LEKTIRA ZA IV RAZRED OSNOVNE KOLE

knjiga peta

UREIVAKI ODBOR

Veselka Banjac, profesor * Dragan Luki, knjievnik * dr Slobodan Markovi, docent Beogradskog univerziteta * mr Dragutin Stefanovi, prosvetni savetnik Zavoda za osnovno obrazovanje i obrazovanje nastavnika SR Srbije * Aleksandar Ristovi,.

urednik Mladog pokolenja

Prevela s bugarskog EMILIJA ANELI

Redaktor

NEMANJA SJERAN

Pogovor napisao VLADIMIR MILARI

ELIN PELIN

JAN BIBIJAN NA MESECU

MLADO POKOLENJE BEOGRAD

1970.

PRVI DEO

JAN BIBIJAN

PORTRET

U jednoj varoici ispod jedne velike planine, pored jedne velike reke, iveo jedan deran. Ali on nije liio na ostalu decu iz varoice. Bio je malo drukiji. Prvo, nikad nije eljao kosu i zato je ona bila razbaruena na elu i slepljena sa strane, pa je liila na travu izgorelu od sunca kroz koju je prolo itavo krdo teladi. Na nju nikad nije stavljena kapa, jer to dete, koje su drugovi, ko zna zato, zvali Jan Bibijan, nije moglo da trpi kapu na glavi, a nijedna kapa nije mogla strpljivo da stoji na jednoj takvoj glavi. Kad god bi kakva kapa i dospela na upavu kosu Jana Bibijana, ne bi tamo ostala due od jednog trenutka, pala bi ili odletela sama i vie niko nije mogao da je pronae.

Drugo na vrstom, i zdravom telu Jana Bibijana nijedno odelo nije moglo ostati celo i isto due od jednog dana. Odmah bi izgubilo svaki pristojan izgled, gubilo boju i dobijalo udne masne mrlje, ko zna od ega. Pokrili bi ga blato i praina, avovi bi popucali, kao da se osmehuju, i kroz otvore bi provirili, kao tanki, sitni zubi, iskidani konci ava.

Jan Bibijan nije podnosio nikakve cipele. Voleo je da ide bos i stopala su mu zato bila spljotena kao abe, prsti raireni, koa na kolenima gruba, uljevita i toliko ispucala od vetra, hladnoe, vode i dragih nepoznatih uzroka da je ponekad iz neke od tih, brazda tekla krv. Ponekad bi ispisivao noktom na koi svoje ime Jan Bibijan i ono se vielo izdaleka, kao da je napisano tankom kredom.

Njegovi siromani roditelji ulagali su mnogo truda i panje da poprave svog dragog i jedinog sina, ali uzalud. Nita nije pomoglo. Ni suze majke, koja je i danju i nou tkala na razboju za druge, ni saveti vrednog oca, koji su se ponekad pretvarali u amare ili batine. Otac je vrlo briljivo obraivao vinograd, jedino to je imao, i donosio je drva s planine na malom magarcu, koji je po karakteru i poslunosti daleko nadmaivao nepopravljivog Jana Bibljana.

Kako duu njihovog dragog sina nita nije moglo da oplemeni, roditelji izgubie svaku nadu, digoe ruke od njega i prepustie ga provienju.

I tako Jan Bibijan poe da ivi na ulici. Prestade da ide u kolu. Drugovi iz mahale s kojima se ranije igrao napustie ga, prvo to su ga se bojali, i drugo to ih nita nije vezivalo za njega.

Jan Bibijan nije za to mario. On je bio zadovoljan. I poeo da se zabavlja po svome i da na naroit nain izbegava dosadu koju mu je donosio nerad.

Voleo je da stoji pored nekog oronulog zida na kraj varoi i eka da proe neko pseto, da na njega baci kamen, ili neko dete, da mu otme kapu i baci na zemlju, neki nesreni prosjak ili Ciganin, da mu spusti kamen u torbu, neki koija, da mu poplai konje.

Kad bi mu to dosadilo, krenuo bi da skita po varoi i zaustavljao bi se u ariji, gde je bilo toliko zabavnih stvari.

SUSRET SA AVOLlEM

Jan Bibijan je jedanput skitao izvan varoi bez ikakvog cilja. Sva su deca bila ili u koli ili u poslu. A bio je lep proleni dan, kad voke cvetaju, kad je polje zeleno i kad ptice, koje su doletele s juga, pripremaju svoja gnezda. Svako je bio zauzet svojim poslom, i Jan Bibijan nije imao s kim da se zabavlja. Ujutro je dugo stajao pred radnjom kaara jer je eleo da ukrade jednu malu testeru. Hteo je da prestrue nekoliko jabuka u vonjaku svoga strica. Kaar, koji je Jana Bibijana dobro poznavao, podviknu mu i otera ga.

ta tu zija, nevaljale? Vuci se odavde! Ne volim da mi takve lentine stoje pred radnjom.

Jan Bibijan se isplazi kaaru i pobee, reivi da mu se osveti. Ode da skita izvan varoi. Kod reke je dugo stajao na mostu, i bacao kamenje u

bistri vir, gde su se sitne ribice veselo igrale. Zatim se pope na staru vrbu i dugo je kukao kao kukavica. Onda izie na put i baci nekoliko kamenica za jednim automobilom, koji je munjevitom brzinom proleteo pored njega i zasuo ga oblakom praine.

Dugo je Jan Bibijan gledao za automobilom i pretei mahnuo za njim svojom malom pesnicom.

ta da radi? Neto je kopkalo njegovu nemirnu duu i nije mu davalo mira. Toga dana mu se ne prui prilika da napravi neku tetu. Sve njegov rave zamisli ostale su bez uspeha i iao je nezadovoljan i natmuren. Njegova ulepljena kosa liila je na uvelu travu u nekoj saksiji.

