VISOKA TEHNIČKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJANOVI BEOGRAD

SEMINARSKI RAD IZ EKONOMIKA BIZNISA TEMA: EKONOMSKE VELIČINE U BIZNISU

Student: Profesor:Batkovic Stefan Prof Dr Ankica MilojevicBroj indeksa: 77/2010

Beograd, Septembar 2012

SADRŽAJ

1. REZULTATI POSLOVANJA PREDUZEĆA........................................................................................................22. OBIM PROIZVODNJE............................................................................................................................................23. UKUPNI PRIHODI I RASHODI............................................................................................................................34. DOBIT - PROFIT....................................................................................................................................................45. RASPODELA REZULTATA..................................................................................................................................66. EFIKASNOST I EFEKTIVNOST POSLOVANJA................................................................................................6

6.1 Produktivnost.................................................................................................................................................76.2 Ekonomičnost.................................................................................................................................................96.3 Profitabilnost - rentabilnost....................................................................................................................11

7. POVEZANOST I USLOVLJENOST PARCIJALNIH PRINCIPA POSLOVANJA..........................................138. LITERATURA.........................................................................................................................................................14

1

1. REZULTATI POSLOVANJA PREDUZEĆA

Cilj poslovanja preduzeća jeste ostvarivanje rezultata kojima se mogu zadovoljiti potrebe i ostvarati dobit.

Prodajom proizvoda (obima proizvodnje) na tržištu potvrđuje se njihova upotrebna vrednost da zadovolje određenu vrstu potreba kupaca. Ukoliko je iznos novca koji preduzeće dobija za svoje proizvode dovoljan da se namire ulaganja elemenata proizvodnje, kao i da preostane odgovarajući deo za podmirivanje obaveza prema društvenoj zajednici i za razvoj preduzeća, ostvaren je cilj poslovanja. Ha taj način, kao drugi oblik rezultata poslovanja preduzeća javlja se vrednost proizvodnje potvrđena na tržištu. U stvaranje svojih proizvoda preduzeće je uložilo elemente proizvodnje, za koje je platilo određenu sumu novca. Iz naplaćene sume novca, koja predstavlja društveno priznatu vrednost proizvoda, preduzeće mora namiriti vrednost uloženih elemenata proizvodnje. Preostali iznos naplaćene vrednosti proizvodnje predstavlja dobitak, odnosno profit, koji se javlja kao poseban oblik rezultata poslovanja preduzeća.

Rezultati poslovanja preduzeća izražavaju se u tri posebna oblika:

fizički proizvod, iskazan prirodnim jedinicama mere (fizički obim proizvodnje),

ukupni prihod ili vrednost proizvodnje iskazana u novcu, i

dobitak (profit).

2. OBIM PROIZVODNJE

Proizvod se kvantitativno izražava i meri fizičkim (prirodnim) jedinicama. Takav način izražavanja proizvoda kao rezultata proizvodnje je najpogodniji, jer je reč o upotrebnoj vrednosti određenog materijalnog dobra kojim se mogu podmiriti pojedine ekonomske potrebe ljudi. Ovaj oblik rezultata poslovanja preduzeća naziva se fizički proizvod (obim proizvodnje), a ukupna količina proizvoda u datom periodu (na primer, dnevna, mesečna, godišnja) naziva se fizički obim proizvodnje. Obim proizvodnje jednog preduzećga javlja se kao skup proizeoda odgovarajuĆe veličine, oblika i kvaliteta, koji imaju upotrebnu vrednost. Pod upotrebnom vrednošću podrazumeva se svojstvo proizvoda da može podmiriti izvesnu ekonomsku potrebu, bilo da je reč o finalnoj, ili o reprodukcionoj potrošnji.

Kada preduzeće proizvodi širi asortiman proizvoda, javljaju se metodološki problemi izražavanja obima proizvodnje jedinstvenom jedinicom mere. Zato se u praksi koriste postupci svoT)enja raznovrsnih proizvoda na jedinstveni imenitelj.

