naratološke

analize glasova i Bahtinove teorije o polifonijskoj strukturi pronaĊe odgovor na tu

vjeĉnu dilemu u odnosu na namjere Andrićevog teksta.

Ključne riječi: glasovi, polifonija, Bahtin, diskurs, fokalizacija, narativ.

Nijedna stvar ne moţe da bude tamo gdje rijeĉ nedostaje.

Stefan George

1.

Ono što je sa stanovišta poetike Dostojevskog kratki roman „Zapisi iz

podzemlja“ to je za Andrićevu poetiku „Pismo iz 1920.“ Bez obzira što je

pripovijetka objavljena godinu dana nakon dva velika romana „Na Drini

ćuprija“ i „Travniĉka hronika“, na isti naĉin kako kratki roman Dostojevskog

otvara osnove poetike njegovog velikog opusa tako su i u ovoj pripovijetci

saţete osnovne ideje narativnih, poetskih pa i tematskih strategija velikog

Andrićevog djela.

Pripovjedaĉ i njegov prijatelj Maks Levenfeld su se sreli na ţeljezniĉkoj

stanici Slavonskog Broda. Maks Levenfeld je pripovjedaĉev prijatelj iz mladosti

koga nije vidjeo nekoliko godina. U kratkom razgovoru, priĉaju jedan drugom

kako su proveli rat. Maks odlazi zauvijek i govori pripovjedaĉu da u sebi nosi

sjećanje na Bosnu. Iako je mislio da će u njoj provesti ţivot, sada zna da neće.

Pripovjedaĉ ga pita zbog ĉega, zapravo, on odlazi, zašto bjeţi. Maks na to

odgovara da se uzork moţe svesti na jednu rijeĉ: na mrţnju. Dvadesetak dana

kasnije pripovjedaĉ dobija pismo u kojem mu Maks Levenfeld obrazlaţe onu

jednu rijeĉ koja je uzrok njegov odlaska. On zna da je Bosna divna i neobiĉna

zemlja, piše izmeĊu ostalog, ali je istovremeno i zemlja mrţnje i straha. Prošlo

je od tada deset godina kada pripovjedaĉ saznaje da se Levenfeld naselio u

Parizu, gde je otvorio ordinaciju, da bi, potom, prošlo novih osam godina kada

saznaje da se doktor kao dobrovoljac uputio u španski graĊanski rat i da je tamo

poginuo. Priĉa završava reĉenicom-komentarom: „Tako je završio ţivot ĉovek

koji je pobegao od mrţnje.“

10

2.

Sasvim je izvjesno da je osnovna tema ove pripovijetke mrţnja u kojoj su

nosioci tog i takvog svijeta ostvareni unutar razliĉitih nacionalnih identiteta

bosanskohercegovaĉke stvarnosti. Isto tako, sasvim je izvjesno, da ova

pripovijetka u sebi nosi i niz podtema koje u svojoj ambivalentnosti u isto

vrijeme i legitimiraju i dekonstruiraju osnovnu temu.

Oni koji veruju i vole – smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji

drugaĉije veruju i druge vole. I, na ţalost, ĉesto se glavni deo njihove

vere i njihove ljubavi troši u toj mrţnji. (Najviše zlih i mraĉnih lica

moţe ĉovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.)

(Andrić, 2004: 287)

Na koji naĉin bi onda trebalo pristupiti ovoj kompleksnoj i po svemu

paradoksalnoj Andrićevoj priĉi kako bi interpretacija dobila svoje

zadovoljavajuće kodove? Ĉini se da analiza glasova uz afirmaciju njihovih

konteksta i intertekstova koji naseljavaju ispripovijedani i pripovijedni svijet

ove pripovijetke moţe biti dobar put u dekodiranju njenog znaĉenja i smisla, jer

je priĉa struktuirana tako da svojim elementima, kako će se pokazati u nastavku

ovog teksta, govori o jednom a ujedno sugeriše i nešto drugo. Relacije ja i

drugi, autor i lik, uz prisustvo trećeg Ŕ naslovljenika teksta svoju svrsishodnost

dobivaju ako se posmatraju kroz tri perioda: period rata pod vladavinom

Austro-Ugarske Monarhije u BiH koji je vezan za iskustvo glavnog lika, period

Drugog svjetskog rata koji je vezan za iskustvo samog pisca, te rata u periodu

1992‒1995. godine koji je vezan za iskustvo savremenog ĉitatelja. I upravo taj

rat (ratovi), u svojoj retroverziji neispriĉane fabule sa stanovišta recipijenta,

pokreće radnju. On je njen dinamiĉki motiv.

„Pismo iz 1920. godine“ je pripovijetka koja je, kao i „Đerzelez u hanu“,

nemali broj puta bila stjecište razliĉitih zloupotreba kako bi se dokazale neke od

savremenih graniĉno suprotstavljenih hipoteza: mrţnja jeste tematizirana, ali,

eto, nije dio Andrića (Ne mrzim nikoga; osim one koji mrze druge ljude, i još,

ponekad, one koji preziru umetnost.) (Andrić, 1976: 183); ili posmatrano iz

perspektive cjelokupnog Andrićevog djela: mrţnje nema, jer neke druge

pripovijetke svojim svjetlom poništavaju tamu priĉe „Pismo iz 1920. godine“

(...jeste, treba braniti i veru i zemlju od svakog neprijatelja i krv proliti i ţivot

dati u toj odbrani, ako ustreba. Ali nije dopušteno ginuti bez potrebe...) (Andrić,

2005: 126); ili mrţnja je ovdje s jednim ciljem: da bi se obznanila i prikazala

kao jedinstveni dio bosanskog, a naposebice bošnjaĉkog, srpskog, hrvatskog i

jevrejskog identiteta (I svoju roĊenu zemlju vi volite, ţarko volite, ali na tri-

ĉetiri razna naĉina koji se meĊu sobom iskljuĉuju, smrtno mrze i ĉesto

sudaraju.) (Andrić, 2005: 287)

Treba reći da je ova posljednja interpretacija, u zadnjih dvadesetak godina a

naslonjena na iskustvo rata u BiH u periodu 1992-95., imala primat u odnosu na

sve druge. Za razliku od drugih Andrićevih tekstova, ova pripovijetka nije bila

11

podvrgnuta toliko nekoj sistematiĉnoj analizi koliko je jednoznaĉno korištena

da bi se na osnovu nje cjelokupni Andrićev opus interpretirao u kontekstu

mrţnje. Ĉini se da historija novije polemike o Andriću i njegovom djelu poĉinje

zloupotrebom ove pripovijetke od strane Radovana Karadţića koji je istu dijelio

kao letak u svrhu potvrde vijekovne mrţnje izmeĊu Bošnjaka, Srba i Hrvata.

Upravo će se period rata i postratni period pokazati kao vrlo plodnosno vrijeme

za nastanak nemalog broja tekstova o Andriću u cilju legitimiranja

nemogućnosti suţivota u BiH. Inspirisan Andrićevom pripovijetkom „Pismo iz

1920.“, fenomenom mrţnje na ovim prostorima se bavio i hrvatski pisac Petar

Šegedin koji je svoj tekst naslovio „Pismo iz 1972.“ Bošnjaĉka rigidna

reinterpretacija Andrića stiţe sa knjigom Muhsina Rizvića „Bosanski

Muslimani u Andrićevom svijetu“, u izdanju sarajevske izdavaĉke kuće Ljiljan

iz 2005. Ova knjiga je nadalje takoĊe inicirala niz tekstova, s obje strane Drine,

sliĉnog ili meĊusobno legitimirajućeg sadrţaja, koji za osnovni patos imaju

ĉitanje Andrićevog djela u cilju afirmiranja mrţnje na raĉun drugog i

drugaĉijeg. Suprotna tumaĉenja, gore navedenim, dolaze s tekstovima Ivana

Lovrenovića, Vladimira Arsenijevića, Krešimira Nemeca, Nedţada

Ibrahimovića, Ranka Risojevića, Envera Kazaza, Zvonka Kovaĉa, Roberta

Hodela, Zorana Milutinovića itd. u kojima se djelo Ive Andrića posmatra u

širem vremenskom kontekstu, a interpretira unutar plifonijske strukture romana

ili pak specifiĉne poetike njegovih priĉa i pripovijetki.

3.

U poststrukturalistiĉkim orijentacijama u pristupu tekstu, sasvim je oĉit

konsenzus da je Bahtinova teorija dobar instrument u dekonstruisanju

metafizike glasa u naratologiji. Klasiĉna naratologija je tvrdila (ona koju je

legitimirao svojim tekstovim G. Genette) da svako pripovijedanje odjekuje

glasom, ali je pri tome zanemarena vrlo vaţna ĉinjenica da su glasovi u

knjiţevnom tekstu usljed razvoja priĉe i dijaloške rijeĉi uvijek prekodirani. O

tome će u nastavku teksta biti više rijeĉi, sada je neophodno vratiti se klasiĉnoj

naratologiji.

Pitanje o glasu ko govori mora se razlikovati od pitanja gledišta ko vidi.

Naracija se uvijek mora razlikovati od fokalizacije. U kontekstu ove

pripovijetke vaţno je vidjeti iz koje pozicije i taĉke gledišta govori Maks

Levenfeld, a iz koje priĉa pripovjedaĉ jer i jedan i drugi glas, usljed taĉke

fokalizacije, trpe znaĉenjske promjene. Za poĉetak treba reći da je, idući linijom

Genetteove teorije pripovijedanja, potpuno jasno da Andrić odbija dati svojim

pripovjedaĉima ideologijski monopol unutar svojih tekstova, jer je kao veliki

pisac svjestan ĉinjenice da se na osnovu odnosa izmeĊu instancije koja

pripovijeda i pripovjednog dogaĊaja neminovno tematizira pitanje identiteta.

Slijedom naratološke instance o glasovima, na isti naĉin kako je Bahtin sa

stanovišta polifonijske strukture poĉeo svoju veliku studiju o Dostojevskom,

12

moţe se poĉeti i ovaj rad o Andriću. Tamo gdje Bahtin govori o Dostojevskom,

sasvim sigurno u ovom kontekstu moţe stajati Andrićevo ime.

Pri upoznavanju sa obimnom literaturom o Andriću, dobijamo utisak da se

u njoj ne govori o jednom autoru-umjetniku koji je pisao romane i pripovijetke,

već o ĉitavom nizu filozofskih stavova nekolicine autora Ŕ mislilaca: Defosea,

Petra, Alihodţe, Levenfelda itd. Za jedan dio kritiĉara glas Andrića se stapa sa

ovim ili onim njegovim junakom, za druge je on specifiĉna sinteza svih tih

ideoloških glasova, za treće, najzad, glasovi junaka prosto zaglušuju glas autora.

Kao što je poznato, Bahtin je diskurs smatrao dvostruko usmjerenim jer

utjelovljuje odnos sa izrazom nekog drugog kao esencijalnim elementom.

Slijedom toga, lako je uvidjeti da je Andrić u svakom glasu ĉuo dva sukobljena

glasa, u svakom izrazu raspuklinu i spremnost da se s jednog iskaza preĊe na

drugi protivrjeĉan izraz. Dijalog kod njega uvijek ukljuĉuje agonsko

povezivanje nespojenih dva ili više glasova, jer ideja o dijalogu sama po sebi

uvijek implicira zajedniĉko mjesto.

Andrew Gibson je u svom tekstu „Pripovijedanje, glasovi, pisanje“, a

oslanjajući se na istraţivanja teoretiĉarke knjiţevnosti Ann Benfield

(„Neizgovorive reĉenice“), pokušao osvijetliti pukotinu izmeĊu pripovijedanja i

glasa. On tvrdi da se u jeziku narativna fikcija knjiţevnosti dijeli od obiĉnog

diskursa. Stoga Gibson, slijedom de Saussurea, odbija poistovijetiti govor s

jezikom: govor nije jezik već odreĊena lingvistiĉka izvedba. To znaĉi da je

pisanje općenito transparentno, bez akcenta, ĉak besklasno, što govor nikada

nije. Zapravo, jedino mjesto unutar pripovijedanja, gdje se moţe prikazati glas

koji govori nalazi se na neki naĉin izvan njega, u navodnicima.

Zakljuĉak je da mi u pripovijedanju ne susrećemo narativni glas nego pak

ekvivalent glasa koji smo stvorili za sebe kao simulakrum i koji ustrajno

poistovjećujemo s glasom. Ta ĉinjenica govori sama za sebe Ŕ ne nalazimo se u

pojavnom svijetu, a posebno se ne nalazimo u svijetu emprijskog autora Ŕ

nalazimo se u svijetu jezika i svijetu diskursa.

Kao što je reĉeno, na ovaj naĉin postavljena narativna instanca Andrićeve

pripovijetke daje kompleksnu mogućnost govora o identitetu, jer na poseban

naĉin kombinuje: iskustvo unutar priĉanog svijeta (ispovijest‒povijest) i svijest

kao segmente fluidnog sopstva u kojem se usljed specifiĉne uloge pripovjedaĉa

kombinuje istost i drugost. Sa stanovišta esencijalistiĉke kritike koja u svojim

objašnjenjima zanemaruje ĉinjenice drugosti (uspostavljena je u odnosu na

vanknjiţevni i ideološki diskurs), identitet se u ovoj pripovijetci konstruira u

jedinstvu mrţnje, a ne u jedinstvu razliĉitosti drugog. Ako se pornografija

definira kao nešto što je besramno samo sebi cilj, onda interpretirati ovu

pripovijetku bez uvida u dijalošku formu istosti i drugosti, nije ništa drugo nego

tekstom zakoraĉiti u podruĉje koje ne pripada nauci o knjiţevnosti nego, u

ovom kontekstu, u najmanju ruku sumnjivom dnevno-politiĉkom diskursu.

Pribliţavanje podruĉju interpretativne taĉnosti ovdje se odvija uvidom u

napetost izmeĊu dvije vrste reĉenica: narativnih koje pretendujuna ĉistu

13

objektivnost i reĉenica koje prikazuju svijest. Odnos meĊu njima ĉini Andrićevu

polifonijsku naraciju u kojoj se pojedinac kroz prikazanu svijest traţi naspram

niza ponuĊenih svijesti drugog.

U meni se javi, i naglo poraste, ljuta i nastrtljiva ţelja da pobijem

njegovo tvrĊenje, iako mi ono nije bilo dovoljno jasno ni razumljivo.

Obojica smo zbunjeni ćutali. Teško je leţalo to ćutanje izmeĊu nas u

noći, i nije se moglo predvidjeti koji će od nas dvojice prvi progovoriti.

(Andrić, 2005: 284)

4.

Po svojoj suštini jezik nije ni izraz ni ljudska djelatnost. Jezik govori, rekao

bi Heidegger. Jezik Andrićeve pripovijetke je mnogostruko izgovaranje. Pismo

Maksa Levendolfa kao da doziva sve odsutne stvari Ŕ da budu prisutne meĊu

prisutnim stvarima. Ili, deridijanski reĉeno, znaci nisu nikada posve prisutni ni

odsutni. Odsutni znaci su svojim tragovima prisutni u prisutnom. MeĊu njima se

odvija dinamiĉan proces uĉinka odgode znaĉenja.

Kao što osa selekcije (Jakobson), koja imenuje stvari, zove gore i dolje,

tako i osa kombinacije u svom pripovijedanju, koja imenuje svijet, zove u sebe,

zovući ovamo i tamo. Svijet daje stvarima njihovu prisutnost. Stvari nose svijet.

U tom smislu Heidegger u svojoj knjizi „Mišljenje i pevanje“ kaţe: „Oba naĉina

povezivanja su razliĉita, ali ne i razdvojena. Jer svet i stvari ne postoje

naporedo. One se meĊusobno proţimaju. Pri tome to dvoje premeravaju neku

sredinu. U njoj su oni jedinstveni. Tako jedinstveni, oni su prisutni. Sredina tog

dvoje jeste prisnost. Naš jezik sredinu tog dvoga naziva „izmeĊu‟.“ (Hajdeger,

2005:185) U latinskom jeziku kaţe se inter, prefiks koji je u našem jeziku

(jezicima) u nauci o knjiţevnosti našao široku primjenu na podruĉju koje

pokrivaju poststrukturalistiĉke orijentacije.

Dakle, slijedeći interlingvistiĉki Heideggerovu misao, povezanost svijeta i

stvari prisutna je u razdvojenosti onog izmeĊu: ona je prisutna u razlici. Sama

od sebe, razlika razdvaja sredinu u kojoj je i kroz koju su svijet i stvari

jedinstveni jedni s drugima. Istina u tom smislu, kroz formu dijaloga, postaje

vidljiva kroz poprište borbe, jer mjesto kontakta u dijalogu nije ništa drugo do

borbena arena u kojoj se sukobljeni elementi neprestano bore za prevlast. Pismo

Maks Levenfelda, dato u ĉitaoĉevoj recepciji izmještene vremenske ose u

odnosu na taĉku sadašnjosti, pomijera se iz taĉke ispripovijedanog na instancu

pripovijedanja. U tom procjepu ispriĉanog i priĉanog, glavni akter priĉe sluša

tuĊu rijeĉ u sebi i svojim pripovijedanjem kao da se zrcali u ogledalima tuĊih

svijesti, u svim svojim vidljivim dilemama.

IzmeĊu raznih vera jazovi su tako duboki da samo mrţnja uspeva

ponekad da ih preĊe. Znam da mi se na to moţe odgovoriti, i sa dosta

prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak...

(Andrić, 2005: 288)

14

Dijaloška rijeĉ omogućava da se glas drugog zamijeni sopstvenim glasom.

Glas Maksa Levenfelda gotovo neosjetno i neprimjetno za ĉitatelja prelazi ne

samo iz unutarnjeg dijaloga na samo pripovijedanja, već poĉinje da zvuĉi kao

tuĊi glas pripovjedaĉa. Mi osjećamo da je to razgovor, iako govori samo jedno

lice. Razgovor je vidljivo intezivan jer svaka prisutna rijeĉ svim svojim

znaĉenjem odaziva se i reaguje na nevidljivog sagovornika, ukazuje na

neizreĉenu tuĊu rijeĉ izvan sebe, izvan svojih granica.

Neka mi na ovom mjestu bude dozvoljeno malo pojednostavljivanje.

Andrićev junak kritikuje ono što bi pred drugim branio. Nezahvalna pozicija.

To je kad se iznutra opravdano kritikuje neka vlastita instanca, ali zbog

banalizacije kritike s vana, taj isti stav se brani pred drugim.

Da, Bosna je zemlja mrţnje. To je Bosna. I po ĉudnom kontrastu, koji u

stvari nije tako ni ĉudan, i moţda bi se paţljivom analizom dao lako objasniti,

moţe se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima tako tvrde vere,

uzvišene ĉvrstine karaktera, toliko neţnosti i ljubavnog ţara. Toliko dubine

osećanja, privrţenosti i nepokolebljive odanosti, toliko ţeĊi za pravdom. Ali

ispod svega toga kriju se u neprozirnim dubinama oluje mrţnje, ĉitavi uragani

sapetih, zbijenih mrţnji koje sazrevaju i ĉekaju svoj ĉas. (Andrić, 2004: 286)

Maks Levenfeld nije neki „objektivni“ lik, već punovaţna rijeĉ, ĉisti glas;

mi njega ne vidimo ali ga „ĉujemo“. U tom smislu, sloboda junaka je trenutak

autorove koncepcije. Rijeĉi koje izgovara jeste stvorio Andrić, ali ih je postavio

tako da one do kraja mogu razviti svoju unutarnju logiku i samostalnost kao

tuĊu rijeĉ, kao rijeĉi samog junaka. Usljed toga one ne ispadaju iz autorove

koncepcije, već samo iz monološkog autorovog vidokruga, a narušavanje tog

vidokruga upravo jeste koncepcija ove Andrićeve pripovijetke. Njegov junak ne

samo što rastvara u sebi sva moguća ĉvrsta obiljeţja svoje liĉnosti, ĉineći ih

predmetom refleksije, već u njemu ta obiljeţja više i ne postoje, on ne figurira

kao monološki lik već kao subjekt svijesti.

Andrić je jako dobro znao da prikaţe tuĊe ideje, i svojim naĉinom

pripovijedanja je ĉuvao svu njihovu autentiĉnost, ali je i istovremeno saĉuvao i

distancu. Nema tu ni neke afirmacije niti identifikacije sa sopstvenom

ideologijom (do njegovih ideoloških stavova moguće je doći putem

vanknjiţevnih tekstova). Paradoksima reĉeno (slijedom Bahtina), Andrić pisac

nije mislio mislima već gledištima, svijestima i glasovima. Zbog toga nije

ĉudno da se mrţnja i ljubav smjenjuju kroz instancu njegovih pripovjedaĉa.

Ne, ne, ti ćeš se svakako vratiti – kaţe moj saputnik pouzdano kao da

uspostavlja dijagnozu – a i ja ću se celog ţivota nositi sa sećanjem na

Bosnu, kao sa nekom bosanskom bolešću kojoj je uzrok, ni sam ne znam

pravo da li u tome što sam se u Bosni rodio ili što se nikad više neću

vratiti u nju. Svejedno.

(Andrić, 2005: 282-283)

15

Iz ovih citata je vidljivo da junak nije u stvaralaĉkoj zamisli umjetnika samo

objekt autorove rijeĉi, već i subjekt sopstvene rijeĉi koja poprima autentiĉno

znaĉenje. Andrića njegov lik zanima kao poseban ugao gledanja na svijet i na

sebe samog, kao smisaoni ĉovjekov stav koji ocjenjuje samog sebe i stvarnost

koja ga okruţuje. Stoga, dok se ulazi u stvarnost priĉe Andrićevog teksta, mi ne

vidimo ko je Maks Levenfeld, već vidimo kako on postaje svjestan sebe kao

saznajuće biće. Andrićevu pripovijetku, kao što je uostalom sluĉaj i sa njegovim

romanima, naseljavaju ljudi-svijesti koji se ostvaruje tek u procjepu sloţenog

odnosa izmeĊu narativa, narativnog diskursa i priĉe.

5.

Glasovi. Sa koliko i sa kojom vrstom glasova se susrećemo u ovoj

Andrićevoj priĉi? I na koji naĉin oni ostvaruju poetsko jedinstvo u kompleksnoj

temi afirmaciji ljubavi preko fenomena mrţnje?

Najprije treba reći da imamo tri osnovna glasa prisutnosti i niz neslivenih

glasova koji se u svom odsustvu pojavljuju unutar onoga što je prisutno.

Prvi glas koji susrećemo je glas pripovjedaĉa. On nas i upoznaje sa glavnim

likom pripovijetke, kome pripada drugi glas. Treći glas se pojavljuje samo

jednom, i to je glas implicitnog autora. U teoriji pripovijedanja lik je uvijek

saradnja uĉinka konteksta, sjećanja i rekonstrukcije koje izvodi ĉitatelj. Sa

stanovišta semiotike lik se moţe definirati kao neka vrsta dvostruko

artikuliranog morfema koji se oĉituje kao raspršeni oznaĉitelj (odreĊeni broj

oznaka), upuĉujući na raspršeno oznaĉeno (smisao ili vrijednost lika). U tom

smislu oznaĉit će ga splet odnosa sliĉnosti, razlika, hijerarhije i reda koji na

nivou oznaĉenoga i oznaĉitelja sukcesivno ili simultano uspostavlja vezu s

drugim likovima i elementima priĉe.

Da bi se, usljed stalnog prekodiranja, interpretirao glas Maksa Levenfelda,

neophodno je postaviti ulazne informacije o njemu koje saznajemo putem

pripovjedaĉa. Poznata je velika preciznost većine pisaca u pristupu izboru

imena ili prezimena lika koja se, kao kod Andrića u ovom sluĉaju, moţe

ogledati kroz ritam, grupu slova i odnos samoglasniĉkih i suglasniĉkih skupina.

Ime Maks Levenfeld je, s obzirom da je nosilac tog imena roĊen i odrastao u

BiH, u svom kodu neobiĉno. Identitet niti postoji niti ne postoji sam po sebi, on

se gradi. Ulazni podatak te priĉe je ime i prezime. Ono, izmeĊu ostalog,

omogućava naslovnom junaku da svijet i sebe u tom svijetu posmatra iz neke

pozicije distance, što pokazuje i naredni citat koji ne poĉinje sa prvim nego

drugim licem mnoţine.

Vaše voljene svetinje redovno su iza trista reka i planina, a predmeti

vaše odvratnosti i mrţnje tu su pored vas, u istoj varoši, ĉesto s druge

strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traţi mnogo dela, a

vaša mrţnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju roĊenu zemlju vi volite,

ţarko volite, ali na tri-ĉetiri razna naĉina koji se meĊu sobom

iskljuĉuju, smrtno mrze i ĉesto sudaraju.

(Andrić, 2004: 287)

16

Dalje saznajemo da je Maks Levenfeld ljekar i ljekarski sin iz ugledne

porodice Sarajlija. Da je svijetlih oĉiju koje su, kako to kaţe pripovjedaĉ,

„odavale neobiĉnu osjetljivost i veliku ţivost duha“ (Andrić, 2004: 277). Još od

gimnazijskih dana pokazivao je zavidnu erudiciju, a njegova velika biblioteka

bila je sinonim borhesovskog svijeta za našeg pripovjedaĉa. On je filantrop,

iznimnog senzibiliteta koji se identificira sa Goetheovom pjesmom Prometej.

Ovog idealistu, opredjeljenog ateistu s obzirom na iskustvo rata i nesreĊenu

i nedovršenu politiĉku opciju unutar BiH, pripovjedaĉ konstruira unutar

specifiĉnog diskursa boli.

Govorio je jetkim i beznadeţnim tonom ĉoveka koji je mnogo izgubio i

sad moţe da govori šta hoće, znajući dobro i da mu za to niko ništa ne

moţe, i da mu to ništa ne pomaţe.

(Andrić, 2005: 282)

Bol je ono što kida. On je rascjep. Bol sijeĉe na komade. On dijeli ali tako

što u isto vrijeme vuĉe sebi i tako skuplja. Njegovo kidanje je, paradoksalno

reĉeno, skupljajuće dijeljenje, rekao bi Heidegger. Maks Levenfeld kao da crta

shemu i u nju uklapa ono što je u dijeljenju razdvojeno. Stoga, Andrićev junak

sebe konstruira kao pluralitet, odnosno njegov glas postao je mjestom ĉiste

mnogostrukosti.

Ja sam o tome razmišljao, naroĉito poslednjih meseci, kad sam se još

borio s odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava

dobro ĉovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam leţao pored otvorenog

prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka

naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

(Andrić, 2005: 288)

Rijeĉi koje izgovara Maks Levenfeld je rezultat meĊuigre izmeĊu

semiotiĉke artikulacije i simboliĉkog poretka, genotekst satkan unutar

semiotiĉkog i fonotekst koji proizilazi iz društvenih, kulturnih, sintaktiĉkih i

drugih ograniĉenja. Njegov govor duboko je ukorijenjen u procjep izmeĊu

imaginarnog i realnog, pa kao takav nuţno poprima simboliĉki poredak

obiljeţen patinom boli. Stoga, upad simboliĉkog u semiotiĉki diskurs nije

moglo biti obiljeţeno niĉim drugim nego raspršavanjem glasa.

Pomišljao sam da se i sam bacim na izuĉavanje te mrţnje i,

analizirajući je i iznoseći na svjetlost dana, da doprinesem njenom

uništenju. Moţda je to i bila moja duţnost, jer ja sam, iako po poreklu

stranac, u toj zemlji ugledao, što se kaţe „svetlost dana“.

(Andrić, 2005: 289)

Pored dijalogizma i time raskola samog glasa, procjepa izmeĊu instance

pripovijedanja i ispripovijedane instance, ovdje se pojavljuje još jedno poprište

borbe koje uokviruje prethodna dva, a ovjekovjeĉeno je u binarnoj opoziciji

17

koja ne proizvodi iskljuĉivost nego razliku. Glas zapravo posjeduje tri vrste

pripovijedno neograniĉene moći: moć izraţavanja unutrašnjeg i potencijalnog

smisla, moć spoznavanja vanjskog objekta i moć nad samim oznaĉiteljom.

Pisanje je antiteza govoru: neizraţajno, vanjsko, nesigurno, klizavo, ono iz

diskursa nastoji odstraniti svaku moguću sigurnost i temelj. Dakle, Andrić

stvara vrstu pripovijedanja u kojem uvijek iznova„ĉujemo“ glasove da bismo na

kraju ponovo otkrili pisanje koje ih stvara.

6.

U ĉemu se onda ogleda pisanje koje stvara dobru knjiţevnost? Poĉetak

odgovora na ovo, po svemu komplikovano, pitanje zasigurno se nalazi u

motivaciji Ŕ najmanjoj fabularno-tematskoj jedinici. Ukoliko je motivacija

opravdana u tekstu, u smislu realistiĉkog, kompozicijskog i umjetniĉkog

prikazivanja Ŕ od dinamiĉkih i statiĉkih do lutajućih i lajt motiva Ŕ postoji veliki

preduslov da ćemo ĉitati dobru knjiţevnost.

U ĉemu se ogleda precizno izvedena motivacija u Andrićevom djelu?

Najprije u tome što autor teksta ne izlazi iz domena kojeg „ne poznaje“, jer se

na osnovu toga ostvaruje i moralitet u knjiţevnosti. Ponovo je priĉa o Bosni i

bosanskom ĉovjeku.

Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obiĉna zemlja i po svojoj

prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze

rudna blaga, tako i bosanski ĉovjek krije nesumnjivo u sebi mnogu

moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnjaka u drugim

jugoslovenskim zemljama reĊe nalazi.

(Andrić, 2005: 285)

Zbog ĉega je opravdana ta mrţnja, gdje su uslovi njene motivacije?

Opravdanost motiva dolazi iz dva razloga. Ispripovijedani svijet se oblikuje iz

perspektive one stvarnosti priĉe u kojoj autor moţe slobodno da pripovijeda ne

plašeći se nepovjerenja u vlastite iskaze, u kojoj moţe da posvjedoĉi o

mikrosvijetu Ŕ bosanskoj svakodnevnici. Ali mikrosvijet je u ovoj Andrićevoj

priĉi, u svjetlu Leibnizovih monada, samo ogledalo makrosvijeta, ogledalo

evropskih metropola. O velikom svijetu pripovjedaĉ ne moţe da govori Ŕ on je,

iz perspektive ove priĉe, dalek i nepoznat onoliko i u onoj mjeri koliko je Bosna

poznata u svojoj pojedinaĉnosti. U prijevodu na neki od stranih jezika od

ĉitatelja se traţi identifikacija, a na nivou naših jezika traţi se informacija.

„Negdje oko 1930. saznao sam sasvim sluĉajno da se dr Maks Levenfeld

zadrţao u Parizu, da u predgraĊu Neji ima rasprostranjenu praksu.“ (Andrić,

2005: 290)

Ako se o njemu ne moţe govoriti kao o neĉem bliskom i svakodnevnom,

pripovjedaĉu ostaje da referiše. Prelazeći iz pojedinaĉnog u opšte na naĉin da u

svom pripovijedanju upotrebljava posredni zapis, Andrić pribliţava taj daleki

svijet ĉitateljskoj svijesti.

18

Kad je u Španiji poĉeo graĊanski rat, on je napustio sve i otišao kao

dobrovoljac u republikansku vojsku [...] Poĉetkom 1938. godine nalazio

se u jednom malom aragonskom gradiću ĉije ime niko od naših nije

umeo pravo izgovoriti. Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u

po bela dana i on je poginuo zajedno sa gotovo svim svojim

ranjenicima.Tako je završio ţivot ĉovek koji je pobegao od mrţnje.

(Andrić, 2005: 287)

U pitanju je ponovo rascjep, ali sada pripovjedaĉevog glasa kome konaĉni

ton višeznaĉnosti daje implicitni autor. Rascjep, dakle, poĉinje referisanjem Ŕ

ne moţe se pobjeći od usuda ljudske prirode koja je perverzno spremna da u isto

vrijeme i voli i mrzi, a završava se nekom vrstom amnestije koja naizgled cijeli

ton napetosti pripovijedanja smiruje posljednjom reĉenicom. Ona sugeriše da je

izmeĊu pripovjedaĉa i njegovog prijatelja (Maksa Levenfelda) nagovještena

kratka pripovijest ĉovjeĉanstva u kojoj su usudi Bosne samo još jedna priĉa s

kojom se zakoni mikrosvijeta moraju potvrditi unutar zakona makrosvijeta jer, u

krajnjoj liniji, od njih i ovise.

7.

Na ovom mjestu treba zastati i uvesti treći glas. Ko izgovara ovu zadnju

reĉenicu?

Glasovi u ovoj pripovijetci neprestano se pojavljuju i išĉezavaju, odnosno

podlijeţu interferenciji, stavljeni su unutar ili iza drugih glasova Ŕ dakle ne

samo oni koji se razmjenjuju izmeĊu pripovjedaĉa i Maksa nego i oni glasovi

koje Maks izgovara i svi oni koji su ostali neizgovoreni a naziru se iz

kulturološke slike Bosne uokvirene odsutnim kontekstima i tekstovima

(is)pripovijednog svijeta. To su konteksti i Prvog i Drugog svjetskog rata, pa i

svi oni tekstovi koji su ispisani ispod naslova drugih pripovijetki i velikih

romana Ive Andrića. Drugim rijeĉima, glasovi se manifestiraju kao genotekst.

No, genotekst nije toliko rascjepan koliko djeluje ispod i kroz fonotekst pa

pripovijetka kontinuirano ili otvara ili zatvara jaz izmeĊu vremena sebe koje

pripovijeda i biva ispripovijedano.

Završna reĉenica koja je izgovorena u neprikosnoveno ironijskom diskursu

ne pripada pripovjedaĉu, jer stilski potpuno odudara od ostatka teksta. Ona

pripada implicitnom autoru. Ona kao takva ne samo da zatvara pripovijetku

nego je u isti mah ponovo otvara. U krajnjoj instanci traţi dva ĉitanja. Drugo

ĉitanje sada je motivacijski obojeno atmosferom reĉenice implicitnog autora u

kome ironijski diskurs nalazi potvrdu u suodnosu sukobljenih glasova

ispripovijedanog svijeta. Time priĉa, za razliku od binarnog naĉina mišljenja,

nuţno poprima interpretativni ton u kome se fenomen mrţnje kao oznaĉitelj

razlaţe izmeĊu prisutnih i odsutnih oznaĉenih, uokvirenih rekonstruisanim

kontekstima koji su naizgled bili iskljuĉeni.

O ĉemu je onda priĉa? Pa o biblijskom usudu, usudu s kojim je ĉovjek

istjeran iz raja, u kojem je otvorio Pandorinu kutiju, s kojim je za posljednjih

19

šest milenija pokrenuo oko 14.500 ratova, u kojima je poginulo više od tri

milijarde ljudi, potpisano i zakljuĉeno više od 4.000 mirovnih sporazuma...

Govorio je nešto najprije o ratu uopšte i to sa velikom gorĉinom, više u tonu

nego u reĉima, sa gorĉinom koja i ne oĉekuje da će biti shvaćena. (Za njega u

ovom ratu nije bilo, tako reći, više protivniĉkih frontova, oni su se pomešali,

prelivali jedan u drugi i stapali potpuno. Opšte stradanje zastrlo mu je vid i

oduzelo razumevanje za sve ostalo.) (Andrić, 2005: 281)

To je priĉa koja svjedoĉi da je ljudska priroda grešna, i da se ljudska mrţnja

i ljudska sreća kreću izmeĊu utopijskog suprotstavljanja zlu nenasiljem, s jedne

strane, i fantastiĉnih predstava o univerzalnoj sreći koja se postiţe nasiljem nad

„neprijateljom“, s druge strane.

Sećam se da sam ostao zaprepašćen kada je rekao da ĉestita

pobednicima i – da ih duboko ţali, jer pobeĊeni vide na ĉemu su i šta

treba da rade, dok pobednici još i ne slute šta ih ĉeka.

(Andrić, 2005: 281‒282)

O tome govori Andrićeva priĉa „Pismo iz 1920. godine“. Govoreći o Bosni,

pripovjedaĉ ustvari govori o svijetu kojeg je ĉovjek naselio i kojim gospodari. U

Bosni je priĉa, u svijetu, kojeg smo dio, to moţe biti tek suhoparni

dokumentaristiĉki iskaz koji će, referišući, potvrditi istinitost bosanske, pa time

i svih drugih priĉa Ŕ Tako je završio ţivot ĉovek koji je pobegao od

mrţnje.Treba se podsjetiti šta je u istom periodu o mrţnji u Evropi pisao, na

primjer, Thomas Mann. Mrţnja je ideja. „Pismo iz 1920. godine“ je knjiţevnost.

Ideja sama po sebi nikoga ne dira, nikoga ne uzbuĊuje, ali kada je Andrić

pretvori u priĉu pa dobije svoje prepoznatljivo lice, onda ni sama stvarnost ne

moţe više ostati ista.

Ja nisam toliko naivan da traţim u svetu varoš u kojoj nema mrţnje. Ne,

meni treba samo mesto u kome ću moći ţiveti i raditi. Ovde to ne bih

mogao.

(Andrić, 2005: 290)

Bol koju osjeća Maks Levenfold je osnovni glas pripovijetke. On ne traţi

mjesto bez mrţnje jer je svjestan da takva zemlja ne postoji. Njegov senzbilitet

jednostavno više ne moţe da podnese usude historije u vlastitoj kući. Bol se u

kući (u BiH) vidi, a vani (u svijetu) se prepoznaje. U kući je nesnošljiva, vani je

podnošljiva. U toj njegovoj boli se i ĉitatelj prepoznaje Ŕ ili ponosno i gordo, ili

sa stidom i prezirom Ŕ svejedno, ali se prepoznaje ma u kojem dijelu svijeta se

raĊali i nalazili, ili u Bosni ili u Srbiji, ili u Hrvatskoj ili u Španiji, Njemaĉkoj ili

Francuskoj! Naţalost, „ljudska vrsta podijeljena je na one koji bi se sloţili sa

Schopenhauerom da bi za većinu ljudi u povijesti bilo bolje da se nikada nisu

rodili, i na one koje misle da je to samo jedna ljeviĉarska hiperbola.“ (Eagleton,

2005: 148)

20

Abstract

In his probably the most controversial short story, „Letter from 1920.“, Ivo Andrić sets

dilemma to the reader: what is that legitimize this world- is it love or more problematic

hate? Unlike other Andrić‟s writings, this short story has not been subjected to a

systematic analysis. Rather, it has been clearly used in a manner which allows the

entire body of Andrić‟s work to be interpreted in the context of hate. This writing is

based on narratological analysis of voices and Bahtin‟s theory of polyphonic structure,

and is one of the attempts to find the answer to the eternal dilemma of what is the

intention of Andrić‟s works?

Keywords: voices, polyphony, Bakhtin, discourse, focalization, narrative.

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo (1976): Znakovi pored puta. Sarajevo, Svjetlost.

Pismo iz 1920. U: Priĉa o vezirovom slonu i druge pripovijetke; Ivo Andrić

(2004); izabrao i priredio Ivan Lovrenović. Sarajevo, Civitas.

Hamburger, Käte (1976): Logika knjiţevnosti; preveo Branko Jelić. Beograd,

Nolit.

Eagleton, Terry (2005): Teorija i nakon nje; preveo Darko Polšek. Zagreb:

Algoritam.

Foucault, Michel (2002): Rijeĉi i stvari: arheologija humanistiĉkih znanosti;

preveo SrĊan Rahelić. Zagre, Golden marketing.

Hajdeger, Martin (2005): Mišljenje i pevanje. Beograd, Nolit.

Andrew Gibson: Pripovijedanje, glasovi, pisanje. U: Autor, priopvjedaĉ, lik;

priredio Cvjetko Milanja (1999). Osijek, Svjetla grada.

Bahtin, Mihail (1967): Problemi poetike Dostojevskog. Beograd, Nolit.

Manfred, Frank (1993): Iskazivo i neiskazivo. Zagreb.

Biti, Vladimir (prir.) (2002): Politika i etika pripovijedanja. Zagreb.

Currie, Mark (1998): Postmodern Narrative Theory, London, Macmillan.

Lotman, Jurij (2001): Struktura umjetniĉkog teksta. Zagreb: Alfa.

Eco, Umberto (2001): Granice tumaĉenja. Beograd, Paideia.

Spivak, Gayatri Chakravorty (2003): Kritika postkolonijalnog uma. Beograd.

Ricoeur, Paul (2004): Sopstvo kao drugi. Beograd, Jasen.

Pobrić, Edin (2013): Ivo Andrić i savremena bosanskohercegovaĉka

interpretativna raskrsnica.U: Zadarski filološki dani IV: zbornik radova s

MeĊunarodnog znanstvenog skupa Zadarski filološki dani 4. Zadar.

21

Enver Kazaz

(Sarajevo, Bosna i Hercegovina)

Kritika mrţnje i utopija ljubavi

(Andrićevo „Pismo iz 1920.“ kao polifonijska narativna pozornica)

Sažetak

Andrićeva priĉa „Pismo iz 1920.“ organizirana je kao polifonijska narativna pozornica

u kojoj se neizravno suĉeljavaju dva stajališta: Maksovo o olujama bosanske mrţnje u

njegovom kontrapunktalnom pogledu na Bosnu i naratorovo koje je iskazano na kraju

priĉe, u gorkom komentaru koji sumira Maksovu tragiĉnu sudbinu. Maksova spoznaja o

bosanskoj mrţnji zasnovana je na njegovom iskustvu Prvog svjetskog rata kao

općeljudskog poraza, a Andrić svog junaka obrazuje kao višeslojnu narativnu figuru u

koju se upisuju humanistiĉke utopijske konfiguracije od prometejskog mita do naracija

evropskog racionalizma i prosvjetiteljstva. Takva narativna figura bazirana je na

poetici modernistiĉkog skepticizma, a u skladu s njom i cjelina narativne strukture, pa

se lokalni hronotop u njoj modernistiĉki univerzalizira i postaje simbolom kainske

sadrţine ĉovjekovog trajanja u povijesti. Mrţnja se otud ukazuje kao tvorbeni princip

povijesti, a Maksova kritika mrţnje postaje vapajem za ljubavlju kao stalno odgodivom

utopijom koja se na kraju priĉe slama junakovom pogibijom u Španskom graĊanskom

ratu. Bošnjaĉka i srpska nacionalistiĉka kritika u ovu priĉu upisuju svoje ideologeme

koje se na koncu pretvaraju u metanarative kao oruĊa za interpretaciju društvene i

povijesne stvarnosti BiH.

Ključne riječi: prometejski mit, prosvjetiteljska i racionalistiĉka utopija, polifonija,

utopija, ljubav, mrţnja, modernistiĉka skepsa, simboliĉki hronotop, nacionalistiĉka

kritika.

Tokom raspada Jugoslavije Andrićevo „Pismo iz 1920.“ snaţno je ideološki

instrumentalizirano, kao i gotovo ukupan opus ovog pisca, a oko ove priĉe i

danas se vode ideološki sporovi pod maskom knjiţevne znanosti. Velikosrpska

knjiţevna kritika u njoj je pronalazila opravdanje za rat u Bosni i Hercegovini,

ĉak i manipulirala njenim naslovom, tvrdeći da je u rukopisu ĉuvanom u

Andrićevoj zaduţbini u Beogradu priĉa naslovljena „Pismo iz 1992.“ Na toj

osnovi, priĉa je uvuĉena u ideološko polje i pretvorena u toboţnji proroĉki tekst

u kojem je pisac, na osnovu svoje spoznaje da je Bosna zemlje mrţnje,

predvidio rat 1992‒1995. godine kojeg bi Srbi, da su bolje ĉitali ovu priĉu,

doĉekali daleko spremniji i porazili bi vjekovnog neprijatelja odmah na

poĉetku. Naravno, ovakva vrsta manipulacije naslovom i semantiĉkim

potencijalima Andrićeve priĉe upeĉatljivo svjedoĉi o prirodi ideološke

knjiţevne kritike na juţnoslavenskom govornom podruĉju i njenoj ulozi u

nacionalistiĉkim ratnim mašinama tokom devedesetih godina prošlog stoljeća.

Ta manipulacija svoj pandan ima u bošnjaĉkoj nacionalistiĉkoj kritici koja

je demonizirala Andrića i njegovu literaturu kako bi na islamocentriĉnim i

22

osmanonostalgiĉnim osnovama uobliĉila novi tip bošnjaĉkog etniĉkog

identiteta. Od Rizvićeve obimne studije „Bosanski muslimani u Andrićevu

svijetu“, preko zbornika „Andrić i Bošnjaci“, do „Andrićevstva“ Rusmira

Mahmutćehajića Ŕ bošnjaĉka nacionalistiĉka kritika u Andriću vidi iskljuĉivo

bošnjakomrsca i islamomrzitelja, a njegovu literaturu kao estetiku genocida,

kako ju odreĊuje Mahmutćehajić, i osnovu za Miloševićev i Karadţićev

ideološki projekt.

Andrićeva sloţena slika Bosne, njenog hibridnog identiteta, komplicirane

povijesti i ljudskih sudbina u njoj nije korištena samo za ideološke obraĉune u

knjiţevnom polju nego je tokom osamdesetih godina prošlog stoljeća u

nacionalistiĉkoj štampi nerijetko bila podlogom za predstavljanje Bosne kao

tamnog vilajeta i uzavrelog bosanskog lonca koji, zbog svojih unutrašnjih

razlika, samo što nije eksplodirao i u kojem nije moguć nikakav oblik

racionaliteta, humaniteta i humanistiĉke društvene norme. Tako se na temelju

Andrićeve literature, ali ne samo njegove, u Titovoj Jugoslaviji formirao projekt

tzv. unutrašnje demonizacije koji je stvarao preduvjete za kulturnu kolonizaciju

BiH, a ona je tretirana kao zaostala provincija koja, zbog osmanskog naslijeĊa u

sebi, ne moţe razviti emancipatorske društvene prakse. Ta vrsta manipulacije

Andrićevom priĉom i njena ideološka instrumentalizacija bile su uvod za ono

što će se zbiti nekoliko godina kasnije: bujanje velikosrpskog nacionalizma i

krvavi raspad Jugoslavije uslovljen njegovim nastojanjem da osvoji teritorije

BiH i Hrvatske na kojima bi stvorio tzv. veliku Srbiju.

Kulturno polje i Andrićeva knjiţevnost u njemu kao sami kanonski vrh

iskorišteni su od strane ideologije za moralnu pripremu razaranja Bosne i rat na

njenom teritoriju. Andrić, jedini jugoslavenski knjiţevni nobelovac, bio je

idealan za takvu ideološku zloupotrebu knjiţevnosti. Na jednoj strani, Nobelova

nagrada davala je njegovom djelu meĊunarodnu ovjeru i svjetsku kanonsku

vrijednost, a, na drugoj, ideološki, kulturni, knjiţevni i medijski centri

velikosrpske moći koristili su te ĉinjenice da društvenom prostoru nametnu

svoju interpretaciju Andrića i na toj osnovi svoje ideološke naracije u

maksimalnoj mjeri prošire na cijelo društvo. Iz podruĉja knjiţevnosti, knjiţevne

znanosti i kritike Andrićeva literatura uvlaĉena je u društvenu svakodnevnicu i

postajala idealan althusserovski shvaćen ideološki aparat. Takva instru-

mentalizacija knjiţevnosti išla je do te mjere da je Radovan Karadţić tokom rata

dijelio „Pismo iz 1920.“ i roman „Na Drini ćuprija“ stranim novinarima i

diplomatima kao dokaze za neodrţivost BiH. Time je Karadţić uvlaĉio autoritet

knjiţevnog nobelovca u politiĉko polje u kojem on, kao voĊa bosanskih Srba,

provodi u djelo ono što je pisao Andrić. Drugim rijeĉima, Andrićeva literatura

korištena je za legitimaciju politike iza koje su ostali masovni ratni zloĉini sa

srebreniĉkim genocidom kao njihovim zlim vrhuncem, etniĉko ĉišćenje, urbicid

i kulturocid.

Andrićeva literatura tada je postala topos u kojem se bošnjaĉki i srpski

nacionalizam sukobljavaju kao dvije neprijateljske ideologije koje Andrićevu

23

knjiţevnost vide na isti naĉin, mjere istim mjerilima i identiĉno koriste u svoje

svrhe. Razlika je samo u njihovoj oruţanoj snazi, a model kulturalizacije

ideologije i politike potpuno je identiĉan u oba nacionalizma.

„Na Drini ćuprija“ svoĊena je u takvim interpretacijama na plakat koji

odraţava historiju meĊunacionalne mrţnje, prije svega srpske i bošnjaĉke u

BiH, dok je „Pismo iz 1920.“ zbog stava njegovog junaka da je Bosna zemlja

mrţnje postajalo politiĉkom parolom. Potom je ta vrsta ĉitanja nametnuta

obrazovnom procesu, pa je u osnovnoškolskim i srednjoškolskim lektirama

Andrićeva literatura tumaĉena kao ideološka platforma na kojoj se uobliĉuje

slika nacionalnog i religijskog Drugog kao demonskog svepovijesnog

neprijatelja. U konaĉnici, Andrić je u javnom prostoru postao pisac u ĉijem

djelu je nacionalizam pronašao osnovu za legitimaciju svojih ubilaĉkih naracija

Ŕ kako ĉvrste, ortodoksno i esencijalistiĉki shvaćene kolektivne identitete

odreĊuje Amin Maluf.

A zašto je to bilo moguće i šta je to u Andrićevoj literaturi što omogućuje

nacionalizmu da je iskoristi za svoje ciljeve? Najjednostavnije reĉeno, sama

njena tema: sloţena bosanska povijest i ljudska situacija u njoj. Andrić je

juţnoslavenski postimperijalni pisac i zastupnik ideologije integralnog

jugoslavenstva i slojevitog jugoslavenskog multikulturalizma. Kao post-

imperijalni pisac, on je u svome opseţnom djelu razvijao priĉe koje su na

razliĉite naĉine emancipatorske za sve bosanske etniĉke identitete, a u

njegovom djelu oĉigledna je tzv. imperijalna trauma tih identiteta, bilo da ona

dolazi iz osmanske bilo iz austrougarske vladavine Bosnom.

Stoga bi se moglo reći da su neki Andrićevi junaci na razliĉite naĉine

nosioci austro i osmanofobije, te da njihov fobiĉni stav prema imperijama koje

su vladale Bosnom proizvodi oslobodilaĉke i emancipatorske naracije koje su

na juţnoslavenskom prostoru obiljeţile knjiţevnu tradiciju od renesanse do

Andrićevog vremena, pa i dalje Ŕ sve do visokog modernizma. Andrić se, tako,

uklapa u eliotovski shvaćen niz knjiţevne tradicije od Marulićeve Judite, preko

Gundulićevog „Osmana“, do Prešernovog „Krštenja pri Savici“, Maţuranićevog

epa „Smrt Smail-age Ĉengića“ i Njegoševog „Gorskog vijenca“, ali i u

realistiĉki postuliranu narativnu tradiciju u pripovjedaĉkoj Bosni, te usmenu

epiku. On tu tradiciju koliko nasljeĊuje toliko ju i preobraţava u skladu sa

naĉelima svog tipa modernistiĉke poetike u kojoj se lokalni hronotop

neprestance univerzalizira duţ vremenske i prostorne ose priĉe.

Na toj osnovi Andrić historiju personalizira, pa njegovi junaci nisu više

akteri povijesnog lanca zbivanja nego je povijest postala njihovom unutrašnjom

morom koja im radikalno mijenja identitet. Personalizirana povijest se izvana, iz

dogaĊajnog lanca zbivanja, pretaĉe u doţivljajni, unutarnji lanac psihiĉkih i

mentalnih reakcija junaka na povijesne promjene. Ovako oslikana povijest

presudno odreĊuje Andrićeve romane „Travniĉka hronika“ i „Na Drini ćuprija“,

ali i ĉitav niz njegovih priĉa ĉija se radnja odvija u osmanskom ili

austrougarskom dobu. Na toj osnovi Andrić je radikalno promijenio filozofiju

24

historije u juţnoslavenskoj knjiţevnosti i sa niĉeanski shvaćenog

monumentalistiĉkog prešao na arhivarski i kritiĉki koncept povijesti. To mu je i

omogućilo da u romanu „Na Drini ćuprija“ razvije simboliĉki tip povijesne

hronike, sa mostom kao fukoovski pojmljenom kompenzacijskom hetero-

topijskom figurom koja prelazi sve identitarne granice i iz povijesnog vremena

dobacuje u metafiziĉki pojmljenu vjeĉnost, nudeći utjehu i spas ĉovjeku pred

spoznajom povijesnog i egzistencijalnog apsurda. „Travniĉka hronika“

drugaĉije je narativno koncipirana, jer preispituje vremensku granicu izmeĊu

tradicije i moderne na bosanskom prostoru i sudar imperijalnih ideologija i

prosvjetiteljske utopije u Travniku kao simboliĉkom toposu na granici izmeĊu

razliĉitih civilizacija i njihovih normi. Jednostavno reĉeno, Andrić je preslojio

historijski u novopovijesni roman, baš kao što je u prozi historijsku priĉu

preoblikovao u simboliĉku, psihološku i kulturološku. Nacionalistiĉki

zasnovana knjiţevna kritika negira takvu Andrićevu narativnu poetiku, a

njegovu literaturu svodi na historijski mimetizam i (veliko)srpsku reprezentaciju

povijesti.

„Pismo iz 1920.“ na višestruk naĉin privlaĉno je nacionalistiĉkoj kritici.

Zbog junakovog stava da je Bosna zemlja mrţnje, ona je u ovoj Andrićevoj

priĉi pronalazila liĉni pišĉev stav o Bosni, identificirajući pišĉevo sa stajalištem

junaka i previĊajući bahtinovski pojmljenu polifoniĉnost priĉe i njeno narativno

višeglasje. Na drugoj strani, ona previĊa i psihološki, i etiĉki, i identitarni profil

junaka koji bjeţi iz Bosne zbog spoznaje o olujama mrţnje što bujaju u njoj

ispod površine ţivota. TakoĊer, ta kritika previĊa i cjelinu narativne strukture,

onaj luk od junakove odanosti prometejskom mitu s poĉetka priĉe do njegove

pogibije u Španskom graĊanskom ratu na njenom kraju, uz gorki komentar

naratora: „Tako je završio ţivot ĉovek koji je pobegao od mrţnje.“ Priĉa se tim

postupcima svodi na parolu u kojoj je Andrić iskoristio svog junaka Maksa

Levenfelda da toboţe izrekne svoj demonizatorski politiĉki i ideološki stav o

Bosni, svojoj domovini.

Velikosrpska knjiţevna kritika preko Andrićeve literature nastoji svoj

osmanofobni metanarativ legitimirati u društvenom polju, pri ĉemu valja imati u

vidu da je ona osmanofobnost knjiţevne tradicije u potpunosti ideološki

preobrazila. Naime, juţnoslavenska knjiţevna tradicija sve do Andrićevog doba

je u svojoj osmanofobnosti izjednaĉavala imperijalnog i religijskog Drugog

kako bi formirala oslobodilaĉke naracije u vremenu kad Osmanska imperija

vlada juţnoslavenskim prostorom. Iz te osmanofobnosti, a kasnije, tokom

devetnaestog stoljeća, i austrofobnosti, knjiţevnost je razvijala ideje

panslavizma i jugoslavenstva da bi oĉuvala san o slobodi juţnoslavenskih

naroda. Neki Andrićevi junaci, i ne samo njegovi, nerijetko su uklopljeni u

svom antiimperijalnom stavu i oslobodilaĉkoj ţudnji upravo u kontekste

kulturne i društvene austro i osmanofobije i na razliĉite naĉine ih odraţavaju u

svojim narativnim iskazima. MeĊutim, po logici narativnih kontrapunkta kao

izraza sloţene povijesne zbilje, jedan broj Andrićevih junaka razvija i

25

osmanofilne reakcije na povijesne dogaĊaje, a u nekoliko priĉa ovaj pisac

iskazao je vrsnu pohvalu osmanskoj kulturi graĊenja zaduţbina u BiH.

Velikosrpska knjiţevna kritika u svom osmanofobnom metanarativu briše

knjiţevno i ukupno tradicijsko naslijeĊe, a njegov oslobodilaĉki potencijal

pretvara u velikosrpski osvajaĉki nalog, zamjenjujući imperijalnog Drugog

onim etniĉkim i religijskim. Bošnjaci, kao slavenska etniĉka grupa, postaju u

velikosrpskom osmanofobnom metanarativu zamjena za Osmansko carstvo i

svepovijesni demoni koje treba uništiti. Na taj naĉin potpuno je promijenjen

sadrţaj osmanofobnog metanarativa i on je od oslobodilaĉkog dobio ideološki

sadrţaj osvajaĉkog stava, a namjesto panslavenstva i jugoslavenstva sadrţinu

velikosrpstva.

Na velikosrpski osmanofobni metanarativ bošnjaĉka nacionalistiĉka kritika

reagira onim osmanofilnim, pa, u skladu s tim, idealizira doba osmanske

vladavine Bosnom. U konaĉnici, ona tu vladavinu vidi kao izvorište bošnjaĉke

nacije, bosanskog multikulturalizma i tradicijske harmonije, a osmanski milet

sistem izdiţe na razinu svepovijesne formule bosanskog meĊuetniĉkog sklada.

To se moţda najbolje oĉituje u sintagmi jedinstvo razlika Rusmira

Mahmutćehajića, koji, bez obzira na njenu oksimoronsku osnovu, tu sintagmu

pretvara u metafiziĉku supstancu bosanskog hibridnog identiteta.

Tu je, zapravo, sadrţana suština sukoba dvije nacionalistiĉke kritike koje se

bore za dominaciju nad upravljanjem znaĉenjima Andrićeve knjiţevnosti.

Posljedica je da se osmanofobni i osmanofilni metanarativi nameću za

ovjeritelje ukupnog društvenog i humanistiĉkog znanja, a, u skladu s njima, vrši

se i (re)interpretacija povijesti, te meĊuetniĉkih, religijskih i ukupnih društvenih

odnosa u njoj.

„Pismo iz 1920.“ sa spoznajom njegovog junaka o olujama bosanske mrţnje

preispituje tradiciju bosanske osmanofobije i osmanofilije, ali ne samo njih, jer

se u oluje te mrţnje upisuju i druge fobije i filije kao identifikacijska polja za

uspostavljanje identiteta društvenih i meĊuetniĉkih razlika. Andrićev junak

traţi, naprosto vapi da se te razlike osvijeste i vide kao izvorišta mrţnje, te da se

analiziraju kako bi se prevazišle i kako bi se društveni prostor emancipirao od

njih, dok nacionalistiĉka kritika te razlike apsolutizira, produbljuje i na njima

gradi svoje ubilaĉke ideološke naracije. Drugim rijeĉima, Andrić nije mogao ni

naslutiti u kolikoj mjeri će baš ta kritika potvrĊivati stajališta njegovog junaka o

bosanskoj mrţnji i u kolikoj mjeri će svoju ideološku mrţnju pokušavati

nametnuti ukupnom društvu kao oblik društvenog i humanistiĉkog znanja.

A kako, zapravo, funkcionira i o ĉemu priĉa Andrićevo „Pismo iz 1920.“?

Ostvarena kao dijaloška naracija dvojice prijatelja, neimenovanog naratora i

Maksa Levenfelda, uz epistolarni dodatak u kojem Maks u obliku eseja izlaţe

svoja stajališta o Bosni i razloge za odlazak iz nje, te naratorov uvod u kojem

portretira svoga prijatelja u mladosti i završni komentar o njegovoj pogibiji u

Španskom graĊanskom ratu, ova priĉa netipiĉna je za Andrićev pripovjedaĉki

postupak. Andrić je u svom pripovjedaĉkom postupku ostvario kulturološku,

26

psihološku, novopovijesnu i simboliĉku priĉu u kojoj se lokalni hronotop,

Bosna za vrijeme osmanske i austrougarske vladavine, neprestano univerzalizira

Ŕ da bi, na koncu, dobio simboliĉka obiljeţja. „Pismo iz 1920.“ jedna je od

rijetkih Andrićevih priĉa koje se pribliţavaju njegovoj savremenosti. Otud

esencijalistiĉka kritika, analizirajući naratora priĉe, nerijetko istiĉe mogućnost

da je on jednak autoru, pa se tekstualna instanca naratora, sa svim njegovim

unutartekstualnim uslovljenostima, izjednaĉava sa okvirom biografije samog

autora. Tu se kao argument koristi podudarnost pišĉevog i naratorovog

školovanja u sarajevskoj gimnaziji i naratorova zanesenost literaturom, te

proţivljeno iskustvo Prvog svjetskog rata.

Naravno, Andrić se vrlo vješto poigrao okvirom svoje biografije, ali u

samoj priĉi nije ponudio niti jedan osnov za tezu da se narator moţe izjednaĉiti

s njime. Kao i u većini svojih priĉa, on je i ovdje zapretao svoje ognjeno Ja, o

ĉemu, kao jednom od temelja pišĉevog narativnog postupka, upeĉatljivo piše

Zdenko Lešić. To ognjeno Ja do punog izraza došlo je u „Ex Pontu“ i

„Nemirima“, Andrićevim ekspresionistiĉkim prozama baziranim na drami

ispovijesti. I samo tu, u ta dva djela, Andrić se koristio ispovjednom narativnom

tehnikom. Sve druge njegove priĉe u osnovi kreću od psihološkog realizma, ili

su bazirane na simboliĉkom tipu naracije, odnosno na naraciji kao osobenoj

kulturološkoj studiji u kojoj se junaci zatiĉu u tzv. kulturološkom hijatusu i iz

nove epistemološke situacije procjenjuju tradiciju i njenu vertikalu vrijednosti.

„Pismo iz 1920.“ tematizira jednu ljudsku sudbinu uhvaćenu u vrtlog

historije, bez mogućnosti da joj na bilo koji naĉin umakne. Pri tom, to je

sudbina junaka idealiste odanog prometejskom mitu i humanistiĉkim nalozima

evropskog prosvjetiteljstva i racionalizma, a razoĉaranog u ĉovjeka i

ĉovjeĉanstvo zbog iskustva klaonice Prvog svjetskog rata. Maks Levenfeld je

otud tipiĉni junak onog toka svjetske antiratne knjiţevnosti koji je oformljen u

ekspresionistiĉkoj pobuni i kasnije uobliĉen u modernistiĉkom skepticizmu iza

Drugog svjetskog rata. Zato je rat kljuĉni povijesni dogaĊaj ove priĉe, i to ne

samo kao ubilaĉki nego i kao prijelomni dogaĊaj koji razara devet-

naestovjekovne utopije prosvjetiteljskog i racionalistiĉkog humanizma. A to

znaĉi da Andrić preko Maksa Levenfelda pripovijeda uz ostalo i o evropskoj

slomljenoj generaciji intelektualaca iza Prvog svjetskog rata koja ne moţe

oformiti nove humanistiĉke naracije nakon što je ĉovjeĉanstvom protutnjala

opća klaonica. Takvo raspoloţenje intelektualaca sumira se u romanu „Na Drini

ćuprija“ naratorovom ocjenom da je devetnaesti vijek obećao ĉovjeĉanstvu opće

pravo glasa, a odveo ga u stanje opće vojne obaveze.

Na ovaj naĉin koncipiran, junak „Pisma iz 1920.“ pojavljuje se kao stalna

drugost modernog militaristiĉkog ustroja svijeta, neko ko iz pozicije drugosti

normativnog poretka svojom tragiĉnom sudbinom dovodi u pitanje i osporava

njegov temelj. Ali Maks nije samo drugost u odnosu na normativni militaristiĉki

poredak modernog ĉovjeĉanstva, on je to i u odnosu na normativni poredak

bosanskih identiteta. Stoga je za svaki oblik interpretacije ove priĉe nuţno uzeti

27

u obzir Maksov portret što ga na poĉetku iznosi njen narator: „Ĉovek koji sedi

pored mene moj je davnašnji poznanik i prijatelj koga sam za poslednjih pet-

šest godina izgubio iz vida. Zove se Maks Levenfeld, lekar je i lekarski sin.

Rodio se i odrastao u Sarajevu. Otac mu je kao mlad lekar napustio Beĉ i

nastanio se u Sarajevu, gde je stekao veliku praksu. Poreklom su Jevreji, ali već

odavno pokršteni. Majka mu je rodom iz Trsta, kći italijanske baronice i

austrijskog pomorskog oficira, potomka francuskih emigranata.“

Maksov identitet implicitno dovodi u pitanje i osporava normu ĉistih,

esencijalno pojmljenih krvno-srodniĉkih kolektivnih identiteta, pa je on

roĊenjem odreĊen identitarnom višestrukošću. Zbog toga i ne moţe pripadati

nikakvoj ograniĉenoj identitarnoj formi, već nuţno prelaziti preko svih

identitarnih granica i doseći oblik kozmopolitskog identiteta što je uobliĉen na

narativima evropskog prosvjetiteljstva i racionalizma. Maks je, dakle, roĊen u

Bosni, ali identitarno pripada ĉovjeĉanstvu, a njegova odanost prometejskom

mitu ukazuje na to da je on apsolutni humanist. Kao stalna drugost koncepta

ĉvrstih, organski pojmljenih kolektivnih identiteta, Maks i moţe zauzeti kritiĉki

stav prema njima. On je, uz to, lekar i lekarski sin, pa i samo njegovo zanimanje

nosi humanistiĉki potencijal. Istodobno, Maksovom ĉovjekoljubnom uvjerenju

pridodaje se odanost prometejskom mitu, pa on ne citira Goetheovog

„Prometeja“ samo zbog ljepote pjesme nego u zanosu, potpuno se identi-

ficirajući sa starogrĉkim mitskim junakom koji se ţrtvovao za ĉovjeka i

ĉovjeĉanstvo. Na taj naĉin Andrić je junaka priĉe modelirao kao narativnu

figuru koja iz starogrĉkog mitskog osnova dobacuje u moderno doba i spaja u

sebi humanistiĉke naracije od Prometeja do evropskog prosvjetiteljstva i

racionalizma, a potom i do generacije pobunjene protiv modernog militarizma

dvadesetog stoljeća.

No, Maks Bosnu doţivljava kao svoju drugu domovinu, što znaĉi da on

govori iz perspektive njene unutrašnje drugosti, nekoga ko je po poreklu

stranac, a u Bosni je ugledao svetlost dana. Ta pozicija unutrašnjeg stranca, koji

je od pripadnika većinskih identiteta percipiran kao Švapĉe i kuferaš,

omogućuje junaku priĉe distancu u odnosu na vladajuću društvenu normu i

identitarnu hijerarhiju. Upravo zbog te distance, on moţe razvijati

racionalistiĉki i kritiĉki stav i promatrati Bosnu drugaĉijim pogledom od onog

normativnog. Taj pogled i s njim usklaĊen kritiĉki stav vide Bosnu i njene

stanovnike u rasponu od svijetlog do tamnog, od anĊeoskog principa ţivota do

onog iracionalnog, sotonskog. Bosna je otud viĊena u vertikali vrijednosti, pa se

u Maksovom pogledu ona otkriva ne samo kao zemlja mrţnje već i kao „divna

zemlja, zanimljiva, nimalo obiĉna zemlja i po svojoj prirodi i po svojim

ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski

ĉovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih

sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama reĊe nalazi.“

Raspon u Maksovom pogledu na Bosnu uslovljen je empatijom koja

bosanskog ĉovjeka vidi u drami njegovog postojanja u kojoj je on izloţen

28

istodobnom djelovanju sila dobra i zla, komplicirane i teške povijesti i zanosa

koji ga izdiţu iznad njene surovosti. Ali, ono što presudno odreĊuje kritiĉki

pogled Andrićevog unutrašnjeg stranca na Bosnu i stalne drugosti u odnosu na

normativni poredak i hijerarhiju kolektivnih identiteta jeste, kako je ovdje već

naglašeno, klaonica Prvog svjetskog rata. Zato on na ţeljezniĉkoj stanici u

Slavonskom Brodu i govori o ratu kao o općoj tragediji ĉovjeka i ĉovjeĉanstva:

„Govorio je nešto najpre o ratu uopšte i to sa velikom gorĉinom, više u tonu

nego u reĉima, sa gorĉinom koja i ne oĉekuje da će biti shvaćena. (Za njega u

ovom velikom ratu nije bilo, tako reći, više protivniĉkih frontova, oni su se

pomešali, prelivali jedan u drugi i stapali potpuno. Opšte stradanje zastrlo mu je

vid i oduzelo razumevanje za sve ostalo.) Sećam se da sam ostao zaprepašten

kad je rekao da ĉestita pobedinicima i Ŕ da ih duboko ţali, jer pobeĊeni vide na

ĉemu su i šta treba da rade, dok pobednici još i ne slute šta ih ĉeka. Govorio je

jetkim i beznadeţnim tonom ĉoveka koji je mnogo izgubio i sad moţe da govori

šta hoće, znajući dobro i da mu za to niko ništa ne moţe, i da mu to ništa ne

pomaţe.“

Taj Maks, koji govori nakon iskustva ratne klaonice, jest, kako je ovdje

naglašeno, ĉovjek kojemu su skršene utopijske naracije devetnaestog stoljeća,

ali, istodobno s tim, on je i kamijevski pobunjeni ĉovjek, onaj koji je izgubio

iluzije, pa je to ĉovjek koji u ratu ne spoznaje vojni i politiĉki poraz nego poraz

humaniteta uopće. Taj poraţeni ĉovjek u isto vrijeme je i ĉovjek univerzalnog

morala koji prelazi granice svih podjela meĊu ljudima, a govori u ime poraţene

ljudskosti. Sada se njegovim identitarnim dimenzijama unutrašnjeg stranca,

idealiste odanog prometejskom mitu i devetnaestovjekovnim humanistiĉkim

naracijama, pridruţuje identitarna odrednica poraţenog ĉovjeka i nekoga ko je

spoznao opći poraz ljudskosti u ratnoj klaonici. Maks, dakle, govori iz

perspektive tog poraza, pa su njegove spoznaje utemeljene na moralnoj

odgovornosti izrasloj na strahu za opstanak ljudskosti u svijetu militaristiĉke

moći i njenog ubilaĉkog karaktera.

MeĊutim, Maks nije usamljen u takvom stavu nego se njegov osjećaj poraza

proteţe na cijelu tzv. pobunjenu generaciju nakon Prvog svjetskog rata: „Posle

tog velikog rata sretalo se meĊu inteligentima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih

na neki naroĉit naĉin, na nešto neodreĊeno u ţivotu. Ti ljudi nisu u sebi nalazili

sposobnost da se mire i prilagoĊavaju, ni snagu za velike odluke u protivnom

pravcu.“

Andrić, dakle, višestruko motivira Maksov pogled na Bosnu i uklapa ga u

modernistiĉku skepsu nastalu iza Prvog svjetskog rata, skepsu koja je obiljeţila

dvadeseto stoljeće s njegovim iskustvom dva svjetska rata, koncentracionim

logorima i masovnim ratnim zloĉinima. Na ţeljezniĉkoj stanici u Slavonskom

Brodu u Maksov pogled na ĉovjeka i ĉovjeĉanstvo upisuje se ta skepsa i

presudno odreĊuje njegova mjerila vrijednosti. Iz nje on i gleda Bosnu i

spoznaje njene oluje mrţnje, baš onako kako na moderni militaristiĉki ustroj

29

ĉovjeĉanstva gleda neposredno iza Drugog svjetskog rata npr. ameriĉka

izgubljena generacija pisaca koja ne usvaja optimizam, slavu i uvjerenja vojnog

i ideološkog pobjednika u tom ratu već u njemu vidi sveopći poraz ljudskosti.

Andrićeva priĉa „Pismo iz 1920.“, objavljena neposredno iza Drugog svjetskog

rata sa skeptiĉnim pogledom njenog junaka na ĉovjeĉanstvo i Bosnu u njemu,

uklapa se upravo u takav knjiţevni kontekst i njegovu filozofiju skepse i patnje

na osnovu kojih mjeri uĉinke povijesti.

Zato to nije priĉa koja demonizira Bosnu, kako tvrdi nacionalistiĉka kritika,

već priĉa Ŕ vapaj za nepovratno izgubljenom humanistiĉkom utopijom i ţudnja

za ljubavlju koja moţe obnoviti prometejski sadrţaj ĉovjekove egzistencije

suprotstavljene bogovima kao simbolima svakog oblika hegemonijski ustrojene

moći. Otud se u Maksovom pogledu na Bosnu ne nalazi egzotistiĉki osnov,

karakteristiĉan za imperijalna stajališta koja, u ime toboţnje civilizatorske

misije, ţele pokoriti ovu i svaku drugu imperijalnim pogledom sliĉno odreĊenu

zemlju. Upravo suprotno, osnova Maksovog pogleda je racionalna kritika druge

domovine, a u toj kritici ljubav i ţudnja da se prevlada postojeće stanje

nesvjesne sukobljenosti i mrţnje meĊu lokalnim kolektivnim identitetima koji

meĊusobno povlaĉe ĉvrste granice, ne uoĉavajući mogućnost za prevazilaţenje

razlika u ime utopije univerzalne humanosti. Iz te kritike Andrićev junak u

svom pismu negdašnjem gimnazijskom prijatelju i naratoru priĉe i traţi da se ta

mrţnja osvijesti i racionalizira, eda bi se prevazišla: „Ali vidiš, ima nešto što bi

ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida:

Bosna je zemlja mrţnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo

korelativ te mrţnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mrţnji. Da, o mrţnji. I

ti se instinktivno trzaš i buniš kad ĉuješ tu reĉ (to sam video one noći na

stanici), kao što se svaki od vas opire kad to ĉuje, shvati i vidi. A stvar je baš u

tome što bi to trebalo uoĉiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko

neće i ne ume da uĉini. Jer, fatalna karakteristika te mrţnje i jeste u tome što

bosanski ĉovek nije svestan mrţnje koja ţivi u njemu, što zazire od njenog

analiziranja, i Ŕ mrzi svakog ko pokuša da to uĉini. Pa ipak, ĉinjenica je: da u

Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne

mrţnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima ubijaju ili budu ubijeni,

nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim ili

neslovenskim zemljama.“

U ovim stajalištima Maks podsjeća na drugog Andrićevog junaka Ŕ Defosea

iz „Travniĉke hronike“. Oba junaka vide nepomirljivost bosanskih unutrašnjih

identitarnih razlika i oba teţe da se te razlike meĊusobno izmire i prevaziĊu.

Oba su odana prosvjetiteljskom utopizmu i njegovoj ideji emancipacije ĉovjeka

i ĉovjeĉanstva. Defose će uvidjeti da se bosanski kolektivni identiteti obrazuju u

svojoj ĉvrstini preko identifikacijskih polja i simboliĉkih imaginarija koji su

izvan Bosne, a u svojoj religiocentriĉnosti ne teţe nikakvoj hibridizaciji kako bi

nadvladali svoju fobiĉnost od drugih. Maks kao da dalje razvija to Defoseovo

saznanje i u bosanskim kolektivnim razlikama pronalazi nesvjesnu mrţnju.

30

Uspostavljeni na religiocentriĉnim simboliĉkim imaginarijima sa apsolu-

tiziranjem interpretativnog koncepta monoteistiĉke istine svijeta i ĉovjeka, a

oblikovani radom imperijalnih kulturnih praksi i identitarnih strategija, ti se

kolektivni identiteti meĊusobno sudaraju u svojim kulturnim i tradicijskim

vrijednostima. O tome Andrić upeĉatljivo piše na poĉetku romana „Na Drini

ćuprija“, analizirajući meĊuetniĉke kulturne razlike u narodnim predajama,

priĉama i legendama izmaštanim oko Mehmed-pašinog mosta u Višegradu. Baš

kako Defose traţi prevazilaţenje razlika i transgraniĉne forme bosanskog

identiteta, isto tako i narator „Na Drini ćuprije“ vidi mogućnost da se

prodiranjem do povijesne istine dekonstruiraju narodne legende, priĉe i predaje,

eda bi se na mjestu razlika pojavila zajedniĉka spoznaja o tragiĉnoj povijesti.

Maks nastavlja tu opsesivnu poetiĉku teţnju u Andrićevom knjiţevnom opusu i,

u ime univerzalne humanistiĉke etike i opomene pred budućnošću, pouĉen

iskustvom svjetskog rata kao opće tragedije ĉovjeĉanstva, zahtijeva analizu

nesvjesne mrţnje u bosanskom ĉovjeku. On svoj zahtjev temelji na

posttragiĉnoj etici skeptiĉno zagledanoj u militaristiĉku budućnost ĉovjeka i

ĉovjeĉanstva, te se spoznaja o nesvjesnoj mrţnji bosanskog ĉovjeka na koncu

ispostavlja kao briga za njegovu budućnost. Zato on istiĉe da je to: „Mrţnja koja

diţe ĉoveka protiv ĉoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod

zemlju oba protivnika; mrţnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko

sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mrţnja, kao plamen, nema stalnog lika

ni sopstvenog ţivota, ona je prosto oruĊe nagona za uništenjem ili

samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak

potpunog uništenja ne izvrši.“ Maks, nadalje, takvu mrţnju razlikuje od one

koja „kao i gnev ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mrţnja daje snagu, a

gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi koje samo

bujice mrţnje i mogu da išĉupaju i otplove. A kad te bujice splasnu i nestanu,

ostaje mesto za slobodu i stvaranje boljeg ţivota.“

Na ovom mjestu nameće se sama od sebe sliĉnost u mišljenju Andrićevog

junaka o društvenoj funkciji gnjeva sa naĉinom na koji o njemu kao pokretaĉu

povijesti i kljuĉnoj energiji koja se skuplja u društvene banke srdţbe misli

njemaĉki filozof Peter Sloterdijk. Prema Sloterdijku, gnjev nema iskljuĉivo

funkciju razaranja nego više graĊenja u povijesti, a tokom društvenih procesa

neprestano se akumulira, potom razvija u jeziĉkim politikama, da bi, na koncu,

bio pretvoren u politiĉko djelovanje, odnosno u povijesnu akciju.

Andrićev junak u etiĉkoj strepnji nad budućnošću Bosne i bosanskog

ĉovjeka otkriva i kontrapunktalnost njihovih egzistencija: „Da, Bosna je zemlja

mrţnje. To je Bosna. I po ĉudnom kontrastu, koji u stvari nije ni tako ĉudan, i

moţda bi se paţljivom analizom dao lako objasniti, moţe se isto tako kazati da

je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene ĉvrstine karaktera,

toliko neţnosti i ljubavnog ţara, toliko dubine osećanja, privrţenosti i

nepokolebljive odanosti, toliko ţeĊi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u

neprozirnim dubinama, ĉitavi uragani sapetih, zbijenih mrţnji koje sazrevaju i

31

ĉekaju svoj ĉas. IzmeĊu vaše ljubavi i vaše mrţnje odnos je isti kao izmeĊu

vaših visokih planina i hiljadu puta većih i teţih geoloških naslaga na kojima

one poĉivaju. I tako, vi ste osuĊeni da ţivite na dubokim slojevima eksploziva

koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene

i svirepe osećajnosti. Moţda je vaša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko

mrţnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i poboţnostima.“

Ovaj kontrapunkt je vrhunac Maksove misaone drame suoĉenja sa

bosanskom stvarnošću u kojoj „najviše zlih i mraĉnih lica moţe ĉovek sresti

oko bogomolja, manastira i tekija“ i u kojoj se ĉak i vremena raĉunaju i mjere

na ĉetiri razliĉita monoteistiĉka naĉina i teku paralelno, bez mogućnosti bilo

kakvog dodira. Jednostavno reĉeno, tamo, u poboţnostima, gdje se oĉekuje

krajnji oblik anĊeoskog humanizma, Maks otkriva i sadrţinu sotonskog principa

i ubilaĉki nagon baš u ime tih poboţnosti. A etniĉke tradicije nisu oblikovane

prema nalozima unutrašnjih bosanskih centara nego onih vanjskih, onih izvan

same Bosne, pa se vanjski sudari negativnih povijesnih sila odraţavaju i

umnogostruĉavaju u samoj Bosni. Kao da u Maksovim kritiĉkim stavovima

odjekuje naše vrijeme u kojem je nacionalizam i s njim usklaĊen sistem

ideološke kritike i ideologizacije kulturnih tradicija apsolutizirao njihove

granice i pretvorio ih u neprelazne bedeme, pa te tradicije sakralizirao, bez

mogućnosti njihove transformacije.

No, Maksov kontrapunktalni pogled na Bosnu otkriva dinamiĉku strukturu

multikulturnih, multietniĉkih i multireligijskih društvenih i povijesnih zajednica

obiljeţenu stalnim sukobom, odbijanjem, imaginiranjem susjeda kao

neprijatelja, ali i trenucima dijaloga razlika i stvaranja novih kulturnih i

humanistiĉkih vrijednosti. Taj pogled, nadalje, Bosnu vidi kao sloţenu dramsku

pozornicu ĉije odnose nije moguće analizirati idealistiĉkim kategorijama stalnog

povijesnog sklada razlika i njihovog multikulturnog jedinstva nego u

horizontima povijesnih procesa u kojima se ukazuje dinamiĉki sistem odnosa

istovremenog odbijanja i privlaĉenja, saradnje i sukoba, jeziĉkih politika

prijateljstva i demonizacije, te, u konaĉnici, trijumfa sila zla, ali i snaga dobra

koje mu se opiru.

Kontrapunkt na toj osnovi oblikuje Maksovu kritiku bosanskih oluja

mrţnje, da bi se u Andrićevoj priĉi pretoĉio u narativnu polifoniju. Narator

priĉe, naime, ne dijeli Maksovo gledište niti njegova uvjerenja, a njegov glas u

priĉi sve do njenog kraja ne funkcionira kao opozicija Maksovim stajalištima.

Taj glas, njegova fokalizacija i naracija sluţe da predoĉe Maksovu dramu

mišljenja i dramu traţenja mjesta u kojem bi ţivio i ostvario svoje humanistiĉke

potencijale. Potom se drami mišljenja pridruţuje drama odlaska iz Bosne, a

onda i drama Maksove ţivotne akcije. Sve te drame predoĉene su iz naratorove

vizure koju obiljeţava pretpostavljeno, ali neizreĉeno neslaganje sa Maksovim

stavovima o Bosni kao nekom posebnom, unikatnom sluĉaju u svijetu. Maks,

koji je u mladosti presudno utjecao na naratorov duhovni profil, u sadašnjoj

naratorovoj optici je promijenjeni ĉovjek koji je „okrupnjao od ţivota na frontu,

32

ogrubeo, odeven (je) kao neki preduzimaĉ“, a od negdašnjeg zanesenjaka

knjigama i idealiste odanog prometejskom mitu postao je skeptik Ŕ koji o ratu

govori s gorĉinom ĉovjeka poraţenog opštim stradanjem. Negdašnji mladalaĉki

uzor, sada je ĉovjek koji beţi od bosanske mrţnje, nadajući se da će u nekom

gradu u Juţnoj Americi ili u Parizu pronaći kakav-takav mir i mogućnost da

ostvari svoje ljudske potencijale.

Narator, koji ne eksplicira svoja sadašnja stajališta, a u uvodu pokazuje

koliko ga je odredilo i profiliralo gimnazijsko prijateljstvo s Maksom, u priĉi

postaje svjedokom i promatraĉem Maksove tragiĉne sudbine. Tako onaj

kontrapunktalni Maksov pogled na Bosnu postaje osnovom za uspostavljanje

narativne polifonije na njenom kraju. Naime, naratorov izvještaj o Maksovom

ţivotu sabira ĉinjenice: nastanjivanje u Parizu, ljekarska praksa u tom gradu,

pomaganje ljudima iz naših krajeva i pridruţivanje republikancima u Španskom

graĊanskom ratu, gdje se „proĉuo svojom revnošću i znanjem“. Tu je, na koncu,

i izvještaj o Maksovom tragiĉnom kraju: „Poĉetkom 1938. godine nalazio se u

jednom malom aragonskom gradiću ĉije ime niko od naših nije umeo pravo

izgovoriti. Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u po bela dana i on je

poginuo zajedno sa gotovo svim svojim ranjenicima.“ Tu je i gorki komentar:

„Tako je završio ĉovek koji je pobegao od mrţnje.“

A baš tim komentarom otvara se ĉitava polifonijska mreţa koja Andrićevoj

priĉi omogućuje da univerzalizira lokalni bosanski hronotop i njegove oluje

mrţnje. Sada se iz lokalnog fenomena mrţnja prenosi na općeljudski plan, na

ĉovjeĉanstvo i njegov militaristiĉki ustrojen poredak, pa u ratnom zloĉinu u

malom aragonskom gradu ne gine samo skeptiĉni humanist Maks u bolnici nego

i gotovo svi njegovi ranjenici. Tako mrţnja postaje kljuĉnim principom

suvremene ĉovjekove civilizacije, dozivajući u sjećanje internacionalni otpor

Francovom fašizmu. Onaj otpor koji Tvrtko Kulenović u romanu „Istorija

bolesti“ naziva zadnjom idejom ljudskog bratstva i imenuje ĉovekovom

porodicom.

Andrić, dakle, „Pismo iz 1920.“ organizira kao narativnu dramsku

pozornicu na kojoj vode dijalog Maksova stajališta utemeljena na iskustvu

sveopćeg ljudskog poraza i skeptiĉno zagledana u budućnost, te obiljeţena

vapajem za sveĉovjeĉanskom ljubavlju koja bi nadvladala svaku mrţnju, i

gorka, ledena naratorova ironija s kraja priĉe. Ta ironija dehijerarhizira vertikalu

svijeta i asocijativno se vraća kainskom znaku ĉovjekovog postojanja od

njegovog mitskog zasnova do modernih ratnih klaonica i izvjesnosti mraĉne

budućnosti sa njenim apokaliptiĉnim znakom mrţnje. U takvom narativnom

dijalogu Bosna je postala transvremenim i transgraniĉnim simbolom u koji je

upisano sveljudsko iskustvo ratova što ih je oblikovala moć mrţnje kao tvorbeni

princip ukupne historije. Iznad toga lebdi Maksov vapaj za nikad dosegnutim

humanitetom i lomi se u krik što se proteţe vremenom Ŕ od Abela do ţrtava u

današnjim ratovima.

33

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo (2004): Pismo iz 1920. U: Priĉa o vezirovom slonu i druge

pripovijetke; izabrao i priredio Ivan Lovrenović. Sarajevo, Civitas.

Eagleton, Terry (2005): Teorija i nakon nje; preveo Darko Polšek. Zagreb:

Algoritam.

Foucault, Michel (2002): Rijeĉi i stvari: arheologija humanistiĉkih znanosti;

preveo SrĊan Rahelić. Zagre, Golden marketing.

Gibson, Andrew: Pripovijedanje, glasovi, pisanje. U: Autor, priopvjedaĉ, lik;

priredio Cvjetko Milanja, (1999): Osijek, Svjetla grada.

Bahtin, Mihail (1967): Problemi poetike Dostojevskog. Beograd, Nolit.

Biti, Vladimir (prir.) (2002): Politika i etika pripovijedanja. Zagreb.

Eco, Umberto (2001): Granice tumaĉenja. Beograd, Paideia.

Ricoeur, Paul (2004): Sopstvo kao drugi. Beograd, Jasen.

Pobrić, Edin (2013): Ivo Andrić i savremena bosanskohercegovaĉka

interpretativna raskrsnica. U: Zadarski filološki dani IV: zbornik radova s

MeĊunarodnog znanstvenog skupa Zadarski filološki dani 4. Zadar.

Kazaz, Enver (2012): Subverzivne poetike, Zagreb‒Sarajevo, Synopsis.

Lešić, Zdenko (1988): Pripovjedaĉi, Sarajevo.

Maluf, Amin (2003): Ubilaĉki identiteti, Beograd.

Ignjatović, Aleksandar (2007): Periferna imperija i unutrašnja kolonizacija.

Jedan istorijski primer, Vizura, ĉasopis za savremene vizaulne umjetnosti,

likovnu kritiku i teoriju, br. 1‒2, Sarajevo.

Ţanić, Ivo (1996): Pisac na osami. Upotreba Andrićeve knjiţevnosti u ratu u

BiH, Erasmus, 18.

Lovrenović, Ivan (2016): Ivo andrić, paradoks o šutnji, dosputno na internet

adresi: ivanlovrenovic.com, 13.3.2016.

34

35

Alma Skopljak

(Visoko, Bosna i Hercegovina)

Drugi/a u sistemu ili Hronike politiĉkih, institucionalnih i

kulturoloških represija

Sažetak

Ovaj rad će obuhvatiti romane „Prokleta avlija“, „Na Drinini ćuprija“ i „Travniĉka

hronika“ sa ciljem da analizira u kojoj mjeri je u ovom dijelu Andrićevog opusa, koji,

izmeĊu ostalog, odreĊuje govor o razliĉitim politiĉkim, historijskim i društvenim

previranjima, prisutan identitet drugog, nemoćnog subjekta i njegova drama. Navedene

romane moguće je ĉitati kao hronike represivnih postupaka, politiĉkih i sudskih rituala,

koje provode moćnici sa razliĉitih nivoa razliĉitih vlasti, osmišljenih s ciljem da se

ostvari nadzor, kontrola, disciplina i bezbjednost, onako kako ih definiše Foucault, kako

na unutarpolitiĉkom tako i vanjskopolitiĉkom planu. Istovremeno, u radu će biti rijeĉ i

kulturološkim i patrijarhalnim represijama u nastojanju da se stvori poslušan subjekt.

Ključne riječi: Politiĉka, institucionalna i kulturološka represija, Foucault, nadzor,

kontrola, poslušni subjekt.

Javna muĉenja su, kako tvrdi Michel Foucault u knjizi „Nadzirati i

kaţnjavati“, „politiĉki i sudski ritual“! Iz toga proizilazi da je tijelo mjesto na

kojem se „oĉituje i dokazuje moć vladara“! Svaki zloĉin i svaki prestup nije

samo neposluh već „napad na monarha“, pa ga treba kazniti tako da ujedno

bude i primjer drugima. Tijelo, dakle, ima glavnu ulogu u kaznenom postupku!

Kazna je u prošlosti prevashodno imala karakter „izazivanja patnje“, svodila se

na muĉenje (˝mrcvarenje tijela˝ ili ˝vještinu izazivanja nepodnošljivog bola˝).

Tijelo zloĉinca izvedeno na pozornicu, kako istiĉe Foucault, potvrĊuje samim

svojim prisustvom “istinu o zloĉinu“, ali istovremeno postaje i sredstvo

ispoljavanja monarhove moći, jer će kazna za poĉinjeni zloĉin „nadmašiti“

svirepost samog zloĉina. Dakle, što je zloĉin gori, to će i kazna koja će uslijediti

biti bolnija i posebno osmišljena! Vlast će tako pokazati svoju moć na tijelu

zloĉinca i pretvoriti ga u manifestaciju svoje moći! Tijelo zloĉinca prerasta u

simbol suverenove moći koja će stići svakoga ko joj se usudi suprotstaviti!

Kazneni i sudski aparat oĉito su poĉivali na mehanizmu javnog ispoljavanja i

osvjedoĉenja suverenove moći, u ĉijoj su oni sluţbi! Pri tome, kaţnjavajući

zloĉinca, suveren ne samo da vraća svoju na trenutak poljuljanu moć već

iskazuje njenu neograniĉenost Ŕ pojedine etape muĉenja dovedene su gotovo do

savršenstva u nastojanju da se muĉenom poveća intenzitet bola u najduţem

mogućem trajanju! Vlast dokazuje svoju snagu, kao i snagu svog kaznenog

aparata intenzitetom bola i njegovog trajanja! Sam ĉin kaţnjavanja, meĊutim,

svoj pravi smisao dobija u okviru ceremonije koja je potpuna jedino uz

prisustvo publike Ŕ mase koja ga posmatra. Tim ĉinom posmatranja ostvaruje se

„politiĉko dejstvo“ cjelokupnog kaznenog sistema! Prizor postaje slika

36

vladareve moći i opomena onima koji se okrenu protiv nje! Muĉenje postaje

istovremeno i slanje politiĉke poruke!

Sagledan u ovom kontekstu Foucaultovog govora o nastanku zatvora prizor

nabijanja na kolac kuluĉara Radisava iz Uništa u Andrićevom romanu „Na

Drini ćuprija“ nije samo primjer kaţnjavanja neposlušnih, obraĉun vlasti sa

neistomišljenicima, opomena narodu kako „prolaze oni koji ometaju gradnju

mosta“, već, prevashodno, politiĉki govor. Pokušaj sabotaţe mosta u izgradnji,

vezirove zaduţbine, tog trajnog ĉuvara uspomene na vezirov „lik i djelo“,

vezirovog zaloga za „drugi svijet“, vezirove intervencije u kvalitet ţivljenja

stanovnika Višegrada, u nastojanju da se nadvladaju „tuĊa beda i zaostalost“, da

se sigurno veţe „Bosna sa Istokom“, da se poveţe mjesto njegovog „porekla“ sa

mjestima njegovog „ţivota“, prerasta, prevashodno, u mjesto manifestacije

vezirove moći, a most, izmeĊu ostalog, u njen simbol! Politiĉko dejstvo poruke

koja je poslata nabijanjem na kolac svjedoĉi upravo o nemoći VišegraĊana, o

njihovoj egzistencionalnoj, politiĉkoj i kulturološkoj drugosti, i drami, u sudaru

sa vezirovom prvošću, njegovom egzistencijalnom i metafiziĉkom dramom i

stalnom politiĉkom borbom. Gradnja mosta koji je za vezira znaĉio saniranje

„one fiziĉke nelagodnosti“ koja je ostala u njemu onog novembarskog dana

kada su ga poveli u sepetu i koja ga nikad nije napustila ni kad je promijenio

„ţivot i veru, ime i zaviĉaj“, onog „ranjavog i bolnog mjesta, te, inaĉe, brdovite

i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i oĉita, gde ĉovek biva

zaustavljen od nadmoćne stihije, i postiĊen zbog svoje nemoći“ za VišegraĊane

postaje mjesto suoĉavanja sa, ovaj put, ne prirodnom, već politiĉkom stihijom i

nevoljom, opet javnom i oĉitom, uzrokovanom, ne siromaštvom i vjero-

ispoviješću, već ţeljama politiĉkog moćnika.

Ako je cilj politiĉkog govora prihvatanje i razumijevanje ideja, interesa i

namjera politiĉkog govornika od strane slušaoca, a svrha oblikovanje ideoloških

i politiĉkih stajališta ljudi, „tišina, puna skrušenosti i ogorĉenja“, „šapat i

zbunjenost“ u varoši i usta „zalivena strahom“ koji su uslijedili nakon

nabadanja na kolac, kao i „strašni“ glasovi koje su oni koji su prisustvovali

izvršenju kazne „razneli po varoši i okolini“, pokazatelj su da je simboliĉki

sadrţaj u ovom sloţenom nijemom mehanizmu suvereno-podaniĉke

komunikacije prepoznat od strane kolektiva, dakle, da je publika razumjela

poruku i da su i cilj i svrha ispunjeni. Abidaga, glavni vezirov povjerenik za

gradnju mosta, ĉovjek bezobziran, nemilosrdan i strog preko mere, izvršitelj

vezirove volje koja „mora biti izvršena na dlaku verno i u minut taĉno“, i

starješina sejmena Plevljak instrumenti su nadzora i kaţnjavanja, mašinerija

koju će poslije zamijeniti suptilniji oblici u ostvarivanju moći, dakle, institucije

suda i zatvora. Njihova pozicija nije, meĊutim, nedodirljiva i trajna kategorija, o

ĉemu svjedoĉi njihov strah. Strah je višestruko prisutan: strah od Abidagina

dolaska i gradnje mosta meĊu hrišćanskim svijetom, predstavnicima vlasti i

uglednim Turcima, Plavljakov („sujevjeran“) strah od Abidage, zbog kojeg i

završi u ludilu, Abidagin strah od pada u vezirovu nemilost (a to znaĉi da si

37

„udaljen od vezira, da ti se neprijatelji podsmevaju, da si niko i ništa, znaĉi

izgubiti teško steĉeni imetak, ili, ako ga i zadrţiš, grickati ga kradimice, daleko

od Stambola, negde u progonstvu, u mraĉnoj provinciji, zaboravljen, izlišan,

smešan, bedan“), strah (koji je „ledio utrobu“ i „obamirao noge“) svjetine pred

uţasnim ĉinom nabijanja na kolac, („neopisiv“) strah graĊana i radnika, svega

ţivog u kasabi i oko mosta, „veći od svega“, roĊen u spoznaji okrutnosti i moći

vlasti! U navedenom kontekstu upravo Abidagin i Plevljakov strah najviše

svjedoĉi o prirodi vladavine, jer su oni, istovremeno, i njen instrument i mjesto

manifestacije njene moći: svako moţe postati „potencijalni neprijatelj“ jer se

linija koja dijeli „progonjenog i progonioca“ stalno „zamagljuje“ pošto

neprijatelja odreĊuje „politika vlade, a ne ţelja da zbaci vladu“ (Arendt 1998),

pa će i onaj ko ne uspije da ispuni vezirovu volju koja se ovog puta tiĉe njegove

privatne ostavštine, a ne drţavne politike biti okarakterisan kao neprijatelj; pad

u vezirovu nemilost moguć je „svakog dana i ĉasa“, direktna zavisnost je oĉita,

a hijerarhija samo prividna, ĉak i u vezirovom sluĉaju jer i njegova vlast dolazi

od sultana; vlast planski širi strah i uţas kako bi stanovništvo drţala u

pokornosti, ona, dakle, poĉiva na teroru. Zbog toga se Abidagin pad u vezirovu

nemilost desi ne zbog „velike revnosti i pretjerane strogosti“, koje su bile samo

paravan za kraĊu, ne zbog nabijanja na kolac, već zbog nepoštenja (vezirov

novac za nadnice kuluĉarima uzimao je za sebe) i, prema tome, sluţbeniĉke

„nepouzdanosti“. Njegov zamjenik, novi povjerenik Arifbeg je, takoĊer, nosio i

dalje „atmosferu stroge revnosti“ za sve što je „vezirova volja i naredba“ i

greške je „kaţnjavao istom strogošću“.

Most, naroĉito od trenutka kada je na njemu poĉeo da „radi“ ĉardak,

prerasta u mjesto iskazivanja moći, mjesto discipliniranja podanika, mesto

nadzora i kontrole i politiĉku pozornicu. Na njemu se, još u trenutku gradnje,

“kao na pramcu broda, prav i odvojen, isticao ĉovek na kocu“ koji se pobunio

protiv „muĉnog i nepriliĉnog argatovanja“. Na njemu su se ostavljale „glave na

ĉvornatim koĉevima“, kao što je glava Miletova, koji je „ izazivaĉki“ pjevao

„buntovniĉke“ pjesme o „KaraĊorĊu i kaurskim borcima“, te je jednog dana

osvanula i glava višegradskog paroha, popa Mihaila, „nevino pogubljenog“ i on

„gotovo nikad više“ nije bio bez takvog „ukrasa“. Na njemu je, kao „bostandţija

bostan“, odsjeĉene glave obilazio dţelat Hajrudin. Njegovo „besposleno

sjedenje i leţanje“ na mostu, izmeĊu dva pogubljenja, u hladovini ispod

drvenog ĉardaka, sastavni je dio taktike discipliniranja, takoĊer zasnovane na

strahu, pokazatelj sveprisutnosti vlasti u njenom nastojanju da stvori poslušnog

subjekta. Na mostu će svoj kraj, ovaj put ne u sukobu sa institucionalnim i

politiĉkim represijama, već kulturološkim, patrijarhalnim, izmeĊu svoga ne i

oĉevog da, „ na toj mrtvoj taĉki“, naći lijepa, ohola i mudra Avdagina kći, na

prvi pogled nenadmudrena i neukroćena jer Velji Lug nije sišao u Nezuke i

Avdagina Fata se nije udala u Hamziće. Ipak, „porodica-ćelija“, kako je naziva

Foucault, kao sredstvo normalizacije, jer je dio „disciplinskog društvenog

aparata“ (Foucault 1997), obavila je u ovom sluĉaju nadzor nad jedinkom u

38

nastojanju da oblikuje politiĉki i ekonomski korisnu, normalnu jedinku. Nije

Velji Lug sišao u Nezuke i nije se Avdagina Fata udala u Hamziće, ali Fatino

tijelo je mjesto na kojem se opet oĉitovala i dokazala moć jer konaĉni cilj vlasti

i jest ovladati ţivotom, a ne više samo smrću. Na mostu će, prikovan za uho,

kao jazavac, da tako „doĉeka Švabe protiv kojih nije hteo da se bori ni dao

drugima da to ĉine“, završiti i Alihodţa. Uhvaćeni u sistem „prinuda i lišavanja,

obaveza i zabrana“ (Foucault 1997) ovi junaci Andrićevog romana „Na Drini

ćuprija“ su primjer Drugog, nemoćnog subjekta u sukobu sa institucionalnim,

kulturološkim i kolektivnim represijama.

Društveno podobna, korisna i potĉinjena jedinka je cilj djelovanja društva i

vlasti. U skladu sa razvojem „politiĉke tehnologije tijela“ (Foucault 1997), kao

sprege vlast i nauĉnih saznanja, društveno nepodobna, nepotĉinjena i nekorisna

jedinka bit će protjerana u kategoriju Drugog, nenormalnog, kao što će to biti

sluĉaj sa Ćamilom u Andrićevoj „Prokletoj avliji“. Ćamilovo tijelo, tog ĉovjeka

„mešane krvi“, „od oca Turĉina i majke Grkinje“, još jednog u nizu Andrićevih

hibridnih likova, nadzoru i kontroli od strane vlasti će biti podvrgnuto u formi

zatoĉeništva. Meta više nije samo ljudsko „tijelo“ već „duh“ (Foucault 1997),

pa scene muĉenja zamjenjuje boravak u zatvoru, ograniĉavanje i oduzimanje

slobode. U ovom sluĉaju, kao i u sluĉaju fra-Petra, politiĉka pozornica, mjesto

(politiĉkog) discipliniranja i potĉinjavanja, nadzora i kontrole je carigradski

zatvor. Kazneni mehanizmi nemaju više samo represivno dejstvo, već postaju

tehnike vršenja vlasti uopće! Potĉinjavanje je sada, kako kaţe Foucault,

„proraĉunato, organizovano, tehniĉki osmišljeno, prefinjeno“. „Nevina i

skrovita strast“, koja je kroz usta „jednog ćalova u uho jednog dostavljaĉa“

došla i do praga izmirskog valije, dobivši „posve novo znaĉenje“, dovest će

Ćamila u Prokletu avliju. Abidagu i dţelata Hajrudina ovaj put zamijenio je

upravitelj KaraĊoz, a oruţje i sprave za muĉenje zamijenili su represivni

mehanizmi zatvora: „rad iznutra“, zasnovan na znanju o zatoĉenim (i ĉuvarima,

i to njihovim „javnim i skrivenim osobinama i sklonostima“), njihovoj prošlosti

i njihovoj sadašnjoj krivici ili poznavanje „skitniĉke ili prestupniĉke duše“,

oliĉen u KaraĊozovoj nepoštenoj, bezobzirnoj i izvitoperenoj igri isljeĊivanja,

„krivica po srodstvu“ (Arendt 1998), odnosno prijetnja izgonom u status

izopćenog („okuţenog“) cijele zatvorenikove porodice, neuhvatljivi i nevidljivi,

ali konstantni, sistem nadzora i kontrole, ograĊen avlijskim zidovima od grada,

a sistemom ograda i visokih zidova i staza od njegove kuće, za druge

nepristupaĉnim puteljcima, a za KaraĊoza, tj. vlast, zapravo, vezom, sa

Prokletom avlijom koji ne omogućava samo KaraĊozov neopaţen ulazak u

Avliju već i potvrĊuje istinitost tvrdnje da aparat vlasti „manje moći ima“ što je

„vidljiviji“, tj. da je institucija „moćnija“ što se „manje o njoj zna“ (Arendt

1998: 411)!

Ipak, Ćamil, taj za druge višestruko otuĊeni ĉovjek, jer „ţivi s knjigama“,

jer je „mlad i bogat osobenjak“, jer izbjegava one kojima „po imenu i

društvenom poloţaju“ pripada i jer se druţi „jedino s ljudima od nauke“, bez

39

obzira na njihovu „vjeru i porijeklo“, zbog ĉega se moţe nazvati, „neposlušnim

subjektom“, suoĉen je prevashodno sa kolektivom kontrolom i represijom, pa

tek onda sa politiĉkom. Procesu discipliniranja podvrgnut je, moţe se reći,

trostruko: od strane „grĉke opštine“ i malog grĉkog trgovca u „nastupu neke

veliĉine, junaštva i ţelje za muĉeništvom“, i to ne samo odbijanjem prosidbe

već djevojĉinom iznenadnom i „gluhom“ udajom za Grka izvan Smirne, ujedno

osvetom i za, oĉito nikad zaboravljeno i nikad preţaljeno i do tada nikad

kaţnjeno, Tahir-pašino „otimanje Grkinje“, od strane one manjine u Smirni,

koju je ĉinilo „stotinjak i turskih i grĉkih porodica“, kojoj je po porijeklu i

imetku pripadao, a koja ga je zbog njegove „odsutnosti“, dakle, neuzimanja

uĉešća u javnom ţivotu i prostoru i njegovog „neobiĉnog naĉina ţivota“

izvrgnula prvo „podsmijehu i ţaljenju“, a zatim, zahvaljujući „bujnoj mašti i

nepromišljenom govoru“, nerazumijevanju „njegove nesrećne zaljubljenosti u

istoriju koju prouĉava“ i, naravno, carskim „dojavljivaĉima“ i isporuĉila

izmirskom valiji, i, na kraju, od strane politiĉke vlasti prvenstveno predstavljene

kroz lik „ĉoveka kratke pameti i dugaĉkih prstiju“, izmirskog valije, i Latifage

KaraĊoza u carigradskom zatvoru! Prvobitno ţrtva vjerske mrţnje, valijine

„mrţnje i gnjeva prema knjigama“, naroĉito „stranim“, „revnosti“ „tupoglavog i

bolesno nepoverljivog“ ĉinovnika, borbe za vlast i opstanak u sultanovoj

milosti, straha od „nepozvanog pretresanja drţavnih poslova“, „reda i zakona“,

„loših knjiga“, svoje „sumnjive uĉenosti“ i „bavljenja istorijom i naukom“ u

sistemu u kojem od nauke oĉito moţe biti štete, Ćamil postaje „politiĉki

okrivljenik“, podsjetnik na „drevnu priĉu o dva brata-suparnika“. Ako je „izvor,

polazište“ Ćamilovog „prestupa“ bio „stil ţivota“, njegov kraj je krajnje

politiĉko-pravne prirode. Zbog toga je fiziĉkoj smrti, dakle grobu, „sa belim

kamenom bez natpisa“, jer „ne govori ni o ĉemu, pa ni o carevima ni njihovim

sporovima i borbama sa suparnicima“, u kulturološkom, politiĉkom i pravnom

smislu, identiĉan boravak u Timarhani, gdje se zatvaraju duševno oboljeli,

meĊu kojima će priĉanja o nasljedniku prijestolja postati „razgovori ludaka“,

„bezopasna bolesniĉka maštanja“ na koja se niko „ne osvrće“. I fiziĉkim i

pravnim izopćenjem u kategoriju nenormalnog, a samim tim u „nakazu“, pri

ĉemu Foucault istiĉe da je nakaza u suštini „pravni pojam“, budući da je sama

po sebi „povreda“ kako društvenih, tako i prirodnih zakona, jer u sebi spaja

„nemoguće i zabranjeno“, u potpunosti se ostvaruje nadmoć vlasti nad ovom

individuom, ovaj put realizovana uz pomoć medicinsko-sudskog aparata u

sluţbi „normalizacije“! Iako je Ćamil „ĉovek koji se oĉigledno izgubio“ i tako

se „zauvek stavio izvan sveta i njegovih zakona“, ĉovjek koji se u svojoj bolesti

poistovijetio sa Dţem-sultanom, odnosno sa „ĉovekom koji je, nesrećan kao

niko, došao u tesnac bez izlaza, a koji nije hteo, nije mogao da se odreĉe sebe,

da ne bude ono što je“, njegovo moguće smještanje u Timarhanu, ludnicu, nije

briga za psihiĉkog bolesnika već prevashodno politiĉki manevar kojim se

eliminiše moguća prijetnja.

40

Ubijanje ili protjerivanje u kategoriju nenormalnog mehanizmi su kojim

vlast u Ćamilovom sluĉaju obezbjeĊuje i manifestuje svoju moć. Fra-Petar,

nakon boravka u Prokletoj avliji, neće biti protjeran u kategoriju nenormalnih,

ali hoće u kategoriju izgnanih, i to u Akru, na osam mjeseci, poslije ĉega će tek

biti „pušten u Bosnu“! Iako ga, na prvi pogled, u Prokletu avliju dovodi

„nezgoda“, „ludi sticaj okolnosti“ koji rezultira dvomjeseĉnim boravkom u

zatvoru, „pod istragom“, bez „ĉestitog“ saslušanja, upravo ovakva atributizacija

navedenih zbivanja razotkriva karakter same carigradsku vlast, ĉiji se

instrument nadzora i kontrole, u ovom sluĉaju policija, drţi „osveštalog naĉela“

da je „lakše nevina ĉoveka pustiti iz Proklete avlije nego za krivcem tragati po

carigradskim budţacima“, ali i njen sistem uprave, njen odnos prema

podanicima i, naroĉito, potencijalno „neposlušnim“ subjektima unutar njenih

granica! Pošto je pismo Ŕ „opširna prepiska o stanju crkve u Albaniji, o

proganjanju sveštenika i vernika“ Ŕ prijetilo da otkrije nasilni karakter politiĉke

vladavine u Albaniji, ono postaje potencijalni politiĉki problem, i na

unutrašnjem i na meĊunarodnom planu, pa je nuţno pronaći krivca. “Izvor,

polazište“ fra-Petrovog (mogućeg) prestupa je zemlja njegovog porijekla,

vjerospovijest, pripadnost crkvenom redu i njegov boravak u Carigradu. On je

Bosanac, katolik, fratar i stranac u Carigradu koji se obraĉunava sa politiĉkim

neistomišljenicima, on je Drugi i, kao takav, prijetnja je sistemu i njegovom

nastojanju da u potpunosti pod nadzor stavi prostor kojim vlada, koju treba

onemogućiti u njenom djelovanju, zbog ĉega će, uostalom, i biti zatvoren u

Prokletu avliju, postajući tako objekat discipliniranja, na prvi pogled

nevidljivog, posmatranja i analize. Kako bi omogućila i olakšala nadzor i

kontrolu, vlast ga zatvara tamo gdje su „precizna kontrola aktivnosti“ i

„prinudno potĉinjavanje“ mjere kojim će se onemogućiti njegovo

neprijateljsko(?) djelovanje dok se ne provjere i ustanove njegove prave

namjere. Smještanje u Prokletu avliju, taj „ograĊeni prostor“, zatvoren kao „svet

za sebe“ kako kaţe Foucault, poĉetak je discipliniranja. U takvom prostoru

kontrola i nadzor su uvijek prisutni, ĉak i kad su nevidljivi. Na taj naĉin, iako

niti u jednom trenutku fra-Petar nije podvrgnut ispitivanju, sam boravak u

Prokletoj avliji, ĉiji je poloţaj bio „kao sraĉunat na muĉenje i veće stradanje

zatvorenika“, svjedoĉenje „izvlaĉenju priznanja“ od strane KaraĊoza i Ćamilov

nestanak i „zla sudbina“ oblici su discipliniranja. Upravo fra-Petrov strah od

saslušavanja zbog „dugih razgovora s Ćamilom“ svjedoĉi o glavnoj posljedici

panoptiĉki uspostavljene vlasti: „indukovanju u zatvoreniku svesti o njegovoj

stalnoj vidljivosti“, ĉime se, kako kaţe Foucault, obezbjeĊuje „automatsko

funkcionisanje vlasti“. Zarobljen u „nepomiĉnosti i potpunoj neizvjesnosti“, u

„bezumnoj mreţi“ koju „pletu, zateţu i mrse“, s jedne strane, bolesnici sišli s

uma i, s druge strane, „carski policajci bez duše i pameti“, ne snalazeći se i u

strahu od nove „besmislene“ istrage, fra-Petar uoĉava vlastitu poziciju subjekta

kojem se „ne moţe vjerovati“. Zatvarajući ga u Prokletu avliju, vlast fra-Petra

ne „lišava“ samo slobode“, ostvarujući tako vladavinu nad njegovim tijelom,

41

ona ne stvara samo „potĉinjenog“ subjekta, ona ovladava u potpunosti

kategorijom nevinosti, a budući da je ona politiĉka kategorija i da „nema

nevinih“, pa je već sam boravak u zatvoru svojevrsni pokazatelj krivice, i bez

potrebe da mu se dokaţe krivica vlast fra-Petra kaţnjava protjerivanjem iz

Carigrada u Akru! Fra-Petrov boravak u Prokletoj avliji, dakle, završava

egzilom koji će trajati osam mjeseci i koji će se i okonĉati tek „zauzimanjem

fratara i nekih uglednih Turaka“. Fra-Petar, kao ĉovjek koji je „vješt turskom

pismu“, i zato pratilac fra-Tadije Ostojića, postaje, u beskompromisnoj

politiĉkoj borbi, subjekt u egzilu, politiĉki protivnik, opasnost po drţavu,

smetnja interesima carigradske vlasti. Njegovo izgnanstvo je teška i okrutna

kazna i pokazatelj moći vlasti koja ovaj put teror vrši prevashodno na duši,

dovodeći je u konstantno stanje straha, od neizvijesnosti i išĉekivanja kazne za

(ne)poĉinjeni zloĉin, gotovo ludila, a zatim na tijelu, i to, ovaj put, njegovim

izmještanjem u nepoznati prostor, šaljući opet politiĉku poruku protivnicima

sistema i svim „potencijalnim zloĉincima“. Kao i ĉin nabijanja na kolac, javno

odrubljivanje glave, sramoćenje prikivanjem uha za most, ubijanje,

protjerivanje je, takoĊer, korektivna i disciplinska tehnika, kako ih Foucault

zove, namijenjena ostatku stanovništva, a ne samo kaţnjavanom! Ćamilov i fra-

Petrov sluĉaj otkrivaju da je rijeĉ o svojevrsnom „mehanizmu bezbjednosti“

(Foucault 1997) politiĉkih moćnika kojim se, ovaj put, obezbjeĊuje podreĊenost

većine stanovništva u budućnosti, dakle, vladavina postojeće strukture vlasti, a

ujedno smanjuje, jer je ideja o njihovom potpunom nestanku utopijska, broj

neposlušnih subjekata ili recidiva.

Junaci Andrićevog romana „Prokleta avlija“, i Ćamil i fra-Petar, bore se

protiv represivnog duha reţima za vlastiti identitet, ali se fra-Petrova borba

odvija u politiĉkoj ravni, dok je Ćamilova pozicija kompleksnija jer u njegovom

sluĉaju postoji i drugo poprište sukoba Ŕ kultura i tradicija. Na politiĉkom

planu, pak, oba junaka su politiĉki neaktivni i neosviješteni pojedinci, bez

uloga, i moći uopće, u politiĉkoj igri i borbi, van svih politiĉkih zbivanja i

svijesti o njima sve do momenta hapšenja. Tako je i Ćamilovo zanimanje za

Dţem-sultana „nesrećna“ zaljubljenost u „istoriju koju prouĉava“, proizašla iz

„nesrećne ljubavi prema lepoj Grkinji“, „nevina i skrovita strast“, a ne oruĊe za

svrgavanje nezakonitog(?) sultana ili izvor znanja, a iz toga i moći, za njegove

neistomišljenike i protivnike. Ovaj „potajni Dţem“ nije u sluţbi novog

pretendenta na prijestolje, niti je to on sam, on je ĉovjek koji se poistovijetio sa

ĉovjekom koji je, isto kao i on, „nesrećan kao niko“ i koji se nije htio i nije

mogao odreći „samog sebe“. Poistovjećivanje se ostvaruje na, moţe se reći,

identitarnom planu, ne politiĉkom. Rijeĉ je, zapravo, o (ne)poistovjećivanju sa

kulturološki ili politiĉki namijenjenim ulogama i pozicijama. Ćamil ne moţe da

se „odrekne sebe“ (kao Turĉina „neobiĉnog naĉina ţivota“ koji je zaljubljen u

Grkinju, pri ĉemu je ĉak i ova karakterizacija ostvarena iz perspektive

dominantne većine, a ne njega samog, „Drugog“) kako bi postao kulturološki

prihvatljiv drugima, kao što ni Dţem-sultan ne moţe da se „odrekne sebe“ (kao

42

zakonitog „pretendenta na prijestolje“) kako bi postao politiĉki prihvatljiv

drugima!

MeĊutim, u trećem Andrićevom romanu o kojem ću govoriti u ovom radu,

„Travniĉkoj hronici“, u daleko kompleksnijoj strukturi, na kulturološkom,

unutarpolitiĉkom i vanjskopolitiĉkom planu, susrećemo se sa svjedocima ili

akterima „konzulskih vremena“, kreatorima, uĉesnicima i/ili ciljanom

populacijom politiĉkih ceremonija i rituala na politiĉkoj pozornici u koju se

pretvorila travniĉka ĉaršija i Bosna na „ivici izmeĊu dva sveta“. Od momenta

dolaska francuskog pa austrijskog konzula, one postaju „teška osmatraĉnica“, i

„skromni sektor svjetske politike“. Austrijski i Francuski konzulat, (vezirov)

Konak i „muĉni“ put od konzulata do vezirskog konaka, ĉak i ĉaršijski trgovi

prerastaju u mjesta susreta razliĉitih kultura, civilizacija i vjeroispovijesti,

mjesto realizacije manje ili više uspješnih politiĉkih manevara, ali i mjesto

discipliniranja podanika i (politiĉkih) neprijatelja i sukoba, na jednoj strani,

(ne)moćnih subjekata sa institucionalnim, kulturološkim i kolektivnim

represijama i, na drugoj strani, predstavnika evropskih, okcidentalnih, politiĉkih

sila, u ovom sluĉaju Francuske i Austrije, sa predstavnicima turskog,

orijentalnog, carstva. Na taj naĉin „Travniĉka hronika“, koja obuhvata

„nepunih“ osam godina „konzulskih vremena“, prerasta zapravo u hroniku

represivnih postupaka, politiĉkih i sudskih rituala, koje provode moćnici sa

razliĉitih nivoa razliĉitih vlasti, osmišljenih s ciljem da se ostvari nadzor,

kontrola, disciplina i bezbjednost, onako kako ih definiše Foucault, kako na

unutarpolitiĉkom tako i vanjskopolitiĉkom planu.

Mnoštvo je primjera u kojima se otkrivaju represivni sistemi koji planski

siju strah i uţas i prijetnjom nasiljem ili njegovom upotrebom obezbjeĊuju

poslušnost, dakle teroriziraju. „Turski teror“ eskalira dolaskom Ibrahim-paše na

mjesto vezira. Ceremonija ugošćavanja austrijskog i francuskog konzula

upotpunjena iznenadnim i neoĉekivanim „predoĉavanjem“ odsjeĉenih „ljudskih

ušiju i noseva u znatnoj mnoţini, neopisive mase ubogog ljudskog mesa,

usoljene i pocrnele od usirene krvi“ kao „trofeja pobjede nad srpskom

ustaniĉkom vojskom“ koju su „Rusi organizovali i predvodili“, zapravo je

politiĉki manevar kojim se neumoljivo uz pomoć “laţi“ i „svireposti“ zastrašuju

vanjskopolitiĉki neprijatelji. Ova „neopisiva masa“ na vezirovom Divanu i

diplomatskom prijemu dvoznaĉna je: rezultat je „obiĉnog pokolja“ koji je

„ogorĉena i dokona vojska izršila nad bosanskom rajom, negde kod Zvornika,

za vreme neke crkvene sveĉanosti“, dakle manifestacija je moći vlasti na

unutarnjopolitiĉkom planu, koja ujedno svjedoĉi o karakteru njene vladavine,

dok je njezino eksponiranje istovremeno i politiĉka poruka vanjskopolitiĉkom

neprijatelju, koja je svojom svirepošću trebala nadmašiti samog protivnika.