Pokua da zvizne, ali usta su mu bila iskrivljena od nezadovoljstva, i ne uspe. Odjedanput mu ispod nogu promae jedan veliki zeleni guter, oinu ga repom

po peti i mugnu u razruenu ogradu vinograda. Oi Jana Bibijana zablistae od radosti, njegova uvenula kosa kao da se

osvei, usta, iskrivljena od nezadovoljstva, ispravie se i on ivahno zviznu. Lepa zelena ivotinja uspuza se na plou pored ograde, zagrejanu suncem, i stade, ak okrenu glavu prema Janu Bibijanu kao da eli neto da mu kae.

Jan Bibijan se sagnu, uze jedan veliki kamen, vrebajui prie nekoliko koraka i baci ga na gutera. Zelena ivotinja se ne uplai, mada je kamen pao bliu nje. Tada se Jan Bibijan rei da je uhvati ivu. Poe da joj se pribliuje tiho govorei:

Ja sam Jan Bibijan, Ja sam sitan kao klin,

Silan kao din.

Ali guter ne saeka da se prljava ruka Jana Bibijana prui k njemu, ve izvi svoje gipko telo i pobee.

Jan Bibijan poe za njim obazrivo i tiho. Guter ue u vinograd i, krivudajui vrlo veto izmeu tek ozelenelih mladih

granica, izie u mali umarak na breuljku, odatle skrenu u uvalu, isprepletenu trnjem i kupinama. Usred kupina je bio veliki kamen. Guter se uspuza na taj kamen.

Jan Bibijan ga nije isputao iz vida. Pratio ga je ivahnim oima i razgledao kamen traei mesto odakle bi najlake mogao da se popne na njega. Guter opazi malianove pokrete, kliznu po kamenu i nestade u velikoj rupi ispod njega.

Fiju! nezadovoljno uzviknu Jah Bibijan i mahnu rukom. Odjednom iz rupe iskoi nekakav oveuljak,skoi na kamen i ree:

Ej, derane, zato me zove? Ja te ne zovem ree Jan Bibijan i zagleda se u to dete, koje nikad ranije

nije video. Kako da me nisi zvao? Zar nisi malopre viknuo Fjut! Jesam, ali nisam tebe zvao. Ja sam avoli i zovem se Fjut ree udni oveuljak i poe da

skakue po kamenu smejui se. Jan Bibijan se ne uplai avolia. Naprotiv, dopade mu se te stade da ga

posmatra radoznalo i veselo. avoli je liio malo na Jana Bibijana, samo je bio slabiji i mnogo hitriji. Skakao je brzo i lako kao buva i lukavo prevrtao oima. A kad se smejao,

u ustima su mu blistali divni beli zubi. Na elu, sa strane, ispod upave kose, virila su dva roia. Pozadi se video dugaak rep.

avoli odjednom prestade da skae i prijateljski upita: Kako ti je ime? Jan Bibijan podie glavu i vano ree:

Ja sam Jan Bibijan, Ja sam sitan kao klin,

Silan kao din.

Jan Bibijan, Jan Bibijan! pevao je avoli skakuui. Mnogo mi se dopada tvoje ime. Hoe li da postanemo prijatelji? Ja nemam nijednog druga. Moj otac stari avo Fjufjunko me je oterao jer ceo mesec nisam nikome mogao da nainim nikakvu pakost ni zlo. Kaznio me da ivim daleko od njega, u ovoj rupi, dok ne postanem sposoban da inim pakosti i zlo ljudima.

Jan Bibijan je utke i paljivo sluao priu avolia i u dui je oseao radost to se upoznao sa tako zanimljivim deakom.

Jane Bibijane, prima li me za druga? glasno viknu avoli podskoivi na jednoj nozi.

Primam! radosno ree Jan Bibijan. I moj otac je digao ruke od mene. Samo iz drugog razloga. Tvoj otac se odrekao tebe zato to nisi sposoban da ini pakosti, a moj otac se mene odrekao zato to sam sposoban samo za pakosti i ni za ta drugo.

Ah! uzviknu avoli, skoi s kamena i zagrli Jana Bibijana. Jane Bibijane, nauie me da i ja inim pakosti. Sluau te i pomagau ti u

svemu. Ja znam mnogo vetina. Mogu da se pretvorim u svaku ivotinju i da podraavam njihove glasove. Mogu da postanem nevidljiv, da vidim u mraku i jo mnogo ta drugo.

Jan Bibijan zagrli prijatelja i poe da skae od radosti. Otkad on trai takvog druga! Nee vie skitati sam.

PRVI ISPIT

Uhvativi se za ruke, Jan Bibijan i avoli Fjut izioe iz udolice i uputie se reci. Jan Bibijan je bio veoma zadovoljan to je naao druga i ponosan to je on avoli. Nasmejan i srean, skakutao je s vremena na vreme na jednoj nozi i uzvikivao iz sve snage: uvaj! kao da je pred njim gomila sveta koja mu je prepreila put.

A unaokolo nije bilo nikog. Bilo je tiho i pusto. Iznad trave su leteli leptiri, negde je pevao cvrak, ptiice su igrale po bunju. Ali Jan Bibijan je i dalje skakutao i vikao uvaj, jer se udruen sa avoliem oseao jakim.

Fjut je iao pored Jana Bibijana, s vremena na vreme podskakivao na jednoj nozi i kriom mu dobacivao lukave poglede. Njegovo nasmejano lice pokazivalo je da je i on zadovoljan svojim drugom.

