ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

NOV - DEC 2018.

BROJ 18

Sva prava zadržana © 2016 - 2018. Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Objavljivanje ovog časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja

Pag

e2

SADRŽAJ ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1

MORNAR ILI PJESNIK ........................................................................................................................ 3

BOL JE UVEK BOL ............................................................................................................................ 13

SITO VREMENA ................................................................................................................................ 22

BAZEN ................................................................................................................................................ 27

DŽENAZA U JANUARU.................................................................................................................... 30

SMRT MRAVA ................................................................................................................................... 32

DUNAV ............................................................................................................................................... 35

OGLEDALO I PIANO ......................................................................................................................... 38

TRI KRATKE PRIČE .......................................................................................................................... 41

VERTIKALA DUŠKA KRSTEVA ..................................................................................................... 43

SVJETOVI ........................................................................................................................................... 50

SMRT NEKOG DRUGOG .................................................................................................................. 53

АБВГ… ............................................................................................................................................... 55

AOTEAROA ........................................................................................................................................ 58

PEKING – 北 京 .................................................................................................................................. 62

TRIPARTACIJA .................................................................................................................................. 77

POD TEPIHOM STVARNOSTI.......................................................................................................... 80

IDENTITET ......................................................................................................................................... 82

OLOVKA. PUNKT. ............................................................................................................................. 84

DRAMA O MIRJANI I OVIMA OKO NJE ........................................................................................ 87

TADEUŠ RUŽEVIČ I FRENSIS BEJKON NA ZUBARSKOJ STOLICI ........................................ 162

ZVUK ................................................................................................................................................ 176

PSSST! ............................................................................................................................................... 185

LOMLJENJE REČI ........................................................................................................................... 188

BRAT SIZIF ...................................................................................................................................... 198

ECKERMANN .................................................................................................................................. 204

Pag

e3

ECKERMANN PITA

Balša Brković

MORNAR ILI PJESNIK

.

.

Balša Brković rođen 25. aprila 1966. u Titogradu (Podgorici). Objavio je šest knjige poezije

(Konji jedu breskve, Beograd, 1985; Filip boje srebra, Podgorica, 1991; Rt Svete Marije,

Zagreb, 1993; Contrapposto, Cetinje, 1998; Dvojenje, Podgorica, 2001; Crno igralište,

Podgorica, 2017), knjigu priča (Berlinski krug, Beograd, 2008) i romane Privatna

galerija (Zagreb, 2002), Paranoja u Podgorici (Podgorica, 2010), i Plaža Imelde

Markos (Podgorica, 2013). Prevodi Privatne galerije objavljeni su u Češkoj (2007), Sloveniji

(2006) i Albaniji (2007). Brkovićeva priča Oči Enropije Plamenac, objavljena je u prestižnom

američkom izdanju Najbolji evropski pripovjedači za godinu 2015. (prevod Vil Firt). Za

roman Privatna galerija Brković je dobio nagradu “Mirosavljevo jevanđelje” za najbolju

knjigu proze u Srbiji i Crnoj Gori 2001 – 2003. Isti roman bio je nominovan u najuži izbor (4

knjige) za prestižnu tuzlansku nagradu “Meša Selimović” za najbolji roman na ex-yu prostoru

u 2002. Dobitnik je Ratkovićeve nagrade za najbolju knjigu poezije u 2017. (zajedno sa

Tanjom Kragujević). Bavi i pozorišnom kritikom, kao i istorijom i idejama anarhizma. Bio je

prvi i dugogodišnji urednik rubrike za kulturu crnogorskog dnevnog lista Vijesti, a pokrenuo

je subotnji dodatak za kulturu Art.

.

.

Prva riječ koji ste izgovorili?

.

Majka mi je ispričala da sam prve riječi izgovarao vrlo osobeno, na svoj način. Jabuku sam

zvao apuko, jastuk jakutike, šipak ipuko. Njoj su bile zanimljive takve moje riječi, pa ih je

bilježila. Tako da sam odmah krenuo u poeziju, u pravljenje riječi…

.

.

Vaše prve igračke?

.

Kad danas sinovima pričam o igračkama iz moga djetinjstva gledaju me i pokušavaju da

odgonetnu da li ih “ložim”. Iako pričam suštu istinu. Prva igračka koju sam imao bio je jedan

crni plišani mačak. Kao iz Bulgakova, tako ga se danas sjećam…

Pag

e4

.

.

Vaše igre?

.

Naše igre su bile maštovite ali i surove. Ali, loptanje je bilo iznad svega… Igre su

podrazmijevale odsustvo iz kuće, bile su jedna vrsta stalnog istraživanja.

.

.

Kao dijete želeli ste da postanete?

.

Mornar ili pjesnik. Mislio sam kao dijete da su to jedina dva dostojna zanimanja za muškarca.

Nisam siguran da danas mislim drugačije…

.

.

Prvo slovo koje ste naučili?

.

Slovo B. Želio sam da se naučim potpisati, pa sam krenuo od početka.

.

.

Šta Vas je rastuživalo?

.

Bio sam vrlo empatično dijete. Rastuživale su me nedaće drugova, rastuživala me nepravda.

.

.

Društvo u najranijem djetinjstvu?

.

Ekipa iz kvarta i iz odjeljenja… Ali, zapravo sam se najviše družio sa bratom Damjanom, koji

je tek godinu i nešto mlađi od mene. Bili smo dobar tandem. On je danas sjajan slikar.

.

.

Prvi bicikl?

.

Nisam imao bicikl. Otac se bojao da ćemo se brat i ja polomiti, i bio je spreman svašta da nam

kupi, samo ne bicikl. Zato smo naučili da vozimo na tuđim biciklima, kad se drugarima traži

“jedan krug”.

Pag

e5

.

.

Prva lopta?

.

Fudbal. Kožni i bijeli, poklon iz Poljske.

.

.

Šta Vam beše najteže u školi?

.

Disciplina. I matematika.

.

.

Učiteljica?

.

Dragica Perišić i Marika Veković… Možda sam zaboravio neka imena koja nisam smio,

možda sam zabopravio i ime neke djevojke koja mi se sviđala, ali ime učiteljice se pamti za

cio život. U mom slučaju – njih dvije. Obje su bile u ozbiljnim godinama, stara škola, ali –

brižne i strpljive.

.

.

Predeli Vašeg djetinjstva?

.

– Dominantno gradski pejzaž. Titograd je u mom djetinjstvu bio ogromno gradilište. Igrali

smo se na tim gradilištima, popodne kad odu radnici… Nisam baš mnogo išao na selo, u očev

zavičaj, iako su boravci tamo, u Piperima, bili vrlo atraktivni.

.

.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

.

Mislio sam da je to najvažniji posao na svijetu. Ljubavna pisma su kao brodovi jedrenjaci –

neodoljiva, ali definitivno stvar prošlosti.

.

.

Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?

.

To je kao s učiteljicom. To se ne zaboravlja. Uvijek se obradujem kad sretnem neku od

ljubavi iz toga vremena.

Pag

e6

.

.

Vaš nadimak iz škole?

.

Baki, Bakero, Brko, po prezimenu, Njemac, bio sam plavušan, a to je tada bio obavezni

nadimak za svjetlokose…

.

.

Da li ste se tukli?

.

Odrastao sam u Crnoj Gori. Naravno da sam se tukao. Ali, nisam nikad uživao u tome…

.

.

Šta ste čuli o Vašim precima?

.

Odrastao sam u Crnoj Gori, ponavljam. Sa šest godina naučen sam da nabrojim šesnaest

pasova, generacija unazad… Možete misliti – to što ste mogli čuti o precima bilo je kao

najveći hitovi iz “Primjera čojstva i junaštva”, ali vjerujem da je tako bilo u većini

crnogorskih familija. Opasno je povjerovati, ali je grijeh – ne čuti.

.

.

Preci koje ste sreli?

.

Očevog oca nisam upoznao, umro je mnogo prije mog rođenja. Baba je bila klasična

Crnogorka, epska žena, izuzetno hrabra. Majčini roditelji bili su mlađi, partizani, puni priča i

trofejnog oružja koje nas je kao klince fasciniralo…

.

.

Slika oca?

.

Ogroman. Zaštitnik. Često na putu…

.

.

Šta bi danas poželjela Vaša majka?

.

Da se igra sa unucima. Umrla je 2011.

.

Pag

e7

Fudbal ili košarka?

.

Igrao sam košarku i bio dobar, ali fudbal je najljepša igra…

.

.

Gdje ste obukli uniformu?

.

Nikda nisam obukao niti jednu uniformu. Čak ni onu mladog saobraćajca u osnovnoj školi –

iako je bila lijepa i bijela i nije ličila na klasične uniforme. Kasnije sam oslobođen vojske,

tako da nisam morao u životu nikada da navučem uniformu, čime se, intimno, gordim. Uvijek

sam imao otpor prema uniformama. I ljudima u uniformama. Mi smo bili tako vaspitani –

nema priče sa uniformama, makar bio poštar ili šumar. Nama je sve to izgledalo – kao da su

neka vrsta policajca… A sa policijom nema priče. Vaspitanje iz sedamdesetih, socijalistička

republika Crna Gora, SFR Jugoslavija…

.

.

Ko Vam je došao na zakletvu?

.

Kako sam oslobođen vojske – zahvaljujući bolesti koju sam imao sa šesnaest godina, u mom

slučaju nije bilo zakletve. I inače sam rezervisan prema tom žanru…

.

.

Gdje je otišla Vaša prva plata?

.

Kupio sam gomilu igračaka sinu.

.

.

Gdje Vam beše ljepše, u danima ili u noćima?

.

Uvijek sam bio noćna ptica, ali volim i dane…

.

.

Da li ste ikada poželjeli da budete glumac?

.

To sam nedavno i postao. Ne vjerujem da sam ranije ikada razmišljao o tome da postanem

glumac. Međutim, ljetos su me dva mlada autora ubijedila da odigram jednu zahtjevnu, uz to i

glavnu ulogu u njihovom filmu…

Pag

e8

.

.

Da li ste poželjeli da odete?

.

Mnogo puta.

.

.

Odmor?

.

Volim da otputujem negdje. Ako ne, postoji jedna ponta u Boki gdje se čovjek može suštinski

odmoriti.

.

.

Grad?

.

Amsterdam, Barselona, Prag… Volim Beograd, osam godina je i to bio moj grad, volim

Zagreb, uvijek se dobro osjećam u Beču…

.

.

Selo?

. Ako može kakvo ribarsko selo, samo da je uz more…

.

.

Planina?

.

Ne volim da idem na planine. Crnogorac s greškom.

.

.

Pustinja?

.

Kao plaža bez mora.

.

Pag

e9

.

Zašto se ljudi zaklinju?

.

Zato što ne vjeruju ni sebi samima.

.

.

A zašto proklinju?

.

Jer precjenjuju riječi…

.

.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

.

Stvar je jednostavna: što zakoni duži, sloboda kraća… Ne znam ko je to rekao, ali djeluje

sasvim tačno.

.

.

Kome vjerujete?

.

Vjerujem onima koji tragaju za nečim.

.

.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

.

Pred slikama Vermera Van Delfta u Amsterdamu, pred Van Gogovim irisima, takođe u

Amsterdamu, ali i pored jednom slikom Marka Rotka koju sam sreo u frankfurtskom Muzeju

moderne umjetosti.

.

.

Kurosava ili Bergman?

.

Bergman. Mislim da je mogao biti i veliki pisac…

.

.

Pag

e10

Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladost?

.

Skupo. Ali i šarmantno, dovraga…

.

.

O začinima

.

Miris cimeta je neodoljiv…

.

.

64? o šahu…. da li si igrao? Kako?

.

I danas volim da igram šah. Trudim se da naučim sinove. Danas djeluje tako daleko svijet

mog odrastanja kada su šahisti bili heroji, kao danas teniseri, recimo… Svaki moj drug iz

odjeljenja mogao je navesti prvih deset igrača sa Fidine rejting liste… Veliki mečevi,

rejkjavik. Manila… Robert Fišer, jedna od ključnih figura moga odrastanja. I danas, gdje god

da putujem, donesem kući šahovsku garnituru. Šahovska tabla je mapa vasione, veli Borhes.

.

.

Vaši strahovi?

.

Materijal za književnost. Pisanje ima i duboku terapeutsku dimenziju…

.

.

Šta čekate?

.

Pravu riječ, uvijek.

.

.

Čega se stidite?

.

Svega što želim da zaboravim. A onda se još i stidim zbog te želje za zaboravom.

.

.

Praštate li?

Pag

e11

.

Da. Svijet bi bio pakleno mjesto bez tog odvažnog umijeća.

.

.

Tražite li da Vam se prašta?

.

Ne. Komplikovano je to.

.

.

Čime se ponosite?

.

Samo onim za što sam ja zaslužan. Nikada nisam shvatao ljude koji se ponose, recimo svojom

nacijom, budući da je nisu birali… Ponosim se i kad neki od mojih sinova uradi nešto dobro

ili kaže nešto pametno.

.

.

Ko Vas je razočarao?

.

Argentina na svjetskom prvenstvu. Pisci koji su iznevjerili svoj dar. Sam sebe, kad god nisam

uspio da izuguram nešto što mi je važno.

.

.

Koga ste Vi razočarali?

.

Teško je to znati. A volio bih znati. Moje procjene su suviše surove.

.

.

Čemu uvijek dajete prednost?

.

Pravoj riječi. I onome što volim, uvijek.

.

.

Šta ste naučili od Vaših sinova / kćeri?

Pag

e12

.

Mnogo toga. Dok su osvajali jezik naučili su me mnogo o jeziku. Ako umijete da čujete djeca

vam imaju reći nevjerovatno velike i važne stvari.

.

.

Šta posvećujete supruzi?

.

Svaki dan. Zatim i jedan roman iz 2010. (Paranoja u Podgorici), a siguran sam da se

prepoznaje u mnogim mojim pjesmama.

.

.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

.

To je stanje koje sanjam, kao neku ličnu verziju raja. Ali, pretpostavljam, da umijem biti

bezbrižan, bavio bih se nekim drugim poslom…

.

.

Šta dalje?

.

Novi broj, nova knjiga, novi dan… Novi ushiti i nova razočarenja. Svijet koji ide u lošem

pravcu… Koncept pobune je svuda u velikoj krizi. Uh, dovoljno za nespokoj.

Razgovarao Enes Halilović

Pag

e13

Živorad Nedeljković

BOL JE UVEK BOL

Živorad Nedeljković rođen u Kraljevu 1959. godine. Pesnik i urednik pesničkih knjiga. Od

2002. godine radi kao urednik u izdavačkoj delatnosti Narodne biblioteke „Stefan

Prvovenčani“ u Kraljevu. Knjige pesama: Pogrešna prognoza (1991), Majka (1994), Tutin i

još pedeset pesama (1998), Jezik uveliko (2000), Tačni stihovi (2001), Sušti poslovi (izabrane

i nove pesme, 2002), Negde blizu (2003), Drugi neko (2005) i Ovaj svet (2009). „Zmajevu

nagradu“ Matice srpske i nagradu „Branko Miljković“ dobio je za knjigu Tačni stihovi, a

nagradu „Đura Jakšić“ za knjigu Negde blizu. Povodom „Zmajeve nagrade“ za knjigu Tačni

stihovi objavljen je zbornik radova Poezija Živorada Nedeljkovića (2003). Pesme Živorada

Nedeljkovića su prevođene na engleski i poljski jezik. Za zbirku pesama Ovaj svet (2009) je

dobio Nagradu „Meša Selimović“ za najbolju knjigu godine i Nagradu „Jefimijin vez“. Za

ukupno pesničko delo dobio je Disovu nagradu (2010). Živi u Čačku.

.

.

Najveći strah iz Vašeg detinjstva?

.

Sigurno je da u najveće strahove spadaju oni koji su pretrajali do danas. Čini mi se da je

najjači strah bio strah od smrti roditelja. Od malena smo svedoci nestajanja dragih i bliskih

osoba, od malena je smrt za mene bila nešto strašno, nedokučiva, obavijena tajnom. Nisam

želeo ništa da znam o njoj, a mogao sam da saznam. Samo sam se plašio, ponekad dajući joj

oblik, a češće je nisam zamišljao, opredmećivao, bila je ona za mene u ranim godinama veliko

strašno ništa, a kad se ne zna ono od čega se bojimo, tada je strah najjači, postojan, dugovek.

Kako sam samo brinuo za roditelje, znao sam i zbog čega, i sada znam da je samoća strašan

pratilac. Nisu, međutim, brižnost i strah proistekli iz sebičnosti, naprotiv. Želeo sam da žive

dugo, uveren da će njihov život biti sve lepši i sadržajniji. Ponekad je bio i lep i bogat, uistinu

ponekad. Od kad nema majke i oca, neprestano me prati osećanje da nisam učinio za njih ni

približno onoliko koliko su oni činili za mene. A činili su sve, oslobađali me strahova. Otac

straha od opasnih životinja, od reke, od šume, od noći, od groma, od nepoznatog, od

bahatosti, od vampira, od Nemaca, od četnika, od komunista, majka od nesamerljivog straha

od ljudi govoreći da su svi ljudi dobri, samo što ih okolnosti ponekad primoraju da budu

drugačiji. Verovao sam da su zaista dobri, i danas joj verujem, jer znam šta bi bilo kad bih

prihvatio ogoljenu istinu. Bio bi to najjači strah, a za strahove je sve manje vremena.

.

.

Da li ste razmišljali o pojmovima pesnik i pisac onda kad niste pisali?

Pag

e14

.

Ne sećam se tog zaista davnog vremena. Razmišljao sam kasnije, u višim razredima osnovne

škole, posebno onda kad su pesnici i pisci za decu dolazili u školu. Bio sam ushićen, kao i

većina đaka, naročito zato što su pesnici i pisci pričali sa nama i bili jednostavni, prisni,

obični. Kao da to što pišu i nije važno. A bilo je važno, i danas je. Upamtio sam i običnost i

prisnost, ponešto još, ne samo priče i pesme. I danas su ove osobine od velike važnosti za

mene, ne samo kad je o pesnicima i piscima reč.

.

Prva knjiga koju ste pročitali?

.

Bio je to udžbenik moje tetke, mamine sestre, koja je stanovala kod nas dok je pohađala

Šumarsku školu u Kraljevu. Pamtim lepo napisane tekstove o drveću koje raste u našim

šumama, o njihovim odlikama i posebno crteže i fotografije moćnih stabala bukve, jasena,

hrasta, bora, omorike, javora, kestena, lipe, i drugog drveća čija su imena ostavila duboke

tragove u poeziji, u predanju, u bajkovitim predelima odrastanja. Tada sam, bez sumnje,

zavoleo šumu, i trudio se godinama da što češće odlazim iz ove strašne naše šume u pravu

šumu, u društvu ili sam. Sticajem okolnosti, sada retko izlazim iz opšte džungle, a znam kako

je lekovito i dragoceno otići sredinom oktobra, recimo, na Goč i gledati zažareno more

krošnji, gledati i slušati. Uvek nadomak pesme, u srcu poezije. Čitao sam i druge tetkine

udžbenike. I pamtio. A prva prava knjiga bila je slikovnica, bogato ilustrovana, sa mnogo

teksta, o avanturama znamenitog barona Minhauzena. Koliko je smo lepote stalo u te čudesne

laži, koliko čuđenja. Danas su laži puko izrugivanje, najveće ruglo, zlo bez premca. Laž je

postala potreba, kao voda, hleb; ta nekada divna, danas unižena, laž, valja se u opštem blatu.

A kad sam bio mali, još ni osnovac, bila je najčudesnija estetička kategorija, ona koja

razgoreva maštu i duh i oplemenjuje ih.

.

.

Da li Vam je neko pričao bajke?

.

Majka mi je uvek pričala ono što je znala, ono što su njoj preneli, što je čula u dugim zimskim

večerima od svojih roditelja ili od bližnjih. Bile su to skaske iz mitologije, predanja, folklorni

motivi. Uglavnom, motivi sa dobrim vilama i njihovo smeštanje u realne situacije, u kojima

dobrota pobeđuje zlo. Od tada izraz dobra vila za mene ima posebno značenje. Ne samo zbog

toga što je majka bila dobra vila. Po polasku u školu, bajke sam otkrivao sam. Vrlo rano sam

sakupio kolekciju nacionalnih bajki, naručenih preko narudžbenica iz Politikinog zabavnika

od izdavačke kuće Narodna knjiga.

Uvek kad bi poštar doneo paketić sa tri ili četiri knjige čije su stranice nudile neprocenjivo

blago, radost bi zauzela sve moje prestole. Radost zbog predstojećeg čitanja i umnožavanja

snova. Bilo jednom jedno detinjstvo. I danas ga ima.

.

Pag

e15

.

Dominantni glagoli Vaše mladosti?

.

Sigurno je to glagol žuriti. Žuriti da se skupi i na sigurno mesto skloni letina, žuriti da se

nahrane naše životinje, da se biljke zaliju, sačuvaju pred najezdama korova. Žurba da se

obezbedi ono malo što je potrebno, ne žurba za sticanjem. Ako bih ovaj glagol trebalo da

razložim na delove, jedan deo bi bio glagol grabuljati. Od najmlađeg doba, pri sakupljanju

sena, stariji su mi davali grabulje da bi sa livade bilo sklonjeno i ono malo sena koje stariji

nisu pokupili vilama. Voleo sam taj uistinu nenaporan rad, bio ponosan što mogu da

pomognem. Da doprinesem u uređenju livade, kao i drugih poseda na kojima je žurba bila, u

krajnjem ishodu, od presudne važnosti. Ali i red, predanost, posvećenost. Kao što su sve ove

odlike važne kad se zapisuje pesma, misao sa velike nevidljive livade prevodi u reč, a naviljci

reči sabijaju u skladan jezički stog, oko koga se širi uređeni prostor značenja i smisla.

.

.

Životinje koje ste sretali?

.

Imali smo na našoj maloj okućnici brojne životinje. I kravu, i tele, i svinje, i kokoške,

povremeno ovce, ćurke, guske, uvek mačku, ponekad psa. Sretao sam i druge životinje,

komšija je imao konja, drugi koze. Najviše sam voleo mačke, jaganjce i prasiće, dok su još

sasvim mali. Ljupkost i lepotu malih životinja nije lako dočarati, baš kao ni ljupkost i dobrotu

malih ljudi. Uveren sam da druženje sa životinjama u detinjstvu ima blagotvorno dejstvo na

tananu dečju dušu, da obezbeđuje neophodne zalihe nežnosti i preko potrebnog bezazlenstva,

nužnih u vremenu koje sledi. Kad ćemo morati da se suočimo i sa svetom koji nam nije dom.

Ili je tek delimično sličan sanjanom našem svetu. Posebno poglavlje u ovoj priči o

životinjama pripada pticama, najpre vrapcima i gugutkama. Posebno ribama, jer je otac bio

posvećeni ribolovac, odan Moravi. Veliki njen deo i deo mojih dečačkih snova zauzimaju

životinje koje sam sretao samo u knjigama i časopisima.

.

Da li ste u detinjstvu poželeli da živite neki drugi život?

.

Ni u detinjstvu, ni kasnije. U detinjstvu nije ni bilo vremena prema kome bih mogao da imam

distancu. Nije bio zgušnjavanja, sažimanja. To što sam maštao da budem Tom Sojer ili neki

od junaka stripova, nije bilo u vezi sa eventualnom promenom životnih okolnosti. Bio sam

zadovoljan svojim detinjstvom, i sada sam, a prošlo je mnogo vremena podesnog za

relativizaciju i preoblikovanje proživljenog. Zadovoljstvo i punoća o kojima je reč prenosili

su se i na sve druge isečke vremena čiji sam gospodar bio, svestan da gospodareći u stvari

služim. Da oblikujem i ispunjavam nešto što istinski ne postoji, da je bez mene i mog

prihvatanja i razumevanja sveta, vreme nesaglediva praznina, ništa.

.

Pag

e16

.

Narodna pesma koja Vas je naježila?

.

Izdvajam pesmu Hasanaginica. Brojni su razlozi, neke od njih naveo sam u neobjavljenom

tekstu Stid kao srž trajanja, napisanom pre dve godine. Izdvojio bih delove tog teksta kao

odgovor na ovo i na pitanje o stidu Hasanaginice.

„Pesma Hasanaginica, jedna od najlepših narodnih balada, višestruko je osvetljavana,

tumačena i sa raznorodnih osnova sagledana. Desetak dramskih tekstova, nastalih na

predlošku ove pesme nude dodatni niz mogućnosti za njeno situiranje i nalaženje razrešnice

kojom bi se, bar delimično, razobručila složena struktura pesme i iznašao ključ za otvaranje

brojnih njenih značenja. U svim ovim nastojanjima osećanje stida se apostrofira kao osnovni

pokretač događaja u pesmi, stid je zamajac oko koga se okreću i jedan drugog ubrzavaju

motivacioni točkovi kao u nekom izrazito složenom mehanizmu, spuštenom i u mentalitetske

i u istorijske i u svekolike vremenske slojeve, u duboko fundirane društvene i porodične

norme i običaje. Stid je kao grudva snega; akcentovan je na početku pesme, da bi u

sumanutom ubrzanju izazvao lavinu koja ruši ustaljenosti poretka, ogoljava naravi. Grudva,

nagoveštena u belini i nevinosti slike snega i labudova kojom pevač stvara kontrast između

pitome lepote i bolnog urušavanja, spušta se kroz stihove i zasniva svoja ledna uporišta.

Skrajnuta su ili sasvim poništena druga osećanja koja bi mogla da je otope; umesto da vodi

smirenju i razlivanju narativnog toka, stid izaziva tragična nesaglasja i posledice. Zbog njega

nije moguće povući reč, učiniti da sve bude kao da nije izgovorena. Da je drugačije, ovakve

pesme ne bi ni bilo“.

.

.

Zašto prašta Banović Strahinja?

.

On samo naizgled prašta. Pokušajmo da zamislimo život žene kojoj je oprostio, koja će posle

svega živeti u zajedničkom domu. Teško je pomisliti da taj život može biti iole smislen,

dostojan ljudskog bića, teško je videti u njemu ma i trunku radosti i sreće. Uzmimo ipak da je

Banović Strahinja oprostio, jer nije oduzeo život nevernoj ljubi. Ne znamo razlog, ali možemo

pretpostavljati kojim je motivima vođen da ovako postupi. Uza svu složenost i neprozirnost

pesme, blisko mi je shatanje da Banović Strahinja zna da oproštaja nema, da samo naizgled

prašta.

.

.

Zašto se stidi Hasanaginica?

.

„Hasanaginica zna da njen gospodar, oličenje snage, možda i pohote, boluje. Stidi se da ga

vidi takvog kakvog ga nikada nije videla. Možda se boji da će, ako se uveri da i on može biti

fizički slomljen, biti narušen odnos između njih, odnos utvrđene hijerarhije u kome se zna gde

je mesto muškarca, a gde žene. Vidi li ga, bude li zamagljena slika koju je stvarala deleći i

Pag

e17

vreme i prostor sa nekim kome je, moguće, predstavljala i mnogo više od majke njegove dece

i domaćice, bude li umanjena slika posuta zlatnim prahom koja je uveliko postojala,

Hasanaginicu će možda okovati strah da više neće bespogovorno izvršavati sve što gospodar

kaže i naumi. Ako je ranjiv sada, biće ranjiv uvek, a slabom se i krhko žensko biće, stasavalo

u sterilnosti i u do tančina uređenom prostoru obaveza i običaja, može usprotiviti.

Hasanaginica se do same srži stidi i od samog nagoveštaja da bi nekada mogla da protivreči

svom mužu, makar da je i o najsitnijem neslaganju reč. Ona se zapravo suštinski lišava

istinskog uspostavljanja i uznesenja svoga bića. Kao što nikada, odana strepnji i zebnji svoje

duše, nije ni pomišljala da može postojati bez njih, svojih gospodarica i vodilja“.

„Uspostavljena je, čini se, uzajamnost različitih stidova. Muškog stida od nemoći i uniženja i

ženskog stida od uzdizanja i zaposedanja mesta koje bi bar prividno bilo ravnopravno

dominantnom mestu muškarca. I junak i junakinja ove pesme nepoštedno čuvaju svoja bića ne

želeći da prekorače linije koje su pred njih postavili nepisani kanoni o prirodnoj podeljenosti i

razvrstavanju. Čuvaju ih i štite bez obzira na cenu koja se namah ispostavlja. Cena je

previsoka; zapravo, ni jedan od likova pesme nije izuzet od plaćanja.“

.

.

Ko je tokom Vašeg školovanja bio nepravedan prema Vama?

.

Nije bilo naročitih nepravdi, dopuštam da je možda i zaborav učinio svoje. Bio sam odličan

đak i poslušno dete. Ipak, pamtim događaj s kraja prvog polugodišta petog razreda. Na

roditeljskom sastanku, razredni je kao ključni problem odeljenja označio to što se ja ne

družim, ne trčim na odmorima, ne igram fudbal s drugom decom, što se izdvajam. A nije bilo

tako, bio sam omiljen među decom, spreman da pomognem, uvažavajući i poštujući svako

dete i njegove talente više nego svoje darovitosti i sebe. Otac je te hladne večeri tek ponešto

razumeo od svega što je razredni izneo, ja nisam ništa, bio sam samo tužan, najtužniji. Na

odmorima sam ponekad ostajao u učionici, da bih čitao ili pisao, poezija me je već neodoljivo

privukla i prisvojila, fudbal me zaista nije zanimao, bila je to gruba igra za mene. Najgore od

svega bilo je saznanje da me neko prati, da samerava moje postupke, bezazlenstvo.

Svojevrsna je ironija da moja interesovanja nije prepoznao čovek koji se amaterski bavio

slikarstvom. Osećaj da me neko uhodi, pratio me je godinama. Ponekad se javi i danas, samo

što taj teret nije više nepodnošljiv za moja pleća i um. I tada sam se pitao, i danas me muči

isto pitanje: zašto moj nastavnik to što je imao nije rekao samo meni i mojim roditeljima?

Zašto pred svima? Činilo mi se da je mene, dete iz relativno siromašne radničke porodice,

hteo i da ponizi i da relativizuje moje uspehe u školi, favorizujući pojedine manje uspešne

učenike drugačijeg socijalnog porekla, podržavajući projektovane lidere odeljenja, njihova

znanja i sposobnosti. Posle tog roditeljskog sastanka, opet sam počeo da igram fudbal u

školskom dvorištu, da trčim za loptom, iako je to bilo zaista poslednje što sam mogao da

poželim.

Nedavno, nastavnici nisu prepoznali talente i preosetljivost mog sina, koji se takođe povlačio

pred grubim dečjim igrama, ne želeći da učestvuje. Ne znam da li je reč o nameri ili neznanju

ili pak o sticaju okolnosti u društvu čije je obeležje strmoglavi pad vrednosti, ili o zbiru svega

navedenog. Sve to, ukupno uzevši, nije za mene više ni važno. Važno je da jedno krhko dete

plaća ogromnu cenu zato što je njegovo unutrašnje ustrojstvo drugačije, zato što je, smem to

da kažem, pesnik.

Svog nastavnika sam, godinama posle, sretao, pričali smo povremeno o svemu i svačemu, o

životu i umetnosti, bio je ponosan na mene. Nikada mu nisam pomenuo onaj roditeljski

Pag

e18

sastanak, nisam pitao zašto. Već je u poodmaklim godinama, ostaje da mu poželim krepkost i

zdravlje. I da, nije mi bila namera da pričam o nepravdi, reč je o bolu. A bol je uvek bol. I kad

pomislimo da ga nema. Kad neko drugi ne zna da je naneo bol ili pomisli: dobro je, ne boli

mene.

.

.

Kada i kako su Vaši najbliži saznali da pišete poeziju?

.

Znali su kad sam napisao prvu pesmicu, u trećem razredu, čitao sam je pred njima, posle i

druge pesmice. Radovali su se tada, bili su srećni i mnogo kasnije, kad im je bilo jasno da je

pisanje poezije zapravo sreća.

.

.

Najveća čast koju ste doživeli?

.

Nedavno sam sreo bivšeg komšiju, bitno starijeg od mene, koji već nekoliko decenija ne živi

u Srbiji. Rekao mi je da prati sve što napišem, nabavlja moje knjige, da je srećan što je neko

naš napravio nešto. Česti su takvi ili slični susreti. Reči su iste ili slične. Te su reči velika čast

za mene. A najveća čast? Izdvojio bih prijem nagrade Žička hrisovulja u trpezariji manastira

Žiča. Zbog Žiče, najpre, zbog ljudi prisutnih na dodeli, zbog sestrinstva manastira, zbog

mladih ljudi koji su govorili o mom stvaralaštvu. Zbog reči koje tada gotovo da nisam čuo, ali

će njihov odjek ostati zauvek u meni.

.

.

Najveća uvreda koju ste doživeli?

.

Bilo ih je, za mene je svaka najveća, počev od onih koje proisteknu iz nečije pakosti,

ljubomore i zlobe, iz neostvarenosti, do onih koje koren imaju u nesavršenosti bića, u zlu,

naglo nabujalom poslednjih godina. Mnogo je zla oko nas. I kad razumem porive i kad znam

sve o okolnostima, o želji drugih da budu ono što nisu, ništa zapravo ne razumem, jer nikada

nikome nisam dao povod za kakav nepriličan postupak, delo ili reč. Nikada, i zaista nemam ni

najmanju nedoumicu u vezi sa postojanjem ili nepostojanjem povoda. Uprkos svemu, ostaje

vera u dobrotu.

.

.

Najveća uvreda koju ste izrekli?

.

Pag

e19

Možda je i tako neko razumeo neku moju reč kad sam se branio, kad sam odbijao napade.

Možda. Međutim, izgovorio sam u svakoj pojedinoj prilici, a na sreću nije ih bilo mnogo, tek

delić onoga što sam imao da kažem. Pametnije je što nisam sve kazao, jer sam uveren da

svako od nas zna kakav je, da najbolje poznaje sebe; zašto bih ja otkrivao i dokazivao da

znam. Strašno se bojim takvih znanja i mogućnosti za njihovu, makar i delimičnu, upotrebu.

.

.

Oktavio Paz?

.

Volim njegovu poeziju, posebno pesme redukovanog stiha u kojima do punog izraza dolaze i

pesnikova intuicija, i njegov racionalizam. Bliska mi je zavodljiva Pazova ideja o pretvaranju

svojih pesničkih iskustava u sveobuhvatno iskustvo sveta. Eseji Oktavija Paza ponudili su mi

odgovore na neke od zapitanosti nad sopstvenom poezijom.

.

.

Kavafi?

.

Bio mi je u mladosti jedan od omiljenih pesnika. Divio sam se pojedinim njegovim pesmama,

sate provodio nad njima. Sigurno je da sam tako i učio. O jednostavnosti, o mudrosti, o

skladu. Često se vraćam njegovoj poeziji, i uvek izgleda da ono divljenje jača.

.

.

Holan?

.

Ono što važi za Kavafija, u dobroj meri se odnosi na Holana. Naravno, faktografija nije ista,

sa Holanovom poezijom sreo sam se kasnije. Strogost koju su prema sebi i svojoj poeziji

imali ovi pesnici, mogla je biti, verujem da je i bila, važna pesnička mera; tako je i

doživljavam.

.

.

Ricos?

.

I biografija Janisa Ricosa je atipična, mučna. Mali deo njegove poezije koji sam čitao, pre

svega je potresno svedočanstvo o pesnikovom životu, ali u jednakoj meri i slika doba, data

modernim jezikom.

.

.

Pag

e20

Raičković?

.

Voleo sam njegovu poeziju još kao đačić, s Gurijem sam i maštao i kretao u pustolovine.

Kasnije, tokom gimnazijskog školovanja, otkrivao sam da je Raičković veliki pesnik, žudno

čitajući stare i nove njegove knjige. Svake godine ih čitam.

.

.

Krležina poezija?

.

Često u običnom govoru navedem poneki stih iz balada o Petrici Kerempuhu; ta je poezija

bila otkriće za mene, kao i ona druga, obična, nedijalekatska Krležina poezija. A Krležina

poezija je sve, samo nije obična. I poezija u njegovim proznim knjigama; na primer u romanu

Povratak Filipa Latinovića. Ovaj roman ima posebno mesto u mom čitalačkom iskustvu i

odrastanju.

Kad ste se poslednji put popeli na neko drvo?

.

Pre nekoliko godina brao sam jabuke na imanju u selu; rodile su i prerodile te godine. Tri

stabla ima tamo, reč je o starim, retkim sortama. Posadio ih je otac, davno. Nisu bile dovoljne

samo merdevine, bio sam prinuđen da se verem po granama da bih dospeo do najvećih

plodova. Bila je to velika radost, ta ponovna prisnost sa imanjem na kome sam odrastao.

Nikada jabuke nisu tako rodile, ni pre, ni posle te jeseni. I nije se ukazala prilika za neku

sličnu bliskost vezanu za branje plodova, za obilje. Za uspon uz sećanja ka najdubljim

tajnama bića, ka sve teže ostvarivim željama.

.

.

Prema kome ili čemu ste gajili najveće predrasude?

.

Prema svojoj poeziji, sigurno. Teško sam ih napuštao, teško se oslobađao njihovih okova, a

zapravo se nikada nisam oslobodio. One se ne tiču smisla poezije, vere, uverenja, ukupnog

njenog dejstva na biće. Ne, nije reč o tim najvećim, krupnim stvarima, ili nije isključivo o

njima. Reč je o manje važnim, ili najpre o njima, stvarima, a one su za mene imale i imaju

prvorazredni značaj, čim se moje predrasude tiču njih: shvatanja o zanatu, o motivima, o

načinima realizacije i otelovljenja, o dužini stiha, o interpunkciji, o slavljenju poezije u

autopoetičkim tekstovima i njenoj mogućoj obnovi; mahom o tome. I o svim tim

predrasudama, o trvenjima, ostao je trag. Volim svoje predrasude, bez njih ovaj trag ne bi bio

vidljiv u meri u kojoj je vidljiv sada.

Pag

e21

.

.

Šta je najukusnije u kuhinji Olivere Nedeljković?

.

Najviše volim Oliverinu poeziju, potrajalo bi kad bih obrazlagao ljubav. Ponekad sam to činio

u ponekoj pesmi, sigurno ću nastaviti. I Oliverino kuvanje doživljavam kao poeziju. Izdvojio

bih iz tog ukusnog lirskog ogranka supe i čorbe, pite i štrudle, kolač sa sirom.

.

.

Razgovarao Enes Halilović

Pag

e22

Nikola Vujčić

SITO VREMENA

.

.

Nikola Vujčić rođen 1956. godine u Velikoj Gradusi, na Baniji, Hrvatska. Osnovnu školu

završio je u Velikoj i Maloj Gradusi, a gimnaziju u Petrinji. Diplomirao je na Filološkom

fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Bio je

urednik časopisa Znak, glavni i odgovorni urednik Književne reči i urednik u izdavačkoj

kući Filip Višnjić. Objavio je dvanaest pesničkih knjiga za koje je dobio najznačajnije

pesničke nagrade u Srbiji. Prevodi sa ruskog jezika.

.

.

Kako je nastala tvoja prva pesma? O čemu si pevao prilikom prvog pevanja?

.

Mnoštvo mojih ranih pesama, a verujem da ih svaki pesnik ima, moglo bi se tretirati kao

poetski dokument moje mladosti, neiskustva i specifične emotivnosti u bujanju. Prve

napisane pesme sad se i ne sećam, bilo je to u dečjem dobu. Sećam se da sam ih ispisivao na

parčićima papira, tamo gde se moglo pisati jer u kući nije bilo hartije pa se štedelo. Pevao sam

o prirodi, dečje naivno i iskreno.To mi je ostalo i danas – pišem olovkom na hartiji koja se

može još iskoristiti.

.

.

Gde je ta pesma danas?

.

U pepelu. Sve te prve dečje pesme na malim papirićima, bila ih je puna kutija za cipele, spalio

sam. Želeo sam da se, i fizički, oslobodim te dečje sladunjavosti i naivnosti. Ja i inače ne

čuvam autografe svojih pesama. Mi sada i ne znamo kakvi su rukopisi naših savremenika, sve

su progutali folderi.

.

.

Ko je prvi prepoznao tvoj književni talenat?

.

Pesnik Miloš Kordić koji je u Sisku uređivao dečiji list Kurir a potom i časopis Riječi. On mi

je ulio to prvo neophodno samopouzdanje objavljujući mi pesme. Tad sam, da se slikovito

izrazim, zagrizao književni mamac i, evo, to još traje.

Pag

e23

.

.

Da li si nešto očekivao od književnosti na svom književnom početku?

.

Nisam ništa očekivao. Za mene je pisanje bilo uvek lična stvar i mala radost.. Puno sam čitao

a sve manje pisao. Čitanje je za mene bilo osvajanje novih svetova i sazrevanje. Objavljivao

sam pesme svuda, tada je bilo puno listova i časopisa, tako se, polako, ulazilo u svet

književnosti.

.

.

Šta danas očekuješ od književnosti?

.

Književnost treba da bude dobra, ništa više. Da se radujemo svakoj dobroj knjizi. Još se samo

u književnosti čuva reč. A reč, da bi opstali, moramo sačuvati.

.

.

Kako izgleda praznina o kojoj si pevao?

.

Više je praznina iz kojih sam pevao. Pevao sam da bi ih ispunio, govorim o svojim

prazninama. Možda se i ptica iz praznine kaveza više trudi da peva. Iz praznine se

bolje sagleda okolni svet. Peva se iz praznog stomaka, iz te egzistencijalne praznine. Nikada

nisam napisao pesmu, ni stih, kad sam sit. Glad praznine je kreativna.

.

.

Imajući u vidu da si seosko dete, šta u velegradskim uslovima znači tvoj stih nauči da

voliš daljinu,/ gledaj kroz prozor? Da li je daljina u netaknutoj prirodi isto što i daljina

među betonskim građevinama?

.

Naravno da nije. Snaga gledanja je i snaga prepoznavanja. Oči su brže od reči, jedan pogled

može da bude cela priča, roman. Daljina u mojim pesmama je, ponekad, i strasna težnja da se

izmaknem iz prostora gde sam u prostranstvo gde se sanjari. Daljina je dinamičan prostor, ona

u svom preobražavanju stalno nudi nova doživljavanja. Šuma i park, zemlja i beton, voda sa

izvora i voda iz flaše nisu isto. U toj čežnji za prirodnošću nastaju moje pesme. Kao što reče,

u jednoj pesmi Dušan Matić, neka ‘’laso pesme’’ ulovi ‘’divlju grivu nedogleda’’.

.

.

Pag

e24

Da li si umoran od književnog života?

.

Nisam. Ja mislim da našoj kulturi nedostaje književni život. Sad se on odvija virtuelno, ljudi

se više ne druže. Na tkz. društvenim mrežama (ko ih koristi, ja ne) možeš imati hiljade

prijatelja ali koje nikada u životu nisi video, nisi čuo njihov glas, nisi se sa njima rukovao,

popio piće. Jednosdtavno ih ne znaš pa kako da ti budu prijatelji. Ili je ta reč toliko postal

rastegljiva da u nju može svašta stati. Ja se sa nostalgijom sećam književnog života, recimo

osamdesetih godina.

.

.

Kad kažeš da je rđa i sam jezik zarđala čime si vođen?

.

To je ćutanje. Tišina. Kad si sam. Tišina čisti reči.

.

.

Najveća želja iz detinjstva? Da li si je pohranio u poeziju?

.

Svako od nas čuva svoju vlastitu malu istoriju. Ona je i u mojim pesmama, u njenim slikama.

Kad se iz ovih godina nadvirujem u tu dubinu sopstvenog vremena, u detinjstvo, te slike su

snažnije. Jednu od tih želja, da naučim da vozim bicikl, pretočio sam, pohranio kako kažeš, u

pesmi Detinjstvo. Slike iz detinjstva su upečatljive jer su iskrene I predstavljaju naš prvi sudar

sa realnošću. U pravu je Bašlar kad kaže da detinjstvo, u nekim svojim crtama, traje tokom

celog života. Helderlin je tu izričitiji – ‘’ne isterujte čoveka suviše rano iz kolibe u kojoj je

proteklo njegivo detinjstvo’’.

.

.

Da li ćeš zapisati uspomene iz redakcije Književne reči, političke trzavice, klanove,

uticaj partije i interesovanja službi bezbednosti? Da li si svestan da ćeš prećutati deo

istorije osamdesetih godina ako prećutiš uspomene?

.

Osamdesete godine su bile vrlo zanimljive i značajne za naš kulturni i politički život. Ja imam

svoje iskustvo iz tih godina jer sam bio akter nekih zbivanja. Ideološke bičeve osetio sam i na

svojoj koži. Neka zbivanja iz toga vremena sada izgledaju potpuno apsurdna, smešna ali to

onda nije bilo tako. Nadam se da ću te uspomene i artefakta koja posedujem jednom uspeti

objediniti.

.

.

Pag

e25

Imaš li prijatelje?

.

Naravno. Ali kako sve prolazi kroz sito vremena, tako prolaze i oni.

.

.

Veruješ li pesnicima?

.

Verujem njihovim pesmama. Pesma je zapravo ogledalo, ono kazuje kakav si.

.

.

Da li se plašiš medijske zabave koja vreba sa većine medija?

.

Naravno. Plašim se svega što je šljaštuće i nakinđureno jer to predstavlja kamuflažu i

neiskrenost. Mi živimo u vremenu varanja i nametanja. Vremenu marketinga i iluzija. I

zabave kojoj nema kraja. Ali čovek je voćka čudnovata. Da nije tako ne bi bilo ni ovakve

medijske agresivnosti.

.

.

Kuda ide svet?

.

U virtuelnost. Tamo je sve, a kad otuda izađeš nećeš prepoznati njegovu prirodnost. Kao u

cirkusu.

.

.

A kuda ide čovek?

.

Kako koji. Treba da uspori korak, da se ne spotakne i razbije glavu.

.

.

Tvoj najveći strah?

.

Pag

e26

Moj odgovor na ovo pitanje mogao bi biti i ovakav – kad su upitali Sol Beloua – ‘’Kako

zamišljate smrt?’’ on je odgovorio – ‘’Slike će prestati!’’