2

Savremeni oblici organizovanja preduzeća imaju raznovrsnu proizvodnju koja nema zajedničku jedinicu mere (heterogena proizvodnja), na se njihov fizički obim proizvodnje najčešće iskazuje u vidu:

radnih časova,

ekvivalenata (uporedivih pokazatelja) i

novčano izražene vrednosti.

Prikazivanje obima proizvodnje radiim časovima zahteva poznavanje normativa potrebnih časova rada no svakoj jedinici proizvoda). Postupak obračuna obima proizvodnje sastoji se u tome da se pomnože odgovarajuće količine svake vrste proizvoda određenim normativima i tako dobije ukupan broj časova rada.

Obim proizvodnje prikazan u vidu ekvivalenata (uporednih pokazatelja) takođe zahteva poznavanje normativa, ali i utvrđivanje određenog proizvoda ili usluge koja služi kao ekvivalent. Postupak obračuna obima proizvodnje sastoji se u tome a se pomnože različite količine (po jedinicama mere) utvrđenim ekvivalentima i tako dobije obim ekvivalentne (uslovne) proizvodnje koja je iskazana u istoj jedinici mere.

Fizički obim proizvodnje može se novčano iskazati, što je u praksi za preduzeća najjednostavnije. To se postiže preko:

stalnih (standardnih) cena i

tekuTgih cena.

Razlika u ovim cenama jeste u tome što su stalne cene nepromenjene u dužem semenskom periodu, dok su tekuće cene promenljive. Zbog toga je za preračunavanje fizičkog obima proizvodnje, preporučljivo koristiti samostalne (standardne) cene, a ne tekuće, promenljive cene.

3. UKUPNI PRIHODI I RASHODI

Ukupni prihod kao oblik rezultata poslovanja je novčani izraz obima proizvodnje koja je prodata na tržištu.

Određeno preduzeće stiče ukupni prihod kada svoje proizvode i usluge proda glcima no tržišnim cenama. To je, prema tome, finansijski (novčano) izražen bruto (ukupni) rezultat poslovanja preduzeća. On se sastoji od naplaćenih iznosa za prodate proizvode i izvršene usluge.

3

Kao rezultat poslovanja preduzeća u procesu privređivanja veličina ukupnogprihoda zavisi od:

obima proizvodnje (0) i

tržišnih cena proizvoda (Cq).

Veličina ukupnog prihoda uslovljena je količinom i kvalitetom fizičkog izraženog proizvoda datog preduzeća.

Tržišne cene proizvoda predstavljaju drugi element ukupnog prihoda preduzeća. Tržišnim cenama izražava se vrednost proizvoda, odnosno društveno priznanje opravdanosti određene proizvodnje.

U ekonomskoj teoriji i praksi često se javlja pojam bruto - produkt (ukupni proizvod). Na veličinu ukupnog prihoda deluje više faktora. Ovi faktori utiču na ukupni od bilo preko delovanja na fizički obim proizvodnje, bilo na tržišne cene proizvoda.

Prema njihovom poreklu, ovi faktori mogu se podeliti na:

interne i eksterne.

Interni (unutrašnji) faktori ukupnog prihoda deluju na fizički obim proizvodnje. Oni se ispoljavaju preko veličine proizvodnog kapaciteta preduzeća i stepena istrošenosti sredstava za rad, zatim preko znanja, uspešnosti i zalaganja radnika, kao i preko organizovanosti poslovanja. Ukoliko je dejstvo ovih faktora povoljnije, preduzeće će ostvariti veći fizički obim proizvodnje, što će doprineti sticanju većeg ukupnog prihoda.

Eksterni (spoljni) faktori deluju na veličinu ukupnog prihoda, uglavnom, preko tržišnih cena. Pored tržišnih cena, kao spoljna dejstva na veličinu ukupnog prihoda mogu se javiti prirodni faktori ili faktori koji potiču iz karaktera privrednog sistema društvene zajednice.

4. DOBIT - PROFIT

Dobit ili profit predstavlja treći pojavni rezultat poslovanja, koji se utvrfđuje kao finansijska razlika između ukupnog prihoda i ukupnih rashoda.