Upakovana u diplomatski kontekst, ona otkriva paţljivo osmišljenu

meĊunarodnopolitiĉku igru u ĉijem su središtu zapravo antipolitiĉki i

antidiplomatski postupci i u kojoj su nasilje i unakaţena ljudska tijela

nenadmašivi argumenti, identiĉnu smaknućima sa poĉetka ovog teksta i

43

nabijanju na kolac Radosava sa Uništa u Andrićevom romanu „Na Drini

ćuprija“ jer je ponovo rijeĉ o javnom ispoljavanju i osvjedoĉenju moći, na tijelu

jednog i u svijesti drugog neprijatelja/neistomišljenika. To je i obješeno tijelo

Ciganinovo, koji je „nazvao boga novskom kapetanu“, Ahmet-begu Ceriću“,

kad su ga „vodili u Grad“, „što je isto kao i smrtna osuda kapetanova“, „leševi

dvojice nepoznatih muĉenika“, koji su pohvatani u trenutku „kad su u šupljim

štapovima hteli da prenesu neka pisma sarajevskog vladike u Srbiju“, glave

„desetak krajiških Srba, seljaka“ nataknute na „kolje“ na „utabanom zaravanku

izmeĊu hana i Austrijskog generalnog konzulata“, kao i svih onih koji su

„suĊeni po kratkom postupku“ i „poseĉeni“.

Smrt trojice drţavnih ĉinovnika i dvojice najuglednijih ljudi u Priboju zato

što se „negdje na putu izmeĊu Pljevalja i Priboja“ u blatu, jer su drumovi

„uvek“, a naroĉito „u ovo doba godine, teško prohodni,“ zaglavio jedan od

vezirovih topova ĉini svaku sljedeću naredbu o popravljanju puta izlišnom jer je

veziru strah „poravnjavao put“. Zahvaljujući istoj taktici, u Sarajevu su

pohapšeni svi bogatiji Jevreji i nekoliko najuglednijih begova, dok je u

Travniku „provedeno sedam Atijasa na jednom lancu“, da bi odvedeni, vezani i

baĉeni u tvrĊavu bili i dolaĉki paroh fra Ivo Janković, gvardijan manastira u

Guĉoj Gori, i jeromonah Pahomije. Naĉelo da se „drugaĉije razgovara sa

ĉovekom koji je jednu noć prenoćio u zatvoru“ i Ali-pašina vještina da „stvori,

podrţava i širi takvu atmosferu straha koja je savlaĊivala i lomila i one ljude

koji se niĉega pa ni smrti ne boje“, njegovo nastojanje da „uvede red u ovoj

zemlji“ koja se, „sve do Stambola“, proĉula po tome što se „ponosi svojim

neredom“, njegova prijetnja sabljom, jer „i za najtvrĊu glavu ima sablja“, i

carskim fermanom pod jastukom, „veliki, nevidljivi, nemjerljivi i svemoćan“

strah koji je „legao na Travnik kao magla i pritisnuo sve što diše i misli“ sa

njegovim dolaskom, smaknuće cazinskog kapetana jer je na „polazak u Srbiju“

doveo „devet ljudi manje nego što je obećao“ obiljeţja su vladavine terora koju

sprovodi Ali-paša. Bez ispitivanja krivice i suda navedene ţrtve politiĉkih

reţima i njihovih institucija i njihova tijela, zajedno sa scenama muĉenja koje je

prethodilo smaknuću, simboli su pobjede nad neprijateljem, oruĊe politiĉke

propagande i otjelotvorenje politiĉke poruke, u njihova tijela su upisana

ideološka i politiĉka stajališta centara politiĉke moći koja otkrivaju njihove

totalitarne namjere.

Politiĉki trofej je, meĊutim, i odsjeĉena glava koja se, „bleda i krvava“

njihala na „sankilotskom koplju“, s kojom se mladi Davil našao „licem u lice“,

kada je “jednog jutra, probuĊen klicanjem svetine, ustao i širom otvorio

prozor“, spoznavši „naliĉje revolucije“. O „francuskom“ teroru svjedoĉi, dalje, i

sam Davilov strah od „gonjenja“ i „hapšenja sumnjivih lica“ i „rĊavih graĊana“,

u „prvom redu potpisnika adrese od dvadeset hiljada“, u kojoj se „izraţavaju

simpatije kralju i kraljevskom domu“, meĊu kojima je i on, zbog ĉega se, da bi

se spasio od hapšenja, ali i „potraţio rješenje i izlaz iz svojih unutrašnjih

sukoba“, javlja kao dobrovoljac. Francuska igra sa „carskim fermanom i

44

konzulskim beratom“, ĉiji je rezultat mjesec dana Fon Mitererovog „sjedenja“ u

Brodu, dok je uzalud kurire slao i u Beĉ i u Travnik, utemeljena na

podmićivanju niţih ĉinovnika, ovaj put derventskog kapetana, (obostranom)

špijuniranju diplomatske pošte i samog autrijskog konzula, razobliĉuje takoĊer

nemilosrdnu politiĉku borbu dvaju konzulata. Iako bez ţrtava i manje svirepa od

Ibrahim-pašinog Divana, Davilova „dobrodošlica“ austrijskom konzulu isto je

politiĉki manevar uĉinjen s ciljem da se neprijatelj ponizi, suoĉi s vlastitom

politiĉkom nemoći i zaplaši.

Sluĉaj spomenutog novskog kapetana Ahmed-bega Cerića, koji je „goreo

od ţelje da se proslavi u bojevima na granici koju su toliko puta prelazili i robili

njegovi preci“, otkriva politiĉku igru u kojoj su Austrijanci, „posredno“, preko

svojih ljudi na Porti, iskoristivši Ahmed-begovu „naklonost“ Francuzima,

uspjeli „ocrniti i prikazati kao „izdajnika i francuskog plaćenika“, što je

rezultiralo njegovim zatvaranjem u tamnicu, a na kraju je“ i ubijen na

spavanju“, dok je u varoši „poturena vest da je pokušao da beţi“. Ovaj

pojedinac, koji je „mrzeo i prezirao vezira“, „po tradiciji kapetana sa krajine“,

koji je „odbijao da prima ma od koga uputstva i zapovedi“ i koji je slao pretnje i

uvredljive poruke od „Ahmed-bega Cerića i francuskog cara Napoleona“, od

dugotrajne i neugodne prepreke austrijskim vlastima u ostvarivanju njihovih

interesa postaje izdajnik, pošto je „neslaganje izdaja“ (Umberto Ecco), i,

ujedno, primjer neposlušnim ajanima i kapetanima po granicama. Ovaj „ĉastan

ĉovek“ ne propada pod „pritiskom dogaĊaja, u „nezdravim prilikama i ovakvim

sredinama“, gde vladaju „slepi sluĉaj, samovolja i niski nagoni“, kako to

pokušava sebi doĉarati Davil, u nastojanju da svoje djelovanje sebi, ali i u

izvještaju namijenjenom Parizu, predstavi kao „dramatiĉnu borbu za francuski

ugled“, a svoj neuspjeh kao utjecaj „nesrećnih okolnosti“. Sudbina nesretnog

Davilog štićenika pokazuje da su sva tri carstva, i tursko i francusko i austrijsko,

politiĉki sistemi zasnovani na „aparatima za prinudu“, manipulaciji laţnim

informacijama i njihovim laţnim interpretacijama kao oblikom politiĉke borbe,

legitimnim u vlastitim redovima, ali znakom zaostalosti, nekog „drugog, niţeg i

strašnog svijeta“, u neprijateljskim, na strahu od „pada u nemilost“ koji vlada

ĉinovnicima sva tri carstva, zauzdanima „pravilima, tradicijama i navikama“,

koje „traju duţe od ĉoveka“ pa se zbog toga i ne preispituju već bespogovorno

realizuju. „Stara igra“ francuskih i austrijskih politiĉkih interesa odvija se bez

prestanka u „ovoj travniĉkoj dolini“, ambivalentna jer se na politiĉkom planu

zaraćene strane, zapravo, na privatnom planu „na Orijentu“ pokušavaju ponašati

kao jedna „porodica“, „ma kakve bile inaĉe nesuglasice koje u Evropi postoje

izmeĊu njih“, sve do trenutka kada poĉinje „svijet bez Napoleona“ i kada

napuštaju Travnik i Bosnu. U „varvarskoj zemlji“, kojoj prijeti „otvorena borbe

izmeĊu vezira i begovata“, ponovo je moguće titulu „rĊavog graĊanina“

zamijeniti onom „obiĉnog graĊanina“, potpisnika sada „ĉuvene peticije“.

„Jedini predstavnici prosvećenog sveta u ovoj divljini“, „na štetu po obe strane i

po ugled hrišćana“, kako su „uviĊali“, vode nepoštenu borbu „ne birajući

45

sredstva i ne štedeći snagu“. Povezivanje svih onih koji su po svom

raspoloţenju i interesima protiv Austrije, uznemiravanje „austrijske teritorije“ i

davanje „sredstava za upade“ u nju, „pomaganje organizovanju otpora protiv

Francuza“, slanje „novina i proglasa“, preko livanjskih fratara, u Dalmaciju koja

je bila pod „francuskom okupacijom“, što je rezultiralo molitvama za „pobedu

austrijskog oruţja nad jakobinskim vojskama i njihovim neverniĉkim carem

Napoleonom“ i odbijanjem da u „Napoleonovom konzulatu, kao takvom“ sluţi

fratarski kapelan i „davanje poklona i prosipanje mita“ u sluţbi su carskih ratnih

mehanizama u igri potpuno „istovetnoj svima ranijim“, i uvijek isto barbarskoj,

ovaj put u Bosni, „na ivici izmeĊu dva sveta“.

Junaci Andrićevog romana „Travniĉka hronika“ nisu samo u sukobu sa

politiĉkim i institucionalnim represijama već i sa kulturološkim i kolektivnim

normama. Musa Krdţalija, zvani Pjevaĉ, zaljubio se u istu devojku kao i njegov

brat i iz tog ljubavnog trougla izašao kao „pijanica i bekrija“ jer je djevojka data

„starijem“ bratu. Ova je jedinka „iskoĉila“ iz „sklopa i ţivota celine“ tako što se

predala piću, pretvorivši se od „lepog mladića i bogataškog sina“ u „mršavog

bednika koji ţivi od pesme i samo za piće“, „ćudljivog i bezalenog veselnika“

za kojim se „okreću djeca“. Zanimljivo je da je u romanu data dvostruka i

ujedno ambivalentna analiza Musinog identiteta: dok ga Davil, koji, „u svome

ogorĉenju“, sve što je „tursko i bosansko“ prima „sa odvratnošću i

nepoverenjem“, vidi ne kao izuzetak već kao „pravi izraz sredine kojoj su

rakija, nerad i grubost svake vrste glavne oznake“, Defose u njemu vidi primjer

djelovanja „neumoljivo strogih zakona društva, religije i porodice u

patrijarhalnom društvu,“ koji vaţe „i za Turke i za raju svih vera“, dokazujući

time da „takvih ljudi ima uvek u ovakvim sredinama“. Dakle, dok je za jednog

on arhetip bosanske, orijentalne, „zaostalosti“ i „primitivnost“, za drugog je on

upravo suprotno Ŕ „samoubojica“ ĉija je propast „nezadrţljiva i neminovna“,

arhetip „prognanika“ koji to postaje izbjegavajući „obaveze društvenog

poretka“, koji kao takav postoji još u Starom zavjetu i antiĉkom svijetu. On je

pojedinac koji je „iskoĉio iz tog reda i pošao za svojom glavom i svojim

nagonima“, koji je odbio da „robuje“ sredini u kojoj je „ţivot jedinke“ jedino

moguć u odreĊenom „sklopu“, a „ţivot celine“ pod odreĊenim „nagodbama“! U

njoj je „sve povezano, ĉvrsto uklopljeno jedno u drugo“, u njoj se „sve podrţava

i meĊusobno nadzire“, u njoj „svaki pojedinac pazi na celinu i celina na svakog

pojedinca“, „kuća posmatra kuću“, „ulica nadzire ulicu“, „svaki odgovara za

svakoga“ i „svi za sve“, „budući da je svaki potpuno vezan sa sudbinom ne

samo svojih srodnika i ukućana, nego svojih komšija, istovernika i sugraĊana“.

U tome je i „snaga i robovanje“ tog svijeta. Ova minuciozna Defoseova analiza

zapravo razotkriva mehanizam djelovanja disciplinskog društvenog aparata i

procesa normalizacije svake pojedine jedinke, kao što je to sluĉaj sa već

spomenutom Avdaginom Fatom u Andrićevom romanu „Na Drini ćuprija“.

Konzulska vremena ne dotiĉu, meĊutim, samo „carske sluţbenike“,

„begove i ajane“, „ulemu i ĉaršijske ljude“. Ljubav Salke berberina prema kon-

46

zulovoj kćeri Agati, koju je, „sakriven od ljudskih pogleda“ i gubeći „osećanje o

vremenu, mestu i srazmerama svog roĊenog tela“, virio „kroz tarabe“ završit će

padom u dţeriz, batinama u Hafizadića bašti i šamarima u berbernici.

Mehanizmi normalizacije, u ovom sluĉaju batine, šamari i gladovanje uĉvrstit

će status te „divne, strane devojĉice“ kao „onoga što nije za njega“, „utjerivati

pamet u glavu“, a istjerivati „ešekluke“ (nestašluke, obijesti). Ipak, sluĉaj

Mehmeda, zvanog Brko, koji se oţenio sa „nekom mladom i lepom Turkinjom

koja je došla iz Beograda rodu u Travnik“, ţenom izvjesnog Bekri-Mustafe za

kojeg su svjedoci „pod zakletvom“ tvrdili da je umro od „preteranog pića“ i koji

je ţiv, a opet „mrtav pijan“ odjednom u Travniku potraţio svoju ţenu, otkriva

svu kompleksnost kulturoloških, religijskih i politiĉkih odnosa. Negova ţenidba

postaje prilika za razraĉunavanje sa politiĉkim neistomišljenicima, izdajnicima

u sluţbi francuskog konzula, pristalicama sultanovih reformi, manifestaciju

„narodnog gnjeva“ u pobuni ĉaršije koja se zatvorila i „uzela stvar u svoje

ruke“. Ţrtva mrţnje prema reformama i konzulatima, pobune „pravovernih“

koji ne smiju“ glave da dignu“ i ĉija djeca gladuju, muteselimovog neznanja,

„više mrtav nego ţiv“, u „bunaru“, „mraĉnoj ćeliji“ u koju se spuštaju osuĊenici

na smrt, Mehmed, zvani Brko, muĉen udarcima štapova po tabanima, postat će

za „razdraţenu gomilu“ otjelotvorenje nepravedne, od šerijata odmetnute i

ugnjetaĉke vlasti, a za vlast otjelotvorenje zloĉinca ĉiji je prestup ujedno i napad

na vladara.

Navedeni junaci Andrićevih romana „Na Drini ćuprija“, „Prokleta avlija“ i

„Travniĉka hronika“ su „zatoĉeni u svijetu terora“ (Kovaĉ 2005) i primjer su

Drugog, nemoćnog subjekta u sukobu sa institucionalnim, kulturološkim i

kolektivnim represijama. Budući da sva tri romana problematiziraju „borbu s

vlašću“, odnosno „borbu izmeĊu individualnih zahtjeva i kolektivne represije“,

istovremeno otkrivajući represivne mehanizme koji „reduciraju biće na nivo

instrumenta vlasti!“ (Kovaĉ 2005), moţemo ih svrstati u red politiĉkih romana!

U njima je predoĉena „drama pojedinca sukobljenog sa sistemom prinude i

zabrane“, „odnos dţelata i ţrtve“ koji podrazumijeva „nesrazmjer izmeĊu

okrutnosti i nevinosti, nekaţnjivog nasilja i nemoćne odbrane“ (Kovaĉ 2005).

Istovremeno se taj sistem prinude i zabrane odnosi i na kulturološke i

patrijarhalne norme unutar kojih junaci egzistiraju.

Abstract

This work will include the novels The Damned Yard, The Bridge on the Drina and The

Travnik Chronicle with aim to analyse in what proportion the identity of the other, weak

subject and his drama is present in this part of Andric's work that among other things,

identifies speaking about different political, historical and social turmoils. It is possible

to read the mentioned novels as the chronicles of repressive actions, political and court

rituals that are carried out by persons in power from different levels of authority devised

with aim to realize supervision, control,discipline and security in the way Foucault

defines them on intrapolitical as well as on international political plan. At the same

47

time,there will be speaking about cultural and patriarchal repressions in an effort to

create an obedient subject.

Keywords: political, institutional and cultural repression, Foucault, supervision, control,

obedient subject.

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo (1981): Na Drini ćuprija, Prosvet, Beograd

Andrić, Ivo (2004): Prokleta avlija, Civitas, Sarajevo

Andrić, Ivo (1977): Travniĉka hronika, Svjetlost, Sarajevo Ŕ Mladost,

Zagreb

Foucault, Michel (1977): Nadzirati i kaţnjavati, Izdavaĉka knjiţarnica

Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad

Arendt, Hannah (1998): Izvori totalitarizma, Feministiĉka izdavaĉka

kuća 94, Beograd

Kovaĉ, Nikola (2005): Politiĉki roman, Armis Print, Sarajevo

48

49

Amila Kahrović-Posavljak

(Sarajevo, Bosna i Hercegovina)

Salomon Atijas: uprisutnjenje bezglasnih drugih

Sažetak

Jezik kao prisustvo utemeljuje subverzivne potencijale teksta. Tekst je jedino mjesto (ne

kao locus niti kao topos) u kome se moţe dati glas bezglasnom drugom. U Andrićevom

romanu „Travniĉka hronika“ bezglasni drugi je Salomon Atijas budući da pripovjedaĉ

govori ono što bi Atijas govorio da govoriti moţe. Narativni postupak posredovanog

uprisutnjenja bezglasnog drugog (kroz traumu utemeljujećeg egzila) u romanu otvara

prostor za postojanje deridijanskog traga koji strukturu cijeloga sistema dovodi u

pitanje.

Ključne riječi: stranost, Jevreji, prisustvo-odsustvo, proces.

Uvod: teorijski okvir

„Travniĉka hronika“ je višestruko interpretiran roman u savremenim

promišljanjima knjiţevnosti juţnoslavenske interliterarne zajednice. Cilj rada je

ponuditi novu teorijsku mogućnost podesnu za ĉitanje ovog romana.

Istovremeno, interpretacija knjiţevnog teksta teorijskim modelom moţe proširiti

granice tog modela i ĉak ga dovesti u pitanje.

Analiza romana se zasniva na konceptu „topografije stranoga“, njemaĉkog

filozofa Bernarda Waldenfelsa koji je u suvremenim promišljanjima

fundamentalno razradio temeljne fenomenološke postavke Edmunda Husserla.

Waldenfelsova „topografija stranog“, promišljanje utemeljeno u istoimenoj

knjizi, operira na dva nivoa. Prvi nivo je prostorni i u njemu se topografijom

zamjenjuje topologija što je ĉin odricanja od logocentrizma. U drugom dijelu,

Waldenfels razdvaja pojmove drugog i stranog uvodeći procese ostranjenja te

insistirajući na procesnosti. Pri tome se strano ne postavlja kao zadati entitet

nego kao iskustvo stranog koje se dalje promšlja zasnivanjem nivoa stranosti.

Stranost se, dakle, postulira kao hiperfenomen:

U pozadini dalekoseţnih tendencija, koje su već odavno postale

predmet raznovrsnih istorijskih i specifiĉnih struĉnih istraţivanja, u

onome što sledi treba da ispitamo fenomen stranog i to sve do taĉke

kada se identitet stranog, njegov smisaoni oblik, pravilna struktura i

bitak-za-nas slama, dovodeći u pitanje i vlastitost nas samih. Takav

fenomen bi mogli okarakterizirati kao hiperfenomen jer prevazilazi

uslove svog pojavljivanja.

(„Topografija stranog“)

U analizi najzanimljivijim nalazimo dio romana u kojem se govori o

Salomonu Atijasu i sudbini Jevreja. Upravo ovaj dio, uz ĉinjenicu pripo-

50

vjedaĉeve intervencije, će se pojaviti kao Waldenfelsova vrsta hiperfenomena

koji nadilazi uslove svog pojavljivanja. Takvom postuliranju će doprinijeti

pozicija Salomonova glasa koji nije prisutan (zanimljivo je da se ovdje koristi

kondicional „kad bi mogao govoriti“), ali nije ni odsutan u potpunosti jer se

uprisutnjuje u tekstu dvojako:

1. reduciranim i teleološkim govorom Salomona Atijasa Davilu,

2. posredstvom pripovjedaĉa koji otkriva prešućeno.

U Waldenfelsovom konceptu bitni su i nivoi stranosti. On diferencira tri:

1. svakodnevna ili normalna stranost koja sadrţi odreĊenu dozu

povjerljivosti (Waldenfels kao primjer navodi komšinicu koju sretnemo

na ulici),

2. strukturalna stranost, a to je stranost koja poĉinje s podjelom na domaći

i strani svijet a ne tek s jezikom,

3. radikalna forma stranog koja ostaje izvan svakog poretka i konfrontira

nas s dogaĊajima koji „ne samo da dovode u pitanje granice

interpretacije, već i samu mogućnost interpretacije.“ (Waldenfels 2005:

41) U radikalnu stranost spadaju graniĉni fenomeni poput erosa i smrti.

Bitno je pomenuti i Waldenfelsov stav glede Husserlove fenomenologije.

On stranost smješta u potvrdivu pristupaĉnost izvorno nepristupaĉnog. Iz ovog

se moţe ĉitati mogućnost temeljnog paradoksa kod Husserla, jer se napominje

kako je u izvoĊenju temeljnih pojmova mjesto stranog u iskustvu za Husserla

ne-mjesto. Nasuprot njemu, Waldenfels razvija misao da strano nije tek tako

negdje drugdje, ono jeste drugdje i to kao originalna forma drugdje.

Kada uzmemo u obzir i to da Waldenfels insistira na cijepanjima

(intrasubjektivnim i intersubjektivnim) u procesima ostranjenja, onda moţemo

reći da se nivoi stranosti u „Travniĉkoj hronici“ utemeljuju ovako:

1. intrasubjektivni i intersubjektivni,

2. interkulturalni i interpolitiĉki,

3. uslovno reĉeno intercivilizacijski u kojemu se Zapad homogenizira

(proces!) naspram onoga što se naziva divljim Orijentom. No, u tim

procesima i Orijent se isto tako nastoji homogenizirati. Insistiramo na

tome da je ovo uslovno jer i sam koncept civilizacije ovdje postoji tek

kao proces.

Trag izgnanika

Nakon što smo postavili, u najkraćim crtama, teorijski okvir treba ponovno

proĉitati poziciju Salomona Atijasa. Stvar se doima priliĉno lakom. Salomon

Atijas je stranost i od Turaka i od hrišćana; pozicija Jevreja je transgraniĉna i u

tom smislu Atijas bi se mogao ĉitati kao višestruk graniĉni lik. Pripo-

vjedaĉevom intervencijom stvar se znantno usloţnjava.

51

U pitanju Jevreja se figure gosta, izgnanika, stranosti i sjećanja dovode do

krajnjih mogućnosti. Jevreji su, kao i Bosanci, strani i Istoku i Zapadu ali za

razliku od Bosanaca nemaju svoju zemlju. Sve vrijeme u romanu Jevreji postoje

kao neka vrsta diskretnih aktera ĉime se narativno utemeljuje njihov oprez

prema svemu stranome i nada da bi u austrijskom konzulu mogli imati

prijatelja.

Pripovjedaĉ se odriĉe detaljnog psihologiziranja kada piše o Jevrejima u

Travniku i umjesto toga se zadovoljava eksplicitnim iskazivanjem njihovog

poloţaja. U formalnoj gramatici teksta, Jevreji su tek epizodne liĉnosti. No,

postoji mjesto u naraciji gdje se perspektiva suţava na Jevreje. To se dogaĊa

pred kraj romana, kada su svi procesi ostranjivanja i dez-integriranja privedeni

kraju te je konzul Davil prisiljen zatraţiti nešto novca od Salomona Atijasa.

Pripovjedaĉ taj dio gradira. Kada Davil dolazi Atijasu, pripovjedaĉ

nagovještava:

Pri pomenu progona i globa koje su Jevreji imali da podnesu od Ali-

paše, Salomonove oĉi dobiše ukoĉen i briţan, ţivotinjski tuţan izraz:

- Mnogo nas je to koštalo i mnogo nam je uzelo, i zaista je do dna

iscrpio naša ĉekmedţeta, ali vam mogu da kaţem i vi treba da znate...

Tu Salomon pogleda zbunjeno u svoje znojne ruke na kolenima i posle

kraćeg ćutanja nastavi nekim drugim, tanjim glasom, izmenjeno, kao da

govori odjednom sa drugog kraja:

- Da, uplašilo nas je i koštalo mnogo. Jest. I vezir je zaista oštar, oštar i

teţak gospodin. Ali on jedanput ima posla sa Jevrejima, a mi smo

preturili desetine i desetine vezira. Veziri se menjaju i odlaze. (Istina,

svaki ponešto i odnose.) Odlaze veziri, zaboravljaju šta su radili i kako

su postupali, dolaze novi i svaki poĉinje iznova. A mi ostajemo,

pamtimo, beleţimo sve što smo podneli, kako smo se branili i spasavali

i – predajemo od oca na sina ta skupo plaćena iskustva. Eto zato naša

ĉekmedţeta imaju dva dna. Do jednoga dopre vezirova ruka i isprazni

sve, ali ispod toga uvek ostane nešto za nas i našu decu, da se spase

duša, da se pomogne svoj i prijatelj u nevolji...

(„Travniĉka hronika“)

Dalje se u romanu kaţe:

Ali upravo zbog tog smeha, Jevrejin zastade i pogleda malo bolje

konzula u lice, opet onim svojim prvim briţnim i bojaţljivim pogledom.

Poboja se da nije preterao i rekao što ne treba. I sam je uviĊao da ono

što je govorio nije bilo ono što je ţeleo da kaţe... Zaboravljajući svoje

prvobitno snebivanje i tešku nelagodnost, sve je jaĉe osećao potrebu da

ovome strancu kaţe još nešto o sebi i svojima, nešto hitno i tajno, iz ove

travniĉke rupĉage, iz vlaţne magaze, gde se ţivi teško bez ĉasti i

pravde, bez lepote i reda, bez suda i svedoka, kao poruku upućenu ni

52

sam ne zna kome, tamo nekom boljem, urednijem i prosvećenijem svetu

u koji se konzul vraća.

(„Travniĉka hronika“)

Nešto dalje, perspektiva se dodatno suţava sada samo na Atijasove misli

koje bi rekao „Kad bi umeo, kad bi mogao uopšte da govori“ (Andrić 1962:

462) Potom pripovjedaĉ implicira šta bi rekao Salomon Atijas kad bi mogao da

govori:

Pre više od tri stotine godina digao nas je iz naše otadţbine, jedinstvene

Andaluzije, strašan, bezumni, bratoubilaĉki vihor koji i danas ne

moţemo da shvatimo, i koji ni do danas nije sebe shvatio, razbacao nas

svuda po svetu i naĉinio od nas prosjake kojima ni zlato ne pomaţe.

Nas je, evo, bacio na Istok, a ţivot na istoku nije za nas ni lak ni

blagosloven, i što ĉovek dalje ide i primiĉe se sunĉevom roĊaju, sve je

gore, jer je zemlja mlaĊa i sirovija a ljudi su od zemlje. I naša je muka

u tome što nit' smo mogli potpuno da zavolimo ovu zemlju kojoj

dugujemo što nas je primila i dala nam utoĉišta, nit' smo mogli da

zamrzimo onu koja nas je nepravedno oterala i prognala kao

nedostojne sinove. Ne znam je li nam teţe što smo ovde ili što nismo

tamo. Ma gde bili, izvan Španije, mi bismo patili, jer bismo dve

domovine imali uvek, to znam, ali ovde nas je ţivot suviše pritisnuo i

unizio. Znam da smo previše izmenjeni, ne pamtimo više ni kakvi smo

bili ali se sećamo da smo bili drukĉiji. Davno smo krenuli i teško smo

putovali i nesrećno smo pali i zaustavili se na ovom mestu, i zato nismo

više ni senka onoga što smo bili. Kao prah sa voćke koja ide od ruke do

ruke, sa ĉoveka spadne prvo ono što je najfinije na njemu. Zato smo i

mi ovakvi, ali vi nas znate, nas i naš ţivot, ako se ovo sme ţivotom zvati.

Ţivimo izmeĊu Tura i raje, bedne raje i groznih Turaka.

(„Travniĉka hronika“)

Pripovjedaĉ ovdje govori o tome šta bi Salomon Atijas rekao „kad bi

govoriti mogao“. Tu se otvara inherentni jaz strukture ovog poglavlja; jaz:

kondicional (kad bi mogao) Ŕ govor.

Stranost se time podiţe na novu razinu. Strani je onaj ĉiji je govor

ograniĉen. On je prisutan, ali je njegov glas fundamentalno1 odsutan. Uzmemo

li u obzir Waldenfelsovu ideju da je stranost prije odsustvo nego li deficit,

dobijamo mogućnost ĉitanja Salomona Atijasa u dvostrukom poloţaju. U tom

smislu Atijas je fiziĉki prisutan u kasabi, ali joj je stran ne samo etniĉki već i

onoliko koliko je njegov govor fundamentalno odsutan. A ovo je bitno naglasiti,

makar te dvije ĉinjenice ionako bile povezane.

1Kada se kaţe fundamentalno odsustvo glasa, misli se na odsustvo svakog oblika govora koji nije

svakodnevna konverzacija i ograniĉeno jadanje Davilu.

53

Dihotomiju nuţni govor za komunikaciju-stvarni govor Andrić itekako

dobro utemeljuje. Dovoljno je pogledati razliku onoga što je Salomon Atijas

rekao Davilu i onoga što bi mu rekao kad bi mogao uopšte da govori.

Identitarni cijepovi, svojstveni Andrićevom formuliranju naracije, u

„Travniĉkoj hronici“ se s priĉom o Salomonu Atijasu usloţnjavaju. Moţe se

reći da u ovom poglavlju dostiţu svoj vrhunac. Dovoljno je pogledati navedena

dva procjepa: šta Salomon Atijas govori i šta bi govorio kad bi mogao. Drugi

procjep koji je bitan jeste jaz Salomona Atijasa, subjekta2 koji je fiziĉki prisutan

u kasabi i njegovog odsutnog glasa. Ova se dihotomija, moţe ĉak dvojako ĉitati:

1. inherentni cijep u Salomonu Atijasu: subjekt-njegov glas,

2. vrsta cijepa u kojem je subjekt prisutan u kasabi a njegov govor nije Ŕ

izvanjštenje ili išĉašenje ovog prvog cijepa.

Ovaj ćemo drugi jaz nazvati jazom subjekta koji se, kako vidimo, moţe

ĉitati i kao unutarnji i kao vremenski jaz (na ovome Salomon Atijas posebno

insistira situirajući govor u opoziciji nekad-sad). Dva jaza: inherentni jaz

strukture i jaz subjekta su suglasni jedan s drugim.

Da se romaneskna struktura postavi ovako, kljuĉna je figura pripovjedaĉa. S

obzirom na to da pripovjedaĉ iskazuje ono što bi Salomon Atijas govorio kad bi

govoriti mogao i njegova pozicija se usloţnjava. Na jednoj razini, pripovjedaĉ

premošćuje oba jaza. Na drugoj razini, moţemo se upitati nije li premošćavanje

ova dva jaza istovremeno i njihov uslov. Odnosno, da obrnemo svar: stvara li

pripovjedaĉ jaz da bi ga premostio? I ne postaje li to premoštavnje proces koji

odreĊuje strukturu poglavlja? Jaz nikada nije premošten, on je uvijek u

premoštavanju.

Iako su dva jaza onaj inherentni strukturi i onaj subjekta suglasni,

pripovjedaĉeva funkcija otvara napetost u situiranju ova dva jaza dvojako:

1. prisustvo Ŕ odsustvo,

2. subjekt Ŕ glas.

Temeljno pitanje postaje kako ĉitati ova dva jaza: kao temeljni onto-

teološki procjep ili kao paralaktiĉku razliku? U drugom sluĉaju, uzmemo li

odreĊenje Slavoja Ţiţeka da je „Jaz koji jedno razdvaja od njega samoga

paralaksa.“ (Ţiţek 2007: 14), radi se o ĉistoj paralaktiĉkoj razlici. Pri ĉemu je

bitno napomenuti da je ovo u suglasju s Ţiţekovom tvrdnjom da cogito nije

supstancijalan već strukturalan. Opet, paralaktiĉki jaz u Salomonu Atijasu ili

moţda je bolje reći paralaktiĉki jaz Salomona Atijasa ne odgovara niti jednoj od

paralaksi ĉiju je tipologiju (ne ruši li samim nuĊenjem tipologije paralaksi Ţiţek

2 Subjektivnost Salomona Atijasa je višeznaĉna. Dovoljno je pogledati slojevitu povijest subjekta sa svim njezinim kontradikcijama koju je jako dobro saţeo Slavoj Ţiţek u knjizi Paralaksa utvrdivši tri naĉina

postojanja subjekta: 1. subjekt kao autonomni akter; 2. subjekt kao taj isti akter podĉinjen (subjektiran) nekoj

moći; 3. tema predmet. No ovdje se Ţiţeku moţe postaviti fundamentalno pitanje ne postoji li u ovom trećem sluĉaju subjekt zapravo kao ĉist objekt, radije nego li onaj paralaktiĉki iako Ţiţek ovo dvoje spaja u terminu

koji kasnije razraĊuje: „ĉist paralaktiĉki objekt“?

54

vlastitu metodu?) ponudio: niti ontološkoj, niti znanstvenoj, niti politiĉkoj

paralaksi.

Prvi sluĉaj je mnogo sloţeniji. Ovdje bi nam mogla pomoći temporalnost.

Kako smo utvrdili, najradikalniji poloţaj nepripadanja ili graniĉni poloţaj u

romanu imaju Jevreji. Ta njihova graniĉnost je situirana kako prostorno, tako i

vremenski. Istovremeno stanje Jevreja je jedino stanje u romanu koje ne gradira

već je odreĊeno nekakvom vrstom narativne konstante.3 Svakako da za njih

postoje “bolji” ili “lošiji” trenuci u romanu, ali dok su za sve druge oni dio

ukupnoga gradiranja, za Jevreje su tek privremeno iskakanje iz prezenta, ono

koje je nuţno da bi taj prezent, a i oni, opstali. Njhova sudbina je u romanu

zasnovana na granici izmeĊu politike i ontologije.

U govoru Salomona Atijasa o dvije otadţbine Jevreja moţe se prepoznati

kontinuitet njihove izgnaniĉke sudbine još od egzila. Ako se sjetimo da su

Jevreji iz Egipta prognani pobunivši se protiv faronova apsolutizma i tiranije,

onda moţemo reći da se slika Jevreja kao naroda bez zemlje, dakle u izvjesnom

smislu naroda a-topije te konstantnoga stanja topološke i kulturološke

ostranjenosti uzdiţe do alegorije koja bi mogla u sebi objediniti sve vrste

utopizma i nivoe ostranjenosti u romanu. Dok Ivo Tartalja, u knjizi

„Pripovedaĉeva estetika“, insistira na razlici izmeĊu simbola i alegorije kod

Andrića mi ćemo se ovdje posluţiti unekoliko sloţenijim modelom s obzirom

na naratvinu uvjetovanost. Poznato je da je Paul de Man razlikovao simbol i

alegoriju. U „Retorici vremenitosti“ Paul de Man simbol opisuje kao

mistifikaciju, a alegoriju povezuje s autentiĉnim razumijevanjem jezika i

vremenitosti ĉime je, prema Jonathanu Culleru, „poĉeo obrat koji je alegoriju

uĉinio prvotnim naĉinom oznaĉavanja a „simbol‟ osobitim, problematiĉnim

sluĉajem.“ (Culler 1998:159)

Otuda nam se otvara pitanje: postaje li kondicional “kada bi mogao” uslov

mogućnosti (na ovom izrazu je pri formuliranju svojih odrednica priajteljstva

posebno insistirao Ţak Derida, v: “Politike prijateljstva”) formiranja sudbine

Salomona Atijasa Ŕ paradigmatske sudbine Jevrejina Ŕ kao alegorije?

Glede temporalnosti koju smo spomenuli, treba ustanoviti sljedeće. Uz

utemeljenje Jevreja kao istvoremeno i stranih i drugih u odnosu na sve,

narativni luk romana se polako spušta ka eksplicitnom promišljanju pamćenja i

njegovog potencijala subverzivnosti. Izravno se to vidi iz već navedenih

Salomonovih rijeĉi koji se odnose na Ali-pašu. Moţe se, naizgled, uĉiniti da je

ovome iskazu suprotan iskaz: „Znam da smo odavno izmenjeni, ne pamtimo

više ni kakvi smo bili ali se sećamo da smo bili drukĉiji.“ (Andrić 1962: 463)

Ovu reĉenicu nije rekao Salomon Atijas nego ona spada u pripovjedaĉevu

intervenciju. Da bismo premostili ovu razliku morat ćemo prizvati ostranjivanje,

3 Veoma je bitna napetost koju ovo stvara a koja bi mogla ponuditi naĉin za preispisivanje Waldenfelsove

ideje procesnosti. Kako je moguće da je nešto istovremeno u temporalnom smislu granica ali i da miruje u romanesknom prezentu? Odgovor bi mogao doći ako se opet posluţimo stvaranjem paralaktiĉke razlike. Ne

postavlja li se ovdje procesnost kao inherentni cijep sebe same?

55

postulirati ostranjivanje kao vremensko distanciranje od sebe i naglasiti poziciju

pripovjedaĉa. Kada to uradimo, moţemo ustanoviti da ono što se doima kao

paradoks zapravo nije nikakav paradoks već se radi o dvije vrste pamćenja.

Prvo je pamćenje ono, koje se izriĉe Davilu u govoru o Ali-paši

kontraprezentsko pamćenje koje je Jan Assman odredio kao uslov opstanka.

Drugo je pamćenje bismo mogli, prema Assmanovoj topologiji pamćenja

odrediti kao fundirajuće:

Vruće sjećanje, koje ne samo premjerava prošlost kao instrument

hronološke orijentacije i kontrole nego i iz odnošenja prema prošlosti

crpi elemente slike o sebi, kao i uporišta za nadu i ciljeve djelovanja,

nazvali smo mitom. Mit je (prvenstveno narativno) odnošenje prema

prošlosti koje iz nje propušta svjetlost u sadašnjost i budućnost. Tipiĉno

je da takvo odnošenje spram prošlosti u sluţbi dviju naoko suprotnih

funkcija. Jednu funkciju mita mi ţelimo nazvati fundirajućom. Ona

sadašnjost stavlja pod svjetlo pripovijesti koja joj daje privid smislenog,

bogomţeljenog, nuţnog i nepromjenjivog... Drugu funkciju mogli bismo

nazvati kontraprezentskom. Ona polazi od iskustva defincijencije

sadašnjosti i u sjećanju priziva neku prošlost koja uglavnom poprima

crte Herojskog doba. Ove pripovijesti bacaju sasvim drugaĉije svjetlo

na sadašnjost. One istiĉu ono što nedostaje, što je isĉezlo, izgubljeno,

potisnuto na rub, osvješćujući na taj naĉin rez izmeĊu nekad i sad.

(„Kulturno pamćenje“)

U romanu je, na fonu jaza o kojemu govorimo, jaza izmeĊu onoga što

Salomon Atijas govori i što bi govorio kad bi „umeo“ i „mogao“ govoriti,

moguće ĉitati i znatno odstupanje od Assmannove tipologije koje bi moţda

moglo doprinijeti da se ta sama tipologija iznova promisli. Naime, sjećanje na

egzil u „Travniĉkoj hronici“ ne funkcionira samo kao fundirajuće sjećanje

travniĉkih Jevreja. Egzil je njihov konstantni prezent. Ili ako ţelimo ovako reći,

ovo je sjećanje istovremeno i fundirajuće sjećanje i jedna vrsta ne-sjećanja

budući da je konstatni prezent. To je narativno utemeljeno pomenutim

procjepima u naraciji i procjepom subjekt-glas.

Jevreji u romanu ţive izmeĊu Istoka i Zapada i u odnosu na njih

uspostavljaju dihotomiju „travniĉke rupĉage“ naspram „prosvećenog sveta“

razmišljajući time u opozicijama koje ih i jesu iskljuĉile. Istovremeno njihovo

drugo izmeĊu je situirano u prostoru Bosne u kojoj ţive (a ne borave, to je

veoma zanimljivo) kao gosti, i to izmeĊu Turaka i raje: „Zato smo i mi ovakvi.

Ali, vi nas znate, nas i naš ţivot, ako se ovo sme ţivotom zvati. Ţivimo izmeĊu

Turaka i raje, bedne raje i groznih Turaka.“

Kada pozicionira postojanje u niti-niti, budući da Salomon Atijas kaţe da

niti su istoĉni niti su zapadni, problematika se. Ovo niti-niti ne predstavlja

integrativnu snagu razliĉitih identiteta, kao kod Kolonje, budući da Jevreji u

romanu svoj identitet ĉuvaju homogenim. S druge strane, pošto ne pripadaju

56

nijednoj od dominantnih identitarnih matrica oni su, kao Kolonja, osuĊeni na

stradanje. A to stradanje predstavlja vremenski kontinuitet kroz figuru stalnog

egzila. Stradanje je stalni prezent.

S obzirom na odnos jezika i pamćenja, u romanu nalazimo jednu od

znaĉenjski najmoćnijih figura. Tradicionalno se, a baštinik te tradicije je i sam

Andrić, insistira na fundamentalnoj vezi jezika i naroda. U romanu se, pak, slika

se nesvrsishodnost poznavanja bilo kojeg jezika kada je ĉovjeku fundamentalno

oduzeta moć govora:

A ko u ţivotu uspeva da izrazi svoja najbolja osećanja i svoje ţelje?

Niko; gotovo niko. Pa kako da ih izrazi travniĉki trgovac koţama,

španski Jevrejin, koji ne zna ni jedan jezik ovoga sveta kako treba, a i

kad bi ih sve znao ne bi mu ništa koristilo jer mu ni u kolevci nisu dali

da glasno plaĉe, a kamoli u ţivotu da slobodno i jasno govori.

(„Travniĉka hronika“)

Zakljuĉak

Da bi priĉa o Jevrejima bila konstituirana kao višeznaĉno ostranjivanje Ŕ

prostorno i vremensko Ŕ pripovjedaĉ je u naraciji postavljen kao instanca koja

će prenijeti šta bi Salomon Atijas govorio kad bi mogao govoriti. Iako ne forma

slobodnog neupravnog govora (SNG), pripovjedaĉki postupak je u bliskoj

smisaonoj vezi s ovom figurom. Da pripovjedaĉ nije posegnuo za ovim

naĉinom, sudbina Jevreja u romanu bi ostala epizodna, ne bi se mogla dići na

nivo alegorije i vrhunca ostranjenja postajući nosiva osa romana. S druge strane,

da je rijeĉ u potpunosti data Salomonu Atijasu, to bi obesmislilo njegovu

poziciju. Ovako je, Atijasovom pozicijom narativno oblikovanom u dva jaza, u

roman uvedena priĉa bezglasnog drugog na naĉin da se istovremeno ĉine dvije

stvari. Prije svega se, zbog prvog jaza koji smo naveli (jaza strukture) ĉuva

njegova pozicija bezglasnosti, odnosno reduciranoga glasa. Pri tome je u

izravnoj konverzaciji s Davilom mnogo više ostalo prećutanim. Moţda se i ta

ćutnja moţe ĉitati kao ishodište govora, misao iz koje je sam iskaz nikao. Ono

što je Salomon Atijas rekao Davilu tek je reducirana verzija onoga što je ćutio u

sebi. Otuda se dalje moţe, na fonu drugog jaza, onog koji smo oznaĉili jazom

subjekta, razraditi temeljno propitivanje mogućnosti govora. I njime proširiti

Waldenfelsov fenomenološki model.

Abstract

Language, as presence, is founding subversive potentials of text. Text is only place (not

as locus or topos) where voiceless/speacheless Other can get voice. In novel „The Days

of the Consuls“ voiceless/speechless Other is Salomon Atijas since narrator tells what

he would say in conversation, if he could speak. This narrative act of mediated in-

presenting of voiceless/speecheless Other (through trauma of foundating exile) opens

space for existing Derridanean trace which questiones entire structure.

Keywords: alieness, Jews, presence-absence, process.

57

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo. (1962): Travniĉka hronika. Mladost, Zagreb.

Assman, Jan. (2005): Kulturno pamćenje. Vrijeme, Zenica.

Culler, Jonathan. (1997): O dekonstrukciji. Globus, Zagreb.

Derida, Ţak. (2001): Politike prijateljstva. Beogradski krug, Beograd.

Tartalja, Ivo. (1979): Pripovedaĉeva estetika. Nolit, Beograd.

Waldenfels, Bernhard. (2005): Topografija stranog. Stylos, Novi Sad.

Ţiţek, Slavoj. (2008): Paralaksa. Antibarbarus, Zagreb.

58

59

Marija Mitrović

(Trst, Italija)

Tipovi stranaca u Andrićevom delu

Abstract

Andrić started out, as a writer, by describing characters that gradually become

foreigners in their own country Mustafa Madţar, Đerzelez Alija); though, at the same

time he also wrote about „our people“ getting caught alone in the wide world and

feeling as strangers (Nikola Kriletić; Toma Galus). Yet, in his work, strangers are

always colonialists and invaders: Ottoman Turks, Habsburg Austrians and (more

rarely) the French. In this group of “proper” foreigners Andrić does not see the

difference between Christians and Muslims, he depicts not only the hatred towards the

foreign lord by the locals, but also depicts foreigners who‟s personal open-mindedness

has contributed to their own inclusion to the local society, ethnic and religious

differences notwithstanding (Mario Cologna; the young consul Des Fossés).

Keywords: foreigners, feeling strangers, colonialism, class, ethnic and religious

differences.

1. Bosanci koji se u Bosni osećaju kao stranci

Širok je spektar znaĉenja pojma stranac u Andrićevom proznom delu. Nije

za ovog autora stranac bio samo onaj ko dolazi iz neke druge zemlje, nego i

onaj ko se u svom kraju oseća kao tuĊin, naroĉito ako se svest o tuĊinstvu javi

neposredno nakon neke epifanije ili nekog sna, slavlja i veliĉine, herojstva i

osećanja izabranosti, uzvišenosti. Hronološki posmatrano, kao da su Andrićevu

paţnju najpre zaokupljali ljudi koji odjednom postaju strani, ponašaju se kao

stranci ili ĉak istiĉu tu svoju izuzetost/izuzetnost, ĉak i onda kada takvo njihovo

ponašanje ugroţava njihovo ljudsko dostojanstvo, pa i samu ljudsku

egzistenciju.

Godine 1920., kada je poĉeo da objavljuje prozu, Andrić je kao glavne

junake rado birao gubitnike, likove koji se u trenutku fokusiranja paţnje na

njihov ţivot „izgubili tle pod nogama“ (Alija Đerzelez, Mustafa Madţar, Nikola

Kriletić, Toma Galus) te se u novoj situaciji osećaju kao stranci, ĉak i onda kada

Ŕ kao Mustafa Madţar Ŕ upravo stiţu u svoj rodni kraj.

Od izuzetnog je znaĉaja ĉinjenica da Ivo Andrić zapoĉinje svoju

pripovedaĉku karijeru pripovetkom koja i u ukupnom njegovom pripovedaĉkom

opusu, vrednosno gledano, zauzima veoma visoko mesto, a koja tematizuje

neminovnu propast epskog i herojskog u suĉeljavanju sa stvarnošću. To je

pripovetka „Put Alije Đerzeleza“ (1920)4. O njoj i njenoj vezi sa usmenom

4 Godine 1924. Vinaver ovako karakteriše Andrićevog Aliju Đerzeleza: „Njegov mamurni Alija Đerzelez,

najzad, na Balkanu, osvestio nas je od pijanstva i ĉula legendi, izbacio hiljade naprasnih znakova pitanja u sve

60

tradicijom doista je mnogo pisano5. Andrić zapoĉinje pripovedaĉku karijeru

opisom ulaska junaka iz narodne pesme u pustu prozaiĉnost. Od heroja, on

postaje stranac. Ovo je prava antiepska, antiherojska priĉa, koja razgraĊuje

oreol slave stvoren u usmenoj tradiciji.

I druga Andrićeva priĉa iz ranog njegovog perioda stvaranja, Mustafa

Madţar, koja je graĊena na usmenoj herojskoj priĉi/pesmi o jednome junaku,

prava je riznica niza dvojstava, niza ambivalencija: pre svega, postoji ogroman

kontrast izmeĊu poĉetka (Madţar je heroj iz priĉe; dolazi sa „trubama i

barjacima“, „najveći junak u banjaluĉkom boju“) i kraja priĉe (Madţara juri

ĉitavo krdo ljudi, a ubija ga Ciganin, istrĉavši iz kovaĉnice i bacivši komad

gvoţĊa koje ga pogaĊa u slepooĉnicu). I to je priĉa o deheroizaciji heroja, o

tome da u stvarnosti ĉovek odudara od onoga što se o njemu u usmenoj priĉi

priĉa. Andrić pokušava da „izvadi“ heroja iz priĉe, da ga posmatra u golom

ţivotu, ali da istovremeno zadrţi i istinu/lik iz priĉe. Na taj naĉin, priĉa i

stvarnost se meĊusobno ogledaju, jedna drugoj dopisuju znaĉenja, meĊusobno

se opalizuju. Na kraju, kad ubijaju ovog junaka kao psa u ciganskoj mahali,

kada doĊe do potpunog fiziĉkog uništenja ĉoveka koji je pokušao svoju sliku iz

priĉe da prenese u stvarnost, ĉitalac zapravo nije iznenaĊen: jer, demitizacija

teĉe od prve stranice, od prvih zapaţanja i opisa ovog junaka. Kad se pojavi u

rodnom Doboju, on je manji (jer ga je priĉa uĉinila većim) i liĉi više na

„poboţna i uĉena putnika nego na Mustafu Madţara o kom se toliko priĉalo i

pjevalo.“ Tokom priĉe reĊaju se junaštva (tri bitke u kojima Mustafa uĉestvuje)

i njegova neustrašivost kao da nema kraja; meĊutim, koliko raste junaštvo,

toliko više i jaĉe raste ono iznutra, one muke i snoviĊenja.

Alija Đerzelez, velik i slavan u priĉi, u stvarnosti (u hanu, na putu i u

Sarajevu) je ništavan, jadan i smešan; Andrića on zanima samo u toj,

gubitniĉkoj situaciji, kad se na svojoj zemlji oseća strancem koji nije u stanju do

komunicira, ponajmanje sa ţenama. A Mustafu Madţara, velikog ratnika, baš

kod kuće, u Doboju, poĉinje moriti savest i on se poĉne ponašati tako da

neminovno srlja ka brzom sopstvenom kraju. To je priĉa o deheroizaciji heroja,

o njegovom ludilu, o tome da takav heroj uvek odudara od onoga što se o njemu

priĉa. Kod kuće, u svome domu, Mustafa Madţar se oseća uţasno nesigurno;

zbog zloĉina koje je jednom poĉinio, on zapada u sve teţe zloĉine. Slike iz

prošlosti ga muĉe i na kraju ruše. Heroj je uţasno sam, izolovan, a sa

halucinaciijama koje mu se priviĊaju i od kojih beţi. Dok drugi vide kako raste

njegova slava, iz okršaja u okršaj, iz jedne u drugu, pa treću bitku, on liĉno sve

što mislimo i pokušavamo da iskaţemo.“ Citirano prema: S. Vinaver „Ĉardak ni na nebu ni na zemlji“,

Beograd 1938. str. 156. 5 MeĊu brojnim radovima, za ovu temu posebno su instruktivni: Vladan Nedić, „Ivo Andrić i narodna knjiţevnost“. Zbornik: Ivo Andrić. ur. V. Đurić. Institut za knjiţevnost i umetnost, Beograd 1962. str. 223-

234; Hatidţa Krnjević, „Đerzelez Alija u usmenoj tradiciji i u pripoveci Ive Andrića“. U: H.K. „Ţivi

palimpsesti ili o usmenoj poeziji“. Beograd 1980. str. 165-185. Franjo Grĉević, „Unutarnja Andrićeva poetika (na primjeru pripovijesti Put Alije Đerzeleza)“. U zborniku: Delo Ive Andrića u kontekstu evropske

knjiţevnosti i kulture. Beograd 1981. str. 333-356.

61

više gubi svoj unutrašnji mir i san. Njegovo spoljašnje herojstvo praćeno je

unutrašnjim rastrzanjima. Tako otuĊen od sopstvene sredine, takav stranac u

svome gradu, ĉovek postaje kada se naĊe u procepu izmeĊu kulta veliĉine

(herojstva) i griţe savesti zbog poĉinjenih nedela. Tako radikalan stranac neće

biti nijedan Evropljanin u Bosni kakav je u njoj bosanski junak Mustafa

Madţar, koji je u ime junaštva i herojstva poĉinio brojne zloĉine.

2. Naš ĉovek kao stranac u svetu

U ranoj prozi Andrić zapoĉinje, ali potom nikada do kraja ne razvija i priĉe

o domaćim ljudima koji u svet odlaze nespremni da vide, a još manje da se

saţive sa drugim i drukĉijim ljudima (Dan u Rimu, Noć u Alhambri, serija

fragmenata za nedovršeni roman Na sunĉanoj strani). Ova se tema do sada retko

nalazila u ţiţi interesovanja kritike, mada se ĉini da se u tom našem ĉoveku,

koji se naĊe u ulozi stranca ponekad moţe prepoznati i sam autor.

Iako ne spada meĊu najuspelije, priĉa Dan u Rimu je vaţna unutar pokušaja

razumevanja Andrićeve rane prozne poetike. Objavljena iste godine kada i Put

Alije Đerzeleza, i ova priĉa opisuje jedan segment sa putovanja jednog junaka

koji samoga sebe doţivljava kao velikog i svemoćnog, putovanja koje junaku

oduzima gloriju, koje ga razgolićuje, podsmeva mu se, svodi junaka na

antijunaka. Nikola Kriletić „s teškom ranom na koljenu... i s velikim

odlikovanjem na grudima“, već duţe vremena kruţi Evropom: „prošao je kao

dobrovoljac i kurir većinu evopskih prijestolnica“. Njegova slava je dakako

daleko od one koju je uţivao Alija Đerzelez, za kojeg su „već svi bili ĉuli“, jer

je Alija bio junak iz narodne pesme, njegova je slava drukĉijeg tipa: Nikola

Kriletić je neka vrsta drţavnog poslanika, nosilac drţavne pošte, njega u Rimu

doĉekuje predstavnik ambasade. On samoga sebe doţivljava kao vaţnu liĉnost,

nije mu auru stvorila narodna pesma, niti konj i megdani, nego vojna uniforma i

karijera, uĉešće i ranjavanje u ratu, a delimiĉno i poreklo, odnosno

stereotipizirano verovanje Mostaraca da im slava pripada već samim tim što su

roĊeni u tom gradu. Ali, kao što se Đerzelezu slava naglo ruši („kao da je sišao s

pjedestala“), tako se i Kriletićeva „slava“ pretvorila u njegov liĉni poraz u ĉasu

kada se zaustavio u „veĉnom gradu“, te uprkos nepoznavanju jezika nove

sredine osmelio da popodne i veĉe provede sam: „Ne treba ti da dolaziš“, rekao

je posle ruĉka Staniću, pisaru iz ambasade, koji je Kriletiću bio dodeljen kao

vodiĉ. Dok u priĉi o Đerzelezu prisustvujemo relativno sporom (opisanom u tri

epizode) detronizovanju junakove slave, koje je uz to odliĉno motivisano kako

psihološkim karakteristikama protagoniste, tako i brojnim uspelim opisima

orijentalne društvene sredine (što ovu priĉi i svrstava u sam vrh Andrićevih

proznih ostvarenja), priĉa smeštena u Rim odvija se u mnogo brţim potezima i

gotovo da deluje kao skica za neku duţu proznu celinu. Ali ĉinjenica da ju je

pisac objavio u relativno kratkom razmaku ĉak tri puta (1920. u „Srpskom

knjiţevnom glasniku“, 1923. u novosadskom „Rodoljubu“, a 1924. u prvoj

62

knjizi „Pripovetke“ u izdanju Srpske knjiţevne zadruge), ipak upućuje na to da

joj je pripisivao znaĉaj unutar svoje prozne poetike.

Spor i legendama proţet naĉin pripovedanja smestio je Andrić u orijentalnu

sredinu, dok je „veĉni grad“ zahtevao junaka vezanog za neposrednu sadašnjost

(kada opisuje pisara iz poslanstva, „deţmekastog Dalmatinca, koji je kao

student teologije prebegao u Srbiju“, on nudi detalje na osnovu kojih se priĉa

lako moţe tumaĉiti kao stvarni dogaĊaj, kao nešto što se u rimskoj ambasadi,

prvom Andrićevom radnom mestu, prepriĉavalo kao jedna od brojnih epizoda o

ponašanju „našijenaca“ u stranoj zemlji). Alija Đerzelez prolazi kroz iskušenje

tri puta i ĉitalac ga vidi tri puta ismejanog, a treći put on sam svoj neuspeh

shvata kao trajni: „Uvek ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i suvišnom

snagom“. Spas potraţi u javnoj kući. U priĉi smeštenoj u Rim nema te

definitivnosti, odmah na poĉetku priĉe pisac kaţe kako je taj njegov junak „bio

u Rimu samo jedan dan, a u zoru drugog dana je otputovao na Krf“, dok nam na

kraju priĉe nudi samo scenu u kojoj ĉitalac prema glavnom junaku moţe zauzeti

samo poziciju podsmeha, ne i saţaljenja. Gotovo da smo ubeĊeni da će Kriletić

i nadalje putovati i zapadati u sliĉna pijanaĉka „junaĉenja“ i zaĉikivanja, njega

rimska epizoda nije ni previše iznenadila, niti ga na bilo koji naĉin trajno

obeleţila. Alija je tokom priĉe doţiveo transformaciju, Kriletićeva epizoda je

samo jedna u nizu, ispriĉana tako da nasmeje ĉitaoca, da mu predoĉi u kakve

sve smešne situacije moţe zapasti ĉovek koji ne zna jezik nove sredine, a

pijanstvo ga hrabri da zaĉikuje sve ljude koji se u tome ĉasu zateknu u njegovoj

blizini. Niĉeg fatalnog, niĉeg definitivnog u ovoj skici karaktera jednog našeg

ĉoveka, uprazno samouverenog, koji tu samouverenost plaća, ali ne tako skupo,

da joj se ne bi Ŕ ĉim mu se pruţi prilika Ŕ ponovo predao.

I doista: u pripoveci „Noć u Alhambri“, objavljenoj 1924. na kraju prve

Andrćeve zbirke pripovedaka, Kriletić će se ponovo pojaviti, ovoga puta u

Bukureštu, sada već u ulozi gotovo profesionalnog noćobdije, koji u velegradu

lumpuje, ne vodeći raĉuna ni o finansijama koje troši, niti o ugledu svoje

liĉnosti.

U izvesnom smislu i svi zatvorenici, kojih u Andrićevom delu nije malo,

mogli bi se posmatrati i kao stranci: zatvor kao ustanova lišava pojedinca

slobode i sve što mu se bude u toj ustanovi dogaĊalo njemu je strano do bola.

Od ĉitavog niza novela i priĉa sa temom zatvora (fragmenti za nenapisani

roman o Tomi Galusu; priĉa „U zindanu“, roman „Prokleta avlija“, u izvesnom

smislu ĉak i priĉa „Olujaci“...), kratko bismo se zadrţali samo na onoj koja nosi

naslov „Zanosi i stradanje Tome Galusa“.

Na osnovu pronaĊenih zabeleţaka i autorovog dnevnika izgleda da je

Andrić imao nameru da napiše roman o Tomi Galusu. „Zanos i stradanje Tome

Galusa“, priĉa objavljena 1931. u SKG, samo je sjajan poĉetak toga nikad

dovršenog romana. Vreme dogaĊanja Ŕ kraj jula 1914 godine (dakle, upravo

kada je i sam Andrić bio uhapšen u Splitu); mesto radnje je Trst.

63

Brod Helgoland uplovljava u tršćansku luku. Sa broda, koji stiţe iz Adena,

sa juţnog dela Arabijskog poluotoka, silazi Toma Galus, Sarajlija, sav opijen

svojim gospodstvom, svojim carevanjem u zemlji-postojbini orijentalne

egzotike i bajkovitosti. Svoj prvi (on misli i jedini, ali nije bilo tako) tršćanski

dan on provodi na uzvisini iznad Trsta, na Opićini: još jednom sa pozicije

"odozgo", sa visine posmatra „one dole“, gradsku vrevu, sparinu i izmaglicu.

Samozadovoljni, paţeni i maţeni junak osećao je brojne ĉasove zanosa i ranije,

u arapskom svetu, dok je kod bogatog roĊaka bio gajen kao kap vode na dlanu;

ali Andrić opisuje samo njegov zanos i egzaltaciju u Trstu. Kulminaciju

doţivljava kada na Trst gleda odozgo, sa Opićine, odakle su svoj zanos

izraţavali toliki putopisci.

Kad se pred veĉe vrati na molo, tamo je velika vreva, puno brodova, puno

glasova, ĉuju se kolporterovi uzvici koji naslovima iz novina upozorava da se

nešto veliko sprema. Ta vreva budi u Galusu još veću egzaltaciju, i on uzvikuje:

„Ura! Uraaa! Osana narode i svijete!“ A pola sata docnije bio je uhapšen!

Optuţen jer je Ŕ Bosanac, jer je sumnjiv, jer se ponaša drukĉije od ostalih, jer

viĉe nešto nerazumljivo.

Iako poĉinje kao priĉa o individualnoj sudbini, priĉa sugeriše mnogo šire

znaĉenje: poĉinje veliki rat, ĉovek u njega pada nepripremljen, iz svojih liĉnih

zanosa strovaljuje se u neviĊenu patnju. Ĉovek je u izvesnom smislu ratom i

zatvorom kaţnjen: zato što je „carevao“, što mu se bila usijala glava.

Neposredni povod hapšenju jeste Galusova drukĉijost Ŕ govorio je drugim

jezikom i nije mu bio blizak jezik meštana. I sam je Andrić poĉetak rata doţiveo

u onome trenutku kada je bio uhapšen; rat i hapšenje su se, u njegovome ţivotu,

poklopili. Tu liĉnu situaciju transponovao je u opštu, a konkretni splitski zatvor

zamenio je za tršćanski. Ŕ Trst je bio središnja luka Austrijskog carstva, koje je

objavilo rat Srbiji, ĉime je poĉeo Prvi svetski rat. Premestivši sam ĉin hapšenja

iz Splita u Trst, Andrić je sebi olakšao prenos i prelaz sa individualne na

istorijsku konotaciju rata i zatvora.

Pad koji Galus doţivljava jeste totalan, i po tome sliĉan onome koji je

opisan u priĉi o Aliji Đerzelezu; iako sa Kriletićem deli zanos, stradanje koji

doţivljava ovaj autobiografski lik u situaciji kada se u jednom gradu osetio kao

stranac jeste konaĉno, sudbinsko, egzistencijalno i daleko od one lepršavosti i

nepromišljenosti koja karakteriše putnika Kriletića.

3. Stranci u Bosni

Kada Andrić razvija problem odnosa tuĊin-domaći ĉovek, on ga gotovo

redovno postavlja i u kontekst odnosa domaćih (potlaĉenih) ljudi prema onima

koji dolaze i koji su vlast. U zrelom Andrićevom opusu, govoriti o strancima u

Bosni znaĉi govoriti i o klasnom sistemu i o kolonijalizmu. Andrića-

romanopisca pre svega zanima odnos nadreĊenih i podreĊenih, onih koji su

moćni u odnosu na one koji su potlaĉeni, onih koji imaju neku (bilo kakvu)

vlast i onih koji su toj vlasti podreĊeni.

64

Kako je Bosna protiv svoje volje bila domaćin brojnim strancima Ŕ

Osmanlijama, koji su u Travniku i drugim gradovima imali svoje ljude na

upravnim poloţajima, a sa dolaskom Austrije, na vaţna mesta u drţavnoj

administraciji došli su Nemci, Hrvati, Ĉesi, Poljaci i drugi narodi Habzburškog

carstva Ŕ taj odnos koji je u biti klasne prirode postaje istodobno i odnos

kolonizatora prema kolonizovanoj sredini.

Otkako je napušten koncept klasnog sukoba kakvog je zagovarao Marx i

koji se zasnivao na ideološkom tumaĉenju sveta, pojam klasnog sukoba bio je

gotovo prognan iz socioloških studija. U novije vreme, meĊutim, stvorena je

ĉak jedna grupa sociologa, Grupa 22 sa sedištem u Zadru, koja je „zeleno‒lijeva

istraţivaĉka i zagovaraĉka organizacija predana razvijanju alternativnih modela

socijalno pravednih, demokratskih i materijalno odrţivih društava”6 koja smatra

da je Ŕ s obzirom da je stupanj nepravednosti i nejednakosti u današnjem

društvu izuzetno visok Ŕ „kljuĉno revitalizirati pojam klase“ (ibid.). I kod

jednog od uticajnih filozofa i sociologa evropskog društva poznog dvadesetog

stoleća i zaĉetka novog milenijuma, Pierrea Bourdieaua, pojam klasnog sukoba

je i te kako prisutan, te znatno proširen, pa osim ekonomskog kapitala ĉije

(ne)posedovanje stvara osnovicu klasne podele, ovaj autor uvodi još i dodatne

pojmove kulturnog i socijalnog kapitala koji bitno utiĉu na formiranje i poziciju

pojedinca u društvu (Bourdieu 2000, passim). Klasna podela kako je Bourdieu

vidi „jaĉa je od svih drugih teorijskih podela, kao što su podele prema polu,

etnosu itd.“ (Bourdieu 1995: 23). Ovu podelu on poredi sa taksinomijama u

prirodnim naukama koje se uvek oslanjaju na dominantne karaktersitike, te

„omogućuju da se vide i druge odlike, uoĉavaju i povezuju meĊusobno sliĉne

agense koji ih ĉine razliĉitima u odnosu na druge klasifikacije“ (ibid).

Geografsko podruĉje u kojem se vekovima pleo i gradio (sa svim sukobima

i protivureĉnostima, ali i sa svim lepotama i vrednostima) jedan budući Ŕ danas

na ţalost razoreni Ŕ moderni svet multikulturalnosti, bilo je i dobar oslonac

modernog, stratificiranog, višeslojnog, višeznaĉnog pripovedanja; kao da

Bosna, već samom svojom kompleksnom kulturološko-religioznom i etniĉkom

strukturom zahteva tu višeslojnost i višeznaĉnost likova i pripovedaĉkih

glasova.

Osim društvene podele, u središtu Andrićevog viĊenja sveta vaţna je i

civilizacijska, kulturološka podela na dve veĉito zavaĊene sfere: hrišćansku i

islamsku.7 IzmeĊu njih vlada mrţnja i rivalstvo. Zato, biti stranac u prostoru gde

se te dve religije i kulture susreću, nije isto što i biti stranac u Istanbulu ili biti

stranac u Parizu. Istiĉući sloţenost ţivljenja na meĊi, na liniji koja deli

ĉoveĉanstvo na dva dela, Andrić je osobitu pozornost obraćao upravo na one

situacije u kojima se napetost prevazilazi, u kojima se mostovi grade i svet bez

6 Iz intervjua koji je osnivaĉica ove grupe, Karin Doolan sa sveuĉilišta u Zadru, dala Samostalnom srpskom

tjedniku Novosti (broj 776, 31/10/2014, str. 16-17). 7 „I sve se svodilo na jedno: postoje dva sveta, izmeĊu kojih nema i ne moţe biti ni pravog dodira ni mogućnosti sporazuma, dva strašna sveta osuĊena na veĉiti rat u hiljadu oblika“ Ŕ „Prokleta avlija“. Sarajevo

1977. str. 89.

65

mostova se ni zamisliti ne moţe. Uostalom, baš u romanu „Prokleta avlija“, gde

eksplicite govori o veĉitoj podeljenosti i rivalstvu u svetu, Andrić priĉa "u

novom i sveĉanom obliku drevnu priĉu o dva brata", pokazujući i tako da ni

meĊu braćom ne vlada manja mrţnja i rivalstvo nego što postoji izmeĊu Istoka i

Zapada, pa ipak niko neće negirati mogućnost suţivota i ljubavi meĊu braćom.

Isto tako, suţivot pripadnika rivalskih verskih zajednica Ŕ pokazaće Andrić na

nizu primera Ŕ ne samo da je moguć, nego raĊa niz bliskih prijateljstava meĊu

pripadnicima razliĉitih vera (fra Petar i Ćamil u romanu „Prokleta avlija“; fra

Serafin i Rasimbeg u priĉi „Proba“, sveštena lica svih vera u romanu „Na Drini

ćuprija“ itd).

Najĉešće se kao stranci u Andrićevoj Bosni pojavljuju predstavnici

Osmanske vlasti, koji ne skrivaju prezir prema svojim podanicima. Ista

(islamska) vera tu nipošto nije garant blaţeg, ljudskijeg odnosa prema

podanicima; u romanu „Travniĉka hronika“ paše i veziri koji se ĉesto smenjuju

nemaju prema muslimanskom bosanskom stanovništvu ništa manje

kolinijalistiĉki odnos nego francuski konzul Davil. Uostalom, nije sluĉajno što

će francuski konzul, inaĉe ĉovek arogantne netrpeljivosti prema Bosni, svog

najboljeg sugovornika imati u turskim predstavnicima vlasti. A kada Ibrahim

paši bude palo u duţnost da uĉestvuje u gušenju pobune u Srbiji, on će, ne

mogavši postići uspeh na bojnome polju, upasti u jedno bosansko selo,

poodsecati uši i noseve „svojih“ podanika8 i pokazivati ih zabezeknutim

zapadnim diplomatama kao „ratne trofeje“ navodno steĉene u borbi sa Srbima.

U romanu „Na Drini ćuprija“, Andrić će kao strance Ŕ kolonizatore opisati

Austrijance, kojih se podjednako pribojavaju lokalni muslimani kao i hrišćani.

Ne doĉekuju hrišćani austrijsku upravu kao nešto „svoje“ ili bliţe. Niti su

Austrijanci kao vlastodršci išta manje surovi od Turaka: i oni su kolonijalna sila

koja vlada uz pomoć straha i prezira prema bosanskom stanovništvu, smatrajući

ga drugorazrednim. Ĉinjenica je da Andrić opisuje razna okrutna izvršenja

smrtne kazne koje su Turci izveli nad Srbima: Radisav je nabijen na kolac u

romanu „Na Drini ćuprija“; u „Travniĉkoj hronici“ vešani su Srbi na trgu samo

zato što su se njihova braća u Srbiji pobunila protiv turske vlasti. Nisu manje

okrutnosti ispoljene od strane turskih vlasti ni prema viĊenim Bosancima

muslimanske vere: Ali paša iz „Priĉe o vezirovom slonu“ poubija dve trećine

8 Ibrahim-pašina vojska iţivljavala se u selu blizu Zvornika, a u blizini crkve, što svakako znaĉi da su ţrtve bili hrišćani. Andrić kaţe da je pokolj izvršila „ogorĉena i dokona vojska nad bosanskom rajom“ Ŕ a raja jesu

turski podanici nemuslimani i sasvim je jasno da su i ovog puta oni bili ţrtve. Ipak, iz konteksta ukupnog

odnosa Ibrahim-paše prema podanicima i ĉak vodećem sloju ukupnog bosanskog ţivlja opisanog u XI poglavlju romana „Travniĉka hronika“ ĉitalac lako zameni lokalnu reĉ „raja“ koja u Bosni oznaĉava

nemuslimansko stanovništvo, sa širom, nekodifikovanm ali prisutnom upotrebom tog pojma, koji izvan Bosne

ĉesto oznaĉava ukupno potlaĉeno stanovništvo neke regije. Citiraću ovde samo deo strašnih, apsolutno kolonijalistiĉkih reĉenica Ibrahim paše: „Sami vidite prijatelju Ŕ obraća se Davilu Ŕ gde ţivimo i sa kim ja

imam da se rvem i nosim. Krdom divljih bivola ĉovek bi lakše upravljao nego ovim bosnaskim begovima i

ajanima. To je divlje, divlje, divlje i nerazumno, grubo i prosto a osetljivo i nadmeno, svojeglavo i prazne glave. Verujte mi kad Vam kaţem: ovi Bosanci nit imaju osećanja ĉasti u srcu ni pameti u glavi.“ („Travniĉka

hronika“, Beograd 1963, str. 196-197).

66

bosanskih aga i begova samo zato da bi narodu pokazao da ume biti surov i da

neće podnositi neposlušnost. Viši po ĉinu, ĉovek sa više vlasti tlaĉi onoga ispod

sebe. Austrijanci doduše ne oduzimaju fiziĉki ţivot ĉoveku, ili to ĉine reĊe, ali

uvode razne sluţbe koje otuĊuju ljude od rodnog kraja i od domaćeg jezika.

I kada bude opisivao manje moćne pojedince, a ne samo ljude iz turske ili

austrijske drţavne uprave, Andrić će uvek biti osetljiv na kolonijalistiĉke

stavove, pa makar oni i ne bili eksplicite izreĉeni.

Scene koje zauvek ostaju u svesti ĉitalaca su svakako one koje opisuju

nedobrodošlicu kojom travniĉko stanovništvo doĉekuje francuskog konzula

Davila u romanu „Travniĉka hronika“9. Ipak Ŕ i to je svakako podatak vredan

paţnje Ŕ neće nijedan Turĉin, niti pak ĉovek iz domaće sredine biti prikazan kao

nosilac novog duha uzajamnog poštovanja i razumevanja. Tu ulogu će Ŕ samo

naizgled paradoksalno Ŕ opet odigrati stranac: kao pandan francuskome konzulu

Davilu, koji je „sve što je tursko i bosansko primao sa odvratnošću i

nepoverenjem“, postavljen je konzulov pomoćnik, mladi Defose. On nastoji da

prodre u suštinu pojave, a ne da sudi površno; otvoreno se suprotstavlja tvrdnji

svog starijeg kolege o „besputnosti“ i zaostalosti Travnika. „Naprotiv Ŕ kaţe

mladić Ŕ ja mislim da je malo krajeva u svetu koji su manje pusti i jednoliĉni“. I

kao potvrdu svoga stava navodi postojanje geoloških naslaga, koje otkrivaju

„sve jedan iznad drugog tragove ranijih puteva koji su tom istom dolinom

prolazili“.

Kao vesnika novog, nekolonizatorskog odnosa prema Bosni postavio je

Andrić u istome romanu lekara Maria Kolonju, Italijana poreklom, koji je

odrastao u islamskim zemljama. Iako samo epizodni lik, Kolonja izrasta u

velikog, klasiĉnog romanesknog junaka: on zastupa ideju pluralizma,

tolerancije, prava na višeglasje, otkriva vrednosti Istoka, citira Kuran kao knjigu

koja propoveda izmirenje meĊu protivnicima. Sam, meĊutim, ubrzo gine,

pokušavajući da u ţivotu primeni tu svoju utopiju o jednakosti svih i pravu

svakog pojedinca na svoj ţivot. Kolonja gine, a njegova ideja ostaje: odlazeći iz

Travnika, Defose će se sećati samo Kolonje i njegovih reĉi kao onog

najdragocenijeg što je u travniĉkoj školi ţivota nauĉio.

Ni u najsumarnijem pregledu odnosa stranaca prema Bosni ne moţe se

izostaviti priĉa „Pismo iz 1920.“ (objavljena 1946). Tokom poslednjeg rata u

Bosni, ona je svakako najĉešće citirana, i to kao „dokaz“ da je Bosna „zemlja

mrţje“, te da nju doista valja Ŕ makar i ratom Ŕ podeliti, jer te tri, ili ĉetiri

9 Dok su na kraju prvog poglavlja meštani izraţavali ravnodušnost ili ĉak bili razoĉarani „ovako šturim i prozaiĉnim ulaskom Bunapartinog konzula“, u drugom poglavlju, kad se konzul uputi u sveĉanu posetu

veziru, njihove otvoreno neprijateljske reakcije na dolazak ovog stranca u grad postaju uvredljive: „zabuljene

ţene su pljuvale i vraĉale, a deĉaci izgovarali psovke, praćene bestidnim pokretima i nedvosmislenim pretnjama, pljeskajući se po straţnjici ili pokazujući rukom kako se reţe grkljan“. Na gotovo tri stranice

Andrić će opisati ovaj mukotrpni put francuskog konzula kroz zid nedobrodošlice, a onda će naglasiti i da će

„ova prva sveĉana povorka ostati u njegovoj svesti kao crna, uţarena linija koja boli, i koju zaborav sporo briše i blaţi“.

67

religije koje u njoj ţive, ne mogu dalje ţiveti zajedno. I u toj priĉi nastupa

stranac, Maks Levenfeld, i baš on će oznaĉati Bosnu kao „zemlju mrţnje“. Ali,

taj isti Levenfeld tako reći u istoj reĉenici kaţe da je Bosna "divna zemlja,

zanimljiva, nimalo obiĉna zemlja, i po svojoj prirodi i po svojim ljudima", što

dakako „tumaĉi“ Andrićevog dela hotimice izostavljaju iz svojih interpretacija-

manipulacija. Ovaj lik uviĊa sloţenost situacije i upućuje mlaĊeg kolegu,

roĊenog Bosanca, u neophodnost promišljanja te sloţenosti u trenutku kada je

utihnulo oruţje, i kada valja poĉeti graditi civilno društvo.

Maks Levenfeld se tek vratio iz rata; u posleratnoj atmosferi on ne nalazi

dovoljno oslonca i snage u sebi, oseća se suviše strancem, boji se da bi ljudi u

njemu mogli videti „Švabu i kuferaša“ i zato se ne usuĊuje da sȃm pokuša da

menja domaći svet. Promena je nuţna, silne pozitivne vrednosti naroda

zakopane su u dubinu i ne mogu same izbiti na površinu; Levenfeld otvara taj

problem u pismu upućenom domaćem ĉoveku, nekadašnjem svom školskom

drugu, sam pak odlazi u Francusku, a zatim kao lekar u Španiju, u graĊanski rat,

gde gine. Mrţnje i (bratoubilaĉkih) ratova ima i drugde, ne samo u Bosni, o

tome svedoĉi nesrećna Levenfeldova sudbina; no, u okviru teme kojom se ovde

bavimo, znaĉajnije je to što Andrić istiĉe da kompleksnu situaciju posleratne

Bosne ne moţe menjati i popravljati stranac; domaći, obrazovani ljudi jedini

mogu imati uspeha u tako neĉem.

U priĉi Zmija (1948) Andrić će prikazati jednu mnogo manje kompleksnu

bosansku situaciju od ove opisane u Pismu..., ali će se i u njoj pokazati kako je

teško pomoći domaćim, bosanskim ljudima. Priĉa je ispriĉana iz ţenske

perspektive: iz Sarajeva u Višegrad putuju dve kćeri austrijskoga generala

Radakovića. General je poreklom iz Like, ali njegove kćeri, Agata i Amalija, su

prave Beĉlijke. Leto je, vrelina, put vodi preko jedne puste visoravni.

Odjednom, kraj puta, koĉije nailaze na devojĉicu koju je ujela zmija; uz nju je

bespomoćna majka i starija ţena iz sela, koja pokušava da je izleĉi bajanjem.

Agata zna šta treba preduzeti (napojiti ţrtvu alkoholom, isprati joj lice vodom,

zaglaviti u usta kašiĉicu...), ali tu, u bosanskoj pustoljini nigde niĉeg nema.

Agata pošalje koĉijaša po alkohol, ali dok se on ne vrati, njoj je krivo što makar

bajati ne zna, jer neĉim drugim se u tome pustome kraju ĉoveku i ne moţe

pomoći. Koĉijaš stiţe u poslednjem ĉasu, Agata uspeva da spasi devojĉicu, ali

je bosanska nemaština tako potrese da, ukrcavši se ponovo u koĉiju, grca u

plaĉu. „Ne plaĉi, Gati. Preklinjem te, umiri se! Koĉijaš sluša. Ja te ne razumem.

Zar vredi zbog Bosne plakati? Nemoj, molim te! Ne mogu da te gledam kako

plaĉeš. Ne mogu!“ Ali, starija sestra ipak ne prihvata da se Bosni ništa ne moţe

pomoći: „Ah, ništa, dabome ništa... To jest, moglo bi se, moralo bi se. Neko bi

morao nešto, bar nešto. Jer ovako nije moguće, nije moguće ni mi ni oni da

ţivimo. To je nepojmljivo, strašno!“

Maks Levenfeld, ĉiji je otac iz Beĉa došao u Sarajevo kao lekar, nije sam

pokušao da doprinese poboljšanju kompleksne bosanske situacije, nego je tu

obavezu predao u ruke „domaćeg“ ĉoveka; Agata, ĉiji je otac poreklom iz Like,

68

ĉak uspeva da pomogne devojĉici koju je u bosanskoj pustoljini ujela zmija, ali

se rasplaĉe nad nemaštinom i bedom te zemlje, osećajući da se tu nešto mora

uĉiniti, mada ne zna ni ko, ni kako, ni šta. Stranac moţe uoĉiti problem,

eventualno naznaĉiti pravac kojim valja krenuti kako bi se zemlja izvukla iz

vekovne zaostalosti: Defose će spas videti i otvorenosti i raconalnosti,

Levenfeld će u amanet svom školskom drugo, roĊenom Bosancu, ostaviti

obavezu mukotrpnog rada na izvlaĉenju na površinu onih vrednosti koje su

zakopane, nevidljive, ali postoje; Agata zna samo da na ovaj naĉin „nije moguće

ni mi ni oni da ţivimo“, da je promena neminovna, te da ona neće doneti spas

samo „njima“ koji su bedom pogoĊeni, nego i „nama“, strancima.

Andrić je, izgleda, pazio da preko svojih likova-stranaca ne stvori kod

ĉitaoca stereotipnu pedstavu o nekom narodu. Kada slika kolektivni lik i

nekakvu zajedniĉku situaciju („Rzavski bregovi“; „Ljubav u kasabi“; „Olujaci“,

„Osatiĉani“), on ne zazire od slike koja se moţe svesti na stereotip. Kada

meĊutim prikazuje pojedince, on vodi raĉuna da uz Francuza izrazito

kolonijalistiĉkih nazora postavi i drugog Francuza modernih shvatanja; Defoseu

je Davil bar isto toliko dalek koliko i turski travniĉki veziri, ali mu je blizak don

Julijan, fratar iz Doca, ili Kolonja, lekar osoblja asutrijskog konzulata, inaĉe

meštanin Travnika. Osim sumnjiĉavoga Maksa Levenfelda, kao predstavnika

Austrije naslikao je Agatu, osobu punu samilosti, ţelje da pomogne, ali i svesti

o tome da je ona nemoćna pred tolikom koliĉinom nemaštine s kojom se u

Bosni suoĉila. U tom smislu graĊenja nekakve ravnoteţe meĊu likovima koji su

poreklom sa Zapada, posebno je zanimljiv sluĉaj Italijana.

Italijani su u Andrićevom delu relativno ĉesto prisutni, ali uvek u sasvim

epizodnim ulogama. U „Travniĉkoj hronici“ Italijani su i najbolji ĉovek, najširih

i najmodernijih shvatanja, Mario Kolonja, i najgori lik, Nikola Rota, spletkar i

svadljivac. Nema lepših reĉi od onih koje je Kolonja izrekao u 15. poglavlju o

nadi u brisanje razlika izmeĊu Istoka i Zapada. On, „ĉovek sa granice, duhovne

i fiziĉke, sa crne i krvave linije koja je usled nekog teškog i apsurdnog

nesporazuma potegnuta izmeĊu ljudi, boţjih stvorenja, izmeĊu kojih ne treba i

ne sme da bude granice“, morao je istina ubrzo posle tih izreĉenih reĉi poginuti,

ali će njegove reĉi ostati kao najviša vrednost i utopija za koju se vredi boriti.

Od antiĉke tragedije do onog tipa modernog romana koji je graĊen na

iskustvima Don Kihota, gledaocu/ĉitaocu imponuje i u svest mu se kao uzor

utiskuje baš takav lik.10

Nasuprot veliĉanstvenom Kolonji, stoji Nikola Rotta,

moţda najnegativniji lik kojeg je Andrić uopšte stvorio. I smrt bi bila premalena

kazna i suviše ĉasni ishod za njegovu moralnu mizeriju; tome svom liku Andrić

je namenio progonstvo.

10 Ovu tezu obrazlaţe Dušan Pirjevec u nizu studija koje su objedinjenje u knjizi „Evropski roman“, Ljubljana

1979.

69

Izvori i literatura:

Bourdieu, Pierre (1995): Ragioni pratiche. Bologna, (prevod sa

francuskog: Rasions pratiques. Sur la théprie de l‟action. Paris 1994).

Bourdieu, Pierre (2000): Izići iz neoliberalizma. Europski glasnik, br. 5,

Zagreb, str. 504‒509.

Doolan, Karin (2014): Obrazovni sustav reproducira nejednakost.

Novosti. Samostalni srpski tjednik. Zagreb, 31 listopada, broj 776.

Grĉević, Franjo (1981): Unutarnja Andrićeva poetika (na primjeru

pripovijesti Put Alije Đerzeleza). U zborniku: Delo Ive Andrića u

kontekstu evropske knjiţevnosti i kulture. Beograd. str. 333‒356.

Krnjević, Hatidţa (1980): Đerzelez Alija u usmenoj tradiciji i u

pripoveci Ive Andrića. U: H.K, Ţivi palimpsesti ili o usmenoj poeziji.

Beograd. str. 165‒185.

Nedić, Vladan (1962): Ivo Andrić i narodna knjiţevnost. U zborniku:

Ivo Andrić. ur. V. Đurić. Institut za knjiţevnost i umetnost, Beograd.

str. 223‒234.

Pirjevec, Dušan (1979): Evropski roman. Ljubljana.

Vinaver, Stanislav (1938): Ĉardak ni na nebu ni na zemlji, Beograd.

70

71

Dţenan Kos

Kenan RiĊić

(Travnik, Bosna i Hercegovina)

Poetika ratne traume i „Pismo iz 1920.“ Ive Andrića

„Sećam se da sam ostao zaprepašćen kad

je rekao da ĉestita pobednicima i – da ih

duboko ţali, jer pobeĊeni vide na ĉemu

su i šta treba da rade, dok pobednici još i

ne slute šta ih ĉeka.“

(„Pismo iz 1920.“)

Sažetak

Andrić, Selimović i Sušić tematski zahvataju razliĉite periode povijesti Bosne i

traumatiĉna iskustva pojedinaca i kolektivā odreĊena uţasima rata i okvirima

transhistorijske traume. Tragom toga, nameće se pitanje u kojoj su mjeri spomenuti

knjiţevnici upleteni u traume drugih i u kojoj su se mjeri te traume artikulirle u

njihovim psihama i nadale u formi njihovih umjetniĉkih slika i predstava? TakoĊer,

nameće se i promišljanje o mogućnostima sagledavanja osobene „poetike ratne

traume“ u kontekstu moderne bosanskohercegovaĉke knjiţevnosti.

Jezik kao prisustvo utemeljuje subverzivne potencijale teksta. Tekst je jedino mjesto (ne

kao locus niti kao topos) u kome se moţe dati glas bezglasnom drugom. Narativni

postupak posredovanog uprisutnjenja bezglasnog drugog (kroz traumu utemeljujućeg

egzila) u romanu otvara prostor za postojanje deridijanskog traga koji strukturu

cijeloga sistema dovodi u pitanje. Andrić u „Pismu iz 1920. godine“ istiĉe glas Maksa

Levenfelda kao potencijalni glas razuma u zemlji koja je puna traumatiĉnih povijesnih

iskustava. Lik Maksa Levenfelda istiĉe Bosnu kao zemlju mrţnje iz koje mora pobjeći

kako bi „mogao ţivjeti i raditi“ (non est salus nisi in fuga – samo je u bjeţanju spas).

Da li je mrţnja samo bosanski fenomen ili je mrţnja univerzalan – ljudski fenomen?

Pripovjedaĉ ne nudi odgovor na to pitanje, već ga samo naslućuje kroz smrt Maksa

Levenfelda.

Ključne riječi: rat, trauma, mrţnja, ideologija, stranost, prisustvo‒odsustvo, Bosna,

interpretacija.

U javnom diskursu nerijetko se dvadeseto stoljeće spominje kao o „stoljeće

traume“. Ovakva kvalifikacija minulog stoljeća sve ĉešće se koristi ĉak i u

akademskom diskursu i povijesnoj znanosti uopće, a kako bi se sintagmatski

odredila ili obuhvatila dva velika svjetska rata, nekoliko manjih regionalnih

ratova, te milioni ljudskih ţrtava širom planete od hiljadu i devetstote do hiljadu

devetsto devedeset i devete.

MeĊutim, govoreći o dvadesetom stoljeću gotovo da se zaboravlja na

prethodna stoljeća i milenije krvave povijesti ljudske civilizacije koja poĉinje

raĊanjem pa ubistvom. Krvavim ubistvom, koje će se kao takvo još nebrojeno

72

puta ponoviti u povijesti ljudskoga roda i civilizacije, jednako kao što će se

koncem minulog stoljeća povijest uţasa ponoviti na juţnoslavenskom prostoru i

u Bosni.

Judith Lewis Herman traume dijeli na histeriju, ratnu neurozu i seksualno i

kućno nasilje, te tvrdi da se „suvremeno razumijevanje psihiĉke traume gradi

(...) na sintezi ova tri zasebna smjera istraţivanja“. (Herman 1996: 19)

Sagledavajući traumu u njenom historijskom kontekstu, Cathy Caruth tvrdi

da „trauma opisuje porazno iskustvo iznenadnog ili katastrofiĉnog dogaĊaja u

kojem se odgovor na dogaĊaj javlja u ĉesto odgoĊenim, nekontrolirano

ponavljanim halucinacijama i drugim intruzivnim fenomenima“. Pritom, a što je

izuzetno vaţno, za Caruth su traumatizirani ţrtve povijesti, a povijest „pravi

naĉin na koji smo meĊusobno upleteni u traume drugih“ (Caruth 1996: 24).

Stoga, Caruth i zakljuĉuje kako se cijela zapadna povijest moţe nazvati

poviješću traume.

Sliĉno Caruth, La Capra takoĊer analizira utjecaj povijesti na traumu i

utvrĊuje njenu historijsku i transhistorijsku dimenziju. Budući da u „historijskoj

dimenziji traume moţemo raditi na tome da se promijeni ono što je uzrokuje sve

dok su to socijalni, ekonomski i politiĉki razlozi“ Ŕ u transhistorijskoj traumi Ŕ

„moţemo samo nauĉiti kako bolje ţivjeti s njezinom stalno prisutnom

anksioznosti“ (La Capra 2004: 119).

Tragom toga, postavlja se pitanje u kojoj su mjeri umjetnici i knjiţevnici

upleteni u traume drugih i u kojoj se mjeri ove traume mogu artikulirati u

njihovim psihama, te u konaĉnici nadati u formi umjetniĉkih slika i predstava?

Naprimjer, bh. pisci Andrić, Selimović i Sušić tematski zahvataju razliĉite

periode povijesti Bosne i razliĉita traumatiĉna iskustva pojedinaca i kolektivā

odreĊena uţasima rata i okvirima transhistorijske traume. Budući da se trauma

kod većine njihovih likova ratnih veterana definira u okvirima negativnog

iskustva rata pojedinca/lika Ŕ straha i uţasa stradanja, prešućenog zloĉina, ali i

vlastite nemoći pred iracionalnim silama povijesti Ŕ otvara se pitanje o

mogućnostima sagledavanja osobene poetike ratne traume u kontekstu moderne

bosanskohercegovaĉke knjiţevnosti. Trauma kod ovih likova se netom i(li)

nedugo nakon traumatiĉnog dogaĊaja ne artikulira samo u jeziku, nego i u

„odgoĊenim, nekontrolirano ponavljanim halucinacijama“.

Andrićeva psihologijska koncepcija traumatiĉne prošlosti likova ratnih

veterana razvijena je još u ranoj fazi njegova knjiţevnog stvaranja Ŕ gdje se u

liku Mustafe Madţara u istoimenoj pripovijeci potvrĊuje „historijska dimenzija

traume“, koja se ogleda u socio-ekonomskoj slici razorene Mustafine porodice i

„transhistorijska trauma“ Mustafe uĉesnika krvavog historijskog sukoba i uţasa.

U tom smislu, nakon Bitke pod Banja Lukom i velikog ratnog trijumfa, a

suprotno oĉekivanjima kolektiva Ŕ Madţara poĉinju proganjati snovi i aveti rata

kojih se neće osloboditi sve do svoje smrti, dok s druge strane njegov referentni

jeziĉki iskaz Ŕ „Svijet je pun gada“ Ŕ sublimira svu njegovu traumu i ono

neizrecivo. Gledano tako, „iskustvo traume nikada ne moţe biti ni shvaćeno,

73

nego samo citirano (ponovljeno) u jednom neiskazivom diskursu koji pripada

sferi van-jeziĉnog“. (Hakalović 2010)

Sliĉno tome, na planu ratne traume, Andrić u pripovijeci „Mara milosnica“

razvija lik osmanskog zapovjednika, Veli-paše, koji je godinama ţivio s nekom

nepoznatom, ali duboko urezanom traumom. Ni Veli-pašina trauma ne otkriva

se u jeziku, nego u optici njegove ţrtve Ŕ seksualno zlostavljane i trauma-

tizirane milosnice Mare i njezina kerolovski suţena pogleda kroz okvir

kljuĉaonice na jezivi tajanstveni noćni Veli-pašin obred.

Gledala bi ga kako ostavlja nargilu i spušta brojanice od ćilibara, a

uzima ovalno ogledalo s finim drškom i okvirom od pozlaćene bronze, i

kako iz jedne kutijice vadi dţehenem-taš i njim dugo maţe lišaj na

obrazu, i sve se mršti od bola. A pred skrštenim nogama leţi mu

dugaĉak noţ, poloţen poleĊice, sa oštricom okrenutom naviše. I taj tako

upravno poloţen noţ, koji svaki ĉas prijeti da će pasti, kao da smiruje i

ograniĉava njegove ionako rijetke i kratke pokrete. Pa bi opet

nastavljao da sjedi, nepomiĉno, gledajući preda se i sve ĉešće ispijajući

ĉašu.

(Andrić 1964: 108)

Selimovićev junak romana „TvrĊava“, Ahmet Šabo, ţrtva je povijesti i

besmisla ratovanja, ali i vojnik-svjedok kolektivnog seksualnog zlostavljanja.

Pritom, iako nije fiziĉki zlostavljao ţenu, ĉinom nespreĉavanja silovanja te

iskazanim saţaljenjem spram ţrtve, Šabo dijelom postaje sudionik kolektivnog

zloĉina.

Ţena je leţala mirno, golih butina, nije ni pokušala da se pokrije,

ĉekala je da sve proĊe. Kleknuo sam pored nje. Lice joj je blijedo, oĉi

zatvorene, okrvavljene usne stisnute. Uţas je prešao preko nje. Povukao

sam bijelu rubinu i pokrio je, maramom pokušao da joj obrišem krv s

lica. Tada je ona otvorila oĉi i pogledala me zaprepašetno. Nasmiješio

sam se, da je umirim: ne boj se, neću ti ništa. Ali kao da se još više

zaprepastila zbog toga, u oĉima joj je sijevnula mrţnja. Izvadio sam iz

torbe peksimit, nisam ga pojeo na straţi, i pruţio ţeni: uzmi, daj djeci.

Odbacila je peksimit, jarosnom kretnjom, i pljunula mi u lice.

(Selimović 2014: 12)

Pritom, iako priĉa o zlostavljanju u Hoćinu ĉini traumatsku osnovu romana

na svim razinama naracije u romanu spominje se samo jednom. PotvrĊuje to i

Hakalović tvrdeći da Šabin „ĉin uskraćivanja priĉe o zlostavljanoj ţeni ima dva

kljuĉna razloga (...) radi se o spašavanju sebe i zaboravljanju svoje surovosti,

dok je (...) to i politiĉki ĉin zaustavljanja lanca nasilja...“. (Hakalović 2013: 29)

Ratna drama i trauma Vehaba Koluhije, jedinog preţivljelog bosanskog

ratnika iz gradića Kudelja u sukobima osmanske i austrijske vojske pod

opsaĊenim Beĉom, izazvat će snaţan povratni refleks zakašnjelog disidentizma.

MeĊutim, traumatiĉna beĉka prošlost onemogućit će Koluhiji povratak ka

74

nazad, jednako kao što mu ni traumatiĉni trenutak sadašnjosti neće otvoriti

perspektivu budućnosti.

Nevolja je oĉigledno dublja, i dublje u ljudskoj sudbini. Kaţite mi ţivo

biće koje već samim nastankom nije u nekom beĉko-stambolskom ţrvnju

što ga priroda i povijest, obje slijepe, svome djelu i svojoj ţrtvi

namjenjuju!

(Sušić 2005: 162)

Freud je naprimjer primijetio da se bolesnici oboljeli od traumatskih

neuroza konstantno vraćaju na sami trenutak nesreće bez svoje volje i taj

povratak nazvao fiksacijom. Andrićevi, Selimovićevi i Sušićevi likovi romana Ŕ

reklo bi se Ŕ ponašaju se poput Freudovih pacijenata Ŕ „fiksirani na jedan

odreĊeni dio svoje prošlosti, ne znaju kako bi se toga oslobodili, pa su se zato

otuĊili i svojoj sadašnjosti, i budućnosti“. (Freud 2000: 290)

Tragom navedenog, sasma je otvoreno pitanje da li se u kontekstu moderne

bosanskohercegovaĉke knjiţevnosti moţe govoriti o osobenoj poetici ratne

traume u okviru poetike savremenog bh. romana?

Bosanskohercegovaĉko društvo je izrazito podijeljeno društvo. Ništa bolja

situacija nije ni u pogledu knjiţevne zajednice u zemlji. Interpretacija

Andrićeva knjiţevnog djela najjasnije nam ukazuje na zidove koji su u bh.

društvu izgraĊeni u posljednjih 20-ak godina. Andrićevo pisanje postalo je

predmet javnih rasprava, kafanskih priĉa, pa i vjerskih govora, bez da se u svim

tim diskursima uzeo u obzir knjiţevni tekst i kontekst. Zapravo, iz perspektive

stereotipa izgraĊenih tokom godina ideološkog iţivljavanja, arhaiĉnog

pozitivizma, nerijetko se su i upućeniji ĉitaoci našli u nedoumici da pomisle

kako Andrić o kojem se govori nije isti onaj Andrić kojega su ĉitali, već neki

novi, tuĊi Andrić, nosilac ideoloških matrica i pomodni pisac pamfleta u sluţbi

neke više sile ili sistema. Budući da u ovom radu nemamo dovoljno prostora da

se o takvim diskurzima nešto šire referira, zadrţat ćemo se samo na „Pismu iz

1920. godine“, kao jednom od „najkontroverznijih“ Andrićevih pripovijednih

iskaza.

Bosna je Andrićeva opsesija. Ni u „Pismu“ stvar nije mnogo drugaĉija.

Pripovijedaĉ govori o ĉovjeku kojeg je upoznao još kao dijete, o Maksu

Levenfeldu, potomku pokrštene jevrejske porodice koja je doselila u Sarajevo

gdje se Maks i rodio. Otac mu je pokršteni Jevrej iz Beĉa, a majka rodom iz

Trsta, kći italijanske baronice i austrijskog pomorskog oficira, potomka

francuskih emigranata. Autor insistira na njegovom višeslojnom identitetu koji

se odnosi na njegovo porijeklo, te njegov glas postavlja kao mogući objektivni

glas (krik?!) Bosne.

Pripovijedaĉ zapravo i ne kazuje mnogo o „svom“ liku, on se kao lik

pojavljuje tek kao siromašan djeĉak koji se divi knjigama u Maksovoj

porodiĉnoj biblioteci, gdje se nazire njegova ţelja da u budućnosti treba ĉitati i

pisati takve ili sliĉne stvari. U suštini je jako sporedan u odraslim godinama,

kada susreće Maksa na stanici u Slavonskom Brodu, gdje zajedno ĉekaju

75

beogradski voz. Maks je na tom mjestu već iskusan ĉovjek, ĉovjek koji je

prošao bezumlje prvih linija ratovanja i intelektualac koji u svemu tome ne vidi

veliki smisao:

Za njega u ovom velikom ratu nije bilo, tako reći, više protivniĉkih

frontova, oni su se pomešali, prelivali jedan u drugi i stapali potpuno.

Opšte stradanje zastrlo mu je vid i oduzelo razumevanje za sve ostalo.

(Andrić 1967: 215)

Glas Maksa Levenfelda postavlja se kao objektivan (a zbog njegovog

porijekla i kolonijalni/kolonijalistiĉki) glas imaginarne i potencijalne Bosne,

Bosne razuma i ideja, u odnosu na stvarnosnu Bosnu koja je strastvena,

egzotiĉna i strana onom takozvanom „evropskom duhu“. Edward Said je u

svom „Orijentalizmu“ rekao da su se zapadnjaĉke ideje o Orijentu promijenile u

vremenu, ali ne i u svojoj naravi. Stvarna Bosna Maksa Levenfelda jeste Orijent

orijentaliste, a ne samo domovina u kojoj je roĊen, sasvim sluĉajno. Izvjesna je

njegova ljubav prema Bosni, no tu ljubav prekriva mrkli mrak primitivizma i

mrţnje za koju Maks tvrdi da se moţe vidjeti na svakom koraku. Razliĉito

otkucavanje vremena u Bosni Maks Levenfeld uzima kao simbol nepodno-

šljivosti razliĉitih bosanskohercegovaĉkih kultura.

Šta više, na kraju naglašava kako Jevreji svoga sata nemaju, a da imaju,

vjerovatno bi i izmeĊu njih postojala podjela na sefardsko i aškenasko vrijeme

(istiĉe se njegovo pretjerivanje). On te otkucaje satova istiĉe kao simbol

nepopustljivih razliĉitosti u bosanskoj kulturi/kulturama u kojoj/kojima niko ne

odstupa od svog simboliĉkog kapitala Ŕ po cijenu ţivota. Stoga se postavlja

pitanje da li ovakav naĉin zvonjave zvona/otkucaja satova zapravo sugerira

izvjesnu jednakost meĊu bosanskim kolektivima, potpuno lišenu asimilacije, i

to tom prije što ništa u Bosni ne moţe asimilirati nikoga Ŕ sve ovo njoj zapravo

pripada i ĉini je takvom kakva jeste? Stoga je na ovo pitanje izuzetno teško dati

precizan odgovor na koji, opet, idešloški diskurs/i ne bi imao/li mnoštvo

primjedbi.

Naravno, bilo bi potpuno neupitno zanemariti Maksov karakter i kontekst iz

kojeg njegov lik u pismu progovara. Frustrirani vojnik, potpuno lišen bilo

kakvog ţivotnog smisla, u Bosni vidi istu onu opasnost koju je vidio na frontu,

opasnost od mrţnje koja se decenijama taloţila u evropskim narodima/

kolektivima, mrţnju o kojoj se slabo ili nikako govorilo i koja je buknula u

besmislu rata i razaranja. Na drugoj strani, Maks je intelektualac koji ne vidi

nikakav smisao u neprirodnom odrţavanju potencijalne opasnosti koju sa

sobom nosi insistiranje na kolektivnim bosanskim identitetima. Zbog toga on

bjeţi iz Bosne, zbog toga on zapravo hoće da bjeţi iz cijele Evrope. „Sad putuje

u Trst majci, a odande misli dalje, u Argentinu, moţda i u Boliviju. Ne

izjašnjava se otvoreno o tome, ali tek, napušta Evropu zauvek.“ (Andrić 1967:

214) Bosna je za njega paradigma predratne Evrope, simbol mrţnje iz koje se

upravo vratio, simbol razorne moći ideologija koje insistiraju na razliĉi-

tosti(ma).

76

Selimović u eseju „Cjelovita misao o ţivotu“ kaţe: „Ali, zar samo u Bosni

ima mrţnje? Zar samo u Bosni satovi otkucavaju razliĉito vrijeme? Zar je samo

Bosna zemlja straha? Da, Bosna to jeste, i Andrić to izriĉito kaţe.“ (Selimović

1996: 85) MeĊutim, a budući da je posebno zainteresiran za Bosnu, jer je voli,

jer mu je teška radi svega što jest, jer bi volio da je više ljubavi meĊu ljudima,

on baš u svojoj Bosni insistira na fenomenu mrţnje. Ali ovo je jedna od rijetkih

pripovijedaka u kojoj pisac jednu temu, vezanu za Bosnu, izvodi na svjetski

prostor. Kako se završava pripovijetka „Pismo iz 1920.“? Maks Levenfeld od

bosanske mrţnje bjeţi u Trst, a odatle 1938. u republikansku armiju u Španiji:

Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u po bela dana i on je

poginuo sa gotovo svim svojim ranjenicima. Tako je završio ţivot

ĉoveka koji je pobegao od mrţnje.

(Andrić 1967: 00)

Moţda ne bi bilo neistinito istaći da je Selimovićevo spominjanje Andrića

(„...i Andrić to izriĉito kaţe...“) kao dijela fikcije u „Pismu iz 1920.“ donijelo

mnogo štete u pogledu ĉitanja Andrića, jer i neka savremena ĉitanja postavljaju

Andrića direktno u tekst, hvaleći ga ili optuţujući kao nosioca mišljenja, ĉina ili

ideologije jednog ili više likova u samom knjiţevnom tekstu, a što se iz

perspektive savremene knjiţevne teorije ne moţe nazvati niĉim drugim do

neupućenošću ili proraĉunatim djelovanjem ideologije. Bilo da ga se hvali ili

osuĊuje, Andrić kao osoba, kao ĉovjek koji je pukim sluĉajem pisao tekst,

jednostavno nema mjesta u samom knjiţevnom tekstu. Enver Kazaz po tom

pitanju primjećuje da je Andrić na toj osnovi postao „opijumom i kljuĉnim

argumentom desnih ideologija u meĊusobnom razraĉunu“. (Kazaz 2001: 120)

Maksovo insistiranje na fenomenu mrţnje je iskljuĉivo njegovo i na

njegovom iskazu treba/lo bi da se temelji interpretacija.

Tu specifiĉnu bosansku mrţnju trebalo bi prouĉavati i pobijati kao

opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem da bi strani nauĉnici

dolazili u Bosnu da prouĉavaju mrţnju, kao što prouĉavaju lepru, samo

kad bi mrţnja bila isto tako priznat, izdvojen i klasificiran predmet

prouĉavanja kao što je lepra.

(Andrić 1967: 225)

Na jednoj strani artikulira se lik Maksa Levenfelda koji u pismu svom

prijatelju piše o bosanskoj mrţnji, analizirajući je na izuzetno upeĉatljiv naĉin,

pokušavajući zavesti ĉitaoca ljepotom uvjerljivog stila i, insistirajući na njenoj

drugosti, pokušava zapravo definirati sebe, baš kao što je Orijent pomogao u

definiranju Evrope (ili Zapada) kao sebi suprotstavljenu sliku, ideju, osobnost,

iskustvo; dok na drugoj strani stoji lik/pripovjedaĉ Ŕ recipijent tog diskursa o

bosanskoj mrţnji. Kakav je on? Zašto se u ideološkim interpretativnim

strategijama i diskurzivnim praksama prešućuje njegov karakter i zadrţava

samo na Maksu? Da li je i lik/pripovjedaĉ jedan od onih koji ne mogu sebe

predstavljati i koji moraju biti predstavljeni?

77

Glas pripovijedaĉa koji prima pismo je miran i tih. Još uvijek se osjeti

izvjesna inferiornost iz školskih dana, kada je Maks bio bogato dijete, a on tek

siromašan student. Izvjesna je i naklonost pripovijedaĉa kao lika Maksu

Levenfeldu, ona se provlaĉi kroz ĉitavu pripovijetku. No njegov intelekt ne daje

nikakav sud o Maksovom pismu, ne brani i ne otkriva svoju poziciju, niti se

slaţe s Maksom, niti se ne slaţe, već svojom šutnjom i ukazivanjem na ţivotni

put svoga prijatelja slika odgovor veći i jaĉi od bilo kakvog tekstualnog

odgovora na pismo koje govori o bosanskoj mrţnji.

Pitanje koje postavlja Selimović u eseju „Cjelovita misao o ţivotu“ kljuĉno

je pitanje vezano za ovu pripovijetku: „Kako se završava „Pismo iz 1920.‟?“

(Selimović 1996: 86) U vezi sa ovim, posljednja reĉenica: „Tako je završio

ţivot ĉoveka koji je pobegao od mrţnje“ (Andrić 1967: 227) Ŕ ostavlja u

drugom planu cijeli jedan svijet o kojem je Maks Levenfeld tako snaţnim

izriĉajem u pismu govorio.

Pripovijetka nam ne nudi nikakvu imaginarnu mjeru pomoću koje ćemo

odmjeriti bosansku mrţnju i mrţnju od koje je u bolnici poginuo Maks

Levenfeld zajedno sa svojim ranjenicima. Ona ostavlja ĉitaocu, kako je i red, da

sam odgovori na pitanje da li je fenomen mrţnje samo bosanski ili je to

univerzalan – ljudski fenomen.

Mnogi insistiraju na tome da je Andrićev lik Maksa Levenfelda sjajno

detektirao probleme Bosne i da je mrţnja, na kojoj Maks Levenfeld uporno

insistira, i dalje prisutna u bosanskohercegovaĉkom društvu. Naravno, tmurna i

nimalo zahvalna bh. svakodnevnica moţe vrlo lahko navesti u zamku površnog

ĉitanja pripovijetke. Andrićevo „Pismo iz 1920.“ govori zapravo nešto sasma

drugo. Glas Maksa Levenfelda govori iz pozicije razoĉaranog vojnika i

intelektualca i u tom kljuĉu sagledava ideološke napetosti koje su u Bosni

prisutne. Bosanska mrţnja o kojoj Maks Levenfeld govori moţda i postoji.

MeĊutim, mali aragonski gradić u kojem Maks gine jasno oslikava još neke

mrţnje koje su paralelno s bosanskom prisutne u svijetu, a zapravo mnogo veće

i mnogo strašnije, a o kojima Maks nije stigao napisati pismo svom prijatelju u

Beograd.

Abstracs

Andrić, Selimović and Sušić in their subjects affect different periods of Bosnian history

and traumatic experiences of individuals and collectives determined by the horrors of

war and the framework of transhistorical trauma. Following this, the question arises to

what extent the mentioned writers are involved in trauma of others and to what extent

did that trauma articulate their minds and artistic performances? There is also the

consideration of possible distinctive "poetics of war trauma" in the context of modern

Bosnian literature.

Language as a presence enables subversive potential of text. Text is the only place (not

as a locus or as topos) which can give a voice to a silent Other. The narrative process

of mediated presence of the silent Other (through the trauma of exile) opens up space in

the novel for the existence of „Derridean trace“ that questions the structure of the

entire system.

78

In „Letter from 1920“ Andrić is pointing out a voice of Maks Levenfeld as a potential

voice of reason in a country that is full of traumatic experiences in history. The

character of Levenfeld is picturing Bosnia as a land of hatred from which he has to run

away 'to be able to live and work' (non est salus nisi in fuga – flight is the only refuge).

Is this hatred only present in Bosnia or is hatred universal, phenomenon of humanity

itself? Narrator does not offer the answer to that question, but we can sense it through

death of Maks Levenfeld.

Keywords: war, trauma, hatred, ideology, foreignness, presence–absence, Bosnia,

interpretation.

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo. [1923]: Maustafa Madţar.

Andrić, Ivo. [1929]: Mara milosnica. U: (1964): Jelena, ţena koje

nema, Prosveta, Beograd.

Andrić, Ivo. (1962): Travniĉka hronika. Mladost, Zagreb.

Andrić, Ivo. (1967): Deca. Mladost, Zagreb.

Assman, Jan. (2005): Kulturno pamćenje. Vrijeme, Zenica.

Caruth, Cathy (1996): Unclaimed exprience, Trauma, Narrative and

History. The Johns Hopkins University Press, Baltimore and London.

Culler, Jonathan. (1997): O dekonstrukciji. Globus, Zagreb.

Freud, Sigmund. (2000), Uvod u psihoanalizu, Zagreb: Stari grad.

Hakalović, Anela. (2010): Nemogucnost udomljenja barbara u

Coetzeeovom tekstu. (sic!) ĉasopis za po-etiĉka istraţivanja i djelovanja.

(On-line, april 2014)

Hakalović, Anela. (2013): Kada šutnja postane zlato... U: Puls

demokratije Ŕ Zajednica nesitomišljenika. Zbornik tekstova, broj 2,

januar 2013.

Herman, Judith Lewis. (1996): Trauma i oporavak, Ţenska infoteka,

Zagreb

Derida, Ţak. (2001): Politike prijateljstva. Beogradski krug, Beograd.

Kazaz, Enver. (2001): Egzistencijalnost/povijesnost Bosne – interpreta-

cija u zamci ideologije. Novi Izraz 10‒11, Sarajevo.

LaCapra, Dominic. (2004): History in transit: experience, identity,

critical theory, Cornell University Press, Ithaca and London

Selimović, Meša. (1996): Cjelovita misao o ţivotu. U: Antologija

bošnjaĉkog eseja XX vijeka. Alef, Sarajevo.

Selimović, Meša. [1970]. (2014): TvrĊava, Connectum, Sarajevo.

Sušić, Derviš. [1973]. (2005): Hodţa Strah, VBZ, Zagreb.

Tartalja, Ivo. (1979): Pripovedaĉeva estetika. Nolit, Beograd.

Ţiţek, Slavoj. (2008): Paralaksa. Antibarbarus, Zagreb.

Waldenfels, Bernhard. (2005): Topografija stranog. Stylos, Novi Sad.

79

Анна Алексиева

(София, Болгария)

Травма, национален метаразказ и литературен канон

Резюме

Статията се опитва да покаже как травматичните (или по-скоро

себетравмиращите) сюжети моделират националните метаразкази и литературни

канони. Констатацията се отнася преимуществено за „малките“ култури, в които

според определението на Жил Дельоз и Феликс Гатари „всичко е политическо”, в

които се развихрят остри „символни и културни борби” (Ал. Кьосев), в които

националистическата перспектива надделява над универсалните послания. Като

типична „малка“ култура, българската се самополага и осмисля през трав-

матичния разказ за османското владичество. Фигуриращ в един оксиморонен

порядък (едновременно като „робство“, но и като „национално възраждане“), този

разказ предопределя облика на българския литературен канон. В него централно

място заемат творбите с революционна и национално-консолидираща тематика.

Произведенията, които по една или друга причина оспорват болезнеността на

„робството“ и героичната борба с него, попадат в литературната периферия.

Ключови думи: национален метаразказ, литературен канон, „малки“ култури,

травма, османско владичество, Възраждане, революция.

Започвам своето изложение с изходната теза, че „малките“ култури

проявяват особена склонност да моделират своите национални

метаразкази на базата на преимуществено травматични сюжети, които на

свой ред предопределят и облика на съответните литературни канони.

В понятието „малки“ култури влагам смислови нюанси, подсказани от

Жил Дельоз и Феликс Гатари, чиито теоретизации върху „малките

литератури” успешно биха могли да обхванат един по-широк, не само

литературен, а изобщо културен процес. В духа на тези теоретизации

„малки” са културите/литературите на малцинства, които по стечение на

обстоятелствата ползват един голям език. Илюстриращият пример е

свързан с Кафка, с пражките евреи, които са принудени да живеят „между

невъзможността да не пишат, невъзможността да пишат на немски и

невъзможността да пишат другояче“ (Deleuze, Guattari 1986: 16). Втората

характеристика на „малката“ култура/литература е нейният политически

фундамент, а третата Ŕ обстоятелството, че у нея колективните стойности

надделяват над индивидуалните.

Българската култура, върху която възнамерявам да се съсредоточа,

сякаш се изплъзва от първия пункт в определението на Дельоз и Гатари: тя

не е малцинствена, а пълноправна култура със своя литература и свой

език. Можем, разбира се, да разколебаем твърдостта на тази констатация с

предположението, че доколкото влиза в досег с чужди култури и езици,

80

доколко снабдява някои от тях с идеализирана аура, българската култура

също превежда себе си на език, звучащ „малцинствено“ спрямо речници и

реторики, осмислени като господстващи. Спрямо „хегемонията на

френско ориентирания културен елитизъм в Европа“ (Лерсен 2015: 125)

през XVIII и XIX век българската култура без съмнение изглежда

периферна; маргинално е изобщо себеполагането ѝ спрямо фантазмено-

утопичния топос „Европа“, схващан от някои български интелектуалци

като „съвършена Недостижимост“ (Кьосев 1997: 69). Доколкото обаче

паралелно с идеализиращите европейското дискурси процъфтяват и

оксиденталистки рефлексии, почвенически сакрализации на „всичко

българско и родно“ (Вазов 1918: 49); доколкото в българска среда

възходът на романтическия национализъм е особено осезаем, тук ще

наблегнем на следващите показатели в концепцията на Дельоз и Гатари. А

именно: българската култура е „малка“, защото „в нея всичко е

политическо“, защото в нейните рамки „гласът на масата” потиска

индивидуалните изказвания. Политическото не само е „заразило всеки

езиков акт“, но се е отляло в една подчертано националистическа

перспектива, призвана да се справя с тук-там изплуващите подозрения за

изостаналост и непълноценност спрямо чуждите културни модели. Тази

перспектива потиска както индивидуалните, така и универсалните (т.е.

„глобални“, „мултинационални“, „общочовешки“) смисли. Тя залага на

колективните, национално-консолидиращи послания; утвърждава една

революционно-мобилизираща реторика; изобщо Ŕ превръща културата/

литературата в „народна работа“, както по друг повод пише в дневниците

си Кафка (Deleuze, Guattari 1986: 17-18; Кьосев 1998: 249).

„Малките“ култури, както споменах, създават метанаративи (в смисъла

на Лиотар Ŕ господстващи, легитимирани институционално дискурси) с

особена фиксация върху травмата или, по-точно, с особен себетравмиращ

потенциал. За да може травмата да се превърне в ядро на даден гранд

наратив, следва тя да се осмисли като събитие, чиято драматичност

надхвърля границата на индивидуалното преживяване и се превръща в

национален, социален, културен и етичен проблем. Уедреният мащаб на

травмата, имперсоналното ѝ тълкуване е още един щрих към

категоризацията на „малката култура“, за която значение имат не личните,

а колективните изпитания. Травматичното събитие има ясно очертани

полюси от протагонисти (припознати във фигурите на „своето”: народът,

националните водачи) и антагонисти („врагът“, чужденецът Ŕ узурпатор).