.

.

Kome se nikad nečeš odužiti?

.

Svojim roditeljima. Majci , koja je umrla mlada, imala je 44 godine, umrla je na mojim

rukama. Tad sam video smrt, shvatio šta znači disanje i reči. I ocu, na čiju sahranu nisam

mogao otići. Oni su sve svoje vreme ugradili u mene.

.

.

Razgovorao Enes Halilović

.

Pag

e27

POEZIJA Irena Plaović

BAZEN

.

.

Maline

.

Maline mi se dopadaju zato što liče na meso

Muljam ih, stiskam i zamišljam da stavljam prste u sebe

One se raspadaju slađe od ljudske brige

Padaju strašno u jogurt i nikad ne kukaju

Kada ih ubiju niske cene i mraz

Cedim ih jarke u belu kašu i maštam o razmnožavanju

Maline naše protesti preko drumova

Maline naše krvave među zubima

Maline meke kisele dugim kišama

Braće vas književnici

.

.

Trojeručica

.

U jednoj ruci čeri i rukola

U drugoj ruci knjige o Erosu

u trećoj ruci

Ne, čekaj, prvo

isceli nekoga

.

.

Bazen

.

Opet sam sanjala jedan bazen viška

Nezamislivo je, nezamislivo je pisati

Nije to naučni rad

(alooo)

Nemoj da me vređaš

Pag

e28

Opuštanje je oboljenje stiska

Ovde gde zatvaram cevčicu pera kojom se može disati

A sva sam nekada bila pernata

(alooo)

Cela sam bila međa

Ej

Pa ti ne znaš

Kakva sam bila matrica

Kakva sam bila apstrakcija u ovom suvišnom broju

Kakva sam sama sebi bila užasna granica

Neprevladana, mračna, a priznata za svoju

Voljena prepreka

Bezopasna po zdravlje

Kurtoazna opaska bačena samoj sebi

Ovo leto u meni nikada nije samlje

Nego krajem kičme

Zagradicu zagrebi

Naći ćeš ponor pojma nemislivog u pesmi

Korak po korak kroz metriku

Gospod ti je dao sveti diskurs, kresni!

i istripuj poetiku

.

Istorija

.

Mi sad baš dosta znamo i plačemo

Mi mnogo pričamo o ratu

Mnogo pevamo silujemo istoriju

Često redovno revnosno zanosno

Ko joj je kriv što se utegla u svoj kožni fašizam

Ko je terao da pokazuje levičarski dekolte prostakuša

Što nas je izazvala

Kako se njihala preko krvavog preko sveopšteg propadanja

Kako je toplo uzdisala

Po logorima po vrletima

Po sopstvenoj sramoti

Kako se podavala nemoćna

Tim unijama tim savezima

Tim razgranatim partijama

I kako smo je isprskali

Ključalim ideologijama

Kako je mala i meka

Izgledala na kolenima

Rasute po njoj one

Ništa neće oploditi

One su zauvek izgubljene u njenim bistrim očima

Nevinost ponovo zadobijena

Umivena pod jakim pritiskom

Pag

e29

Čista od sebe čista od sebe

I stalno joj se vraćamo

Samo još jednom progutaj me istorijo

Volim te tako si lepa

.

.

***

Svakog se jutra u novu ulogu budim

U nešto što mi nije istovetno

U neki drugi materijal

U sve što moj san nikad ne bi odobrio

U istovremenost cvrkuta prolećnih tela

Klavirenja Šopena

I davnog glasa Bate taksiste sa Slavujevog venca

Neki bogati letači

Kopaju nove svemire

Možda slađe od naših

Zbunjuju me portreti

Zamišljam lepe pejzaže

Duboke, duboke

Prazne od ljudskih očiju

Pag

e30

Adem Garić

DŽENAZA U JANUARU

.

.

Dženaza u januaru

.

Selo u kojem je dženaza

Udaljeno je petnaestak kilometara.

Od toga sedam ili osam

Strmi je makadamski put

Uz koji se i ljeti s mukom uspinje.

Toliko da auta stenju, kašlju, hropću

K’o da će svakog časa izdahnuti.

Žena, rahmet joj duši, na samrti

K’o svi prognani u bijeli svijet

Imala je samo jednu želju

Kosti da joj se smire u rodnoj grudi.

To je kao dugo očekivani, mukotrpni

stoput odsanjani povratak

prostranim livadama djetinjstva.

.

.

Selidbe

.

Godinama posmatram dženaze.

Te posljednje ispraćaje. Postrani.

Gledajući u dva metra pod zemljom.

Zvekeću lopate. Dobuju grumenčići.

Žamore glasovi. Raste Kuća.

Kaže se da umrli čuje

Topot ljudi u odlasku.

Ljudi koji ga zatrpaju

Brzinom lavine.

Isto tako odjekuju

Riječi, hodnicima sjećanja

Godinama nakon rastanka

.

.

Pag

e31

Dokoni dijalozi

.

neće šejtan na hodžu

kako će udarit na njegove

škole i fakultete

kako na ahmedije i diplome

kako ženo draga

kako neće, čovječe božiji

kako neće

pa neće valjda na pjanu

i njegove kafane

neće valjda na kockara

i njegove kladionice

neće valjda na katila

i njegove ratove

od njih je on digo ruke

tek ponekad, iz opreza

pogura kola im kad stanu

niz padinu

.

.

Mostarske žege

.

Na pauzama izmedu čitanja S. Mehmedinovića

uskočim na fejsbuk

Ili bacim pogled na ulicu dok ispijam kahvu

U caffe Intermezzo, u Mostaru na plus 40

Dok se pune bašte lokala poput šipka

Stranci ispod šešira škilje gore dolje

Drugi tegleći torbe na leđima

Sliče nomadima koji traže novi hlad

Po vrelim pustinjama uzavrelog popodneva

Treći su se u borbi sa čolopekom

opredjelili za kreativnost, na način da im sve služi

kao lepeza

Od cjenovnika, maramica, mobitela, knjiga,

do podvrnutih košulja

Tu i tamo, na tren, poput misli,

Naleti vjetrić koji se

Poput grma kotrlja na platnima

Američkih filmova o kaubojima

Kahva je ovdje više nego drugdje

tačka korisnog crnila na kraju

Rečenice svakodnevne dokolice.

Pag

e32

Spasoje Joksimović

SMRT MRAVA

.

.

Smrt mrava

.

Veliki niz

U kome je strašno

naše razlikovanje

Kao vetrovanje

Kao smrt mrava u bomboni

.

.

Sunce u konzervi

.

Gde su trenutno

kapi

tog podneva

(mada se malo toga

izmenilo)

Jesu li zvezda

gasovi automobila

tada okrenutog

da mutno svedoči radost,

pritisne pauzu na njenu prolaznost

Neko bi

(možda prijatelj)

dao objašnjenje o procesima

koji ipak nisu uteha

kao ni nada što nije

u odnosu na sigurnost

.

.

Iza zadnjeg prozora

.

Pag

e33

Kada si sasvim

Iza

Onda kad tama

obuzme

unutrašnji prostor

sredine

i prednju stranu

Ti živiš

Od svetlosti

kroz celinu

zadnjeg

prozora

.

.

Sjaj sa nekih ukrasa koji se krune

.

I ako pesmu ne pustiš

lako se tišina nastavlja

u večnost

Jer nije kamen

koji neko može da pomeri

Na mene

utiču i svi

zamišljani potresi

Nama se lakše ostvaruju čuda,

nego susret

Toliko uviđajnosti

koja će nas razdvojiti

na kraju

neko ko nije

uložio trud

pokupiće plodove

.

.

Municipium S

.

II

Pag

e34

.

Kao da vidiš sebe s treće strane

Oduvek miran

i ne oduvek čudesan sebi

Kroz svog prozora svojstvo

u odnosu na ostatke predaka

Ko će se budućih ostataka

koji oslobodiše leptira,

setiti

Ipak, nije to tuđa kost

I skupljači su pod prahom svojih peta zaboravljali

i na zamisli

Kao nama što dosade ili ne

poznati pravci

Začudiš se kako pokriveno

traje dok se ne otkopa

I koliko je izgubljeno stvari

s namerom da ih bolje sačuvaš

Ali eto ga mir u oblicima,

ukrasima koje ni osvajači nisu doticali

Kada u svemu postoji sačuvano

I bude novi pogled

mramornog lava

i okolina njegove grive

prestaje da bude okolina nekropole

Pag

e35

Nataša Sardžoska

DUNAV

.

.

Drveće zimi

.

Žestoka hladnoća u šumi

Sirove kore na ivici ovog prozora

Vidim, prepustila sam se bez razmišljanja

Ključajućem predelu

Koji me obnavlja i gori i savija do koske i do srži

I vrišti bez mog imena bez tvog priznanja

Riba sa severnog mora

Sam

Dok mi daje šaku žita i pljuješ mi vino u usta

Ti si moj soj, moj nespokoj,

Košpice plodova nabubrelih

Suvi plaštevi iz korena iščupani

Tvoja

Koža

Na mojim stopalima

.

.

Koža

.

Žuto lišće na tvojoj koži

Iskorenjene pore neke nerazumljive vrućine

Ispucale usne

Nabrekle bradavice

Koža

Kažem jesi li sama

Ili vreme otkucava na jednom mestu daleko od prihvatljivog sata

A čujem kako s bledih slojeva klize

Sekret suza vina

Ali to nije prvi put niti je jednom

Već je večito vraćanje

I zatvaranje očiju pred izborom koji ne želis da prihvatiš

Kad nadire ovo vreme, ova jesen

Na tvoju kožu

U jedan nanos

nepriličnih

nedostojanstvenih

Pag

e36

neugodnih

prostora.

.

.

Dunav

.

Stakleno nebo

Stakleno srce

Stakleni šećer

Sliveni ispod jedne

Svirepe surove zime

Naš korak

Miriše na kožu krzno biftek i loj

Ti i ja

Na ivici mraza

Iznad omraza

Nema toka

Nema veka

Koji bi znao zašto smo skupa

Sunce samo izlazi iz hladnoće naših pogleda

Vetar sam guta tišinu naših reči

Na horizontu

Vidi se

Naša daljina

I tamo visoko

Jako gori

Dodir naših dlanova

Vapaj naših samoća

Tako smo se i našli

Sami

Pored reke

Promašenog života

Obrnutog toka

Ipak smo se sreli

I koračamo

Ruka u ruci

Korak do koraka

Znajući da uvek

Moje srce silno obasjava

Iznad tvog plavetnila.

..

Pag

e37

Bez stalnog doma

.

Ako treba opisati horizont, daću ti konac koji me vuče

vozovi podzemni bez mašinovođe, bez voznog reda i smera.

Ako treba da ti kažem šta sam naučila od svih ovih lutanja

Chardonnay vino miriše na mačkine zadahe

A mažem se i ja ispod mosta Bir Hakeim

srebrni nož zaboden u fermentirani maslac

Mažem se i ja kao mačka na limenom krovu

Vrištim seme vraćam tragove

Ćuti!

Ćuti kad vidiš da tamna žena na ulici čita

Minus dvadeset je vreme van vremena

Asfalt prljav vazduh teža kod podzemnog voza

Voz

Kroz

Most

U mojim grudima

Ćuti!

Povukla je ona sa sobom čitav kontinent

I četiri strane sveta neće ti biti dovoljne da shvatiš

Kako se vučem i kmečim i skvičim

Zmija u kleštima

Ako me pitaš koji je zvuk aviona

Hijene pre oplođavanja

Ako me pitaš koji je ukus putnika

Nojevi guraju glavu u pesak

Ako me pitaš koja je boja zore slivena na cestama

simfonije su to ljubavi zalivene jutarnjom kafom i narandžastom nadom

Ako me pitaš šta me bodri da krenem iako ne znam kuda idem

Šta me tera da čekam da dođe učiteljica Joge skinutih cipela

Da vidim osmeh crne žene

I da zbog toga postanem

Vesela

Upravo zbog toga

Da zapisujem nebo morskim ulicama Monte Karla

Da se gubim bez straha kroz lica koja zure bez cilja

Da se vejem po snežnim dolinama dok mi stjuardesa prodaje anti-age kremu

Da tražim neumorno svoju reč, glagol svojih živaca

I tebi

Da pokažem svoj dom

Da ti pokažem dom

Da ti pokažem gde mi je dom

Dom koji sa sobom nosim

A nemam ga

A tebe nemam

A sebe nemam

Još

Sa makedonskog: Marija Mandić i Nataša Sardžoska

Pag

e38

Nadija Rebronja

OGLEDALO I PIANO

.

.

1.

bijela dirka

-sa jednog kraja svijeta jedan je kralj počeo da pravi najduži zid na svijetu. sa drugog kraja

svijeta drugi je kralj takođe počeo da pravi najduži zid na svijetu. kraljevi su se nadmetali u

dužini zida, robovi su umirali iscrpljeni od zidanja. jednoga dana dva zida su se srela a robovi

su pogledali jedni u druge. između zidova ostala je praznina dugačka tek jedan metar.

– da nije praznine to bi zaista bio najduži zid na svijetu.

.

.

2.

crna dirka

-sve spaljene knjige su vazduh koji udišemo. svi stradali su tlo ispod nas, tlo na kom gradimo

utočišta i kuće. svi zabranjeni i svi zaboravljeni pisci otkucavaju u nama svakog trena u kom

ih se nismo sjetili, rasipaju slova i riječi koja će neko jednom pronaći. slovo o može da se

otkotrlja kroz riječi do grla, da postane obruč, da postane omča oko vrata.

-tako obično umiru oni posve zaboravni.

.

.

3.

bijela dirka

-na zidu učionice nalazila se školska tabla sa ogromnom pukotinom. kroz nju se vidjela druga

učionica sa drugom pukotinom. kroz pukotinu se vidjela još jedna učionica sa još jednom

pukotinom. kroz treću pukotinu vidio se rat. učenici su u sve tri učionice na tablama pisali

matematičke jednačine. ,,neka svaka rupa od metka bude umjesto znaka za množenje“, rekle

su učitelјice, ,,neka svaka ogrebotina od gelera bude umjesto znaka za sabiranje“.

-u sve tri učionice koje kroz pukotine gledaju jedna na drugu učenici su rješavali jednačine

rata. sve što su im oduzeli, sabrali su i pomnožili.

.

.

Pag

e39

4.

bijela dirka

-došli su u lažnim uniformama i izveli neke ljude iz voza. postoje ljudi u vozovima sa

stotinama, hiljadama, milionima nepotrošenih kilometara pruge ispred njih. to su bili takvi

ljudi. došli su u lažnim uniformama, raspitali se za imena i odveli neke ljude iz voza.

-roman o tome trebalo je da napiše jedan pisac koji je umro nekoliko mjeseci nakon svog

rođenja. zločincima je trebalo da presudi njegov brat blizanac, sudija koji je umro nekoliko

dana prije svog brata.

.

.

5.

crna dirka

-ljudi koji gledaju ispred sebe, uvijek gledaju unutar sebe.

-budućnost je uvijek ogledalo.

6.

bijela dirka

-jedan je čovjek rekao da nema ni jedan razlog da se kaje i pogledao u streljački stroj. prije

toga je popio šolju gorke kafe i to je bila njegova posljednja želja.

-jedna je žena pomislila da nema ni jedan razlog da se kaje i kroz rešetke pogledala u leđa

streljačkom stroju. jedan dio smrti pomiješan sa mecima koji će se sručiti dolazio je iz otrova

koji je sipala u kafu. i to je bila njena osveta.

.

.

7.

crna dirka

-desi se tako posljednja rečenica u knjizi.

-desi se, kao nešto što čekaš oduvijek.

.

.

Pag

e40

8.

bijela dirka

-jedna je žena jednoga dana napustila sve i otišla da živi s jednim profesorom koji proučava

žabe i leptire. žena nikada nije vidjela narančino drvo i nikad nije stajala u hladu nara.

profesor nikad nije vidio snijeg i nikad nije kupio kaput a ni čizme.

-profesor je poricao da takva žena postoji i da je ikada postojala a žena mu je nagovještavala

svoje postojanje kuckajući lirsku sonatu o staklo njegovog prozora.

.

.

9.

bijela dirka

-tu sam kuću izdavao slijepom prodavcu cipela, kog nikada nisam svojim očima vidio.

smatrao sam da je to pravedno: on nikada nije vidio mene i ja nikada nisam vidio njega. kažu

da je dodirom umio da razlikuje sedamdeset i osam vrsta kože. kože za cipele. i da je dodirom

stopala umio da odredi veličinu cipela. kažu da je govorio da se stopala razlikuju po veličini, a

da je koža uvijek ista. ljudska koža. jedino što koža nekih žena ponekad miriše.

-jednom je prodao cipele jednoj ženi koja je imala hrapava stopala i prestao da dolazi u

prodavnicu cipela. izgubio je, kažu, povjerenje u ljude.

.

Pag

e41

PROZA

Mira Popović

TRI KRATKE PRIČE

.

.

Dućan gospođe N.

.

U dućanu gospođe N. mogu se nabaviti svakojake đakonije, sve što zamislite i što ne

možete da zamislite da postoji. S vremenom, gospođa N. upoznala je dobro svoje mušterije, te

se snabdela svime što je potrebno i najmaštovitijim i najzahtevnijim među njima, čak i onim

za šta je tačno predvidela da će jednog dana u njenom dućanu tražiti. Roba joj je uvek sveža,

uredno spakovana s vrlo jasnim uputstvom za upotrebu. Na vratima dućana visi tablica sa

radnim vremenom i na njoj krupnim, nacifranim slovima ispisana poruka: REKLAMACIJE

NE PRIMAM.

Prošlog utorka u dućanu gospođe N. kupila sam malu kutiju sitnih mentol bombona. Kutija

je bila metalna, okrugla, sa slikom listova mente na poklopcu. Ličila je na kutije u kojima se

nekad prodavala mast za čišćenje obuće i čim sam je ugledala, shvatila sam da mi je potrebno

baš tako nešto – volim ukus mentola, a retro izgled kutije pravio je savršen kontrast sa

moderno dizajniranim predmetima drečavih boja kojima sam okružena. Samo, tek kad je

zadovoljstvo kupovinom ustupilo mesto nečem drugom, okrenula sam kutiju naopako. Na

zlatkastoj površini donjeg dela kutijice (samo je poklopac bio oslikan) stajalo je upozorenje:

PAŽNJA: VEGETARIJANCI NE TREBA DA STAVLJAJU BOMBONE U NOS.

Da li sam vam rekla da dućan gospođe N. ne prima reklamacije?

Ili se pitate da li sam vegetarijanac?

.

Ljubavna rasprava

.

U najprometnijoj ulici u gradu u četvrtak kasno popodne prisustvovala sam ljubavnoj sceni.

Evo ovakvoj.

Žena i muškarac stoje na pločniku nekoliko metara udaljeni jedno od drugog i dovikuju se.

Ulica je krcata prolaznicima. Ljudi se vraćaju sa posla, iz kupovine, žure svojim putem, kada

mlada žena u kratkoj, u struku stegnutoj, lepršavoj crnoj haljini, vrisne: „Ne voliš me više!“

Pag

e42

Kao da je njen poklik precizno odapeta strela, reči uprkos slučajnim prolaznicima koji su se

u blizini zadesili, padaju pravo na muškarca ukipljenog malo dalje od žene. Elegantno

odeven, zbog prosedih zalizaka reklo bi se stariji od nje, sa akt tašnom u levoj ruci, muškarac

poviče koliko ga grlo nosi: „Nije tačno! Nije tačno!“

Svet se osvrće. Poneko, kao ja, zastaje.

Žena, ne pomerajući se sa mesta, zaurla: „Kako mogu da znam da govoriš istinu? Lažove!“

„Nikada nisam prestao da te volim“, zagrmi muškarac, i on kao skamenjen na svom

položaju.

Ženin glas probija zvučni zid: „A ona? Šta ćemo sa njom? Nju ti voliš“.

„Ne, neee, i: neeeee“, viče muškarac. Zastaje, otkopčava kaput i brzo, kao mađioničar, vadi

iz nedara belu gusku, a mogao je to biti i labud, teško je razaznati, vrat je tom pernatom

stvorenju vrlo dug, hvata ga za noge i okreće naglavačke. „Ne“, vikne još jednom ka ženi.

„Evo, vidi!“

U levoj ruci i dalje steže akt tašnu, a desnom, držeći labuda za noge (nek bude labud, zbog

simbolike), počinje energično da vitla ukrug i unazad, kao da tom rukom pliva leđni kraul.

Nekoliko časaka kasnije, kroz gust oblak belog perja i paperja, vidi se da u ruci, kojom i

dalje besomučno vitla, drži golo, naježeno telo labuda. Njegove ljubavi. Ili dokaza ljubavi

prema ženi s kojom se upustio u ljubavnu raspravu.

Žurno se udaljavam da ne bih videla rasplet scene. Mogu, kažem sebi, i sama da izmislim

kraj i iskoristim ga za novu priču, ali tek pošto rešim početak ove u kojoj sam sve verno

opisala, osim da se događaj zbio u četvrtak.

.

.

Slika koja govori

.

Na prozoru jedne višespratnice, na petom spratu, stoji Gabrijel Garsija Markes. Zgrada je

obična, svetla, bez ornamenata na fasadi, liči na soc-realističke građevine. Svi prozori na

zgradi su zatvoreni, osim njegovog, širom otvorenog. Odozdo, iz dvorišta, ne mogu videti

nijedan detalj njegove sobe utonule u pomrčinu. Vidim samo njega, Markesa, kako stoji pred

tom tamnom pozadinom u beloj, lanenoj košulji s dugim rukavima, pridržavajući se raširenim

rukama za ram prozora. Lice mu je mlado, a oštra, kudrava, kratko ošišana kosa i brkovi –

prosedi, skoro beli. Kazuje poeziju. Ili naglas piše prozu? Ne znam. Ne čujem šta kaže, vidim

samo kako mu se usta miču: slika koja govori. I vidim kako oko mene, u dvorištu gde stojim,

izbija, i lagano buja, neko neobično rastinje živih boja. Ne mogu reći da je egzotično, nekako

je više pitomo, pa i prisno, kao da ga prepoznajem, mada ga nikad dotad nisam videla.

Rastinje je gusto, kroz njega neverica ne može proći.

Opuštam se i čekam da Gabo završi opis bašte pod svojim prozorom.

.

Pag

e43

Tomislav Osmanli

VERTIKALA DUŠKA KRSTEVA

…..Duško Krstev gradi političku karijeru. On je već sredovečni čovek sa solidnim vitalnim,

pa svakako i urednim seksualnim funkcijama, a karijeru gradi već skoro dvadeset godina, od

samog početka nezavisnosti ove male države, dakle, još od onog vremena kada su mu već

pomenute funkcije uglavnom bile vrlo dobre, ponekad čak i primerne. Duško Krstev se uvek

nasmeši na ovu aluziju koju, katkad, zaverenički šapuće na jastuku svojoj rođenoj, nekada

tamnokosoj supruzi, pa se tako i sada smeši, dok mu misli, i pored ovakvih izleta, ipak teku u

glavnom smeru, dakle ka politici…

…..Malo je država, nepopustljivo smatra Duško Krstev, koje su kao stvorene za pravu

demokratiju, jer demokratija jeste proces koji se sprovodi jedino u manjim sredinama, tamo

gde se politika ogleda u ljudskom liku građanina. Kakva je to demokratija u mastodontskim

državnim uređenjima, kaže on, kada je u njima pojedinac izgubljen u bezbrojnom mnoštvu?

Drugačije je to ovde, gde čovek može čoveku da pogleda u lice i gde, jel’ te, svako poznaje

svakoga. Ovde pretpostavke o sreći proizilaze iz pretpostavki o bliskosti. Da li u jednoj

velikoj državi možeš nekom mlađem od sebe da se obratiš rečima „Dečko, čiji ti ono beše?”

Il’ nekom drugom: „Znam te, burazeru, iz viđenja”, a tek: „Kako se ne bi znali, juče sam u

kafani bio s Vašim sinom!”. To su te prednosti male države koja stvara bliskost među ljudima.

A velika sredina? Velika ti je sredina stvorena za manipulacije s nepoznatima. Osim toga,

samo je u manjoj sredini moguć izbor najboljih. Ta kod nas se zna ko šta danas ima za ručak,

a ne ko kol’ko uopšte vredi. A – tamo? Kako ti tamo uopšte možeš da znaš ko je za šta valjan?

I da li uopše nešto valja? Tamo se glasa na slepo; ovde se, brate, barem glasa zbog

poznanstva.

…..„Zato”, smatrao je Duško Krstev još na početku nezavisnosti, „ova državica ima lepe

šanse za uspeh”.

…..On inače veruje u moralnu vertikalu i na toj osnovi želi da izgradi uzornu karijeru. To je

uostalom i saopštio Lideru partije sa naglašenim demokratskim predznakom i nesumnjivom

harizmom, i tek pošto mu je ovaj to odobrio klimanjem glave, potapšao ga po ramenu i

srdačno mu se osmehnuo, Duško Krstev se upustio u politiku.

…..Prve godine nakon osamostaljenja države Duško Krstev je leteo kao nošen krilima.

Kontaktirao je sa narodom pre, pa čak i posle izbora i prenosio narodna gledišta, predloge, a

bogme i kritike partijskim timovima, organima i forumima, kao i samom Lideru lično.

Neumorno se kretao gore-dole u političkim strukturama kao da je hteo da tim svojim

kretanjem zacrta etičku vertikalu za koju je po prvi put čuo od neke strane parlamentarne

delegacije a koja mu se toliko uvrtela u glavu da nikako nije htela da izađe iz nje, posebno jer

je bio ubeđen da je baš ta vertikala veća i uzvišenija u našem malom društvu. Tu vertikalu je

Duško Krstev doživljavao kao zastavu na vrhu jarbola zabijenog na samom vrhu brda, iza

zidina stare gradske tvrđave. (A opet sa tom istom mišlju, dok su ležali u bračnoj postelji, on

je zaverenički očima pokazivao ženi na donji deo svoje prugaste pidžame kada je, s vremena

na vreme, sve uočljiviji na njoj postajao znak njegove ljubavne žudnje.)

Pag

e44

…..Tako je, u godinama posle proglašenja nezavisnosti, Duško Krstev leteo kao Hermes po

elastičnoj – katkad skupljenoj, katkad razvučenoj – vertikali tranzicionog perioda. Kao

praktičnog čoveka njega nimalo nije interesovala mitologija, ali je za Hermesa znao zbog

zaštitnog znaka firme za uvoz-izvoz u koju ga je, dakako još mnogo pre nezavisnosti, uz

pomoc starih prijatelja, zaposlio njegov otac Stefan. Tamo je Duško Krstev, uz malu pomoć

očevih prijatelja, a kasnije i sopstvenim snagama (posle jednog četvorogodišnjeg boravka u

trgovačkom predstavništvu u istočnoj Evropi), dogurao do mesta glavnog komercijaliste, a

zatim do jednog komfornog društvenog stana za življenje (i dva privatna, za izdavanje), sve to

neposredno pre proglašenja nezavisnosti, neposredno pre njegovog uključivanja u političku

vertikalu.

…..Duško Krstev je zadovoljan čovek, pre svega jer mu se sve događa u pravom trenutku, pa

mu je rastegljiva vertikala kroz vremena kojima brodi, udobna i nagoveštava mu neprekidni

napredak. Uostalom, kako je on to i sam zacrtao kada se iz trgovine prešaltovao u politiku,

njegov put je iscrtavao samo jedan smer: naviše. Tako su mu posao i prva ušteda u

inostranstvu (devizna, zbog povoljne razlike između našeg i istočnog kursa valuta) obezbedili

stanove, i sve se to dogodilo u pravom trenutku, jer mu je i otac koji je svojevremeno radio u

Službi državne bezbednosti, otišao – što zbog beneficiranog staža, a nešto više zbog

neočekivane promene političkog kursa – u prevremenu, ali zato benificiranu penziju. Na

samom početku nezavisnosti, međutim, Stefan Krstev je otišao sa ovog sveta, verovatno zato

što se osamostaljivanjem države on nije osećao niti samostalnim, niti srećnim kao ranije.

Kada mu je otac preminuo, Duško Krstev je osetio izvesno olakšanje, jer je, eto, on ipak znao

da novo vreme nije naklonjeno ljudima i profilima njegovog oca, niti je pak on sam, izanđao

u starom, bio po meri novog vremena… A, to novo vreme i te nove mogućnosti otvarale su se

iznad glave bivšeg komercijaliste, poput nebeskih kapija, kao još jedno nebo, kao novi prostor

za osvajanje, kao još jedna dimenzija, kao još jedna vertikala.

…..Tako se, kao što je bio slučaj i sa prethodnim događajima, i sam očev odlazak desio u

pravom trenutku. I iznenada, brate, kao što se ono kaže, kao grom iz vedra neba. Preminuo je,

tugaljivo je razmišljao Duško Krstev na prvoj zadušnici ocu Stefanu, kako i dolikuje velikom

ljubitelju kapljice – od kapi. I zbog svega toga, Duško je imao samo reči hvale za svog

pokojnog oca. „Moj stari je bio čovek od principa, ćutljiv, radišan, domaćin, mislio je samo

kako da zbrine porodicu. Uvek voljan da ti pomogne, nikad da ti zasmeta u nečemu”. Govorio

je Duško tako o pokojnom ocu, za stolom za vreme predjela, u retkim trenucima dokolice i

opuštanja, ali i kada je sedeo sa drugovima iz svoje partije sa naglašenim demokratskim

predznakom. Onda su se njegove oči vlažile zbog sopstvenih toplih reči i nije nikada mogao

da se uzdrži, pre nego što sune celu čašicu rakije u grlo, a da ne prospe iz nje malo i na

zemlju; što se kaže za dušu, ali pre svega za stroge i korisne principe pravovremeno

upokojenog oca. „A šta je radio tvoj otac?”, onda ga obično upita neko od naglašenih

demokrata, a Dušku Krstevu za tren usahnu suze i odgovara kratko, jasno i neodređeno: “…u

komercijali.”

…..U međuvremenu, nakon živahne aktivnosti u izvesnoj istočnoevropskoj zemlji, Duško

Krstev je upoznao svoju sadašnju suprugu Filimenu, onda kada je bila samo niža, u tom

trenutku plavokosa, komercijalistkinja koja se inače teško probijala u vertikali „Hermes

eksport-importa” i koja je, kako se ispostavilo, sve to vreme bila tu negde, oko, a tek kasnije i

pored njega. Sretao ju je u kancelariji ovog ili onog predstavnika ili uticajnog komercijaliste,

ponekad kod ovog ili onog rukovodioca sektora, jednom čak i kod generalnog direktora, i tek

onda je konačno pozvao i u svoju kancelariju; i onda su – nakon tog poziva, posle kog su

razmenili prve nežnosti, a ubrzo već i strasti – stupili u brak koji je tek posle dvanaest godina

blagoslovljen jednim slatkim, ali ženskim detetom.

Pag

e45

…..„Žensko… – žensko!…”, brzo se pomirio i uskoro iskreno obradovao Duško i dao joj ime

koje je sada uobičajeno – Stefani. Po pokojnom ocu. A srećna majka Filimena Krsteva je,

pak, nakon porođaja napustila posao i sva se posvetila detetu, pošto joj je „od Hermesa, preko

kancelarija referenata, do kabineta rukovodilaca, svega bilo preko glave”; što je pak s druge

strane Dušku Krstevu omogućilo da još energičnije počne da deluje i naviše i naniže, po

privrednoj i po političkoj vertikali, u ovoj drugoj postižući sve veće, i do tad neslućene visine.

…..Stvari su krenule na još bolje kada je njegova partija sa naglašenim demokratskim

predznakom dobila izbore, doduše ne sa apsolutnom većinom, već kao drugoplasirana

stranka, ali tu je bila i ponuda za koaliciju sa pobedničkom partijom, one sa naglašenim

socijalnim predznakom. E, onda je Lider predložio Duška Krsteva za ministra.

…..„Ministar čega?”, sva sretna ljubila je Filimena Krsteva svog muža ostavljajući mu trag od

karmina – koji je, po staroj navici, mazala na punačke usne i kad je bila kod kuće – po licu,

vratu, nešto kasnije i oko samog pupka, pevajući od radosti naziv novog resora svog muža:

„u-nu-tra-šnja tr-go-vi-na”, pri čemu se Stefani radovala, prihvatala igru svoje majke, i mada

ni sama nije znala šta to znači, pevala u istom stilu: „u-nu-tra-šnja tr-go-vi-na, u-nu-tra-šnja

tr-go-vi-na.”

…..„Dobro, ’bem ti sveca, kakav ti je to resor za unutrašnju trgovinu?!…” pitao ga je u tim

zanosnim, a zatim i u kasnijim, ključnim trenucima, praktično kad god su se sretali, Filimenin

otac kada je iz palanke dolazio sa gajbom grožđa i teretom sumnje, dodajući: „…kada smo

vi’š kako mali, po još i nikakvi, da nemamo čime da unutra trgujemo.”

…..„Ima, tajo, ima…” odgovarao je prigodno ali i sa izvesnom nelagodnošću ministar Duško

Krstev i jeo žurno, zbog obaveza u ministarstvu, a u stvari da bi izbegao tog buzdovana od

tasta koji je, eto, došao kod njih u kućnu vizitu, a ponekad bogami i u goste.

…..„Šio mi ga Đura”, odgovarao je na to sumnjičavi tast, a situaciju je hitno smirivala

Filimena koja je na isti način ućutkivala oca:

…..„Tata… ako nema, kog vraga tražiš posao u ministarstvu za batu?”

…..„To je drugo, tvoj burazer čitavog zivota traži pos’o, red je da mu ga sad njegov zet i

nađe”, odgovarao je njen otac, i opet govorio Dušku: „Stvarno, zete, ka’ će da bude to

zaposlenje?”

…..Onda je Duško brisao usta, ustajao i govorio tastu blagim glasom:

…..„Ne ide to tako, tajo, postoje principi, postoji procedura…”

„More, postoje samo veze, ’bem li ga…” secnuo bi ga deda, dok je mala Stefani, onako

naivna, krezuba i slatka prihvatala zadnje dedine reči i počela veselo da peva istom

intonacijom, „ ’bem li ga, ’bem li ga…”!

…..„Ovo je već nepodnošljivo – Duško Krstev je umeo da plane uveče pred ženom, kada je

već bio siguran da je tast otputovao zadnjim šinobusom za palanku, a Stefani spava umorna

od plača i batina koje je dobijala od Filimene kad god se posvađa s ocem, a čim bi Duško

izašao iz stana.

…..„Ja imam odgovornosti, imam obraz i čisto čelo!…” šamarao je sam sebe Duško Krstev

metaforično i grmeo bukvalno hodajući tamo-vamo po njihovoj dnevnoj sobi, tik ispred

televizora i Filimene koja se, iznurena danom, opuštala i gledala omiljenu ljubavnu seriju i

povremeno ga umirivala.

Pag

e46

…..„Ja imam moralnu vertikalu!” vikao je tako Duško Krstev, naglašeno izgovarajući taj izraz

sada već i kod kuće.

…..„Šta je to?”, pitala je iznenađena Filimena svog muža odmerivši ga od glave do pete i ne

primećujući ništa neobično u toj dužini, osim što je Duško malo penio u rubu usana, konačno

shvativši da od gledanja njene serije neće biti ništa, pa mu je – duboko uzdahnuvši i umirujući

ga – predložila: „’Ajmo, dušo, dođi ti kod tvoje Seke, da ti radi ,mili-mali’ u horizontali!…”

Tako je rekla Ona, pa se Duško Krstev ispružio i – legao na rudu.

…..Duško Krstev je zaposlio šuraka u ministarstvu, dao mu je mesto nižeg, a zatim i višeg

inspektora za unutrašnju razmenu i jedan angažman koji se uglavnom svodio na odlazak na

teren (koji je podrazumevao i obavezni ručak na račun domaćina), pisanje predloga za

unutrašnje trgovinsko povezivanje putem računara, a zatim i igranje igrice sa šarenim

lopticama na njemu. To se dogodilo odmah pošto je saznao da je i Lider zaposlio svog sina u

Komisiji za borbu protiv nepotizma i korupcije, pa je pomislio da su takvi popusti dozvoljeni

kao dodatna kompenzacija za ogromnu odgovornost koju ne može da pokrije ni ministarska, a

u slučaju Lidera, ni potpredsednička plata i privilegije. „To, svakako, ne narušava moralnu

vertikalu”, pomislio je Duško Krstev, izvadio partijsku knjižicu svom šuraku i lepo ga

zaposlio u svom ministarstvu. Šurak se, tako su mu rekli, na poslu snalazio kao riba u vodi; po

čitav dan, govorili su mu, radi na kompjuteru, te je Duško Krstev kao ministar od principa

odlučio da ga prekontroliše i da pred svima pokaže principijelnu strogoću prema svom

kadrovskom izboru i podređenom rođaku. Tako je, prilikom prve kontrole, iznenadio šuraka

uvaljenog u novu kožnu fotelju, i zatekao ga kako na kompjuteru igra onu igricu sa ređanjem

šarenih loptica, i kada ga je pred drugima pitao na šta to liči, šurak mu je mrzovoljno uzvratio:

„Na vežbu za unutrašnju razmenu. I tamo i ovde razmenjujemo – lopte”. To je dobacio viši

inspektor ne prekidajući igru i ne pogledavši u zeta. Ministar Duško Krstev se našao u

nebranom grožđu, te je, ne izustivši ni reč, žurno izašao iz šurakove kancelarije da ne bi

napravio porodični i, što bi bilo još gore, resorni skandal. Zatim, kod kuće, on opet drži govor

u salonu ispred ispružene Filimene Krsteve šetajući ispred televizora na kome je u toku bio

njen omiljeni kviz, i pominjući joj brata, oca, pokojnu majku i sopstvenu moralnu vertikalu.

…..Ako se izuzmu ti mali i takoreći porodični problemi, sama politička karijera Duška

Krsteva kretala se uzlaznom putanjom. Oko njega je lepršala njegova lična sekretarica sa

nežnim ružičastim karminom na usnama i jagodicama, u tesnim kompletićima i sa snažnim

listovima, vrcavo izgovarajući nevinim falsetom: „Kafica, gos’n ministre, sokić, nešto

drugo…”, a kad je on odgovarao: „Nešto drugo” ona je najprofesionalnije zaključavala vrata

i, dok je ministar Duško Krstev razgledao neki od spisa, svlačila ga uredno mu polažući sako i

košulju na visoki naslon ministarske fotelje. A zatim ga je, dok mu je prinosila kafu i treptala

kreonom oivičenim očima, i zaverenički hvalila: „Al’ vam je vertikala, gos’n ministre!”

…..S druge strane je Lider – koji je kao Potpredsednik na sednicama Vlade sedeo baš desno

od Predsednika Vlade – zadovoljno odobravao glavom kad god je Ministar Duško Krstev

izlagao pred Kabinetom. „Ovako, gospodo Ministri, to treba da rešimo, tako nam to valja…”,

žario je i palio Duško Krstev u svojim živim, i u svakom slučaju zapaženim diskusijama u

Vladi. U Ministarstvu je, pak, izdao nalog da se počne sa pripremom zakona za unutrašnju

trgovinu, a u skupštini se već uveliko glasalo o poverenju njegovim kolegama, ali njega niko

nije ni pominjao.

…..U opštinama su ga dočekivali kao da je šef države i toliko su ga hvalili i titrali mu da je u

tri maha nakon takvih poseta, sanjao kako dolazi u posetu palanci njegovog tasta, dok

unaokolo padaju šarene loptice iz igre njegovog šuraka, a predsednik opštine ga proglašava

počasnim građaninom i narod viče „Živeo!”, pri čemu je jedino njegov tast, i u snu gunđalo

Pag

e47

puno zlobe, bio namršten i ćutao. „San k’o san, maco”, rekao je Filimeni oduševljeno, kad joj

je ispričao sve što je sanjao. U svakom slučaju, tih se dana Duško Krstev budio sa prijatnim

osećanjem da dostiže sam vrh vertikale i da je car za politiku, bez obzira na to što je bio

ubeđeni republikanac, s obzirom da je deo tog ubeđenja nasledio od svog oca, Stefana

Krsteva, „komercijaliste”.

…..Ali avaj, stvari su u politici nepredvidive, pa je tako i pozicija u vladi partije sa

naglašenim demokratskim predznakom počela najpre da se drmusa poput rasklimatanog

stočića, pa se, praktično preko noći, stočić prelomio, te se u rekonstrukciji koju je Predsednik

Vlade proglasio kasno uveče, partija sa naglašenim demokratskim predznakom neočekivano

našla izvan vlade. A samim tim se i Duško Krstev našao izvan ministarske fotelje.

…..„To ne može da bude istina!”, uskliknuo je u sebi kada je čuo vest u ponoćnoj

informativnoj emisiji državne televizije na kojoj je uzalud očekivao da vidi snimak i reportažu

o njegovim dnevnim ministarskim aktivnostima po unutrašnjosti. Umesto toga objavili su vest

o rekonstrukciji Vlade. Nije verovao svojim ušima koje nije mogao da načuli osećajući kako

su mu se oklembesile, kao da su od voska, dok su mu se usta osušila, a usne lepile kao da je

upravo izlizao sve koverte sa dnevnom poštom svog resora, kada je među imenima

rekonstruisanih ministara čuo i sopstveno ime. Nije bilo nikog s kim je mogao da podeli tu

brigu i zbunjenost, jer je Filimena spavala dubokim snom ispunjenim doživljajajima sa

početka karijere u „Hermes eksport-importu”, duboko i glasno dišući i povremeno buncajući

ljubazne fraze, na časak prasnuvši u smeh, potom stenjući u njihovoj spavaćoj sobi, dok je

mala Stefani iz dečije sobe u snu vikala nekakvu pesmicu sačinjenu od finala vica o

plavušama na šipki za igranje koji je njena majka ispričala svom bratu preko telefona tokom

dana.

…..U tom očajno usamljenom trenutku zazvonio je telefon. „Konačno”, lepljivo je pomislio

Krstev i brzo podigao slušalicu. Bio je to njegov šurak.

…..„Jesil’ čuo…”, sav ga je onako zbunjen i razočaran, kao čoveka od poverenja, upitao

Duško Krstev.

…..„Jesam, pa šta?!”, odgovorio mu je šurak.

…..“Kako, pa šta?! Zar nisi video šta se desilo?”, panično je rekao eks ministar.

…..„Eh, otkad ja još znam za to”, mirno je odgovorio brat njegove žene.

…..„Kako si to mogao da znaš?”, ohladio se bivši ministar.

…..„Kaz’o mi kolega iz koalicione partije. Zato ti se i javljam.”

…..„I šta ćemo sad? Ovo je katastrofa!”

…..„Kako za koga, zete. Neprijatno jeste, al’ sam ja obezbedio izlaz iz situacije.”

…..„Da?…”, zaiskrila je nada u stuštenoj duši Krstevoj.

…..„Kolega mi dao pristupnicu za članstvo u njegovoj partiji…”

…..„I?”

…..„I ja potpis’o. A šta s’ ti mislio? Tek što sam dobio pos’o, pa opet da letim napolje? E, to

neće moći…”

Pag

e48

…..Duško Krstev je osetio kako mu krv udara u glavu.

…..„Sram te i stid bilo!”, eksplodirao je i počeo da viče u slušalicu tako glasno da se čuo sve

do spavaće sobe i promenio tok sna Filimene Krsteve, koja je sada sanjala slike i motive iz

kasnije karijere, a odande se začula serija porudžbina i naprasan, zvonki smeh kao eho jedne

sasvim različite stvarnosti. „Pa jel imaš ti, bre, stid i poštenje, obraz i ponos?! Je li, bre?! “

…..„Daj ne urlaj čoveče, ne može da se spava od tebe!”, začuo se utom i pospani glas

Filimene Krsteve iz spavaće sobe i to ga je sasvim prenulo.

…..„Jel’ imaš ti, bre, moralnu vertikalu?”, izručio je sav svoj gnev na šuraka s druge strane

žice i tresnuo mu slušalicu čim je taj prostak počeo da mu psuje tu njegovu najvišu vrednost.

…..„Idiot!”, uzbuđeno je procedio kroz zube Duško Krstev i osetio kako mu žmarci prolaze

telom. Šta sad da radi? Da uzme telefon, bio bi red da se javi Lideru.

…..A šta ako On spava?

…..Probudiće Ga.

…..I šta da Mu kaže?

…..Znate, ja više nisam Ministar.

…..Pa što ako nisi, odgovoriće mu Lider. Ni ja više nisam Potpredsednik Vlade.

…..U redu, ali ti i dalje ostajes Lider.

…..A ti? – reći će mu on – Ti ne ostaješ sa mnom? Hoćes da demisioniraš? Nas čeka nova

bitka, a ti padaš u malodušnost… Gde je tu – svakako će mu to reći – tvoja Moralna

Vertikala?…

…..Ipak, valjalo bi mu da okrene jedan telefonski broj. Samo što je pomislio na to, palcem je

pritisnuo dugme za automatsko pozivanje Lidera.

…..„’Aloo?”, čuo je poznati spokojni glas s druge strane.

…..„Halo, Predsedniče, Duško Krstev ovde.”

…..„Je li Krstev, jesi l’ ti čuo vesti?”, kazao je Lider iskrenijom, poverljivom i zabrinutom

intonacijom.

…..„Čuo sam, zato Ti se i javljam. Šta Ti je Premijer rekao?” – rekao je Krstev.

…..„Ništa!”

…..„Kako ništa?” – iznenadio se Krstev.

…..„Tako lepo. Ne javlja se, govno jedno!” – prasnuo je Lider, pa se brzo primirio i upitao –

„A ti? Kako ti na sve ovo gledaš?”

…..„Ja? Ja hoću da kažem da me baš briga što više nisam Ministar a Ti Potpredsednik Vlade,

pošto češ Ti i dalje biti Lider, a ja imam svoju moralnu ver…”

…..„Kako, bre, baš te briga?” – prenerazio se Lider.