Jane Bibijane, uzviknu odjednom Fjut mada mi se mnogo dopada kad te gledam, ipak, pravo da ti kaem, ne poznajem te dobro i strah me je od tebe.

Zato se boji? Zaueno upita Jan Bibijan. Bojim se da me ne ostavi. Ja volim da radim udne stvari i, ako ti nee da

mi pomae, bolje da se jo sad raziemo. Eh, nasmeja se Jan Bibijan ne verujem da si vea tetoina od mene. Ko zna ree sumnjiavo Fjut. Treba da te ispitam. Brzo e se uveriti ree Jan Bibijan i udari Fjuta po ramenu tako snano

da se on savi i uzviknu od bola. Razgovarajui tako, stigoe oni na livade koje su se prostirale pored reke. Tu,

ispod jedne stare vrbe s trulim stablom, zaustavie se da se odmore u senci, jer se sunce visoko diglo i jako peklo. Njih dvojica se opruie po zelenoj travi, sreni zbog velikog lenstvovanja.

Posle nekog vremena Jan Bibijan se podie i gurne Fjuta, koji je bio zadremao. Fjute, ustaj! Pogledaj tamo, pored one stare kobile pase kaarevo magare,

onog kaara koji je jutros hteo da me izbije. Hoe li da ga pojaemo? avoliu zasjae oi. Hou, hou ree on ustro i skoi. Tu ivotinju odavno poznajem i

veoma mi je smeno kad je vidim. Ali nikad se nisam popeo na magare. A ti? Ehe, koliko puta! vano odgovori Jan Bibijan. Moj stari otac ree avoli ne voli magarca jer je on dobra, mirna i

posluna ivotinja. avoli ne vole dobre i poslune ivotinje, bili to ljudi ili magarci. Magarci su uvek spremni da pomau ljudima, posluno vuku teke tovare i bez roptanja podnose udarce ilavih iba kojima ih njihovi gospodari nezaslueno kanjavaju.

Jan Bibijan ne saeka da Fjut dovri, skoi i brzo se uputi kaarevom magarcu. Magarac prestade da pase, podie glavu i pogleda milo i prijateljski deaka koji mu se priblii.

Jan Bibijan ga uhvati za grivu i pozva Fjuta rukom. Fjut zaskakuta tankim noicama preko livade.

Popni se! ree Jan Bibijan. Zar nisi nikad jahao magarca? Popni se, on se lako jae i ne trese.

avoli skoi hitro kao buva i nae se na leima mirnog magarca. Pope se i Jan Bibijan. I obojica su, drei se jedan za drugog, udarali dobru ivotinju i stali da je teraju po livadi.

Fjut je putao neke avolske vesele uzvike, a Jan Bibijan je zabadao u ivotinju svoje duge nokte i vikao:

i! i! Magarac je trao po livadi, a mrava kobila koja je tamo pasla gledala ga je

saaljivo. Hoe li jo bre, Fjute? Hou, hou! viknu Fjut. Jan Bibijan skoi s magarevih lea, otkinu vrbov prut i poe da udara ivotinju

po sapima, ali ona se umorila od dugog tranja i nije vie htela da juri. Tada u glavi Jana Bibijana sinu divna misao.

On ode do kobile, podie joj rep i uhvati nekoliko konjskih muva koje su se uvek motale oko njenih nogu. Te muve stavi ispod repa magarca, na ijim je leima sedeo Fjut maui radosno nogama.

Magarac je ista ivotinja. On ne moe da trpi nikakvu muvu na svome telu. im halapljivi insekti poee da mile po njemu, on pomahnita od straha i uasa, poe da rie i da iz sve snage juri po livadi bacajui se zadnjim nogama. Najzad lee na travu i poe da se prevre, avoli odskoi u stranu, udari glavom o panj, previ se i poe iz sve snage da vie i plae.

Jan Bibijan mu prie i, videvi njegovo runo uplakano lice, obliveno krvlju, stade glasno da se smeje.

avoli odjednom skoi, pa i on stade da se smeje. Krvi, koja mu je oblila lice, nestade, kao da je nikad nije ni bilo. On zagrli Jana Bibijana i ree:

Bravo, bravo, Jane Bibijane! Ti si zaista neobian deak. Vidim, moemo biti prijatelji. Poloio si prvi ispit. Uinio si zlo jednoj nevinoj ivotinji, napakostio prijatelju, razbio mu glavu. I pri tome si se od srca smejao, dok sam ja plakao od bola. Dostojan si da mi bude drug.

Uto, kao iz zemlje, izbi stari kaar. Video je kako Jan Bibijan i njegov crni drug mue magarca i prilazio im je ljut, sa ilavim drenovim prutom u ruci. Isprui ruku i uhvati Jana Bibijana za jaku, zatim mu sae glavu ka zemlji i poe da ga iba ilavim prutom po turu.

Jan Bibijan zaurla od hola trzajui se svom snagom da bi se oslobodio kaarevih ruku. Ah ga je on drao snanom rukom kao gvozdenim kletima, udarao i ponavljao:

Da zapamti kako se jae tue magare, da zapamti kako se jae tue magare!

Fjute, gde si, Fjute, spasi me! povika Jan Bibijan u pomo kad vide da se ne moe otrgnuti iz snanih kaarevih ruku.

Fjut je umakao im je ugledao drenov prut i, sakriven iza vrba, smejui se, gledao je kako kaar bije njegovog druga.

Fjute, pa ti sve moe; pomozi mi, napravi se nevidljivim i utini za nogu ovog prokletog kaara, jer mi tur gori kao u vatri! Ubie me, umreu!