Računski iskazano:

P = UP -UR,

gde su: P -profit, UP -ukupni prihod, UR -ukupni rashodi.

4

Profit postoji samo ukoliko se iz ukupnog prihoda mogu pokriti ukupni rashodi, tj. ako je:

UP > UR,

jer u suprotnom, ako je:

UP < UR,

nastaje gubitak u poslovanju, i u tom slučaju preduzeće ima mogufinost izbora: ili da donese mere za pokriće i otklanjanje ostvarenog gubitka ili da ide pod stečaj i likvidaciju, odnosno da prestane sa radom.

Preduzeće mora redovno da prati i kontroliše stvaranje rezultata radi što uspešnijeg poslovanja. Neophodno je poznavanje uslova u kojima se ostvaraju rezultati poslovanja, odnosno koji faktori deluju na veličinu tih rezultata.

Na veličinu rezultata poslovanja preduzeća deluju određeni faktori koji se mogu grupisati prema više kriterijuma. Najčešće faktori se grupišu prema njihovoj uslovljenosti. To su:

objektivni i

subjektivni.

Pod objektivnim faktorima podrazumevaju se takva dejstva na koja preduzeće ne može delovati merama svoje organizacije. Ovi faktori mogu biti:

prirodni,

tehnički i

društveni.

Prirodni faktori, predstavljaju dejstva klime, reljefa, rudnog bogatstva i slično na njih preduzeće ne može da deluje merama svoje organizacije. Tehnički faktori ispoljavaju se u vidu raspolaganja proizvodnom opremom tehnologijom. Dejstvo ovih faktora moguće je promeniti jedino ulaganjem u nabavku nove, savremenije opreme i uvođenjem novih tehnoloških postupaka. Što zahteva raspolaganje dopunskim iznosom kapitala.

Društveni faktori ispoljavaju se bilo preko tržišta, delujući na visinu

5

cena, bilo u vidu mera države u pravcu podsticanja određenih privrednih delatnosti. Subjektivni faktori ispoljavaju se u vidu određenih slabosti u organizaciji poslovanja. Oni uslovljavaju odstupanja ostvarenih rezultata od objektivno mogućih. Pošto nastaju kao određeni propusti u organizovanju poslovanja, ova dejstva na rezultat nazivaju se i organizacioni faktori i na njih-seduzeće može da utiče.

5. RASPODELA REZULTATA

Raspodela rezultata podrazumeva raspoređivanje ukupnog prihoda preduzeća prema nameni potrošnje sa ciljem da se zadovolje potrebe. Tako učesnici u raspodeli ukupnog prihoda javljaju se:

pojedinci,

preduzeća i

institucije.

Pojedinci učesnici u raspodeli ukupnog prihoda zainteresovani su za različite delove pojavnog oblika rezultata. Tako su radnici zainteresovani za zarade, preduzeće je zainteresovano za reprodukovanje troškova elemenata proizvodnje i za akumulaciju koja služi za proširenu reprodukciju, dok su institucije zainteresovane za poreze i doprinose. edini delovi rezultata namenjeni su:

pojedincima u vidu zarade za zadovoljavanje egzistencijalnih potreba,

preduzećgu u vidu proste reprodukcije i unapređenje postojeće delatnosti, odnosno njeno proširenje i razvoj, i

institucijama, tj. držaei u vidu poreza, doprinosa i slično, što omogućuje razvoj društva u celini.

6. EFIKASNOST I EFEKTIVNOST POSLOVANJA

Pravila ponašanja preduzeća zasnivaju se na zakonitostima proces privređivanja. U procesu privređivanja rezultati treba da budu veći od ulaganja. Osnovni ekonomski principi poslovanja preduzeća ispoljavaju se u vidu težnje da se ostvari što veći rezultat sa što manjim ulaganjima.

Rezultati poslovanja preduzefga ispoljavaju se u tri različita oblika. To su:

6

fizički proizvod (Q),

vrednost proizvodnje (V) unu ukupni prihod kao njen novčani izraz C) i

dobitak (Dt).

Ulaganja u proces poslovanja preduzeća mogu se izraziti u vidu:

utrošaka radne snage, odnosno rada (L),

troškova elemenata proizvodnje (T) i

angažovanih sredstava (C).