Pag

e49

…..„Upravo sam to hteo da kažem…”, pokušao je da razjasni svoj moralno ispravni stav

Duško Krstev, ali uzalud…

…..„Je li, bre, jesil’ ti pri sebi!?”, prekinuo ga je Lider gušeći se emocijama i provaljujući

svoju zauzdavanu napetost, i uznemirenim glasom zaključio: “Budi Bog s nama!”

…..„Ja sam s Tobom…”, hteo je da izusti Duško Krstev, ali se s druge strane već čuo

ravnomerni signal prekinute linije.

…..Duško Krstev se nikad u životu nije osećao usamljenijim nego u tom trenutku. Osećao je

kako poput paučine pucaju neke svilene niti i kako se neki prišiti šav u njemu para kao pod

rukom krojača na prvoj probi svečanog odela. Te je noći bio tako ćutljiv, zurio je u crnu tačku

na zidu ostalu od smoždenog insekta i osećao se tako usamljenim, dok se Filimena kikotala

daljim reminiscencijama u snu, da usamljeniji nije mogao da bude. Osim, možda sledećeg

dana, kada ga je napustila, pošto joj je – upalih očiju i sa crnim podočnjacima – saopštio da je

izgubio funkciju i položaj, a ona je kratko razmislila, trepnula kreonom oivičenim očima i

saopštila mu – da već dugo zna da je vara sa ličnom sekretaricom („Aman, bre Menkice,

nemoj sad i ti da mi praviš probleme. Pa, ona je lična sekretarica; i da je nešto i bilo, to ti je

ko da sam popio kafu na poslu”), čvrsto, ali i intimno ostajući pri odluci da odlazi. I tako se

Filimena preselila kod svog brata saopštivši mu tu svoju odluku u poruci koju je ostavila za

sobom („…i, samo da znas, od sad ću i ja da pijem kafu. I to ne kratki espreso kao do sada,

nego samo velike frapee. Stoko jedna nesposobna!”). Pokušao je da joj se javi preko

službenog mobilnog telefona koji je našao u džepu, ali nije uspeo, jer ga je automatski glas iz

centrale obavestio da njegov broj nije više u upotrebi.

…..„Stefani! Filimena, ljubavi moja”, vapio je u sebi Duško Krstev za ćerkom i ženom,

najvrednijim stvarima koje čovek može da ima u životu, ali sve je bilo uzalud. Filimenin glas

i Stefanina pesma više nisu odjekivali u praznom domu eks ministra Duška Krsteva.

…..Te tople večeri izašao je na balkon da udahne malo vazduha jer mu je u stanu bilo tako

mučno, kao da mu je neko položio tešku ploču na grudi. Svež vazduh ga je malčice povratio i

njegov pogled je pao na brdo sa starom tvrđavom i visokim jarbolom sa zastavom na

njegovom vrhu. „Da”, prošla mu je misao kroz glavu. „Ipak mi je ostalo nešto važno u

životu…”. Sinula mu je ta ideja kao spasonosna munja i zaiskrila negde u uglovima svesti,

sve dok, ovoga puta odozdo, nije osetio još jednu, snažniju munju koja mu se pela uz telo sve

brže i brže, a onda je odjeknula u njemu snažno i prasnula konačno, poput zaglušujućeg

groma koji ga je pogodio u sam vrh njegove unutrašnje vertikale. Pre no sto mu se sasvim

smrklo, Duško Krstev je ugledao svoga oca Stefana kako se, kroz mećavu od bezbroj malih

šarenih loptica, s mukom probija prema njemu.

Sa makedonskog Zoran Ž. Paunović

Pag

e50

Sanja Pilić

SVJETOVI

…..Pruge, kolosijeci, rampe, svjetovi… Prvi razred, drugi razred, putnički i teretni vlakovi.

Biznis klasa, ekonomska klasa, naselje, rubno naselje, centar grada, stomatolog, veza u

bolnici…

…..Dosadno djetinjstvo ispunjeno krivicom: nedovoljno genijalna, bez oca, s ocem koji

luduje, previše lijepa, premalo lijepa, autentična, nedovoljno autentična, iskompleksirana,

nadmena, prodorna, neambiciozna. Glava zaboli od protuslovlja još dok se voziš u kolicima

ošamućena dolaskom na svijet, slažu se emocije straha, strepnje, očajanja i radosti, izmjenjuju

se sati sitosti i gladi, već počinje ono nešto. Nešto. Jednom će se to uzglobiti u priču za koju

misliš da je posebnija od ostalih, zanimljivija, strašnija, i da je, ah možda jednom, treba

ispripovijedati svijetu, kako si eto bila uhvaćena u zamke svih mogućih načina postojanja i

kako si bježala, preskakivala prepreke i granice, a opet vrtjela se poput ostalih u krugu, u

okviru vlastite imaginacije i zadanosti, u saću uvjerenja nastalog iz nataloženih utisaka,

emocija i dijagnoza, uprljana odavno raznim uvjerenjima, prolaznošću čija su sjećanja

iskrivljena u različitim zrcalima svojih i tuđih pričina, dogmi o slobodi i neuvjetovanoj ljubavi

– kao da to postoji, ali uvijek ima robe koja se bolje i lošije prodaje – i ako treba birati,

slobodu bih izabrala radije…

…..A ta, jedva postojeća sloboda je poput utega, što je više imaš više je i želiš, pokušavaš

kratke trenutke nezabrinutosti produžiti do u vječnost, jer jedino onda ne plešeš na žici, ne

padaš u provaliju, ne preskačeš letvicu svjetskog rekorda već miruješ prividno sretna, onako

kako bi trebalo biti kada bi te se pitalo. Umorna od vječne igre pomicanja granica i zidanja

zidova koji osiguravaju kakvu takvu autonomiju, znaš da su stvari itekako relativne iako s

fizikom loše stojiš i da svako uvjerenje ima svoju logiku, prilično uvjerljivu, barem

metaforički. I najradije bi ostala zaključana u samo jednu održivu istinu, ali one su brojne,

multiplicirane mnoštvom različitih iskustava i interpretacija, i nije čudo da ti je pomalo

dosadila vječna zauzetost duha običnim pitanjem: tko sam ja? I mogućim protupitanjem: A

zar je to važno?

…..Stojiš tako u kutijama iz kojih si iskoračila, u ladicama, u križaljkama i rebusima u

cijelom tom ornamentu rezolucija, amandmana, izmijenjenih zakona, novih vrijednosti,

promijenjenog smisla i različitih odluka koje su učinile da si sada i ovdje, baš takva, pomalo

začuđena vlastitom evolucijom, ako bi se to moglo tako nazvati. A opet, samo preživljavanje

je poput osvajanja teritorija, teritorija života, mogućnosti svjedočenja da si živjela u iluziji i

još uvijek živiš u njoj, a ona se mijenja i ispisuje ostavljajući trag koji blijedi poput

avionskog, rastače se u plavetnilu do nepostojanja. I što sad? Koju vještinu treba naučiti da

ne bi ispala iz igre? I treba li uopće ostati u igri propitkivanja i zauzetosti, i je li umor koji se

uvlači u tijelo i rasplinjuje se prirodan kraj želje za istraživanjem?

…..Pruge, kolosijeci, frekvencije, emocije… Nekoć davno emocije su bujale, bile

neprohodne, preplavljivale to isto tijelo koje se trzalo isprekidanih uzdaha, pa tonulo u

ništavilo i obamrlost: divovska prašuma neukrotivih osjećaja vitlala je mačem kojim se istom

trudila zauzdati vlastitu prirodu. I dok se u plamenu i vatri kalio čelik, duša je u raznim

činovima pokušavala pobjeći od nametnutih uloga, ali avaj, haljine su bile spremne, a uloge

dodijeljene. Jer na kraju krajeva, ipak treba utjeloviti te razne predodžbe drugih u kojima

Pag

e51

naša konstrukcija počesto čvršćom biva. Znala sam biti hrabra u tuđim očima, a slaba u svom

pogledu. U zrcalu. Slabost veličine ledenjaka potopila bi me poput Titanika, umjela sam

raskošno umirati drhteći na valovima koji su me potapali i vraćali obali, oživljavajući me u

zadnji čas polaganjem na zemlju. Trebalo je naučiti letjeti i sletjeti bez pretjeranih trauma u

začaranom svijetu iluzija, tuđih mišljena, vječnih zabuna, različitih svjetonazora.

…..Ipak, vježba čini majstora. U divljem borilištu gdje svaki dan je borba – ma kako to često

ne izgledalo tako – s vremenom ono što je bilo teško postane lako, a dostojanstvena i mudra

ravnodušnost zacijeli rane nastale u bitci, pa život postane podnošljiv, onda zabavan, na kraju,

uvjetno rečeno, i sretan. Istina, gorak okus razočaranja što je ovozemaljsko postojanje poput

holivudskih filmskih Z produkcija, jeftino i prepuno nasilja i dalje nas podsjeća kako smo, ah,

samo zrnca prašine nošena vjetrom koja uče jedriti u različitim uvjetima, treptaj oka u eonu

vremena, biljčica izrasla na neplodnu tlu vlastitih ograničenja.

…..Putovanja, tračnice, kolosijeci, peroni, postaje – neprestano biramo kamo krenuti i koju

misao prigrliti kad odlučimo nenastanjivati sebe tuđim slikama, hodajući na ivici između

pripadanja i nepripadanja, pa lukavost koristimo kao obranu, a ne napad: povlačeći se iz

arene, u tišini, možda nalikujemo gubitniku, ali džungla je pokorena, osjećaji se više ne

isprepliću u grčeviti čvor kosa divovskih lijana, već se pljeve i pale poput korova, stišavaju, a

ne nestaju nalik bonaci ili pustinjskom krajoliku koji se proteže do horizonta, do bezvučja.

…..Opuštenost napokon prekrije napetost mišićja koje je bježalo pred zvijerima, strahovima i

događajima, uvijek pripravno na borbu ili bijeg, na skrivanje u zastrašujućem grotlu prividno

mrtvog vulkana – ponižen poput roba i preplašen kao zec, jer eto, obično ljudsko biće si,

nezaštićeno krdom, odraslo između unakrsnih zahtjeva, u metežu pretjeranih očekivanja i

apsolutne ravnodušnosti. Granice slabosti mijenjale su se i ojačavale, brane pucale, polja se

natapala suzama i znojem, ah da bi, tobože, bila plodonosna. Ili iscrpljena.

…..Pruge, kolosijeci, rampe, putovanja: sve je ipak imalo smisla jer smisao dođe s godinama,

smisao nije biljka mladosti. Raste na čudnim mjestima, nevidljiv oku površnog promatrača, pa

sva ta kaotičnost zbivanja zadobije strukturu, a krta usamljenost melodioznost smirenosti, a za

njom si tragala. Smirenost te preplavljuje poput otkrivenja, rastvara nebo i strah nestaje, nisi

naviknuta da ga nema pa osjećaš laganu slabost, treba se priviknuti… Polako prestaješ biti

čedo izmoreno pitanjima i odgovorima koji se gomilaju i ne prestaju se ponavljati, a

proganjala su te stalno, gurala te u različita iskustva, mijenjala te, i istina je, iako si samo

zrnce prašine ti si i biće s pričom.

…..S pričom.

…..A treba li priču ispripovijedati, to je i tako nejasno i ostat će nejasno iako je cijeli svijet

nastao pripovijedanjem i zapisivanjem istih u kamenu, u materijalu, na papiru ili slici… Zapis

je učinio iluziju bolnom i stvarnom, ranjivom i prolaznom, potrošnom i trajnom. Riječi nas

drže u ropstvu, ali i oslobađaju.

…..Pruge, putovanja, vrijeme, odlasci, dolasci i prelasci. Rijeke, vode i mora. Susreti i

rastanci. Koraci.

…..Koraci te određuju, poput krila su, a opet zemaljski. Potrošila si ih da bi se našla, iz bitke

izašla da bi pobijedila, snagu otkrila u mirovanju. Riječi su izgovorene, uloge odigrane,

nekako ugodno osjećaš se u svome tijelu, dostojanstvo sazrijevanja čini te gipkom, a i ne

zanima te više odgovor na pitanje : Tko sam ja? Sićušnost vlastitog bitka postaje nevažna, a

ujedno i velika: iskradaš se iz tuđih procjena s lakoćom gazele i bivaš slobodna. Ne sasvim,

ali ipak. I tada ti se čini da je sloboda slična ljubavi, a ljubav slobodi, i pomisliš kako stvari i

Pag

e52

nisu tako komplicirane, i da treba samo dovoljno puta promijeniti prijevozno sredstvo, na

različite načine vježbati i trenirati misli, igrati se s njima, a onda opet, pustiti ih da plove…

…..Vjetrovi neka ih otpušu.

…..Jedrenjaci, brodovi, pruge, ceste, puteljci… Koraci, koraci. Rampe, pruge i kolosijeci.

Ravnoteža. Tračnice. Trebalo je samo izdržati. A što?

…..To vječno nešto.

Pag

e53

Maša Seničić

SMRT NEKOG DRUGOG

.

.

…..Moja supruga nekad ima čak četrnaest ženstvenih prstiju na levoj ruci, recimo – dok

posvećeno sprema doručak. Zadivljuje me način na koji uspeva sve da ih uposli istovremeno,

bez nekog većeg napora. Ponekad joj između usana raste cveće koje postaje sve veće dok ona

oduševljeno govori, da bi je naposletku celu uvilo u olistalo granje izuzetnog kvaliteta. Kada

se njen monolog završi, cveće umorno splasne. Naša deca, naprotiv, uvek su istih, dosadnih

dimenzija, a njihove želje i potrebe su krajnje predvidive.

…..Danas sam ispred ulaza ugledao mrlju od prosute kafe, tako veličanstvenu da nisam

mogao da se odvojim od nje ni jednom od dve nog koje posedujem. Uglavnom ih je samo

toliko, mojih nogu, premda ne prestajem da se radujem boljitku. Jedno od dece pitalo me je –

u nedostatku zabavnih pejzaža tokom dugačke vožnje kolima – kako bih nadalje uopšte bio u

stanju da vozim ukoliko bi mi se pojavio taj dodatni ud o kojem maštam; zaključilo je još i da

su moji prohtevi neskromni i nepromišljeni, budući da neparan broj bilo čega znači

polovičnost. Tu poslednju reč je naglasilo ponosno: bila je to najnovija građanska uvreda koju

je naučilo. Oboje su predložili da se u budućnosti radujem jednostavnijim idejama koje

zahtevaju manje promena, a više prilagođavanja.

U 16.56h sam i dalje opčinjeno stajao ispred mrlje, u njoj naslućujući: bicikl koji mi je

nasilno otet ispred zgrade osnovne škole, burmu koju nikada nisam aktivno nosio – a sada mi

je mala, dvadeset i sedam pisama vraćenih od uprave grada, kojoj sam pokušavao da skrenem

pažnju na rupu veličine cipele nasred pešačkog prelaza. Stvar je osetljive prirode, zbog

specifičnih dimenzija ove provalije, i neophodno je prići joj sa strpljenjem: dvadeset osmo

pismo trebalo je poslati u oktobru. U 18.50h shvatam da niko nije primetio moj izostanak sa

posla. Kratak toplotni talas mi je prostrujao niz telo, a zadovoljstvo je po intenzitetu bilo

jednako onom koje se javlja pri očuvanju čitave planine kristal-šećera u prenošenju kašičice

sa jednog mesta na drugo, najčešće iz zdele u šolju. Supruga mi često predlaže da dva suda

približim, ali to bi uništilo jedini rizik koji sam u stanju da preduzmem.

U 22.45 h sam napokon bio kod kuće, a tokom emisije čija je svrha da obavesti kako u

pravilnim slojevima okrečiti svoj dom i dalje sam razmišljao o mrlji od kafe, koja je mogla da

bude i mrlja od raznih drugih stvari, što svakako ne bi umanjilo njen značaj. Hronološki,

navodim listu mogućnosti koje su mi pale na pamet dok je na ekranu od 2974mm po

dijagonali ženska ruka prelazila specijalnom četkom preko zida odabrane, natprosečne kuće:

nekvalitetna obuća koja se otopila na vrućini; ptica kojoj je bilo dosadno; izbledeli katran sa

obližnjeg gradilišta; umoran, sasvim mali čovek.

Pre svitanja shvatio sam da je moje jecanje probudilo čitavu porodicu, čija lica su prvi

put otkad ih poznajem delovala zbunjeno. Nisam znao o čemu je reč: pažljivo sam ih

posmatrao, da bi mi supruga napokon priznala da sam plakao u snu. Nisam mogao da nađem

objašnjenje za ovakvo ponašanje te sam, u naletu prvostepenih emocija i banalnih asocijacija,

rekao da je u pitanju smrt bliskog prijatelja koju nisam želeo da prijavim da me niko ne bi

sažaljevao. Na ovu poslednju reč moja su se deca naučeno trgla; mlađe dete se, prirodno, i

Pag

e54

naježilo. Čim sam ustao, supruga je tražila ime mog prijatelja da bi u novinama proverila

koliko je ljudi žalilo za njegovim iznenadnim odlaskom. Rekao sam da će umrlica izaći

verovatno tek sutra, ali da ne znam ko bi uopšte mogao da je objavi. Pribrano sam tvrdio da je

moj prijatelj siroče, veoma povučen i svestran naučnik, između ostalog posvećen istraživanju

gotovo istrebljenih ptica pevačica manjih od šest kubnih centimetara. Znali smo se još iz

školskih dana, podsetio sam je. Klimnula je glavom, puna razumevanja, kao što čine ljudi koji

se ne sećaju.

Pisao sam umrlicu čitava dva sata. Dopadao mi se taj čovek, moj bliski prijatelj –

napustio nas je iznenada, u četrdeset devetoj godini, usled veoma važne studije o otrovnoj

paprati. Nemili događaj se odigrao u nimalo turističkom nacionalnom parku, dovoljno

udaljenom da malobrojni rođaci i ne pomišljaju na sahranu; po kulturi naroda sa kojim je

živeo, glavu su zakopali sa nogama, a beskorisni ostatak tela bacilli lavovima ili nekoj drugoj

lokalnoj divljači. Moje ograničeno obrazovanje mi je nažalost onemogućilo da budem

upoznat sa detaljnom florom i faunom tako uzvišenih predela. Narednog dana iznenadio sam

se kada sam ugledao vest u novinama i ponovo počeo da plačem usred obroka. Nekoliko

časova kasnije, tokom popodnevne dremke, zaista sam preterao, tiho i naprasno preminuvši

od tuge za ovom izvanrednom prijateljskom figurom: od mene je ispod noćnog stočića ostala

mrlja u obliku zgažene borovnice.

Moja supruga bila je više nego iznenađena ovakvom nepažnjom, pogotovo kada se

uzme u obzir to da nikada nismo jeli bobičasto voće. Društvo za očuvanje sklada, institucija

sa kojom sam dugo i rado sarađivao, pobrinulo se da nemar sanira pre nego što su se deca

vratila sa iscrpljujućih vannastavnih aktivnosti, te je ostatak dana moja porodica provela

mirno: nakon večere igrali su badminton i smejali se, svako po paran broj puta. Iza ušiju moje

supruge postepeno je počelo da se pomalja zimzeleno paperje.

Pag

e55

ESEJ

Mirjana Mitrović

АБВГ…

.

.

А – Арсеније и Софија, моја деца, људи. Моја најчвршћа веза са светом. И доказ да би

свет могао, само кад би хтео, да буде добар и леп.

.

Б – Барили Павловић Милена, сликарка, кључна кота мог одрастања. Обе смо рођене у

Пожаревцу. Мада се мимоилазимо у времену, она је, с оне стране, упорно подстицала

моју младалачку опсесију. Тако је настао роман „Аутопортрет са Миленом“, моја прва

књига.

.

В – Велики град – Непосредно пре него што сам дошла у Београд, видела сам Лондон.

Сасвим на кратко, са крова дуплог аутобуса, али довољно да ме Београд не уплаши, да

могу да га заволим.

.

Г – Године – Не знам одакле надиру, али продуктивност им је импресивна!

.

Д – Драгољуб, мој деда, из села крај Велике Мораве, свирао је у фрулу и знао напамет

песме о Краљевићу Марку. Рођен је 1900, па је био премлад за Први светски рат, а

престар за Други. Редак случај.

.

Ђ – Ђердап, митско место, лепше до сад још нисам видела. Отуда дува кошава и стижу

древна знања која ми понекад искрсну из несвесног.

.

Е – Емилија Лета, јунакиња мог истоименог романа, римљанка која је живела где и ми,

само крајем трећег века наше ере, када се антички свет ломио, а млади бог се тек

назирао, жена ни тамо-ни тамо. Пишући је, користила сам сва наша транзициона

искуства.

.

Ж– Живот – је вредност по себи, а тако га глупо расипамо на неважне ствари. Зашто то

нисам схватила раније? Зашто то не могу да пренесем својој деци? Покушавам са

читаоцима.

Pag

e56

.

З – Заноси и заблуде, као шампите: не требају, али како човек да одлоли?

.

И – Историја, моја туристичка агенција. Не путујем колико бих волела, али кад идем,

не идем тамо где нема ’ископина’ или музеја.

.

Ј – Јавност, божанство савременог света. Уздиже или прождире, као баал, по мени

тешко схватљивим критеријумима.

.

К – Карамазови. Јел срамота да кажем да сам још заљубљена у сву ту браћу?

.

Л – Лето – волим.

.

Љ – Љубав – колико је била прецењена у романтизму, толико је потцењена у

постмодерни. Сила је то, не бих се ја с њом замерала.

.

М – Медитеран, простор у коме се осећам код куће, мора која ме обнављају, уметност

са којом се разумем. Зашто, не знам, биолошко порекло ми је дубоко копнено.

.

Н – Немаштина, најтврђе табуисана тема данашњице. Увек је било тешко бити

сиромашан, било је и срамота, али данас, убеђују вас да сте криви ако сте сиромашни.

Као што је у средњем веку човек морао на коленима да окајава што осећа сексуалну

жељу, тако данас мора да се кажњава ако је сиромашан.

.

Њ – Речи на њ једва има и за буквар, али зато ’њушкање’ има задивљујући спектар

значења, од оног полицијског, до узбудљивог љубавног. Зато волим речи.

.

О – Оскар Вајлд о опраштању: ’Непријатељима треба непрекидно опраштати, јер је то

управо оно што их највише љути’.

.

П – Паре – Кад бих имала неке паре, отворила бих сигурну кућу за писце, да могу да се

склоне на месец два, кад почну да их прогањају допола састављени ликови, заогрнутуи

у беле странице.

.

Р – Рим – међусобно смо се освајали годинама. Време је да се растанемо.

.

С – Сарказам, не волим, нарочито у књижевности. А опет, некад просто немаш избора.

.

Т – Троножац, стоји ми код врата, исти какав је у кући мог деде стајао крај шпорета.

Pag

e57

.

У – Утеха увек мало касни, али ипак стигне. Говорим ово из искуства, не из

приручника за самопомoћ.

.

Ф – фриволне књиге (претежно) жена – тзв. списатељица. Не волим, али ме не плаше.

Флертовања је било од кад је света и века.

.

Х – Хуманост – Што је више прича о мањинским и људским правима, то је мање

стварне љубави према другим људима. Пси и мачке, међутим, напредују на тој

лествици. Што ми је драго, али ми није довољно.

.

Ц – Цитирам своје бабе кад хоћу да кажем, а нећу да се замерам.

.

Ћ – Ћопић Бранко и Јовновић Биљана, два тако различита писца, са заједничким

именитељем – на пркосима. Зато волим што сам добила награде са њиховим именима.

.

Ч – Чуда – још верујем у њих. Значи, добро сам.

.

Џ – Џем Сулатан – Једног лета, тражила сам га по Родосу и пронашла прозор иза кога

је био заточен. Супротни зид разваљен, птице пролећу, Џем сад можео да оде, али мени

се чинило да и даље налакћен гледа ка својој обали. Углавном, зидови падну прекасно.

.

Ш – Шекспир или шума? Дубина пред којом се клања и куварица и краљица.

.

Pag

e58

Predrag Radak

AOTEAROA

.

.

Kratak pregled kulture Novog Zelanda

…..Kada su Maori u svojim dugim drvenim čamcima po prvi put ugledali Novi Zeland

izgovorili su AOTEAROA ili u prevodu Dugački Beli Oblak. Da li se kopno na koje su naišli

reflektovalo na nebu poput gomile dugih belih oblaka pa se u umornoj svesti stvorila misao

koja je bila glasno izgovorena!?, ili su možda baš tada vetrovi pogurali skupine oblaka

formirajući jednu liniju!? u svakom slučaju to ime je ostalo do danas.

…..Ostrva Markiza su grupa vulkanskih ostrva u Francuskoj Polineziji. Istorija kaže da su

odatle u 13. veku skupine Maora krenule u različitim pravcima tražeći kopno. Jedna od tih

grupa je naišla na Novi Zeland i tu se i nastanila, donoseći sa sobom svoju jedinstvenu

kulturu, svoj jezik, bogatu mitologiju i sklonost ka prefinjenom ručnom radu i u gradnji i u

umetnosti.

…..Sa njihovim spiritualizmom se susrećemo i danas, i to se očituje u samoj izgradnji

njihovih kuća.Tada se Maori obraćaju duhu tog mesta i od njega, blagosiljajući tu lokaciju,

traže zaštitu. Tokom rituala vrši se komunikacija sa dušama koje su nekada tu boravile I traži

se njihov blagoslov. Narod veoma sklon legendama, i u svojoj Polinežanskoj mitologiji ima

puno različitih priča o samom naseljavanju mnogobrojnih ostrva.

…..Abel Tasman je prvi belac koji otkriva ovo ostrvo 1643., iako nikada nije svojom nogom

stupio na njegovo tlo, a James Cook 1749. ga i zvanično otkriva. Maori i Britanska Kruna

potpisuju 1840. ugovor po kome Maori imaju puno pravo posedovanja zemlje, a Britanci

vladavinu nad zemljom.

…..Danas se nacionalna himna Novog Zelanda peva pola na maorskom a pola na engleskom

jeziku. Maorski se uči u prvim razredima osnovne škole, a kako je ovo ostrvo toliko daleko i

izolovano od ostatka sveta, pre bi se moglo reći da je domaća životinja plava tuna nego

recimo vuk ili medved. U svakom slučaju Polinežanska kultura je kulturna zaostavština

Novog Zelanda.

…..Možemo reći da postoji jedan ozbiljan i lep sklad različitih kultura u ovoj zemlji.

…..Prva Visoka škola je otvorena 1857. godine. Iz Engleske dolazi John Kinder, anglikanski

sveštenik, koji je svoje obrazovanje stekao na Kembridžu. U kući, sazidanoj od vulkanskog

kamena za njega i njegovu porodicu, počinje da radi muška gimnazija. Kasnijih godina đaci

ove škole se ponovo sastaju i formiraju veliki broj viših škola. Za ovog čoveka velike

puritanske discipline, koju je zahtevao i od svojih đaka, može se reći da je i najvažniji

umetnik 19. veka. Njegovih 250 akvarela i veliki broj fotografija predstavljaju izuzetno

svedočanstvo kako je ova zemlja izgledala. Posle mnogobrojnih erupcija vulkana i tektonskih

poremećaja, Kinderova umetnost je danas pravo blago koje nam daje sliku života i prirode tog

vremena.

Pag

e59

…..Kada govorimo o književnosti onda primećujemo da dominira izuzetno veliki broj žena

pisaca. To je možda i normalno za zemlju koja je prva zakonom zagarantovala ista prava za

žene i muškarce, i ženama dala pravo da glasaju. Aktom iz 1893. žene su dobile pravo glasa.

Danas sa nekom vrstom ponosa mogu da kažu da su od poslednjih pet predsednika države tri

bile žene. Među najznačajnijim piscima treba spomenuti Katherine Mansfield, spisateljicu

kratkih priča. Tematika njenih dela kao prvog moderniste je vrlo ozbiljna, i kreće se od

ubistava i mentalnih bolesti do nesrećnih sudbina.

…..Druga, takođe značajna spisateljica romana, poezije i kratkih priča je Keri Hulme.

…..Ona je bila prva spisateljica koja je dobila neku značajniju književnu nagradu. Za svoj

roman The Bone People 1984. godine dobila je nagradu Booker Prize koja se daje u Engleskoj

za najbolji roman napisan na engleskom jeziku. Roman govori o troje ljudi koji prolazeći kroz

mnoge patnje pokušavaju da nađu i definišu ljubav. Simboličan naziv romana je veza sa

maorskim običajem da se ljudske kosti koriste u umetničke svrhe i kao oruđe za rad.

…..Treća ali ne i manje značajna je Janet Frame, takođe pisac romana, kratkih priča i poezije.

U svom turbulentnom životu sa šizofrenom ličnošću putuje svetom, piše i sreće zanimljive

ljude. Dobitnik je mnogih nagrada, a najbolje umetničko delo proizišlo iz njenog pera je njena

autobiografija u tri toma koja se smatra malim remek delom.

…..Detektivski roman je vrlo popularan i takvi pisci mnogo lakše i brže dolazili do priznanja i

nagrada. Takva je i bila Ngao March koja se sa svojih 32 romana stavlja u istu grupu sa

Agatom Kristi.

…..Da budemo iskreni, pisac, slikar, umetnik na Novom Zelandu nije mogao da živi samo od

svoje umetnosti. Ni danas nije bolja situacija. Malobrojni su oni koji mogu da dobro naplate

svoj trud.

…..Postoje fondovi koji stimulišu pisanje tema o Maorima, Pacifiku ili Azijskim zajednicama

i njihov fond ide do 100 000 novozelanskih dolara, ( 1 eur = 1.7 dolara ). Postoje preko

dvadeset fondova a zajedničko im je promovisanje lokalne kulture. Neki od tih fondova su

samo za mlade pisce i slikare, za one koji još nisu publikovali svoje radove. Takođe, već 18

godina postoji Oklandski Festival pisaca koji je do sada ugostio 200 najpoznatijih svetskih

književnika, i koji svake godine na pozornici ostvari mnogobrojne manifestacije pisaca svih

rodova književnosti, naučnika, ekonomista, novinara i intelektualaca koji deluju u javnim

medijima.

…..Novi Zeland poseduje oko 55 književnih nagrada za već izdate knjige i one su podeljene

na nagrade za različite žanrove. Udruženje Kreativni NZ ima godišnju nagradu za oblast koja

se zove Maorska umetnost. Ockham New Zealand Book Awards je skupina literalnih nagrada

koje se daju za knjige beletristike, naučne fantastike i poezije. Imućne porodice u ovoj zemlji

same promovišu određene književne nagrade koje su u visini od 10.000 dolara i nose ime

svojih donatora, kao recimo nagrada Peter and Dianne Beatson.

…..Vlada godišnje odvoji oko 17 miliona za nove projekte u oblasti izdavaštva ali najčešće taj

novac završi u mnogobrojnim organizacijama bliskim vladi koje organizuju kurseve pisanja.

Većina pisaca koji pohađaju te kurseve imaju priliku da svoje radove i odštampaju.

…..Na Novom Zelandu živi 4.6 miliona ljudi. Oko 80 izdavača se bavi izdavanjem. Treba

napomenuti da su tu uračunati Univerziteti koji po pravilu imaju delatnost štampanja i

izdavanja. Da ne bi stekli pogrešnu sliku, većina izdavača će vam tražiti da sami snosite

troškove štampe. Prosečan tiraž je nekoliko stotina kopija, a za jednu knjigu od sto strana i

Pag

e60

150 kopija učestvujete sa 1500 dolara. Nećete naići na razumevanje izdavača ako se tematika

vaše knjige kosi sa njegovim shvatanjima te tematike. Reklama izdate knjige je već druga

priča. Tu ćete biti iznenađeni spremnošću da Vas prihvate. Sem klasičnih knjižara za Vas će

biti otvorena vrata biblioteka, umetničkih galerija i javnih mesta.

Od savremenih pisaca treba svakako spomenuti Eleanor Catton koja je sa svojim

romanom The Luminaries 2013. godine dobila prestižnu nagradu Man Booker Price.Ona je

najmlađi autor koji je ikada dobio ( 28 godina ). U delu od 832 strane govori o kopačima

zlata, o misterijama koje se oko njih događaju i neotkrivenom kriminalu. Eleanor optužuje

vlade Kanade, Australije i Novog Zelanda da su vođene neo–liberalnim političarima

opsednuti profitom, zaintresovanih samo za novac i koji nimalo ne brinu za kulturu. Njihovi

ciljevi su kratkotrajni i spremni su da unište planetu da bi postigli ono što žele. Javno mnjenje

i institucije vlasti su burno reagovali ali je njeno mišljenje ostalo kao stalna opomena.

…..Pip Adams 2017. godine za roman The New Animals dobija nagradu Nova Generacija. U

zbirci priča ljudi okruženi kriminalom u zatvorima i zajednicama pričaju sa piscem o svojim

sudbinama. Književnica Dame Anne Salmond dobija od Engleske kraljice plemićku titulu za

pisanje posvećeno maorskoj kulturi. The Trial of Hannibal Dog joj donosi nagradu najboljeg

pisca istorijskih romana.

…..Najznačajniji magazin posvećen pisanju je Poetry NZ Year Book koji već dugo godina

objavljuje domaću i stranu poeziju. Časopis Listener NZ se bavi kulturnim temama i rado je

čitan.

…..Savremenije teme poput beznađa mladih u svetu, njihovo otuđenje kroz virtualni svet,

slabosti da se uhvate u koštac sa neizvesnom budućnošću su teme pre prepoznatljive u

biltenima eseja poput The Journal of Urgent Writing nego u delima savremenih pisaca Novog

Zelanda. To nas dovodi do zaključka da će mlad čovek današnjice radije svoje slobodno

vreme provesti uz jedan detektivski roman, nego uz recimo Džojsov Portret umetnika u

mladosti.

…..Cena knjige je pristupačna i iznosi oko 30 dolara.

…..Slikari i vajari imaju mogućnost izlaganja u mnogobrojnim privatnim galerijama.

Galeriste zahtevaju i do 50 % od prodajne cene.Takodje postoje ogromne razlike u cenama

slika. Ako za ulje iole poznatog slikara trebate da date od 10 000 do 12 000 dolara, onda za

umetnika sa reputacijom budite spremni da platite i 200 000 dolara. Mladi umetnici se sporo

afirmišu iako imaju šansu da izlažu. Još dok su na studijama, galerije, i javni prostori su mesta

njihovog eksponiranja.

…..Svaki veći grad ima dva – tri pozorišta i veliki broj teatara.Pozorišta su moderna izdanja

koja mogu da obave funkciju i za jednu operu a i za jedan pop-koncert. Opereta je dugo

godina bila omiljena predstava Novozelanđana. Postoji Simfonijski orkestar još od 1946.

godine i priličan broj kamernih okestara.U toku godine oni obilaze unutrašnjost i daju

koncerte u prostorima koji mogu da ih prime. Slično je i sa Kraljevskom Akademijom Baleta.

Mnogo je lakše sa dramskim grupama i izvođačima moderne umetnosti. Za njih je i često

skučeni prostor ili čak neka velika terasa dovoljna za izvođenje.

…..Kao po pravilu, sve kreće kao amaterizam praćen entuzijazmom dok se ne otvore neka

vrata.

…..Filmska industrija je zamršena priča. Iako se godišnje snimi oko desetak filmova,

uglavnom sa lokalnom tematikom, porez koji građani ove zemlje plaćaju godišnje za filmske

Pag

e61

projekte je oko 600 miliona. Holivudski producenti sve više koriste bogatu prirodu i neobišne

predele tako da je adaptacija i korišćenje te prirode za snimanje inostranih flmova postala

značajna grana privrede.Koliko od toga ima koristi za budžet zemlje, to je već druga tema.

…..Okland, koji je najveći grad na Novom Zelandu, poseduje oko četrdesetak muzeja, od

kojih sva dva posebno značajna. Jedan je Auckland War Memorial Museum sa bogatom

kolekcijom kulturno–istorijskog blaga, u njemu možete videte originalne maorske čamce ili

skelete praistorijskih životinja. Drugi muzej je Auckland Art Gallery i on uvek poseduje sem

dela domaćih umetnika i izložbe iz inostranstva. U glavnom gradu Velingtonu impozantan

muzej Te Papa, on poseduje nacionalnu umetničku kolekciju.

…..Sport je značajan deo savremene kulture na Novom Zelandu. Ragbi je toliko dominantan

da se često mnogo toga njemu prilagođava. Slično je i sa jedriličarstvom.

…..Ovu kratku reportažu završićemo prvom rečenicom iz najnovijeg tridesetogodišnjeg plana

razvoja ove zemlje: Proslavljati naše kolektivne priče, naša istorijska mesta i njihov značaj za

naš identitet.

…..Ova ostrvska zemlja ima svoj jedinstveni način života. Svakome su dostupne

mnogobrojne plaže bez obzira na njihovo imovinsko stanje. Ljudi još uvek nisu izgubili onaj

lepi običaj da se javljaju jedni drugima na ulici. Miran i sređen život omogućava deci da rastu

u stalnom kontaktu sa prirodom.

…..Nadajmo se da će i buduće generacije sačuvati autentičnost Novog Zelanda.

Pag

e62

.

Nenad Šaponja

PEKING – 北 京

.

.

Peking se ne dâ prehodati,

ni lako, ni brzo

Sreda, 22. avgust 2018.

…..Veseli beli oblaci obitavaju nad Švajcarskom. Alpi su uvek misteriozno lepi, posebno

kada ih čovek gleda iz aviona, i to u avgustu, sa neočekivano navučenim šubarama od snega.

Pre nego što sletimo u osunčani Cirih, posmatram zanosno Bodensko jezero iz pozicije iz koje

su Fridrihshafen, grad grofa Cepelina koji upravo blista ispod nas, besomučno bombardovali

engleski avioni u Drugom svetskom ratu, skoro isto kao i nas u Srbiji pre evo već skoro dve

decenije. A kao da je to bilo juče. Čak i kada se negde ide prvi put, čovek ne moće da se

negde ne vraća. Makar i u zanosnu tuđinu Bodenskog jezera koju evo gledam na putu za

Peking.

…..Tkanina talasa ljeska se na perfektnom suncu, kao i zimus kada smo ga Vlada, Stefan i ja

prelazili brodom sve do Konstanca, koga sada gledam kao na dlanu, kao na geografskoj karti,

u celini. Osim nas nedavno, i Zorana Đinđića, koji je tu doktorirao pre tri decenije, jedan

drugi

…..Stefan, onaj Visoki, Lazarević, srpski despot, pre ravno šest vekova je cela tri meseca

šetao njegovim ulicama u vreme čuvenog crkvenog sabora. Onog na kome su 1415. godine

osudili Jana Husa na lomaču. Ulice su skoro i dalje iste. Konstanc nije bombardovan. Nema

Stefana Lazarevića da ih vidi, ali bili smo moj Stefan, Vlada i ja. Zaista je sve isto. Mnoge

kuće iz toga vremena su iste, barem spolja. Duboki, ni slučajno mračni, srednji vek. Skoro da

to i sada vidim iz vazduha. Šalim se, naravno – ko će još izdržati ovaj svet bez šale! – ali taj

svet je prepun izvrsnih mesta. Tada sam imao utisak, iako smo cvokotali na minus 25 stepeni,

verovatno sve u nedostatku uličnih lomača, da bih u Konstancu mogao da ćivim. Kao i na

nekim drugim mestima.

…..Skoro da mi je neprijatno na aerodromu u Cirihu, kada shvatim da ću da sedim u biznis

klasi, a Saša Jerkov, Vlada Kecmanović i Dragan Bošković u ekonomskoj. Meni kartu plaća

Kina, njima Srbija. Očito je reč o merama i proporcijama velike i male zemlje, i to će uvek

tako biti. A zasmeta jedino nama odraslim u egalitarizmu socijalizma. Sreo sam ih na

aerodromu, idu u ime Srbije da predstave našu knjićevnost na Sajmu knjiga u Pekingu. Ja,

pak, idem na osmodnevnu stipendiju kineskog programa za izdavače. Pozvali su tačno deset

izdavača iz celog sveta. Saša mi predusretljivo nudi da predstavi i mene na našem štandu u

petak, kada budem dolazio na Sajam… Ne mogu da ne primetim da ovaj poziv, usput izrečen,

skoro sa iznuđenom kurtoazijom, jeste prvi put da me neko zvaničan iz Srbije poziva da

Pag

e63

predstavim nešto iz Srbije. Uglavnom me na sva ova poslovna putovanja zovu organizatori, ili

idem na njih o svom sopstvenom trošku. U ovom slučaju, oni sada ne bi imali nikakvog troška

oko mene, ali teško da ću ja imati vremena za njih, s obzirom da je program mog boravka u

Pekingu više nego prenatrpan. Treba da se sretnem sa ni manje ni više nego stotinak ljudi.

Zaista.

…..U svakom slučaju, hvala Saša, nije loše da čovek ponekad dobije poruku da zanima i

sopstvenu zemlju, iako se promocijom njene kulture bavi ceo ćivot, istina na svoju ruku, kako

već zna i ume… Saša se slaće sa mnom da taj posao u našoj državi niko ne radi, čak ni ne zna

za njega, a to je posao dubinske propagande i suštinske promocije ove kulture. Kao da neko

ćeli da je i ne bude…. A Sašu inače znam od sredine osamdesetih, od pre tridesetak godina,

on tada još nije imao ni tih tridesetak godina, i sećam ga se kao čuda od deteta u našoj

tadašnjoj kritici. Ne treba biti psihijatar, da odmah proceniš da mu je koeficijent inteligencije

viši od 150. Godinama se pitam, kako li mu je da funkcioniše u ovom svetu koji baš i nije

saobrazan sa njegovim potencijalom… Čim ga čovek pusti da priča, sigurno će reći nešto

pametno. No, ja se često baš pitam, koja je u ovom konkretnom slučaju svrha tolike moći i

tolikog znanja… I need another world, kaće Džoan Bajz na novom albumu koji upravo

preslušavam u avionu.

…..Razmatram u udobnoj pametnoj fotelji prve klase savremenu kinesku literaturu, ogroman

prelom od Kulturne revolucije do sadašnjeg stanja, pratim uvid u svet i ulogu pisca i poredim

ga, neznano zašto, sa beznađem smisla savremenog srpskog društva. Lelujamo se na

pogrešnim talasima jer ne znamo šta nam je cilj. Novi, surovo besmisleni kapitalizam kod nas

određuje skoro sve. A let je bio dovoljno dugačak, preko Berlina i Sćećina, preko Sankt

Petersburga i Moskve, preko bezmalo cele Rusije, da savladam kratku istoriju savremene

kineske literature koju su mi predusretljivi domaćni unapred poslali. Posle sam spavao do

Pekinga sve sanjajući čudna kineska imena u glavolomnoj engleskoj kombinaciji. Obično ono

što čitam, određuje oblik mojih snova. Tako je i sada.

…..Peking. Ili Beijing, Bejžing… Ko je u pravu što se tiče izgovora. Mi ili Englezi? Meni se

prva asocijacija rimuje sa Tao Te King. Kakogod, naoružan Središnom harmonijom, letim ka

Pekingu. Davne 1984, u biblioteci trebinjske kasarne, sa pogledom na možni Leotar, vodio

sam paralelne razgovore sa Džordžom Orvelom, koji je baš te godine ponovo ušao kod nas u

intelektualnu modu, i sa Konfučijem, koji iz mode nikada nije ni izlazio… Sve je u vezi, nema

ni 20 dana kako smo tamo u amfiteatru pored Dučićeve Hercegovačke Gračanice, iznad

Trebinja, vladika Grigorije i moja malenkost besedili o knjizi koja je obeležila proteklo leto,

o Suncu ovog dana, a ja upravo letim ka prostorima koje je oblikovala Središna harmonija.

…..Biznis klasa je čista milina, još nisi ni valjano seo, avion nije ni upalio motore, a već su ti

preljubazne koketne stjuardese ugurale šampanjac dobrodošlice u ruke… Inače, prevoznik je

Er Čajna, znači, onaj koji uzima pare, a šljakeri su oni koji voze, u ovom slučaju, Er Svis… A

zatim, kao u nekoj od epizoda No reservations Entoni Burdena, ispred nas iznose specijalitete

Lorenca Abricija, velikog savremenog kuvara iz Belinzona. Fensi restoran Lacanda Orico iz

švajcarskog Ticina kuvao je za nas prisutne. Saputnik mi je ljubazni bankar iz Kameruna koji

radi u Pekingu, centru najnovijeg sveta, to je već sasvim očito. A ja u egalitarizmu u svojoj

glavi se i dalje osećam nelagodno zbog zemljaka u ekonomskoj klasi koji ne mogu ni zamisliti

šta mi ovde probamo. Sedište me masira u tri varijante, kako god poćelim.

…..Dok sa saputnikom iz Kameruna tamanim švajcarske specijalite, jela i predjela, iskreno se

pitam šta li rade moji zemljaci koje je naše ministarstvo kulture spakovalo u ovaj avion. Da li

ljudi iz male zemlje kao što je Srbija nemaju pravo na biznis klasu, moglo bi se pomisliti.

Biznis klasa na dugačkim putovanjima nije hir, nego mogućnost da se stigne negde daleko

Pag

e64

relativno odmoran i da može čovek odmah da počne da radi, došaptava nam putna logika.

Zašto naša država ne poštuje pisce, a kineskoj nije teško da ispoštuje svoje goste, neko bi se

zapitao. Zna li u njoj iko, kada ne bude ni pisaca ni jezika, da neće biti ni države. Neće istina

biti ni tih koji danas misle da određuju pravila, ali to i nije neka uteha. Kamerunac mi

nazdravlja sa odličnim francuskim širazom. Slušamo i dalje novi, nadajmo se ipak ne i

poslednji, album Džoan Bajz…

…..A u Pekingu, čekaju me moji ljudi. Ko bi rekao da sam sakupio toliko poznanika,

izdavača i agenata, Kler sa Tajvana se već pitala što nisam došao na parti njene kuće

prethodne večeri, Nensi i Sani iz Pekinga su u organizaciji ovog fellowship-a, Jumin iz

Šangaja je na sajmu, tu je i Oja iz Mongolije, konačno sam u njihovom parčetu sveta, a evo i

kolega stipendista, Rebeke iz Londona, Klaudije iz Ciriha… Ako pridodam i zemljake iz

ekonomske klase, ispada da skoro nikada nisam sam. A svi se sećamo nečega.