Fjut je iza zaklona sluao alosne rei Jana Bibijana i previjao se od smeha. Poto ga je dobro izudarao, kaar pusti Jana Bibijana, ritnu ga nogom i ode.

avoli je ekao da se kaar udalji, pa iskoi iza zaklona i prie Janu Bibijanu. Zato si me ostavio da me prebiju! povika uvreeno Jan Bibijan. Je li to

tvoje prijateljstvo! Oprosti, Jane Bibijane, ree Fjut mada se mi, avoli, nieg ne plaimo,

tri stvari izazivaju kod nas silan strah miris tamjana, krst i drenov prut. im sam ga video u njegovim rukama, obuzeo me je takav strah da sam sav uzdrhtao i triput sam se sapleo beei dok sam stigao do vrbe.

Tako? ree Jan Bibijan, koji je jo jecao i nije mogao da se umiri. Doi e red da se i ja tebi oduim za tu prijateljsku uslugu. Pomozi mi bar da ustanem.

Fjut uhvati Jana Bibijana ispod pazuha i podie ga. Jao, boli! uhvati se Jan Bibijan za izubijano mesto. Krv mu je

tekla iz rana i prljala iscepane pantalone. Tada se Fjut sae i nekoliko puta pljunu na rane. One odjednom zarastoe, krv

se zaustavi i Jan Bibijan oseti kako mu bolovi minue. Poe da skae i vie, ak i zapeva:

Vie me ne boli, vie me ne boli!. Ni mene vie ne boli! ree Fjut. Samo ovde, na glavi, izmeu rogova,

oseam neku ranu. Ona me boli. O, kako me boli! Fjut se uhvati za glavu i poe da krivi lice od bola.

BRZO PRIJATELJSTVO BRZO NEPRIJATELJSTVO

Fjut i Jan Bibijan su noivali u jednoj naputenoj vodenici, nedaleko od varoi.

Dolazili bi rano, jo pri zalasku sunca, uurili bi se u ugao, u koji su prostili malo slame, i spavali slatko dok sunce ne izgreje, jer su se obojica mnogo zamarala besciljnim skitanjem preko dana, koje ih je, mada im je priinjavalo veliko zadovoljstvo, ipak iznuravalo.

Roditelji Jana Bibijana, mada su digli ruke od sina, ipak su alili za njim. Mislili su da ga kazne svojom pritvornom ravnodunou i na taj nain ga urazume da sam izie na pravi put. Ali, kada im se sin ne pojavi u kui celu nedelju dana, kad ni od koga nita o njemu ne ue, siroti stari ljudi pomislie da mu se neto desilo i uznemirie se.

Njegova majka, koja je po ceo dan sedela za razbojem, tkala je i bez rei oplakivala sudbinu svoga neposlunog deteta. A otac je esto izlazio na trg i raspitivao se kod poznatih dobrih ljudi ili dece da li su negde videli njegovog malog sina jednog upavog, nemirnog i neposlunog deaka, ali ipak milog i voljenog.

Raspitivao se siroti starac, ali niko nita nije mogao da mu kae. Vi ete, dragi itaoci, upitati: Dobro, pa gde se Jan Bibijan hranio, jer bez hrane ne moe da ivi ni rav ni

dobar ovek? Jana Bibijana je hranio avoli. On je mogao da se napravi nevidljiv i umeo je

da se provue kroz najmanje rupe, ak i kroz kljuaonice na vratima. Tako je on svakog dana odlazio u varo, ulazio u velike radnje gde su se prodavale razne poslastice, ulazio u poslastiarnice i halvadinice, ulazio u kakvu bogatu kuu gde bi namirisao da se spremaju dobra jela, uzimao to je hteo i koliko je hteo i nosio Janu Bibijanu, koji ga je ekao u nekom zaklonu izvan varoi. I da vidite kako se od tih kradenih jela na Jan Bibijan popravio, kako mu oi zablistae, kako mu se obrazi zarumenee, kako mu se plea rairie! Celo telo mu se ispuni snagom i hod postade vrst, smeo i siguran kao u neke divlje ivotinje.

A kad je Jan Bibijan video da se avoli potpuno privezao uz njega, poeo je iz obesti da se prema njemu ravo ponaa, da ga mui i da mu preti. Jednog dana ga je izudarao, tako da je siroti avoli poeo da mirie na zgnjeenu stenicu i za dva dana je izgubio mo da se uini nevidljivim.

A to je jo vanije, on se naljuti i zaree se da e se avolski osvetiti Janu Bibijanu, napusti ga i izgubi se.

Jan Bibijan ve sutradan oseti gubitak vernog prijatelja i pokaja se zbog svog postupka. Ali avoli ne vole one koji se kaju i Fjutova prijateljska oseanja ohladnee.

Jan Bibijan je prvi put spavao u vodenici sam i gladan. A sutradan, kad se probudi, oseti da je jo gladniji i usamljeniji. Tada krenu kroz gusto bunje i korov pored reke i stade da vie:

Fjute, Fjute! Vrati se! Obeavam ti da te nikad neu tui tako jako! Ali se niko nije javljao. Zavirivao je u svako trulo stablo, u svaki kupinov bun koji se preplitao sa

korovom ne bi li gde ugledao prijatelja, ali njega nije bilo. Uvee se slomljen i oajan vrati u vodenicu. I, zastavi alosno pred vratima, Jan Bibijan uzdahnu i pomisli:

Ako se Fjut ni sutra ne pojavi, vratiu se ocu i postau najbolji deak u varoi. Pomislivi to, ponovi to glasno i oajan ue unutra. Ali ba kad je hteo da legne na slamu, opazi pored nje razne sudove s hranom, hleb i itavu gomilu voa.