Ha odnosima između tri pojavna oblika rezultata i tri vida ulaganja mogu se formulisati tri parcijalna ekonomska principa poslovanja preduzena, i to:

princip produktivnosti (P), princip ekonomičnosti (E) i princip profitabilnosti (R).

6.1 Produktivnost

Пojam produktivnost, odnosi se na zahtev da se ostvari što veni fizički obim proizvodnje (Q) ca što manjim utrošcima radne snage (L), što predstavlja princip produktivnosti. Produktivnost se odnosi na uspešnost u ostvarivanju principa produktivnosti, koja se izražava odnosom između ostvarenog fizičkog obima proizvodnje i stvarnih utrošaka radne snage.

Preduzene se u svom poslovanju mora pridržavati principa produktivnosti, jer je to jedan od bitnih uslova njegove uspešnosti. U poslovnoj praksi preduzena princip produktivnosti izražava se kao težnja da se ostvari objektivno moguni fizički obim proizvodnje, uz objektivno nužne utroške radne snage.

To se može izraziti obrascem:

Po = Qo/Lo

pri čemu su: Po -objektivno uslovljena, moguna produktivnost u datom periodu, Qo -objektivno moguni fizički obim proizvodnje, određen proizvodnim kapacitetom preduzena, Lo -objektivno uslovljeni utrošci radne snage u datom periodu.

Posle završetka jednog perioda poslovanja preduzena (dana, meseca, godine) ocenjuje se stepen uspešnosti u sprovođenju principa produktivnosti. To se može izraziti obrascem:

7

P1= Q1/L1

pri čemu su: P1 -ostvarena produktivnost u prvom periodu, Q1 -ostvareni fizički obim proizvodnje u prvom periodu, L1 -utrošak radne snage u prvom periodu.

Ha ostvarenu produktivnost preduzena, pored objektivnih faktora, deluju i subjektivni ili organizacioni faktori. Zato je stvarna produktivnost, no pravilu, niža od objektivno uslovljene, a u najboljem slučaju jednaka objektivno uslovljenoj produktivnosti:

Pl < Qo/Lo

Za izračunavanje ostvarene produktivnosti neophodno je utvrditi:

ostvareni fizički obim proizvodnje (Q1),

ostearene utroške radne snage (L1) i

faktore koji su uslovili veličinu ostvarenog obima prlizvodnje (Q1) i utrošaka radne snage (LL).

U faktore produktivnosti ubrajaju se dejstva koja na bilo koji način mogu da utiču na odnos između ostvarenih rezultata i utrošaka radne snage. Sva dejstva na veličinu ostvarene proizvodnje i utrošaka radne snage mogu se grupisati kao:

objektivno uslovljeni faktori i

subjektieno uslovljeni faktori.

U objektivne faktore ubrajaju se sva ona dejstva koja preduzeće ne može menjati svojom organizacionom sposobnošću u toku procesa poslovanja. To su tehnički i društveni faktori.

Tehnički faktori čine sva materijalna i tehnička sredstva koja služe za konkretnu proizvodnju. Ovi faktori utiču na produktivnost preko karakteristika:

sredstava za rad,

tehnološkog procesa,

materijala i

proizvoda.

8

Društveni faktori produktivnosti su razni uticaji državnih organa, tržišta i opštih uslova u okruženju na poslovanje preduzeća. Oni se ispoljavaju u vidu:

odnosa ponude i tražnje,

poreske politike,

razvijenosti saobraćajne mreže,

kulturnog i obrazoenog nivoa stanoeništea i slično.

U subjektivne ili organizacione faktore produktivnosti svrstavaju se sva dejstva koja su vezana za čovekovu ličnost u proizvodnji i za napore u organizovanju korišćenja objektivno uslovljenih mogućnosti preduzeća. Ovi faktori ispoljavaju se preko:

nepotpunog korišćenja proizvodnog kapaciteta,

nivoa stvarne kvalifikovanosti radnika,

radne discipline i slično.