.

.

Četvrtak, 23. avgust 2018.

…..Prvi korak u realno, kao da je korak u privid. Jutro se pojavljuje ispred pekinškog

aerodroma koji je nalik na ogromnu školjku. U cik zore stigao sam u drugu civilizaciju, jer

gdegod se micah po Mediteranu i Evropi, sve to beše u osnovi grčko-rimski stil, ne u rvanju,

naravno. Čak i Turska, sa svojom velikom kulturom i književnošću, mora se prepoznati kao

izdanak Rima i Grčke.O nama na Balkanu da i ne govorimo. Ovo je nešto drugo. Samosvojni

izdanak ideje društva.

…..Peking. Dvadeset miliona sudbina se obrće u ovom poletnom prostoru, određenom i

označenom danas smelom, intenzivnom, futurističkom arhitekturom i povremenim žestokim

zagađenjem vazduha. Vozeći se u rano jutro kroz ovu, istinsku mega-metropolu, kroz šumu

umereno visokih i sasvim raznobojnih nebodera, ne mogu da se ne upitam, kao i uvek kada ih

gledam u takvoj koncentraciji, da li u njima iko živi. Iz daljine, gledano sa autostrade

budućnosti, izgleda kao da nema ni jednog znaka života. A varam se, iza svega vidljivog, huji

pritajeni vulkan. Ma zašto pritajeni, u pitanju je zemlja zmaj.

Na ultramodernom aerodromu ste mogli već videti, pored najnovijih digitalnih čudesa za

različite nivoe identifikacije i da, za razliku od nekih nama bliskih zemalja, ovde službena lica

reaguju veoma pozitivno na pomen da ste iz Srbije. Lepo. I prijatno. A što se taksija tiče, u

ovom gradu vlada hjundai elantra. Za razliku od naših balkanskih zemalja, gde na ulicama

vlada otpad automobila iz Evrope, ovde se voze nova kola. U ogromnim količinama i

veličinama. Nije to više ona Kina u kojoj su vladali biciklisti.

…..U hotel stižem rano, pre šest, sve računajući da ću onih šest sati koje sam izgubio leteći uz

vreme, na istok, nadoknaditi prepodnevnim spavanjem, kad mi na recepciji ljubazno saopštiše

da ne mogu pre deset u sobu. Šta da radim? Idite na bazen. Upravo se otvorio. Znao sam da

ima neka mala sitna kazna za onu biznis klasu. No, ni jutarnje plivanje, umesto spavanja, u

bazenu hotela Swissotel u Pekingu, nije baš najgora stvar koja vam se može desiti.

…..Sastanak je već oko podne, tu su svi predviđeni, pored Rebeke i Klaudije, i Piter iz

Njujorka, Kejt iz Melburna, Elena iz Meksiko Sitija, Dijana iz Barselone, Šarlot iz Pariza,

Veda iz Džakarte i Ornit iz Tel Aviva. Svi orni i spremni da se sretnemo sa kineskim

Pag

e65

urednicima i agentima, da upoznamo kinesko izdavaštvo i da im pokažemo svoj rad. Da

napravimo po koji most do nekog posla. Ili do nekog novog smisla. Glavni domaćini su nam

Erik i Lirong, a tu su i, uverićemo se ovih dana, svakodnevni dobri duhovi, Jaja, Li, Nensi,

Julieta.

…..Erik nam objašnjava čitavu paletu izgovora kineskih suglasnika. Pet godina mu je trebalo

da se usudi samo da ih izgovara. Petnaest godina je živeo u Kini i danas je jedan od najboljih

mlađih prevodilaca na engleski. Erik je iz Sijetla, i u ime Kine on je domaćin jednog ovakvog

promotivnog skupa. Hm, možemo li mi zamisliti da stranac strancima predstavlja našu

kulturu… Baš kao što Vlada u Bostonu predaje američku istoriju Amerikancima. Takav

luksuz očito samo veliki mogu da si priušte.

…..Posle sastanka u knjižari-cvećari-kafeu, u kojem, uzgred, vladaju moja omiljena belgijska

piva, plus škotski brudog, vozikamo se metroom do Tjenanmena, Trga nebeskog mira. Da

odmah vidimo taj artefakt, najveći svetski trg, pa da krenemo da se bavimo ljudima. Ovde su,

to je više no očitio, ulice istovremeno i najduže i najuže, šire no igde, a isto važi i za trgove.

Pogotovo za ovaj koji te vodi do više od osam hiljada soba Zabranjenog grada. Uvek sam

osećao da je svet mnogo bliži kada ga ne gledaš iz taksija. Šetnja bi bila verovatno bolja, no

ovdašnje relacije su ustvari giga- i tera- relacije. Peking se ne dâ prehodati, ni lako, ni brzo.

Ma, nikako.

…..Koračati Tjenanmenom, izgleda kao zaputiti se u beskraj, pa mi to nismo ni pokušali,

odmah smo krenuli ka Tihausu Lao Še, gde nas je pored uvek začudne i uvek drugačije

kineske hrane čekalo i Kinesko pozorište senki. Skoro dve hiljade godina ove prefinjene i

ljupke slike na platnu kao da su čekale da nam osvetle dubinu istine o prolaznosti ovoga sveta.

Jin i jan ovde su prisutni svaki dan! Sve uz laku hranu pekinške kuhinje, jer u Kini nema

kineske hrane u našem smislu poimanja, u pitanju su sasvim različite kuhinje, sečuanska,

honkoška, pekinška…, i uz priče o čaju sa Jaja i Lijem. I priče o čaju u Kini imaju drugačiji

okvir i kontekst od onoga koji se u Evropi podrazumeva, čak i među dokazanim znalcima.

Kao da dobijete još neku perspektivu za koju niste imali ni pojma da postoji. Ovde sam,

naime, probao i zelene čajeve drugačijih ukusa od onih nama dostupnih u Evropi.

Japanski mača zeleni čaj, recimo.

…..Navike su čudo. Sprovodite ih gdegod da ste. Ako to možete. Mi ovog puta sledimo moju

naviku, pa posle večere nas Erik vodi u hipsterski bar Peking A sa kraft pivima isti je

novosadski Toster, i šta tu reći do ponoviti da je globalizacija ne uzela maha, nego

podivljala… Pijemo Flaying fist ipu, Leteću gozbu, dakle, sasvim kinesko i tačno ime za pivo,

pa Mandarinsku ipu, sve lokalna zanatska piva. Kao u Novom Sadu, Beogradu, Beču,

Varšavi, Njujorku i bilo gde drugde.

…..Ulice su pune i oko ponoći, a kada se vraćate kući peške, čak i u ovom zagađenom gradu,

po kome neki ljudi pored vas šetaju s maskama, možete ponegde, na nekom od trgova, sresti

neke druge ljude kojima ni takav vazduh ne smeta da zaplešu na ulici, poput onih što plešu

tango u ulici Florida u Buenos Ajresu. Ma, život je čudo.

..

Petak, 24. avgust 2018.

…..Usred jutarnje gužve i dalje tražim ovdašnju SIM karticu, koju neoprezno nisam kupio

juče. Jedino je ja u grupi još legendarno nemam. A u Kini ne moćete baš najbolje, ne, ne

Pag

e66

možete uopšte, komunicirati ako nemate njihov broj i ako niste povezani sa aplikacijom za

mobilne WeChat. Ako pak imate sve to, možete šta hoćete. Ogromne količine informacija su

vam dostupne u veoma kratkom roku. Možete da šaljete i primate šta hoćete, da se čujete sa

prijateljima kad hoćete. Jedini je problem što je obližnja poslovnica Čajna mobajla još uvek

zatvorena, pošto radi od devet do pet, u vreme kada smo mi uvek negde uplanirano daleko.

…..Sada je osam i ja se, neobavljena posla, vraćam u hotel na doručak. Na ulicama okolo

paralelni životi huje. Mlade dame, doterane na isti način i u isto vreme kao u Frankfurtu, voze

se biciklom na posao. Neke starije žene sa mačevima mašu na trotoaru, u skoro pa

samurajskim kretnjama. Zanemaruju apsolutnu gužvu i ljude koji u rekama teku pored njih.

Kuda ustvari svi ovi ljudi hrle, zapitao bi se dokoni stranac. Na groblje? Ma ne, nije danas dan

mrtvih.

…..Dok hodam, gledam kako se svuda okolo rasprostiru saobraćajne Ešerove petlje. Kina je

zemlja koja vrlo otvoreno pokazuje da je promena moguća. Samo mora da postoji unutrašnji

potencijal. Uvek imam na umu Srbiju kada se u vlastitoj glavi dotaknem ovakvih stvari. Koji

su naši potencijali? A koje perspektive? U percepciji drugih, u ponašanju nas samih, u

nerazumevanju sveta, nije teško videti da smo deceniju i po bili prinudno, a još deceniju i po

skoro pa namerno izopšteni iz sveta. Unutrašnžji kohezivni smisao koji bi elita mogla da

proizvodi ne postoji. Ta elita skoro da ne postoji. Životne kontekste nam, to je više nego

očigledno, određuju uglavnom neki reciklirani likovi.

…..Mi idemo danas na Sajam knjiga, koji nije ni daleko ni blizu, oko tridesetak minuta

autobusom. Ulazimo u, da li je to potrebno ovde reći, ogromnu halu pekinškog sajma. Oči iz

Meksiko Sitija, Džakarte, Njujorka i Ciriha, Pariza, Londona i Novog Sada, Barselone,

Sidneja i Tel Aviva posmatraju svet kineskih očiju. I proveravaju, koliko mogu, da li vide

isto.

…..A ja pak tradicionalnu kinesku građevinu sa Tjenanmen trga, pored koje smo upravo

prošli pre dolaska na sajam, još uvek upoređujem sa sećanjem na dosledno napravljenu

tradicionalnu kinesku kuću u Novom Sadu, na Telepu, pored Dunavca, koju sam kao

trogodišnjak gledao iz korpe očevog bicikla pre priličnog broja godina. Ta setna

građevinarska dosetka lokalnog penzionisanog mornara bila je intrigantna bomba u mojoj

tadašnjoj percepciji prostora. Dečije naporno sam oca svako malo gnjavio da me odvede da

ponovo vidim tu kuću koja pokazuje i zrači drugačije.

…..Sada vidim da današnji Peking menja percepciju na drugi način, ne toliko tradicionalnom

arhitekturom, koliko izražajnom i probojnom hipermodernošću. Iza ovih kulisa se sluti da

dramatične promene kineskog društva u poslednje tri decenije pokazuju na pojavnom nivou

kako se konzumerizam i materijalizam stapaju sa vrednostima socijalizma. Kako to stoji

suštinski, negde usred budućnosti, videćemo.

…..A sam Sajam knjiga, kao i svugde, biva užurbanom monumentalnošću privremene slike.

Knjige, poput kineskih jela, svakodnevno menjaju kontekste, a sajmovi su tu da ozvaniče

promenu. Mi posećujemo nekoliko najvećih izdavača i pamtimo ovaj, za nas, prvi kontekst,

tek uspostavljenu sliku. Naša mala grupa od desetak ljudi postaje brzo kompaktna i

interaktivna. Vrlo lako oko nas lete iskustva sa svake strane globusa. Usredsređeni na

ogroman protok informacija, hrabro plivamo u njima.

…..Pored knjiga savremene kineske knjićevnosti, na koje smo sami, a i od strane različitih

domaćina usmereni, promiču pored mene prevodi koji integrišu u kinesku kulturnu mapu i sve

ono lebdi po policama sa knjigama u Zapadnom svetu… Od Markesovih Sto godina samoće i

Pag

e67

Hokingove Kratke istorije vremena pa do nekog od brojnih Roditeljstava s ljubavlju

mudrošću… Skoro svi stihovi kao da su tu sabrani, od Bodlera i Ezre Paunda do Mahmuda

Derviša i Andradea. Kina kao da je ćedna sveta i njegove poezije.

…..Posmatram sagovornike Kineze kako vešto koriste mobilne telefone za simbolički transfer

zapadnih u kineske simbole, u njihove pojmove, znanja i ukupan spoznajni svet. Mobilni im

dođe kao pomoćna personalna memorija, a i kao pomoćni komunikativni organ. Čini mi se,

daleko više nego nama na Zapadu.

…..Listam simpatičnu knjigu o mačkama. Tiraž? Sitnica, samo 3 milona. Za sada. Listam

i Rečnik Maćao, knjigu inspirisanu Hazarskim rečnikom, i prisećam se društvene polemike

koju je ovde ta knjiga pre nekoliko godina izazvala. Objavljena je u Kini pre Pavićeve knjige

koju je kineski autor Han Šaogong imao prilike da čita na engleskom. Inače, ovde je Pavić

toliko popularan da, čak i najpopularniji pevači sa respektom misije izvode pesme inspirisane

ovom knjigom. Pomen ovog pisca jeste šifra prepoznavanja vrednosti i uspostavljanja

bliskosti. Reč Srbija, odjednom zadobija tećinu. Milorad Pavić, očitio je, ćivi sve dublje u

kineskoj kulturi, a kod nas je, meni se čini, skoro pa zaboravljen.

…..A na našem štandu, kao da je vreme stalo pre mnogo godina. Kao i na bilo kom drugom

sajmu u svetu. Nemam utisak da se događa išta. Samo retkim muvama možda nije dosadno.

Život je negde drugde. Kao i posao uostalom. Zaista je bolno posmatrati to pomanjkanje

smisla. I pored više neospornih knjićevnih vrednosti, kao da nam kulturno, i na svaki drugi

način, izmiče smisao. Hoćemo li imati vremena da nadoknadimo ovo, u kojem uludo

zaostajemo za svetom. Ponašamo se kao da smo još uvek pod sankcijama. Koje smo ovog

puta sami sebi nametnuli.

…..Posete u pet izdavačkih kuća na sajmu su proizvele još četiri ili pet puta toliko susreta.

Teško je baš biti uvek i sasvim u svemu. Ali, recimo, nekada i u daljini susretnete blizinu.

Beilin se bavi studijama naše kulture, piše tekstove za ovdašnje novine, pre koji mesec se

vratila iz Beograda, a u oktobru će nam ponovo doći u goste. Zna štošta o pravdi i pretežno

stereotipnoj nepravdi za Srbiju u globalno koncipiranom pogledu zapadnog sveta. Zna razloge

zbog kojih je Peter Handke izopšten iz percepcije savremene nemačke literature. Oduševljena

je idejom da je u Beogradu upoznam sa Milisavom Savićem i romanom Hleb i strah, koga

ovde imam na engleskom. I koga ću joj poslati zajedno sa njegovim La Sans Pareille.

…..A mi radimo, šta drugo do do bussiness, make money, ako je moguće, naravno. Začudno,

van posla, skoro da svi, uključujući i domaćine Kineze, imamo sličan književni ukus. To već

postaje opasno. Šalim se, tako i treba, ukus nam niko ne nameće, to je prostor slobode koji

biramo sami. Rebeka, i ovoga puta bez tetoviranih istanbulskih čarapa, kao što i priliči

londonskom agentu i skautu, kao iz rukava sipa najčudnije tračeve o engleskim izdavačima,

Klaudija pak nemački precizno provaljuje političku strategiju kineskih izdavača i strukturu

sajma, Elena je ozarena što je srela svog omiljenog pisca koga je prevodila i učinila vidljivim

u Meksiku, a španski izdavači su svet za sebe, potvrđuje Dijana iz Venecuele, koja radi, a gde

bi, nego u Španiji, na stalnoj relaciji između Madrida i Barselone. Ona se ipak čudi kako to da

sam otkrio Isidora Blajstena čija genijalnost nije još ni tamo dovoljno primećena. Čitalački

ukus, naravno, potraga za bitnim, ključno, i, kao i uvek, mala pomoć prijatelja, skromno

odgovaram.

…..Posle idemo na večeru. Negde daleko. Ili možda blizu? Relacije ovog grada su mi još

uvek neuhvatljive. Restoran u koji idemo se nalazi u ulici k’o iz naših siromašnih pedesetih,

sve redom udžerice sa beogradske periferije iz ranih filmova Žike Pavlovića, ili sa Dušanovca

iz romana Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihajlovića. U dvorištu, na terasi upriličenoj nad

Pag

e68

garažom, tik kod komšijskih krovova, služe nas najboljom svetskom hranom, pijemo aperol

špric i ono holandsko rošfor 10 pivo, a tu je i njujorški bruklin. Sve za uživanje, sve po ukusu

Zapadnog sveta… Jedem salatu od škampa i rukole sa avokadom i prženim azijskim orasima.

U Pekingu su svi ukusi blagi. Ostali jedu dijametralno različite stvari, koje sve deluju kao da

su iznesene iz kuhinje nekog restorana iz Firence ili Milana. Razgovaramo i o uposlenicima –

zaključak je jednoglasan – lenjost nikada ne umire. Lazi-ness never dies. Prisećam se jednog

svog bivšeg zaposlenog. Sve je teško, i ništa se ne može. Sve kod njega skoro pa dođe kao

prizemna varijacija na temu Jesen je, i život bez smisla…

…..Nakon najboljih pića, usred ponoći lutamo pekinškim uličicama. Sloboda nema cenu. Ne,

ne odlazimo još u hotel, tu je i bar The Other Place. Sasvim atipično kineski. Ali, unutra su

gosti i potencijalni japanski prijatelji, koje nismo ni sreli na sajmu, ali s kojima imamo da

razmenimo različite književne informacije. Pravi ljudi, kuća iz Japana, slična Agori,

uglavnom takve srećem po sajmovima i okolo njih, verovatno po jungijanskim zakonima

sinhroniciteta. Pijemo, dakako kraft piva, i bavimo se i ovde, gle čuda, izdavačkim poslom, a

u nekom momentu me gazda, upadljivo crvenkasti Škot, koji zaista zna šta su prava piva,

nakon što sam mu rekao odakle sam, upoznaje sa dvojicom svojih važnih ljudi. Iz

Majdanpeka su i iz Beograda. Hoće da me časte specijalnim pićem ovde u Kini, specijalnim

jer je potpuno nepoznata ovdašnjem stanovništvu, rakijom og ananasa (koju oni sami prave

verovatno u nedostatku šljive). Pitam ih mogu li da pozovem prijatelje iz Amerike, iz Sijetla i

Njujorka. Amerikancima godi to što ih pozivam na sasvim egzotično piće, a Srbi se u sebi

pitaju, koji će nam ovi Ameri. Za njih sam i ja praktično stranac. Svi na kraju uživaju. Našu

rakiju proba i Dijana. Svi se pitaju, otkuda u Srbiji tradicija pravljenja rakije od ananasa. A ja

znam odgovor, naši ljudi znaju sve, ako im to znanje ne pokvari država. Hm, pitam se, kako

bi ih ove naše birokrate našle u Pekingu. A i zašto? Sami su sebi dovoljni.

.

.

Subota, 25. avgust 2018.

…..Kao iz akvarijuma, iz izloga hotelskog restorana posmatram užurbana lica, koja još i

iznenadno skretanje na ovom mestu, ispred samog hotela, tera na posebnu vrstu opreza.

Promiču u blistavo rano jutro lepe žene kineske, gracilne i nestvarne, a lica Kineskinja, nežna

i setna, vesela i tužna u isto vreme su kao ona naša slatkokisela ili slatkoljuta prehrambena

kombinacija. Posmatram i tražim, a šta drugo do odsjaj unutrašnje svetlosti bića, dok

štapićima već mahinalno skupljam komadiće raznorazne hrane sa ovog za mene švedskog i

kineskog stola u isto vreme.

…..Pre toga sam gledao spektar mogućih doručkova – kontinentalnih evropskih, kineskih,

japanskih. Različiti egzotični plodovi su izgledali kao da gledaju u nas. Mi smo traćili

kombinacije. Povezati drugačije, mahom nepoznate, ukuse u smislene nizove. Mi smo bili

slučajni jutarnji šetači kroz ovu Alibabinu pećinu hrane. Jedina blesava ponuda u ovom

švajcarskom hotelu bila je piti Liptonov čaj od jasmina, umesto kineskog domaćeg koga tu

nema neznano zašto.

…..Posle doručka, uz neprocenjivu pomoć Lirong, postao sam korisnik kartice Čajna mobajla.

Odjednom mi se otvoriše informativni vidici. Kontakti krenuše sami da lete, WeChat postade

svet. Ovde nema zapadnih brauzera, Gugla, nema Vibera i Skajpa, nema skidanja mapa

gradova. Svet je očito već informaciono i bezbednosno podeljen. Ja konačno postah domaći

Pag

e69

čovek, i beskraj sitnih dogovora i razmena poruka preko ove aplikacije poče tako da mi

popunjava pekinšku stvarnost.

…..Danas je pred nama nekoliko opasno velikih knjižara. Kvadrati su od hiljadu, pa naviše.

Naslovi, novi i stari, savremeni i klasični, mahom poznati, za razliku od ideograma koji su mi

potpuno nerazumljivi. U zaista velikom moru prevoda, od naših ljudi smeši nam se, a ko bi

drugi do Novak Đoković sa svojim likom mladog Tesle. Čudi me da to niko do sada nije

primetio. Čak ni ja sve do ovog odlaska u pekinšku knjižaru Sanlian. Tu je naravno

Pavićev Hazarski rečnik, čitan i uticajan, ali i Drugo telo, njegovo u Srbiji dosledno

neprimećeno remek-delo.

…..Ono što mi se dopada u pekinškim knjižarama jeste da u njima nema mesta za literarno

smeće. Barem ne u prvim redovima. U njima se nalaze knjige, koje određuju moj ukus, za

koje bih stavio ruku u vatru. Ma, nije u pitanju ukus, već osećaj za vrednost. Za smisao.

Toliko o Kini. A o Srbiji? Šta moćete da očekujete od zemlje u kojoj se u prvim redovima

knjižara nalaze prividne knjige? Ne toliko ni pogrešne knjige, koliko prividi, nešto što u

svojoj biti i nisu knjige. Osim, po obliku.

…..Posle podne Erik organizuje promociju Dža Pingva, jednog od najvećih živih kineskih

pisaca. Ne samo za nas, već i za brojnu publiku. Mi smo specijalni gosti ovog programa.

Elena je prevela i njegovu knjigu na španski i objavila je u Meksiku, tu je i američki

prevodilac, a živa reč autora otvara pred nama do tada nepoznate svetove. Tako je to uvek,

pravi autor lako, nepretenciozno, i kao, nenamerno, oda slušaocu neku prečicu do smisla.

…..A nakon svega, odlazimo na jedan od najvećih likovnih događaja u Pekingu ovog leta, na

izložbu kineskog konceptualnog umetnika Siu Binga. U brojnim prostorijama gledamo

monumentalne radove ovog umetnika koji je karijeru započeo slikanjem jednostavnih

ideograma u selendri u koju je prognan za vreme Kulturne revolucije. Iz jednostavnih sličica,

nalik stripu, razvila se totalna umetnost koja bi da nas vodi kroz neravnine smisla od početka

do kraja sveta. Kroz likovnom apstrakcijom sažetu istoriju ideja i progresa. Imam utisak da je

u ovom slučaju veličina umetnikovog dela posledica veličine zemlje. Baš onako kao što

Džonatan Frenzen mora da piše voluminozne knjige saobrazne veličini svoje zemlje. Meni

naša neoavangarda deluje skromno i sićušno naspram Bingove moćne vizije sveta. A koreni

su im isti. Otpor totalitarno zacementiranom ustrojstvu sveta.

…..U hotel kao i obično već, stižem dovoljno kasno da bih se opet zamislio nad stalna dva

pitanja koja mi povremeno ovde bljesnu ispred svesti – Imam li ja dovoljno samoće? I, da li

me ovo pisanje leči od samoće, ili od svakodnevice?

Nedelja, 26. avgust 2018.

…..Četvrti dan, a kao da je četrnaesti. Toliko je mnogo ispred mene do sada promilelo slika,

informacija, ljudi, poslova i planova, da imam utisak da sam preseljen prilično daleko od

sopstvenog života. Dobro, Peking jeste prostorno daleko, ali ja sam i mentalno veoma daleko.

A iz daljine gledano, štošta postaje puno jasnije. Pored ostalog i zbog toga su putovanja

dragocena i u onom delu našeg života koji je suštinski stacionaran i repetitivan. I dalje imam

utisak da mi je potrebna određena količina samoće, da dopunim svoje energetsko polje.

Pag

e70

…..Danas prepodne imamo „težak kulturološki eksperiment”, pravimo dumplings, podučava

nas okretna Koko, kuvarica skrovitog restorana Mua Fa. Počinjemo sa mešenjem testa, svi u

keceljama, ruku zamazanih brašnom, ponavljamo hiljadugodišnje pokrete naših baka i

prabaka. Pred nama su poznati i nepoznati začini, đumbir, cimet, muskatni orah, sečuanski

mirišljavi biber, korijander, susamovo ulje, a od narendisane bundeve i neobičnog zelenog

bilja, nastaje mešavina kojom punimo dablinge. To su one kuglice od testa, potencijalno

napunjene svim i svačim, a najviše egzotičnim ukusom Kine. Ili onoga što mi zamišljamo

Kinom.

…..Pripremamo nekoliko drugih mešavina za punjenje. Svinjetina i bundeva, bundeva i

šargarepa, šitaki pečurke. A ima i dve vrste spremanja, u tiganju sa susamovim uljem i

vodom, i u ključaloj vodi. Oba su perfektna, služe se sa nekoliko vrsta sosova i italijanskim

vinegarom. Pravljenje damblinga, jeste kao pripremanje knjige. Piter je primetio i razradio

ovu priču. Naš usud je što i ovde prolazimo kroz sve faze koje od umetničkog impulsa, od

onog nematerijalnog, prave robu. Sve što smo ovde napravili, pojeli smo začas, to je izgleda

bila dosetka organizatora da nas ne vodi na ručak, sami smo ga spremili.

…..Koliko znam za dambling ne postoji srpska reč, niti sam ih jeo u srpskim kineskim

restoranima, samo jednom, prošle godine, ali u Tel Avivu. Što ih ne bi ovako zvali i nadalje.

A znam i da ih pravim, sada. Kuvarici sam odmah predložio da dodamo i pečene slaninice i

šunke unutra, društvo je odmah počelo da me zeza, jesu li to srpski damblinzi, samo me je

Koko značajno pogledala, pa što da ne, valjalo bi probati. Dok mazimo čupave i šarene

kineske mačiće u pastoralnom dvorištu restorana, Veda razneženo otkriva svoju tajnu, kod

kuće u Džakarti ima dve mačke, i neprijatno joj je da prizna, ali ponekad sasvim iskreno

pomisli kako ih možda više voli od svog muža.

…..Putovati Pekingom je kao putovati svemirom, no ubrzo ipak stićemo u Kulturni centar u

kome ćemo mi celo popodne podučavati druge o našem radu i predstavljati važne knjige

svojih zemalja. Bavimo se uspostavljanjem veza između različitih realnosti, jezika, država,

književnih i interesnih svetova. Sve je tu na jednom mestu. Atmosfera je naoko opuštena, a

ustvari visoko koncentrisana na more informacija koje smo ovde doneli. Treba reći sve i

zainteresovati druge za svoju priču. Nikada se ne može reći sve, a interes je uvek relativan.

Kao i zavođenje, uostalom.

…..Pričao sam im o fenomenima knjige, pisca i izdavača na malom tržištu kao što je srpsko, a

usred globalnog sveta, o velikim piscima koje treba za druge učiniti važnim. Nije baš

jednostavno govoriti na engleskom na moj način, poznato je da ne mogu dva puta pričati isto,

ta se zato i ne usuđujem spremati govor unapred da ne potrošim spontanost izvornih ideja, pa

govorim iz glave, a publika me inspiriše ili ne inspiriše. Kada mrtav ozbiljan uspem da

izazovem smeh kod publike tamo gde ja to hoću, a publika ne očekuje, to znak je da sam

uspeo. Da, i danas su se smejali tamo gde sam to hteo. Uz pomoć mnoštva informacija, za njih

novih a intrigantnih, uspeo sam da zamaskiram da mi engleski i nije baš maternji jezik i da im

okupiram četrdesetak minuta pažnje.

…..Posle promocije dolazi na red još jedan, i ovoga puta drugačiji, sečuanski restoran. Ispred

nas se na stolu okreće neverovatna vrteška sa skoro svim neobičnim ukusima koji su nam, gle

čuda, postali uobičajeni. Večerašnja razdaljina do hotela i nije preterana za nožnu šetnju, k’o

recimo da idemo Novim Beogradom od Ušća do Arene, pa ne koristimo taksi, već se šetamo

po osetno zagađenom gradu. Posle na televiziji, dok obnevideo od umora mogu još samo da

okrećem kanale, vidim da lokalne vesti obavezno sadrže i procenu zagađenosti, prepisanu k’o

iz futurističkog filma. A na televiziji, inače, pored ostalog, globalnog i očekivanog, pažnju mi

Pag

e71

privlači kanal na kome se emituje novi kineski rok, muzika meni slična onome što su nekada

u Mađarskoj svirali Lokomotiv GTili Omega. K’o iz vremena dinosaurusa.

…..Spavam duboko, i u snu mi se mešaju jezici koji suzvučna kulisa inscenacije ovog puta.

Otkad sam stigao, zalepljen sam za engleski i za kineski jezik kao za veliku nepoznanicu. Kao

da se slike oblikuju iz jezika, a ja se prema njima odnosim nevezano od znanja ili neznanja.

Čudni i duboki snovi. Neprepričljivi.

Ponedeljak, 27. avgust 2018.

…..O, da, zaista se osećam kao da sam hiljadama kilometara daleko. Još samo da saznam, od

čega. Stalno prisustvo zgrada od tridesetak spratova, stvara mi i mentalnu kulisu prostora,

baždari me na drugačije oblike od onih na koje sam se navikao u svome gradu. Vreme je

ispunjeno poslom, razgovorima sa nepoznatim ljudima.

…..Nalazimo se u baš najvećoj izdavačkoj kući, koja ima svojih dvadesetak drugih izdavačkih

kuća. Ceo dan vodimo razgovore jedan na jedan. Imamo po dvadeset minuta da vidimo i

budemo viđeni. Danas sam razgovarao sa skoro petnaest urednika ili agenata. Najveći je

problem, a i mudrost, kako organizovati sve te informacije, znati s kim si razgovarao i o

čemu, šta si nudio a šta ti je nuđeno. Kome posle da šalješ mejl i sa kojim sadržajem, a kome

ne. Trebaće mi kod kuće barem nedelju dana da sistematizujem današnje i ranije informacije.

Otvorio sam mnoga vrata, i mnoga su nam otvorena. Rezultati će se valjda videti u narednim

godinama.

…..Kina je danas ogromno tržište knjiga čiju logiku, čak i kada izgleda opšterazumljivom, i

nije baš jednostavno uvek shvatiti. Prava za knjige su ovde, kao i mahom svugde, skuplja

nego kod nas, i shodno tome, obrti su neuporedivo veći, pa se i izdavaštvo ovde, kao i na

drugim velikim tržištima, u biznisu smatra daleko ozbiljnijim poslom nego kod nas.

…..To jeste činjenica, ali s obzirom na važnost izdavaštva, i knjige uostalom, za opštu

kulturu, zemljama kao što je Srbija, ne preostaje ništa drugo nego da stanu, iskreno i pametno,

iza svoje knjige. Inače, ako se nastavi sa ovakvom kulturnom ne-politikom, neće biti naše

knjige u budućem svetu. To je tako. A druga važna stvar koju treba znati jeste da u budućem

svetu, podjednako kao i na engleskom, biće važno da imate i knjige na kineskom. Ako želite

da vaša kultura postoji kao vidljiva. Ko to shvati, shvatio je.

…..Ovde se poslovne stvari rade jedna po jedna, korak po korak, to znaju Kinezi, a znam i ja.

Raduje njihova uglavnom dobra i tačna percepcija Srbije i njene pozicije u savremenom

svetu. Pogled razumevanja i dubljeg podrazumevanja kada pomenem svoju zemlju.

Pomen Hazarskog rečnika i Novaka Đokovića, proizvodi momentalno i manifestno

dopadanje, a Tesla kao dodatak, zacementira stvar. Kinezi na raspad Jugoslavije gledaju

drugačije od stereotipa koji je nametnut sa Zapada. Za nas literatura je most. Primećujem da je

dosta važnih knjiga savremenih kineskih pisaca poslednjih godina već objavljeno u Srbiji. A

imam i utisak da su te knjige nedovoljno primećene u našoj kulturnoj javnosti, da nedostaje

još taj mali korak.

…..Ispijanje čaja zahteva jednu vrstu mira, za koje Zapadni svet, a izgleda, sve više i

savremeni Kinezi, nisu više spremni. Danas pijem zeleni čaj od ekstremno mladih listova. Šta

Pag

e72

moje ime znači, povremeno me poneko zapita. Bezveze je bukvalno prevesti Ne-nad, kao

suprotno muško od ženskog imena Nada. Možda je najbolje reći Neočekivan čovek, po knjizi

Voje Despotova, a i po samoj suštini. The Unexpected Man. Od kuće do kuće, izdavačke, još

jedan dan protutnjasmo kroz ovaj grad.

Utorak 28. avgust 2018.

…..Svet je prepun pitanja, a mi plivamo u bazenu sa odgovorima. Danas, na moju žalost,

hotelski bazen ne radi, pa ništa od plivanja pred doručak. Brzo sam ovde stekao naviku da

plivam pred doručak i pred spavanje po petnaestak minuta.

…..Kada smo već kod navika, čak sam se i ja, koji ujutru baš i nisam pričljiv, kao ni većina

mojih sunarodnika uostalom, prinudno navikao na povišeni stepen jutarnje ljubaznosti koji

diktiraju anglosaksonci, a svi ostali ga slede. Uz podrazumevane moje specijalne pahuljice

koje spremam u Srbiji i kojima dopunjavam samo meni znane praznine doručaka najboljih

hotela, preko celog sveta, od Buenos Ajresa, preko Evrope i Srednjeg do Dalekog istoka.

Ovde doručkujem i specijalnu supu za koju biram sastojke, pa mi je ubrzano spremaju,

specijalan omlet, specijalne salate… Više je nego jasno, doručak se ovde zove – kombinacija.

Barem za mene.

…..Ceo dan poznati urednici iz celog sveta obilaze velike kineske izdavače. Slušaju,

postavljaju pitanja, odgovaraju na pitanja. Nakon posete najpre Sajmu knjiga, zatim velikim

knjižarama, već dva dana smo u samom centru kineske izdavačke industrije, srećemo brojne

važne ovdašnje pisce, urednike i agente. Njihovi izdavački parametri su, naravno, neuporedivi

sa onima koji su meni nabaždareni u glavi u Srbiji. Knjige prodate u 200 izdanja ili u 17

miliona primeraka, skoro da su ovde rutinska stvar.

…..Recimo, ultra brzim liftom stižemo u redakciju jedne od kuća, na 19. spratu jednog od

bezbrojnih nebodera. Ovde je prosečna prodaja knjiga oko 200 hiljada primeraka po naslovu,

a neke se prodaju i po 70 hiljada nedeljno. Šta štampaju? Krimiće, filmske i istorijske hitove,

biografije selebritija… Meni ništa zanimljivo, osim fenomena ovih brojeva. U jednoj drugoj

kući, pak, saznajemo da na njihovih 300 knjiga, koliko ih izdaju godišnje, radi čak 70

urednika. Na Agorinih 20 do 30 knjiga godišnje, ja urednički radim sam, a radim i još niz

drugih poslova. Pa sada ti vidi, ko radi k’o Kinez.

…..Meni je zanimljivo da posmatram lica na ovim prezentacijama, pre svega Kineza iz tih

izdavačkih kuća. Pokušavam da ispratim šta se ustvari ispod njih dešava, koji su univerzumi

negde daleko u vremenu pokrenuti da bi oni danas bili na ovom mestu. Iako naoko slična,

beskraj različitosti caruje na njima. Šta li se sve moralo dogoditi da bi ona sedela ovde? Lica

su nekada maskirana u bezbrižnost, nekada u običajnost socijalne grupe, nekada u mehanizam

prikrivanja emotivnog stanja, a ja se uvek pitam šta je to što ustvari stoji iza njih, gde je,

precizno i tačno, to biće koje ga nosi i kako ga identifikovati.

…..Na ulazu u svaki od ovih nebodera je ozbiljno obezbeđenje. Gledam i njihova lica,

identična su kao u ma kog obezbeđenja, ma gde u svetu. Inače, u mnoge od prostorija ovih

izdavača ulazi se samo uz pomoć otiska prsta. Obezbeđenje mu dođe kao dekor. K’o oni

odreda prekopirani krupni crnci u milanskim buticima iz uličica kvarta Quadrilatero della

moda.

Pag

e73

…..Ručamo u jednoj od izdavačkih kuća, doneli su nam pet-šest vrsta pica. Kineskih. Nije baš

sasvim neobična ideja staviti domaće sastojke i pomešati ukuse, to rade i kod nas, no kineska

hrana i začini na picama deluju za mene baš nespojivo. Posle tri različita parčeta pice prestao

sam da ih testiram, jednostavno, previše je sasvim različitih ukusa. I šta sam zaključio?

Definitivno, pica je pica, samo ona italijanska, sa definisanim italijanskim ukusima i

sastojcima. A na kutijama svih ostalih, ne bi smela da stoji napisana ta magična reč naše

mladosti – pizza.

…..Idemo dalje, usred dana je saobraćaj u Pekingu nesnosno gust. Udaljavamo se od centra.

Peking ima sedam saobraćajnih prstenova. Naš hotel je na obodu prvog. Mi sada idemo negde

sasvim daleko, u carstvo elektronskog izdavaštva. Mislim da je treći saobraćajni prsten u

pitanju. Sa zidova u holu (treba li reći, futurističke) zgrade, gledaju nas naizmenično kineski

pisci i Servantes, Mom, Dira, Stendal… A unutra pratimo najveću kinesku e-

platformu iReader. Izgled i način rada su fascinantni.Uovom futurističkom okruženju više od

700 ljudi sedi za računarima. Za deset godina rada izgleda da su ostvarili svoju i viziju i

misiju – imaju pola miliona knjiga i 200 miliona aktivnih pratilaca, a i svoju platformu, poput

Kindla, koju godišnje prodaju u više od pola miliona komada, i to već šestu verziju.

…..I taman sam mislio da sam shvatio mere kineskih knjižara, kada smo u povratku posetili

baš pored trga Tjenanmen giga-knjižaru Pejdž van koja radi svih 24 sata sedam dana u

nedelji, veća je od čudesne knjižare Ateneo u Buenos Ajresu, a na njenom 4. spratu primio nas

je izdavač visokosofisticirane literature veoma slične mom pogledu na izdavački svet. Brojevi

koji su ovde pridruženi uz moje omiljene autore i knjige izazivaju vrtoglavicu. Uopšte, ovo je

knjižara iz koje se izlazi ošamućen.

…..Gledam nas na večeri u obližnjem restoranu. Još jednom, drugačijem od svih prethodnih.

Možda za Peking i najtipičnijem. Pekinška patka je ovde broj jedan mere i umeća. A mi

štapićima mašemo k’o gudalima, niko ni ne primećuje da već danima, nigde na stolu, nema ni

noža ni viljuške. Pred nama Evropljanima i drugim, iskrsavaju smeli oblici hrane, smele

kombinacije i ukusi. Rubikova kocka kao da je nastala po ideji kineske hrane. Ukombinuj

sve! Naravno, kožura od pekinške patke je neuporediva, kad smo već kod hrane. Hrskavi ukus

se još dugo, dugo rastapa na vašem nepcu. A sve to u relativno maloj prostoriji, u kojoj se

nestvarno mešaju i odjekuju sasvim opušteni glasovi dvadesetak ljudi na engleskom i

kineskom, u kojoj se pije i kineska rakija pai džio.

.

.

Sreda, 29. avgust 2018.

…..Poslednji je dan fellowship-a. Danas idemo na virtualni sajam knjiga, koji se za nas i neke

od urednika i agenata održava u jednoj od specijalnih virtualnih biblioteka- knjižara na

drugom kraju grada. Koračamo duboko u budućnost, tamo su ekrani koji prepoznaju

korisnike, koji znaju sve o njihovim navikama, a i drugi uređaji koji znaju sve o knjigama

koje izmere (recimo, pametne vage), a zatim prilazimo i pametnom ormaru… Na ovom mestu

mi imamo svoje stolove i razgovaramo. Stolovi su, inače, obični. Tako barem izgledaju.

Nismo kod njih primetili neke posebne znake pameti. Niti nam je neko od domaćih na to

skrenuo pažnju. Ovaj virtualni sajam traje, bogami, ceo dan.

Pag

e74

…..Kinezi imaju običaj da daju male poklone, da od rastanka kao tačke u vremenu naprave

opipljivu tačku u prostoru. Jaja meni i Klaudiji poklanja deo svog sveta, mirisnu kinesku

ogrlicu. Jaja i Li su neočekivani prijatelji od prvog dana, šire pozitivnu energiju gdegod da

odem. Njihovi mali pokloni, s obzirom da su iz drugog sveta, imaju veliku specifičnu težinu

za mene.

…..Sedmi je dan, opasno me spopada umor nakon svakodnevnog 12-i-višesatnog angažmana.

Bukvalno, ne stižem da se naspavam. Stefan me je od kuće pitao, šta smo obilazili od

znamenitosti Pekinga? Ništa, zaista ništa turistički, no zato smo svi duboko ušli u srce kineske

izdavačke industrije. Pred nama je iskrslo mnogo dogovora, mnogo sitnih detalja, pre svega,

mnogo ljudi sa svojim svetovima, u koje se mora pažljivo ući da bi posao imao smisla.

…..I bio je oproštajni parti na kraju dana, sa kineskom tradicionalnom muzikom i

neočekivanim ukusima australijskih vina i japanske hrane. A zabava k’o zabava. Tu su svi.

…..Vraćam se taksijem, Galerija 1920 u kojoj je bila zabava je u drugom prstenu, hotel je na

obodu prvog, ali sa druge strane, pa da bi se stiglo pešice, treba barem dva sata. Ili promeniti

dve linije metroa. Peking se definitivno ne dâ tako lako prehodati. Grad od 20 miliona ljudi je

baš veliki zalogaj za mere naše percepcije… Dakle, čak i militantni pešak, ovde bira taksi. Šta

mari, nije ovde taksi tako ni skup, 30 juana ili, za nas, 230 dinara. A jedini pravi gubitak se

krije iza činjenice da čovek ne pešači.

.

.

Četvrtak, 30. avgust 2018.

…..Prvi dan u kojem pokušavam osvojiti virtualni prostor samoće. Bazen, pisanje,

doručak. My last day in Beijing, počinjem i za sebe, a bez ikakvog razloga, da mislim na

engleskom. Lije kiša, ustao sam malo kasnije no obično, oko 9 sati, i dok za doručkom

okretah u glavi, k’o

…..Rubikovu kocku, kombinacije kako da što opuštenije provedem današnji dan bez ikakvih

posebnih obaveza, stiže mi poziv od urednika najveće izdavačke kuće da ih posetim. Ako mi

nije popunjen raspored za danas. Šta ću, nisam baš svaki dan u Pekingu. Izgleda da za mene

nema odmora ni nakon sedam napornih radnih dana… Svi su se raspršili negde. Meni laska

ovaj poziv. Da li je to priznanje mojoj zemlji ili meni, sasvim je svejedno. Dakle, jedino ja,

nakon sedam radnih dana i dalje radim. Dobro, i Erik u hotelskom lobiju ispisuje kilometarske

redove na laptopu. A pojavljuje se i Lirong.

…..Podseća me na obavezu na koju sam sasvim zaboravio. Moram da odem da vratim

famoznu SIM karticu. Teško je postati, a još teže prestati biti korisnik Čajna mobajla.

Vraćanje kartice je beskrajno komplikovan i dugotrajan proces skoro jednako kao i uzimanje

iste. Vraćaju vam usput i neke sitne pare, ali i uzimaju more podataka. Zadržavanje broja bilo

bi ozbiljan prekršaj. Ukratko, uz pomoć Lirong, nakon šest dana više nisam pretplatnik Čajna

mobajla, i žurim na sastanak u obližnji restoran. Nagodili smo se da je to jednostavnije nego

ići u izdavačku kuću na drugom kraju grada.

…..Radni ručak sa Luiom je obostrano koristan. Kako? Nije to za javni dnevnik. No ono što

je očito, jeste da i pored decenija konzumiranja i spravljanja kineske hrane, i pored

svakodnevnih poseta totalno različitim kuvarskim filozofijama ovde u Pekingu, umalo da

Pag

e75

preskočim da naučim neke stvari o kojima nemam pojma. Na stolu-istovremenom- šporetu, iz

dve različite čorbe, ljute i manje ljute, jeli smo, opet različite, kombinacije loptica od mesa, te

tanko rezanog mesa i povrća, koje smo najpre stavljali u te čorbe da se skuvaju, a zatim ih

vadili i stavljali u činiju sa prelivom koji smo sami kreirali pre toga od preko tridesetak

potencijalnih sastojaka. Ova kuvarska ideja, koju dosad nikad nisam konzumirao, jeste u biti

varijacija one stalne kineske ideje kombinacija na više nivoa. A kreator je gost, onaj koji bira

sastojke. Dakle, više od tri sata smo kuvali i jeli, pili dobro benediktansko pivo iz Nemačke. I

ovaj dan mi je prošao brzo, uradio sam nešto. Kao što rekoh, važni su živi ljudi, a ne prostor.

…..Nisam sinoć imao snage da nakon oproštajne zabave odem još i na afterparti. Lirong mi

kaže da su zaginuli do dva sata. Pozdravljam se sa Erikom, koji se i pored svega dobro drži, i

koji je ustvari ove sedmice i diktirao taj semisuicidalni ritam afterpartija, nešto k’o u Srbiji

Vlada Kecmanović što ponekad radi svojim prijateljima (mada, Vladine sedeljke u kafani

traju bar do sedam, ko zna, zna o čemu pričam). Kecko je bio u Pekingu, ali se nigde po

kafanama nismo sreli. Moraću njega i Jerkova jednom da vodim na popravni ispit. Na

aerodromu u Cirihu me je oduševilo kada sam ga video kako u šorcu i papučama za plaću

putuje u Peking. Opuštencija.