Nije me zaboravio rogati! radosno ree Jan Bibijan i poe lakomo da jede. Uto se napolju zau strana galama. Neki promukli glasovi su as aputali, as

glasno i uno raspravljali. Jan Bibijan se strano uplai. Pomisli da su to straari koje je njegov otac

poslao da ga uhvate, iskoi iz vodenice i pobee to je bre mogao. Ali u blizini nije bilo nikog. Tada on puzei stie do stabla jedne vrbe, stare ko

zna koliko vekova, i pritaji se. Ali tamo, ispod nje, oseti neko komeanje; odande su dopirali neki udni glasovi.

Kad dobro zagleda, vide da su tamo poseali stari crni avoli. Njihovo savetovanje je bilo sudbonosno za Jana Bibijana.

STRANA SEDNICA

avoli su se okupili na vanu sednicu. Jan Bibijan je bio radoznao da uje ta govore. Najpre ga podioe marci od straha kad vide ta grozna udovita, sa mravim telima, dugakim rukama, koje su se klatile kao suve grane na vetru.

Bila je meseina, ali no je bila tamna, jer su crni, iskidani oblaci zaklanjali mesec. Kad bi se on provukao izmeu njih i pokazau svoje puno lice, kao neka siromana lepotica u pocepanom ruhu, avoli bi okretali k njemu svoja crna lica i uo bi se stari, promukli glas:

Ugasite mesec! Ugasite mesec! Jedan stari avo popeo bi se na vrh vrbe brzinom veverice i poeo snano da

duva. Crni oblaci, koji su plovili nebom, brzo bi se skupili i zaklonili lice nebeske svetiljke. U mraku bi se nastavila strana aputanja. U poetku Jan Bibijan nije mogao nita da razume od toga aputanja, ali malo-pomalo sluh mu se izotri, ui se nauljie, on poe da shvata pojedine rei, a zatim i ceo razgovor.

avoli su, jedan po jedan, saoptavali svom stareini ko je preko dana uinio kakvo zlo ljudima i ko je ta namislio da sutradan uradi.

Jan Bibijan uvide da su avoli dobro organizovana banda za vrenje ravih dela i da svaki od njih ima posebnu misiju. Zato ih je jednog po jednog stareina prozivao promuklim glasom.

Naelnik ubica! Pred njim se uspravi avo koji nije bio crn kao ostali, ve crven kao krv, sa

dugakim ranjem u ruci. ta si danas izvrio? upita stareina. Crveni avo ispria strane prie. Naterao je jednog mladog oveka da ubije

svog brata, podstakao neke ljude da postanu razbojnici i da ubiju jednog bogatog trgovca. Naveo je ljude na mnoga druga strana ubistva.

Kad naelnik ubica zavri, stareina viknu: Naelnik kradljivaca! Javi se jedan crn avo, lukavog pogleda, dugakih ruku, i poe da pria. Posle njega stareina prozva naelnika laljivaca, naelnika ulizica, naelnika

lentina, oholih, podsmeljivaca, muitelja, tirana. Svako zlo, svaki najmanji prestup, svaka opaka pomisao imali su po jednog

avola naelnika. Jan Bibijan ih je sve posmatrao radoznalo i s napregnutom panjom sluao

njihove strane prie. Pritajenog daha stajao je nepomino iza vrbe, i njegove irom otvorene oi nisu nita proputale.

Po strani od svih sedeo je jedan stari avo alosnog lica, vlanih oiju, oputenih ruku, utonuo u duboke misli.

A ti, stari, ta si uspeo da uradi? Tebi je oduzeta svaka naelnika dunost i tako ti moe da uini sve za ta ti se prui prilika. Jesi li mogao ta da uradi? obrati mu se stareina.

Nisam, glavni stareino. Danas nisam mogao nita da uradim, jer se moj mali sin Fjut vratio prebijen, pa je trebalo da ga kaznim i posavetujem.

A ko ga je istukao? upita stareina. Jan Bibijan njegov najverniji prijatelj, a kad to u, Jan Bibijan unu iza

vrbe i naulji ui. Moj mali, dragi Fjut, produi stari avo koliko puta sam ga savetovao,

koliko puta sam ga uio, ali on je ipak sasvim neiskusan i dopustio je da ga bije oveja ruka. Sad ima na glavi jednu veliku posekotinu; koja, umesto da zarauje, sve vie raste. Na stranu sve drugo, ali on je toliko zavoleo druga Jana Bibijana da stalno plae za njim. Plae, ali ga je strah od njega, ne eli vie da ga vidi. alosno je, jer emo deaka ispustiti. On ima sve rave sklonosti i postao bi nae posluno orue. Sad, ako ga ostavimo, taj Jan Bibijan moe postati dobar deak. alosno je to za mog Fjuta, smatraemo ga nesposobnim i prokleemo ga zauvek.

Nije sve izgubljeno javi se jedan glas. Jan Bibijan ali za prijateljem. I ako mu on sutra donese kisele vode, koja izvire ispod ove vrbe, Fjutu e posekotina zarasti i dva deaka e opet postati prijatelji.

Uto se u udaljeno kukurikanje petlova. Uznemireni, avoli se ustumarae i za tren oka nestadoe. Oblaci se rasturie nebu i mesec obasja zemlju nenom plaviastom svetlou.

Jan Bibijan se vrati u vodenicu, ali dugo nije mogao da zaspi. Rano u zoru uzme on malu testiju kojom su se sluili, napuni je kiselom vodom sa izvora i uputi se ka steni gde se prvi put sreo sa Fjutom. Pope se na nju i poe da vie:

Fjute! Doi! Fjute! Doi! eka te Jan Bibijan!