Usled delovanja subjektivnih faktora, ostvareni fizički obim proizvodnje je manji od objektivno mogućeg, a stvarni utrošci radne snage su veći od objektivno uslovljenih.

U nastojanju da sprovede princip produktivnosti, preduzeće preduzima odgovarajuće mere, i to:

da otkloni dejstvo subjektivno uslovljenih faktora i

da povećga postojeću objektivno uslovljenu produktienost.

Otklanjanjem delovanja subjektivno uslovljenih faktora, stvarna produktivnost može se približiti objektivno uslovljenoj produktivnosti, pa čak izjednačiti s njom. To se postiže potpunijim korišćenjem proizvodnog kapaciteta, boljom radnom disciplinom, stimulativnim nagrađivanjem radnika (podsticanjem na veće zalaganje radnika na poslu) i slično.

Međutim, sprovođenje principa produktivnosti ne završava se dostizanjem objektivno uslovljene produktivnosti u datom vremenu. Razvoj nauke i njene -ehnološke primenljivosti dovode do novih proizvodnih mogućnosti.

.Preduzećima stoje na raspolaganju nove, efikasnije mašine i savršeniji

tehnološki postupci izrade proizvoda.

9

6.2 Ekonomičnost

Princip ekonomičnosti je zahtev da se ostvari što veća vrednost, odnosno ukupni prihod (UP) sa što manjim troškovima elemenata proizvodnje (T). Uspešnost u ostvarivanju principa ekonomičnosti izražava se odnosom između ostvarene vrednosti, odnosno ukupnog prihoda (UP) i stvarnih troškova elemenata proizvodnje (T).

Nastojanje preduzeća da ostvari što veći ukupni prihod sa što manjimtroškovima elemenata proizvodnje ograničeno je dejstvom objektivnih faktora. Zato se u poslovnoj praksi preduzeća, slično kao i u vezi s izrazom produktivnosti, princip ekonomičnosti izražava kao težnja da se ostvari objektivno uslovljeni ukupni prihod (UP0) uz objektivno nužne troškove elemenata proizvodnje (T0). To se može izraziti obrascem:

E0= UP0/T0

pri čemu su: E0-objektivno uslovljena ekonomičnost, UP0 -objektivno uslovljeni ukupni prihod, a T0 -objektivno uslovljeni troškovi elemenata proizvodnje. Posle završetka nekog perioda poslovanja ocenjuje se stepen uspešnosti u sprovođeju principa ekonomičnosti, što se može izraziti obrascem:

E = UP/T,

pri čemu su: E, -ostvarena ekonomično u prvom periodu poslovanja, UP, -ostvareni ukupni prihod, T, -stvarni troškovi elemenata proizvodnje u tom period.

Ha ostvarenu ekonomičnost poslovanja, pored objektivnih faktora, deluju i subjektieni ili organizacioni faktori. Zato je stvarna ekonomičnost manja od objektivno uslovljene, ili je, u najboljem slučaju, jednaka objektivno uslovljenoj:

E ≤ E0.

Za izračunavanje ostvarene ekonomičnosti neophodno je utvrditi: ostvarenu vrednost proizvodnje (S), stvarne troškove elemenata proizvodnje (T) i faktore koji su uslovljavali veličinu ostvarene ape dnosti proizvodnje i stvarnih troškova elemenata proizvodnje.

Ostvarena vrednost proinzvodnje (UP,) izračunava se novčanim iznosom naplafgenim za prodate proizvode na tržištu no konkretnim prodajnim cenama (Cql). Ovaj novčani iznos naziva se realizacija (ostvarenje) proizvodnje, jer se opravdanost izrade određenih proizvoda potvrđuje tek

10

prodajom na tržištu. Zato se za proizvodnju kaže da je realizovana, odnosno ostvarena tek kada se proizvodi prodaju (realizuju) na tržištu.

Nastojeći da što doslednije sprovodi princip ekonomičnosti, preduzeće preduzima, odgovarajuće mere da bi:

otklonilo negativna dejstva subjektivno uslovljenih faktora i

povećalo objektivno uslovljenu ekonomičnost.