…..Najluđa stvar u svemu je što niko iz Srbije, osim mojih najbližih prijatelja, ni ne zna da

sam u Kini i da udarnički radim za svoju zemlju i kulturu. Kao totalno nezavisnu osobu, kao

slobodnog čoveka, pre svega, nijedan državni organ ne želi da primeti, ni mene, a ni to što

radim. Šta da im radim. Očito, uvek smo imali dovoljno prirodnih resursa da možemo da se

razbacujemo. Bojim se da će takav stav u budućnosti veoma skupo Srbiju da košta.

…..Jaja mi pre neki dan skrenula pažnju na fantastičnu knjigu karikatura i parodija Gradimira

Smuđe, slikara i karikaturiste iz moga grada u čijim sam dovitljivim, likovno ekspresivnim

ličnim notama i pre svega ironičnim karikaturama uživao u novosadskom Dnevniku

osamdesetih. Devedesetih je otišao u inostranstvo i u Srbiji niko više i ne zna ni gde je on niti

šta radi. Valjda je negde u Francuskoj ili Švajcarskoj. A knjiga njegovih ingenioznih likovnih

i opštekulturnih dosetki jedna je od najpopularnijih u Kini. U Srbiji, gde u kulturnom

establišmentu već decenijama vladaju mediokriteti, za takve stvari niko ne mari. A Kinezi baš

uživaju u njegovoj parodičnoj percepciji sveta.

…..U isto vreme i prastara i ultramoderna Kina i daljestremi ka boljoj budućnosti. Koja je

nekada davno zacrtana, i u koju mi danas, kao na ideju-značku jedne ideologije, gledamo sa

podsmehom. U Kini su stvari drugačije postavljene. Budućnost kao da je opipljiva.

Jednostavnost se otkriva u mnoštvu. A mogući su, istovremeno, i najveći i najmanji brojevi

svega. Ima u svemu tome nečega.

…..Spremam se za jutarnji let. Sabiram utiske. Da, nisam baš preterano obilazio znamenitosti,

moglo bi se i tako reći. Zabranjeni grad je za mene ostao samo strana reč, Forbidden City,

strogo engleski izgovorena u nekom od brojnih prolaza pored dotične građevine. Nisam ulazio

u njega, niti brojao njegove sobe. Nisam išao ni do Velikog zida. Ono što nosim sa sobom u

budućnost jesu oči i lica skoro pa trideset ljudi sa imenom i prezimenom. Dalje susrete nisam

mogao da percipiram, toliko ih je mnogo bilo.

…..A ovo je bilo jedno od onih putovanja koje je brzo prošlo, a dugo trajalo. Čega bih mogao

da se sećam?

…..Recimo, pijemo čaj od sveže ubranih listova. Kineski porcelan diskretno zvecka u sali

tapaciranoj tradicijom jedne od velikih kineskih kuća. Nestvarno zelena boja zacementirana je

za rub idealno toplih šoljica tik ispred nas. Grejemo se smislom. Znamo već odavno da poenta

Pag

e76

svega jeste jednostavnost. Španske oči gledaju francuske, francuske indonežanske,

indonežanske srpske, srpske izraelske, izraelske američke, američke australijske, australijske

nemačke, a sve zajedno igraju ping pong sa kineskim očima. To je slika ovog grada koju

želim da zapamtim.

…..Žive oči ljudi s kojima sam proveo osam uobičajeno-neobičnih dana. Svako od ovih lica

vratilo je svoju lepotu u deo sveta kome pripada. Vidimo se svakako na putu ka

našoj Središnoj harmoniji, najpre već u Frankfurtu u oktobru, pa u Šarži, možda i u Beogradu,

što da ne…

…..Svako putovanje je, pre svega, odlazak u ostvarivu budućnost, jer tamo daleko, smrti

definitivno nema.

…..Meni preostaje da u avionu nastavim da čitam Pesoinu Knjigu nespokoja, koju sam nosio

čak do Pekinga. U Lisabon, dakle, odoh.

.

Pag

e77

KRITIKA

Nenad Trajković

TRIPARTACIJA

.

.

(Đorđe D. Sibinović, Nizvodno, Agora, 2018)

.

…..Roman Đorđa D. Sibinovića Nizvodno (Agora, 2018.) od samog početka drži čitaoca u

stalnom i neprekidnom traganju za novim redom, plašeći ga da će ostavljanjem knjige i

odlaganjem čitanja nestati svi naredni redovi onako mistično, kako je i, čini se, nastajala ova

knjiga. Očigledna i opštepoznata pesnička priroda romanopisca čini ovu knjigu višestruko

zanimljivom upravo zbog čiste poezije koja se pojavljuje u rečenicama stalno iznova. Pisac

nas ovom knjigom ne iznenađuje svojim umećem tumačenja i rezignativnim zanosom. U tom

kontekstu definitivno je najjači. Ali je nemoguće ne istaći nepostojanost, već konstantnu

promenu ka višem. Kako se to ogleda u Nizvodno (naslov je paradoks kritičkom tekstu)?

Zasigurno, Sibinović nam radnju romana smešta u tri države (koja je jedna), u tri vremena

(koja inače ne postoje), među tri porodice (koje prestaju to da budu) i sve vreme – od početka

do kraja romana – sigurno vodi fabulu, dajući joj veću napetost na svakoj novoj stranici,

ispisujući istoriju kao neko ko se usudio da kritikuje sve poretke, sve zablude i sve mitove,

pritom ne rušeći njihove koncepte (jer bolji nije smišljen), već ukazujući na fanatizam

doslednog prihvatanja bilo koje ideje ne preispitujući širu sliku. Ovo je svakako realističan

roman, koji obuhvata prikaz društveno-političkih prilika u periodu monarhije, komunizma i

socijalizma, a uporedo kroz pisma u romanu sagledavamo još jedan društveni poredak –

demokratiju. Radnja u romanu eskalira do takvog vrhunca da nijedan čitalac ne može biti

ostavljen ravnodušnim.

…..U romanu Nizvodno predstavljena nam je geneza triju porodica: Cerović, Grujić i Mandić.

Pisac nas vraća kroz vreme i prostor, dajući nam pregledniju sliku svih događaja i junaka. Na

pijadestalu razigranih dešavanja stoji sin Matije Cerovića, Stevan Cerović, koji ostaje ratno

siroče, jer Matija gine u Krvavom maršu, a Stevanovu majku Milicu romanopisac je već na

početku proglasio umrlom. O Matiji saznajemo da je Solunac, seljak od koga se, kao po

običaju, uvek očekuje da bude prvi koji će braniti otadžbinu od spoljašnjih neprijatelja. Zato

ne iznenađuje što on nije ni za kralja, ni za komunistički pokret koji jača u zemlji. Njegova

glavna preokupacija je Stevan, koga ne uspeva da othrani i izvede na „putˮ. Pored Matije

upoznajemo i Gojka Mandića, apotekara i Matijinog pobratima, duboko preobraćenog u

komunizmu, kao novoj i „boljojˮ ideji, za koju će se ispostaviti da i neće biti tako dobra za

njega. I pored toga, njegova snalažljivost i prilagodljivost novom poretku pokazuje koliko

samopožrtvovanja, davanja sebe, gubitka ličnosti je neophodno da bi u takvoj društvenoj

sredini preživeo čovek. Gojko, kao budući hranitelj i staratelj Stevanov ima i najznačajniji

uticaj na formiranje njegovog lika.

Pag

e78

…..Među likovima starije generacije tu je i Konstantin Koča Grujić, bogati predratni

preduzetnik, komšija Gojka Mandića, koji će imati nesvakidašnju i, rekli bismo, bizarnu

ulogu u spašavanju od sigurne smrti Gojka u Krvavom maršu. Koča je atipičan lik

neoliberalizma, gde je samo nebo granica uspešnim i snalažljivim ljudima, i naravno

komunistički poredak kao antiteza kapitalizmu. Dakle, Matija gine od strane Nemaca ili

Hrvata u Krvavom maršu, Konstantin od komunista presudom prekog suda, a Gojko ostaje

kao jedini zagovornik komunizma da živi do svoje starosti, gledajući svu lepotu samoobmane.

Iako se ovi likovi sasvim malo spominju, oni su od presudnog značaja za likove mlađe

generacije, njihovu decu: Stevana Cerovića, Đorđa Mandića, Maru Mandić, Olgu Grujić i

Angelinu Grujić. Od likova starije generacije veoma značajnu ulogu ima i Sofija Grujić, sestra

Konstantina Grujića, osakaćena od rođenja, pokazujući koliko je fizički hendikep ništa

naspram duhovnog i koliko je značajna snaga uma. Stevanu i Olgi nadalje u romanu Sibinović

gotovo sve podređuje. Oni postaju i bračni par, samo zato jer su isuviše mladi da bi razmišljali

koliko ideologija može da razdvoji i one koji se vole. Sasvim je jasno da Stevan ne može biti

ništa drugo do predani komunista, a Olga omraženi protivnik ideje koja joj je oduzela oca, a

kasnije je razdvojila i od majke i sestre. Na početku romana radnja je smeštena u Šapcu sa

okolinom, a kasnije se svi događaji uglavnom odvijaju u Beogradu.

…..Ako pogledamo protagoniste romana i ostale likove u njemu, gde Stevan Cerović ipak ima

najviše mesta, onda vidimo obične ljude, zatečene u vrtlogu vremena, koji se shodno jačini

spoljašnje sile opiru ili pristaju na promene, trudeći se da zauzmu što bolje položaje za

opstanak, i one koje je taj vrtlog izbegao, ali ne i sistem i okruženje u kome se pojedinac

nalazi. Prepoznavanje istine je cilj i to je zadatak svakog čoveka. Kada je istina razaznata,

onda je čoveku lakše da se kreće kroz život, ma koju stranu odabrao. Tako u

romanu Nizvodno upravo imamo svesne zablude, nepripremljene ljude za sukob sa svetom,

gde ništa nije onako kako bi „trebaloˮ biti. Iako izgleda da se sve kreće jednim dobrim

pravcem, upravo naslov romana još na početku ukazuje da je nizvodno siguran i lagan put

naniže (što svakako nije naviše), ali gde, ako nisi ranije bio, ne znaš šta te čeka i, ako reku ne

poznaješ, ne shvataš ni njenu snagu. Proživljavanje kolektivnog raspada često dovodi i do

individualnog. U takvim trenucima moral se gubi kao odraz nepostojanja pravde, pravičnosti i

države. Likovi romana nam to na najbeskrupulozniji način pokazuju i uvode nas u centar

samog pucanja čoveka, ostavljajući nas razotkrivene i nemoćne da išta promenimo, jer smo

samo čitaoci.

…..Veoma je interesantna hronologija koja tačno opisuje istorijske događaje. Pisac pokazuje

time svu svoju ozbiljnost, jer je on pre svega istraživač, a onda i narator. Kako je veristički

pristup očigledan, razumljiva je simbioza ovakvog delanja. Zanimljivo je i to da nijednu

pogrešku pisac ne osuđuje, niti brani, kada njegovi likovi iznose međusobne optužbe.

Zanimljivo je, ako imamo na umu da je Sibinović doktor pravnih nauka, sa bogatom i

značajnom karijerom i advokata i javnog beležnika. Stvara se pomisao da je upravo nas

čitaoce postavio na mesto porote iz anglosaksonskog pravnog sistema, dajući nam priliku da

sami većamo i razmišljamo dokle se nizvodno može ići i da li je moguće zaustaviti čamac pre

ulaska u rečne brzake i vrtloge.

…..Iako pripovedač često govori o društvenom uređenju, svetlo u ovom romanu ipak je

bačeno na porodicu kao mini-državu, čime ona postaje lajtmotiv. Porodica koja nastaje na

ruševinama nepočišćenih zgarišta, za koje pisac ističe da je trenutna slabost zanosa, zapravo

nam ukazuje na podsvesnu privlačnost napuštenih (Stevan i Olga) od onih koji su im oduzeti,

a bili su im najbitniji. Da li u jednom takvom kontekstu ljudi mogu spoznati reč za koju nisu

čuli, ili je bar mogu dosanjati, osmisliti i stvoriti? Da li je pisac namerno odabrao ovakav

romantičan trenutak za stvaranje drugog motiva koji isijava kroz celu knjigu – motiva straha?

Pag

e79

Ako uzmemo Sibinovićeve reči sa početka knjige da je sve stvarno u ovoj knjizi, onda bi smo

pali u zamku i ne bismo razumeli da je zapravo sve postavljeno u knjizi onako kako je to

pripovedač i želeo. „Slabost trenutnog zanosaˮ je invertovano slikanje ljubavi gde nam

pripovedač pokazuje da je i pesnik, lišavajući nas suvišnih opisa, izbegavajući reči ljubav,

zaljubljenost i voljenje kao nešto što se pretpostavlja na osnovu celoživotnog poznanstva

likova. Postavljanjem reči u rečenici na ovakav način, čitaocu nameće nekoliko puta veći broj

stranica od stvarno zapisanih, jer se on mora upustiti u tumačenje istih.

…..U romanu vidimo često filozofske sentence različitih sadržina. One nisu proizvod

usiljenosti i želje za dokazivanjem mudrosti, već predstavljaju „opravdanjeˮ za nastanak

ovakve knjige. Iako isplivavaju često, ne znači da se radi o knjizi filozofije, već o

inovativnom romanu gde se zapažanjima ublažavaju različiti opisi u cilju što potpunijeg

doživljaja. U savremenom romanu očigledna je težnja da se pisci služe što kraćom rečenicom.

Taj pomodarski duh Sibinović ne prati, pokazujući nam kolika je njegova snaga koncentracije

da uvede reči u kompoziciju složenih rečenica.

…..Kao što je već pomenuto, lik Stevana Cerovića ima najviše prostora kod pripovedača, ali

su i svi ostali likovi glavni junaci, jer su upućeni jedni na druge, jer su tri porodice – jedna; jer

su dve ideologije u stalnom umrtvljenom sukobu – primorane na primirje. Lik Stevana

Cerovića nam govori da je sve u životu pogrešno (naslov prve od zamišljene trilogije

Sibinovića) kada je čovek usmeren isključivo na veličanje bez samospoznaje, bez mogućnosti

preispitivanja sebe i drugih oko sebe.

…..Kroz ovu nadahnutu lirsku fabulu dolazimo do zaključka da pogrešna učenja uvode

čoveka nespremnog da odreaguje na izazove van postojećeg ideološkog pravca i on biva

prepušten sudbini da ga nosi. Ne postoji u takvom slučaju gubitak kontrole, jer kontrola

nikada nije ni postojala, već gubitak imaginacije o zamišljenom svetu, koji stvara pobunu i

destruktivnost sa namerom da se poruše svi relikti prošlosti, da se pogazi svaka norma, i

zakonska i običajna. Iako nam „nametljivoˮ pisac postavlja dva velikana srpske književnosti u

samoj fabuli, Andrića i Ćosića, na kraju romana izbija Borisav Stanković kao „pobednikˮ,

mada o kraju i ne možemo govoriti, jer se roman ne završava. On je ostavljen čitaocu na

zapitanost i dopisivanje budućih događaja. Nizvodno se možda otvara lako, ali se teško

zatvara.

Pag

e80

Anastasija Čupić

POD TEPIHOM STVARNOSTI

.

.

(Vojislav Vukomanović, Ispovest crne kutije, Svet stripa, Kragujevac , 2018, 178 str.)

.

…..Pred nama je jedna sveža zbirka, toplih stranica tek izašlih iz štampe, samo što priče nisu

tople – hladne su kao vazduh u javnom toaletu kojim autor otvara zbirku ispovešću zida. Zid u

jednom trenutku zaključuje da se ljudi najgore ponašaju kada misle da ih niko ne gleda; ali šta

ako su oni možda baš tada ono što zaista jesu?

…..Svojom prvom zbirkom kratkih priča pod nazivom „Ispovest crne kutije” predstavlja nam

se Vojislav Vukomanović, mladi pisac iz Kragujevca. Sa njegovim radovima čitalačka

publika se mogla sresti na portalu blacksheep.rs, gde je objavljena i jedna od priča koja je

ušla u ovu zbirku. Knjiga se sastoji od trideset međusobno nepovezanih kratkih priča.

…..Ovo su priče onih sa kojima se sudaramo u žurbi na pešačkim prelazima, pored

kojih nekada sedimo u gradskom prevozu, koji stoje ispred nas u redu za kasom u

supermarketu. Naš pisac baca svetlo na mračne podrume u koje se ne zalazi, dajući reč onima

o kojima se ćuti, na čiji pomen se odmahuje glavom, onima koje viđamo na vestima, o kojima

ponekad nešto čujemo, ali nam ostaju daleki, apstraktni kao ilustracije za primere kako ne

treba. Čest motiv je nesrećno detinjstvo koje sa sobom povlači i motive raskalašne devojke

(bila ona srednjoškolka, prostitutka ili porno-glumica), konzumacije alkohola i narkotika, kao

i motiv nasilja. Ove teme su danas zastupljene više nego ikad pre: mediji skoro svakodnevno

ukazuju na ove probleme, navodeći razne statističke podatke i brojke. Prostim ciframa sa

neadekvatnom frekvencijom za bubne opne slušaoca, pisac navlači kožu, cementira

pršljenove i upumpava im galon krvi, ne bi li nas progonile kao kakvi zombiji iz

postapokaliptičnih filmova.

…..Porodica je vrlo važna za razvoj pojedinca i zato njenim urušavanjem pati celo društvo.

Ovde su likovi mahom lišeni takve vrste ljubavi, na šta autor svojim delom skreće

pažnju. Jedna od njih je i Milica iz priče Povezi me. Milica nam kaže da je njena

majka „devojka za provod”. Izdržavane su od strane majčinog „menadžera”. Iz ćerkine priče

saznajemo o bludnom načinu života majke, čiji je Milica svedok svakoga dana. Odnos sa

majkom, koja je uz to često pod dejstvom narkotika, daleko je od prirodnog i zdravog. Kada

majka tragično skonča, naša junakinja će ostati prepuštena samoj sebi, a njena budućnost je

nagoveštena izjavom da će od sutra krenuti istim putem. Prelazeći iz jedne priče u drugu, čini

nam se da lutamo gradskim ulicama i zavlačimo se u zabačene delove grada, kafane, škole,

zgrade, kladionice, skučene stanove, zatvore, bolničke sobe, pa čak i javni WC. Tamo

ispovesti počinju iznenada; jednostavnom i neopterećenom naracijom pripoveda se o

zamršenim životima i tragičnim sudbinama. Pitko za čitanje, ali teško za gutanje. Žrtve

sopstvenih izbora zaglavljene su u vrzinom kolu poroka koje se prekida jedino smrću.

Pag

e81

…..Ono što se može primetiti kod autora je dar za stvaranje likova i njihovih ličnih istorija i

sudbina, ali i strpljenje i pažnja sa kojom je ovaj mladi pisac posmatrao i osluškivao oko sebe.

Shodno vremenima u kojima je sve, čini se, naopako, prljavština i mulj isplivavaju na

površinu, preteći da progutaju i ono malo čistote i nevinosti što je ostalo. Sve je izvrgnuto

ruglu.

…..Tako bajka o Crvenkapi poprima novi oblik. Ljupka devojčica zamenjena je po svemu

neuzornom devojkom sa crvenim kačketom na glavi. Tu je i luckasta, ali u isto vreme gorka

priča pijanog Deda Mraza na krovu jedne kuće. Nema irvasa i patuljaka, pa tako ni toplog

prazničnog duha. Baba Mrazica radi na kineskoj pijaci, a naš Deda Mraz odlazi u

kafanu, ostavljajući decu bez poklona. Svi pamtimo i bajku o hajduku koji otima od bogatih

kako bi dao siromašnima, pa tako otac džeparoš, koji krade novčanike u gradskom prevozu

ne bi li prehranio sebe i sina, poprima lik Robina Huda u očima svoga deteta. Nove “heroine”

i novi “heroji” za novo doba oblikovaće decu u ljude čije će se sudbine nalaziti na stranicama

neke nove zbirke.

…..Po zaklapanju poslednje stranice knjige, ostaje gorak ukus u ustima i mnogo pitanja koja

čekaju na odgovore. Priče su napisane 2012. godine, ali se autor ohrabrio da ih podeli sa

svetom tek sada, tako da sam sigurna da crna kutija ima još mnogo toga da nam kaže i da ovo

nije sve.

Pag

e82

Selma Hasanović

IDENTITET

.

.

(Ljudi bez adrese, Faiz Softić, Dobra knjiga, Sarajevo 2017)

.

.

…..Roman Ljudi bez adrese koncipiran je na osnovama tri različite priče, od kojih je prva

naslovljena kao Ters familija. Drugi dio nosi naziv Razgovor na kiši, a treći dio je Lijepa

smrt.

…..U prvom dijelu knjige autor nam oslikava rezultate rata kao najveće pošasti koja može da

zadesi čovječanstvo kroz sliku prosječne sarajevske porodice, koja je izgubljena i neshvaćena.

Jedna od posebnosti ovog romana je činjenica da je autor odabrao baš porodicu kao simbol

očuvanja čovječanstva da bi prikazao koliko je rat porušio temelje i smisao poimanja života

uopšte. Porodica koja se nastanila u kući Ismaila Bjelokose, nakon prodaje kuće u Sarajevu,

iznajmljuje kuće za stanovanje, ne plativši dugovanja nestajući misteriozno svaki put. Na

zgarištu kuće, kao i doma, imamo ostatke zidova, dok se sve urušava, oni koji su preživeli

ostaju zajedno; ali primetno je odsustvo zajedništva u osnovi, kao i harmonije i svega onog

što porodicu drži na okupu. Autor vrlo vešto kroz kuću, koju glavni junak izdaje

podstanarima, ulicu, pa i cijelo naselje, prikazuje rezultate rata u Bosni, kao i način na koji to

posmatraju okolne zemlje i ostatak svijeta. Nagli prekid priče i poistovjećivanje glavnog

junaka sa autorom romana ostavlja prostora čitaocu da sam kreira put kojim će nadalje ići

ljudi bez adrese. Primetno je odsustvo kopče, odnosno, vezivnog tijela između prvog i drugog

dijela, te nas autor podsjeća da je priča koja slijedi najavljena u osmom poglavlju prvog dijela.

…..Drugi dio, vremenski i prostorno izmješten, donosi nam priču o naravi i ukrštanju puteva

ljudi iz Sandžaka i ljudi iz Bosne. Junaci drugog dijela romana nose porijeklo iz Bihora i u

karakteru im je utkana surovost i oštrina planina iz kojih potiču. Vrijeme i uslovi u kojima su

mladi naraštaji odrastali uticali su na ublažavanje osvjetoljubivog poriva kakav su imali

njihovi roditelji, pa se sin ubice i sin ubijenog zagrle, dokazajući time da je biološka veza jača

od starih sukoba.

…..Između drugog i trećeg dijela također, ne postoji nikakva vezivna kopula, već imamo još

jedno podsjećanje da je priča koja se nalazi u posljednjem poglavlju, najavljena u prethodnoj

priči. Autor nas na kraju romana, kazujući nam priču o smrti, podsjeća na porodicu sa

početka, kazujući nam da smo svi ljudi bez adrese. Roman ostavlja utisak nedovršenih zamisli

autora, čija namjera na početku obećava mnogo više. Premalo prostora je dato junacima, pa

djeluju neostvareno kao ideja da se oslika određeno društvo koje u prijelomnom periodu

pokušava da iznova pronađe svoje mjesto pod Suncem. Koncepcija pripovijedanja je veoma

lijepo osmišljena, pa sve djeluje kao da se pripovjedač koristi tehnikama zamagljenih detalja,

čime se recipijentu daje za pravo da uđe u priču kroz sopstveni doživljaj, što u roman unosi

element kamernog pozorišta. Autor tretira problematiku gubljenja smisla života na Balkanu,

što potkrepljuje kroz nekoliko sudbina junaka u tri započete priče. Svako vrijeme ima svoje

dželate, pa je u jednom momentu to bio Bajram Pazar, u nekom narednom su to bili rat, bolest

Pag

e83

ili siromaštvo. Autor, kao ključni svjedok svih nedaća svog naroda kojem ni mir, politička

stabilnost, ni demokratija nisu donijeli bolji život, postavlja retoričko pitanje o sudbini onih

koji ostaju i onih koji se vraćaju. Zahtjev koji je sebi zadao na početku, ostvaruje se na kraju

kroz priznanje da je čovjek samo žrtva koja ne uspjeva da se odbrani od porobljivača i

gramzivaca.

…..Roman Ljudi bez adrese tek načinje priču naše surove realnosti, daje nam samo naznake

koje bi morale da djeluju otrežnjujuće na vjerskom i nacionalnom nivou buđenja svijesti o

tome kako se gubi identitet, ime i na kraju adresa.

Pag

e84

Sofija Živković

OLOVKA. PUNKT.

.

.

(Hana Gadomski, Olovka, BKG, 2017 i Bojan Savić Ostojić, Punkt, Metella, 2017)

.

.

…..O poeziji i prozi, o nemirima i šetnjama, o mešanjima poezije i proze, o nonšalanciji

spram očekivanja i efekta, o pisanju. Tako bi glasio podnaslov ovog teksta, da sam želela da

ima podnaslov.

…..Nenaviknutost čitalaca na određenu vrstu atmosfere, slike ili tona, omeđuje u znatnoj meri

i uspeh knjige kao takve, pa i spremnost stručne javnosti da je prepozna. No, nakon jednog

zanimljivog predavanja povodom, čini mi se, Šekspirove neke godišnjice smrti (ili rođenja, ne

sećam se), jedna opaska o životu kao pozorišnoj sceni (svima dobro poznata) i ljudima koji

uvek igraju neku ulogu (galerija mogućnosti: lik dvorskog spletkaroša, lik ulizice, lik ludaka,

lik sabotera, lik dušebrižnika, itd.) profesora psihologije Aleksandra Dimitrijevića, opet, kroz

maglu govorim, nagnala me je da odjednom poverujem da je zaista sve što se dešava, dok

pišemo tekstove, dok razgovaramo o svim temama, određeno ulogom koju imamo jedni s

drugima. Pa tako je neko maverik, neko peče hleb, neko prenosi pogrešne informacije, neko je

medijator, neko se leči kroz masku socijalne angažovanosti, neko se leči preko socijalne

neangažovanosti koja je, ili bar može biti shvaćena, takođe jedan oblik bunta.

…..Biti nesocijalan, nebuntovan, neopterećen efektom, može se shvatiti kao pobuna, ali to je

onda neka druga sfera književne misli, neka melanholična ali ne apatična, već vrlo živa i

živahna svest o svetu. Pitanje je samo koliko je lepota cilj, a koliko sredstvo, u kojoj meri je

važna atmosfera (ta misteriozna, skoro pa ezoterična kategorija našeg uživanja u tekstu), u

kom procentu je uopšte neophodna lepota radi sebe same, a koliko je ona pretpostavljena

svrsi. Svakako da ima brilijantnih primera kritičke i socijalno nabijene misli, ali ne govorim o

tome. Uvek se setim Kiša i onog eseja „Pažnja – angažovana književnost”, zaista pažnja,

oprez, veliki saobraćajni znak za klizav teren i opasne krivine. Predugačka tema, ali čini mi se

sve više da postoji, da se vratimo na onaj Šekspirov jubilej smrti/rođenja, i tipski junak pisca.

I to nije toliko ni loše, samo je dosadno, ponekad, i ostavlja utisak razblažene turske kafe

(ponovo o gastronomiji).

…..Umetnost, baš i Kortasar govori o tome u svojim predavanjima o književnosti koja sam

imala čast da prevodim, postaje skupa stvar, ali ne dragocenost, jednostavno podseća na one

male, premale porcije u fensi restoranu na obali Abudabija dok ne smem da pitam drugu

stranu da li mogu da probam njenu hranu, jer je premalo, a preskupo, i onda halapljivo i

sebično jedemo te premale a preskupe porcije, dok ne ostanemo ipak skroz gladne/i na kraju.

Često se setim tog restorana, sa nekom salsa muzikom u pozadini (sve vrlo uklopljeno, jer

salsa muzika nekako zahteva uznojenu strast ’na dugme’, instant-žar, prema nepoznatom

partneru za igru), tog obroka posle koga se mora ostati gladan a plaćen je papreno,

reklamiran, proglašen za a must. Tako se često osećam dok čitam respektabilan broj naših

autora mejnstrima. Isto važi za mejnstrim koji je kvazi-oponent mejnstrimu, a u stvari je u

Pag

e85

dalje mejnstrim oponenta mejnstrima. Začarani krug, nemamo mnogo izbora, nema mnogo

vrata, ni izlaza, hrana je skupa a nedovoljna. Doduše, možda grešim, možda bi nekom ona tri

parčeta piletine sa malo priloga sa strane na ogrooomnom tanjiru poprskanog nekim aćeite

balzamikom, recimo, bilo sasvim potaman, jer je ukupni kontekst i efekat bio jak: reklama,

svetla, odeća konobarica, cene, ime, sve. Osim suštine. Paraleni primeri književnost-

gastronomija naizgled su banalni, ali nisu ni malo naivni. Često književnost koja se piše, kod

nas, takozvana savremena, takozvana prepoznata, ima odlike loše izmešanih stilskih registara.

Mešanje stilema je dopušteno, naravno, i poželjno, ali često ne teče, nema flow (opet

misteriozni termin) koji nas kupuje, nezgrapne su slike, neubedljive, kao kada film pokušava

da montažom nadomesti tenziju i naboj koji realno nema. Ali mislim da me najviše odbija

mešavina ulja i vode, odnosno lične melanholije i socijalno angažovanog humora. Sve to

predstavlja vapaj za efektom. Efekat je drugačiji od atmosfere, jer atmosferu ne zanima

efekat, ona bi prosto samo da se iskaže i podeli sa vama. Efekat bi da vas načini njegovim

fanom, podanikom, potencijalnom publikom koja u horu peva podugački panegirik.

Atmosferu sve to zaista ne zanima.

…..Ponekad se pitam, zapravo, ne pitam se već bojim da li se od kulture (čit. naše kulture)

koja se u svojoj većinskoj potrebi i domašaju nije oslobodila patrijarhata, epike, tabua, fobija,

palanačke zaključanosti u sebe, može da odneguje odnosno da prihvati, uvaži i procesuira

različitosti bilo koje (književne ili svake druge) vrste? Često mi padne u oči da oko nas sve

srećne knjige liče jedne na drugu. Kad kažem srećne, mislim na srećno primljene, opisivane

po časopisima, novinama, plakatima, promocijama, i slično. Jednom rečju: srećno udate

knjige. To je neka linija ofanzive prema svetu i društvu, najčešće, koja me neodoljivo podseti

na osećaj kada vidim da u streljani neko, ne znam kako uspeva, ali promaši ne metu nego ceo

papir sa metom. Svadbarsko pucanje oko mete, ali sa samouverenim nišanom. Tako nekako.

…..Čemu ovi pasusi o teoretskim razglabanjima na temu pisanja, ako u zagradi stoje dva

naslova knjiga, autora Hane Gadomski i Bojana Savića Ostojića? Zato što ovo i nije prikaz

knjiga, na način koji ima cilj da valorizuje ta dela, već samo da ih načini vidljivijim. Svakako

su dostojna vidljivosti, zbog sijaset razloga; najpre zbog nonšalancije prema očekivanjima i

efektu, a uverljivim tokom (ili flow-om!) koji osvaja čitaoca vrlo brzo. Najpre imam potrebu

da kažem da su to knjige koje ne pate. Ne pate od grozničavog drhtanja nad recepcijom, od

svih onih sitnica koje autori „u areniˮ podsvesno ili svesno emituju. A opet, natopljeno je

senzacijama, zapažanjima o svetu koji nas okružuje, promišljanju tog sveta i njegovom

reinterpretiranju. To je, valjda, i jedino važno da knjiga ima. Kao što je u Abudabiju bilo

važnije da porcija bude veća, a tanjir manji.

…..Hanina knjiga, Olovka, svojevrsna je oda olovci, pisanju u smislu kontakta olovke i

hartije, autorovih nervnih impulsa koji se prenose direktno, samim tim taj papir nije ma koji.

Bojanov Punkt je pak oda svesci, ili sveskama, tom najtežem prtljagu koji može da stane u

mali džep, krcat slikama i prostorima. Otuda se ova dva autora susreću ovde, u ovom tekstu, a

ne samo na Vračaru – gde im je oboma mesto življenja. Taj susret je višestruk. Poezija

iz Olovke istražuje jezičke mogućnosti okamanjenih izraza, recimo, međumolekularne

hodnike međuljudskih odnosa, dok je Punkt malo drugačije orijentisan, ka pomalo čak i

samodovoljnom autoru koji šeta gradom u potrazi sa sveskom i olovkom. Bojanova proza

sadrži izbrušenost kojom bi se retko koji pisac „u areniˮ mogao pohvaliti, on je sintaksički

vrlo šarolik, a precizan u izrazu, sa dosta kurziva koji pozivaju posebnu pažnju čitaoca da u

njima sagleda neku poetsku dimenziju, i cela konstrukcija je istkana pažljivom merom.

Hanina poezija je u biti narativna, ali lirski i baletski laka u pokretu, saopštava nam sve samo

ne poruku koju treba da dobro zapamtimo, jer ni Punkt ni Olovka nemaju jednu poruku, već

više zamršenih vesti, kodova između redova, i tu leži njihova (egzistencijalistički?)

Pag

e86

uznemirena atmosfera. Nešto je tu srednjeevropski. Nešto, neka specifična elegancija

čitalačkog erosa. Erotski odnos prema svetu, epštejnovski, onaj koji je tako redak, a tako

potreban, jer erotički pristup stvarima radikalno je drugačiji od pornografskog, on želi da

izmami u nama san, nežnost, inspiraciju, igru, beskonačnost. U Olovci, ljubav se spominje

kao kategorija smisla, kao refleksija o svetu, celovitost, pa se zato ne može govoriti o

ljubavnim pesmama, već više o refleksivnim koje kao bekgraund ili podsticaj imaju neku

emotivnu situaciju. Tu je i sloboda kao najveći princip, koji se ponekad kosi čak i sa ljubavlju,

a ostavlja prostora da razmislimo gde se ta dva pojma seku, a gde sasvim razilaze. Punkt je

pak slobodna šetnja po kraju, potraga za sveskom i olovkom, koja je ujedno i potraga za

samosmislom, za preživljavanjem čak, a knjiga je napisana u jednoj rečenici, tačnije, rešena

sintakstički tako da sve to može biti jedna rečenica (uz mnoštvo tački-zareza, naravno), jer

drži pažnju i smisao kao jedna celina, uz digresije toka svesti; tekst koji je uspeo da se samo

verbalnim sredstvima – kurzivima, zagradama, caps lock-om, itd, izbori sa slikama koje ga

opsedaju. U Olovci ima i elemenata pripovedanja bajki, diskursa koji je blizak storitelingu, ali

nigde se ne izmiče atmosfera lirskog sveta i nema greške da je to poezija koja priča. Hodanje

kroz jezički spektar ove dve knjige zaista je bilo putovanje puno iznenađenja, gde je samo to i

bio cilj: putovanje, iznenađenje, zanimljivo provedeno vreme. Olovka nije zadihana, tu lirsko

ja sedi i svašta se dešava unutar, posebno u pariškom ciklusu pesama, a Punkt jeste, u njemu

se čitav tok odvija kao po nekom finom, pravilnom disanju naracije, dok se na kraju ne završi

rečju: punkt. Tačka.

.

Pag

e87

DRAMA

Ivor Martinić

DRAMA O MIRJANI I OVIMA OKO NJE

LIKOVI

MIRJANA, 40 godina

VERONIKA, Mirjanina kći, 15 godina

VIOLETA, Mirjanina majka, 70 godina

SIMON, Mirjanin bivši muž, 50 godina

GROZDANA, Mirjanina prijateljica, 35 godina

JAKOV, 50 godina

ANKICA, Jakovljeva žena, 45 godina

LUCIO, Mirjanin i Jakovljev kolega, 30 godina

.

.

Ulazi Mirjana. Sjeda za stol. Popije gutljaj kave iz šalice. Potom doda malo mlijeka. Uzima

kutiju cigareta i zapali jednu. Puši. U pozadini svira neka lagana glazba.

MIRJANA: Ja sam Mirjana. Sjedim za stolom. Popila sam gutljaj kave iz šalice.

Potom sam dodala mlijeko. Uzela sam kutiju cigareta i zapalila jednu. Pušim. U pozadini

svira neka lagana glazba.

Puši.

MIRJANA: Pušim.

Puši.

Pag

e88

MIRJANA: Živim.

Živi.

Iza nje prolaze ljudi. Žive.

MIRJANA: Umorna sam.

VERONIKA: Umorna si?

MIRJANA: Bole me leđa, nikako da odem do doktora. To je od posla, radim kao

tajnica. Stolac mi star, nema novca za uredsku opremu, srezali budžet.

SIMON: Budale.

MIRJANA: Tamo na zidu…

VIOLETA: Gdje?

MIRJANA: Ispod slike Krista Kralja skupila se paučina, ne znam kako to ranije

nisam vidjela. Lažem, vidjela sam, stalno se tamo skuplja, nemam volje to svako malo skidati.

Volim kavu.

LUCIO: Da?

MIRJANA: Popijem ih do 5 na dan. Četvrtkom i petkom mi se tresu ruke jer ih

popijem previše. Volim ovu našu kavu, tursku. Nikad ne ispadne ista.

ANKICA: Baš nikad?

MIRJANA: Nikad. Ja je dobro radim. Mislim da ću uskoro poludjeti.

Tišina.

MIRJANA: Jesam rekla da se zovem Mirjana? Jesam.

Živi.

MIRJANA: Jutros sam bila na poslu. Rano se ustajem već godinama. Maloprije

sam se vratila. Ne volim ovaj stan. Star je i nikakav. Veronika će ubrzo doći iz neke škole.

VERONIKA: Voliš li me, mama?

MIRJANA: Naravno.

Pag

e89

VERONIKA: Dobila sam jedinicu danas. Neću ti reći jer me voliš.

MIRJANA: Danas je bilo oblačno, ponijela sam kišobran, ali ga nisam koristila.

Moj kišobran je svjetlo plave boje. Obično kad kiši, nosim svjetloplavi pulover. Kako ti muž?

GROZDANA: Moj muž je jako dobro. Sinoć je rano zaspao, ali se rano i ustao. Ujutro

zna kašljati što me živcira.

MIRJANA: Muškarci često kašlju ujutro.

GROZDANA: Dvaput je jače zalupio vratima kad je odlazio. Mislim da mi tako daje

do znanja da je on taj koji u ovoj kući zarađuje. Nazvala sam ga poslije na posao i rekla mu: u

pičku materinu zašto si lupao vratima, no on je rekao da se toga ne sjeća.

MIRJANA: Možda je zaboravio.

GROZDANA: (veliki smiješak) Moj muž ponekad zaboravlja.

MIRJANA: Da. Ponekad zaboravljaju.

Tišina.

MIRJANA: Ugasit ću prvu cigaretu a potom ću zapaliti još jednu. Pušit ću tu drugu

cigaretu. Otpit ću gutljaj kave iz šalice.

Mirjana ugasi prvu cigaretu, potom zapali još jednu cigaretu. Puši. Otpije gutljaj kave iz

šalice.

MIRJANA: I tako sjedim i šutim.

ANKICA: Što?

MIRJANA: Pušim, pijem kavu, razmišljam. Bojim se te svoje šutnje. Oni koji šute

su sumnjivi.

JAKOV: Što sad?

Pag

e90

MIRJANA: Treba pričati. Ne znam više što je normalno. Imam kćer, imam godine,

sjećanja i ovaj stan. To je sve.

VIOLETA: Baš sve?

MIRJANA: Kažu da je svijet veliki, ja sam bila jednom u Švicarskoj i to je to.

Morat ću im vjerovati.

LUCIO: Morat ćeš.

MIRJANA: Kao i ovima što kažu da kad umreš odeš na nebo. To bi baš bilo lijepo.

Otići na nebo… Volim plavu boju.

Mrak.

Mirjana je sama. Puši.

MIRJANA: (pjeva, tiho) Svijet je lopta šarena, lopta šarena, lopta šarena…

Do Mirjana dolazi Grozdana. Sjeda do nje. Neko vrijeme šute.

GROZDANA: Bok, Mirjana.

MIRJANA: Bok, Grozdana.

GROZDANA: Kako si?

MIRJANA: Evo, ide.

GROZDANA: Da. Ide…

Pag

e91

Tišina.

MIRJANA: Neko čudno vrijeme. Ti?

GROZDANA: Jutros nisam baš dobro. Nekako sam se teško ustala.

MIRJANA: Možda je tlak pao.

GROZDANA: Sinoć sam radila kolače do kasno, bilo je oko 2 kad sam zaspala. Prve

sam bacila, gledala sam seriju, ubacili su jednog novog zgodnog glumca, vidjela mu se gola

guzica, pa su mi zagorjeli. Baš sam bila živčana. Radim dobre kolače iako se moj muž žali da

stalno radim iste. Maloprije, dok sam se umivala, pomislila sam kako bih se mogla ubiti.

MIRJANA: Ali to nećeš učiniti, zar ne?

GROZDANA: Ne, neću. Tek za dvije godine, ali nemoj nikome reći.

MIRJANA: Ja sam tvoja prijateljica i znam čuvati tajne.

GROZDANA: Neću ostaviti poruku.

MIRJANA: Nema veze, susjedi će znati zašto.

GROZDANA: Hoće li mu biti žao?

MIRJANA: Nisam sigurna.

GROZDANA: Ni ja. Danas je nekako oblačno, cijeli dan…

MIRJANA: Da.

Pag

e92

GROZDANA: Nisam izlazila. Imala sam kruha od jučer.

MIRJANA: I ja tako znam ostaviti, samo ga malo stavim u pećnicu.

GROZDANA: Ja ga znam i zalediti. Zna tako stajati nekoliko dana i onda opet bude

kao svjež, samo ga treba jesti toplog.

MIRJANA: Da. Toplog.

GROZDANA: A ti? Što si ti kuhala?

MIRJANA: Ništa još, kasnije.

GROZDANA: Da, tebi se ne žuri.

MIRJANA: Veronika je sigurno jela nešto u gradu, kasnije ćemo nas dvije nešto na

brzinu.

GROZDANA: Da.

MIRJANA: A baš neko blesavo vrijeme.

GROZDANA: Da.

Neko vrijeme tišina. Grozdana odlazi.

SIMON: Žuriš?

LUCIO: Idem na posao.

SIMON: Je, da… Treba raditi.

Pag

e93

LUCIO: Nešto si me trebao?

SIMON: Ništa, ništa. Samo tako…

LUCIO: Imam malo vremena, ako nešto trebaš…

SIMON: Ne trebam ništa. Samo sam te tako htio pozdraviti. Vrijedan si, vidim.

LUCIO: Kapitalizam voli mlade ljude. Nama dobro stoji odijelo.

SIMON: Čuo sam da će te uskoro promaknuti.

LUCIO: Mislim da hoće. Tajnica šefa me počela pozdravljati. Zaslužio sam.

SIMON: Vjerujem.

LUCIO: Sad stvarno trebam ići.

SIMON: Da, naravno, vrijeme je novac.

LUCIO: Novac je vrijeme.

SIMON: Oprosti što te ovako… Ništa… Vidimo se.

LUCIO: Vidimo se, bok.

Do Mirjane sjeda Ankica obučena u spavačicu.

MIRJANA: Ankice, tebe nisam dugo vidjela. Kako si?

Pag

e94

ANKICA: Dobro.

Tišina.

ANKICA: Ti?

MIRJANA: Dobro.

ANKICA: Drago mi je.

Tišina.

MIRJANA: Lijepo izgledaš.

ANKICA: Da?

MIRJANA: Sviđa mi se frizura. To je nova?

ANKICA: Frizura? Nije.

MIRJANA: Onda mi se samo učinilo.

ANKICA: Da.

Tišina.

ANKICA: Kupila sam naušnice, možda zbog toga.

MIRJANA: Da? Da vidim?

Pag

e95

Ankica nespretno povlači kosu i pokazuje sitne naušnice.

MIRJANA: Jako su lijepe.

ANKICA: Bile su skupe, ali eto…

MIRJANA: Baš su lijepe.

ANKICA: Hvala. Muž mi je tu?

Jakov kreće leći u krevet.

MIRJANA: Da, upravo namjerava leći u krevet.

ANKICA: Hvala.

Ankica odlazi prema krevetu. Razgovaraju okrenuti leđima.

ANKICA: Ti si moj muž.

JAKOV: Da.

ANKICA: Ja sam tvoja žena.

JAKOV: Drago mi je.

ANKICA: Kako si?

JAKOV: Vruće je.

Pag

e96

ANKICA: Otvorila sam prozor.

JAKOV: Trebali smo klimu ugraditi.

ANKICA: Trebali smo.

JAKOV: Jel’ me voliš?

ANKICA: Zaboravila sam.

JAKOV: Imaš li najdražu boju?

ANKICA: Imam.

JAKOV: Koja je moja najdraža boja?

ANKICA: Plava.

JAKOV: Dobro. Plava. I tvoja isto?

ANKICA: Nije. Ja mrzim plavu iz dna duše.

Tišina.

JAKOV: Jel’ naše dijete Josip, koji ima 20 godina, zvalo?

ANKICA: Nije danas.

JAKOV: Zašto?

Pag

e97

ANKICA: Ne znam.

JAKOV: Trebala si ga zvati.

ANKICA: Ne trebamo se svaki dan čuti. Vjerojatno cijeli dan radi.

JAKOV: Treba ga zvati.

ANKICA: Zvat ću ga ujutro.

JAKOV: Nazovi.

ANKICA: Hoću. Laku noć.

JAKOV: Čekaj.

ANKICA: Što je?

JAKOV: Jesi se umorila danas?

ANKICA: Onako.

JAKOV: Jesi se umorila ili nisi?

ANKICA: Pa, onako.

