EKONOMSKI PROBLEMI SOCIJALIZMA U

SSSR-U

Učesnicima ekonomske diskusije

Primedbe na ekonomska pitanja vezana uz diskusiju u studenom 1951. Godine1

1. Pitanje karaktera ekonomskih zakona u socijalizmu

Neki drugovi negiraju objektivni karakter zakona nauke, narocito zakona

politicke ekonomije u socijalizmu. Oni negiraju da zakoni politicke

ekonomije odrzavaju zakonitosti procesa koji se odvijaju nezavisno od volje

ljudi. Oni smatraju da, zbog posebne uloge koju je istorija namenila

sovjetskoj drzavi, sovjetska drzava, njeni rukovodioci, mogu ukinuti

postojece zakone politicke ekonomije, mogu “formirati” nove zakone

“stvoriti” nove zakone.

Ti drugovi se ljuto varaju. Oni, očigledno, mešaju zakone nauke koji

odrzavaju objektivne procese u prirodi ili drustvu, a odvijaju se nezavisno od

volje ljudi, s onim zakonima koje izdaju vlade, koji se stvaraju voljom ljudi I

imaju samo pravnu snagu. No, oni se nikako ne smeju mesati.

Marksizam shvata nauke – svejdno da li je rec o zakonima prirodnih nauka

ili o zakonima politicke ekonomije – kao odraz objektivnih procesa koji se

odvijaju nezavisno od volje ljudi.

Ljudi mogu otkriti t zakone, spoznati ih, prouciti ih, uzimati ih u obzir u

svojim postupcima, iskoriscavati ih u interesu drustva, ali ih ne mogu

formirati ili stvarati nove zakone nauke.

Znaci li ti da su naprimer, rezultati delovanja prirodnih zakona, rezultati

delovanja prirodnih sila neotklonjivi, da se razorna delovanja prirodnih sila

uvek i svuda zbivaju sa stihijski neumoljivom snagom, na koju ljudi ne

mogu uticati? Ne, ne znaci. Ako izuzmemo astronomske, geoloske I neke

druge slicne procese na koje ljudi, cak i ako su spoznali drugim slucajevima

ljudi niposto nisu nemocni u smislu mogucnosti njihovog uticaja na prirodne

procese. U svim takvim slucajevima ljudi, spoznavsi prirodne zakone,

uzimajuci ih u obzir i oslanjajuci se na njih, vesto ih primenjujuci i

iskoriscavajuci, mogu ograniciti sveru njihovog delovanja, dati razornim

silama prirode pravac, okrenuti rusilacke snage prirode u korist drustva.

Uzmimo jedan od mnogobrojnih primera. U drevna vremena razlivanje

velikih reka, poplave i s tim u vezi unistavanje naselja i useva, smatrani su

neotklonjivom katastrofom prema kojoj su bili nemocni. Ali u toku vremena,

s razvojem ljudskih znanja, kad se ljudi naucili graditi brane i hidrocentrale,

pokazalo se da se od drustva mogu otkloniti katastrofe poplava koje su ranije

izgledale neotklonjive. Stavise, ljudi su naucili obuzdavati razorne sile

prirode, tako reci osedlati ih, okrenuti snagu vode na korist drustva i

iskoriscavati je za navodnjavanje polja, za dobivanje energije.

Znaci li to da su ljudi time ukinuli zakone prirode, zakone nauke, stvorili

nove zakone prirode, nove zakone nauke? Ne, ne znaci. Stvar je u tome da se

sva ta procedura sprecavanja delovanja razornih snaga vode I iskoriscavanja

tih snaga u interesu drustva odvija bez ikakvog narusavanja, mijenjanja ili

unistavanja zakona nauke, bez stvaranja novih zakona nauke. Naprotiv, sva

ta procedura se ostvaruje na egzaktnoj osnovi zakona prirode, zakona nauke,

jer bi svako narusavanje zakona prirode, i najmanje njihovo narusavanj,

dovelo samo do dezorganizacije stvari, do propasti procedure.

Isto treba reci o zakonima ekonomskog razvoja, o zakonima politicke

ekonomije – svejedno da li je rec o periodu kapitalizma ili o periodu

socijalizma. Kao I u prirodnim naukama, tako I ovde zakoni ekonomskog

razvoja objektivni zakoni, koji odrzavaju procese ekonomskog razvoja sto se

zbivaju nezavisno od volje ljudi. Ljudi mogu otkriti te zakone, spoznati ih I,

oslanjajuci se na njih, iskoriscavati ih u interesu drustva, dati drugi pravac

razornim delovanjima nekih zakona, ograniciti sveru njihovog delovanja,

dati proctor drugim zakonima koji krce sebi put, ali ih ne mogu unistiti ili

stvoriti nove ekonomske zakone.

Jedna od osobenosti politicke ekonomije je u tome da njini, zakoni, za

razliku od prirodnih zakona, nisu dugovecniji, da oni, ili u najmanju ruku

vecina njih, deluju u toku odredjenog istorijskog perioda, posle cega

ustupaju mesto novim zakonima. Ali oni, ti zakoni, ne unistavaju se, nego

gube snagu zbog novih ekonomskih zahteva I silaze s pozornice da bi

ustupili mesto novim zakonima koji se ne stvaraju voljom ljudi, nego nastaju

na bazi novih ekonomskih zahteva.

Pozivaju se na Engelsov Anti-Duhring, na Engelsovu formulu o tome d ace

likvidacijom kapitalizma i podruscenjem sredstava za proizvodnju, d ace

dobiti slobodu od jarma drustveno – ekonomskih odnosa, postati

“gospodari” svog drustvenog zivota. Engels naziva tu slobodu “spoznatom

nuznoscu” A sto moze znaciti “spoznata nuznost”? To znaci da ce ljudi,

spoznavsi objektivne zakone (nuznost), primeniti ih potpuno svesno u

interesu drustva. Bas zato Engels tamo kaze:

“ Zakone svoga vlastitog drustvenog delovanja, koji su dotle pred njima

stajali kao tudji zakoni, kao prirodni zakonikoji nad njima vladaju, ljudi tada

primenjuju sa potpunim poznavanjem stvari I time ih stavljaju pod svoju

vlast.”

Kao sto se vidi Engelsova formula nikako ne govori u prilog onih koji

misled a se u socijalizmu mogu unistiti postojeci ekonomski odnosi I stvoriti

novi. Naprotiv, ona ne zahteva unistenje, nego spoznaju ekonomskih zakona

I njihovu vestu primenu. Kazu da ekonomski zakoni imaju stihijski karakter,

da su delovanja tih zakona neotklonjiva, da je drustvo pred njima nemocno.

To nije tacno. To je fetišizacija zakona, predaja sebe u ropstvo zakonima.

Dokazano je da drustvo nije nemocno pred zakonima, da drustvo moze,

spoznavsi ekonomske zakone i oslanjajuci se na njih, ograniciti sveru

njihovog delovanja, iskoristiti ih u interesu drustva i „osedlati“ ih, kao sto to

biva u odnosu na prirodne sile i njihove zakone, kao sto to biva u gore

navedenom primeru razlivanja velikih reka.

Pozivaju se na posebnu ulogu sovjetske vlasti u izgradnji socijalizma, koja

joj toboze omogucava da unisti postojece zakone ekonomskog razvoja i

„formira“ nove. To je takodje netacno.

Posebna uloga sovjetske vlasti objasnjava se dvema okolnostima: prvo, time

sto sovjetska vlast nije morala zameniti jedan oblik eksploatacije drugim

oblikom, kao sto je bilo to u starim revolucijama, nego likvidirati svaku

eksploataciju; drugo, time sto je zbog nepostojanja bilo kakvih gotovih

elemenata socijalisticke privrede u zemlji morala stvoriti tako reci „ni na

cemu“ nove, socijalisticke oblike privrede.

Taj zadatak je bezuvjetno teak i slozen, bez presedana. Pa ipak je sovjetska

vlast ispunila taj zadatak casno. No ona ga je ispunila ne zato da bi toboze

unistila postojece ekonomske zakone i „formirala“ nove, nego samo zato sto

se oslanjala na ekonomski zakon obaveznog sklada proizvodnih odnosa

karakteru proizvodnih snaga. Proizvodne snage nase zemlje, narocito u

industriji, imale su drustveni karakter, a oblik vlasnistva bio je privatni,

kapitalisticki. Oslanjajuci se na ekonomski zakon obaveznog sklada

proizvodnih odnosa karakteru proizvodnih snaga, sovjetska vlast je

podrustvila sredstva za proizvodnju, ucinila ih vlasnistvom celog naroda i

time unistila sistem eksploatacije, stvorila socijalisticke oblike privrede. Da

nije bilo tog zakona i da se nije oslanjala na njega, sovjetska vlast ne bi

mogla ispuniti svoj zadatak.