Otklanjanjem subjektivno uslovljenih faktora stvarna ekonomičnost može da se približi objektivno uslovljenoj ekonomičnosti, pa čak i da se izjednači sa njom. To se podstiče potpunijim korišćenjem kapaciteta, boljom radnom disciplinom i drugim merama kojima se povećava produktivnost, kao i merama u pravcu povećanja prodajnih cena proizvoda, te smanjivanja utrošaka sredstava za proizvodnju i njihovih nabavnih cena.

Razvoj nauke i tehnologije, kao i druge promene u okruženju, omogućavaju povećanje obima i kvaliteta proizvodnje i snižavanje troškova poslovanja.

Oštra tržišna konkurencija nameće preduzefiu obavezu da:

zapošljava stručnije kadrove, nabavlja nova, savremenija sredstva za rad, primenjuje nove tehnološke postupke i koristi nove materijale.

Ekonomičnost kao parcijalni pokazatelj uspešnosti poslovanja predstavlja izraz racionalnosti trošenja elemenata proizvodnje. To je širi i obuhvatniji metod kontrole ekonomske uspešnosti poslovanja preduzeća, jer odražava odnos proizvodnje prema ukupnim troškovima, za razliku od produktivnosti kojom se ocenjuje racionalnost trošenja samo jednog elementa proizvodnje - radne snage.

6.3 Profitabilnost - rentabilnost

Princip profitabilosti je zahtev da se ostvari što veći profit - dobit (Dt) sa što manje angažovanih sredstava (S). Stepen uspešnosti u sprovođenju principa profitabilnosti izražava se odnosom između ostvarenog dobitka (Dt) i stvarnog iznosa angažovanih sredstava (S).

Težnja preduzeća da ostvari što veći dobitak, odnosno profit, sa što manje angažovanih sredstava, odnosno kapitala, ograničena je dejstvom objektivnih faktora. Ova težnja može se izraziti obrascem:

R0 = Dt0 / Co

11

pri čemu su: Ro -objektivno uslovljena rentabilnost (profitabilnost), Dt0 -objektivno uslovljeni dobitak, odnosno profit, C -objektivno uslovljena angažovana sredstva.

Na kraju nekog poslovnog perioda (obično na kraju godine) ocenjuje se stepen uspešnosti u sprovođjenju principa rentabilnosti (profitabilnosti), što se može izraziti obrascem:

Ri = Dti / Ci

pri čemu su: R, -ostvarena rentabilnost u prvom periodu poslovanja, Dt, - ostvareni dobitak u tom periodu i C - stvarna suma angažovanih sredstava u istom periodu.

Ha ostvarenu rentabilnost poslovanja preduzeća, pored objektivnih faktora, deluju i subjektivni ili organizacioni faktori. Zato je stvarna rentabilnost manja od objektivno uslovljene, ili je, u najboljem slučaju, jednaka objektivno uslovljenoj:

Ri≤ R0.

Za izračunavanje ostvarene rentabilnosti (Ri) neophodno je utvrditi:osteareni dobitak (Dti), odnosno profit, stvarnu sumu angažovanih sredstava (Si), odnosno kapitala i faktore koji su uslovili veličinu ostvarenog dobitka i stvarne sume angažovanih sredstava.

Ostvareni dobitak (Dt,) predstavlja iznos novca koji je jednak razlici između ukupnog prihoda i ukupnih rashoda preduzeća u određenom periodu poslovanja (naprimer, u jednoj godini). To je iznos profita na uloženi kapital, što je izraz oplođavanja angažovanih sredstava u procesu poslovanja preduzeća.

Veličina dobitka zavisi od:

veličine ukupnog prihoda, odnosno od vrednosti proizvodnje (Vi) i eisine troškova elemenata proizvodnje(Ti), odnosno poslovnih rashoda.