OAJNI RODITELJI

Poto su uzalud traili sina i raspitivali se za njega po svim okolnim selima, sirote roditelje Jana Bibijana obuze oajanje. Niotkud nita ne doue o svom detetu, koje im je, mada ravo, sad bilo neobino drago. Otac postade utljiv i zamiljen i stalno je uzdisao, a majka je po ceo dan lila gorke suze, neuteno jecala, ljubila i grlila njegovu malu sliku i naricala:

Moje drago, moje slatko detence! Gde propade, gde se izgubi? Jesu li te razbojnici ukrali ili su gladni zverovi raskidali tvoje neno telo? Drago edo, mamino, ti ipak nisi bio tako rav da zaslui tako teku sudbinu! Tvoje su oi svetlele kao sunce i ispunjavale svetlou nau tamnu kuicu. Tvoj smeh je inio da zaboravimo siromatvo i da se radujemo, kao da smo najbogatiji ljudi na svetu.

Sluajui majine rei, koje su bile sve alosnije, otac bi se rasplakao i srce bi mu se kidalo od bola.

Ne, ne! Ipak je u njemu bilo neeg dobrog. Moda bi se on kasnije popravio. Bio je dete i njegove ludorije detinjaste. Mi smo hteli da on bude mudar i tih kao mi odrasli. Ah, ah, ta uradismo sa deakom!

Da ga opet potraimo predloi njegova majka. U okolini varoi ima pustih nepristupanih mesta, bunja i kupina. Da ga traimo svuda!

I jednog jutra oni opet izioe i suznih oiju krenue u okolinu. Ili su polako, utei, i pregledali svaki grm, svaki rov, svaku uvalu obraslu trajem, svaku gomilu kamenja utonulu u bunje, svaku udolicu obraslu kupinovim bunjem. Zavirivali su u tako guste i neprohodne trnjake kuda se ak ni zmije nisu mogle provui. S vremena na vreme su tuno govorili:

Jane Bibijane, sinko, javi nam se ako si tu! Budi i rav, samo da znamo da si iv!

Ba su to govorili, oajni i izgubivi svaku nadu da e nai svoje drago dete, kad se sapletoe o jednu gomilu zemlje, napravljenu usred bunja. Bio je to sve grob. Na kamenu je bio urezan natpis:

Ovde poiva, izmeu trnja i kopriva,

Jan Bibijan, kao divlja patka zaklan

od razbojnika strana oka Otronoa Krvoloka.

Kad to proita, majka pade na sveu zemlju i stade da narie, a otac, slomljen,

sede i jecaji mu priguie glas. Siroto dete, siroto dete! ule su se iskidane rei usred neutenog jecanja. Ah, ree majka zar da dopustimo da nam dete poiva ovde, u ovom trnjaku? Preneemo ga u groblje, lde lee nai prijatelji i roaci! Majka i otac poee rukama da riju mali grob i da odbacuju zemlju. Kad su ve

izbacili dosta zemlje, sa dna otvorene rupe, u kojoj ne naoe Jana Bibijana, izlete vrana. Ona slete na kamen i progovori ovejim glasom:

Ne plaite, Jan Bibijan je iv! avo je naroito iskopao ovaj grob da vas natera da ne traite svog sina, kako bi on potpuno ostao u njegovoj vlasti. Ja sam bila lepa devojka, ali me zli arobnjak pretvori u runu vranu. Jan Bibijan se udruio sa sinom avolovim, ali ja u sve uiniti da ga spasem. Sluajte!

VRANINA PRIA

Majka i otac Jana Bibijana sedoe na travu pored lanog groba i vrana poe da im pria:

Ja sam kerka jednog bogatog seoskoga gazde i njegovo jedino dete. iveli smo u jednoj velikoj i lepoj varoi pored Dunava. Imanje nam je u oblinjem selu i tamo smo provodili vei deo vremena, naroito u prolee i leto. Tamo sam se slobodno i do mile volje igrala po zelenim livadama, brala cvee, trala, vikala i radovala se. Otac i majka su me mnogo voleli i pazili.

Usred naeg imanja bio je veliki breg pokriven umom. Na samom vrhu brega moj otac je napravio lep hladnjak i esto smo tamo odlazili da se odmaramo u hladovini. Sa tog vrha su se videle daleke nepoznate ume, planine i sela. Ja sam oca o svemu ispitivala. Htela sam da znam imena tih nepoznatih planina i sela, raspitivala se koliko su udaljena i elela da ih vidim.

Jedanput u leto otac mi ree da e mene i majku povesti u daleku etnju, da izbliza vidim sve to smo gledali iz daljine. Imala sam osam godina i mnogo sam se tome obradovala. Nestrpljivo sam oekivala as kad emo krenuti.

I eto, jednog dana poosmo. Putovali smo naim lepim koijama u koje su bili upregnuti snani konji, a terao ih je na stari i verni sluga. Mnogo sam se radovala. Ili

smo dugim, belim putovima. Prelazili smo preko visokih mostova ispod kojih su tekle bujne reke, noivali u dalekim gradovima. Tako smo putovah nekoliko dana i najzad uosmo u planinu koja me je toliko privlaila. Ili smo polako, vijugavim i strmim putom koji se probijao kroz gustu bukovu umu. Na svakom koraku smo nailazili na izvore i esme. Ptice su preletale, zeevi jurili stazama, a uplaene srne beale poljanama. Ja sam se radovala, vikala i pevala.

Iz ume se odjednom razlee straan pucanj. Otac i majka se sruie na zemlju i ja ugledah krv oko njih. Na put iskoie neki strani ljudi, uhvatie konje i poee neto da viu.