Ekonomski zakon obaveznog sklada proizvodnih odnosa karakteru

proizvodnih snaga odavno krci sebi put u kapitalistickim zemljama. Sto on

jos nije sebi prokrcio put i nije izasao na teren, to je zato sto on nailazi na

vrlo jak otpor vec prezivelih snaga drustva. Tu se srecemo sa drugom

osobenoscu ekonomskih razlika. Za razliku od zakona prirodnih nauka, gde

otkrice i primena novog zakona tece vise ili manje glatko, u ekonomskoj

oblasti otkrice i primena novog zakona, koji zadire u interese vec prezivelih

drustvenih snaga, nailaze na vrlo jak otpor tih snaga. Potrebna je snaga,

dakle snaga, drustvena snaga, koja je sposobna savladati otpor. Takva snaga

nasla se u nasoj zemlji u obliku saveza radnicke klase i seljstva, koji cine

ogromnu vecinu drustva. Takva snaga nije se jos nasla u drugim

kapitalistickim zemljama. U tome je tajna toga sto je sovjetskoj vlasti uspelo

razbiti stare drustvene snage, a ekonomski zakon obaveznog sklada

proizvodnih odnosa karakteru proizvodnih snaga dobio je kod nas sirok

prostor.

Kazu da neophodnost planskog (proporcionalnog) razvoja narodne privrede

nase zemlje omogucava sovjetskoj vlasti da unisti postojece i stvori nove

ekonomske zakone. To je sasvim netacno. Ne smeju se mesati nasi godisnji i

petogodisnji planovi s objektivnim ekonomskim zakonom planskog,

proporcionalnog razvoja narodne privrede. Zakon planskog razvoja narodne

privrede nastao je kao protuteza zakonu konkurencije i anarhije proizvodnje

u kapitalizmu. On je nastao na bazi podrustvljenja sredstava za proizvodnju,

nakon sto je zakon konkurencije i anarhije proizvodnje izgubio snagu. On je

stupio na snagu zato sto je socijalisticka narodna privreda moze voditi samo

na osnovi ekonomskog zakona planskog razvoja narodne privrede. To znaci

da zakon planskog razvoja narodne privrede daje mogucnost nasim planskim

organima da pravilno planiraju drustvenu proizvodnju. Ali mogucnost se ne

sme mesati sa stvarnoscu. To su dve razlicite stvari. Da bi se ta mogucnost

pretvorila u stvarnost, potrebno je prouciti taj ekonomski zakon, potrebno je

njime ovladati, potrebno je nauciti primenjivati ga s punim poznavanjem

stvari, potrebno je praviti takve planove koji u potpunosti odrzavaju zahteve

tog ekonomskog zakona.

Kazu da su neki ekonomski zakoni, medju njima i zakon vrednosti, koji

deluju kod nas u socijalizmu, „transformirani“ ili cak „korektno

transformirani“ zakoni na osnovi planske privrede. To takodje nije tacno. Ne

mogu se „transformirati“ zakoni, uz to jos „korektno“. Ako se mogu

transformirati, onda se mogu i unistiti, zamenivsi ih drugim zakonima. Teza

o „transformiranju“ zakona je ostatak nepravilne formule „unistenja“ i

„formiranja“ zakona. Iako je formula o transformiranju ekonomskih zakona

vec davno kod nas usla u upotrebu, bit ce potrebno odreci se nje u interesu

tacnosti. Moze se ograniciti sfera delovanja ovih ili onih ekonomskih

zakona, mogu se spreciti njihova razorna delovanja, ako, razume se, ona

postoje, ali se ne mogu „transformirati“ ili „unistiti“.

Prema tome, kad se govori o „pokoravanju“ sila prirode ili ekonomskih sila,

o „vlasti“ nad njima idt., time se niko ne zeli reci da su ljudi mogu „unistiti“

zakone nauke ili ih „formirati“. Naprotiv, time se hoce reci samo to da ljudi

mogu otkriti zakone, spoznati ih, ovladati njima, nauciti ih primenjivati s

potpunim poznavanjem stvari, iskoristavati ih u interesu drustva i na taj

nacin pokoriti ih, postici vlast nad njima.

Dakle zakoni politick ekonomije u socijalizmu su objektivni zakoni; oni

podrzavaju zakonitost procesa ekonomskog zivota koji se zbivaju nezavisno

od nase volje. Ljudi koji negiraju tu postavku negiraju u stvari nauku, a

negirajuci nauku, negiraju i samim tim mogucnost svakog predvidjanja,

negiraju, prema tome, mogucnost rukovodjenja ekonomskim zivotom.

Netko moze reci da je sve sto je ovde receno pravilno i opstepoznato, ali da

u tome nema niceg novog i da, prema tome, ne vredi traciti vreme na

ponavljanje opstepoznatih istina. Stvar je u tome sto nama, kao rukovodecoj

jezgri, svake godine dolaze hiljade novih mladih kadrova, oni gore od zelje

da nam pomognu, gore od zelje da se afirmiraju, ali nemaju dovoljno

marksistickog odgoja, ne znaju mnoge, nama dobro poznate istine i

prinudjeni su lutati u tami. Oni su osamuceni kolosalnim dostignucima

sovjetske vlasti, njima se vrti u glavi zbog neobicnih uspeha sovjetskog

uredjenja, pa pocinju uobrazavati da sovjetska vlast „moze sve“, da joj je

„sve lako“, da ona moze unistiti zakone nauke, formirati nove zakone. Sto

cemo s tim drugovima? Kako ih odgojiti u duhu marksizma-lenjinizma?

Mislim da je sistematsko ponavljanje takozvanih „opstepoznatih“ istina,

njihovo strpljivo objasnjavanje, jedno od najboljih sredstava za marksisticki

odgoj tih drugova.

2. Pitanje robne proizvodnje u socijalizmu

Neki drugovi tvrde da je partija postupila nepravilno sacuvavsi

robnu proizvodnju nakon sto je uzela vlast i nacionalizovala

sredstva za proizvodnju u nasoj zemlji. Oni smatraju da je partija vec tada morala odstraniti robnu proizvodnju.

Pri tome se pozivaju na Engelsa koji kaze: „Cim drustvo uzme u

posed sredstva za proizvodnju, odstranjuje se robna proizvodnja, a sa njom i vladavina proizvoda nad proizvodjacima“

Ti drugovi se duboko varaju.

Analizirajmo Engelsovu formulu. Engelsova formula ne moze se smatrati potpuno jasnom i preciznom, jer u njoj nema ukazivanja

na to da li je rec o uzimanju u posed drustva svih sredstava za

proizvodnju ili samo jednog dela sredstava za proizvodnju, tj da li

su sva sredstva za proizvodnju predana u opstenarodnu imovinu, ili samo deo sredstava za proizvodnju. Dakle, ova Engelsova formula

moze se shvatiti ovako i onako.

Na drugom mestu Anti-Duhringa Engels govori o ovladavanju „svima sredstvima za proizvodnju, o ovladavanju „ „svom

ukupnoscu sredstava za proizvodnju“. Dakle, Engels u svojoj

formuli ima u vidu nacionalizaciju ne jednog dela sredstava za proizvodnju, nego svih sredstava za proizvodnju, tj. predaju u

opstenarodnu imovinu ne samo sredstva za proizvodnju u industriji

nego i u poljoprivredi. Iz toga sledi da Engels ima u vidu takve zemlje gde su kapitalizam

i koncentracija proizvodnje dovoljno razvijeni, ne samo u industriji

nego i u poljoprivredi, da bi se eksproprirala sva sredstva za proizvodnju u zemlji i predala u opstenarodno vlasnistvo. Engels

smatra, prema tome, da bi u takvim zemljama trebalo, usporedo s

podrustvljenjem svih sredstava za proizvodnju, odstraniti robnu proizvodnju. I to je, dakako, ispravno.

Takva zemlja je bila potkraj proslog stoleca, u momentu

objavljivanja Anti-Duhringa, samo jedna zemlja – Engleska, gde su razvoj kapitalizma i koncentracija proizvodnje, kako u industriji

tako i u poljoprivredi, bili dovedeni do takve tacke da je postojala

mogucnost, u slucaju da proleterijat uzme vlast, predati sva sredstva za proizvodnju u zemlji u opstenarodnu imovinu i izbaciti

iz upotrebe robnu proizvodnju.

U danom slucaju ja apstrahiram od pitanja koje znacenje ima za Englesku spoljnja trgovina sa svojom velikom specificnom

tezinom u narodnoj privredi Engleske. Mislim da bi se tek posle proucavanja tog pitanja moglo definitivno resiti pitanje sudbine

robne proizvodnje u Engleskoj nakon zauzimanja vlasti od strane

proleterijata i nacionalizacije svih sredstava za proizvodnju. Uostalom, ne samo potkraj proslog stoleca, nego ni u danasnje

vreme, nije jos nijedna zemlja dostigla onaj stupanj razvoja

kapitalizma i koncentracije proizvodnje u poljoprivredi kakav vidimo u Engleskoj. Sto se tice ostalih zemalja, u njima, bez obzira

na razvoj kapitalizma na selu, postoji jos mnogobrojna klasa sitnih

i srednjih vlasnika-proizvodjaca na selu, sudbinu kojih bi trebalo odrediti u slucaju da proleterijat uzme vlast.

No evo pitanja: sto da rade proleterijat i njihova partija ako u ovoj

ili onoj zemlji, medju njima i u nasoj, postoje povoljni zahtevi da proletarijat uzme vlast i srusi kapitalizam, gde je kapitalizam u

industriji do te mere koncentrisao sredstva za proizvodnju da se

ona mogu eksproprirati i predati u posed drustva, ali gde je poljoprivreda, bez obzira na rast kapitalizma, jos toliko

razdrobljena medju mnogobrojnim sitnim kapitalistima, jos toliko

razdrobljena medju mnogobrojnim sitnim i srednjim vlasnicima-proizvodjacima te nema mogucnosti za postavljanje pitanja o

eksproporciji tih proizvodjaca?