Спрямо протагонистите разказът е отчетливо глорифициращ: те се

приемат за герои и мъченици едновременно, призвани да съградят

основите на националния пантеон. Перспективата за такъв пантеон често

променя минорните нюанси в разказа, така че освен върху претърпени

страдания, той акцентува и върху щастливи, победни сюжети. Забелязва се

и компенсаторно преобръщане на значенията, при което срамът се

81

превръща в гордост, поражението Ŕ в триумф. Ала на имплицитно ниво

повествованието продължава да бъде наратив на болката; незарастваща

рана, с винаги актуален травматичен статус. Невъзможността за

преодоляване на този статус води и до невъзможност да се прости на

врага, фигуриращ в разказа едностранчиво, единствено като агент на

травмата. Обговарянето на самата травма, от своя страна, представлява

редуване на логорейни дискурси и премълчавания; на смислов излишък

(неспирно припомнящ висотата на „своето“) и семантичен блокаж

(настанил се на мястото на неудобните сюжети). Вклинена в националната

памет и идентичност, в самата фабула на националния разказ, травмата

произвежда своя митология, свой институционален ресурс (академичните

катедри, призвани да я пре-разказват и пре-потвърждават); произвежда

политически последици и пориви за осребряване на символния капитал;

също Ŕ особена чувствителност и непримиримост към алтернативните

преживявания и гледни точки.

Най-травматичната зона в българския национален гранд наратив е

сюжетът за османското владичество. Заключен в хронологичния отрязък

между XIV и XIX век, този сюжет присъства в националната памет с

метафората „пет века робство“. Същевременно тази метафора е индикация

за парадоксални модификации и преозначавания на понятията. Когато

иска да наблегне върху страданията на българите през този времеви

отрязък, метразказът нарича периода „робство“, въпреки че това

именуване очевидно е неадекватно от историческа, политическа и

юридическа гледна точка. Обратно, когато подчертава българските

геройства и културни постижения от последния век на османското

владичество, метаразказът заменя метафората „робство“ с друга

стилистична фигура Ŕ „Възраждане“. Така последният век в очертаната

времева рамка е „робство“ и „Възраждане“ едновременно: две напълно

противоположни в смислов и ценностен план понятия, които обаче гранд

наративът слива в лишено от антиномии единство. По отношение на

антагонистите разказът също прави любопитни понятийни изменения,

превръщайки „османци“ и „турци“ в синоними, с превес на втория

етноним за дълъг период от време.

Фабулата за „турското робство“ е изградена чрез редуване на трагични

с героични събития. От една страна се разгръщат картини на ужаса:

насилствена ислямизация на части от българското население (в разказа тя

фигурира като „потурчване“, „помохамеданчаване“, което отново е

индикация за понятийни деформации); озлочестени жени, избити мъже,

побити на кол деца; „и студ, и мраз, и плач без надежда“ Ŕ както описва

епохата нейният съвременник Ŕ поетът революционер Христо Ботев.

Кулминацията на ужаса е Априлското въстание (1876), чието жестоко

потушаване, особено в село Батак, е описано от мемоариста Захари

Стоянов така:

82

„...главорезите башибозуци запретнали ръкави. Тия нападнали на

обезоръжените жертви, на които отсекли главите с брадви,

като ги водели един по един до едно сложено на земята дърво и

тук ги секли като дърва... Плач, писъци и молби излизали от

устата на всичките, но наместо милост, това е възбуждало по-

люто отмъщение и някакво си зверско тържество в средата на

тези човешки касапи“.

(Стоянов 1983а: 750)

„Зверското тържество“, приписано на „поробителите“, удивително

наподобява ритуализираните издевателства на политическите чудовища,

описани от Мишел Фуко: „наказанията, които те прилагат върху

злощастните жертви, надхвърлят многократно степента на провинението и

създават усещането за садистична прищявка, маскирана като „всеобщ

закон или като държавно право“ (Фуко 2000: 112). В действителност

изобразените мъчители и „главорези“ не винаги имат общо с легитимните

властови механизми: в случая те са представители на нередовна османска

войска (башибозук); в по-ранни кръвопролитни събития, отекващи в

културната памет на българите, става дума за кърджалии и делибашии,

били, както четем в предговора на драматургичната творба „Нещастна

фамилия“ от Васил Друмев, не само „нам“, а и на „нашето честно

правителство големи врази” (Друмев 1873: 5). Подобни оневинявания на

политическото статукво обаче остават встрани от градения метаразказ.

Неслучайно, доколкото продължава да бъде четено, произведението

„Нещастна фамилия“ остава емблематично тъкмо с описанието на

претърпените от българите страдания, а не с детайлизациите около

агентите на насилието (фигуриращи впрочем в масовите представи повече

като „турци“, отколкото като „кърджалии“, независимо от интенциите на

текста). В изграждания „голям“ разказ разбойническите групи и

представителите на властта се сливат в едно, аргументи за което са

потърсени в текстовете на българските революционери. Като Христо

Ботев например, за когото действията на османското правителство, макар

и законово регламентирани, макар и подплатени с реформени намерения,

са също толкова чудовищни, колкото някогашните разбойнически

безчинства: „днес не убиват никого беззаконно, а законно, не набиват на

кол, а като кол всякого набиват, не бесят вкъщи по стрехи и по черници, а

на отредени места за гявурски касапници…“ (Ботев 1871: 2).

Доводи за правителствените „зверства“ дават и чуждестранни

свидетелства, като тези на американския журналист Макгахан, който по

повод кървавия край на Априлското въстание пише следното:

Говорят, че сичките зверства в България са направени от

нередовните войски, над които турското правителство няма

никакъв контрол и затова Портата за тях не е отговорна, а

83

напротив, била би твърде радостна, ако да можеше да удържи

башибозуците. За зла чест множество фактове доказват

лъжовността на един подобен поглед. Ако турското

правителство действително искрено осъждаше станалите

ужаси, то би подхвърлило на примерно показание главните

предводители на башибозуците (…). Тия люди са изпълняли

желанията и намеренията на своето правителство, за да не

кажем, неговите прави приказания, и, естествено, приели са

заслужените награди.

(Макгахан 1880: 6‒7)

По правило подозрителен към „външни“ гледни точки относно

„нашите“ събития, в случая с кореспонденциите на Макгахан гранд

наративът реагира особено приветливо; подкрепящи българската

национална кауза, въпросните кореспонденции биват внедрени (чрез

превода на Ст. Стамболов от 1880 г.) в историографския и политическия

разказ за епохата, четена, както се вижда, през травматично-мъченически

филтър.

От друга страна, в битността си на „Възраждане“ (метафора,

претоварена с романтически напластявания, функциониращи и днес в

българска среда), епохата придобива подчертано героични измерения.

Тяхната задача е не да обеззначат травмата (робският ярем, кървите и

пепелищата са мощен идентификационен ресурс, символен капитал,

мобилизиран за различни идеологически легитимации). Героичните

сюжети задават „оптимистичната тоналност“ (Даскалов 2002: 355) на

епохата, убеждението, че насред „робския мрак” грейва „светлината” на

националното пробуждане. Тези сюжети поддържат представата за

континуитета на българското, националистическия мит за неговата

неизменна съхранимост, въпреки историческите превратности.

Справянето с тях обезателно приема формата на въоръжена борба, на

революция, на която също се приписва каузален характер. В метаразказа

всяка проява на бунт, включително и чисто локален, се героизира; вплита

се в единна каузална верига, чиято кулминация е Априлското въстание

(1876), а щастлива развръзка Ŕ Освобождението на България от османска

власт (1878). Дори случайните, полуразбойнически хайдутски изяви се

тълкуват като целенасочен подстъп към голямата цел: политическата

независимост. Спрямо нея са ориентирани и възрожденски прояви, чиято

интенция в действителност има малко общо с националноосвободителното

движение. Така например „История славянобългарска“ (1762) от Паисий

Хилендарски Ŕ съчинение, което в масовите представи (създадени впрочем

под давление на гранд наратива) задава началото на възрожденските

процеси Ŕ се тълкува десетилетия наред като „позив към българския народ

за национално свестяване и за борба срещу неговите поробители” (Косев,

Христов, Ангелов 1962: 106), независимо че, създавайки контрапункт

84

между величественото средновековно минало и плачевното „настояще“,

този текст вижда причините за „сегашния” упадък повече в гръцката

асимилационна политика, отколкото в действията на османските

„поробители“. Изобщо целият период, наречен Възраждане, е сведен до

революционно движение срещу османското владичество, мислено като

„робство“. Понятието „революция” в един момент започва да обема

всичко Ŕ както въоръжената борба, така и просветната насока, а също „и

икономическото и социално развитие и дори възпроизводството и

нарастването на населението и изрично става синоним на Българско

възраждане“ (Даскалов 2002: 246).

Субектите на революцията Ŕ възрожденците, за които се твърди, че

пропагандират борбата за освобождение на България от османска власт и

още повече онези от тях, които пряко участват в нея Ŕ съставляват ядрото

на моделирания гранд наратив. При все че вкупом се отличават със

смелост и жертвоготовност, те са подложени на вътрешно йерархизиране,

челните позиции в което се падат на геройски загиналите в битката с

османския „гнет“. Изграждайки образите им в епическите мащаби на

„първите и най-добрите“ (Бахтин 1983: 506), матаразказът не само

проявява натраплива фиксация към смъртта, а и задава внушението, че

националното освобождение е неизменно свързано с личното

освобождение от битийна вписаност. Сред вариациите на леталния изход

най-сакрализиран е жестът на самоубийството. Въпреки че влиза в разрез с

християнските норми, за строителите на метаразказа то е значително по-

приемливо от „позорните“ жестове на себесъхранимост, поради което се

представя с реторика, която би описала и най-богоугодните дела.

Издигането на самоубийството възможно най-високо в регистъра на

ценностите личи в стремежа като самоубийци да бъдат квалифицирани

дори революционерите, за който е малко вероятно да са проявили толкова

крайни себеразрушителни наклонности. Така например в списъка с

„Имената на българските въстаници, които са посягали сами на живота

си“, публикуван от Захари Стоянов през 1881 г., фигурира Георги

Бенковски Ŕ един от организаторите на Априлското въстание: „видях го Ŕ

пише авторът Ŕ като си изтегли револвера и бързо се застреля в главата, от

дясната страна, в самото ухо“ (Стоянов 1983б: 8). А в известните си

мемоари „Записки по българските въстания“, публикувани няколко години

по-късно, Захари Стоянов интерпретира по друг начин смъртта на

революционера, представяйки я (макар и с недомлъвки Ŕ заради „гъстия

облак от барутен дим“, който обгръща героя) като причинена по-скоро от

озверелия башибозук: „около двадесет и повече пушки от двете страни на

реката от четири страни изгърмяха отгоря ни и куршумите бръмнаха (...).

През облаците дим се премержа Бенковски (...) и рухна на земята по очите

си“ (Стоянов 1983а: 501). В „Имената на българските въстаници, които са

посягали сами на живота си“ З. Стоянов помества и името на Васил

85

Левски. Апостола на свободата, както гранд наративът нарича този

български революционер, е осъден на смърт и обесен от властите през

1873 г. Според З. Стоянов обаче на бесилото увисва вече безжизненият

труп на героя, защото в нощта преди екзекуцията, „като не намерил друго

оръжие, с което да посегне на живота си“, Левски си ударил „няколко пъти

главата о стената“ (Стоянов 1983б: 6). Формираният култ към героите

самоубийци (или най-малкото Ŕ към мъртвите герои) донякъде помрачава

блясъка на оцелелите въстаници и борци за независимост. Техните

фигури, ситуирани на по-ниско стъпало в героичния пантеон, придобиват

отразената слава на свидетели, сподвижници, летописци на недостижимия

подвиг на загиналите. На трето равнище са поместени възрожденските

просветители или по-точно онези от тях, на които е възможно да бъде

приписана някаква революционна причастност, „прозорлив“ завой (макар

и от умозрителен, не практически характер) към приемане на бунтовната

идея. Останалите просветители, приели мирно-легалната идеологическа

линия, обикновено изпадат от възвишените рамки на метаразказа, особено

по времето на социалистическия режим в България (1944-1989), когато са

обявени за конформисти и предатели и в този смисъл символно са

изравнени с антагонистите „поробители“.

Кога започва моделирането на така очертания метаразказ? Със

сигурност Ŕ с по-късна дата от описаните възрожденски събития; с

държавното строителство и изграждането на институциите в

следосвобожденска България; защото, за да има господстващ разказ (в

смисъла на Лиотар), следва той да е държавно легитимиран. Преди

въпросната легитимация травмата на „турското робство“ и съответният ѝ

героичен отпор е преобладаващ дискурс на възрожденските рево-

люционери. В тяхното творчество, а също и в произведенията на техните

сподвижници мемоаристи, могат да бъдат открити опорните точки на

представеното метаповествование, валидни до голяма степен и днес. През

самия възрожденски период обаче този революционен дискурс влиза в

конкуренция с други Ŕ консервативни, статуквонистки, просветно-

черковни (наричани още „еволюционистки“) реторики. В режима на

последните борбата за национална българска църква (извън опеката на

гръцкото духовенство) може да е значително по-актуална от борбата за

политическа независимост, а въпросът за културния възход на българите

(видян като модернизация, като усвояване на просвещенски ценности,

стоящи в основата на националното сцепление) може да е по-належащ от

радикалните въоръжени действия срещу османската власт, схващани като

прибързани и необмислени. Нещо повече, за определена част от

„еволюционистки“ настроените интелектуалци „турското време“ не е

равнозначно на „робство“ и изобщо не се преживява като травма. Тъкмо

обратно, то е време на реформи (Танзимат), на извоювани граждански

свободи и разцвет на просветните институции. За това „благоденствие“

86

според интелектуалците статуквонисти допринася управлението на султан

Махмуд II и особено на неговия син Ŕ Абдул Меджид I, издал Гюлханския

хатишериф (1839) и Хатихумаюна (1856), легитимиращи реформените

актове. Веднага следва да добавим, като контапункт на позитивната

нагласа спрямо султанските наредби, че за представителите на другия

идеологически лагер Ŕ революционерите Ŕ всички „хатихумаюни,

хатишерифи и гюлханета, всичките тия турски закони и правдини“ са

„голи лъжи“ (Каравелов 1954: 97), които по никакъв начин не подобряват

живота на християните в империята. За просветителите статуквонисти

обаче въпросните укази са знак за прогрес Ŕ убеждение, което е прокарано

в немалко публицистични, а и художествени произведения от периода,

особено в много характерната за средата на XIX век лирическа линия,

назовавана „даскалска поезия“. Тя възхвалява законовите наредби на

Танзимата, благополучието на гражданите, просветния напредък, случили

се под покровителството на султана, „готов да дарува / и добро да струва”

(Йоанович 1951: 6), както четем в едно стихотворение от този лирически

тип. Затова и владетелският образ е вплитан в апологетични и молитвени

жестове („…Боже, нашего царя пази. / Султан Абдул Меджиту (…) / най-

добро щастие, / мир и благоденствие, / щедро, Боже вишний, подари му“ Ŕ

Белчев 1860), което показва, че осмислянето на периода единствено през

призмата на „робството“ и въоръжената съпротива срещу него, е най-

малкото едностранчиво.

Времевият отрязък, известен като Възраждане, очевидно не се

отличава с идеологическа кохерентност, което личи не само в уедреното

противопоставяне „просветители-революционери“, а и в персоналните

биографии на някои възрожденски дейци. Писателят и журналистът

Любен Каравелов например, оглавил Българския революционен централен

комитет в емиграция, към края на своя живот ревизира революционните

си увлечения и се отдава на просветителски занимания (издава списанието

за наука и литература „Знание“). Никола Белчев, автор на цитираните по-

горе молитвени стихове за султана, обратно, радикализира възгледите и в

крайна сметка намира смъртта си на бесилото, осъден заради участието си

в Априлското въстание (1876). Подобни идеологически и личностни

трансформации или не намират място в конструирания по-късно

метаразказ (в немалко учебници по история и литература Л. Каравелов, да

кажем, фигурира единствено като революционер), или сконфузно са

намекнати, но веднага след това Ŕ обеззначени от някой „твърд“

революционен довод (в един учебник по история от 50-те години на XX

век например за същия Л. Каравелов четем, че в неговата политическа

дейност била „отразена колебливостта на дребнобуржоазните среди“;

въпреки тази мирогледна „неустойчивост и непоследователност” обаче,

той подложил на „безпощадна критика разлагащата се турска феодална

система“ (Бурмов, Косев, Христов 1957: 134), което го прави напълно

87

приемлив за социалистическия гранд наратив, а както изглежда Ŕ и за

съвременния „голям“ исторически разказ).

Революционната тема и героическите сюжети, от една страна, и

мъченическата травма на „робството”, от друга, постепенно започват да се

налагат като доминираща линия на говорене (напълно единна, въпреки

емоционалния контрапункт: героиката неизменно бива подхранвана от

травмата и обратно) след Освобождението на България от османска власт

(1878). В противопоставянето „революционери Ŕ просветители“

печеливша, особено в проспективен план с оглед моделирането на

националния метаразказ и литературен канон, се оказва революционната

позиция, която все по-отчетливо започва да приглушава алтернативните

дискурси. За налагането ѝ особена роля изиграва творчеството на Иван

Вазов Ŕ един от идеолозите на българския национализъм, който в романа

си „Под игото“ (публикуван през 1894 г.; заглавието на книгата е

симптоматично: то „втвърдява” концепта за „робството”) възпява възхода

на националния дух по време на Априлското въстание. А чрез цикъла си

от оди „Епопея на забравените“ (1881-1884), представяйки подвига на

отделни възрожденски личности (Паисий, Раковски, Левски, Бенковски и

др.) или колективни изяви (на въстаниците от Перущица през съдбовната

1876 г., на опълченците при Шипченския проход по време на

освободителната за българите Руско-Турска война), той полага основите

на българския национален героичен пантеон, превърнал се във фундамент

на утвърдения по-късно метаразказ. Тъкмо в „Епопеята“ Вазов

постановява почти чудодейната процедура по преобръщане на травмата в

гордост. Срещу „чуждата“ гледна точка, виждаща българското предимно

през призмата на подарената свобода, срещу мрачните страници от

българското минало (изпълнени, както се изразява поетът, с „дни на

позор“, „следи от тегло“, „присмехи обидни“), той утвърждава един

„чутовен” пример за българска героика Ŕ сраженията при връх Шипка през

1877 г. Според поета този пример неминуемо „смива срамът / и на

клеветата строшава зъбът“ (Вазов 1884: 136).

И все пак точно в творчеството на Вазов могат да бъдат открити

пробойни в идеологическата линия, гравитираща около понятията

„непосилно робство“ Ŕ „революционна героика“. Имам предвид някои

фрагменти от романа „Под игото“, които не обеззначават основния

бунтовно-страдалчески тон на повествованието, но някак изненадващо

задълбават в странични сюжетни линии, включително и в показване на

народното веселие. И тъкмо планът на празнуването, съвсем в духа на

карнавалните преобръщания (Бахтин 1978), трансформира, или поне

придава допълнителен нюанс, на темата за робството: „При другите си

лошавини игото има и една привилегия Ŕ четем в романа Ŕ да прави

народите весели (...). Един народ поробен, макар и безнадеждно, никога не

се самоубива; той яде, пие и прави деца. Той се весели“ (Вазов 1975: 78).

88

Заради подобни „отклонения“ от налагащата се идеологическа насока

Вазов, разбира се, получава сериозни критики. Съвременникът му Васил

Балджиев например е крайно разочарован от обстоятелството, че в романа

„Под игото“ „ние не виждаме в що се състои игото на българите, нито

виждаме в що се състои тиранията на турците“ (Балджиев 1896: 49).

Тези „отклонения“ обаче са симптоматични с оглед на моделирането

на българския метаразказ. Те показват, че той все още е в стартова

позиция, нестабилизиран, включително и поради колебанията (случайни

или не) на идеолозите, ангажирани пряко с конструирането му. Дори през

20-30-те години на XX век, тоест в междувоенния период, пропит с

националистически импулси, прозиращи в учебните планове и програми,

дори и тогава травмата на „робството” и сюжетът за „революционната

пробуда“ не се интерпретират единно, което без съмнение е удар по

основната предпоставка за съществуването на стабилен метаразказ Ŕ

неговата нормативност, дисциплинираща възможните разночетения. На

тезата, прокарана от ранните социалисти, че борбата срещу робството е

„истинският завет на Българското възраждане“ (Бакалов 1937: 13), се

противопоставя убеждението, издържано в неопросветителски дух, че

„култът към революционерите“ е „пресилен и едностранчив“, че, както

твърди изследователят Борис Йоцов, дейците на мирния културен подвиг

не по-малко допринасят за националното сцепление (Йоцов 1935: 203).

Стабилизирането на метаразказа (а това на практика ще рече:

потушаването на спора, на незасрещащите се позиции чрез

институционалното налагане на един определен дискурс) се осъществява

след 09.09.1944 г., тоест, след настъпването на социалистическия режим в

България. Тогава чрез рестриктивни мерки и пълен контрол върху

публичността се утвърждават тези, неподлежащи на безопасно

алтернативно преосмисляне. Факт, към който ни насочва и биографията на

цитирания по-горе Борис Йоцов Ŕ професор по литература и министър на

просвещението в предходното правителство, осъден на смърт от новата

социалистическа власт и екзекутиран заедно с множество други

интелектуалци, оказали се в противниковия на режима идеологически

лагер.

Тъй като въпросният режим осмисля себе си през революционна

призма (като радикална „народна борба” против „буржоазията“ и

„монархо-фашисткото“ статукво), той, очаквано, привилегирова

бунтовната линия на Възраждането и маргинализира (а в първите,

сталинистки години заклеймява) мирно-просветните инициативи. И в

двете процедури личи стремеж към прокарване на каузални връзки Ŕ

революционерите от XIX век са обявени за „предтечи” на комуни-

стическите герои, а възрожденските „еволюционисти“ носят злощастното

клеймо на конформизма и предателството, характерно и за „съвременната“

буржоазия. „Предателската“ роля на „еволюционистите“ е видяна в

89

съглашателското им отношение с османската власт, представена, от своя

страна, чрез езика на терора, на нескончаемото насилие, което прилага

върху обикновените българи. Последните са облагани с данъци,

използвани са за безплатен труд, изобщо Ŕ експлоатирани са по „най-

жесток и варварски“ начин, както четем в някои учебници от

социалистическия период (вж. Косев, Христов, Ангелов 1962: 78-80). В

тези учебници (които всъщност са репрезентации или, най-малкото,

„олекотени“, пригодени за образователни цели версии на „големия”

исторически разказ) периодът на османското владичество е представен

чрез етнизираното и травматично обострено понятие „турско робство“. То

е вплетено в периодизационните схеми на литературните истории (в

университетския учебник на Петър Динеков (1953: 117) например изрично

е обособен разделът „Българската литература през турското робство“);

заема средищно място в хронологичните делитби на историографията Ŕ

изобщо, превръща се в „твърдо и почти неоспоримо име на цяла една

историческа епоха“ (Хранова 2011: 492). Същото се отнася и до концепта

„революция“, който става епохално название, зачеркващо в дадени случаи

други хронологични отрязъци. Така, както „епохата на робството“ сякаш

стеснява обхвата на Средновековието, така и „епохата на национално-

освободителното движение“ (тоест, революцията) понякога елиминира

потребността от специално обособяване на раздел „Възраждане“ в

учебниците. Имам предвид „Кратка история на България“ от 60-те години

на XX век, в която глава „Възраждане“ изобщо липсва, заменена от една

твърде разтеглива в темпорален план част „Националноосвободително

движение на българския народ“ (вж. Косев, Христов, Ангелов 1962: 100-

166). За пръв идеолог на въпросното движение е обявен Паисий

Хилендарски (въпреки че, както споменах, в неговата „История

славянобългарска“ липсва интенция за борба против османската власт);

следва преглед на просветно-църковното дело през XIX век (което в

случая не е неглижирано, тъй като му е придаден национално-

освободителен характер); бунтовният континуитет е продължен с темата

за създаването на вътрешната революционна организация; с Априлското

въстание (1876), видяно като кулминация на революционния плам, и

завършва с Освобождението на България от „турското робство“, като

всички събития са вплетени в неизменна причинно-следствена връзка,

нетърпяща пролуки и исторически случайности.

Така утвърденият метаразказ рефлектира и върху облика на

българския литературен канон. От неговите рамки мигновено отпадат

„даскалските“, проосмански стихотворения, така популярни век по-рано.

Те попадат не просто в зоната на литературната периферия, а в

пространството на „нищото“, на несъществуващото като литературен

факт, тотално забравени дори от специализираните читатели и

изследователите. Като канонични се налагат текстовете на

90

революционерите и на техните съмишленици. Интерпретацията на тези

текстове обаче предвидливо пропуска „неудобните“, несъобразени с

идеологията епизоди. Така например Вазовият роман „Под игото” е

ситуиран високо в литературната йерархия, от една страна, защото е

мислен през призмата на жанровото първенство (сочен е за първият

български роман) и, от друга, заради повествователната линия, свързана с

Априлското въстание. Прочитът на произведението очаквано не акцентува

върху споменатите сюжетни „отклонения“, представящи „робството“ в

твърде приветлива светлина. В случаите, в които все пак се достига до тях,

обикновено се прокарва тезата за „ренесансовата жизнерадостност” на

българския свят; за Вазовата „мекота и добродушие“ към „човешките

слабости“ (Цанева, Каранфилов, Жечев и др. 1984: 60, 67); най-сетне: за

способността на българите в кулминационни моменти да преодолеят тези

„слабости“, да загърбят бита и всекидневието и да се включат в

освободителното дело. Привилегированата революционна идеология и

тук, в полето на литературноисторическите построения, чертае линия на

континуитет: редом с текстовете на възрожденските борци за политическа

независимост като канонични се утвърждават и произведенията на

авторите социалисти, на които се придава революционен характер.

Изобщо целият „развой“ на българската словесност (понятието „развой“, в

смисъла на планомерно движение, на прогрес, се радва на особена почит в

социалистическите писания), цялото културно разгръщане бива изчерпано

с формулата „литература и борба“, както четем в един сборник с очерци от

1979 г.:

Литература и борба! Борба и литература! Тези две думи са

синоним на историческото и духовното развитие на българския

народ. Животът, борбата определят естетическото кредо на

българските творци – литературата да бъде част от

общонародното дело!

(Колевски 1979: 8)

Революционните импулси, ведно със сюжета за злото на „турското

робство“, се обострят значително към края на социалистическия режим Ŕ в

съответствие с политиката на т.нар. Възродителен процес, изразяващ се в

опит за насилствена асимилация на мюсюлманското население в България.

Понятието „възродителен“ неслучайно подтиква към алюзии с периода на

Възраждането: чрез нарочни езикови съвпади, чрез актуализиране на

революционната реторика от XIX век се пропагандира и самият

репресивен за мюсюлманите процес. Той се представя като „исторически

акт“, чиято функция е да заличи „последния белег на турското робство“

(ЦДА 1985: 328). Засиленият национализъм, конструирането на „нашето”

като обезателно противопоставено на „чуждото“, изобретяването на

вражески сили, фиксацията върху травмата, мобилизиращите

91

революционни лозунги, изобщо Ŕ крайното политизиране на „големия“

исторически разказ и литературен канон дават основание да мислим

българската култура като типичен представител на „малките култури” в

съзвучие с тезата на Дельоз и Гатари. Че политическото у нея е „заразило

всеки езиков акт“ се вижда както от твърденията на социалистическите

лидери (на тогавашния министър-председател Тодор Живков принадлежи

следния постулат, превърнал се в крилата фраза: „гръбнакът на

българската литература е политически; политиката и литературата,

политиката и изкуството са неделими”), така и от множеството

преповтарящи ги изказвания („една от най-характерните черти на

трудовия български народ е неговата политичност“, пише лите-

ратуроведът Васил Колевски (1979: 7).

Падането на социалистическия режим през 1989 г. не отменя

политическия фундамент на българската култура, а само го разчленява на

леви (инерционни, но достатъчно устойчиви) и десни (антикомуни-

стически според собствената им програма) идеологически версии. Това

разчленяване обаче не доведе до съществени преобразования в българския

метаразказ и литературен канон. Наистина, някои от комунистическите

автори и сюжети губят авторитета си и отпадат от „задължителния

списък“ на кандидатстудентските конспекти. Нововъведените фигури и

текстове обаче са пренебрежимо малко (един-единствен автор Ŕ поетът

Атанас Далчев Ŕ е включен в „новата“ селекция за входния изпит по

българска литература за Софийския университет). Това показва, че

стабилизираният по времето на социализма литературен канон трудно се

поддава на прекрояване и пренаписване. Особено в своя „възрожденски”

дял, който продължава да отдава предпочитание на революционно-

героичните образи и да неглижира „еволюционистките” им алтернативи.

Същото се отнася и до „големия“ исторически разказ, чиято нацио-

налистическа оркестрация води очаквано до фаворизиране на бунтовните

дела.

Малко по-различно стои въпросът с травмата на „робството“, която

след разгорещени дискусии сякаш позагубва интензивността си, поне в

официалния, „висок“ наратив. В академичните текстове и в учебниците

понятието „робство“ все по-отчетливо отстъпва място на по-неутралните

концепти „владичество“ и „власт“; при това тези концепти все по-рядко се

свързват с етнизираната конкретизация „турско“, заменена от по-

прецизното назоваване Ŕ „османско“. Налагащият се термин „османско

владичество“ на пръв поглед удовлетворява и деконструктивистката

наука, облъхната от неолиберални ценности, и традиционната академична

среда, чийто примордиален национализъм без съмнение изпитва

дискомфорт при обвързването на българското със знаците на робското. И

все пак тъкмо този дискомфорт, тъкмо наличието на травма е мощен

генератор на националистически чувства, поради което не е учудващо, че

92

паралелно с изтласкването им, травматичните концептуализации в дадени

случаи наново биват актуализирани от представителите на консерва-

тивната наука. На журналистически въпрос дали понятието „турско

робство“ е терминологична грешка, историкът Георги Марков например

отговаря отрицателно и пояснява, че става дума за „исторически термин“:

„Във всички български документи от преди Освобождението Ŕ навсякъде

се говори за робство. В документите и в поезията“. Като оставим настрана

фактологическите грешки в подобна генерализирана картина на

Възраждането, обявяването на цели съдържателни и жанрови отрязъци за

несъществуващи (даскалската поезия например), следва да отбележим, че

в цитираното интервю налагащият се термин „османско владичество“

(макар и да е видян през призмата на „политизирането“, на „дипло-

матическия протокол“, чието безпрекословно следване създава опасност

от „фалшифициране на историята“) все пак не е отречен, а е приет като

равнозначен заместител: „Могат да се употребяват и двата термина Ŕ и

„османско владичество“, и „турско робство“ Ŕ заключава Г. Марков (вж.

Фокус 2010). В този случай, макар и вероятно неохотно, понятийните

промени се приемат на синонимно равнище, докато на съдържателно и

интерпретативно ниво те, на практика, продължават да бъдат нерефле-

ктирани; „владичество“ се явява единствено лексикален заместител на

„робство“, без да трансформира смисловите нюанси, напластявани в

продължение на десетилетия в разказа за този исторически отрязък.

В други случаи обаче инерцията е още по-очевидна и отхвърля дори

синонимните замени. Имам предвид периодичното активизиране на

„патриотически“ прокламации, идващи ту от страна на т. нар.

„субкултурен“ (Дичев 2012), „банален“ (Billig 1995) национализъм, ту от

по-високи, институционални представителства, възприели обаче сходна

реторика. Пример за последните изяви е речта на Никола Белишки, кмет

на Панагюрище Ŕ селище, което през 1876 г. става център на т.нар.

четвърти революционен окръг, известен с дейната си организация около

Априлското въстание и, съответно, в трагичен план, с жертвите си и

понесените щети при потушаването на въстанието. По повод 139-

годишнината от избухването на бунта Никола Белишки произнася слово,

което без съмнение активира травмата на „робството“, вкоренена в

недрата на българската културна памет:

Пет века робска битка за насъщния, под вечния страх, че всеки

ден е може би последен. Пет века все тая злокобна песен –

дрънчене на окови по робските тържища, писъци на деца,

изтръгнати от майчина гръд, ридания над синовни гробове. Пет

века натиск да се размие кръвта в чужди вени. (…) В нашия край,

в нашия говор, в нашата родова памет нямаме синоним за

турското робство.

(Frognews, 2015)

93

Както изглежда, частичните преобразувания в академичния дискурс не

оказват съществено влияние върху обществените нагласи; особено върху

онези от тях, които са формирани в националистическия дух на късния

социализъм. Тези нагласи и до днес възпроизвеждат разказа за „турското

робство“, едновременно потресени от ужаса му, но и обсесивно

привързани към него.

Abstract

The paper is focused on the problem how traumatic (or, even more precise ‒ self-

traumatizing) themes forge national narratives and literary canons. This initial intuition

could be verified on the scope of so called "small" cultures, where „everything is

politics“ (G. Deleuse, F. Guattari), and which are heavily marked by endless „symbolic

and cultural struggles“ (Al. Kiossev). It could be maintained, that in these cultures the

nationally-centered perspective is always dominant over the universal one. Being

particular as „small culture“, the Bulgarian one is self-identified mostly through the

prism of the traumatic narrative about the Ottoman rule. It is considered as „slavery“

and as „National Revival Period“ at the same time, and it determines initially the basic

content and hierarchy of the Bulgarian literary canon, where the texts, related to the

revolution and national building processes gained certain priority. All these literature,

connected to different project - to put the concept of the traumatic „slavery“ under

question, and to analyze the narratives about heroic deeds against „the oppressors“,

were marginalized. The paper pays particular attention on the problem of

peripherization of a set of Bulgarian texts, written with pro-Ottoman attitude, whose

publicity was affected by the canon-forging strategy, introduced by the national

ideology after the Liberation of Bulgaria from Ottoman rule (1878).

Keywords: national meta-narrative, literary canon, trauma, „small“ cultures, Ottoman

rule, National Revival Period, revolution.

Литература:

Бакалов, Георги (1937): Заветите на Българското възраждане.

София: Братя Миладинови.

Бахтин, Михаил (1978): Творчеството на Франсоа Рабле и

народната култура на Средновековието и Ренесанса. София:

Наука и изкуство.

Бахтин, Михаил (1983): Въпроси на литературата и естетиката.

София: Наука и изкуство.

Белчев, Никола (1860): Песнопойче. Собрано и наредено от Никола

Герова Б. Цариград.

Ботев, Христо (1871): Народът. Вчера, днес и утре. Ŕ Дума на

българските емигранти, г. I, 10 юни, бр. 1.

Бурмов, Ал., Косев, Д., Христов, Хр. (1957): История на България.

Учебник за XI клас на общообразователните училища. София:

Народна просвета.

94

Вазов, Иван (1918): Аз съм българче. Ŕ Българче, г. I, кн. 4.

Вазов, Иван (1884): Опълченците на Шипка. Ŕ Поля и гори.

Пловдив: Д. В. Манчов.

Вазов, Иван (1975) Под игото. София: Български писател.

Даскалов, Румен (2002): Как се мисли Българското възраждане.

София: ЛИК.

Динеков, Петър (1953): Стара българска литература. Част II.

София: Наука и изкуство.

Дичев, Ивайло (2012): Фенове на родината. Ŕ Критика и

хуманизъм, кн. 39, 2.

Друмев, Васил (1873): Нещастна фамилия. Българска народна

повест. Издание второ. Русе: в печатницата на Дунавската област.

Йоанович, Найден (1851): Нови български песни. Белград: в

книгопечатни княжества Сербии.

Йоцов, Борис (1935): Път на Българското възраждане. Ŕ Родна

реч, VIII, № 5.

Каравелов, Любен (1954): Войвода. Ŕ Избрани произведения. Т. I.

София: Български писател. (Първа публикация на текста: в. Наше

время, 1860, № 50).

Колевски, Васил (1979): Проблеми на социалистическия реализъм

в българската литература след 9 септември 194 г. Ŕ Очерци по

история на българската литература след девети септември 1944

година. Първа книга. София: Издателство на Българската академия

на науките.

Косев, Д., Христов, Хр., Ангелов, Д. (1962): Кратка история на

България. София: Наука и изкуство.

Кьосев, Александър (1997): Игрите на Европа. Опит за

картография на един български дискурс. Ŕ Анархистът

законодател. Сборник в чест на 60-годишнината на проф. Никола

Георгиев. Съст. Р. Коларов, В. Тодоров, Бл. Златанов.

Университетско издателство „Св. Климент Охридски”, София.

Кьосев, Александър (1998): Анти-Камбуров или „Гръбнакът на

българската литература е политически“. – Българският канон?

Кризата на литературното наследство. Съст. Ал. Кьосев.

Издателска къща „Александър Панов“, София.

Лерсен, Юп (2015): Националната мисъл в Европа. Ŕ Литературна

мисъл, кн. 1.

Макгахан, Джанюариъс (1880): Турските зверства в България.

Писма на специалния кореспондент на “Daily News” Е. Д.

Макгахан. София: Печатница на Я. С. Ковачев.

95

Стоянов, Захари (1983а). Записки по българските въстания. Ŕ

Съчинения. Т. I. София: Български писател (Първо издание на

текста: Т. 1-3. 1884-1892).

Стоянов, Захари (1983б): Имената на българските въстаници,

които са посягали сами на живота си – Съчинения. Т. II. София:

Български писател (Първо издание на текста: 1881).

Фокус (2010): Историкът проф. Георги Марков: Терминът

„турско робство“ е исторически термин. Достъпно на:

http://www.focus-news.net/opinion/0000/00/00/14384/ (21.10.2015).

Frognews 2015: Панагюрци на припомниха: Синоним на робство

няма! Ŕ Достъпно на:

http://www.frognews.bg/news_90492/Panagiurtsi-ni-pripomniha-

Sinonim-na-robstvo-niama!/ (21.10.2015).

Фуко, Мишел (2000): Анормалните. Цикъл от лекции в Колеж дьо

Франс. 1974-1975. София: ЛИК.

Хранова, Албена (2011): Историография и литература. За

социалното конструиране на исторически понятия и Големи

разкази в българската култура XIX-XX век. София: Просвета.

ЦДА (1985) Протокол от пленум на ЦК на БКП от 12 и 13

февруари 1985. Т. II. Ф.1Б; оп. 65; а.е. 67.

Цанева, М., Каранфилов, Е., Жечев, Т. и др. (1984): Литература за

10. клас за единното средно политехническо училище. София:

Народна просвета.

Billig, Michael (1995): Banal Nationalism. London: Sage Publications.

Deleuze, Gilles, Félix Guattari (1986): Kafka: Toward a Minor

Literature. University of Minnesota Press.

96

97

Divna Mrdeţa Antonina

(Zadar, Hrvatska)

Semantika pripovijedanja u „Prokletoj avliji“ Ive Andrića

Sažetak

Naĉin pripovijedanja u Andrićevoj „Prokletoj avliji“ – modernistiĉkoj fikciji s temom o

repetitivnosti represije vlasti nad individuom, kao konstantnom povijesnom zlu – ima

kljuĉnu ulogu u konstruiranju podudarnih sudbina i sliĉnih likova smještenih u

stješnjenom prostoru istambulskog istraţnog zatvora Deposito („Prokleta avlija“), u

nedatiranom vremenu pred raspad Osmanskog Carstva. Usloţnjenost pripovijedanja

prikladan je instrument za istraţivanje ideologiĉnosti teksta unutar konstruirane

hijerarhije od eksternog pripovjedaĉa do interpretativnog mišljenja likova fokalizatora

i likova informatora. I prostor zatvora tretiran je u analizi teksta kao vaţan narativni

element koji podupire oblikovanje semantike pripovijedanja i interpretaciju o povijesnoj

repetitivnosti društvene traume individue.

Ključne riječi: Ivo Andrić, „Prokleta avlija“, pripovijedanje, fokalizacija, zatvor kao

heterotopija, represija vlasti, ideologizacija teksta.

Pripovjedaĉ, fokalizatori i informatori

Pretpostavka je ovog istraţivanja da se interpretacija slojevitosti znaĉenja

pripovjednog teksta „Proklete avlije“ moţe osloniti na narativne elemente poput

modela pripovijedanja u romanu ili pak modeliranja njegova prostora. Ta dva

narativna elementa nisu uvijek u nuţnoj meĊuzavisnosti u prozi, ali u „Prokletoj

avliji“ sukreiraju znaĉenjski potencijal romana.

Upravo je instancija pripovjedaĉa ĉesto bila kljuĉan aspekt za tumaĉenje

strukture romana i pišĉeva naratorskog umijeća u brojnih istraţivaĉa Andrićeve

proze, poglavito romana „Proklete avlije“. Primjerice, Stanko Lasić (1977)

pripovjedaĉku poziciju u romanu interpretira kao sukob sadrţaja i strukture koji

rezultira nametanjem alternativne narativne strukture izrasle iz sadrţaja. Slavko

Leovac (1979) naglašava korelaciju autora i lika pripovjedaĉa tako što fra Petra

percipira kao pripovjedaĉa sliĉna Andriću.

Velimir Visković (2000) uoĉava razliĉite funkcije u pripovijedanju

(impersonalnog pripovjedaĉa, pripovjedaĉa utjelovljena u liku i fokalizatora),

ĉije distingviranje ne provodi uvijek sustavno, ali terminom „tehnika

promjenljive fokalizacije“ (Visković 2000: 13) jasnije od prethodnika raslojava

pripovjednu scenu romana. No, i implicitnog autora i stvarnog autora drţi

dijelom iste tehnike jer ih uvodi kao isprepletene instancije pripovijedanja. U

naratološkom modelu prstenaste strukture s unutarnjim meĊusobno vezanim

kruţnim strukturama izdvaja simboliĉki ustroj pojedinaĉnih struktura

pripovijedanja, usporediv s okretanjem samostalnih kotaĉića satnog mehanizma

sahaĉije fra Petra, ugoĊenih u cjelinu totaliteta satnog/pripovjednog svijeta.

98

Zdenko Lešić (2001) destrukciju klasiĉnog epskog diskurza vidi u

prepuštanju pozicije pripovijedanja homodijegetskom pripovjedaĉu, a

ekstradijegetskog potiskuje iz interpretacije. Boris Škvorc tumaĉi polifonu

strukturu sukobljenu s klasiĉnim epskim pripovjednim modelom u

postkolonijalistiĉkom kljuĉu kao skup glasova subalternih kojima je oduzeta

moć govora (Škvorc, 2006).

Enver Kazaz (2012) tumaĉi pripovjedaĉke pozicije na razini teksta kao

rascjep manifestiran u sukobu epskih konvencija pripovjednog kanona s glasom

egzistencijalistiĉke individue u zvjerinjaku. Izvantekstne relacije djela pak

uvodi u okvir suvremene politike tako što sukobe u tekstu ĉita u kontekstu

tekućih nacionalnih odioza. A Krešimir Nemec (2014) interpretira slojevitost

pripovijedanja više likova kao sukob polifonije s tradicionalnim epskim

diskurzom radi kojeg epsko pripovijedanje ostaje bez svojstvene mu epske

širine te se fokusira na detalje.

Nebojša Lujanović (2015) dovodi u vezu destabilizaciju sveznajućeg

pripovjedaĉa glasovima subalternih pripovjedaĉa u tekstu s Andrićevom

destabilizacijom nacionalnih paradigmi u izvanknjiţevnim, povijesnim

procesima. Proširuje tako Škvorcovo postkolonijalistiĉko ĉitanje „Proklete

avlije“ u ironijskom kljuĉu, oslanjajući se na Kazazovo napuštanje tekstnog

okvira romana i na referentnu društvenu zbilju, a prelazi i s interpretacije

pripovjedaĉa na autora.

Većina se prouĉavatelja slaţe oko postojanja polifonije u pripovjednoj sceni

u „Prokletoj aviliji“. No, razilaţenje se javlja oko dodjele pripovjedaĉke palice

licima pa se okvirno pripovijedanje dodjeljuje mladiću pored prozora

(izjednaĉuje ga se s implicitnim autorom) ili mladom fra Rastislavu koji s fra

Mijom Josićem vrši inventuru fra Petrove ostavštine.

Unutrašnji tok priĉe posredovan je mladiću fokalizacijom fra Petra Ŕ

svjedoka traumatiĉne atmosfere i opresije vlasti u istambulskom istraţnom

zatvoru oprimjerene usudom politiĉkog optuţenika s kojim je kratko

prijateljevao u zatvoru: mladog povjesniĉara Ćamila, opsesivna istraţitelja

propasti Dţem-sultana brata Bajazita II. Glavnina je priĉe konstruirana na

osnovi sakupljenih podataka o Ćamilu i Ćamilovih o Dţem-sultanu, a fratrov

informator je i Ţidov Haim, Ćamilov sugraĊanin iz Smirne.

Prihvaćamo li da ulanĉavanje pripovijedanja podrazumijeva tip umetnutog

pripovjednog teksta u primarnoj priĉi kakav se nudi u pripovijedanju Šeherzade

u Tisuću i jednoj noći, sloţit ćemo se oko konstatacije da u „Prokletoj avliji“ na

gramatiĉkoj razini izlaganja priĉe nije ponuĊena takva pripovjedna scena. No,

zbog hijerarhijski usloţnjene fokalizacije i manevara okvirnog pripovjedaĉa

stvorena je ĉitateljska iluzija o usloţnjenosti pripovijedanja izmjenom više

likova pripovjedaĉa.

„Gramatika“ pripovijedanja „Proklete avlije“ pokazuje da na formalnoj

razini Ŕ pripovijedanjem u trećem licu jednine Ŕ uloga vanjskog pripovjedaĉa

impersonalnog glasa nije odbaĉena. Otvaranjem pripovjedaĉkog prstena i

99

njegovim zatvaranjem u epilogu prizorom sjećanja bezimenog mladog

promatraĉa fra Petrova groba na fratrovu opsjednutost pripovijedanjem o

boravku u „Prokletoj avliji“, pripovjedaĉ sugerira ĉitatelju mladićevu

pripovjedaĉku ulogu. No, mladić nije lik pripovjedaĉ nego supraordinirani

fokalizator i neposredni informator impersonalnom pripovjedaĉu o fra Petru,

traumatiziranom bivšem nevinom politiĉkom optuţeniku, koji je centralni

lik/protagonist, informator i dominantni fokalizator te konstruktor kronotopa

priĉe o svom dvomjeseĉnom pritvoru u istraţnom zatvoru.

„Mladićevo razmišljanje“ i „fra Petrovo priĉanje“ su sintagme u trećem licu

jednine koje izriĉe vanjski pripovjedaĉ. Naime, razvidno je na gramatiĉkoj

razini iskaza da lik ne pripovijeda već pripovjedaĉ predstavlja (u trećem licu

jednine) mladića kao promatraĉa s prozora fra-Petrove ćelije, koji je ujedno

slušaĉ prepirke fra Rastislava i fra Mijata: „Sve se to vidi sa prozora fra-Petrove

ćelije“. (Andrić 1960: 26). Taj je anonimni lik apostrofiran kao promatraĉ

eksterijera, slušaĉ zbivanja u samostanskom interijeru u nekoliko navrata u

pripovjednom okviru prstena i medijator prisjećanja na fra Petrova pripo-

vijedanja. Predstavlja ga impersonalni pripovjedaĉ u trećem licu jednine na

poĉetku romana: „I sada, dok gleda njegov grob u snegu, mladić u stvari misli

na njegova priĉanja“ (Andrić 1960: 27). „Sve do pre tri dana (…) leţao je ili ĉak

sedeo fra Petar i Ŕ priĉao.“ (…) Poslednjih nedelja mnogo i ĉesto je priĉao o

svom nekadašnjem boravku u Carigradu. To je bilo davno.“ (Andrić 1960: 27).

I na kraju romana, kad se trgne iz sjećanja na fra-Petrova priĉanja, anonimni

mladić je slušatelj iste one prepirke dvojice fratara iz uvodnog dijela:

„Tako izgleda mladiću pored prozora, kog su za trenutak zanela

sećanja na priĉu i osenila misao o smrti. Ali samo za trenutak. Najpre

slabo pa onda ţivlje, kao u sporom buĊenju, do svesti mu sve jaĉe

dopiru glasovi iz susedne sobe, nejednak zvuk metalnih predmeta što

tupo padaju na gomilu i tvrdi glas fra-Mije Josića, koji diktira popis

alata, zaostalog iza pokojnog fra-Petra“.

(Andrić 1960: 138)

Premda, mladićeva sveprisutnost, pokretljivost i nevidljivost za likove u

susjednoj mu sobi, kao i sugestija da je jedini posrednik (i jedini bezimeni lik!)

izmeĊu fratrove priĉe i ĉitatelja, implicira i jedinstvo s vanjskim pripovjedaĉem.

Primjerice, pozicija promatraĉa/slušaĉa u fra Petrovoj sobi dok osluškuje

zvukove iz susjedne sobe: „Tišinu remeti jedino prigušena prepirka dvojice

fratara koji u susjednoj praznoj ćeliji sastavljaju inventar stvari“, mijenja se kad

pripovjedaĉ fingira mladićevo kretanje kao nevidljivog promatraĉa koji se

„premješta“ u scenu susjedne sobe iz koje je maloĉas samo slušao razgovor: „i

kad ih ĉovek ovako sa strane posmatra, izgledaju mu pomalo kao otimaĉi (...)“,

a potom ga opet „vraća“ u fra Petrovu sobu: „Sve do pre tri dana na tom

poširokom minderluku sa koga je već nestalo dušeka (...)“. (Andrić 1960: 26).

100

Mladić je eksponiran kao filtar saslušane priĉe, lišen individualne

karakterizacije lika u vidu bilo kakve osobne priĉe ili opisa fizisa, no kao

angaţirana instancija u fokalizatorskom lancu implicira i vlastitu sudbinsku

pozicioniranost u nizu sliĉnih povijesnih udesa oţivljenih pripovijedanjem u fra

Petrovoj sobi. No nije pripovjedaĉ jer je pripovjedaĉ krajnji recipijent koji

vlastiti iskaz prezentira kao konstrukt zadobiven od preraĊenih informacija

dobivenih u prvom redu od mladića slušatelja, a preko njega i od razliĉitih

likova iz fra Petrove priĉe Ŕ instancija informiranja/fokalizacije.

Informacije i fokalizacija nisu mehaniĉki zbroj saĉuvanih autonomnih

iskaza nego su u meĊusobnom odnosu vrednovanja svakog prethodnog modusa

iskaza. Modus iskaza pripada instanciji fokalizatora, a konaĉni filtar vanjskom

pripovjedaĉu. Usloţnjenost fokalizacija u pripovjednom tekstu odlikuje

ponajprije nejasna i slaba granica meĊu uspostavljenim razinama. A takve

granice unutar podjele odgovornosti „iskaza“ fokalizatora nalazim i u „Prokletoj

avliji“. Nije to samo odlika Andrićevih pripovjednih tehnika već ĉesto rabljena

tehnika naracije: „Kada izgleda da EF pozajmljuje fokalizaciju LF -u, zapravo

se daje jedino viĊenje LF-a unutar sveobuhvatnog viĊenja EF-a. On zapravo

uvek drţi fokalizaciju, u kojoj fokalizacija LF-a moţe biti umetnuta kao

objekat.“ (Bal 2000: 132).

U predstavljanju likova, dogaĊanja i prostora u brojnim primjerima

razvidno je da centralna pripovjedna svijest u vlastito pripovijedanje integrira

fokalizaciju većega broja likova i informatora (dalje LF/LI ). Ĉesto se sluţi

slobodnim govorom i fingira preklapanje funkcije s likom/likovima

fokalizatora, a rjeĊe dopušta likovima fokalizatorima pripovijedanje i kazivanje

u dijaloškim sekvencama . Pripovjedaĉ zna i ono što nijedan lik nije znao

pripovijediti. Povijesne podatke i pojedinosti u Ćamilovoj priĉi saţetoj na

desetak kraćih stranica nije mogao znati ni mladić na prozoru jer ni fra Petar

„sva ta imena nije ni mogao zapamtiti i ponoviti“, a i odsutno je slušao Ćamila:

„Ĉesto je bivalo da slušajući izgubi nit mladićevog priĉanja i da ne zna više u

toj priĉi ko je kome rod i ko koga obmanjuje, kupuje i prodaje, pa ĉak i da

prestane da prati priĉanje, nego misli na svoju nevolju.“ (106).

Primjerice, na kraju uvoda u romanu stoji sugestija vanjskog pripovjedaĉa:

„Najbolje je ipak pustiti ĉoveka da priĉa slobodno“ (Andrić 1960: 29), te ĉitatelj

oĉekuje fra Petra, kao kazivaĉa u prvom licu u nastavku romana, ali I. poglavlje

se nastavlja, unatoĉ prethodnom upozorenju, pripovijedanjem u trećem licu, a

vanjski pripovjedaĉ apostrofira fra Petra kao fokalizatora, na primjer: „Fra Petar

priĊe ponekom od njih i sluša i gleda malo poizdalje.“ (Andrić 1960: 35). Fratar

je eksplicitni pripovjedaĉ samo u dva kratka ulomka: o bunovnom razgovoru s

Ćamilovom fantazmom (Andrić 1960: 131-133), i na kraju romana kad

preuzima ulogu pripovjedaĉa vlastitog progonstva u Akru. Njegovo je

pripovijedanje jasno distingvirano i jezikom, uoĉljivo ponajprije bosanskom

ijekavicom.

101

S likovima fokalizatorima, informatorima i povremenim kazivaĉima vanjski

pripovjedaĉ stoji u odreĊenim relacijama: odnosi se prema njima pokroviteljski,

pušta ih da govore, poistovjećuje se, „uzima im rijeĉ“ u slobodnom govoru

fingirajući lik pripovjedaĉa, potom, udvostruĉuje glas kao kazivaĉ i komentator.

Istodobno se i poistovjećuje i distancira od informatora i fokalizatora stilskim i

frazeološkim registrom, ironiziranjem izlagaĉkih vještina fokalizatora/

informatora.

Fra Petrova fokalizacija središnji je oslonac pripovjedaĉevu iskazu. Izrasla

je iz „pripovijedanja“/fokalizacije/drugih likova, poglavito dvojice informatora i

subordiniranih fokalizatora Ćamila i Haima. Ćamil osobno posreduje svom

slušatelju romansiranu biografiju o zatoĉeništvu Dţema, brata Bajazita II, kao

vlastiti, subjektivno angaţirani povijesni narativ.

No, pripovjedaĉeva je interpretacija kratak siţe neutralnog tona, bez

empatije i modusa kazivaĉeva. Dakle, sadrţaj koji je Ćamil satima priĉao puna

tri dana („Već trećeg dana bila je ispriĉana cela istorija“ (Andrić 1960: 108))

vrlo je reduciran. Izdvojene prizore opisivao je posebno, cijelo vrijeme druţenja

s fra Petrom: „Ali tada je poĉelo priĉanje izdvojenih prizora sa svim

pojedinostima“. (Andrić 1960: 108).

Supostojanje kazivaĉa u liku fokalizatora realizira se rijetko 1. licem

jednine u izravnom govoru u zagradama: „(„Sva je sreća te sam u civilu i niko

ne zna ko sam i šta sam!‟)“. (Andrić 1960: 35). Dakle, postupkom srodnim

kazališnom obraćanju lika u stranu postaje evidentna komplementarnost

fokalizatora/izvjestitelja s pripovjedaĉem, ĉime si pripovjedaĉ priskrbljuje

povjerenje „pouzdanog izvora“ pred ĉitateljem. Zagarantirana je objektivnost

iskaza i neutralnom pozicijom lika informatora i fokalizatora u svojstvu slušaĉa

u civilnom odijelu kojim fratar zakriva identitet. Premda povremeno fingira

predaju pripovjedaĉke palice fra Petru, funkciju centralne pripovjedne svijesti

vanjski pripovjedaĉ zadrţava do kraja. I ekskursom u zagradama (kraći govor

„u stranu“ u trećem licu jednine) komunicira s ĉitateljem pripovjedaĉ u duţim

opservacijama. Ili, kratkim komentarima: „Sam poloţaj „Proklete avlije‟ bio je

ĉudan, kao sraĉunat na muĉenje i veće stradanje zatvorenika. (I fra Petar se

ĉesto vraćao na to, nastojeći da ga opiše.)“ (Andrić 1960: 39).

Katkad sukreira tumaĉenje s nekim od likova u sliĉnim digresijma: „A

Ćamil je upućen u Carigrad, pod sigurnom ali diskretnom pratnjom. (To je bio

jedini ustupak koji je valija uĉinio kadiji.) A sa njim i njegove knjige i rukopisi,

sve pod peĉatom.“ (Andrić 1960: 83)

To, uzgredno pojašnjenje da kadija, prijatelj Ćamilova oca, nije uspio zaštiti

mladića od pretjerano revnog policajca, nego ishoditi samo privid dobrovoljne

prijave mogao je dati EP, ali i Haim. Odmah u nastavku EP se interpolira i u fra

Petrov siţe Haimova pripovijedanja Ćamilove biografije i u komentar modusa

kazivanja: „Sve je znao i sve je predviĊao (iako ne sve uvek taĉno) ovaj Haim iz

Smirne. U ovom sluĉaju predvideo je dobro.“ (Andrić 1960: 87)

102

Razliĉiti fokalizatori u iskazu je pripovjedaĉa distingvirani su slojevitim

frazeološkim registrom. Frazeološki raster u svojstvu je spojnica meĊu

razliĉitim stilskim razinama izvještavanja/fokaliziranja ili pak mimikrije

pripovjedaĉeva glasa. Primjerice, fra Petrov ushit Ćamilovim priĉanjem

garniran je kolokvijalizmima puĉkog iskaza: „Tu se fra Petar naslušao stranih

imena gradova i moćnih svetskih ljudi, careva, kraljeva, papa, knezova i

kardinala, što nikad u svom veku nije…“. (Andrić 1960: 106). Sliĉno, prilikom

sugeriranja “izravnog govora“ fokalizatora Haima o mentalitetu zatvorene

lokalne sredine, fingiran je razgovor sugovornika u usmenokazivaĉkom stilu.

Identifikacija fokalizatora s perspektivom lika je sugestivna:

„Šta je Smirna? Kad pogledaš odozgo sa one zaravni ispod Kadife

Kale, izgleda ti da nema kraja. (...) Ali ako pravo uzmeš to je stotinjak

porodica, pedesetak turskih i toliko grĉkih (...), a ono ostalo radi i tegli.

Odrţava ţivot sebi i svojima.“

(Andrić 1960: 77)

Legitimiranje frazeološkim i stilskim registrom (na primjer, diskurz lika

bosanskog franjevca) u većoj je mjeri odlika iskaza kad je u prvom licu.

Ijekavicom, kolokvijalnošću, turcizmima i eliptiĉnim reĉenicama distingvira se

lik pripovjedaĉ, osim kazivanjem u prvom licu:

„Vidim oduljilo se ovo moje tamnovanje na pravdi boga. Dok sam ono

deverao s jadnim Ćamilom i brinuo zbog njega, nekako sam manje

mislio na sebe i svoju nevolju. A sad ne mogu da se odbranim od toga.

Opominjem sam sebe na strpljenje, ali strpljenje me izdaje. Duga noć,

još duţi dan, a teška misao. Najgore mi je što znam da sam nevin, a niti

me ispituju niti mi ko spolja šta javlja. Kad to pomislim, udari mi krv u

glavu pa obnevidim i doĊe mi da viĉem na sav glas. (…) Raspitivao

sam ima li kakva posla za mene, da se popravi kahveni mlin, da se

kuriše neki sahat. Šta bilo. Jer, od tog sam esnafa.“

(Andrić 1960: 129-130)

Glas pripovjedaĉa komentira i modus oblikovanja sveznadarstva foka-

lizatora i kolektivitet informatora. Naglašenim „sveprisutnim i svevremenskim

pogledom“ se, primjerice, saţimlju ĉesto ponavljane scene uspješnog pritiska na

zatvorenike. Tako ozloglašeni istraţitelj KaraĊoz pred cijelom Avlijom uspijeva

iznuditi priznanje, a unatoĉ tome što: „mnogobrojni apsenici (…) nisu ništa od

svega toga mogli da vide ili ĉuju (...) Osećali su samo da se izmeĊu starog

Kirkora i KaraĊoza tamo u onom udubljenju vrši teţak obraĉun“ (…) „posle

dugog išĉekivanja videli su kako upravnik odlazi“. Pripovjedaĉ opravdava

vlastito “sveznadarstvo” brojnošću fokalizatorovih izvora: „nedeljama je Avlija

priĉala o tome kako je KaraĊoz isterao tešku globu od Kirkora, ponavljajući sve

pojedinosti koje su samo njih dvojica mogli da znaju, a koje su apsenici na

ĉudesan naĉin saznavali ili sami dodavali i kitili.“ (Andrić 1960: 57-58). I kad

103

pripovjedaĉ nema pouzdan izvor/foalizatora, opisuje prostore i prizore iz

fokalizatorove imaginacije. O izgledu mraĉne noći u Ćamilovoj ćeliji prije

upada istraţitelja Ćamil nikom nije mogao priĉati jer je stradao za vrijeme te

istrage. Potankosti opisa svjedoĉe o sveznajućem pripovjedaĉu posredovanom

Haimom informatorom ĉiji je profil potkapacitiran za interpretaciju prizora:

Malo pomalo umukli su svi poslednji šumovi dole u avliji. Mrak je

progutao bele zidove i predmete i stegao ćeliju oko budnog ĉoveka.

Stvarao se nov, noćni svet i u njemu su stali da se javljaju sitni

nestvarni glasovi i blesci od igre sluha i vida u tami i nesanici. U

jednom takvom trenutku, on sam nije znao u kom, ĉulo se kao da spolja

kljuĉ traţi i nalazi kljuĉaonicu. Ali to nije bila više varka sluha. Vrata

su se se stvarno otvorila i slaba svetlost se pojavila na njima. U sobu su

bez šuma ušla dva tamna ĉoveka.

(Andrić 1960: 115)

Pripovjedaĉ opravdava „sveznadarstvo“ znatiţeljom i maštom

subordiniranih fokalizatora: „Haim je sve znao, i video i ono što se nije moglo

videti.“ (Andrić 1960: 115). I eksplicitno ga ekscerpira: „Prizore koji su se

odigrali izmeĊu dvoje ljudi, bez svedoka, on je znao da ispriĉa do neverovatnih

pojedinosti i sitnica. I nije samo opisivao ljude o kojima priĉa nego je ulazio u

njihove pomisli i ţelje, i to ĉesto i u one kojih ni sami nisu bili svesni, a koje je

on otkrivao. On je govorio iz njih.“ (Andrić 1960: 70‒71.

Podudarnosti u modalitetima fokalizacije pripovjedaĉ i fokalizatori istiĉu u

više navrate te se doima da su u sluţbi naglašavanja tipološke sliĉnosti meĊu

zatoĉenicima jer svaki sljedeći u nizu (Ćamil (i Haim) → fra Petar → mladić na

prozoru → pripovjedaĉ) istovjetno opisuje pripovjedaĉki talent i odnos prema

priĉi i pripovijedanju svog izvora, ĉiju fokalizaciju prosljeĊuje svom sljedećem

ulanĉenom sugovorniku/slušaĉu. I naglašavanje opsesivne potrebe za

pripovijedanjem kod likova fokalizatora, od odsutnog Ćamila pa do mladića na

prozoru kojega su „zanela sećanja na priĉu“, svojevrstan je naratološki

podsjetnik na podudarnosti meĊu likovima.

O Ćamilovoj opsjednutosti priĉanjem o Dţem sultanu („ta priĉa bez reda i

kraja“) (Andrić 1960: 108) izvješćuje fokalizator fra Petar naglašavanjem

povremene nesuvislosti i iskrzane forme „izlaganja“ fabule koja zadobiva

obiljeţja kompulzivna nereda:

„Ovo sa mladićem iz Smirne išlo je daleko i trajalo dugo. On se satima

zaboravljao potpuno, priĉajući sudbinu Dţem-sultana, kao da se radi o

neĉem što treba da bude kazano što pre, još ovog trena jer sutra već

moţe biti dockan. Sluţio se ĉas turskim, ĉas italijanskim jezikom

zaboravljajući u brzini da prevede francuske i španske citate koje je

govorio napamet. (…) Ali se dešavalo da neki od apsenika priĊe, kao u

prolazu, i pokuša da uzgred ĉuje nešto od mladićevog šapata. Tada bi

Ćamil odjednom zaćutao i kao meseĉar, probuĊen iz svog opasnog

104

zanosa, padao u tupo ćutanje, isprekidano mehaniĉkim i neiskrenim

„da, da!‟, zatim se naglo i hladno opraštao beznaĉajnim reĉima, i

odlazio.“

(Andrić 1960: 107)

Opsesivan i kaotiĉan naĉin izlaganja, vremensku ispreturanost u naĉinu

informiranja sugovornika o kronologiji dogaĊanja, fokalizator fra Petar vezuje i

uz Haima koji je govorio: „Sve ispreturano i izlomljeno, nešto ispušteno, a nešto

opet po tri puta ponovljeno, šareno, ţivo, ne uvek jasno, ali sa mnoţinom

svakojakih pojedinosti“. (Andrić 1960: 69). Šala na raĉun Haimova kazivanja,

primjerice, otkriva proces obrade iskaza u lancu „pripovijedanja“ i elemente

diskurzivnog identiteta ukljuĉene instancije koje je valjalo apstrahirati: „Tako je

izgledala Ćamil efendijina istorija, onako kako je Haim mogao da je zna i vidi, a

kazana ovde ukratko, bez Haimovih ponavljanja i primedaba i mnogobrojnih

„E? A!“. (Andrić 1960: 83). Haimova opsesivna angaţiranost oko tuĊih sudbina

poĉiva na fascinaciji tuĊom nesrećom a ne na empatiji kao fra Petrova. No, i

izostanak Haimove osobne ţivotne priĉe, pozicija lika sa „sudbinom bez

sudbine“ opterećena paranojom i besciljnim kretanjem, intenzivira atmosferu

represije vlasti, nesigurnosti i ispunjava njome prostor njegova nemira.

A zbog opsesivna odnosa likova prema priĉi i ljubavi prema pripovijedanju

(naglašena je kod svih likova) pripovijedanje samo po sebi prerasta u relevantno

dogaĊanje. Konstruiranjem pripovijedanja na naĉin dogaĊanja u okviru

„unutarnjih“ naratorskih postaja, kako se EP poigrava naizgled razliĉitim

pripovjedaĉima, priĉa postaje uzroĉnikom relativiziranja cjelovitosti integriteta

individue. Introjekcija Ćamila fokalizatora u lik Dţem sultana, ili pak fra Petrov

razgovor s Ćamilovom fantazmom , vrsta je involviranosti u historijskog drugog

koja sugerira dokidanje razlike izmeĊu pripovijedanja i dogaĊaja. Demonstrira i

fragilnost granica povijesnosti, kultura i sadašnjosti. Transmiter dogaĊaja

proizvedena priĉom drastiĉno je prezentiran Ćamilovim prelaskom granice

vlastita identiteta i poistovjećenju s identitetom objekta svog povijesnog

istraţivanja. Nerazlikovanjem granica sugerirane stvarnosti i fikcionalnosti

priĉe „dijagnosticira“ se Ćamilovo stanje, progresivno šizofreno pretakanje u

Dţemovu liĉnost: „(…) gnevni monolozi u samoći i zatoĉenju, izgovoreni ne

Ćamilovim nego drugim glasom“:

Fra Petar se nije pravo ni sećao kad je ustvari poĉela ta priĉa bez reda

i kraja. Isto tako nije odmah ni pravo primetio trenutak, teški i

odluĉujući trenutak, u kom je Ćamil jasno i prvi put sa posrednog

priĉanja tuĊe sudbine prešao na ton liĉne ispovesti i stao da govori u

prvom licu.

(Andrić 1960: 108)

Naposlijetku, i stanje i kazivanje fra Petra mladić na prozoru kao fokalizator

vrednuje kao opsesivno i kaotiĉno:

105

Priĉao kao ĉovek za kog vreme nema više znaĉenja i koji stoga ni u

tuĊem ţivotu ne pridaje vremenu ni redovnom toku vremena neku

vaţnost. Njegova priĉa mogla je da se prekida, nastavlja, ponavlja, da

kazuje stvari unapred, da se vraća unazad, da se posle svršetka

dopunjava, objašnjava i širi, bez obzira na mesto, vreme i stvarni,

stvarno i zauvek utvrĊeni tok dogaĊaja (…). I sve bi hteo, i po treći i po

ĉetvrti put, da kaţe kako je lepo umeo da priĉa. Ali to se ne moţe kazati.

(Andrić 1960: 27)

Krovna fokalizatorska instacija (lik mladića) izvan je lanca kaotiĉnih

informatora i fokalizatora, a vanjski pripovjedaĉ dijeli s njim funkciju

interpretatora nejasnih mjesta u priĉi: „Naravno da je pri takvom naĉinu

priĉanja ostalo dosta praznina i neobjašnjenih mesta, a mladiću je bilo nezgodno

da prekida priĉanje, da se vraća na njih i postavlja pitanja.“ (Andrić 1960: 106).

Ĉitatelj stvara iluziju o rješavanju nejasnoća i u niţe posredovanoj priĉi, jer je i

fra Petru Ćamil kao niţa fokalizatorska instancija ostavljao niz lakuna

uvjetovanih povijesnom i kulturnom udaljenošću: „A bilo je u tom priĉanju i

njemu potpuno nerazumljivih stvari, kao što su Dţemovi stihovi o sudbini, o

vinu i pijanstvu, o lepim deĉacima i devojkama.“ (…) „Ali fra-Petar je smatrao

da ovo nije mesto ni trenutak da se sve to raspravi i istera na ĉistinu“. (Andrić

1960: 106).

Time se ĉitatelju sugerira bliskost lika krovnog fokalizatora s EP-om,

odnosno implicira da mladić kao fokalizatorska instancija unosi smisao i red u

ispripovijedane sadrţaje. „Osvrt“ svakog fokalizatora na izlaganje prethodnika

sugerira i EP-ov razlog za oduzimanje pripovjedaĉke palice i reinterpretaciju

ispripovijedanog. Kontrola pripovjedne instancije nad fokalizatorima

eksplicitno se demonstrira komentarima o naĉinu kazivanja niţe instancije,

primjerice, reorganizacijom proslijeĊene mu pripovjedne graĊe; opservacijom,

saţimanjima i komentarima i prevladavanjem razlika u diskurzivnim razinama

pripovjedaĉa i fokalizatora, jer isti smisao u ispripovijedanom ne nalaze

fokalizator i krovna pripovjedna instancija: „Ovo je samo okosnica Ćamilove

priĉe, šturo i kratko kazana. Mnogo duţe i ţivlje i drukĉije, i sa drugim smislom

govoreno, bilo je ono što je fra Petar ĉuo od svog novog prijatelja“. (Andrić

1960: 105).

Fokalizatori ukljuĉeni u narativ posreduju implicitno i vlastiti lik

izgradnjom metaforiĉkog konstrukta o sublimaciji udesa svakog prethodnog

nevinog zatoĉenika u onog sljedećeg: Dţem sultan je izgubio bitku s bratom za

prijestolje i dobrovoljno se predao katoliĉkom redu Ivanovaca ne bi li dobio

pomoć, a dopao je doţivotnog ropstva Ŕ rabili su ga za politiĉke ciljeve i osobne

probitke i kršćanski vladari i Osmanlije. Potom, istraţivaĉ Dţemova udesa

historiĉar Ćamil je izopćenik/“zarobljenik“ svoga mješovita podrijetla,

naklonosti prema nauci i zabranjenoj ljubavi prema pravoslavnoj Grkinji u

konfesionalno podijeljenoj Smirni, što rezultira politiĉkim denunciranjem koje

ga vodi do tragiĉnog svršetka. Fra Petrova pak patnja zbog Ćamila kao „krivca

106

bez krivice“ sugerira i sliĉnost njihova usuda (usamljenost, izoliranost i muĉno

išĉekivanje optuţbe i politiĉke istrage te progonstvo/smrt), odnosno prokazuje i

fratrovu pozicioniranost u nizu likova nad kojima vlast vrši represiju. Kao

fokalizatori povezani su u tolikoj mjeri s objektom da nose sa sobom gotovo

tjelesno i emotivno iskustvo transponiranja u udes drugog. Pripada li mladić na

prozoru fra Petrove sobe sliĉnom lancu drukĉijih nad kojima se vrši represija, ni

jednom rjeĉju nije spomenuto osim što se sugestivnim ulanĉavanjem udesa o

kojima je slušao od fra Petra otvara mogućnost ĉitateljeva konstrukta o

vanfabularno protegnutom perptuiranju udesa individue. Uvedemo li u

interpretaciju i obrazovana ĉitatelja upućena u podatke iz pišĉeve biografije o

boravku u zatoĉeništvu, sugestija se intenzivira.

Multiplikacija udesa pojedinaca u povijesti u romanu je eksplicirana i u

paranoji vlasti od prepoznavanja povijesne repetitivnosti opresije: „Prvo što je

valija pomislio slušajući dostavu o Ćamilu, a što mladiću nije bilo ni na pameti,

to je ĉinjenica da i sadašnji sultan ima brata kog je proglasio maloumnim i kog

drţi u zatoĉenju. … Ta sliĉnost ga je uznemirila.“ (Andrić 1960: 80). Vlast i

zatvara iz opreza od same primisli podanika, jer i policajac isljednik brine zbog

jasnih povijesnih podudarnosti: „Vi znate da i danas, kao i onda, sedi na

prestolu sultan i halifa (…) i da to nije dobar predmet ni za razmišljanje, a

kamoli za prouĉavanje, pisanje i razgovore“. (Andrić 1960: 117). Kontrolno oko

vlasti posjeduje i gotove koncepte imaginarne akcije koje imputira okrivljeniku:

„– Potrebno je, Ćamil efendija, da nam najposle kaţete za koga ste

skupljali podatke o Dţem sultanu i do u sitnice razraĊivali naĉin na koji

se ostvaruje plan o buni protiv zakonitog sultana i halife i kako se

pronalaze sredstva i putevi za otimanje prestola pomoću neprijatelja iz

inostranstva.“

(Andrić 1960: 116)

Pripovjednim procedurama kojima se sugerira opresija vlasti u „Prokletoj

avliji“ pripada i forma dijaloga. U prvom redu upozorava na nju dijalog u

funkciji prozopografije upravitelja zatvora KaraĊoza. EP predstavlja

reduciranom scenom modela komuniciranja s osuĊenicima KaraĊozov naĉin

obnašanja isljedniĉke duţnosti, u upeĉatljivu razgovoru s armenskim

pronevjeriteljem Kirkorom u kojem se ne ĉuje ni rijeĉ Kirkorova (Andrić 1960:

55-57). Općenito, krnji je razgovor Ŕ sa zamjetnim disbalansom unutar koliĉine

izgovorenog teksta sugovornika Ŕ obiljeţje komunikacije lika (tlaĉitelja) s

likovima zatvorenika i njihovih bliţnjih. Tlaĉitelj nema ravnopravnog

sugovornika nego najĉešće „nijemog“ umjesto ĉijeg glasa govori komentar EP-

a:

„KaraĊoz je mogao odjednom da promeni drţanje i da stane da se

udara po ĉelu. – Šta veliš, ni kriv ni duţan nisi? Ih, kud mi to kaza baš

sada, pobogu ĉoveĉe. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, još sam

mogao da te pustim, jer krivih ovde ima mnogo. Svi su krivi. Ali baš

107

nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Da nisi sam rekao, još

bi nešto i moglo biti. Ovako, sada, valja da sediš ovde dok ne pronaĊem

negde nekog nevinog, takvog kao što si ti, da te smeni. Sad sedi i ćuti! I

KaraĊoz, obilazeći dalje Avliju, u pratnji nekolicine ĉuvara, nastavlja

svoju igru, sad već samo sebe radi, viĉe da sve odjekuje (…) – Neka mi

samo niko ne kaţe za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema

nevinih. (…). A onaj „nevin‟ sad zna da moţe da sedi još nedeljama, a

da ga KaraĊoz više ne pogleda.“

(Andrić 1960: 48-49)

Isti status individue posredovan dijalogom nalazimo, primjerice, i u

rekonstrukciji ispitivanja Ćamila u isljedniĉkom postupku pa i u ĉangrizavim

prigovorima starog fra Mije i mladog fratra Rastislava, gdje šutnja mlaĊega

podrazumijeva podĉinjenost, a ne samo respekt mladića prema starijem.

Dijalog u funkciji predstavljanja aktivnosti protagonista i u funkciji

konstruiranja sporednih situacija u atmosferi zatvorske svakodnevice,

“stvarnosne pozadine” fra Petrova samovanja, kakvi su brojni razgovori

zatvorenika, sporednih likova, poput, primjerice, buĉnih prepirki kockarskih

duţnika, ili pak razmetanja zatvorenika (Atleta i Softa) u poznavanju ţena i

ljubavi, (Andrić 1960: 89-90), ne demonstrira opresiju vlasti nad pojedincem i,

sukladno tome, oblikovan je kao ravnopravan razgovor neistomišljenika.

Kategorija prostora

Repetitivnost društvene opresije nad individuom drukĉijom od drugih

umnogome je naglašena i narativnom kategorijom prostora u romanu. Centralno

je susretište likova istraţni zatvor, popularno nazvan Prokleta avlija. Osim tog

povijesnog zatvora Deposita, predstavljenog fokalizatorom zatvorenikom fra

Petrom, relevantno je geografsko mjesto i Ćamilova rodna Smirna Ŕ

multikonfesionalan i podijeljen grad Carstva posredovan fra Petru Haimovom

interpretacijom Ćamilova odrastanja u nacionalno mješovitoj obitelji. Potom,

kršćanski prostor Zapadne Europe predstavljen razliĉitim geografskim mjestima

od Rodosa, preko francuskih srednjovjekovnih gradova i papinskog Rima do

Napulja. Taj je prostor relevantan u konstruiranju sudbine trećeg kljuĉnog lika u

romanu, Dţem sultana.

Opis i funkcija Deposita model su za predstavljanje funkcije ostalih

kljuĉnih lokaliteta u romanu. U velikoj mjeri zatvor participira u dogaĊanjima

koja utjeĉu na stanje svijesti i aktivnost subjekta fokalizatora. Naĉin

prezentiranja zatvora samo djelomice objašnjava naratološki termin „opisa s

prostornim podatkom“: „ogromno, izduţeno i strmo dvorište posve nepravilna

oblika (…) vašarište raznih rasa i naroda (…) tu dolazi i tuda prolazi sve što se

svakodnevno pritvara i apsi u ovom prostranom i mnogoljudnom gradu, po

krivici ili pod sumnjom krivice“ (Andrić 1960: 31-33).

108

Prostor zatvora sa specifiĉnim pravilima ponašanja funkcionira kao

antropomorfizirani sukreator dogaĊanja u priĉi i kao subjekt Ŕ heterotopija

devijacije fatalnog djelovanja na zatoĉenike:

Sam poloţaj Proklete avlije bio je ĉudan, kao sraĉunat na muĉenje i

veće stradanje zatvorenika. (…) Avlija brzo i neosetno savije ĉoveka i

potĉini ga sebi tako da stane da se gubi. Zaboravlja ono što je bilo i sve

manje misli na ono što će biti, pa mu se i prošlost i budućnost slegnu u

jednu jedinu sadašnjicu, u neobiĉni i strašni ţivot Proklete avlije.

(Andrić 1960: 39)

Zatvor je „tjelesno“ izoliran visokim zidom od otvorenog prostora Grada:

zatvorenici „ne vide i ne ĉuju ništa od svog grada; u njemu su, a kao da su sto

konaka daleko od njega; i ta prividna daljina muĉi ih isto kao stvarna“ (Andrić

1960: 39). Ni oku vidljivi svijet izvan zatvorskih zidina ne aludira na otvorenost

Grada nego simboliĉkim slikama apostrofira zatvorene prostore: pogled na

minaret (legitimacija svetog islamskog prostora), na pokoji visoki ĉempres

(simbol groblja/smrti) i na komadić kopna daleke druge obale (slobodno kopno

postaje mjesto progonstva u romanu umjesto „obećana zemlja“). (Andrić 1960:

39).

Dominantan vidljivi prostor iznad obzidana zatvora je nebo, koje u

ĉitateljskim asocijacijama ponajĉešće pobuĊuje kontrast utopije i heterotopije:

nestvarna i nedostiţna prostora ljepote, nade i vedrine, u kontrastu s ugaţenom

sivom ilovaĉom bez travke, a potom i eshatološki prostor kao aluziju “na

odgovornu instanciju” za reverzibilnost patnje na Zemlji.

Prezentacija Deposita ukljuĉuje i metaforiĉko ĉitanje prostora Ŕ eksplicitno

„glumište i gledalište KaraĊozova ţivota“(Andrić 1960: 46). Lokalizacijom i

konfiguracijom tla pozicioniran je i kao nevidljivo straţnje dvorište, naliĉje

prostora lijepe KaraĊozove obiteljske kuće, smještene s druge strane padine s

pogledom na Grad u kojoj se odvija ugodan graĊanski ţivot njegove obitelji „iz

koje je poţenio sinove i poudavao kćeri“.

I unutarnji mikro prostori Depozita (izolirana mjesta kao spontana

okupljališta politiĉkih osumnjiĉenika) upućuju na mogućnost metaforiĉkoga

ĉitanja, aluzije na etniĉku šarolikost i nemir Carstva: „fra Petar je izabrao jedan

zabaĉen kut prostrane ćelije, iza velikog provaljenog odţaka, i tu se sklonio (…)

Tu su već bila dva graĊanina Bugarske (…)“ (Andrić 1960: 59), gdje im se

pridruţio Ćamil (i Grk i Turĉin) i Ţidov Haim.

Neprestano cirkuliranje zatvorenim prostorom u traţenju sigurnijeg i

ugodnijeg manjeg mjesta aluzija je pak na nemir: „Nabasa na Haima koji,

gonjen nemirom i sav ustreptao, neprestano menja mesto. Gde god doĊe sa

svojim zaveţljajem stvari, njegova sumnja u sve i svakog već ga ĉeka tu (…) A

posle dan-dva napušta to mesto i traţi novi i sigurniji leţaj.“ (Andrić 1960:

127). Asocijacija na Ahasvera „vjeĉnog Ţida“ zacijelo je naglašena upravo

Haimovim kretanjem u zatvorenom prostoru.

109

Fra Petrovo viĊenje unutrašnjeg prostora Deposita svojevrsno je kadriranje

statiĉnoga mjesta uskomešanih lica ĉije priĉe ĉine osnovno gibanje, a dio

dogaĊanja podrazumijeva i njegovo premještanje unutar dvorišta od skupine do

skupine zatvorenika zbog slušanja razgovora i pripovijedanja.

Primjerice, narativni postupak redukcija niza ponavljanih prizora i

dogaĊanja pojavljuje se kao izoliran prizor prostora:

„Kad svane dan, zdravom i ĉistom ĉoveku biva nešto lakše. Samo malo

lakše. Sav taj svet povrvi iz zagušljivih ćelija na prostranu avliju i tu se

na suncu, trebi od gamadi, previja rane ili produţuje sa grubim šalama

i beskonaĉnim, oštrim prepirkama i mraĉnim obraĉunavanjima.

Stvaraju se tihi ili glasni krugovi. (…) Tu, pored njegove zgrade stvara

se, u senci, svakog jutra tanak krug oko nekog Zaima (…)“.

(Andrić 1960: 35)

Ćamil pak za vlastitu okolinu, pa ni za Deposito, ne pokazuje osobito

zanimanje, jer je u njegovoj opsesivnoj priĉi relevantan element fabule

iskljuĉivo prostor povijesnog kretanja zasuţnjenog Dţem sultana. U Haimovu je

viĊenju Ćamilove propasti Smirna kljuĉno mjesto razvoja Ćamilove izolacije i

bolesti. Rodni mu je grad postao neprijateljski prostor u kojem nije pronalazio

utoĉište ni u jednoj od nacionalno odjeljenih skupina nakon nerazumijevanja

svih za njegovu ljubav prema pravoslavnoj Grkinji, kao i za sklonost prema

nauci.

Dţemovo kretanje metaforiĉko je tapkanje zarobljenika u mjestu, premda

izmjena geografskih mjesta postoji: put od neuspješnih ratniĉkih pohoda protiv

brata do prisilnih putovanja roba koji izmjenjuje kršćanske vlasnike i nova,

gotovo istovjetna staništa. Dakle, i prostor kršćanskog Zapada u kojem je

boravio Dţem-sultan podrazumijeva heterotopiju zatvora. Samostani, gradovi i

papinske palaĉe u kojima je prisilno zadrţavan s pratnjom funkcioniraju kao i

prostor zatvora Deposita, unatoĉ prividnoj otvorenosti geografskih lokaliteta i

njihovoj razliĉitosti i smjenjivanju kao mjesta boravišta: “a Vatikan je za njega

zlatna krletka. (…) „Eto, svuda ga doĉekuju strani ljudi kao ţivi zid njegove

tamnice.“ (Andrić 1960: 110-111).

Kretanje Dţem sultana u funkciji je smisla priĉe o njemu a istodobno ĉini i

dinamiku fabule. (Bal 2000: 114). Posreduje sloj simboliĉna znaĉenja o

istovjetnosti represije bez obzira na konfesiju i povijesni period, i pokreće

uzroĉno-posljediĉni lanac podudarnih dogaĊanja na udaljenoj vremenskoj osi

vezanih uz druge involvirane likove, u prvom redu Ćamila. Povijesni gradovi i

samostani kao zatvoreni prostori s dugim povijesno taloţenim vremenom i

stratificiranim razlikama u kulturama posjeduju i funkcionalne sliĉnosti u

modelima ponašanja.

Iako se fabule u narativnom tekstu u većoj ili manjoj mjeri nerijetko

konstruiraju na prostornim suprotnostima, jer specifiĉnu ulogu moţe odigrati

granica izmeĊu dva suprotstavljena mjesta (Bal 2000: 180), u „Prokletoj avliji“

110

takva je mogućnost oĉekivanog suprotstavljanja prostora izokrenuta. I kao

otvorena i kao zatvorena mjesta prostori u romanu Ŕ zatvor Depozito kao

zatvoreno mjesto nasuprot „otvorenom“ Istambulu, Anadoliji preko mora i

Rimu, primjerice Ŕ funkcioniraju simboliĉno kao zatvoreni prostori.

Sliĉno funkcionira prostor i na kompozicijskoj razini naracije. Prostor fra

Petrova samostana odreĊene semantiĉke podudarnosti potiĉe kao zatvorena

stvarnosna heterotopija asocijativno povezana s prstenstim oblikom zatvorene

priĉe. Naime, okvir prozora oblikuje obzorje fokalizacije promatraĉa i njezin

predmet Ŕ fra Petrovu svjeţu humku: „nepravilan krug, a sneg oko njeg ima

rumenu boju raskvašene ilovaĉe, i sve to izgleda kao sveţa rana u opštoj belini

koja se proteţe do u nedogled i gubi neprimetno u sivoj pustinji neba još uvek

punog snega.“ (Andrić 1960: 25). Simboliĉna je svakako zatvorenost

priĉe/fabule romana i fratrova ţivota kao jedne od ispriĉanih podpriĉa što

završava u nepravilnom krugu humka.

Zakljuĉak

Glavnina pripovjedne scene „Proklete avlije“ ustrojena je na hijerarhijskom

odnosu njezinih fokalizatorskih instancija ĉije viĊenje dogaĊaja i lica preuzima

vanjski pripovjedaĉ i izlaţe u gramatiĉkoj er-formi fingirajući diskurz svojih

fokalizatora. Eksterni pripovjedaĉ interpretator je pripovjednog materijala

(zaokruţenih egzistencija nekolicine likova) dobivena od likova fokalizatora i

likova informatora: bezimenog mladića, fra Petra, Ćamila i Haima, Dţem

sultana. U dva kraća ulomka u romanu se pojavljuje i fra Petar kao protagonist

pripovjedaĉ.

Sliĉnostima u modusima iskaza i u odnosu prema priĉi i priĉanju

(opsjednutost pripovijedanjem, nesavršenosti u kazivanju i komponiranju graĊe,

transponiranje u lik o kojem kazuju), a na koje upozorava i oblikuje ih

pripovjedaĉ, likovi fokalizatori posreduju simboliku podudarnosti u svojim

sudbinama, odnosno ukazuju na repetitivnost povijesne represije nad

individuom koja se razlikuje od drugih i ne uklapa u društvene odnose

opterećene paranojom kontrolnog oka vlasti. I ideja o vaţnosti slušanja priĉa i

njihova proslijeĊivanja u pripovjednom lancu vaţan je segment narativne

strategije teksta i njegove ideologiĉnosti. Pripovijedanjem/fokalizacijom lik

uspijeva saĉuvati integritet ezistencije i dati povijesni smisao otporu.

Na povijesnu trajnost i sveprisutnost nasilja vlasti nad pojedincem ukazuje i

narativni element prostora u tekstu zbog otvorene mogućnosti ĉitanja lokaliteta

relevantnih za dogaĊanje kao stvarnosnih i metaforiĉkih heterotopija zatvora

koje se multipliciraju u povijesnim mijenama, meĊu razliĉitim konfesijama,

kulturama i geografskim prostorima.

111

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo (1960): Prokleta avlija, Srpska knjiţevna zadruga, Beograd.

Bal, Mieke (2000): Naratologija. Teorija priĉe i pripovedanja, prijevod

Rastislava Mirković, Alfa, Beograd.

Biti, Vladimir (1992): Suvremena teorija pripovijedanja, Globus,

Zagreb.

Demesvar Delorme, Francesca. (1872) Les Jeux du Sort, E. Dentu, Paris

Foucault, Michel (1996): O drugim prostorima, prev. Stipe Grgas,

Glasje, 6, str. 8‒14.

Kazaz, Enver (2012): Subverzivne poetike (tranzicija, knjiţevnost,

kultura, ideologija), Synopsis, Zagreb/Sarajevo.

Lasić, Stanko (1977): Problemi narativne strukture (prilog tipologiji

narativne sintagmatike), Liber, Zagreb.

Lešić, Zdenko (2001): Ko to tamo govori? (pitanje „glasa‟ u Andrićevoj

prozi), Novi izraz, 53‒54, str. 32‒40.

Lujanović, Nebojša (2015): Ironijsko poigravanje pripovjedaĉkom

'istinom' i implicitni autor u Andrićevoj Prokletoj avliji, Umjetnost

rijeĉi, 59, 1‒2, str. 111‒131.

Stanzel, Franz Karl (1992): Pripovjedni tekst u prvom i pripovjedni

tekst u trećem licu, u: Suvremena teorija pripovijedanja, prir. Vladimir

BITI, prevele Srebrenka Iveković/Mirjana Stanĉić, Globus, Zagreb, str.

178‒200.

Stanzel, Franz Karl (1984): Theory of Narrative, (orig. Theorie des

Erzählen, prevela Charlotte Goedsche), CUP, Cambridge.

Škvorc, Boris (2012): Okcident i Orijent – Osmanlije i islam prema

kršćanstvu, ili: Andrićevi franjevci u priĉanju (kolonijalne) priĉe, u: Ivo

Andrić Ŕ knjiţevnik i diplomata u sjeni dvaju ratova (1925‒1941), ur.

B. Tošović, Institut für Slawistik der karl-Franzens Universität Graz i

Beogradska knjiga, str. 311‒339. Graz‒Beograd.

Tartalja, Ivo (1979): Pripovedaĉeva estetika, Beograd

Vidan, Ivo (1970): Nepouzdani pripovjedaĉ, Matica hrvatska, Zagreb.

Visković, Velimir (2000): Umijeće pripovijedanja, Znanje, Zagreb.

112

113

Бојана Анђелић

(Нови Сад, Cрбиjа)

Тужна судбина капетана великог трансатлантика Титаник

Сажетaк

Рад се бави проблематиком прогона Јевреја у приповеци „Бифе Титаник“ Иве

Андрића. Пажња је усмерена на страдање Јевреја у Сарајеву и Бањалуци на

самом почетку Другог светског рата. Акценат је стављен на судбину главнога

јунака – Мента Папа, власника кафанице која није имала ништа од сјаја

трагично потонулог енглеског прекоокеанског брода, а чији се крах већ на самом

почетку могао наслутити. Управо кроз судбину свога јунака, јеврејског трговца,

Андрић реинтерпретира историју. Пишући о аустријским временима, Андрић у

први план ставља појединца који страда од стране безобзирне власти, која је

овде оличена у лику Стјепана Ковића. У раду се полази од тезе да су јеврејска

култура и традиција свеобухватни и саставни део европског и светског

културног наслеђа, што говори о могућности уклапања теме у шири контекст.

Кључне речи: Јевреји, Холокауст, Други светски рат, страх, смрт.

„Када дођу смутна и наопака времена,

осетљиво доба у којем глава са рамена

лети због једне „погрешне‟ речи, због

друге цркве у којој се богу моли, због

друкчијег језикаили различитог

мишљења, онда најчешће страдају

невини, наивни и чедни, неспремни и

неопрезни. Или они који верују да ће баш

њих зло заобићи. Тада је добро

припадати некој групи, везати се за

заједницу, јер онда си јачи, донекле

заштићен снагом колектива (ако тај

колектив неку јачину уопште има),

обухваћен једнородним напором да се

сачува идентитет и целина групе. Има,

међутим, и оних који бирају, или бивају

бачени на тежи пут.“

(„Јеврејски портрети у делима

Иве Андрића“)

„Пре него што ће усташке власти почети систематски и у

великим групама да одводе сарајевске Јевреје тобоже у радни

логор, а у ствари на прво губилиште, раштркале су се поједине

усташе у униформи и у цивилу и разне њихове уходе и помоћници

по јеврејским кућама, и стали да отимају новац и накит, тучом,

114

претњама, изнуђивањем или лажним обећањима, већ према

приликама, према кући у коју су упадали и људима на које су

ударали“

(„Бифе Титаник“, 2012: 3)

Овако гласи почетна реченица Андрићеве приповетке „Бифе Титаник“

(1950), којом се јасно наглашава тема. Ни у једном тренутку Андрић неће

рећи да је у питању Други светски рат. Увек ће, и у својим другим делима,

прибегавати карактеристичним описима из којих можемо да закључимо у

ком времену се збива радња. Дакле, у питању је Други светски рат Ŕ доба

масовних ратних злочина над, између осталог, становништвом Сарајева,

нарочито над сарајевским Јеврејима, од стране усташког терора. Но,

Андрићево дело не третира само проблеме на подручју Босне и

Херцеговине. Јевреји су представљени као странци. Увек и свугде.

Иво Андрић (1892-1975) је био савременик Другог светског рата,

видео је рат и све ратне страхоте, те стога не треба да чуди што је у свој

прозни опус сместио јунаке чији живот, под притиском околности, у

бурним, мутним, несигурним и тешким временима, бива угрожен. Оваква

тематика заступљена је понајвише у роману „Проклета авлија“, те

новелама: „Прича о везировом слону“, „Зеко“ и „Бифе Титаник““.

„Последице ратних разарања, идеолошке и националне мржње у

животима малих људи у Сарајеву, кључна су тема приповедака

Снопић и Бифе „Титаник‟, која ће у приповеткама Писмо из 1920.

године и Три дечака добити ширу експликацију: егзистенцијална

немогућност суживота различитости болан је и вечити босански

усуд.“

(Ђукић-Перишић 2012: 132)

Јеврејске теме присутне су и у Андрићевој причи „Рзавски брегови“

(која би се могла схватити као заметак или скица романа „На Дрини

ћуприја“), а које касније разрађује у романима „На Дрини ћуприја“,

„Травничка хроника“, „Госпођица“, као и у приповеткама: „Деца“, „Речи“,

„Писмо из 1920. године“, „Љубав у касаби“.

Новела „Бифе титаник“ добила је наслов по трагично потонулом

енглеском прекоокеанском броду, поносу британског и светског

бродарства. Наслов приповетке евоцира трагедију потонућа Титаника, а

„читав хронотоп је већ успостављен као место краја и смрти“ (Перић 1997:

200). Оно што ће читаоцима свакако запасти за око и нагнати их на

размишљање јесте несклад између назива бифеа и његовог стварног

изгледа. Када чујемо реч Титаник, прве асоцијације које се јаве су:

величина, најнапреднија технологија, елеганција, луксуз. Где се заправо

налази овај бифе и како изгледа?

Кућа на спрат, љушти се као губава, прозори без завеса, без цвећа,

као болесне очи без трепавица и обрва. Архитектура из средине

115

аустријског владања, у којој има нечег бастардног између

тадашњег грађевинарства средње Европе и Блиског истока,

малокрвна и слабог духа. Беда без дражи и сликовитости.

Архитектонски израз живота без мисли и видика. У приземљу су

поред улазних врата пробијена још једна, ужа, изнад њих

превелика зелено обојена даска и на њој натпис црвеним словима.

Бифе „Титаник‟, вл. Менто Папо. Та кафаница, која носи име

трагично потонулог енглеског прекоокеанског брода, у ствари је

мрачна просторија без прозора, шест корака дугачка и два

широка, тако да у њој и нема столица, него оно пет-шест гостију

увек стоји, за минијутарним шанком, а за старијег човека нађе се

какав сандук или пивско буре као седиште.

(„Бифе титаник“ 2012: 4)

Дакле, бифе је сушта супротност чувеном гигантском броду Ŕ простор

је стешњен, помало клаустрофобичан, таман и мрачан. Као такав, може се

разумети као потреба за налажењем мира и бегом од суморне

свакодневице. С обзиром да се налази на периферији, у једној од тзв.

мртвих уличица, као последњи бифе, осликава и свакодневицу

маргинализованих људи. Посетиоци овога бифеа били су: сиромашни,

ситни грађани, мали службеници, радници, носачи са станице,

доколичари, пијанице. Пратећи дешавања, увиђамо смисленост наслова.

Но, више речи о томе у наставку текста.

Новела „Бифе титаник“ поред уводног броји три дела:

1. увод (експозиција): предочавање места и времена радње, као и

односа усташа према Јеврејима;

2. лик Мента Папа: конкретизација лика и ишчекивање сукоба;

3. лик Стјепана Ковића: конкретизација лика и наговештавање сукоба;

4. однос Папо-Ковић: кулминација и смрт Мента Папа.

У уводном делу Андрић предочава околности у Сарајеву током Другог

светског рата и наводи три портрета усташа. Прва група усташа упадала је

у јеврејске куће и отимала материјална добра (новац, накит и друге

драгоцености) и потом их одводила у концентрационе логоре; другу групу

чинили су они који су, такође, на разбојнички начин упадали у јеврејске

куће, али би их за позамашну своту новца и накит од вредности

пребацивали у Мостар, одакле су могли да избегну; трећа група била је,

пак, најомраженија и чинили су је они који „сем воље за отимачином и

похлепом за новцем и драгоценостима нису имали способности ни услова

за тај посао. Такве мање важне и мање способне усташе морале су да се

задовоље ситном пљачком, митом или изнуђеним даровима јеврејске

сиротиње са периферије вароши“ („Бифе титаник“ 2012: 3). Као

репрезента треће групе Андрић уводи Стјепана Ковића.

116

Стјепан Ковић је рођен у Бањалуци. Његов отац, Аугустин Ковић,

незадовољан животом и послом судског служитеља, имао је неописиво

велику жељу да врши власт, „па макар та власт не била већа од просечног

зрна. Са том жељом је и умро.“ Жељу за влашћу пренео је на свога сина.

Уз Стјепана Ковића стоји читав каталог особина са негативним

предзнаком: неугледан, незадовољан, расејан, неодређен, туп,

неприступачан, јалов, упуштен, „од детињства мучен и мучан човек“,

несигуран, заједљив, болесно сујетан, неук, неспособан, лењ, непоуздан.

Након очеве смрти, Стјепан је радио којекакве ситне послове Ŕ као шегрт у

једној занатлијској радњи, потом у књижари и, напослетку, као фотограф.

Када је избио рат, појавио се у усташкој униформи.

Помешао се са младићима, силеџијама и накомицама, којих се увек

прибојавао и међу којима се, право говорећи, и сада осећа као

сокачко керче међу вуковима. (...) Слуша их и посматра, а у њему

се мешају осећања зависти и дивљења са жељом да једном научи

како се то ради, како се постаје уистину такав, моћан, вешт, зао

и безобзиран, али и са дубоким, неразумљивим страхом од свега

тога.

(„Бифе титаник“ 2012: 20-21)

Стјепан, као и његов отац, чезне за влашћу. О власти као пороку писао

је Меша Селимовић у своме роману „Тврђава“:

„(...) постоје три велике страсти: алкохол, коцка и власт. Од прве

двије људи се некако могу излијечити, од треће никако. Власт је и

најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи

људски лик. Неодољива је, као чаробни камен, јер прибавља моћ.

Она је дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га

држи. Одвојени не представљају ништа; заједно, коб су овога

свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћи

безгранична. Човјека на власти подстичу кукавице, бодре

ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увијек је

љепша него истина.“

(„Тврђава“ 2007: 146)

Власт је увек одвлачила појединца у своје поноре. Власт је као поплава

Ŕ кад крене, ништа је не може зауставити. Не пита за праведног и

неправедног појединца. Апсурд власти огледа се и у томе што уместо да

штити људска права, постаје инструмент насиља. У „апарат“ власти

смештени су: похлепа, болесна амбиција, морална нескрупулозност,

себичност, баналност, глупост, нејасност, шунд сваке врсте, сугорат,

интерност, неповерење. С обзиром да у Сарајеву нико није обраћао пажњу

на Стјепана Ковића и да је био извргнут руглу, а и да не би штетио угледу

усташа у Бањалуци, добио је премештај у Сарајево. Свестан своје

117

изопачености, у Сарајеву одлази у потрагу за „својим Жидовом“ Ŕ Ментом

Папом. Стјепан Ковић пати од комплекса инфериорности. Мучно му је

када мора да изађе на улицу и „изложи се“. Напросто мора да држи

некакав предмет у рукама, било какав, само да би задивио друге. Но, још

мучније му је када треба да разговара са људима. Свестан је какав ефекат

изазива у очима других, али остаје при своме. Остаје, јер другачије не

може.

Годину дана након објављивања „Бифеa титаник“, тачније 13.

фебруара 1951. године, објављено је у Књижевним новинама једно

проницљиво читање ове приповетке из пера Ђорђа Раденковића.

Стјепанов лик Раденковић тумачи на следећи начин:

„Стјепан Ковић у исто време мрзи своје јевтине, пропале

фантазије, а не може без њих, јер му се чини да би му се без тога

личност сасвим смањила, ишчезла. Тај део Андрићеве приче, где он

излаже животну историју Стјепана Ковића, мајсторски је

пример уметничке синтезе у психолошком сликању, пример како

морбилна душевна стања извиру из друштвене декласираности и

преплићу се са њоме, како се та декласираност изражава кроз

особине и поступке који постају скоро патолошки“.

(Раденковић 1951: 3)

Тужна је судбина Стјепана Ковића и као таква кореспондира са

судбином Мента Папа. Обојица воде несређени живот. Стјепан се брже

разишао са женом него што се оженио док је Ментов живот са Агатом био

пун свађа да би се, такође, окончао разлазом и то у тренутку кад је

усташка власт окупирала Сарајево Ŕ узела је сав новац и ствари од

вредности и побегла. Нити је Стјепан Ковић оличење типичног усташе Ŕ

човека челичних живаца, свесног, хладног и неумољивог, нити је Менто

оличење типичног Јеврејина, тј. онаквог какав је Јеврејин представљен у

новинама Ŕ као паразит, богат и угојен, као онај који пије крв наивних и

радних људи аријске расе. Стјепан је незадовољан је, јер не може да се

сети нечега злог у вези са Јеврејима, нечега што би оправдало његове

поступке. Но, чини се да је више незадовољан собом и својим

недостацима. Као такав, оличење је промашеног типа.

Изглед Мента Папа, његов несређен живот са невенчаном женом

Агатом, живот без везе са јеврејском општином и редом људи из ког је

искочио, као и изглед бифеа наговестиће његово трагично скончање.

Закржљао, увек пијан и мамуран, беспосличар. Гоњење и уништавање

Јевреја била је болна тема за Мента. Болела га је нездрава шала на његов

рачун. Бранио се смехом, али оно што је добио био је само тренутни

заборав. Људе није делио према вери. И кад би му други рекли да је

Јеврејин или добацили шта год друго на ту тему, увек би имао спреман

одговор: „Ја сам капетан великог транс-ат-лан-ти-ка Титаник.“

118

Ситуације које су водиле до трагичног завршетка можемо представити

у виду градацијског поретка:

- слушање вести о Хитлеровом гоњењу и уништавању Јевреја;

- разговори о дешавањима у свету;

- размишљање и забринутост;

- проређеност шала и разговора;

- изостајање гостију;

- збуњеност, несналажење, страх Ŕ

„Страх је у овим земљама посејан као усев, на време, са планом и

добрим познавањем тла и свих услова, затим пажљиво негован и

одржаван, и сада је доносио плодове. Страх је оно што пљачка и

коље овакве као што је Менто, страх им кочи памет и везује руке,

а усташе лако извршују пљачку и клање“.

(„Бифе титаник“ 2012: 12)

Менто осећа страх, јер се плаши смрти. Страх постоји и тамо где је

празнина. О страху човека од ништавила писао је Владета Јеротић:

„Помисао на смрт готово је увек била праћена страхом од смрти, самим

тим и страхом од ништавила. Једино је стварност смрти сваког живог бића

била извесна и за човека несумњива чињеница. Смрт је, дакле, била и до

данас остала за човека изазов првог реда“ (Јеротић 2013: 5). Но, Менто не

бежи. Остаје у своме бифеу и чека њен долазак;

- ишчекивање последњег „госта“;

- Менто остаје сам у бифеу Ŕ „Као љуска по љуска, одвајало се и

падало са њега све што га је дотле окруживало, а на средини је остајао

Менто Папо, Јеврејин без везе са Јеврејима, сам без новца, без угледа, без

имања, го и нем и немоћан“ („Бифе титаник“ 2012: 9).

Менто је сам и кад је са другим Јеврејима са којима дели исту судбину.

Нико се не упушта у разговор са њим, „а он осећа силну жељу да ма с ким

поразговара о овом што се са њима ради и о свему што још може бити.“.

Сам је. Сасвим сам. И као такав репрезентује читаву јеврејску заједницу,

све оне који ће постати усташки плен: „(...) толико је сенка јеврејства,

тамна копрена обележености и страшнога удеса падала и на њега“ (Ђукић-

Перишић 2005: 70). И сви су криви. Овде можда можемо да направимо

паралелу са Андрићевом „Проклетом авлијом“ Ŕ сви Јевреји страдају, без

обзира да ли су згрешили или не, као што су у Авлији, према речима

Карађоза, сви криви и нема ниједног недужног;

- долазак Стјепана Ковића;

- Ковићев „напад“ и Ментова „одбрана“, тј. покушај одбране (одлагања

мучења);

- смрт Мента Папа.

Највећа брига за Мента не представља то што ће можда гладовати. Он

брине што нема новца у кући или макар некаквих драгоцености не би ли

119

умилостивио непријатеља. Напустили су га сви. Никога нема да сврати Ŕ

нема некадашњих гостију, ни намерних, ни случајних пролазника.

Последњи трачак наде, последња „пруга светлости“, нестала је са

одласком Наила Плоска, старе муштерије и јединог човека који се усудио

да га посети: „Кроз тај уски светли отвор нестао је и Наил, пошто су још

дуго ћутке седели, и пошто се збуњено опростио“ („Бифе титаник“ 2012:

11). Уски светли отвор намеће могућа читања са „Дневником Ане Франк“

Ŕ уски светли отвор корелира са комадићем плавог неба. Ах, колико је

велика чежња за слободом. Колико нам је далека. А колико смо ми

немоћни и мали. „Она пруга светлости (...) поцрвенела је, па убледела и,

најпосле, сасвим угасла“ („Бифе титаник“ 2012: 11). Овом реченицом

наговештена је „црна пропаст“ и „црни свршетак“.

Оно што је за брод Титаник (постао) Атлански океан, за Јевреје су

територије са којих су прогоњени. Пандан леденом брегу био би упад

усташа док тужна судбина Мента Папе може да се упореди са судбином

путника из треће класе. Као што су они изгубили животе, јер су били

сиромашни (сиромашнијих путника је могло да буде спашено барем још

400, али се то није догодило, јер су официри приоритет у евакуацији

давали добростојећим и угледнијим путницима), тако је и Менто Папо

остао у својој кафани, где је дочекао Стјепана Ковића. Збуњен и одвише

слуђен, млатио је рукама при одговарању. И причао, без реда и система, о

било чему како би избегао или, пак, пролонгирао крајњи чин:

„И Менто говори, правда се, и куне свим на земљи и на небесима,

објашњава, обећава, моли и ласка, ниже реч на реч, умеће читаве

реченице без икаква смисла, напреже убоги мозак и сува уста, јер

зна: док говори и док се усташа пушта да говори, још је добро,

још га не мучи и још има наде да ће остати жив. Говорити, значи

одлагати мучење, значи живети. (...) А и кад је та прича

испричана, он је причао друге, још луђе и још мање вероватне.

Његова спора и убога машта трчала је, посртала, и гоњена

страхом, изводила бедне и смешне, али невероватне скокове. Све

теже је налазио речи и састављао реченице; лепо се видело како

наставља једну на другу, без много смисла и све мање убедљиво,

али ипак наставља, бојећи се само једног: свршетка и ћутања“.

(„Бифе титаник“ 2012: 28‒29)

Исто је чинила и Шехерезада, али и Андрићева Аска, која је играла за

живот. Сетимо се Андрићеве беседе „О причи и причању“: „А та прича као

да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да

одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију

живота и трајања.“ И пред Ментом и пред Шехерезадом и пред Аском

била је смрт Ŕ„невидљива а једина и свугдашња, грозна и невероватна у

својој грозоти.“ И шта све човеку падне на ум у таквим и сличим

ситуацијама? Ŕ

120

Ми и не знамо колике снаге и какве све могућности крије у себи

свако живо створење. И не слутимо шта све умемо. Будемо и

прођемо, а не сазнамо шта смо све могли бити и учинити. То се

открива само у изузетним тренуцима (...).

(„Аска и вук“, 1987)

Мирослав Шицел је направио сјајну паралелу између Наиловог и

Ментовог причања. Као што су формулације Наилових мисли, када

покушава да утеши Мента, магловите, нејасне, пуне застајкивања,

нелогичних пауза, понављања речи, неуравнотеженог реченичног ритма

који одаје несигурност, тако су и Ментове Ŕ без везе и испрекидане (према

Шицелу 1965).

Како би описао страхоте рата, као и да рат не бира надређене и

подређене Ŕ оне који убијају и који бивају убијени, Андрић намерно уводи

ова два јунака Ŕ оба изгнаника.

Менто Папо постаје лака жртва Стјепана Ковића, острвљеног

пробисвета и губитника, жедног крви. (...) Мучен сазнањем да је

њему допала јадна и безначајна жртва, а да су бољи од њега

доспели до јачих, богатијих и вреднијих, Ковић у једном тренутку

доживљава преображај и од неодлучног беспосличара постаје

устремљени крвник. Готово без премца у српској књижевности, у

ауторовој психолошкој игри у којој се мучно и тегобно сусрећу и

боре ништвна, устрашена жртва и испрва неодлучни џелат, убица

ће, коначно, бити рођен. Писац ће нам одједном окренути наличје

тога слабића, збациће Ковић љуштуру, и родиће се чудовиште,

бездушно и одлучно у намери да убије.

(Ђукић-Перишић 2012: 453)

„Бифе титаник“ је један од најпластичнијих приказа југословенских

међуетничких сукоба на пољу белестристике. Он разоткрива чињеницу да

„васкрснуће“ национализма није директан узрок, већ пре тужна последица

спољњих промена у односу снага. Значајно је да је балкански

национализам кроз историју васкрсавао искључиво у спрези с притисцима

и подривањима који су долазили споља. Истини за вољу, треба додати да

је јужне Словене увек било релативно лако окренути једне против других.

Па ипак, то је увек било у циљу туђих интереса и туђих ратова у којима се

обесправљено локално становништво надало да ће стећи нешто што у

миру никад не би могло. Просперитет, територије и „еманципација“ били

су обећавани незадовољним етничким групама и појединцима Ŕ али само

ако пре тога обаве неки прљави посао, те су католици убијали

православне, а сиромашни пљачкали богате (Гоцић 2005: 38-39).

Стјепан пуца, јер остаје без питања. Пуца, јер се сусреће са својим

ликом у огледалу (у Менту види све оно што у себи презире). У приповеци

нема крви и нема експлицитних сцена насиља. Приповетка није

121

недовршена иако се такав утисак стиче након првог читања. Уколико је

пажљиво прочитамо још неколико пута, увидећемо поенту. Наиме, кроз

сложене појединачне психе Андрић је представио страхоте ратног

страдања и истакао апсурд ратовања.

Филозофску и психолошку тематику овога уметничкога исказа о рату

чине: самоћа, страх, затвореност, очај и несигурност. Менто заправо трага

за љубављу и чезне за миром, што би и била вешто уткана идеја самога

дела: Чежња за љубављу и чежња за миром.

Abstract

The paper deals with the pogrom of Jews in Ivo Andrić‟s short story „Caffe Titanic“.

The focus is on the sufferings of Jews in Sarajevo and Banjaluka at the very onset of

World War II. The accent is on the destiny of the main protagonist – Mento Papo, the

owner of a small tavern, which did not share the tragically sunk English ship‟s glamour

and whose downfall cold have been predicted early on in the plot. Through the destiny

of its protagonist, a Jewish merchant, Andrić reinterprets history. Writing about the

Austrian period, Andrić emphasizes the role of the individual who suffered from the

hand of ruthless authorities, represented by the character of Stjepan Ković. The paper is

based on the thesis that Jewish culture and tradition are an all-encompassing and

integral part of European and world cultural heritage, which confirms that it is possible

to put the topic into a wider context.

Keywords: Jews, Holocaust, World War II, fair, death.

Извори и литература:

Андрић, Иво (1987). Изабрана проза. Веселин Маслеша, Сарајево.

Андрић, Иво (2012). Бифе Титаник. Riniger Axel Springer, Београд.

Бошичковић, Олга (1980). Шта ће брод у бифеу? Политика,

13.02.1980, стр. 13.

Гоцић, Горан (2005). Поглед ка холокаусту Ŕ Герника и Бифе

Титаник. Емир Кустурица Ŕ Култ Маргине. Студентски културни

центар, Београд, стр. 37‒39.

Ђукић-Перишић, Жанета (2012). Писац и прича – Стваралачка

биографија Иве Андрића. Академска књига, Београд.

Јеротић, Владета (2013). Страх човека од ништавила. Аграфа Ŕ

Часопис за филозофију психоанализе, година 1. Филозофски

центар за психоанализу, Нови Сад, стр. 5‒7.

Перић, Весна (1997). Аникино време и Ментин простор:

Бахтинови појмови хронотоп и хронотоп сусрета у Андрићевој

прози и филмским адаптацијама. Заборник радива Факултета

драмских уметности. Факултет драмских уметности/Институт за

позориште, филм, радио и ТВ, Београд, стр. 195‒207.

122

Поповић, Радован (2009). Андрићева пријатељства. Службени

гласник, Београд.

Раденковић, Ђорђе (1951). Индивидуално и типично у приповеци

Иве Андрића „Бифе Титаник“. Књижевне новине: лист за

књижевност, уметност и друштвена питања. 13.02.1951. стр. 3.

Савић Бенгијат, Душица и Ђукић-Перишић, Жанета (2005).

Јеврејски портрети у делима Иве Андрића. Serbian Literary

Company, Торонто.

Селимовић, Меша (2007). Тврђава. Логос арт, Београд.

Шицел, Мирослав (1965). Иво Андрић – Бифе Титаник. Методске

упуте за обрађивање домаћег штива (прир. Драгутин Росандић).

Школска књига, Загреб, стр. 195‒203.

123

Nermin Šušić

(Travnik, Bosna i Hercegovina)

Traumatiĉna iskustva Andrićevih likova u „Prokletoj avliji“

Sažetak

Umjetniĉka slika ţivota u Andrićevim djelima ima općeljudsko i univerzalno znaĉenje.

U centru njegove knjiţevnoumjetniĉke opservacije nalazi se ĉovjek, ono što misli i

osjeća; ĉovjek sa svojim nagonima i mutnim stanjima svijesti; sa svojom nemoći koja ga

fatalno truje i opterećuje. Pored tema vezanih za ĉovjeka općenito, tu je i bosanski milje

i ambijent te historijski okvir sa svojim društvenim stegama i obzorjima. Rad tretira

pripovijest „Prokletu avliju“ i njezine likove fra Petra, Ćamila, upravnika KaraĊoza,

Haima, Zaima i dr. putem kojih će se odgovoriti na tezu da su likovi traumatizirani kako

svojom kafkanijanskom nevinošću, tako i nemogućnošću reakcije na krojenje pravde

„maĉem“ i tamnicom te na izmišljanje potencijalnih prijestupnika i neprijatelja drţave.

U postratnoj Bosni tema traume i posttraumatskog sindroma je veoma aktuelna i ţivuća

te rad i s te strane zavrjeĊuje paţnju.

Prokleta avlija, tamnica, zatvor, situirana je kraj Carigrada, u orijentalnom prostoru, a

data je kao projekcija ili bolno iskustvo fra Petra, koji je nekada, davno, išao u

Carigrad i koji se igrom sluĉaja našao u njoj. U carigradskom zatvoru ostao je „ni kriv

ni duţan, suludim stjecajem okolnosti“ puna dva mjeseca. Ono što je tamo doţivio,

nosio je cijeloga ţivota kao gorko iskustvo od kojeg se nikada nije oporavio.

Karakterizacija likova se vrši po svim kriterijima, sa naglaskom na mentalni i duhovni

portret. Svijet Avlije je onaj koji niti krije niti uljepšava svoje mahane i poroke. Kidišu

jedni na druge, tuku se, psuju, jedni drugima prijete, meĊusobno se zadirkuju. Većina

njih je psihiĉki labilna i moralno posrnula. Rad govori o njihovim stanjima i

traumatiĉnim iskustvima kroz primjere iz sadrţaja.

Ključne riječi: trauma, psihotrauma, realizam, avlija, ţivot, smrt.

Autorski pripovijedni okvir i kontekst Avlije

Andrić pripada našoj meĊunarodnoj knjiţevnosti i literaturi poslije Drugog

svjetskog rata. Zaviĉajni je pisac. Potvrdio se u doba obnovljenog realizma.