JAKOV: Ajde mi ga onda popuši.

ANKICA: Ne mogu sada.

JAKOV: Ajde daj.

Pag

e98

Tišina.

ANKICA: Dobro.

Sa putnom torbom u rukama dolazi Violeta.

MIRJANA: Bok, došla si.

VIOLETA: Evo.

Mirjana se ustaje i zagrle se nespretno.

MIRJANA: Kako si?

VIOLETA: Dobro, vlak je malo kasnio, što se može.

MIRJANA: Trebala si mi javiti, izašla bi na cestu po tebe.

VIOLETA: Torba nije teška. I tako živiš na prvom katu.

MIRJANA: Da. Uđi, ajde.

VIOLETA: Mala nije tu?

MIRJANA: Nije. Uskoro će doći.

VIOLETA: Dobro.

MIRJANA: Sjedni.

Violeta sjedne.

Pag

e99

VIOLETA: Dobro je.

MIRJANA: Što?

VIOLETA: Stan.

MIRJANA: Znam da ima prašine, nisam stigla ništa srediti, imala sam puno posla.

VIOLETA: Ja ću ti malo pomoći.

MIRJANA: Kad ujutro moraš ići na preglede?

VIOLETA: Ustat ću se u 6, moraš mi reći koji tramvaji idu, taksi je previše skup,

stajalo me 80 kuna s kolodvora do ovamo. Moram stići oko 7, moram biti oprezna zbog broja,

vjerojatno ću biti na redu oko 8.

MIRJANA: Kad si se mislila vratiti?

VIOLETA: Mogu i sutra. Mislila sam…

MIRJANA: Ja imam sutra ludnicu na poslu.

VIOLETA: Dobro, mogu se sutra vratiti.

MIRJANA: Mislila si ostajati?

VIOLETA: Mislila sam… Ali mogu sutra ići.

MIRJANA: Ako želiš ostati, nema problema. Veronika će biti tu negdje, a i susjedi

imaju ključ…

Pag

e10

0

VIOLETA: Ma, ne… Ići ću.

MIRJANA: Kako hoćeš.

Tišina.

VIOLETA: Odlučit ću sutra.

Tišina.

Mirjana pali cigaretu.

VIOLETA: U kupeu je jedan stari pušio cijelim putem. Mislim da je popušio čak

dvije kutije. A, kako je smrdio! Strašno nešto.

Mirjana gasi cigaretu.

VIOLETA: Ne, nemoj ti zbog mene. Nisam mislila da zbog toga ti ne moraš, samo

si me sjetila.

MIRJANA: Nije važno.

Tišina.

ANKICA: Znaš…

Tišina.

JAKOV: Šta?

ANKICA: Budan si? Mislila sam da si zaspao.

Pag

e10

1

JAKOV: Reci.

ANKICA: Ništa, samo sam tako razmišljala da bi mogao sutra do mesnice otići.

JAKOV: Nemaš više mesa?

ANKICA: Imam nešto ali brzo mi je rođendan, pa sam htjela uzeti malo janjetine.

A ti se razumiješ u to, tebi mesar uvijek da bolje meso.

JAKOV: Opet te zeznuo?

ANKICA: Nije, nije. Samo bi bilo bolje da odeš ti. Ti uvijek bolje doneseš.

JAKOV: Kad ti je rođendan?

ANKICA: Za dva dana.

JAKOV: Mislila si koga zvati?

ANKICA: Ma, ne…Susjedi će doći na kolače, ali mislila sam da bi ja i ti mogli

ručati janjetinu. Nismo to dugo jeli.

JAKOV: Dobro, ići ću.

ANKICA: Dobro. Samo sam to htjela.

JAKOV: Dobro.

Tišina.

Pag

e10

2

VIOLETA: Imat ćemo 50 godina braka sljedeći mjesec. Slavit ćemo u crkvi.

MIRJANA: Već?

VIOLETA: Da, godine lete. I ja sam se iznenadila. Bit će misa i onda ćemo kasnije

ići na ručak u restoran.

MIRJANA: Zvala si puno ljudi?

VIOLETA: Ne. Samo tebe i ove s tatine strane koji još nisu pomrli, znaš da bi se

oni naljutili da ih ne zovemo na takve stvari. Moraš doći.

MIRJANA: Da, naravno, doći ću.

VIOLETA: Don Jerko će voditi misu, znaš. Zvao me neki dan. Rekao mi je da je

čuo da si razvedena.

MIRJANA: Koji kurac je njemu to bitno?

VIOLETA: Nemoj psovati, molim te. Pričestila si se za Božić, zato je pitao.

Tišina.

MIRJANA: Zaboravila sam. Nisam dugo išla na misu, zaboravila sam.

VIOLETA: Zato me zvao. Da ne odeš na pričest kad budemo slavili. Rastavljeni se

ne smiju pričešćivati.

MIRJANA: Dobro, oprosti, zaboravila sam.

VIOLETA: A zašto ovdje ne ideš na misu? Šteta je to tako, neuredno…

Pag

e10

3

MIRJANA: Ne idem, ne znam.

VIOLETA: A Veronika? Jel’ bar ona?

MIRJANA: Ne ide.

VIOLETA: Trebala bi ići, ima svega na tom svijetu, pogotovo droge. Trebala bi ići

na misu.

MIRJANA: Dobro, mama, reći ću joj!

VIOLETA: Ne moraš odmah… Dobro, ništa. Tvoj tata je često znao govoriti da od

tebe neće biti ništa. Jesi to znala?

MIRJANA: Znala sam, naravno. Govorio je: „od tebe nikad neće biti ništa“ i ja sam

mu vjerovala.

VIOLETA: Nisi se isticala u školi i nisi bila lijepa. Bila si ružno dijete, nedavno

sam gledala slike, baš ružno dijete. Sjećam se, jednom smo išli u goste kod Bečićevih, a ti si

tek bila ušla u pubertet, bila si puna bubuljica, crvenih, gnojnih. Kosa ti je bila stalno masna,

što ćeš, jače si se znojila, pubertet je gadna stvar. Dok smo hodali prema njihovoj kući otac

me stalno tiho pitao što smo te baš morali voditi. Za večerom ti je stalno govorio da se

uspraviš, stalno te gledao, stalno te se sramio. Ja sam te noći malo plakala, i ja sam te se

pomalo sramila, vikala sam na tebe te večeri jer nisi bila napravila krevet. Ja i otac nismo

pričali sutradan o tome, bilo nas je sram jedno drugog. Ali, dani su sporo prolazili, a ti si

pomalo postajala ljepša. Uskoro si imala najveće sise u cijelom razredu, dečki su te pratili

kući. Bili smo možda i zadovoljni, iako su tvoje ocjene postajale sve lošije. Mislila sam: ajde

bar će biti seksi, sve će doći na svoje mjesto.

Tišina.

VIOLETA: Jako sam ostarila.

MIRJANA: Dobro izgledaš.

Pag

e10

4

VIOLETA: Ma koga zavaravaš?

MIRJANA: Dobro izgledaš za svoje godine. Hoćeš kave?

VIOLETA: Neću, hvala.

MIRJANA: Kolača?

VIOLETA: Ne, ne. Jela sam u vlaku.

MIRJANA: Znaš, kad mi je profesorica zaključila jedinicu, a grudi mi još nisu bile

počele, nisi ništa rekla. Potužila si se kolegicama s posla, zapazila sam poglede kad bih došla

u gostionicu do tebe. Plakala si ponekad, ali mi ništa nisi rekla. Za večerom bi mi lijeno sipala

na tanjur jaje i meso. Deserte od jednom nismo imali, a telefon je često zvonio. Zatvarala bi

vrata dok bi se žalila svojoj sestri. Otac me htio tući, ali je već bio umoran od obitelji. Rekao

bi mi tu i tamo da odem u sobu učiti i ja bih mu bila zahvalna. Znaš, ja sam tih dana bila u

strahu i nisam ni jednu noć mogla zaspati sve do jutra. Bilo mi je teško, nisam prošla predmet,

a nisam se smatrala glupom. Čemu imati život, ako će biti bezvrijedan. Ti nisi ulazila u moju

sobu, a ja sam prestrašeno stavljala svoju odjeću u košaru za pranje, postala si stranac. Voljela

bih da si me tukla, da nisi digla ruke od mene.

VIOLETA: Oprosti.

MIRJANA: Nema veze. Ja ti od onda ne kupujem rođendanske darove. Kad te

nazovem da ti čestitam ti uvijek kažeš: evo, došlo je puno ljudi, dobila sam puno darova,

lijepih darova… A ja nikad ne pitam kakvih. Ti meni nisi nikad kupila dar. Napravila bi

tortu, kupila soka, to je sve.

VIOLETA: Udaljila si se.

MIRJANA: Otišla sam u drugi grad.

VIOLETA. Da.

MIRJANA: Kako je tata?

Pag

e10

5

VIOLETA: Ne znam. Dugo ga to nisam pitala.

MIRJANA: Ima tamo robe za glačat’, pa možeš to…

VIOLETA: Naravno.

Violeta se ustaje i odlazi glačati odjeću. Ulazi Grozdana.

GROZDANA: Smetam?

MIRJANA: Ne, ostani.

GROZDANA: Oprosti, nisam znala da je ona tu. Došla sam jer mi je postalo

zagušljivo u kuhinji. Ova peć u kojoj ću se ubiti za dvije godine je neispravna. Pušta plin.

Morat ćemo je što prije popraviti. Kako ću praviti kolače za Božić? Kako ću se ubiti za

Uskrs?

MIRJANA: Imam ti ja jednog dobrog majstora.

GROZDANA: Hvala. Dat ćeš mi broj.

MIRJANA: Nema problema.

GROZDANA: Kad radiš?

MIRJANA: Uskoro.

GROZDANA: Sad ću ja otići. Evo, samo što nisam.

MIRJANA: Dobro.

Pag

e10

6

Grozdana i Mirjana neko vrijeme sjede i šute. Zatim se Grozdana ustaje.

GROZDANA: Idem.

MIRJANA: Bok.

Simon i Lucio se susretnu na križanju Dalmatinske i Frankopanske.

SIMON: Opet ti.

LUCIO: U prolazu sam.

SIMON: Bio sam ti u stanu, znaš?

LUCIO: Ozbiljno, kad?

SIMON: Maloprije. Jako je mali.

LUCIO: Oprosti, malo je neuredan, nisam spremao danima. Kupio sam ga prije

pet godina, moji su prodali vikendicu. Uskoro ću ga prodati i uzeti kredit pa ću kupiti novi.

SIMON: Dobro da je tako. Ovaj je baš mali. U Njemačkoj samo najgori socijalni

slučajevi žive u tako malom stanu.

LUCIO: Ovaj mi je dovoljan za sada. A i u dobrom je kvartu.

SIMON: A ako što bude s Mirjanom?

LUCIO: Ne znam. Nisam tako daleko razmišljao.

SIMON: Vidim da nisi.

Pag

e10

7

LUCIO: Zašto tebe to zanima?

SIMON: Vidio sam u kupaonici da koristiš kapsule protiv ispadanja kose.

LUCIO: Moj otac je rano oćelavio.

SIMON: Kosa ti je dobra za sada.

LUCIO: Malo mi je tu rijetka, vidi.

Lucio pokazuje Simonu glavu.

SIMON: Mirjana ne voli ćelavce.

LUCIO: Imat ću to na pameti.

SIMON: Dobro.

LUCIO: Zakasnit ću na posao.

SIMON: Da, da, razumijem. Idi.

LUCIO: Bok.

SIMON: Bok.

Tišina.

MIRJANA: Kako ide?

Pag

e10

8

VIOLETA: Evo, ide.

MIRJANA: Jel’ ti puno?

VIOLETA: Nije, brzo sam gotova.

MIRJANA: Hoćeš da ti donesem soka?

VIOLETA: Ne treba.

Tišina.

ANKICA: Spavaš?

JAKOV: Da.

ANKICA: Zašto ne spavaš?

JAKOV: Vruće mi je, šta je?

ANKICA: Ništa, vidim da ne spavaš, pa samo tako…

JAKOV: Šta je tebi?

ANKICA: Ne mogu spavat’, ne znam.

JAKOV: Ni ja. Mislim da je pun mjesec.

ANKICA: Nije, bio je prošli tjedan.

JAKOV: Možda je opet.

Pag

e10

9

ANKICA: Pusti, ajde spavaj.

JAKOV: Laku noć.

Mirjana uzima sredstvo za čišćenje i čisti stol.

VIOLETA: To ti sredstvo nije baš najbolje.

MIRJANA: Nije?

VIOLETA: Ne. Jeftino je, ali ostanu na kraju mrlje.

MIRJANA: Meni je dobro.

Violeta se približava.

VIOLETA: Ostanu mrlje, vidi.

Mirjana gleda u stol.

MIRJANA: Ne vidim, meni je dobro.

VIOLETA: Evo tu, vidi, mrlja.

MIRJANA: Ne, ne vidim. Jesi gladna? Mogla bi skuhati ručak.

VIOLETA: Nisam.

MIRJANA: Ajde, sigurno si gladna.

Pag

e11

0

VIOLETA: Što imaš?

MIRJANA: Imam piletine, mislila sam to ispeći.

VIOLETA: Dobro. Kad dolazi Veronika?

MIRJANA: Evo sad će.

Mirjana i Veronika sjednu i čekaju da uđe Veronika. Nakon nekog vremena

Veronika ulazi.

VERONIKA: Bok!

VIOLETA: Ej, sunce.

Ljube se.

VERONIKA: Bako, stigla si.

VIOLETA: Maloprije.

VERONIKA: Super.

VIOLETA: Narasla si.

VERONIKA: Joj, pa uvijek to kažeš.

VIOLETA: Kad je istina.

Pag

e11

1

VERONIKA: Jesam se promijenila?

VIOLETA: Jesi. Svakim danom si sve ljepša.

VERONIKA: Stvarno to misliš?

VIOLETA: Bake lažu. Nikad to nemoj zaboraviti. Pravimo se nevine i blage prema

unucima. Naš život je u vašim rukama. Borba za opstanak.

MIRJANA: Ajde, sjednite za stol. Ručak je gotov.

VIOLETA: Već?

MIRJANA: Brzo kuham.

Veronika i Violeta sjedaju za stol, a Mirjana donosi piletinu i neki prilog. Postavljaju stol.

VIOLETA: I što mi ima s tobom? Kako u školi?

VERONIKA: Znaš da pjevam? Sigurno ti mama to nije rekla.

VIOLETA: Nije, ne.

VERONIKA: Znala sam. E, pa pjevam. Imam jedan bend i pjevamo super stvari,

većinom strane.

MIRJANA: Sad je u fazi kad želi biti pjevačica.

VERONIKA: To nije samo faza.

Pag

e11

2

MIRJANA: Vidjet ćemo.

VERONIKA: Super mi ide, znaš, bako. Baš super. Neki dan su neki dečki slušali

ispred podruma gdje sviramo i rekli su kasnije da smo baš bili odlični. A ti dečki isto sviraju i

to u jednom poznatom bendu Rastrig. Jesi čula za taj bend, bako?

VIOLETA: Nisam.

VERONIKA: Nema veze, to ti je jedan super bend. Jedan spot im se vrti i na

televiziji. Svakako, rekli su mi da imam bolji glas od 90% estrade!

VIOLETA: Super.

VERONIKA: Znam, samo mama mi baš nije zadovoljna. Ona ne voli moj glas.

MIRJANA: Volim kad normalno pjevaš, sad samo rastežeš.

VERONIKA: To se tako radi kad pjevaš soul. Ništa ne znaš.

MIRJANA: Eto.

VERONIKA: Super pjevam i da imamo novaca mogli bi snimiti CD, sigurno bi se

odlično prodavao. Poslala sam jednu pjesmu što smo snimili, onako amaterski, u Ameriku

mojim prijateljima preko My space-a, znaš što je to?

VIOLETA: Ne.

VERONIKA: Ma, nije važno, Internet. Oni su bili oduševljeni, rekli su mi da pjevam

super! Da imam novca sigurno bih uspjela u Americi. Sigurno! Tamo je lako snimiti CD.

Samo treba platiti, malo dolara, ne trebaš nikoga poznavati. Samo platiš malo dolara i oni ti

daju studio i sve. Čak ima i popis izdavačkih kuća kojima možeš poslati snimku. Samo

snimka mora bit profesionalna. A ja to nemam. Nemamo novaca. Mama mi ništa ne da.

MIRJANA: Jer nemam.

Pag

e11

3

VERONIKA: A ja bih sigurno uspjela. Osjećam da sam talentirana. To baš znam.

Ponekad kad idem spavati zamišljam da sam bogata, da imam bogate roditelje koji su mi

snimili CD i da pjevam u Americi na nekom njihovom velikom stadionu. Uvijek to sanjam. I

svi mi govore da super pjevam.

MIRJANA: Ajde, jedi.

VERONIKA: Bako, ja sam jako talentirana. Ja sam veliki talent.

VIOLETA: Drago mi je. I ja sam pjevala, prije.

VERONIKA: Da?

VIOLETA: Mama ti nije pričala?

VERONIKA: Nije. Mama, zašto mi to nisi pričala?

VIOLETA: Ma, nije važno. Nekoliko puta, u gostinonici. Dobro sam pjevala. I ja

sam bila talentirana, kao ti.

VERONIKA: Ja sam više.

VIOLETA: Naravno.

VERONIKA: Znaš, bako, ja bih htjela biti slavna. Ja znam da bih ja to mogla.

VIOLETA: Da?

VERONIKA: Da. Ja dobro pjevam, ja stvarno dobro pjevam.

MIRJANA: Jedi.

Pag

e11

4

VERONIKA: Ne! Bako, svi to kažu, baš svi. Ja mislim da ne lažu. Ne, ja znam da ne

lažu. Ja bih htjela biti slavna pjevačica. Slavna, bako. (pjeva):

Ja bih htjela biti slavna

I ja bih htjela biti divna

I sretna i sjajna

Ja bih htjela biti zvijezda

Najveća zvijezda

Najsjajnija zvijezda

Veronika pjeva sve tiše i tiše.

MIRJANA: Bila je kod jednog menadžera, nije uspjelo. Treba malo sreće. Talent

nije dovoljan. Dobro pjeva, nisam glupa. I ja dobro pjevam, samo nikad ne pjevam. Ne

govorim joj često da dobro pjeva, mora misliti na školu i život. Često odleti u nebesa. Ljudi

ne mogu letjeti. Da mogu, stvorio bi nam Bog krila.

VERONIKA: Mama, što je to život?

MIRJANA: Život je šalica kave.

VERONIKA: Mama, što je to ljubav?

MIRJANA: Ljubav je daljinski od televizora.

VERONIKA: Mama, što sam to ja?

MIRJANA: Ti si moje dijete.

VERONIKA: Mama, što je to dijete?

Pag

e11

5

MIRJANA: To je moja ljubav.

VERONIKA: Mama, što je to ljubav?

MIRJANA: Ništa.

Iz kreveta ustaje Ankica.

JAKOV: Di ćeš?

ANKICA: U zahod. Probudila sam te?

JAKOV: E. Koliko je sati?

ANKICA: Ubrzo ćemo se ustati.

JAKOV: Dobro.

ANKICA: Što je bilo?

JAKOV: Ružno sam sanjao.

ANKICA: Opet.

JAKOV: Da.

ANKICA: Da ti skuham čaja?

JAKOV: Ne treba.

ANKICA: Moram u zahod.

Pag

e11

6

JAKOV: Samo idi.

Ankica odlazi prema Mirjani. Gledaju se u ogledalu u WC-u, u uredu.

MIRJANA: Nemoj ovaj lijevi koristiti. Ne radi.

ANKICA: Vidi ti se grudnjak.

MIRJANA: Što?

ANKICA: Nemoj se praviti blesava. Zakopčaj se.

MIRJANA: Oprosti, ali… Ne razumijem.

ANKICA: Imam ja tu prijatelje, sve znam.

Tišina.

MIRJANA: Što znaš?

ANKICA: Znaš ti dobro.

Tišina.

MIRJANA: Oprosti.

ANKICA: Nemoj. To je sve.

MIRJANA: Nisam nikad mislila… To je samo tako ispalo.

Pag

e11

7

ANKICA: Koji si rekla da ne radi?

MIRJANA: Lijevi.

ANKICA: Hvala.

Ankica se vraća u krevet.

Lucio i Simon se gledaju u ogledalu.

SIMON: Dobro ti stoji ta košulja. Ja sam jednom kad sam imao novaca kupio

jednu u Zari, nije bila skupa, a trajala mi je deset godina.

LUCIO: Misliš da nije previše svečana?

SIMON: I ona će se fino urediti.

LUCIO: Vjerojatno. Tek zadnjih par godina nosim košulje. Mislim da mi

pristaju.

SIMON: Kako si?

LUCIO: Malo nervozno.

SIMON: I ja.

LUCIO: Misliš da će biti dobro?

SIMON: Ne znam.

Pag

e11

8

LUCIO: Znam da ne znaš, samo pitam misliš li da će sve biti u redu?

SIMON: Ne znam.

LUCIO: Poželi mi sreću.

SIMON: Neću.

Mirjana se šminka i razgovara sa Simonom.

MIRJANA: Reci…

SIMON: Kako je mala?

MIRJANA: Dobro je.

SIMON: Može doć’ do mene ovo ljeto ako hoće.

MIRJANA: Neće.

SIMON: Nisi je ni pitala.

MIRJANA: A što ti misliš što će ona reći?

Tišina.

SIMON: Treba je bar pitat’.

MIRJANA: Dobro, pitat ću je.

SIMON: Dobro.

Pag

e11

9

Tišina.

SIMON: Poslat ću ti sljedeći mjesec.

MIRJANA: Aha.

SIMON: Ne, stvarno, hoću. Krenulo mi je.

MIRJANA: Drago mi je. Zbog tebe.

SIMON: Kako si ti?

MIRJANA: Dobro.

SIMON: I meni je drago zbog tebe. Jel’ još radiš u firmi?

MIRJANA: Radim.

SIMON: Znao sam da ćeš uspjet’.

MIRJANA: Aha.

SIMON: Imaš koga?

MIRJANA: Ajde, nemoj o tome.

SIMON: Šta? Uvijek si bila zgodna ženska.

MIRJANA: Nemam nikoga. Dobro?

Pag

e12

0

SIMON: Dobro, oprosti, nisam te trebo pitat’.

Tišina.

MIRJANA: Ti si još s onom?

SIMON: Jesam.

MIRJANA: Kako ona?

SIMON: Dobro. Evo, pozdravlja te.

MIRJANA: Što, ona sluša ovaj razgovor?

SIMON: Pa, da.

MIRJANA: Joj, Simone, joj…

SIMON: Nismo ništa krivo rekli.

MIRJANA: Dobro, svejedno.

SIMON: Mogu joj reć’ da ode iz prostorije. Fani, ajde…

MIRJANA: Nemoj joj ništa govorit’, što ti je!?!

SIMON: Fani, ajde izađi, moram još nešto…

MIRJANA: Nemoj je tjerat’ kad ti kažem. I tako smo gotovi.

Pag

e12

1

SIMON: Dobro.

Tišina.

MIRJANA: Pozdravi je.

SIMON: Fani, evo i tebe pozdravlja…. E, kurac, sad je izašla.

MIRJANA: Dobro, ništa, pozdravi je kasnije.

SIMON: Valjda neću zaboravit’.

MIRJANA: Svejedno.

SIMON: Kad se mala vraća iz škole?

MIRJANA: Za pola sata.

SIMON: Možda da je nazovem onda?

MIRJANA: Nemoj. Ima sutra ujutro rano iz matematike napredni, pa ne želim da se

uzruja.

Tišina.

SIMON: Šta? Još uvijek…

MIRJANA: A što misliš Simon?

SIMON: Pa, ne znam.

Pag

e12

2

MIRJANA: Da, rasplače se.

SIMON: Uvijek se dobro drži, kad razgovaramo. Prošli put me i pitala nešto gdje

točno živim i tako.

MIRJANA: Dobro, Simon, dobro. Svejedno, plače.

SIMON: Nemoj tako. Nije to istina.

MIRJANA: Dobro, nije.

SIMON: Nemoj mi lagat, nisam ja glup.

MIRJANA: Ma, jebem ti, Simon. Ko te laže!? Plače mi mala svaki put kad nazoveš,

šta si ti očekivao? 5 godina se uopće ne javljaš, a onda si počeo slat čestitke za Božić. I to ih ti

ni ne napišeš, nego ova tvoja.

SIMON: Opet se dereš.

MIRJANA: Simon, odi. Ne želim čut tvoj glas, odi. Samo odi. Molim te, odi. Samo

odi.

Tišina

MIRJANA: Čujemo se.

SIMON: Pitaj je ako me hoće nazvat’.

MIRJANA: Ajde, Simon, ajde, bok.

SIMON: Bok.

Mirjana sjeda na stolac.

Pag

e12

3

VIOLETA: Tko je on?

MIRJANA: Kolega s posla.

VIOLETA: Nisam ga nikad vidjela?

MIRJANA: Ne budi blesava, gdje bi ga ti vidjela?

VIOLETA: Ne znam. Možda na televiziji.

MIRJANA: Ne. Nisi.

VIOLETA: Je li vidio Veroniku?

MIRJANA: Još je rano.

VIOLETA: Ali zna za nju?

MIRJANA: Naravno, mama. Nisam dijete.

VIOLETA: I nema ništa protiv?

MIRJANA: Neću se udati, mama.

VIOLETA: Znači, ništa ozbiljno.

MIRJANA: Ništa ozbiljno.

VIOLETA: Mirjana, imaš ti već i godina.

Pag

e12

4

MIRJANA: Moram ići.

VIOLETA: Bit će ti zima. Hoćeš jedan moj crni šal? Nije starinski, mogu ga nositi i

mlađe žene, kupila sam ga u finoj trgovini.

MIRJANA: Ne treba. Kasnim. Napravila sam ti kauč, neću doći kasno.

Mirjana bježi do Lucia. Ubacuje se u zagrljaj. Plešu. Pretjerano našminkana Veronika

počinje pjevati neku soul pjesmu na bini.

LUCIO: Ej, polako…

MIRJANA: Oprosti, malo mi je vino udarilo u glavu. Dobro plešeš.

LUCIO: Misliš?

MIRJANA: Nisi mi još nijednom stao na nogu.

LUCIO: To je pravi uspjeh.

MIRJANA: I je. S kakvim sam sve izlazila…

LUCIO: S puno njih?

MIRJANA: Bilo bi ti krivo da ih je puno?

LUCIO: Nije, nego…

MIRJANA: Ne boj se. Nisam… Bila sam u fazi kad sam se htjela zaljubiti pa sam

izlazila. Kreteni. Kao da sam kurva ako sam razvedena. Svi misle da da mi fali… znaš već…

da moramo odmah iste noći… Sranje.

Pag

e12

5

LUCIO: Budale.

MIRJANA: Da, budale.

LUCIO: A zašto si sa mnom?

Tišina.

LUCIO: Ozbiljno pitam…

MIRJANA: Ne znam.

Tišina.

LUCIO: Je li ti bilo dobro večeras?

MIRJANA: Je, Lucio, je…

LUCIO: Ne zvučiš tako.

MIRJANA: Bilo mi je stvarno dobro, rekla sam ti.

LUCIO: Ne bi htjela da ponovimo?

MIRJANA: Htjela bi.

LUCIO: Ozbiljno?

MIRJANA: Ti?

Pag

e12

6

LUCIO: Naravno, odmah sutra.

MIRJANA: Ne mogu sutra.

LUCIO: Neki drugi put, naravno.

MIRJANA: Draga sam ti, je l’ tako?

LUCIO: Da, draga si mi.

MIRJANA: Koliko dugo?

LUCIO: Gledao sam te na poslu. Zgodna si. Ljudi te vole.

MIRJANA: Voliš me?

LUCIO: Mislim da da.

MIRJANA: Ja tebe ne volim.

LUCIO: Znam, nemoj to govoriti.

MIRJANA: Želim da to znaš.

LUCIO: Znam, ali nemoj to ponavljati.

MIRJANA: Neću. Želim da me ti voliš više, to mi odgovara. Hoće li ti to pretjerano

smetati?

Pag

e12

7

LUCIO: Neće.

MIRJANA: A kasnije? Kad ostarim još više?

LUCIO: Kasnije? Ne razmišljam o tada.

MIRJANA: Nisi primjetio kako nas ljudi gledaju kad ulazimo u restoran?

LUCIO: Ne smeta mi.

MIRJANA: A kad ti isti ljudi budu tvoji roditelji?

LUCIO: Bit će im bitno da si ti dobra prema meni.

MIRJANA: Vraga, nemaš pojma o životu.

LUCIO: Dobro. Pravit ću se da mi to ništa ne znači, a onda će se moj brat

možda oženiti i mama će možda biti sretnija s njom. Imat će možda dobro vjenčanje, a ti

nećeš htjeti plesati jer će te boljeti noge i pit ćeš puno vina i pušiti.

MIRJANA: Ali me nećeš ostaviti?

LUCIO: Ne znam.

MIRJANA: Moraš mi obećati da me nećeš ostaviti.

LUCIO: Nikada te neću ostaviti.

MIRJANA: A ja tebe?

LUCIO: Ne razmišljam o tada.

Pag

e12

8

MIRJANA: Nećeš puno plakati za mnom?

LUCIO: Mislim da neću.

MIRJANA: To mi odgovara. Ali, zapamti…

LUCIO: …Da?

MIRJANA: Ne smiješ me ostaviti. To ću ja napraviti. Imam više iskustva. Znam

kako to treba raditi. Ostavit ću te trenutak prije nego ti ostaviš mene. To je, nadam se, u redu.

Veronika završava pjesmu. Mirjana i Lucio se okreću.

VERONIKA: Mama?

MIRJANA: Zlato, odi spavati. Baka je na kauču u dnevnoj sobi. Nemoj je

probuditi. Imaš jogurt u frižideru…

VERONIKA: Neću spavati, mama!

MIRJANA: Kasno je, zlato, odi spavati. Ako si gladna, imaš i od večere…

VERONIKA: Ne, mama, ja te neću slušati. Ti ništa ne znaš. Neću spavati.

MIRJANA: Ajde, nemoj tako… Sutra je škola, moraš se rano ustati, nadam se da si

sve napisala…

VERONIKA: Šuti! Molim te, umukni, mama! Ti baš ništa, ništa ne znaš! Da, obukla

sam tvoje cipele i večeras dok si ti tu, ja šetam. Šetam po gradu. Imam dobru guzu, rekle su

mi to prijateljice u školi. I dečki me u razredu često udare po guzi, često, mama! I ja se šetam,

gledam u zvijezde, mama.

Pag

e12

9

MIRJANA: Veronika…

VERONIKA: Umukni, mama! (Plače.) Mama… Znaš, mama… Znaš li mama da do

Amerike ima samo 7 sati leta? Da, mama. Do Amerike ima samo 7 sati leta. To nije puno. To

je kao kad smo išli na more vlakom. Vlak se bio pokvario, ali avioni se ne kvare. Oni samo

padnu. Ništa ne osjetiš. Mama, do Amerike ima samo 7 sati leta. Možeš se vratiti i u istom

danu. Otići tamo na ručak, i vratiti se tu na večeru. Mama, to je tako blizu. Ja nekad

zamišljam da si ti bogata. Nemoj se ljutiti, ali još ponekad zamislim da ti nisi moja mama, da

će jednog dana moja prava mama pokucati na vrata u nekom skupom kaputu sa nekim skupim

naglaskom i reći: ti si moja kći i da će me odvesti daleko. U Ameriku. Mama… Oprosti,

mama. Ja te volim, ali ti mene ne razumiješ. Ja stvarno lijepo pjevam. Svi mi kažu da pjevam

bolje od mnogih pjevačica. Znam i glumiti. Ja bih mogla biti slavna, mama. Ja bih to mogla.

Nema veze što mi je on rekao. Mnoge su uspjele, a nisu bile mršave. Ja ću biti mršava kad

prođe pubertet, ja to znam, ti to uvijek kažeš. I bit ću lijepa. Danas se sve to može. Samo treba

malo novaca. Čak i ne toliko novaca, koliko sreće. Ići ću na ulicu i auto će stati. Reći će mi:

lijepa si i dat će mi novaca. Ja ću biti bogata mama. To nije teško. To se može. Nemoj mi

govoriti da spavam. Nitko nije spavajući uspio. Moram biti na prozoru što dulje. Možda netko

pogleda prema meni. Moram pjevušti, možda me netko čuje. Moram hodati u tvojim

cipelama, kao da ne znam zašto si ih kupila!

Ne, mama ti ne voliš kako ja pjevam. Ali, mnogi vole, to moraš znati. Poslala sam svoju

pjesmu preko interneta u Ameriku. Znaš da je njima sada dan, dok je nama tu noć. Tamo je 23

stupnja majko. To je baš ugodno, za kratke rukave… Mama, ja već dugo ne mogu spavati.

Stalno se tresem i gledam u mjesec. Svi vide mjesec, čak i po danu. I Amerikanci. Mjesec je

blizu. Sve je blizu. Zamisli, samo 7 sati leta.

Ne, mama. Ne treba spavati. Treba živjeti. Obući ću sutra svoju najdražu majicu i šetati ću se.

Svi će me gledati, tu i tamo ću zapjevati. Da. Zapjevat ću pjesmu i svi će čuti kako divan glas

imam. I ti, iako nemaš novaca. I onda će doći moje mame i moji tate do mene i govorit će mi

kako sam odlična. Govoriti će mi kako sam divna… (Pjeva.)

Govoriti će mi kako sam krasna.

I divna…

Kako sam sjajna.

I divna…

Tišina.

Ankica je na rubu kreveta.

Pag

e13

0

ANKICA: 7 je sati.

JAKOV: Koliko?

ANKICA: 7.

JAKOV: Evo sad ću.

Tišina.

ANKICA: Da stavim kavu?

JAKOV: Popit ću je u uredu… Zapravo, stavi.

ANKICA: Ako hoćeš mogu otići po koje pecivo, to mi je za čas…

JAKOV: Ne treba, samo kavu.

ANKICA: Dobro.

Ankica se ustaje i odlazi za stol. Grozdana joj donosi šalice. Ankica uređuje stol, a Grozdana

baci jednu šalicu jako u pod.

GROZDANA: Joj… Vidi, pala mi je šalica kave jako u pod… Baš tužno što mi je

palo. Tužno, a ne plačem. Obično plačem zbog stvari kao što su ove. Čak neću ni živčaniti,

niti ću izreći ovo: Bože, mili, dragi, to mi je najdraži komplet, dala mi ih je njegova mama!

Dugo su u obitelji te šalice, sigurno su bile jako skupe, te su došle iz neke egzotične zemlje,

kako sam nespretna, Isuse Bože. Vidi što sam napravila, njegova majka koja bi neočekivano

trebala doći sljedeći tjedan će sigurno to primjetiti, te će govoriti kako je to trebala dati

njegovom bratu i njegovoj ženi sa čak dva fakulteta koja stigne čuvati dvoje djece, a uz to i

slati e-mailove sa ekološkim porukama.’ Čak neću ni to.

ANKICA: Nespretna si.

Pag

e13

1

GROZDANA: Da. Znam. To mi često kažu. Njegovoj mami je to najdraži komplet,

već desetljećima u njegovoj obitelji, poludjet će, morat ću joj kupiti luđačku košulju u

najboljem dućanu. Možda imaju u crnoj boji, morat će imati u crnoj boji, ona je uvijek u crnoj

boji otkad je njezin muž umro, već deset godina.

ANKICA: Nisam sigurna da imaju u crnoj boji.

GROZDANA: Znaš, Ankice, i on uživa pijuckati baš iz ove šalice, osjeća se važno. Iz

ovakve šalice je pio i njegov djed. Važnost je u tradiciji. Važnost je u trajanju. Ja sam suha

biljka, uskoro će me zamijeniti.

ANKICA: Sve u redu?

GROZDANA: Da, sitnica. Jedna mala sitnica.

ANKICA: Mislila sam da ćeš zaplakati.

GROZDANA: Joj, pa što to pričaš. Ne plačem pred ljudima.

ANKICA: Jesi li gotova, muž će mi svaki tren…

GROZDANA: Sad ću ja.

ANKICA: Ne, ne, ne smetaš.

GROZDANA: Ja ću samo pokupiti. Pravi se da nisam ovdje.

ANKICA: Ja to ne znam.

GROZDANA: Bit ću brza.

Pag

e13

2

Grozdana kupi komadiće šalice u kantu za smeće. Nakon toga sjedne na stolac.

Mirjana i Jakov su u krevetu. Oblače se nakon seksa.

JAKOV: Nemoj plakat’, molim te.

MIRJANA: Ne plačem, šta ti je?

JAKOV: Mislio sam da jesi. Sama si ovo htjela, jel’ tako? Sama si me pozvala.

MIRJANA: Jesam, da, dobro. Ništa nisam rekla.

JAKOV: Učinilo mi se da žališ.

MIRJANA: Žalim, stalno žalim, pa što. Pusti me, molim te.

JAKOV: Jesam bio dobar prema tebi na poslu? Nisam ti ništa radio.

MIRJANA: Znam da nisi, oprosti Jakove, ja sam kriva.

JAKOV: Nitko nije kriv. Nemoj to govorit’. Nitko nije kriv, jel’ tako?

MIRJANA: Nitko nije kriv.

JAKOV: Mislio sam da nećeš više… nisi mogla odoljet, ha?

MIRJANA: Joj, Jakove, molim te, šuti.

JAKOV: Ajde, reci…

Pag

e13

3

MIRJANA: Ne znam što mi je bilo. Neće se ponoviti.

JAKOV: Ti baš voliš jebačinu, jel’ da?

MIRJANA: Jakove, prekini, dosadan si.

JAKOV: Vi ženske ste stvarno čudne.

MIRJANA: Imaš sastanak u 2.

JAKOV: Znam.

MIRJANA: Kravata ti se zamrljala, kupit ću ti ja novu, ne možeš takav na sastanak.

JAKOV: Stavi na račun firme.

MIRJANA: Dobro. Kakve voliš?

JAKOV: Ne znam.

MIRJANA: Dobro, ja ću onda odabrati. Idem.

JAKOV: Ankica je spremila kavu, pa ako hoćeš…

MIRJANA: Neću, hvala.

Jakov se ustaje i odlazi do Ankice. Sjeda.

ANKICA: Skuhala sam gorku. Ne znam više s koliko šećera voliš pa stavi sam.

JAKOV: Jel’ dijete Josip koji ima 20 godina zvao?

Pag

e13

4

ANKICA: Nije.

JAKOV: Treba ga nazvati kasnije.

ANKICA: Hoću.

JAKOV: Pitaj ga je li mu nešto treba.

ANKICA: Pitat ću.

Tišina.

ANKICA: Nazvala sam ja Mirjanu da ti ne treba kuhati kavu jutros.

JAKOV: Zašto si je zvala?

ANKICA: Samo da joj kažem da ne treba kuhati kavu, zašto bi se žena mučila ako

si je popio doma?

JAKOV: Ti nisi normalna.

ANKICA: Zašto bi trošili uredsku kavu bez veze?

Tišina.

JAKOV: Što je rekla?

ANKICA: Ništa. Da neće.

Pag

e13

5

JAKOV: Nemoj je više zvat’.

ANKICA: Zašto?

JAKOV: Nemoj je više zvat’.

ANKICA: Dobro, neću.

Tišina.

VIOLETA: Jutro.

MIRJANA: Jutro. Dobro si spavala?

VIOLETA: Jesam. Evo sam se obukla pa ću krenuti polako u bolnicu.

MIRJANA: Dobro. Danas je malo bolje vrijeme. Bitno je da nije kiša.

VIOLETA: Da. Nije toliko hladno. Mala još spava?

MIRJANA: Da. Nema prvi sat danas.

VIOLETA: Lijepa je.

MIRJANA: Sad je u pubertetu, pa je malo… mijenja se…

VIOLETA: Jel’ imaš kakvih problema s njom?

MIRJANA: Kakvih?

Pag

e13

6

VIOLETA: Ne znam. Pitam. U pubertetu je…

MIRJANA: Nemam nikakvih problema… Samo to što je u pubertetu.

VIOLETA: Dobro. Nisam ništa mislila. Vidim da se dobro slažete, ne priča o

o cu više tako često. Nije ga ni spomenula.

MIRJANA: Ne spominje ga više na glas. Ali vidim joj u očima kad misli na sve to.

VIOLETA: Jel’ se javi?

MIRJANA: Javi se, tako…

VIOLETA: Nije ni njemu lako. U stranom svijetu…

MIRJANA: Ma…

VIOLETA: A još je s onom?

MIRJANA: Je. Još su skupa.

VIOLETA: To je već duga veza.

MIRJANA: A je…

VIOLETA: Ma, možda je bolje tako. On je našao nekog za sebe, ti ćeš za sebe.

MIRJANA: Zakasnit ćeš.

VIOLETA: Idem. Kad ćeš ti na posao?

Pag

e13

7

MIRJANA: Za jedan sat.

VIOLETA: Aha…

MIRJANA: Hoćeš da te ja odvezem? Nije mi problem…

VIOLETA: Ne, ne… Ne mogu te čekati.

MIRJANA: Nisam se ranije sjetila, baš sam blesava…

VIOLETA: Ma, ne treba. Idem.

MIRJANA: Dobro, ajde.

VIOLETA: Bok.

MIRJANA: Bok.

Tišina.

LUCIO: Mirjana ima dijete.

SIMON: Da.

LUCIO: Lijepo ime, Veronika.

SIMON: Hvala.

LUCIO: Jel’ voliš malu?

Pag

e13

8

Tišina.

SIMON: Da.

LUCIO: Uskoro ću ja sjediti za stolom s Mirjanom i s njom. Ja ću je pitati kako

joj je bilo u školi i zafrkavati oko dečkiju u koje će se zaljubljivati.

Tišina.

MIRJANA: Ej, probudi se.

VERONIKA: Mh…

MIRJANA: Doručak je u kuhinji.

VERONIKA: Što radiš tu na krevetu?

MIRJANA: Nešto razmišljam.

VERONIKA: Di je baka?

MIRJANA: Otišla kod doktora.

VERONIKA: Aha… Što je bilo?

MIRJANA: Ništa, što ne smijem ja biti tu?

VERONIKA: Smiješ, dobro, svejedno.

MIRJANA: Htjela sam ti nešto reći.

Pag

e13

9

VERONIKA: Aha, evo je.

MIRJANA: Samo neke stvari. Znam da je rano, ali…našla sam ti prezervative u

jakni.

VERONIKA: Zašto mi kopaš po jakni?!

MIRJANA: Slučajno sam. Nemoj sad, molim te, živčanit. Nije to ništa čudno.

VERONIKA: Dobro, što? Sad slijedi lekcija iz seksualnog odgoja?

MIRJANA: Ne, samo sam ti htjela reći… Ne znam ni sama. Koliko dugo?

VERONIKA: Se seksam?

MIRJANA: Da.

VERONIKA: Što te briga. To je moja stvar.

MIRJANA: Veronika, molim te. Imaš samo mene, sve smo si pričali, zašto si

takva?

VERONIKA: Pusti me na miru.

MIRJANA: Ja sam ti mama!

VERONIKA: Što?

MIRJANA: Ja sam ti mama, moraš mi….

Pag

e14

0

VERONIKA: Mama? To si ti?

Tišina.

MIRJANA: Da.

VERONIKA: Da, vidim, to si ti, moja mama. Daj mi ruku. Da. Sad se sjećam. Ti si mi

mama.

MIRJANA: Imaš oči kao ja, usne, kosu…Kako si mogla zaboraviti?

VERONIKA: Da. Imam tvoje oči, usne, kosu. Sad sam se svega sjetila. Zašto sam

zaboravila?

MIRJANA: Nisi htjela biti slična meni?

VERONIKA: Možda jer znaš, da mogu birati mame u nekom domu za mame, nikad

tebe ne bi odabrala.

MIRJANA: Mame se ne mogu birati.

VERONIKA: Ne mogu se ni kćeri.

MIRJANA: Ne mogu se ni kćeri.

VERONIKA: Tko si ti, mama? Zašto sam ti ja kćer?

MIRJANA: Ne znam. Tko si ti?

VERONIKA: Ne znam. Zašto sam ti ja kćer?

MIRJANA: Ne znam.

Pag

e14

1

VERONIKA: Ne znam. Dojila si me, toga se ne sjećam, ali sam čula kako si

susjedima pričala kako sam te grizla. Uspavljivala si me, hranila si me, vikala na mene i tukla

me, mrzila me i voljela u isto vrijeme nekoliko puta na dan… Sve to, a ne znam zašto.

Sinoć sam bila prvi put s dečkom. Rekao mi je da lijepo pjevam. I da sam zgodna. Ljubio me

oko ušiju… Nisam znala za tu stvar oko ušiju… Nitko ti ne kaže. Znaš da često putuje

avionom? Jednom je bio i u prvom razredu. Točili su mu šampanjac. I zgodan je, ne bih ja sa

starijima, mama. Ne bih. Ali s njim je bilo lako. Bilo je lijepo, mama. Nisam ti to mogla reći.

Nije važno. Nemoj se bojati. Ja ću uskoro otići, govorit ću stranim jezikom i ti me više ništa

nećeš moći razumjeti.

MIRJANA: Imaš samo jedan jezik, dušo. Tanak je i hrapav, poput mog. Samo

jedan jezik dušo. Samo jedan.

VERONIKA: Mama.

Tišina.

MIRJANA: Ajde, ustani, zakasnit ćeš u školu. Ja idem na posao.

VERONIKA: Evo, sad ću, još samo 5 minuta.

MIRJANA: Nemoj zaspati.

VERONIKA: Neću. Sat će mi zvoniti tada.

MIRJANA: Dobro.

VERONIKA: Vidimo se popodne.

MIRJANA: Bok.

Tišina.

Pag

e14

2

Ankica donosi Jakovu bijelu košulju.

ANKICA: Ispeglala sam ti ovu košulju.

JAKOV: Ta mi je svečana.

ANKICA: Rekao si da ti je domjenak navečer, moraš malo…

JAKOV: Da, vidiš, zaboravio sam.