Na to pitanje Engelsova formula ne daje odgovor. Uostalom, ona i ne mora odgovoriti na to pitanje jer je nikla na bazi drugog pitanja,

naime pitanja kakva treba da bude sudbina robne proizvodnje posle

podrustvljenja svih sredstava za proizvodnju. Dakle, sto da se radi ako nisu podrustvljenja sva sredstva za

proizvodnju nego deo sredstava za proizvodnju, a povoljni zahtevi

da proletarijat uzme vlast postoje; treba il proletarijat uzeti vlast i treba il odmah posle toga unistiti robnu proizvodnju?

Ne moze se, dakako nazvati odgovorom mnjenje nekih

mazovimarksista koji smatraju da bi se u takvim zahtevima mozda trebalo odreci vlasti i cekati dok kapitalizam uspe upropastiti

milione sitnih i srednjih proizvodjaca, pretvorivsi ih u

poljoprivredne radnike, i koncentrisati sredstva za proizvodnju u poljoprtivredi, da bi se tek posle toga moglo postaviti pitanje

uzimanja vlasti od strane proleterijata i podrustvljenja svih sredstava za proizvodnju. Razume se da marksisti ne mogu poci na

takav „izlaz“ ako se ne zele sasvim obrukati.

Takodje se ne moze smatrati odgovorom mnjenje drugih nazovimarksista koji misle da bi trebalo uzeti vlast i poci na

eksproprijaciju sitnih i srednjih proizvodjaca na selu i podrustviti

njihova sredstva za proizvodnju. Na taj besmisleni i prestupni put takodje ne mogu stupiti marksisti, jer bi takav put pokopao svaku

mogucnost pobede proleterske revolucije, bacio seljastvo za duze

vreme u tabor neprijatelja proleterijata. Odgovor na to pitanje dao je Lenjin u svojim radovima o „porezu u

naturi“ i u svom cuvenom „kooperativnom planu“.

Lenjinov odgovor svodi se uprvo na sledece: a) ne propustati povoljne zahteve za uzimanje vlasti, uzeti vlast

ne cekajuci onaj momenat dok kapitalizam uzmogne

upropastiti vise milionsko stanovnistvo sitnih i srednjih individualnih proizvodjaca;

b) eksproprirati sredstva za proizvodnju u industriji i predati ih

u opste narodnu imovinu; c) sto se tice sitnih i srednjih individualnih proizvodjaca,

ujedinjavati ih postupno u proizvodjacke kooperative, tj. u

krupna poljoprivredna poduzeca, kolhoze; d) svestrano razvijati industriju i dati kolhozima savremenu

tehnicku bazu krupne proizvodnje, pri cemu ih ne

eksproprirati, nego, naprotiv, pojacano snadbevati prvorazrednim traktorima i drugim strojevima;

e) radi ekonomske sprege grada i sela, industrije i poljoprivrede,

sacuvati na neko vreme robnu proizvodnju (razmenu putem kupoprodaje), kao za seljastvo jedino prihvatljivi oblik

ekonomskih veza s gradom, I razviti svim silama sovjetsku

trgovinu, drzavnu i kooperativno-kolhoznu, istiskajuci iz robnog prometa sve i svakakve kapitaliste.

Istorija nase socijalisticke izgradnje pokazuje da se taj put razvoja, koji je zacrtao Lenjin, potvrdio kao potpuno ispravan.

Ne moze biti sumnje da je za sve kapitalisticke zemlje, koje imaju vise ili manje mnogobrojnu klasu sitnih i srednjih

proizvodjaca, taj put razvoja jedino moguc i svrsishodan za

pobedu socijalizma. Kazu da robna proizvodnja ipak mora u svim zahtevima dovesti

i obavezno ce dovesti do kapitalizma. To nije tacno. Ne uvek I

ne u svim zahtevima! Robna proizvodnja se nesme izjednacavati s kapitalistickom proizvodnjom. To su dve

razlicite stvari. Kapitalisticka proizvodnja je najvisi oblik robne

proizvodnje. Robna proizvodnja dovodi do kapitalizma samo u tom slucaju ako postoji privatno vlasnistvo na sredstvima za

proizvodnju, ako radna snaga dolazi na trziste ako roba koju

kapitalist moze kupiti i ekspoatirati u procesu proizvodnje, ako dakle u zemlji postoji system eksploatacije najamnih radnika od

strane kapitalista. Kapitalisticka proizvodnjs pocinje tamo gde

su sredstva za proizvodnju koncentrisana u privatnim rukama, a radnici liseni sredstava za proizvodnju, prinudjeni da prodaju

svoju radnu snagu kao robu. Bez toga nema kapitalisticke

proizvodnje. No ako nema tih zahteva koji pretvaraju robnu proizvodnju u

kapitalisticku proizvodnju, ako sredstva za proizvodnju vise

nisu privatno, nego su socijalisticko vlasnistvo, ako sistem najamnog rada ne postoji i radna snaga nije vise roba, ako je

sistem eksloatacije vec odavno likvidiran – sto cemo onda:

moze li se smatrati d ace robna proizvodnja ipak dovesti do kapitalizma? Ne, ne moze se smatrati. A nase drustvo je upravo

takvo drustvo gde privatno vlasnistvo na sredstva za

proizvodnju, sistem najamnog rad i sistem eksploatacije vec davno ne postoje.

Robna proizvodnja ne sme se promatrati kao nesto dovoljno

samo sebi, nezavisno od okolnih ekonomskih zahteva. Robna proizvodnja je starija od kapitalisticke proizvodnje. Ona je

postojala u robovlasnickom uredjenju i posluzivala ga, a ipak

nije dovela do kapitalizma. Ona je postojala u feudalizmu i posluzivala ga, ali, bez obzira na to sto je pripremala neke

zahteve za kapitalisticku proizvodnju, nije dovela do kapitalizma. Pita se: zasto robna proizvodnja ne moze

posluzivati takodje, u nekom razdoblju, nase socijalisticko

drustvo a da ne dovede do kapitalizma, ako se ima u vidu da robna proizvodnja kod nas nije tako neograniceno i

sveobuhvatno rasprostranjena kao u kapitalistickim zahtevima.,

da je ona kod nas stavljena u stroge okvire zahvaljujuci takvim odlucujucim ekonomskim zahtevima kao sto su drustveno

vlasnistvo nad sredstvima za proizvodnju, likvidacija sistema

zakupnog rada, likvidacija sistema eksploatacije? Kazu da je, nakon sto je u nasoj zemlji uspostavljena dominacija

drustvenog vlasnistva nad sredstvima za proizvodnju, a sistem

zakupnog rada i eksploatacije likvidiran, postojanje robne proizvodnje izgubilo smisao, da bi zbog toga trebalo odstraniti

robnu proizvodnju.

I to je netacno. Danas, postoje kod nas dva glavna oblika socijalisticke proizvodnje: drzavna – opstenarodna i kolhozna,

koja se ne moze nazvati opstenarodnom. U drzavnim

preduzecima sredstva za proizvodnju i rezultat proizvodnje su svenarodno vlasnistvo. A u kolhoznim preduzecima, iako

sredstva za proizvodnju (zemlja, masine) pripadaju drzavi, i

rezultat proizvodnje je vlasnistvo pojedinih kolhoza, jer je rad u kolhozima, kao i seme njihov vlastiti, a zemlja koja je predata

kolhozima na vecno koriscenje, kolhozi fakticki raspolazu kao

svojim vlasnistvom bez obzira na to sto je ne mogu prodati, kupiti, dati pod zakup ili zaloziti.

Ova okolnost vodi tome da drzava moze raspolagati samo

proizvodima drzavnih poduzeca, dok kolhoznim proizvodima, kao svojim vlasnistvom, raspolazu samo kolhozi. No kolhozi

nece da otudjuju svoje produkte drugacije nego u obliku robe,

za koju zele u razmeni dobiti potrebnu robu koja njima treba. Drugih ekonomskih veza s gradom, osim robnih, osim razmene

kupoprodajom, danas kolhozi ne prihvataju. Stoga su robna

proizvodnja i robni promet danas kod nas isto takva nuznost kakva su bili, recimo, pre trideset godina, kad je Lenjin objavio

neophodnost svestranog razvoja robnog prometa. Dabome, kad se umesto dva osnovna proizvodjaca sektora,

drzavnog i kolhoznog, bude pojavio jedan sveobuhvatan

proizvodjacki sektor s pravom raspolaganja svom potrosackom proizvodnjom zemlje, robni promet sa svojom „novcanom

privredom“ isceznut ce kao nepotreban element narodne

privrede. Ali dok toga jos nema, dok ostaju dva osnovna proizvodjacka sektora, robna proizvodnja i robni promet moraju

ostati na snazi kao nuzan i veoma koristan element u sistemu

nase narodne privrede. Kako ce doci do stvaranja jednog ujedinjenog sektora, da li tako sto ce drzavni sektor naprosto

progurati kolhozni sektor, sto je malo verovatno (jer bi to bilo

shvaceno kao“eksproporcija kolhoza“) ili tako sto ce se organizovati jedan opstenarodni privredni organ