Rodio se 1892. u Docu kraj Travnika. Nakon dvije godine, poslije oĉeve smrti,

sa majkom seli u Višegrad, gdje provodi najljepše dane svoga ţivota. Prvu

gimnaziju je pohaĊao u Sarajevu. Studirao je Filozofski fakultet u Zagrebu,

Beĉu, Krakovu. Doktorirao je u Gracu disertacijom „Razvitak duhovnog ţivota

u Bosni za Turske uprave“. Austrougarske vlasti ga hapse pred optuţbom da je i

on uĉestvovao u subverzitivnim aktivnostima patriotske organizacije Mlada

Bosna, pa je izvijesno vrijeme morao da provede u tamnicama u Splitu,

Šibeniku i Mariboru. Bilo je to njegovo traumatiĉno iskustvo od kojeg će

cijeloga ţivota bolovati i nositi oţiljak. Ali, bit će to jedan vid prosvjetljenja u

vidu saznanja da je ĉovjek nejak i bespomoćan pred svijetom i silama na ovoj

„tvrdoj i nemilosrdnoj zemlji“, a to ga je inspirisalo da napiše dvije knjige lirske

proze Ŕ „Ex Ponto“ i „Nemiri“ (naslov je dat po uzoru na starorimskog pjesnika

124

Ovidija, koji je ţivio prije nove ere, a bio je prognan ĉak u mjesto Ponto na

obali Crnog mora, odakle je svojim prijateljima i rodbini slao pisma i pjesme

pod nazivom „Ex Ponto“). Dobitnik je Nobelove nagrade za knjiţevnost 1961.

zbog svog cjelokupnog dotadašnjeg rada „o istoriji jednog naroda“, prvenstveno

za roman „Na Drini ćuprija“ (1945).

Prokleta avlija je metafora11

, djelo Andrićeve zrele spisateljske i ţivotne

dobi, izuzetno umjetniĉko ostvarenje, nema mu ravna u majstorstvu i tehnici

pripovijedanja. Pripada kasnijem periodu Andrićevog knjiţevnog stvaranja i on

se njime opet vraća bosanskoj prošlosti i motivima ljudske tragike i

izgubljenosti. Pisanje „Proklete avlije“ Andrić je zapoĉeo izmeĊu Prvog i

Drugog svjetskog rata, a dovršio ga i objavio 1954. godine, smatra se pišĉevim

remek-djelom. U njemu se Andrić pokazuje kao Šeherzada, koja umije

unedogled da širi i razvija opojnu magiju pripovijedanja (motiv priĉe i priĉanja).

Tema pripovijedanja oznaĉena je u samom naslovu: to je tamnica, zatvor,

„prokleta avlija“, situirana kraj Carigrada, u orijentalnom prostoru, a data kao

projekcija ili bolno iskustvo fra Petra, koji je nekada, davno, išao u Carigrad i

koji se igrom sluĉaja našao u njoj. U carigradskom zatvoru ostao je „ni kriv ni

duţan, suludim stjecajem okolnosti“, puna dva mjeseca. Ono što je tamo

doţivio, nosio je cijeloga ţivota kao gorko iskustvo od kojeg se nikada nije

oporavio. To je prava slika psihologije bosanskog ĉovjeka. On je ĉesto priĉao o

tome, naroĉito pred smrt. Fra Petar je umro, ali je ostala priĉa u sjećanju

mladića dok posmatra bjelinu snijega koja sve potire.

Pripovijest12

„Prokleta avlija“ ima prstenastu kompoziciju koja odlikuje

priĉu u priĉi. Tematizira noćni i dnevni ţivot zatvorenika sa spektrom

akustiĉnih, vizuelnih i olfaktivnih slika i detalja. U „Prokletoj avliji“ Andrić

slika „mutna vremena kad vlast prestane da razaznaje pravog od krivog“. Ova

pojava nije karakteristiĉna samo za turska vremena. Narativna struktura

„Proklete avlije“ obuhvata: pišĉevu, fra Petrovu, Zaimovu, Haimovu i Ćamilovu

naraciju13

.

U Avliji nisu opisane fiziĉke torture, ni poniţenja kojima je izloţen ĉovjek

u takvim zatvorima, ali je duboko dosegnuta, i mimo toga, ĉovjekova tragiĉna

situacija. Dobija se vizija Proklete avlije kao pustog, usamljenog, Ċavolskog

ostrva, u isto vrijeme i vizija psihiĉkog pakla u kome gori ţivot izolovanog,

zastrašenog svijeta ĉije su veze sa slobodnim ţivotom pokidane.

Fra Petrova ispovijest Ŕ Deposito, kako su mornari raznih narodnosti

nazivali varošicu od zatvorenika i straţara, poznatiju kao Prokleta avlija, mjesto

je gdje dolazi i prolazi sve što se svakodnevno pritvara i hapsi u Carigradu. Kriv

11 Avlija = turcizam, dvorište koje ima svaka kuća; Prokleta = zaboravljena od svih. 12 Povist ili povijest (ukr. повість, rus. пóвесть) je pojam iz ruske i ukrajinske knjiţevnosti (pr. Маруся

Kvitke-Osnovjanenka iz 1833). Epski je prozni oblik (rijetko u stihu) izmeĊu romana i pripovjednog oblika

hroniĉarske naravi. 13 Ako Avlija nije mjesto za ţivljenje, jeste mjesto za priĉanje. Petar priĉa o avliji i Haimu, Zaim o ţenama,

Haim o Ćamilu i ţivotu, Ćamil o Dţemu...

125

ili nevin carigradskoj policiji je svejedno. Oni smatraju da je lakše iz Proklete

avlije nevina ĉovjeka pustiti, nego za krivcem tragati.

Okvirna deskripcija i njena funkcija

Na poĉetku i na kraju Andrićevog romana javlja se deskripcija. Ona otvara i

zatvara djelo, uokviruje sadrţaj djela. U funkciji je umjetnost postupka i ima

simboliĉku funkciju (paralela: „Dekameron“ Ŕ „Hiljadu i jedna noć“ Ŕ „Prokleta

avlija“). Rijeĉ je o zimskom pejzaţu, o slici prirode koju, nakon sahrane fra

Petra, posmatra mladić koji sjedi kraj prozora u ćeliji, dok se iza njega iz

susjedne sobe ĉuje prepirka dva fratra koji popisuju zaostavštinu tek

sahranjenog fra Petra. Napolju je pustoš od bjeline, jer snijeg sve zatrpava: i

grob i stazu do groba, i krstaĉe na grobovima. Odjednom kao da je ţivot samo

privid, priĉa, dok je istina smrt. „Zima je, snijeg je zameo sve do kućnih vrata i

svemu oduzeo stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid...neba još punog

snijega.“ (Andrić, 2004: 9) Djelo se završava slikom istog pejzaţa: snijeg je

prekrio i grob, više nema niĉega:

I tu je kraj. Nema više niĉeg. Samo grob meĊu nevidljivim fratarskim

grobovima, izgubljen poput pahuljica u visokom snijegu što se širikao

okean i sve pretvara u hladnu pustinju bez imena i znaka. Nema više ni

priĉe ni priĉanja. Kao da nema ni svijeta zbog kojeg vrijedi gledati,

hodati, disati. Nema Istambola ni Proklete avlije. Nema ni mladića iz

Smirne, koji je jednom umro još prije smrti, onda kad je pomislio da je,

da bi mogao biti, nesretni sultanov brat Dţem. Ni jadnog Haima. Ni

crne Akre. Ni ljudskih zala, ni nade i otpora koji ih uvijek prate, niĉeg

nema. Samo snijeg i prosta ĉinjenica da se umire i odlazi pod zemlju.

(Andrić, 2004: 121)

Kao što se vidi iz ova dva citata, predio nije isti. Pustoš je produbljena,

nestali su posljednji tragovi ljudskog prisustva. Iza tople fra Petrove rijeĉi puki

zbir predmeta. U uvodnom dijelu naglašeni su: prolaznost ljudskog ţivota

(smrt) i ravnodušnost prema smrti drugog ĉovjeka.

Ljudi koji popisuju zaostavštinu iza pokojnika koji je još prije dva dana

bio tu, ţiv kao što su oni sada, imaju neki naroĉit izgled. Oni su

predstavnici pobjedniĉkog ţivota koji ide svojim putem, za svojim

potrebama. Nisu to lijepi pojedinci, sva im je zasluga u tome što su

nadţivjeli pokojnika. I kad ih ĉovjek ovako sa strane posmatra,

izgledaju kao otimaĉi, ali otimaĉi kojima je osigurana nekaţnjivost i

koji znaju da se sopstvenik ne moţe vratiti ni iznenaditi ih na poslu.

Nisu sasvim to, ali podjećaju na to. Ĉovjekova pobjeda protiv

nestajanja, smrti. - Piši dalje – ĉuje se opori glas starog fratra – piši:

jedna kliješta velika, kreševska. Jedna. I sve tako redom, alatka po

alatka, a na kraju svake reĉenice zapisani predmet tupo odjekne, baĉen

126

na gomilu grubo ispreturanog alata, koji leţi na malom hrastovom

strugu pokojnog fra Petra.

(Andrić, 2004: 12)

Umrli ne odlazi u vjeĉnost, u nebesa, već u ništavilo, u potpuni zaborav,

ĉuva ga samo literarna uspomena, umjetnost. Istiĉemo nekoliko motiva: Tupo

padanje kliješta i testere na gomilu Ŕ samo izoštravaju ništavilo svojine,

nepostojanja ĉovjeka kao vlasnika; testere i kliješta - metafora svijeta koji se

zasniva na radu (ţivot poslije ĉovjekove smrti je ţivot rada); satovi Ŕ

predstavljaju krugove, kretanje u krug; i oznaĉavaju dvije vrste vremena:

hronološko vrijeme (naše vrijeme) i koncentrisano vrijeme (vrijeme priĉe fra

Petrove, vrijeme legende); puške Ŕ vrijeme u kojem je fra Petar ţivio. Sva

knjiga predstavljena je u krugovima. Sve to govori o ĉovjekovoj egzi-

stencijalnoj zatoĉenosti.

A kakva je i gdje je Avlija?

Petnaestak prizemnih ili jednospratnih zgrada graĊenih dograĊivanih u toku

mnogih godina, povezanih visokim zidom, zatvaraju ogromno, izduţeno i strmo

dvorište posve nepravilnog oblika Ŕ Samo ispred zgrade u kojoj su ĉuvari i

kancelarije ima malo kaldrme i sve ostalo je siva i tvrda ugaţena zemlja iz koje

trava ne stiţe ni da nikne, toliko je ljudi od jutra do mraka gazi. A dva tri uboga

i malokrvna drveta, rasturena samo sredinom dvorišta, uvijek izranjavljena i

oguljena, ţive muĉeniĉkim ţivotom izvan godišnjih doba... Sam poloţaj avlije

bio je ĉudan, kao sraĉunat na muĉenje i veće stradanje zatvorenika. Iz avlije se

ne vidi ništa od grada ni od pristaništa i napuštnog arsenala na obali ispod nje.

Samo nebo, veliko i nemilosrdno u svojoj ljepoti, u daljini nešto malo od zelene

azijske obale s druge strane nevidljivog mora, i tek poneki vršak nepoznate

dţamije ili dţinovskog kiparisa iza zida...

Biće ĉovjeka u Prokletoj avliji osuĊeno je na izolovanost, na fiziĉko i

psihiĉko muĉenje. Avlija ima svoj ţivot: noćni u ćelijama i dnevni u dvorištu.

Dvorište Ŕ Preko dana sliĉno je vašarištu na kome se mogu vidjeti ljudi

raznih rasa, vjera i ponašanja, dok se noću sve to satjeruje u uske ćelije (u

svakoj ima deset, dvadeset pa i više zatvorenika). Taj silan svijet, kada se naĊe

stiješnjen u ćelijama, zapoĉinje svoju orgiju koja se nadaleko ĉuje. Tada

zatvorenici poĉinju da pjevaju „bestidne pjesme“, da se dovikuju, svaĊaju,

škripe zubima, uzdišu, „krakljaju i hrĉu“. Sa svih strana ĉuju se „nerazumljivi

glasovi, grleni i teški“. Tu je i treskanje vratima, lupanje šakama. U takvim

trenucima cijela ta Prokleta avlija jeĉi i trešti kao ogromna djeĉija ĉegrtaljka u

dţinovskoj ruci, a ljudi u njoj poigravaju, grĉe se, sudaraju meĊu sobom i biju o

zidove kao zrna u toj ĉegrtaljci. Doţivljavamo sebe kao sluĉajna bića unutar

poludjelog sistema! Svijet Proklete avlije je šarenolik po vjerama, rasama,

kulturama, jezicima i ponašanjima. Tu su djeĉaci, obijesni mladići i starci,

obijaĉi, sjecikese, ucjenjivaĉi, kockari, sirotinja koja vara i krade, pijanci,

lutalice, nevini i krivi, mraĉnjaci i ćutalice, brbljivci i oni koji ćute, ravnodušni i

127

veliki oĉajnici, izuzetno osjetljivi i neopisivo okorjeli. Svijet koji niti krije niti

uljepšava svoje mane i poroke. Hiroviti i neobuhvatni kidišu jedni na druge,

tuku se, psuju, jedni drugim prijete, meĊusobno se zadirkuju. Većina njih je

psihiĉki labilna i moralno posrnula. Uznemirava ih smrkavanje, ali i kišni

prohladni dan.

Iskustva psihiĉkih trauma likova

Rijeĉ trauma dolazi iz grĉkog jezika i znaĉi povreda. Izrazom traumatski

doţivljaj oznaĉavaju se neki teški dogaĊaji kao što su ratna iskustva,

progonstvo, silovanje, muĉenje, teške saobraćajne nesreće i sliĉno. Psihotrauma

znaĉi duševna povreda ili rana. Psihiĉke traume (Posttraumatski stresni

poremećaj Ŕ PTSP)14

su normalna reakcija na nenormalne dogaĊaje. Nakon

preţivljenih traumatskih doţivljaja većina ljudi se osjeća tjelesno ili duševno

povrijeĊenim, što je sluĉaj i sa likovima u „Prokletoj avliji“. Posttraumatski

stresni poremećaj je jedan od poremećaja koji mogu nastati kao posljedica

doţivljenih teških iskustava. Tipiĉni simptomi su: nametljiva sjećanja na ono

što je doţivljeno, izbjegavanje da se o tome govori ili da se podsjeti na ono što

se dogodilo, pretjerana uzbuĊenost ili napetost (takozvani hyperarousal)15

.

Ovdje analiziramo likove „Proklete avlije“ i njihove traumatiĉna i post-

traumatiĉna iskustva.

Trauma slušalaca, hapsenika

Prije nego što kaţemo koju više o likovima i njihovoj psihokonstituciji,

prenijet ćemo neke ambijentalne posebnosti, gdje ĉovjek stranac ima stalno

osjećanje da je negdje na nekom Ċavolskom ostrvu, i grupne psihološke

reakcije, vezane za skoro sve one koji dijele tu sudbinu. Jer sve je neodreĊeno,

bezimeno, i tuĊe, osim domaćih hapsenika (carigradskih sitnih i krupnih) koji

smatraju Prokletu avliju kao dio svog ţivota i tako se ponašaju.

I opet doĊe neka priĉa o nekoj izmišljenoj zemlji i braĉnoj nezgodi,

koju jedni slušaju uz podrugljive upadice, dok drugi odlaze već na

poĉetku, odmahujući rukom i ne štedeći jadnog Zaima.

- Ovo je osamnaesta,

- Do viĊenja! Javite kad svrši priĉu.

Ali ta priĉa manijaka i neizleĉivog falsifikatora. Zaima koji mašta o

mirnom ţivotu sa savršenom ţenom, gubi se brzo u zaglušnoj vici iz

14 PTSP je praćen izraţenim tjelesnim reakcijama: lupanje srca, znojenje, bolovi u stomaku, muĉnina,

povraćanje, osjećaj gušenja u grudima, poremećajima spavanja i sliĉno. Osobe koje boluju od PTSP vrlo ĉesto

boluju i od nekih drugih psihiĉkih poremećaja, najĉešće od depresije ili anksioznih poremećaja. Neke traumatizirane osobe imaju osjećaj otudjenosti od drugih ljudi, sklone su vjerovanju da im niko ne vjeruje i da

ih ne razumije, neki se boje da su „poludili“. 15 Sjećanja na traumatske dogadjaje ĉesto dolaze nekontrolisano u obliku raznih slika ili „filmova“ pred oĉima ( takozvani „flashback“), zvukova koji se ĉuju ( npr. glasovi, plaĉ, zvuk pucnjave ili granatiranja, sirene i sl.),

ruţnih snova i košmara. Ova sjećanja na traumu izazivaju iste ili sliĉne reakcije kao one koje su doţivljene u

trenutku traume: najĉešće intenzivan strah, osjećaj bespomoćnosti i panike. Mnogima se dešava da sebe ili okolinu u kojoj se nalaze ne doţivljavaju kao stvarnost nego da sve vide „kao kroz maglu“. Nekima se ĉesto

desi da se „izgube“, da odjednom ne znaju gdje se nalaze ili šta rade.

128

gomile u kojoj je planula svaĊa sa psovkama kakvih nema meĊu ljudima

u svetu izvan Avlije.

(Andrić, 2004: 14)

Kod njih biljeţimo meteoropatske psihologije, one kojima i jugovina smeta.

I ona im zadaje udarac teţak za preboliti, nesavladivo dnevno iskušenje.

U takvim ĉasovima cela ta Prokleta avlija jeĉi i trešti kao ogromna

djeĉja ĉegrtaljskoj ruci a ljudi u njoj podigravaju, grĉe se, sudaraju

meĊu sobom i biju o zidove kao zrna u toj ĉegrtaljci. Nadzornik i

njegovi ljudi znaju dobro dejstvo trule i opasne jugovine, izbjegavaju

sukobe koliko god je mogućno, jer su i sami zaraţeni i nervozni, ĉuvaju

kapiju, pojaĉavaju straţe i – ĉekaju da jugo prestane. Oni znaju dobro,

iz iskustva, da bi svaki pokušaj da se „uspostavi red“ bio opasan i

nemoguć, jer niti ima koga da to izvrši niti bi iko poslušao.

(Andrić, 2004: 16)

KaraĊoz, upravnik Proklete avlije

KaraĊoz Ŕ autentiĉan i tipiĉan predstavnik, sluga jednog sistema.

Transformisao se KaraĊoz od djeĉaka „bujne glave“ ţivahnog duhom i tijelom,

ljubitelja knjiga i muzike do mladića koji odbija sve što mu je do tada bilo

blisko i što je pripadalo svijetu mirnih, obiĉnih sudbina, ustaljenih navika i

obaveza. On ostavlja knjige, igre i muziku, postaje lutalica, kockar i pijanica.

Onda opet postaje policajac i progoni svoje dotadašnje drugove, da bi na kraju

konaĉno promijenio ţivotno usmjerenje i postaje "surovi gospodar" Proklete

avlije. Postavlja se pitanje šta je uslovilo transformaciju KaraĊozove liĉnosti, u

poĉetku natprosjeĉno obdarene, i fiziĉkim i duhovnim kvalitetima, bogatstvom

senzibiliteta, koji ga pribliţavaju nauci i umjetnosti. Kao da je KaraĊoz uoĉio da

smo svi mi zatvorenici neke Avlije, bez mogućnosti da slobodno mislimo i

djelujemo, pa se povlaĉi u svoju ljušturu i u potpunosti transformiše. Od

primjernog mladića on postaje onaj tip orijentalnog oruţja, koje je u rukama

vlasti i koje predstavlja ţivo oliĉenje Proklete avlije. Ona se ogleda u njegovoj

prirodi. Ona ţivi u njegovom karaktaru, ćudima i instiktima. Njegova volja je

njen zakon. „Na tom licu tamnomaslinaste boje nije nikad niko vidio osmijeh.“

(Andrić, 2004: 20)

Sudbine zatvorenika Proklete avlije su u njegovim rukama, a on se njima

igra. KaraĊoz je mogao u svako doba dana, pravo od svoje svoje kuće,

nezapaţen ući u Avliju. Tako se nikad nije taĉno moglo znati kad je tu a kad

nije, ni otkud moţe odjednom iskrsnuti. Andrić je u njegovom liku pronikao u

elementarnih osobina divljih ĉuvara vlasti, ĉije se naslijeĊe moţe sagledati u

svim vremenima u kojima je robovao ĉovjek. U svijetu u kojem on vlada

nevinost je samo fraza. „Niko ovde nije sluĉajno. Je li prešao prag ove Avlije,

nije on nevin.“ (Andrić, 2004: 22) Od njegovih pogleda je već zatvorenika

hvatao strah i uzrok za potencijalni stres, jer valjalo je pogledati u oĉi nekom

129

kome je data pravda na krojenje. Njegova deviza je „Ja znam ljude, krivi su svi“

(...) „ali su uvek svi strepeli od pogleda tih njegovih oĉiju i izbjegavali ga, ako

je ikako bilo moguće.“ (Andrić, 2004: 21)

KaraĊoz je oliĉenje Avlije, njen stub. U posao, kojem se nesebiĉno

predavao, unosio je strast, mrţnju, ali i izuzetnu vještinu. Imao je nepredvidive

reakcije... Evo kako tumaĉi krivicu zatvorenika:

„Neka mi niko ne kaţe za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovdje nema

nevinih. Je li prešao prag ove avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa

ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka ga je, kad ga je nosila,

pomislila nešto rĊavo...“

(Andrić, 2004: 23)

On je i ĉovjek pozorište, igra se, dramatizira, stavlja na javni

podsmijeh, oĉi mu posjeduju poseban semiotiĉki kod koji traumatizira i

dovodi do podaniĉke svijesti.Šta veliš, ni kriv ni duţan nisi? Ih, kud mi

to kaza baš sada, pobogu ĉoveĉe. Phi, phi, phi! Da si rekao da si kriv,

još sam mogao da te pustim, jer krivih ovdje ima mnogo. Svi su krivi.

Ali baš nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Da nisi sam

rekao, još bi nešto i moglo biti. Ovako, sada, valja da sedim ovde dok

ne pronaĊem nekog, takvog kao što si ti , da te smeni. Sad, sedi i ĉuti!

(...) I KaraĊoz, obilazeći dalje Avliju, u pratnji nekolicine ĉuvara,

nastavlja svoju igru, sad već samo sebe radi, viĉe da se odjekuje i ne

moţe da se zaustavi.

(Andrić, 2004: 22)

Poniţenja, verbalni delikt i vrijeĊanje je bilo KaraĊozbegovo svakodnevno

ĉašćenje. Naravno, svaki put s ciljem pozicioniranja poniţenog i poticaj za

njegovu strahovladu.

„Phi! Šta ti misliš, dokle ćeš ovde da smrdiš? Kao da nema dosta

smrada i bez tebe. Odmah da se gubiš odavde, jesi li ĉuo? Kupi prnje i

da te moje oĉi više ne vide, jer ću narediti da te prebiju.“

(Andrić, 2004: 24)

Već ublizu iza ide Andrićev rentgen, još jedno prodiranje u srţ psihologije

lika pa veli: „Sav taj prestoniĉki svet poroka i nereda smatrao je KaraĊoza

svojim; on je bio njihov „krmak“, „stenica i krvopija“, „pas i pasji sin“, ali

njihov... izgleda da iznenaĊuje i zaprepašćuje Avliju svojom maštom i

dovitljivošću, duhovitim i ĉudnim postupcima, i solomonskim presudama.“

(Andrić, 2004: 26)MeĊutim, ono što nije volio Upravnik je imati u Avliji nekog

politiĉkog krivca: „Više je volio da se rve sa stoinama sitnih i krupnih

prestupnika iz obiĉnnog kriminala nego da ima posla sa jednim politiĉkim

krivcem.“ (Andrić, 2004: 51)

130

Anonimni mladić

Javlja se na samom poĉetku i na kraju romana. On je nenametljiv, ćutljiv,

zagonetan, sjetan i nezapaţen. Lik bez osobenosti i identiteta. Evocira fra

Petrovu priĉu o dvomjeseĉnom tamnovanju u Prokletoj avliji. Zagledan je kroz

rešetke ćelije i ima toliko veze sa tamnicama Ex Ponta i ćelija br. 38 i broj 115,

kao i sa brojnim tamnicama realnim i simboliĉnim. To je sam Andrić, narator,

koji posredno daje rijeĉ glavnom nosiocu priĉe, fra Petru.

Fra Petar

Skeptik, nepovjerljiv, sve registruje i intenzivno doţivljava, smiren, mudar,

oprezan, razuman, neprimjetan, hladan i miran sve dok nije upoznao Ćamila.

Postao je tada briţan, znatiţeljan i saosjećajan. Ne samo da je bio mudar

propovjednik, nego i narod uĉaše mudrosti, ispitujući ih tako sloţi mnogo priĉa.

Svaka njegova rijeĉ kazivala je više nego što ona u obiĉnom govoru znaĉi. To je

slika koju Biblija daje o mitskom kazivaĉu, ĉovjeku koji crpi rijeĉi iz trezora

iskustva! A šta uzrokova njegovo hapšenje?

Nekako ubrzo po njihovom dolasku desilo se da policija uhvatila neko

pismo upućeno ausrijskom internunciju u Carigradu. To je bila opširna

predstavka o stanju crkve u Albaniji, o proganjanju sveštenika i

vjernika. Pismonoša je uspeo da pobegne. Kako u to vrijeme nije bilo

drugih fratara koji su iz ti krajeva stigli u Carigrad, tuska policija je po

nekoj svojoj logici uhapsila fra Petra.

(Andrić, 2004: 7)

Naracijska opsesija mu je bio upravnik KaraĊoz. „Ĉesto je fra Petar priĉao o

KaraĊozu, uvek sa pomešanim osećanjem ogorĉenja, gnušanja i neke vrste

nehotiĉnog divljenja, sa ĉuĊenjem koje ni samo sebe ne shvata, ali i sa ţeljom i

potrebom da što bolje reĉims prikaţe sliku toga ĉudovišta, kako bi postala jasna

i onome koji sluša i kako bi joj se i on ĉudio. I stalno se bar ponekom ironiĉnom

reĉi vraćao na njega, kao da oseća da sa njim nije gotov.“ (Andrić, 2004: 29)

Iako je izgledao kao pomni slušalac i rezonator govora mladića Ćamila, fra

Petru bi se ĉesto desilo da „slušajući izgubi nit mladićeveg priĉanja i da ne zna

više u toj priĉi ko je kome rod ni ko koga obmanjuje, kupuje i prodaje, pa ĉak i

da prestane da prati priĉanje, nego misli na svoju nevolju.“ (Andrić, 2004: 69)

Njegova trauma je dugotrajna, neizljeĉiva, sa njom se budi i lijeţe, gnjev na

sudbinu i ono što ga je snašlo nije krio. „Fra Petar je stezao zube od nekog

gorkog gnjeva na svoju sudbinu, na sve oko sebe, pa ĉak i na ovog nevinog

Haima i njegovu veĉitu potrebu da sve saznaje, prenosi i raspreda do u tanĉine.“

(Andrić, 2004: 80)

131

Zaim

Omalen i pognut ĉovjek bojaţljiva izgleda, govori tiho, ali sigurno i

oduševljeno... Radi se o obiĉnom laţovu koji je bajagi proputovao pola svijeta,

ţenio se nebrojeno puta da taĉno ni sam ne zna (jer uvijek izmišlja). Sa nekim

od tih svojih ţena usrećio se, dok su ga druge odvodile na stranputicu. Traţi

skupinu zatvorenika i poĉinje priĉu. Naravno, i on je u Prokletoj avliji „ni kriv,

ni duţan“, a zapravo uhvaćen je više puta da rastura laţan novac. Koliko je

trauma iz ranijeg perioda ostavila traga na njegov mentalni ustroj govori i

njegova zagledanost ispred sebe i smišnjanje toka priĉe bez uporišta, dakle

fantazija i ţivljenje u svijetu izvan realnog. „Gleda zatim ćutke preda se, kao da

ĉita neki podsetnik, i poĉinje kao da nastavlja gde je prekinuo.“ (Andrić, 2004:

12)

Vjerujemo da je trauma i sa ţenama uzrokovala njegovu priĉu samo o

ţenama: ţivopisnu, strasnu. Opsjednut je ţenom kao mitom svoje priĉe. Imao je

navodno jedanaest ţena i ni sa jednom nije ostao u braku. Providno

komponovane priĉe o svojoj slavi uveliĉava, fantazira. „Priĉa uvek o istoj stvari

i toliko je uveliĉava i umnoţava da bi trebalo bar sto pedeset godina na ţivota

da jedan ĉovek sve to doţivi.“ (Andrić, 2004: 12) Ne prestaje da sanja i „laţe“ o

sretnoj ţenidbi i „svoja ĉetiri krasna zanata“. „Ĉetiri ja zanata znam i jedanaest

puta sam se ţenio.“ (Andrić, 2004: 13)

Haim16

Jevrej iz Smirne. Mršav, tanak ĉovjek, neobrijan i sav zapušten, crne

kovrdţave kose, zapuštenog izgleda, govorio brzo i mnogo. Ima snaţnu

nagonsku potrebu za priĉanjem. U zatvor ga je dovela snaţna govorljivost, i to o

tuĊim ţivotima. Haimova priĉanja motivira potreba za savladavanjem straha.

Izvinjavao se brzo i mnogo, kaţe, ne bi htio da smeta, ali se morao skloniti od

lupeţa meĊu bolje ljude. On je jedan od onih što cijeloga ţivota vode neki svoj

bezizgledan i unaprijed izgubljen spor sa ljudima i društvom iz koga su. Nosio

je veliku strast za priĉanjem, morao je da sve kaţe i objasni, da sve pogreške i

zlodjela ljudska otkrije i da zle ĉini izobliĉi a dobrima oda priznanje.

Njegova trauma se ogledala u nepovezanom i ispreturanom govoru:

Sve ispreturano i izlomljeno, nešto ispušteno, a nešto opet po tri puta

ponovljeno, šareno, ţivo, ne uvek jasno, ali sa mnoţinom svakojakih

pojedinosti. Jer ovaj ĉovek, koji je morao da govori, nije nikad mogao

samo o jednom predmetu govoriti.

(Andrić, 2004: 38)

Haim je ţustro i mnogo priĉao o velikim bogatim jevrejskim, grĉkim, pa i

turskim porodicama iz Smirne, zadrţavajući se uvijek na krupnim dogaĊajima i

teškim stvarima. Poklici i povici su bili sastavni dio njegovog nastupa.

16 Opljaĉkan je i našao se u Avliji. „Em ĉoveka opljaĉkaju, em ga optuţe i zatvore!“ (Andrić, 2004: 38)

132

A svako takvo priĉanje završavalo je ĉudnim povicima, gotovo

kliktanjem: „E? A!“, što je trebalo da znaĉi otprilike: „ Eto kakvih sve

ima! A šta je moj ubogi ţivot i moj sluĉaj prema njima i njihovim

zapĉetim sudbinama!“A tu gde se završavalo jedno, poĉinjalo je drugo

priĉanje. Kraja mu nije bilo.

(Andrić, 2004: 39)

Pored te izraţene potrebe da govori, nekad bi se umiri za sat-dva, ali bi opet

po istoj recepturi i formi nastavljao gdje je stao, a omiljeni prisilni slušalac mu

je bio fra Petar. Sa njim mu je bilo najlakše u provoĊenju trajne sumnje u sve i

svakoga, iako ga nekad u prolazu ne bi ni pozdravio niti prepoznao. „Haim bi se

umirio za sat-dva, ali ne bi izdrţao dugo i prilazio bi opet fra Petru i uvjeravao

bi ga da samo u njega ima povjerenja i nastavljao malopreĊašnji razgovor.“

(Andrić, 2004: 52) Haimove naratorske sposobnosti: 1. priĉa svima Ŕ

nepromišljen; priĉa svašta Ŕ nekontrolisan; priĉa svuda Ŕ na izvjestan naĉin

defektan. 2. sve predviĊa i zna.

Na svojim šetnjama po dvorištu tako redovno nabasa na Haima koji,

gonjen nemirom i sav ustreptao, neprestano mijenja mjesto. Gdje god

doĊe sa svojim zaveţljajem stvari, njegova sumnja u sve i svakog već ga

ĉeka tu. On odma preduzima svoje “ mere predostrţnosti“. A posle dva

dana napuĊta to mesto i traţi novi i sigurniji leţaj. Pri susretu sa fra-

Petrom nekad proĊe kao da ga ne poznaje, nekad ga samo pozdravi

lahkim pokretom gleve, znaĉajnoo trepĉući oĉima, a nekad priĊe i

razgovara slobodno, dok se opet neĉeg ne priseti i ne krene dalje.

(Andrić, 2004: 86)

Pripovijeda o onome što se deslio, o prizorima bez svjedoka, ulazi u

pomisao i ţelje ljudi, ĉak i ono ĉega nisu svjesni, oponaša govor onoga kome

govori. Kakav je virtuoz govori i ĉinjenica da moţe podraţavati hod, drţanje

tijela, izraz lica, doĉarati i izgled mrtvih predmeta, govoriti brzo i mnogo.

Inficiran je potrebom da stalno govori. Ljudi poput Haima su opasni za sebe, ali

i za druge ljude. U totalitarnim društvima i vremenima, u kojima se motri na

svaki gest i svaku izgovorenu rijeĉ, blizina takvih ljudi je opasna i katastrofalna,

nezavisno što je pojedinac bio samo pasivni slušalac17

. Ali ti ljudi su i dar i

poklon za svijet, jer bez njih i njihovog priĉanja, kaţe Andrić: „Šta bismo znali

o tuĊim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim

sredinama i predjelima koje nismo nikad vidjeli niti ćemo imati prilike da ih

vidimo? Malo, vrlo malo“.

17 „Stari naš ţivot sa svojom ozbiljnom i ustaljenom fizionomijom liĉnog i društvenog morala, patrijahalnih

oblika i strogih normi pruţa već sam po sebi mogućnost velikih sukoba i zapleta, tragiĉih katastrofa i krvavih rješenja.“ (Andrić, 1986: 244)

133

Ćamil

Bogati mladi Turĉin iz Smirne, 24. godine, miješane krvi, sin bogatog

Turĉina i Grkinje, kao i drugi Andrićevi junaci nosi procijep u duši. Sa Turcima

ga je vezivalo malo šta. Osjeća da je neprihvaćen, otrovan i jednim i drugim

svijetom. Razapet je, kao i Andrić (otac katolik, majka pravoslavka)! Ćamil se

identifikovao sa sultanom Dţemom, a Andrić sa obojicom! Zatvoren zbog

sumnje da njegovo prouĉavanje povijesti ima za svrhu buntovno spletkarenje

protiv sultanova dvora, što je bilo potpuno neistinito. I sam njegov fiziĉki

portret otkriva posljedice traume - blijedo lice s onim sobnim blijedilom obraslo

u pahuljastu bradu od desetak dana, tamnih kolutova oko oĉiju.

Odmalena se posvetio nauci i samotniĉkom i asketskom naĉinu ţivota, koji

osobito potencirala jedna nesretna i nepreboljena ljubav. Ćamil se, naime,

zaljubio u kćer mladog grĉkog trgovca, no ovaj je iz nacionalistiĉko-vjerskih

razloga nije htio dati Turĉinu za ţenu, nego je silom udao za Grka izvan Smirne.

„Ali toga leta desilo se da je u prolazu, kroz ogradu jedne male i bijne bašte,

ugledao devojku Grkinju. Munjevita ljubav izmnila ga je potpuno.“ (Andrić,

2004: 43) Poslije tog dogaĊaja Ćamil se potpuno zatvorio u sebe i postao neka

vrsta osobenjaka. Nesretno se zaljubio u historiju: „Ćamil se posle svoje nesrćne

ljbavi prema lepoj Grkinji isto tako nesrećno zaljubio u istoriju koju prouĉava.

On je potajni Dţem. Tako se drţi i ponaša prema svemu i prima sve oko sebe.“

(Andrić, 2004: 46)

Okruţuje se knjigama i baca se na nauku, pokazujući naroĉit interes za

povijest turske carevine, od koje ga specijalno zanima jedno odreĊeno razdoblje

Ŕ vrijeme Bajazita II i Dţem-sultana, njegova brata, kojeg je Bajazit u borbi za

prijestolje dvaput porazio u bici. Tada je Dţem potraţio utoĉište na otoku Rodu,

gdje su vladali kršćanski vitezovi. Od tada poĉinje odiseja Dţema, koji kao

zarobljenik prelazi iz ruku u ruke raznih evropskih vladara, pa ĉak i samog

pape, a svi ga oni iskorištavaju kao adut protiv turske carevine, tj. prijete

Bajazitu da će ga pustiti ako ne zadovolji njihove raznorazne zahtjeve.

Na Ćamila posumnjaju da prouĉava upravo to povijesno razdoblje, jer ono

ima sliĉnosti sa sadašnjom situacijom na dvoru, gdje sultan takoĊer ima brata

suparnika, kojeg je proglasio maloumnim i drţi ga u zatoĉenju. „Zbog istorije

biva priveden: kada je valija ugledao gomilu knjiga, i još na raznim stranim

jezicima, i mnoţinu rukopisa i beleţaka, on se toliko zaprepastio i tako naljutio

da je rešio da na svoju odgovornost uhapsi sopstvenika i pošalje ga, zajedno sa

knjigama i hartijama, u Carigrad.“ (Andrić, 2004: 47)

Ćamil bude poslan u Prokletu avliju, gdje upoznaje fra Petra i ispriĉa mu

ţivot Dţem-sultana, tvrdeći da je njegov ţivot identiĉan s Ćamilovim i da su im

sudbine jednake. Nakon nekog vremena odvedu ga u poseban zatvor i tu jedne

noći prilikom saslušanja doĊe do tuĉnjave izmeĊu njega i policije. Ćamila

iznesu Ŕ ţiva ili mrtva Ŕ ne zna se. Fra Petar ga više nikada nije vidio.

Pod brutalnošću, okrutnošću divlje neumoljive sile, Ćamilova sudbina

identifikovana je sa Dţemovom. I sredina ga je izolovala bila prije dolaska u

134

Avliju. „A lanjske godine stali su po Smirni da kruţe ĉudni glasovi, neodreĊen i

nejasan šapat da Tahir pašinom sinu knjige udarile u glavu i da sa njim nije

dobro i nije sve uredu.“ (Andrić, 2004: 35) I Dţemu i Ćamilu svijet ljudi je

stran i dalek. Oni ostaju distancirani od svijeta oko sebe, ravnodušni ĉak i prema

sopstvenoj sudbini, u apsurdnom svijetu su „stranci“ i sebi i drugima.

Pokreti su mu mehaniĉki, odlazi i dolazi do fra Petra naglo i kruto.

Rastresenost psihološka i znaci traumatiziranosti:

Sam nije ni jednu, ni najobiĉniju misao dokraja dorekao. Zastajao je

ĉesto na sredini reĉenice. Pogled mu je stalno bjeţao u daljinu... samo

spuštanjem i dizanjem teških oĉnih kapaka potvrĊivao sve, ne

uĉestvujući pravo ni u ĉem.

(Andrić, 2004: 34)

Govorna nepovezanost je takoĊer svjedoĉila o njegovom stanju. „Ĉesto je

bilo da slušajući izgubi nit mladićevog priĉanja i da ne zna više u toj priĉi ko je

kome rod ni ko koga obmanjuje, kupuje i prodaje, pa ĉak i da prestane da prati

priĉanje, nego misli na svoju nevolju.“ (Andrić, 2004: 69) Šutnja i povuĉenost

su otkrivale dodatne traumatiĉne osobenosti lika:

Fra Petar je primetio da mu Haim nikad ne prilazi za vreme tih

razgovora, nego samo kad ga sretne samog. Ali dešavalo se da neko od

apsenika priĊe, kao u prolazu, i pokušava da uzgred ĉuje nešto od

mladićevog šapata. Tada bi Ćamil odjednom zaćutao i kao meseĉar, iz

svog opasnog zanosa, padao u tupo ćutanje, isprekidano mehaniĉkim i

neiskrenim „da da!“, zatim se naglo i hladno opraštao beznaĉajnim

reĉima, i odlazio.

(Andrić, 2004: 70)

Postao je bolestan i deformisan lik, bolesno se identifikovao sa Dţemom:

Ja sam to! – rekao je još jednom tihim ali tvrdim glasom kojim se

ukazuje presudna priznanja i spustio se na stolicu. (...) Sva se njegova

paţnja zaustavi na tom. Oseti se osramoćen, unazaĊen, oslabljen i još

manje sposoban da se brani. Krivica i nesreća i nisu u nekom njegovom

„cilju“, nego da ĉoveka dovedu (ili da se sam dovede) u poloţaj da ga o

tom ispituju, i još ovakvi ljudi – hteo da kaţe. I mislio da to govori, ali

ćutao je.

(Andrić, 2004: 78Ŕ79)

Kako je Ćamil završio? Jedne noći nestao je iz Avlije. Otjeran u

zatoĉeništvo? Zadavljen? Odveden u duševnu bolnicu? Mrtav ili odveden u

bolnicu? Jedno je sigurno Ŕ Ćamil je umro prije prave smrti. Njegova tragika

metaforiĉno je najavljena slikom potapanja kovĉega sa mrtvom djevojĉicom u

dubine mora. Kao što je Dţem bio ţrtva spletkarenja, diplomatskih igara i

ljudske bezobzirnosti, tako je i Ćamil bio ţrtva ljudske netolerancije, vjerske

135

zaslijepljenosti i bezobzirne vlasti; Dţem je oslonac traţio u uvjerenju da je on

sultan i da to uvijek mora svuda biti-sultan, a Ćamil u strasnom istraţivanju

Dţem-sultanove sudbine. Obojica su gubitnici. Nisu našli smisao ţivota, nisu

shvatali svijet oko sebe. Zato Ćamil Dţem-sultana doţivljava kao srodnu dušu,

u njemu će prepoznati sebe i u jednom trenutku priĉanja reći će: To sam ja. Više

to neće biti: ja sam kao on, nego ON to sam JA.

Zakljuĉak

Prouĉavanje ţivota i literature knjiţevnog nobelovca kao i sve neotkrivene

nijanse univerzalnog poimanja, vremena i društvenih prilika predstavlja

poseban izazov. U svojim djelima Andrić zahvata: prolazno i trajno, liĉno i

opće, lokalno i univerzalno, vjeĉni odnos muškarca i ţene, ţivot i smrt,

pojedinca i masu, smisao i besmisao. Historija, tradicija, folklor i priĉa puni su

tragova, ljubavi prema Bosni koja progovara iz onih starobosanskih stećaka, sa

kojih pokojnici stalno govore o svojoj zemlji. Tu, na nemirnoj i opasnoj

periferiji Turske carevine odvaja se u dobroj mjeri po dobru i po zlu zbog svoje

stalne ţelje za pokretom i promjenom.

Likovi nisu samo otporni, ponosni i svojeglavi, nego imaju još jednu

karakteristiĉnu crtu: razvijen dar za satiru koja lahko prelazi u sarkazam i

negaciju. Potrebno je ispitati duboke motive i teške uslovljenosti koje se kriju

iza toga i koje zasluţuju da budu izmjenjene i ocjenjene.

Posjedovao je sposobnost da vidi i osjeti, kaţe i izrazi. Vedrina, bogata i

plemenita jednostavnost duha, mirna hrabrost je njegova ideja vodilja. Ne

podlijeţe profesionalnoj deformaciji, ne pada u pesimizam i negaciju, ne

otuĊuje se od svijeta i ljudi, velika latentna snaga i ravnoteţa duha, uroĊena

blagorodnost i ĉistota. Umjetnik koji vidi mnogo više od ljudskih mahana i

slabosti i to ugomila i knjiţi u sebi kao teret i muĉan višak. Mnogo ljepota i

radosti ostaje neizraţeno da bi moglo biti kazano ono što je preĉe i neophodno.

Svi viškovi i manjkovi padaju na teret pišĉevih unutrašnjih raĉuna i obraĉuna. U

bh. društvu koje pati od nedostatka dijaloga i suoĉavanja sa konfliktima, te

posljedicama ratnih sukoba, traumatiĉna iskustva se najĉešće umnoţavaju i

prenose na naredne generacije.

S obzirom na to da Ivo Andrić tematski zahvata razliĉita povijesna

razdoblja, razliĉite ideološke i politiĉke koncepte, otvara nam i mogućnosti za

problematiziranje traumatiĉnih iskustava pojedinaca u razliĉitim okolnostima i

vremenskim okvirima. Biće ĉovjeka u „Prokletoj avliji“ osuĊeno je na

izolovanost, na fiziĉko i psihiĉko muĉenje. Većina njih je psihiĉki labilna i

moralno posrnula. Upravnik je i ĉovjek pozorište, igra se, dramatizira, stavlja na

javni podsmijeh, oĉi mu posjeduju poseban semiotiĉki kod koji traumatizira i

dovodi do podaniĉke svijesti. Traume likova su dugotrajne, neizljeĉive, sa njima

se bude i lijeţu, iskazuju gnjev na sudbinu i ono što ih je snašlo. U nekim

primjerima se ogledaju u nepovezanom i ispreturanom govoru, nekad u

136

pokretima mehaniĉkim, izrazima lica, gestama, mimici, hodu. Znaci

traumatiziranosti se primjećuju i kroz šutnju i povuĉenost.

Andrić operira rjeĉima koje tako lahko mogu da znaĉe i sve i ništa.

Andrićev literarni prostor je prostor na kome se odigravaju sudari civilizacije i

susreti raznih vjera i naroda, zato i jeste poseban i za analizu i kritiku svih vrsta.

Kako se već kaţe: Ako hoćeš da znaš kakva je neka zemlja i njena uprava, i

kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima ĉestitih i

nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. Ako

hoćemo da je vidimo, ako umijemo da je vidimo, Avlija je tu, meĊu nama.

Avlija je institucija na kojoj poĉiva vlast, jedan od segmenata vlasti. Njen izgled

se kroz vrijeme i u raznim društvima moţe mijenjati, ali njena namjena nikada.

Ona je strepnja za svaku slobodnu misao i kazna za svaki pogrešno naĉinjen

korak. Ţivimo u strahu da se ne naĊemo u njoj. Njena namjena nije plemenita

(kao mostova) jer nije sraĉunata na uspostavljanje odnosa meĊu ljudima.

Naprotiv, tamnica kida te veze izmeĊu ĉovjeka i spoljašnjeg svijeta. Avlija je

primjer za tiraniju svakog reţima. Svrha i smisao postojanja ovakvih avlija,

kazamata, zamišljen je kao odvajanje krivca od nevinih i onih koji ţive u skladu

sa zakonom, tj. savitljivi i poslušni. U sistemu strahovlada ne vaţi mnogo

pozivanje na pravdu i liĉno pravo. Optuţeni je, bez obzira na motive i stepen

krivice Ŕ otpisan iz društva, izopćen, a ĉesto i iz samog ţivota. Avlija satire biće

i fiziĉki i psihiĉki, stvarajući od njega duševnog bogalja, zauvijek obiljeţenog,

što je i svjestan ĉin onih koji njeguju kult Proklete avlije, jer znaju da se

„drugaĉije razgovara sa ĉovjekom koji je jednu noć prenoćio u zatvoru“.

Ovo stoljeće je ĉovjeĉanstvu donijelo mnogo „prokletih avlija“, koje su

postale mjesta satiranja ljudi. One su svuda prisutne, u svakom vremenu i

prostoru. Nekada je to drţava, cijelo društvo i sistem u njemu Ŕ jedna velika

prokleta avlija, a nekada je to svakodnevni ţivot, naša egzistencija je prokleta

avlija. Na ovome svijetu je mnogo nesporazuma, muka, nesreća, ispaštanja te

nam se on nudi nalik tamnici iz koje izlaza nema.

Kompozicija „Proklete avlije“ (niz koncentriĉnih krugova) upućuje na tu

zatvorenost i utamniĉenost. Ma koliko tvrdili da je svaki ĉovjek kreator svoje

sudbine, ipak postoji nešto što je izvan njegovih namjera i htijenja. Gdje vladaju

zakoni i metode Proklete avlije, vlada mrak, tu ima krivaca, ali i oklevetanih,

optuţenih. Vlast pripada samo odluĉnim ljudima, onima koji su operativni, koji

su usredsreĊeni samo na jedan cilj i izvršenje konkretnog zadatka. Rasplinuta

svijest, osjećajna i naglašeno senzibilna priroda ne moţe biti nosilac vlasti, niti

moćnik. Osjećamo da evropske samice nisu više ništa posebno, da više nisu

zatvori, negoda su naši domovi, kancelarije, lokali, ustanove, gradovi, postali

takve samice Ŕ da su svi isto, svi samo ĉlanovi u igri poludjelog sistema...

137

Summary

A painting masterpiece of life in the works of Andric has human and universal meaning.

The center of his literary and artistic observation is occupied by a man, what he thinks

and feels; the man with his cravings and blurred states of consciousness; with his

weakness which is fatally poisonous and overwhelming. Besides topics related to man in

general sense, there is a Bosnian mile and atmosphere as well as historical framework

with its social squeezers and scrutiny. The work treats the narrative of „Prokleta

avlija“ („The Damned Yard“) and its characters Fr. Petar, Camil, principle Karadoz,

Haim, Zaim, and others, in order to provide the answer to the thesis claiming that all

characters are traumatized by their Kafkanian innocence and their inability to react to

tailoring justice by sword and dungeon and the invention of potential offenders and

enemies of the state.

In post-war Bosnia, the topic related to trauma and post-traumatic syndrome is very up-

to-date and lively, and it deserves attention. „The Damned Yard“, a dungeon, a prison,

located close to Constantinople, in oriental environment, represents a projection or

painful experience of Fr. Petar, who long time ago, used to go to Constantinople, and

who by some strange coincidence found himself in it. In Constantinople prison, „neither

guilty nor in debt, but by some strange set of coincidence“ he spent complete two

months. What he had been through, he carried his whole life as some bitter experience

from which he never recovered.

Characterization of protagonists is done by all criteria with emphasis on mental and

psychological portrait. The world of Avlija (Yard) is the one which neither hides nor

beautifies its malaises and vices. They attack, fight, curse, threaten and tease each

other. Most of them are mentally unstable and morally faltered. The work assesses and

speaks of their conditions and traumatized experiences using examples from the

narrative.

Keywords: trauma, psychotrauma, realism, yard, life, death.

Izvori i literatura:

Antoš, Antica (1972): Osnove lingvistiĉke stilistike, Školska knjiga,

Zagreb.

Berruto, Gaetano (1994): Semantika, Antibarbarus, Zagreb.

Bukić, Fadil (1981): Struktura romana, Glas, Banja Luka.

Andrić, Ivo (1986): Umetnik i njegovo delo. Svjetlost, Sarajevo.

Andrić, Ivo (2004): Prokleta avlija, Biblioteka Dani, Sarajevo.

Ćorac, Milorad (1974): Stilistika sh. knjiţevnog jezika, Nauĉna knjiga,

Beograd.

Duraković, Esad (2005): Prolegomena za historiju knjiţevnosti

orijentalno-islamskoga kruga, Connectum, Sarajevo.

Hadţiefendić, Remzija (1986): Mjesto i funkcija nekih civilizacijskih

turcizama u Dervišu i smrti i Na Drini ćuprija, Knjiţevni jezik, 15/3-4,

Sarajevo.

138

Hodţić, Jasmin (2014): Ogledi iz lingvistike i filologije. Narodna

biblioteka, Mostar.

Lešić, Zdenko (1982): Jezik i knjiţevno djelo, Svjetlost, Sarajevo.

Maglić, Abdulah (2010): Sjećanja na susrete s Ivom Andrićem.

Zaviĉajni muzej, Travnik.

Šamić, Midhat (1984): Kako nastaje nauĉno djelo, Svjetlost, Sarajevo.

Ustamujić, Elbisa (1990): Oblici pripovijedanja u romanu Meše

Selimovića, Biblioteka Rondo, Mostar.

www.yurope.com/people/.../Prokleta_avlija.html konsultiran 20.9.2014.

139

Sneţana Milojević

(Prokuplje, Srbija)

Traumatĉno iskustvo Drugosti u romanu „GospoĊica“ Ive Andrića

Sažetak

Predmet ovog rada je Drugost Rajke Radaković, junakinje koja svojim ţivotnim

odlukama jasno odudara od kolektivnih predubeĊenja šta ţenstvo i ţenskost treba da

bude. Njena tragiĉnost je prevashodno u ideji da se beznadje ţivota moţe nadigrati

preuzimanjem muškog modela moći. Ovaj pokušaj osmišljavanja sopstvenog ţivota, na

intenzivniji naĉin produbljuje jaz izmeĊu nje i zajednice kojoj bi mogla da pripada

svojim poreklom ili mestom stanovanja, te tako njena samoća postaje nepremostiv

problem a osećanje egzistencijalne nesigurnosti prenaglašeno.

Ključne reči: slika o Drugom, diskurs moći, stereotip, ţenstvenost.

U ovom radu baziĉno teorijsko polazište jeste Ingardenova teorija koja

knjiţevno delo vidi kao šematsku tvorevinu u kojoj postoje tzv. mesta

neodreĊenosti koje ĉitalac u procesu ĉitanja treba da popuni, tj. konkretizuje. Na

taj naĉin je Roman Ingarden nastojao da utvrdi kako se struktura teksta prihvata

u svesti ĉitalaca u kojoj knjiţevno delo dobija svoj konaĉni oblik. Iako je ĉitalac

sauĉesnik koji konaĉno oblikuje tekst, ne zanemaruje se uloga autora: iako

ĉitalac aktualizuje naznaĉene aspekte on nije slobodan od intencije autora Ŕ

pisac je onaj koji svesno upravlja ĉitaocem: „Ĉitalac se trudi da bude prijemĉiv

za sugestije koje mu pruţa delo i da doţivljuje upravo one aspekte koje delo

„drţi pripremljene‟“ (Ingarden 1971: 24).

Istorijski gledano, iako se teorija o slojevitoj strukturi knjiţevnog dela

pripisuje Romanu Ingardenu, zaĉetak ovakvog poimanja knjiţevnog teksta

moţemo pronaći u Aristotelovoj Poetici. Govoreći o tragediji, on uoĉava da se

tekst sastaji od više elemenata, a to su: priĉa, karakteri, govor i misli . Svoju

teoriju o slojevitosti knjiţevnog dela sturkturalistiĉkog prosedea Roman

Ingarden detaljno eksplicira u knjizi „O saznavanju knjiţevnoumetniĉkog dela“.

Kao preduslov za ispravno tumaĉenje knjiţevnoumetniĉkog teksta pretpostavlja

prepoznavanje slojeva od kojih je delo sazdano.

Po Ingardenu knjiţevni tekst se sastoji iz ĉetiri sloja koji ĉine strukturu

knjiţevnog dela, oni se meĊusobno prepliću i daju povezanu meĊuslovljenu

celinu (strukturu), a to su: sloj zvuĉenja, znaĉenja, prikazane predmetnosti i sloj

šematizovanih aspekata. Za dalji tok ovog rada treba nagalsiti da je fokus našeg

istraţivanja na sloju šematizovanih aspekata. S obzirom na to da se realnost

inkorporirana u knjiţevni tekst ne moţe svestrano odslikati, već samo neki njeni

aspekti, pokušaćemo da ih tokom ĉitanja detektujemo, ukaţemo na uĉestalost i

formu apstrahovanih znaĉenja u romanu „GospoĊica“, a onda te rezultate

uporediti sa istim slojem u ostalim romanima, da bismo iz toga izveo zakljuĉak

140

o genezi Andrićevog pripovedanja s obzirom na postupke apstrahovanja

znaĉenja.

GospoĊica kao slika razliĉitosti

Ukoliko se osvrnemo na jasnu intenciju pisca, moramo istaći da se ona

oĉituje još pre poĉetka teksta romana Ŕ kroz citate Janka Veselinovića i Sime

Milutinovića Sarjalije Ŕ moto teksta apostrofira tvrdiĉluk i tvrdo srce kao

anticipaciju budućih dešavanja u romanu. Sam poĉetak romana takvu intenciju

potvrĊuje, kada pripovedaĉ decidirano odreĊuje svoju junakinju: „Zvala se

Rajka Radaković, bila je rodom iz Sarajeva, a ţivela je u toj kući već petnaestak

godina, potpuno povuĉeno, ţivotom stare, usamljene devojke i vaţila je kao

tvrdica i osobenjak.“ (Andrić 1977: 9)

Roman „GospoĊica“, prevashodno je tumaĉen kao roman ĉiji centralni lik Ŕ

Rajka Radaković Ŕ karakter koji ima za cilj da ilustruje odreĊenu osobinu Ŕ

tvrdiĉluk. Motivacija njenog takvog ţivotnog puta jeste oĉev savet Ŕ

razjašnjenje devojĉici Rajki kako ovaj svet funkcioniše Ŕ te shodno tome,

uputstvo kako se treba ponašati, kako treba ţiveti da bi se izbeglo ponavljanje

šablonizovanih postupaka, koji, kako otac Rajke Radaković tvrdi, neminovno

vode u propast:

„Treba da znaš, jednom zauvijek, i da nikad ne zaboraviš da je svaki

ĉovjek koji ne umije da uredi odnos izmeĊu svojih prihoda i rashoda

onako kako ţivot na njega traţi, unaprijed osuĊen na propast (...) Tu

moraš biti nemilosrdna prema sebi i prema drugima. Jer nije dovoljno

odreći se svojih ţelja i potreba; to je manji dio štednje;nego treba prije

svega zauvijek ubiti u sebi sve one takozvane više obzire, gospodske

navike, unutarnje otmenosti, velikodušnosti i bolećivosti. (...) Ne

uspijeva kod ljudi onaj ko je dobar i izdašan, nego onaj ko je sposoban

da ne bude ni jedno ni drugo, a da mu ljudi ne mogu ništa“.

(Andrić 1997: 27Ŕ28)

Krpeţ i trpeţ

Pristajanje na ovakav naĉin ţivota se ogleda u svakom segmentu opisivanja

njenog lika direktno ili indirektno (što je za ovaj rad vaţnije) govori o upornoj,

nepokolebljivoj i besmislenoj štednji:

1. U opisu izgleda koji apostrofira neţenstvenost:

a) „Svi su dobro poznavali tu mršavu devojku, sa ţarkim, crnim oĉima

i ţutim licem, sirotinjski odevenu.“ (Andrić 1977: 37)

b) U kontrastu sa voljnim dajdţa Vladom: „On lep, nasmejan, u belom

odelu od japanske svile, sa ruţom u rupici kaputa, a ona, mrka,

usukana, sa frizurom koja nema imena i sa suknjom koja je duţa

pozadi nego napred.“ (Andrić 1977: 47)

141

c) „GospoĊica je pre vremena sve više dobivala izgled oštre i nastrane

usedelice...“ (Andrić 1977: 85)

d) Sliĉno: „Njen tanki oštri lik u crnom kaputu, zakopĉanomo do grla,

sa crnim šeširom muškog formata...“ (Andrić 1977: 121)

e) „U crnoj „jakni‟ i neobiĉno dugaĉkoj suknji, kakvu danas niko ne

nosi, u iznošenim cipelama i debelim ĉarapama, sa vunenom

kapicom na prosedoj kosi...“ (Andrić 1977: 15)

2. U opisu enterijera Ŕ nehat:

a) „Sve u toj sobi, od zidova do nameštaja, nosi peĉat nehata i

zapuštenosti, kao da u njoj ţivi slep ĉovek ili neko ko je savršeno

ravnodušan prema stvarima ovog sveta i ko se njima sluţi jer mora i

samo koliko mora, a potpuno mu je svejedno gde koja stvar stoji i

kakav izgled ima.“ (Andrić 1977: 16)

b) „GospoĊica ne troši mnogo vremena na takve poslove kao što su

spremanje kuće i kuvanje. Već zbog toga što ona ne voli trošenje

uopšte, pa ni taj glagol Ŕ trošiti Ŕ ni u kakvoj vezi ni u kakvom obliku.“

(Andrić 1977: 16)

3. Forma štednje:

a) Krpeţ: „Krpeţ i trpeţ kuću drţe, kaţe ona sebi tu staru narodnu

poslovicu, sedajući pored prozora i uzimajući svoje stare, već toliko

puta krpljene ĉaraše, a zatim je nesvesno i neĉujno ponavlja i okreće u

sebi, po bezbroj puta Ŕ krpeţ, trpeţ.“ (Andrić 1977: 16Ŕ17)

b) „Svaka bi druga, na mom mestu, ovo bacila, ali ja ne bacam ništa. U

mene nema štete ni rastura.“ (Andrić 1977: 17Ŕ18)

c) „Jer šta su sitne muke i odricanja koja podnosimo u sluţbi štednje

prema onome što nam ona daje i od ĉega nas spasava.“ (Andrić 1977:

19)

d) „GospoĊica sa nasladom troši oĉni vid umesto elektriĉne svetlosti, dok

joj ne udare suze i mrak ne pomeša ţice.“ (Andrić 1977: 35)

e) „Tatina je ţelja da štedimo i da tako bar donekle popravimo zlo koje su

nam ljudi uĉinili. Ja sam mu to obećala. Sa tim treba otpoĉeti odmah.

Od sada se neće loţiti velika „vizitna“ soba, a ni zemljana peć u

predsoblju, Loţićemo tvoju spavaću sobu, u njoj ćeš i inaĉe provoditi

dane.“ (Andrić 1977: 43)

f) „Njen dodir sa društvom i svetom bio je sada sveden na najmanju

moguću meru, samo koliko posao i zarada traţe.“ (Andrić 1977: 80)

OtuĊenost od ţivota

Moţe se navesti još niz primera koji kroz vizuelni peĉat GospoĊice (koji

nije pitanje stila, već pitanje štednje), kao i njenih reakcija u odreĊenoj situaciji

jasno šematizuju ţivotni put jednog tartifa, ali ćemo se pozabaviti i onim što

142

pripovedaĉ u definiciji svoje junakinje podvodi pod osobenjaštvo. Kada ona

preuzima sve obaveze oko kuće, obraća se majci reĉima da će ona o svemu

brinuti, te da se majka, kao što to ţenama priliĉi Ŕ bavi ruĉnim radovima

(Andrić 1997: 43). Radakovićeva se ne smeje kao ostale devojke, nije plaĉljiva,

kao što to obiĉno ţene jesu, te se njena emocionalna prilagoĊenost takvom

ţivotu prikazuje kroz odsustvo saosećanja i bilo kakvog saţivljavanja sa

sudbinom ljudi iz okruţenja.

Dakle, prvi neprijatelj takvom ţivotnom opredeljenju, podrazumeva

odsustvo emocionalnosti koje je u tekstu koncipirane kao drugo srce gospoĊice

Radaković. To svesno ugušeno, sakriveno, anestezirano srce pojavljuje se na

dva mesta u romanu kao metafora ne tako velike borbe koja se vodi u njoj Ŕ

hladnoj, proraĉunatoj, beskompromisnoj i nesalomivoj poslovnoj ţeni Ŕ

zelenašici. To ljudsko (ţensko) srce nije jako, to je neko „drugo i veće srce“

(Andrić 1976: 67) koje pruţa blagost i toplotu; ono se javlja samo kao

mogućnost, ideja, podsećanje na sopstveno postojanje i odmah po

prepoznavanju biva zatrto tim prvim, malim, beskrupuloznim (muškim) srcem.

Osim emocija, njen neprijatelj je i potreba za lepotom: „Lepota je skupa,

ludo skupa, a ništavna i varljiva stvar. Nema goreg rasipnika ni veće opsene“

(Andrić 1976: 18), a srazmerno sa godinama štednje, rasla je njena mrţnja

prema lepoti. Lepota za nju ima formu jeresi, opakog idola koji navodi ljude na

stranputicu i odvraća od pravog boţanstva Ŕ štednje. I dalje u ironijskom kodu

prema opsesivnom ponašanju svoje junakinje pripovedaĉ njenu posvećenost

bogaćenju uporeĊuje sa izvesnom vrstom podviţništva: „Njen ţivot u ovom

našem svetu liĉi umnogome na ţivot asketa koji je odavno i potpuno našao

mistiĉnu vezu sa boţanstvom i u nju preneo teţište svoga ţivota, pa sada se još

samo privremeno i prolazo, jer mora, kreće ovde meĊu nama.“ (Andrić 1976:

80)

Njeno osobenjaštvo je prevashodno potencirano kao izraz sukoba sa

nepisanim konvencijama patrijarhalne sredine. Ona je neţenestvena, neudata,

bezdetna. Onda se bavi muškim poslovima Ŕ trgovinom i zelenaštvom, ali

apriorno odreĊenje s poĉetka romana, koji zapravo opisuje kraj ţivota Rajke

Radaković, jeste da je ona stara devojka. Da li je svim ovim instancama narator

ţeleo da nam ispriĉa priĉu o tartifu u telu ţene, ne akcentujući humornost

ovakvog ţivota već njegovu tragiku, i na koje je još slojeve apstrahovanog Ŕ

univrzalnog znaĉenja moguće ukazati? Radovan Vuĉković kaţe:

„Pisac je nastojao da to trajanje predoĉi ne samo kao društvenu pojavu

i fenomen, već da ga literarno transponuje kao simboliĉnu situaciju

deformisanog i otuĊenog bića uopšte (...) Tako se povest o deformaciji

ljudskog bića u odreĊenim društveno-ekonomskim uslovima kompli-

kovanih robno-novĉanih odnosa preobraţava u sliku o ţivotnoj drami

ljudskog bića i tragici njegovog istrajavanja. Na taj naĉin se i

romansijerska struktura ovoga dela prelama i manifestuje u novom

planu: opštesimboliĉkom. A time se otkriva koliko je i ovo delo

143

neobiĉno sloţena romaneskna struktura, a ne onako jednostavno i

jednostrano, kako se to u kritici u poĉetku uĉinilo“.

(Vuĉković 2011: 369, 372)

Tihomir Brajović, odlazi korak dalje, ukazujući nam da otuĊenost Rajke

Radaković od zajednice kojoj poreklom pripada ne proizlazi samo zbog

osobenjaštva Ŕ odluke da ţivi drugaĉije i otuĊeno od ljudi s kojima je odrasla,

već prevashodno zbog forme tog „prestupništva“ koje poprima oblik koji

sredina ne prepouznaje kao osobenjaštvo i prestup, već kao sliku ţene koja

preuzima muške poslove:

„Dok je (...) bovarijansko presuptništvo tek ‟prava ţenstvnost‟

romantiĉno-uobraţene ljubavi, dovedena do opasnog paroksizma, ali

ne i prevedena preko ivice prihvaćene seksualno podeljene podele

društva i zato je institualno kaţnjiva, ali mentalno prepoznatljiva i

otuda ipak ‟svarljiva‟ i smestiva, ‟muškaraĉko‟ prestupništvo o kojemu

je ovde reĉ u isti mah je tek vaninstitucionalno, dakle samo prećutano i

neformalno kaţnjivo, ali isto tako i mentalno neprepoznatljivo i

„nesvarljivo„ u svojoj obnavljajućoj ginomorfnosti tamo gde bi

deklarativno i transparentno htelo da potrese svoju ţenskost“.

(Brajović 2012: 291)

GospoĊiĉina Drugost

Do gore navedenih zakljuĉaka Vuĉković je došao, prevashodno naglasivši

transformaciju liĉnosti nastalu kroz teţnju za ispunjenjem oĉevog zaveta,

ukazavši na pišĉevu ideju da kroz namernu promenu Rajke Radaković prati i

njenu etiĉku deformaciju, te zakljuĉuje: „Iskljuĉujući se iz kruga, koji ima svoj

davnašnji moral i principe jedne male ugroţene zajednice i izolujući se od ljudi

koji su joj prirodno bliski, ona se vezuje za one po logici posla“. (Vuĉković

2011: 365)

Kako je Rajka Radaković, inaĉe opisivana iz pozicije većine Ŕ prvo

patrijarhalne srpske zajednice u Sarajevu, a onda kroz prizmu liberalne

beogradske sredine Ŕ istraţićemo ovaj knjiţevni karakter i iz pozicije mnoštva,

relacije Rajka Radaković Ŕ njeno okruţenje, imajući na umu pitanje da li ona,

izašavši iz kruge svoje srpske patrijarhalne zajednice u Sarajevu, pa onda one u

Beogradu, pronalazi svoje mesto i istinsku srodnost sa ljudima s kojima je na

ovaj drugi naĉin povezana.

Njeni poslovni poĉeci zasnovani su na bliskoj komunikaciji sa dućandţijom

Vesom Ŕ tipiĉnim trgovcem, ĉoveka nejasnog porekla i ne baš prijatnog izgleda

u koga je njen otac jedino imao poverenja. Ideja da bi ona mogla preuzeti takav

model ponašanja i razmišljanja, umesto svog, uslovno reĉeno autentiĉnog,

rastaĉe se tokom sledećih dešavanja: posle atentata na prestolonaslednika

Franca Ferninada i jezivih dešavanja po srpsku zajednicu u Sarajevu, i dalje

ništa ne dotiĉe GospoĊicu. Njenu otuĊenost od bliskosti s bilo kim, pa i od

144

ţivota samog, najbolje opisuje ne neka plaĉljiva i neţna ţena, već baš

dućandţija Vesa u trenutku kada GospoĊica od njega oĉekuje da obrazloţi svoje

suze: „Kako da ne plaĉem! Da je sreće, plakala bi i ti. Svi bismo morali da

plaĉemo. Oĉi da isplaĉemo, malo je“. (Andrić 1976: 124)

Isticanje razliĉitosti oĉito je i tokom njene komunikacije sa Jevrejinom

Rafom Konfortijem. Iako bi svojom dominantnom osobinom mogla biti

uporeĊivana u imagološkom smislu na tipiĉan naĉin koji povezuje Jevreje i

poslovnost, ovde se opet susrećemo sa prerastanjem i takvog klišea:

Ova Rajka, meĊutim, stisla se i usukala, pa niti gleda šta je red niti zna

šta je obraz, i ne liĉi na devojku iz gazdinske kuće nego na poljskog

Ĉifutina. Otkako se Sarajevo zakopalo, niko ne pamti da je ikad ţensko

stvorewe bilo poslovan ĉovek koji radi novcem i hartijama od vrednosti,

i to ovakav titiz i kamtnik. Nikad se to nije vidjelo ni u jednoj veri. Ta

ţalosna novina i velika bruka suĊena je njihovoj porodici – tako su

govorili zabrinuti roĊaci.

(Andrić 1976: 83)

Isticanjem ove reĉenice ţelimo da ukaţemo kako, govoreći o Rajki

Radaković, ne moţemo samo govoriti o njoj kao o tartifu koji usled takvog

ţivotnog opredeljenja ostaje stran ţivotu.

Prateći dalje njene kolokvijalne odrednice Ŕ a ono što se ponavlja na više

mesta u romanu jeste odrednica Ŕ stara devojka, moţemo uoĉiti da i ovde pisac

prevazilazi horizont oĉekivanja u vezi sa tipskom „strarom devojkom“ što

postiţe ukljuĉivanjem u pripovedni tok karaktera Jovanke. Naime Jovanka je,

iako u sliĉnoj poziciji bila u koordinatama oĉekivanog Ŕ visoko školovana i

ekonomski obezbeĊena, usled nedostatka sadrţaja iz sopstvenog ţivota smisao

je pronalazila uĉestvovanjem u tuĊim strastima i ambicijama: „A za sve ţrtve i

napore koje je ĉinila za druge nalazila je dvostruku naknadu: prva je bila u tome

što tako nije stizala da gleda sebe ni da misli o sebi; a druga, što je, u potpunoj

pustoši svoga liĉog ţivota, mogla da ţivi desetinama tuĊih ţivota i da, kao neko

nakazno i zloćudno ali moćno boţanstvo, plete i raspliće konce tuĊih sudbina.“

(Andrić 1976: 186)

Ona je u svakom svom detalju bila suprotnost gospoĊice Radaković

(prevashodno Radakovićevu ne krasi ni jedna od gore navedenih navika stare

devojke), sem u energiĉnosti i prenaglašenoj posvećenosti onome ĉemu se

predavala. UvoĊenjem u priĉu druge stare devojke koja sasmim svojim

statusom jeste društveno neprihvatljiva, pripovedaĉ ne vrši proširivanje slike na

druge ţene sudbine sliĉne Rajkinoj, već na još jedan naĉin razobliĉava stereotip

stare devojke i ukazuje na Rajkinu nesaglasnost u odnosu na isti.

Neţenstvena, bezdetna, ona koja ne veze, ne plaĉe, ona koja u svojim

poslovnim podvizima, ĉime preuzima muški model moći (manifestvovanoj u

ekonomskoj dominaciji ), prevazilazi samog Jevrejina Rafu, hladnokrvnija od

najhladnokvrvnijeg trgovca Vese, razliĉita od ostalih starih devojka koje po

145

zakonu klišea uţivljavaju u tuĊe ţivote... niĉemu sliĉna što ĉini ţivot i ljude iz

okruţenja strada od sopstvene iluzije Ŕ vere da će pronaći srodnu dušu koja

prerasta u nadanje da je baš to profesionalni prevarant Ratko Ratković, ĉovek

anĊeoskog lica iza koga je sumnjiva prošlost i isto tako sumnjive namere.

Rajka Radaković je višestruko opisana kao sanjalica, prvenstveno u

ironijskom kodu kada romantiĉni opis zalaska sunca burleskno prerasta u priĉu

o snu o milionu, te je Balkan kao mikstura raznih religija i nacionalnosti opisan

kao pogodno tle za takav odnos prema ţivotu, kao i vreme radnje romana Ŕ

Beograd u periodu izmeĊu dva rata: „Nikad boljih vremena ni podesnijeg tla za

obmanu i samoobmanu“. (Andrić 1977: 186)

O insistiranju na takvoj njenoj prirodi i krajnjoj ironizaciji snova koji

prerastaju u kakav berzanski termin, govori i sledeći podatak: „Putopisi su

jedine knjige koje ona kupuje i redovno ĉita i u kojima traţi i nalazi nešto što je

u neodreĊenoj ali jakoj vezi sa njenim ţivotom, naroĉito ako su ti putopisi o

nepoznatim kontinentima i otkrićima skrivenih blaga i novih trţišta“. (Andrić

1997: 96)

Njena razliĉitost i u odnosu na potencijalno ipravan ţivotni put i na

potencijalne greške koje se od strane zajednice na tom putu oĉekuju prerasta

okvire priĉe o karakteru jednakom odreĊenoj osobini, prerasta priĉu o

otuĊenosti, i dostiţe univerzalni nivo apstrahovanog znaĉenja: golgote i

stigmatizacije razliĉitih, ĉiji ţivotni put mimoilazi sve predviĊene segmente

društveno prihvatljivog (i društveno neprihvatljivog, ali prepoznatog) naĉina

ţivljenja.

„GospoĊica“ u odnosu na druge Andrićeve romane

Roman „GospoĊica“ objavljen je 1945. godine, iste godine su objavljeni

romani „Travniĉka hronika“ i „Na Drini ćuprija“. Druga dva romana iz ove

trijade spadaju ţanrovski u romane hronike, te se ne moţe govoriti o

pripovedaĉkoj usredsreĊenosti na jedan karakter: „U njima nema zapleta, nema

romaneskene fabule, katkad nema ĉak ni glavnog junaka, polazna taĉka nisu

ljudske sudbine, nego kolektivna sudbina u odreĊenim vremenskim

intervalima“. (Deretić 1983: 568)

Tip romana hronike najpotpunije je ostvaren u nejšpznatijem Adnrićevom

delu „Na Drini ćuprija“. U vremenu i prostoru romana most je najlepša i

najistaknutija taĉka, središte društvenoga i duhovnog ţivota grada. Funkcija

mosta u individualnom ţivotu ljudi i njihovoj istorijskoj sudbini govori o

mogućem filozofskom zanĉenju ove graĊevinske (umetniĉke) tvorevine. Naime

most je nešto što je nasuprot individualnom beznaĊu, prolaznosti i trošnosti

ĉoveka pojedinca. Most nudi širu perspektivu koja bi se mogla nazvati

perspektivom opštega trajanja, u kome se manifestuje i ĉovekovo trajnje kroz

kontinuitet beskrajnog niza generacija koje šetaju tim istim mostom.

Priĉa o hotelijerki Lotiki graĊen po modelu lika Rajke Radaković Ŕ njen

ţivot je opisan od uspona do trenutka pada, do ţivĉanog kraha, kada se ruše

146

njene iluzije i napori da se ĉovek saĉuva konforom, novcem i slavom. Iako se

sve troši i osipa, pa i most na Drini, ţivot je apsolut koji traje. Rušenje hotela,

zgrade koja je odreĊuje, jeste realan kraj svih Lotikinih snaga, ali njena

porodica će nastaviti sa svojim ţivotom na nekom srećnijem mestu.

Ţivot će se nastaviti, jer kako Alihodţa kaţe Ŕ „svega moţe biti, sem da

nestanu sa ovog sveta veliki i umni ljudi koji će raditi za dobrobit ĉoveĉanstva.

Ili kao što je svima u ĉaršiji jasno, dok uz rakiju i kafu pokušavaju da ignorišu

ratnu stvarnost: Ima i drugih stvari, ĉoveĉnijih i radosnijih od ovog mraka,

straha i ubilaĉke pucnjave“ (Andrić 2009: 323), ali to je samo jedna nit u lepezi

polifone strukture romana, a time i njegove stvaralaĉke filozofije u kojoj se

kontrapunktiraju razliĉita mišljenja i raznorodne priĉe.

„Travniĉka hronika“ je takoĊe roman kolektiva ĉije su liĉnosti uklopljene u

jedan širi totalitet, ali je pritom svaka od njih, pored svojih individualnih

osobina nosilac jedne idejene komponente romana. Prvi prsten u ovoj

takozvanoj prstenastoj strukturi predstavlja celokupnost kolektivne i raznorodne

svesti evropskih intelektualaca i diplomata koji su se sticajem istorijskih

okolnosti sreli na tom mestu. Drugi ĉini kasaba sa svojim duhovnim i fiziĉkim

bićem latentne mrţnje prema svemu što moţe poremetiti njen mir i vekovnu

istovetnost.

Poput Lotike u prethodnom romanu, noseću ulogu u sledećem prstenu ove

romaneskne strukture Ŕ prisilne koegzistencije kasabe i konzula predstavlja

konzulski lekar Mario Kolonja „ĉovek neodreĊenih godina, nedoreĊenog

porekla, narodnosti i rase, neodreĊenih verovanja i pogleda i isto tako

neodreĊenog znanja i iskustva“. (Andrić 1976: 128) Iako sam po sebi jeste

literarno zanimljiv knjiţevni karakter, u strukturi romana njegove misli ili

izgovoreni monolozi jasno šematizuju suštinu bosanske nevolje i tragediju onog

ko bi da miri, a ne da mrzi: „Šta znaĉi roditi se i ţiveti na ivici izmeĊu dva

sveta, poznavati i razumevati jednan i drugi, a ne moći ništa uĉiniti da se

oniobjasne meĊu sobom i zbliţe, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i

povoditi celoga veka, biti kod dva zaviĉaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i

ostati zavuke stranac; ukratko: ţiveti razapet, ali kao ţrtva i muĉitelj u isto

vreme“. (Andrić 1976: 238)

Tako da obrazovani predstavnik domaćeg stanovništva ne predstavlja

Bosnu na drugaĉiji naĉin od naĉina na koji je predstavljaju stranci sa Zapada

prevashodno Ŕ što je neretko bio povod za postkolonijalno ĉitanje ovog romana.

Iako ne direktno u svakom gestu i misli Maria Kolonje šematizuje se ono na šta

konzul Davil, kao stranac, decidirano ukazuje: „On nije ni slutio da moţe da

postoji ova orijentalna beda i nemaština, ova potpuna uzetost koja ide uporedo

sa dugom i makom zimom, i koja leţi na ĉitavoj jednoj brdovitoj, oskudnoj i

nesrećnoj zemlji, kao boţja kazna.“ (Andrić 1977: 183)

Mehanizam kasabe ne ruši samo ono što predstavlja suprotnost njoj u bilo

kom smislu, već sve što se ispreĉi protiv njenog zakona mehaniĉkog i vekovima

utvrĊenog kolektivnog funckionisanja Ŕ tako će ona slomiti i iskusne konzule.

147

Nasuprot njima Mustafa Pjevaĉ, Hamza telal i Ljulj-hodţa nemaju bilo kakve

egzistencijalne probleme, a hroniĉar za ovu vrstu ljudi kaţe: „Ţivot jedinke

moguć je samo u tom sklopu i ţivot celine samo pod tim pogodbama. Ko iskoĉi

iz toga reda i poĊe za svojom glavom i svojim nagonima, taj je isto što i

samoubica i propada pre ili posle nezadrţivo i neminovno.“ (Andrić 1977: 353)

Apsolviran u prethodna tri romana „mehanizam kasabe“ u romanu (ili duţoj

pripoveci) „Prokleta avlija“ izrasta u mehanizam pomoću kojeg funckioniše

ĉitav svet, ali ovoga puta nije reĉ o Balkanu, ţivotu na ivici izmeĊu vera i

naroda i latentnoj netrpeljivosti, već o ţivotu ograniĉenom zidinama velike

imperije u kojoj nema nevinih i svi su krivi. Priĉa o kolektivnu na Balkanu i

ţivotu na ivici sukoba inkorporiran je u jednu liĉnost Ŕ Ćamila Ŕ ĉoveka mešane

krvi, koji ne oseća pripadnost ni jednoj ni drugoj genetski predodreĊenoj strani.

Tako da ţivot mimo nepisanih, ali beskompromisnih zakona jeste njegova

jedina opcija. Jedinu srodnost oseća sa istorijskom liĉnošću neostvarenog

vladara koji i ţivi i umire pod diktatom velikih sila Ŕ Dţem-sultanu, sa kojim se

i poistovećuje.

Svaki njegov pokušaj da ţivi kao svi ostali ljudi biva osujećen, a njegova

razliĉitost koja se istovremeno u ironijskom i tragiĉkom kodu manifestuje kroz

njegovo visoko i kvalitetno obrazovanje biva povod za tipiĉnu reakciju

okruţenja Ŕ nerazumevanje, strah, surevnjivost i samu smrt. I narativna

struktura ovog dela potvrĊuje tu sveprisutnost zidova Ŕ zatvorenost u odreĊene

krugove iz kojihe je teško ili nemoguće izaći (priĉa u priĉi).

Sloj šematizovanih znaĉenja koje proistiĉu iz jasne pišĉeve intencije i koji

ţelimo da ovom prilikom istaknemo, a pronašli smo ga u svim Andrićevim

romanima moţe se svesti na jedan Andrićev zapis, objavljen u „Znakovima

pored puta“:

Blago onom ĉiji put ide uporedo s putevima ostalih ljudi na ovoj zemlji.

Teško onom ĉiji put krivuda, ukršta se i seĉe sa drugim putevima. Taj

neće nikad nigde stići. Napatiće se mnogo i na kraju će skapati na

raskršću kao prosjak, i biće sahranjen tu, pored druma, kao razbojnik.

Bolje bi mu bilo da nikad nije ni krenuo, da nikad nije ni saznao šta je

to ljudski korak ni zemaljski put.

(Andrić 1981: 254)

Prateći genezu pripovedaĉkog postupka i naĉina na koji apstrahuje

pomenuta znaĉenja, vidimo da je najviše povoda da se bavimo tumaĉenjem

šematizovanih aspekata, do ĉega dolazimo kroz popunjavanje mesta

neodreĊenosti, u romanu „Prokleta avlija“. Iako je i ovaj narativ inkorporiran u

odreĊeni istorijski trenutak (istorijsko trajanje, s obzirom na vitalnost

Osmanskog carstva), kada je reĉ o stvarnim liĉnostima koje su postojale (sa

kojima se srećemo u svim navedenim romanima), njegov junak nije i junak

istorije Ŕ već zapravo ĉovek koji se sukobljava sa postavljenim granicama koje

su svuda oko njega, kao što to radi i Ćamil iz istoimenog romana, Mario

148

Kolonja iz „Travniĉke hronike“ ili sama Rajka Radaković iz romana

„GospoĊica“.

Iako likovi iz drugih romana imaju širi zahvat i znaĉenje njihovog lika, kao

i njihovih postupaka poprima univerzalnije znaĉenje nego što je sluĉaj u romanu

„GospoĊica“, treba istaći jednu specifiĉnost sluĉaja Rajke Radaković. Svi

pomenuti karakteri koji u sebi nose izrazitu tragiku postojanja jesu ljudi na

granici, bez jasnog porekla i dominantne teskobe kada se od njih oĉekuje da

biraju stranu, odluĉuju da li će biti predstavnici jednog ili drugog naroda, jedne

ili druge vere, dok sluĉaj sa gospoĊicom Radaković nije takav Ŕ njeno poreklo i

pripadnost srpskoj zajednici u Sarajevu nije upitna Ŕ ali zato njena golgota,

nerazumevanje i sukob sa okruţenjem koje ţivi, radi i misli drugaĉije nije ništa

manja.

Abstract

The topic of this paper is the Otherness of Rajka Radakovic, the heroine whose life

decisions clearly stand out from the collective preconceived ideas of what womanhood

and femininity should be like. Her tragedy is primarily in the idea that hopelessness of

being single can be overcome by assuming the male models of power. This attempt at

designing her own life only more intensely widens the gap between her and the

community she could belong to by her origin or place of residence, and so her

loneliness becomes an insurmountable problem and a sense of existential insecurity

becomes even more stressed.

Keywords: images about another, a discourse of power, stereotype, femininity.

Izvori i literatura:

Andrić (1976): Andrić, Ivo. Travniĉka hronika. Beograd i dr: Prosveta i

dr.

Andrić, Ivo (1977): GospoĊica. Beograd i dr: Prosveta i dr.

Andrić (1981): Andrić, Ivo. Znakovi pored puta. Beograd i dr: Prosveta

i dr.

Anrić (1990): Andrić, Ivo. Prokleta avlija. Beograd: Narodna knjiga.

Andrić, Ivo (2009): Ivo Andrić. Na Drini ćuprija. Beograd: Prosveta.

Brajović, Tihomir (2006): Ginomorfno drugo i patrijarhalno-palanaĉki

model sveta u Andrićevoj GospoĊici i Gospa Noli Isidore Sekulić. Slika

drugog u Balkanskim i srednjeevropskim knjiţevnostima. ur. Miodrag

Maticki. Institut za knjiţevnost i umetnost, Beograd, 285Ŕ294.

Brajović 2011: Brajović, Tihomir. Fikcija i moć. Beograd: Arhipelag.

Vuĉković, Radovan (2011): Velika sinteza o Ivi Andriću, Beograd/Niš:

Altera, Filozofski fakultet.

Deretić, Jovan (1983): Istorija srpske knjiţevnosti, Beograd: Nolit.

Đukić Perišić Ţaneta (1992): Kavaljer svetog duha, Beograd:

Zaduţbina Ive Andića.

149

Ingarden, Roman (1971): O saznavanju knjiţevnog umetniĉkog dela.

Beograd: Srpska knjiţevna zadruga.

Milošević, Nikola (1978): Ivo Andrić i njegova bodlja u srcu, Zidanica

na pesku, Beograd: Slovo ljubve.

Palavestra Predrag (1992): Knjiga o Andriću, Beograd: BIGZ, Srpska

knjiţevna zadruga, Beograd.

Tartalja Ivo (1979): Pripovedaĉeva estetika, Beograd: Nolit.

Tartalja Ivo (1991): Put pored znakova, Novi Sad: Matica srpska.

150

151

Стојан М. Ђорђић

Ниш (Србиja)

Стигматизација и трагично страдање немоћног појединца у

приповеци „Мара милосница“

Сажетaк

Предмет приповетке И. Андрића Мара милосница су патње и трагично

страдање шеснаестогодишње Маре, кћери травничког пекара, која постаје

љубавница команданта турске војске уочи и током аустроугарске окупације

Босне и Херцеговине 1878. године. У опширној и развијеној нарацији Андрић

описује друштвеноисторијске прилике за време смене турске власти

аустријском, а уметничку структуру обликује у веома тананој семантичкој

артикулацији, посебно у слоју схематизованих аспеката. Из епизоде у епизоду

Андрић прати спиралу зла и веома развијене друштвене механизме

стигматизације, бојкота и немилосрдног кажњавања немоћног и незаштићеног

појединца који се нађе у позицији жртве. Управо у слоју схематизованих

аспеката Андрићева уметничка интерпретација достиже највећу меру естетске

вредности.

Кључне речи: историјски догађај, немоћни појединац, психичка траума,

стигматизација, уметничка интерпретација.

Ширу основу предметног слоја у Андрићевој приповеци „Mара

милосница“ чини литерарна реконструкција и евокација догађаја из

прошлости, и то историјски важних догађаја који означавају смену двеју

епоха. Заправо, реч је о 1878. години, када на основу одлука Берлинског

конгреса, Аустрија окупира Босну и Херцеговину, што јесте важан

историјски догађај, може се рећи, прекретница током које једног страног

освајача и господара смењује нови, мада не у пуном смислу тих речи,

наиме, да се Босна и припоји Аустрији. О пишчевој намери да тај догађај

прикаже на веродостојан и историјски релевантан начин најбоље говори

податак да за једног од главних јунака приповетке узима Велиудин-пашу,

који је заповедник турске војске у Босни те 1878. године, дакле, један од

главних непосредних актера у том историјском догађају, тачније речено,

врховни командант војске оне државе која предаје владавину и одступа са

власти. У фабулу писац уводи и неколико осталих значајних учесника, као

што је то највиши представник турске цивилне власти, гувернер у

Сарајеву, и још неколико важнијих политичких личности. Андрић скоро

да не уводи у нарацију одговарајуће представнике друге стране, то јест,

главнокомандујућег аустријске војске и остале важније протагонисте

друге стране, већ само описује долазак првих аустријских војника. У том

152

погледу, Андрићева литерарна реконструкција историјских догађаја је

селективна, утолико што се пажња усмерава на локалну ситуацију уочи

доласка аустријске војске, па и то на селективан начин Ŕ описивањем

прилика и важнијих ситуација у одабраној фабули приповетке.

Сегмент историјске стварности, за који се определио да га

реконструише, Андрић описује историјски сасвим веродостојно и веома

подробно. На почетку приповетке главни јунак је управо Вели-паша, чији

је портрет Андрић веома развио, укључујући и екскурс у читав његов

ранији живот, његову дотадашњу војничку каријеру и претходно

службовање у Босни, од пре осам година.

Може се рећи да Андрићева литерарна евокација збивања у Босни из

1878. године, која је наравно, селективна, дакле, фрагментарна, има пуну

меру сугестивности, то јест, квалитет поуздане реконструкције и

фактографске веродостојности, тако да читалац стиче утисак да се вратио

у прошлост, у Босну, на сарајевске улице и живот у том граду током те

историјске године. Премда приповетка пружа опширно али ипак

парцијално виђење историјских догађаја, она је и подробна и исцрпна,

тако да се по томе може поредити са сваком историографском студијом о

томе, а у понечему је тачнија је и потпунија од опште слике и оцене која је

створена о аустријској окупацији Босне. Наиме, из Андрићеве рекон-

струкције се види да окупација није прошла баш без отпора, каква је

стандардна историчарска представа тог догађаја, већ да је било и

оружаних сукоба, то јест, инцидената, само што је тај отпор био

ирелевантан, пошто га није пружала турска царска војска која се повукла

пре доласка аустријске војске, већ локална цивилна власт чије вође нису

могле да се помире са губитком својих позиција, али без подршке турске

војске њихов отпор се свео на пуко пушкарање и мање немире.

Како Андрић у своју пројекцију историјских догађаја уводи

уметничкудимензију и докле развија управо њу види се по томе што Вели-

паши и перипетијама око одласка турске и доласка аустријске војске

супротставља једног другог јунака и једну другу фабулу, који су са

историјске тачке гледишта безначајни. Реч је о шеснаестогодишњој

девојчици Мари и њеним страдањима током те 1878. године. Овакав

Андрићев избор главних протагониста приповетке, и то заповедника

турске војске у Босни и малолетне травничке девојчице, те склапање

фабуле у којој је у првом плану њихов лични однос, потом наставак

Мариних патњи и страдања, уобичајен је литерарни поступак којим се у

историјску тему уводи и паралелно развија тема приватног, интимног

живота главних јунака, мада је у овом случају разлика међу двоје

протагониста и те како велика. Та несразмера је толика да иде до саме

границе функционалности, не стога што би такав склоп фабуле чинио се

неубедљивим, већ због конзистентности реконструисања једног

несумњиво важног историјског догађаја преусмеравањем приче на

153

судбину једне девојчице. Можда и није потребна већа уметничка

имагинација да се склопи таква фабула, али само врло јака уметничка

имагинација може обликовати и одржати нарацију у пуној семантичкој

кореспонденцији и релеванцији с обзиром на тај раскорак историјске теме

и тежишта интерпретације.

Андрић располаже таквом имагинацијом да све то повеже и да

обликује јединствену и убедљиву уметничку пројекцију одређене

историјске стварности, али поменута несразмера показује пишчеву тежњу

ка потпуном развијању обеју димензија литерарне интерпретације: и онога

што припада историји и што историја тражи, али и онога што историја

заобилази, а једино уметност уважава, а то је стварни живот: судбина

обичног човека, то јест, њен егзистенцијални аспект. Противречним

повезивањем двеју тако различитих ликова као што су Вели-паша и Мара

Андрић ствара такву наративну структуру у којој повезује и противставља

историју и егзистенцију и помоћу њиховог парадоксалног споја и

међуодноса, то јест, фабулативног и структурног повезивања и

обједињавања таква два књижевних јунака, артикулише посебно

уметничко виђење човекове егзистенцијалне стварности усред историјске

прекретнице.

Осим подробне конкретизације и једног и другог елемента нарације,

литерарне реконструкције и евокације како историјског догађаја, тако и

Марине судбине, Андрић највећу пажњу посвећује управо структурним

релацијама и прожимањима та два елемента, не толико у самој фабули,

колико веома тананим развијањем онога што Роман Ингарден назива

слојем схематизованих аспеката књижевноуметничког дела. У овој

обимној Андрићевој приповеци те схематизације су многобројне и

разноврсне, али су управо оне понајважнији чинилац семантичке

артикулације и јединства уметничке структуре. Конституисање уметничке

структуре почиње тек у слоју схематизованих аспеката, првим

уопштавањима и кристализацији значења онога што се описује у слоју

предметне стварности. Најпре, то су они искази у којима свевидећи

наратор интерпретира збивања описана у фабули апстрахујући њихов

смисао до универзалног значења, до исказа који обухвата и најопштије,

антрополошке аспекте. То нису експлицитне схематизације, али јесу

назначене посредно; нису дакле уобличене у наративне исказе, већ се

подразумевају самим склопом фабуле, вођеним управо тако да и ток

догађаја, поступци и речи јунака, укључују извесну интерпретацију.

Постоји и трећа врста схематизованих аспеката које Андрић прави у овој

приповеци, а то су наговештајне конотације, то јест, симболичке

импликације наративне структуре, које, такође, чине семантички

потенцијал текста.

Ако је Андрићево преусмеравање пажње са војних, политичких и

уопште друштвеноисторијских аспеката аустријске окупације Босне и

154

Херцеговине на поједине ликове и животне судбине, стандардни

списатељски поступак уметничке евокације историјских догађаја, може се

рећи да Андрић управо тим, такође, опширним и развијеним семантичким

схематизацијама и повезивањима наративних елемената, развија и до краја

артикулише своју уметничку интерпретацију изводећи је знатно преко

оквира пуке реконструкције историјских збивања. Андрић прави опширну

и разгранату фабулу, која је, у ствари, хетерогена и парадоксална, јер је

њена динамика заснована на поларизацији Вели-паша - Мара, то јест,

главнокомандујући турске војске и беспомоћна шеснаестогодишња

девојчица, а затим уводи у нарацију мноштво нових епизода, чак и једну

уметнуту причу, уметнуту и посебно развијену причу о породици

Памуковића, а све то повезује управо општијим схематизацијама. Због ове

разноврсности и хетерогености у слоју предметне стварности, наративна

структура добија обележја веома широке и богате литерарне

реконструкције, рекло би се, романескне панораме догађаја и ликова,

подробне дескрипције животне стварности и живописне евокације

атмосфере и драматичних призора у Сарајеву у години одласка турске и

доласка аустријске војске и управе.

Тако разуђену слику света Андрић семантички засвођује развијајући

такође веома разуђен слој схематизованих аспеката, све до потпуне

артикулације јединственог уметничког доживљаја који и јесте сложен и

тако ефектан управо због тих распона и противречности које обухвата и

трансформише у непоновљив естетски доживљај. Тек захваљујући тим

елементима и ефектима приповетка добија смисао потпунијег

стваралачког и уметничког одговора на изазове историјске стварности.

На почетку приповетке превагу добијају наративни искази којима се

гради предметни слој уметничке структуре као што су фабула и ликови,

односно, дескрипција историјске стварности. Извесне структурне

схематизације Андрић ни тада не прави брзоплето, ни насумице, нити тим

схематизацијама, које због општости значења постају све важнији

елеменат нарације, ипак не подређује остале елементе, фабулу, ликове итд.

Коликогод да му је стало до што потпуније кристализације уметничке

интерпретације, Андрић ни у најмањој мери не нарушава стварносну

димензију наративне слике, нити фактографску подлогу, коју гради са

научничким скрупулама објективности и поузданости. У Андрићевој

нарацији сви елементи су сасвим усклађени и тако повезани да веома

утичу једни на друге. Андрићев поступак грађења наративне структуре је

поступак хармонизације, то јест, потпуног усклађивања свих елемената у

међусобној интерференцији једних са другима и са целином приповетке.

Окосницу егзистенцијалног доживљаја у слици историјских прилика

1878. године чини страдање и смрт насловне јунакиње, милоснице Маре,

шеснаестогодишње кћери травничког пекара, коју Вели-паша ''запази''

приликом доласка у Травник, и по праву јачег и моћнијег, беспоговорно и

155

безобзирно је узима за своју љубавницу, али после неколико месеци, када

одлази са турском војском, не води је са собом, него је оставља у Сарајеву,

после чега почињу муке те шеснаестогодишње девојчице, све горе и горе

трауме и страдања под окрутном и неумољивом социјалном

стигматизацијом и бојкотом, психолошком тортуром понижавања и,

обезвређивања, после којих Мара умире, неколико дана по прераном

порођају и смрти њеног детeта. Ова фабула је егземпларна по тој суровој и

трагичној, али социјално потпуно кодираној и уходаној стратегији и

техници стигматизације и жртвовања беспомоћног појединца.

Развијајући причу са оваквом фабулом Андрић није склон отвореним

уопштавањима и квалификацијама, попут ових и оваквих, изречених у

анализи предметног слоја приповетке, поготово није склон

недвосмисленим објекцијама и осуди оних који учествују у Мариним

страдањима све до смрти, али не испушта из вида интерпретацију збивања

и не оставља је ни неодређеном, ни недореченом, већ је развија

андрићевски, то јест, поступно и све потпуније, како у фабули, тако и у

осталим елементима и аспектима нарације, да из епизоде у епизоду, из

странице у страницу, своју интерпретацију развије до пуне семантичке и

уметничке артикулисаности.

На почетку приповетке улогу главног покретача радње има Вели-паша,

чијом вољом Мара постаје његова љубавница, и због чега њен живот

почиње незадрживо да се руши, а она нагло да пропада. У првом, па и

другом поглављу, од укупно пет, он је главни јунак, о коме се највише

говори и чији портрет је најразвијенији, чак је и слој схематизованих

аспеката омеђен на претходни живот тог јунака и на саме прилике и стицај

околности који доводи до сусрета Вели- паше и Маре, па нарација не

добија баш пуну семантичку усмереност. Приповетка почиње Вели-

пашиним доласком на дужност, у Сарајево, почетком јануара 1878. године,

и у првим реченицама се помене да је стигао без харема, што може бити

само далека најава средишњег низа догађаја ове приче. Вели-паша је

иницијални покретач фабуле у овој приповеци; он је тај који утиче на то

да Мару одведу из очеве куће и доведу њему за љубавницу, без њене воље

и воље њеног оца, али не баш тако грубо, већ уз посреднике и извесно

обештећење.

Овакав почетак фабуле Андрић вишеструко мотивише узимајући у

обзир и психолошке и социјалне, верске, културолошке и цивилизацијске

аспекте. Вели-паша одлучује да Мару узме за љубавницу зато што му се

допала на први поглед, а после је веома задовољан што је запазио и

набавио себи баш ону врсту љубавнице која га највише узбуђује. У

опхођењу с Маром Вели- паша није насилан, постављајући се у неким

ситуацијама и заштитнички према њој.

У тим поглављима нема обухватнијих апстраховања, односно,

уопштавања, то јест, оних схематизација којима би се семантички

156

обухватила целина приповетке. Најчешће се општији искази односе на

особине и навике Вели-паше, Маре и осталих јунака, којих има подоста,

пошто наратор описује и многе друге догађаје, амбијент, прилике итд.

Мада већ ту Андрић уноси у саму фабулу, и у дескрипцију неке

појединости које индиректно наговештавају оне схематизације које ће тек

касније достићи пуну меру семантичке општости и одређености. На

пример, Вели-паша је имао на лицу црвени лишај, израслину која се

ширила и нагрђивала га, што се може схватити, опет индиректно, као

некакав спољашњи знак његових унутарњих опаких намера и својстава.

Андрић не заобилази тему љубавног живота и љубавних односа

између Вели-паше и његове несрећне изабранице, но и то описује с

приближном мером потпуности и подробности као и остале елементе

нарације, дакле, у складу са почетним семантичким усмерењима и

оквирима нарације. У опису њиховог љубавног, односно, сексуалног

живота, јер о љубави тешко да се може говорити, Андрић не развија ни

емотивне, ни еротске моменте, већ остаје при неутралној, махом

спољашњој и неутралној дескрипцији. Сасвим су произвољна она

тумачења ове приповетке која истичу у први план наводну Вели-пашину

источњачку сензуалност у опхођењу са женом и у вођењу љубави; тога у

Андрићевом опису нема ни у назнакама јер се писац определио за то да

елиминише еротску димензију из нарације.

Уместо тога, Андрић је не само наговестио, већ и експлиците

окарактерисао Вели-пашину потребу и страст за женом, и то у

конкретизацији његове почетне заинтересованости за Мару. У

Андрићевом опису тог кључног момента у фабули, паша опази само њену

испружену руку, а тако снажна жеља да је добије јавља се у њему зато што

му се учинило не да Мара је лепа, или да је добро грађена или необична,

но да је више девојчица него жена, управо, на прелазу између тога двога, а

њега баш то привлачи и узбуђује. И Андрић се ту зауставља, не иде даље

ни у појединостима, нити прави било какве схематизације, али је сасвим

јасно о чему је ту реч, о каквом заљубљивању, каквој страсти и којој врсти

сексуалности. Андрићев Вели-паша није никакав велики љубавник, човек

који воли жене и уме са њима, већ патолошки тип, то јесте, педофил,

пошто га сексуално привлаче шеснаестогодишње девојчице. По данашњим

нормама њему следује лечење, односно, инкриминација, када своју

патолошку сексуалну потребу задовољава онако како он то чини

злоупотребљавајући свој тако надмоћан социјални статус.

Општија импликација овакве пишчеве стилизације наводи на идеју да

је Мара жртва педофила који свој супериорни социјални статус

главнокомандујућег царске оружане силе користи за то да своју

патолошку страст некажњено задовољава над незаштићеном девојчицом.

Међутим, Андрић не развија своје схематизације дотле, до тих конотација,

већ их оставља скривене у фабули, дакле, неексплициране.

157

Тек са увођењем Мариног лика у први план нарације Андрић почиње

да прави схематизације које обухватају општији смисао уметничке

структуре. Прве схематизације те врсте Андрић уводи у нарацију

описујући Мару, која што приповедање више одмиче постаје средишњи

лик. Све елементе Мариног лика, која постаје главна јунакиња приповетке

Андрић обликује и уграђује у нарацију врло пажљиво и развија их

постепено. Прво, Мара не само што је у потпуно инфериорном социјалном

положају у односу на Вели-пашу и све друге ликове око ње, но је више

дете него одрасла особа, па и није свесна свега шта се са њом догађа.

Почетне њене схематизације о Вели-паши су сасвим овлашне и непотпуне,

односе се на то да је он Турчин, човек кога она није ни видела, који није из

њеног социјалног окружења, већ туђин, што код ње изазива тек слутњу да

би то могло да јој науди. Али већ неколико месеци касније, онда када јој

Вели-паша, спремајући се за одлазак из Сарајева и Босне, каже да он

одлази али да је неће повести са собом, већ да је оставља, Мара осећа да то

неће бити добро за њу, да јој он чини нешто лоше и гадно, што би могло

бити опасно и болно по њу. Мара је не само социјално незаштићена, већ и

сасвим неискусна за ситуацију у којој се нашла, заправо, и психолошки и

искуствено инфериорна да би могла спречити или ублажити страдања која

су је задесила. И иначе, она је врло неактиван актер у фабули током целе

приче; она је тип пасивног јунака, који трпи радњу других, остајући све

време објекат и жртва других јунака.

И поред тога, Мара постаје главна јунакиња приповетке и то тако што

управо њој писац посвећује посебно место у уметничкој структури

нарације, утолико што најмање активан јунак фабуле постаје средишња

фигура за обликовање егзистенцијалног доживљаја. Већ на почетку

приповетке Андрић уграђује у Марин лик једну особину, која има битну

структурну функцију, а која укључује наглашену моралну осетљивост,

способност уочавања и разликовања рђавих и злих поступака у

међуљудским односима. Обликујући портрет једне јунакиње тако

осетљиве на зло које људи наносе једни другима, Андрић показује највеће

мајсторство и највећу поступност. На ту Марину осетљивост Андрић први

пут скреће пажњу у оном тренутку када она постаје скривени сведок

једног призора у Вели-пашиној кући, једног за њу чудног и необјашњивог

призора, који она не може друкчије да схвати него као нешто тајанствено,

неки пашин ритуал несхватљивог а злокобног смисла. То је призор када се

Вели-паша одмара у својој соби, седи, пуши наргилу, пије, држи бројанице

у рукама, па их одлаже, узима огледало, вади из једне кутијице маст и

маже лишај на образу, мрштећи се од бола. Мара тај призор, који траје

сатима, посматра кроз кључаоницу. У стилизацију описа тог призора, а

опис је наизглед сасвим дескриптиван, искључиво у визуелним

сензацијама, Андрић уноси једну појединост која мења значење тог

призора, назначујући једну опет више имплицитну, али сасвим јасну,

158

конотацију, у виду Марине слутње да је Вели-паша један човек каквог она

никада није видела, човек неке зле и опаке врсте. Гледајући тај призор

кроз кључаоницу, Мара запажа како пред Велипашиним скрштеним

ногама лежи „дугачак го нож, положен полеђице, са оштрицом окренутом

навише. И тај тако управно положен нож, који сваки час пријети да ће

пасти, као да смирује и ограничава његове ионако ријетке и кратке

покрете.“ (Андрић 1981: 101‒102)

Оваквим описом онога што Мара гледа свевидећи наратор нуди једну

имплицитну схематизацију значења целог призора, али пошто је

имплицитна не може се рећи да је то и Марин увид, којој таква семантичка

конкретизација призора, можда, и измиче. Подробним визуелним описом

и веома пажљивим семантичким изоштравањем и градацијом тог описа, са

сликом ножа и оштрицом окренутом навише, наратор назначује основну,

рекло би се, суштинску Вели- пашину особину. У том призору Вели-паша

је, пре свега, оличење ратника, човека који ратује, који силом и оружјем

води и обезбеђује себе и свој живот, човека који живи тако што или се

припрема за рат, или ратује, и на тај начин испуњава своју егзистенцију,

сликовито речено, човек који живи од ножа и за нож, и који опстаје у

животу дотле док потврђује своју ратничку компетентност, то јест, надмоћ

те врсте. У основи, то је најгрубља физичка и насилничка надмоћ, која

подразумева спремност и способност за борбу на живот и смрт, чак и да се

убија, дакле, наноси највеће зло. И у сваком тренутку ратник мора бити

спреман на то, увек имати при руци нож и бити довољно брз, то јест, бржи

од противника. То што се Вели-паша ни у часовима одмора не одваја од

свога ножа, речита је слика те сталне и пуне пашине спремности за борбу

и надмоћи на ножу.

После ове имплицитне схематизације, наратор описује исти призор и

из Мариног угла, онако како га Мара види и како разуме какав је човек

Вели-паша, с тим што је овога пута та схематизација експлицитна. Само

што њена семантичка конкретизација не настаје у изоштреном

рационалном увиду, већ више у емотивном односу, у доживљајном увиду,

заправо, у перспективи Марине непомућене осетљивости на зло. Марина

доживљајна схематизација истог призора не иде ка сасвим изоштреној

перцепцији и имплицитној семантичкој конкретизацији, већ добија једну

другу, мање јасну, али ипак довољно одређену конотацију. То и није

потпуна значењска схематизација, већ више Марина слутња, изненадно и

магновено увиђање нечега непојамног, несхватљивог; њој сасвим страног,

а сасвим опаког. Гледајући призор пашиног вечерњег одмарања, Мара не

схвата баш јасно, но само разабире да њен господар „врши неразумљив

обред и врши службу нечем што је тајанствено, језиво и посве зло.“

(Андрић 1981: 102) Мара нема у свом искуству никаквих конкретних

сазнања о ратовању и убијању, нити у свом бићу има било какве

предиспозиције за било који други аспект насилничког нагона и живота,

159

само га осећа као нешто њој потпуно страно и слути да је то нешто

страшно и „посве зло“. Из Мариног гледања кроз кључаоницу настаје први

непосредан увид о томе ко је Вели- паша, која је врста човека тај странац

коме је доведена и предата, што у њој не може да изазове ништа друго до

трауматични шок од којег дрхти и грчевито стиска зубе. То је врло тешка

траума, ако не и најтежа, траума која не изазива физички бол, већ погађа у

душу, у Марино осећање себе и свог постојања. Андрић бележи да је тај

ударац толико разоран по Мару, да се она укочи и премре. Застрашена тим

призором и увидом Мара сатима остаје у том положају, као омађијана, и

не може да се одвоји „од врата док јој прса не остудене и ноге не премру.

Тек тада би падала на душек, изнемогла и сатрвена под осјећајем да је ту,

пред тим вратима, и њена душа погубљена.“ (Андрић 1981: 102) Ту Мара

увиђа ко је Вели-паша, а ко и шта је она према њему.

Овакав Марин доживљај је, заправо, експлицитна схематизација

најопштијег значења ситуације у којој се Мара нашла, њене страдалничке

позиције. Та схематизацја је стилизована као њен болни доживљај, али

семантички недвосмислен, као први увид у несрећу која јој се догодила.

Мара осећа да то није ништа друго до убијања њене душе, после чега она

није она, да њен живот није више оно што је био, да она нема свог живота.

Марина схематизација вечерњег призора у Вели-пашиној кући уједно

је најава трагичног исхода на крају ове подуже фабуле, која је почела

случајним Вели-пашиним проласком поред пекаре у тренутку када Мара,

полегла по ћепенку, испружене руке за једном тепсијом, подигне главу, а

паша се загледа у њено „широко лице и ведре очи“. (Андрић 1981: 96) Ако

се то догодило случајно, догађаји који ће уследити и кобно преокренути

Марин живот у страдање и смрт, биће Ŕ нужни. Скоро као у античкој

трагедији. Поред тога, много је шта утицало на то да исход ове фабуле

буде трагичан, што Андрић показује сталним ширењем и фабуле и слике

историјске стварности, увођењем нових ликова и нових фабула,

повећавајући до највеће мере сугестивност и веродостојност своје

нарације, али истовремено повећавајући и тај утисак о нужности таквог

тока догађаја, што најбоље говори о врсти и мери уметничких квалитета и

домета. Мара милосница је литерарна пројекција одређених историјских

догађаја, али развијена до највишег уметничког домета у артикулацији

трагичности појединачне егзистенције.

Причу о Мари, започету случајним Велипашиним наиласком поред

пекаре Мариног оца, а настављена њеним неизбежним одвођењем Вели-

паши, Андрић проширује новим заплетима и многим епизодама

повезујући их у посебне рукавце фабуле, као што је то уметнута прича о

Памуковићима, са својим посебним јунацима и збивањима. Свако од ових

проширивања и допуњавања и фабуле и слике историјске стварности

Андрић обликује са одговарајућим померањима и обогаћењима и у слоју

схематизованих аспеката, којима се уметничка интерпретација употпуњује

160

и до краја артикулише. Ширећи нарацију, Андрић уводи нова тематска

уопштавања и апстраховања значења, и у њиховој све динамичнијој

семантичкој кристализацији појачава сугестивност и естетску

непоновљивост своје уметничке интерпретације.

Пре приче о Памуковићима Андрић описује неколико епизода од којих

су неке важне нарочито по општијим семантичким импликацијама. У

првој следећој епизоди се описују Марина искуства која доживљава

приликом одласка у сарајевску цркву, на мису, да би ту у окриљу вере и

милосрђа, нашла неопходну јој подршку и разумевање. Али, уместо тога, и

свештеник и верници, је одбацују, и осуђују је као отпадницу од цркве и

грешницу за коју нема ни опроста, ни спаса.

У другој епизоди Мара је сведок страдања једне девојчице, укнуке

баба-Ануше са Бистрика, код које је Мара прешла после Велипашиног

одласка. Та девојчица је била жртва насилне обљубе са тежим повредама,

коју над њом изврше два малолетна дечака, од којих је један малоуман.

Кад онесвешћену девојчицу донесу кући, згрожене и успаничене сусетке

узалуд покушавају да нађу лекара, или неку други помоћ, пошто су већ

почели нереди у граду због одласка турске војске. Епизода се продужава

до касно увече, кад се Мара пробуди и угледа баба-Анушу са облогама на

глави како, баје и запева, проклиње починиоце, млатара рукама и њише се

над обамрлом унуком. Тај призор, и у томе је врхунац ове епизоде, Мару,

такође, застрашује и збуњује, јер осећа да Анушине клетве и бајања

уопште не помажу обамрлој девојчици, већ су само некакав неразумљиви

обред, опет ''као нека служба нечему што је зло, што застрашује и убија.''

Несрећа и зло које је почело силовањем, само се наставља и довршава

бајањем, рекло би се стандардним баба-Анушиним суделовањем у свему

томе. Застрашена тим увидом, Мара одлучује да бежи од баба-Ануше, и

идући улицама, наиђе на леш турског војника кога су убили, опљачкали и

раскомадали локални побуњеници.

Следећу епизоду чини Марин нови сусрет са фра-Гргом, чиме ће се

наставити онај ток нарације који је започет Мариним првим покушајем

тражења утехе у вери. Овога пута, у још подробнијој и развијенијој

епизоди, Мара ће доживети нова, још тежа искуства о злу међу људима, са

којим почиње да се суочава све чепће. Из фра-Гргиних све дужих и све

гласнијих објашњења схватиће да је она сада, због тога што је била Вели-

пашина љубавница, велика грешница, али да, и поред свега тога, постоји

велико Христово милосрђе „коме краја нема, и које је веће од сваког

људског гријеха, зла и срамоте“, те да тако и она, ако већ тражи утеху и

опроштај, мораће непрестано да се моли, све док се не покаје. Док је

слушала свештеникове тираде против ње и почињеног греха, а потом

понављала за њим молитве, Мари се учини да он то нешто, такође,

тајанствено ради, служећи некоме, а само он зна коме. У тим тренуцима

Мара повезује то своје најновије трауматично искуство са претходним,

161

увиђа разлику, али и сличност, заправо, злокобну везу са оним што јој се

раније догодило. Фра-Гргине тешке осуде и молитве изгледале су јој

„мање непознато и мање страшно, али на свој начин тако мучно и

загонетно као и она ноћна бдења Вели-пашина и баба-Анушина. И што је

главно: и овде је њена душа била скрушена и сатрвена.“ (Андрић 1981:

134)

Из свих епизода Андрић извлачи, дакле, једну посебну линију

семантичких апстраховања и уопштавања, пратећи како из једног догађаја

произлазе нови, како сви ти догађаји, уз све разлике, значе све већи Марин

животни пад и само повећавају њено страдање. Главни виновник Марине

несреће, Вели-паша није више ту, отишао је заједно с турском војском и

он, али његову улогу у њеном страдању, које се, дакле, наставља,

преузимају неки други актери. Није ни раније Вели-паша био једини актер

од почетка Мариног страдања, већ су у целом том аранжману учествовали,

свако на свој начин, многи актери: њен немоћни отац, заптије, неки

посредници који су два дана изнуђивали очев пристанак, затим они који су

је из Травника довели у Сарајево, па Сара из пашине послуге, и једине две

особе које су је посећивале док је била код паше, Циганка Хамша и баба-

Ануша. Случајни сусрет с Вели-пашом, и чудан спој педофилске страсти и

високе војне функције у том човеку, чудан али не и немогућ спој

покренули су читав ток догађаја, заправо, читав један друштвени

механизам, који је омогућавао да се изврши воља моћног појединца, иако

је било јасно да ту није реч о законитој удаји. Покренут пашином вољом,

тај друштвени механизам је незаустављиво функционисао као жрвањ, у

коме се млело једно недужно младо биће, чија је једина кривица била у

томе што потиче из најсиромашнијих и најнижих социјалних слојева, без

изгледа да се из тог жрвња икад извуче.

Оваквом конкретизацијом општијег смисла онога што се Мари

догодило Андрић проширује тематски оквир, усложњава интерпретацију и

појачава уметнички доживљај приповетке о Мариној трагичној судбини.

То више није само литерарна реконструкција једног догађаја из

прошлости, већ и покушај сагледавања општијих, социјалних и

антрополошких димензија страдања једног младог и недужног бића усред

хаотичних прилика. Главна линија дефининисања општијег смисла

нарације односи се на удео и одговорност социјалног чиниоца, а највише

се апострофира друштво, које својим моћним механизмима не само што не

спречава да они који су јачи и моћнијији могу да потчињавају,

малтретирају и унесрећују оне који су слабији и инфериорнији, него се и

само друштво својим моћним механизмима атавистички и лешинарски

придружује једној тако нехуманој пракси подвргавајући жртве још тежој

тортури, и уједно кодификује ту праксу као правило живота у људској

заједници, правило признавања и награђивања јачих н безобзирнијих и

одбацивања и дисквалификације нејачих и незаштићених као безнадежних

162

губитника. То није ништа друго до прихватање и социјално кодификовање

ативистичког рудимента у човеку и у људској заједници, заправо,

застрашујућа жилавост и инерција нагона чопора.

По овим импликацијама Андрићева семантичка конкретизација

фабулативног склопа ове приповетке изразито је модерна и

еманципаторска, јер преиспитује толику надмоћ друштва над појединцем,

инфериорност појединачне пред колективном егзистенцијом. По томе је

ова схематизација сасвим изнад етичке сензибилности и социјалног и

антрополошког хоризонта времена које се у приповеци описује, а може се

рећи и прилично испред времена у коме је приповетка написана. Све то

изузетно подиже и уметничку вредност и књижевноисторијски значај

„Маре милоснице“.

Осим овог слоја схематизованих аспеката Андрић је у својој првој

дужој приповеци развио још неколико, и то још општијих семантичких

апстраховања, којима допуњује своју уметничку интерпретацију Марине

животне судбине. Уметничку структуру Андрић гради по начелу градације

и усложњавања семантичког слоја. У Мариним страдањима Андрић не

прати само спиралу зла које тако неумитно обележава Марину

егзистенцију, већ и преиспитује импликације таквог тока збивања, а

нарочито, неминовност пораза стигматизованог јунака и трагичног исхода

којим се окончава овај подужи ланац догађаја. Као књижевни лик, Мара је

и социјално одвећ инфериорна, и психолошки не само неискусна, већ и

одвећ сензибилна на зло, али и веома рањива, такође, без имало

атавистичког потенцијала у себи, да би уопште могла у тако

неравноправној и суровој борби проћи друкчије него као жртва и

губитник. Она је вишеструко слабија у односу и према Вели-паши, и

према свим осталим учесницима њене драме. Толика Марина

„неравноправност“ је у наративној структури функционална јер повећава

уметничку сугестивност нарације, али донекле и релативизује семантичке

слојеве интерпретације, јер можда исход фабуле не био био тако трагичан

да је Мара друкчија, да је отпорнија, мало кочопернија, или бар мање

осетљива на бојкот социјалног окружења, или пак мало сналажљивија и

способнија да из тешке и безизлазне ситуације прође са што мањим

последицама. То, наравно, не умањује убедљивост саме приче, али омеђује

њене семантичке импликације, те Андрић наставља нарацију проширујући

је управо на тај аспект, на могућност друкчијег, то јест, активнијег

одговора но што је Марин.