Jakov oblači košulju.

ANKICA: Jučer sam kupila jednu lijepu crnu suknju u dućanu kod Anje. Nije

nešto skupa, a uskoro će mi i rođendan.

JAKOV: Ako hoćeš što novaca, samo reci.

ANKICA: Ma, ne, nije potrebno. Kaže Anja da će ona svratit na taj domjenak.

JAKOV: Hoće?

ANKICA: Tako mi je rekla, da mogu doći i žene, ako hoće. Ako hoćeš, ja mogu

doći.

JAKOV: Nije potrebno.

ANKICA: Mislila sam da bi mogla napravit tortu, znaš kako su je prošli put pojeli,

odjednom. Podijelila sam toliko recepata, prošli put.

JAKOV: Ne treba, neću se ja dugo zadržavati.

Pag

e14

3

ANKICA: Ići ću i kod frizera popodne, obukla bi tu crnu suknju i nešto gore,

šareno. Lijepo bi se obukla i ta torta.

JAKOV: Što ti je?

ANKICA: Ništa mi nije. Ti me ne želiš tamo, jel’ tako?

JAKOV: Nije potrebno da dolaziš.

ANKICA: Jel’ to zato što sam glupa?

Tišina.

JAKOV: Nisi glupa.

ANKICA: Ne znam ja… Tako si mi ti rekao prošli put.

JAKOV: Pričala si o stvarima koje ne razumiješ.

ANKICA: Rekao si da sam ružna i stara.

JAKOV: Bio sam pijan, nemoj više o tome.

ANKICA: Ja bih se dobro uredila ovaj put i ta torta. To uvijek dobro radim.

JAKOV: Ajde, Ankice, boga ti, nisam raspoložen za svađu odmah ujutro. Idem.

ANKICA: Jakove, čekaj.

Pag

e14

4

JAKOV: Što je?

ANKICA: Samo me pokušaj ostaviti, znaš. Samo se pokušaj prestati svađati sa

mnom. Samo pokušaj i ubit ću te, majke mi.

JAKOV: O čemu ti pričaš?

ANKICA: Da me se nisi usudio ostaviti. Ja ću večeras doći na taj domjenak, a ti

ćeš me, kad dođem, poljubiti i zagrliti, jel’ ti jasno. Ja sam majka tvog djeteta, već smo

dvadeset i pet godina u braku, ne volim te više, kao što ni ti mene ne voliš. Ali smo u braku.

Tako ćemo se i ponašat, u redu?

JAKOV: U redu.

ANKICA: Ajde, odi sad. Ja ću tu kuhati, srediti stan, onda ću napraviti tortu i

frizuru. Odjenut ću se lijepo i doći onamo. Ti si direktor tvrtke, ja sam direktorova žena. Tvoji

će podređeni gledati u moj zlatni sat i pitati se koliko veliku plaću imaš kad kupuješ ženi

takav sat. Neki će me gledati drugačije, jer znaju da me varaš sa svakom drugom tajnicom na

poslu, ali ja sam ti žena, ti si samo moj i one će me se bojati. Hodat ću uspravno, ja sam ti

rodila jedinog sina, ja te oblačim i ja te hranim. Ja sam tvoja žena. Ja sam direktorova žena. Ti

ćeš me poljubit, ja ću pričat s ljudima i puno ću se smijati. Vidimo se.

JAKOV: Vidimo se.

Tišina.

GROZDANA: Ah, tako je lijepo biti u velikoj kući i živjeti na ovom svijetu još samo

dvije godine. Gledati televiziju, slušati radio, ne otvarati vrata. Uvijek se nešto događa u

životu. Evo mi čekamo bebu već nekoliko godina, moj trbuh tako sporo raste! Rasti, rasti!

Nema veze! U dječjoj sobi odlažem robu za peglanje, nekim popodnevima tamo i spavam.

Baš fino! Spavam u dječjoj sobi. Njegova mama nam je poklonila prekrasnog prokletog

drvenog konja. To je od njezina tate. Zeznula se! Ja ne mogu imati djece! Ali, ja se pravim

blesava i ne dam tog prekrasnog, prokletog konjića! Njezina greška! To je njezina greška.

Znate što, mislim da bi me mogao pokušati ostaviti večeras. Da, baš večeras. Nekako to

osjećam u zraku. Zato treba biti veseo, zavodljiv, nasmijan, i tužan povremeno. Samo malo,

ne previše. Treba skloniti magistarsku radnju, ne čitati knjige, ne odgovarati prijateljicama na

poruke! Joj, kad će proći te dvije godine da se konačno ubijem! Ha!

Pag

e14

5

Tišina.

LUCIO: Lijepa si danas. To zbog domjenka?

MIRJANA: Ovo mi je već godinama u ormaru.

LUCIO: Znaju za nas, znaš…

MIRJANA: Nisam znala da ne smijem govoriti.

LUCIO: Aha… ti si rekla.

MIRJANA: To je problem?

LUCIO: Ne, ne… Nije.

MIRJANA: Rekao si da sam ti draga, mislila sam…

LUCIO: Ne, to je sve normalno. Već smo nekoliko tjedana zajedno, zato…

MIRJANA: Dobro onda.

Tišina.

MIRJANA: To između mene i Jakova, to su sve izmišljotine.

LUCIO: Da?

MIRJANA: Da. Tako se priča za svaku njegovu tajnicu.

Pag

e14

6

LUCIO: Jakov je zgodan muškarac.

Tišina.

LUCIO: Večeras na zabavi… Ja ću već biti tamo. Neće ti smetati što nećemo

doći zajedno?

MIRJANA: Ne moramo doći zajedno. U redu je.

LUCIO: Dobro onda.

Tišina.

MIRJANA: Htio si mi još nešto reći?

Tišina.

LUCIO: Da. Jučer me pogledala recepcionarka.

MIRJANA: Ona mala?

LUCIO: Da. Slatka.

MIRJANA: Je.

LUCIO: Ja sam prošao ponovno danas pokraj recepcije i ponovno me pogledala.

MIRJANA: Lijepo.

LUCIO: Da. Nisam mogao vjerovati.

Pag

e14

7

MIRJANA: Zašto mi to govoriš?

LUCIO: Nije me dugo nitko pogledao. Godilo mi je, lagao bih kad bih rekao da

nije.

MIRJANA: Što hoćeš?

LUCIO: Ja sam sve zgodniji. Valjda zbog odijela.

MIRJANA: Jesi.

LUCIO: Dobro mi stoji. I ti imaš dobru odjeću, ali ta mala….

MIRJANA: Kad hoćeš da te ostavim?

LUCIO: Ne znam. Ti odluči. Ja ću se maloj sutra početi udvarati, dobra je,

pametna. Morat ću se jako potruditi. Neće mi biti lako. Mislit ću na tebe. Bit će mi žao.

MIRJANA: Do kraja tjedna?

LUCIO: Može tako, četvrtak, petak. Bilo mi je drago.

MIRJANA: Lucio?

LUCIO: Da?

MIRJANA: Glup si i bio si loš ljubavnik. A sad odjebi. Naravno, ostavit ću te do

kraja tjedna. Hvala što si mi rekao.

LUCIO: Nema na čemu.

SIMON: Ostavljaš ga?

Pag

e14

8

MIRJANA: Dobro, što to tebe briga?

SIMON: Pa, pitam. Bila si mi žena, bitno mi je da si sretna. Majka si moje kćeri.

MIRJANA: Ajde ne seri Simon, što hoćeš?

SIMON: Ništa, htio sam te čuti.

MIRJANA: Mene?

SIMON: Pa da.

MIRJANA: Di je ova tvoja?

SIMON: Izašla je. Na fitness.

MIRJANA: Aha.

SIMON: Šta tu ima loše? Žena hoće bit u formi.

MIRJANA: Jel’ je varaš?

SIMON: Malo.

MIRJANA: Svinjo.

SIMON: Samo par puta, nekako mi se posrećilo.

MIRJANA: I ne sumnja?

Pag

e14

9

SIMON: Ne. Dobra je, puno radi, pa… Dobro nam je.

MIRJANA: Ajde, drago mi je. Moram ići, molim te, nemoj me više zvati.

SIMON: Samo sam htio znati jesi dobila novce?

MIRJANA: Ne, nisam još.

SIMON: Poslao sam već prije tjedan dana. Prokleta pošta.

MIRJANA: Da, prokleta pošta.

SIMON: Ovdje u Njemačkoj to za čas. Tamo još na konjima nose poštu.

MIRJANA: Da, na konjima. Što zapravo hoćeš, Simon?

Tišina.

SIMON: Jesi rekla Veroniki za ovog što sam mu postavljao pločice?

MIRJANA: Jesam.

SIMON: I?

MIRJANA: Ništa. Ne želi.

SIMON: Sigurno si joj rekla kako se točno zove. Neka upiše na Internet, radio je

čovjek svašta.

Pag

e15

0

MIRJANA: Ne želi. Simone, moram ići.

SIMON: Čekaj.

MIRJANA: Zašto me zoveš, Simon?

SIMON: Ništa, oprosti. Htio sam čut nekoga, nije meni lako u stranoj zemlji.

MIRJANA: Pa si mene našao zajebavat’?

SIMON: Samo sam htio provjerit’.

MIRJANA: Provjerio si, ajde.

SIMON: Pa kako si takva? Ti misliš da je meni jeftino zvat’ ovako od ovamo.

MIRJANA: Nedjelja je, imaš besplatno, već si rekao.

SIMON: Dobro, da. Ali prošli put kad sam zvao nije bila nedjelja i nije bilo

besplatno.

MIRJANA: Onda poklopi. Ako nećeš, ja ću.

SIMON: Dobro, dobro. Samo sam htio pitat još kako je ona?

MIRJANA: Dobro.

SIMON: To je sve?

MIRJANA: Dobila je jučer peticu.

Pag

e15

1

SIMON: Super. Iz čega.

MIRJANA: Iz hrvatskog.

SIMON: Ja sam dobre sastavke pisao. Jedan sastavak su mi bili objavili.

MIRJANA: Iz gramatike.

SIMON: E, jebiga, to nisam bio dobar. To je vjerojatno na tebe.

MIRJANA: Vjerojatno.

SIMON: Evo je Fani taman ušla.

MIRJANA: Pozdravi je.

SIMON: Dobro, kasnije.

Tišina

MIRJANA: Ne zna s kim pričaš?

SIMON: Išla je u sobu. Šta bi se bez veze živcirala.

MIRJANA: Koji si ti jadnik. Žalim te, Simon. Stvarno mi je žao.

Tišina.

MIRJANA: Koliko je dugo ne voliš?

Pag

e15

2

SIMON: Neko vrijeme.

MIRJANA: Nemoj me više zvati, molim te.

SIMON: Mirjana….

MIRJANA: Molim te, Simon. Molim te.

Tišina.

SIMON: U redu.

Tišina.

ANKICA: Evo, ja sam došla.

MIRJANA: Bok, Ankice.

ANKICA: Je li počeo domjenak?

MIRJANA: Nije još.

ANKICA: Donijela sam tortu. Ima mjesta u hladnjaku?

MIRJANA: Naći ćemo.

ANKICA: Baš si zlatna.

MIRJANA: Lijepo izgledaš.

Pag

e15

3

ANKICA: Hvala.

Tišina.

ANKICA: Muž mi još nije došao?

MIRJANA: Nije još gotov sa sastankom.

ANKICA: Dobro onda. Da ti pomognem što?

MIRJANA: Možeš složiti salvete.

ANKICA: Dobro.

Ankica sjedne. Ulazi Grozdana.

MIRJANA: Ej, Grozdana, što ti radiš tu?

GROZDANA: Ne znam. Došla sam.

MIRJANA: Ankice, ovo je Grozdana.

ANKICA: Drago mi je.

GROZDANA: I meni.

MIRJANA: Sjednite.

Tri žene sjedaju.

Pag

e15

4

ANKICA: Grozdana, imaš jako lijepe cipele.

GROZDANA: E, baš ti hvala, jako ih rijetko nosim. Anatomske.

MIRJANA: Mene moje žuljaju.

GROZDANA: Kako ti sin?

ANKICA: Dobro je. Znaš, nije lako kad živi tako daleko. Sam. Ali, nekako, bolje

da je tako. On ima svoj život, mi svoj.

GROZDANA: A ja svoj. Moj će kratko trajat. Šteta života.

MIRJANA: Ma, ne brini se za život, bitno je da si ti dobro.

ANKICA: To i ja kažem.

MIRJANA: Ankice, ova torta ti je super.

ANKICA: Jel’ da?

GROZDANA: Meni kolači baš ne uspijevaju.

ANKICA: Mlada si. Treba ti prakse.

GROZDANA: Da, ali ja imam još samo dvije godine. Neću se uspjeti upraksirati.

Šteta.

MIRJANA: Kolači se mogu kupiti. Ima vrlo ukusnih i jako jeftinih.

Pag

e15

5

GROZDANA: Danas mi je muž došao doma. Ja sam se bojala da će me pokušati

ostaviti, ali bio je dobar. Čak sam mu malo psovala majku, ali nije pretjerano zamjerio. Volim

ga, jesam to rekla?

MIRJANA: Nisi.

GROZDANA: Baš ga volim. Ništa mi više ne treba u životu osim njega. I on mene

voli. Malo manje nego ja njega, ali i on mene voli. Problem je jedino što on voli i svoju

mamu. Staru nedojebenu kuju. I što ću ja početi njega sve više voljeti.

ANKICA: Treba znati stati.

GROZDANA: Da, ja, glupača, to ne znam.

MIRJANA: Ajde, bit će sve u redu.

ANKICA: A što ćeš ti Mirjana dalje?

MIRJANA: Ja? Ja neću ništa. Ja ću samo živjeti. Kažu da je život dar, ali dar ti prije

ili kasnije dosadi. Ne znaš više što ćeš s njim, spremiš ga u ormar… znaš kako se kaže…

ANKICA: Treba stalno razvjetravati ormare.

GROZDANA: Je. Svašta se tamo nađe.

ANKICA: I moljaca.

GROZDANA: Da. I moljaca.

MIRJANA: Baš smo lijepo razgovarale.

ANKICA: Da, baš lijepo.

Pag

e15

6

GROZDANA: Šteta, Ankice, što se ne znamo.

ANKICA: Šteta, da. Baš si dobra. Kako si ono rekla da se zoveš?

GROZDANA: Grozdana.

ANKICA: Grozdana. Bilo mi je drago.

Tišina.

VIOLETA: Mirjana?

MIRJANA: Što ti radiš tu?

VIOLETA: Neću dugo. Došla sam ti samo reći da ću danas oko 6 umrjeti.

MIRJANA: Molim?

VIOLETA: Da. Moždani. Tamo u bolnici.

Tišina.

MIRJANA: Neće te moći spasiti?

VIOLETA: Nažalost, neće. Jadni, a tako su me dugo oživljavali.

MIRJANA: Kad si rekla? U 6?

VIOLETA: Da.

Pag

e15

7

MIRJANA: To je odmah poslije ovog domjenka. Neće mi se isplatiti ići do stana,

krenut ću odmah do bolnice.

VIOLETA: Ne trebaš žuriti, oni će se brinuti za mene.

MIRJANA: Imaju moj broj?

VIOLETA: Da. Ne brini. Naći će tvoj broj u mom kaputu. Nemoj žuriti, molim te.

MIRJANA: Ma, dobro je. Nije mi teško.

Tišina.

VIOLETA: I tako.

MIRJANA: Žao mi je.

VIOLETA: I meni. Moja sućut.

MIRJANA: Hvala.

VIOLETA: Javiš tati?

MIRJANA: Da, naravno. Čim saznam da si mrtva.

VIOLETA: On će sigurno htjet doći ovamo.

MIRJANA: Da, sigurno. Neka dođe. Ja ću spavat na kauču.

VIOLETA: Kad bude sprovod… molim te, lijepo se obuci.

Pag

e15

8

MIRJANA: Hoću.

VIOLETA: I nemoj se pričestiti, molim te.

MIRJANA: Znam.

VIOLETA: Znaš kakvi su ljudi…

MIRJANA: Da.

VIOLETA: Ništa, moram ići…

MIRJANA: Dobro. Hvala ti.

VIOLETA: Na čemu?

MIRJANA: Što si me rodila.

VIOLETA: Ništa, ništa…

MIRJANA: Volim te, to znaš…

VIOLETA: Ne.

MIRJANA: Volim te, mama. Plakat ću kad saznam.

VIOLETA: Jako?

MIRJANA: Jako. Prolaznici će mi pomagati da ustanem sa ceste.

VIOLETA: Hvala. Idem.

Pag

e15

9

MIRJANA: Ajde, bok.

VIOLETA: Bok.

Mirjana sjeda na stolac. Dolazi Veronika.

MIRJANA: Ej.

VERONIKA: Ej. Znači, istina je.

MIRJANA: Da.

VERONIKA: Grozdana mi je rekla.

MIRJANA: Umrla je prije tri sata. Djed je krenuo, tu će prespavat dok se tijelo ne

odnese.

VERONIKA: Dobro. Ti si plakala?

MIRJANA: Jesam, da.

VERONIKA: Ja nisam kad sam saznala.

MIRJANA: Nema veze.

VERONIKA: Vjerojatno hoću kasnije.

MIRJANA: Nemoj se forsirati, kad ti dođe.

VERONIKA: O.K.

Pag

e16

0

MIRJANA: Jesi jela šta?

VERONIKA: Jesam, u gradu. Ja bih išla u krevet. Je l’ to O.K.?

MIRJANA: Umorna si?

VERONIKA: Da.

MIRJANA: Idi.

VERONIKA: Ti nećeš dugo?

MIRJANA: Mislim da neću.

Tišina.

MIRJANA: Veronika…

VERONIKA: Da?

MIRJANA: Tata je zvao. Kaže da je radio pločice u kupatilu jednom poznatom

njemačkom glazbenom producentu. Kaže da je čovjek jako dobar i da mnogi snimaju kod

njega. Jednom su on i Fani valjda bili kod njega i na ručak. Ako hoćeš… Njemačka nije

Amerika, ali… Simon ima sobu, praznici su brzo…

Tišina.

VERONIKA: Idem spavati. Vidimo se ujutro. Sutra neću u školu, jel’ tako?

Tišina.

Pag

e16

1

MIRJANA: Nećeš, naravno.

VERONIKA: Laku noć.

MIRJANA: Laku noć, zlato.

Mirjana sjedi sama. Popije gutljaj kave iz šalice. Potom doda malo mlijeka. Uzima kutiju

cigareta i zapali jednu. Puši. U pozadini svira neka lagana glazba.

Živi.

KRAJ

.

Pag

e16

2

Vladimir Kolarić

TADEUŠ RUŽEVIČ I FRENSIS BEJKON

NA ZUBARSKOJ STOLICI

pozorišna drama

Lica:

TADEUŠ RUŽEVIČ

FRENSIS BEJKON

NOVINAR

LUJ FERDINAND SELIN

Sirena objavljujue prestanak ratne opasnosti.

RUŽEVIČ: Tadeušu. Tadeušu. Probudi se, Tadeušu. Kako da ne čujem da to furgoni prolaze?

Kamioni u kolonama, nepreglednim, nečujnim. Gume zmijolike ostavljaju blatnjav trag na

mesu. Oči zaklanih obećavaju da će biti bolje. Tadeušu. Dva čoveka, Tadeušu. Ne, tri čoveka.

Slušaj. Čovek vidi izdaleka čoveka koji ubija drugog čoveka. Ne vidi promenu na licu, u boji

lica, onog koga kolju i divi se njegovom mesu, svežem, netaknutom, kao sapun prohodnom.

Piši, Tadeušu. Piši. Tadeušu.

BEJKON: Mislim da je to bilo negde oko hiljadu devetsto četrdeset i pete. Kao što znate,

zbog astme i svega ostalog nisam bio primljen u vojsku. Mislim da je to bilo negde oko

hiljadu devetsto četrdeset i pete. Kao što znate…

Naglo ga prekida neka što sentimentalnija pesma Edit Pjaf, presecana zvukom marša stotina,

hiljada nogu u čizmama. Onda tišina koja iritira.

RUŽEVIČ: Vama se obraćam sveštenici

Učitelji sudije umetnici

Pag

e16

3

Obućari lekari referenti

I tebi moj oče

Saslušajte me.

Nisam mlad

neka vas vitkost mog tela

ne zavarava

ni nežna belina vrata

ni vedrina otvorenog čela

ni malje nad slatkom usnom

ni smeh anđeoski

ni korak gipki

nisam mlad

neka vas moja nevinost

ne uzbuđuje

ni moja čistota

ni moja slabost

krhkost i jednostavnost

dvadeset mi je godina

ja sam ubica

ja sam oruđe

slepo kao mač

u ruci dželata

ubio sam čoveka

i crvenim prstima

milovao bele grudi žene

Unakažen nisam video

ni nebo ni ružu

pticu gnezdo drvo

Svetog Franju

Ahila i Hektora

Pag

e16

4

Punih šest godina

iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi

ne verujem u pretvaranje vode u vino

ne verujem u oproštaj greha

ne verujem u vaskrsenje tela.

NOVINAR: Znači, uprkos svesti da je život u krajnjem zbiru uzaludan, pojedinac ipak

pronalazi energiju da čini ono u šta veruje.

BEJKON: Upravo tako. Veruje ni zbog čega, ali ipak veruje. Znam da je ovo protivrečna

izjava, no ipak je tako. Jer mi smo rođeni i mi umiremo, ali između toga dajemo ovoj

beskorisnoj egzistenciji smisao zahvaljujući našim nagonima.

NOVINAR: Kada ste shvatili da i Vas očekuje smrt?

BEJKON: Shvatio sam kada sam imao sedamnaest godina. Sećam se toga vrlo, vrlo jasno.

Sećam se da sam posmatrao pseće govno na pločniku i iznenada shvatio: eto, to je život.

Začudo, to me je opsedalo mesecima, dok nisam tako reći prihvatio činjenicu da, eto tu si,

postojiš samo jedan tren, i na kraju si zbrisan kao muva na zidu.

NOVINAR: Uf, mi baš krenusmo s visoka. Mislim, sa kraja… Shvatate ironiju, zar ne? Ali

ipak, to – muva na zidu, pa pseći… izmet, to bi moglo da uznemiri naše gledaoce. Hajte da

pričamo o nečem drugom, da, kako bi to rekli, jel da, da promenimo temu. Hajde, hajde da

pričamo o…

Naglo i niotkuda prijatan zvuk satare, kao kad kasapin u praskozorje, pred samo otvaranje

radnje, mrvi kost odavno mrtve životinje, ubijene i razapete baš po Brejkonovom ukusu.

RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš. Tadeuš Ruževič. Hiljadu devetsto četrdeset i pete napisao

sam:

’Čoveka ubijaju kao zver

video sam furgone sa masakriranim ljudima

koji neće biti spaseni’

Hiljadu devetsto četrdeset i sedme napisao sam,

i na to sam jako ponosan:

’ružičasti ideali

raščerečeni

vise u klanicama’

Godine hiljadu devetsto pedeset i sedme napisao sam:

’Još dišući meso

ispunjeno krvlju

Pag

e16

5

hrana je

savršenim formama

zbijeni u gomilu nad plenom

da ni ćutnja ne može da prodre

spolja’

To sam ja – Tadeuš Ruževič. A napisao sam i ovo, ne sećam se kad:

’i zemlja

ona azurnoplava

nezemaljski lepa

u praskozorju jutra

crni prišt u krilu

mlečnog puta

pljuje krv i spermu’

To sam ja – Tadeuš Ruževič. Stvarao sam poeziju za preplašene i usamljene. Debitovao sam

zbirkom ’Nemir’, a da zemlja još nije upila svu krv poljske i nemačke dece. Učio sam da

govorim iz početka, da učim i otkrivam reči, zaboravljene, zabranjene, baš kao da pre mene

nikada i ničega nije bilo. I nikoga. Da nije bilo.

Pričaću vam o Frensisu Bejkonu. Počećemo od početka. Od samog početka.

Ponovo Edit Pjaf, nešto o ljubavi. Neka se ta reč što češće čuje.

BEJKON: Nikada se nisam slagao ni sa majkom ni sa ocem. Nisu želeli da budem slikar,

smatrali su da sam običan skitnica, naročito moja majka. Otac je bio vrlo skučenog mišljenja.

Uvek se sukobljavao sa ljudima. A pogotovo se nije slagao sa svojom decom. Mene je mrzeo.

RUŽEVIČ: Vodim dijalog sa Saturnom koji je bio zauzet proždiranjem vlastite dece i pišem:

’Mrzeo sam te

dovoljno dugo

dolazim Ti

kao odraslo dete

koje je imalo tvrdokornog oca’

I pišem, to je već hiljadu devetsto devedeset šesta:

’Naći će mamica

drugog taticu

Pag

e16

6

tihog taticu

u staklenoj čvrsto zatvorenoj cevčici’

NOVINAR: A ljubav? Mislim, mora da je bilo malo ljubavi tada, mislim, kad ste bili mladi.

BEJKON: Ne. Nisam bio mlad. Nikad.

NOVINAR: Dobro, a ljubav?

BEJKON: Ne znam.

NOVINAR; Molim vas, gospodine Bejkon, molim vas da sarađujete. Našim gledaocima je

stalo do ljubavi. Oni, da se poetski izrazim, vole ljubav. Oni, kako da kažem…

BEJKON: Moj otac me je seksualno privlačio. Kada sam prvi put tako nešto osetio, jedva da

sam znao da je seksualne prirode. Tek kasnije, preko slugu i ljudi koji su radili u štalama, sa

kojima sam… imao odnose, shvatio sam da je to seksualna privlačnost prema ocu.

RUŽEVIČ: Gledajući ga

on se seća detinjstva

suseda što je hvatao pacove

u železnu klopku

Jedva operušeni klinac

žutokljunc

giovine di primo pele

pekarčić sa vatrenim očima

pekarice Fornarine

tako je zategao guzove

obraze

debelo crevo raja

amorino

u staji

još nedorastao za konopac

za smrtnu presudu

koji jede govno sveta

BEJKON: Razmišljam o životu kao besmislenom, ali mi mu dajemo smisao tokom našeg

bivstvovanja. Stvaramo određene stavove koji mu daju značenje dok postojimo, iako su oni, u

suštini, besmisleni.

Zvuk muzičke kutije, sentimentalan, nostalgičan, za nekog pametnog slušaoca ironičan.

Pag

e16

7

RUŽEVIČ: Negde daleko tutnjao je voz. U sobi je bilo vidno, moglo je biti oko jedan

popodne. Osetio sam da moram da odlučim, da moram nešto da učinim, odmah. Izašao sma

na peron. Drugi ljudi su se kretali živo pored mene, rađali se i umirali u žurbi. Tako je, pre

trideset godina, počela moja potraga za Frensisom Bejkonom. Za tobom, Frensise. Tražio sam

ga po pabovima, galerijama, mesarama, po novinama, albumima, na fotografijama.

BEJKON: Da, ali to su bili ljudi koje poznajem vrlo dobro, a fotografije su tu samo da bi me

podsetile na njihove crte lica, da bi mi osvežile pamćenje na način kao što bi neko, recimo,

koristio rečnik. Ne bih mogao da slikam ljude koje ne poznajem. Ne bih ni želeo.

RUŽEVIČ: Putujem, zgađen. Vreme poda mnom tutnji, menjaju se lica, stvari izvuci,

promiču mode i epohe. Kao da sve, svaki predmet, svaki komad mesa, ide nekud u samo

njemu znanom, zadatom pravcu, kao da svaki točak, svako krvni zrnce bezglavo, bez pitanja i

čuđenja ispunjava zacrtanu putanju, sudbinu, misiju. Kao da svi znaju gde se nalazi, sledeća

blatnjava bara, sledeća… sledeća smrt na drumu. Kao da se sve gubi i nestaje, kao da se sve

prošlo pretvara u san i utapa u beskrajno more moje brbljivosti, lakorekosti, ravnodušnosti.

BEJKON: Mislim da se analitički deo moga mozga razvio relativno kasno, kada sam imao

dvadeset sedam ili dvadeset osam godina. Kada sam bio vrlo mlad, vidite, bio sam

neverovatno stidljiv, a kasnije sam smatrao da je to besmisleno, i svesno sam se trudio da se

toga oslobodim, jer mislim da su stidljivi ljudi smešni. Kad sam napunio trideset i neku,

postepeno sam počeo da se otvaram. Ali većina ljudi to čini u mlađem dobu. Stoga osećam da

sam protraćio mnogo godina svoga života. Mislim da sam kasnio u svemu. Pripadam vrsti

zakasnelih. O da, postoje takvi ljudi. Kao ja.

Žamor mnogobrojnih ljudskih glasova.

RUŽEVIČ: Putujem, zgađen. Tražim ga u odrazima izloga, očima muških lutaka, na dnu

vinskih čaša, u dimu fabrika. Zašto se kriješ, Frensise? Zašto se kriješ od svog Tađa, Frensise?

Sreo sam ga u Kunst Historische Museum. U Beču je stajao ispred portreta Infantkinje

Margarite. Moj je, pomislio sam. Staviću ga ispod zvona, pomislio sam, imajući u vidu

njegovu prirodnu sklonost ka bekstvu, ka nestajanju, ka piću, ka premeštanju u vremenu i

prostoru, od paba do paba. Ali ti si se provukao, Frensise. Izvukao se kroz pukotinu u mome

glasu, kroz belinu u mom tekstu, kroz večnu ranu na mom telu. Stajao sam tako, stajao na sred

ulice, dok su sirene vrištale i vozači mi psovali majku komunističku. Stajao sam tako i gledao

kako nestaješ. Morao sam se smiriti nekoliko nedelja. Kao da su se počeli pojavljivati prvi

simptomi astme. Da li je to moguće, Frensise? I dalje sam bio miran. Osetio sam hladnu vodu

Kanala. Odlazio u Tejt galeriju. Da li si video Direrov crtež? Ruke sklopljene za molitvu.

Očigledno je da su pili, jeli, ubijali, silovali i mučili, ali su verovali u vaskrsenje tela i večni

život.

NOVINAR: Kada ste počeli da se bavite dizajniranjem nameštaja i draperija u kasnim

dvadesetim, odmah ste to počeli da radite izuzetno dobro, a tako su i smatrali u to vreme.

BEJKON: Da, ali je to uglavnom bilo preuzeto od drugih ljudi, i bilo je pod velikim uticajem

francuskog dizajna tog vremena. Ne verujem da je bilo šta od toga bilo originalno.

NOVINAR: Da li je originalnost važna?

Pag

e16

8

BEJKON: Možda.

NOVINAR: Šta znači to možda? Eto govore nam o kraju umetnosti, da smo upali u začarani

krug, sve je post, neo, retro i šta ja znam, jer kraj je kao blizu. Ili, kako kaže jedan pesnik, on

kaže, samo trenutak… Evo, neću vam sve čitati, dosadno je, ali na primer ovo:

’Nestvorene stvari

još čekaju pesnika…’

A onda, evo, ide ovako:

’Svi imamo iste šanse

da pišemo i govorimo

od stvari do stvari

i dalje

posle 2000 godina’

Pa, šta vi mislite, gospodine Bejkon, da li to znači da smo na dobitku? Ili možda

nismo? I čega se od toga više plašimo? Užas ipak ostaje, tako kažu. A šta vi kažete, gospodine

Bejkon?

BEJKON: Ne znam. Nisam čitao.

RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš. Gledao sam tvoje slike pod staklom, onako kako si ti voleo

da gledaš Rembranta i Velaskeza, kada se u staklu odražavaju slučajna lica, glupa lica, lica

svetine i dama. U tom metežu jedva se naziru crte lica na jednom od tvojih autoportreta, crte

koje kao da kažu: ’Umirući, nadam se da umireš i ti’. I još nešto, još nečega ima u tom

metežu. Gledam tvoju sliku i tvoj odraz u staklu tvoje slike. Frensise. Hodam i tvoj odraz me

prati. Zubima kidam i žderem tvoje rane nagrižene glave, kompozicijski i koloristički veoma

efektne, i tvoju glavu među njima, Frensise, u odrazu. Žderem slike i žderem slikara, žderem

meso raščerečeno koje ubija mesara. Frensise. Ali kada sam se okrenuo, iza mene je bila samo

dama psećeg lica, i jedan Crnac, i jedan plavokosi, pegavi Engleščić koji je došao da se

prepozna u mesu tvojih slika, Frensise. Svideo bi ti se taj Engleščić. Da li bi ga pozvao na

kafu ili na čaj u pet? Da li i Irci imaju čaj u pet? Ali ti nisi Irac, Frensise. Šta si ti, Frensise?

Da li bi i mene pozvao, Frensise? Da li bi me naslikao, Frensise?

BEJKON: Ali većina tih slika načinjena je rukom onog koji je uvek bio u stanju teskobe, a da

li je to izraženo u slikama, ne znam. Ipak pretpostavljam da je, u pokušaju da uhvatim ovakvu

predstavu, kako je taj čovek bio neurotičan i skoro histeričan, to, može biti, isplivalo i na

platnu.

NOVINAR: Isplivalo, kako?

BEJKON: Kao leš.

RUŽEVIČ: U lovu na Bejkona pomagao mi je moj prijatelj Adam, Adam Eg iz Londona i

Noriča. Rekao mi je da te je sreo kada je išao u Pariz da prevodi Selina. Adame, rekao sam

mu, ne mogu da se obratim Bejkonu. On ne zna poljski, ja ne znam engleski. Reci mu… Reci

mu da sam debitovao ’Nemirom’ hiljadu devetsto četrdeset i sedme. Reci mi, reci mu,

Adame, da sam napisao:

Pag

e16

9

’ružičasti ideali

raščerečeni

vise u klanicama’

Prevedi to, Adame. Izrecituj mu to, Adame, gde god da ga nađeš, na zubarskoj

stolici ili na klozetskoj šolji.

Adam se nasmejao.

’Tadeušu’, rekao je, ’to ti je već treća krigla, a ’Ginis’ je jak’.

Da, Adame, skoro sam vrisnuo. Gosti su me odmerili od glave do pete, mrskog

stranca, besklasnog… (Možda radi za IRA? Dragi, da li još postoje Crvene brigade?) Da,

Adame, kažu da Bejkon uz kriglu piva postaje topao, druželjubiv, štedar, gostoljubiv, da se

pretvara u anđela s krilom umočenim u kriglu piva.

Tako je, Adame, dobri moj Adame, odnesi mu ovu kriglu piva, ili kupi limenku,

lakše je do Pariza sa limenkom nego sa kriglom, Adame. Odnesi mu, odričem se mamurnog

jutra i pune bešike za njegovo dobro, Adame. Neka ’Ginis’ bude vesnik njegove anđeoske

prirode i preporuka za večno spasenje.

BEJKON: Nisam siguran da razumem na šta mislite?

NOVINAR: Verujem vam, gospodine Bejkon. Najzad, to vam je već treća krigla. Upozorio

sam vas da je ’Hajneken’ jak. Dakle, pošto ste već počeli da slikate…

BEJKON: Kamo sreće da nisam.

Svima poznata melodija – ’Pod krovovima Pariza’.

RUŽEVIČ: Putujem, zgađen. Vidim tvoje lice u osmehu carinika, u strogom pogledu

prodavačice cigareta, u umornim pokretima pekara i mesara. Jedino nigde ne vidim crvene

fenjere, ni mansarde, ni budoare. Svi misle da sam turista, pokazuju mi Ajfela i Trijumfalnu

kapiju i mesto na kom je besmisleno stradao fon Horvat, ali šta se to mene tiče. Vode me

okolo, vuku me za rukav, dodijavaju mi. Nikako ne mogu da im objasnim da tražim slikara sa

kriglom ’Ginisa’ u ruci. Ali oni me ne razumeju, misle da ne govorim dovoljno dobro

francuski i opet mi pokazuju Ajfelov toranj. Zašto svi pokazuju samo ono što se vidi, što svi

vide, što se vidi nadaleko, ono što stoji uspravno i zakonom zaštićeno? Kako mi samo

dosađuju, Frensise. Ali prestaće i ovaj metež, završiće se. Ostaćemo onda samo ti i ja.

Konačno sami, Frensise. Sami i večnost pred nama. Čuješ li, Frensise?

BEJKON: Pretpostavimo da čovek živi negde u kolibi i da uopšte nije imao nikakvih

iskustava tokom čitavog života. Da li bi on stvorio ista dela, ili čak bolja?

RUŽEVIČ: Zašto pesnici piju votkicu

Piju jer znaju

šta u njima čuči

Pag

e17

0

i šta još može

iz njih izaći

piju jer ne mogu da slušaju

ono što im drugi govore

i ono što sami sebi govore

NOVINAR: Onda, da nazdravimo?

BEJKON: Živeli.

NOVINAR: Živeli.

RUŽEVIČ: Govori, Frensise. Zašto nećeš da govoriš sa mnom, Frensise? Naslikaj me,

Frensise.

BEJKON: Oduvek sam težio da stvari predstavim što direktnije i grublje…

RUŽEVIČ: Frensise?

BEJKON: …i ako se oblik predstavi direktno…

RUŽEVIČ: To si ti, Frensise?

BEJKON: …ljudi verovatno osećaju da je to zastrašujuće. Ljudi bivaju uvređeni činjenicama,

ili onim što se obično naziva istinom.

RUŽEVIČ: Da, Frensise. Tako je, Frensise. Da li si se ikada pitao kako neko pomoću biranih

slika može opisivati ’lepotu’, dok nam pred očima umire istina? Kako neko može slikati ili

opisivati cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu? Kako, kako Frensise može postojati

poezija kada je ubijen čovek? Reci mi, Frensise.

BEJKON: Moglo bi se reći da je krik zastrašujuća predstava. U stvari, želeo sam da slikam

krik, krik a ne užas.

RUŽEVIČ: Tako je, tako je, Frensise. Vidiš, vidiš, Frensise, ja sam vikao ili ćutao ne misleći

o estetici. Takav je izvor moje poezije i poetike. Krik, krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi

posle krika kao smrt posle jurnjave života.

Tišina.

RUŽEVIČ: Frensise, gde si, Frensise? Ne ćuti, Frensise. Gde si? Molim te, Frensise…

Dve čaše se dodiruju u zdravici.

NOVINAR: Dakle, još jednom.

BEJKON: Živeli.

NOVINAR: I te kako. Živeli.

Pag

e17

1

Satara ponovo udara. Dva-tri puta.

RUŽEVIČ: I kako sad, kako sad da mu objasnim, da mu kažem… Da mu kažem da sa

velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. I kako sa velikim nepoverenjem

ta dela slušam. Da je poezija postala bezbedna i dosadna avantura. Da su za mene zatvorena

usta najlepši krajolik.

NOVINAR: Otvorena usta – mora li to uvek da bude krik?

BEJKON: Mnoga usta, ali ne sva. Znate kako usta menjaju oblik. Oduvek sam bio dirnut

njihovim pokretima i oblikom usana i zuba. Može se reći da volim sjaj i boju koja se nalazi u

ustima i uvek sam se nadao, na neki način, da ću moći da naslikam usta kao što je Mone

slikao zalazak sunca.

RUŽEVIČ: Pesnik je zverka

zagnjurena u svetu

zbog toga je tako nesigurna

u svet

NOVINAR: Reci aaa… Ha, ha, ha… Šala šalu stiže, čisto, da se stručno izrazim, da

promenimo rakurs. No priče nikad dosta. Da mi ovo privodimo kraju, gospodine Bejkon?

RUŽEVIČ: Zašto si me pustio da govorim, Frensise? Zašto si pustio da moja usta iseru i

jednu jedinu reč? Zašto mi odmah nisi iščupao brbljivi jezik, kao što mesar jednim trzajem

čupa srce ubijene ovce i kroz dušnik ga izvlači napolje, na slobodu, na svetu slobodu? Zašto

mi pesnicom nisi razbio jebene zube, a onda me onako ležećeg, naslađujući se, slikao? Zašto

mi zube nisi čupao, jedan po jedan, da bismo duže bili zajedno, nasamo? Zašto, Frensise?

Zašto si me pustio u ovaj svet, svet pun tela, i taksista, i bajoneta, i U2 i raketa… U svet… O

Frensise, zašto me puštaš da brbljam, da serem? Zar nisam mogao da napišem samo tri stiha?

Tri stiha – čitavo delo. Zar to nije dosta? Tri stiha Tadeušova i ’Autoportret’ Bejkona. Zar

vam to nije dovoljno, vampiri? Šta hoćete, hoćete da kožu prostremo pred štikle vaših dama,

da kožu prostremo preko sedišta vaših automobila, da od nje napravimo platna vaših bioskopa

i zavese zagušljivih teatara?

Tri stiha:

’ružičasti ideali

raščerečeni

vise u klanicama’

Tri stiha i tvoj ’Autoportret’, Frensise.

BEJKON: Imao sam vrlo nesrećan život. Svi oni koje sam istinski voleo su umrli. A čovek ne

prestaje da misli na njih, vreme ne leči.

NOVINAR: Da li za nečim žalite?

BEJKON: Ne znam. Možda. Žaliti… Da, ima nekih stvari za kojima žalim.

Pag

e17

2

NOVINAR: Kao na primer?

BEJKON: Kao, na primer, što nisam naučio starogrčki jezik.

RUŽEVIČ: Da li voliš klanice, Frensise? Zar ti se nikad ne čini neverovatnim što sam ne visiš

na kuki? Da li o tome razmišljaš kao o slučajnosti? Slučajnosti se dešavaju. Ali znam, znam

šta ćeš mi ti reći, Frensise, znam. ’Sve što smo ikad razapeli, bilo je meso palih životinja’.

Anđeoske tvoje reči, Frensise.

NOVINAR: Ali ipak, na kraju krajeva, treba misliti pozitivno. Zar ne?

RUŽEVIČ: Da li ćeš me ikad pitati zašto sam pisao drame, kada pozorište nikada nisam

razumeo? I zašto sam pisao o Kafki pokvarenih zuba, ili o Paundu Ezri, mahnitom starcu, što

stoji u gaćama i slavi hitlerističke masakre? Ili o Pjeru Paolu, ucmekanom, i svim danima

Sodome? I zašto sam pisao o tebi, Frensise.

NOVINAR: A ljubav? Gde je u svemu tome ljubav?

BEJKON: Jedna od najstrašnijih stvari vezanih za takozvanu ljubav, pogotovu za jednog

umetnika, jeste, čini mi se, destrukcija. Ali mislim da bez nje nikad ne bi… Nisam siguran.

NOVINAR: Bez koje ’nje’? Ljubavi ili destrukcije?

BEJKON: Ljubavi. Destrukcije.

RUŽEVIČ: Ali to nije kraj. Putovanje se nastavlja. Nadam se da ću tamo naći nešto za tebe,

Frensise, nešto što bih mogao da ti poklonim, da ti ostavim. Tako je – Amerika.

Naravno, sledi ’My way’ i Sinatra.

RUŽEVIČ: Sa Adamom na Menhetnu. Kip slobode. World Trade Center, Saint Patrick’s

Cathedral. Amerika. Spoj anđela i betona, satelita i stalaktita. Od reportera Glasa Amerike čuo

sam da svaki čovek ima pravo na slobodu i sreću, i začudio sam se. Da je sve počelo s čajnim

ratom i čajnom zabavom, s bostonskim čajčićem. Da su, eto, jednog četvrtog jula bacili sav

tovar čaja u vodu. I eto, tako je počelo. Vidite šta sve može čaj. Da li i oni piju čaj u pet? Ne,

oni svoj čaj piju u ponoć, onda kada sve počinje.

Utočište od stare, prljave Evrope, od negovanih travnjaka i ponosnih loza,

vinovih.

Zahvaljujući Adamu, i tebi Frensise, nisam se pretvorio u devojčicu sa šibicama

ispred Metropolitena.

Bio je decembar, duvao je ledeni vetar. Muzej zatvoren, ja odsečen od umetnosti,

bifea i WC-a, a ’Ginisa’ ima i u Americi, i tamo je jak ’Ginis’, traži da izravnamo račune, ja i

’Ginis’.

Ljudi pričaju o nekom bombašu, poštaru, šta li. Toliko i toliko mrtvih. Amerika

uzgaja serijske ubice i holivudske zvezde, kaže momak obučen u crno. Pa šta mu bi, tom

bombašu, razmišljam i cvokoćem. Valjda mu se nije svideo čaj. Mora da je to.

Pag

e17

3

Adam je veseo, ničeg se ne boji. Nikakve sete, nikakvog svetskog bola. Samo se

povremeno trgne, valjda se seti smrti i mahnito počne da kupuje kondome. Dobri moj Adam. I

onda jednog dana šetam i – Selin. Adam me uverava da to nikako ne može biti siroti doktor

Detuš, da je ovaj odavno crknuta lešina, čak priča kako je posetio njegov grob, valjda u

Medonu.

Ali ne, ja sam uveren da je to bio Selin. Poznao sam ga po zadahu i neobrijanosti,

po pogledu i po kašlju, po prljavim noktima.

Sedeo je taj ludi starac ispred smrdljive japijevske birtije, izbačen, bačen prosto.

Eto tako je sedeo. Čuj Frensise. Čuj novi glas u našoj priči. Čuj Selina.

SELIN: Samo hrabro, hrabro… Šta me gledaš, mladiću? To ja pričam sam sa sobom, da se

osokolim. Pošto te odasvud izbacuju, valjda ćeš konačno naći trik koji zastrašuje sve njih, sve

te gadove, koliko god ih ima. Bogamu, hladno ovde… Šta, ti si i dalje tu? Ti si iz Evrope, jel

tako? Vidim ja. Ne dam se ja prevariti. Ne. Bogamu… Veruj mi, znam ja šta govorim. Znam

ja šta je meso, i kad je meso leš i kad je meso pevačica. Znam ja sve te leševe i pevačice, sve

je to ista bagra, kažem ti ja. Bogamu… Šta je pederčiću evropski? Šta gledaš? Lako je tako

stajati i gledati. Bogamu… Jeste… Daj mi za vino. Ajde, ne tražim ti krv, samo za vino, da se

ogrejem. I ja sam nekakva životinja. Šta kažeš na to,a? He, he… Jeste, smešno je. Bogamu…

I meni treba krv. Znaš to treba da struji, onako, onako, kako da ti objasnim… Ja sam bio

lekar, znaš. Bogamu… Pederčiću evropski. Ne, ne-ne, neću u Evropu, nećeš me prevariti.