(s predstavnistvom drzavne industrije i kolhoza), najpre s

pravom evidencije sve proizvodnje za potrosnju u zemlji, a tokom vremena i raspodele proizvodnje putem, recimo, razmene

proizvoda – to je posebno pitanje koje zahteva posebno

razmatranje. Dakle, nasa robna proizvodnja nije obicna robna proizvodnja,

nego je robna proizvodnja posebne vrste, robna proizvodnja bez

kapitalista, koja ima posla uglavnom s robama ujedinjenih socijalistickih proizvodjaca (drzava, kolhozi, kooperacija), cija

je svera delovanja ogranicena na predmete licne potrosnje,

proizvodnja koja se, ocigledno nikako ne moze razviti u kapitalisticku proizvodnju i kojoj je sudjeno da zajedno sa

svojom „novcanom privredom“ posluzuje razvoj i ucvrscenje

socijalisticke proizvodnje. Stoga apsolutno nemaju pravo drugovi koji izjavljuju da ce kod

nas, ukoliko socijalisticko drustvo ne likvidira robne oblike

proizvodnje, morati biti uspostavljene sve ekonomske kategorije svojstvene kapitalizmu: radna snaga kao roba, visak vrednosti,

kapital, profit na kapital, prosecna profitna stopa itd. Ti drugovi

mesaju robnu proizvodnju s kapitalistickom proizvodnjom i misle da, cim postoji robna proizvodnja, mora postojati i

kapitalisticka proizvodnja. Oni ne shvataju da se nasa robna proizvodnja korenito razlikuje od robne proizvodnje u

kapitalizmu.

Stavise, ja mislim da je potrebno odbaciti i neke druge pojmove uzete iz Marksovog Kapitala, gde se Marks bavio analizom

kapitalizma i umesto nalepljene na nase socijalisticke odnose.

Imam u vidu, medju ostalim pojmove kao sto su „potreban“ i „visak“ rada, „potreban“ proizvod i „visak“ proizvoda,

„potrebno“ vreme i „visak“ vremena. Marks je analizirao

kapitalizam zato da bi razjasnio izvor eksploatacije radnicke klase, visak vrednosti, i dao radnockoj klasi, lisenoj sredstava za

proizvodnju, duhovno oruzije za rusenje kapitalizma. Razumljivo

je da se Marks pri tome koristi pojmovima (kategorijama) koji potpuno odgovaraju kapitalistickim odnosima. Ali vise je nego

cudno sluziti se tim pojmovima kad radnicka klasa ne samo sto

nije lisena vlasti i sredstava za proizvodnju, nego naprotiv, drzi u svojim rukama vlast i poseduje sredstva za proizvodnju. Prilicno

apsurdno zvuce sada, u nasem uredjenju, reci o radnoj snazi kao

robi i o „najmu“ radnika: kao da radnicka klasa koja poseduje sredstva za proizvodnju sama sebe unajmljuje i sama sebi prodaje

svoju radnu snagu. Isto je tako cudno govoriti sada o

„potrebnom“ radu i „visku“ rada: kao da rad radnika u nasim zahtevima dan drustvu za prosirenje proizvodnje, razvoj

obrazovanja, zastitu zdravlja, organizaciju odbrane itd. nije isto

tako potreban radnickoj klasi koja je danas na vlasti, kao i rad tako potreban radnickoj klasi koja je danas na vlasti, kao i rad

utrosen za pokrice licnih potreba radnika i njihove porodice.

Treba istaci da Marks u svom radu Kritika Gotskog programa, gde on vise ne istrazuje kapitalizam nego, izmedju ostalog, prfu

fazu komunistickog drustva, smatra rad koji se daje drustvu za

prosirenje proizvodnje, za obrazovanje, zastitu zdravlja, administrativne troskove, stvaranje rezervi itd. isto tako

potrebnim kao i rad utrosen za pokrice potrosnih potreba radnicke

klase. Mislim da nasi ekonomisti moraju uciniti kraj tom nesuglasju starih pojmova novom stanju stvari u nasoj

socijalistickoj zemlji, zamenivsi stare pojmove novima koji odgovaraju novoj situaciji.

Mi smo to nesuglasije mogli trpeti do neko doba, ali sad je doslo

vreme kad moramo, najzad, likvidirti to nesuglasije.

3.Pitanje zakona vrednosti u socijalizmu

Ponekad pitaju: postoji li i deluje li kod nas, u nasem

socijalistickom uredjenju, zakon vrednosti? Da, postoji i deluje. Tamo gde postoji robe i robna proizvodnja,

ne moze da ne bude i zakona vrednosti.

Svera delovanja zakona vrednosti proteze se kod nas pre svega na robni promet, na razmenu roba kupoprodajom, na razmenu

uglavnom roba licne potrosnje. Tu, u toj oblasti, zakon

vrednosti zadrzava, dakako u odredjenim granicama, ulogu regulatora.

Ali delovanja zakona vrednosti ne ogranicuju se na sveru robnog prometa. Ona se protexu i na proizvodnju. Doduse,

zakon vrednosti nema regulirajuce znacenje u nasoj

socijalistickoj proizvodnji, ali on ipak deluje na proizvodnju, i to se mora uzimati u obzir pri rukovodjenju proizvodnjom.

Stvar je u tome sto se potrosacki proizvodi, potrebni da se

namiri trosenje radne snage u procesu proizvodnje, proizvode kod nas i realizaciju kao robe koje podlezu delovanju zakona

vrednosti. Tu se upravo i pokazuje delovanje zakona vrednosti

na proizvodnju. U vezi s tim u nasim poduzecima imaju aktuelno znacenje pitanja kao sto su pitanje samofinansiranja i

rentabilnosti, pitanje troskova kostanja, pitanje cena itd. Stoga

nasa poduzeca ne mogu i ne smeju voditi racuna o zakonu vrednosti.

Dali je to dobro? Nije lose. U danasnjim nasim zahtevima to

stvarno nije lose, jer ta okolnost odgaja nase privrednike u duhu racionalnog vodjenja proizvodnje i disciplinira ih. Nije lose, jer

uci nase privrednike da sistematski poboljsavaju velicine

proizvodnje, da ih izracunavaju tacno i da isto tako tacno uzimaju u obzir realne stvari u proizvodnji, a ne da se bave

brbljanjem o „orijentacijonim podacima“ isisanim iz prsta.

Nije lose, jer uci nase privrednike da traze, nalaze i iskoristavaju

skrivene rezerve u krilu proizvodnje, a ne da ih gaze nogama. Nije lose, jer uci nase privrednike da sistematski poboljsavaju

metode proizvodnje, snizavaju troskove kostanja proizvodnje,

ostvaruju samofinansiranje i postizu rentabilnost poduzeca. To je dobra prakticna skola koja ubrzava rast nasih privrednih

kadrova i njihovo pretvaranje u prave rukovodioce socijalisticke

proizvodnje na danasnjoj etapi razvoja. Nesreca nije u tome sto zakon vrednosti deluje kod nas na

proizvodnju. Nesreca je u tome sto su nasi privrednici i planeri,

uz male iznimke, lose upoznati s delovima zakona vrednosti, ne proucavaju ih i ne znaju ih uzimati u obzir u svojim

proracunima. Time se zapravo i objasnjava zbrka koja jos vlada

kod nas u pitanju politike cena. Evo jedan od mnogobrojnih primera. Pre nekog vremena bilo je odluceno da se u interesu

proizvodnje pamuka sredi odnos cena pamuka prema zitu, da se

tacno odrede cene zitu koje se prodaje uzgaivacima pamuka i da se povise cene pamuka koji se daje drzavi. U vezi s tim nasi

privrednici i planeri dali su predlog koji j morao zacuditi

clanove CK, jer je u njemu predlagalo da cena tone zita bude gotovo ista kao cena tone pamuka, pri cemu je cena tone zita

bila izjednacena s cenom tone psenicnog hleba. Na primedbe

clanova CK da cena tone psenicnog hleba mora biti visa od cene tone zita zbog dodatnih troskova za meijavu i pecenje, da je

pamuk uopste mnogo skuplji nego zito, o cemu svedoce i

svetske cene pamuka i zita, autori predloga nisu mogli reci nista uverljivo. Zbog toga je CK morao tu stvar uzeti u svoje ruke,

sniziti cene zita, i povisiti cene pamuka. Sto bi bilo da je predlog tih drugova dobio zakonsku nagu? Upropastili bismo

uzgajivace pamuka i ostali bez pamuka.