То се види нарочито у другом делу приповетке у коме се фабула

проширује, а семантички слој нарације усложњава. Посредством фра-Грге

Мара прелази у кућу Памуковића, једну од најугледнијих и најбогатијих

међу хришћанским сарајевским породицма, да служи код њих и да на тај

начин добије какав-такав сигуран смештај, додуше, не за стално, већ

привремено, док побуна против окупације и немири не прођу. Од тог

163

тренутка прича о Мари се преплиће са причом о Памуковићима коју

Андрић развија као уметнуту причу, а што ће често чинити и касније кад

обликује дуже наративне форме јер му то омогућује да уметничку

структуру подробније обликује а значење потпуније артикулише.

Главна јунакиња уметнуте приче је најмлађа снаха у кући Памуковића,

Невенка, чија је судбина слична Мариној, тако де се може рећи, да је она у

односу на Мару паралелни лик. И она потиче из сасвим сиромашне

породице, а у Памуковиће долази стицајем околности. Удаје се не из

љубави, већ из одређених интереса, те се од самог почетка и њен живот

компликује, утолико што је муж злоставља, што она постаје објекат

паклене атмосфере у породици, у којој се иза спољашње углађености и

поноситости, крије највећа суревњивост и мржња у међусобним односима.

Поврх свега, Невенка не може да затрудни, а то је била главна њена

имплицитна обавеза у целом аранжману њене удаје. Мада у донекле

лакшој ситуацији него Мара, али у истој позицији инфериорног појединца,

односно, жене, у окружењу много јачем од ње, Невенка одговара сасвим

друкчије. Она није пасивна као Мара, не пристаје на то да буде пуки

објекат воље моћнијих, већ заузима активну позицији и бори се против

оних за које је она требало да буде само објекат њихове моћи и оруђе за

постизање њихових планова и интереса Утолико Невенка није само

паралелни, већ комплементарни лик у односу на насловну јунакињу

приповетке, лик помоћу кога Андрић усложњава нарацију, заправо,

дуплира причу, и то тако да би прву причу ''преиспитао'' помоћу друге, у

ствари, подвргао дискусији семантички слој нарације, односно, разрадио

схематизацију о неизбежном страдању и правилу социјалне

дискавлификације оних које друштво, као слабије и стигматизоване,

одбације на пут све теже социјалне дисквалификације.

И, доиста, ток догађаја у причи о Невенки је друкчији, утолико што се

у њеној судбини неће поновити Марина, и поред не малих сличности.

Заправо, Невенка постаје лик супротан Марином. Невенка показује

способност да се бори за себе, не допуштајући да је надмоћни и

безобзирни Памуковићи потчине и искористе као пуко оруђе у свом

незаситом егоизму и пењању лествицама моћи. Невенка ће се не само

одбранити, већ стећи недвосмислену надмоћ. Она ће се, једне ноћи, кад јој

се муж врати кући пијан и нападне је, њему физички супротставити и у

физичком обрачуну победити га, пошто је он био пијан. Чак ће и у

међусобном вређању, које потом настане, показати се надмоћнијом и

сасвим понизити мужа због чега ће се физички обрачун наставити док се

побеђени муже не повуче. А кад тога пролећа неочековано затрудни,

Невенка се осећа толико сигурније и надмоћније да је могла и да ликује у

својој победи.

У овом делу приповетке Андрић донекле мења нарацију која тече тако

као да свевидећи наратор само препричава Невенкине речи, које она

164

изговара пред Маром, за време док њих две у посебној просторији

чешљају вуну. Овакву наративну ситуацију писац користи да све оно о

чему Невенка говори осенчи још и Мариним виђењем, тако да то

сведочење добија, поред индиректне нараторове, још и нагалшене

схематизације сваке од ових двеју јунакиња.

Причу о својим мукама и борби с Памуковићима Невенка поверава

управо Мари, јер нема коме другом у својој новој породици, а ни ван ње,

али наратор најпре описује призор у коме је протекао тај њен монолог, то

јест, како је једна јунакиња причала, а како друга слушала њену причу.

„Али невјеста прича и прича, и прекине само покаткад, кад се заплаче.

Како су јој руке у вуни, она и не отире сузе него само закрене главу у

страну, а сузе јој капљу безгласно на под.“ (Андрић 1981: 141). Иако

Невенка прича о томе како се одбранила, она ипак не ужива у својој

причи, већ ‒ плаче, што показује колико је мучно и болно по њу само

подсећање на њена трауматична искуства по доласку у Памуковиће.

И опис Марине позиције током Невенкине исповести пун је

семантичких конотација којима се смисао читавог призора још усложњава.

Мара не гледа Невенку у лице, већ слуша погнуте главе, што значи да јој

све то што чује и види пада одвећ тешко и мучно. Мара, потом, стиче и

утисак да Невенка „наглашава и с неким горким задовољством понавља

оно што је најружније и најтеже.“ У Мари се јавља и стрепња „од оног што

чује, и још више од помисли да ће чути још нешто страшније. Највише би

волила кад би се сад невјеста одједном насмијала и кроз смијех рекла да

све то није истина него само страшна прича.“ (Андрић 1981: 141)

А кад Невенка заврши причу о свом животу у Памуковићима, Марин

доживљај онога што слуша и гледа сасвим је одређен, заснован на

непосредној перцепцији, уз то развијен до једне, такође, јасне

схематизације, односно, апстраховања значења целе Невенкине исповести.

После те болне и мучне приче, Мара види да је Невенкино жуто лице

постало „посве бијело, уста издужена и стегнута, а очи још црње и

свијетлије, пуне мржње, гледале су некуд кроз прозор, и поглед јој се, као

да продире обје Памуковића куће, губио у даљини“ (Андрић 1981: 152). У

Невенкином погледу Мара види огромну мржњу и помишља:

да то невјеста снује неке мисли које она не може да зна, али за које

слути да доносе освету, немир и несреће без краја. Бојала се свега

што је малочас чула о Памуковићима, па и саме невјесте, чак и

тога дјетета које ће се тек родити. И, у страху и неразумијевању,

сва се скупи, притиште рукама груди и обори главу још дубље.

(Андрић 1981: 152)

Невенкином исповешћу и схематизацијама те исповести Андрић уноси

нове конотације у главни слој схематизованих аспеката ове приповетке. У

односу на Марин пример страдања инфериорног и назаштићеног

165

појединца у атавистичким социјалним односима и заоштреним

ситуацијама, наговештава се и друкчија могућност тока и исхода сличне

ситуације. Невенкин пример показује да трагичан исход није неминован,

да је на напад моћнијих могуће друкчије одговорити и постићи супротан

резултат, тако да незаштићени и нападнути појединац може и да се

одбрани и да победи нападача. А с друге стране, такав пример говори, у

ствари, о томе да је то могуће само под једним условом и само на један

начин, а то је да и угрожени појединац активира у себи атавистичке нагоне

и постане исто толико опак и зао као и онај ко га угрожава, или још гори

од њега.

Овим двема конотацијама не мења се, већ се употпуњује и развија

смисао семантичких уопштавања у Андрићевој нарацији. Јер у

Невенкином примеру се није догодило да је добро било јаче од зла и

победило га, него се промена догодила пошто се претходно сама Невенка

променила, и постала опакија од свога противника и победила у његовом

домену: у опакости. Превелика је цена којом она плаћа своју победу, а то

је прелазак на страну зла. Зато, њена победа, а то је та друга могућност

коју њен пример наговештава, не значи победу добра над злом, већ само

нову победу зла.

Примера треће могућности, наиме, да се угрожени појединац одбрани

остајући доследан себи, то јест, недужан и добар, нема.у овој приповеци.

Према томе, ако и има могућности да се инфериорни појединац одбрани,

то не важи за Мару која је такав књижевни лик који од почетка до краја

стаје доследно у свом домену, у домену недужности и добра. Невенкиним

примером се не релативизује импликација о неминовности пораза и

трагичног исхода у Марином случају, већ се само објашњава због чега су

Марино страдање и пораз Ŕ неминовност. Инфериорни појединац који

постане мета надмоћнијих од њега, у социјалним условима атавистичких

порива и нагона чопора, не може рачунати ни на заштиту, ни на помоћ, ни

на какав спас, већ му следи све већи пад, све тежа дисквалификација и

потпуни пораз. То је нова импликација коју Андрић помоћу уметнуте

Невенкине приче уноси у слој схематизованих аспеката, знатно

повећавајући семантичку општост слоја схематизованих аспеката тако да,

он односећи се и на антрополошке теме и аспекте обухвата осим

појединачне и колективну егзистенцију.

У уметнутој причи о Памуковићима Невенкин лик добија истакнуто

структурно место, као што га има и Мара, то јест, место јунака помоћу

кога се обликује слој схематизованих аспеката и то на експлицитан начин.

Као и Мара, тако се и Невенка одликује повишеном етичком

сензибилношћу и способношћу разликовања и процене етичке димензије

нечијих поступака. Живећи и борећи се с Памуковићима, Невернка их је

полако и све боље упознавала, видела је сву њихову снагу и богатство,

отменост, поноситост и лепоту, али и наличје свега тога, сву њихову

166

опакост и безобзирност, „и сазнавала многе ствари, нове и страшне“. Као и

Вели-паша, и Памуковићи су били оличење друштвене елите, и као и он,

живели за надмоћ над другима, а они борили се и мучили чак и међу

самима собом. „Видела је да чине криво сваком, да не признају ником

ништа, да не воле никог, да их мрзи цио свијет, иако им долазе сва господа

и фратри.“ (Андрић 1981: 144) Памуковићи су мрзели и презирали сав

остали свет, а исто тако мрзели се и презирали међусобно. Спољашњи сјај

и моћ, коју су имали и показивали, стекли су по цену безобзирне борбе и

пакленог живота којим су живели. О свему томе Андрићева јунакиња све

више размишља и покушава да својим још детињим мозгом та претешка

искуства некако савлада. Није престајала да се пита откуд толико зло, без

зрачка доброте, сажаљења, нежности, а још више ју је поражавала помисао

„да се никад неће проказати и објавити њихова злоћа и ругоба, него да ће

довијек и на сваком мјесту они остати овакви, угледни, моћни,

несаломљиви.“ (Андрић 1981: 147), јер им нико ништа не може. Чинило јој

се чак и то да ће такви бити и на оном свету, да чак ни тамо нико од њих

„неће оборити очи ни пред сајајем божјег лица, и да ће се и тамо они

издићи, издвојити од осталих и владати по својој вољи и својим

законима.“ (Андрић 1981: 147) А онда јој се јављала и супротна мисао, да

ипак то не може бити тако, да ипак мора бити негде неко ко ће их

разголитити, казнити и уништити, а дати за право њој, њеној мајци, Јели,

Мари и свима које Памуковићи презиру, једу и газе. Излаз из таквих

искустава и сазнања и смирење Невенка је налазила у тек у молитви.

На крају ових Невенкиних врло опширних схематизација о

Памуковићима и злу оличеном у њима, Андрић наводи један њен увид,

једно њено посебно искуство, такође, општијег смисла. Након тих својих

горких сазнања и раскринкавања Памуковића, Невенка је осећала извесно

олакшање: лакше је „сносила њихов презир“, толику разлику у свему

између њих и себе, а и налазила утеху какву никад није веровала да је

човек у себи може наћи. Схватила је ко је ко, и где је њено место.

„Видјећи их јасно какви су, навикну се да увијек гледа: на једној страни

Памуковиће, са њиховом опаком силом и љепотом, а на другој себе са

Богом и божјом правдом као савезницима. Тако је јачала у себи.“ (Андрић

1981: 149)

Помоћу Мариних и Невнкиних непосредних увида и уопштавања

Андрић све више повећава удео схематизованих аспеката у својој нарацији

која, дакле, све више излази из оквира реконструкције онога што се

догодило и постаје сложеније тумачење усмерено ка етичким,

антрополошким и аксиолошким уопштавањима. Мада нису издвојена и

развијена у чистим и строгим апстраховањима, одвојено од описаних

ликова и догађаја, но баш у повезаности с њима и у функцији јединствене

слике света, Андрићева уопштавања у слоју схематизованих аспеката

добијају одређену уверљивост и релеванцију. Све те импликације, било у

167

Мариној пасивистичкој, било у Невенкиној активистичкој и борбеној

конкретизацији, пружају све комплекснију пројекцију патњи и страдања у

људској заједници и то због инфериорности и незаштићености једних а

надмоћи и безобзирности других, због те изложености слабијих

атавистичким поривима јачих, те због свакојаких форми и механизмима

социјалне деградације оних који постану мете и жртве тих порива.

Сталним проширивањима и фабуле и слоја схематизација Андрић не

релативизује њихову релеванцију, већ употпуњује своју интерпретацију

пошто истовремено развија и неопходне семантичке и вредносне

дистинкције.

Наративна структура коју Андрић ствара већ у својој раној дужој

приповеци Мара милосница има следеће битне елементе: ширу и

подробну наративну слику света, то јест, једне друштвеноисторијске

ситуације, из које се издваја једна и или неколико сличних и

комплементарних појединачних егзистенција, у којима се огледа

неизвесност и трагичност појединца у немирном времену и хаосу

историје, затим, ту је врло опширан слој схематизованих аспеката развијен

до најопштијих схематизација о људској егзистенцији, све до

антрополошких и филозофских, метафизичких и симболичких

апстраховања. Наративна структура настаје повезивањем ових елемената

током којег и они, а и сама структура стално се мењају и употпуњују док

не добију свој пуни уметнички смисао и квалитет. Због тога и настаје тако

велика разлика између елементата приповетке, који пролазе кроз низ

семантичких модификација, и саме уметничке структуре, која све те

модификације упија у себе и обухвата на најскладнији начин у посебном

уметничком виђењеу, то јест, у високо естетизованом егзистенцијалном

доживљају. У Мари милосници Андрић описује аустријску окупацију

Босне 1878. године, усредсређујући се на Марину трагичну судбину,

при чему ни тај историјски догађај, ни Марин животопис не обликује као

пуку литерарну реконструкцију, већ и те како развија и уметничку

интерпретацију, пре свега, у слоју схематизовани аспеката, помоћу којих

врши таква семантичка апстраховања нарације да знатно излази изван

сензибилитета и видокруга описаног доба, па и времена стварања

приповетке, и стиже до трансисторијске, односно свевременске

интерпретације.

У завршним епизодама преплићу се прича о Мари и прича о

Памуковићима, али тако да се, поред многих других збивања, широко

описаних, наставља поларизација двају женских ликова, Маре и Невенке.

Том поларизацијом Андрић истиче сличности и разлике између њих, што

није ништа друго до вид семантичких уопштавања ка схематизацијама,

које, значи, остају окосница семантичке кристализације нарације, уједно, и

главни чинилац јединства уметничке структуре. Завршне епизоде у

поларизацији Мариног и Невенкиног животописа се расплићу у знаку

168

несумњивих сличности, и исто тако несумњивих разлика ове две

јунакиње.Обе се порађају скоро у исто време и обе доносе на свет по једно

мушко дете. Има и више разлика међу њима: Мара, чија се страдања и

муке настављају и код Памуковића, убрзано пропада и порађа се пре

времена, а Невенка се порађа на време, коначно потврђујући свој успех

међу Памуковићима. Разлика међу њима се повећава тако што у животу

остаје једино Невенкино дете, а Марино умире. С друге стране, Невенка

има проблем што не може да доји своје дете јер јој не долази млеко, тако

да првих неколико дана Мара доји Невенкино дете. А највећа је разлика у

томе што се Невенка после порођаја опоравља, а Мара је толико већ

сатрвена претрпљеним страдањима и све горим бојкотом и понижењима

да после прераног порођаја пада у грозничаву агонију и умире. Тиме се и у

фабули потврђује идеја о неминовности трагичног исхода незаштићене и

недужне жртве, што је једна од кључних идеја у слоју схематизованих

аспеката ове приповетке.

Приповетка се завршава Марином сахраном, коју заглушује бука из

улице уз гробљански зид, бука од звекета ланаца и оружја, и повика

аустријских војника који воде на губилиште поражене устанике, чиме се

означава и крај локалне побуне против аустријске окупације. На крају

приповетке се сустижу и у јединственом епилогу окончавају два главна

наративна тока, један о аустријској окупацији, други о Марином

несрећном страдању у хаотичном времену одласка једне и доласка друге

власти.

Овакав расплет у фабули у пуном је складу са главним

схематизацијама које Андрић развија током нарације. Марин трагични

крај јесте најтежи могући; она своју недужност и непомућену доброту

плаћа животом, као у античкој трагедији, мада Андрић ту фабулу не

обликује у снажним драмским исказима, већ опширном нарацијом, коју

заснива на епској фабули о одређеним историјским догађајима и

појединачним људским судбинама, а развија семантичким

схематизацијама филозофских, пре свега етичких и аксиолошких аспеката

егзистенције.

Као што читаву фабулу развија веома поступно, од одвођења

незаштићене шеснаестогодишње Маре у кревет заповедника турске војске,

преко бојкота окружења и безобзирних понижења, на које она наилази у

свом социјалном окружењу, а без снаге да га емотивно, психолошки,

ментално и физички поднесе и преживи, те на крају она и умре, Андрић

исто тако постепено и подробно развија и најопштије импликације те

фабуле, и обликује врло сугестивну, сасвим модерну и уједно

непревазиђену уметничку интерпретацију о чудовишној симбиози

најмрачнијих атавистичких порива и нагона са неумољивим социјалним

механизама, којима се на тај начин, кодификацијом и верификацијом,

намеће и учвршћује целокупна та трагична социјална процедура и тортура

169

јачих и моћнијих над нејачима и незаштићенима, као једно од правила

живота у људској заједници.

И фабулативни склоп и семантичка уопштавања и артикулација

интерпретације у овој приповеци имају, осим те веома уверљиве

литерарне реконструкције и евокације једног историјског догађаја и једног

несрећног животописа, и известан симболички потенцијал, то јест,

могућност још општијих наговештајних семантичких конотација. Андрић

их није посебно обликовао, али у слободној читалачкој конкретизацији

могу се открити и симболичка значења једне овакве књижевне творевине и

уметничке структуре те творевине. У склопу укупних односа међу

протагонистима ове приповетке Мара би могла симболизовати, не само

појединца, већ и све оне конкретизације колективне егзистенције

(породица, група, професија, класа, народ, нација, држава) које због

инфериорности у односу спрам других постану њихови објекти и жртве, а

Вели-паша оне конкретизације које су супериорне а активистички

усмерене према инфериорним (агресивне и експанзионистичке империје,

државе или асоцијације, на пример), а остали учесници у овој разгранатој

фабули, би могли симболизовати оне конкретизације које имају разне

улоге, посредничку, интернационалну, арбитрарну, контролну итд.

Понајјачи подстицај за симболичко читање ове приповетке налази се у

последњој реченици, у којој Андрић додаје како се Памуковићева послуга,

која је сахранила Мару, враћа са гробља, а двоје оних који су је искрено

ожалили, прелазе на разговаре о кућним пословима који их чекају. Први

посао који треба обавити јесте потрага за новом здравом женом која ће

Невенкино дете дојити. Ову реченицу Андрић саставља тако да се на

самом крају помиње нико други до Невеникин син, да би, у појачању такве

стилизације, последња реченица добила смисао подсећања на то да је то

ново људско биће - најмлађи Памуковић, што такође има и смиболичку

импликацију.

За епилог приповетке Мара милосница, Андрић користи стандардну

формулу завршетка у духу идеје о кружном кретању и настављању живота

који се обнавља упркос свих невоља и смрти, а овај писац то не чини

једноставним, но нешто сложенијим обликовањем симболичких

импликација завршних догађаја у фабули приповетке. На крају приповетке

порађају и Мара и Невенка и рађа се двоје деце, али неће оба детета

добити улогу означитеља симболичне победе живота над свим невољама.

Марин син је недоношче и сасвим нејако дете које је само ''слабим гласом

и са неколико покрета и гримаса одговорило на студен и на свјетлост

овога свијета, и угасило се одмах.'' (Андрић 1981: 166). Његово рођење не

доноси преокрет у правцу живота, и само појачава суморни утисак и

означава нову победу смрти над животом која је уследила након свих

Мариних страдања.

170

Једино је Невенкин син нови јунак живота, али симболичке конотације

тога новог књижевног јунака нису једнозначне, но формулу о победи

живота усложњавају и релативизују. Наиме, тај новорођени јунак је из

породице Памуковића, дакле, потомак оних које обележава паклени спој

моћи и безобзирности, виталности и мржње, саможивости и презира према

свима другима, тако да они представљају ненадмашне протагонисте зла и

опакости. Због тога, због гена које носи у себи, најмлађи Памуковић, као

симболичка најава тог новог, будућег човека, не најављује нимало ведру

будућност човечанства, већ напротив, баш тешку и мрачну. У корелацији

са умирањем Мариног сина одмах по рођењу, победоносни почетак

Невенкиног сина своди се на следећу симболичку импликацију: у

одмеравању снага живота и смрти у људском животу побеђују само

протагонисти безобзирне саможивости, мржње и презира, а они други,

неминовно, губе.

Ипак Андрић се потрудио да симболичке импликације оваквог

расплета фабуле модификује једном појединошћу, а то је околности да је

најмлађег Памуковића подојила не његова мајка, већ управо Мара. Ако би

у одрастању најмлађег Памуковића превагу над наслеђеним генима

добило млеко којим је задојен, онда би то симболизовало одређену врсту и

Мариног суделовања и настављања у победи живота над смрћу доласком

нове генерације. То је нешто ведрија порука јер отвара могућност

обнављања живота и за оне који нису јунаци зла и пакости, но попут Маре,

јунаци доброте и човекољубља. То не мења много симболику епилога ове

приповетке, не значи већу могућност боље будућности човечанства него

што је била прошлост коју су опакији учинили много тамнијом но што је

морала бити.

Симболика епилога Маре милоснице није дакле ни једнозначна, ни

једноставна, што је сигурно знак пишчева мајсторства и високе уметничке

сугестивности његове нарације. Али није мера уметничке вредности овог

Андрићевог остварења толико у тој сложеној сугестивности и виспреној

опомени о различитим могућностима живота који се, по силама природе и

космоса, и даље обнавља и наставља, дакле, обнавља и наставља не без

многих претњи и искушења на раскрсницама између добра и зла. То јесте

идеја која свакако има у себи велики естетски потенцијал и зрачи њиме у

мери у којој читалац то осети. Мера уметничке вредности огледа се,

независно од свега другог, у јасним, непомућеним и поузданим

дистинкцијама чинилаца добра и зла у људској егзистенцији, ма колико да

се у стварности живота они сударали и преплитали. Такву врсту

кристализације и пуноће значења носе у себи ремек-дела људске

осећајности и креативности.

171

Résumé

Le conte „Mara la maîtresse“ („Mara milosnica“), écrit au cours des années 1924 et

1925, et publié 1926, est une des oeuvres représentatives pour Andritch. Dans ce conte

longue Andritch écrit un sujet historique et tragique, qui se déroule au temps de la

destitution d`autorité turque par celle d`autrichienne, dans Bosnie, en 1878. Au début

d`année Velipacha, le commandant des troupes turques en Bosnie, prends, par sa

supériorité et sa passion pédophile, une pauvre fille, Mara, qui, après départ du pacha,

est tant stigamtisée et humilliée qu`elle tombera malade et mourra dans une agonie

d`accouchement. Aussi comme la description détaillé des circonstences historiques,

Andritch développe et en faissant une couche des aspects schématisés dans laquelle

montre tous les mécanismes socials de mise en proie ceux qui sont inférieurs et sans

protection suffisante. C`est que par cette couche des aspects de sa narration Andritch

atteint les plus hautes qualities esthétiques.

Les mots de clé: le sujet historique, le traumatisme de l‟âme, la stigmatisation,

l‟interpretation artistique, le valeur esthétique.

172

173

Marija Marić-Mitrović

(Travnik, Bosna i Hercegovina)

Orijent i okcident u „Prokletoj avliji“ Ive Andrića: Granica kao

mjesto razlike/susreta i preispisivanja identiteta

Sažetak

Dolaskom Otomana na Balkan, koji u geografskom smislu predstavlja granicu Istoka i

Zapada, on sada postaje i granicom islamskog i kršćanskog svijeta, na kojoj se

pojaĉava napetost, gdje takva sloţena situacija oteţava mogućnost da se definira i

shvati taj prostor i svjetonazor(i).

U smislu po kojem Zapadu sve istoĉno od Balkana predstavlja zaĉudnu i

ĉudovišnu drugost/drugorazrednost, tako i Istoku i Zapadu, sve naše, graniĉno

predstavlja deponiju njihovih slabosti i manjkavosti. Kako u figurativnom tako i u

doslovnom smislu.

Ovaj rad obraĊuje jedan specifiĉan prostor, koji se alegorijski moţe shvatiti kao Bosna

i Hercegovina u malom, srce Balkana, „Prokleta avlija“, napisana iz pera autora ĉiji

će knjiţevni korpus jako dobro posluţiti kada govorimo o problemu Drugog, problemu

identiteta i postmodernistiĉkom shvaćanju istog, pa se u tom smislu moţe promatrati

kroz prizmu postkolonijalne kritike i suvremene knjiţevne teorije.

I identitet samog autora, Ive Andrića, problem je koji zaokuplja mnoge u današnjem

društvu. Zbog nemogućnosti i opiranja da ga se ugura u postojeće nacionalistiĉke

okvire Andrić biva i sam odbacivan, demoniziran i marginaliziran.

Ovaj rad bi trebao pokazati da prostor granice i identiteta, koji se na njoj konstruiraju,

ipak nisu inferiorni naspram velikih „postojanih“ centara, jer mjesto na rubu ĉesto daje

bolji pregled na sve ono što se u centru dogaĊa.

Ključne riječi: Istok, Zapad, Drugi, identitet, razlika, granica, susret, Balkan, avlija.

Pisac je neko ko provodi godine strpljivo

nastojeći da otkrije ono drugo biće u

samome sebi i u svijetu koji ga ĉini onim što

jeste. Kada govorimo o pisanju, prizor koji

mi prvi pada na um nije roman, pjesma ili

knjiţevna tradicija; to je osoba koja se

zatvori u nekoj sobi, sjeda za stol i okreće se

sebi samome. Usred svojih sjenki, on

rijeĉima gradi jedan novi svijet.

(Orhan Pamuk)

Andrićev Istok i Zapad teško da se mogu promatrati kroz bilo kakvu

suvremenu teoriju koja se bavi knjiţevnošću zemalja „trećeg svijeta“, tj. teško

da se mogu promatrati iskljuĉivo kroz prizmu autoriteta kao što su, npr. E. Said

i F. Fanon. Njihovo zanimanje usmjereno je, na tekstove (knjiţevne) o

174

kulturama koje vrlo jasno stoje u pogledu svoje geografske odreĊenosti, barem

ako prihvatimo ono što se razumijeva pod nazivima Orijent i Okcident, ili

drţavno-politiĉkog statusa iz svoje prošlosti. Ti teoretiĉari prouĉavaju, osim

toga, i tekstove pisaca koloniziranih zemalja, nastale u razdoblju prije, za

vrijeme i poslije kolonizacije.

Budući da je ţivio i stvarao na prostoru za koji bi brojni povjesniĉari,

geografi, politolozi, intelektualici i nebrojeni teoretiĉari voljeli da se mogu

izbrisati i zaboraviti, Andrićevi Istok i Zapad su specifiĉni i izdignuti na jednu

novu razinu, što ĉini da i problem Drugog/drugoga, problem identiteta, granice

(...) prestaje biti samo problem opreke i razlike, nego postaje i pitanje napetosti

unutar jednog prostora i jednog karaktera; napetosti koja proizlazi iz samog

subjekta, usmjerena prema drugima i koja iznova proizvodi nova znaĉenja u

identitetu, koji je poseban, jer je posebno i mjesto u kojem se taj identitet

formira i mijenja: „(...) i identitet subjekta zasnovao se na sloţenim relacijama

koje on zauzima prema drugima oko sebe, ideja o drugima kao o odrazu u

kojem, gledajući druge, moţemo vidjeti sebe, postala je bitan sastavni dio

moderne (taĉnije: postmoderne) kritiĉke svijesti.“ (Lešić 2003: 96)

Ivo Andrić roĊen je Bosni i Hercegovini koja je dugo bila pod Otomanskom

vladavinom i tako smatrana granicom i raskriţjem dvaju civilizacija, granicom

na kojoj se stranci, bez obzira s koje strane dolazili, nisu voljeli zadrţavati.

Osim toga, što je moţda i znaĉajnije, Bosna i Hercegovina se nalazi u samom

srcu poluotoka Balkana, mjesta vjeĉite napetosti njenih Slavena. „Ĉinjenicu da

je Balkan opisivan kao 'drugo' u odnosu na Evropu nije potrebno posebno

dokazivati. U vezi sa Balkanom naglašavano je da njegovi stanovnici ne mare

za standarde ponašanja koje je kao normative smislio i propisao civilizovani

svet.“ (Todorova 1990: 15)

Moramo reći i to da se u nekim klasifikacijama, kada je rijeĉ o zemljama

koje se smatraju balkanskim, ponekada ubraja i Turska, meĊutim, to više

proistiĉe iz ĉinjenice da su, zapravo Turci skovali naziv Balkan, a i zbog

vaţnosti Balkanskoga poluotoka u vremenu Otomanske vladavine. (v. Todorova

1990: 45)

Upravo, dolaskom Otmana na Balkan, on prestaje biti samo granica koja

razdvaja Europu od egzotiĉnog svijeta, nego se tu sada uspostavljaju i nove

razlike koje se prelamaju baš na Balkanu, a u pitanju je susret kršćanstva i

islama. „U drugoj polovini ĉetrnaestog veka, s dolaskom otomanskog carstva,

kulturna i geopolitiĉka situacija na Balkanu postala je još sloţenija. Baš kao što

su ranije bile na razdelnici rimskog i vizantijskog sveta, teritorije Juţnih

Slovena sada su se našle na granici izmeĊu hrišćanstva i islama, koja se

neprestano menjala.“ (Vahtel 2001: 20)

Na tragu ovih razdiobi, osnovni problem rada, bit će, kako i sam naslov

kaţe, konstruiranje subjekta i njegova identiteta, u ĉemu se i ogleda specifiĉnost

likova romana, i njihov odnos spram drugoga.

175

Prvenstveno će nas zanimati u što se ispisuje taj susret razlika, kada se ne

dogaĊa ni tamo na Istoku, niti tamo na Zapadu, nego ovdje na granici. Upravo,

ovakav specifiĉni prostor i poimanje istoga, moţe se posmatrati kao otjelovljeni

labaratorij za istraţivanje postmodernih umjetniĉkih postavki; jer ništa što se

ovdje dogaĊa nije jednoznaĉno i zatvoreno (bez obzira što za Andrića ne

moţemo reći da je postmodenist, posebno glede razdoblja u kojem stvara).

Dakle, ni autor, ni tekst, kao ni identiteti, a posebno identiteti likova romana,

nisu konaĉno odreĊeni, štoviše, jedina konstanta, koja bi im se mogla pripisati

je svojevrsna vjeĉita marginalizacija i potraga za samoodreĊenjem. Sudbinu

takvih likova i takvog teksta, ponajbolje objašnjava Amin Maalouf, govoreći o

kompleksnosti individualnog identiteta u svoji esejima:

„(...) Priznajem da su prvi primeri koje sam izabrao po neĉemu

posebni. Svi se odnose na bića koja nose u sebi pripadnosti što se,

danas, ţestoko sukobljavaju; bića koja su, na neki naĉin graniĉna, kroz

koja prolaze linije etniĉkih, verskih i drugih lomova. Zbog same te

situacije (...) njima je namenjena uloga da tkaju veze, da izglaĊuju

nesporazume, da urazumljuju jedne, smiruju druge, da ublaţavaju

poteškoće, izmiruju (...) da budu spone, mostovi (...)“

(Maluf 2003: 7)

Ovo djelo nije autobiografsko, iako jest svojevrsni dokument o dijelu ţivota

najmanje dvoje ljudi i, ako zanemarimo neke ograde, u suštini, imamo osobne

ispovijedi glavnih likova, ali, preko odreĊenih posrednika (radi se o mladom

svećeniku koji se prisjeća fra Petrovog priĉanja, uokvireno priĉom

izvandijagetiĉnog pripovjedaĉa).

Ovakav tekst, koji u sebe ugraĊuje elemente (auto)biografskog pisanja,

pretpostavlja postupak samotumaĉenja ili tumaĉenja neĉijeg ţivota / identiteta.

O tome A. Zlatar kaţe:

„Identitet se, naime, oblikuje kroz postupak autorefleksije (...). Procesi

samorazumijevanja i samotumaĉenja u tekstovima najjasnije su vidljivi

upravo u autobiografskim tekstovima. U njima se samooblikovanje

identiteta dogaĊa u procesu pisanja, a tekst postaje prostorom

oblikovanja identiteta.“

(Zlatar 2004: 26)

Samo što je u sluĉaju Andrića prostor teksta projekcija stvarnog prostora, i

to prostora kojem pripadaju i likovi i autori Ŕ prostora granice. Dakle, glavni

likovi nisu samo spone koje spajaju razlike preko svojih identiteta, oni su i

manifestacija vlastite metafiziĉke probrazbe u identitet drugoga.

I upravo će, na tragu ovih promišljanja, cilj ovog rada biti pokazati i to,

kako napetost koja se proizvodi na raskriţju svijeta ne postaje puki manifest

europskog prosvjetiteljskog plana, niti pokušaj predstavljanja Istoka kao

ĉudovišnog drugog. Napetost ovdje prerasta u dijalog; lika s likom, teksta s

176

tekstom, a u maniru postmodernizma, taj dijalog moţe biti beskonaĉan. A, kada

je u pitanju „emancipacijska“ tendencija, kao što ćemo vidjeti, ona, ako i postoji

dogaĊa se na individualnom planu, što opet ide na ruku postmodernoj misli, jer

kao što, pozivajući se na Lyotarda, tvrdi Kalin: „postmoderna nastupa nakon

kraha (...) modernizma na politiĉkom planu: ponajprije prosvjetiteljske vjere u

emancipaciju ĉovjeĉanstva (...)“. (Kalin 2001: 247)

Prokleta avlija: orijent koji to nije

„(...) Priĉa kao da ţeli, poput priĉanja

legendarne Šeherzade, da zavara krvnika,

da odloţi neminovnost tragiĉnog udesa koji

nam preti, i da produţi iluziju ţivota i

trajanja. (...) Moţda je u tim priĉanjima (...)

sadrţana prava istorija ĉoveĉanstva, i

moţda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako

ne saznati, smisao istorije.“

(Ivo Andrić)

„Prokleta avlija“ (1954) jedno je od kasnijih djela, nobelovca, Ive Andrića.

Neki smatraju da je ĉak vrhunac njegova umjetniĉkog stvaralaštva. No, ipak je

taj kratki historijski roman ili veća pripovjetka (postoje neslaganja u pogledu

ţanra) ostao u sjeni velikih Andrićevih romana kao što su „Travniĉka hronika“ i

„Na Drini ćuprija“.

Na ovaj ili onaj naĉin, sva je Andrićeva proza povezana s prostorom i

poviješću njegove rodne zemlje. U većini njegovih djela cjelokupna se radnja

odvija negdje u Bosni. U romanu „Prokleta avlija“ okvirna radnja se takoĊer

odvija u Bosni, u samostanu kreševskih fratara, ali glavni dio radnje, koja se

uprisutnjuje kao prisjećanje na ispriĉane priĉe starog fratra, odvija se u

predgraĊu prijestolnice Otomanskog carstva i to u jednom veoma odreĊenom i

znakovitom prostoru pored toga grada.

Obratimo li paţnju na tu strukturu, jasno uoĉavamo nešto što bismo mogli

nazvati gradacijom prostora, koji se suţava u obliku koncentriĉnih krugova dok

se njegovo simboliĉko znaĉenje pojaĉava. U samom poĉetku zatiĉemo se u

vremenu neposredno nakon pogreba glavnog lika, fra Petra. On je Bosanac,

preciznije, bosanski fratar u razdoblju Otomanske vladavine. Radnja poĉinje i

završava u Bosni, „najheterogenijoj od svih slovenskih zemalja“. (Vahtel 2001:

193)

Drugi krug otvara se odlaskom fra Petra u Tursku, u Istanbul. Turska je

takoĊer heterogena zemlja u kojoj ţive ili je posjećuju ljudi iz svih dijelova

njenog Carstva; Turska je predvorje Orijenta i prostire se na dva kontinenta.

Dalje, mladi fra Rastislav, prisjećajući se fra Petrova pripovijedanja, otkriva

Prokletu avliju, zatvor, u koji, zabunom, dospijeva fra Petar. Prokletu avliju

bismo mogli posmatrati kao treći krug, najuţi prostor koji je najjaĉe oznaĉen i

koji jasno komentira prostor Bosne i Turske.

177

To je ĉitava varošica od zatvorenika i straţara koju Levantinci i

mornari raznih narodnosti nazivaju Deposito, a koja je poznatija pod

imenom Prokleta avlija (...) Tu dolazi i tuda prolazi sve što se

svakodnevno pritvara i apsi u ovom prostranom i mnogoljudnom gradu,

po krivici ili pod sumnjom krivice (...) Tako Avlija neprestano rašeta

šarenu gomilu svojih stanovnika i, uvek puna, stalno se puni i prazni.

(Andrić 2004: 9)

Prokleta avlija je prostor koji snaţno utjeĉe na formiranje likova, i koji

naglašava specifiĉnosti njihova identiteta, stvarajući nešto što bismo, uvjetno,

mogli nazvati i subkulturom.

Prokleta avlija kao mjesto razlika

U tradiciji Bosne i Hercegovine avlija predstavlja bitan dio kuće,

obiteljskog doma, tj. prostora koji u fiziĉkom smislu nije potpuno zatvoren i

intiman prostor, ali jest gotovo posvećen prostor koji prima drage goste,

dobronamjerne ljude i putnike namjernike. Avlija nije ni bašta, ni vrt. Ukoliko

taj prostor ispred kuće oznaĉimo ovim imenima, onda on prestaje vršiti

navedene funkcije i prestaje biti avlija. Andrićeva, pak, „Prokleta avlija“ već u

svom imenu nosi tu višeznaĉnost na koju su osuĊeni i identiteti njegovih likova

graniĉnika.

„Prokleta avlija – zatvor kraj Carigrada – ta drţava u drţavi, ĉudesan

jedan svijet odvojen od svijeta, ĉitav grad nadomak Carskom gradu, sa

metaforiĉki dvosmislenim nazivom (prokletstva i ambijentalne intime),

saţima u sebi simboliku tog bezumlja i potresnu zbilju uţasa njenih

stanovnika. Izdvojena, a usred Carevine, u 'mutnom vremenu', a izvan

vremena.“

(Kovaĉ 1980: 296)

Našavši se u takvom prostoru kao neduţan ĉovjek, fra Petar osjeća distancu

prema ostalim „stanovnicima“ Avlije. Ali, u isto vrijeme, njegovi opisi tog

prostora nisu negativno kritiĉki, on više zapaţa, pritom se ne ĉudeći onom što

vidi, a vidi mnogo razliĉitih ljudi koji borave na jednom skuĉenom mjestu, ljudi

kao na granici; stalno dolaze novi, odlaze stari, a malo ih je koji se tu

zadrţavaju. Zapravo, Andrićevi opisi Avlije, koji se onda mogu nazvati

ironiĉnima, ĉesto izazivaju dojam da ĉitamo o Balkanu, ili Bosni, onako kako o

njima pišu ondašnji zapadnjaĉki putopisci. Za ilustraciju moţe posluţiti opis

Mostara i Sarajeva nekog Britanca iz 19. stoljeća, što ga iznosi Todorova:

„(...) Tamo se ĉovek 'po mraĉnim, uskim uliĉicama sudara sa istim

onim Jevrejima, nevernicima i jereticima kakvih ima i po stambolskim

bazarima'. Sarajevo vrvi od 'ĉudnih naroda: Bosanaca, Hrvata, Srba,

Dalmatinaca, Grka, Turaka, Cigana.'“

(Todorova 1999: 215)

178

S druge strane, ovako izgleda Avlija:

Sam poloţaj Proklete avlije bio je ĉudan, kao sraĉunat na muĉenje i

veće stradanje zatvorenika. (...) Iz Avlije se ne vidi ništa od grada ni od

pristaništa i napuštenog arsenala na obali ispod nje. Samo nebo, veliko

i nemilosrdno u svojoj lepoti, u dolini nešto malo od zelene azijske

obale s druge strane nevidljivog mora, i tek poneki vršak nepoznate

dţamije (...) Sve neodreĊeno, bezimeno i tuĊe. Tako ĉovek stranac ima

stalno osećanje da je negde na nekom Ċavolskom ostrvu, izvan svega

što je dotada znaĉilo za njega ţivot, a bez nade da će ga skoro ugledati.

(Andrić 2004: 14)

Ipak, iako se nalazi u tuĊoj zemlji, iako nije kriminalac, fra Petru Avlija i

nije strana i zna kako se ponašati na takvom mjestu. Ima tu ponešto i od onog

balkanskog opreza i lukavstva, o kojem govori Todorova, ali ĉovjek koji i sam

potjeĉe iz heterogene sredine i u sebi nosi mnoštvo razliĉitosti, moţe razumijeti

ţivot Proklete avlije. Jer Avlija je na neki naĉin Bosna. Zapravo, ova slika

Avlije kao da i treba biti neka negativna projekcija Bosne, ili Balkana, onakvog

kakvim ga vidi oko zapadnjaka.

U Prokletoj avliji fra Petar će susresti mnogobrojne njene „stanovnike“. No,

tri se lika posebno izdvajaju. Jedan od njih, Ćamil, posebno je bitan za ovu temu

o prostoru granice i graniĉnih, tj. kompleksnih identiteta.

KaraĊoz i Zaim su, takoĊer, na neki naĉin nositelji tog višeznaĉnog, samim

tim i rubnog identiteta, što ih ĉini marginalnim i osamljenim u tom, a i bilo

kojem drugom društvu. O tome govori i Maalouf tvrdeći da „ko god zahteva

sloţeniji identitet biva marginalizovan.“ (Maluf 2003: g)

Lik Zaima se konstituira kao lik koji i nema pravog, ili na bilo koji naĉin

odreĊenog identiteta. On zapravo pokazuje drugu, negativnu mogućnost

formiranja identiteta na granici. Zaimova priĉa/priĉe, jesu autobiografski isjeĉći,

koji se iz priĉanja u priĉanje transformiraju, sve dok ne dobijemo potpuno

raspuknuće subjekta bez mogućnosti njegove rekonstrukcije, tj. rekonstrukcije

identiteta. Zbog ţelje da se svima dopadne, a bez mogućnosti da stvori most

stvarnih veza, Zaim se potpuno rasipa kao lik, i još ga jedino ĉin priĉanja, kao

takvoga, drţi u okviru romana:

Tu, pored njegove zgrade stvara se, u senci, svakog jutra tanak krug

oko nekog Zaima. To je omalen i pognut ĉovek bojaţljiva izgleda, koji

govori tiho ali i sigurno i oduševljeno, a govori uvek o sebi i kazuje sve

samo u krupnim potezima. Priĉa uvek o istoj stvari i toliko je uveliĉava

i umnoţava da bi trebalo bar sto pedeset godina ţivota da jedan ĉovek

sve to doţivi.

(Andrić 2004: 12)

179

Kao takav lik Zaima opstaje do samoga kraja:

Tu je sve isto. Zaim se ţeni i razvodi još jednako, sve sa novim nekim

ţenama i uvek ga jedni grubo uteruju u laţ a drugi slušaju. On je bled,

zelenkast i crn u licu, kao da boluje od ţutice. A pogled mu, bez veze sa

onim što govori, luta,jadan i lud od straha i skrivene pomisli na kaznu

koja ga ĉeka, ako mu se dokaţe ono za što ga optuţuju.

(Andrić 2004: 12)

KaraĊoz je drugi lik za kojega na prvi pogled ne bismo mogli reći da spada

u tu skupinu graniĉnika, ili likova s kompleksnim identitetom, ali samo na prvi

pogled. Kod njega, svakako nema te nacionalne ili vjerske neodreĊenosti, nego

je njegov identitet obiljeţen proturijeĉjem; KaraĊoz, upravnik u Prokletoj avliji,

prije nego je postao predstavnik zakona bio je u mladosti jako povezan sa

svijetom kriminala. I njegov identitet je slojevit i ĉini da se KaraĊoz u Avliji

izdvaja od svih prijašnjih upravnika. „Kolebao se prvih godina i traţio svoje

mesto, a našao ga je tamo gde se najmanje moglo oĉekivati, u radu protiv svog

nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijance, secikese,

krijumĉare i svakojake nesrećnike i dokonjake iz tamnih kvartova Stambola.

I tako je celog veka ostao u najuţoj vezi sa svetom nereda i kriminala,

koji je u mladosti zauvek napustio, i u isto vreme iznad njega i daleko

od njega, odeljen svojim poloţajem i svojim gustim baštama i za druge

neprelaznim ţeleznim ogradama i vratnicama.

(Andrić 2004: 83)

Iako se moţe reći da je kroz svoj ţivot mogao naći naĉina da bude blizak i

kriminalcima i zakonu, o KaraĊozu se u Avliji nije puno znalo. Svi su ga se

bojali i smatrali ĉudovišnim naĉin na koji upravlja tom institucijom. On je,

ustvari, bio ograĊen od svih, ne pripadajući nikome posebno, dakle, takoĊer,

jedan marginaliziran karakter. To dovodi do zakljuĉka da je i on, ako je to

moguće za mjesto kao što je Avlija, predstavljao daleku drugost, ili ako ne to,

onda je barem sa svojim takvim identitetom bivao posebno strašan, dalek i

neshvatljiv taj Latif, zvani KaraĊoz „u Avliji koja je bila velika pozornica i

stalna gluma Karaţozovog ţivota.“ (Andrić 2004: 20)

Ovaj opis Latifa lako se, sada moţe prenijeti u neke šire krugove. Zapravo,

ne mora netko biti kriminalac i predstavnik zakona u jednom, ali dovoljno je da

njegova liĉnost nije homogena cjelina, ili barem naglašeno usmjerena na jednu

stranu, i to onda moţe biti mnogo gore nego da je potpuno razliĉit. Kada

govorimo o ovome, govorimo i o Bosni i Hercegovini i ljudima koji tu ţive, ali i

o svim drugim graniĉnim prostorima.

Upravo je ova graniĉarska identitetska neĉistoća nerazumljiva, a zato i trn u

oku, puritistiĉim nastojanjima Zapada gdje san o snaţnom, jedinstvenom i

prosvjećenom svijetu pada u vodu, baš ovdje na granici. Na Zapadu je ta ideja,

kako primjećuje Todorova „poprimila odlike podele izmeĊu kultura, a rasno i

180

kulturno ukrštanje smatralo se gorim od ĉiste orijentalne drugosti.“ (Todorova

1999: 218)

Prokleta avlija kao mjesto susreta

Likovi koji su ipak najvaţniji i koji su nositelji romana i ovoga rada, su fra

Petar i Ćamil, tj. njihov susret i ono što predstavljaju u svijetu u kojem su se

pronašli. To je susret dva, na oko vrlo razliĉita ĉovjeka, koji prepoznaju da su

ipak sliĉniji nego što to i sami misle. Prva pitanja koja se prema tome

postavljaju su: Zašto su nam bitni fra Petar i Ćamil; što susret dvojice

graniĉnika u Avliji konaĉno ostvaruje i što podcrtava?

Fra Petar je franjevac, dakle, katoliĉki svećenik, Bosanac, u vremenu

Osmanske vladavine. Odlazi u Tursku, na poslovni put, jer je odabran, kao

poznavatelj turskog jezika da prati fra Tadiju Ostojića. Fra Petar po dolasku u

Tursku biva greškom uhićen i ostaje dva mjeseca pod istragom u Prokletoj

avliji.

O ta dva meseca, provedena u stambolskom istraţnom zatvoru, fra

Petar je priĉao više i lepše nego o svemu ostalom. (...) Priĉao je kao

ĉovek za kog vreme nema više znaĉenja i koji stoga ni u tuĊem ţivotu ne

pridaje vremenu ni redovnom toku vremena neku vaţnost.

(Andrić 2004: 7)

Ćamil je Turĉin, obrazovani mladić iz Smirne, podijeljenog grada-luke, u

kojem ţive Grci i Turci. On je u Prokletoj avliji završio pod optuţbom da je

politiĉki zavjerenik, koji radi na svrgavanju aktualnog sultana. I to samo zato jer

prouĉava ţivot Dţema, brata nekadašnjeg sultana Bajazita. Ćamilov identitet

nije nimalo jednostran. Saznajemo da mu je majka bila Grkinja, ali da je i sam

bio zaljubljen u Grkinju ĉiji otac nije dao da mu se kći uda za nevjernika:

„I volim ţivot svoj izgubiti i kćer, koja mi je jedinica, u more poslati,

nego je dati za nevernika.“ I sve tako. Kao da su on i ta njegova vera

glavna stvar, a ćerka sporedna.

(Andrić 2004: 44)

Ta nemogućnost da se izbori s drugima, a i samim sobom, doprinosi da se

Ćamil odvoji od društva, marginalizira i dobije etiketu ĉudaka.

Izbjegavao je one kojima je po imenu i društvenom poloţaju pripadao, i

koji su poĉeli da ga smatraju otuĊenim ĉovjekom, a druţio se jedino sa

ljudima od nauke, bez obzira na to ko su i šta su po veri i poreklu.

(Andrić 2004: 44)

I fra Petar i Ćamil u sebi nose nešto od prokletstva graniĉnika koji se ne

mogu smjestiti ni tamo, ni ovamo. Oni ne pripadaju ni jednom mjestu na

svijetu. Ili je bolje reći, ni jednom postojećem mjestu. Oni ne pripadaju ni

Istoku ni Zapadu, zato i ne mogu graditi mostove koji povezuju ta dva svijeta.

181

Oni, pak, mogu ispriĉati priĉe o sebi, jedan drugom i tako ţivjeti svoje stvarne

ţivote u jedinom vremenu koje je za njih moguće, a to je ukronija , i na jedinom

mjestu koje je za njih moguće, utopiji. Jer i granice su pomalo prostor koji je

sve i ništa.

Fra Petar, tako sebe pokušava ponovno ispisati kroz vjeĉito ponavljanje

priĉa, a posebno jedne, priĉe o Prokletoj avliji. Ćamil sebe pronalazi u priĉi o

Dţem sultanu, o ĉovjeku koji je i vladar i rob i koji ne pripada nigdje i nikome,

on je „ţrtva podvojenosti dvaju svjetova od kojih on jedan ne prihvata, a drugi

ne prihvata njega.“ (Kovaĉ 1980: 301) U „Prokletoj avliji“ pripovjedaĉ jasno

kaţe, govoreći o Ćamilu i Dţemu: „postoje dva svijeta, izmeĊu kojih nema i ne

moţe biti ni pravog dodira ni mogućnosti sporazuma, dva strašna sveta osuĊena

na veĉiti rat u hiljadu oblika. A izmeĊu njih postoji jedan ĉovek koji je, na svoj

naĉin, u ratu sa oba ta zaraćena sveta.“ (Andrić 2004: 69)

Susret izmeĊu te dvojice, fratra i mladića, postaje lišen predrasuda. Oni

ukidaju potrebu da negativno obiljeţavaju onog drugog. Napetost meĊu njima

nije napetost koja prelazi u sukob ili osjećaj nadmoći i podreĊenosti, napetost

meĊu njima prerasta u dijalog i prepoznavanje. Obojica, svaki na svoj naĉin,

znaju da su pomalo veći od svijeta u kojem ţive i da polovina toga svijeta nije

iskljuĉivo bijela, a druga polovina crna. Ćamilov narativ stvara crvotoĉinu,

procijep, u kojem on, s fra Petrom komunicira svoju posebnost i tako ih izdvaja

iz prostora Avlije (zatvora), u metafiziĉki prostor avlije, koja velikodušno

doĉekuje ljude poput njega i fra Petra. Oni jedan drugog nisu primjetili preko

razlika izmeĊu sebe, upoznali su se upravo preko onoga što moţemo nazvati

najmanjim zajedniĉim sadrţateljem, preko vlastite ljudskosti, gledajući se u oĉi,

ali ne kao objekti, već kao dva ĉovjeka:

Ima takvih ljudi koji se neĉeg plaše ili stide, nešto ţele da sakriju. I

upravo zbog toga oni svojim pogledom nastoje da privuku i zadrţe tuĊi

pogled, u ţelji da ga veţu za svoje oĉi i da mu tako ne dopuste da ide

dalje i da razgleda i ispituje crte njihova lica ili delove tela ili odeću na

njima. Mladić je netremice, ispitivaĉki ali mirno gledao u fratrovo

otvoreno, široko lice sa gustim, crnim brkovima i jako razmaknutim,

krupnim, smeĊim oĉima mirna pogleda. Razgovor je poĉeo sam od

sebe.

(Andrić 2004: 33)

U naĉinu na koji Andrić kreira svoje likove, osjetan je i njegov pokušaj

preispisivanja/propitivanja vlastitog identiteta. Najmanja sliĉnost izmeĊu njega i

ove dvojice zatoĉenika Proklete avlije je sudbina graniĉnika. Vahtel tako i

primjećuje temljenu Andrićevu teţnju u njegovim velikim romanima, a što se

moţe primjeniti i na Avliju: „(...) Andrić ne tvrdi da se razlike mogu prevazići

sintezom, već iskoraĉivanjem izvan i iznad njih, sagledavanjem tih razlika sa

pozicije jednog nenacionalnog, ali saosećajnog posmatraĉa.“ (Vahtel 2001: 212)

182

Kroz fra Petra i Ćamila, Andrić nanovo konstitiuira vlastiti identitet, on ne

bjeţi od heterogenosti svog bića, nego ga afirmira kroz prostor granice i likove

kao što su fra Petar i Ćamil. „Jedini naĉin da afirmiramo nedostupnost i

nedokuĉivost vlastitog ja Ŕ i samim tim njegovu jedinstvenost Ŕ jest da ga

potuĊimo prelamanjem kroz oblik nekoga drugog i tako u neku ruku

dezidentificiramo njegov identitet.“ (Biti 2000: 178)

Osim toga, ako je vjerovati onome što je rekao Sloterdijk, a što prenosi Biti,

u vezi toga da, „„individue sebe razumiju pogrešno barem jednako koliko i

ispravno te da je ţivljeni odnos ĉovjeka prema sebi uvijek tkanje

samoosvjetljenja i zatamnjenja.‟“ (Biti 2000: 108), onda moţemo tvrditi da je

Andrićevo ogledalo, ali ne ono u kojem se zrcale naši nedostatci, nego ono s

imenima fra Petra i Ćamila, posluţilo da vidi sebe, jer i on je sam pomalo i fra

Petar i Ćamil. A Avlija, kao i Turska i Bosna iz priĉe posluţile su da se u njima

ogleda prostor koji je oblikovao takav identitet autorov. Iz tog prostora, koji je

imaginarni prostor priĉe, omogućuje da iz njega „(...) zraĉe saznanja i poruke

vezane koliko za pišĉevo liĉno iskustvo i duhovne osnove svijeta kome pripada,

toliko i za inspirisane uzlete u predjele mašte i snova.“ (Kovaĉ 1980: 254)

Na posljetku, tu je i lik Dţem-sultana, koji beskrajno zaokuplja Ćamila. Već

je reĉeno da se ni jedan ni drugi nisu osjećali kao da pripadaju bilo gdje. Dţem,

koji je nepravdom svoga brata ostao bez titule i postao zarobljenikom u

zapadnom kršćanskom svijetu, nije mogao biti rob, a nije mu dano da bude

vladar.

Sutradan je papa primio vrlo ljubazno toliko ţeljenog turskog princa u

sveĉanu audijenciju. Dţem je odbio da se pokloni pred papom kao što

to ĉine svi drugi, i zagrlio se sa njim kao ravan sa ravnim i vladar sa

vladarom.

(Andrić 2004: 64)

Dţem je tako ostao zauvijek na rubu (vlastite) povijesti, koju još jedino

priĉa Ćamil, jer, pored sve sliĉnosti, najupeĉatljivije je to što i Dţem i Ćamil

osjećaju duboku usamljenost i osjećaj nepripadnosti. I fra Petar, isto tako, moţe

ispriĉati priĉu o svojoj iskljuĉenosti i marginalizaciji iz svijeta kojemu,

površinski gledano, posebno pripada. Ta priĉa je posebna i zbog toga jer je

paradoksalna. Naime, iako katoliĉki svećenik, duhovno okrenut Zapadu i Rimu,

on je tamo, kao i u vatikanskoj hijerarhiji, na neki naĉin rubna liĉnost, baš kao i

Dţem koji predstavlja zaĉudnu drugost. To je stoga što od svih redova

katoliĉkih svećenika, jedino pripadnici franjevaĉkog reda nikada ne mogu biti

izabrani na mjesto pape, koji je vrhovni predstavnik katoliĉke Crkve u svijetu.

Na kraju, što postaje od dijaloga koji uspostavljaju dvojica graniĉnika? Što

se dogaĊa s ljudima koji su samo po pogledu shvatili da nisu uopće toliko

razliĉiti, dapaĉe. Oni svojim susretom i dijalogom uspijevaju prijeći jednu

drugaĉiju granicu, to nisu prostori granice kojima sudbinski pripadaju, to je

granica koju uspostavljaju nametnute vanjske razlike meĊu njima. Zbog toga su

183

fra Petar i Ćamil heroji, ali ne heroji svijeta u kojem se sukobljavaju bogovi i

ljudi, nego ljudi jedni izmeĊu drugih, od kojih su jedni „mi“, a drugi „oni“.

Iako Muhamed Dţelilović govori o herojima i bogovima antiĉke Grĉke,

lako je uoĉiti analogiju s ovim radom:

„Kako svaki susret razlika zasniva granicu, to je neminovno da i heroja

(...) posmatramo kao graniĉno podruĉje. A kako problemu identiteta

uvijek pristupamo u zoni nekog od bezbrojnih graniĉnih prostora, tako

nas razmišljanje o heroju neminovno vodi u problemski trokut ĉije

vrhove predstavljaju pojmovi razlike, granice i identiteta.“

(Dţelilović 2006: 122)

Cijena koju plaćaju za taj prelazak preko granice razlika je definitivno

ukidanje granice izmeĊu zbilje i mašte za Ćamila, ĉiji se identitet zauvijek stapa

s Dţemovim, u kafkijanski apsurdnoj smrtnoj presudi, a za fra Petra, to je još

jedno novo izgnansto koje ga nosi još dalje od Bosne, u kojoj će ipak, prije

vlastite smrti, u obliku priĉe, u baštinu ostaviti i sebe i Ćamila i Dţema.

Njihov dijalog ili njihova priĉa, koja im je zajedniĉa kao i ĉovjeĉnost,

prelazi okvire ovoga romana i nastavlja dalje u beskraj, i to je ono što je bitno,

jer netko nekada moţda i shvati.

Nisu (...) njihovi razgovori bili drugo do sporo prepriĉavanje onog što

su nekad videli i proĉitali. (O sebi nije niko ništa govorio.) Ali ti

razgovori su se razlikovali od svega što se oko njih moglo da ĉuje i vidi.

A to je glavno.

(Andrić 2004: 57)

Priĉu o Avliji moţda bi najbolje bilo zakljuĉiti izvanrednom definicijom

identiteta koju daje Zlatar u svom ogledu „Tekst, tijelo, trauma“, gdje kaţe:

„Identitet nije fiksna, ĉvrsta toĉka iz koje polazimo i kojoj se vraćamo,

identitet je kontinuirani proces, proces stvaranja i razaranja,

napuštanja staroga i uspostavljanja novoga. Identitet se stvara u

procesu razlikovanja, stalnoga uspostavljanja identiteta sebe u odnosu

na druge, jastva u odnosu na druga jastva kao i na prepoznatu drugost

u vlastitome ja. Naše je biće skup razliĉitih identiteta koji su u prošlosti

nastajali i nestajali, izgraĊivali se i razgraĊivali.“

(Zlatar 2004: 21)

Ovaj je citat dobar i iz razloga što sumira cilj ovoga rada i jasno je da se

moţe primjeniti na sve problematizirane likove ovog romana, a kao što smo

vidjeli, i na autora, i to moţda i ponajviše. OtuĊenje koje ide uz nepristajanje na

iskljuĉivost u definiranju svoga karaktera je usud graniĉnika koji stoje na

margini svih svjetova. Cilj ovoga rada, ipak, nikako nije bio pokazati prostor

granice i idetitete koji se na njoj konstruiraju, kao inferiornima naspram velikih,

postojanih centara. Jer ponekad mjesto na rubu daje bolji pregled na sve ono što

184

se u centru dogaĊa, ili kako bi to Zlatar rekla, to je zato što je „margina prostor

dvostruke simbolike Ŕ onoga što je izbaĉeno iz središta, decentrirano, ali i

onoga što je otvoreno i fleksibilno, prvenstveno mobilno. (...) pogled sa strane i

mogućnost pokretljivosti stvara bolji i oštriji uvid u zbivanja koja su u središtu.“

(Zlatar 2004: 17)

Ova tema o pitanju identiteta i pripadnosti danas je jako frekventna u

cijelome svijetu. To je tema koja je jako delikatna jer mnogi ljudi i grupe

pojedinaca usljed društvenih, politiĉih i raznih drugih pritisaka prisiljavani su da

se izjasne o tome gdje i kome pripadaju. Suvremene polemike oko Andrića,

njegovog jezika, pripadanja, podrijetla... dobar su primjer toga. Graniĉnici i

prostor na granici, dobar su primjer ljudi koji, iako ne svjesno, uspjevaju izboriti

pravo na svoju vlastitost, kompletnost i kompleksnost, bez potrebe da biraju

samo dio svoga identiteta. Ipak, Zapad, koji još ĉak i danas, u vrijeme

postmoderne, postoji kao tvornica normi koje se primjenjuju u cijelome svijetu,

negativno vrednuju granice i graniĉnike i marginalizira te prostore, ne

razumijevajući njihov mentalitet. A, na licemjeran naĉin, upravo se tamo vrši

propagiranje te multikulturalnosti, otvorenosti i kompleksnosti identiteta, na

kojoj se temelji moderni zapadni svijet.

Konaĉno, bez obzira na sve to od ĉega je satkan naš identitet, bez obzira

koji ga prostor oblikovao, bez obzira tko ga pisao, slikajući sebe ili pak nas, naš

identitet uvijek mora biti spreman da se mijenja. Ali, ima jedan element što ga

svaki karakter ipak mora moći upisati u svoje biće. Maalouf nam, na kraju, o

tome kaţe:

„(...) svako bi trebalo da ima mogućnost da u ono što procenjuje kao

svoj identitet uvrsti jednu novu komponentu, koja će, nadamo se,

dobijati sve više i više znaĉenja tokom novoga veka, novoga

milenijuma: osećaj da takoĊe pripadamo i ljudskoj avanturi.“

(Maluf 2003: 128)

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo: Prokleta avlija, Civitas. Sarajevo, 2004.

Biti, Vladimir: Strano tijelo pripovijesti: Etiĉko-politiĉka granica

identiteta. Hrvatska sveuĉilišna naklada. Zagreb, 2000.

Dţelilović, Muhamed: Kalhasovo proroĉanstvo. Connectum. Sarajevo,

2006.

Kalin, Boris: Povijest filozofije: S odabranim tekstovima filozofa.

Školska knjiga. Zagreb, 2001.

Kovaĉ, Nikola: Upitna misao. Prosveta. Beograd. 1980.

Lešić, Zdenko: Nova ĉitanja: Poststrukturalistiĉka ĉitanka. Buybook.

Sarajevo. 2003.

Maluf, Amin: Ubilaĉki identiteti. Paideia. Beograd, 2003.

185

Pamuk, Orhan: Bela tvrĊava, Geopoetika. Beograd, 2007.

Todorova, Marija: Imaginarni Balkan. Biblioteka XX vek. Beograd,

1999.

Vahtel, Endru Baruh: Stvaranje nacije, razaranje nacije: Knjiţevnost i

kulturna politika u Jugoslaviji. Stubovi kulture. Beograd, 2001.

Zlatar, Andrea: Tekst, tijelo, trauma: Ogledi o suvremenoj ţenskoj

knjiţevnosti. Ljevak. Zagreb, 2004.

186

187

Amela Bajrić

(Travnik, Bosna i Hercegovina)

Snovi i trauma Mustafe Madţara Sažetak

Glavni junak pripovijetke „Mustafa Madţar“ zarobljen je u okovima straha koji je

rastao i muĉio ga danju i noću, razarao ĉak i pomisao na san; Mustafa Madţar se ne

uspijeva osloboditi traume koja se upija u svaku poru njegovog tijela i svakim danom

zasijeca sve dublje. U pripovijeci su opisana ĉetiri Mustafina sna koja povezujemo sa

njegovim strahovima i njegovom traumom. Frekventna je upotreba kljuĉne reĉenice

koja se proţima kroz cijelu pripovijetku „Svijet je pun gada“. Mustafa se ne uspijeva

izbaviti iz uzaludnosti svijeta koji od njega pravi istu nakazu kakav je i svijet – Mustafu

gada.

Ključne riječi: Mustafa Madţar, san, strah, trauma.

Pokušaj analiziranja bilo ĉega iz opusa Ive Andića neminovno dovodi do

suprotnih stavova. Poznati su nam brojni primjeri ideoloških tumaĉenja opusa

ovog knjiţevnika, tako da se obraćanjem paţnje na te interpretacije, skreću

misli s pravilnog puta u tumaĉenju onoga što zapravo Andrić ostavlja iza sebe i

baštini u svojim tekstovima. Bogatstvo ideja, motiva, vrhunski oblikovana

reĉenica, ostavlja izuzetan utisak na ĉitaoce i ĉini ovog pisca uvijek aktuelnim.

Andrićev knjiţevni svijet je ispunjen pojedincima koji su poniţeni i uvrijeĊeni,

niţi i potĉinjeni, pojedincima koji su (poput onih u tragediji) predsudbinski

odreĊeni da budu u zavadi i suprotnosti sa okolinom i principima po kojima

funkcionišu odnosi u kolektivu. Zateknuti u meĊuprostoru kulturalnih

pluralizama ĉiji je Andrić izuzetan poznavalac, personalizirani i psihološki

slikani likovi teţe samoostvarenju koje gotovo uvijek odudara od principa koje

zagovara kolektiv. Kroz svaku Andrićevu priĉu susrećemo se sa ljudima koji

odudaraju od okoline i ĉija je duša naslikana odreĊenim specifikumom, bez

obzira da li je tu rijeĉ o nesretnom bastardu Ćorkanu koji se izdiţe iznad okoline

svojom nutrinom i posjedovanjem smisla za ljepotu, ili o Mustafi Madţaru koji

ne moţe izaći iz uzaludnosti svijeta koji ga usisa i od njega proizvede istu

nakazu kakav je i svijet, gada.

Pripovijetka „Mustafa Madţar“ ispripovijedana je u trećem licu jednine,

retrospektivno, i zapoĉinje opisom povratka istoimenog junaka iz banjaluĉke

bitke. U ovom radu dat ćemo analizu pripovijetke „Mustafa Madţar“ i pokušati

prepoznati traumu glavnog lika bazirajući se na njegove postupke.

U pomenutoj pripovijeci Andrić je povezao dvije vrste tekstova: umjetniĉku

i historijsku. Historijska podloga uvjetovala je produbljenje psihološke

karakterizacije glavnog lika. Mustafu Madţara obuzima ludilo koje postepeno

raste. Mustafin karakter razvija se kroz fabulu, kako smo već i naveli,

retrospektivnom tehnikom, a kako radnja odmiĉe, prošlost sve više ima ulogu u

postupcima glavnog lika (Rizvić, 1996: 66).

188

Mustafa je okarakterisan kao lik radikalnog zla nakon što jednog dana

ustaje i poĉne da ubija, naizgled bez ikakvog razloga. To ubijanje ne predstavlja

sredstvo za neki cilj, nego više izgleda kao ispoljavanje neĉega što Mustafa nosi

u sebi ili, ĉak, neĉega što on već jeste (Milutinović, 2012: 2).

Kad je poĉeo rat, Mustafa Madţar je otišao u Rusiju gdje se „proslavio

mimo sve Bošnjake i ...ostao u velikoj ĉasti“ (Andrić, 2005: 31), a kad se vratio,

potraţio je svoju zurnu i vidio „da nema ni stalna daha, ni u prstima gipkosti

kao nekoć, nit pamti stare melodije.“ Odloţio je zurnu i predao se „muĉenju

nesanice, koja ga ne ostavlja otkako su prestale bitke“ (Andrić, 2005: 31). I to

se muĉenje ponavlja svake noći. „Odjednom, zaboravi sve što je ikad bilo, i

svoje roĊeno ime, i pošto se tako u prvom polusnu ugasi svako sjećanje i svaka

pomisao na sutrašnji dan, (...) otpoĉnu brzi mravci uz noge i strepnja u mekoti

ispod srca, i stane svuda da se širi strah kao hladno strujanje“ (Andrić, 2005:

31).

Osjećanje straha je dominantno u pomenutoj pripovijeci kod glavnog

junaka. Razoren je nesanicom kao trajnom morom, usamljen u svom ĉardaku i

plaši se mraka. Poseban vid ispoljavanja straha i unutrašnjih psihiĉkih muka

jesu snovi o kojima ćemo nešto reći u nastavku rada. Mustafa sanja ĉetiri sna od

kojih je ĉetvrti varijacija prvog.

Kad su poĉele borbe u Slavoniji i MaĊarskoj Mustafa se uputi, a iza njega

doĊoše „glasovi o njegovim junaštvima“ (Andrić, 2005: 32). A u njemu, uoĉi

bitke pod Banjom Lukom, „u vrbaku kod Crkvine“, probi potiskivana

podsvijest: „(...) iziĊoše (mu) na san neka djeca s Krima. To je bilo prije toliko

godina, i nikad ih se više nije sjetio“ (Andrić, 2005: 32).

Scena koju je Andrić nakon toga iznio predstavlja primjer psihoanalitiĉkog

sna i kljuĉ za razumijevanje Madţarove potisnute traume, koje se on pokušava

osloboditi krvlju i nasiljem, junaštvom sada kao patološkim ubijanjem u svrhu

morbidnog resterećenja poremećenog duha:

Progoneći neprijatelja, bijahu zanoćili u nekom napuštenom ljetnikovcu

na Krimu. Kad htjedoše da polijegaju, otkriše iza nekih ormana

skriveno ĉetvoro djece. Bijahu djeĉaci, plave podšišane kose, bijeli i

gospodski odjeveni. Njih bijaše petnaest konjanika, većinom Anadolaca.

Dokopaše ih meĊu se. Tako su djeĉaci, polumrtvi od straha i bola, išli

od ruke do ruke. Kad svanu jutro, djeca bijahu podbula i pomodrila i ni

jedno nije moglo da stoji na nogama. Uto naiĊe jaĉi ruski odred i oni

pobjegoše ne stigavši ni da pokolju djecu. Sad ih vidi sve ĉetvoro. Ĉuje

Ruse kako dolaze. Htio bi da uzjaše, ali mu se uzengija mrsi i izmiĉe i

konj se otima. Probudi se znojan. Vas se zapleo u kabanicu kidajući se i

otimajući. Bilo je prohladno i smrklo se jaĉe pred zoru. Prepasa se i

uredi, sve pljujući od bijesa i gaĊenja nad podlim muĉenjem podmuklih

i neoĉekivanih snova.

(Andrić, 2005: 33)

189

Svodeći pripovijedanje nakon ovog traumatiĉnog sna u poĉetak banjaluĉke

bitke uz podtekstualno povezivanje mentaliteta i historije, Andrić opisuje napad

pod Madţarevim vodstvom:

Mustafa dade znak splavarima da još bolje pritegnu konopce pa da se

sklone; odmah baci korice od sablje i alaknu gromko:

- Alah! Bismilah! Ko je Muhamedove vjere...

- Na ćafira!

- Na batila!

- Alah! Alah! – prihvataše vojska i prolamaše se.

(Andrić, 2005: 33)

Neveĉer, dok je još trajao „pokolj raje i pljaĉkaša“ (Andrić, 2005: 34) kao

junaĉka pozadina ove pripovijetke o Mustafi Madţaru, on je leţao uznemiren

unutarnjim nemirom, pomislivši kako je „Svijet pun gada“, a potom i

izgovorivši glasno tu kljuĉnu reĉenicu i središnju misao svog opterećenog duha

koja se javlja prilikom svakog novog njegovog nasilja Ŕ „Svijet je pun gada!“

„A krv u njemu samo što tka i raste“, dalje navodi Andrić. „Svi damari biju. Sna

nema“ (Andrić, 2005: 33). Od tada strah u njemu sve više raste, san mu posve

nestade, a on strepi od pomisli na noć, u kojoj se pojavljuju isjeĉci prošlog

zaboravljenog ţivota u snoviĊenjima pred zoru: „Ni sam sebi nije priznao taj

strah, ali on je rastao, muĉio ga danju, razarao i samu pomisao na san (...)“

(Andrić, 2005: 34).

Drugi put na san Mustafi dolazi djed Avdaga i to prije nego što je Mustafa i

zaspao, stojeći, prislonjen uz prozor.

Pred njim se ukaza pokrajnja soba, puna neke krteţi i pauĉine, a u kutu

na sanduku sjedi djed mu, Avdaga Madţar. Crven u licu, s kratkom

bradom i oštrim brcima. Sjedi tako nijem i nepomiĉan, ali u samoj

njegovoj prisutnosti ima naroĉito zraĉenje i nepodnošljiva tegoba i uţas

koji ga guše. Trza se. Premire od mraka u sobi, ali ne pali svjetla, nego

nastavlja da hoda iako je vas u jezi kao u oklopu i ne osjeća nogu pod

sobom.

(Andrić, 2005: 35)

San se doima kao da je Avdagino prisustvo prijekor za razoreno imanje i za

razoren ţivot, za neposlušnost, ali i simbol prisustva smrti, odnosno njene

blizine.

U trećem traumatiĉnom snu, psihoanalitiĉki dosljedno, takoĊer izranja bivši

zloĉin Mustafe Madţara: U boju na Orljavi, u borbi sa dva brata Latkovića,

krupna i bijesna hajduka, on vidje:

gdje se pomalja ţena u crnini, s rukama na grudima i iskrivljena lica.

On je zna i zna zašto rukama dojke pritišće i zašto joj je lice bolno

iskrivljeno. Iako sve to misli i gleda u ţenu i sjeća se kako ju je, u

190

Erzerumu, zatekao samu u sarafovoj kući i kako se oĉajno otimala, ipak

se prisebno brani od dvojice hajduka.

(Andrić, 2005: 38)

Poslije buĊenja, vidjevši da nema više mirnog sna ni pred zoru, dobija

epileptiĉni napad: „Jeknu od nemoćna bijesa, savi se i stade da bije glavom o

zemlju. Tako se dugo bacao i reţeći, vas zapjenjen, grizao crvenu kabanicu, dok

se dizalo sunce nad planinom, visokim nebom“ (Andrić, 2005: 39). A izmeĊu

tih mutnih snova on je osjećao kako se „zlovolja diţe do grla i guši ga.“

Ponovljeni san o nasilju nad djecom, ujedno i ĉetvrti koji je varijacija

prvog, predstavlja povezivanje seksualne nastranosti i manijaštva, a poreĊenje

djece sa ribama koje se izmiĉu otkrivaju psihoanalitiĉku simboliku:

Najprije zaspa, ali tada najednom, kao uvijek kad se najmanje nada,

iziĊoše preda nj ona djeca s Krima, plava i podšišana, ali nekako kruta

i glatka i snaţna, pa se izmiĉu kao ribe. I u oĉima im nema one

zamrlosti, nit im zjenice u strahu zapadaju, nego su uporne i

nepomiĉne. On se zadihao i neprestano ih hvata, ali zapaţa svaku i

najmanju promjenu. I dok se tako muĉi i srdi što nema snage da ih

uhvati i zadrţi, ĉuje kako mu neko iza leĊa govori:

- Trebali ste ih peći, pohvatati pa na ţaru... ali sad je dockan.

Bjesni od muke. To je trebalo: peći! I ponovo se diţe da ih hvata, ali

samo uzalud maše rukama, jer je nejak i smiješan, a djeĉaci se izmiĉu i,

najednom, lete kao oblaci.

(Andrić, 2005: 40)

Napetost tegobe od sna u Madţaru ponovo prerasta u saznanje „koliko gada

ima na svijetu“ kada u mraku, u verbalnom sukobu sa Abduselambegom osjeti

kako beg vadi noţ iz korica, okrećući se tako u patološkoj mrţnji od kršćana

prema svome svijetu, da bi kulminacija nastala svaĊom i sukobom sa „Turcima“

u kahvi, pri razgovoru o progonima besposlenjaka pijanica i nasilnika, meĊu

kojima su bili neki ĉuveni junaci, od strane sultanovog izaslanika:

- Valahi će nas poplaviti raja. Naši ginu, a krštenog gada se nakotilo,

kraja mu nema.

Razabirajući rijeĉi, Mustafi se mutno uĉini da to ima veze s njegovom

mišlju. S velikim naporom se sabra:

- I krštenog i nekrštenog: svijet je pun gada.

(Andrić, 2005: 44)

Ovaj iskaz prelama se kroz cijelu pripovijetku. Ĉak ĉetiri puta Mustafa

ponavlja tu kljuĉnu reĉenicu koja se u njemu, kao kritiĉna taĉka i napetost,

preobraţava u napad nagona za ubijanjem tako da izgleda kao da je oslobaĊao

potisnutu svijest o vlastitim seksualnim zloĉinima.

191

Tek tada vidješe da su mu oĉi sasvim zalivene krvlju, u kojoj je ostala

zjenica samo kao crna taĉka u sredini, da mu se ruke neprestano grĉe,

da mu je razdrljeni vrat nabrekao, a lijevi brk izgrizen i kraći.

Zagledaše se. A on, kroz mrak od krvi, nazre kako se prema njemu

okreću sva ta lica, i uĉini mu se da se spremaju na navalu. Maši se

sablje.

(Andrić, 2005: 44)

Kao izraz osloboĊene podsvijesti i kao uvjerenje, iskaz „Svijet je pun gada“

ostao je na kraju kao višestruka psihološka, moralna i patološka drama, u kojoj

se na negativan, traumatiĉan i nastran naĉin prelamaju iskustva, moral,

samosaznanja, traume, nagoni, patološke devijacije i opterećenja, te iz nje zraĉe

u obliku agresije, destrukcije, ubijanja, zloĉina: od traumatiĉno podsvjesnog

pritiska i mnogo nemoralnih djela, od kojih je moguće oslobaĊati se nasiljem i

ubijanjem, preko individualnog saznanja o gadosti vlastitih postupaka, junaĉkog

jurcanja u smrt kao u kaznu i izravnanje, do uopćenja da je svijet pun gada i

zato ga treba uništavati jer i ne zasluţuje da postoji. Snovi i strah/trauma su

nerazdvojni kod Mustafe Madţara; oni su i sami izraz straha ili nekog

preţivljenog uţasa.

Abstract

The protagonist of the narrative „Mustafa Madţar“ is trapped in the chains of fear that

grew and tortured him night and day. It even destroyed the bare thought of a dream.

Mustafa Madţar does not succeed in realising himself from the trauma that absorbs

into every pore of his body and cuts deeper and deeper daily. There are four Mustafa‟s

dreams described in the narrative which we associate with his fears and his trauma. A

key sentence „Svijet je pun gada“ („The world is full of scoundrels“) is frequntly used

and it permeates the entire narrative. Mustafa does not succeed in rescuing himslef

from the futility of the world which makes him the same freak that the world itself is -

Mustafa the scoundrel.

Keywords: Mustafa Madţar, dream, fear, trauma.

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo (2005). Priĉa o vezirovom slonu i druge pripovijetke.

Sarajevo: Dani.

Delić, Jovan (2010). Andrićev portret slavnog pobjednika. Graĉki opus

Iva Andrića (1923-1924). GrazŔBeograd: Institut fur Slawistik der

Karl-Franzens-Universitat GrazŔBeogradska knjiga.

Milutinović, Zoran (2012). „Nit mogu da rastumaĉim, niti da

zaboravim‟: Andrić, zlo i moralistiĉka kritika. Zbornik radova.

MeĊunarodni nauĉni skup Ivo Andrić Ŕ 50 godina kasnije. Sarajevo.

192

Rizvić, Muhsin (1996). Bosanski muslimani u Andrićevom svijetu.

Sarajevo: Ljiljan.

Varga Oswald, Tina (2010). Legenda i mit u Andrićevoj pripovijetki

„Mustafa Madţar“. Graĉki opus Iva Andrića (1923-1924). GrazŔ

Beograd: Institut fur Slawistik der Karl-Franzens-Universitat GrazŔ

Beogradska knjiga.

193

Jelena Ratkov Kvoĉka

(Sremski Karlovci, Srbija)

Lepota, dobrota i uĉenost u „Prokletoj avliji“ ili vizija sveta bez

granica

Sažetak

Razmatram u radu traumatiĉna iskustva likova Andrićeve „Proklete avlije“, naroĉito

Ćamila efendije, ĉoveka razapetog na razmeĊi svetova izmeĊu dve suprotnosti, izmeĊu

nepomirljivih krajnosti, ĉoveka lepote, dobrote i uĉenosti koji po svom unutrašnjem

opredeljenju ne priznaje granice, ni podeljenost svetova.

Ključne reči: lepota, dobrota, uĉenost, trauma, celovitost, svetlost.

Razlikujem Zaimovu sanjalaĉku potrebu da sebe u priĉama predstavlja kao

ispravnog ĉoveka dok suštinski „mašta, laţe i opija se i zavarava laţima,

polulaţima i poluistinama“ (Andrić 1981: 21). Reĉ je o ĉoveku koji krivotvori

novac i rastura laţne monete i kojeg ne jednom zbog toga hvataju i zatvaraju.

On jednako falsifikuje stvarnost, krivotvoreći i rasturajući pozitivnu priĉu o

svom ţivotu meĊu hapsenicima Avlije, o lepoti, dobroti, imetku, pameti i

naroĉito o poštovanju koje je uţivao u oĉima drugih. U svojim priĉanjima stvara

neku drugu, alternativnu, bolju i lepšu, stvarnost, u kojoj je i sam mnogo bolji.

Toliko puta se srećno ţenio, toliko „svoga dobra“ je „zaimao“, bio „bogat

ĉovek“, ţiveo godinama „u svakom dobru“, svuda su ga „cenili i voleli“ zbog

njegovih „zlatnih ruku“ i veliki je „ugled uţivao u graĊanstvu“ budući da se i

sam „vladao kako treba i sa svakim lepo i pošteno umeo“ (Andrić 1981: 19).

Njegova trauma, iskustva drugog, jeste iznutra, unutrašnja razapetost izmeĊu

laţi i istine, sna i jave, krivotvorenog i stvarnog, dostojojanstvenog i

nedostojnog, uvaţavanog i sramotnog, imati i nemati.

Razlikujem Latifagino naglo i neoĉekivano preoblikovanje, od deteta ţivog,

bistrog i prijemĉivog knjizi, od oca Ŕ tihog ĉoveka, ljubitelja knjige i

razmišljanja Ŕ u KaraĊoza, strašnog vladaoca Proklete avlije. Njegovu

transformaciju od entuzijaste za knjige i muziku u ĉoveka ĉija se ţivost poĉela

pretvarati u bes Petar Dţadţić prepoznaje kao arhetipsku, imenujujći je „uĉenim

krvnikom“. Takvih likova ima još u Andrićevom delu: Mula Jusuf u pripoveci

„Za logorovanja“, Mustafa Madţar iz istoimene priĉe, Ĉelebi Hafiz iz

pripovetke „Trup“, Dţelaludin paša iz pripovetke „Priĉa o vezirovom slonu“,

Ibrahim-paša u „Travniĉkoj hronici“, Omerpaša Latas iz istoimenog romana

(Ibrahim-pašu i Omerpašu Latasa ne navodi Petar Dţadţić, već ih dodaje

autorka ovog rada), sve do KaraĊoza u „Prokletoj avliji“. Komentarišući ovaj

arhetip Dţadţić kaţe: „U hebrejskim legendama koje nisu uvršćene u Bibliju

demoni dibuki ulaze u tela uĉenih ljudi i gospodare njima; pomenuti likovi iz

Adrićevog dela prosvećeni su ljudi koji odjednom, kao mleko kada se provari,

194

kako se kaţe za jednog od njih, menjaju iz osnova ţivotno usmerenje i postaju

krvnici i krvoloci“ (Dţadţić 1983: 146).18

„Uĉeni krvnik“ će od Latifage do

KaraĊoza još jednom u potpunosti preobraziti svoje ţivotno usmerenje i od

potencijalnog kriminalca, postati „dobar i revnostan stambolski policajac“.

(Andrić 1981: 26)

Nije to postao odjedno. Kolebao se prvih godina i traţio svoje mesto, a

našao ga je tamo gde se najmanje moglo oĉekivati, u radu protiv svoga

nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijanice,

secikese, krijumĉare i svakojake nesrećnike i dokonjake iz tamnih

kvartova Stambola. Radio je sa strašću, sa neobjašnjivom mrţnjom, ali i

sa veštinom, sa poznavanjem te sredine kakvo je samo on mogao da

ima. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svoga rada jer sitni

prestupnici odaju krupne. Podaci o ljudima se gomilaju, obaveštaĉka

mreţa se pojaĉava i širi. Izuzetna revnost i uspesi u sluţbi doveli su ga

posle desetak godina za pomoćnika upravnika ovog velikog

„prihvatilišta“. A kad je stari upravnik umro od srĉane kapi, on je bio

jedini koji ga je mogao zameniti.

(Andrić 1981: 27)

Nadimak je stekao još prve godine upravnikovanja. Istoĉnjaĉka igra lutke i

senke karaĊoz (u prevodu crnooki) u Turskoj je naišla na plodno tle. Pominje se

od XIV veka, a legendarno još za vreme sultana Orhana (XI vek). Priĉa je

vezana za graĊenje dţamije u Bursi i dvojicu šaljivdţija (KaraĊoz i Hadţivata)

koji su svojim lakrdijama izazivali salve smeha meĊu radnicima i uticali da

gradnja stagnira. Glasine su stigle do samog sultana koji je naredio njihovo

pogubljenje. MeĊutim, pod uticajem teške griţe savesti i po nagovoru najbliţih

saradnika, sultan Ohrana je naloţio da se njihovi likovi naĉine od fine štavljene

kamilje koţe, da se postave iza prozirnog platnenog paravana, osvetle svećama i

da igraju kao ţivi. Josip Lešić kaţe:

„U samom poĉetku ova igra sjenki imala je mistiĉni karakter, da bi

vremenom prevladao satiriĉki i parodijski oblik. MeĊutim, iako

preteţno zabavljaĉko i puĉko pozorište karaĊoz je sadrţavao i izvjesnu

misaonost i filozofiju, izvlaĉeći u prvi plan kritiku nasilja, korupcije i

raznih moralnih i etiĉkih deformacija.“

(Lešić 1985: 42)

Svi ti elementi su prepoznatljivi i u Andrićevom KaraĊozu koji je kao

upravnik kazamata, Prokletu avliju, tu „dţunglu u tami“, pretvarao u tribinu sa

koje je bespoštedno napadao krivicu i bezakonje. TakoĊe spoznajem da je u

razigranom KaraĊozu, koji je kako Andrić kaţe „radio iznutra“ te stoga po

18 Isti ovaj tekst o arhetipu „uĉenog krvnika“ pronalazimo i u Dţadţićevoj knjizi „O Prokletoj avliji“ (Dţaţić 1992:127)

195

zatvorenike bio „mnogo gori, teţi i opasniji, i u izvesnom smislu, ponekad bolji

i ĉoveĉniji od ranijih upravnika“ (Andrić 1981: 29), preostalo nešto od Latifage,

uvek budna paţnja i uvek nemirno-dovitljiva misao, kao i ljubav za svakovrsnu

igru, glumaĉku i plesaĉku, talentovanu. Bespoštedan prema ljudima, „bez stida i

obzira, bez poštovanja drugog ĉoveka i sebe sama. Radio je uvek neoĉekivano,

kao po nekom nadahnuću“ (Andrić 1981: 31). U njegovoj glumi je bilo i neĉega

izvan glume.

Ovde nevinog ĉoveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i

nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli ovde, ova bi Avlija

morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije

svakom pisano da ovde hleb jede.

(Andrić 1981: 32)

Ispod maske se naziralo lice koje pokazuje bolnu istinu o ljudima u svetu.

„U glasu mu, ispod sve grubosti i velikog gnušanja prema svemu, jedva ĉujno

trepti nešto kao suzan grĉ i ţaljenje što je sve to tako.“ (Andrić 1981: 33)

Po uzoru na svoj pozorišni prototip, Andrićev KaraĊoz je istovremeno

delovao i kao stvaran i kao iluzoran, i kao crni gospodar tamnice i kao crni

gospodar ĉitavog sveta; dok je svet postajao scenska igra svetla i tame (senki), a

hapsenici, tamniĉari i on sam Ŕ KaraĊoz, kao lutke na koncima koje ogromna

ruka nekog nevidljivog pokreće, svu tu Avliju, ĉitavo to „Ċavolsko ostrvo“,

ĉitavu tu „ĉegrtaljku u dţinovskoj ruci“ koja postaje svojevrsna metafora za

ĉitav svet.

I u vezi sa vladaocem Proklete avlije, traumatiĉna iskustva drugog treba

traţiti iznutra, na relaciji Latifaga Ŕ KaraĊoz. Da nije reĉ iskljuĉivo o crnom

Ċavolu (iako je u mnogim prilikama u svojim istraţivaĉkim postupcima dovodio

hapsenike do uverenja da u njemu „sedi i iz njega govori sam Ċavo, i to ne

jedan“), kazuju podaci da je svakog zatvorenika znao u glavu, liĉno bio

zainteresovan za svakoga, da je cedio priznanje koje mu je bilo neizostavno

potrebno, „kao jedina donekle stalna taĉka“ (Andrić 1981: 35) budući da nije

verovao nikom, ni sebi; da je onom koji je priznao nadalje pomagao i olakšavao

mu svojim iskazima i da je uprkos ogorĉenju i gnušanju, izazivao kod „gostiju“

Proklete avlije nepodeljeno divljenje, ne samo zbog nenadmašne raskošne

glume, već i zbog te neke bazne ĉoveĉnosti, pa ĉak (koliko god to zvuĉalo

paradoksalno) zbog KaraĊozevog baziĉnog osećanja pravde i praviĉnosti i

gotovo neţne brige da ne stradaju nevini ljudi. Uz KaraĊoza, kod Andrića uvek

ide ironija („ironiĉna reĉ“), što će reći priznanje sposobnosti ili talenata da

stvari izvrće na neoĉekivan i zanimljiv naĉin, ali i prikriveno ili potpuno

suprotno znaĉenje izraza. KaraĊoz je za Andrića potvrda da je ĉovek ne-celo,

već samo deo sebe samog, procep izmeĊu potencijala i realizacije, nepremostivo

raspolućenje izmeĊu pravde i krivde, neţnosti i surovosti, lica i groteskne

maske ĉiji je postao rob, koja je do te mere srasla sa licem da bi zderati je

znaĉilo zderati i lice sa njom. I jednako fra Petrovom osećanju, koji se

196

neprestano vraćao na KaraĊoza kao da sa njim nikako „nije gotov“, delim to

osećanje te će se o KaraĊozu još govoriti.

Potcrtavam izuzetnost Tahirpašinu, obrazovanost i ugled u Smirni, visoki

poloţaj u drţavnoj sluţbi koji je u mlaĊim godinama zauzimao, kao i njegovu

ţenidbu sa lepom Grkinjom, udovicom, vanredne osećajnosti i lepote, koju mu

je u naruĉje donelo njeno ogorĉenje na sve svoje sunarodnike, koja će u braku

sa njim postići smirenje i utehu. Njihov brak treba videti kao prekoraĉenje

granica, što se oĉituje u velikom uzbunjenju meĊu Grcima i mnogobrojnim

kletvama grĉkih ţena i popova. Šezdesetogodišnji paša, ĉuven po svojoj

povuĉenosti, „od svoje ţene nije traţio da promeni veru; samo se nije

pokazivala na ulici otkrivena lica“.

Kada im je umrla petogodišnja kći, u lepoj Grkinji će se ponovo pokrenuti

lavina ţalosti i za prvoumrlom kćeri, bol intenzivirana do bezumlja, osećanje

prokletstva i nedostojnosti, što će je dovesti do potpunog zanemarivanja muţa i

sina, naglog kopnenja u teškoj melanholiji i smrti. U neizleĉivom bezumnom

bolu Ćamilova majka je umirala ubeĊena da su to neke više sile, prokletstvo (da

li ono grĉkih ţena i popova kad se, udala za Tahirpašu? Da li je umišljala da je

tako strašno kaţnjena zbog svoje pobune protiv sunarodnika, odbijanja silnih

prosaca Grka i ogorĉenosti na roĊake i sve sunarodnike? Da li je u tome bio

uzroĉnik i potpunog zanemarivanja muţa i sina? Ili je reĉ o strahu i nastojanju

obolele duše da svoje najmilije zaštiti od vlastite ukletosti?). Deĉaka majĉine

lepote u muškom vidu i oĉeve pameti, duhovnosti i gospodstva, prvog plivaĉa i

rvaĉa meĊu vršnjacima, majĉina smrt će odvratiti od sveta igara i zabava,

skloniti u povuĉenost poput oĉeve, okrenuti ga knjigama i nauci.

Tahirpaša je imao dubokog razumevanja za svako ljudsko biće, uvaţavanja

svaĉije razliĉitosti i suštastvenosti. Kad mu se sin poĉeo predavati izuĉavanju

istorije, on ga je zdušno podrţavao, „nabavljao mu knjige i uĉitelje,

omogućavao putovanja. Ĉak je i španski jezik uĉio kod jednog starog sefarda,

rabina u Smirni“ (Andrić 1981: 58).

Dokaz više Tahirpašine ljudske ĉistote i kosmopolitizma, naklonjenosti

lepoti, dobroti i uĉenosti, doţivljaju sveta bez granica. I posle Tahirpašine smrti,

jedne zime, njegov ugled će ţiveti u Smirni i štititi sina, da mu je ĉak nuĊena

drţavna sluţba koju je mladić odbio. Toga leta mladić će se zagledati u devojku

Grkinju:

Munjevita ljubav izmeniće ga potpuno. (…) Mladić je bio rešen da je

uzme isto onako kao što je nekad Tahirpaša uzeo njegovu majku. Nudio

je sve, nije postavljao nikakve uslove. Devojka koja ga je dva-tri puta

videla, htela je svakako da poĊe za njega; našla je i naĉina da mu to

poruĉi. Ali roditelji su bili odluĉno protiv toga da daju kćer za Turĉina,

i to takvog koji je roĊen od majke Grkinje. Sva grĉka opština podrţala

ih je u tome. Svima je izgledalo da im to Tahirpaša i mrtav, sad po

drugi put, otima još jednu Grkinju.

(Andrić 1981: 58)

197

Bogatstvo Tahirpašinih vidika je zasenjivalo uskogrudost, podvojenost i

mrţnju onih stotinak uglednih porodica („pedesetak turskih i toliko grĉkih“) iz

Smirne, koje su odluĉivale o svemu, te se mladić najednom našao, zateĉen, pred

svetom surove realnosti. Cela grĉka zajednica Smirne se mobilisala da spreĉi

ovu ljubav, a devojĉin otac je patetiĉno uzvikivao pred svojim sunarodnicima

kako je mali po ugledu i imetku, ali je veliki po veri i strahu boţjem i da više

voli umreti i „kćer, koja mu je jedinica, u more poslati“ (Andrić 1981: 59) nego

je dati ĉoveku druge vere (u tekstu stoji neverniku).

„Poput oluje ţeli patos na vrhuncima svoga izraza silovitim udarcima

ĉistiti atmosferu. Kako bi se rodio i razvio, patos pretpostavlja otpor i

opreku – no on ne priznaje ono što mu se suprotstavlja, on to ţeli

uništiti, bilo da uveri svog protivnika u svoje reĉi, bilo da ga slomi. (…)

patetiĉnost je svesna i svoga porekla i svoga cilja. Patetiĉnoga ĉoveka

pokreće ono što bi tek trebalo biti, a pokret mu je uperen protiv onoga

što postoji.“

(Škreb 1981: 138)

Tako i ovaj „ćiftica sitan rastom i duhom“ (Andrić 1981: 58) poduprt

svojim sunarodnicima, u patetiĉnom zanosu ĉini mu se da dobija natprirodnu

veliĉinu i moć, i ne vidi da nema opštenacionalne sreće bez liĉne i porodiĉne,

niti da laţnom osećanju veliĉine i hrabrosti i nacionalnoj ostrašćenosti ţrtvuje

sreću svoga deteta. U skuĉenosti njegovih pogleda ogleda se širina Tahipašinih

horizonata.

Centralni interes rada jeste Ćamil efendija koji je, ostavši i bez oca i

proţivevši straviĉan ljubavni poraz usled vlastite mešane krvi, tada tek „pravo i

potpuno mogao da vidi ono što ranije, zanesen i mlad, nije ni slutio: šta sve

moţe da deli ĉoveka od ţene koju voli, i uopšte ljude jedne od drugih“ (Andrić

1981: 59). Ton kojim je misao iskazana sugeriše da su to trice i kuĉine, gluposti

i potpuno beznaĉajne stvari. Nesklon neprihvatanju razliĉitosti i teţnji za

uništenjem drugoga, kao i bezrazloţnoj mrţnji, a sklon potpunom i

bezuslovnom davanju sebe drugima, savršeni Ćamil efendija se, primivši silovit

udarac, povlaĉi. Po drugi put je izgubio ţenu Grkinju koju je voleo. I oba puta

uzroĉnik je bila iracionalna, ostrašćena, bezrazloţna mrţnja na pripadnika

drugaĉije krvi, ili ĉoveka izmešane krvi, vlastite i druge vere, nacionalnosti i

jezika. Devojku Grkinju su silom udali za Grka izvan Smirne, „gluvo, bez

svatova“. Mladić će, budući da su mu roditelji ĉinili jedinstvo suprotnosti,

celovita liĉnost, imati da ponese i majĉinu i oĉevu krivicu bez krivice.

Razmišljam i o ljudima od nauke koje je kao svoje jedino društvo odabrao

Ćamil-efendija, „bez obzira šta su po veri i poreklu“ (Andrić 1981: 59),

izbegavajući i odriĉući se u potpunosti onih „kojima je po imenu i društvenom

poloţaju pripadao“ (Andrić 1981: 59). To je znak Ćamilovog napuštanja oĉeve

povuĉenosti i poĉetak pobune koju je poneo po majĉinoj liniji.

198

Prepoznajem izmirskog kadiju, prijatelja Tahirpašinog, koji će ispred

mnogih uglednih ljudi, naroĉito onih iz uleme (uĉenog muslimanskog

sveštenstva), nastojati svim svojim (znatnim) razumskim i logiĉkim silama

odbraniti Ćamilova istorijska i nauĉna istraţivanja o Dţem-sultanu od valije

izmirskog vilajeta i njegovog ideološkog dogmatizma, jedne od mnogih poluga

bezdušnog drţavnog mehanizma u vremenu terora, kada se pravda od krivde

gotovo uopšte ne razaznaje, i neće uspeti. Dţaba reĉi uĉenog kadije da je Ćamil

besporoĉan, nevin, i da naĉinom ţivota moţe sluţiti kao primer dobrog mladića

i pravog muslimana.

Prvo što je valija pomislio slušajući dostavu o Ćamilu, a što mladiću

nije bilo ni na kraj pameti, to je ĉinjenica da i sadašnji sultan ima brata

kog je proglasio maloumnim i kog drţi u zatoĉenju. Stvar opšte poznata,

iako o njoj nikad niko ne govori. Ta sliĉnost ga je uznemirila. A kad je

upravo tih dana povodom nekih smutnja i nemira u evropskom delu

Turske, upućeno iz Carigrada svima valijama oštro cirkularno pismo

kojim se vlasti u celoj zemlji opominju i pozivaju da pripaze bolje na

mnogobrojne smutljivce i agitatore koji nepozvani pretresaju drţavne

poslove i usuĊuju se ĉak da i sultanovo ime blate, valija se kao svaki

rĊav ĉinovnik, osetio liĉno pogoĊenim. Izgledalo mu je jasno da ta

opomena moţe samo na njegov vilajet da se odnosi, a kako u vilajetu

nema nijednog „sluĉaja“, to onda samo na Ćamilov „sluĉaj“.

(Andrić 1981: 63)

Ćamilov „sluĉaj“, koji treba razumeti kao nuţnost, sudbinu, koja je samo

drugi lik sluĉaja, odvija se nadalje na politiĉkoj i istovremeno, paralelno, na

mitološkoj razini. Ovozemaljsko će upadljivo poĉeti da otpada od boţanskog,

materijalno da se otcepljuje od duhovnog. Carstvo zemaljsko će kroz ogroman

drţavno- politiĉki aparat, mašineriju revnosnih, tupoglavih, bolesno

nepoverljivih, sumnjiĉavih, korumpiranih, ograniĉenih ĉinovnika pokazati

vlastitu samodovoljnost (jednako monstruoznost), što će ukazati na zloupotrebu

vlasti i drţavni teror kao i na bespoštednu opresiju nad ljudima slobodna duha.

Od valijinog gotovo fantastiĉnog sumnjiĉenja Ćamila: „Dţem-sultan!

Pretendent! Otimanje o presto!“ do kobne noći Ćamilovog isleĊivanja od strane

dva tamna ĉoveka (koji su izgledali kao dva lica dvoliĉne sultanske pravde),

ravna je linija: „Potrebno je, Ćamil efendija, da nam najposle kaţete za koga ste

skupljali podatke o Dţem-sultanu i do u sitnice razraĊivali naĉin na koji se

ostvaruje plan o buni protiv zakonitog sultana i halife i kako se pronalaze

sredstva i putevi za otimanje prestola pomoću neprijatelja iz inostranstva.“

(Andrić 1981: 99)

Nadrealnost se pretaĉe u grubu konkretnost, u materiju samu, a Ćamilov

„sluĉaj“, poput sluĉaja junaka Kafkinog „Procesa“, u klopku, u mont-proces i

unapred sroĉenu presudu, u apsurd, u proces protiv neduţnosti, u potpuni

sunovrat materije i stvarnosti. Munjevit ovozemaljski Ćamilov kraj bio je: sud u

199

gluvo doba noći, fiziĉko muĉenje do smrti, išĉeznuće (pogubljenje) u

praskozorju. Isto kao Jozef K. ni Ćamil nije imao ikakvu šansu da promeni

svoju ovozemaljsku sudbinu koje je jednako Kafkinom junaku postao svestan

tek tokom procesa. Budući da je još pre utamniĉenja prihvatio i poneo majĉinu i

oĉevu krivicu bez krivice, nastaviće da strada zarad tuĊe krivice. Toga je

izgleda bio svestan i KaraĊoz. On koga ništa nije moglo sablazniti, kome ništa

ljudsko (nesavršeno) nije bilo strano, sve u vezi sa ovim hapsenikom „koga su

doveli iz Smirne“ je u KaraĊozu izazivalo ĉuĊenje. Andrić insistira na

negativnim aspektima KaraĊozovog odnosa prema politiĉkim okrivljenicima

uopšte: „zazirao; najeţio bi se kad bi samo ĉuo za njih; nikad nije hteo da se

njima bavi; zaobilazio ih je kao okuţene; nastojao da ih se otrese što pre“

(Andrić 1981: 67). Sa Ćamilovim „sluĉajem“ za KaraĊoza se stvari nerazmrsivo

komplikuju i potpuno izmiĉu njegovoj opservaciji krivivce ĉovekove (bliske

kafkijanskoj opservaciji, po kojoj su svi krivi) koju je taĉno obrazloţio Stanko

Korać:

„Slobodan ĉovjek postaje krivac, a on nikako ne moţe da shvati u ĉemu

je njegova krivica. Sloboda i krivica ukrštaju se u apsurdu. Apsurd je

kad se krivica traţi u slobodi, kao što je apsurd kada se sloboda

poistovećuje sa krivicom. Apsurd je, dakle, i samo postojanje jer ono

traţi slobodu bez krivice, a ĉim se neko zadesi u svijetu postojanja, on

više nije bez krivice.“

(Korać 1989: 99)

MeĊutim, Ćamil jeste sloboda bez krivice, on ne prestaje biti slobadan

(slobodnog duha) iako utamniĉen, jednako kao što je na slobodi još, poraţen od

sveta, postao zatoĉenik, patnik patnje bremenitije nego kod drugih, i po

bezizlaznosti vlastite sudbine identifikovao se sa Dţem Dţemšidom: „Prvo

izdan i poraţen, a zatim prevaren i lišen slobode, usamljen i odvojen od svojih i

od prijatelja, doveden u tragiĉan procep, a celom svetu na vidiku, kao na

sramotnom stubu, ali sa gordom rešenošću u sebi da u tom poloţaju istraje i da

ostane ono što je, da ne izgubi svoj cilj ispred oĉiju i da ne popusti ni bratu-

krvniku ni nevernicima koji ga podmuklo varaju, ucenjuju, prodaju,

preprodaju.“ (Andrić 1981: 89)

Ćamilovo identifikovanje sa Dţem-sultanom, slabijim bratom meĊu

suprotstavljenom braćom, jednako liĉnošću mešane krvi, raskošnog talenta,

slobodnog duha, izuzetne sudbine, u ĉiju biografiju će upisivati ĉvorna mesta iz

svog ţivota, potpuno ukidajući granicu izmeĊu ţivota i istorijske priĉe, jeste

drevna legenda o Ismailu i Isaku (na koju se nastavlja legenda o Josifu i

njegovoj braći, ispriĉana u „Prvoj knjizi Mojsijevoj“ koja se zove „Postanje“,

kao i u dvanaestom poglavlju „Kur‟ana“, koje se zove „Jusuf“), a sukobljena

braća su unutar Ćamilove liĉnosti. Manovski reĉeno Ćamilova sudbina u svetu

je bila „samo jedno ponavljanje, jedno postojanje sadašnjošću neĉeg što je bila

duboka prošlost, jedno straviĉno osveţenje sećanja“. (Man 1990: 31)

200

Istovremeno Ćamilova uzvišena duša (u kojoj su Bog, duša i duh u

jednom)19

koja je ljubav sama, ma koliko delovala pocepano suštinski je jedno i

jedinstveno, prostor izmirenja drevne braće (Ismaila i Isaka) i vizija sveta bez

granica. Ćamilovo: „Ja sam to!“ Ŕ izreĉeno, kako Andrić kaţe „izvan vremena

koje sunce odmerava svojim izlascima i zalascima i izvan svih ljudskih odnosa“

(Andrić 1981: 102), uz osećanje sveštenog uţasa jednog od islednika, jeste

biblijsko odazivanje Sina ĉoveĉijeg kada ga Bog (Otac) pripozove; to je

Avramovo (Ibrahimovo): „Ja sam!“ kada po boţjem nalogu ima da sina Isaka

(Ishaka) prinese na ţrtvu. Po Tomasu Manu to: „Ja sam!“ jeste osnovna formula

mitskog po kojoj su svoj ţivot ravnali znaĉajni i veliki pojedinci, dok vrhunac

ispunjenja ovog mitskog obrasca Man vidi u jevnanĊelskim reĉima kojima se

Hristos sa krsta obraća Bogu (Ocu): „Eloi! Eloi! Lama savahtani? Koje znaĉi:

Boţe moj! Boţe moj! Zašto si me ostavio!“ (Marko 15, 34; Psal. 22, 1) Ŕ da ga

Otac na kraju ovozemaljske mesijanske misije vrati k sebi (prema: Man 1952:

104); kao što je i potvrda citata iz „Kur‟ana“: „Kako moţete da ne verujete u

Alaha, vi koji ste bili ništa, pa vam je On ţivot dao; On će zatim uĉiniti i da

pomrete i poslije će vas oţivjeti a onda ćete se Njemu vratiti.“ (prema: Janković

1997: 237). Savršeni ĉovek, Ćamil efendija, nosilac najdublje, izvorne,

ĉoveĉnosti i univerzalnog izraza ljudskog duha, na korak je, manovski reĉeno,

„kao mladić od ĉiste svetlosti, da se njegovo sopstveno više Ja oslobodi iz tame

zemaljskog telesnog postojanja i vrati u svet svetlosti“. (Man 1990: 39)

Umreti, to, narano, znaĉi izgubiti vreme i otići iz njega, ali to ujedno

znaĉi steći veĉnost i trajnu sadašnjost, a to znaĉi pravi ţivot. Jer suština

ţivota je sadašnjost i njegova tajna predoĉava se samo na mitski naĉin,

u vremenskim formama prošlosti i budućnosti. Ovo je takoreći

prostonarodski naĉin na koji se ţivot obznanjuje, a tajna pripada

posvećenima. Narod se pouĉava da duša putuje. Znalcu je poznato da je

uĉenje samo ruho tajne o trajnoj sadašnjosti duše i da njoj pripada sav

ţivot, pošto je smrt razbila zidine njene zatvorske ćelije i oslobodila je

iz tamnice.

(Man 1990: 53)

19 Kod Tomasa Mana, u prologu romana „Josif i njegova braća“ ĉitamo: „Kaţe se da je duša to jest elemenat praĉoveĉjeg, kao i materija, bila jedno od na samom poĉetku postavljenih naĉela i da je posedovala ţivot, ali

nikakvo znanje. I to je stvarno bilo tako, pa je ona, mada je prebivala u blizini Boga, u jednom visokom svetu

mira i sreće, dopustila da je uznemiri i zavede sklonost (...) ka još bezobliĉnoj materiji, ophrvana ţudnjom da se s njom pomeša i iz nje proizvede forme pomoću kojih bi mogla doseći telesna zadovoljstva. Ali slast i bol

njene strasti nisu se smanjivali samim time što je duša dopustila da bude zavedena da siĊe iz svog zaviĉaja,

već su se ĉak pojaĉali do razmera velike patnje. Ali tu se onda umešao Bog, pošto je smatrao da mu kod takvog stanja stvari ništa drugo ne preostaje nego da duši, svojoj zalutaloj saputnici, priskoĉi u pomoć. On ju

je podrţavao u njenom ljubavnom rvanju sa materijom; on je stvorio svet, to jest potpomaţući ono praĉoveĉje,

on je u njemu stvorio ĉvrste, dugoveke oblike, kako bi duša u tim oblicima dosegla telesna uţivanja i mogla da zaĉinje ljude. No odmah zatim (...) uradio je i još jednu drugu stvar. Poslao je (...) iz supstance svoje

boţanstvenosti ĉoveku u taj svet duh, kako bi u obliĉju ĉoveka dušu probudio iz sna i (...) pokazao joj da ovaj

svet nije mesto za nju, te da je njen ĉulni strastveni poduhvat bio greh. Što se duha tiĉe, on je (...) njoj (...) srodan, ali nikako nije (...) istovetan s njom, jer je mlaĊi: on je Boţje izaslanstvo upućeno sa svrhom da dušu

pouĉi i da je oslobodi.“ (Man 1990: 40) U Manovom tekstu išĉitavam napis o uzvišenoj Ćamilovoj duši.

201

To je ta mitološka ravan, carstvo nebesko, kojem KaraĊoz, potpuno proţet

svetom, materijom, ovozemaljskim, ne pripada budući otpadnik i izgnanik iz tih

prostranstava, koji vlada svetom opakosti ali uz ţaljenje i ĉeţnju za izgubljenim

rajem, a Ćamil, „mladić iz Smirne koji je jednom umro još pre smrti, onda kada

je pomislio da je, da bi mogao biti, nesrećni sultanov brat Dţem“ (Andrić 1981:

121) i on (KaraĊoz) su kao nebo i zemlja, svetlost i tama, lice i naliĉje, sakralno

i profane, dobro i zlo. Ćamilovo ovozemaljsko poslanje u funkciji je

popravljanja, ĉak spasavanja sveta; u vremenima prokletim (u Prokletoj avliji

koja je metafora za ĉitav svet, iz koje (ĉinilo se fra Petru nema izlaza) Ŕ svetlost

u tami, blagoslov, ţivot veĉni, lepota i dobrota koja ne moţe i neće propasti u

odnosu na zlo koje će dokraja samo sebe uništiti.

Ćamilova pojava u svetu Proklete avlije (ovozemaljskog bivstvovanja)

potvrĊuje Andrićevu misao da su proste i uboge sredine Ŕ „pozornice za ĉuda i

velike stvari“. (Andrić 1981: 13)

Haim iz Smirne (biograf Ćamilov) za koga Andrić kaţe da je bio voĊen

snaţnom strašću „da zle izobliĉi a dobrima oda priznanje“ (Andrić 1981: 53),

koji je umevao da prodire u ljude, u njihove misli i ţelje, da takoreći govori iz

njih, naroĉito je voleo da priĉa o ţivotima izuzetih. Ćamil je za njega bio pojam

ĉoveĉnosti „Ŕ I jeste, molim vas, strašno. Zar je onakav ĉovek za onog, onog…“

(Andrić 1981: 52), i mnogo više od toga. Haimovo priĉanje o Ćamilu i

negovom ţivotu, ozarivaće i katarziĉki proĉišćavati njega samog. On će

odmeriti svoj ţivot i svoj sluĉaj naspram Ćamilovog savršenstva, pokazati i

dokazati svojim unutrašnjim procepom da ţivot ĉovekov na zemlji nije samo

dobro, ni samo zlo nego da se neprestano kida izmeĊu dobra i zla, kao i da

Ćamil-efendija nije od ovog sveta. Ima se utisak da je smisao Haimovog ţivota

na zemlji bio da delovi priĉe Ćamilovog ţivota budu ispriĉani. Njegovo

poslanje je da drevna priĉa „u novom i sveĉanom obliku bude preneta“.

Kao i fra Petrovo, s kojim će se mladić u zatvoru povezati u prijateljstvu,

iznenadno, duboko i snaţno. Ćamilu i fra Petru je (pored prijateljske ljubavi,

dobrote, uĉenosti i poliglosije) zajedniĉka i politiĉka krivica bez krivice. Fra

Petar je optuţen za predstavku o progonu hrišćanskih sveštenika i vernika.

Ćamil Ŕ za pobunu protiv sultana i za plan otimanaja prestola pomoću

neprijatelja iz inostranstva. On ima da ponese negdašnju krivicu i stradanje

Dţem sultana koji je iznenadnom oĉevom smrću, iako izabran, lišen prestola od

strane brata, te samo u duši bio sultan. I poneće. Fra Petar će imati da izdrţi

paniĉan strah da ga po drugi put, „ni kriva ni duţna“, ne okrive, politiĉki, ludo i

besmisleno, mnogo gore i teţe, zbog bliskosti, priĉanja i prijateljevanja sa

Ćamilom. Sklanjanje u uglove i senke Avlije usled straha, zbog kojeg će se

gotovo odreći Ćamila, fra Petar će iskupljivati ĉitavog ţivota. Odricanje

Petrovo, neizvesnos i zebnju, smeniće „teško saţaljenje“ i egzistencijalni uţas

jer je poĉinjalo „vreme bez Ćamila. Nestalo je straha i išĉekivanja, ali nije bilo

ni lepše, ni lakše. Naprotiv.“ (Andrić 1981: 107). Svi Ŕ „sporedni i nevaţni“.

202

Priĉa „basa“ (koji je iznutra sav od traumatiĉnog iskustva drugog) o lepoti

oĉiju Gruzijanke: „dva nebeska polja od sunca i meseca senovita (…) To se

jednom desilo na ovoj zemji; jednom pa nikad više. I bolje je. Manje muke i

ţalosti. Takve oĉi ne bi trebalo da umiru kao i ostale, ili ne bi trebalo da se

raĊaju na ovaj svet“ (Andrić 1981: 109 Ŕ 110) potvrĊuje na kraju, kao i na

poĉetku misao da nad svime i vazda, stoji „samo nebo, veliko i nemilosrdno u

svojoj lepoti“ (Andrić 1981: 22), jedno za sve, kao obećanje.

Fra Petru je išĉezli Ćamil poĉinjao da se ukazuje, priviĊa, kao da je ţiv i tu,

pored njega. Mutilo mu se u svesti i u vezi sa priĉinom oblikovala se u njemu

spasonosna misao koju je sebi neprestano ponavljao: „da osim ove Avlije ima i

drugog i drugaĉijeg sveta, da ovo nije sve i nije zauvek“ (Andrić 1981: 116).

Jednako je mislio na Ćamila, neprestano, do kraja ţivota. Pokajanje zbog

odricanja koje će uslediti i pustoš u duši zbog Ćamilovog nestanka iz sveta,

prikazanje Ćamilovo i viziju drugog i drugaĉijeg sveta sabraće fra Petar (u sebi

ove suprotnosti i izliti) u priĉu o glavnom, vaţnom i veĉnom u svetu Ŕ u priĉu o

Ćamilu, koju će priĉati ĉitavog svog ţivota i koja će ga nadţiveti.

Ţivot naslepo pomešan sa smrću, tajnu postojanja, upućenje u tajnu,

obznanjenje, Andrić nam u ovom „romanu o duši“ (manovski reĉeno) otkriva

kroz priĉu i priĉanje koje je osluškivanje legendi što nose zrnca istine istorije

ĉoveĉanstva. „Ima“ nekoliko osnovnih legendi ĉoveĉanstva koje pokazuju ili

bar osvetljavaju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo.“ (Andrić 1981:

25)

„Moderni roman nastoji da izrazi prividnost, dvosmislenost, zagonetku

ţivota i razoĉaranje sa kojima se jedinka svakodnevno sukobljava u

svojoj borbi za samoodrţanje. Moderni roman je priĉa bez kraja.“

(Bandić 1965: 141)

Takvu, beskrajnu priĉu, kroz koju osluškujemo naslage vremena sve do

samih poĉetaka, mitskih i religijskih, sve do najdublje prošlosti ĉoveĉnosti, do

izvorišta duše, priĉa roman „Prokleta avlija“. Sa dna, sa tamnog dna tamnice i

tamnovanja (Proklete avlije) uzdiţe nas u prostranstva ljudskosti, slobode i

svetlosti.

Abstract

Beauty, goodness and learning in „The Damned yard“, or a vision of a world without

frontiers. In this work I examine the traumatic experiences of the characters in Ivo

Andrić‟s „The Damned yard“, a especially of effendy Ćamil, a man torn between two

worlds, between two opposites, between irreconcilable extremes, a man of beauty,

goodness and learning, whose beliefs do not acknowledge frontiers, or divisions

between worlds.

Keywords: beauty, goodness, learning, trauma, wholeness, light.

203

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo (1981): Prokleta avlija. Prosveta i dr, Beograd i dr.

Andrić, Ivo (1981): Razgovor sa Gojom. In. Istorija i legenda. Prosveta

i dr, Beograd i dr.