Ne… Bio sam tamo i znaš šta? Ne sviđa mi se. Ne sviđa mi se. Bogamu… Jeste…

Znaš, sve je to isto, neka te ne plaši ako si srećan. Sad ću ja da ti kažem. Sad, iz

ovih stopa. Da ti kažem. Kada bih mogao da umrem. Eto tako… Da skiknem, onako iz čista

mira. Samo da ne učestvujem. Ne, ne želim da učestvujem. Neću da slušam tvoje evropske

papazjanije, govna šarena… Nećeš me ubediti. Serem se na vaše egzistencijalizme. Sve je to

jedan veliki… egzistencijalizam. Ne, ne, ostavite vi sirotog Ferdinanda. Naslušao sam se ja.

Bogamu.

I da, to… Ako si srećan, znači da učestvuješ. E, toga se treba plašiti. Kurac…

Serem… Sve je to isto… Radi kao hoćeš, dečko, volja ti… Bogamu… Evropa, Amerika,

Kanada, pa… Ko će to podneti. Stalno se množe. Svet. Zamisli, svet. Još treba da mislim o

svetu. Bogamu… Ajde daj mi to već jednom, za vino, da ti više ne serem, ne propovedam.

Bogamu… Počeo sam da smrdim na euharistiju i na sve svece što prde na nebesima. A ljudi,

ljudi, eto, eto vam demokrate… Eto ko vam uništava ozon. Jebo vas ozon. Treba, treba jedne

večeri uistinu završiti sa tim srećnim ljudima, dosta je bilo… Pa dok budu spavali,onako,

bogamu, svršiti s njima jednom za svagda. Jašta… Ja vam kažem. I gotovo… gotovo… Kako

’kako’? Gotovo. Sutradan se više neće govoriti o njihovoj sreći, o sreći tih srećnih ljudi…

Govno… kažem ja… Jašta.

Uostalom, stvarno… Zar vam nije dosta? Da završimo s tim damama, dobrim

kolima, brzom hranom, pekinezerima… Šta kažeš – pekinezerima? E jeste, bogami, baš

pekinezerima. I tih žutaća i crnčuga, belčuga, i ružičastih i svih njih… Bogamu… Bogamu

valjda sam zaradio za to vino, šta kažeš mladiću… Proroke i ludake su nekad dobro plaćali…

Boga mi, meso su jeli, prežderavali, a bogamu, žderanje ne uči hrabrosti. Kažem ja… Jašta…

RUŽEVIČ: Ćutim. Isplaćujem starca koji halapljivo liže novčanice, klečeći, baš kao pseto.

Adama sam ostavio. Ostavio sam ga u bioskopima, u mjuzikholovima, u neonima,

tastaturama i ekranima. Njemu će tamo biti dobro.

Pag

e17

4

Ja se vraćam u Evropu. Vraćam se tebi, Frensise. Nosim sa sobom samo reči

ludog halapljivog starca. To je moja Amerika. I to ti poklanjam, Frensise. Sve svoje ti

poklanjam, Frensise. Sve reči, sve te divne reči koje vređaju lisice oko vratova svih naših

dama, što vređaju uspomenu na njihove crknute muževe i utopljenu decu. Što vređaju

uspomenu na mlade dane, prštanje sperme i brzu vožnju. Što vređaju ideju o demokratiji i

snove o svetskom miru. Sve to, sve te reči, i nešto ironije među njima.

Sve to nosim, Frensise. Tebi, Frensise. Tebi u Medon, u Pariz, u London, tebi u

Beč, Berlin i Dablin. Tebi u Madrid, Frensise.

Čaše se glasno sudaraju u zdravici.

NOVINAR: U Madridu, dvadeset osmog aprila hiljadu devetsto devedeset druge, umro je

Frensis Bejkon.

BEJKON: Živeli.

NOVINAR: Živeli.

Duga tišina.

RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš Ruževič. Slušajte me. Nije mi još mnogo ostalo.

Frensis Bejkon već čeka na strašni sud.

Luj Ferdinand čeka na strašni sud.

Tadeuš Ruževič čeka na strašni sud.

Da vidim, da vidim čega bi mi bilo žao? Da vidim… da. Govoriću u stihovima. Ja

sam pesnik, zar ste zaboravili? Dužnost zove. Dakle – čega bi mi bilo žao:

’tišine između naših lica

i reči koje nisu

izgovorene

jer ono što je božansko

između ljudskih bića

stalno traži

svoj izraz

čega bi mi bilo žao

’čitavog života’

i još nečeg

predivnog

Pag

e17

5

van reči

van tela’

Za tebe, prijatelju moj.

Na kraju, kako je red, Edit Pjaf peva o ljubavi.

NAPOMENA: Kao osnova za dramu poslužila je pesma „Frensis Bejkon i Dijego Velaskez

na zubarskoj stolici“, kao i druge pesme iz zbirke „Uvek fragment“ Tadeuša Ruževiča

(časopis „Reč“, broj 27, 1996, prevod Biserka Rajčić). Korišćen je i izbor Ruževičevih

pesama, koje je u prevodu Petra Vujičića objavio časopis „Pismo“, broj 50, 1997, kao i

Vujičićev prevod zbirke „Nemir“ (Nolit, 1970).

Što se Bejkona tiče, korišćen je njegov intervju sa Dejvidom Silvesterom, kod nas objavljen u

časopisu „Eterna“, broj 5, 1995/1996, pod naslovom „Brutalne činjenice“. Ovim se

intervjuom očigledno služio i Ruževič pri pisanju pomenute pesme. Bejkonovi odgovori su u

velikoj meri citati iz ovog teksta, dok lik Novinara nikako ne treba poistovećivati sa Dejvidom

Silvesterom, iako postavljaju neka identična pitanja.

Selin je Selin. Tekst koji taj lik izgovara nije citat iz bilo kog dela Luja Ferdinanda Selina, već

je pre pokušaj rekonstrukcije, čak bez mnogo ironije i prenaglašavanja, Selinovog

specifičnog, naročito govornog, stila.

Pag

e17

6

ZA ANTOLOGIJU Nikola Vujčić

ZVUK

.

.

Naš jezik

.

Naše telo se sastoji od glave, trupa, ruku i nogu.

Od mesa i pet-šest litara tople, crvene krvi

koja struji telom.

Od kostura sa dvesta jedanaest, i više, kostiju i koščica.

Od žila, žilica i živaca.

Od očiju, ušiju, nosa i usta.

Od obraza u koje se svi kunu.

Od kože iz koje, kao iz zemlјe, rastu dlake

i kao kandže, tvrdi, oštri nokti.

Od srca koje se za sve pita.

Od tačnih brojeva.

Od boli.

(Prepući će mi srce, kažem.

Boli me duša, šapućem ti.)

Od posuda koje presipaju,

jedna u drugu, svoju tečnost.

Od organa koji rade u telu kao u rudniku.

Od mišića koji podižu taj teret.

Jezik je najsnažniji mišić u telu.

Najsnažnija kost je donja vilica koja čuva usta.

Tu, crven zeko, po pećini skače

i hvališe se:

Što god si čuo ja sam ti kazao.

Sve što si rekao od mene si čuo.

.

.

Pag

e17

7

Tkanje reči

.

Dovoljne su mi dve-tri reči

koje hvataju trenutke.

Ti trenuci, treperavi, pamte se.

(Što niko nije upamtio

ti si upamtio.

Što nikome nije važno

tebi je najvažnije.)

Te dve-tri reči

u kojima se koprca sećanje

dovoljne su mi,

pa da se u jednoj, kao u snu,

učaurim i ujutro iz nje izletim

u svetao i prostran dan.

.

.

U zvuku

.

Sve ima svoj zvuk,

u padu je tup,

u visini je fijuk,

u kretanju je plašiv,

tišinast i krckav.

A najtiši je kad raste trava,

tu se sav pretvori u tišinu,

a u tišini (slušaj)

najviše ga ima.

.

.

Opis

.

tišina je ptica koju hvatam na ulici.

gle! u granama se meškolji

i dole,

pada.

hvataju je očima.

dugo se govorilo o tome

da je plašiva i da se ne da

opisati.

Pag

e17

8

.

.

Svedočenje

U svakom od nas postoji ćutanje,

sagorelo, tvrdo i crno, gde je, misliš,

sve.

Kao što od naraslih grana

nastaje ugalј, tako od reči

nastaje tišina.

Ali, te naoko, mrtve stvari,

znaju da zagreju tvoje srce.

Ako se ugalј zapali, ako se tišina

rastišini, plane vatra i od pepela

i smeha nastaje novo prisustvo.

.

.

Zidanje

.

Parcelisanje praznine.

Podizanje, pogledom.

Pukla je visina pred očima,

visak opkolјen tišinom,

njiše se. Razmahuje krila visini.

Sukti praznina.

Kamenje zaraslo u travu

traži svoju dubinu.

Iscrplјuje me ta nevidlјivost.

Opire se majstor

i zviždukom je meri.

Nagnut u šaputanju,

poravnavam ono

što tišina otkriva.

.

.

Zatvaranje vrata

.

to gledati!

ali ja zatvaram vrata ali ja zatvaram vrata

P.S.

homer je zatvaranje vrata opisao u četiri stiha.

isto koliko i smrt hektorovu

Pag

e17

9

.

.

(Vrata)

.

od stabla ću napraviti vrata. pokucaću.

otvoriću ih: dobar dan!

oni će odleteti u visine,

govoreći, odozgo padaće.

užasnut sporošću – zaspaću: otići ću

daleko, ostariću.

vratiću se kao Telemah

istopiću se kao sneg u vodi, ujutro

istrčaću iz mraka u šumu,

gde se najbrže raste.

doneću stablo. napraviću vrata.

pokucaću. otvoriću ih.

ući ću.

.

.

Svedok

.

Svetlost stvara. Istiskuje iz sebe

blešteće stvari.

Iskri se, raspirujući

radost.

Sjaj jača ogledala vodoležna. Ogledam se

u vodi stajaćici, svetlucavo-zaronjenoj

između dva busena.

Travke palacaju na vetru, grane se napinju na krošnji.

Odozgo, umesto strela, leti

lišće. Osećam ga, hrskavo,

pod nogama. Trčeći, da mu priskočim

u pomoć.

.

.

Potop

.

Evo me, na zaraslom šumskom putu! Odazivam se,

pazeći na svaki korak, ali zakoračih

u klizavu dubinu lišća i videh, kraj stopala,

na dnu, kao na dlanu, na blatnjavoj-srebrnastoj pozadini

Pag

e18

0

ko pedalј prostranoj, mirnu lokvu vode. Ogledalce šumsko.

Mrtva svetlost na njegovoj površini plivala je, hoteći

pogled da mi potopi. Gusta, od ustajalosti, troma.

Jedna grančica nad nju se nadvila i svojim njihanjem

želi je pokrenuti. Bar da joj namreška lice.

Odjednom, sleteo je list i nasukao se na plićak.

Sudarile su se dve tišine,

uz ogroman prasak.

.

.

Rane

.

Puno je znakova, još uvek učim da ih razaznam

i rastumačim. Pokušavao sam neke da shvatim, da ih

otvorim – uđem u njihove tajne, ali reči mi

ništa ne govore. Kao u snu, sve je brzo i daleko.

Kad napišem neku reč shvatim da nemam njeno iskustvo,

da ne mogu ispričati ni svoj život, ono što je već

odavno prošlo, što se, negde u meni, zbilo i tako

zbijeno pretvorilo u ožilјke i žulјeve. Recimo,

sparušena koža od vrele vode na mojoj levoj ruci,

vrh brade čiji ožilјak često oživi u krvi…

Da li me iskušavaju? Živi i

živlјi što su stariji. Sva sećanja su se sakrila

u njih. Kao krompir u zemlјu, zakopaš jedan a iskopaš

mnoštvo.

Puno je znakova, oni nose teret vremena.

Kao što ugalј, ponovo, sagorevajući nosi teret

vatre i svetlosti, tako

vreme nestaje i

nastaje bol.

.

.

Privrženost

.

Našao sam kamen, go, skriven u travi, malo ukopan

u zemlju, kao da je hteo sakriti svoju golotinju.

Razbijen davno, gde li je sad njegova majka-stena,

pomislih,

koja je izrodila hiljade kamenčića?

Taj kamen u sebi sardži drugi kamen, a on drugi kamen,

sve sitniji, sve do zrnaca kamene prašine, do tišine

koja je u njemu zapečaćena, koja se skamenila

Pag

e18

1

i sve to čvrsto drži na okupu

pa ga, evo, mogu prevrtati po dlanu

i bacati uvis,

diveći se njegovoj starosti i samoći.

.

.

Bliskost

.

U dugim zimskim noćima kad sećanja ožive

naše mlado doba, priče se odmrznu kao ledenice,

prosuze reči, poskočimo umrtvlјeni od iščekivanja.

Sad nas zanima samo kraj jer je početak daleko,

gotovo da je iščezao, pa sve misliš,

da li je to tako ili je drugačije.

Povezani rečima i ćutanjem, stisnuti u glasu,

u njegovoj poverlјivosti, dok reči menjaju mesta

menjajući i nas, dok se kreću u dugoj rečenici, osećam

da su mi se neke reči zaglavile duboko u grlu,

odjekuju u jecaju, u dubini dlanova, u talasima

bora na čelu, u drhtajima moje glave

na tvom ramenu.

.

.

Detinjstvo

.

Kad sam prvi put vozio bicikl mislio sam

da sam brži od vetra. Točkovi su

drhtali u kotrlјanju, punio se njihov krug.

I odjednom, dve brze kružnice, pune vazduha, loptaste,

zabelele su se od okretanja. Uživao sam

posmatrajući kako prostor pored mene

promiče. Bio sam sâm. Zviždalo je okolo u silnoj želјi

da me brzina negde odnese. Jureći, održavajući

ravnotežu između krupnog šlјunka i dubokih

lokvi, uplašen, da bi me pad prikovao za vrelo,

krvavo kamenje (a to će se jednom i desiti),

svom snagom zadržavao sam se na uskim točkovima

i tupim udarcima guma. Žbice zbijene

u mesu vazduha, koji se sklupčao u kotrlјanju

poput lepeza, hladile su mi noge. Cevi, šuplјe

kao ptičje kosti, podizale su me uvis. Bio sam sâm.

Zvekću pedala, i sad čujem, landara nezategnuti lanac

dok pridignut, sa uskog, tvrdog sica, snažnim zamasima nogu,

kao da koračam kroz vazduh, pomalo teturajući,

levo, pa desno, desno, pa levo, u brzim nagibima,

Pag

e18

2

skoro vijorim.

Dalјina me je osvajala, a ja sam

osvajao dalјinu.

.

.

Strepnja

.

Nije udalјenost uvek u dalјini već je, najčešće, u blizini.

Tako je i za ovim stolom.

Ispod noža, u udublјenju kašike, u kriškama hleba,

u njegovim mrvama.

U licima obraslim u bore.

U rečima, i smehu, koji ih trese.

.

.

Umor

.

Sve je manje nežnosti. Ostale su samo

oštrice reči.

Ništa se više ne lepi za prste,

dodiri su šuplјi i šuštavi.

Život se, svakodnevno, premara

pokazujući se.

Ono što čujem ne može da dobije svoje telo

da mi uzvrati.

Kao kad se ubodeš na trn, tako je svaki susret bolan.

Osećanja postaju ravna

i hladna, poput žice.

Želјeno izmigolјi kao voda iz snega.

Tako bih i ja da izvučem

svoju živu dušu

kroz ovo zamaglјeno jutro.

.

.

Potpaljivanje vatre

.

Dok potpirujem vatru, dim ujeda za oči,

(Tamo dime, lјuti dime, tamo su ti vrata!)

grančice se grče, mada su već suve i osećaju

pepeo u sebi.

Sad će, nedostaje samo nekoliko reči, da planu,

Pag

e18

3

dok ih gurkam ka iskrama koje poskakuju

po tankoj smežuranoj kori.

Vatro, vatro, vatrice, probudi se!

Gori, vatro, gori gorcem!

Skrivena duboko, izađi kao zver,

svojim mekim, vrućim šapama

propni se i pogledaj okolo.

Raspiri svoju snagu,

da iza tebe ne ostane ni jedan ugarak

već samo pepeo,

samo meki pepeo

i poneki, sitni, žeravak

kao oči koje me znatiželјno gledaju.

Zagrej mi ruke

dok te dodirujem čađavu.

Vatro, vatro, vatrice,

izađi u plamenu vrućem!

Ako nećeš, vatro, vatrice,

evo, u ovoj kutijici,

spava ogromna vatra,

palidrvca želјna buktinje,

mole me da ih probudim.

.

.

Vreme

.

Idući,

spazih, u travi,

puzi puž bez kućice,

puž golać,

zadihan i sluzav,

mokar od rose,

uspuzi se uz travku,

pripne se,

pa se propne,

pogleda dalјinu.

Prevrne se,

tražeći pravac.

Oba se vraćamo

kući.

Ja žurim,

on ima vremena.

.

.

Pag

e18

4

Osoj

.

Daleko od sunca, u senci,

od studeni, utrnula trava.

Govoreći isto, dosadno zeleno,

gluvonemom i gojaznom kamenju,

naginje se i ispruža.

Nјeni zeleni,

oštri jezici, molećivo

privijaju se uz moje cipele,

da iznesu te zelene ožilјke,

da se na suncu zasjaje.

.

.

Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

Pag

e18

5

Olivera Nedeljković

PSSST!

.

.

Dani koji se meškolje u utrobi noći

.

Ako zatvorim oči, vidim dane koji se meškolje u utrobi ove noći. Vidim svaki krstić

izvezen na jastučetu i knjigu koja se, ispuštena na pod, sama otvara. I onaj grumen soli

otopljen u jednoj jedinoj suzi, sve vidim. I neke visoke kule sazidane od utrnulog vazduha. I

maslačke čije se seme seli iz našeg u tuđa dvorišta. I riblje jato ulovljeno u mrežu od

raspredenog sunca. I vidim: prvi mraz zastao pred šljivinom grančicom. Svaka latica tanki je

svitak svetlosti. A zatim ugledam lampion na najnižoj grani jelke i dva osmehnuta lica u

njemu. Umesto reči, pahulje provejavaju između njih. Vidim i mrvice hleba koje za nama

zobaju zebe, znajući da postoje putevi prohodniji i od ovog, jer su dalji. I vetar povijen u

pelene koje se vijore u dnu jednog dvorišta, i njega osećam na licu. I svoju ruku na naraslom

trbuhu, tu ružu koja se lagano svija u pupoljak kakav je nekada bila.

Jer drevne priče, iz knjige sklopljene pod mojim uzglavljem, kažu: dok smo u utrobi,

sanjamo sve u šta gleda žena koja nas nosi pod svojim srcem. A majčine želje, upravo sam

pročitala, ostavljaju ožiljke na detinjoj koži. Zato se bojim, eto, zato se, sine, bojim da

otvorim oči i unapred znam: imaćeš belege posvuda gde sam te još nerođenog, u mislima

ljubila.

.

.

Kao kaplja mleka niz tvoj razljubak

.

Još otkad se moje vreme odbrojava tvojim danima, preslana je senka koju ne mogu otrti sa

lica. Kao kaplja mleka niz tvoj razljubak, niz moje čelo sliva se prvi strah, a za njim onaj od

koga sve pređašnje zebnje zaboravljam. Kroz neprohodne tišine, probijaju se okasnele suđaje.

Sve što ti je namenjeno, primam u svoj ustavljeni dah. Hemangiomi, te ružice procvetale pod

tvojom kožom, mesta su na kojima smo se privijali jedno uz drugo. Svaki od njih, pečat je:

ograda kroz koju si se otud provukao zaista je živa, i te tako živa.

Pevušim, jer slutim: pripitomim li horovođu, lako ću i zveri po odjecima. I drhtim: čemu li

se bliži niz moj prepunjen pogled tvoja puštena kolevka? A suze, one o budućem ne znaju

ništa, samo klize niz moje lice, svaka sledeći neki vidljiv, davno osušeni trag.

.

.

Pag

e18

6

Dok njišeš sve što se ikad zacenilo u meni

.

Ovaj poljubac spušten na tvoje još nesraslo teme preplašeni je anđeo. Onaj koji se, znojav

od straha, neprestano hladi svojim krilima. Onaj koji će se sklupčati u loptu pred tvojim

stopalom i poleteti pod prečku. Onaj koji će za čas postati minus pred zagradom od koga se

menja vrednost svega u njoj. Onaj koji će ti šapnuti da jesmo biberovo zrno i da treba odseći

komad vlastitog mesa kako bi se umirile zveri. On je anđeo koji će načiniti prvi korak,

pridržavajući se za mog anđela. Zato bi svaki stih kao i ljubav ova: da bude, da bude.

Privijam te uz sebe, jer srce je mala njihaljka za bolove. I dok njišem te, i dalje tiho

pevušim, jer najzad znam: poezija je šapat zbog kog se, blago, kao da sve već slutiš,

osmehuješ u nevinom snu.

.

.

Pssst!

.

Još od jutra radujemo se času kad svetlost počinje da se zgušnjava, kad senke steknu i

junaci koji su se tek iskrali iz knjiga, i kad kažiprstima prekrižimo usne. To je znak da će

utihnuti sve, sve, sem naših srca. To je znak da priča može da počne. − Bio jednom jedan ti,

bila jednom jedna ja…

.

.

Kroz lišće i njegove senke

.

Već mnogo puta doživeli smo: pucne li suva grančica pod nečijom čizmom, Bambi

nestaje u tamnom lišću čije su senke vlažne i toliko teške da ne zatrepere čak ni kada vetar

svojim najdubljim uzdahom zanjiše grane. Uzalud posle čekamo da se lane vrati na ovu

čistinu nad kojom se sunce s mukom održava gore, visoko, u ovom plavičastom vazduhu.

Zato i ne dišemo. Jedino tako ova priča može da traje još koji, još samo ovaj, jedan jedini

tren.

..

Mirisi koji otud dopiru

.

Pogled nam ponovo odluta među stabla, tamo u šumu u koju je odskakutala neposlušna

devojčica, noseći o podlaktici korpicu. Pod snežnobelom kuhinjskom krpom, u njoj su nekad

jagode, nekad je uzvareno mleko, a nekad topao, prepečen hleb. Znamo to po mirisu koji

dopire otud, iz priče. Od njega čak i siti ogladnimo, zagledani u šumski puteljak koji vodi u

priču, još dalje, i još dublje, tamo gde se može živeti od reči koje su hranljive i prepečene, kao

korica hleba. Od kojih ćemo porasti, veći od vlastitog straha, i ova šuma, i ovaj dečak, i ova

ja.

Pag

e18

7

.

.

A sna niotkud

.

Nema knjige u kojoj nisam tražila priču da uspavam naše rasanjene strahove. Tragala sam

za pričom kojom je Marija uljuljkivala rasplakanog Isusa, list po list iščitavala čitav

prekoričeni svet. Ali, dogodi se i to ponekad: priča se završi, a sna niotkud. – Mama, plašim

se da zažmurim… – prošapuće. − Polako, polako, trepavice se same spletu, a san se prišunja

da ga i ne opaziš – tešim ga, a čim sklopim oči, vidim krtičnjak iz koga će se pomoliti

mladoženja za Palčicu. Opazim zatim sklopljene oči Bambijeve mame. Vidim načete slatkiše

na veštičinom pragu. Začujem: pod čašom se guši Zvončica. Ukaže mi se sve ono što sam,

milujući detinju glavu, u priči preskočila i prenem se. A nikog nema da mi kaže jesam li i nas,

i ovu postelju koja se njiše, i onaj Mesec koji odozgo u nju zuri, jesam li uistinu, sve ovo,

zaista samo izmislila.

.

.

Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

Pag

e18

8

Petar Miloradović

LOMLJENJE REČI

.

.

Šaputanje

.

Noću uvek šapućem mada me niko ne može čuti.

Trudim se da ne povredim nežnu patinu mraka,

stvari sa police iznad kreveta,

pepeljaru – poklon Indijca iz Кalkute,

bronzano zvono bez klatna.

Ti to ne razumeš i često govoriš glasno,

iako znaš da će te sustići uzdah:

ponoć je.

.

.

Šuma

.

Posle šesnaest godina

Šetao sam u proleće kroz šumu.

Razvijanje listova i trava.

Zvončići šumski,

bledi, ljubičasti, lila.

Nervi što žive u parnom ritmu.

I svaki taj trzaj pod kožom

sam imao.

Ushićenje tim nečim,

u njihovom i mom postojanju.

Čaplje,

lastin rep,

dim iz dalekog izletišta.

Automobil u ravnici,

brujanje motora.

Napredovanje zelenog lišća.

Oplodnja žutih cvetova.

Кretao sam se dalje.

Paukove mreže između grana,

Pag

e18

9

zapuštena staza,

let topolovog semena.

Lak i uvećan.

Potrčao sam, prepoznavši:

život se prenosi velikom brzinom

u nepostojanje.

U tom smeru.

Usamljenost mi je delila ponešto.

To nije bila odluka,

već neznatno nastojanje.

Mnogo puta ponovio sam to.

Nalazio suve šumske jabuke

debele, grube kože,

pocrnele od nestajanja.

Vikao sam

i glas mi se

prijateljski vraćao.

.

.

Poslepodne

.

Očekivao sam taj trenutak

posle ručka,

stizanje sa posla

umornih radnika iz klanice.

Platu su trošili, ogromnu zaradu,

vadeći ispresavijan, ovlažen novac

iz džepova košulja.

Osećao sam miris krvi

sa njihovih odela i kože;

miris konja, štale.

To što su psovali i govorili nepristojno

o mladoj kuvarici,

bilo je slično onome

što je vezom ispisivano

na kuhinjskim krpama.

Sedali bi na visoku, sivu podzidu,

i nervozno o poslu govorili.

O šarenim kravama,

stočarima na obližnjoj planini.

Pag

e19

0

Gumene čizme su blatnjave tragove

ostavljale na vlažnom betonu.

Fudbalsko prvenstvo je trajalo,

utakmice sredinom nedelje.

Sredom sa visoke police

radio-prenos je odjekivao;

talasi oduševljenja gledalaca,

tu, među nama, zadirkivanje

onih čiji je tim gubio…

Stari trgovac je zatvarao radnju

na poziv žene na kasni ručak.

U papirnim kesama veliki pazar

je nosio u kuću,

unutra čekao

da se radnici raziđu,

u miru, bez tuče.

Promašaji i ništa;

90 minuta jurnjave; insistiranja na pijanstvu.

Flaše bi svuda po stepeništu ostajale,

kiša ih je ispirala i davala im sjaj.

Mušema, plastificirano platno na stolu

sa naštampanim, hiperrealnim voćem, lepilo se

od soka;

talog kafe se sušio u zaboravljenoj šolji dugo,

potom pucao,

teritorija male, puste zemlje sa putevima.

Visila je reklama za pivo sa osmehnutim dedom

i pena se iz čaše prelivala.

Zapušači od pivskih flaša

odletali su u rešetkast slivnik

i svetlucali odozdo, iz dubine,

podsećali na minulo vreme,

gde sam sutradan zavirivao.

.

.

Film

.

Priča O životu u šumi nastavljala se

uvek kao rimejk nekog filma

u novoj sezoni.

Isti pejzaži, neznatne varijante.

Likovi koji traže lek za dušu…

Pag

e19

1

komadić života,

trenutak novog početka.

Poznatost i sigurnost okvira,

iznenađenja koja su donosili slučajni prolaznici.

Moji naivni beskućnici

i nevini ludaci iz prodavnice,

nosili su poniženost kao ordenje,

malo, nejasno sazvežđe

vezano za sopstveni život.

Jedan je bio gubitnik,

drugi trgovac sa prokockanim imetkom.

Po ko zna koji put poraženi,

očekivali su nemoguće.

Nežni Bunjuelov film Viridijana

u sećanju mi je tekao,

uklapao se,

govoreći o nečemu sličnom.

Atmosfera samostana,

bela lica sestara koje bdiju

iznad života

i prizora koje sam gledao…

Razaranje nežnostima.

Distanca prema svetu povećavala se.

Ravnodušnost se širila

i, negde, pretvarala u pustoš.

Mešalo se crno, belo,

stvari koje će dalje, i uprkos, postojati

u jasnosti i oštrini.

.

.

Putem

.

Otišli smo nekim putem

uz jutarnju svetlost

koja je izduživala senku oca.

Razilazio se negativ i stvarni lik,

ako se o senkama na taj način može govoriti.

Nekoliko trenutaka je to trajalo

a onda je senka nestala,

ugasila se, povukla u telo.

Pag

e19

2

Išli smo istim putem još neko vreme.

Narandžaste uniforme radnika

koji popravljaju put

iako blede, bile su najjača boja na horizontu.

Videli smo polomljene krošnje jabuka,

srušen brest;

prazna gnezda.

Pričali smo o rečnom toku,

o mešanju i uzbudljivosti postojanja,

vodi koja nekud odlazi…

individualnosti kao jedinoj meri;

o vrednosti pojedinačnih napora;

dobroti; jednom.

Razišli smo se.

Sveži asfalt u rupama hladio se,

i krunio na ivicama tih rupa…

Кada sam se okrenuo

a on zamicao na krivini,

dok je odlazio,

prisetio sam se:

moj otac nije video more…

Imao je pojednostavljene i svedene boje života…

konture, praznine…

Pitao sam se:

ali šta je to ,,moj otac“?

.

.

Dubrava

.

U rano jutro vozimo se kroz šume

teške od letnjih pljuskova.

Voda se sliva i kaplje po lišću.

Na vlažnom limu zelenog kamiona,

poigravaju tamne senke.

Mimoilazimo se sa već viđenim prostorima,

tu gde smo kružili, nešto označavali i znali.

Slomljena stabla, sada već trula;

olupine;

krivine i pravci.

Pag

e19

3

Saobraćajni znak:

divljač na putu (silueta srndaća)

oštećen je od kuglica sačme.

Zastao je i zatvorio prolaz

autobus dubrava

poklopljenog motora,

onde, među putnicima.

Iako davnog godišta proizvodnje

prisutan je još uvek u selima.

Vozač sa šapkom, za volanom se vidi.

Uniforma i službena distanca posvećenika u tajne vožnje.

Spori pokreti, blagi gestovi.

Nalazimo se u šumi, ponavljam u sebi,

prevozimo se, pitamo,

za ime sveta,

dokle ćemo stići,

dok poznata imena

iskrsavaju.

Zaustavljamo se,

posmatram profile u oknima prozora,

slutim nepoznate biografije likova.

Slede kadrovi jedan po jedan:

čovek sa šeširom,

drugi sa kačketom…

sa praznim rukavom,

i kožnom torbom okačenom o rame.

,,Pokvareni smo!” onaj sa šapkom objavljuje,

,,Ne znam da li nastaviti dalje.”

Razbiti staklo u slučaju opasnosti,

čitam zapovesti na limenim tablicama.

Čekić bi mogao da razlupa ta okna

ili da ukine distancu prema drugom,

i da učini da se slijemo u jedan okvir.

Napustite svaku nadu, mislim, sedim.

Naša mašina na prazno radi,

samo njen zvuk

i podrhtavanje čini smisao,

smešta nas precizno na svoje mesto.

Ako gledaš,

vidiš nas dvodimenzionalno, tačno.

.

Pag

e19

4

.

Rečenice

.

Izlazim na terase,

četkam odela,

sunđerom brišem

prašinu sa šešira.

Gledam divlje trešnje pored puta.

Listove iz sveske

kao hiljade prozorčića;

margine nevidljive,

crvenim slovima prenatrpane.

Prolaze ljudi, drže se za ruke.

Čujem komšija kaže:

„Ubijali smo i klali konje:

Nije teško ubiti konja,

meka mu je lobanja…

Propinjao se,

posrnuo i pao.”

Imaš li sreće, mislim.

Obojilo te je to jače od svih zakona,

prekrivalo ti zajapureno lice

i topot kopita neprestano čuješ.

Pravim spisak imena svojih konja:

Putko, Dolar, Vihor.

Trojka u neprekidnom kasu,

kroz rečenice

i dane.

Čitam na nekom listu:

„Poznajemo se u starim i novim odelima.“

.

.

Кao iz stare japanske poezije

.

U krošnjama trule grančice,

iz udubljenja vire travke.

Pokreće se bunarski točak.

U kući zaljuljan je drveni konjić.

Mokar kesten

kotrlja se niz

crvenkast put.

Pag

e19

5

Napukla cigla,

još uvek je deo zida.

Vrtovi se šire,

u dvorištima

lome zelene flaše.

Javorov jesenji list

stabilno u vrtu stoji,

kao odštampan

u botanici.

Pojavljujem se na ovom razmeđu,

tamna mrlja,

prostirem se nedeljama,

krst na raskrsnici.

Tako sam u tesnoj, mokroj, kožnoj cipeli;

sa žuljem na nozi,

na planu tela;

u svesci sa nečitkim zapisom.

Svestan

potom rastrojen,

hiljadu i jedan isti list.

Srećem se nespreman, neprepoznat,

umoran, debelih stakala naočara,

zatvoren iza tog paravana.

Češljam se samo još slovom „š”, ćiriličnim.

Oglasim se jer ne znam da li si to Ti.

Dobar dan!

Progovorim.

Opusti se opruga,

pročita lozinka,

samoća.

Grafit olovke usred pisanja uleti u dršku.

Istrošile su se i, odjednom, polomile reči.

Prestaće zvuk,

jezik detlića u stablu trešnje.

.

.

Planina

.

U Dnevniku Ernsta Jingera piše

da je video oborena stabla na Кavkazu za vreme rata,

Pag

e19

6

i da je u njihovim granama visio obešen konj,

„Sićušan kao udavljena mačka”.

Naglašavao je veličinu porušenih

železničkih mostova

i tih stabala zaglavljenih međusobno.

Napušteni rudnici

iz kojih poslednji ugalj već gori

i gasi se i postaje pepeo,

zbirka su tih sećanja.

Skriveni rodoslovi,

reke ponornice, rudne žice, čine Planinu jezika: Кavkaz,

kako sam pročitao.

Moji konji i konjanici

na čelu karavana reči, opreme,

sa nogama u uzengijama, da.

Bisage, klinci, kočijaši, kefir,

zvezdaste mamuze, kindžal,

razgranavaju se u rečnicima

na različitim stranama.

Iznenađuju imena konja na marginama dnevnika.

Ponekad zagrlim veliko stablo i kažem:

Кavkaz.

.

.

25 °C

.

Zima izostaje,

sneg se u nevidljivim rezervoarima skuplja;

životinje drhture u svom skloništu.

Napreduje svetlo,

okreće se nerazumljiva planeta – sitan bod po površini

u jedinici vremena.

Gobleni na zidu ka sobama komšija,

nasuprot njihovih goblena:

Balerine i konje gledamo,

godišnja doba.

Spavaće i dnevne tople sobe.

Niše pegla greje

i kao lokomotiva plovi zavejanim poljima

beline tkanina

ili žmiri žiža,

to duboko plavo u očima irvasa.

Pag

e19

7

Svetlost trenutaka.

Pamet porodičnog kruga.

Vrebaju incidenti u tekstu i uopšte,

dostižu se stepeni Celzijusa;

lebde kružnice

i ispostavljaju kao omče,

a čine se kao milost doma, kuće.

.

.

.

………Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

Pag

e19

8

Tanja Stupar Trifunović

BRAT SIZIF

.

.

Zaziv

.

Volim nesigurne rečenice koje počinju sa ako možda ali

klimave rečenice koje se sapliću i lome same od sebe

koje ne znaju smiju li

ni kud su krenule

ko ima hrabrosti biti toliko drzak

da ne ublaži oštricu jednog strašnog zaziva sa jednim ako

ili možda

ako te pozovem nijemim unutarnjim glasom djeteta

koje ne umije odrasti

ako te pozovem jako da se razmiču planine

i lome gradski trotoari

ako te pozovem duboko kao što drvo kroz korijenje zove život

ako te pozovem silinom bika

u kojem nema nimalo razuma ni svijesti o smrti

dok udara glavom u krhko tijelo matadora

ako te pozovem hoćeš li se odazvati

ili ćeš možda pobjeći nesigurnim rečenicama

ali ja to razumijem

.

.

S onu stranu

ocu

Kad umreš ništa ti više ne treba

čak i ljubav bližnjih postaje teret koji isparava na vrelom suncu

zar su me ove krhke stabljike držale

u ovom bodljikavom šipražju

zar su me oči varale da postoji ljubav među slabima

koja će me probuditi ujutro

zar sam vama vjerovao i vama i pticama

koje sada svoja gnijezda jednako pažljivo sastavljaju

i suncu koje je obećavalo vječnost dječijim igrama

među mravima i bubama

zar sam svemu tome davao sebe

i usnama i dlanovima pipao površine

hrapavog mekog užasnog

Pag

e19

9

ispunjavajući sobom zapreminu ove male podmornice

(lagan sam nose me moji sinovi u rukama ali ja sam već tuđi)

samo sam zaspao samo sam jutru razbio čelo osmijehom

je li ovako bog na dah spasavao jedno po jedno

i selio iz mašte u zbilju sve nas

baš kao što ja sad obrnutim putem putujem

i kao da sam vanzemaljac

ništa zemaljsko ne služi ničemu na ovom letu

smiješne su igračke oko mene

lopate plastično cvijeće i drvena kapsula za nigdje

ovdje se opraštamo

jer niko od vas više ne razumije moj jezik palih svetaca

koji su opet uzdignuti na svoje mjesto

i lišeni srodnosti sa stvarima

gubeći zapreminu bivajući lakši

u nekom kosmosu koji drhti nježno

kao posljednji otkucaji mog srca

nježno toliko tiho

da niko nije čuo

kada je preskočilo

s onu stranu

.

.

Sudbina Pitije

.

Starica sjedi u ćošku raspreda vunu i mrmlja

ova nit je za početak svijeta

vidi po liniji dlake još curi krv rođenja

i mriješćenje ribe u meku stjenku utrobe

nekog dalekog mora

vidi glave zriju i vrijeme ih bere i čaške se pune i prazne

i sat kuca na zidu

Muve svoje tragove kače

umjetnost dodavanja žutih mrlja po staklu zidu i stvarima

Ona ne vidi dobro ali njen vid zahvata s onu stranu

priča tečno i dugo u uši svijeta

koji neće da stari i ništa o sebi da sazna

pun infantilnih staraca sa kožama zategnutim

i očima zakrvavljenim

ka mladicama

koje plivaju po površini vode

naivno misleći da je u mračnoj dubini tama

a pri vrhu svjetlo

Dok lažne proročice zadižu haljine

i preseljavaju lica u svježe odštampane novine

dok lažni proroci oblače mantije

i propovijedaju suzdržanje od nezrelog voća

Pag

e20

0

i materijalnih dobara

sa otežalim džepovima do poda

(teška je preteška služba tebi Gospode)

dok djeca sanjaju bolji svijet

lomeći noge na njegovim previsokim pragovima

koje su im postavili očevi

dok se sve to odvija po nekom nedokučivom planu

starica razgovara sa nitima prediva hineći ludilo i govoreći istinu

jer samo ludi još smiju

sebi dopustiti da upadnu u nemilost zaludnih istina

o ovom svijetu

u kojem ljudi nježno klize ka sopstvenim prazninama

usput pospremajući sobe izbjeljujući zube

tupo se smješkajući mekom pamuku novog vremena

trpaju grudvice vate u uši da ne čuju

da ih u popodnevnom dremežu ne ometa

dosadno drobljenje starice

Kao televizor koji ne možeš ugasiti

užasna Pitija na koju više niko ne obraća pažnju

ne želi da umukne

Smiješna babo u odjeći djevojke što visi na smežuranom tijelu

više ne postoje zaduženja za mudre starice

tvoja proroštva ni vizije nikome ne trebaju

napušeni proroci

sjede iza svakog ćoška

nepristojno je konzumirati opojna sredstva u tim godinama

poruge pljušte

Nijedan vladar više ne ide pognute glave k njoj u pohode

sada kod drugog boga traže milost misleći da je i ovaj potkupljiv

kao njegovi službenici

Neko se osmjeli pa je gurne s drvenog tronošca

koji nosi svud sa sobom

Pitija se pridiže i otresa prašinu

sjaj njenih očiju plaši sve osim djecu

ona se upliću u haljine vesele šarenilu njene odjeće i raduje ih

strašni ton kojim oslobađa nova proroštva

svakom od njih dodajući po nit prediva

i šapćući u uho

djeco spasite svijet

od pokvarenih i gramzivih staraca

.

.

Prvi sabor u Nikeji

.

Teolozi raspravljaju kakvog boga da skroje

Neki se red mora znati

nije jednako da li su oni isti

Pag

e20

1

ili sin iz oca proizlazi

Raspeti je otišao i ostavio uznemirenu neurotičnu masu

još uvijek nas bole rane njegove i naše

ali sada se mora pospremiti kuću

konačno smo pobijedili jeretike i pagane

Dođe jedan sav odrpan skoro do vrata i viče

Bog je jedan umata sirotinju u ljubav ne mari za zakone

ide k nama jadnima i podiže nas

on nije pisao nove zakone on nas je spašavao

Odvuku ga niz ulicu i izbiju iza prvog ćoška

Neko dobaci jeres se širi kao šuga

Moramo raditi brže

Jedna se mota oko trga i priča kako je on bio čista ljubav

i kako su naše rasprave okretanje od njega

Ćuti bludnice

do juče sam vam valjala dobacuje za njima

Spalite sva pogrešna učenja

kaže najpreduzimljiviji

Učenici stoje zbunjeni sa papirima u rukama

Pomiješaju i pogube pola ne sjećajući se više baš sigurno

koji je od otaca šta tvrdio

Poslije ono što su u prvi mah

proglasili istinom proglase pogrešnim

I kasnije još puno puta se posvađaju oko svega

Ipak oni su bili vrlo učeni

i nije bilo svejedno u što će prost puk vjerovati

trebalo je preduprijediti svaku mogućnost

da neka neuka budala osmisli boga mimo onoga

kakav su se teškom mukom uspjeli dogovoriti da je

Po kafanama se žustro raspravljalo

da li je sin niži od oca

očevi su ovom učenju bili bliži gledajući

u tupe face svojih sinova

neko nekog izbi čašom ubijeđen da je razlika

tako očigledna da onog ko to ne uviđa treba zveknuti

Đavo zamoli Boga za samo još nekoliko sabora

Isus se prisjeti brata Sizifa pogleda tužno ka dolje

Ka beskrajnim svojim raspinjanjima

zaplaka kao dijete

i tiho promrmlja

niži sam niži sam od najnižeg

da bih vas uzvisio

.

.

Pag

e20

2

Život se odvija na rubovima

.

Život se odvija na rubovima grada

među musavom djecom koja za prolaznicima viču tata

i taru usta o majčinu poderanu suknju

Život se odvija na rubovima suknje

jer ruke djece rastu a objekat žudnje jednako titra

pred njihovim očima

i razdraženim živcima

Život se odvija na rubovima živaca

u posrtanjima u nevidljivim lomovima

gdje kosti srastu pravilno

a srce nepravilno

i jedan izdajnički prst

uporno pokazuje obmanu u ogledalu

Život se odvija na rubovima tvog prsta

koji slučajno susreće moj

na rubovima knjige

koja prelazi iz jedne u drugu ruku

ovi rubovi nikad neće srasti

u njima pulsira život žestinom infekcije u otvorenoj rani

Život se odvija upravo tu

na rubovima otvorene rane

.

.

Razmnožavanje domaćih životinja

.

Surov je to zvuk kada lopata zarije svoj kljun u šljunak

u zemlju u tijelo gliste

koje se lomi i savija živo a svedeno na patrljke

Surov je to zvuk koji oštro ulazi u tkivo zemlje

Presijeca jasnu liniju kržljavo busenje trave

naseobinu poludjelih mrava

I sve se strmoglavljuje ka dolje

Ka tebi

I dan je surov i vjetar je prejak

i prehladno je za ovaj ljetni dan

Pa nisi ti bila neka meka

Neka krhka

Da odeš nekog mirnog dana bez bure

I bez kletvi

I bez zazivanja predaka i psovanja svih životinja u štali

Nisi ti bila neka koja bi nas ostavila

Pag

e20

3

bez pozdrava bez da nam se jeza hladnog dana zavuče u kosti

Nisi ti bila toliko plodna

koliko si željela

Ni toliko sinova

nisi imala koliko ti je trebalo

da pokažeš komšijama da s tobom nema šale

Nisi ti bila neka bezveze

znala si više nego sve žene u selu

ali koga je to tvoje znanje zanimalo

od ovih tvojih pokunjenih

od troje dvoje

preostalih

Ni da kriknu ne znaju kao ti

Kada su ti javili da tvog najstarijeg sina više nema

umrla si s tim jaukom

i počelo je vrijeme čekanja odlaska

Nisi ti ničeg imala dovoljno

Ni djece ni hrane ni ljubavi

Samo te oči užagrene

koje su se nama potomcima kotrljale kroz san

Ko će sad to sve

Tu muku

Tu zemlju pustu

Te prazne štale

To muklo blejanje ovaca koje se pare po nebeskim livadama

Taj čemer kamena i lopate koji vode ljubav

Ko će to da naslijedi od tebe

dok ključ kruži iz ruke u ruku niko ne smije

vatru da upali na ognjištu kraj kojeg ste se zimi

i ti i sve domaće životinje porađale trajni sklopivši savez

među vašom mladunčadi

oni su blagi kao jagnjad mislila si gledajući svoju djecu

načetu zubima vukova

Surov je to zvuk kada tupo odjekne kamen o sanduk

jer je ovdje više

kamenja nego zemlje

I kako da ti bude laka kada odlaziš sa svim tim teškim spoznajama

kako u nikom od nas nemaš dostojnog nasljednika

.

.

.

Izbor sačinila Danijela Jovanović

Pag

e20

4

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

NOV - DEC 2018.

BROJ 18 Autor fotografije: Miljan Nedeljković

Sva prava zadržana © 2016 – 2018. Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Pag

e20

5