To se može izraziti obrascem:

Dti, = Vi - Ti

Stvarna suma angažovanih sredstava (Si) predstavlja iznos predujmljenogkapitala koji služi za finansiranje poslovanja preduzeća. Iznos angažovanih sredstava, odnosno predujmljenog kapitala zavisi od obima poslovanja, izraženog realizovanom vrednošnu proizvodnje (V) i koeficijenta angažovanja (Kai):

Ci = ViKai

12

Ha osnovu ovako prikazanih veličina dobitaka i angažovanih sredstava, raščlanjeni obrazac rentabilnosti je:

Ci = (Vi - Ti) / ViKai= Dti / Ci,

Iz prethodnog obrasca može se zaključiti da su u izrazu rentabilnosti sadržani i elementi ekonomičnosti (V i T), a time i elementi produktivnosti (Q i L) koji su već obuhvaćeni izrazom ekonomičnosti. To znači da je rentabilnost najobuhvatniji izraz uspešnosti poslovanja.

Nastojeći da što doslednije sprovodi princip rentabilnosti, preduzeće preduzima, slično kao pri sprovođenju principa produktivnosti i ekonomičnosti, odgovarajuće mere. Ovim merama preduzeće teži da:

otkloni negativna dejstva subjektivno uslovljenih faktora i poveća objektivno uslovljenu rentabilnost.

Otklanjanje subjektivno uslovljenih faktora omogućava da se stvarna rentabilnost približi objektivno uslovljenoj rentabilnosti ili da se, eventualno, izjednači s njom. To se podstiče potpunijim korišćenjem proizvodnog kapaciteta, boljom radnom disciplinom, racionalnijim trošenjem elemenata proizvodnje, istraživanjem tržišta, skraćivanjem ciklusa angažovanja sredsta-va i slično.

7. POVEZANOST I USLOVLJENOST PARCIJALNIH PRINCIPA POSLOVANJA

Parcijalni principi poslovanja zasnovani su na osnovnom pravilu privređivanja, koje se ispoljava u zahtevu da se ostvari što veći rezultat sa manjim ulaganjima. Ovakav zahtev preduzeće može ispunjavati ako svi učesnici u procesu njegovog poslovanja obavljaju svoje zadatke uz racionalno saspolaganje elementima proizvodnje.

Podelom rada u preduzeću raspoređene su nadležnosti i odgovornosti za uspešnost poslovanja. Tako su formirane tri osnovne grupe srodnih poslova - funkcije koje čine okosnicu organizacionog sistema preduzeća. To su proizvodnja, razmena i finansiranje. Pri kriterijumu osnovni princip - poslovanja podeljen je na tri parcijalna principa.

Nosioci funkcije proizvodnje odgovorni su za sprovođenje principa produktivnosti. To podrazumeva njihovu obavezu da se na racionalan način proizvede odgovarajući fizički obim proizvodnje. Zato su aktivnosti ovog dela preduzeća usmerene na proizvodnju što većeg obima proizvoda, sa što manjim utrošcima radne snage.

Drugi deo aktivnosti preduzeća usmeren je na proces razmene, koji se obavlja u fazi nabavke elemenata proizvodnje i u fazi prodaje novih proizvoda. Zato se zahtev za racionalno ponašanje u poslovanju proširuje i

13

na postizanje što većeg prihoda s što manjim troškovima. Tako je formulisan princip ekonomičnosti. Ovim principom obuhvaćeni su i elementi produktivnosti. Zato se pri merenju ostvarene ekonomičnosti, upoređivanjem sa objektivno uslovljenom ekonomičnošću, mora posebno sagledati stepen uspešnosti u ostvarivanju principa produktivnosti, da bi se utvrdila uspešnost u odnosima preduzeća prema tržištu i u racionalnosti trošenja sredstava za proizvodnju. Treći deo aktivnosti preduzeća usmeren je na tokove vrednosti u preduzeću, što je u nadležnosti finansijske funkcije. Ovom aktivnošfiu upotpunjava se proces poslovanja preduzeća.

Principom profitabilnosti postavlja se zahtev da se ostvari što veći dobitak sa što manjim angažovanim sredstvima, čime se obuhvata i odgovornost za tokove vrednosti u preduzeću.

8. LITERATURA

1. Ekonomika biznisa, Čedomir Avakumović, Julija Avakumović, Viša tehnička škola Novi Beograd, Beograd, 2008.

14