Znaci li, medjutim, sve to da delovanje zakona vrednosti imaju kod nas isti prostor kao u kapitalizmu, da je zakon vrednosti kod

nas regulator proizvodnje? Ne, ne znaci. U stvari je sfera

delovanja zakona vrednosti u nasem ekonomskom sistemu strogo ogranicena i stavljena u okvire. Vec je bilo receno da je

svera delovanja robne proizvodnje u nasem sistemu ogranicena i

stavljena u okvire. To isto treba reci o sveri delovanja zakona vrednosti. Nema sumnje da nepostojanje privatnog vlasnistva

nad sredstvima za proizvodnju, kako u gradu tako i na selu, ne

mogu a da ne ogranice sferu delovanja zakona vrednosti i stupanj njegovog uticaja na proizvodnju. U istom pravcu deluje

zakon planskog razvoja narodne privrede, koji je zamenio zakon

konkurencije i anarhije proizvodnje. U istom pravcu deluju nasi godisnji i petogodisnji planovi, i uopste sva nasa ekonomska

politika, koji se oslanjaju na zahteve zakona planskog razvoja

narodne privrede. Sve to dovodi k tome da je svera delovanja zakona vrednosti

kod nas strogo ogranicena, i zakon vrednosti ne moze u nasem

sistemu igrati ulogu regulatora proizvodnje. Time se zapravo i objasnjava ta iznenadjujuca cinjenica da, bez

obzira na neprekidan buran rast nase socijalisticke proizvodnje,

zakon vrednosti ne vodi kod nas do kriza hiperprodukcije, dok isti zakon vrednosti, koji u kapitalizmu ima siroku sferu

delovanja, i pored niskog tempa rasta proizvodnje u

kapitalistickim zemljama, vodi do periodicnih kriza hiperprodukcije.

Kazu da je zakon vrednosti stalan zakon, obavezan za sve

periode istorijskog razvoja, da ce on, ako i izgubi snagu kao regulator odnosa razmene u periodu druge faze komunistickog

drustva, u toj fazi razvoja sacuvati svoju snagu kao regulator

odnosa medju razlicitim granama proizvodnje, kao regulator podele rada medju granama proizvodnje.

To je potpuno netacno. Vrednost je, kao i zakon vrednosti, istorijska kategorija vezana za postojanje robne proizvodnje. S

iscezavanjem robne proizvodnje isceznut ce i vrednost sa

svojim oblicima i zakon vrednosti. U drugoj fazi komunistickoj drustva kolicina rada utrosena na

izradu proizvoda mjerit ce se, ne zaobilaznim putem, ne preko

vrednosti i njenih oblika, kako to biva u robnoj proizvodnji, nego direktno i neposredno – kolicinom vremena, kolicinom sati

utrosenih na izradu proizvoda. Sto se pak tice podele rada,

podelu rada medju granama proizvodnje nece regulirati zakon vrednosti, koji ce do tog vremena izgubiti snagu, vec rast

potreba drustva za proizvodima. To ce biti drustvo gde ce

proizvodnja biti regulisana potrebama drustva, a izracunavanje potreba drustva dobit ce prvorazredno znacenje za organe

planiranja. Potpuno je nepravilna i tvrdnja da u nasem

danasnjem ekonomskom sistemu, u prvoj fazi razvoja komunistickog drustva, zakon vrednosti toboze regulira

„proporcije“ podele rada medju razlicitim granama proizvodnje.

Kad bi to bilo tacno, onda je neshvatljivo zasto kod nas ne razvijaju svom snagom laku industriju kao najrentabilniju,

poglavito ispred teske industrije, koja je cesto manje rentabilna,

a ponekad uopste nije rentabilna? Kad bi to bilo tacno, onda je neshvatljivo zasto kod nas jos ne

zatvaraju niz zasad jos nerentabilnih poduzeca teske indutrije,

gde rad radnika ne daje „nuzan efekt“, i ne ostvaruju nova poduzeca bezuvjetno rentabilne lake industrije, gde bi rad

radnika mogao dati „veci efekat“?

Kad bi to bilo tacno, onda je neshvatljivo zasto kod nas ne prebacuju radnike iz mmalo rentabilnih poduzeca, mada i

veoma nuznih za narodnu privredu, u poduzeca rentabilnija, u

skladu sa zakonom vrednosti, koji, toboze, regulira „proporcije“ podele rada medju granama proizvodnje?

Ocigledno je da bismo se, iduci stopama tih drugova, morali

odreci primata proizvonje sredstava za proizvodnju u korist proizvodnje sredstava za potrosnju. A sto znaci odreci se

primata proizvodnje sredstava za proizvodnju? To znaci unistiti mogucnost neprekidnog rasta nase narodne privrede,jer se

neprekidan rast narodne privrede ne moze ostvariti a da se

ujedno ne ostvaruje primat proizvodnje sredstava za proizvodnju.

Ti drugovi zaboravljaju da zakon vrednosti moze biti regulator

proizvodnje samo u kapitalizmu, pri postojanju privatnog vlasnistva na sredstva za proizvodnju, pri postojanju

konkurencije, anarhije proizvodnje, kriza hiperprodukcije. Oni

zaboravljaju da je svera delovanja zakona vrednosti kod nas ogranicena postojanjem drustvenog vlasnistva na sredstva za

proizvodnju, delovanjem zakona planskog razvoja narodne

privrede – prema tome, ogranicena takodjer nasim godisnjim i petogodisnjim planovima, koji su priblizan odraz zahteva tog

zakona. Neki drugovi zakljucuju odatle da zakon planskog

razvoja narodne privrede i planiranje narodne privrede unistavaju princip rentabilnosti proizvodnje. To je sasvim

netacno. Stvar stoji upravo obrnuto . Ako uzmemo rentabilnost,

ne s gledista pojedinih poduzeca ili grana proizvodnje, i ne u proseku jedne godine, nego s gledista cele narodne privrede i u

proseku, recimo, 10-15 godina, sto bi bio jedino pravilan pristup

pitanju, onda privremena i nepostojna rentabilnost pojedinih poduzeca ili grana proizvodnje ne moze izdrzati nikakvo

usporedjenje s onim visim oblikom postojane i trajne

rentabilnosti koju nam daju delovanja zakona planskog razvoja narodne privrede i planiranja narodne privrede izbavljujuci nas

od perijodicnih ekonomskih kriza, koje razaraju narodnu

privredu i nanose drustvu kolosalnu materijalnu stetu, osiguravajuci nam neprekidan rast narodne privrede s njegovim

visokim tempom.

Ukratko: ne moze biti sumnje da u nasim danasnjim socijalistickim zahtevima proizvodnje zakon vrednosti ne moze

biti „regulator proporcija“ u podeli rada medju raznim granama

proizvodnje.

3. Pitanje iskorenjivanja suprotnosti izmedju grada i

sela, izmedju umnog i fizickog rada, a takodje i

pitanje likvidacije razlika medju njima

Ovaj naslov dodiruje niz problema koji se jedan od drugog bitno

razlikuju, no ujedinjavanjem ih u jednom poglavlju, ne zato sto bih

brkao jedan s drugim, vec iskljucivo radi kratkoce izlaganja. Problem unistenja suprotnosti izmedju grada i sela, izmedju

industrije i poljoprivrede, poznat je problem koji su jos davno

postavili Marks i Engels. Ekonomska osnova te suprotnosti je ekspoatacija sela od strane grada, eksproporcija seljastva i

osiromasivanje vecine seoskog stanovnistva citavim tokom razvoja industrije, trgovine kreditnog sistema u kapitalizmu. Stoga

suprotnost izmedju grada i sela u kapitalizmu treba promatrati kao

suprotnost interesa. Na tom tlu je ponikao neprijateljski odnos sela prema gradu i uopste prema „gradskim ljudima“.

Nesumljivo je da je s unistenjem kapitalizma i sistema

eksploatacije, s ucvrscenjem socijalistickog uredjenja u nasoj zemlji morala isceznuti i suprotnost interesa izmedju grada i sela,

izmedju industrije i poljoprivrde. Tako se i dogodilo. Ogromna

pomoc nasem seljastvu od socijalistickog grada, od nase radnicke klase, pruzena pri likvidiranju veleposednika i kulaka, ucvrstila je

tlo za savez radnicke klase i seljastva, a sistematsko snadbevanje

seljastva i njegovih kolhoza prvorazrednim traktorima i drugim masinama pretvorilo je savez radnicke klase i seljastva u

prijateljstvo medju njima. Dakako, radnici i kolhozno seljastvo

cine ipak dve klase koje se svojim polozajem razlikuju jedna od druge. Ali ta razlika nimalo ne oslabljuje njihovo prijateljstvo.

Naprotiv, njihovi interesi leze na jednoj zajednickoj liniji, na liniji

ucvrscivanja socijalistickog uredjeja i pobede komunizma. Stoga nije nikakvo cudo sto od bivseg nepoverenja, a pogotovo od

mrznje sela prema gradu, nije ostalo ni traga.

Sve to znaci da je tlo za suprotnosti izmedju grada i sela, izmedju

industrije i poljoprivrede, danasnji nas socijalisticki sistem likvidirao. To, dakako, ne znaci da unistenje suprotnosti izmedju

grada i sela mora dovesti do „propasti velikih gradova“. Veliki

graovi ne samo sto nece propasti nego ce se jos pojavljivati novi veliki gradovi kao centri najveceg rasta kulture, kao centri ne samo

velike industrije, nego i prerade poljoprivrednih proizvoda i

snaznog razvoja svih grana prehrambene industrije. Ta okolnost ce olaksati kulturni procvat zemlje i dovesti do izjednacavanja

zahteva zivota u gradu i na selu.