Andrić, Ivo (1981): O priĉi i priĉanju. In. Istorija i legenda. Prosveta i

dr, Beograd i dr.

Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta. 1993. Preveo Stari

zavjet Đura Daniĉić, preveo Novi zavjet Vuk Stef. Karadţić, Britansko

i inostrano biblijsko društvo, Beograd.

Kafka, Franc (1982): Proces. Prosveta. Beograd.

Kur‟an. 1984. Stvarnost, Zagreb.

Man, Tomas (1990): Josif i njegova braća. Matica srpska, Novi Sad.

Bandić, Miloš (1965): Strasti se rastvaraju u tišini. In. Savremena

proza. Nolit. Beograd.

Đukić-Perišić, Ţaneta: Pisac i maska – poetika skrivanja. http://www.

akademskaknjiga.com/images/stories/04_press/PDF/razgovor.pdf.

Stanje: 14.04.1915.

Dţadţić, Petar (1983): Hrastova greda u kamenoj kapiji. Narodna

knjiga, Beograd.

Dţadţić, Petar (1992): O Prokletoj avliji. SKZ, Beograd.

Janković, Vladeta (1997): Mitovi i legende. SKZ, Beograd.

Kajzer, Volfgang (2004): Groteskno u slikarstvu i pesništvu. Svetovi,

Novi Sad.

Korać, Stanko (1989): Andrićevi romani ili svijet bez boga. Prosvijeta,

Zagreb.

Lauer, Reinhard (1987): Poetika i ideologija. Prosveta, Beograd.

Lešić, Josip (1985): Istorija pozorišta Bosne i Hercegovine. Svjetlost.

Sarajevo.

Man, Tomas (1952): Stvaraoci i dela. Novi Sad.

Mihajlović, Borislav (1988): Za jednog novog Andrića. In. Portreti.

Nolit, Beograd.

Mihajlović, Borislav (1988): Ĉitajući Prokletu avliju. In. Portreti. Nolit,

Beograd.

Radulović, Olivera (2013): Nova ĉitanja Andrićevog dela. ALFAgraf,

Petrovaradin.

Stanarević, Rada: Motiv neprijateljske braće kod Mana i Andrića.

http://www.ninicninic.com/tekstovi/motiv-neprijateljske-brace-kod-

mana-i-andrica-rada-stanarevic. Stanje: 4.11.2014.

Škreb 1981: Škreb, Zdenko. Knjiţevnost i povijesni svijet. Zagreb.

Školska knjiga.

204

205

Melida Travanĉić

(Tešanj, Bosna i Hercegovina)

Diskurs moći i straha u „Priĉi o vezirovom slonu“

Sažetak

Unutar ove priĉe dominiraju dva temeljna osjećanja: moć i strah, te na koncu oba

osjećanja uzrokuju tragediju. Moć je utemeljena u liku vezira Dţelaludina – simbolu

totalitarne vlasti, a strah je jedino „u ĉemu ţive Travniĉani“. Nakon efektne slike

pokolja bosanskih begova, vezir se povlaĉi, a na njegovo mjesto, uslovno kazano, dolazi

fil – egzotiĉna ţivotinja. „Ĉaršija“ zanemaruje prave uzroke svog teškog ţivota, te u filu

vidi „jedinog“ neprijatelja. Kroz cijelu ovu Andrićevu „priĉu o priĉama“, na koncu,

razvrgava se i sistem moći – koji je, ustvari, jedan imaginarani sistem, a Dţelaludin, i

sam marioneta, nestvaran, slab, isprazan subjekt – jedna neautentiĉna kreatura koja se

ruši unutar sebe i na kraju postaje ţrtva onih koji su ga i doveli na tu poziciju. Ovom

priĉom Andrić je briljantno oslikao jedan kolektiv, prikazujući konkretnu situaciju

unutar bosanske prošlosti kao i totalitarni sistem vlasti. Prikazao je identitet ljudi,

obiĉaje, tradiciju i ogromnu podĉinjenost strahu i Travniĉana od vlasti/vezira, ali i

vezira od onih kojima je sluţio. Njihovo stradanje neminovno je. Tragiĉne figure su i

oni i vezir.

Ključne riječi: metatekstualnost, tragiĉne figure, identitet, tradicija, kultura, drugi/

drugaĉiji.

Pokretaĉ radnje u Andrićevoj „Priĉi o vezirovom slonu“ nije ni zloglasni

vezir, ni njegov ljubimac fil (kako je to postavljeno u naslovu), nego su to

Travnik i njegovi stanovnici. Radnja je 1820. godine smještena u vezirski grad,

i na makroplanu priĉe Andrić precizno oslikava Travniĉane, cijeli jedan

kolektiv koji obitava na margini, njihov mentalitet, naĉin ţivota, karakter do

detalja je razraĊen, te je posrijedi dekonstrukcija slike, koju su, opet, sami o sebi

stvorili Travniĉani kao oni koji su „najmudriji ljudi u Bosni“ (Andrić 1990: 85).

Upravo je priĉa o filu Andriću posluţila da nemilosrdno razori taj mit o

uĉenosti, mudrosti Travniĉana koji su se drţali tako kao da su iznad cijele

Bosne. „Ĉaršija“ zanemaruje prave uzroke svog teškog ţivota: propadanje

Turske carevine, zapuštenu i zaostalu Bosnu, te neprestane smjene vezira. Oni

ne prihvataju ništa što je novo, drugaĉije, niti mogu „popustiti“ pred

promjenama koje dolaze i koje su neminovne, dijalog sa onim drugim u

potpunosti je iskljuĉen, a najjaĉa/najispoljenija emocija jeste strah, zatim mrţnja

koja iz njega izrasta Ŕ takva slika zadrţana je do samog kraja priĉe.

Ova priĉa je umnogome specifiĉna. Poĉinje komentarom o priĉama koje

nastaju u narodu, njihovom ĉuvanju i trajanju. Na ovaj naĉin Andrić zapoĉinje

pripovijedanje temeljeno na onome što narod kazuje, sa dominantnim tonom

legende, da bi kasnije u priĉu uveo i historiografske ĉinjenica. Historija jeste

podloga za ovu priĉu, tu su smjene vezira, propadanje carevine, sve je to u

pozadini prisutno, dok je u prvom planu ţivot/mentalitet Travniĉana i njihov

206

odnos prema pojavama/stvarima koje ih okruţuju. U svojoj suštini ova priĉa

jeste historijska, zatim je ona priĉa o moći, totalitarnom sistemu vlasti, priĉa o

traumi, ali i priĉa o drugom sa elementima alegorije koju „ĉitamo“ kada

zapoĉinje priĉa o vezirovom filu.

Bosanske kasabe i varoši pune su priĉa. U tim ponajĉešće izmišljenim

priĉama krije se, pod vidom neverovatnih dogaĊaja i maskom ĉesto

izmišljenih imena stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, ţivih ljudi

i davno pomrlih naraštaja. To su one orijentalske laţi za koje turska

poslovica veli da su „istinitije od svake istine.

(„Priĉa o vezirovom slonu“)

Posmatrajući spoljašnje granice narativa, uoĉavamo da je svaki narativ

sastavni dio drugog, šireg narativa. To prepoznaje i na samom poĉetku ove

Andrićeve priĉe gdje uvod predstavlja jedan narativ koji sluţi kao okvirna priĉa

iz koje se grade druge priĉe, one koje slijede, a to je priĉa o moći, o veziru,

slonu i strahu Travniĉana, to je strah od drugaĉijih/nepoznatih, taĉnije, posrijedi

je suprotstavljanje dvaju identitetskih obrazaca što jeste temelj na kome je

postavljena ova priĉa.

Odnosima unutar narativa Andrić na briljantan naĉin ostvaruje uvjerljivost

same priĉe. Ljudi priĉaju, o onome što su ĉuli, prepriĉavaju, ĉak i ono što ne

znaju, to izmisle, tako da na razini cijele priĉe mi niti jednog trenutka nemamo

osjećaj da ono što se priĉa nije istina (i sam tekst je prepriĉana priĉa, i kao takav

po logici stvari jeste izmišljen, ali takav osjećaj nemamo).

„Priĉa o vezirovom slonu“ nastala je u narodu, narod je prepriĉava i time joj

daje trajanje i epitet onoga što je „istinitije od svake istine“ (Andrić 1990: 85).

Na jednoj priĉi koja postoji unutar kolektiva i koja se prepriĉava, on gradi druge

priĉe koje govore o odnosima prema drugom, stranom (strancu), prema moći. U

njoj se otvaraju razlike izmeĊu ljudi, kolektiva, svjetova, priĉe se naslanjaju

jedna na drugu i one postaju jedina istina. Ovdje je priĉa temelj svega, ona

objašnjava i svijet/ljude i dogaĊaje Ŕ te ih ona ne prikazuje (same dogaĊaje)

nego ih kazuje, te se priĉom formira pamćenje zajednice.

O dolasku novog vezira Dţelaludinu koji „sve što ĉini, ĉini po neodoljivom

nagonu i uroĊenoj potrebi da sudi, kaţnjava, muĉi i ubija, a zakon i drţavni

interes mu sluţe kao zaklon i dobrodošao povod“ (Andrić 1990: 87) i zapoĉinje

priĉanje priĉa. Glasovi/priĉa o njemu stiţe i prije njegovog dolaska u Travnik.

Njegova moć kulminirala je onoga dana kada je u Travnik pozvao, a zatim

izvršio pokolj bosanskih begova, ajana i kapetana, koji je na stanovnike, nijeme

posmatraĉe djelovao zastrašujuće, kao upozorenje šta sve moţe da se dogodi

svakom od njih.

Strah od drugog, stranog bilo je uroĊeno osjećanje Travniĉana, i još za

vrijeme Dţelaludinovog prethodnika osjećao se strah, ne kao realan nego strah

od budućeg vezira, od vremena koje dolazi. A sa dolaskom novog vezira ovo

osjećanje se samo dodatno pojaĉalo, a njegov ĉin straviĉnog pokolja uglednih

ljudi izazvao je kod stanovnika strah od kojeg su „gubili govor i pamćenje i

207

sposobnost da uporeĊuju i da naĊu reĉ koja bi mogla oznaĉiti šta je, ko je i

kakav je Dţelalija.“ (Andrić 1990: 90)

Nakon ove slike vezir se povlaĉi, a Travniĉani ostaju da ĉekaju šta će se

naredno dogoditi, strepeći nad svojom sudbinom, oni ţive u strahu koji gotovo

da paralizira. A ideja pobune unaprijed je nemoguća, jer je vezir posredstvom

straha i ostvario ono što je naumio - nijemost cijele ĉaršije, koristeći tako najaĉe

sredstvo totalitarne vlasti Ŕ strah. Na vezirovo mjesto, uslovno kazano, dolazi

fil, egzotiĉna ţivotinja koju Travniĉani prvi put vide, koja samo zato što je

vezirov ljubimac postaje a priori centar njihove mrţnje. Vezir se potpuno

povlaĉi iz svijeta u koji je došao, ne izlazi iz Konaka, zanemaruje i ne obavlja

postavljeni mu zadatak, njegov „mir“, njegova nijemost suprotna je strahu koji

se nadvija nad ĉaršijom Ŕ a fiziĉko neprisustvo vezira još više plaši Travniĉane i

postaje sredstvom zastrašivanja.

Ovdje imamo refleksiju vezirove moći kroz fila, iako vezir šuti, ne

pojavljuje se u javnosti, fil u ĉaršiji stvara buku, i dovodi Travniĉane do

raspamećenja. Unutar priĉe vezir ne izgovara ni jednu rijeĉ, sve ono što se zna o

njemu jeste iz priĉa koje o njemu kruţe, a koje su prije/sa njim došle. U

Travniku on je prisutan (iako boravi fiziĉki u Konaku) kao neka nad sila, kao

duh, svi znaju da postoji, ali ga ne vide, i kako navodi Fuko to je najstrašniji

oblik vlasti, gledaš, a nisi viĊen. Vremenom se sva njegova moć koncentrira u

filu Ŕ koji postaje sredstvo kojim se vezir podsmjehuje ĉaršiji, i kroz koga (jer

slon moţe uraditi šta hoće) on ocrtava svoju apsolutnu moć. Javno pruţanje

otpora veziru niko nije u stanju uĉiniti, na to kolektiv ni ne pomišlja, ali zato su

svi saglasni u pruţanju otpora filu, i podmukloj zavjeri protiv ţivotinje.

Dok drţava škripi i puca na sve strane i Bosna ţivotari, zapuštena u

strahu i išĉekivanju, dok begovat tuguje i smišlja osvetu, ova ĉaršija zna

samo za fila i u njemu gleda glavnog neprijatelja. Ti ljudi inaĉe, po

vjerovanju i po tradiciji, štite sve ţivotinje, ĉak i štetne, hrane pse,

maĉke i golubove, ne ubijaju ni gamad. Ali za vezirovog slona nije

vaţilo to pravilo. I oni su mu radili o glavi, mrzeli ga kao što se mrzi

ĉovek neprijatelj. (...) a ĉaršija nalazi u njegovim postupcima Dţelalijin

duh i stotinu Ċavolskih planova.

(„Priĉa o vezirovom slonu“)

Ono u ĉemu su ujedinjeni Travniĉani jeste strasna mrţnja prema vezirovom

slonu, taĉnije tako manifestiraju svoje osjećanje prema vaziru, išli su ĉak do te

mjere da vezira identificiraju sa slonom, jer strah, mrţnja, fantazija utkana je u

pronalaţenje sliĉnosti izmeĊu slona i vezira. Tako imamo razgovor u kojem

pojedinac, a ustvari, ispred cijelog kolektiva, kaţe: „- Znaš na koga meni liĉi

ovaj fil? Na vezira. Poljunuti on!“ (Andrić 1990: 102)

Kolektiv nasuprot vlasti, vezira, drugog funkcionira bez ikakvog dijaloga,

ĉak i bez mogućnosti za dijalog, strogo je jednosmjeran. Netrepeljivost se

temelji na razliĉitosti (kao takvi jedni druge, ni Travnik vezira, a ni on Travnik

208

ne prihvata), na tzv. plemenskom strahu od drugog/drugaĉijeg, jer će ono kao

takvo ugroziti moj identitet, narušiti ustaljene norme zadate unutar kolektiva.

U takvom kulturnom i društvenom ambijentu oni koji pokušaju nešto

promijeniti jesu „pojedinci Ŕ slova u azbuci tog sistema, simboli u simboliĉkoj

tablici vrijednosti.“ (Konstantinović 1981: 22) I unutar ove priĉe postoje dva

nastojanja da se pronaĊe izlaza iz takvog stanja, atmosfere crnila, gorĉine,

mrţnje, straha.

Prvi sluĉaj je bolesni Šećeragić koji nastoji razumno posmatrati stvari,

odmaknut od mrţnje - ĉiji pokušaj odmah propada, jer njega niko ionako niti

nešto pita, niti ono što on govori ima nekog znaĉaja, jer je on neko ko je

bolestan, grbav (fiziĉki nedostatak) Ŕ samom tom ĉinjenicom odmah je odbaĉen

od društa, te njegove rijeĉi nemaju nikakvog znaĉaja/odijeka.

Drugi pokušaj je gesta Alje Kazaza, izigranog, prevarenog od strane

kolektiva, koji odluĉuje da se sa „uzvisine“ (brda na kojem je boravio

posmatrajući grad i razmišljajući) vrati u ĉaršiju i svojim dosjetkom ostane

zapamćen, te šalom, koju je smislio, šokira, zabrine Travniĉane, i tako im se

osveti. On na taj naĉin pokušava narušiti, ĉak razoriti sistem vrijednosti na

kojem poĉiva njihova zajednica. Njegov pokušaj ne uspijeva, jer za ĉaršiju on

jen „lakrdijaš s kojim se ne moţe ozbilnjo govoriti“. (Andrić 1990: 114 )

Znaĉi oba pokušaja a priori su odbaĉena, prvi jer je bolestan, drugi jer je

lakrdijaš, ovdje kolektiv pravi granice i prihvata samo ono što njima odgovara,

odnosno svojim nepisanim, prešutnim pravilima uspostavlja norme kojih se

drţi, a sve/svi koji to pokušavaju narušiti bivaju odbaĉeni, izvrgnuti ruglu.

„Priĉa o vezirovom slonu“ zapravo je alegorija, to je priĉa o tome kakvi sve

mogu biti ljudi, od onoga koji dovodi slona kao svog ljubimca, a samo je jedan

razlog za to: da bi i na taj naĉin manifestirao svoju moć, pokazao stanovnicima

šta sve moţe, te da se, itekako, razlikuje od njih, a ne zbog toboţe ljubavi prema

ţivotinji. S druge strane prikazuje Travniĉane koji su nemoćni suprostaviti se

veziru kao centru moći, ali zato svoju mrţnju usmjeravaju na ţivotinju i nema

toga što neće napraviti da bi naštetili, pa ĉak, na kraju, i usmrtili fila, to je

postala njihova opsesija Ŕ riješiti se fila pod svaku cijenu, mada su duboko

uvjereni da se na taj naĉin njihovi problemi neće ni umanjiti, ni riješiti.

A kad se mrţnja ĉaršije veţe za jedan predmet, ona ga ne napušta nego

se sve više tu usredsreĊuje i hvata, izmeni mu s vremenom oblik i

znaĉenje, preraste ga potpuno i postane sama sebi svrhom. Tada

predmet postaje sporedan, ostane samo ime od njega, a mrţnja se

kristališe, raste sama iz sebe... I koga ĉaršija jednom zamrzi, duboko i

ogorĉeno, taj mora da padne, pre ili posle, pod nevidljivim a upornim

teretom te mrţnje, tome nema spasa...

(„Priĉa o vezirovom slonu“)

Kroz ovu Andrićevu priĉu o priĉama, na koncu, razvrgava se i cijeli jedan

sistem moći, za koji će se ispostaviti da je, ustvari, imaginaran i da je kao takav,

209

zahvaljujući strahu koji je vlastodrţac na samom poĉetku utisnuo u stanovnike,

svojom tiranijom i surovošću cijelo vrijeme funkcionirao. A Dţelaludin, i sam

marioneta, nestvaran, slab, isprazan subjekt Ŕ jedna neautentiĉna kreatura koja

se ruši unutar sebe i na kraju postaje ţrtva onih koji su ga i doveli na tu poziciju.

Fenomen, takve, totalitarne politiĉke moći, biva raskrinkan, a vezir da ne bi

stradao od onih koji su mu i pruţili poziciju moćnika, pozeţe za smrću Ŕ

samoubistvom.

Posmatramo li cijeli jedan sistem moći kakav je stvorio Dţelalija vidjet

ćemo da ta moć, ustvari, i ne postoji, jer onaj koji sija strah, uplašeni je ĉovjek.

To je isti ĉovjek koji će sa lakoćom, mirom pogubiti ljude (koji nemaju nikakvu

mogućnost da se brane), muĉiti ih, kao što sa mirom slaţe svoju skupocijenu

zbirku kalema, ali se ne usuĊuje otići u Stambol, ne usuĊuje se odazvati pozivu,

jer bi u svakom sluĉaju bio poraţen, progonstvo je za njeg strašnije i od smrti.

Dţelalija „po suštini svoga bića nasilnik i muĉitelj ljudi, on niti je mogao više

da ţivi bez nasilja nad drugima, niti je imao snage da ga snosi nad sobom“

(Andrić 1990: 119) poseţe za otrovom, ispija ga kao što se ispija lijek. Iz ovoga

jasno vidimo da je njegov strah od onih koji, u ovom sluĉaju, odluĉuju o

njegovoj sudbini (kao što je on nekada odluĉivao o sudbinama mnogih), sada i

sam bez mogućnosti da se odbrani, odluĉuje umrijeti.

Njegov strah od onih u kojima je sluţio jaĉi je od straha u kojemu su ţivjeli

Travniĉani. Na koncu, uoĉavamo, da je i vezir jedna groteksna figura, da su

njime manipulirali, a da bi to osjećanje nemoći spram svojih nadreĊenih

potisnuo, i sam postaje muĉitelj. Dţelaludin je, ne svojom voljom, došao u

Bosnu, zemlju u kojoj se ţivi drugaĉije od normi u njegovoj zemlji, i prije njega

stiţu glasovi o njemu, i odmah je odbaĉen, jer je drugi/drugaĉiji, jer je stranac,

jer je zakon, a onda i manifestirajući svoju moć, pokoljem begova, jedino

ulijeva strah, ne i poštovanje Travniĉana.

DovoĊenjem slona, njegova moć, u oĉima stanovnika, kulminira, a on se

povlaĉi. Svojom pojavom on je iznad kolektiva, te je on na granici prihvatljivog

svijeta. Po svim svojim karakteristikama Ŕ on je jedna nesvakidašnja, neobiĉna,

posebna individua. Niti je bio, niti je mogao ostvariti bilo kakvo mjesto unutar

kolektiva (ĉak to nije ni pokušao!), jer ni po ĉemu ne pripada ni zemlji u koju je

došao ni narodu kojim pokušava vladati, a ni oni koji su ga poslali u Bosnu

njime nisu zadovoljni, jer „oĉigledno da njegov udarac nije uništio begovat ni

umirio Bosnu“, (Andrić 1990: 118). Na kraju se nasilje pokazalo kao nemoćno

sredstvo, bezuspješan pokušaj da se na taj naĉin uvede mir, te se onda ono

„okreće protiv nasilnika“, (Andrić 1990: 118) i, na koncu, neminovan je pad

Dţelaludina.

S druge strane Travniĉani su ujedinjeni i u svom strahu i u svojoj mrţnji, ali

kao kolektiv oni su odbaĉeni od moćne im carevine koja sada propada i koju

više, pored svih problema koje ima, Bosna kao jedna provincija ne zanima.

Prepušteni su sebi i svom udesu, te pokušaju da iz njega izaĊu. Oni nastoje

pronaći izlaz iz najbezizlanije situacije, moraju podnositi teret nepodnošljivog,

210

jer za njih je vezir i njegov fil, u tom trenutku, najveći, najstrašniji problem. I

vezir (posmatramo li ljudski udes) i Travniĉani u jednom su isti: tragici. Vezir je

izlaz pronašao u samoubistvu, a Travniĉani u ubistvu fila. Vezir odlazi, dolazi

drugi, a „ĉaršiji“ ostaje strah kao nešto što im je uroĊeno.

Saznaje se da na Bosnu dolazi za vezira Ornosbeg Zade Šerif Siri

Selim-paša. Prvi glasovi koji su stigli o njemu kaţu da je dobar i uĉen

ĉovek, starinom Bosanac. Ali neki u ĉaršiji već njišu zabrinuto glavom:

- Kad je tako dobar šta će mu toliko dugaĉko ime?

(„Priĉa o vezirovom slonu“)

„Priĉa o vezirovom slonu“, priĉa je o moći, o surovosti vlastodršca, o

totalitarnom sistemu, o zlu u/oko ĉovjeka, ali i priĉa o strahu koji proizvode

ti/takvi centari moći. Strah ne jenjava samo mijenja oblik.

Abstract

Within this story written by Andric two basic emotions dominate: power and fear, and

both emotions lead or cause at the end tragedy. The power is presented in the character

of vizier Jalaluddin – the symbol of totalitarian power, but fear is something only „the

inhabitants of Travnik live in“. After the effective image of the Bosnian Beys massacre,

the vizier withdraws from his position, and his place, so to say, is taken by an elephant -

an exotic animal. The people in the town ignores the real causes of their difficult life,

and sees the elephant as their only enemy. Throughout this whole Andric's story about

stories, at the end, the system of power dissolves itself-which is basically, an imaginary

system, and Jalaluddin himself is a puppet, an unreal, weak, and shallow character, an

inauthentic creature breaking down within itself, and eventually becoming a victim of

those who put him in this position. In this story Andric gave us a brilliant image of a

community, displaying the real situations inside Bosnia's past as well as the totalitarian

system of power. In this work, Andric perfectly presented tradition and the tremendous

submission to fear, displaying both, fear the inhabitants of Travnik had of the

authorities/vizier, but also the fear the vizier had of those to whom he served. Their

tragedy is inevitable, so the tragic figures are both of them.

Keywords: metatextuality, tragic figures, identity, tradition, culture, the other/

otherness.

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo (1990): Prokleta avlija; Most na Ţepi. Svjetlost, Sarajevo.

Abot, H. Porter (2009): Uvod u teoriju proze. Sluţbeni glasnik,

Beograd.

Agić, Nihad (2010): Knjiţevnost i kulturalno pamćenje. Centar za

kulturu i obrazovanje, Tešanj.

Assman, Jan (2005): Kulturalno pamćenje. Vrijeme, Zenica.

Fuko, Mišel (1997): Nadzirati i kaţnjavati. Novi Sad.

Konstantinović, Radomir (1981): Filosofija palanke. Nolit, Beograd.

211

Merza Tucaković

(Travnik, Bosna i Hercegovina)

Prisutnost traume kao odlike nekih likova u djelu Ive Andrića

Sažetak

Govoriti o traumi na tlu koje se nalazi na raskršću mnogih kultura i civilizacija koje su

rasle sa idejom oţivljavanja prisilne komunikacije gdje je svaĉije jednako vaţno, a

manje-više vaţno ono neĉije drugo zahtjeva temeljitu analizu karaktera ljudi tog

podneblja. Zvuĉalo bi sarkastiĉno voditi debatu o traumatiĉnom iskustvu drugog gdje

onaj naspram njega vidi ono što je njemu na suprotnoj stani, gdje u tom gledanju svaki

od njih vidi razliĉito ispred sebe, a ne vidi ono što mu je iza vlastitih leĊa. Upravo takav

temeljit prikaz karaktera, temeljitu sliku drugog/drugaĉijeg, dao je Andrić u svojim

djelima i posvetio se onim „nemoćnim“ zarobljenicima ideologije. Andrić je u svojim

djelima obuhvatio razliĉita historijska razdoblja, ideološke i politiĉke koncepte

kolektivne svijesti, koju je stavio u ţiţu zbivanja, a individualnu svijest je posmatrao kao

njen dio, dakle dozvoljavao je da u svakoj pojedinaĉnoj cjelini nosilac bude

pojedinaĉna svijest koja se „ponaša“ kao dio cjeline nacionalno-historijske svijesti

kojoj je podreĊena.

Ključne riječi: trauma, slika drugog, kolektivna svijest, individualna svijest, ideologija.

„Ţiveti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moći oka sklopiti

i ne moći dušom danuti i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to

znaĉi za ljude kao ja i ţiveti i uspevati meĊu svetom“ (Andrić, 1984:24).

U konzervativnom i konzerviranom svijetu kakav je i svijet Bosne u kojem

se svaki gram sreće i radosti dušom plaća, ĉijim je istraţivanju u posve

impersonaliziranom diskursu, s flaubertovskim „pismom“ kao trajnim uzorom

Ŕ Andrić posvetio svoje najbolje energije, a koji mu se zauzvrat, otvorio kao

nikome, u svojoj tamnoj magiĉnosti i neiscrpnosti ljudskih historija Ŕ kroz

prizore stradanja i propasti, ali i kroz rijetke neslućene ljepote i duševnih

uznesenja.

Andrićeva slika drugog je slika svijeta patrijarhalnih vrijednosti, svijet

šutnje i sporog vremena, zatomljenih sudbina i njenih tragedija, svijet u kojemu

je idividualna sudbina, uvijek podreĊena tvrdim zakonima i duhu

komunitarizma, gdje pojedinac nema simpatije društva u kojem se nalazi i

ĉijim se zakonima pokorava, gdje je „prisiljen“ da bude tuĊi da bude neko ko

nigdje ne pripada.

Andrićevi tekstovi sadrţe paradoksalni „bijeg od rijeĉi“ u rijeĉ koja bi

najradije da govori šutnjom, jer je u toj šutnji sigurnost, a njeni rezultati su bili

izvanredni za knjiţevnost kao umjetnost fikcije u kojoj priĉa o bosanskoj mrţnji

pokazuje niz promjenjivih znaĉenja, ako bi se sagledavala iz razliĉitih

perspektiva, a ĉemu svjedoĉi patetiĉna, melanholiĉna slika sarajevskih tornjeva

i satova kao impresivna kniţevna slika oblikovana savršenim jezikom; gdje su

212

sarajevski hramovi koji se nalaze na samo stotinu metara jedan od drugog

„svjedoĉansvo“ tolerancije, uzajamnosti i priznavanja drugoga.

Kolektivna slika, kao saznanje o nama samima, u djelu Ive Andrića

MeĊu najboljim knjigama koje mudrim rijeĉima odslikavaju sliku ljepote

istine jest, svakako, roman „Na Drini ćuprija“, koji dubinom ostvarene zamisli,

zrelom mišlju stvaralaĉki doĉarava sudbinu bosanskih ljudi, njihovu prošlost i

njihovu „budućnost“, koji nas obogaćuje saznanjem više o nama samima, o

onome što smo proţivjeli, o našoj historiji i drami, kolektivnoj slici ljudi koji su

dio ĉovjeĉanskog kosmosa i beskraja. Profil Bosne kao poglavlja vizije svijeta u

djelu I. Andrića je izvuĉen do graniĉne vidljivosti zahvaljujući vezi historije i

imaginacije. Bosna, kao pozornica i scena ţivota ljudi, se javlja u djelu

otkrivajući do najveće mjere svoje lice nerazdvojno od naliĉja, te svoj karakter.

Ĉitavo djelo „opisuje“ prostore od Travnika do Višegrada.

U svakoj bosanskoj varoši, i u onima koje imaju lep i otvoren vidik na

jednu stranu, ima uvek neko brdo koje vam smeta i koje osećate na

svom raspoloţenju kao senku. Ti su gradovi većinom nastajali u

vremenima u kojima je svako naselje zbog odbrane i bezbednosti,

moralo je posredno ili neposredno da se naslanja na neku

uzvisinu.Vremena su se izmenila i ti razlozi su otpali, ali blizina onog

brda koje se nadnelo nad kasabu govori još sada o brizi, oprezu i

stradanjima davno nestalih naraštaja. Otud neodreĊeno osećanje

potištenosti.

(Andrić, 1989: 386)

Andrić prezentuje sliku Bosne kao sliku u malom, kao dragocjeni komad

zemlje s kojeg usamljen ĉovjek upire pogled nade u neizvjesno sutra, komad

zemlje s povijesti ljudskih ţivota, muka, nesreća, propasti, izgubljenih snova i

potrošenih ubjeĊenja.

Brojne epizode u djelu ostaju trajno urezane u sjećanje i pamćenje, npr.

scena nabijanja na kolac seljaka Radislava, kao kulminativna scena traume

kojoj nema ništa sliĉno u našoj literaturi, a koju prate scene pogubljenja, da li

romantiĉnih, kao što je smrt djevojke Fate, ili nesretnih, kao što je pogibija

starca i mladića na mostu. Dakle, jake scene niţu se jedna za drugom, gdje se

istiĉe poigravanje s ĉitaocem, koji je, dok prati scenu, vjeĉno u dilemi izmeĊu

sna i jave, halucinacije i stvarnosti, koja je do samog kraja neizvjesna (npr.

sudbina kockara Milana koji je proigrao sve, pa i svoju dušu Ŕ scena sa

Ċavolom).

Likovi u djelu Ive Andrića i njihove psihološke odlike

U Andrićevom djelu likovi su svi onako doţivljeni i dovršeni kako to djelu

treba, svi su jednako ţivi i pokretljivi i svi ţive po jedinstvenoj unutarnjoj

sadrţini koja je samo njihova, tj. logiĉna i ţivotna. Neki od njih su projekcija

213

neispunjenih ţelja, neki projekcija mudrosti, strasti, bezumlja, ali svi zajedno

prelaze skuĉenu mjeru koja im je odreĊena ţivotom pa su na osnovu svega

pomenutog protagonisti ljudske drame, koji ţive i nakon što se zatvore korice

knjige, a neki se pojavljuju kao „lajtmotiv“ i izdiţu se iznad, pa su im tako

izoštrenije karakterne crte, kao što je Ćorkan ĉija je karakteristika tragika

opsjednutih misli o ljepoti ţivota i nedostiţnosti ţene koja je ţiva, snaţna i

izuzetna, a on sam (Ćorkan) je poprište ideje o ĉovjekovoj neugasloj ţeĊi za

nedohvativim, junak tragiĉne "tajne istine", jaza izmeĊu ĉovjeka i stvarnosti

ţivota, stvarnosti i sna. Njegova stvarnost je jaka i neumoljiva, obara snove i

ruši iluzije o „njegovom“ svijetu. On je simbol ljudske uzaludnosti za

ostvarenjem sna, opsjene koja ĉovjeka zavodi i „olakšava“ mu ţivot.

Epizodu o Ćorkanu, koja se ne daje odmah od prvog ĉitanja, otkrivamo

naknadno, dio po dio. Neki se opet javljaju u djelu poput legendi, kao npr. luda

Ilinka, maloumna djevojka koja je simbol legende o majci ĉiju djecu uziĊuju u

most. Njena trauma - tragedija je ta što je , kao što se pominje u romanu, rodila

oboje mrtve djece, a što je zapravo, krvava istina o stvarnosti koju je legenda

upakovala u „svileno ruho“, a zapravo znaĉi „mogućnost“ koja kida iluzije o

sretnim potezima prošlosti.

Sva tri lika (Radislav, Ćorkan i Ilinka) pripadaju poglavljima koji raskidaju

poetiĉnu legendu, a svjedoĉe o „stvarnim“ dešavanjima na mostu, kao simbolu

trajanja ili opreĉnosti izmeĊu ljudskih sudbina, koji je izdignut iz konteksta

„legende“ i zle ljudske sudbine.

Ekspreesionistiĉki i gradacijski nizane epizode doţivljaja likova su

ostvarene kao isjeĉci priĉe razliĉitih tonaliteta, a uvjerljivo je najtraumatiĉnija

epizoda nabijanja na kolac pobunjenog seljaka Radislava koji je interesantan

kako u historijskom momentu sa stava njegove etiĉke vrijednosti i umjetniĉke

ubjedljivosti, tako i sa aspekta ostvarivanja drastiĉnosti krvavog ĉina radi

postizanja literarne istine, a sve to se opet posmatra kao dio kolektivne svijesti.

Iako ne tako tragiĉna (za ĉitaoca) proteţe se i priĉa o kockaru Milanu

Glasinĉaninu, koja se odvija u granicama realnosti individualne svijesti koja

postaje imaginarno tkanje koje stremi prevazilaţenju svega krutog, gdje Milan

u kocki gubi sve što je imao, a gdje mu je kao posljednji zalog posluţio njegov

vlastiti ţivot što nagovještava aluzivni momenat na narodnu legendu Ŕ

„zakukurika petao negde na obali“ te on skoĉi s mosta u rijeku (skonĉa ţivot), a

što se vidi iz sljedećeg.

DoĊe vreme kad se ĉovek naĊe pred mraĉninm, neprelaznim jazom koji

je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne moţe,

natrag nema kud. Reĉi nestalo, suze ne pomaţu; sramota ga da jaukne;

a i koga da zove? Ne seća se pravo ni imena svoga. Tada vidi ĉovek da

na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je : muka neumorne

savesti.

(Andrić, 1984: 28)

214

Dakle, priĉe o Radaislavu i kockaru Milanu, ma koliko se razlikovale,

izjednaĉavaju se u završenom ĉinu, gdje most ĉini da se obje preobraze u tkanje

sa realnosti i mašte, historijske stvarnosti i legende, a on (most) kao katalizator

omogućava i dovodi te pocese do najvećeg intenziteta.

Nova i vremenski bliska stvarnost se nije uvijek mogla prelomiti u legendi,

stoga se struktura tih priĉa mnogo ne dimenzionira, u njima se analizira

društvena svijest u odreĊenom historijskom kontekstu, a psihiĉka stanja liĉnosti

su njome motivisana, gdje se nagalašava sukob razliĉitih ideologija i shvatanja

koji se odigrao na toj pozorišnoj sceni knjiţevnog djela.

Andrić je skupio vijekove, historiju, mnoţinu i koliĉinu ljudskog iskustva,

mudru šutnju i nade, udese i sudbine, istinu i zabludu, poraz i vjeru, pogled

baĉen iz prošlosti u budućnost i vjeĉnost ljudskog roda i njgovu privrţenost

ţivotu pod jedan krov Ŕ „Na Drini ćuprija“, koji je nedotaknutim osobinama

privukao paţnju i postao predmet ţivih i plodnih razmjena mišljenja o smislu i

udjelu savremene knjiţevnosti i umjetnosti u ţivotu ljudi i naroda.

Andrić je na svoj osoben naĉin, svojim djelom nastavio Tolstojevu tradiciju

analize kolektivne svijesti i praćenja individualne sudbine, na samo njemu

osoben naĉin, „pretvaranjem hronikeu roman“, a i njegove pripovijetke su svaka

za sebe „roman u malom“, gdje se u tu „hroniku“ pojedinac odliĉno uklapa i

„ponaša“ onako baš kako treba na toj umjetniĉkoj sceni obojenoj legendom i

historijskom stvarnosti, iza koje se krije djelo koje se samo priĉa, a koje je

proizvod sveobuhvatnog pripovjedaĉa koji „sve zna“ do onog momenta dok

scenom ne preovladaju fiktivni subjekti. Teţnja za istinom o nacionalnom biću i

njegovoj duhovnoj strukturi u prošlosti znaĉila je otkrivanje umjetniĉke istine o

historiji.

Mnogostrukost znaĉenja u Andrićevom djelu govori o primijenjenom

sloţeno-umjetniĉkom stilu u kojem su ta znaĉenja ozraĉena, a koje ĉitalac treba

otkriti na naĉin slaganja mozaika. Govoreći o ponašanju individue, koja je

podreĊena kolektivnoj svijesti i ideologiji, iscrtane su i liĉnosti s najdrastiĉnijim

momentima gdje i njihova „trauma“ mora da postoji, upravo to inzistiranje na

traumatiĉnim iskustvima ima za znaĉenje da se legenda deziluzionira i da se

naglasi jeziva istina „balkanskog ţivljenja“, a što se ogleda iz strukture djela

koje je podijeljeno na šire cjeline u kojima se spori vjera s vjerom, ideologija s

ideologijom, ĉovjek sa ĉovjekom, pa je Andrić za svaku ideološku struju

odredio i predstavnike te struje, s ciljem otkrivanja kolektivne svijesti jedne

generacije.

Svojim umjetniĉkim izrazom Andrić prikazuje liĉnosti kao „junake“

ideološkog stujanja i kao razliĉite oblike stanja kolektivne svijesti, nije njihov

branilac niti njihov direktan kritiĉar. Ovakvim konceptom Andrić je obuhvatio

nacionalnu svijest i „omogućio“ joj da se prikaţe s generacije na generaciju

drugaĉijom, a koji je sveden na dva osnovna filozofska koncepta, tj. na

zapadno-kršćanski modus vjerovanja i na orijentalno-islamski, u ĉijim

granicama se javlja pišĉevo traţenje neke moguće istine o svijetu i ţivotu novog

215

vremena, a ĉije se ideje meĊusobno dopunjavaju i ĉine pišĉev izraz raznolikim i

„bogatim“.

Svi mi koji ţelimo nauĉiti „ĉitati“ Andrića ne smijemo zaboraviti sljedeće, a

to je da mnogo dugujemo Andriću jer nas je njegovo djelo povuklo naviše i

oznaĉilo visoku mjeru vrijednosti naše knjiţevnosti, i zahvaljujući njemu naša

knjiţevnost je dostigla ugled u svijetu a sam time prevedena na mnoge svjetske

jezike.

Abstract

To talk about trauma in the region where many cultueres and civilizations intersect,the

region which grew on the principle of the forced communication reconciliation and

where everybody's right is equally important requires thorough analysis of the

character of the people in that region. It would sound sarcastic to conduct the debate

aboutthe traumatic experience of the „other“ without analysing the background. Such

analysis of the image,the image of the other/different was presented in the novels of Ivo

Andric. He paid attention to those „helpless“,hostages of the ideology. In his literary

works Ivo Andric dealt with different historical periods, ideologocal and political

concepts of the collective consience which he put in focus while the individual consience

he recongnized as its part. On this basis/ground we can conclude that Andricallowed

the individual consience to be the advocate in each totality of his novels, acting as a

part of the totality of the national and historical consience to which it is subordinated.

Keywords: trauma,the image of the other, collective consience, individual consience,

ideol.

Izvori i literatura:

Andrić, I. (1989). Na Drini ćuprija, Svjetlost, Sarajevo

Vuĉković, R. (1972). Knjiţevne analize, Nastavna biblioteka, Sarajevo

Andrić, I. (1984). Znakovi pored puta, Svjetlost, Sarajevo

Selimović, M. (1972). Tekst izgovoren povodom 80. godišnjice

Andrićevog roĊenja, Knjiţevne novine, godina 24, broj 425

Andrić, I. (1981). GospoĊica, Svjetlost, Sarajevo

Andrić, I. (1984). Jelena, ţena koje nema, Svjetlost

Andrić, I. (1982). Travniĉka hronika, Narodna biblioteka I. Andrić,

Travnik

Andrić, I. (1964). Nemirna godina, Svjetlost, Sarajevo

Andrić, I. (1964). Staze, lica, predeli, Svjetlost, Sarajevo

Andrić, I. (1958). Pripovetke, Prosveta, Beograd

Andrić, I. (1984). Istorija i legenda, Svjetlost, Sarajevo

Andrić, I. (1987). Izabrana proza, Veselin Masleša, Sarajevo

Andrić, I. (1964). Prokleta avlija, Mladost, Zagreb

Zbornik radova (2011). Trauma i pomirenje, HKO „Kruh sv. Ante“

216

217

Merjem Mujkanović

(Zenica, Bosna i Hercegovina)

Balkanske traume Andrićevih likova

Sažetak

Cilj ovog rada nije sveobuhvatana analiza njegovih likova, niti poniranje u njegovu

zamišljenost nad ţivotom i trajnu zainteresiranost za pronicanje u dublju istinu o

ĉovjeku, nego tek nastojanje da se odškrinu vrata ka jednoj opseţnijoj i studioznijoj

analizi, da se zagrebe po površini Andrićeve osebujne panorame likova i dogaĊaja.

Stoga, ovaj rad ima za cilj i da iz „unutarnjeg svijeta“ Andrićevog pojedinca/lika ukaţe

na ulogu lika u formiranju psihologije kolektiva.

Ključne riječi: trauma, lik, dogaĊaj, analiza, psihologija, kolektiv.

RoĊenje, odrastanje i ţivot na trusnom balkanskom tlu, raskršću svjetova i

vjeĉitoj granici naroda, uzrokovali su Andrićevu opredijeljenost za historijske

motive. Prateći vjetrove i lomove, ratove, socijalne i ekonomske krize na

historijskoj pozornici balkana, Andrić nam u svojim djelima stvara sliku

cikliĉnih iskušenja kroz koje prolaze narodi ovih prostora. Sve to se neminovno

odraţava na pojedinca, njegove emocije, stavove, htijenja, stremljenja, ali i na

kolektiv kao skup pojedinaca obiljeţenih traumotiĉnim dogaĊajima u društvu.

Uprkos razliĉitosti porijekla, kulture, etniĉke i religijske pripadnosti,

Andrićevi likovi nose zajedniĉku tragiĉnu crtu ţivljenja na ovim prostorima i

obiljeţenost posljedicama trauma uzrokovanih historijskim promjenama, ali i

vlastitim sudaranjima sa ţivotom, onim sasvim liĉnim, ljudskim razoĉarenjima i

padovima. Pisac stoga ima posebno razumijevanje za izuzetne karaktere i

specifiĉne sudbine po kojim je prepoznatljiva njegova naracija.

Trauma kao knjiţevni postupak

Otkako je poĉelo sistematsko istraţivanje emocionalnih, psiholoških i

duševnih poremećaja, psiholozi nastoje otkriti njihov uzrok. Većina ih je

zagledana u ljudsku prošlost za što je najzasluţniji Sigmund Freud koji je

primjenjujući psihoanalizu na osobe sa emocionalnim, duševnim i psihološkim

poremećajima rutinski zalazio u rano djetinjstvo. Poznata je njegova izreka da je

dijete otac ĉovjekov tj. da problemi odraslog ĉovjeka imaju korijen u njegovom

djetinjstvu.

Pored traume iz djetinjstva koja trajno obiljeţava ĉovjekov karakter, traume

nastale u odrasloj dobi, takoĊer, uveliko utiĉu na liĉnost i ostavljaju trajne

posljedice. Psiholozi takve traume dijele na dva tipa. Prvom tipu pripadaju

trenutaĉne traume, one koje se dese u momentu i obiĉno samo jednom u ţivotu

poput nesreće, gubitka drage osobe i sl. Drugom tipu pripadaju traume kojima je

pojedinac izloţen izvjesni vremenski period npr. ţivot u ratu, zarobljeništvo i sl.

218

Analizirajući Andrićeve likove shvatit ćemo da je on izuzetno dobro

razumijevao psihologiju i da je na jedan nenametljiv naĉin prikazao duboke

traume svojih likova, njihovu borbu sa samim sobom kao što to ĉini Stjepan

Ković u pripovijeci „Bife Titanik“, prevazilaţenje traume stalnim prepri-

ĉavanjem iste kao što to ĉini fra Petar u „Prokletoj avliji“ ili pucanje pod

teretom iste kao u pripovijetkama „Kod kazana“ i „Priĉa o kmetu Simanu“.

MeĊutim, njegovi likovi nisu prikazani poput onih u romanima toka svijesti

ili psihološkog realizma. Andrićevi likovi su nijemi. Oni gotovo nikad direktno

ne progovaraju o svojim traumama. Oni govore kroz muku drugih. Npr. fra

Petar u Prokletoj avliji nikad ni u jednom momentu ne govori o svojoj muci,

svom strahu, patnji zbog nanesene nepravde, on samo stalnim prepriĉavanjem

dogaĊaja bez nekog reda i smisla govori o sebi kroz muku drugih. Isto je i sa

Ćamilom, plemićem i intelektualcem, koji svoju traumu porijekla, nesretne

ljubavi i izmišljene politiĉke krivice proţivljava klasiĉnim podvojenjem liĉnosti

i zamjenom identiteta, odnosno poistovjećivanjem s likom Dţem-sultana.

Trauma iz djetinjstva – obiljeţje Andrićevih likova

O dubokim posljedicama koje jedno traumatiĉno iskustvo u djetinjstvu

moţe ostaviti na psihološko, emocionalno i karakterno formiranje osobe

najbolje svjedoĉe likovi Andrićevog romana „Na Drini ćuprija“, te pripo-

vijedaka „Bife Titanik“ i „Deca“.

U romanu „Na Drini ćuprija“, za koji je pisac i dobio Nobelovu nagradu za

knjiţevnost, pronalazimo motiv mosta kao vjeĉite Andrićeve inspiracije. Naime,

pisca je fascinirala umjetnost općenito kao naĉin da se unese sklad u dinamiĉni

nesklad ţivota, a posebno se divio graditeljstvu kao naĉinu da se ostavi trajni

spomen. Posebno se oduševljavao mostovima kao stalnom motivu u njegovim

djelima, neĉemu ĉemu se uvijek vraća i što ga trajno inspiriše - ostovi kao trajna

veza, neraskidiva poveznica izmeĊu ljudi, naroda, generacija.

Od svega sto ĉovek u ţivotnom nagonu podiţe i gradi, ništa nije u

mojim oĉima bolje i vrednije od mostova. Oni su vaţniji od kuća, svetiji

od hramova. Svašiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek

smisleno, na mestu na kome se ukrštava najveći broj ljudskih potreba,

istrajniji su od drugih graĊevina i ne sluţe niĉem što je tajno i zlo.

(Andrić: „Mostovi“)

Višegradski most, remek djelo graditeljstva, nastao je upravo kao produkt

jedne duboke traume iz djetinjstva. Naime, za vrijeme osmanske vladavine na

prostorima balkana postojao je tzv. danak u krvi ili adţemi-oglan. Janjiĉarski

starješina je periodiĉno dolazio sa svojom vojskom i odreĊeni broj zdrave,

naoĉite i pametne djece otimao od roditelja i vodio u Carigrad kako bi tamo bili

obuĉavani za carsku gardu Ŕ janjĉare.

Prva slika mosta, kojoj je bilo suĊeno da se ostvari, blesnula je,

naravno, još posve neodreĊena i maglovita u mašti desetogodišnjeg

219

deĉaka iz obliţnjeg sela Sokolovića, jednog jutra 1516. godine kad su

ga tuda proveli na putu iz njegovog sela za daleki svetli i strašni

Stambol.

(Andrić: „Na Drini ćuprija“)

Ova slika je bljesnula u glavi djeĉaka koji je zajedno sa svojim vršnjacima

bio otet od svoje porodice i poveden ka Stambolu. U to vrijeme su mnogi

roditelji krili svoju mušku djecu, uĉili ih da glume hromost, mentalnu

poremećenost ili ih ĉak namjerno sakatili kako bi ih saĉuvali od ovog danka u

krvi. Nesumnjivo je da je za one koji u tome nisu uspjeli ovo nasilno odvajanje

djece od porodice bilo izuzetno traumatiĉno iskustvo i da je taj momenat

rastanka s roditeljskom kućom i zaviĉajem uz krike majki i njihovo uporno

trĉanje za janjiĉarskom povorkom ostavljao duboki trag u umu i duši ovih

djeĉaka.

Izabrani djeĉaci otpremani su na malim bosanskim konjima u dugoj

povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa

svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljen je po jedan djeĉak i sa

njim mali zaveţljaj i kolut pite, posljednje što nosi iz oĉinske kuće. Iz tih

sepeta, koji su se jednomjerno klatili i škripali, virila su svjeţa i

preplašena lica ugrabljenih djeĉaka. Neki su mirno gledali, preko

konjiskih sapi, što je moguće dalje u rodni kraj, neki su jeli i plakali u

isto vrijeme, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom uz samar.

Na izvjesnom odstojanju od posljednjeg konja u ovom neobiĉnom

karavanu, išli su raštrkani i zadihani, mnogi roditelji ili roĊaci ove

djece, koja se odvode zauvijek da u tuĊem svijetu budu obrezana,

poturĉena i da, zaboravivši svoju vjeru, svoj kraj i svoje porijeklo,

provedu ţivot u janjiĉarskim odama, ili u nekoj drugoj, višoj sluţbi

Carstva. To su bile većinom ţene, ponajviše majke, babe i sestre otetih

djeĉaka. Kad bi se suviše pribliţile, agine suharije bi ih rastjerivali

udarcima svojih biĉeva, nagoneći na njih konje uz glasno alakanje. One

bi se tada razbjeţale i posakrivale u šumu pored puta, ali bi se malo

poslije opet skupljale iza povorke i naprezale da suznim oĉima, još

jednom ugledaju iznad sepetke glavu djeteta koje im odvode. Naroĉito

su uporne i nezadrţive bile majke. One su jurile, gazeći ţustro i ne

gledajući gdje staju, razdrljenih grudi, rašĉupane, zaboravljajući sve

oko sebe, zapijevale su i naricale kao za pokojnikom, druge su

raspamećene jaukale, ...obnevidjele od plaĉa nalijetale pravo na

suharijske biĉeve i na svaki udarac biĉa odgovarale bezumnim

pitanjem: „Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?“ Neke su pokušavale da

razgovijetno dozovu svoga djeĉaka i da mu daju nešto od sebe koliko

moţe da stane u dvije reĉi neku posljednju preporuku ili opomenu za

put.

(Andrić: „Na Drini ćuprija“)

220

Toga novembarskog dana, u jednom od onih mnogobrojnih sepeta

ćutao je i suvih oĉiju gledao oko sebe jedan crnomanjast deĉak od

desetak godina, iz visokog sela Sokolovića. Ozeblom i pocrvenelom

rukom on je drţao malu krivu britvu i njome rasejano deljao pervaz

svoga sepeta, ali je u isto vreme posmatrao sve oko sebe. Zapamtio je

kamenitu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim rakitama,

nakaznog skeledţiju i trošnu vodenicu, punu pauĉine i promaje, u kojoj

su morali da prenoće pre nego što su uspeli da se svi prebace preko

mutne Drine nad kojom su graktale vrane. Kao fiziĉku nelagodnost

negde u sebi ‒ crnu prugu koja s vremena na vreme, za sekundu-dve

preseĉe grudi nadvoje i zaboli silno ‒ deĉak je poneo sećanje na to

mesto, gde se prelama drum, gde se beznaĊe i ĉamotinja bede

zgušnjavaju i taloţe na kamenitim obalama reke preko koje je prelaz

teţak, skup, i nesiguran. To je bilo ranjavo i bolno mesto te i inaĉe

brdovite i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i oĉita, gde

ĉovek biva zaustavljen od nadmoćne stihije i, postiĊen zbog svoje

nemoći, mora da uvidi i jasnije sagleda I svoju I tuĊu bedu I zaostalost.

Sve je to leglo u onu fiziĉku nelagodnost koja je ostala u deĉaku toga

novembarskog dana i koja ga nikad docnije nije potpuno napustila, iako

je on promenio ţivot i veru, ime i zaviĉaj.

(Andrić: „Na Drini ćuprija“)

Ovaj uplašeni desetogodišnji djeĉak kasnije postaje ĉuveni Mehmed-paša

Sokolović, ali uprkos ugledu, slavi i moći koje je postigao, on u duši vjeĉito

nosi neobjašnjivu raspolućenost, jaz, studen koja je i njemu samom maglovita i

nejasna.

Kad na vrhuncu svoje moći padne u nemilost sultana, suoĉen sa

mogućnošću gubitka ţivota, pogleda uperenog ravno smrti u oĉi, Mehmed-paša

Sokolović nesvjesno poseţe zamagljenim putevima svijesti u djetinjstvo, u

zaviĉaj, u sigurnost majĉinog krila Ŕ tada se javlja ideja o mostu. Suoĉen sa

ţivotnom nesrećom ĉovjek se ĉesto u sjećanju vraća u djetinjstvo i ĉezne za

zaviĉajem kao mjestom i vremenom bezbriţnosti i sigurnosti. Nakon toga,

prirodna psihološka reakcija je ţelja da se nesreća prevaziĊe, smrt pobijedi,

ostavi trag. Stoga Mehmed-paša Sokolović odluĉuje izgraditi most na mjestu

njegovog vlastitog razdvajanja, na mjestu vlastite raspolućenosti na uplašenog

djeĉaka i moćnog vezira kako bi povezao jednog s drugim i konaĉno izbrisao

onu rascjeplinu hladne Drine u svojim grudima. Mehmed-pašin naĉin

prevazilaţenja traume je ĉinjenje trajnog dobra, ostavljanje iza sebe neĉega što

će sluţiti ljudima i biti trajni spomen na njega.

Ipak, nisu svi Andrićevi likovi našli naĉin da prevaziĊu vlastitu traumu.

Stjepan Ković, sin sudskog sluţitelja u Banjoj Luci, ne uspijeva se izboriti sa

traumom kukaviĉijeg jajeta. Naime, optuţba iznijeta na njegovu majku, te

vjeĉiti crv sumnje njegovog oca trajno su obiljeţili tankog i bljedolikog djeĉaka

koji nije uspio ispuniti oĉev san, izuĉiti škole i tako mu kompenzirati

221

cjeloţivotnu sumnju u njegovo porijeklo. Bez volje i upornosti, jasnog cilja i

ambicija luta i snalazi se kako zna i umije.

Otkako zna za sebe on je patio od bolesne sujete, od neodoljive ţelje da

bude ono što nije. Biti ma šta, samo biti drugo ili bar izgledati drugo!

Samo da pogled ljudi ne klizi hladno preko njega i da njegov deo u

svetu ne bude kao svaĉiji, rad, briga i napor, nego neki bleštav i lak

ţivot koji stalno privlaĉi pogled i zasenjuje oĉi drugih ljudi. A kako da

to postigne takav neuk i nesposoban, lenj i nepouzdan kakav jeste?

(Andrić: „Priĉa o kmetu Simanu“)

Ovakav naĉin razmišljanja odredio je Stjepanovu sudbinu. Vukući se lijeno

kroz ţivot, ne uspijevajući ništa i ni u ĉemu, doĉekao je rat kao i sve sitne i

propale duše kao priliku da bude ono što nije i ostvari ono što ne moţe.

Prikljuĉivši se ustaškoj vojsci pokušava izgraditi novi identitet, stvoriti laţnu

sliku o sebi, u nju ubijediti sebe i druge. MeĊutim, kako se od svoje suštine ne

moţe pobjeći, pokazalo se da su sve ove godine lutanja u njemu u zlo sazrele i

da on ima svoju mraĉnu, zlu stranu. Kako ţivot pred ĉovjek obiĉno postavlja

izazove kroz koje mora rasti i napredovati ili do kraja propasti, Stjepan je kao

napola ĉovjek, napola ustaša, napola vojnik, dobio napola Jevreja kao svoj prvi

zadatak na kome se bori i lomi do kraja poraţen i uvjeren da nije ustanju biti ni

dobar ni zao, da ne moţe pobjeći od sebe, svoje poloviĉnosti i nesposobnosti, te

doţivljava potpuno psihološko survavanje u ponor pucajući na Jevreja Mentu

koji kao kakva cirkuska lutak izbjegava njegove metke u grotesknom plesu

ţivota i smrti.

Da traumatuĉno iskustvo u djetinjstvu moţe biti prelomna taĉka odrastanja,

vjeĉiti raskid sa nevinošću i bezbriţnošću i naglo i nasilno sazrijevanje,

uvjeravamo se u priĉi prosijedog inţinjera, zrelog ĉovjeka, koji ne zaboravlja

dogaĊaj Velikog ĉetvrtka u pripovijeci „Deca“. Naime, ovaj odrastao i zreo

muškarac u svojoj duši nosi nelagodu, nesigurnost i mutni osjećaj stida i

poniţenja koji godinama ne išĉezava iako više nema nikakav uticaj na njegov

ţivot. Kada se kao djeĉak, nespreman i nesposoban za nasilje i mrţnju, našao u

prilici da sa drugovima iz ulice „bije Jevreje‟ doţivio je trostruku traumu koja je

znaĉila njegov trajni raskid sa bezbriţnošću djetinjstva. Prvo traumatiĉno

iskustvo je samo suoĉenje sa ţrtvom i trenutak intenzivne duševne borbe da

izabere izmeĊu dobra i zla, dobroĉinstva i nasilja. Nesposban da mrzi i bije,

djeĉak u trenutku suoĉenja sa uţasom u oĉima ţrtve, gubi vještaĉki prikupljenu

snagu za zloĉin i pušta jevrejskog djeĉaka da pobjegne. Ipak, to mu ne donosi

olakšanje, niti osjećaj zadovoljstva zbog biranja ispravne stvari nego ga suoĉava

sa narednom traumom odbacivanja, ismijavanja i poniţenja njegovih drugova, a

zatim tihu patnju i spoznaju da je ĉovjek u svakoj nesreći i patnji sam da se sam

i mora izboriti s njom. Prolazile su godine, a u njegovoj svijesti je ostala slika

unezvijerenog jevrejskog djeĉaka i osjećaj dubokog poniţenja i odbaĉenosti kao

222

i ĉovjekove egzistencijalne usamljenosti u svijetu koja se prerano uvukla u dušu

djeĉaka nespremnog da je, kao što bi to odrastao ĉovjek, prihvati.

Djeĉije traume Andrićevih likova neminovno su i balkanske traume Ŕ od

višestoljetnog danka u krvi, preko Stjepanove borbe da sopstvenu promašenost

prevaziĊe u mutnim historijskim vrtlozima smjene vlasti do neprihvatanja

drugog i drugaĉijeg u pripovijeci Deca.

Javna, kolektivna i individualna trauma u Andrićevim djelima

Nema sumnje da je jedna od najupeĉatljivijih scena upravo scena nabijanja

osuĊenika Radosava na kolac. Tako detaljno, opširno, slikovito, realno i surovo

prikazivanje muĉenja svakako ima svoj cilj Ŕ a to je javna trauma. Javno

nabijanje na kolac onoga ko se usudio suprostaviti i povrijediti drţavu je

proraĉunata kaznena mjera koja ima za cilj ne samo kazniti pojedinca nego

pokazati kolektivu kako će svršiti svako onaj ko se usudi ogriješiti o zakon. Ova

kazna ne bi imala smisla bez publike/kolektiva kojem je potrebno prouzrokovati

traumu kao zaštitu sistema i zakona drţave. Zamka ovakvog postupka je u tome

što se kolektiv moţe svjesno ili nesvjesno staviti na stranu osuĊenika zbog

suosjećanja, uţasa i traume koju proizvodi ovakav postupak. Ipak, osjećaj srtaha

i uţasa obiĉno nadvlada ţelju za pobunom, pa kolektivna trauma proizvodi tihu

mrţnju prema muĉitelju koja tinja u kolektivnoj svijesti i prenosi se

generacijama.

Još jedan primjer kolektivne traume, istina manje efektan, ali ipak dovoljno

zastrašujući da postigne cilj, nalazimo u „Priĉi o vezirovom slonu“. Iako je

istinitost same priĉe o Dţelalijinom gušenju Jevrejina prevaranta u vlastitom

vrelom katranu veoma upitna, njeno šaputavo kruţenje Travnikom je toliko

efikasno u proizvoĊenju kolektivne traume da sama istinitost uopće nije vaţna.

TakoĊer, teatralni pokolj bosanskih prvaka na poĉetku Dţelalijinog

vezirovanja ima efekat kolektivne traume, jer se Dţelalija nakon tog dogaĊaja

moţe mirno povući i vladati strahom koji je izazvao.

Kada govorimo o kolektivnoj traumi, ne moţemo ne pomenuti traumu

bosanskih fratara, ĉuvara katoliĉanstva na ovim prostorima, za vrijeme

Osmanske carevine. Uprkos ahdnami Mehmeda II Fatiha kojom bosanskim

fratrima garantira ţivote, slobodu, ispovijedanje vjere, ipak je višestoljetna

vladavina Osmanlija proizvela traumu u kolektivnoj svijesti katoliĉkog

sveštenstva. U romanu „Prokleta avlija“, fra Petar doţivljava traumatiĉno

iskustvo „bez krivice krivog‟. Svoju traumu prevazilazi usredsredsreĊujući se na

tuĊu muku u Avliji kao zasebnom svijetu bez granica i prijateljujući sa

Ćamilom s kojim ga veţe dobrota, plemenitost, obrazovanje i nepostojeća

politiĉka krivica.

Posljedice kolektivne traume osjećamo i u skonĉanju fra Marka Krnete u

pripovijeci Kod kazana. Naime, dugogodišnji kolektivni otpor prema

osmanlijskoj vladavini nagomilan u svijesti svakog pojedinca kuluminira u

sceni peĉenja rakije i Kezminog prkosnog upropaštavanja fra Markove muke.

223

Iako fra Markovo ubistvo nije imalo religijsku niti etniĉku netrpeljivost u

pozadini, ipak na kraju fra Ivan Subašić pored fra Markovog imena dodaje da ga

je ubio neki veoma zao Turĉin i time ispoljava i na neki naĉin oslobaĊa kolektiv

od traume.

Moţda i najuspjeliji prikaz kolektivne traume katoliĉkog stanovništava od

Osmanlija nalazimo u romanu „Travniĉka hronika“ kada mladi Defose ostaje

zaĉuĊen otporom ovdašnjeg stanovništva prema izgradnji putnih komunikacija,

a fratar mu pojašnjava:

Gospodine, što je gori put to su turski gosti reĊi. Mi bismo najvoleli kad

bismo izmeĊu njih i nas mogli metnuti neku neprelaznu planinu. A što se

nas samih tiĉe, mi se malo pomuĉimo pa preĊemo svaki put, kad nam

treba. Jer, mi smo navikli na rĊave puteve i svake teškoće. Ustvari mi i

ţivimo od teškoća. Nemojte nikom kazati ovo što vam kaţem, ali znajte

da nam, dok god u Travniku Turci vladaju, boljeg puta ne treba. IzmeĊu

nas reĉeno, i kad ga Turci poprave, naši ljudu ga nakon prve kiše ili

snega isprovaljuju i raskopaju. To bar donekle odvraća neţeljene goste.

(Andrić: „Travniĉka hronika“)

Petostoljetna vladavina Osmanlija na prostorima Balkana ostavila je

neizbrisiv trag u kolektivnoj svijesti pravoslavnog stanovništva. Ovo je veoma

ĉest motiv u knjiţevnosti, ne samo balkanskih, nego i evropskih knjiţevnika.

Pojam „strah od Turaka“ ili turkofobija evropski istraţivaĉi veţu za Mariĉku

pitku 1371. godine, a na podruĉju Balkana taj je dogaĊaj vezan za Kosovsku

bitku 1389.

Motiv „straha od Turaka“ nalazimo i u Andrićevom knjiţevnom opusu. Pa

ipak, njegovi likovi nisu smješteni u vrijeme velikih turskih pobijeda i

osvajanja, niti u period procvata Osmanskog carstva, nego sasvim suprotno, oni

obitavaju u periodu truljenja i propadanja carevine. Oni su roĊeni i odrasli u

turskom zemanu, peta ili šesta generacija predaka koji su doţivjeli traumu

poraza od Osmanlija. Ţivot u Osmanskoj carevini je tu traumu produbljivao i

„zapisivao“ u genetski kod kolektiva. Likovi s kraja osmanlijskog carovanja su

pred samim „lomom“, posljedice nepreraĊene i neprevaziĊene traume su pred

samom kuluminacijom.

Tako je i u Priĉi o kmetu Simanu koji ima usud da egzistira u vremenu

smjene dva carstva, prelomnom historijskom period kad se sudaraju dvije

carevine, prelamaju dva svijeta, dva svjetonazora, dva zakona, a on nestrpljiv da

isprati stari i radosno doĉeka novi za koji vjeruje da je njegov i bolj. Tako

odvodi sebe i svoju porodicu u neminovnu propast. Priĉa poĉinje prizorom

pucnjave kojom 19. augusta 1878. godine austrijske trupe ulaze u Sarajevo.

Nagomilana mrţnja, otpor i ţelja za osloboĊenjem i osvetom bujaju u

Simanu, kmetu, sinu kmeta, unuku kmeta … I sad je prilika, ĉini se da je došlo

vrijeme, da se i to doĉekalo Ŕ „prošlo tursko došlo naše“. On je pojedinac u

224

kojeg se slila sva mrţnja, bijes, otpor, inat koji njegovi sunarodnjaci osjećaju

godinama:

Kad ljudi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz godine u godinu, rade za

drugog, i uviĊaju to i osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u

tome i ne smeju da pokaţu svoja prava osećanja, nagomila se u

ponekom od njih gorĉina stotina hiljada ljudi i desetina pokolenja.

(Andrić: „Priĉa o kmetu Simanu“)

Nakon kratkotrajne radosti zbog naoko uspjele pobune i prividne pobjede

nad agom, kmet Siman ubrzo biva ponovo ošamaren surovom realnošću, ali on

je već izgubio tlo pod nogama. Slast prividnog osloboĊenja i osvete pomutile su

mu razum, osloboĊena bujica osjećanja borbe za pravdu i uspjeh proizišla iz

viševijekovnog ţivota u traumi ne moţe da se zaustavi. Siman gubi dodir sa

stvarnošću, prevazilazi vlastitu pobunu i borbu projecirajući je na sva

pokoljenja predaka kmetova i gradi od nje simbol otpora, pobune, borbe za

pravdu i osvetu:

Uzalud su mu dolazile komšije i kumovi, oprezni, iskusni ljudi, i

opominjali ga, govorili mu da je nerazumno to što radi, da je pametnim

ljudima odavno jasno, a da je sada i budalama, da ovo nije "ono" i da

austrijska puška nije ona koju su oni oĉekivali da pukne s pećine, da

pod novom, hrišćanskom, carevinom ostaje kmet kmet, a aga aga, i da

je stoga njegovo pregonjenje besmisleno i njegov prkos samo

dušmaninu veselje. On nije mogao da uvidi, a i kad bi na maho_ve

uviĊao, nije hteo da prizna da se prevario i nije mogao da se zaustavi,

nego je išao za svojom strašću dokraja, prosto krenuo da se raskući i

niko ga nije mogao zaustaviti. (Dešava se tako da opšta misao o

osloboĊenju od jednog društvenog zla, koja sazreva u masama, izbije

ponekad u pojedincu kao prevremena i usamljena eksplozija i uništi

ga.)

(Andrić: „Priĉa o kmetu Simanu“)

Baš kao što je Travnik posluţio kao scena za odrţavanje ljudske drame,

tako je Sarajevo simboliĉni dekor za prikaz ljudskih sudbina u jednom od

prelomnih historijskih momenata. Prvobitno je priĉa o Omer-paši Latasu

zamišljena kao historijski roman, meĊutim, na kraju se pretvorila u roman o

jednoj (ili ipak dvije) liĉnost Omer-paši Latasu Ŕ Mići Latasu. Naime, Omer-

paša Latas dolazi u Bosnu nakon propale Gradašćevićeve pobune da zavede red

i centar drţavne moći prenese iz Travnika u Sarajevo. Ali ko je Omer-paša? Ili

Mićo Latas? Poturĉeni Srbin koji je dostigao visoki poloţaju u Osmanskom

carstvu. No, Omer-paša nije silom poturĉen, niti je izrastao iz danka u krvi,

njegov novi identitet je njegov vlastiti izbor kao rezultat koristoljublja i liĉnih

interesa. Koji od dva identiteta je dominantan? I u kojem trenutku?

225

Omer-paša nosi i svoj prvi identitet duboko u sebi kao i svojevrsno

traumatsko iskustvo promjene identiteta na koji je, koliko god ono bilo njegov

vlastiti izbor, morao pristati zarad uspona na društvenoj ljestvici. Da li je za

njega ovo prilika da se osveti Turcima i naĉin da prevlada traumu?

Govoreći o traumama balkanskih naroda u Andrićevim djelima kroz prizmu

historijskih slika akcenat je svakako na traumi katoliĉkog i pravoslavnog

kolektiva. MeĊutim, to nikako ne znaĉi da kod Andrića i muslimanski kolektiv

ne nosi svoje traume. Ţiveći na razmeĊu svjetova, muslimanski kolektiv takoĊer

zazire od svake promjene, tim prije što mu nikad nijedna promjena u svijetu

velikih sila nije donijela ništa dobro. Svaka nova carevina nosi novu muku,

svaka promjena znaĉi njihovu krv i zlo. Taj strah i opreznost prema svakoj

promjeni Andrić vjerno oslikava u sceni/slici prolaska francuskog konzula kroz

travniĉku ĉaršiju:

MeĊutim iz poslednjih kuća su nevidljive ţenske glave pljuvale sa

prozora pravo na konje i konjanike. Konzul još jedanput zastade za

trenutak, ali još jedanput krenu dalje, podleţući Davninim molbama i

povuĉen mirnim kasom pratnje. Uto prestadoše kuće a poĉe ĉaršija sa

niskim dućanima. Na ćepencima Turci dućandţije ili njihove mušterije,

pušeći ili pazarujući. Bilo je kao kad ĉovek preĊe iz pregrejane sobe u

potpuno hladnu. Najedanput je nestalo divljih pogleda, pokreta koji

poka- zuju kako se ćafiru glava seĉe, ili sujevernog ţenskog pljuckanja.

Umesto toga, sa obe strane ulice nepomiĉna, kruta lica. Davil ih je

nazirao kao kroz neprijatan veo koji mu je drhtao pred oĉima. Niko nije

prekidao posao ili pušenje ni podigao oĉi da pogledom udostoji tako

neobiĉnu pojavu i sveĉanu pratnju. Poneki dućandţija je zakretao

glavu, kao da traţi neku robu po rafovima.

(Andrić: „Travniĉka hronika“)

Ništa nije pomagalo protiv uroĊenog nepoverenja celokupnog

muslimanskog stanovništva koje nije htelo da ĉita ni da ĉuje ni da

gleda, nego je samo išlo za svojim dubokim nagonom samoodbrane i

mrţnje prema tuĊincu i neverniku koji se pribliţio granicama i poĉinje

da ulazi u zemlju.

(Andrić: „Travniĉka hronika“)

Strah muslimanskog kolektiva od promjene nalazimo i u „Priĉi o vezirovom

slonu“ koja oslikava i odnos/strah pojedinca i vlasti/moći. Novi vezir je uvijek

prijetnja, uvijek opasnost od zla, a Dţelalija je otjelovljenje tog straha. Nakon

efektnog pokolja bosanskih prvaka, Dţelalija se povlaĉi, a na njegovo mjesto

dolazi elif kao simbol straha i objekat mrţnje. U jednom trenutku se više ne zna

ko je ţrtva a ko silnik, ko je simbol moći a ko straha, jer što je Dţelalija za

Travniĉane to je carevina za Dţelaliju, u tom cikliĉnom vrtlogu straha i moći svi

su i dţelati i ţrtve. Dţelalija odlazi, ali dolazi novi vezir Ŕ novi strah jer ko zna

kakav će on biti.

226

TakoĊer, valja spomenuti drame i traume jevrejskog kolektiva. U romanu

„Travniĉka hronika“, francuski konzul odsijeda upravo u „jevrejskoj kući“,

likovi doušnika, sveprisutnih bezglasnih drugih (Mord Atijas) su uglavnom

Jevreji. Traţeći svoje mjesto pod nebom, u datom historijskom kontekstu i

sistemu oni opstaju u prostoru „izmeĊu“ vlasti i drugih kolektiva. Njihov

poloţaj moţda ponajbolje oslikava prizor iz „Travniĉke hronike“ kad ćutljivi

jevrejski trgovac evropskom diplomati kaţe: „Prizvali ste nas kao ljude, ne

izdvajajući nas od ostalih.“ (Andrić: „Travniĉka hronika“)

Na koncu, trauma oslikana u Andrićevom knjiţevnom djelu je javna Ŕ

kolektivna, ali i duboko intimna Ŕ individualna. Traumatiĉna iskustva domaćih

kolektiva uglavnom su rezultat historijskih promjena i stalne nesigurnošću

ţivota na granici, ali i vlastitih unutarnjih borbi, uspona i padova. Svaki od ovih

kolektiva sa traumom se nosi na sebi osoben naĉin, reklo bi se, kolektivnim

prevazilaţenjem traume, a pojedinac obiĉno (ne)iznalazi naĉin da traumu

prevaziĊe ili se u konaĉnici lomi u okvirima vlastite unutarnje drame.

Izvori i literatura:

Andrić, I. (1967): Na Drini ćuprija, Mladost, Zagreb.

Andrić, I. (1967): Travniĉka hronika, Mladost, Zagreb.

Andrić, I. (1967): Prokleta avlija, Mladost, Zagreb.

Andrić, I. (1967): Omer-paša Latas, Mladost, Zagreb.

Andrić, I. (1989): Pripovijetke, Deca, Veselin Masleša, Sarajevo.

Andrić, I. (1980) ŢeĊ, Mladost, Zagreb.

Andrić, I. (1967): Nemirna godina, Mladost, Zagreb.

Pavletić, V. (1980): 100 djela knjiţevnosti jugoslavenskih naroda,

NZMH, Zagreb.

Pantić, M. (1999): Modernistiĉko pripovedanje, Beograd.

Mihajlović, B. (1960): Ĉitajući Prokletu avliju, SKZ.

Grupa autora, (1977): Kritiĉari o Ivi Andriću, Svjetlost, Sarajevo.

227

Владимир Алексић

(Ниш, Србиja)

„Страх од Турака“ после Маричке битке*20

Caжeтак

Пред читаоцима је кратак есеј о најстаријем раздобљу развоја вишеслојног

мотива, углавном познатог као „страх од Турака“, у старој српској књиже-

вности. У средишту пажње је најпре чувени запис старца Исаије. Следе донекле

запостављени опис патријарха Пајсија из „Житија цара Уроша“ и више краћих

вести о постмаричким страдањима.

Кључне речи: Маричка битка, „страх од Турака“, Старац Исаија, патријарх

Пајсије.

Страхови су као честа и снажна психолошка појава већ неколико

деценија легитимни предмет изучавања историчара социолошког

опредељења.21

У границама овог већ прилично разгранатог истраживачког

поља издваја се посебна потцелина, за коју се углавном усталио назив

„страх од Турака“, односно „Агарена“ или „Измаиљићана“, како су их

називали стари српски текстови. Природно да се на средњоевропским

просторима ова тема јавља од краја XIV века, али јој је тек пад Цариграда

29. маја 1453. године дао готово општеевропске одлике. (Erkens 1997;

Höfert 2003: 57-62) Највећи значај добила је у столећима обележеним

највећом османском претњом.22

Самосвест хришћанског континента је

донекле била изграђена и снажном нетрпељивошћу према „неверним“

муслиманима. Углавном су испрва били представљени Арапима, најчешће

називаних Сараценима. На истоку је, сасвим природно, све до XV века био

јако изражен страх од Монгола, односно Татара. Њихово место од тада

полако преузимају муслимани окупљени око продорнијих Османлија.

Постаје јасно да су дубоки књижевни корени омогућили разноврсну

примену мотива „страха од Турака“ и прилагођавање најразличитијим

потребама и духу појединих епоха.23

На таквој општој подлози,

20 Рад је део пројекта Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: „Насеља и становништво српских земаља у позном средњем веку (XIV-XV век)“, (ев. бр. 177010). 21 Полазиште вероватно треба тражити у: J. Delumeau, „Le Peur en Occident“ XIVe-XVIIIe siècles, Paris

1978. Књига је под насловом „Страх на западу“ у Србији објављена више пута. в. Delimo 2003. Истом кругу припада и: Делимо 1986. Кратки историјати истраживања у: Радић 2000: 9-20, посебно стр. 17

нап. 40-41; Dautović 2014: 75-80. 22 Најпре вишеслојни класични рад: Schultze 1978. За покушај да се ова појава уоквири напретком европске етнографије до краја XVI века в. Höfert 2003, са прегледом новије литературе и освртом на

општије прилоге из Италије на стр. 52 нап. 5. За стање проучености у Пољској в. Gapski 2004: 188-189;

Maasing 2015: 355 нап. 43. 23 Maasing 2015: За допунски преглед литературе са немачког говорног простора, где се користи израз

Türkengefahr, в. Maasing 2015: 348 нап. 3.

228

једноставном заменом појмова, било је могуће са иноверцима

поистоветити чак и њихове невољне православне савезнике, погрдно

означаваним речју „шизматици“. Већ 1390. године, дакле током првих

турско-српских упада у јужну Угарску, процењивало се да оба народа

представљају подједнаку претњу за хришћанство.24

У условима велике распрострањености проучаване појаве домаћи, као

ни истраживачи из региона, нису могли остати пасивни. Следећи општи

ток европске историографије њихови доприноси посвећени југоистоку

Европе допуњују општу слику.25

Поред посебних студија, не тако ретко се

освртало на савремене сликовите приказе ратних патњи и траума и на

опште историјске околности. Тако је Димитрије Кидон 1377. године

забележио да се одлазило на починак, а да се није знало какве све невоље

доноси нови дан. Пошто су појединачни описи турске опасности

уклопљени у широка и прилично поуздана сазнања о токовима и етапама

турског надирања на запад, много је лакше раздвојити историјску

стварност од уопштених или окошталих књижевних наноса.26

Није спорно да је успехом Турака у Черноменским луговима започела

нова епоха у историји континента. Османлије су се у наредним вековима

постепено уплеле у ткиво југоисточне и средње Европе, с подједнаким

успехом пред собом рушили древна царства и краљевства и „гутали“ читав

низ младих хришћанских државица. Конкретно, након Маричке битке 26.

септембра 1371. године на удару Османлија били су богати светогорски

манастири. Одбранили су се уз помоћ три добро наоружане млетачке лађе

и снага локалних ромејских господара. (Острогорски 1970: 277-281)

Такође, познато је да су наредног априла снажне градске зидине спасиле

Солун, чиме се заправо исцрпљују поуздане вести о пљачкашким и

освајачким походима Турака дубоко у непријатељској позадини. Тешко је

поверовати у процену папе Гргура XI из маја 1372. године да су угрожене

Угарска и јадранске покрајине. (Матанов-Михнева 1988: 52; Радић 1993:

363)

Међутим, историја српско-турског непријатељства, израженог и на

пољу књижевног и духовног стваралаштва, не започиње страховитим

маричким сломом.27

У првој половини XIV века немањићка Србија је са

успехом ширила политичку моћ ка југу ка југу полуострва. У другој

24 Мályusz 1990: 130; Pál 2004: 9-10, односно општи резултат Maasing 2015: 347-388, посебно 356. 25 Калић 1989: 185-191; Радић 2000, посебно књ. II, стр. 201-240. Шуица 2006: 93-122, посебно 94-95,

116-119; Dautović 2014: 75-103, укључујући и посебан осврт за Републику Хрватску на стр. 79-80 нап. 19. За стање у мађарској историографији уп: Калић 1989: 187 нап. 13; Pál 2011: 1 нап. 1; Maasing 2015:

355 нап. 43 и 44. Захваљујемо колеги Борису Стојковићу на примедби да поеме Јануса Панонијуса

такође обрађују ову тему. 26 Матанов-Михнева 1988: 61. О томе више у: Радић 1993: 441-444; Павловић 2012: 373-383; Павловић

2012а: 373-383. За европску визуру турских освајања, поред првог рада ове напомене, в. Matschke

2004. 27 Томац 1956: 61-74; Шкриванић 1963: 71-93, посебно 75, 90. Прегледног типа је: Стојановски 1989: 9-

20.

229

половини владавине Андроника II (1282-1328) на позив византијског

византијског цара помоћни одреди краља Милутина (1282-1321) су на

кратко сузбили нарастајућу нарастајућу турску опасност у Европи и Малој

Азији. Успеси су прослављени кроз упечатљиви култ упечатљиви култ св.

ратника Ђорђа Скоропостижног, сматраног за помоћника у војним

победама. (Ђурић 1968: 69-76) Противтурским расположењем препун је

већ и молебни „Канон за цара“. Црквену песму високог стила, надахнуту

византијским предлошцима, вероватно је између 1355. и 1371. године

саставио патријарх Јефрем (1375-1379). Ова молитва цару, који је „тужан

због народа божјег“, је настала и због тога што је бивши бугарски монах

већ искусио турску опасност. Неопходност да владар донесе победу је

исказана речима „да рог верних узвиси“, односно охрабри „пред

нечастивим и скрвним варварима“. Патријарх Јефрем је као старешина

Српске цркве био упућен у највиша државна питања, али је истовремено

неговао и блиске везе са исихастичким монашким круговима28

.

Међутим, неприлике су иноке, углавном несклоне световном животу,

пронашле чак и у њиховим скровитим и врлетним атонским испосницама.

Међу њима је био св. Ромил, чије житије преноси да марички слом:

„испуни пометњом и страхом све монахе на Светој Гори, а нарочито

усамљенике и пустињаке. Зато већина испосника тада избегоше са Свете

Горе“. Јунак овог списа се најпре склонио у Валону а потом и у манастир

Раваницу.29

Стварне разлоге за склањање у сигурније крајеве додатно

открива жалосна судбина старца Исаије. Истакнутог духовника и још

петорицу монаха „варвари“ су 1375. године отели, претукли и одвели на

брод. Касније се ипак спасио заточеништва, али су ови немили догађаји

морали снажно и неповољно одјекнути у окружењу ученог Светогорца и

истакнутог припадника српске духовне елите из времена највећег

државног успона.30

Знаменити запис старца Исаије одлично се уклопио у потребе бурне

епохе, али и у описани, снажни ток општеевропске литературе. Сасвим

сигурно стоји на челу бројних описа бројних страхота изазваних турским

освајањима (прилог број 1).31

Дело поседује књижевне вредности, због

чега је касније често умножавано.32

Још пре много времена указано је да је

28 Цитирано по: Богдановић 1978: 109-129. Такође: Богдановић 19912: 182-184. О овој личности сада и: Поповић 2006: 111-125. 29 Острогорски 1970: 278. О духовним приликама у условима турске опасности в. Радић 2003: 23-28. 30 Најраније раздобље односа Свете Горе и Турака у: Фотић 1997: 101-121, посебно 106-107. 31 Преглед доступан у: Панић-Суреп 1963. уп. Богдановић 19912:

236; Бојовић 1992; Бојовић 2004: 62 нап. 7. Професору Бојовићу дугујемо велику захвалност на

корисним примедбама у завршној фази израде овог рада. 32 Сачувана су три чак три преписа, додатно сведочанство о његовој актуелности. Ради се најпре о

српском тексту из седме деценије века у Гиљфердинговој збирци у Санк Петербургу. Следећи је

написан руским правописом са примесама српског из XV в. Московске државне библиотеке (бр. 93), те бугарској верзији из XVI века у поседу Бечке дворске библиотеке (бр. 14). в. Писац и преводилац инок

Исаија, 28-45 (Трифуновић). уп. Богдановић 19912: 188-190.

230

овај снажан опис постмаричког страдања оставио живог трага у

књижевној традицији јужних Словена. Двадесетак година после настанка

записа непознати писац „Слова о светом кнезу Лазару“ надахњује се

драматичним Исаијиним сликама страдања. На истом месту снажан

ослонац налази и писац записа о турском харању Угарске и Српске земље

из 1598. године. Већи одломак из повести инока Исаије преносе и

најранији састављачи „Хронографа“ („Трицарставника“ односно „Троја-

дика“), попут целине уклопљене у „Трицарставник патријаршијске

библитеке“ у Београду (бр. 28) из прве четири деценије XVII века.

Исаијино казивање је као извор употребио и гроф Ђорђе Бранковић (1645-

1711).

Био му је доступан данас изгубљени препис српске редакције, а не

верзија доступна у „Хронографу“, чиме се посредно открива велика

распрострањеност Исаијиног рукописа.33

Вероватно најопширнији опис сукоба од 26. септембра 1371. године

пружа српски патријарх патријарх Пајсије у „Житију цара Уроша“ (прилог

број 2).34

Дело је настало вероватно 1641. 1641. године ради изградње

култа последњег Немањића, чији однос са краљем Вукашином приказује

приказује црно-бело. Услед изразите пристрасности бројне појединости

садржане у овом временски временски удаљеном извору нису погодне за

историјска разматрања. Међутим, када се усредсреди на усредсреди на

мотив „страха од Турака“ открива се зрели писац, књижевник богатог

језика и добар добар приповедач, који не заостаје много за

општехваљеним Исаијом. На неколико места успешно је успешно је

пренет дух постмаричких траума, неверице и великог разочарења

поражених и постиђених српских ратника.

Споменуто Пајсијево твореније је колаж различитих историографских

средњовековних дела, средњовековних дела, чије порекло се углавном без

муке прати. Удео народног предања, изгледа, изгледа, није био пресудан

упркос поклапању многих мотива и истоветности ставова о узроцима

узроцима пропасти Царства.35

Разматрани опис постмаричких траума

није до сада повезиван са са старијим одељцима сличног садржаја, осим

што је упућено на зависност од Димитрија Кантакузина. Његово „Житије

Јована Рилског“ је уткано у Пајсијево, много шире, литерарно литерарно

33 Делови „Трицарставника“ и „Хронике“ објављени у: Трифуновић 1979: 243-245, а разматрани извод

из „Слова о светом кнезу Лазару“ у: „Списи о Косову“, 133-134 (Грковић). уп. Трифуновић: 1974: 341-

343 34 Изворни текст прилога број 2 доступан у: Јовановић 2001: 302. 35 Поред недовољно одређених родослова и летописа и извесних записа коришћена су и дела св. Саве,

Стефана Првовенчаног, Теодосија, Даниловог Ученика, Константина Филозофа, Димитрија Кантакузина и „Житије кнеза Лазара“. Био му је познат и рад Григорија Цамблака. в. Јовановић 2001:

111-132; Патријарх Пајсије, 26-27 (Јовановић).

231

виђење Маричке битке.36

Није искључено да је заувек изгубљен изворник,

можда део средњовековне књижевне баштине, ипак до данас посредно

сачуван у слободној преради страственог библиофила из прве половине

XVII века.37

У прилог тој идеји, по нашем скромном мишљењу, говоре

бројне појединости присутне једино у овом спису, а које у суштини не

одударају од оквирних сазнања о току Маричке битке. Опреза ради,

никако не треба искључити ни могућност да се ради о потпуно

самосталној творевини, обликованој на основу властитог изузетно богатог

личног и књижевног искуства. Остаје нада да ће познаваоци језика решити

ову недоумицу, а посебно да будућа истраживања мотива „страха од

Турака“ неће заобилазити патријархово виђење одсудне битке.38

У циљу снажења управо изнете замисли о ишчезлом рукопису треба

истаћи да се догађај заправо урезао у колективно памћење Срба вероватно

много више него што се путем извора дâ наслутити. Константин Филозоф

у „Житију деспота Стефана Лазаревиthа“ открива: „А посла са њима онога

који је од почетка био проливач хришћанске крви, који је са

Исмаиљћанима у ратовима, који је и у великој бици на реци званој Марица

био виновник проливања крви (Арванез)“.39

Потврда се налази и у опасци

уз непоуздани приказ броја супростављених војника из пера Димитрија

Кантакузина: „[...] седамдесет хиљада спремних наоружаних против само

четири хиљаде и пет стотина, као што се прича“40

(подвукао В. А).

Сличном тону је наизглед недовољно одређена белешка: „Œli œle skonïa se

која је другом додана „Koпорињском летопису“. Основни текст је 1453.

године саставио дијак Дамјан налогу зетског архиепископа кир Јосифа.

Завршава се осудом Вукашина и Угљеше, те страдању браће, па се стога

накнадни додатак вероватно добрим делом заправно најпре односи на

Маричку битку, као и не њене многобројне неповољне последице.41

Вероватно су међу ученим Србима чак и након осамдесетак, ако не и још

више година, страдања изазвана надирањем Турака непосредно

повезивана са маричким поразом.

Сличан став је приметан и у делу Владислава Граматика, који је

стварао у другој половини XV века.42

Са подједнаком сигурношћу се то

може рећи за народну свест Ромеја. У византијским кратим хроникама

36 „Данас су нам непознати неки други могући извори који су служили у таквом његовом обликовању

[...]“ в. Јовановић 2001: 122-125, цитат са стр. 125. Примесе народног предања нису основа описа Маричке битке. в. Шкриванић 1963: 75, 89. 37 О његовој библиотеци и начину рада в. „[...] користио је одређене фактографске појединости и

уграђивао их у своја прозна дела. При том је стварао нове склопове, углавном стилски сиромашније од оних који су се налазили у првобитном контексту“. в. Патријарх Пајсије, 16-18, цитат са стр. 18

(Јовановић). 38 Посао отежава непотпуно очувани аутограф, чији део је попуњен странама на новорускословенском. в. Патријарх Пајсије, 20 (Јовановић); Јовановић 2001: 104. 39 Константин Филозоф, 104 (Д. Богдановић). 40 (Списи 93, Грковић-Мејџор) 41 Матије Властара Синтагмат, LXII (Новаковић). уп. Стојановић 1927: XXXIV-XXXVI. 42 Списи, 103 (Грковић-Мејџор). уп. Новаковић 19603: 209; Поп-Атанасов и др 1997: 209.

232

Маричка Маричка битка забележена је девет пута, Косово седам, Бој на

Ровинама једанпут, док велики никопољски судар крста и полумесеца у

потпуности измиче њиховој пажњи.43

Мотив Божје воље се очекивано среће у Исаијином драматичном

опису: „[...] пођоше у Македонију на изгнање Турака, не расудивши да се

гневу Божију нико не може супроставити“.44

Сличну мисао зажетије

преноси и запис Progneva se gospodý vý läto .œ.ò.p на минеју на кожи под

бројем 66 Народне библиотеке у Београду. Овде се без сумње мисли, како

је још издавач приметио, приметио, на маричку погибију Срба. (Ковачевић

1884: 328)

С обзиром на двоструку тему травничке конференције, треба истаћи да

раније спомињано „Слово о светом кнезу ЛАЗАРУ“ и Иво Андрић у

роману „На Дрини thуприја“ на сличан начин разрађују сцену опроштаја

од ближњих у страшним тренуцима одвођења одвођења у турско

ропство.45

Средњовековни писац је завештао, сасвим очекивано, сажетији,

али али готово подједнако потресан опис покосовских збивања:

Раздвајани бисмо и распродавани у сву распродавани у сву земљу

тих. И мати због чеда плакаше, и отац горко ридаше, и брат

брата обухвативши сузе љуте проливаше, и сестре браћу, и браћа

сестре, гледајући где другога другде одводе, руке око врата једном

другом сплетоше, жалосно кричаху. О земљо, раствори се, живе

прими све нас! И други куд другде одвођен натраг гледаше, све док

очима које га гледају невидљив биваше.46

Abstract

The historical reflections of psychological phenomenon commonly described as fear

have been studied among European and Serbian scholars for many decades. This paper

deals with the „Turkish Threat“ after the Battle of Maritza river in Thrace (26

September 1371), in which the Turks decisively defeated the Christian army of Serbian

king Vukašin and his brother Uglješa and secured their strong presence in Europe in

the following centuries. The investigated term is just the small fragment of the old literal

motif created in order to describe the fear of the „infidel“ nations, especially such are

the Muslim Arabs – Saracens or Mongols – Tatars. This type of anxiety was strongly

present among European medieval population. Because the phrase was made from two

words it was easy to change it. It was even occasionally used by European Catholics to

emphasize the negative attitude toward orthodox Christians. Naturally, it was often

43 Ђурић 1981: 155 нап. 70; Đurić 19892: 23. уп. Острогорски 1965: 140 нап. 63. уп. Ферјанчић 1983: 152-154; Thирковић 1998: 101-107. 44 Писац и преводилац инок Исаија, 84 (Трифуновић). 45 Андрић 1981: 20-22. Турска освајања су снажно оживела готово замрлу установу личног ропства у југоисточној Европи. уп. Фејић 1981: 27-47; Стојковски: 2012, 64-74. 46

Списи о Косову, 134 (Грковић). уп. Бојовић 1992: 40-41.

233

applied to Ottoman Turks, since they significantly extended the European penetration

after the above mentioned great military success.

This paper mostly deals with the Serbian contemporary narrative sources unfolding the

psychological condition among the spiritual church elite in months and years after the

Battle of Maritza. The vivid and sometimes literary distinguish descriptions created by

the eyewitnesses have been compared with the rare reliable data describing the actual

Ottoman military activities in years following the Serbian defeat. Besides, one huge

portion of this contribution is dedicated to the reflections of the descriptions of these

crucial happenings in later literature legacy.

The examination shows that, according to many writers, the Battle of Maritza was

considered as the decisive turning point, after which the long lasting suffer of

Christians began.

The special attention was paid to the work of the monk Isaiah. His description was

copied or used as the role model on several occasions, which indicates that it was very

popular literature piece until the XVII century. The „Vita of the tsar Uroš“ written by

Serbian patriarch Paisios of Serbia, most likely around 1641, offers the extended but

unreliable and partial account of the events that happened on 26 September 1371.

Even so, his description of the fear and unbelief spread among the Serbian soldiers

represent the significant contribution to the investigated subject. The author may have

had on disposal written accounts of this significant battle, which were lost for us in the

meantime.

Keywords: Battle of Maritza, Turkish Threath, Monk Isaiah, Patriarch Paisios of

Serbia.

Извори и литература:

Андрић, Иво (1981): На Дрини ћуприја, Нолит, Београд.

Богдановић, Димитрије (1978): Песничка творенија монаха

Јефрема, Хиландарски зборник 4, 109-129.

Богдановић, Димитрије (19912): Историја старе српске књижев-

ности, Београд.

Бојовић, Драгиша (1992): Крај века већ дође. Антологија старе

српске поезије „последњих времена“, Приштина.

Бојовић, Драгиша (2004): Српска есхатолошка књижевност

(Огледи и студије), Ниш Ŕ Косовска Митровица.

Gapski, Henryk (2004): The Church in Poland towards Turkey and

Turkish – Tatar Affairs in the First Part of the 16th Century, in: Fight

against the Turk in Central-Europe in the First Half of the 16th Century,

Budapest, 181-190.

Dautović, Dţenan (2014): Metus Turchorum – Strah od Turaka u

srednjovjekovnoj Bosni, Osmansko osvajanja Bosanske kraljevine, 14

maj 2013 Sarajevo, Sarajevo, 75-103.

Делимо, Жан (1986): Грех и страх. Стварање осећања кривице на

Западу од XIV до XVII века, Нови Сад.

234

Delimo, Ţan (2003): Strah na Zapadu (od XIV do XVIII) veka.

Opsednuti grad, Sremski Karlovci - Novi Sad.

Ђурић, Војислав (1968): Три догађаја у српској држави XIV века и

њихов одјек у сликарству, Зборник МС за ликовне уметности 4, 67-

100.

Ђурић, Иван (1981): Поменик светогорског протата с краја XIV

века, Зборник радова Византолошког института 20, 139-167.

Đurić, Ivan (19892): Sumrak Vizantije. Vreme Jovana VIII Paleologa

1392-1448, Zagreb.

Europa und die osmanische Expansion im ausgehenden Mittelalter,

Zeitschrift für historische Forschung, Beiheft 20, Berlin 1997 (her.

Franz Reiner Erkens).

Јовановић, Томислав (2001): Књижевно дело патријарха Пајсеја,

Београд.

Калић, Јованка (1989): „Страх турски“ после Косова, Свети кнез

Лазар. Споменица о шестој стогодишњици Косовског боја 1389-

1989, Београд, 185-191.

Ковачевић, Љубомир (1884): Белешке и натписи, Гласник Српског

ученог друштва 56, Београд, 327-360.

Константин Филозоф (1989): Повест о словима (Сказаније о

писменех) – изводи – Житије деспота Стефана Лазаревића,

Београд (Д. Богдановић).

Мályusz, Elemér (1990): Kaiser Sigismund in Ungarn 1387-1437,

Budapest.

Maasing, Madis (2015): Infidel Turks and Schismatic Russians in late

medieval Livonia, Fear and Loathing in the North: Muslims and Jews

in Medieval Scandinavia and the Baltic Region, Stockholm University,

Stockholm 10. 06. 2013 - 11. 06. 2013, Stockholm 347-388.

Матанов, Христо-Михнева, Румяна (1988): От Галиполи до

Лепанто. Балканите, Европа и османското нашествие (1354-1371),

София.

Matschke, Кlaus-Peter (2004): Das Kreuz und der Halbmond. Die

Geschichte der Türkenkriege, Darmstadt.

Новаковић, Стојан (1907): Матије Властара Синтагмат. Азбучни

зборник византијских црквених и државних закона и правила.

Словенски превод времена Душанова, Београд.

Новаковић, Стојан (19603): Срби и Турци XIV и XV века, Београд

(С. Thирковић).

Острогорски, Георгије (1965): Серска област после Душанове

смрти, Београд.

Острогорски, Георгије (1970): Света Гора после Маричке битке,

Зборник Филозофског факултета у Београду Х1-1, 277-281.

235

Павловић, Бојана (2012): Страх од Турака у писмима Димитрија

Кидона (1352-1371), Византијски свет на Балкану, Београд, 373-

383.

Павловић, Бојана (2012а): Срби у делима Димитрија Кидона,

Зборник радова Византолошког института 49, 257- 301.

Pál, Ács (2011): Pro Turcis and contra Turcos: Curiosity, Scholarship

and Spiritualism in Turkish Histories by Johannes Löwenklau (1541–

1594), Acta Comeniana 25, 1-21.

Fodor Pál (2004): The Simurg and the Dragon. The Ottoman Empire

and Hungary 1390-1533, in: Fight against the Turk in Central-Europe in

the First Half of the 16th Century, Budapest, 5-36.

Панић-Суреп, Милорад (1963): Кад су живи завидели мртвима,

Београд.

Патријарх Пајсије (1993): Сабрани списи, Београд (Т. Јовановић).

Поп-Атанасов Ѓорги Ŕ Велев Илија Ŕ Јакимовска-Тошиќ, Маја

(1997): Скрипторски центри во средновековна Македонија, Скопје.

Поповић, Даница (2006): Патријарх Јефрем. Један позносредњо-

вековни светитељски култ, Зборник радова Византолошког

института 46, 111-125.

Радић, Радивој (1993): Време Јована V Палеолога (1392-1391),

Београд.

Радић, Радивој (2000): Страх у позној Византији I, II, Београд.

Радић, Радивој (2003): Помен Срба у Житију Григорија Синаита,

Из Цариграда у српске земље. Студије из византијске и српске

историје, Београд, 23-28.

Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика (1993):

Београд (Јасмина Грковић-Мејџор).

Списи о Косову (1993): Београд (приредила Милица Грковић).

Стојановић, Љубомир (1927): Стари српски родослови и летописи,

Сремски Карловци.

Стојановски, Александар (1989): Маричката битка и нејзините

последици, Македонија во турско средновековие (од крајот на XIV

– почетокот на XVII век), Скопје, 9-20.

Стојковски, Борис (2012): Балканско и источноевропско робље у

медитеранској Француској у средњем веку, Carmina Balcanica,

Review of South-East European spirituality and culture, Year IV, no. 2

(7), November, 64-74.

Томац, Петар (1956): Битка на Марици, Војноисторијски гласник

1, 61-74.

Трифуновић, Ђорђе (1974): Азбучник српских средњовековних

књижевних појмова, Београд.

236

Трифуновић, Ђорђе (1979): Запис инока Исаије у испису грофа

Ђорђа Бранковића, Археографски прилози 1, 243-246.

Thирковић, Сима (1998): Српски летописи и византијске кратке

хронике, Српска књижевност у доба Деспотовине, Деспотовац 22-

23. август 1997, Деспотовац, 101-107.

Фејић, Ненад (1981): Трговина босанским робљем у Барцелони

крајем XIV и почетком XV века, Историјски часопис 28, 27-47.

Ферјанчић, Божидар (1983): Вести кратких хроника о српској

средњовековној историји, Глас САНУ 338, Одељење историјских

наука, књ. 3, 145-170.

Фотић, Александар (1997): Пад Свете Горе под власт Османлија,

Друга казивања о Светој Гори, Београд, 101- 121.

Höfert, Almut (2003): Den Feind beschreiben: „Türkengefahr“ und

europäisches Wissen über das Osmanische Reich 1450–1600. Campus

historische Studien, 35. Frankfurt: Campus-Verlag.

Шкриванић, Гавро (1963): Битка на Марици 26. септембра 1371.

године, Војноисторијски гласник 3, 71-93.

Шуица, Мaрко (2006): Приповести о српско–турским окршајима и

„страх од Турака“ 1386. године, Историјски часопис 53, 93-122.

Schultze, Winfried (1978): Reich und Türkengefahr im späten 16.

Jahrhundert: Studien zu den politischen und gesellschaftlichen

Auswirkungen einer äußeren Bedrohung. München: Beck.

Прилог број 1

„И толика невоља и зло љуто облише све градове и крајеве западне, колико ни

уши слушаше, нити очи видеше. После убијања храброг овог мужа, деспота

Угљеше, просуше се Исмаиљћани по читавој земљи као птице по ваздуху, и једне

хришћане мачем клаху, друге у ропство одвођаху, остале смрт прерана поже, а

смрт који избегоше, глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима,

каква не би од створења света, нити после таква, Христе милостиви, да буде. А

које глад не погуби, њих допустењем Божијим вуци ноћу и дању нападајући,

јеђаху. Авај, тужан призор бејаше видети! Оста земља од свих добара пуста - и

људи и животиња и других плодова. Не бејаше кнеза, ни вође, ни наставника међу

људима, ни избавиоца, ни спасиоца, већ се све испуни страха исмаиљћанског, и

срца храбра јуначких мужева у женска најслабија срца претворише се. И верујте

ми, не ја, који сам незналица у свему, већ и онај премудри међу Јелинима

Ливаније не би могао писањем представити невољу која постиже хришћане

западних страна“.

Извор: Ђ. Трифуновић, Писац и преводилац инок Исаија, Крушевац 1980, 86-87.

Прилог број 2

„И тако тамо погибоше, као што напред писасмо и указасмо, и беху у грабежу.

Јаој невоље, јаој пустошења! И Агарени вратише се Андријановом граду са

237

победом и радошћу, и наши у жалости и тескоби: једни брата жељаше, једни чеда

своја, други сроднике своје. И би вапај и плач и ридање. Као што Рахила

оплакиваше чеда своја, тако и овде зби се. И многе у ропство одведоше, са срамом

искупљиваху их, а који побегоше и дому дођоше, жалосни и посрамљени, машући

главама један другоме „јаој нама“ говораху“.

Извор: Патријарх Пајсије, Сабрани списи, Београд 1993, 97 (Т. Јовановић).

238

239

Jovanka D. Denkova

Mahmut I. Ĉelik

(Štip, Macedonia)

Tramatiĉna iskustva detinjstva u priĉama za decu Iva Andrića i u

nekim delima iz savremene makedonske knjiţevnosti za decu i mlade

Аbstract

This paper makes a parallel analysis of works of contemporary literature for children

and youth and stories of Ivo Andric for children and youth. The analysis will

concentrate on the traumatic experiences in the lives of children and the infirm and

weaker than themselves.

Keywords: Ivo Andric, Boris Bojadziski, Gligor Popovski, Vidoe Podgorec, Vase

Mancev, children‟s literature.

1. Вовед

Нема вистинско враќање во детството,освен во сеќавањето. Колку

пати човекот како љубопитно дете посакувал да излезе, да побегне од

закрилата на детството и да се втурне во големиот непознат свет, за да

подоцна, не еднаш, сакал да му се врати на детството и повторно во него

да го најде некогашното засолниште. Во секој од тие стремежи човекот е

немоќен - првиот пат принуден да ги насетува нештата, а во вториот да се

сеќава на нив. Во расказите за детството на Иво Андриќ се преплетуваат

сонот и јавето, фантазијата и стварноста, возможното и невозможното,

играта и детското соочување со трнливостите на животот, минатото и

сегашноста...

Во неговата проза детствата се речиси без љубов: запоставени,

сиромашни, рано свртени кон животот и реалноста, а во чувствителните

млади суштества остава непријатни и груби траги и лузни. Тој децата ги

претставил како сериозни мали луѓе повлечени во себе, замислени, надвор

од бучните и наивни детски игри. Скоро секој расказ на Андриќ кој

зборува за децата и психологијата на младите содржи една епизода која на

некој начин влијаела на формирањето на младото битие и во него

оставила одредена трага.

2. Разглед на книгата раскази за деца „Деца“ од Иво Андриќ

Книгата „Деца“ (Андриќ, 2004) составена од тринаесет раскази кој што

Андриќ почнал да ги пишува околу 1935-36 година, во својата зрела,

животна и творечка доба. Андриќ, пред сѐ, пишува за едно тегобно

детство,со многу неизлечливи рани, со многу лузни во душите на неговите

мали јунаци, предвремено соочени со сиромаштијата, животните неправди

240

и нево-зможноста својата детска игра да ја играат според сопствените

замисли.

Во првиот расказ „Кула“ т.е. кула на детството е тајна која непрестајно

се одгатнува. Тој останува верен на својата реалистична постапка, тој не

отстапува од пред вистините којшто детството го прикажуваат главно во

темни бои:

„Во таа самрачна кула, во која сѐ беше трошно и склоно кон

уривање, нечисто, лизгаво, мовта и бледата трева што никогаш

не видува сонце, момчињата минуваа долги, светли и убави часови

доживувајќи само ретки и темни мигови, кои ги донесува

најубавата игра“. (6)

Според децата во расказот „Кула“ има паралела на два света реален Ŕ

нереален.

Нереалниот според нив е семејството, училиштето и граѓаните, а

реален и вистински свет е кулата со играта и доживеалиците.

Кога сите деца играат заедно, не чувствуваат никаков страв од

темнината во кулата, но кога едно од децата останува само, каде што било

сосема мрачно храброста го напуштила. Токму тогаш тој ја доживува

траумата, како да се нашол во некој туѓ, опасен свет. Трчал, бегал, се кае,

сака да викне, но од сето тоа нема бегање и е безнадежно, и дури кога

излегува од тоа темно место, не му е жал за тоа што се „испробал“ и

сигурен е дека веќе никогаш нема да ја повтори пробата.

Андриќ ги прикажува пороците на детето кое го привлекува светот на

возрасните, негова маана е тоа што прислушува туѓи разговори и токму

тогаш се соочува со нешто непознато за него Ŕ зборот "сомнителен".

Детето Лазар се измачува чувствувајќи дека треба да го дознае

вистинското значење на зборот кој сите избегнуваат да го изговорат, а кај

детето тоа создава сомнеж, но и страв од непознатото.

Андриќ е првиот книжевник кој ги зел верските стереотипи како

тематски мотив во своето прозно творештво. Тој ги покажал различните

димензии на соживотот кај постоечките (христијански, муслимански и

еврејски) заедници во Б и Х. Како што потенцира и Предраг Јашовић

(Јашовић 2013: 41), токму затоа што Андриќ ги бира своите јунаци надвор

од стереотипите, во светот на различностите и Другоста, неговото дело се

потврдува како севременско.

Во расказот „Деца“ Андриќ ги нарекол децата „мали деца“. Значи,

детето е „мал човек“. Зошто? Дали тоа значи еднаквост меѓу човекот и

детето - што не е добро или со тоа се истакнува особеноста на децата,

нивниот оригинален свет? Но, детето на Андриќ е „мал човек“. Во

расказот децата имаат своја војска, свои детски водачи, свое оружје

(ловечки стап, летва, цевка од гума со олово). Навидум сериозно, но

мошне наивно, Андриќ вели:

241

„Малите луѓе кои ние ги нарекуваме деца имаа свои големи болки и

долги страдања, кои подоцна како мудри, и возрасни луѓе ги

забораваат. Поточно, ги губат од вид. Но, кога би можеле да се

спуштиме назад, во детството, како во клупата од основното

училиште, од која одамна сме излегле, ние пак би ги здогледале

тие болки. Таму долу, под тој агол, тие болки, и тие страдања и

понатаму живеат и постојат како секоја стварност“. (43)

Кога подоцна, детството се мери со искуство и чувство на возрасниот

човек, јасно е колку тешко им паѓаат на децата првите животни несоници,

првите животни понижувања и порази. Токму затоа, нараторот-дете, ја

прифаќа потполната одговорност за своите постапки и наспроти

очекувањата на соиграчите, отстапува од правилата на играта.

Одрекнувајќи се од можноста да припаѓа на тоа друштво и да игра по

нивните правила, кои патем се надвор од неговите етички сфаќања, тој ја

истакнал својата Другост, но и невозможноста да биде дел од тој колектив.

На етички план, тоа придонесува потврдата на неговата личност во

реалноста да стане посилна, а воспитната улога на расказот да биде

поефективна.5 Или како што вели Зорана Опачиќ, овој расказ сведочи за

одбивањето да се прифатат предрасудите и злото. (Опачић, 2011)

Другите раскази од оваа книга покажуваат дека децата не се толку

весели и безгрижни. Тие стапуваат во акција, користејќи го искуството на

возрасните. Децата лесно ги препознаваат и тешко ги доживуваат

неправдите кои им ги нанесуваат возрасните. Во расказот „Прозорец“

момчето е казнето - добива ќотек, иако не било виновно, и тоа никогаш не

го заборавил. Во тој расказ, меѓу останатото, Андриќ вели:

„Но никогаш, ми се чини ни пред ни потоа, потешко и погорко не

почувствував болка и понижување од тој ќотек, како тоа утро

додека сѐ уште сите во куќата спиеја и додека низ скршениот

прозорец, во првата светлина се покажуваше надворешниот свет

полн со бесмислени зла и неразбирливи одговорности‟“. (49)

Мислата на Андриќ дека цел животен век потоа се лекуваме од такво

детство, доволно зборува за тоа како децата како ова момче, никогаш не ги

забораваат болниот гнев и понижувањето доживеани во детството.

Во денешниот свет децата паѓаат во замките на стравот, живеат во

стравот на невините човечки суштества пред појавите на овој свет. За тој

страв зборува и еден од расказите на Андриќ. Расказот „Книга“ започнува

со хронолошка интонирана реченица која ветува многу: „Со чувство

слично на страв, почнувам да ја пишувам кратката историја на еден долг и

голем страв“ (50).

Писателот се задржува на оној специфичен детски страв кој е

предизвикан од сосема незначителен повод Ŕ а кој може да биде фатален

за целиот подоцнежен живот: „Станува збор за оние ситни, невидливи, а

242

судбоносни доживувања кои често ја кршат душата на тие млади луѓе кои

ги нарекуваме деца, а преку кои возрасните, преокупирани со своите

грижи толку површно преминувале или воопшто не ги забележувале“

(50).

Момчето позајмило книга (за патувањата) од училишната библиотека

која, додека се симнува по скалите, му паѓа до рацете и кориците се

одвоиле од листовите. Тогаш почнале тешките грижи, неизвесноста и

стравот: Што ќе му кажат за книгата во училиштето? Како да ја

поправи ?... И кога сам ја залепил и со страв ја предавал очекувајќи да

биде откриен, искаран и казнет, професорот и не гледајќи, ја фрлил

книгата врз купот останати книги. Момчето било спасено. Долгите месеци

на стравување, неуспех во училиштето, планирањето што и како да

постапи - биле избришани со еден потег од раката на професорот, а додека

момчето:

„Го обзема чувство на неразбирлива трогнатост. Во грлото му се

качува безгласно липање. Седел така долго занесен со наведната

глава, со грчевито испреплетени прсти, како некој зрел и преморен

човек кој потполно им се предал на кратките моменти на одмор“.

(65)

Во расказот „Змија“ од една страна се претставени ќерките на

австрискиот генерал Радаковиќ, Агата и Амалија, а од другата страна

малото босанско девојче на кое му се заканува смртта од каснување на

змија. Тоа се два различни света, но сепак победува неопходноста на

унесреќениот да му се пријде, пред сѐ, како човек независно од неговата

социјална положба.

Во „Панорама“ која што изгледа како калеидоскоп низ кој се менуваат

големите градови со свои луѓе и расположенија, со свои привлечности и

противречности. Внесен во тоа шаренило од бои, младиот босански

гимназист е фасциниран: тоа како да не е светот на стварноста, па му се

причинува како да поминува низ некој свој долг и немирен сон, од една до

друга сопствена илузија, неспокој, внатрешна треска. Самиот вели:

„Сѐ што дотогаш значеше мојот вистински живот тонеше во

непостоење...Моето видно поле, а со него и целата свест, беа

наполно исполнети со земјите и градовите кои пред мене се лизгаа

и во кои се губев‟“. (102)

Од тие слики, малиот јунак чувствува „среќа и совршено блаженство“,

но штом ќе згасне таа прекрасна игра на илузии, тој повторно, и којзнае по

кој пат, ќе се соочи со неумоливата животна стварност па оттаму и

размислувањето: „Излегував во самракот во кој беше сѐ познато и немило,

тонев во вистинските улици на мојот град како во грд сон, чувствувајќи

243

како зад мене сѐ подалеку останува светот на мојата единствена светла

стварност“ (103).

Еден поинаков тип на страв од своето детство и младост ни опишува

нараторот во расказот „Прв и последен пат на сцена“ кога како гимназист,

со другарите во родниот град организираат театарска претстава која во

моментот на неговото појавување на сцената се претворила во сеопшта

смеа:

„Во тој момент посакав само едно: да падне завесата... Ми

изгледаше дека и времето стои и дека сите луѓе на земјинава

топка од срце се кркотат. Ми беше срам. Гледајќи дека друг спас

нема, побегнав од отворената сцена и се скрив во дното на

таванот, зад некои даски...така закопан и заборавен остана во

мене еден настат од моите детски години“. (10)

За жал, авторот ни открива дека тој настан секогаш ќе го носи со себе

како лузна, во вид на „мачен сон, полно со некои пресметки со луѓето, кои

завршуваат на онаа мала сцена на таванот“(10). Видливо е колку ваквите

навидум ситни настани во животот на младиот човек, оставаат силни

траги кои ги носи во себе цел живот.

Расказот „На брегот“, освен спомените од мачното детство, го отвора и

прашањето за поделеноста, и тоа преку играта на децата на едниот крај од

реката. Еве колку контрастно се насликани двете страни:

„На нивната, левата, страна од реката сонцето веќе беше

зајдено. ...Од стрмните, усојни страни на левиот речен брег веќе

наидуваше студенината на квечерината. ....Другиот, десниот

брег сѐ уште беше целиот осветлен; и инаку побогат со дрвја и

зеленило, сега, во галежната светлина на попладневното сонце,

изгледаше свечено и раскошно и ги привлекуваше кон себе

капачите од левиот брег“. (66)

Овде, преку опозицијата светло-темно, таму-ваму, лев брег-десен брег,

авторот го подвлекува стравот кој се раѓа кај капачите од студенилото на

левиот брег. За главниот лик, Марко, левиот брег, со својот пустош и

студенило го отсликува она што тој е, ја отсликува сиромаштијата: „Тука

нема радости, ни движења, ни новости, а животот без тоа и не е живот,

туку голо постоење, робување на животот“ (71). Тоа се прашањата кои ја

измачуваат оваа млада душа на прагот на животот, кога е жеден за

промени и вистинска радост, но за жал во неговата средина нема никој со

кој би можел да ги сподели мислите: „И не постои никој со кој би можел

да поразговара за тоа, кој би можел да му помогне во решавањето на

прашањата што навираат во него последниве години: зошто е така и зошто

го има тоа кај другиот свет, меѓу другите луѓе, и што би требало да се

стори за да го има тоа и овде“ (72).

244

Како „приказна во приказна“ во овој расказ е вметната приказната за

семејството на девојчето Роза Калина, една од нивните другарки, која

потекнувала од семејство на австриски офицер, но мајка ѝ ја зачнала со

некој уметник. Тоа довело до поделеност и кавги во семејството, заради

што Роза постојано се плашела од родителите, зашто чувствувала дека таа

е причината за тоа: „Но, стравот од родителите, и од нивната сматна, но

несомнена неслога никогаш не исчезнуваше сосем, туку се враќаше,

порано или подоцна, во чудни и неочекувани настапи“ (80).

Наспроти забраните од дома, таа постојано се дружи со децата од

улицата. Таа поделеност во неа, и припадноста на два толку различни

света и самата неа во иднина ќе ја одведе по несигурни врвици од

животот.

Мошне впечатлив во расказот е моментот кога групата момчиња

почнале да ја забележуваат убавината на Роза и размислувале кој од нив

прв ќе ја бакне, сѐ додека таа самата не решила дека тоа треба да биде

Марко. Моментот на исполнување на договорениот бакнеж, предаден на

цели три страници, е исполнет со огромна пресија на стравот кој го

чувствува Марко, подзасилен со вкочанетоста на Роза:

„...со матна свест за она заради што дојдоа и што треба да се

изврши, макар колку и да изгледа тешко и неможно, момчето го

приближи своето лице до нејзиниот десен образ кој остана

неподвижен...Пусто и суво, како што е сѐ на брегот, и по малку

непријатно, срамотно. ..Уште два пати ги доближи усните до

тој образ, но никако да пламне она чудо што треба да го донесат

бакнежите од разговорите....Маченички се трудеше со склопени

очи, растреперено срце и со слух исполнет со страшен шум да го

оствари она што се вика бакнеж“. (85-86)

Ваквиот страв кај него ги раѓа прашањата: „Во ушите чувствува

некаква страшна бучава; и непрестајно се прашува: што треба да стори

сега?“ (86), за да по враќањето во реалниот живот си сите сили се упати

кон оној, другиот, светлиот брег, брег кој го симболизира подобриот и

подостоинствениот живот:

„Гледаше како спротивниот брег се приближува и станува сѐ

појасен и во тоа наоѓаше нова сила. Само да плива! Да исплива од

студената вода и да му го сврти грбот на сѐ, и на мечтаењата за

она што било, и кое веќе го нема, и за она што би требало да

биде, и на овој брег и на овој живот. Да плива и да исплива!“ (88)

Во расказот „Излет“ преку излетот на група гимназијалци и

пронаоѓањето на една стара и крива шајка, ќе се создаде повод пред

читателот да се развие уште една „приказна во приказна“ за кнежевското

245

семејство, за кнегињата и нејзиниот изгубен прстен, и малтретирањето на

кое ги подложува сите вработени во куќата особено младата Елена:

„Од тој ден русокосото и нежно девојче се наоѓа како прво на

ударите на непредвидливите ќуди на оваа жена и на нејзините

настапи на гнев, со причина или без причина, но секогаш без мерка

и граница. Оттогаш живее во страв и сенка. Тој страв од она

што може да го помисли, рече и стори кнегињата, а може сѐ, го

скамени девојчето во неговиот развој и на неговото лице му даде

печат на речиси постојано стегање и вкочанетост“. (134)

Психичкото малтретирање заради прстенот и сомнежот во Елена, ќе го

предизвикаат нејзиното самоубиство, а по пронаоѓањето на телото и

изгубениот прстен, и кнегињата сама си пресудува со бесење на шајка.