Ja se uplaih, vrisnuh i pobegoh u umu. Ne znam koliko sam trala. Zabasala sam u gustu umu i nisam znala kuda da idem. Pusto ume me je plaila i nisam se usuivala da glasno plaem, da me razbojnici ne bi uli i pronali. Nastupi no. Umorna, gladna, iscepane odee, spustih se pored stabla jednog drveta.

Oe, majko! plakala sam, ali unaokolo nije bilo nikog. I tako zaspah od umora. Probudih se rano ujutru, drui od hladnoe. Unaokolo je bilo pusto. Poeh da

lutam po umi da pronaem neki put. Odjednom zauh neko zvonce. U blizini ugledah magare kako mirno pase po

umi. Nedaleko od njega jedan deak, malo vei od mene, skupljao je drva. Poeh glasno da plaem. Deak me u i prie. Ispriah mu sve, on mi dade hleba i ogrnu me svojim pocepanim kaputiem, govorei:

Ne plai, odveu te u grad. Kad natovari magare drvima, pope me na tovar i odvede u grad. Na trgu se

okupilo mnotvo sveta. Tu su doneli moju majku i oca, koje su razbojnici ubili. Neki dobri ljudi smilovae se i uzee me. Posle dva dana kroz grad proe jedan

pomorski oficir sa svojom lepom kerkom. Kad su saznali za strani dogaaj, dooe da me vide. Zatim me povedoe sa sobom do jednog grada pored mora. Taj dobri ovek je bio kapetan broda. On me zavole i usvoji. I njegova kerka, koja je bila lepa devojka, pazila me je i brinula se o meni kao prava majka.

Ali jedne strane noi na moru se podie bura. Crni oblaci spustie se s neba, uz grozno sevanje, i slie se s burnim morem. Mi smo stajali na prozoru i gledali zanemevi od straha. Odjednom u mraku, usred bure, izae kao sa morskog dna straan brod, koji kao munja presee talase i priblii se obali. Sa broda se ispruie neke dugake ruke i zgrabie sa prozora mene i sestru. Uhvati nas veliki arobnjak Mirilajlaj i odvede u svoje carstvo. Moju sestru uze za enu, a mene pretvori u vranu.

Ali nikad neu zaboraviti deaka koji me je naao u umi i spasao. Mnogo sam mu zahvalna i veno u se seati njegovog imena Jan Bibijan.

Ah, pa to je na izgubljeni sin! zaplaka majka. Ja ga pratim i bdim nad njim. Pao je u ruke avola, ali ja u se brinuti o

njemu i upozoriu ga na svako zlo. A vi nemojte da ga oplakujete! Jan Bibijan je iv.

Rekavi to, vrana uzleti i izgu,bi se u daljini. Roditelji Jana Bibijana. zanemee od uda. Ali nada se povrati u njihova srca.

Oni shvatie da sudbina nije napustila njihovog sina, da je on iv. To ih utei.

DA SE OSVETIMO KAARU

Izvorska kisela voda ponovo uspostavi prijateljstvo izmeu Fjuta i Jana Bibijana.

Njihov kratki rastanak natera Jana Bibijana da malo razmisli. Naputen od roditelja i drugova, nae se sasvim usamljen kad ga i Fjut ostavi. Bez Fjuta mu je bilo nekako strano. Zato rei da bude bolji prema svom rogatom drugu. I zaista, obnovljeno drugarstvo ispuni im radou srca i njih dvojica su veselo iveli. Jednom, poto su proveli lep i radostan dan u skitanju i ludiranju, Fjut ree:

Jane Bibijane, jesi li zaboravio batine koje si dobio od kaara? Nikad ih neu zaboraviti odgovori Jan Bibijan. Misli li da mu se osvetimo? Mislim, ali ne znam kako. Ja u ti rei ree Fjut. Da mu ukrademo kokoke! Aha, vrlo dobro poskoi Jan Bibijan od radosti. Kaar ima mnogo lepih

kokoaka i mnogo se o njima brine. Kokoarnik mu je iza radionice. Mnogo e se jediti kad ih ukrademo.

Dobro, uiniemo to jo veeras ree Fjut. Kad se smrai i u gradu se ugasi svetlost, Fjut i Jan Bibijan krenue da ostvare

svoju podmuklu zamisao. Kako se kaareva radionica, gde je bio i kokoarnik, nalazila na kraju grada, oni se pribliie beumno i neprimetno. Ne sretoe nijednog oveka, ne probudie nijednog psa. Dva druga vrlo obazrivo obioe malo dvorite i uvukoe se unutra kroz rupu na staroj truloj ogradi. Tamo je vladala mrtva tiina. Ispod strehe su bile razne kace, burad i bave. Na jednoj kaci se nalazila velika prazna vrea. Fjut je uze i ree:

U nju emo potrpati kokoke. Kradljivci se priunjae kokoarniku. To je bila neka stara baraka pokrivena

eramidom i oblepljena blatom. Vratanca, nalik na rupu, bila su odkrinuta. Unutra su mirno spavale kaareve bele kokoke.

Jane Bibijane, ti se uvuci unutra, hvataj, kidaj glave i dodaji kokoke, a ja u ih trpati u vreu.

Jan Bibijan se provue kroz vratanca tiho. kao lisica. u se slabo kokodakanje, a zatim jedna ruka prui kroz vratanca krvavu kokoku. Fjut je strpa u vreu. Uskoro se pojavi jo jedna. Fjut napuni vreu.

Kaar, koji je spavao u radionici, probudi se i oslunu. Opazi da se napolju neto deava, u slabo kokodakanje, ustade, polako otvori vrata i izie.