Analogno stanje imamo s problemom unistenja suprotnosti izmedju umnog i fizickog rada. Taj problem je takodje poznat

problem, koji su davno postavili Marks i Engels. Ekonomska

osnova suprotnosti izmedju umnog i fizickog rada je eksploatacija ljudi fizickog rada od strane predstavnika umnog rada. Svima je

poznat raskid koji je postojao u kapitalizmu izmedju ljudi fizickog

rada u poduzecima i ukovodeceg personala. Poznato je na bazi tog raskida razvijao neprijateljski odnos radnika prema direktoru,

prema poslovodji, prema inzenjeru i drugim predstavnicima

tehnickog personala kao njihovim neprijateljima. Razume se da je sa unistenjem kapitalizma i sistma eksploatacije morala isceznuti i

suprotnost interesa izmedju fizickog i umnog raa. I ona je doista

iscezla u nasem savremenom socijalistickom sistemu. Sada ljudi fizickog rada i rukovodeci personal nisu neprijatelji, nego su

drugovi-prijatelji, clanovi jedinstvenog drustvenog proizvodjackog

kolektiva, krvno zainteresirani za napredovanje i poboljstanje proizvodnje. Od bivseg neprijateljstva izmedju njih nije ostalo ni

traga. Sasvim drugi karakter ima problem iscezavanja razlika izmedju grada (industrije) i sela (poljoprivrede), izmedju fizickog i

umnog rada. Taj problem klasici marksizma nisu postavljali. To je

nov problem koji je postavila praksa nase socijalisticke izgradnje. Nije li taj problem ishitren, ima li on za nas neko prakticno ili

teorijsko znacenje? Ne, taj problem se nesme smatrati ishitrenim.

Naprotiv, on je za nas u najvecoj meri ozbiljan problem.

Ako uzmemo, na primer, razliku izmedju poljoprivrede i industrije,

ona se kod nas svodi ne samo na to da se zahtevi rada u poljoprivredi razlikuje od zahteva rada u industriji, nego pre svega

i uglavnom na to da u industriji imamo opstenarodno vlasnistvo na

sredstva za proizvodnju i na rezultate proizvodnje, dok u poljoprivredi nemamo opstenarodno, nego imamo grupno,

kolhozno vlasnistvo. Vec je bilo reci da ta okolnost vodi k

ocuvanju robnog prometa, da ce tek s isceznucem ove razlike izmedju industrije i poljoprivrede moci da iscezne robna

proizvodnja sa svim posledicama koje odatle izviru. Prema tome,

ne sme se negirati da isceznuce ove birne razlike izmedju poljoprivrede i industrije mora za nas imati prvorazredno znacenje.

To isto mora se reci o problemu unistenja bitne razlike izmedju

umnog i fizickog rada. Taj problem ima za nas takodjer prvorazredno znacenje. Prije pocetka razvoja masovnog

socijalistickog takmicenja rast proizvodnje je kod nas bio spor, a

mnogi drugovi su postavljali cak pitanje uspostavljanja tempa razvoja industrije. To se objasnjava uglavnom time sto je kulturno-

tehnicki nivo radnika bio odvec nizak i daleko je zaostajao za

nivoom tehnickog personala. Stvar se medjutim, korjektno promenila kad je socijalisticko takmicenje dobilo kod nas masovan

karakter. Upravo posle toga je industrija posla napred ubrzanim

tempom. Zasto je socijalisticko takmicenje dobilo masovan karakter? Zato sto su se medju radnicim nasle citave grupe drugova

koji su ne samo osvojili tehnicki minimum, nego su otisli dalje,

izravnli se sa tehnickim personalom, poceli su ispravljivati tehnicare i inzenjere, rusiti postojece norme kao zastarele, uvoditi

nove, suvremene norme itd. Sto bi bilo kad ne bi samo pojedine grupe radnika, nego vecina radnika podigla svoj kulturno-tehnicki

nivo na nivo inzenjersko-tehnickog personala? Nasa industrija bila

bi podignuta na visinu nedostiznuindustriji drugih zemalja. Prema tome, ne smije se negirati da unistenje postojece razlike izmedju

umnog i fizickog rada putem podizanja kulturno-tehnickog nivoa

radnika na nivo tehnickog personala mora kod nas imati prvorazredno znacenje.

Neki drugovi tvrde da ce s vremenom isceznuti ne samo postojeca

razlika izmedju industrije i poljoprivrede, imedju fizickog i umnog rada, nego da ce isceznuti i svaka razlika medju njima. To nije

tacno. Unistenje postojece razlike izmedju industrije i

poljoprivrede ne moze dovesti do unistenja svake razlike medju njim. Nekakva razlika, makar i nebitna, bezuvjetno ce ostati zbog

razlika u uvjetim rada u industriji i poljoprivrdi. Cak i u industriji,

ako se imaju u vidu njene razlicite grane, uvjet rada nisu svuda jednaki: uvjeti rada, na primer, rudara u ugljenokopu razlikuju se

od uvjeta rada kopaca rude razlikuju se od uvjeta rada radnika u

masinogrdnji. Ako je to tocno, onda se utoliko vise mora sacuvati neka razlika izmedju industrije i poljoprivrede.

To isto treba reci o razlici izmedju umnog rada i fizickog rada.

Bitna razlika medju njima, u smislu raskida u kulturno-tehnickom nivou, bezuvjetno ce isceznuti. Ali nekakva razlika, mada i

nebitna, ipak ce se sacuvati vec zato sto uvjeti rad rukovodeceg

kadra poduzeca nisu jednaki uvjetima rada radnika. Drugovi koji tvrde suprotno oslanjaju se, vjerojatno, na poznatu

formulaciju u nekim mojim istupanjima gde se govori o unistenju

razlike izmedju industrije i poljoprivrede , izmedju umnog i fizickog rada, bez napomene da je rec o unistenju bitne, a ne svake

razlike. Drugovi su upravo tako shvatili moju formulaciju ,

predpostavivsi da ona znaci unistenje svake razlike. No to znaci da je formulacija bila neprecizna, nezadovoljavajuca. Nju treba

odbaciti i zameniti drugom formulacijom koja govori o unistenju

bitnih razlika i ocuvanju nebitnih razlika izmedju industrije i poljoprivrde, izmedju umnog i fizickog rada.

1. Pitanje raspada jedinstvenog

svetskog tržišta i produbljavanja krize svetskog kapitalističkog sistema

Najvažnijim ekonomskim rezultatima drugog svetskog rata i njegovih privrednih posledica treba smatrati raspad jedinstvenog,

sveobuhvatnog svetskog tržišta. Ta okolnost je uslovila daljnje

produbljivanje opšte krize svetskog kapitalističkog sistema. Sam drugi svetski rat rodio se iz te krize. Svaka od dve

kapitalističke koalicije, koje su se u toku rata uhvatile u koštac,

računala je da će razbiti protivnika i postići svetsku dominaciju. U tome su tražile izlaz iz krize. Sjedinjene Američke Države su

računale da će izbaciti iz stroja svoje najopasnije konkurente,

Nemačku i Japan, prigrabiti inostrana tržišta, svetske resurse sirovina i postići svetsku dominaciju.

Ali rat nije ispunio te nade. Doduše, Nemačka i Japan su bili

izbačeni iz stroja kao konkurenti triju glavnih kapitalističkih zemalja: SAD, Engleske i Francuske. Ali usporedo s tim su od

kapitalističkog sistema otpale Kina i druge narodno-demokratske

zemlje u Evropi, stvorivši zajedno sa Sovjetskim Savezom jedinstven i moćan socijalistički tabor, koji stoji nasuprot taboru

kapitalizma. Ekonomski rezultat postojanja dvaju suprotnih

tabora bilo je to da se jedinstveno, sveobuhvatno svetsko tržište raspalo, usled čega sad imamo dva paralelna svetska tržišta, koja

također stoje jedno nasuprot drugome.

Valja primetiti da su SAD, Engleska i Francuska same doprinele, dakako mimo svoje volje, formiranju i učvršćivanju novog

paralelnog svetskog tržišta. One su podvrgle ekonomskoj blokadi SSSR, Kinu i evropske narodno-demokratske zemlje koje nisu

ušle u sistem Maršalova plana , misleći ih time ugušiti. A u stvari

nije se postiglo ugušenje, nego učvršćenje novog svetskog tržišta. Osnovno u toj stvari nije, dakako, u ekonomskoj blokadi, nego u

tome što su u periodu posle rata te zemlje ekonomski zbile redove

i organizirale ekonomsku suradnju i uzajamnu pomoć. Iskustvo te saradnje pokazuje da nijedna kapitalistička zemlja ne bi mogla

dati takvu stvarnu i tehnički kvalificiranu pomoć

narodnodemokratskim zemljama kakvu im daje Sovjetski Savez. Stvar nije samo u tome što je ta pomoć maksimalno jeftina i

tehnički prvorazredna. Stvar je prije svega u tome što u osnovi te

saradnje leži iskrena želja da jedna drugoj pomognu i da se postigne opšti ekonomski uspon. Kao posledicu imamo visok

tempo razvoja industrije u tim zemljama. Može se sa sigurnošću

reći da će pri takvom tempu razvoja industrije stvar brzo doći dotle da te zemlje ne samo što neće trebati da dopremaju robu iz

kapitalističkih zemalja, nego će i same osetiti potrebu da

isporučuju van zemlje pretičak roba svoje proizvodnje. A iz toga sledi da se sfera primene sile od strane glavnih

kapitalističkih zemalja (SAD, Engleska, Francuska) nad svetskim

resursima neće proširivati nego sužavati, da će se uslovi svetskog tržišta prodaje za ove zemlje pogoršavati, a nedovoljno

iskorištavanje preduzeća u tim zemljama povećavati. U tome se,

zapravo, i sastoji produbljivanje opšte krize svetskog kapitalističkog sistema u vezi s raspadom svetskog tržišta.