Можеби се работи за истата шајка која ја наоѓа гимназистот Петар на

излетот, а можеби и не, но веднаш потоа почнува силно да го чувствува

нејзиното присуство како го прободува во слабините, па со еден замав ја

фрла во реката.

Во расказот „Екскурзија“ Андриќ ја внесува темата на духовите, тема

која припаѓа на фантастиката, во случајов Ŕ ониричката фантастика. Во

овој расказ, стравот од реалниот свет пренесен и во сонот преку

раскажаната приказна и гласно изговорените зборови на девојката за

повикување на духовите, добива грозоморни димензии, кога во ноќните

часови духот на Дамад Али-паша, загинат на Петроварадин, а погребан

уште жив на Калемегдан, се вовлекува во сонот на девојката. Ваквиот

страв комплетно ја парализира без можност за бег и излез:

„Боса, разголена и разбушавена, девојката одеше назадечки по

студените камени плочи, отстапувајќи чекор по чекор пред еден

висок, мрачен лик што ѝ се приближуваше без видливо движење,

но неумоливо. Отстапуваше подавајќи ја пред себе десната рака

со раширени прсти, во немоќно движење на безнадежна

самоодбрана“. (140-141)

Во своите раскази Андриќ внесува и елементи на фантастичниот свет,

поточно преку парабола и алегорија, користејќи го животинскиот свет, тој

открива длабоки вистини за животот. Речиси нема расказ во кој по некој

таков елемент не ја доизградува сликата на детското разбирање, детските

копнежи, илузии и соништа. Андриќ знае дека детето е најголем сонувач и

дека неговата фантазија нема граница. Расказот „Аска и волкот“, секако е

пример за тоа каде што ја доведуваат хероината на овој расказ, малата

Аска, до соочување со смртта. Немирниот и љубопитен дух на Аска,

потребата да трага по задоволство во прозрачните шумски предели, ја

доведуваат во голема непријатност Ŕ одненадеж се соочува со страшниот

волк. Но,таа не се збунила пред дрскиот и злобен волк, пред неговите

246

вжарени очи и исклештени заби. Нејзе ѝ бил потребен само момент за да

го сфати ужасот во кој се нашла, но и да смисли нешто со што може да се

одбрани од најлошото. Тоа нешто била играта. Аска ја сакала уметноста Ŕ

одела во балетско училиште, била надарена за игра, и таа игра ѝ помогнала

да се одбрани од сигурната смрт. Со својата игра, таа го изненадила

волкот, го маѓепсала со движењата сѐ додека не дошле овчарите и ја

ослободиле од опасноста. Ете,колку играта во овој расказ била спасоносна

за малата Аска. Со својата волшебна игра Ŕигра за живот Ŕ Аска го

победила волкот и на свој начин покажала дека уметноста е посилна од

злото.

За Андриќ детството е чисто и измислено и таинствено. Во него има

детска наивност и простодушност, но и претерана живост, детската

потреба што поверно и подоследно да се емитира светот на возрасните.

Андриќ никогаш не заборава да му пристапи на детскиот свет со почит, со

израз на писател кој верува во децата, во нивните игри и, во природноста и

едноставноста во нивните постапки но и во нивната меланхолична

загледаност во иднината.

3. Трауматичните искуства на децата во современата македонска

литература за деца и млади

Многу блиски до расказите на Иво Андриќ, но на македонско тло, се

расказите за деца и млади од авторот Борис Бојаџиски47

.

Притоа, во тој контекст, особено се истакнува збирката раскази

„Чекори што не можеа да запрат“. Карактеристичен белег во расказите на

Бојаџиски претставуваат архаизмите. Тоа се старомодни зборови за

опишување на некоја појава и со тоа Бојаџиски, несомнено, го зачувал

изворниот македонски јазик. Тоа пак, претставува позитивна одлика на

стилот на пишување на Бојаџиски затоа што во денешно време

македонскиот јазик изобилува со интернационализми кои секако дека

имаат свои синоними во нашиот мајчин македонски јазик. Раскажувајќи за

празниците и обичаите, за повредениот галеб, за болното дете, за

предупредувањата од опасностите што демнат од детската игра, за

пожртвуваноста, за другарството, авторот недвосмислено испраќа порака

до најмладите читатели од чија содржина можат да научат и да бидат

47 Борис Бојаџиски, како учител, на своите и идните поколенија остави дело кое е и ќе биде нивно четиво и лектира. Тоа дело, со сите свои литературни вредности, подемот го доживува по

ослободувањето, а особено е значајно бидејќи е врзано и неделиво од првиот наш весник за деца „Пионер“. Роден е на 23 Февруари во Охрид 1915 година, а умира на 9 мај 1959 година во родното

место. По завршената учителска школа во Шабац, работи како учител во охридските и струшките села,

а по ослободувањето е уредник на разни списанија. Како учител, напишал неколку приказни за деца. Бојаџиски е добитник на бројни награди за неговата литературна активност. По ослободувањето на

Македонија, Бојаџиски бил еден од првите македонски автори за деца. Последните години од својот

живот ги минал во родниот град, каде што и умира на 9 мај 1959 година.

247

подготвени за предизвиците во нивното секојдневие. Ете затоа децата

уште од најмали нозе треба да бидат внесени во светот на литературата, а

соодветен пример за нивно упатување во тајните на пишаниот збор

претставуваат расказите на Борис Бојаџиски.

Во збирката раскази „Чекори што не можеа да запрат“ (Бојаџиски,

1958) детето е постојано во движење, во акција, оска на животот, светот,

дејствијата, животната драма. Во нив авторот го предава детето како

општествено битие, како дел од една целост што се гради и создава, што

градејќи го новото и себеси се преобразува. Овде авторот го проследува

социјалното и моралното сивило на стварноста, социјалните и класните

разлики, расипаноста, лицемерието и експлоатацијата што особено ќе ги

почувствува малиот Јордан од расказот „Пусти желби” соочен со еден

слој занаетчии - мајстори, а всушност експлоататори, какви што се Андон

и Ангеле. Во тие мигови во душата на обесправеното момче бликнуваат

прашања на кои одговорот се наѕира во далечините:

„А сега каде? Кај кого? Надежта на татко му и топлата желба

на мајка му ги гледаше истинати...Ох! Зошто е животот толку

тежок!...Да не му беа барем рацеве олку слаби, немошливи!“. (61)

Борис Бојаџиски ја открива бескрупулозната алчност на тој слој луѓе,

кои се сврзани со власта и како такви можат да направат сѐ, па дури се

закануваат и со најдрастични одмаздувања кога ќе ја насетат загрозеноста

на своите интереси. Јордан не може да сфати што всушност се случува со

него, зар навистина сите негови желби имаат епилог- пусти желби, до

изнемоштеност чепкајќи во себеси, барајќи ја смислата и за утрешниот

повторен обид кај некој друг мајстор-занаетчија. Тоа е релјефен лик на

дете кое е инкарнација на мачното и светлото, грозоморното и надежното,

злото и доброто што го носеше со своите брзи бранови онаа разбучена,

широка и матна река која татнеше во далечините и будеше немир. Овде

како да се насетува една дискретна симболика, алузија на утрешниот

немир со кој ќе се разрешат социјалните и класните антагонизми и

агонијата на детството со многу мачнина во себеси, а во просториите во

кои со страв зачекорува. (Китанов, Марјановиќ, 2007)

Бојаџиски, во расказот „Мојот другар“, болно ни ги претставува

траумите од детството на малиот Драго, кога по Водици, родителите на

неговиот најдобар, но болен другар Томе го однеле да го искапат во

осветените води на езерото, другарчето, и покрај сѐ Ŕ умира. Тагувањето

на Драго по загубата на неговиот другар, врсник е предадена навистина

импресивно: „Се скрив во едно ќоше и долго, долго безутешно плачев,

овој пат сам, без мојот другар Томе“ (80). За тоа колку се длабоки

трауматичните настани од детството сведочат следниве негови зборови:

„Тоа стана пред многу години кога безгрижноста на детството нѐ носи на

своите крилја, а доживувањата оставаат длабоки траги сѐ до староста“

(73).

248

Малиот Трајан од расказот „Браздата вода“, кој иако нема што да

облече на нозете, бос оди на училиште, се труди да постигне што повисок

успех, иако школувањето не му е на мајчиниот јазик, сепак, не сака

неправда. Тој дури влетува и во тепачка со друго дете, кое му ја попречува

водата, кога ја наводнуваат нивата. Тој и неговото семејство сакаат чесно

да си го заработат лебот, одгледувајќи разни овошја и зеленчук и ги

продаваат. Меѓутоа, неправдата која ќе му биде нанесена со натепувањето

од страна на детето само затоа што со него се неговите постари роднини,

во неговата душа создава горчина и јад кои не можат така лесно да се

избришат:

„Татковците и чичковците му си гледаа сеир и задоволно се

смееја, а Трајан безмерно увреден стана, си ја зеде мотиката,

паларијата и со полни очи јад си отиде...Помина една недела,

поминаа две, а него сѐ повеќе го печеше и болеше во душата. Зар

ним да им ја земат браздата вода?! И прстите до болка се

стегаа во тупаница“. (11-12)

Читајќи го расказот „Игри“, солзите сами ни навираат во очите и

никако не можат да се сопрат. Малечката Јанинка играјќи си, ја отвора

печката и пали лист хартија од тетратката. Сувата хартија наеднаш

пламнува и пламенот се разнесува врз нејзиното фустанче. Очајнички бара

помош, со солзи во очите од болката која ѝ ја нанесува црвениот разлутен

пламен. Ова страшно искуство претставува голема траума и за нејзе и за

нејзиното помало братче, кое е сведок на случувањето, но не може да ѝ

помогне зашто и не ја разбира сериозноста на ситуацијата:

„Сините очиња топло и нежно го гледаа сестричето. По

бескрвното нејзино лице расцути осмев. Братчето ја гледаше и се

чудеше. Сите се така тажни! Како стана сѐ така брзо и

страшно! Та нали само до пред малу тие толку убаво си играа!“

(100)

Јунакот Мите од расказот „Стивна бурата“ и самиот преживува

премрежие заради желбата да не го напушти училиштето, се соочува со

многу предизвици во кои тој е победникот. Успева да стигне до

училиштето без разлика на тоа што надвор има снег до колена и многу се

лизга. Со пламенот од книгите, успева да го избрка волкот кој му го

попречува патот. Во душата чувствува страв, но се бори со сите

предизвици што животот му ги приредува:

„Ги загриза усните. Му се поткосија нозете, рацете; снагата му

омале. Во главата му се зародуваа и растеа страшни

мисли...сосема наблизу чу долго и страшно виење. Се стресе...Од

крцкањето на волчешките заби Мите се здрви. Му се исуши

устата, а срцето ќе му искочеше! Во стравот ја гушкаше

ветката како мајчината рака заштитница“. (175-176)

249

Писателовата љубов кон понижените прозвучува со тонови кои ја

потсилуваат дидактичката идеја, но без оглед на сè Борис Бојаџиски е

творец на социјалниот расказ за деца и младина во македонската

литература. Хероите на неговите раскази се деца на сиромашни, навредени

и понижени, често болни родители, ситни бавчанџии, благородни, кои од

пелени го чувствуваат на својот грб тешкиот и нерадосен живот,

горчливиот залак на сиромашната трпеза и навредливиот однос на

богатите. Тоа се чесни и морално здрави деца, способни да трпат, да

простуваат и да се надеваат, но немоќни за одмазда, иако за тоа имаат

многу причини и поводи. (Подгорец 1970, 77)

Душевните немири и дилеми на момчето во расказот „Немири“

произлегуваат од пронаоѓањето на поголема сума на пари: „Ни самиот не

знаеше дали беше тоа од страв или од радост. Пред очите му поигруваа

една по друга неисполнетите желби, така примамливи и убави!...“ (119), и

момчето ги разгледува излозите со прекрасните играчки, за веднаш потоа

во свеста да му се појават сликите на неговите сиромашни родители и

моментот кога тие ја распределувале и онака малата заработувачка, а со

тоа и прашањата:

„Ами тате ако ја изгубеше заработувачката?! Што ли ќе

станеше со нив?! Како ли му е сега, по оваа зима на тој, што му

испаднало ќесето? Кутриот! ...Како да ги дослушуваше првите

акорди на својот внатрешен глас“. (76)

Како што се гледа, речениците му се јасни, концизни и богати по

мислите што ги изразуваат. Секој расказ изобилува со силни и

разнообразни чувства. Наизменично се јавуваат тагата и радоста,

чувството на одговорност и чувството на гордост по завршената работа,

немирите и возбудувањата карактеристични за сите деца.

Сите овие проблеми и тешкотии децата ги примаат многу тешко и во

нивните срца се врежува страв и трауми. Во тој контекст, може да се

спомене расказот „Скап динар“ ја открива маката на детето кое во

неможност да ѝ помогне на болната мајка на поинаков начин, се обидува

да заработи на чесен начин средства за да може да ѝ ги купи лековите на

мајка си.

Како што претходно е споменато, Борис Бојаџиски претежно пишува

за децата. Неговите раскази се полни со игри, знаења, искуства и поука за

тоа што треба, а што не треба најмладите да го прават. Дава многу

опширни описи на природата, на ликовите и настаните.

Сиве овие карактеристики со кои се одликува творештвото на Борис

Бојаџиски го ставаат во редот на автори кои недвосмислено, сигурно

зачекориле кон развојот на детската литература. Затоа со право може да се

каже дека Борис Бојаџиски бил и останува да биде плоден и афирмиран

автор, ценет општественик и културен работник.

250

Типичен пример за нарушени односи меѓи луѓето е и романот

„Заборавениот колосек“ (Подгорец, 2001) од Глигор Поповски, главниот

јунак-наратор Ŕ Јанко го напушта домот заради нарушените семејни

односи. Животот на улица ќе го спои со деца слични на него, меѓу кои е и

момчето Осман, кој најмногу се идентификува преку клишето на својот

говор, со што се верификува реалистичноста на овој лик. Неговиот

идиолект, богат со многу турцизми, е типичен за ромската националност, а

кога на тоа ќе се придодаде фактот дека Осман е неписмено Ромче, јасни

се следните наративни секвенци кои се упатени кон него, а можат да се

слушнат од околината: ,,Ќе го биде шејтанот“ (32); ,,Види го ти курназ“

(44); - Ќопеци! - рече човекот“ (32); ,,- Ујт, шејтану црн!“ (50); ,,Сиктер...“

(141). Оттука, и погрдните зборови-турцизми кои им се упатуваат на

Ромчињата имаат верска основа и позадина.

Ваквиот однос кон Ромите и стереотипите кои постојат што се

однесува до нив, особено го заболуваат главниот лик во романот „Белото

циганче“12. Посебно внимание заслужува односот на селаните (возрасни и

деца) кон Циганите како кон народ кој нема свој дом, свое родно огниште,

луѓе кои питаат по селата или се занимаваат со разни криминални

дејанија. Притоа, во обраќањето кон Циганите и за нивна квалификација,

селаните користат многу зборови (аугментативи и пејоративи) со погрдно

значење: „Ѓупчишта“, „Ѓупчиња“, „Веќе се накучиле под врбине“, Ќе ни

ја поцрнат водата“ (26); „Ајде Ѓупци, собирајте си ги парталите и Ŕ магла!

Да ве нема оттука! (27); „...крадци...“ (60), „Овој парталко сака да се тепа“

(61), „Циганите Ŕ луѓе!? Циганите се само Цигани и ништо друго“ (62),

„Циго“(168), „Душкало“(169), „Молкни, мршо!“ (181), „Тиквари“,

„Шакали“ (184), „Ти си полжав, Циго, а не слободен човек!” (209),

„Скитници” (234), „Разбојници со пиштоли и крадачи на јаболка и

грозје” (251), „без‟рбетник“ (278), „Ѓупска работа“ (298), „машкудани...

ортомари“ (317), „апаши...ќотекчии“(319), „Мрсник ниеден“(349), „Мрсни

чергари! Ако ве сретнеме уште еднаш, ќе ве испотепаме како

кучиња!...Вошливи ѓупски гадови!“ (348), „локач ниеден“(383). Малиот

јунак/наратор-Таруно, иако не е Ромче, живее во циганската черга од бебе

и се чувствува како дел од нив, па оние кои не се Роми и нему му се

обраќаат на истиот начин.

Во романот „Инакво лице“ (Манчев,1988) од Васе Манчев се среќава

погрден израз мотивиран од вродениот нагрден изглед на лицето на

главниот јунак: „Ќе те убијам, куче краставо! Неблагодарно копиле, семе

на ѓаволот, со лице на злото!“ (59). Во овој роман омразата на луѓето е

мотивирана од нагрденото од природата лице на главниот јунак (дете),

што укажува дека луѓето скоро секогаш имаат предрасуди кон она што е

поинакво.

251

4. Заклучок

Од горенаведеното, евидентно е дека и во македонската и во

јужнословенските литератури, несомнено и во светската, постојат дела во

книжевноста за деца во кои Ангелина Бановиќ Марковска разликува

имаготипски раскази кај Андриќ, односно раскази кои го покажуваат

контактот меѓу различни нации и култури, начинот на кој тие меѓусебно

се доживуваат преку претставите и сликите што ги создаваат едни за

други. Тоа се авто - и хетеро - слики, најчесто оптоварени со клишеа,

предрасуди и стереотипи. Бановиќ-Марковска зборува и за тоа дека

наративниот свет на Андриќ е сместен во еден наративен граничен (меѓу)

простор, во еден топохрон, кој е еден вид на граничен простор, кој е еден

вид на граница во која се вкрстуваат културните, историските, половите,

па и расните, интелектуалните, и социјалните обележја, поради кои некој

идентитет се разликува од Другите, но и од нему сличните. Тоа особено

беше евидентно кај Андриќ во расказите „Деца“, „Змија“, „На брегот“ и

„Излет“ каде поделеноста меѓу двата ентитета, било национални или

верски зоврива до точка кога враќање нема, а ваквите случаи најчесто

завршуваат со мачни последици, кои, пак, од своја страна оставаат трајни

трауми во сеќавањата на детето и неговото оформување како личност.

(Марковска, 2015) Во тој контекст, неодминливо е да се спомене расказот

„Кула“ каде особено се чувствуваат бинарните опозиции надвор-внатре,

светло-темно. Притоа, надвор е сигурно, светло, топло, разиграно и

весело, а внатре е сосем спротивно-заканувачко, мрачно, сиво, самрачно,

застрашувачко. Со слична конотација е и расказот „На брегот“ за кој исто

така стана збор во погорниот дел од текстот, каде двата брега, не се само

географски разделени, туку истовремено се и слика на поделеноста на

меѓу луѓето, простори каде очите на едните се постојано свртени кон

Другиот, поинаквиот. Овде повторно доаѓаме до констатацијата на

Бановиќ-Марковска за тоа дека треба да се разбере феноменот балкански

идентитет, кој подразбира прифаќање на разликите, од било каков

карактер. Тоа, несомнено, се однесува и на расказите и романите од

македонскиот автори за кои овде се говори. Кај Борис Бојаџиски, се

работи пред се за социјални раскази, во кои причина за поделеноста меѓу

луѓето/децата е сиромаштијата, кај Глигор Поповски и Видое Подгорец

тоа беше националната и верска припадност, кај Васе Манчев причина за

отфрленоста и страдањето на детето беше неговиот поинаков физички

изглед...

Ако се осврнеме на тврдењето на Слободан Ж. Марковиќ (Dimova, 64-

73) и на неговата типологија на детството, можеме да заклучиме дека, без

оглед дали се работи за сеќавања од сопственото детство (детството како

искуство) и таков е на пример расказот „Деца“, романот „Заборавениот

колосек“ или расказот „Пусти желби“ од Борис Бојаџиски, или, пак, се

работи за детство опишано преку очите на нараторот-дете, каде точката на

252

гледање е од страната на детето, како во расказот „Панорама“ или

расказот „Мојот другар“ од Борис Бојаџиски, ваквите предрасуди и

настани оставаат трауматични сеќавања и лузни не само врз детството,

туку и врз личноста, возрасниот човек кој се развива од детето. За тоа

колку се длабоки трауматичните настани од детството сведочат следниве

негови зборови: „Тоа стана пред многу години кога безгрижноста на

детството нѐ носи на своите крилја, а доживувањата оставаат длабоки

траги сѐ до староста“ (73).

Користена литература:

Андриќ, И. (2004). Деца, Скопје: Детска радост.

Бановиќ-Марковска, А. Имаголошки рефлексии во расказите на

Иво Андриќ, преземено од:

http://makedonija.rastko.net/cms/files/ books/5040838638f9f

Бојаџиски, Б. (1958). Чекори што не можеа да запрат, Скопје:

Детска радост.

Ангелина Бановиќ Марковска, Имаголошки рефлексии во раска-

зите на Иво Андриќ, преземено од

http://makedonija.rastko.net/cms/files/books/5040838638f9f

на 19.01.2015

Според Violeta Dimova, Collection of short stories for children by

Balkan Nobel laureate Ivo Andric, Gostivar: Hikmet, br. 22, p. 64-73.

Dimova, V. (2013). Collection of short stories for children by Balkan

Nobel laureate Ivo Andric, Gostivar: Hikmet, br. 22.

Јашовић, Д. Предраг. (2013). Рушење стереотипа у приповеци

Деца, Детињство, Нови Сад, бр. 1.

Китанов, Б., Марјановиќ, В. (2007). Литература за деца и млади

(литературна критика), кн. 2, Штип: Педагошки факултет „Гоце

Делчев“.

Опачић, З. (2011), Наивна свест и фикција, Змајеве дечје игре,

Нови Сад.

Подгорец, В. (1970). Белешка за писателот, во кн. „Првите

цутови“, Скопје: Наша книга.

Подгорец, В. (2001). Белото циганче, Скопје: Култура.

Поповски, Г. (2001). Заборавениот колосек, Скопје: Детска радост.

Јашовић, Д. Предраг. (2013). Рушење стереотипа у приповеци

Деца, Детињство, Нови Сад, бр. 1.

Васе Манчев, Инакво лице, Детска радост, Скопје, 1988.

253

Lejla Ovĉina

(Bihać, Bosna i Hercegovina)

Metodiĉki model nastavnog sata usmjeren na drugog i drugaĉijeg u

Andrićevoj pripovijetki „Aska i vuk“

Sažetak

Polazište svake dobre interpretacije koja podrazumijeva rasvjetljavanje nejasnog i

skrivenog, otkrivanje konstruktivnih naĉela estetske tvorevine, ali i tumaĉenje

jednostavnih i jasnih umjetniĉkih oblika jeste pravilno razumijevanje teksta. Polazeći u

prvom redu od estetskih stajališta, moguće je prilikom analize knjiţevnog teksta

posebnu paţnju obratiti na prouĉavanje njegove misaone strane, sadrţaja i poruke

poštujući pri tome, naĉela interpretacije i otkrivajući odnos prema subjektu u

pripovijetki „Aska i vuk“. U tom smislu, prilikom uobiĉajenih postupaka analize teksta,

naglasak je stavljen na uoĉavanju iskustva Aske, koje je moguće povezati sa ţivotnim

iskustvima recipijenta. Stoga je vaţno kreirati poseben metodiĉki model koji će uĉenika

niţih razreda osnovne škole voditi ka tom cilju. On sadrţi elemente obrade teksta

pomoću dominantnog knjiţevnog lika uz upotrebu grafiĉkih organizatora kao pomoćne

strategije ĉitanja u interpretaciji teksta.

Ključne riječi: metodiĉki model, interpretacija, lik, grafiĉki organizator.

Uvod

Pripovijetka „Aska i vuk“ je alagorijska priĉa u knjiţevnom opusu Ive

Andrića, kao takva je pronašla svoje mjesto u nastavnim planovima i

programima za niţe razrede osnovne škole. Njena privlaĉnost, za uĉenike te

dobi je u pouĉnosti. Poznato je da knjiţevnost, posebno ona namijenjena djeci,

svojim rijeĉima i pouĉava, pa je razumljivo zašto je ona zastupljena u

nastavnom procesu. Kaler govori da dobra priĉa ima svoju vlastitu svhovitost i

da je ,,pripovedljiva, ona se ĉitaocima i slušaocima otkriva kao 'vredna'. Ona

moţe da zabavi, pouĉi, podstakne, ona moţe da izaziva razliĉite efekte“. (Kaler,

1997: 45)

Pripovijetka „Aska i vuk“ u sebi nosi mnoge misli o smislu ţivota, vaţnosti

porodice, znaĉaju škole, uĉenja, vjeţbanja, stvaralaštva, znaĉaju i smislu

umjetnosti, naĉinu ljudskog postojanja i još mnogo više. Svaka od navednih

stavki vodi prema uoĉavanju i prepoznavanju ţivotno vrijednih i uvjerljivih

poruka. Posebnost pripovijetke ogleda se i u njenom znaĉenju, jer je u njoj kako

istiĉe Ilić ,,kondenzovana osnovna idejna nit koja se provlaĉi kroz celokupno

njegovo idejno stvaralaštvo“. (Ilić, 1983: 7) Sluţeći se simbolizmom, kao što je

to sluĉaj sa drugim Andrićevim djelima, predstavio je Asku kao simbol

višestrukog znaĉenja. RoĊena kao siroĉe, bez oca, ona je simbol ĉovjeka

zamršenog i neuhvatljivog porijekla kojima obiluje Andrićeva proza. U isto

254

vrijeme je simbol i onih darovitih bića, koji zbog svoje ćudi, veoma ĉesto

nailaze na nerazumijevanje od strane okoline. Nerijetko se dešava da i u školi,

mnoga djeca odudaraju od, kako se nazivaju prosjeĉne djece, pa kao takvi budu

izvrgnuti ruglu ili odbacivanju.

Upravo iz tog razloga, a uoĉavajući osjećanja lika Aske u pripovijeci i

prepoznavanjem osnovnih poruka, u odgojnom smislu, uĉenicima se moţe

ukazati na postojanje drugih i drugaĉijih u njihovom okruţenju. S tim u vezi je i

problematika ovog rada, koja uĉenicima treba pruţiti mogućnost, da kroz

interpretaciju teksta, uvide odnos prema drugaĉijem, polazeći od teksta kao

cjeline, ali i dijelova sa snaţnim porukama. Dinamiĉka strukturna jedinica

sadrţajem i postupcima, uvaţavajući doţivljajno Ŕ spoznajne mogućnosti

uĉenika, uzima u obzir posebnosti knjiţevnoumjetniĉkog bića teksta. Metodiĉki

model odabran za ovaj rad zasniva se na stvaralaĉkom pristupu interpretaciji, pri

tome, naglasak je na samostalnom radu uĉenika, poticanju mišljenja i razvijanju

stvaralaĉkih sposobnosti. ProvoĊenjem modela u nastavi knjiţevnosti nastojalo

se uspostaviti inovativni pristup interpretaciji kojim će se djelovati na uspješnije

uoĉavanje, prepoznavanje i formuliranje poruke knjiţevnog teksta. Predloţeni

pristup pokušao je dati doprinos kako praktiĉnoj upotrebi istog u razrednoj

nastavi tako i većoj svjesnosti o razliĉitim mogućnostima interpretacije.

Naĉini interpretacije knjiţevnog teksta u razrednoj nastavi

Vaţnost knjiţevnosti za razvijanje osobnosti djeteta nije zanemariva, jer se

emocionalne i mentalne potrebe djeteta bitno razlikuju od potreba odraslih. U

tom kontekstu i knjiţevnost „u procesu formiranja ĉovjeka utjeĉe na specifiĉan,

umjetniĉki naĉin“. (Pandţić, 2001: 7) Knjiţevnost pruţa mogućnost kogni-

tivnog i konativnog djelotvornog razvoja, unapreĊenja znanja, vještina, interesa,

vrijednosti i stavova, pa time djeĉija knjiţevnost ima poseban status u ţivotu

djeteta. Sopstveni doţivljaj vrijednosti teksta uĉenik pokazuje u demonstraciji

doţivljaja zasnovanih na iskazivanju stavova odgovarajući na pitanja uĉitelja

bilo da su dati usmeno ili pismeno. Dešava se da promijeni stav u sluĉajevima

kad naiĊe na bolje argumente koji mu kazuju drugi uĉenici ili kad odgovarajući

na pitanja dobije nova saznanja koja u individualnom doţivljaju nije uoĉio.

To posebno dolazi do izraţaja u razrednim raspravama. Uĉenik dolazi do

spoznaja, uporeĊuje svoje liĉno viĊenje sa ostalim pogledima na djelo, svjesno

prihvata stavove ne preuzimajući tuĊe, već uĉi ĉitajući i otkrivajući svijet teksta.

Nedovoljno ţivotno iskustvo uĉenika, kao i literarno znanje koje nije u

potpunosti razvijeno, ne osporava ĉinjenicu njegova aktivnog sudjelovanja u

razgovoru o tekstu.

Dubljim uranjanjem u tekst, unose se liĉna iskustva i ţelja za njegovim

dograĊivanjem i oblikovanjem što implicira na sposobnost doţivljavanja i

stvaralaĉkog izraţavanja. Kritiĉko promišljanje i traţenje znaĉenja knjiţevnog

teksta uslovljeno je stvaranjem cjelovite predstave o djelu, što opet ovisi o

metodiĉkom pristupu.

255

Milatović navodi podjelu metodiĉkih postupaka tumaĉenja knjiţevnih djela

na normativne i stvaralaĉke. Normativni postupci odvijaju se po odreĊenim

metodiĉkim etapama koje predstavljaju odreĊenu vrstu standarda ĉiji je

redoslijed potrebno poštovati. S druge strane, stvaralaĉki postupci imanentni su

prirodi knjiţevnog djela, otkrivalaĉkog su karaktera i kod njih ,,ništa nije

ustaljeno već je sve promenljivo i tumaĉenjski funkcionalno“. (Milatović, 2013:

306) U stvaralaĉkim postupcima primjenjuju se saznanja normativne inter-

pretacije, a promjena se ogleda u dinamici rada na ĉasu. Mijenja se i uloga

uĉenika koji postaje nosilac svih aktivnosti na ĉasu jer je sam u situaciji da

otkriva, istraţuje, zakljuĉuje, uporeĊuje, razmišlja i time postaje više

samostalan. U modele stvaralaĉke nastave knjiţevnosti Milatović navodi i

obradu teksta pomoću dominantnog knjiţevnog lika.

Preduslov za primjenu pomenutog modela je odabir knjiţevnog djela ,,koje

ima najmanje jedan umetniĉki izgraĊen lik, lik kroz koji moţemo prelomiti celo

delo“. (Milatović, 2013: 321) Pripovijetka „Aska i vuk“ umjetniĉki je dobro

izgraĊena, a njen glavni lik, ovĉica Aska, pruţa mogućnosti primjene

pomenutog metodiĉkog postupka. Prilikom interpretacije knjiţevnog teksta

nemoguće je odvojiti jedan njen segment, npr. knjiţevni lik, od ostalih

strukturnih elemenata teksta. Svi dijelovi knjiţevnoumjetniĉke tvorevine

pojavljuju se u analizi i zajedniĉki pridonose karakterizaciji lika, a samim tim i

otkrivanju idejnog bogatstva djela.

Polazna osnova za posebno osmišljen metodiĉki model posluţio je

Milatovićev model obrade teksta pomoću dominantnog knjiţevnog lika. Rijeĉ je

o stvaralaĉkom metodiĉkom modelu pri ĉijem je kreiranju stavljen akcenat na

grafiĉke organizatore. Tokom godina istraţivaĉi su ponudili mnoge definicije

grafiĉkih organizatora, a jedna od prihvaćenih odnosi se na ''vizualni prikaz

podataka u tekstu'' (Jiang i Grabe, 2007:35). Korištenje grafiĉkih organizatora u

analizi tekstova omogućuje pristup drugaĉiji od tradicionalnog (Chang, Sung,

Chen, 2002), mogu se primjenjivati za sve vrste tekstova (Manoli i Papa-

dopoulou, 2012) i u svim etapama rada na knjiţevnom tekstu (prije ĉitanja,

tokom i nakon ĉitanja, Dowhower, 1999).

Grafiĉki organizatori predstavljaju strategiju ĉitanja koja pomaţe uĉenicima

da uvide smisao informacija koje tekst nudi, da se usredotoĉe na kljuĉne

dijelove i strukturiraju svoja razmišljanja, omogućujući da upamte i razumiju

što ĉitaju (Silver, 2008). Znaĉajnu ulogu grafiĉki organizatori imaju u

unapreĊivanju razrednih rasprava, jer na ovaj naĉin uĉenici proširuju ono što su

samostalno napisali novim saznanjima. Razmišljanje o proĉitanom i uĉenje o

tome doprinosi suptilnijim i dubljim odgovorima uĉenika. Iznošenje vlastitog

razmišljanja, poticanje na davanje objašnjenja šta misle i zašto razvija dublje

razumijevanje proĉitanog, kako pojedinca tako i cijelog odjeljenja.

Upotreba grafiĉkih organizatora nije ĉesta nastavna praksa, te predloţeni

metodiĉki model moţe posluţiti za upoznavanje kako samog modela tako i

mogućnosti koje ova strategija ĉitanja s razumijevanjem podrazumijeva. Stoga,

256

u nastavku teksta, dat je prikaz grafiĉkih organizatora i metodiĉkog pojašnjenja

svakog od njih.

Predloţeni metodiĉki model

Predloţeni metodiĉki model, kao što je već unaprijed reĉeno, oslanja se na

obradu teksta pomoću dominantnog lika. Većina etapa ĉasa podudara se sa

Milatovićevim modelom, iako su korištenjem grafiĉkih organizatora uĉinjene

znaĉajne razlike u naĉinu interpretacije teksta. Etape rada u ponuĊenom

metodiĉkom modelu odnose se na: doţivljajno Ŕ saznajnu motivaciju, najavu

nastavne jedinice, izraţajno ĉitanje teksta, saopštavanje neposrednih doţivljaja i

utisaka, tiho i usmjereno ĉitanje, analitiĉko Ŕ sintetiĉko prouĉavanje djela,

sinteza, samostalne i stvaralaĉke zadatke.

Prva etapa, kojoj je cilj stvoriti situaciju za što bolji prijem teksta, sastoji se

od emocionalne i intelektualne motivacije. Motivacija uĉenika za doţivljavanje

novog knjiţevnog teksta osobito je vaţan dio interpretacije. Poznata je ĉinjenica

da razumijevanje i doţivljavanje teksta uveliko ovisi o pripremi uĉenika za

susret sa njim. Neposredno prije susreta sa knjiţevnim tekstom, motivacijom se

otvaraju vrata novih spoznaja, budi mašta i radoznalost, stvaraju posebne

situacije koje uĉenika pripremaju za prihvatanje teksta koji slijedi. Na neki

naĉin to jeste postavljanje problema kojeg će uĉenici u narednim etapama

otkrivati. Vaţno je da sadrţaji pobude uĉenikovu radoznalost i znatiţelju. Sama

priprema je u neposrednoj vezi sa tematskom, idejnom, emocionalnom i

intelektualnom prirodom teksta. Od prirode teksta zavisi i priroda pripreme.

Uĉenike je moguće motivirati na mnoge naĉine, a za ovu pripovijetku

odabrana je asocijacija na date rijeĉi ovca i vuk. Odgovorajući na pitanje kakva

je ovca i kakav je vuk uĉenici stvaraju asocijativne veze na zadane pojmove

koje se zapisuju se na chartu. Zapisivanje njihovih odgovora omogućit će

poveznicu sa porukom knjiţevnog teksta, jer naĉin njihove percepcije Aske na

samom poĉetku i nakon interpretacije pripovijetke doţivjet će znaĉajne

promjene. Oĉekivani odgovori od uĉenika su da je ovca glupa, naivna, plašljiva

i sliĉno, a vuk je strašan, zao, krvoloĉan...

Na ovakav naĉin uĉenici se dovode u situaciju rješavanja problema,

aktivnost koja će ih pratiti i u daljem radu na tekstu. Grafiĉki organizator,

prikazan na Slici 1. predstavlja zajedniĉki rad uĉenika i uĉitelja. Svoju punu

namjenu on dobiva nakon analize teksta kada postavljajući ista pitanja

uĉenicima, dobivaju se drugaĉiji odgovori. Namjena ovih pitanja bit će jasnije

objašnjena u nastavku teksta.

257

Slika 1.

U dijelu ĉasa kad se najavljuje nova umjetniĉka tvorevina, uĉenicima se

ukazuje i na susret sa Andrićem kao piscem u daljem školovanju. Pored naziva

teksta i imena pisca, uĉenici dobiju potrebne informacije o piscu i njegovom

knjiţevnom radu. Svrha davanja ovih informacija zasniva se na stvaranju veze

izmeĊu pisca i ĉitatelja, koja time ĉini tekst zanimljivijim. Posebnu vrijednost

predstavljaju informacije, u sluĉajevima kada se uspije pronaći neki interesantan

detalj iz ţivota samog pisca ili kad se radi o podatku u vezi sa pisanjem priĉe

koja se ĉita uĉenicima. Uĉenici mlaĊe školske dobi, pokazuju zanimanje za

naĉine nastanka teksta, odnosno za uvjete njegova nastanka prije samog susreta

s tekstom.

Pripovijetka „Aska i vuk“ je jedna od rijetkih tekstova namijenjenih mlaĊim

ĉitaocima. Travnik, kao mjesto roĊenja ovog velikog umjetnika, jeste vaţan

segment u najavi teksta jer se na taj naĉin budi veći interes prema knjiţevniku, i

isticanjem ovog podatka budi kod uĉenika ponos i ljubav prema domovini.

Analiza teksta nezamisliva je bez (izraţajnog, interpretativnog) ĉitanja, u

kojem snaga umjetniĉke rijeĉi dopire do uĉenika, budi spektar osjećaja i

doţivljaj teksta. Pri tome, do punog izraţaja dolazi angaţiranje uĉenika na

estetskom, emocionalnom i fantazijskom nivou. Cilj ove etape jeste

doţivljavanje teksta i povezivanje s njim. Interpretativno ĉitanje u uĉenicima

izaziva zadovoljstvo i uţivljavanje u umjetniĉki svijet teksta. Slušajući ga,

uĉenici imaju mogućnost formiranja mišljenja i zauzimanja odreĊenih liĉnih

stavova. Uĉiteljeva sposobnost izraţajnog ĉitanja (ĉitanje mora biti uzbudljivo,

zanimljivo, emotivno) (Beţen, 2003) će omogućiti uĉenicima potpuniji

doţivljaj.

Interpretativno ĉitanje umjetniĉkog teksta je stvaralaĉki ĉin. Slušaocima

umjetniĉkog teksta (uĉenicima), uĉitelj prenosi svoj liĉni odnos prema tekstu i

na taj naĉin izaziva intenzivniji i potpuniji doţivljaj. Stoga je vaţno prouĉiti

tekst prije izvoĊenja pred uĉenicima. Pri tome, posebnu paţnju treba obratiti na

258

vrednote govornog jezika (intonaciju, intenzitet, tempo, pauzu, boju glasa).

Svjesno pronalaţenje i usklaĊivanje tonskog izraza predstavlja jedinstven

zahvat u interpretaciji. U procesu interpretacije govorno izraţavanje je

svakidašnji govor prenesen u umjetniĉku sferu, odnosno na stepen ostvarenja

umjetniĉkog govornog izraza (Novaković, 1980). Govorne vrednote dolaze do

izraţaja ako se pomno promisli o njihovim pojavama u svakodnevnoj

komunikaciji i iste primijene u interpretativnom ĉitanju.

Upotrebom vrednota govornog jezika moguće je doprinijeti produbljivanju

razumijevanja misli i osjećaja protagonista tekstova koje se ĉitaju uĉenicima.

Uĉiteljeva sposobnost doĉaravanja teksta dolazi do izraţaja u interpretativnom

ĉitanju. Stoga je vaţno da ĉitanje teksta bude usmjereno na uĉeniĉko

doţivljavanje, jer uţivljavanjem u umjetniĉki svijet uĉenici imaju mogućnost

formiranja mišljenja i odreĊenih stavova.

Nakon ĉitanja teksta treba im dati dovoljno vremena da srede utiske i sve

ono što su doţivjeli. Kako pitanja koja vriju u njima i tjeraju ih da progovore su

nagomilani doţivljaji, put do njihovog otkrivanja obiĉno se krije u pitanjima šta

su osjećali, ĉemu su se ĉudili, šta ih je oduševilo, zbunilo, iznenadilo, nasmijalo,

rastuţilo...

U predviĊenom metodiĉkom modelu uĉenici odgovaraju pismeno na naĉin

dopunjavanja reĉenica: iznenadilo me, zabrinulo me, navelo na razmišljanje.

Rad na ovakav naĉin ima svoju znaĉajanost u dobivanja odgovora od svakog

uĉenika. Pored toga, uĉenici izraţavaju najsubjektivniji doţivljaj, svoje viĊenje

teksta. U isto vrijeme, predstavlja i vaţne podatke koji će biti putokazi uĉitelju u

daljoj analizi teksta. Zamišljeno je da na svako pitanja daju odgovore na

stikerima razliĉitih boja. Stikeri se lijepe na unaprijed napravljenom grafiĉkom

organizatoru na predviĊeno mjesto (Slika 2). Uĉitelj proĉita neke od dobijenih

odgovora i traţi objašnjenja postavljajući pitanje zašto.

Slika 2.

259

Reprodukcija sadrţaja u pisanoj formi odnosi se na razumijevanje teksta

kao cjelovite umjetniĉke strukture. U prvom redu, misli se na logiĉki slijed

pišĉeva izlaganja, fabulu i uzroĉno Ŕ posljediĉne veze i odnose. Pitanja

namijenjena uĉenicima trebaju biti poticajna i otkrivalaĉka, ali trebaju

zahtijevati samostalno zakljuĉivanje i uopćavanje.

Razumijevanje sadrţaja pripovijetke u cjelini moguće je uraditi na osnovu

pitanja: ko, gdje, šta, kako, kada i zašto. PonuĊene rijeĉce omogućavaju uĉeniku

osmišljavanje i postavljanje novih pitanja dopunjujući ih ostatkom teksta (npr.

Ko je glavni lik u tekstu?).

Odgovore na pitanja daje drugi uĉenik i oni se zapisuju na novi grafiĉki

organizator (Slika 3). Takvi odgovori pridonose kako razumijevanju sadrţaja

tako i u prepoznavanju strukture pripovijetke. U ovim pitanjima krije se suština,

a zapisana na chartu ostaju kao podsjetnik na tekst, na glavne dogaĊaje i aktere

radnje.

Slika 3.

Iskustvo rada u razredu pokazalo je da zbog duţine sadrţaja same

pripovijetke analiza na tekstu se u ovom trenutku mora prekinuti. Duţina

nastavnog sata od 45 minuta nedovoljna je za daljnji rad. Od umješnosti uĉitelja

ovisi da li će analizu završiti isti dan. To nije uobiĉajena praksa, meĊutim, kako

je nastavni proces u razrednoj nastavi priliĉno fleksibilan, postoji i ta

mogućnost. Najĉešće se dešava da se analiza nastavlja na sljedećem ĉasu, i

naravno drugi dan. Uĉenici usmjerenim ĉitanjem otkrivaju dublje znaĉenje,

uoĉavaju stvaralaĉke postupke i umjetniĉke vrijednosti knjiţevnog teksta. Stoga

je u interpretaciji teksta potrebno kreirati situaciju u kojoj će uĉenik biti u

mogućnosti za ponovni susret sa tekstom.

Usmjereno ĉitanje je vaţna etapa individualnog rada uĉenika, jer zadaci koji

im se postavljaju moraju biti jasni i konkretni. U metodiĉkom modelu

usmjereno ĉitanje je izostavljeno i zamišljeno kao rad kod kuće. Uĉenici odlaze

260

kući sa odreĊenim zadacima, koji su ujedno predstavljaju nastavak analize, ali i

mogućnost samostalnog prodiranja u tekst (Slika 4).

Za ovaj metodiĉki model predviĊena su ĉetiri ,,naopaka“ koraka: nove rijeĉi

koje si otkrio, stvari koje sam nauĉio, interesantne ĉinjenice iz teksta, o ĉemu

još ţelim razgovarati. Koraci su ,,naopaki“ jer se prvo kreće od broja 4 pa se

dolazi do konaĉnog cilja pitanja broj 1. Odgovore na data pitanja uĉenici mogu

dobiti pod uslovom paţljivog ĉitanja teksta kod kuće. Zadatak je moguće

ostvariti ako i uĉitelj da taĉne upute i šta se od njih oĉekuje u ova ĉetiri koraka.

Slika 4.

Nastavak na sljedećem ĉasu kreće od analize ĉetiri koraka, sa zadrţavanjem

na ĉetvrtom i drugom koraku. Ĉetvrti korak je vaţan radi razumijevanja

pojmovnog smisla rijeĉi koja je uvjet za dalju interpreaciju teksta, dok se

drugim korakom otkriva šta se pokazalo kao interesantno uĉenicima, gdje su

stavili akcenat prilikom samostalnog ĉitanja kod kuće. Korak tri ostavljen je u

etapi analitiĉko Ŕ sintetiĉkog prouĉavanja teksta u pronalaţenja poruke

knjiţevnog teksta.

261

Uporedba dobivenih poruka na ĉasu i onog što su uĉenici napisali u radu

kod kuće je pogodna za provoĊenje razredne rasprave. Ovo je dobar i pokazatelj

uĉiteljima o tome koliko su uĉenici u stanju samostalnim radom kod kuće

otkrivati i zapisivati poruke. Prvi korak moţe posluţiti kao pomoć uĉitelju za

kreiranja stvaralaĉkog zadatka za uĉenike. Navodi ga na ĉinjenice: šta ih je

ostavilo u nedoumici, šta nisu dovoljno dobro razumjeli, ali i na kojoj temi bi

ţeljeli proširiti svoju spoznaju u smislu produbljivanja znaĉenja pripovijetke.

Njihovi odgovori mogu se iskoristiti u raspravi koja se provodi na kraju

nastavne interpretacije.

Slika 5.

Metodiĉki pristup tumaĉenja knjiţevnog lika ukljuĉuje sve bitnije

vrijednosti umjetniĉkog teksta Nikolić navodi da su stvaralaĉka svijest (pisac) i

najviši smisao knjiţevnog djela (ideja) nadreĊeni literarnim junacima Stoga,

smatra autor, za upoznavanje lika nije dovoljno zapaziti izgled, ponašanje i

akcije, već steći uvid u okolnosti njihovog ispoljavanja, motive koje ih pokreću,

svijest i podsvijest, pogled na svijet i moralne stavove (Nikolić 1999).

U niţim razredima osnovne škole analiza lika podrazumijeva njegovu

karakterizaciju, ali i stvaranje veze sa likom i iskazivanje svog doţivljaja istog.

Uspostavljanje emocionalne veze sa likom pomaţe u upoznavanju lika i

prepoznavanju njegovih osobina. Kada je u pitanju karakterizacija likova u

metodici se govori o estetskoj, fiziĉkoj, psihološkoj i etiĉkoj.

Od pomenutih, u niţim razredima osnovne škole, jedino estetska kara-

kterizacija ne nalazi svoje mjesto. Knjiţevni lik se ispoljava na svoj naĉin, a

262

uĉenik u toku nastavnog prouĉavanja lika treba analizirati strukturne slojeve,

kritiĉki procijeniti i vrednovati knjiţevni lik. Uĉenici mlaĊeg školskog uzrasta u

stanju su analizirati lik posebno kada su voĊeni zadacima i pitanjima. Imajući u

vidu recepcijske mogućnosti uĉenika i razvoj njihovih literarnih sposobnosti

vodilo se raĉuna o principu primjerenosti odreĊenih tipova i vrste zadataka

uzrasnoj dobi uĉenika.

Akcent na drugog i drugaĉijeg stavljen je prilikom analize likove, u ovom

sluĉaju lika Aske i vuka. Samostalnim radom na grafiĉkom organizatoru uĉenici

uoĉavaju osobine i daju svoje mišljenje o prepoznatim osobinama (Slika 5). Od

uĉenika se zahtijeva uoĉavanje tri osobine i iskazivanje vlastitih stavova

odgovarajući na pitanja: šta ta osobina govori o Aski, šta o tome misli njena

majka, kakvo je njihovo mišljenje o Aski, šta bi oni uradili da su na njenom

mjestu.

Najbolje što uĉitelj moţe uraditi za uĉenika jeste poštovati njegovo

mišljenje. Nauĉiti ga samostalnom traţenju ĉinjenica iz teksta kojima će

potvrditi ili negirati vlastite pretpostavke. To je ono što ĉitanje ĉini zabavnim,

uzbudljivim i smislenim (Zimmerman i Hutchins 2009). Drugi lik u pripovijetki

je vuk i na osnovu uoĉenih njegovih osobina odgovaraju na pitanja: šta je vuk

radio i šta oni misle o tome i kako bi se promijenlia priĉa da je vuk bio

drugaĉiji.

NagaĊanje šta bi se dogodilo sa priĉom jeste potrebna vještina u niţim

razredima osnovne škole. Ono nuţno vodi otkrivanju novih ideja, odgovaranju

na pitanja, upoznavanju novih likova i razvijanju mašte. Samostalan rad na

karakterizaciji lika, pored ukljuĉivanja misaonih procesa nezaobilaznih u

ovakvom radu, zahtijeva od uĉenika uţivljavanja u ulogu glavnog protagoniste.

Slika 6. Slika 7.

Sinteza dobijenih rezultata samostalnog rada završava se radom na

grafiĉkom organizatoru na kojem su iscrtane odrednice glavnog lika: vanjske i

unutarnje osobine, misli i osjećanja, odnos drugih prema Aski, po ĉemu se Aska

razlikovala od drugih. Pitanje koje se postavlja uĉenicima u vezi sa osobinama

263

vuka odnosi se na to šta smo o vuku saznali iz teksta, te njegove misli i

osjećanja. Prilikom analize likova radimo još jedan, vaţan korak, a to je da

zapisujemo na chartu, kao što je to bio predviĊeno za motivaciju, kakvi su Aska

i vuk, te da te osobine uporeĊujemo sa onim napisanim na poĉetku ĉasa, te

pitamo uĉenike šta se desilo? Na poĉetku smo o ovci rekli jedno, a sad na kraju

dobili smo potpuno drugaĉiju sliku. Zbog ĉega je to tako? Da li se mi ponašamo

tako u ţivotu? Moţemo li to povezati sa nekom situacijom iz stvarnog ţivota? I

na osnovu ovog što smo sad saznali, šta biste kazali nekom ko se tako ponaša?

Nezaobilazno je i problemsko pitanje: Ţeliš li Asku imati za prijateljicu? Zašto?

Na osnovu ovog pitanja saznajemo koliko su uĉenici spremni da prihvate nekog

ko nije isti kao drugi. Odgovore moţemo zapisati i na chartu. Ovdje se radi o

stvaranju veza izmeĊu teksta i vlastitog iskustva, jer takve veze obiĉno imaju

jak emocionalni naboj. Kako je već naglašeno na poĉetku rada pripovijetka u

sebi krije mnoge misli i stavove o ţivotu. U ovom dijelu interpretacije posebnu

paţnju posvećuje se porukama koje ona krije. Naĉin rada na otkrivanju poruka

zamišljen je da uĉenici na osnovu primjera iz teksta odrede poruku. Pomoću

osnovnih rijeĉi iz teksta (šta je vaţno u ovom dijelu) kao detalja za pomoć

prilikom zapisivanja osnovnog znaĉenja koje se krije u ponuĊenim dijelovima

teksta zapisuju poruku svojim rijeĉima.

Nakon uraĊenog zadatka, sa uĉenicima se pravi zajedniĉki grafiĉki

organizator, gdje se biljeţe u jednoj rijeĉi o ĉemu su sve poruke koje su zapisali.

Neke od njihovih primjera, takoĊer, mogu se zapisati, ali treba naglasiti da je

krajnji cilj uoĉavanje odnosa prema drugaĉijem od sebe. MeĊutim, poruke

pronaĊene u tekstu znaĉajne su u smislu stvaranja ''moralnog kompasa'' i trajnih

vrijednosti koje će ih pratiti kroz ţivot. Treba ih dovesti i u situaciju

razmišljanja o tome da li su poruke koje su zapisivali kod kuće iz koraka dva

jednake kao i pronaĊene poruke na ĉasu.

Slika 8.

264

Rasprava koje se provodi na kraju sata moţe biti o pitanjima koji su

uĉenicima ostali nerazješanjeni, odnosno o ĉemu oni ţele razgovarati. Uĉitelj za

pripremu ove rasprave ima dovoljno vremena dok uĉenici samostalno rade

moţe proĉitatati šta su zapisali kod kuće. MeĊutim, naglasak u metodiĉkom

modelu jeste na uoĉavanju odnosa prema drugima iz okoline te uĉeniĉki

stvaralaĉki rad treba imati u vidu te elemente. U ovom sluĉaju, stvaralaĉki

zadatak za uĉenike bio je odgovor na alternativno pitanje: Moţe li svaki ĉovjek

biti prijatelj? Zadatak je da ispišu sve razloge za i protiv, nakon ĉega se povede

rasprava koja treba ići u smjeru odbrane liĉnih stavova.

Zakljuĉak

Interpretacija umjetniĉkog djela je nepresušan izvor ''iscrpljivanja'' znaĉenja

knjiţevnog djela. Vaţno je naglasiti da predviĊena dva školska ĉasa nisu

dovoljna, posebno u situacijama kad pred sobom imamo ovakvu pripovijetku,

kao što je „Aska i vuk“. Predloţeni metodiĉki model imao je za cilj pokazivanje

jednog mogućeg stvaralaĉkog pristupa s naglaskom na drugog i drugaĉijeg.

Ovim nije umanjena estetska strana umjetniĉkog teksta, već naprotiv ona dobiva

novu dimenziju.

Obrada teksta uz pomoć dominantnog knjiţevnog lika i uz upotrebu

grafiĉkih organizatora predstavlja inovativni postupak u nastavnoj praksi koji

prati sve faze rada na ĉasu. Primjena istog u nastavi omogućava uĉenicima

samostalno dolaţenja do informacija iz teksta. Naglašena je i liĉna participacija

uĉenika. Promjenjena uloga uĉitelja ogleda se u posredovanju u samostalnom

rješavanju zadatak, usmjerava paţnju na bitne pojmove, pojave i probleme u

tekstu, stvara situacije u kojima će uĉenici razmišljati, govoriti, samoevaluirati

vlastite misli i rezultate rada.

Abstract

The starting point of any good interpretation, which includes clarifying the vague and

hidden, revealing the structural principles of an aesthetic creation, as well as

interpreting simple and clear art forms, is the proper understanding of a text. Starting

primarily from the aesthetic points of view, it is possible to pay particular attention

during literary text analysis to the study of its contemplative side, content and message,

taking into account the interpretation principles and revealing the relationship to the

subject of the story „Aska and the Wolf“. In this regard, during the usual procedures of

text analysis, emphasis is placed on gaining insight of Aska‟s experience, which can be

connected to the life experiences of a recipient. Therefore, it is important to create a

special methodical model which would guide a student in lower grades of elementary

school in that direction. It contains elements of text analysis using the dominant literary

character with the use of graphic organizers as auxiliary reading strategies in the text

interpretation.

Keywords: methodical model, interpretation, character, graphic organizers.

265

Izvori i literatura:

Beţan, Ante (2003): Metodiĉki pristup knjiţevnosti i medijskoj kulturi u

drugom, trećem i ĉetvrtom razredu osnovne škole, Profil, Zagreb.

Chang, Kuo-En, Sung, Yao-Ting Sung, & Chen, Ine-Dai Chen (2002):

The effect of concept mapping to enhance text comprehension and

summarization. The Journal of Experimental Education, 71(1), 5-23.

Dowhower, Sarah L. (1999): Supporting a strategic stance in the

classroom: A comprehension framework for helping teachers help

students to be strategic. The Reading Teacher, 672-688.

Ilić, Pavle (1983): Uĉenik, knjiţevno delo, nastava, Školska knjiga,

Zagreb.

Jiang, Xiangying; Grabe, William (2007): Graphic Organizers in

Reading Instruction: Research Findings and Issues. Reading in a

Foreign Language, 19(1), 34-55.

Kaler Dţonatan (1997): Teorija knjiţevnosti, Sluţbeni glasnik, Beograd.

Manoli, Polyxeni; Papadopoulou, Maria (2012): Graphic organizers as

a reading strategy: Research findings and issues. Creative Education,

3(03), 348.

Milatović, Vuk (2013) Metodika nastave srpskog jezik i knjiţevnosti Ŕ

u mlaĊim razredima osnovne škole, Uĉiteljski fakultet, Beograd

Nikolić, Milija (1999): Metodika nastave srpskog jezika i knjiţevnosti,

Zavod za udţbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Novaković, Novak (1980): Govorna interpretacija umjetniĉkoga teksta.

Školska knjiga, Zagreb

Pandţić, Vlado (2001): Putovima školske recepcije knjiţevnosti, Profil

International, Zagreb

Pintarić, Ana (1997): U potrazi za skladom, Pedagoški fakultet, Osijek

Silver, Rhonda Graff (2009): Prvi grafiĉki organizatori, ĉitanje,

Ostvarenje, Leknik

Zimemermann, Susan; Hutchins, Chryse (2009): 7 kljuĉeva ĉitanja s

razumijevanjem. Kako pomoći djeci da ĉitaju i razumiju proĉitano?

Ostvarenje, Buševec.

266

267

Mahmut I. Ĉelik

Jovanka D. Denkova

(Štip, Macedonia)

Детињство у причама за децу Иво Андрића и у причама за децу

код турских писаца у Републици Македонији

Сажетак

У овом раду говори о Андрићевих приче за деце и приче за децу у турским писаца у

Македонији. Иво Андрић заузима значајно место у развоју књижевности за децу.

Поред писања књиге за децу, он се појављује као рецензент, пише песме и белешке

из ликовне изложбе. У свом најпознатијем збирку кратких прича „Деца“. Изгледа

да он у овим причама описује сам себе, његова сентименталност, морал и свој

хуманост. Чак и у првим данима детињства у његовој души нема места за оне

који злоупотребљавају и они који су морално слаби и немоћни. Чини се да све

урезано у његовом уму није ослабила након толико година.

Турски приче за деце у Републици Македонији са сличним догађајима као и у

причама Андрића. У причама Шукрија Рама, Неџатија Зекерија, Фахри Каје,

Мустафа Карахасана итд. увек постоје лоши људи, при чему обавезно победу

добре.

Кључне речи: прича, Андрић, Рамо, Каја, Карахасан Зекерија, Улку.

1. Вовед

Во овој труд се изработува детството вo расказите на Андриќ и

расказите за деца кај турските писатели во Република Македонија. Иво

Андриќ зазема значајно место во развојот на детската литература. Покрај

пишување детска литература тој објавува и рецензија на книгите, песни и

белешки од ликовни изложби. Во неговата најпозната збирка раскази

„Деца“ се чини дека се опишува самиот себеси, неговата сентименталност,

моралност и човечност. И во раните детски денови во неговата душа

немало место за оние кои злоставуваат, кои се морално слаби и немоќни.

Се чини дека сето тоа врежано во неговиот ум не избледело и после толку

години.

Турските детски раскази во Република Македонија се со слични

случувања како и кај расказите на Андриќ. Во расказите на Шукри Рамо,

Неџати Зекирија, Фахри Каја, Мустафа Карахасан и др. Кај писателите за

деца секогаш постојат добри и лоши луѓе, пришто, задолжително

победуваат добрите т.е секогаш добива другарството.

Иво Андриќ е единствен писател од бившите Републики кој е носител

на Нобеловата награда за литература. Тоа признание го добил како

резултат на високата уметничка вредност на неговото творештво.

Воглавно пишувал раскази и романи. Во прво време пишувал поезија а

268

потоа преминал на проза. Неговиот фонд на збирки е доста голем, најпрво

пишувал литература за возрасни: Ехронито, Немири, Нови раскази,

Панорама, Мостот на Дрина и др. Меѓутоа има доста раскази напишани и

за најмладите: Деца, Книга, Прозорец, Прв пат на циркус, Прв и последен

пат на сцена идр.

Рамо добро го познава менталитетот на своите јунаци. Тој е типичен

пример на автор, чијшто живот и работа минаа во знакот на

обединувањето на општествено- политичката со книжевната активност.

Шукри Рамо, целото свое поетско и прозно творештво го посвети на

афирмацијата меѓу народите и етничките заедници во некогашната

југословенска федерација. Тоа, очевидно се открива и во неговите раскази

за деца, во кои идејната нишка се провлекува преку обработените теми и

настани, а и низ устата на јунаците.

Мустафа Карахасан пак во својот Расказ „Другари“ напоменува дека

не треба да заборавиме дека секое дете е свет за себе, кој треба да се

сфати, а особено од страна на просветните работници. Расказот „Децата

кои ги кршеа клупите“, авторот го завршува со поука, велејќи:

„Пријателството нè омекна сите, и мене, и нив... Ми станаа поблиски

откако забележав солзи во нивните очи“.

Во расказите на Неџати Зекерија главниот јунак е Орхан. Тој се

претвори во вистински симбол на дете, кое еднакво се сака од сите

читатели, без разлика на нивната национална, верска или расна

припадност. Неџати Зекерија во своите раскази „Децата од нашата улица“

покажува дека вистински сопственици на улицата се децата.

Расказите за деца на Фахри Каја се потпираат на неговите години на

учителствувањето. Расказите се случуваат во училишни средини и во

домови. Речиси сите јунаци се деца. Одвреме навреме се мешаат случки и

настани од прошетки и игри на децата. Меѓу овие настани детето зазема

клучно место; тоа или ќе се стопи во своите надежи или ќе зазеленее во

иднината.

Во овие детски раскази раскажува за првите детски немири, за играта и

необичните доживувања кои за децата на таа возраст претставуваат

вистински откритија. За да го доловиме вистинското значење и вредност

на неговата литература за деца ќе направиме една кратка анализа на

неколку негови раскази кои оставиле најголем впечаток кај децата.

2. Детството вo расказите на Андриќ

Во расказот „Прв пат на циркус“ писателот ја споделува својата прва и

најголема детска возбуда која што се случила додека бил ученик во трето

одделение, кога за прв пат во неговиот град требало да има циркус. Со

возбуда го гледал поставувањето на циркусот одејќи и враќајки се од

училиште. Неверојатен восхит се гледало во очите на децата. Од една

страна радосен, а од друга страна загрижен дали родителите ке го одведат

269

на циркус или и овој пат ке остане дома, го споделува своето чувство

писателот. Но сепак, го поведоа и него. Неизмерна среќа, радост и восхит

наѕираа во неговите детски очиња. Со возбуда ги следеше сите

збиднувања на циркусот.

Во тој момент си мислеше дека постои и друг свет - совршен, понесен

од целокупната еуфорија. Но и тоа имаше крај, циркусот заврши а тој

малку возбуден а малку разочаран со солзи во очите тргна кон дома со

своите родители, разочаран бидеќи се траеше толку кратко. (Андриќ, 1935:

3-6)

Секое младо дете по средба со циркусот добива желба за зголемен

активитет т.е. добива желба за имитирање и креирање.

Во расказот Книга се гледа одговорноста и Детски страв. Овој страв не

е страв што ги обзема луѓето во борбата за опстанок, натправар за имот

или подобар живот, ова е страв во чистата и безгрижна детска душа.

Почнувајќи со училиштето оди во библиотека за да земем книга за

читање како што бил редот во училиштето. Преплашен од односот на

професорот ја зел книгата и ја однел дома. Меѓутоа несакајќи ја оштетува

книгата и тука започнува неговата агонија. Толку голем страв досега

немал осетено бидејки до крајот на полугодието требало да ја врати

книгата.

Непроспиени ноќи и чувство на вина. Тоа го има само во чистата

детска душа. Сепак на крајот успева да ја врати книгата без да се забележи

дека е оштетена (Андриќ, 1935: 13-27).

Во овој расказ писателот, чувството на страв најдобро го покажал во

невините и чисти детски срца.

Во расказот „Прозорец„ повторно гледаме детската душа и лубовта на

детски игри и неверојатни замисли во тие игри.

Игра со најдобриот другар од детството Мишко. Мишко го наговорува

да ги искршат прозорите на баба Котовичка. Писателот се двоуми дали да

го прифати тоа. Во еден момент сака, бидејќи бабата се однесувала многу

лошо кон нив, а во друг момент се откажува, нешто одвнатре не му

дозволува да го направи тоа.

Писателот е дете кое било воспитувано строго, патријахално, неговиот

татко бил многу строг.

Но, доаѓа друга невоља. Мишко со стрела го крши нивниот прозорец

додека тие вечераат, бидејќи писателот не се согласил да го скршат

прозорецот на бабата. И тогаш тој бил истепан од неговиот татко иако не

бил крив (Андриќ, 1946: 28-32).

Многу е битно воспитувањето на децата, во какво семејство и во каков

дух се воспитувани. Тоа подоцна во животот е огледало на секој човек.

Основната тема на збирката „Деца“ е сеќавањето на детството и

неколку случки кои оставиле трага на неговиот целокупен живот. На

самиот почеток пишува за детските денови, за едно болно случување, каде

270

што и самиот писател е во таа група на деца, но не ја исполнува својата

задача и го пушта детето Евреин, по што е исмејуван. Главниот лик

(писателот) бил дете кое се разликувало од останатите на негова возраст.

Ова дете е личност со висок морал, добродушен и хуман. Бил подготвен и

на исмејување но не сакал да биде ѕвер како неговите другари.

И повторно детските игри и замисли во неуморните детски умови. Се

планираат работи, а за последиците не се размислува. Така е и овој пат.

Неговите другари Миле и Палика го наговараат да ги истепаат децата

Евреи за нивниот најголем празник. И овој пат писателот не ја исполнува

својата задача. Неговото чисто детско срце неможе да го направи тоа. И

ако подоцна го исмејуваат и навредуваат тој сепак останува надвор од таа

нечесна работа (Андриќ, 1935: 33-39).

Основната порака на оваа негова збирка е дека човек треба да остане

доследен на самиот себе во секоја смисла, па дури и кога таа доследност

ќе треба да се плати со патење и одбивање во друштвото.

„Аска и волкот“ е еден од најинтересните раскази на писателот.

Станува збор за овцата Аја и нејзиното јагненце Аска. Се чини

најинтересно е тоа што на животните во расказот им дава

човечки особини. Аска е мало и мило јагненце кое уште од

раќањето се разликува од другите останати. Аска сака да учи

балет и мајка и и го дозволува тоа. Меѓутоа таа има една

непријатна средба со волкот, но Аска успева да го надмудри и

волкот со својата вештина во играње балет.

(Андриќ, 960: 39-47)

Кога на животните ќе им дадеме човечки особини тогаш се

најинтересни за децата.

Отобиографскиот расказ „Прв и последен пат на сцена„ За прв пат во

3. клас гимназија писателот отишол во театар. Веднаш добил желба со

другарите да направат своја претстава кога ќе се вратат на летниот

распуст. Се спремале за театарската претстава и конечно започнала. Тој не

успеал да се снајде најдобро на театарските детски, бил исмеан од

селската публика.

Тој увидел дека не е за театар па продолжи со приредби со пеење,

меѓутоа и таму не успеал и конечно, помалку разочаран решил да се

повлече во публиката каде што му било местото. Писателот веке се

вклучува во различни уметности барајќи го своето вистинско задоволство

(каде најдобро би се снашол), (Андриќ, 1935: 10-13).

„Првите чекори на патот во светот на книгата и

литературата„ во ово дело писателот го раскажува како го

пронајде својот интелектуален пат а тоа е светот на книгата.

Уште во трети клас гимназија писателот почнал да осеќа голема

жед кон книгите. Читал многу книги иако во тој временски

271

период тешко ги наоѓал. Во сеќавање му останала една

книжарница во Сараево, каде на излогот секојдневно ги гледал

книгите, ги читал насловите, а неможел да ги има. Почнал да

осеќа голема љубов кон книгите.“

(Андриќ, 1935: 10-13)

Во сите овие раскази Иво Андриќ навлегува во немирните и наивни

детски души, од најраните детски дни па се до првите денови на младоста.

Сите овие раскази носат реалност и автобиографска компонента. Сето ова

го докажува местото на Иво Андриќ во светската литература, од мали и

едноставни работи открива големи случувања кои допираат до срцата на

читателите.

Расказите за деца на Андриќ се проткаени со чувствителност. Детска

возбуда, радост, неизмерна среќа, но и чувство на страв, грижа на совест,

разочарувања. Сите овие приказни се розови и бајковидни. Позитивните

јунаци, каков што е и авторот, каква што е и тагираната детска публика,

секогаш победуваат а тоа е поттик и подршка за најмладите читатели да

продолжат да постапуваат правилно. Но недостасува поттик и подршка за

лошите ликови во расказите, оние кои му задаваат проблеми на

авторот/јунакот. Којашто група е поважна да биде развиена наместо

занемарена или осудена во едно општество, особено во детското (во

развој) општество. Карактери во движење е единствениот недостаток во

расказите на Иво Андриќ.

3. Расказите за деца кај турските писатели во Република

Македонија

Токму тоа е присутно кај расказите за деца од турските писатели.

Различните тематски преокупации (војната во преден план) се причина во

овие раскази да биде прикажан не толку розовиот детски свет. А тоа

допринесува за постоење на карактери во движење. Па така има движење

на карактери од негативно кон позитивно. Покрај ова Турските автори во

детските раскази исто така ја праќаат универзалната порака на љубов,

меѓусебно разбирање и почит.

И македонските и турските авторите дури автори од бившите

Југословенски републики преку своите раскази ја усмеруваат детската

личност кон вистинските вредности во животот. А со тоа го засадуваат

семето на едно морално здраво општество..

Како што истакнавме и претходно читајќи раскази за деца детето се

наоѓа себе или се идентификува со позитивните јунаци, што станува дел

од неговиот карактер во формирање. Турските детски раскази во

Република Македонија се со слични случувања како и кај расказите на

Андриќ. Во расказите на Шукри Рамо, Неџати Зекирија, Фахри Каја,

Мустафа Карахасан и др. Писатели за деца секогаш постојат добри и лоши

луѓе, при што, задолжително победуваат добрите.

272

Турски писатели за деца најприсутните ми се: Втората Светска Војна и

повоената обнова на земјата (овие теми се присутни во расказите на

Мустафа Карахасан, Шукри Рамо, Реџеп Мурат Бугарич и Нусрет

ДишоУлку). Во истите раскази постојат и живи сведоштва, особено за

тешката положба на Турците во Македонија за време на Втората Светска

Војна. Притоа, овие раскази на директен или индиректен начин ја

отсликуваат и политичката и општествената состојба во Македонија во

текот на војната и првите години по истата. Турците во Република

Македонија во овој поглед имаат мошне богато наследство (Piliçkova,

1989).

Во литературата за деца на турски јазик во Македонија евидентно е

дека се објавени повеќе книги раскази кои содржински се богати, но се и

доста кратки: „Тие претежно завршуваат со пораки како што се Ŕ

меѓусебното разбирање и љубов, против исмејувањето на недостатоците

на своите другари, против разните видови закани, почитување на старите,

успех во училиштето, меѓусебно почитување во игрите итн.“ (Друговац,

1975: 9)

Ако се задржиме на збирките раскази за деца „Другари“ од Мустафа

Карахасан можеме да заклучиме дека сите 16 раскази тематски и

содржински скоро се слични. Дејствијата се извршуваат од истите деца

јунаци. Ако се има предвид времето и местото, како и социјалната

положба на главниот јунак и годината на неговото раѓање, слободно

можеме да кажеме дека авторот го прераскажува своето детство и тоа

почнувајќи од 1920 година (токму во годината кога авторот е роден) сè до

неговите први училишни денови. Аднан, главниот јунак на сите овие

раскази се родил во времето кога таткото бил долго време надвор од

земјата. Аднан припаѓа на турско семејство во кое имал четири постари

сестри. Тој разонода наоѓа во играта. Неговите играчки за него се

примарни. Откако му здодеат, Аднан пружа раце кон она што може да се

дофати, а најчесто се служи со најсилното детско оружје Ŕ плачот. Во

отсуство на таткото, неговите желби ги исполнува саканиот вујко.

Меѓутоа, првите чекори на Аднан надвор од домот се мошне тешки, но и

пријатни. Тој сретнува другарчиња кај кои не може да се наметне, туку

мора да ги почитува правилата на детските игри, кога чувствува оти ја

губи поранешната сила. Тоа е природна законитост во детската игра, каде

што од секое дете се бара почитување на општите правила.

Јунаците во расказите на Шукри Рамо целосно се дефинирани или

како позитивни или како негативни ликови. Притоа авторот, се разбира,

застанува на страната на позитивниот јунак, потенцирајќи ги неговите

позитивни особини, а осудувајќи ги лошите особини кај негативниот

јунак. Оваа особина на авторот покажува дека неговите раскази се

пишувани со одредена цел. (Hayber, 2001: 69)

273

Особено се познати и омилени расказите за деца на Неџати Зекерија,

кој на полето на прозата во литературата за деца на турски јазик постигна

најголем дострел. Неџати Зекерија со своите збирки раскази Децата од

нашата улица (1966), Децата од новата улица (1973), (Ѓурчинов, 1996:

219).

Расказите во овие книги зборуваат за животот на децата, при што

авторот преку својот главен јунак го прикажува детскиот живот,

почнувајчи од првите чекори низ тесните скопски улици до завршувањето

на основното училиште. Во сите нив се негува духот на заедништвото кај

децата, кои не прават разлика на национална основа. Иако зборуваат на

различни јазици, тоа не им пречи добро да се сложуваат, а во игрите да

бидат единствени. Секој негов расказ е со почеток, расплет и крај, односно

познати се местата и времето на одвивањето на настанот, како и главните

јунаци. Неговите раскази имаат очекуван крај, кој не го збунува малиот

читател.

Речиси сите настани во расказите на Неџати Зекерија се доведуваат на

релацијата другарство Ŕ споделување, прва љубов, кои и ги мотивираат

главните јунаци Орхан и Севил, своите постапки да ги усмеруваат кон

добрината и убавината во животот.

Во расказот „Шишко“ од Фахри Каја, кој поради исмејување од

неговите другари, го напушта училиштето, како и за одделни особености

на децата, како што се лошите навики стекнати во семејството, кои во

детската средина се неприфатливи, почитување на личноста на детето при

игри, неприфатливите детски шеги, физичките недостатоци поради кои

детето натажено ја напушта играта или училиштето. Детето се следи

помеѓу домот и училиштето и назад. Одвреме навреме се мешаат случки и

настани од прошетки и игри на децата. Истите настани се врзани со

училиштето, образованието или воспитанието на децата. Јунаците на

Фахри Каја се рано созреани ликови. Во расказите на Каја преовладуваат

давањето совети на децата, од што произлегува впечатокот според кој

авторот секогаш наметнува и свој заклучок (Hayber, 2001: 203).

Детсвото во расказите кај Нусрет Дишо Улку обработува различни

теми од детството и не претставуваат тематска целина.

Сите раскази се наменети за ученици и за животни. Еден таков расказ

„Жолчко“ е расказ за истоименото куче, омилено кај сите деца од улицата.

Тоа е неразделно од играта на децата. Но со неговото стареење истото

станува тромо и со изретчени влакна. Водачот на децата од улицата Кеско

за сè го обвинува Жолчко. Така се случува Кеско при затворање на

поткивачкиот дуќан на неговиот татко да ја остави тавата земена од фурна

во која се ведне Жолчко. Кеско го клоца толку силно што неговото

квичење одекнува низ целата улица. Жолчко извесно време не се појавува.

Потоа, кога се појавува Кеско му наредува на Келчо да му врзи

тенекија за опашот. Жолчко тешко се движи и квичи уште потажно, зашто

274

не може да ги храни своите мали кученца во една колиба. Жолчко

исчезнува. Децата попусто чекаат да им се врати на своите мали, кои,

умираат од глад, што кај сите деца предизвикува длабока болка (Ибид,

2001: 314).

И овој расказ е топол и поучен, кој децата ги учи оти е гревота да се

биде безмилосен спрема животните.

Меѓу позначајните книги на некои од турските детски писатели во

Република Македонија треба да ги спомнеме и следните раскази за деца:

„Виножито“ (антологиски избор), „Довидување“ (1978) од Фахри Каја,

„Деца“ (1964) од Хусејин Сулејман, „Седмоглавиот џин“ (1975) и

„Другари“ (1965) од Мустафа Карахасан, „Црниот Исмет“ (1976) од

Нусрет ДишоУлку, и „Малиот човек“ (1982) и „Цигара“ (1983) од Реџеп

Мурат-Бугарич. Во сите овие раскази се зборува за животот на децата низ

играта, другарството, првите детски тагувања, за училишниот живот, за

детската радост и тага.

4. Заклучок

Сите горенаведени писатели преку свои раскази за деца покажуваат

оти се зрели раскажувачи за деца, иако се забележува преголемата брзина

во градењето на некои ликови и настани, при што доминираат

изнасилените и вештачки конструирани раскази над оние со потрајни

вредности и пораки.

Моралната поука или порака преку расказите за деца треба да се

ослободи од грубото прикажување на јунаците и настаните во црно-бели,

односно добри-лоши јунаци, а без нивно внатрешно и психолошко

продлабочување. Убедливоста на расказите за деца се значаен фактор и за

тоа детето да стане активен чинител и субјект, а не објект во творештвото.

Не само воспитувачите и педагозите, туку и писателите за деца треба

енергично да се борат против грубиот дидактизам, штетен во процесот на

формирањето на личноста на детето.

Abstract

This paper talks about the childhood in the stories of Andric and stories for children in

Turkish writers in R. Macedonia. Ivo Andric takes an important place in the

development of children's literature. Besides writing books for children, he appears as a

reviewer, writes songs and notes from art exhibitions. In his most famous collection of

short stories „Children“ seem to be describing himself, his sentimentality, morality and

humanity. And in early childhood days in his soul there is no place for those who abuse

those who are morally weak and powerless. It seems that all engraved in his mind not

waned after so many years.

Turkish children's stories in Macedonia are with similar events and the stories of

Andric. In the stories of Shukri Ramo, Nedzhati Zekirija, Fahri Kaya, Mustafa

Karahasan etc. there are always good and bad people in it, and good always wins.

Keywords: short story, Andric, Ramo, Kaja, Karahasan, Zekerija, Ulku.

275

Користена литература:

Андриќ, И. (1970): Раскази, НИП, Наша Книга, Скопје.

Андриќ, И. (1981): Деца, Просветно Дело, Скопје.

Hayber, A. (2001): Makedonya ve Kosova Türklerinin Edebiyatı,

İstanbul.

Kaya, F. (1990): Yugoslavya Türk hikâyesi antolojisi, Birlik, Üsküp.

Piliçkova, S. (1989): Sesler, no. 232, Üsküp.

Ülker, Ç. (1998): Makedonya Türk öyküsünde kimlik sorunu, Ankara.

Друговац М. (1975): Македонски писатели за деца, Скопје.

Ѓурчинов, М. (1996): Македонска книжевност, Скопје.

Митрев, Д. (1951): Две нови прозни збирки, „Современост“, број 5,

Скопје.

Хафиз, Н. (1985): Традиција и развој књижевности Југословенских

Турака, Стремљења, бр. 6, Приштина.

276

277

Milena Mileva Blaţić

(Ljubljana, Slovenia)

Sistemska didaktika slovenske mladinske knjiţevnosti

Iz zgodovine

Podoba slovenske mladinske knjiţevnosti kot sistema se je spreminjala prek

razliĉnih faz, od predliterarne (1550‒1850) in zaĉetne (1850‒1900)48

. Ĉasopisje

in kasnejše sicer skoraj vzporedno nastajanje knjiţnih zbirk za otroke in

mladino se je od zaĉetnega razvoja v nemšĉini zaĉelo razvijati v slovenšĉini in

prehajati od verskih k posvetnim revijam (npr. Vedeţ, 1848‒50) ter od splošnih

k specializiranim (literarnim) revijam Vrtec, Angeljĉek in Zvonĉek. V drugi

polovici 19. st. se je razvijal sloj mešĉanstva kot odraz druţbenih in politiĉnih

sprememb, ki so vplivale tudi na kulturo in literaturo, posebno za mlade.

V obdobju od 1900 do 1950 se nadaljuje postopna institucionalizacija prek

avtonomizacije mladinskih avtorjev (npr. F. Levstik, J. Stritar, posebej O.

Ţupanĉiĉ), ilustiranje knjig za otroke, prevodi in ustvarjanje literarnega

repertoarja za otroke (knjige, zbirke49

, branja ipd.). Z razvojem šolstva, revij,

literarnih revij, knjiţnih zbirk, ilustracij, prevajanja ipd. za otroke oz. mlade so

nastajale nove moţnosti za profesionalizacijo avtorjev, nastajale so šolske in

literarne ustanove. Telovadno-kulturno društvo Atena je imelo Pravljiĉni odsek,

ki ga je vodila Minka Krofta kot urednica Belo-modre knjiţnice. Ustanovili so

tudi Pravljiĉne ure za otroke (17.12.1931) v hotelu Union v Ljubljani.

Postopoma je nastajal literarni repertoar za otroke (npr. prva slovenska

slikanica: F. Levstik Ŕ H. Smrekar: Martin Krpan z Vrha, 1917; raznolikost

repertoarja, odmevnejše nastajanje novih ţanrov, npr. pravljic).

Po drugi svetovni vojni se zaradi velikih druţbenih sprememb podroĉje

mladinske knjiţevnosti razmahne prek institucionalizacije v knjiţnicah 1950‒

1980, literarnih revij (npr. Ciciban), zbirk (npr. Ĉebelica, 1953), zaloţb

(Mladinska knjiga) in podobnih dejavnikov literarnega sistema, dokonĉno pa se

institucionalizira na univerzah kot predmet pouĉevanja od leta 1980.

V Evropi je bilo treba po drugi svetovni vojni redefinirati vrednote, posebno

podobo otroka, zato so v duhu misli A. Lindgren, da je najboljše komaj dosti

48 Med pomembne dejavnike literarnega ţivljenja kot celote oz. kot sistema so pomembno vplivali npr. prva

posvetna tedenska revija Vedeţ: list za mladost sploh, 1848/50, pri kateri je sodelovalo veĉ kot trideset

avtorjev; revije Vrtec, 1871‒1941 (tu je Levstik pod psevdonimom M. I.objavil serijo pesmi z naslovom Otroĉje igre v pesencah, 1880), Angeljĉek (1887Ŕ1934), Zvonĉek (1900Ŕ1939) (Dović 2003: 75). 49 Darek pridni mladosti, 1861‒1864, Cvetje iz domaĉih in tujih logov, 1861‒1868, Zlati orehi, 1866,

Gledališke igre za slovensko mladino, 1875, Knjiţnica slovenskej mladini, 1878, 1879‒1880 (Peter rokodelĉiĉ), Narodna šola, 1871‒1988, Ljudska knjiţnica, 1885, Knjiţnica za mladino, 1887, Knjiţnica

Druţbe sv. Cirila in Metoda, 1888‒1902, Knjiţnica za otroke, 1890, Pomladni glasi, 1891, Zabavna knjiţnica

za slovensko mladino, 1892‒ 1910, Freuensfeldova ustanova, 1895, Knjiţnica za mladino, 1887‒1927, Mladinska knjiţnica, 1899‒1903, Zabavni listi za slovensko mladino, 1898‒1913, Legova mladinska

knjiţnica, 1906‒1912, Poljudnoznanstvena knjiţnica, 1901‒1913, Slovstvena knjiţnica, 1913‒1914, 1932 idr.

278

dobro za otroke, tudi nastajale knjiţnice, npr. mednarodna knjiţnica v Munchu

(Internationale Jugenbibliothet Munchen, 1949, ki jo je ustanovila Jella

Lepman), pa IBBY ‒ International Board on Book for Young People50

,

ustanovljen leta 1953 v Zurichu, ki od leta 1956 podeljuje Andersenovo nagrado

za mladinsko knjiţevnost in od leta 1966 tudi za ilustracije ter izdaja revijo

Bookbird od 1963. Ravno ta skupina vizionarjev je motivirala tudi mednarodni

dan mladinske knjiţevnosti od leta 1967, in sicer 2. april Ŕ Andersenov rojstni

dan. Tudi v Sloveniji se je skoraj vzporedno institucionalizirala slovenska

mladinska knjiţevnost, npr. revija Ciciban (1945‒), zaloţba Mladinska knjiga

(1947‒), Pionirska knjiţnica (1948‒), Cicibanova knjiţnica (1948), ustanovitev

Lutkovnega gledališĉa Ljubljana (1948), Levstikova nagrada za mladinsko

literature (1949) ipd.

V ĉasu sodobne slovenske mladinske knjiţevnosti od 1980 so premiki v

smeri sistemskih sprememb. Druţba se spreminja, politiĉne in kulturne meje

tudi, pa tudi knjiţevnost je postala eden izmed sestavnih ĉlenov druţbenega

obstoja, kakor druţba, kultura, jezik, ekonomija… (Dović 2003: 76).

Ob zaĉetku 21. stoletja lahko ugotovimo, da se je mladinska knjiţevnost kot

sistem z vsemi dejavniki institucionalizirana kot predmet pouĉevanja na vseh

štirih slovenskih univerzah (Univerza v Ljubljani, Univerza v Mariboru,

Univerzana na Primorskem in Univerza v Novi Gorici). Z didaktiko mladinske

knjiţevnosti, podporo knjiţnic, sodelovanjem v oţji in širši domovini pa so

izpolnjeni pogoji za hkrati avtonomen nacionalni sistem in preuĉevanje

soodvisnega heteronomnega literarnega sistema evropske mladinske

knjiţevnosti.

Literarno ţivljenje sodobne slovenske mladinske knjiţevnosti kot

sistema

Ustanovitev revije Otrok in knjiga (1972‒), revija za predšolske otroke

Cicido (1998‒), nagrade za mladinsko knjiţevnost (veĉernica, 1996, desetnica,

2004, izvirna slovenska slikanica, 2004, praznik Ĉebelice Ŕ 22. oktober (2011‒)

‒ (dan slovenske mladinske knjiţevnosti) in drugi pomembni dejavniki so

poganjali primarno in sekundarno literaturo in z njo literarno ţivljenje.

Mladinska knjiţevnost je manjši korpus in mlajši sistem (od 1850) od

knjiţevnosti za odrasle (Briţinski spomeniki, prvi slovenski knjigi Primoţa

Trubarja), zato je mogoĉe videti spremembe ali smeri razvoja hitreje in jasneje

kot v veĉjem tisoĉletnem sistemu slovenske knjiţevnosti.

Izreden razvoj vsega literarnega ţivljenja, predvsem ustanov (šola,

knjiţnice, knjigarne…), repertoarja (uĉni naĉrti, predlagano branje, domaĉe

branje, branje v nadaljevanjih, bralne znaĉke…), nastajajoĉega literarnega in

šolskega trga (razvoj zaloţništva, izdajateljev, potrošništvo…), produktov

(knjiga, slikanice, zgošĉenke, avdio, video, multimedija, splet…), in

50 Ustanovitelji IBBY-ja so Erich Kastner, Astrid Lindgren, Bettina Hurlimann, Richard Bamberger, Lisa

Tetzner, Jo Tenford in Fritz Brunner.

279

pojmovanje bralca (prehod od pojmovanja uĉenca bralca k uĉencu potrošniku)

zahtevata, da tudi preuĉujemo in pouĉujemo knjiţevnost kot celoto ter da jo

raziskujemo kot komunikacijsko shemo šestih dejavnikov, od katerih sta bila do

zdaj v ospredju avtor in delo, po recepcijski teoriji tudi bralec, v sodobnem ĉasu

tudi institucije (pomen literarnih ustanov za literarno ţivljenje), repertoar

(knjiţni in neknjiţni repertoar) in trg (širše pojmovan trg, ne le v oţjem smislu

prodaje in kupovanja, ampak branje kot vseţivljenjska (in ne le trţna) vrednota,

raziskave in financiranje bralne pismenosti, bralne kompetence ipd.).

Sistemska teorija je uporabna kot teoretiĉno-metodološko shema za

preuĉevanje in didaktiko (slovenske mladinske) knjiţevnosti. Nova paradigma

poskuša preuĉevati in pouĉevati knjiţevnost v njenem širšem kontekstu kot

sestavnem delu druţbe in pri raziskovanju in didaktiki uporablja preverljive

metode.

Pri preuĉevanju in pouĉevanju slovenske mladinske knjţevnosti je smiselno

funkcionalno raziskovati in pouĉevati ne le eno knjiţevno besedilo, ampak

knjiţevnost kot celoto ali sistem, kjer so v ospredju odnosi/relacije med

posameznimi deli sistema, kot so avtor, institucije, repertoar, trg, produkt,

bralec, oz. dinamiĉni funkcionalizem:

„[…] temeljne postavke znanstvenosti, kot jo narekuje dinamiĉni

funkcionalizem: (1) vsak predmet je odvisen od teorije, ki ga preuĉuje;

(2) edini naĉin, da opazujemo predmet, je predpostaviti, da ga vodijo

zakoni, ki jih je mogoĉe odkriti in ki jih ni preveĉ; in (3) cilj znanosti je

odkrivati take zakone, ki pa nimajo znaĉaja veĉnih resnic, temveĉ le

zaĉasnih hipotez. […] koncept polisistemske teorije izhaja iz uvida, da

semiotiĉnih sistemov, kot so druţba, kultura, jezik ali literatura, ne bi

smeli preuĉevati na bazi ˈmaterialne substanceˈ, temveĉ funkcionalno,

kot sisteme: torej tako, da v ospredje stopa analiza relacij. Sistem je

razumljen kot ˈomreţje odnosovˈ, ki jih lahko predpostavimo za skupek

dejavnikov, ki naj bi bili vpleteni v druţbeno- kulturno dejavnost, in

poslediĉno ta dejavnost sama, opazovana skozi to omreţje […]“.

(Dović 2003: 76)

Mreţa odnosov med deli literarnega sistema (mladinske) knjiţevnosti

(avtor, institucije, repertoar, trg, produkt, bralec) so celota dejavnikov v

druţbeno-kulturni dejavnosti, ki vzroĉno-poslediĉno bolj relevantno razloţijo

literarnozgodovinske pojave kot pa analiza le primarne produkcije, ki se

osredoĉa na (izolirana) knjiţevna besedila ter pozitivistiĉno ali vzroĉno-

poslediĉno razlaga knjiţevnost prek ţivljenja in dela avtorjev. Recepcijska

paradigma raziskovanja in pouĉevanja knjiţevnosti je za sodobni ĉas

pomembna, vendar zaradi razvoja medijev in spleta hkrati nezadostna za

sodobni ĉas od 1980 do 2010.

Slovenska mladinska knjiţevnost je literarnozgodovinsko in

literarnoteoretiĉno definirana, klasificirana in sistematizirana dejavnost, zato je

280

treba preiti od historiĉnih k ahistoriĉnim raziskavam, ki razkrijejo pojave in

logiko odnosov/relacij, ki so obstajali in obstajajo ter se tudi definirajo,

redefinirajo, vendar niso bili transparentni.

Mladinska knjiţevnost je del polisistema ‒ knjiţevnosti za odrasle ‒ zato je

marginalna in ni v središĉu polisistema. Ravno zato je imela mladinska

knjiţevnost prostor svobode, da se razvija ob velikem polisistemu. Zato, ker je

manjša celota, se v njej jasneje vidijo obrazci velika sistema.

Mladinska knjiţevnost je bila od ĉasa svojega nastajanja in njenih posvetnih

zaĉetkov (revija Vedeţ: list za mladost sploh, 1848/50) nekanonizirana, ni bila

priznana, bila je na periferiji sistema (npr. objava ciklusa otroških pesmi Frana

Levstika v Vrtcu Otroške igre v pesencah, 1880, podpisanih le z inicialkami,

objava ciklusa otroških pesmi v Ĉaši opojnosti Otona Ţupanĉiĉa, 1899) in se je

uresniĉevala predvsem prek šolskega sistema in pedagoških avtorjev, ki so

pisali zaradi šolskih potreb in pomanjkanja repertoarja (npr. pedagoške

pisateljice, kot npr. Eliza Kukovec, Marija Grošelj, Manica Koman, Minka

Govekar, tudi pisatelji, npr. Gustav Šilih, Rudolf Peĉjak, Pavel Flere idr.).

„[…] (Goethe je) doţivljal svetovno knjiţevnost predvsem kot proces,

transkulturno interakcijo, ki je šele v nastajanju. Imel jo je za

narašĉajoĉi obtok literarnih del prek mej jezikov, narodov, drţav, celin

in civilizacij.“

(Juvan 2009: 183)

Mladinska knjiţevnost je vitalni del druţbe in avtorjev za odrasle (npr. F.

Levstik, O. Ţupanĉiĉ, T. Pavĉek, S. Makaroviĉ idr.), ĉetudi marginalen, prav

tako se je hitreje spreminjala, prilagajala in razvijala ter se sooĉala s

spreminjajoĉimi se zahtevami druţbe. Knjiţevnost za odrasle se je odzivala

poĉasneje, ker je ţelela ohraniti status kanoniziranosti51

knjiţevnosti za odrasle.

Slovenska kultura je postopoma, v procesu literarne recepcije, dajala

kanonizirano vrednost (npr. Ţupanĉiĉeve otroške pesmi v Ĉaši opojnosti, 1899)

nekanoniziranim besedilom.

Mladinska knjiţevnost kot prostor svobode

V knjiţevnosti za odrasle so se dogajali procesi kanonizacije (npr. F.

Prešeren, F. Levstik, I. Cankar idr.), ker je bila center polisistema, kjer je

potekal boj razliĉnih skupin avtorjev, repertoarja za mesto nadzora nad

sistemom. Mladinska knjiţevnost je zaĉela funkcionirati kot prostor svobode na

periferiji velikega sistema. Knjiţevnost za odrasle je postajala stabilen sistem,

delno neodvisen od politiĉnih sprememb (npr. stalnice, kot so kanonski avtorji

51 Le dva primera, prviĉ, med zbranimi deli slovenskih pesnikov in pisateljev oz. med kanonizirano zbirko klasikov ni niti enega mladinskega pisatelja (njihov mladinski opus je na periferiji njihovega kanoniziranega

dela), in drugiĉ, med dobitniki Prešernove nagrade za ţivljenjski opus ni niti enega avtorja le za podroĉje

mladinske knjiţevnosti (ali ilustracije). Pri nekaterih avtorjih za odrasle se pojavlja periferni dodatek na koncu ... piše tudi za otroke.

281

F. Prešeren, F. Levstik, O. Ţupanĉiĉ …). Del kanonskih avtorjev je pisal tudi za

otroke (F. Levstik, O. Ţupanĉiĉ, S. Kosovel idr.) in nekatera dela knjiţevnosti

za odrasle (F. Prešeren: Povodni moţ, F. Levstik: Martin Krpan idr.) so

postajala tudi del mladinskega kanona (mladinsko branje in repertoar v

literarnih ustanovah ‒ šole, knjiţnice idr.). V procesu literarne recepcije so

dominatne skupine na podroĉju kulture dale prostor mladinski knjiţevnosti

predvsem v izobraţevalnem sistemu, kjer se pouĉujejo:

1. mladinska besedila mladinskih avtorjev (npr. N. Grafenauer:

Pedenjped, A. Štefan: Lonĉek na pike),

2. mladinska besedila nemladinskih avtorjev (npr. J. Jurĉiĉ: Kozlovska

sodba v Višnji Gori, L. Kovaĉiĉ: Zgodbe iz mesta Riĉ-Raĉ ipd.),

3. mladinsko branje avtorjev knjiţevnosti za odrasle (knjiţevna besedila

za odrasle, ki so v procesu literarne recepcije postala del mladinskega

kanona, npr. F. Prešeren: Povodni moţ, F. Levstik: Martin Krpan, F.

Milĉinski: Butalci).

Hkrati je mladinska knjiţevnost kot vitalnejši del knjiţevnosti ohranjala

senzibilnost (avtorji so imeli prostor svobode za izraţanje subtilnejših tem,

ĉustvenosti, igrivosti, tudi samocenzure) in je producirala novo senzibilnost

(avtorice, pravljice, ilustracije, prevodi, pravljiĉne ure, socialne teme…).

V ĉasu od 1980 do 2010 pa pride do druţbenega preobrata, mladinska

knjiţevnost postane zaradi potrošnje središĉe, knjiţevnost za odrasle pa ostaja

na perifernem robu. Knjiţevnost za odrasle je kanonizirana prek lastnega

literarnega sistema slovenske knjiţevnosti in literarne zgodovine, npr. zbirka

Zbrana dela slovenskih pesnikov in pisateljev (Ljubljana: Inštitut za slovensko

literature in literarne vede, 1946‒). Mladinska knjiţevnost, ki je hkrati

avtonomna in bolj vitalna (slikanice, prevodi, multimedija, potrošništvo ipd.),

pa se vrednoti skozi tradicijo knjiţevnosti za odrasle in ne prek lastnega

sistema. Mladinska knjiţevnost ravno zaradi potrošništva, ki je v interesu

kapitala, nima razvite literarne kritike, zato delno vrednoti svoj predmet

preuĉevanja skozi perspektivo tradicionalne knjiţevnosti za odrasle, drugi del

pa potrošniško (prodaja, knjiţniĉno nadomestilo, izposoja, ne branje, nagrade,

nominacije za nagrade ipd.), kar ne korelira s kakovostjo besedil.

Dinamika razvoja znotraj sistema mladinske knjiţevnosti, predvsem odnos

do (drţavotvornega) centra Ŕ knjiţevnosti za odrasle ‒ je bolj pomembna za

razumevanje konteksta kot sama knjiţevna besedila. Odnosi med proizvajalci

(avtorji), ustanovami (zaloţbami), repertoarjem (bralnimi seznami, domaĉe

branje, nagrade), trgom (distibuterji, prodaja) so bolj pomembni kot sama

kakovost knjiţevnih besedil, ki jih še vedno romantiĉno pojmujemo kot

„literarno-estetsko branje“. Pod pretvezo razvijanja bralnih interesov se skrivajo

ekonomski interesi, ki prek kanonizacije repertoarja uveljavljajo hkratno

282

depedagogizacijo in konsumerizem52

Ŕ po letu 2000 je postalo pomembno

knjige prodajati, izposojati, ne pa brati.

Pokazatelj tega je t. i. knjiţniĉno nadomestilo za avtorje, ki se je sprevrglo v

svoje nasprotje Ŕ bolj pomembno je, da si otroci knjige izposojajo v knjiţnicah,

kot da jih preberejo, maskiranje ekonomskih interesov zaloţnikov, posebno

šolskih, z domnevnimi bralnimi interesi otrok, ustanavljanje mikroliterarnih

sistemov. Številni mladinski avtorji ustanovijo ves literarni sistem mladinske

knjiţevnosti (avtorji, repertoar, trg, ustanove, nove nagrade) in se promovirajo,

kar ne korelira s kakovostjo. To je posebno relevantno za zasebne zaloţbe.

Slovenska mladinska knjiţevnost kot nadpomenka za otroško in mladinsko

knjiţevnost ima tudi strukturni primanjkljaj, in sicer primanjkljaj kakovostne

mladinske produkcije, fantastiĉne pripovedi ter literarne kritike (proces

vrednotenja in kanonizacije). Obenem so zanjo znaĉilni preseţki ‒ v letu 2010

je bilo na tem podroĉju izdanih veĉ kot tisoĉ53

knjig, število izdajateljev in/ali

zaloţnikov je bilo v istem letu okoli 180; previsoko je tudi število nagrad in

strokovna neutemeljenost le teh, npr. nagrada za eko-pravljico. Obstojeĉe

nagrade temeljijo tudi na zasebno- javnem konceptu, v njih pa prevladujejo

zasebni interesi pod pretvezo javnih oz. bralnih.

Med knjiţevnostjo za odrasle in mladinsko knjiţevnostjo so dinamiĉne

interference (avtorji za odrasle so hkrati avtorji za otroke, npr. F. Levstik, S.

Kosovel, T. Pavĉek, K. Koviĉ, S. Makaroviĉ, L. Kovaĉiĉ…) in transfer iz

drugih kultur (interference in transferji iz drugih kutlur, vloga in poloţaj

prevodov).

Slovenska mladinska knjiţevnost je hkrati nastajala v prostoru svobode, ki

ga je marginalnemu naslovniku (otroku) in podroĉju (knjiţevnost za otroke)

pušĉala dominantna knjiţevnost za odrasle. Prostor svobode je bila tudi

prelomnica, ki je omogoĉala vitalnost, sveţino, novo senzibilnost, prevajanje,

ilustriranje, obenem pa je postala tudi prostor amaterstva, potrošništva in

infantilizacije. Sodobna slovenska mladinska knjiţevnost ni periferna tekmica

dominantni kanonizirani knjiţevnosti za odrasle, ampak sta obe marginalizirani

z maskiranjem bralnih interesov z ekonomskimi, igralnimi dejavnostmi, ki

nadomešĉajo bralne dejavnosti, s knjiţniĉnim nadomestilom, ki je bralno

nadomestilo ‒ namesto branja motivira izposojo in potrošništvo.

Knjiţno in neknjiţno gradivo

Na podroĉju sodobne slovenske mladinske knjiţevnosti 1980‒2010,

posebno po letu 1990, je prišlo zaradi razvoja tehnologije, od radia, prek

zgošĉenk, videa do raĉunalnikov in spleta, do neknjiţne, multimedijske

dostopnosti mladinskih del. To je treba upoštevati tudi pri knjiţevnem pouku in

52 Eklatanten primer je javna kritika Tekmovanja za Cankarjevo priznanje 2011/12, ko je bil hkrati s

seznamom knjig objavljen tudi seznam trgovskih potnikov, prek katerih je potrošništvo motiviralo uĉitelje in

uĉence k nakupu, domnevno tudi k branju za „elitno“ tekmovanje, kot je tekmovanje iz slovenšĉine za Cankarjevo priznanje. 53http://www.mklj.si/index.php/projekti/nacionalni-projekti/prirocnik-za-branje-kakovostnih-mladinskih-knjig

283

postopnem prehodu od recepcijske k sistemski didaktiki knjiţevnosti, ker se

razmerje med knjiţnim in neknjiţnim gradivom izenaĉuje. Med knjiţno gradivo

sodijo monografije in revije na papirju, med neknjiţno gradivo pa

avdiovizualno gradivo (zvoĉno, slikovno ter kombinacija zvoka in gibljive

slike; npr. plošĉe, magnetofonski trakovi, kasete, zgošĉenke, video, DVD idr.)

ter elektonske publikacije. Obstaja tudi vrsta neknjiţnega gradiva na papirju ‒

kartografsko, slikovno in rokopisno gradivo ter glasbeni in drobni tisk.

Središĉa slovenske mladinske knjiţevnosti so razporejena v regijska,

kasneje univerzitetna središĉa, v katerih so novosti nastajale in se

promovirale (Ljubljana, Maribor, Koper in Nova Gorica) ter se pouĉevale v

krogu tiskarn, zaloţb, revij in knjiţnic. V šolskem prostoru imajo univerzitetne,

splošne in šolske knjiţnice pomembno vlogo pri distribuciji, diseminaciji in

sprejemanju mladinske knjiţevnosti. Pri tem so pomembne tudi literarne revije

‒ Ciciban (1945‒), Cicido (1998‒), Kuriĉek (1960‒90), Kekec (1991‒) idr.

Novi mediji s pojavom svetovnega spleta, e-knjig (K. Koviĉ: Maĉek Muri,

Lila Prap: 1001 pravljica na iPad-u, vloga knjiţnih likovno-jezikovnih in

podobnih hibridov ‒ igralna knjiga, igraĉ, eksperimentalna knjige, kopalna

knjiga, postavljanka, tipanka…) vplivajo ne le na formo, ampak tudi na vsebino

knjige. Slovenska mladinska knjiţevnost je periferno podroĉje knjiţevnosti za

odrasle in je zaznamovana s prehodnostjo (številni pisatelji za odrasle prehodno

pišejo za otroke) ter kriţanjem razliĉnih vplivov (npr. vpliv prevodne literature

in ekranizacij fantastiĉnih pripovedi ali obseţnih sodobnih pravljic).

Slovenska mladinska knjiţevnost je od srede 19. st. bistveno vezana na

jezik in kulturo. Na Slovenskem je imela knjiga vedno kulturni status, bila je

kulturni dokument ĉasa in prostora ali artefakt, hkrati nosilka simbolnih,

kulturnih in ekonomskih vrednosti, vendar nedvomno vredna resnega

znanstvenega preuĉevanja in odgovornega pouĉevanja.

Recepcijska teorija temelji predvsem na branju ali poslušanju (na

dejavnostih sprejemanja) in manj na pisanju in govorjenju (dejavnosti

sporoĉanja). Uĉenci se v šolski praksi še najmanj ĉasa ukvarjajo z neposredno

literarno komunikacijo, ampak pogosteje sprejemnik sprejema, tudi ĉe

literarnorecepcijska paradigma tega ne priznava, »recikliran« literarni material

(Dović 2003: 78) v obliki kratkih obnov, povzetkov, vnaprej danih „horizontov“

v skladu s priĉakovanji uĉiteljev ali zunanjega preverjanja znanja, ki ne temelji

na paradigmah recepcijske teorije. Zagovorniki sistemske didaktike knjiţevnosti

nimamo iluzij, da bo nova paradigma, ki je ţe dolgo del literarne prakse,

zmanjšala recikliranje literarnega materiala, ki se pojavlja v uĉnih gradivih, na

spletu, v uĉnih pripravah (letnih, dnevnih ipd.), vendar bi poskušali sodobneje z

vpletanjem teh sistemskih spoznanj preuĉevati in pouĉevati klasiko in sodobno

klasiko, razumevati sodobno mladinsko knjiţevnost ter dati prostor novostim.

284

Shema dejavnikov sistemske didaktike knjiţevnosti

Literarni sistem je hkrati avtonomen (samostojen) in heteronomen

(soodvisen od mreţe odnosov v kulturi). Pri slovenski mladinski knjiţevnosti je

treba upoštevati tudi vplive, posebno v fazi nastajanja v drugi polovici 19. st.,

od prevodne literature in tudi vplivov dominantnih besedil iz svetovne

mladinske knjiţevnosti na nacionalno literaturo.

Mladinska knjiţevnost je literarni sistem, sestavljen iz dejavnikov, ki tvorijo

komunikacijsko shemo. Shema prikazuje mreţo odnosov znotraj posameznih

funkcij, na zaĉetku katere je proizvajalec ali avtor, vmes so ustanove, ki so

pomembne za literarno ţivljenje (šola, knjiţnica, nagrade idr.), trg, repertoar

(knjiţni in neknjiţni; šolsko branje, domaĉe branje, individualno branje,

tekmovalno branje, branje kot preverjanje znanja idr.), literarni produkt

(knjiţevna besedila), na koncu pa je sprejemnik ali bralec, ki ni homogena,

ampak je heterogena skupina in je subjekt sistemske knjiţevne didaktike.

1. Literarni proizvajalec Ŕ mladinski pisatelji in pisatelji, ki so namensko

pisali za mlade (npr. K. Brenk: Obdarovanja, Anja Štefan: Lonĉek na

pike idr.). To so tudi avtorji za odrasle, katerih besedila so v procesu

literarne recepcije postala mladinsko branje, npr. Povodni moţ, Martin

Krpan, Butalci. Literarni proizvajalec in kulturni kontekst sta

kronološko pred knjiţevnim besedilom.

2. Literarne institucije Ŕ ne le ustanove, ampak seštevek dejavnikov, ki

vzdrţujejo mladinsko knjiţevnost kot institucijo posebnega druţbenega

pomena oz. kot pomembno druţbeno in kulturno dejavnost, npr. avtorji,

kritika, zaloţbe, ĉasopisi in revije; drţavne ustanove: univerze,

ministrstva, šole, mediji, knjiţnice, literarne nagrade. Tudi literarne

ustanove posredujejo predšolskim otrokom in osnovnošolskim uĉencem

literaturo v razliĉnih medijih (knjiţnem in neknjiţnem) ter v

narašĉajoĉem medijskem sistemu (radio, avdio, video, CD, DVD,

multimedija, splet). Literarne ustanove poganja tudi splošno

napredovanje izobraţevanja, kulture, evropskih integracij, globalizem

ipd.

3. Literarni trg Ŕ dejavniki, povezani s prodajo, kupovanjem, prevajanjem,

promocijo, nagrajevanjem ipd. Potrošniški ali trţni odnos do literarnih

izdelkov je zelo viden na podroĉju mladinske knjiţevnosti, posebno

slikanic (številne zasebne zaloţbe). Literarnega trga ni treba razumeti le

v oţjem ekonomskem smislu, ampak tudi kot literarne trende. Npr. na

trgu je poleg fantastiĉne pripovedi J. K. Rowling Harry Potter tudi

serija filmov, na literarnem trgu so poleg Vandotovih planinskih

pripovedk (Kekec na hudi poti, 1918, Kekec na volĉji sledi, 1920, Kekec

nad samotnim breznom, 1924) tudi trije filmi o Kekcu (1951, 1963,

1968). Izvirni mladinski literarni junak Kekec je bolj znan iz filmske

285

verzije, ki je na trgu, kot iz literarnega repertoarja. Ravno ob primeru

Kekca vidimo, da knjiţevno besedilo na literarnem trgu dobiva tudi

svoje variante, kar govori o folklorizaciji motiva in lika (npr. F. Bevk:

Kekec se vrne, Kekec in botra Pehta, Kekec gre na pot, Kekec ozdravi

Mojco iz leta 1970 in Kekĉeve zgodbe, 1973, ter A. Rozman: Kekec in

Pehta, 2000, Kekec in Bedanec, 2001, Kekec in Prisank, 2002).

4. Literarni repertoar Ŕ besedila, zbirke (kanonskih) avtorjev, predlagana

besedila, pregledni in priporoĉilni seznami, seznami domaĉega branja,

e-zbirke. Med knjiţevnostjo za odrasle in mladinsko knjiţevnostjo

prihaja do interferenc tudi zato, ker številni avtorji pišejo za oba

naslovnika, npr. T. Pavĉek, S. Makaroviĉ, B. A. Novak, A. Rozman

Roza idr. Zaradi razvoja medijev se je literarni repertoar dopolnil in

redefiniral iz knjiţnega tudi kot neknjiţno gradivo.

5. Literarni produkt Ŕ mladinska knjiţevnost in mladinsko branje

(besedila s podroĉja knjiţevnosti za odrasle, ki so v procesu literarne

recepcije postala mladinsko branje).

6. Literarni sprejemnik Ŕ mladi (otroci, uĉenci, dijaki) in odrasli bralci

(uĉitelji, didaktiki, pedagogi, profesionalci, bralci idr.). V sodobnem

ĉasu, in ne le v sodobnem ĉasu, imamo pojav t. i. dvojnega naslovnika

(angl. dual audiences) oz. nadnaslovniško odprte knjiţevnosti, med

katero sodijo tudi T. Pavĉek, S. Makaroviĉ, A. Rozman idr.

Sistemska teorija mladinske knjiţevnosti pojmuje slovensko mladinsko

knjiţevnost kot proces, dinamiĉen odnos med dejavniki, v katerih imajo

osrednjo vlogo avtor-delo-bralec ali proizvajalec- produkt-sprejemnik, ter

dejavniki vplivanja na sistem. Kulturna vrednost knjiţevnega besedila na trgu je

seštevek dejavnikov skupnega prizadevanja skupine ljudi, od avtorja, urednika,

zaloţnika, uĉnih naĉrtov, bralnih repertoarjev (domaĉe/šolsko/ustvarjalno idr.

branje) in staršev. (Dović 2003b: 1301)

Slovenska mladinska knjiţevnost si je izborila mesto v (slovenskem)

literarnem sistemu oz. v njegovi strukturi, zato imajo nove generacije

mladinskih pisateljev prostor za razvijanje specifiĉnega simbolnega kapitala v

literarnem sistemu, ki ga zaznamujeta dve podroĉji, in sicer podroĉje elitne

produkcije (npr. T. Pavĉek, S. Makaroviĉ, B. A. Novak, A. Štefan idr.) in

podroĉje mnoţiĉne produkcije (npr. D. Muck, J. Vidmar, P. Suhodolĉan idr.),

ter prostor za uveljavljanje avantgarde ali nove senzibilnosti (npr. C. Sokolov, I.

Mlakar, N. Konc Lorenzutti, P. Svetina, M. Komelj, J. Bauer idr.).

286

INSTITUCIJE

(KONTEKST)

AVTOR

(PROIZVAJALEC)

PESNIK,

PISATELJ,

DRAMATIK,

REPERTOAR

(KOD) BRALEC

(SPREJEMNIK)

UĈENEC

TRG

(KANAL)

PRODUKT

(SPOROĈILO)

Literarni sistem

Naĉela sistemske didaktike mladinske knjiţevnosti

Izhajajo iz dejstva, da je mladinska knjiţevnost avtonomen, dinamiĉen,

deloma periferen literarni sistem, v katerem na specifiĉen naĉin delujejo

poprej navedeni dejavniki.

Pri izbiri literarnih del (repertoarja) se mora sistemska didaktika

mladinske knjiţevnosti posebej zavedati ambicij trga, da lansira tudi

manj kakovostna besedila, zato je toliko bolj potrebno poznavanje

kritiĉnih ocen repertoarja in izobraţevanje uĉiteljev v kritiĉne bralce.

Pri pouku je pri mladih bralcih, posebno v prvem in drugem triletju, v

ospredju recepcija posameznih besedil; vendar se ţe tudi tu obravnavajo

elementi sistema Ŕ oprema, ilustracije, medijski nosilec, samorefleksija

sprejemanja, pa tudi pribliţevanje avtorju in zanimive okolišĉine

nastanka literarnega produkta.

V pouk je pomembno vkljuĉevati medijske prenove med knjiţno in

neknjiţno produkcijo (ekranizacije, igrice na podlagi literarnih besedil)

ter primerjati raznovrstno produkcijo.

Kako se naĉela sistemske didaktike mladinske knjiţevnosti lahko

uresniĉujejo v praksi, bo pokazano v nadaljevanju.

Sklep

Predlogi modelov54

kaţejo, da se v osnovni šoli poleg besedila vkljuĉujejo

tudi elementi literarnega sistema. Postopoma jih je vedno veĉ, kar vidimo tudi v

naših primerih.

V prvem triletju k branju besedil dodajamo tudi postopno spoznavanje

knjiţevnih in knjiţnih ustanov (knjiţnice, revije, nagrade...), knjiţevna besedila

kot knjiţno in neknjiţno gradivo (glasbene pesmi, lutkovne igre, razliĉne

ilustracije ipd.), uporabo IKT v izobraţevalne namene ter postopno razvijanje

kritiĉnosti do potrošniških izdelkov. Pesnitev Juri Muri v Afriki je skoraj

54 Krakar Vogel, Boţa in Blaţić, Milena Mileva (2012). Sistemska didaktika knjiţevnosti. Ljubljana:

Pedagoški inštitut.

287

ponarodelo besedilo in na osnovi vpogleda v variantnost besedila je vidno, da je

še vedno v narašĉanju, kar mu zagotavlja status sodobne klasike.

V drugem triletju k branju besedil dodajamo tudi besedilo v knjiţni in

neknjiţni obliki (glasbena pesem) ter motivacijske intervjuje s pesnikom

Tonetom Pavĉkom. Obenem uĉenci nadgrajujejo ţe pridobljeno znanje, ga

utrjujejo in razširjajo kontekst poznavanja besedila in avtorja. Uĉitelji lahko kot

avtonomni subjekti v izobraţevanju posegajo tudi po drugih besedilih Toneta

Pavĉka, ne le teh, ki so predpisani v uĉnem naĉrtu. Lahko obišĉejo kakšno

šolsko, lokalno in/ali kakšno drugaĉno razstavo, kulturni dogodek, lutkovno

predstavo v povezavi z ţivljenjem in delom Toneta Pavĉka v realnem ĉasu in

prostoru oziroma kontekstu.

V tretjem triletju k branju besedil dodajamo tudi še širši kontekst, ker je

mladi bralec ţe razmišljujoĉi bralec, s poezijo Tone Pavĉka se je velikokrat ţe

sreĉal, ne le pri knjiţevnem pouku, ki je vseeno osrednje podroĉje sistemskega

seznanjanja s slovensko mladinsko knjiţevnostjo. Uĉenci sprejemajo pesmi

Majnice z velikim bralnim interesom. Imajo jih tudi kot knjiţno in neknjiţno

gradivo v razliĉnih ilustracijah. Obenem je besedilo zelo primerno za

spodbujanje uĉenĉevih ustvarjalnih in poustvarjalnih odzivov z lastnim

ustvarjanjem in/ali pisanjem majnic, drobtinic, kratkoĉasnic ipd. pesmi (npr.

aprilnice, deţevnice, sladkosnednice...), ki naj jih tudi sami izvirno

poimenujejo. Primerno je tudi za razliĉne primerjave s pesmimi drugih

pesnikov, ĉe jih poznajo.

Naloga sistemske didaktike knjiţevnosti je, da pokaţe pristope, kako te

elemente literarnega sistema posredovati z modeli izkušenjskega in

transformacijskega uĉenja, pri ĉemer je v veliko pomoĉ integracija IKT v pouk

knjiţevnosti.

Literatura:

Dović, Marijan (2003): Bourdieujeva vizija umetnostnega in literarnega

polja. Sodobnost LXVII/10 (oktober 2003). 1293‒1306.

http://www.dlib.si/?URN=URN:NBN:SI:DOC-GC6HUROF (31. 7.

2012)

Dović, Marijan (2003): Slovenski pisatelji. Ljubljana. ZRC SAZU.

Even Zohar, Itamar: Polysistem studies. Poetics Today. Volume 11,

number 1, 1990, 1997. http://www.tau.ac.il/~itamarez/works/books/ez-

pss1990.pdf (31. 7. 2012)

Juvan, Marko (2009): Svetovni literarni sistem (Elektronski vir).

Primerjalna knjiţevnost XXXII/2 (december 2009). http://sdpk.zrc-

sazu.si/images/2009_2.pdf (31. 7. 2012).

Krakar Vogel, Boţa (2004): Poglavja iz didaktike knjiţevnosti.

Ljubljana: DZS.