To osećaju sami kapitalisti, jer teško je ne osetiti gubitak takvih

tržišta kao što su SSSR, Kina. Oni nastoje svladati ove teškoće Maršalovlm planom, ratom u Koreji , trkom u naoružavanju,

militarizacijom industrije. A to je vrlo slično onom kad se

utopljenici i za slamku hvataju. U vezi s takvom situacijom pred ekonomiste su se postavila dva

pitanja:

a) Može li se tvrditi da poznata Staljinova teza o relativnoj stabilnosti tržišta u periodu opšte krize kapitalizma, izrečena prije

drugog svetskog rata, još ostaje na snazi? b) Može li se tvrditi da poznata Lenjinova teza, izrečena u

proleće 1916, da, bez obzira na truljenje kapitalizma,

„kapitalizam u celini raste neizmerno brže nego pre“ — još uvijek važi?

Mislim da se to ne može tvrditi. Zbog novih uslova koji su nastali

u vezi s drugim svetskim ratom, valja smatrati da su obe teze izgubile vrednost.

2. Pitanje neizbežnosti ratova

među kapitalističkim zemljama

Neki ljudi tvrde da su, zbog razvoja novih međunarodnih uslova

posle drugog svetskog rata, ratovi među kapitalističkim zemljama

prestali biti neizbežni. Oni smatraju da su protivrečnosti između tabora socijalizma i tabora kapitalizma jače nego protivrečnosti

među kapitalističkim zemljama, da su Sjedinjene Američke

Države dovoljno potčinile sebi druge kapitalističke zemlje zato da im ne bi dale da ratuju međusobno i oslabljuju jedna drugu, da su

vodeći ljudi kapitalizma dovoljno poučeni iskustvom dvaju

svetskih ratova, koji su naneli ozbiljnu štetu celom kapitalističkom svetu, a da bi sebi dopustili ponovno uvući

kapitalističke zemlje u rat među sobom — da su zbog svega toga

ratovi među kapitalističkim zemljama prestali biti neizbežni. Ti ljudi se varaju. Oni vide spoljašnje pojave koje se svetlucaju

na površini, a ne vide one dubinske snage koje će, iako zasad

deluju neprimetno, ipak određivati tok događaja. Izvana sve kao da stoji „zadovoljavajuće“: Sjedinjene Američke

Države pritegle su Zapadnu Evropu, Japan i druge kapitalističke

zemlje; Nemačka (Zapadna), Engleska, Francuska, Italija, Japan, dospevši u šape SAD, poslušno ispunjavaju narađenja SAD. No

bilo bi nepravilno misliti da se to „zadovoljavajuće stanje“ može

sačuvati „u vek vekova“, da će te zemlje bez kraja i konca trpeti dominaciju i jaram Sjedinjenih Američkih Država, da se one neće

pokušati istrgnuti iz američkog ropstva i poći putem samostalnog razvoja.

Uzmimo pre svega Englesku i Francusku. Nema sumnje da su te

zemlje imperijalističke. Nema sumnje da jeftine sirovine i osiguranje tržišta prodaje imaju za njih prvorazredno značenje.

Može li se pretpostavljati da će one bez kraja trpeti današnju

situaciju kad Amerikanci, pod izgovorom „pomoći“ po liniji Maršalova plana, prodiru u ekonomiju Engleske i Francuske,

nastojeći je pretvoriti u dodatak ekonomije Sjedinjenih

Američkih Država, kad američki kapital zahvata sirovine i tržišta prodaje u anglo-francuskim kolonijama i priprema na taj način

katastrofu za visoke profite anglo-francuskih kapitalista? Neće li

biti tačnije reći da će kapitalistička Engleska, a za njom i kapitalistička Francuska biti na kraju krajeva prisiljene otrgnuti se

iz zagrljaja SAD i poći u sukobe s njima da bi osigurale sebi

samostalnu poziciju i, naravno, visoke profite. Pređimo na glavne pobeđene zemlje, na Nemačku (Zapadnu) i

Japan. Te zemlje sad životare pod čizmom američkog

imperijalizma. Njihova industrija i poljoprivreda, njihova trgovina, njihova vanjska i unutrašnja politika, sva njihova

svakidašnjica sputane su američkim „režimom“ okupacije. A te

zemlje su do jučer bile velike imperijalističke države koje su tresle temeljima dominacije Engleske, SAD i Francuske u Evropi,

u Aziji. Misliti da te zemlje neće pokušavati ponovo stati na

noge, slomiti „režim“ SAD i istrgnuti se na put samostalnog razvoja — znači verovati u čuda.

Kažu da su protivrečnosti između kapitalizma i socijalizima jače

od protivrečnosti među kapitalističkim zemljama. Teorijski je to, dakako, tačno. To je tačno ne samo sad, u današnje vreme — to je

bilo tačno i pre drugog svetskog rata. I to su više ili manje

shvaćali rukovodioci kapitalističkih zemalja. Pa ipak drugi svetski rat nije počeo ratom protiv SSSR-a, nego ratom između

kapitalističkih zemalja. Zašto? Zato, prvo, što je rat sa SSSR-om,

kao zemljom socijalizma, opasniji za kapitalizam nego rat među kapitalističkim zemljama, jer ako rat među kapitalističkim

zemljama postavlja pitanje samo o prevlasti tih i tih kapitalističkih zemalja nad drugim kapitalističkim zemljama, rat

sa SSSR-om obavezno mora postaviti pitanje postojanja samog

kapitalizma. Zato, drugo, što kapitalisti, makar i galame „propagande“ radi o agresivnosti Sovjetskog Saveza, ni sami ne

veruju u njegovu agresivnost, jer oni vode računa o mirnoj

politici Sovjetskog Saveza i znaju da Sovjetski Savez sam neće napasti kapitalističke zemlje.

Poslije prvog svetskog rata također se smatralo da je Nemačka

definitivno izbačena iz stroja, isto onako kao što sada neki drugovi misle da su Japan i Nemačka definitivno izbačeni iz

stroja. Tada su također govorili i galamili u štampi da su

Sjedinjene Američke Države pritegle Evropu, da Nemačka više ne može stati na noge, da odsad ratova među kapitalističkim

zemljama neće biti. Ipak, bez obzira na to, Nemačka se digla i

stala na noge kao velika država za nekih 15—20 godina posle svog poraza, istrgnuvši se iz ropstva i pošavši putem samostalnog

razvoja. Pri tome je karakteristično da su baš Engleska i

Sjedinjene Američke Države pomogle Nemačkoj da se ekonomski podigne i da podigne svoj vojno-ekonomski

potencijal. Dakako, SAD i Engleska, pomažući Nemačkoj da se

podigne ekonomski, imale su pri tome nameru da podignutu Nemačku usmere protiv Sovjetskog Saveza, da je iskoriste protiv

zemlje socijalizma. Ali Nemačka je usmerila svoje snage u prvom

redu protiv anglo-franko-američkog bloka. I kad je hitlerovska Nemačka objavila rat Sovjetskom Savezu, anglo-franko-američki

blok ne samo što se nije pridružio hitlerovskoj Njemačkoj nego

je, naprotiv, bio prisiljen stupiti u koaliciju sa SSSR-om protiv hitlerovske Nemačke.

Prema tome, borba kapitalističkih zemalja za tržišta i želja da

potope svoje konkurente pokazale su se u praksi jače od protivrečnosti između tabora kapitalizma i tabora socijalizma.

Pita se, kakva garancija postoji da se Nemačka i Japan neće

ponovo dići na noge, da se oni neće pokušati istrgnuti iz američkog ropstva i početi živeti svojim samostalnim životom?

Mislim da takvih garancija nema. No iz toga sledi da neizbežnost ratova između kapitalističkih

zemalja ostaje na snazi.

Kažu da Lenjinovu tezu da imperijalizam neizbežno rađa ratove, treba smatrati zastarelom, jer su danas izrasle moćne narodne

snage koje istupaju u obranu mira, protiv novog svetskog rata. To

nije tačno.

Cilj savremenog pokreta za mir je da digne narodne mase u borbu

za očuvanje mira, za sprečavanje novog svetskog rata. Prema tome, njegov cilj nije rušenje kapitalizma i uspostavljanje

socijalizma — on se ograničuje na demokratske ciljeve borbe za

očuvanje mira. U tom pogledu savremeni pokret za očuvanje mira razlikuje se od pokreta u periodu prvog svetskog rata za

pretvaranje imperijalističkog rata u građanski rat, jer je potonji

pokret išao dalje i imao socijalističke ciljeve. Moguće je da se pri nekom sticaju okolnosti borba za mir

ponegde razvije u borbu za socijalizam, ali to više neće biti

savremeni pokret za mir, već pokret za rušenje kapitalizma. Najverojatnije je da će savremeni pokret za mir, kao pokret za

očuvanje mira, u slučaju uspeha dovesti do sprečavanja danog

rata, do privremenog njegovog odgađanja, do privremenog očuvanja danog mira, do ostavke ratoborne vlade i njene zamene

drugom vladom, spremnom da privremeno očuva mir. To je,

dakako, dobro. Čak vrlo dobro. Ali to je ipak nedovoljno da se uništi neizbežnost ratova uopšte među kapitalističkim zemljama.

Nedovoljno, jer uza sve te uspehe pokreta u obranu mira,

imperijalizam se ipak održava, ostaje na snazi — prema tome ostaje na snazi i neizbežnost ratova.

Da bi se uklonila neizbežnost ratova, potrebno je uništiti

imperijalizam.

3. Pitanje osnovnih ekonomskih

zakona suvremenog kapitalizma i socijaiizma

Kao što je poznato, pitanje osnovnih ekonomskih zakona kapitalizma i socijalizma stavljalo se nekoliko puta na diskusiju.

Izricala su se različita mišljenja u tom pogledu, sve do

najfantastičnijih. Doduše, večina učesnika diskusije slabo je reagovala na tu stvar, i nikakvo rešenje u tom pogledu nije bilo

zacrtano. Ipak, niko od učesnika u diskusiji nije negirao

postojanje takvih zakona.

Postoji li osnovni ekonomski zakon kapitalizma? Da, postoji.

Kakav je to zakon, u čemu se sastoje njegove karakteristične crte? Osnovni ekonomski zakon kapitalizma je takav zakon koji

određuje ne neku pojedinu stranu ili neke pojedine procese

razvoja kapitalistlčke proizvodnje, nego sve glavne strane i sve glavne procese tog razvoja — prema tome određuje biće

kapitalističke proizvodnje, njenu suštinu.

Nije li zakon vrednosti osnovni ekonomski zakon kapitalizma? Ne, nije. Zakon vrednosti je pre svega zakon robne proizvodnje.

On je postojao pre kapitalizma, a postoji i dalje, kao i robna

proizvodnja, posle rušenja kapitalizma, na primer u našoj zemlji, doduše s ograničenom sferom delovanja. Dakako, zakon

vrednosti, koji ima široku sferu delovanja u uslovima

kapitalizma, igra veliku ulogu u razvoju kapitalističke proizvodnje, ali on ne samo što ne određuje biće kapitalističke

proizvodnje i osnove kapitalističkog profita, nego čak i ne

postavlja takve probleme. Stoga on ne može biti osnovni ekonomski zakon savremenog kapitalizma.

Iz istih razloga osnovni ekonomski zakon kapitalizma ne može

biti zakon konkurencije i anarhije proizvodnje, ili zakon neravnomernog razvoja kapitalizma u različitim zemljama.

Kažu da je zakon prosečne profitne stope osnovni ekonomski

zakon savremenog kapitalizma. To nije tačno. Savremeni kapitalizam, monopolistički kapitalizam, ne može se

zadovoljavati prosečnim profitom, koji uz to ima još tendenciju

opadanja zbog povišenja organskog sastava kapitala. Savremeni monopolistički kapitalizam ne zahteva prosečni profit, nego

maksimum profita, potrebnog zato da bi ostvarivao, manje ili više regularno, proširenu reprodukciju.

Najbliži je pojmu osnovnog ekonomskog zakona kapitalizma

zakon viška vrednosti, zakon rađanja i rasta kapitalističkog profita. On stvarno predodređuje osnovne crte kapitalističke

proizvodnje. Ali zakon viška vrednosti je odviše opšti zakon, koji

ne dira u probleme najviše profitne stope, osiguravanje koje je uslov razvoja monopolističkog kapitalizma. Da bi se popunila ta

rupa, potrebno je konkretizirati zakon viška vrednosti i razviti ga

dalje u skladu s uslovima monopolističkog kapitalizma, vodeći pri tom računa da monopolistički kapitalizam ne zahteva svaki

profit, nego baš maksimalni profit. To će i biti osnovni

ekonomski zakon savremenog kapitalizma. Glavne crte i zahtevi osnovnog ekonomskog zakona savremenog

kapitalizma mogli bi se formulirati otprilike ovako: osiguravanje

maksimalnog kapitalističkog profita putem eksploatacije, upropaštavanje i osiromašenje većine stanovništva dane zemlje

putem porobljavanja i sistematskog pljačkanja naroda drugih

zemalja, naročito zaostalih zemalja, najzad putem ratova i militarizacije narodne privrede i iskorištavanih za osiguravanje

najviših profita.

Kažu da bi se prosečni profit ipak mogao smatrati potpuno dovoljnim za kapitalistički razvoj u savremenim uslovima. To

nije točno. Prosečni profit je najniža granica rentabilnosti, ispod

koje kapitalistička proizvodnja postaje nemoguća. No, bilo bi smešno misliti da glavni maheri savremenog monopolističkog

kapitalizma, zauzimajući kolonije, porobljavajući narode i

smišljajući ratove, nastoje osigurati sebi samo prosečni profit. Ne, nije prosečni profit i nije ekstraprofit, koji je u pravilu samo neko

prekoračenje prosečnog profita, nego je upravo maksimalni profit

pokretač monopolističkog kapitalizma. Upravo nužnost da se postignu maksimalni profiti gura monopolistički kapitalizam na

takve riskantne korake kao što su podjarmljivanje i sistematsko

pljačkanje kolonija i drugih zaostalih zemalja, pretvaranje niza nezavisnih zemalja u zavisne zemlje, organiziranje novih ratova,

koji su za glavne mahere suvremenog kapitalizma najbolji „biznis“ za izvlačenje maksimalnih profita i, najzad, pokušaji

zadobijanja svetske ekonomske dominacije.

Značenje osnovnog ekonomskog zakona kapitalizma sastoji se između ostalog u tome što on, određujući sve najvažnije pojave u

oblasti razvoja kapitalističkog načina proizvodnje, njegove

uspone i krize, njegove pobede i poraze, njegove dobre strane i

nedostatke — čitav proces njegovog protivrečnog razvoja,

omogućuje da se one shvate i objasne.

Evo jednog od mnogih „zapanjujućih“ primera.

Svima su poznate činjenice iz istorije i prakse kapitalizma koje pokazuju buran razvoj tehnike u kapitalizmu, kad kapitalisti

istupaju kao standardni nosioci napretka tehnike, kao

revolucionari u oblasti razvoja tehnike proizvodnje. Ali poznate su i činjenice druge vrste, koje pokazuju zaustavljanje razvoja

tehnike u kapitalizmu, kad kapitalisti istupaju kao reakcionari u

oblasti razvoja nove tehnike i neretko prelaze na ručni rad. Čime objasniti tu nepodnošljivu protivrečnost? Ona se može

objasniti samo osnovnim ekonomskim zakonom savremenog

kapitalizma, to jest nužnošću dobijanja maksimalnih profita. Kapitalizam je za novu tehniku kad mu ona obećava najveće

profite. Kapitalizam je protiv nove tehnike i za prelaz na ručni rad

kad nova tehnika više ne obećava najveće profite. Tako stoji stvar s osnovnim ekonomskim zakonom savremenog

kapitalizma.

Postoji li osnovni ekonomski zakon socijalizma? Da, postoji. U čemu se sastoje bitne crte i zahtevi tog zakona? Bitne crte i

zahtevi osnovnog ekonomskog zakona socijalizma mogli bi se

formulisati otprilike ovako: osiguravanje maksimalnog zadovoljenja stalno rastućih materijalnih i kulturnih potreba celog

društva putem neprekidnog rasta i usavršavanja socijalističke

proizvodnje na bazi najviše tehnike. Prema tome, umesto osiguravanja maksimalnih profita —

osiguravanje maksimalnog zadovoljenja materijalnih i kulturnih potreba društva; umesto razvoja proizvodnje s prekidima od

poleta prema krizi i od krize prema poletu — neprekidan rast

proizvodnje; umesto periodičkih prekida u razvoju tehnike, koje prate razaranja proizvodnih snaga društva — neprekidno

usavršavanje proizvodnje na bazi najviše tehnike.

Kažu da je osnovni ekonomski zakon socijalizma zakon planskog, proporcionalnog razvoja narodne privrede. To nije

točno. Planski razvoj narodne privrede, a prema tome i planiranje

narodne privrede koje je više ili manje veran odraz tog zakona, ne mogu sami po sebi ništa dati ako nije poznato u ime kakvog

zadatka se vrši planski razvoj narodne privrede ili ako je zadatak

nejasan. Zakon planskog razvoja narodne privrede može dati potreban efekt samo ako postoji zadatak u ime ostvarenja kojeg

se vrši planski razvoj narodne privrede. Taj zadatak ne može dati

sam zakon planskog razvoja narodne privrede. Taj zadatak je sadržan u osnovnom ekonomskom zakonu socijalizma u obliku

njegovih gore izloženih zahteva. Stoga delovanja zakona

planskog razvoja narodne privrede mogu dobiti punu širinu samo ako se oslanjaju na osnovni ekonomski zakon socijalizma.

Što se tiče planiranja narodne privrede, ono može postići

pozitivne rezultate samo ako poštuje dva uslova: a) ako pravilno odražava zahteve zakona planskog razvoja narodne privrede, b)

ako se ono u svemu prilagođava zahtevima osnovnog

ekonomskog zakona socijalizma.

Druga pitanja

1) Pitanje izvanekonomske prinude u feudalizmu Dakako, izvanekonomska prinuda igrala je u učvršćivanju

ekonomske vlasti