288

289

Amira Turbić-Hadţagić

Samra Hrnjica

(Tuzla/Bihać, Bosna i Hercegovina)

Jezik/jezici u „Anikinim vremenima“

Sažetak

Autorice u radu analiziraju jezik/jezike u pripovijeci „Anikina vremena“ uporeĊujući ih

sa srpskohrvatskim i bosanskim jezikom. Pri prouĉavanju jezika lika i pripovjedaĉa

ĉesto nailazimo na konstataciju da likovi u Andrićevim prozama govore „jednim“, a

pripovjedaĉ „drugim“ jezikom ĉime se ĉesto ţeli i manipulirati aludirajući na

razliĉitost jezika. Uzimajući u obzir sve nivoe jeziĉke analize, komparativnom metodom

rada, dolazimo do pitanja: Da li se radi o jednome jeziku kojeg nauka odreĊuje kao

bogatu riznicu najsavršenijeg sredstva za komunikaciju ili je rijeĉ o razliĉitim jeziĉkim

varijetetima lika i pripovjedaĉa? S druge strane nailazimo i na dijalekatsku riznicu, kao

i na pojavu jeziĉkog posuĊivanja (bogatstvo leksike) te smještanje jezika u okvire jeziĉke

sredine, vremenske i prostorne.

Ključne riječi: jezik likova i propovjedaĉa, nivoi lingvistiĉke analize.

Jezik je ţiva snaga sa kojom je vezana ne

samo kultura, nego i samo postojanje jednog

naroda.

(Ivo Andrić)

1. Uvod

Svaka kultura i svaki kolektiv stvaraju sebi onakav jezik i stvaralaštvo

kakvo im je potrebno da bi se sporazumijeli te ga, saglasno tome, mijenjaju i

usklaĊuju sa novonastalim potrebama. Na nivou pojedinaĉnih kultura, jedna

kultura moţe se ostvarivati u više jezika i obrnuto, jedan jezik se moţe

ostvarivati u više kultura. Polazeći od kulturno-jeziĉke korelacije, vrlo je bitno

istaknuti da su sve promjene u jeziku evolutivne, postupne, a proizvodi tih

procesa ogledaju se, npr. u rjeĉniĉkome fondu toga jezika. Pojmovi jeziĉkog

varijeteta, stila i ţargona su skupovi jeziĉkih sredstava koji su karakteristiĉni za

pojedince, društvene grupe, epohe, ţanrove i ĉesto se analiziraju i tumaĉe.

Likovi u Andrićevim prozama govore „jednim“, a pripovjedaĉ „drugim“

jezikom, dok je jezik u djelima bitno je odreĊen tadašnjom jeziĉkom normom.

2. Jeziĉke osobitosti likova i propovjedaĉa

2.1. Fonetsko-fonološke osobitosti

Na fonetsko-fonološkom nivou primjetna je razliĉitost jezika likova i

pripovjedaĉa u upotrebi glasa h koji se u dobrome dijelu istoĉnoštokavskih

govora gubi ili biva zamijenjen nekim drugim suglasnicima. U govoru likova

290

suglasnik h se najĉešće ĉuva što pokazuje dosljednost primjene višegradskog

istoĉnohercegovaĉkog dijalekta, osim u nekoliko primjera gdje je ovaj glas u

inicijalnoj poziciji zamijenjen apostrofom i to najĉešće u govoru nemusli-

mankog stanovništva.

„Ne, preklinjem te zajedniĉkim ’ljebom i ljubavi!“ (Andrić, 1981: 69)

U pripovjedaĉevom govoru prisutna je nedosljednost glasa h: u odreĊenim

pozicijama se gubi, dok je u drugim oĉuvan (najĉešće na onim mjestima gdje

mu je i po etimologiji mjesto). Naprimjer, u rijeĉi rvući (69) glas h se u

inicijalnoj poziciji gubi u odnosu na današnju normu bosanskoga jezika, dok se

u normi srpskohrvatskoga jezika istiĉe da glas h „ne treba ni izgovarati ni pisati

u reĉima rvati se, rđa, rzati“ (Lalević, 1953: 311). Stevanović napominje da u

spomenutim rijeĉima: „suglasnika h nije bilo i da te reĉi treba upotrebljavati

samo u obliku bez njega (...)“ (Stevanović, 1986: 144). U bosanskome jeziku:

„suglasnik h upotrebljava se u rijeĉima slavenskoga porijeka tamo gdje mu je po

etimologiji mjesto (...) hrĊa, hrĊati, hrĊav, hrvaĉ, hrvati se“ (Jahić, 2000: 109).

U rijeĉima hladnu (35), hvatajući (49), hvatalo (35), te u vlastitom imenu

Mihailo, u kojem je ovaj glas u srpskohrvatskom jeziku najĉešće bio zamijenjen

glasom j, Mijajlo („Na Drini ćuprija“), glas h se dosljedno primjenjuje.55

Stevanović, takoĊer, napominje da se norma srpskohrvatskoga jezika pridrţava

pisanja ovoga glasa, ali da se pri izgovoru ovaj glas gubi (Stevanović, 1986:

143). U rijeĉima orijentalnog porijekla glas h je oĉuvan: hairlija (52), hanske

(35), halaliti (78), hodţa (64) itd.

Andrić je sve do 1936. godine svoja djela pisao ijekavicom da bi onda

prešao na ekavicu pod utjecajem tadašnje srpske standardnonojeziĉke norme.

Andrić je i vjerni ĉuvar narodnoga govora, pa su i njegovi likovi autentiĉni

govornici odreĊenoga dijalekta. Likovi u pripovijeci „Anikina vremena“ govore

ijekavski i sa dijalekatsko-lokalnim elementima, dok je oblik pripovjedaĉa

iskljuĉivo ekavski.

„Andrić je, to i naši primjeri pokazuju, jasno luĉio ekavske i ijekavske

likove pojedinih rijeĉi. On je, uz to, nosio u svome jeziĉkom osjećanju i

ijekavizam kao govornu osobinu i znao je gdje koji refleks jata dolazi:

to jest, znao je da luĉi dvosloţne od jednosloţnih refleksa jata.“

(Peco, 2007: 206)

Podruĉje Višegrada, gdje je smještena radnja priĉe, odlikuje ijekavski

refleks jata pa u govorima likova pronalazimo:

a) dvosloţni izgovor (jat u dugim slogovima mijenja -ije):

„Dabogda, ţeno, bijesna hodala, u lancima te vodili.“ (Andrić, 1981:

49)

„Otkako se pamti, oduvijek je bila tako poneka Ciganĉurina (...).“

(Andrić, 1981: 77)

55 Stevanović, pozivajući se na Vuka Karadţića, istiĉe da glas h: „treba pisati svugdje gde mu je po etimologiji

mesto (po poreklu) (...). Vukova gledišta o pisanju suglasnika h drţimo se i danas“ (Stevanović, 1896: 142).

291

b) jednosloţni izgovor (jat u kratkim slogovima mijenja -je):

„Od danas pa do mjesec dana doći će mi tvoj sin, hairlija, sa cijelim

subotnjim pazarom.“ (Andrić, 1981: 49)

„Ĉovjeka ti je vratila pa ti vraća i pare.“ (Andrić, 1981: 50)

„Evo ovdje mi sjediš. (...) Kući se vraćaj pa ljuljaj ţeni djecu.“ (Andrić,

1981: 65)

Ekavski refleks jata susrećemo u govoru popa Vujadina: „Video sam.“

(Andrić, 1981: 19) Jezik pripovjedaĉa odlikuje ekavski refleks jata.

„A pop Kosta, ĉovek već u godinama, bacio je pogled na svoga sina jedinca

Vujadina, bledog i bojaţljivog deĉaka.“ (Andrić, 1981: 11)

„Iako je još uvijek vitka, ona mršava, povijena devojĉica pobelela je,

ispravila se i ispunila preko zime.“ (Andrić, 1981: 27)

Zakljuĉujemo da se s pozicije pripovjedaĉa govori ĉistim knjiţevnim

jezikom, u ovom sluĉaju ekavskim refleksom jata, dok je govor likova

dijalekatski markiran. Samim time likovi alterniraju u razliĉitim funkcio-

nalnojeziĉkim stilovima te jeziĉki izgraĊuju cjelovit lik autora.

Stanojĉić istiĉe da „Andrić prihvata ekavsko nareĉje prvo iz ubeĊenja da

jedan narod mora imati i jednu knjiţevnost na jednom u svemu jednakom

jeziku.“ (Stanojĉić, 1967: 52) Tumaĉeći pojavu ijekavizama u govoru likova

Stanojĉić navodi da su ijekavizmi koji se pojavljuju u govoru likova „(...)

sluĉajni, a drugi po izjavi samoga pisca Ŕ namerni“. (Stanojĉić, 1967: 53)

Nailazilo se i na to da prireĊivaĉ, namjerno ili nenamjerno „ispravi“ odreĊene

alternacije glasa jat o ĉemu se izjasnila i Vera Stojić: „(...) rukopise sam

prekucavala po nekoliko puta. Što se tiĉe pravopisa i gramatike, imao je

poverenja u mene.“ (Sveske, 1988: 22)

U „Anikim vremenima“ oĉuvane su i fonetske karakteristike pri izgovoru

afrikatskih parova ĉ i ć i dţ i Ċ (kao i svoĊenje na suglasnik Ċ): ĉesme (35),

ĉuĊenje (38), ĉakšira (49), teferiĉ (57), kuća (48), fildţan (83), jandţik (86),

Ċakona (73).

2.2. Morfološke osobitosti

Pridjevski vid podrazumijeva fonostilistiĉke i morfostilistiĉke varijante sa

naglašenom ekspresivnom funkcijom za:

- genitiv neodreĊenog oblika pridjeva:

„Zato narod koji i inaĉe zazire od ćutljiva i ţalosna ĉovjeka (...).“ (Andrić,

1981: 12)

„Jer, pola sata docnije, on je morao da razgovara sa seljacima, i bled‟,

ukoĉena pogleda i mukla glasa, da odgovara na njihova bezbrojna pitanja, i

uriĉe dane za krštenj, molitve i sveštavanja.“ (Andrić, 1981: 15)

U pripovijeci pronalazimo oblik pridjeva koji je zabiljeţen apostrofom na

kraju rijeĉi (bled‟), a koji bi oznaĉavao neodreĊeni oblik pridjeva bleda.

292

- genitiv odreĊenog oblika pridjeva:

„I ne prinoseći kako treba ramenu, opali u pravcu osvetljenog gumna.“

(Andrić, 1981: 21)

Imenice ĉija osnova završava tvrdim prednjoneĉanim suglasnikom

Imenice koje završavaju na palatal ţ u instrumentalu jednine imaju nastavak

-em. Naprimjer: „Dolazili suseljaci i javljali kako su ga vidjeli u toj i toj šumi

kako pocepan, bos i gogolav sa noţem u ruci zvera oko sebe.“ (Andrić, 1981:

22)

Imenice koje završavaju na palatal ĉ imaju dosljedan nastavak -em.

Naprimjer: „Otvorenih usta sa biĉem u ruci, posmatrala su je ĉobanĉad sa

visokog šanca.“ (Andrić, 1981: 52) Dosljednost ovakve primjene ukazuje na

pišĉev aktivan odnos prema tadašnjoj normi. „U jednini je za imenice muškog

roda na nepalatal nastavak -om (bratom, zidom), a za imenice na palatal

nastavak -em (Milošem, noţem):“ (Lalević, 1953: 124)

Imenice muškog roda koje u nominativu jednine imaju nastavak -a (imenice

e-vrste u bosanskome jeziku), u genitivu jedine ostaju bez nastavka. „Na dućanu

gazda Ŕ Petra Filipovca (...)“ (Andrić, 1981: 51), umjesto gazde Ŕ Petra

Filipovca.

Imenica ţenskoga roda naredba koja u nominativu jednine završava na -a, u

genitivu moţine bijeţi oblik naredaba (nepostojano a). „I svet je opet dovede u

red i priseti boţjih naredaba.“ (Andrić, 1981: 61)

Zamjenica sav pojavljuje se u arhaiĉnom obliku vas u sintagmi s

pridjevskim znaĉenjem sav-cio, sav dan: vas dan: vazdan. U svim oblicima

zabiljeţena je i sa prefiskom po (povazdan). „Inaĉe je povazdan nosao svoj

šećer po varoši pevušeći i mrmoreći.“ (Andrić, 1981: 46) „Molila se povazdan

bogu i plakala.“ (Andrić, 1981: 50)

U jednome primjeru zabiljeţena oblik vas dan u istome znaĉenju. „Kod

njega je po vas dan i svu noć zaplakana protinica.“ (Andrić, 1981: 73)

Dinamiĉnost i kolorit jezika moţe se, bar u odreĊenoj mjeri, ogledati u tome

koji su sve glagolski oblici zastupljeni u djelu i koji su frekventniji, odnosno

koji se to glagolski oblici, i u kojoj mjeri, javljaju u pripovijeci. Vrlo je

interesantno vidjeti da li su uĉestala u upotrebi baš ona vremena koja se danas

ĉešće upotrebljavaju u umjetniĉkoj literaturi i da li se javljaju ona kojih skoro da

nema u jeziku knjiţevnosti danas.

2.2.1. Pluskvamperfekt

Stevanović za pluskvamperfekat kaţe da je preteritalno vrijeme koje se

danas rjeĊe koristi i koje je „u išĉezavanju“ (Stevanović, 1989: 660). Kada je u

pitanju upotreba pluskvamperfekta, moţe se reći da je oznaĉava radnju koja se

dogodila u prošlosti prije, za vrijeme ili poslije neke druge radnje (Up. Jahić i

dr, 2000). U pripovijeci „Anikina vremena“ pluskvamperfekt se javlja u formi

293

perfekta pomoćnog glagola biti i glagolskog pridjeva radnog, a oblike koji se

grade uz pomoć imperfekta glagola biti (bijah/bjeh) nismo pronašli.

Stanojĉić navodi da „u Andrićevom jeziku, sistemski uzeto, nema uopšte

pluskvamperfekta od imperfektivnih glagola“, a upotreba pluskvamperfekta sa

perfektom pomoćnog glagola stilski je opravdana zbog specifiĉnosti ovog

oblika koja ga pribliţava komunikativnom jeziku. (Stanojĉić, 1967: 203)

Pluskvamperfekt tvoren od perfekta pomoćnog glagola biti i glagolskog

pridjeva radnog u jeziku pripovjedaĉa, „Anika se bila već nadaleko proĉula, a

Jakša Porubović, sin dobrunskog prote, nije ni pomišjao da ode u kasabu i da je

vidi.“ (Andrić, 1981: 52) i u jeziku lika: „Ja se nisam bila rodila kad si ti

preskakivao plot (...).“ (Andrić, 1981: 52)

2.2.2. Perfekt

Perfekt je, pored prezenta, glagolski oblik koji se najĉešće upotrebljava u

pripovijeci „Anikina vremena“. Perfekt se više koristi u govoru pripovjedaĉa, a

manje u govoru likova: „Voleo je piće i (...):“ (Andrić, 1981: 13) „Na dobrunsku

parohiju je došao stranac.“ (Andrić, 1981: 23)

Zabiljeţen je i „oblik perfekta bez pomoćnog glagola“, tj. „krnji perfekat“

koji ima posebnu stilsku vrijednost i perfekat sa zamjenicom se, i povratnom

rijeĉcom se.

„Leţao je pred Anikinim vratima, kopao nogama, prosipao pare, i

izbezumljen dozivao u isto vrijeme i Aniku i majku.“ (Andrić, 1981: 49)

„Ali nekad se dobro pamtilo i monogo priĉalo o tom.“ (Andrić, 1981: 25)

2.2.3. Aorist

Aorist susrećemo i u jeziku pripovjedaĉa i lika. Stanojĉić, pozivajući se na

Ivića, najbolje opisuje upotrebu aorista u jeziku Ive Andrića: „On doĉarava u

izvesnom smislu neposredan doţivljaj prošlosti, najsveţiji utisak o gotovosti,

prošlosti neke akcije sa svom neminovnom dinamikom koja je pratila konkretni

ĉin obavljanja radnje.“ (Stanojĉić, 1967: 217)

„Malko se zbuniše i zaustaviše, više on nego ona, i preĊoše prag, jedno

mimo drugog, gotovo u isti mah.“ (Andrić, 1981: 28)

„Tako se rvući, odvukoše ga malo dalje u polumrak iz kog se nije videlo

napolje.“ (Andrić, 1981: 69)

„Pa ja nikad ne upitah za tvoje zdravlje i tvoje tragove. A ti se naĊe ĉovjek

da mi pošalješ kajmakama i zaptije.“ (Andrić, 1981: 63)

„Jovo, sine, pobiše nas.“ (Andrić, 1981: 21)

Posljednji primjer predstavlja dijalekatski obojen govor likova. Za ovakav

aorist Stanojĉić istiĉe: „Merilo evokativne u definisanom smislu prirode aorista

kao stilskog sredstva predstavljaju upravo oni brojno ograniĉeni primeri drugih

znaĉenja aorista: modalni i gnomski, koji se kod Iva Andrića javljaju vrlo retko,

a kad se jave, to je u govoru likova, pa je oĉigledno da sluţe samo za

oslikavanje njihovo.“ (Stanojĉić, 1967: 217)

294

2.2.4 Prezent

Prezent je jedan od najfrekventnijih glagolskih oblika koje pronalazimo u

pripovijeci. U govoru likova biljeţe se sljedeći oblici:

„Ĉujem da si sastavio madţariju i da spremaš peškeš Aniki.“ (Andrić, 1981:

55)

„Ja od vode ţivim (Andrić, 1981: 55). Što ne ideš u Dobrun? Otac te zove.

Nemam ja oca. Ti znaš dobro. Šta znam?“ (Andrić, 1981: 60)

Zanimljiva je i pojava da +prezent koja se javlja iza punoznaĉnih glagola.

„Na kraju je morao da napusti traţenje (Andrić, 1981: 19)

„Prestade posve da govori (Andrić, 1981: 30)

„Svi su se sada digli da traţe i hvataju popa Vujadina (Andrić, 1981: 22)

Od ostalih glagolskih oblika u jeziku pripovjedaĉa posebno se izdvaja

pripovjedaĉki potencijal koji je i najzanimljiviji za stilsko prouĉavanje gla-

golskih oblika.

„Nerazumljiva mrţnja bi u njemu tada porasla do grla, nestajalo bi mu reĉi

i daha.“ (Andrić, 1981: 14)

„Ali dok bi tako razgovarao s njima (...).“ (Andrić, 1981: 15)

2.3. Sintaksiĉke odlike

Kao dopuna glagolima u predikatu najĉešće se javljaju sljedeći oblici:

Naprimjer, glagolima misliti i pitati kao dopuna u predikatu javlja se lokativ sa

prijedlogom o i akuzativ sa prijedlozima na i za:

P+A na

„I ĉudnovato, umjesto da misli na strahotu i nesreću koja se zadesila tu pred

njegovim oĉima (...).“ (Andrić, 1981: 35)

P+L o

„Mislio je o onom što je maloĉas video i ĉuo.“ (Andrić, 1981: 35)

Glagolu gledati kao dopuna u predikatu javlja se objekt u akuzativu bez

prijedloga ili sa prijedlogom u.

P+A u

„Mihailo je gledao u te oĉi, zablešten i sa nevericom (...).“ (Andrić, 1981:

42)

P+A θ

„Mihailo joj sagleda ruke, snaţne i lepe (...).“ (Andrić, 1981: 43)

Sintagma sa konstrukcijom zbog + genitiv zamijenjena je genitivskom

sintagmom sa prijedlogom sa u uzroĉnom znaĉenju.

„Bio je poznat sa svoje slabosti prema ţenama.“ (Andrić, 1981: 56)

Andrićevu reĉenicu odlikuju jasnoća i odreĊenost. Birajući red rijeĉi gradi

saţetu, razvijenu reĉenicu, koja se ĉesto veţe u reĉeniĉne sklopove putem

295

suprotnosti. Pripovjedaĉ ni na jednom mjestu ne ostavlja nepotpune reĉenice.56

Da bi sve što pripovijeda bilo utanĉano izraţajnošću, Andrić upleće u radnju

digresije mahom u obliku poslovica ili kletvi.

„Dabogda, ţeno, bijesna hodila, u lancima te vodili; dabogda se gubom

razgubala; sama sebi dodijala; smrti ţeljela a smrt te ne htjela! Amin,

Boţe, veliki i jednini. Amin. Amin (...). Bolje bi ti bilo da si dirno guju

pod kamenom.“

(Andrić, 1981: 49, 63)

U jeziku pripovjedaĉa reĉenice ĉesto poĉinju veznicima, a biljeţimo i

veznike koji nisu u toj funkciji.

„A pop Kosta, ĉovjek već u godinama (...).“ (Andrić, 1981: 11)

„Ali pored svega toga, bio je mnogo voljen i uvaţen.“ (Andrić, 1981: 13)

„A kad bi ih doĉekao i video kako zamiĉu (...).“ (Andrić, 1981: 14)

„Ali, malo-pomalo, ostavi ga potpuno i poslednje osjećanje obzira i

snebivanja.“ (Andrić, 1981: 17)

„Jer, dok je gazda Nikola bez prestanka putovao i igrao sesa onom

kockarskom srećom (...).“ (Andrić, 1981: 31)

„Jer u prvo vrijeme njega je kasaba, kao svakog stranca, primila

neprijateljski i s nepoverenjem.“ (Andrić, 1981: 31)

Ĉesta je pojava apozicije u jeziku pripovjedaĉa. „Apozicija je drugo ime

pojma već jedanput oznaĉenog imenom uz koje stoji pa tako sadrţi njegove

osobine gledane s neke druge strane, a moţe se i ne navesti ili se dodaje radi

svestranijeg objašnjenja pojma koji se njom oznaĉava.“ (Lalević, 1962: 191)

„Samo poneki od pijanaca, koji nisu imali nikog bliţeg, leţali su u jarku ili

pored plota kao poseĉeni.“ (Andrić, 1981: 70)

„Protinica, dobra, štedljiva do tvrdiĉluka, crna i sasušena starica, ĉas brani

sina, ĉas pomaţe oca.“ (Andrić, 1981: 53)

Biljeţimo i jedan primjer apozicije u obliku kletve:

„Te iste godine, pronevaljali se u kasabi jedna ţena, vlahinja (Bog neka

pomete sve nevernike!), i toliko se ote i oslili da se njeno nevaljalstvo proĉu

daleko izvan ove naše varoši.“ (Andrić, 1981: 25)

3. Leksika

Nastanak nadimaka u „Anikinim vremenima“ zanimljiva je i neobiĉna

pojava. Na samome poĉetku pripovijetke biljeţimo nastanak nadimka Đakon u

ĉijem se primjeru funkcija (Ċakon)57

izjednaĉila sa osobom/liĉnosti.

56 Peco istiĉe da „Andrić nije bio ljubitelj dijaloga. Njegova pisana rijeĉ ne zna za takve reĉeniĉne obrte ili oni nisu tako ĉesti u Andrićevom tekstu. Tipiĉna Andrićeva reĉenica je (...) razvijena reĉenica sa sa jasno

iskazanim svim njenim dijelovima.“ (Peco, 2007: 229) 57 „Đakon, m. /grĉ. starosl./< gen. jd. Ċakona, vok. jd. Ċakoni, nom. mn. Ċakoni, gen. mn. Ċakona > kršć. 1. povj. u rano kršćansko doba pomoćnik biskupa 2. crkvena osoba koja još nije postavljena, rukopoloţena za

svećenika, koja pomaţe svećeniku pri sluţbi (...).“ (Jahić, 2010: 182)

296

„Zašto tebe, oĉe popo, zovu Đakon?“ (Andrić, 1981: 13)

U jeziku pripovjedaĉa prisutan je tradicijski naĉin pridavanja imena ţenama

prema njihovom muţu,58

a u mnogim primjerima biljeţe se stilogeno.

Krstinica „A kad je došao ĉetvrti put ne zateĉe Krstinicu kraj ograde.“

(Andrić, 1981: 34)

Ristićka „Stara Ristićka, udovica, bogata, okretna i odluĉna kao muško

(...).“ (Andrić, 1981: 48)

Nedjeljkovica „Ja se nisam bila rodila kad si ti preskakivao plot u

Nedjeljkovice, pa Nedjeljko mislio da je jazavac u kukuruzu i umalo te nije

ubio.“ (Andrić, 1981: 63)

Andrić je poštovao tradiciju i u davanju imena ţenama prema zanimanju/

zvanju njihovog muţa. „Protinica, koja je na divanani drhtala, plakala i tukla se

u glavu od nemoćna srama (...).“ (Andrić, 1981: 69)

PosuĊivanje u jeziku uopće, kao i pojedinaĉno jeziĉko ostvarenje zahvata i

fonetiku i morfologiju, kao i sintaksu, a naroĉito leksiku. Leksika orijentalnog

porijekla je u najvećem broju primana iz turskog ili posredstvom turskog jezika

(turcizmi).

Andrićev jeziĉki repozitorij oslikava bosanski svijet turcizama i provincija-

lizama. Stoga, njegov leksik moţemo okarakterizirati kao odraz jeziĉkih, ali i

društvenih i kulturnih dodira. Andrićevi turcizmi, gledano sa fonetsko-

morfološko-semantiĉkog aspekta, se razlikuju u jeziku pripovjedaĉa i jeziku

likova. Tada dolazimo do dva jeziĉka sistema: knjiţevnog jezika kojeg oslikava

pripovjedaĉ i narodnog govora Ŕ govora likova.

Rijeĉi koje pripovjedaĉ koristi, a koje je Andrić smatrao manje poznatima,

nalaze se na kraju djela u „Reĉniku turcizama, provincijalizama i manje

poznatih izraza“. Lokalno, Andrićeve pripovijetke vezane su za Bosnu i to

posebno za ţivot muslimana i katolika. Na poĉetku rjeĉnika autor napominje i

tadašnje uobiĉajno imenovanje/nazivanje bosanskoga muslimanskog naroda.59

U „Anikinim vremenima“ izdvajamo nekoliko turcizma u jeziku pripo-

vjedaĉa koji su standardizirani i u bosanskome jeziku:60

avlija f. (grĉ) kućno dvorište ograĊeno zidom;

barjak, bajrak m (tur.) 1. zastava 2. odred vojske ili odred u kakvoj

povorci koji nosi svoju zastavu;

58 Pojavu drukĉijeg imenovanja nazivamo antonomasija: „Sa znaĉenjem „drukĉije imenovati‟, ova figura

srodna je metonimiji, jer vlastito ime zamjenjuje nekim svojstvom onoga što to ime oznaĉava (...)“. (Lešić, 2005: 282) 59 „Turci i turski upotrebljeni su ĉesto u toku priĉanja i za bosanski muslimanski svet, naravno ne u rasnom i

etniĉkom smislu, nego kao pogrešni ali tada uobiĉajeni nazivi.“ (Andrić, 1981: 283) 60 Uz roman „Na Drini ćuprija“ zabiljeţeno je da su: „Sve turske rijeĉi navedene u onom redovito

nepravilnom obliku i u onom ĉesto izmenjenom znaĉenju u kom se upotrebljavaju u narodnom govoru u

Bosni i Hercegovini.“ (Andrić, 1966: 427) MeĊutim, ĉinjeniĉno stanje pokazuje da te rijeĉi nisu uvijek navedene u nepravilnom obliku, što povrĊuju turcizmi u jeziku pripovjedaĉa koji su ĉesto standardizirani

oblici.

297

ĉakšire f pl. t. (tur.) vrsta istoĉnjaĉke muške donje odjeće sa dugim

turom i uskim nogavicama koje se kopĉaju sa strane;

ĉaršija f (pers.) trgovaĉka ĉetvrt grada, trţište, trg;

ĉesma f (pers.) ĉesma, izvor;

ćuprija f (grĉ.) 1. most 2. preĉke na kutijama u kafenog mlina;

degenek m (tur.) batina, šipka za batinjanje;

divit m (ar.) pernica sa mostionicom zajedno. Pernica se zadijevala za

pas ili bensilah, a mostionica bi štitila da divit ne propadne kroz

pas. Divit je pravljen od metala i obiĉno je ţute boje;

ekmešĉinica f pekara. izv. od ekmekĉija;

fišek (višek) m (tur.) naboj, metak za pušku

hambar, ambar. m (pers.) 1. drvena zgrada za zrnastu hranu, ţitarica,

silos. 2. sanduk za ţito i brašno. 3. donji dio kafenog mlina,

gdje pada samljevena kafa.

haramija m (ar.) razbojnika, bandit, hajduk

madţarija f (madţ. ar.) madţarski zlatnik koji se i danas kao dukat

nalazi u prometu, a upotrebljava se kao ţenski nakit

mehana mejhana f (pers.) krĉma

mutavelija m (ar.) upravitelj jednog vakufa < tur. mütevelli Ŕ upravitelj

(Škaljić, 1966)

4. Zakljuĉak

Andrićev su stil i jezik postali predmetom mnogih istraţivanja. Njegov

„jeziĉki put“ od „ijekavice“ do „ekavice“, vodi do toga da se problemi jezika i

stila transponiraju u ideološki i politiĉki kontekst. Iako je Andrićev knjiţevni

svijet izgraĊen kao umreţenost razliĉitosti, on nikako nije u priĉama odrţavao

konstrukciju jeziĉkog neslaganja. Svjestan nepremostivih razlika koje ga

odrţavaju, kroz Andrićevo djelo i gotovo sve njegove fikcijske konstrukte u

svakom se trenutku osjeća granica izmeĊu ljudi/pripovjedaĉa i likova, koja je

nametnuta izvanjeziĉkim konstruentima, prvenstveno razliĉitim kulturama koje

opisuje.

MeĊutim, svu jeziĉku razliĉitost unutar pripovijetke „Anikina vremena“,

izmeĊu lika i pripovjedaĉa pa i likova meĊusobno, Andrić vezuje u jednu taĉku:

za neodoljivom ţenom, „na istome jeziku“, jednako gube razum i protin sin i

turski putnici.

Pod velikim utjecajem tadašnje knjiţevnojeziĉke norme, Andrić je u govoru

likova ipak uspio saĉuvati specifiĉnosti dijalekatsko-lokalnih elemenata, dok

jezik pripovjedaĉa odlikuje knjiţevni jezik sa ekavskim refleksom jata. Takvu

opziciju Andrić, sa aspekta pripovjedaĉa, koristi u kompozicijske i funkcionalne

svrhe, jer jezik i rijeĉ ĉesto izmiĉu onim ustaljenim sistemima i tada stvaraju

bogatstvo leksike.

298

Abstract

In this paper we have analysed the language/languages in the story „Anikina vremena“

and compared it to Serbo-Croatian and Bosnian language. While studying the language

of the characters and the narrator we often encounter the claim that the characters in

Andrić's prose speak one language, and the narrator speaks another. That is often used

for manipulation and to allude to the differences in the language. Taking into

consideration all levels of linguistic analysis, and by using the comparative work

method we have reachedthe vital question: „Are we dealing with one language which

science defines as the rich treasury of the most perfect means of communication, orwith

different language varieties of the character and the narrator?“ If it is the latter, we are

met with a treasury of dialects, as well as linguistic borrowings (the richness of lexis)

and having to place the language in a certain linguistic environment, as well the

framework of time and place.

Keywords: the language of the characters and the narrator, levels of linguistic analysis.

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo (1981): Jelena, ţena koje nema. Sarajevo.

Jahić, Dţevad, Halilović, Senahid, Palić, Ismail (2000): Gramatika

bosanskoga jezika. Dom štampe, Zenica.

Lalević, M. (1953): Potsetnik iz srpskohrvatskog jezika i pravopisa : s

pravopisnim i jeziĉkim savetnikom. Beograd.

Peco, Asim (2007): Jezik knjiţevnog teksta. Izabrana djela I-VI, knjiga

VI, Bosansko filološko društvo, Sarajevo.

Peco, Asim (2007): Radovi o turcizmima. Izabrana djela I-VI, knjiga V,

Bosansko filološko društvo, Sarajevo.

Stanojĉić, Ţivojin (1967): Jezik i stil Iva Andrića. Beograd.

Stevanović, Mihailo (1986): Savremeni srpskohrvatski jezik. Nauĉna

knjiga, Beograd.

Škaljić, Abdulah (1966): Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Svjetlost,

Sarajevo.

299

Zrinka Ćoralić

Mersina Šehić

(Bihać, Bosna i Hercegovina)

(In)direktno izraţavanje trauma putem jezika: emotivno

vrednovanje frazema u romanu „Na Drini ćuprija“ Sažetak

Kompleksnost obrade koncepta traume sa jeziĉnog stanovišta proizilazi iz

polileksiĉnosti tog termina, kako u našem, tako i u ostalim jezicima. Pod traumom u

ovom radu podrazumijevamo „teţak doţivljaj (duševni šok) koji duţe ili kraće vrijeme

ometa normalno odvijanje psihiĉkih aktivnosti; psihiĉko opterećenje, ono što teško

opterećuje pamćenje i emocije“ (Pavletić 2009). Herman (1996:19) traume dijeli na

histeriju, ratnu neurozu i seksualno i kućno nasilje, i tvrdi da „suvremeno

razumijevanje psihiĉke traume gradi se na sintezi ova tri zasebna smjera istraţivanja.“

U svojim originalnim djelima, Andrić nas podsjeća da unutar konteksta ĉovjekovih

nesreĊenih, svakodnevnih konverzacijskih aktivnosti moţemo (direktno ili indirektno)

utvrditi psihološke i sociološke 'realnosti' društvene zajednice. U radu ćemo nastojati

odgovoriti na pitanje koji nesvjesni utjecaji dominiraju nad našim govorom i jezikom

traume. Rad daje osvrt na emotivno vrednovanje iskaza, odnosno izraţavanje većinom

negativih emocija (naprimjer onih koje se odnose na strah, nemir, anksioznost, i sl.)

pomoću frazema, jeziĉkih konstrukcija koje su za to funkcionalno i stilski najpogodnije.

Analiza korpusa ukazuje da na autorov odabir jeziĉkih konstrukcija utiĉu traumatski

dogaĊaji u društvenoj i historijskoj stvarnosti.

Ključne riječi: frazem, trauma, emocija, Andrić.

Uvodna rijeĉ

Roman „Na Drini ćuprija“ moţe se ĉitati kao historijski tekst i svojevrsna

višegradska hronika, ali je on i dokaz o neraskidivoj povezanosti historije i

knjiţevnosti, jer su vrlo ĉesto društveni i historijski dogaĊaji snaţno uticali na

pisce i izazivali „tektonske poremećaje u njihovim psihama iz ĉijih se procjepa

raĊaju umjetniĉke slike, skulpture, pjesme, romani, seizmografski osjetljivi na

bol“ (Korljan 2010). Trauma je „porazno iskustvo iznenadnog ili katastrofiĉnog

dogaĊaja u kojem se odgovor na dogaĊaj javlja u ĉesto odgoĊenim,

nekontrolirano ponavljanim halucinacijama i drugim intruzivnim fenomenima“

(Caruth 1996:11). Knjiţevnost „ima sposobnost stvaranja specifiĉne atmosfere

iz koje se išĉitava, u ovom sluĉaju, sav uţas kroz koji su prošli likovi romana i

trude se zaboraviti ga“ (Korljan 2010). Jer kako Andrić (2006: 75) kaţe:

„Oĉajni ljudi ĉine oĉajne napore da bi izgledali mirni i ravnodušni, gotovo

lakomisleni.“ Ono što ih najbolje odaje, pored govora tijela i facijalne

ekspresije, zasigurno je jezik koji koriste. Traume se mogu razliĉito

kategorizirati, pa imamo traume uzrokovane ratom i nasiljem, diskriminacijom

po razliĉitim osnovama, traume iz djetinjstva i sliĉno. Andrić (2006: 67) je

300

mišljenja da traume iz djetinjstva nosimo sa sobom gdje god da idemo, o ĉemu

svjedoĉi i sljedeći odjeljak:

Nestalo bi moţda i onog neobiĉnog bola koji je vezir u detinjstvu poneo

sa višegradske skele, iz Bosne: crne, oštre pruge koja mu s vremena na

vreme preseca grudi na dve polovine. Ali Mehmedpaši nije bilo suĊeno

da ţivi bez toga bola ni da dugo uţiva u misli na svoju višegradsku

zaduţbinu. Ubrzo posle završetka poslednjih radova, tek što je karavan-

seraj pravo proradio i most se proĉuo po svetu, Mehmedpaša je još

jednom osetio bol od »crnog seĉiva« u grudima. I to poslednji put.

Traume kod likova u romanu su potisnute i/ili prikivene, ali ipak primjetne.

Andrić (2006: 78) dalje piše: „Tako su ugledni ljudi oĉvrsli i od detinjstva

navikli na nedaće svake vrste, savlaĊivali noć za „velikog povodnja‟ i nalazeći u

sebi snage da se prividno šale, naoĉigled nesreće koja je nailazila, zavaravali

bedu koju nisu mogli da izbegnu.“

Uzroci traume mogu biti i socijalni i ekonomski i politiĉki. Caruth (1996:

24) smatra da je historija „pravi naĉin na koji smo meĊusobno upleteni u traume

drugih.“ Škvorc (2011: 169) nas podsjeća kako u tadašnjoj orijentalnoj Bosni

„ţive razliĉiti drugi koje treba išĉitavati u odnosu prema višeslojno podvojenim

ideologijama - i stereotipnim ideološkim, kulturološkim i mitološkim obrascima

koje nose pojedina vremena i prostori ĉitanja.“ Te kompleksne odnose Andrić

opisuje pomoću slikovitih frazema, npr. mrsiti konce sudbine („Mnogi i mnogi

od nas sedeo je tu, podnimljen i naslonjen na tesan, gladak kamen, i pri veĉitoj

igri svetlosti na planinama i oblaka na nebu, razmrsivao veĉno iste a uvek na

drugi naĉin zamršene konce naših kasabalijskih sudbina“ 2006: 13) i srasti kao

nokat i meso („Ova kasaba na samoj granici Bosne i Srbije oduvek je u

neposrednoj vezi i stalnom dodiru sa svim što se dešava u Srbiji, srasla sa njom

„kao nokat i meso‟ 2006: 80). Pored toga, brojni kritiĉari (v. Pajin, u Andrić,

2006: 342) istiĉu kako se u romanu ponavljaju egzistencijalne situacije i

postupci likova, društveno-historijske okolnosti, ponavljanje odnosa generacija i

civilizacija. Pajin (ibid.) istiĉe da se kod Andrića „kao kod Šekspira, istorija

pojavljuje kao pozornica, a ljudi kao nosioci uloga Ŕ ljudi preuzimaju razliĉite

uloge, igrajući duţe, ili kratke dramske epizode, na pozornici istorije.“

Fokusiraćemo se na odabir jeziĉkih konstrukcija koje otkrivaju razliĉite traume

u društvenoj i historijskoj stvarnosti. Svaki razgovor sadrţi pozitivno ili

negativno vrednovanje iskaza, koji dalje utiĉe na tok komunikacije.

Analiza korpusa

Naš korpus obuhvata 33 frazema iz Andrićevog romana „Na Drini ćuprija“,

a podijeljeni su u dvije skupine, frazeme kojima se izraţavaju emocije (15

frazema) i frazeme koji oznaĉavaju ponašanje ljudi koje je rezultat emocija (18

frazema). Kada je rijeĉ o poloţaju frazema u reĉenici, najviše frazema nalazi se

na poĉetku reĉenice, a najmanje na kraju reĉenice.

301

Poloţaj frazema u reĉenici

Frazemi na kraju reĉenice

Frazemi u sredini reĉenice

Frazemi na poĉetku

reĉenice

0 5 10 15 20 25

Dijagram 1.

Najzastupljenija podgrupa frazema su somatizmi sa ukupno 15 primjera

(paziti nešto kao oko u glavi, preturiti brigu po glavi, preturati po glavi briţnu

misao, ostati nekom u srcu, leţati nekome na srcu, utjerati nekome strah u kosti,

voljeti nekog/nešto kao roĊenu krv, u ĉetiri oka, šuplja glava, ptiĉiji mozak,

ispirati usta sa nekim, biti široke ruke, veliko srce, u neĉijim rukama, poloţiti

ruku na nekoga/nešto), a evidentirani su i frazemi koji kao komponentu imaju

izraz koji se odnosi na ţene (ukupno 4 primjera: stidljiv kao djevojka, voljeti

nekog/nešto kao roĊenu majku, bogoraditi kao ţena, gaziti kao devojke) i

zoonimi (ukupno 3 primjera: pohvatati nekog kao piliće, ptiĉiji mozak, muĉiti se

kao pas). Samo se 8 primjera eksplicitno odnosi na emocije, tj, ukljuĉuje

komponentu koja predstavlja emocionalno stanje (rasplitati brigu, preturiti

brigu po glavi, preturati po glavi briţnu misao, kopniti od stida, stidljiv kao

djevojka, voljeti nekog/nešto kao roĊenu majku, lud od bola, nekog duša boli).

Analizi korpusa pristupa se sa stanovišta pragmalingvistike, jer kako tvrdi

Pintarić (2012: 599) „pragmalingvistika kao znanost o govornom jeziku rješava

semantiĉke i kulturološke probleme pomoću gramatiĉkih odnosa leksema u

komunikaciji“. Dakle, nastojali smo utvrditi kako frazemi stvaraju ocjenu koja u

sebi ukljuĉuje emotivni naboj, te eventualna dodatna kulturno uvjetovana

znaĉenja. Ĉesto se izbjegava eksplicitno referiranje na stvar ili semantiĉko polje

koje se odnosi na pojavu koja bi bila bolna i/ili traumatiĉna. Sljedeći primjeri su

razliĉiti eufemizmi za „smrt‟:

„Mnogi je bosanski spahija, braneći svoj ugarski spahiluk u borbama pri

tom povlaĉenju, ostavio kosti u maĊarskoj zemlji.“ (2006: 69)

„Doš‟o zeman da se gine.“ „Hoćemo da glave poloţimo.“ (2006: 116)

„Ko će pri ĉistoj svijesti dići ruku na sebe?“ (2006: 175)

Ĉitalac takoĊer brzo uviĊa da su sve emocije u romanu naglašene i

pojaĉane. Andrić to, izmeĊu ostalog, postiţe i upotrebom frazema, kao

emocionalno obojene leksike, npr. „Kad su sutradan, u mutno jutro, gledali s

brega dole na tu kasabu, koju vole nesvesno i silno kao roĊenu krv, i posmatrali

mutnu, zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama, i po tim

krovovima sa kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogaĊali ĉija

kuća još stoji uspravno.“ (2006: 72)

302

Uobiĉajeno je mišljenje da boja i izraz neĉijeg lica asociraju na

emocionalno stanje te osobe.61

Tako frazem biti bez krvi u licu implicitno

ukazuje na „strah‟: „Ostali, bez krvi u licu i misli u glavi, prihvatiše taj zakljuĉak

kao što bi prihvatili svaki drugi, jer sami nisu bili u stanju da ma šta zakljuĉe.“

(2006: 135)

S obzirom na to da je frazem proširen,62

ovo se moţe smatrati još jednim

primjerom naglašavanja i pojaĉavanja emocija.

Frazemi su jeziĉne jedinice ĉije znaĉenje, kada je rijeĉ o iskazivanju

emocija, uveliko zavisi od konteksta jer se radi o polisemnim i kompleksnim

jedinicama s obzirom na njihov semantiĉki i stilski potencijal. Opet, nijedna od

ovih kontekstno uslovljenih jedinica ne moţe se interpretirati doslovno (to je

jedna od bitnih odlika frazema), ali Andrić nam u narednom odlomku pokazuje

kako se oni mogu vješto ugraditi u tekst tako da asociraju na nešto što se

(doslovno) odvija u stvarnosti:

Stoga jedva ĉekaju da se seljak vrati u svoje visoko Veletovo, zajedno sa

neprijatnim vestima koje je doneo. Time, naravno, briga neće biti

manja, ali će se maknuti odavde. A kad je ĉovek zaista otišao, oni su bili

srećni što mogu da se vrate svojim navikama i da i dalje sede mirno na

kapiji, bez tih razgogovora od kojih dolazi ĉoveku nemio i budućnost

strašna, ostavljajući vremenu da ublaţi i olakša teţinu dogaĊaja koji se

iza brda valjaju.63

Kada je rijeĉ o polisemiji, frazemi oboriti pogled/glavu/oĉi naprimjer, mogu

da ukazuju na „strah‟, „stid‟ ili „tugu‟: „Mucajući i obarajući oĉi zemlji,

uveravao je da nije ništa pevao i da nikad nije udarao Turcima na obraz, da je

siromah, momak u vodenici, da je sekao drva i da ni sam ne zna zašto je

doveden.“ (2006: 88) „Podnimljen je i tuţan, oborena pogleda i zanesen kao da

ne gleda u kamen pred sobom nego u neku daleku daljinu koja se jedva nazire.“

(2006: 98)

Frazemi kojima se izraţavaju emocije

Daleko su brojniji primjeri izraţavanja negativnih emocija, na koje smo se

uglavnom i fokusirali u ovom radu. Frazemi se u ovom potkorpusu odnose na

sljedeće emocije „briga‟, „naklonost‟, „strah‟, „stid‟, „griţnja savjesti/krivnja‟,

„ljubav‟, „bol‟, što je statistiĉki predstavljeno u sljedećem dijagramu 2:

61 Petz (2003: 247-248) biljeţi kako se naša ĉuvstva sastoje od osjećanja, od fizioloških popratnih pojava, i od

karakteristiĉnog ponašanja i popratne mimike. 62 Ovdje se radi se o tipu leksiĉke modifikacije frazema, ekspanziji, gdje je izvorni oblik (bez krvi u licu)

proširen sintagmom (i misli u glavi). 63 „Šta se iza brda valja“ znaĉi „šta se odvija u tajnosti“, a u ovom sluĉaju se moţe doslovno interpretirati jer se smatra da je „iza brda“ (visokog Veletova) smještena vojska, koja priprema napad.

303

Zastupljenost frazema kojima se

izraţavaju emocije

bol 2

ljubav 3

griţnja savjesti/krivnja 1

stid 2

strah 1

naklonost 2

briga 4

Dijagram 2.

Semantiĉko polje „briga‟ obuhvata 4 frazema: paziti nešto kao oko u glavi

(„Cele zime kasabalije su ĉuvale graĊu i pazile radove kao oko u glavi“ 2006:

23), preturiti brigu po glavi („Sam je preturao tu brigu po glavi“ 2006: 233),

preturati po glavi briţnu misao („Ali u duši svi su oni bili teško zabrinuti i svaki

je ispod te šale i toga smeha za nevolju, kao ispod maske, preturao po pameti

briţnu misao i neprestano osluškivao huk vode i vetra odozdo iz kasabe u kojoj

mu je ostalo sve što ima“ 2006), rasplitati brigu („Zorka, koja je ćutala celo

veĉe, ćuti jednako kako samo ţene umeju da ćute kad u sebi raspliću svoju

ljubavnu brigu koja je za njih vaţnija i preĉa od svega u ţivotu“ 2006: 291).

Evidentno je da frazemi ovoga semantiĉnog polja sadrţe aktivne glagole,

što nas podsjeća na ĉinjenicu da negativne emocije u našoj (pod)svijesti ne

miruju. Semantiĉko polje „naklonost‟ obuhvata 2 frazema: ostati nekom u srcu64

(„Kapija je najvaţnija taĉka na mostu, isto kao što je most najvaţniji deo varoši,

ili kako je jedan turski putnik, koga su VišegraĊani lepo ugostili, napisao u

svom putopisu, „njihova kapija je srce mosta koji je srce ove kasabe koja

svakom mora da ostane u srcu‟ 2006: 12) i leţati nekome na srcu („Njegovo

Veliĉanstvo sultan, kome vaše dobro leţi na srcu, osjetio se ponukanim da vas

povjeri zaštiti svoga moćnog prijatelja Cara i Kralja“ 2006: 123).

Semantiĉko polje „strah‟ odnosi se na 1 frazem u korpusu: utjerati nekome

strah u kosti („Taj neoĉekivani, ţalosni odlazak Plevljakov još je više uterao

svetu strah u kosti“ 2006: 55). Smatra se da je kost srţ organizma, dakle strah

proţima cijelo njegovo biće.

Semantiĉko polje „stid‟ obuhvata 2 frazema: kopniti od stida („Stari Gaon je

kopneo od sramote i ţalosti za prvencem sinom, a sva jevrejska opština je

osećala tu nesreću kao svoju“ 2006: 157) i stidljiv kao djevojka („Taj mladić u

dvadeset i trećoj godini bio je dţinovskog rasta i detinje duše, snaţan kao

medved i stidljiv kao devojka“ 2006: 161). Leksem kopniti asocira na ĉinjenicu

da negativne emocije utiĉu na slabljenje našeg organizma. Dakle, frazemi u

64 Obiĉno se vaţna stvar ili pojava vezuje sa srcem, organom koji se smatra odgovornim za emocije.

304

jeziku ne nastaju sluĉajno, nego imaju duboke korijene u našoj stvarnosti i

temelje se na iskustvima.

Semantiĉko polje „griţnja savjesti/krivnja‟ obuhvata 1 frazem: uzeti nekog

na dušu (izvorno nositi/ imati nekog na duši - „Poĉelo je da se šapuće kako je

osuĊeni seljak bio nevin i kako ga je ovaj Plevljak uzeo na dušu“ 2006: 55).

Semantiĉko polje „ljubav‟ obuhvata 3 frazema: voljeti nekog/nešto kao

roĊenu krv („Kad su sutradan, u mutno jutro, gledali s brega dole na tu kasabu,

koju vole nesvesno i silno kao roĊenu krv, i posmatrali mutnu, zapenjenu vodu

kako dere ulicama u visini krovova na kućama, i po tim krovovima sa kojih

voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogaĊali ĉija kuća još stoji uspravno“

2006: 72), voljeti nekog/nešto kao roĊenu majku („A tako je dobro i umiljato to

jadno stvorenje i tako se grĉevito drţi svoje tetke Lotike, koju voli mnogo više

nego roĊenu majku, da se Lotika, pored svih svojih briga i poslova, brine i o

njemu, hrani ga, oblaĉi, uspavljuje“ 2006: ) i zanositi pamet nekome („Đe će ti

duša, jadan ne bio, kad tako zanosiš pamet jednoj za drugom?“ 2006: 199).

Dakle, frazeologija našeg jezika biljeţi kako moţemo voljeti nekoga kao rod

roĊeni, kao roĊenu majku, kao Bajro mater, ali frazem voljeti nešto kao roĊenu

krv je specifiĉan po tome što sam leksem krv asocira na nešto što je

nezamjenjivo i od ţivotne vaţnosti.

Semantiĉko polje „bol‟ obuhvata 2 frazema: lud od bola („U to vreme, ona

je pretrpela teţak ţivĉani slom koji je trajao pune dve godine. Bila je kao luda

od bola“ 2006: 277)65

i nekog duša boli („Gledajući svaki dan pred sobom tu

nakazu od deteta, duša je boli što poslovi ne idu bolje i što nema više novaca da

ga pošalje u Beĉ kod velikih lekara, u neki zavod, ili što se ne dešavaju ĉuda i

što uzeti ne ozdravljuju boţjom voljom, od ljudskih dobrih dela i molitava“

2006: 278).

Frazemi koji oznaĉavaju ponašanje ljudi koje je rezultat emocija

Obradili smo frazeme koji se ne odnose na eksplicitno iskazivanje emocija,

ali oslikavaju ponašanje ljudi, koje je rezultat emocija. U sljedećem primjeru,

frazem se odnosi na prijetnju, ali je to ponašanje rezultat emocija (oĉaja i

straha): „Sa pismom u ruci odlazila je kod sestre i zeta, i oĉajna, izbezumljena

unosila se u lice sestri Debori, koja je umela samo da plaĉe, i vikala gnevno.“

(2006: 280)

Vaţno je naglasiti da je ovaj odnos dvosmjeran, tj. ponašanje ljudi moţe da

bude uzrok ali i posljedica emocija. Frazemi u ovom potkorpusu odnose se na

„tajanstvenost/nepovjerenje‟, „grubost‟, „vrijeĊanje/ismijavanje/ogovaranje‟,

„dareţljivost/dobroĉinstvo/dobrodušnost‟, „nadmoć‟, „nepodnobnost‟, „ne-

pravda‟, „predrasuda‟, „muĉenje‟, što je statistiĉki predstavljeno u dijagramu 3:

65 Petz (2003: 247) ima upeĉatljivu opasku da „kod emocija izgleda kao da je razum odletio kroz prozor.“

305

Frazemi koji oznaĉavaju ponašanje ljudi

koje je rezultat emocija

muĉenje 1

predrasuda 3

nepravda 1

nepodobnost 1

nadmoć 3

dareţljivost, dobroĉinstvo, dobrodušnost 2

uvreda, ismijavanje, ogovaranje 5

tajanstvenost, nepovjerenje 1

grubost 1

Dijagram 3.

Semantiĉko polje „tajanstvenost, nepovjerenje‟ odnosi se na 1 frazem iz

korpusa: „Tako misle kasabalijski Turci poturĉenjaci i u ĉetiri oka priznaju da

im je priselo i na nos udarilo i gospodstvo i ponos i buduća slava, i otresaju se i

mosta i vezira, i samo mole boga da ih oslobodi ove napasti i da njima i

njihovim kućama vrati nekadašnji mir i tišinu skromnoga ţivota, pored starinske

skele na reci.“ (2006: 25)

Semantiĉko polje „grubost‟ odnosi se na 1 frazem: pohvatati nekog kao

piliće („Obiĉno ih iznenade na spavanju i pohvataju kao piliće“ 2006: 25). Ovaj

frazem asocira na agresiju, ponašanje koje za cilj ima namjerno nanošenje

povrede. Moţemo reći da ovaj frazem ima kompleksan semantiĉki talog.66

Leksem pilići nas asocira na neduţne osobe i stoga radnja (hvatati) izaziva

negativan dojam.

Semantiĉko polje „uvreda, ismijavanje, ogovaranje‟ obuhvata 5 frazema:

badava jesti hljeb („Ah, kuĉkini sinovi, samo badava hleb jedete!.“ 2006: 26),67

šuplja glava („Slušaj, šuplja glavo, ti si vešt ovim krmkovićima, znaš njihov

jezik i njihove marifetluke, pa i pored svega toga nisi u stanju da pronaĊeš koja

je to rĊa koja se digla da vezirski posao kvari.“ 2006: 32), ptiĉiji mozak

(„Naredio je svome seizu, inaĉe kovaĉu po zanimanju, ĉoveku divovskog rasta i

ptiĉjeg mozga, da veţe Alihodţu i da ga tako vezana prikuje desnim uhom za

onu hrastovu gredu što je ostala od nekadašnjeg ĉardaka, uţljebljena izmeĊu

dva kamenita basamaka na kapiji.“ 2006: 120), tjerati šalu sa nekim („Neki

Murat, zvani Muta, malouman mladić iz aginske porodice Turkovića iz Nezuka,

sa kojim su u kasabi ĉesto terali šalu, odjednom se ispeo na kamenu ogradu

66 Semantiĉki talog, frazemska pozadinska slika ili znaĉenjski talog je „unutarnja slika koja motivira

frazeološko znaĉenje. To znaĉi da leksiĉko znaĉenje komponente ne odlazi unepovrat, već zajedno s drugim komponentama tvori sliku koja onda utjeĉe na stvaranje frazeološkog znaĉenja.“ (Turk i Opašić, 2008: 19). 67 Ovdje se konkretno frazem odnosi na 'beskorisnost' i izraz je razoĉarenja i osjećaja nezadovoljstva.

306

mosta.“ 2006: 64)68

i ispirati usta sa nekim („Mesec dana je svet prepriĉavao taj

dogaĊaj i u razgovorima ispirao usta Fatinim budućim poniţenjem kao slatkom

vodicom.“ 2006:107)

Kako smo već istakli, frazemi su kontekstno-uvjetovane jeziĉke jedinice i

voĊeni tom pretpostavkom, moţemo dodatno objasniti navedeni primjer. Ovdje

se konkretno frazem badava hljeb jesti odnosi na „beskorisnost‟ i izraz je

govornikovog (Abidaginog) razoĉarenja i osjećaja nezadovoljstva. Frazem

šuplja glava je uvreda, a u kontekstu ovog romana, rezultat je govornikovog

(Abidaginog) beznaĊa i oĉaja. Dobro je poznato da izrazito negativne emocije

potiĉu agresiju, koja prema Petzu (2003: 265) moţe biti izravna (direktna),

neizravna (indirektna) i pomaknuta. U ovom sluĉaju rijeĉ je o pomaknutoj

agresiji „koja se sastoji u tome da se agresivno napadne osoba ili predmet koji

zapravo nemaju nikakve veze s uzrocima našeg agresivnog ponašanja (ibid).69

Semantiĉko polje „dareţljivost/dobroĉinstvo/dobrodušnost‟ obuhvata 2

frazema: biti široke ruke70

(„U kasabi i okolini on je poznat kao ĉovek oštre

reĉi, široke ruke i smela srca.“ 2006: 103) i veliko srce („To je ĉovek visokog

uzrasta i neobiĉne telesne snage, male pismenosti, ali velikog srca, zdrava

razuma, vedra i slobodna duha.“ 2006: 128)

Semantiĉko polje „nadmoć‟ obuhvata 3 primjera: u neĉijim rukama („Pa, u

vašim je rukama sve, radite šta znate,“ 2006: 38), uzeti stvar u svoje ruke („Ali

tada je stari Mustajbeg Hamzić uzeo stvar sinovljeve ţenidbe u svoje ruke.“

2006: 106) i poloţiti ruku na nekoga/nešto („TuĊi car je poloţio ruku na njih i

tuĊa vera zavladala.“ 2006: 124)

Semantiĉko polje „nepodnobnost‟ obuhvata 1 frazem: pasti u nemilost („I

tada bi se moglo desiti da padne u nemilost kod vezira.“ 2006: 36)

Semantiĉko polje „nepravda‟ obuhvata 1 frazem: na pravdi boga („Kaţem:

što me na pravdi boga muĉite i što dangubite“ 2006: 39).

Semantiĉko polje „predrasuda‟ obuhvata 3 frazema: bogoraditi kao ţena71

(„Zar ti toliki delija da carsko rušiš a ovamo bogoradiš k‟o ţena! Biće kako je

68 U korpusu nalazimo i modificirani primjer ovog frazema: „Neka govore što god hoće; on je tvrdo rešio, i to upravo jutros, u jednom teškom mamurluku, da na njihova bockanja i podrugivanja ne odgovara i da ne

dopusti da se sa njim tera onako bezdušna šala kao što su sinoć radile gazde u ovoj istoj mehani“ (2006: 198).

„Maskare se i sprdaju s njim gazde, zna on to; ne mogu gospoda da ţive bez smeha, moraju nekog da zadirkuju i s nekim dţumbus da teraju, to je oduvek bilo tako i to je i sada.“ (2006: 201). „Ĉuje i pojedine

prolaznike koji zastaju pred njegovim pritvorenim dućanom i prave pakosne primedbe i šale na njegov raĉun“

(2006: 262). Ovdje je rijeĉ o negativnom društvenom pritisku. 69 Stvarni problem ogleda se u tome što Abidaga ne moţe pronaći one koji noću ruše skelu i usporavaju

gradnju mosta, pa svoj bijes prenosi na radnike. 70 Dijelovi tijela ukljuĉeni su u više semantiĉkih polja. U ovom sluĉaju „dobroĉinstvo‟, ali vidi i polje „nadmoć/kontrola‟ gdje se slika „ruke‟ koristi da se izrazi drugo znaĉenje. Mnogi frazeolozi smatraju da su

somatizmi najbrojnija skupina frazema. 71 Predrasude koje jedna društvena zajednica baštini implicitno ili eksplicitno se ogledaju u frazemima. Naţalost, veliki broj ih se odnosi na ţene (npr. u „Prokletoj avliji“ nalazimo zimljivi kao hanumice, str. 9).

Sve što je (manje ili više) negativno, veţe se za ţene. Ta pojava opstaje i u savremenom jeziku, pa nalazimo:

tući se kao ţena, plakati kao ţena, ţena za visoko društvo. Ova pojava nije zaobišla ni druge jezike. Prema Radenković-Mihajlović (1956: 707), kolokacija old woman u engleskom jeziku odnosi se na a) suprugu b)

dţandrljivog starog ĉovjeka. U narednom primjeru iz Andrićevog korpusa vidimo da se sve što nosi predznak

307

nareĊeno i kako si zasluţio.“ 2006: 43), gaziti kao devojke („Konji su bili

istimareni i gazili su kao devojke, sitno i uzdrţano.“ 2006: 133) i paziti se kao

pop i hodţa („A kasabalije, koji naĊu reĉ da se svemu i svaĉemu podsmehnu,

kaţu za ljude koji ţive u prijateljstvu: „Paze se kao pop i hodţa‟. I to im je već

postala uzreĉica“).72

Semantiĉko polje „muĉenje‟ odnosi se na 1 frazem: muĉiti se kao pas

(„Slušaj, tako ti ovog i onog svijeta, uĉini dobro i probodi me, da se ne muĉim

kao pas.“ 2006: 43)

Zakljuĉak

Rad predstavlja semantiĉku i pragmalingvistiĉku analizu frazema kojima se

izraţavaju emocije, kao i frazema koji oznaĉavaju ponašanje ljudi koje je

rezultat emocija. Upotrebom frazema Andrić postiţe da su sve emocije u

romanu naglašene i pojaĉane, meĊutim, iskazivanje emocija uveliko zavisi od

konteksta jer frazemi imaju kompleksan semantiĉki potencijal. Najveći broj

frazema (4 primjera) odnosi se na „brigu‟ a najmanji (po jedan primjer) odnosi

se na „strah‟ i „griţnju savjesti/krivicu‟. Emocije uveliko utiĉu na rasuĊivanje i

ponašanje ljudi, a najveći broj frazema (ukupno 5) odnosi se na „Uvredu,

ismijavanje, ogovaranje‟. Kada je rijeĉ o tipu frazema, najzastupljeniji su

somatizmi (ukupno 15 primjera), a samo 8 primjera eksplicitno se odnosi na

emocije, tj, ukljuĉuje komponentu koja predstavlja emocionalno stanje.

Abstract

The complexity of processing the concept of trauma from the linguistic point of view

stems from its polilexicality in our, as well as in other languages. The term trauma in

this paper refers to „a difficult experience (a mental shock) that disrupts the normal

flow of mental activities for a longer or shorter period; a mental burden, something that

burdens memory and emotions“ (Pavletić 2009). Herman (1996: 19) categorised

trauma into hysteria, war neurosis, and sexual and domestic violence, and claims that

„a modern understanding of psychological trauma is built on a synthesis of these three

distinct lines of research.“ In his authentic works, Andrić reminds us that we can

(directly or indirectly) determine the psychological and sociological „reality‟ of the

community within the context of man's disorderly, everyday conversational activities. In

this paper, we will try to answer the question which unconscious influences dominate

our speech and the language of trauma. The paper gives insight into the emotional

evaluation of a statement, i. e. the expression of mostly negative emotions (for example,

muškog smatra pozitivnim i pohvalnim: „Ali, Lotika neumorna, vešta ţena hladnih ĉula, brze pameti i muškog srca, krotila je svaki bes, ućutkivala svaki prohtev izbezumljenih ljudi, neobjašnjivom igrom svoga savršenog

tela, svoga velikog lukavstva i svoje ne manje smelosti, i uspevala uvek i kod svakoga da izmeĊu njih i sebe

odrţi potreban razmak, koji je samo još više raspaljivao njihove ţelje i dizao njenu vrednost“ (2006: 186). Petz (2003: 320) je mišljenja da su predrasude, kao i ostali stavovi, nauĉene. Više o slici muškarca i ţene u

frazeologiji vidi u radu Ćoralić/Šehić. 72 Ovaj se frazem moţe posmatrati i kao primjer „vrijeĊanja, ismijavanja, ogovaranja‟ ali isto tako i predrasude u balkanskom kontekstu da se predstavnici dvije vjeroispovijesti ne mogu meĊusobno uvaţavati, a samim tim

ni njihovi sljedbenici.

308

those relating to fear, restlessness, anxiety, etc.), through idioms – language structures

which are both functionally and stylistically most appropriate for that. The corpus

analysis indicates that traumatic events in the social and historical reality influence the

author's choice of language structures.

Keywords: idiom, trauma, emotion, Andrić.

Izvori i literatura:

Andrić, Ivo (2006): Na Drini ćuprija. Logos-art, Beograd.

Andrić, Ivo (1986): Prokleta avlija. Svjetlost, Sarajevo.

Caruth, Cathy (1996): Unclaimed exprience, Trauma, Narrative and

History. The Johns Hopkins University Press, Baltimore and London.

Ćoralić, Zrinka/Šehić, Mersina (u štampi): Slika muškarca i ţene u

frazeologiji Ćopićevih djela. Zbornik radova sa IV simpozijuma „Ţena-

muškarac: dva svijeta, dva motiva, dva izraza u djelima Branka

Ćopića“. Narodna i univerzitetska biblioteka RS-a, Institut za slavistiku

Univerziteta u Grazu. Graz.

Ćoralić, Zrinka (2012): Menschliche Emotionen aus vergleichender

Sicht in der deutschen und bosnischen Phraseologie. Emotionen in

Sprache und Kultur. (Slovenske germanistiĉne študije/ Slowenische

germanistische Studien, svezak 7, 170-182. Univerza v Ljubljani,

Filozofska fakulteta, Ljubljana.

Herman, Judith Lewis (1996): Trauma i oporavak. Ţenska infoteka,

Zagreb.

Korljan, Josipa (2010): Izricanje neizrecivog: upisivanje traume u

roman Ministarstvo boli Dubravke Ugrešić. Mogućnosti: knjiţevnost,

umjetnost, kulturni problemi, 1,3, 126-139. Preuzeto sa:

http://bib.irb.hr/prikazi-rad?rad=593102 Stanje: 25. 9. 2014.

Matulina, Ţeljka (2014): Lexikalische und phraseologische

Besonderheiten der kroatischen und deutschen Jugendsprache.

Sveuĉilište u Zadru, Zadar.

Pavletić, Helena (2009): Leksikografska obradba polisemnih naziva (na

primjeru naziva društvenih znanstvenih disciplina). Rasprave Instituta

za hrvatski jezik i jezikoslovlje, 35, 281-308, Zagreb.

Petz, Boris (2003): Uvod u psihologiju – Psihologija za nepsihologe.

Naknada Slap, Jastrebarsko. Pintarić, Neda (2012): Emotivno

vrjednovanje iskaza pomoću komunikacijskih priloga u hrvatskom i

poljskom jeziku. Zbornik radova sa I bosanskohercegovaĉkog

slavistiĉkog kongresa, 597-606, Sarajevo.

Radenković-Mihajlović, Mileva (1956): Reĉnik engleskih izraza i

idioma. Izdavaĉko preduzeće Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad.

309

Škvorc, Boris (2011): Utjecaj kolonijalnih ishodišta i postkolonijalnih

okvira na ĉitanje (priĉanje) nacije kod Andrića, Krleţe i Nazora.

Ĉasopis za hrvatske studije, 7, 1, 169-227.

Turk, Marija i Opašić, Maja (2008): Supostavna rašĉlamba frazema.

Fluminensia, 20, 1, 19-31.

310

311

Naira Jusufović

(Zenica, Bosna i Hercegovina)

Jezik i patologija identiteta

Sažetak

Jezik je osnovno i najsnaţnije sredstvo komuniciranja meĊu ljudima. Pomoću jezika

ljudi izraţavaju i saopštavaju svoje misli, osjećanja, ţelje, pitanja i drugo.

Keramitiĉijevski (1990) istiĉe da je korištenje jezika uvjet ljudskog napretka.

Razmatrajući ulogu sluţbenih jezika u Bosni i Hercegovini, vidno je da oni ne pridonose

unapreĊenju kvalitete ţivota graĊana, pa samim tim ni napretku bosansko-

hercegovaĉkog društva.

Naprotiv, jezici u Bosni i Hercegovini, kao nositelji etniĉkog/nacionalnog identiteta,

moćno su sredstvo za mobiliziranje straha od gubitka tog dijela identiteta i u funkciji su

razvoja patologije identiteta i pojedinca i grupe. Tuce (2009) istiĉe da patologija

identiteta nastaje zbog apsolutizacije nekog obiljeţja identiteta, jer zahtijeva 100%

realizaciju i zaštitu tog obiljeţja. Budući da nije moguća 100% realizacija niti jednog

obiljeţja identiteta, pa samim tim ni etniĉkog/nacionalnog, ukljuĉujući i jezik, kao

nositelja tog obiljeţja, ona postaje katalizator procesa dehumanizacije i nepresušni

izvor traume za graĊane Bosne i Hercegovine.

Ključne riječi: jezik, identitet, obiljeţje, apsolutizacija, patologija.

Za Ezopa, starogrĉkog basnopisca, jezik je i najljepša i najgora stvar.

Najljepša stvar, jer bez jezika ne bi bilo razgovora ni dogovora meĊu ljudima,

šaputanja meĊu zaljubljenima, molitve, pjesme, pouĉavanja... Najgora stvar,

jer bez njega ne bi bilo svaĊe, vrijeĊanja, ogovaranja, klevetanja…

Pomoću jezika ljudi izraţavaju i saopštavaju svoje misli, osjećanja, ţelje,

pitanja i dr. Pomoću jezika ljudi prenose svoje ideje, pogled na svijet i steĉena

iskustva. Jezik utjeĉe na razvoj mišljenja. On je osnovno i najsnaţnije sredstvo

komuniciranja meĊu ljudima, a korištenje jezika je (Keramitiĉijevski, 1990)

uvjet ljudskog napretka.

Identitet

„Identitet je struktura liĉnosti, sklop osobina koje pojedinac prominentno

koristi za samoprezentaciju liĉnosti... Sadrţi osobine kojima se pojedinac

najĉešće opisuje.“ (Tuce, Hadţiahmetović, 2014:150)

Tuce (2009), pojašnjavajući proces formiranja identiteta, istiĉe da se svako

od nas raĊa sa sviješću o vlastitom integritetu Ja i okolini (ne Ja), te materijalno-

fiziološkom osnovom sa svojstvima mišljenja, opaţanja, osjećanja, doţivljaja i

nagona (Slika1).

Budući da se okolina (ne Ja), zbog neizvjesnosti reagiranja, doţivljava

potencijalno opasnom, Ja osjeća nesigurnost. To je osnova bazne anksioznosti,

koja će se javljati tokom cijelog ţivota kada se osoba naĊe u nepoznatom

312

okruţenju. Ova situacija traţi od Ja angaţiranost kojom će izboriti povoljno

mjesto u okolini. U tu svrhu Ja posmatra obiljeţja okoline i od njih formira sliku

o sebi sa kojom ulazi u interakciju sa okolinom. Bira ona obiljeţja koja će mu

omogućiti ostvarivanje povoljnog statusa u konkretnoj okolini.

Uzimajući obiljeţja iz okoline Ja formira identitet, s kojim ide kroz ţivot,

uz mogućnost dogradnje i modifikacije, koji joj omogućava da funkcionira u

okolini sa manje nesigurnosti i anksioznosti, a više zadovoljstva (Slika 2).

Identitet je neophodan za interakciju sa okolinom. U kasnijoj ţivotnoj dobi,

osoba osjeća strepnju (bazna anksioznost) pri ulasku u nepoznatu sredinu, ne

zato što ne poznaje okolini, nego zato što okolina ne poznaje nju. Zbog toga

osoba na razne naĉine, verbalno i neverbalno, nastojati predstaviti se okolini,

ispoljiti onaj dio obiljeţja identiteta, koji će mu, u tom okruţenju, osigurati

povoljan status. Obiljeţja identiteta (marljiv, pošten, nespretan, muškarac, ţena,

kršćanin, musliman, Srbin, Bošnjak, Hrvat, Bosanac....) u identitetu svake osobe

imaju razliĉit raspored i predstavljaju relativno odreĊenje.

„Identitet je produkt Ja, individualni skup obiljeţja sa impliciranim

društvenim vrednovanjem, koji Ja uĉestvuje u interakciji sa okolinom i kod

osobe je na nivou svjesnog, a tendira sticanju povoljnog statusa u zaštiti Ja od

potencijalne opasnosti okoline.“ (Tuce, 2009: 19)

313

U procesu formiranju identiteta Ja uzima obiljeţja iz okoline i postavlja ga

na odreĊenu udaljenost od Ja. Na temelju te udaljenosti odreĊuje mu frekvenciju

korištenja. Bitno je istaknuti da dok je obiljeţje distancirano od Ja, ono je time

relativno odreĊeno i Ja moţe vladati njime (Slika 3).

Kada je obiljeţje bliţe Ja, Ja teţe manipulira identitetom, odnosno teţe

vlada sobom u interakciji sa okolinom. U nekim sluĉajavima obiljeţje identiteta

se moţe potpuno pribliţiti i zalijepiti za Ja, jer okolina isticanjem nekog

obiljeţja identiteta, stvara jaĉi pritisak (direktni ili indirektni) na osobu u smislu

odreĊenja „ Ti si takav“ ili „ Treba da si takav...“ Zbog pritiska okoline osoba

daje veći znaĉaj tom obiljeţju. Lijepi ga uz sebe i doţivljava kao sastavni dio

svog bića. To obiljeţje se apsolutizira.

Obiljeţje identiteta se moţe se apsolutizirati u djetinjstvu, ali i kasnijem

periodu ţivota. Obiljeţje koje se zalijepi za Ja doţivi se kao dio bića i naziva se

odreĊenjem. Njega Ja na impute iz okoline uvijek koristi, jer odreĊenje traţi

100% realizaciju i zaštitu. Osoba sve što se radi prilagoĊava tom obiljeţju.

Osoba je nemoćna vladati sobom. Ona zaboravlja da je to odreĊenje nekada bilo

u repertoaru okoline odakle ga je Ja uzelo i ukljuĉilo u svoj identitet, a

vremenom ga ubacilo u organizam. To dovodi do kontaminacije JA odreĊenjem

(Slika 4).

Okolina se doţivljava opasnijom. Dolazi do formiranja uskog identiteta sa

presudnim obiljeţjem i zato se izostanak 100% realizacije tog obiljeţja

314

doţivljava kao gubitak sebe. Zahtjev za 100% realizaciju odreĊenja je

iracionalan i dovodi do patologije identiteta i destabilizacije osobe. Osoba sa

širim identitetom , sa više obiljeţja uĉestvuje u doţivljavljaju sebe i nijedno

obiljeţje nije za realizaciju te osobe presudno.

Dakle, raĊamo se sa sviješću o Ja i ne Ja. Ja formira identitet u interakciji sa

okolinom uzimajući obiljeţja iz okoline s ciljem smanjenja baziĉne aksioznosti.

Budući da je identitet produkt Ja, a ne sinonim za Ja, znaĉi da ga Ja moţe i

modificirati kada mu takav identitet pravi problem.

Jezik u funkciji patologije identiteta

Etniĉko/nacionalni identitet ili taĉnije etniĉko/nacionalno obiljeţje je

sastavni dio identiteta svake osobe. Jezik je bitan dio tog obiljeţja. Anderson

(1990) stavlja jezik na glavno mjesto u odreĊenju zajedniĉkog identiteta.

Kada je etniĉko/nacionalno odreĊenje, pa samim tim i jezik, relativno, onda

ono pridonosi pozitivnom jaĉanju identiteta osobe, koja se dobro osjeća u svojoj

koţi i otvorena je za druge. Kada etniĉko/nacionalno odreĊenje, pa samim tim i

jezik, traţi 100% realizaciju, onda ono pridonosi patologiji identiteta. Osoba

tada okolinu doţivljava kao opasnost za gubljenje svog presudnog obiljeţja, u

ovom sluĉaju jezika, i sve njene akcije su usmjerene na odbranu, tj. 100%

realizaciju tog obiljeţja.

Da bi saĉuvale jezik, kao nositelja etniĉkog/nacionalnog odreĊenje, osobe

imaju izraţenu potrebu govoriti „ĉistim“ bosanskim, hrvatskim ili srpskim

jezikom, izvoditi nastavu i koristiti udţbenike iskljuĉivo na svom jeziku, imati

tv-kanal na svom jeziku itd. Primjera u našem okruţenju ima mnogo i svi oni

imaju zajedniĉku poveznicu, a to je da je jezik u nadreĊenom poloţaju u odnosu

na kvalitetu, o kojoj se malo ili nimalo promišlja.

Sliĉnosti i razlike jezika konstitutivnih naroda Bosne i Hercegovine

prepustit ćemo lingvistima, kao i pitanje maternjeg/materinskog jezika graĊana

Bosne i Hercegovine, a mi ćemo se vratiti procesu apsolutizacije presudnog

obiljeţja.

Teţnje za 100% realizacijom etniĉko/nacionalnog odreĊenja povezana je sa

potrebom za dokazivanjem da smo dovoljno dobri pripadnici svoje skupine,

dovoljno dobri Bošnjaci, Hrvati ili Srbi. Teţnje za 100% realizacijom

etniĉko/nacionalnog odreĊenja stavlja u fokus jezik, što definitivno stvara

presiju na osobu, ali i okruţenje. Osoba na temelje svojih filtera razvrstava

sugovornike na one koji govore njenim jezikom i one koji govore jezikom

drugih. Tako jezik, pored imena, postaje naš askriptivni identitet.

Razvrstavanje na one koje govore naš jezik i one druge je poĉetak procesa

dehuminazacije. Etiketirajući sebe, kao pripadnika odreĊene skupine, etike-

tiramo i druge. Poĉinjemo se baviti etiketama, umjesto ljudima. Budući da ne

slušamo šta oni drugi govore, ne ĉitamo šta oni drugi pišu, ne moţemo ih

dovoljno dobro upoznati, pa ih doţivljavamo kao potencijalnu opasnost za

gubitak, nama presudnog odreĊenja, jezika, pa sam tim i gubitak sebe.

315

Iskustvo sa ovih prostora govori da su ljudi u stanju opće gotovosti kako bi

saĉuvali presudno odreĊenje, a da pri tome nemaju svijest da nisu ugroţeni od

onih drugih, nego da apsolutizacija tog odreĊenja izaziva osjećaj ugroţenosti.

Razvrstavanje i etiketiranje pridonosi oduzimanju ljudskosti pripadnicima

one druge skupine, ali i pripadnicima svoje skupine, pa i samom sebi. To

oduzi-manje ljudskosti rezultira da ĉovjek radi protiv svoje prirode, da radi

protiv ţivota, a što se potvrdilo u zadnjem, ali i predhodnim ratovima na

podruĉju BiH. Bez dehumanizacije, ljudi ne bi mogli raditi jedni protiv drugih,

jer to nije u ljudskoj prirodi. U ljudskoj prirodi je (Marshall, 2002 ) da radimo

za dobrobit drugih i da pridonosimo bogaćenju svog ţivota i ţivota drugih.

Za promišljanje

Zapitajmo se za tren koja je funkcija jezika. Je li jezik sredstvo

sporazumijevanja, povezivanja i napretka ljudskog društva ili je jezik ĉuvar

identiteta, taĉnije, njegovog etniĉko/nacionalnog odreĊenja?

Izaberemo li jezik kao ĉuvara etniĉko/nacionalnog odreĊenja, jasno je da će

on biti katalizator procesa dehumanizacije i nepresušni izvor traume za graĊane

Bosne i Hercegovine.

Imamo li svijest o fluidnosti identiteta i relativnosti njegovih obiljeţja, onda

imamo šanse da jezik biramo kao sredstvo komunikacije, povezivanja i

društvenog napretka.

Hoćemo li odabrati prvu ili drugu varijantu ovisi ţelimo li biti dovoljno

dobri Bošnjaci, Hrvati i Srbi, ili ţelimo li biti dovoljno dobri ljudi, koji rade za

ţivot i dobrobit sebe i drugih.

Abstract

Language is the primary and most powerful means of communication among people.

People express and communicate their thoughts, feelings, desires, questions and others

by the help of language. Keramitiĉijevski (1990) points out that the use of language is

condition of human progress.

Concerning the role of the official languages in Bosnia and Herzegovina, it is evident

that they neither contribute to improving the quality of life of citizens, nor the progress

of BiH society. On the contrary, the languages in Bosnia and Herzegovina, as the

carriers of ethnic/national identity, are a powerful tool for mobilizing the fear of losing

that part of the identity and are in function of the development of the pathology and the

identity either of the individual or the group. Tuce (2009) points out that the pathology

of identity appears due to absolutism of an identity features, as it requires 100%

realization and protection of such characteristics. Being it is not possible 100%

realization of any features of identity, and therefore the ethnic/national, including the

language, as the carrier of such characteristics, it becomes a catalyst for the process of

dehumanization and inexhaustible source of trauma for the citizens of Bosnia and

Herzegovina.

Keywords: language, identity, characteristics, absolute, determination, pathology.

316

Izvori i literatura:

Anderson, B. (1990): Nacija: Zamišljena zajednica. Školska knjiga,

Zagreb.

Keramitijeĉiv, S. (1990): Opšta logopedija. Nauĉna knjiga, Beograd.

Marshall, R. (2002): Jezik saosjećanja. Zavod za udţbenike i nastavna

sredstva, Beograd.

Smith, A. (1998): Nacionalni identitet. XX vek, Beograd.

Tuce, P, Hadţiahmetović, N. (2014): Grupni identitet na terapiji

identiteta. Dobra knjiga, Sarajevo.

Tuce, P. (2009): Terapija identiteta. Minex d.o.o., Zenica.

317

Ozrenka Fišić

Ruţa Tomić

(Novi Travnik/Tuzla, Bosna i Hercegovina)

Propitivanje etiĉkoga naĉela odgovornosti kroz biblioterapijsko

iskustvo ĉitanja i izvedbeni performativ Andrićeve pripovijetke

„Deca“

Sažetak

Motivirana temom znanstvene konferencije, višegodišnjim iskustvom nastavnika

bosanskog, hrvatskog, srpskog jezika i knjiţevnosti u osnovnoj školi i završnim master

radom iz oblasti pedagogije i psihologije koji se bavi ulogom art terapija u radu sa

djecom i odraslima predstavit ću nove naĉine rada u nastavi knjiţevnosti koji istraţuju

mogućnosti korištenja biblioterapije i forum teatra. Kao ogledni primjer uzela sam

Andrićevu pripovijetku „Deca“ pomoću koje propitujem etiĉko naĉelo odgovornosti

potvrĊujući ideju o knjiţevnosti kao mediju za uspostavljanje komunikacije sa samim

sobom koji se osvještava u drugom. Ĉitatelj od promatraĉa putem identifikacije postaje

sudionik komunikacijske radnje koja se pomoću metoda forum teatra izvodi preko

njega. U radu ću izloţiti ex post facto eksperiment koji sam provela u osnovnoj školi na

uzorku 101 uĉenika koristeći biblioterapiju i forum teatar u obradi Andrićeve

pripovijetke „Deca“. Uz mentorstvo Doc. dr. sc. Ruţe Tomić ispitala sam efekte novih

terapija na njihove socijalno-emocionalne kompetencije s akcentom na emocijski

diskurs.

Ključne riječi: razvojna biblioterapija, pozitivna psihoterapija, teorija performativa,

etiĉko naĉelo odgovornosti, emocijski diskurs, forum teatar, ex post facto eksperiment.

Mogućnosti kreativnih terapija u nastavi knjiţevnosti

„Kreativna energija se uvijek oslobaĊa za

nešto, ona ne smije ostati u zraku bez

uporišta – kad je već oslobodimo, moramo

znati šta s njom, gdje je uloţiti...“

(Ivana Bašić)

Mladi današnjice su djeca novog doba i obrazovanje mora pratiti ubrzani

razvoj tehnologije tako što će prepoznati vaţnost aktivne nastave u kojoj su

uĉenici 80% ukljuĉeni, a to se moţe postići kreativno osmišljenim projektima u

kombinaciji više kreativnih metoda. Ukoliko kreativne terapije razumijemo kao

razvojne odgojno-obrazovne terapije, tada ćemo ih ugraĊivati u nastavni proces

kao nove multimedijalne metode koje djeluju poticajno na razvoj kreativnosti i

jaĉanje flow stanja kod djece i mladih, u prevenciji kroz edukacijski odgoj ili u

promjeni obrazaca ponašanja i mišljenja kao što su vršnjaĉko i obiteljsko

nasilje, strahovi od autoriteta, inicijacijski strahovi odrastanja, komunikacijski

odnosi i drugo. Multimedijalna kreativna terapija je kombinacija kreativnih

318

terapija koja koristi priĉu, glazbu, ples i pokret, crtanje, pisanje, ĉitanje, glumu i

druge oblike izraţavanja kroz interaktivnu nastavu zavisno od cilja koji se ţeli

postići. Uspješnost rezultata omogućava interdisciplinarni pristup temi jer

proširuje granice jednog medija i postaje multimedijalan. Oblik, kretanje, zvuk,

materijal, povezivanje izmeĊu elemenata stvarnosti koji nas okruţuju otvara

nove mogućnosti kreativnog izraţavanja, razvoja osobnosti i kreativnosti. Na

takav naĉin osmišljen sat otvara nove mogućnosti u nastavi knjiţevnosti, što se

postiţe ne samo paţljivo izabranim kreativnim terapijama, nego i knjiţevnim

tekstovima koji imaju snaţnu poruku.

U nastavi knjiţevnosti istraţujem mogućnosti korištenja kreativnih terapija

(biblioterapija, poetska terapija, terapija pisanja i dr.) i zapazila sam da uĉenici

emotivno reagiraju i s radošću usvajaju nova znanja razvijajući svoj kreativni

potencijal, samoizraţavanje i samospoznaju. Išĉitavajući brojnu literaturu

otkrila sam pozitivna iskustva drugih koji koriste kreativne terapije u radu s

djecom. Istraţila sam terapeutsku vrijednost Andrićevih pripovjedaka za djecu i

kao ogledni primjer za ovu Znanstvenu konferenciju pripremila pripovijetku

„Deca“ pomoću koje propitujem etiĉko naĉelo odgovornosti potvrĊujući ideju o

knjiţevnosti kao mediju za uspostavljanje komunikacije sa samim sobom koji se

osvještava u drugom.

Andrićeve priĉe ubrajamo u „literaturu snage“ (Thomas de Quincy) ĉija je

glavna osobenost sposobnost pokretanja unutarnje mudrosti i preispitivanje

vlastitih ustaljenih pogleda pomoću tajnog pišĉevog jezika koji dovodi misli i

osjećaje na drugaĉiju frekvenciju nudeći ideju o promjeni mimetiĉkih obrazaca.

U pripovijetci „Deca“ Andrić koristi opisivanje dogaĊaja koji su primjenjivi na

svaku situaciju i svako vrijeme, tzv. „opis bez mjesta“ (Wallace Stevens) u

kojem sadrţaj nije strogo smješten u povijesni okvir, već biva pozadinom

fenomena transgeneracijskog prijenosa traume kroz iskustva susreta s drugim.

Uprizorenjem scene vršnjaĉkoga nasilja i otvaranjem teme (ne)posluha pisac

osvještava problem mrţnje prema nemoćnom subjektu te uspostavlja

komunikaciju s ĉitateljima što otvara mogućnost ukljuĉivanja razvojne

biblioterapije u obradi pripovjednog teksta. Premještanjem naglaska s pitanja

istine (konstativ) na pitanje snage iskaza (performativ), kako je to uoĉio tvorac

teorije performativa J. L. Austin, nudi se forum teatar (Augusto Boal) kao

iskustvo razlika i šansi za performativni obrat. Ljekovita moć Andrićevih

pripovjedaka za djecu ogleda se u odabiru tema koje propituju razliĉita

emocionalna stanja djeĉje psihe, traumatiĉna iskustva odrastanja, etiĉka naĉela

odgovornosti kroz psihološku karakterizaciju likova od kojih su većina djeca.

Kombiniranje metoda biblioterapije i forum teatra ponudilo se kao

najuĉinkovitije rješenje. Terapija knjigom ili biblioterapija pojavila se

poĉetkom 20. stoljeća kao ideja o promjeni ponašanja u mišljenju i ponašanju

pojedinca. 1966. je zvaniĉno prihvaćena, prvo u medicini kao kliniĉka i

psihijatriji kao institucionalna, da bi se kasnije proširila i u druge društvene

prostore kao razvojna biblioterapija. Utemeljena na osnovama psihoanalitiĉke

319

teorije biblioterapija budi osjećaj katarze, pomaţe u otkrivanju i rješavanju

problema. Metoda biblioterapije moţe pokrenuti snaţne emocionalne procese

jer se uĉenici poistovjećuju s likovima, ĉitajući o iskustvima drugih istraţuju

sopstvenu emocionalnost što omogućuje promjenu stavova i ponašanja u

stvarnom ţivotu. Samim tim se potvrĊuje mogućnost razvojne biblioterapije kao

ideje o promjeni ponašanja i mišljenja pojedinca pomoću knjige. Glavni cilj je

izazivanje promjena kroz rastuću vještinu prilagodbe, a sporedni ciljevi su

razvijanje ispravnog opaţanja, jaĉanje komunikacijskih vještina, graĊenje

samopouzdanja, spoznaja o pravu na izbor, te dobivanje odgovora na brojna

pitanja vezana za probleme odrastanja. Ĉitanje nije samo vještina nego i naĉin

razmišljanja i komunikacija sa sobom i svijetom koji te okruţuje. Interaktivna

biblioterapija se primjenjuje u radu sa zdravom populacijom u pravcu njihovog

osobnoga razvoja ili u okviru odgoja i obrazovanja. U biblioterapijskom radu

vaţni su sljedeći elementi: izbor teksta za obradu zadane teme, poznavanje

principa individualnoga i grupnog rada na tekstu koji potiĉe na ekspresiju,

djelovanje i razmišljanje, te motivacijsko ĉitanje. Uspješnost rada nastave

zasnovane na biblioterapijskim principima moţemo izmjeriti klasiĉnim

evaluacijskim upitnicima, osobnim iskazima sudionika, studijama sluĉaja te

procjenom uspješnosti odabira teksta.

Forum teatar ili kazalište potlaĉenih kroz scenu, igru, glumu i vjeţbu

pomaţe mladima da se suoĉe s problemima koji prati proces odrastanja. Njegov

tvorac Augusto Boal je 50-tih u Brazilu radio na smanjivanju diskriminacije,

suzbijanju opresije i rješavanju socijalnih problema putem teatra. U centru ideje

je bila potreba da se pasivni gledalac pretvori u glumca, onoga koji razmišlja o

ponuĊenom rješenju, razmatra nove prijedloge, aktivno sudjeluje u predstavi i

mijenja dramsku situaciju, jer „govoriti znaĉi imati moć“ (Boal, A). Mladi pišu

scenarij za scene inspirirane njihovim vlastitim iskustvima ili dramatizuju

paţljivo odabran tekst koji nosi trijada likova: opresor, potlaĉeni i neutralni.

Nakon uvjeţbavanja izvodi se predstava pred publikom, prati njihova reakcija i

zatim ponavlja s tim da sad oni mogu zaustaviti imago scenu i aktivno se

ukljuĉiti putem posrednika. Cilj je ponuditi što više mogućnosti i osjetiti kako je

biti u odreĊenoj ulozi i razumjeti drugoga. UN su prepoznale vrijednost Forum

teatra i proglasili ga zvaniĉnim sredstvom za socijalne promjene.

Pripovijetka „Deca“ u prevenciji vršnjaĉkoga nasilja metodama

biblioterapije i forum teatra

„Mali ljudi koje mi zovemo deca imaju svoje

velike bolove i duge patnje koje posle kao

mudri i odrasli ljudi zaboravljaju.“

(Ivo Andrić)

S ciljem istraţivanja mogućnosti kreativnih terapija u nastavi knjiţevnosti i

plana primijenila sam metode razvojne biblioterapije, art terapije i forum teatra

u obradi pripovjedaka „Knjiga“, „Prozor“, „Deca“ i „Kula“. Uvodni dio i

320

pripremu istraţivaĉkog projekta uradila sam u 7. i 8. razredu tako što su uĉenici

na satu lektire u grupnom radu dobili razliĉite teme koje su obradili na osnovu

pripovjedaka iz zbirke „Deca“. A grupa je obraĊivala strah od autoriteta

pomoću pripovijetke „Knjiga“, B grupa temu strahova odrastanja pomoću

pripovijetke „Kula“, C grupa nasilje u obitelji pomoću pripovijetke „Prozor“, a

D grupa vršnjaĉko nasilje pomoću pripovijetke „Deca“. Oni su imali zadatak da

naprave scenarije i pripreme predstave u obliku forum teatra koju su poslije

izveli u 5., 6., 7. i 8. razredu.

U ovom radu ću predstaviti pripovijetku „Deca“ u prevenciji vršnjaĉkoga

nasilja metodama biblioterapije i forum teatra. Postavljen je cilj

biblioterapijskog pristupa djelu: Osvijestiti problem vršnjaĉkoga nasilja i

kritiĉki promišljati o naĉinima kako reagirati. Zadaci su: pogled na nasilje iz

druge perspektive, psihološka karakterizacija likova nasilnika, ţrtve i

promatraĉa, identifikacija s likovima i razgovor usmjeren na njihove postupke i

naĉine rješavanja problema. Grupe su dobile zadatke da se poveţu s likovima

nasilnika (Mile i Palika), ţrtve (jevrejski djeĉaci) i (ne)poslušnika (djeĉak) te da

kroz radionicu izravno sudjeluju u kreativnom stvaralaĉkom performativu

oţivljavanja pripovijetke i oblikovanja scenskog iskaza pomoću forum teatra.

Oĉekujući emocionalne rezultate, u toku rada sam provela ex post facto

istraţivanje obuhvativši 4 razreda od 5. do 8., ukupno 101 uĉenik, te ispitala

efekte novih terapija na socijalno-emocionalne kompetencije uĉenika s

akcentom na emocijski diskurs. Koristila sam skalu procjene raspoloţenja, ĉek-

listu pridjeva za mjerenje emocionalnih stanja koji pokazuju osjetljivost na stres

izazvan prikazom scena vršnjaĉkoga nasilja. Obzirom da uĉenici uspostavljaju

slojevitu komunikaciju s likovima bilo mi je vaţno izmjeriti vrstu i jaĉinu

njihovih emocija poslije biblioterapijske obrade teksta i performativne izvedbe

forum teatra te napraviti komparativnu analizu. Prvi presjek za mjerenje

emocija napravila sam u trenutku kulminacije pripovijetke kada se glavni junak

simboliĉno nazvan (ne)posluh naĊe licem u lice sa ţrtvom.

Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jedna

mu podlanica sva u krvi, sa zabaĉenom glavom kao kod samrtnika. U

tom trenutku ugledah prvi put njegovo lice. Usta mu napola otvorena,

usne bele, oĉi bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više, i

odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti.

(„Deca“)

Obzirom da smo se koristili metodom forum teatra, napravili smo 'mogući'

kraj, zamrznuli imago scenu nasilja i izmjerili emocije. Nakon toga su se

ukljuĉili uĉenici i ponudili rješenja nudeći prijedloge: da svi zajedno odbrane

ţrtvu, da zovu policiju ili nekog od odraslih, dok nismo došli do oĉekivanih

odgovora, a to je promjena ponašanja u mišljenju i ponašanju mogućih i

stvarnih nasilnika te spoznaja da jedino moţemo mijenjati sebe. Tada je

odigrana završna scena u kojoj je došlo do performativnih obrata i ţeljenog

321

završetka što je kod promatraĉa izazvalo nestanak negativnih i javljanje

pozitivnih osjećanja.

Scenarij predstave „Ne Nasilju“

Mali ljudi, koje mi zovemo „deca“, imaju svoje velike bolove i druge

patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube

ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u

klupu iz osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet

ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje ţive i dalje i

postoje kao svaka stvarnost.

(Ivo Andrić)

I. DIO

PROSJEDI INŢENJER: sjeća se djetinjstva.

PRIPOVJEDAĈ: Bila je nedjelja. Djeca ne vole to pretproljećno vrijeme, kad

je zemlja još pusta i grane gole, kad nema ni snijega ni cvijeća ni

voća, ni zimskih igara ni kupanja. U takve dane, klateći se na

komšijskim tarabama i ţmirkajući na martovskom suncu, ovi mali

ljudi izmišljaju nove, ĉesto ĉudne i svirepe igre.

IMAGO SCENE: Igraju se, tuku, podmeću noge, ĉupaju kosu.

(NE)POSLUH: Deĉje voĊe iz našeg sokaka bili su Mile i Palika.

MILE (blijed, oštar, s licem suviše izraĊenim za njegove godine)

PALIKA (otegnut i teţak izgovor kao da su mu usta puna tijesta)

(NE)POSLUH: Mi smo bili vojska, nestalna i nedisciplinovana, ali borbena i

grlata. Kao u svakoj borbi, i tu je bilo privrţenosti i hrabrosti,

kolebanja i nevjerstva, suza, krvi, izdaje i za-kletvi. Gotovo svako

veĉe voĊe su nam prilazile i odvodile nas u stranu.

MILE I PALIKA: (ozbiljnim i muklim glasom) Jesi li mi drug?

(NE)POSLUH: Jesam!

VOĐE PRILAZE DJECI I PITAJU IH ISTO PITANJE.

MILE I PALIKA: Sutra poslije podne idemo u tuĉu da bijemo one iz druge

mahale!

PALIKA: Pripremio sam štap pokovan ekserima i zašiljen u vrhu.

MILE: A ja gumenu cijev, pri dnu punu olova, nazvao sam je „budalaš“.

MILE I PALIKA: Budi spreman! Evo ti zalomljena letva iz koje viri ekser.

SUTRADAN!

MILE (ljutito i zapovjedniĉki): Idemo! Eno ih! IMAGO SCENA (Tuĉa)

(NE)POSLUH: Gledam ih, iskoĉili iz onog pritvornog mira i odjednom se

pretvorili u nešto novo i nepoznato. IMAGO SCENA (Tuĉa) Srce mi

tuĉe jako.

PRIPOVJEDAĈ: Pred njim se otvara jedan veliki, uzbudljivi, strašni svijet u

kom se daju i primaju udarci, IMAGO SCENA (Tuĉa), mrzi i likuje,

pada i pobjeĊuje. Oko ulovljenog djeĉaka sve više se steţe trougao od

letve, toljage i gumene cijevi. On bjeţi u slijepu ulicu, tu ga doĉeka

(Ne)posluh.

322

PRIPOVJEDAĈ: U tom trenutku ugledah prvi put njegovo lice. Usta mu

napola otvorena, usne bele, oĉi bez pogleda, razlivene kao voda, bez

ikakva izraza više, i odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti. Tu je

trebalo udariti.

(NE)POSLUH: Šta se tada desilo?

MILE I PALIKA: Šta se tada desilo?

IMAGO SCENA NASILJA (Ĉek lista mjerenja emocija 1.)

SKALA PROCJENE RASPOLOŢENJA nakon prvog presjeka emocija

Da li upravo sada

osjećate

Ne

uopće

Malo

Umjereno

Jako

Vrlo jako

UZNEMIRENOST

STRAH

TUGA

LJUTNJA

GAĐENJE

SAŢALJENJE

II. DIO

PRIPOVJEDAĈ: Šta se tada uistinu desilo? Što biste vi uradili? Kako moţemo

spasiti ţrtvu? Dajte svoj prijedlog. Hoće li netko zamijeniti glumca?

Kakav kraj priĉe ţelimo? E, ovako je to ispriĉao pisac:

(NE)POSLUH: (stoji ispred ţrtve i pušta ga da protrĉi pored njega)

PALIKA: Kuš!

MILE (šuti, pljunu)

(NE)POSLUH (stoji nasred ulice i briše se rukavom dok voĊe odmiĉu):

Izgledalo je da oni lete, a da vrijeme stoji.

PALIKA: Kakva je to bruka bila.

MILE (šuti, okreće glavu)

(NE)POSLUH: Sav moj detinji svet srušio se, i razbijen u komade, leţao kod

mojih nogu.

Prezir voĊa, podsmijeh cijele djeĉje ĉete iz mahale. Poniţenje i usamljenost.

PRIPOVJEDAĈ: Pokazivali su ga prstom djeci iz drugih mahala. Stajao je

nemoćan, ne razumijevajući ništa i znajući samo jedno: da pati.

Osramoćen, izvrgnut podsmijehu, i sam.

MILE I PALIKA: Treba biti kao mi, napadati i tući!

(NE)POSLUH: A ja to ne mogu i ne umijem! Jesam li u pravu? Kako biste vi

uradili? Treba li biti poslušan kad od tebe traţe da napadaš drugoga?

POUKA PRIĈE: MOŢEŠ PROMIJENITI SAMO SEBE!

IMAGO SCENA NENASILJA.

POSTOJI IZBOR, RECI NE NASILJU!

323

IMAGO SCENA NENASILJA (Ĉek lista mjerenja emocija 2.)

SKALA PROCJENE RASPOLOŢENJA nakon drugog presjeka emocija

Da li upravo sada

osjećate

Ne

uopće

Malo

Umjereno

Jako

Vrlo jako

SMIRENOST

OPUŠTENOST

SREĆA

RADOST

ODOBRAVANJE

RAZUMIJEVANJE

Analiza rezultata dobivenih pomoću skale procjene raspoloţenja

Rezultati istraţivanja negativnih i pozitivnih emocija koje kod uĉenika

pobuĊuju metode biblioterapije i forum teatra u analizi knjiţevnog djela s

temom vršnjaĉkoga nasilja pokazuju vaţnost razvijanja i poticanja pozitivnih

emocija poput empatije. Brdar i Anić su istraţivali jaĉinu emocija kod uĉenika u

osnovnoj školi i došli do pokazatelja da se u adolescenciji povećavaju negativne

emocije, a smanjuju pozitivne te da mladi ljudi u školi najviše doţivljavaju

negativnih emocija. One smanjuju aktivnost uĉenika dok pozitivne emocije

potiĉu aktivnost i pomaţu u zaštiti od negativnih doţivljaja i tako jaĉaju

psihiĉku i fiziĉki otpornost (Brdar i Anić, 2010).

U analizi i obradi rezultata korištene su tabele iz SPSS programa na osnovu

kojih su provjerene hipoteze da kreativne terapije (biblioterapija i forum teatar)

djeluju na promjenu obrazaca ponašanja, mišljenja i emocija kod djece i mladih.

Analizirane su sljedeće vrijednosti: Mjere centralne tendencije, varijabilnosti i

distribucija frekvencije, Mjere disperzije i distribucije za negativne i pozitivne

emocije, Mjere normalnosti distribucije, Kolmogorov-Smirnov test, Uspo-

reĊivanje aritmetiĉkih sredina parova negativnih i pozitivnih emocija, T Test po

spolu te Pearsonov hi kvadrat test emocija po spolu i po razredu. Izdvojila sam

tabelu Mjere centralne tendencije, varijabilnosti i distribucija frekvencije uz

deskriptivno pojašnjenje rezultate istraţivanja. Kompletni rezultati istraţivanja

mogu se vidjeti u magistarskom radu iz pedagogije pod naslovom Uloga

kreativnih terapija u odgoju djece i mladih koji se nalazi u arhivi Edukacijskog

fakulteta Travnik.

Iz tabele moţemo išĉitati deskriptivne statistiĉke vrijednosti varijabli

ukljuĉenih u ovo istraţivanje, a to su negativne emocije A1 - uznemirenost, A2

- strah, A3 - tuga, A4 - ljutnja, A5 - gaĊenje, A6 - saţaljenje i pozitivne emocije

B1 - smirenost, B2 - opuštenost, B3 - sreća, B4 - radost, B5 - odobravanje, B 6 -

324

razumijevanje. Analiza mjera centralne tendencije za sve ispitanike pokazuje da

najveća aritmetiĉka sredina za varijablu A6 (saţaljenje) iznosi M = 3,63 (uz

standardnu devijaciju SD = 1,294), dok je najveća aritmetiĉka sredina za

varijablu B6 (razumijevanje) iznosi M = 3,96 (uz standardnu devijaciju SD =

1,139). Analizom odabira emocija A s najvećom srednjom vrijednosti vidimo da

emociju saţaljenja izraţava jako 26,7% i vrlo jako 33,7% što pokazuje izraţenu

empatiju. Analizom odabira emocija B s najvećom srednjom vrijednosti vidimo

da razumijevanje situacije i pozitivnu reakciju na dobar završetak i sprijeĉeno

nasilje nad ţrtvom izraţava jako 23,8% i vrlo jako 43,6% što potvrĊuje hipoteze

istraţivanja da kreativne terapije djeluju na ponašanje, mišljenje i emocije, na

jaĉanje empatije i razumijevanje situacije u kojoj odabir nenasilja dovodi do

pozitivnih promjena u ponašanju i razmišljanju.

Najmanja aritmetiĉka sredina za varijablu A5 (gaĊenje) iznosi M = 2,69 (uz

SD = 1,398), dok je najmanja aritmetiĉka sredina za varijablu B2 (opuštenost)

(uz SD = 1,345). Analizom odabira emocija A s najmanjom srednjom

vrijednosti vidimo da emociju A5 (gaĊenje) uopće ne osjeća 23,8% i malo

osjeća 30,7% što moţe biti pokazatelj da su djeca navikla gledati scene nasilja i

svakako je zanimljiv podatak za dublje istraţivanje. Analizom odabira emocija

B s najmanjom srednjom vrijednosti vidimo da B2 (opuštenost) uopće ne osjeća

17,8%, a malo osjeća 19,8% što pokazuje jaĉinu uznemirenosti koja je

prethodila opuštenosti. Ovom rezultatu ćemo dodati i emociju B1 (smirenost)

koju uopće ne osjeća 12,9% malo osjeća 24,8% ispitanika što govori o reakciji

na negativnu situaciju iz prethodnog mjerenja i na snagu uznemirenosti te

potvrĊuje hipotezu o snaţnoj emotivnoj reakciji na teme vršnjaĉkoga nasilja

pomoću kreativnih terapija.

Para-me-tar N M SD Ne uopće Malo Umjereno

Jako Vrlo jako

f P f P f P f P f P

A1 101 3,09 1,327 8 7,9 37 36,6 17 16,8

16 15,8 23 22,8

A2 101 2,89 1,414 26 25,7 14 13,9 20 19,8

27 26,7 14 13,9

A3 101 3,30 1,480 16 15,8 19 18,8 17 16,8

17 16,8 32 31,7

A4 101 2,99 1,446 21 20,8 20 19,8 21 20,8

17 16,8 22 21,8

A5 101 2,69 1,398 24 23,8 31 30,7 13 12,9

18 17,8 15 14,9

A6 101 3,63 1,294 7 6,9 17 16,8 16 15,8

27 26,7 34 33,7

B1 101 3,05 1,284 13 12,9 25 24,8 23 22,8

24 23,8 16 15,8

B2 101 2,99 1,345 18 17,8 20 19,8 25 24,8

21 20,8 17 16,8

B3 101 3,49 1,460 15 14,9 13 12,9 17 16,8

20 19,8 36 35,6

325

B4 101 3,45 1,375 15 14,9 10 9,9 18 17,8

31 30,7 27 26,7

B5 101 3,53 1,375 12 11,9 11 10,9 24 23,8

19 18,8 35 34,7

B6 101 3,96 1,139 4 4,0 7 6,9 22 21,8

24 23,8 44 43,6

Mjera centralne tendencije, varijabilnosti i distribucija frekvencije

Osobni iskazi uĉenika

„Djeca vas neće pamtiti po onome

materijalnome što ste im omogućili, već po

osjećajima koje ste s njima podijelili.“

(Hansen Canfield)

Visoka razina emocija povezana je s razumijevanjem emocionalne

inteligencije u kontekstu uĉenja tako da vaţnost obrazovanja emocija mora biti

prioritet u novoj školi koja se treba kroz razliĉite programe usmjeriti na razvoj

emocionalnih kompetencija uĉenika.

UnapreĊivanje razredne klime, poboljšavanje školskog uspjeha, promjena

negativnih osjećaja u pozitivne i jaĉanje psihofiziĉke otpornosti djece i mladih

cilj su emocionalne pedagogije i razlog uvoĊenja kreativnih terapija u programe

obrazovanja emocija što je ovo istraţivanje pokazalo i potvrdilo rezultatima.

Sve zadane hipoteze dokazane su u istraţivanju pomoću statistiĉke analize.

Kreativne terapije djeluju na promjenu obrazaca ponašanja, mišljenja i emocija

kod djece i mladih što se vidi iz jaĉine negativnih i pozitivnih emocija na

osnovu skale mjerenja emocija. Uĉenici imaju razvijenu empatiju koja se

pokazuje u situaciji kada svjedoĉe sceni nasilja što se vidi po jaĉini emocija

vezanih za empatiju od kojih dominira tuga. Uĉenici emotivno reagiraju na

negativne i pozitivne situacije kada ĉitaju knjiţevni tekst, ali u korelaciji s

predstavom pokazuju razumijevanje na osnovu primjera i uţivljavaju se u ulogu

ţrtve i promatraĉa. Metoda forum teatra je izuzetno pogodna za rad na promjeni

obrazaca razmišljanja, ponašanja i razumijevanja teme nasilja kroz likove ţrtve,

nasilnika i promatraĉa što potvrĊuju rezultati istraţivanja. Kao primjeri slijede

ulomci iz osobnih iskaza uĉenika.

Uĉenici 5. razreda:

„Nikada ne smijemo poslušati nasilnika, moţemo se promijeniti.“ M. S.;

„Sretan završetak dao mi je sretnu emociju, i još nešto, saznao sam i mnoge

pouke.“ S. T.;

„Meni je postupak (ne)posluha dobar jer treba reći NE nasilju meĊu

vršnjacima.“ M. T.;

„Nasilje nije dobro rješavati nasiljem.“ A. O.

326

Uĉenici 6. razreda:

„Jako je lijepo i pokazuje nama malim ljudima kakvo nasilja ima i da ne

moramo pristati na posluh ako nas netko prisiljava pa makar to bilo i po cijenu

ţivota.“ I. B.;

„Meni se ovakav naĉin rada jako svidio jer je probudio u meni neke osjećaje i

tokom ĉitanja mi se u sklopljenim oĉima pojavila ta slika svega. Ušla sam u

mislima u scenu. Najviše mi se svidio neposluh jer se promijenio.“ I. G.;

„Meni se jako sviĊa i volio bih da stalno ovako radimo.“ D. Dj.;

„SviĊa mi se mnogo ovakav naĉin rada zato što moţemo da otkrijemo svoje

osjećaje i da razmišljamo. Vidjeli smo ponašanje voĊe koje je bilo jako ruţno i

kako su galamili traţeći poslušnost. I kako su ţrtvu tukli, moţda zato što je

druge vjere.“ B. V.

Uĉenici 7. razreda:

„Ovaj sat mi se veoma svidio jer nije dosadno.“ D.M., djeĉak paraplegiĉar;

„SviĊa mi se ovaj naĉin rada jer je puno zanimljiviji i vidim kako se mogu

povezati s tekstom i brzo mijenjati osjećaje i sviĊa mi se što sam i ja

sudjelovala.“ K. B.;

„Meni se dopao ovakav naĉin rada. Samo da ĉitamo priĉu ne bih osjetila toliku

emociju kao kad sam gledala izvoĊenje. Bilo mi je jako drago što se pozitivno

završilo.“ M. R.;

„Bolje sam razumio tekst i osjećam se ispunjeno.“ A. Z.

Uĉenici 8. razreda:

„Ja mislim da bismo trebali razumjeti ţrtvu i staviti se na njezino mjesto i

pomisliti kako je njoj teško. Zato kad stanemo pred nekoga koga ţelimo

udariti, razmislimo dobro što radimo i opustimo se, imamo izbor! Meni se

sviĊaju sve pripovijetke pisca Ive Andrića.“ Z. V.;

„Dok sam glumila (ne)posluha, nisam se osjećala dobro jer sam trebala udariti

ţrtvu. Osjetila sam veliko saţaljenje prema njoj i bilo mi je drago što sam je

pustila, a opet osjećam poniţenje zbog cijele situacije. SviĊa mi se ovakav

naĉin rada i mislim da je najbolji dosad. Omogućuje nam da bolje shvatimo, u

ovom sluĉaju, ţrtvu i nasilnika.“ M. B.;

„Mene je ovo jako potreslo da tri djeĉaka tuku jednoga i gledaju kako pati, ali

sva sreća da se našao jedan dobar i pustio napadnutog, valjda mu je bilo ţao te

ţrtve. A ja sam suosjećao s njim zato što je bio tako jadan.“ M. K.;

„Ja dok sam ovo slušao, razmišljao sam i ja mislim, kad nekoga ne volim i kad

ga treba tući, onda, udri ravnodušno.“ R. B.

Zanimljivo je dalje istraţivati profil ovog djeĉaka jer je u skali procjene

raspoloţenja pokazao nedostatak straha, tuge, sreće, radosti, razumijevanja

ţrtve, istaknuo da se ne osjeća ni negativno ni pozitivno i da je vrlo ljut. Na

pitanje da li im se sviĊa ovakav naĉin obrade knjiţevnog teksta i njegovo

oţivotvorenje metodom forum teatra 48 uĉenika ili 96% je iskazalo

zadovoljstvo ovakvim oblikom rada i pokazalo ţelju da što ĉešće radimo

biblioterapiju i forum teatar na satu. 2 se uĉenika ili 4% nisu izjasnila.

327

Zakljuĉak

„Dijete naprosto ne moţe, nije u prilici,

stvarati dogaĊaje i onda u njima sudjelovati,

i gdje ih naĊe, gdje se oni odvijaju pred

njegovim oĉima, ono im se pušta, pušta da

ga oblikuju i bogate.“

(Danijel Dragojević)

Na osnovu istraţivanja komunikacijske i terapeutske vrijednosti

pripovijedaka Ive Andrića iz zbirke „Deca“, primjene nekoliko odabranih

tekstova pomoću metoda biblioterapije i forum teatra, te nakon provedene

evaluacije rezultati pokazuju da kombiniranje više kreativnih terapija daje bolje

rezultate i dodatno motivira djecu i mlade, tzv. digitalne uroĊenike za teme koje

su bliske multimedijalnom dobu. Zato je potrebno preoblikovati metodološki

instrumentarij u ĉitankama za tekstove koji bi se mogli obraĊivati pomoću

paţljivo odabranih kreativnih terapija zavisno od uĉinka koji se ţeli postići.

Metodološki i odgojno-obrazovni koncepti trebaju biti u sluţbi širenja uĉeniĉke

kreativne slobode, oblikovanje ispravnih i promjenu pogrešnih obrazaca

mišljenja i ponašanja te ih pripremati za ţivot u suvremenom demokratskom

društvu.

UvoĊenje kreativnih art terapija u redovan školski program imao bi

uĉinkovito dejstvo na sve uĉenike jer bi osvjeţio i obogatio sadrţaj nastavne

jedinke i istovremeno djelovao opuštajuće, relaksirajuće i oslobaĊajuće. Vaţno

je da uĉitelji prepoznaju vrijednost kontinuiranog korištenja navedenih art

terapija zavisno od predmeta koji predaju, vrste sata, nastavne jedinke koju

obraĊuju.

Cjeloţivotno uĉenje podrazumijeva stalno i kontinuirano usavršavanje

prosvjetnih djelatnika za što bolju interakciju s uĉenicima i modernizaciju škola,

a jedan od naĉina stvaranja modernog obrazovnog sustava jeste i njihova obuka

za kreativne terapeute koji će raditi na razvoju djeĉje kreativnosti i prevenciji

stresa u predškolskom, osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju.

Prosvjetnim djelatnicima se moraju stvoriti uvjeti za stalne edukacije na

seminarima i radionicama te kroz struĉnu literaturu.

Abstract

Inspired by the theme of scientific conferences, many years of experience in teaching

Bosnian/Croatian/Serbian language and literature in primary school and the final

master work in the field of education and psychology, which examines the role of art

therapy in work with children and adults, I will present new ways of teaching literature

that explore the possibility of using bibliotherapy and forum theater. As a prime

example, I took Andric's short story „Children“ by which I question the ethical

principle of responsibility, confirming the idea of literature as a medium to establish

communication with ourselves, which clarifies in the other one. The reader starts as a

328

viewer, which through the identification becomes a participant of communication

actions that are performed by him, using methods of forum theater. In this paper, I will

set out ex post facto experiment I conducted in elementary school on a sample of 101

students using bibliotherapy and forum theater in the processing of Andric's short story

„Children“. Under the mentorship of docent Ph. D. Ruţa Tomić I questioned the effects

of new therapies on their social-emotional competence with emphasis on an emotional

discourse.

Keywords: developmental bibliotherapy, positive psychotherapy, performative theory,

the ethical principle of responsibility, an emotional discourse, forum theater, ex post

facto experiment.

Izvori i literatura:

Bašić, I. (2011). Biblioterapija i poetska terapija. Zagreb: Balans

centar.

Csikszentmihalyi, M. (2006). FLOW – Oĉaravajuća obuzetost.

Jastrebarsko: Naklada Slap.

Goleman, D. (2012). Emocionalna inteligencija. Beograd: Geopoetika.

Grahovac, N. (2010). Vršnjaĉko nasilje u obrazovnom sistemu. Banja

Luka: Ombudsman.

Guld Landi, K. (2007). Zainteresujte Ċake za uĉenje. Beograd:

Kreativni centar.

Kierkegaard, S. (1970). Pojam strepnje. Beograd: Srpska knjiţevna

zadruga.

Mandić, P. (1980). Inovacije u nastavi. Sarajevo: Svjetlost.

Olweus, D. (1998). Nasilje meĊu djecom u školi. Zagreb: Školska

knjiga.

Pluĉik, R. (2006). Emocije u psihoterapijskoj praksi. Beograd: Centar

za primjenjenu psihologiju.

Robinson, K. (2011). Element. Zagreb: VBZ.

Vasta, R., Hait, M.., Scott, A.M. (2005). Djeĉja psihologija.

Jastrebarsko: Naklada Slap.

Weger, M. (2006). Osjećaji lijeĉe. Zagreb: Medicinska naklada.

Bognar, L., Dubovicki, S. (2012). Emocije u nastavi. Hrvatski ĉasopis

za odgoj i obrazovanje, Vol 14. No 1 2012. Oĉitano 20.10. 2014. sa

sajta http://ladislav-bognar.net/files/

Brdar, I.. Anić, P. (2010). Ţivotni ciljevi, orijentacije prema sreći i

psihološke potrebe adolescenata: Koji je najbolji put do sreće? Rijeka:

Filozofski fakultet, Odsjek za psihologiju. Psihologijske teme 19,1.

Preuzeto 20.12.2014. sa sajta http//hrcak.srce.hr/file/86230

Đokić, A. (18.4.2012.) Ovaj svijet je zeznuto mjesto. Portal za knjigu i

kulturu: Moderna vremena Info. Na sajtu www.mvinfo.hr/izdvojeno-

razgovor-opsirnije.php?ppar=6019. Oĉitano 12.12.2013.

329

Mijatović, M. (2012). Dramski postupci u nastavi b/h/s jezika i

knjiţevnosti. Oĉitano 12.12.2014. na stranici www.bnp.ba/dols/doc/

DRAMSKI_POSTUPCI_U_NASTAVI.pdf

Rajić, V. (2011). Samoaktualizacija, optimalna iskustva i reformske

pedagogije (pregledni ĉlanak) Na sajtu http://hrcak.srce.hr/

index.php?show=clanak&id_clanak_jezik=123331. Oĉitano: 2.12.2013.

Robinson, K. (2006). Says school kill creativity. TED Conferences.

www.ted.com/talks/lang/hr/ken_robinson_says_schools_kill_creativity.

html. Oĉitano: 12.12.2013.

Robinson, K. (2012). Teachers Are Like Gardeners. Oĉitano

12.12.2013. na www. youtube.com/ watch?v=rql7SFey5M0#t=20

330