Fjut ga oseti, ostavi vreu i brzo se sakri iza kokoarnika. Jan Bibijan, koji je u tom trenutku okrvavljenom rukom pruao poslednju kokoku, ree tiho:

Nema vie. Kaar, koji se ve naao na mestu gde je dotle stajao Fjut, uze kokoku i

odgovori tiho, izmenjenim glasom: Dobro, izlazi sad! Na vratancima se najpre pojavi upava glava Jana Bibijana, koji se zatim ceo

izvue, puzei na rukama i kolenima, i ispravi se. Tada ga snana kaareva ruka uhvati za vrat kao kletima. Jao! uzviknu Jan Bibijan iznenaen. Pst, ne vii! ree kaar i tako ga snano stee za vrat da se lopovu

izbuljie oi i uzvik mu zastade u grlu. Kad to vide Fjut, koji je stajao skriven iza kokoarnika, mudro preskoi ogradu i

kao vetar nestade u mraku. Lele, ika-kaare, pusti me, neu vie da kradem! Fjut me je naveo! vikao

je Jan Bibijan. Polako, polako, dete moje! ree kaar mirno i ljubaznim glasom. Ne

plai se, nita ti necu. Ti si poao ravim putem, a ja hou da ti pokaem pravi. Doi ovamo, doi, dete moje!

Blag i srdaan ton kojim mu je kaar govorio umiri Jana Bibijana. A kaar ga vie nije ni drao za vrat, ve ga je uhvatio za ruku, kao svoje dete.

Jan Bibijan htede da iskoristi taj trenutak i lako povue ruku, smerajui da se sasvim oslobodi i mugne u mrak. Ali kaar stee prste i Jan Bibijan uvide da e se teko izvui.

Ne pokuavaj da bei, doi ovamo, doi ovamo! Iz ovog svog postupka treba da izvue pouku. Hajde sa mnom!

Kaar povede Jana Bibijana ka radionici, pred kojom su bila velika burad. Drei stalno Jana Bibijana za ruku, kaar poe da pregleda burad, jedno po jedno, da udara prstom po njima i da ih paljivo zagleda. Zadra se malo due pred jednim dosta velikim buretom i ree Janu Bibijanu:

Ulazi unutra! Jan Bibijan poe da se otima. Ui, ui, sinko, ne boj se, hou da ga isprobam! Videvi da nema kud, Jan Bibijan se uhvati za ivicu bureta, podie se i ue u

njega. Tada kaar uze itav okrugao kapak, stavi ga odozgo, uze eki i brzo ga zakuca.

Ma, pusti me, ika-kaaru! poe da vie Jan Bibijan. Pusti me, neu vie da kradem! Molim te!

Ali kaar ne odgovori. On prevrnu bure i zakotrlja ga. Jan Bibijan se vrteo u njemu, udarao i vikao, ali bure se i dalje kotrljalo.

Kaar otkotrlja bure na polje, dogura ga do reke i gurnu u nju. Duboka voda ga ponese lako i mirno. Jan Bibijan se vie nije tresao, klizio je kao u nekom amcu, i oseao kako ga voda nosi. To ga strano uplai:

Fjute, Fjute, viknu spasavaj me! Ti si avo, ti sve zna, ti sve moe, spasi svog druga!... Fjute, Fjute!...

Ali bure je plovilo i Jan Bibijan je uo samo zapljuskivanje vode, nita drugo! Ljuljajui se na talasima, umoran, on zaspa.

LOVCI ZAKOPANOG BLAGA

Ve nekoliko dana obalama reke lutala su tri stara lovca zakopanog blaga. Proulo se da je iz nekog aviona, koji je prenosio u Indiju prtljag uvenog maharade, ispalo jedno bure sa dragocenostima i zlatom.

Stari lovci krenue u okolinu i potajno raspitivahu ne bi li uli u trag tajanstvenom blagu.

Te noi su lovci noili pored reke. Naloili su vatru na zaklonjenom mestu i, uvijeni u teke kabanice, leali pored vatre, sanjarei i razgovarajui. Pred zoru, jedan od njih ustade da se proeta pored reke i da osmotri, jer im se uinilo da odnekud dopire neki neobian um.

Odjedanput on uzviknu iz sve snage, zbaci kabanicu i poe da skae kao lud. Bure, bure, bure! Ona dvojica skoie i pojurie ka reci. A njihov drug je stalno skakao, udarao u zemlju, pokazivao rukom i vikao: Bure, bure! Ja sam ga naao, ja sam ga prvi video, meni polovina, a drugu

polovinu vi delite! Bure, bure, bure! ta je, more, ta je? Bure, ide bogatstvo, gledajte, ide, pliva! To je!... Oh, oh, oh! Zbogom,

nematino! I zaista, kad njegovi drugovi pogledae u reku, kojoj je zora ve davala

srebrnastu boju, videe da njome plovi veliko bure. Obuze ih silna, luda radost. Poee da viu, da skau i, ne mislei mnogo,

bacie se u reku, obueni, i poee da gaze. Reka se na tom mestu razlivala i bila je plia, ali na nekim mestima je ipak bila duboka. Tri lovca zaplivae. Voda je bila hladna, ali oni to nisu oseali. Zagrevala ih je radost to su pronali maharadino blago.

Plivajui, gazei, potpuno mokri, najzad uhvatie bure i poee paljivo i oprezno da ga guraju ka obali.

Pazite da ga ne razbijemo, hej! Jer, sve nam ode... Majko, majko, majko, srene si nas rodila! govorio je jedan od lovaca.

Paljivo, paljivo! ponavljala su druga dvojica i polako gurala bure. Od njihovih uzvika i buke Jan Bibijan se tre i probudi... U prvi mah pomisli da

ga avoli nose i pretrnu od straha. Ali ubrzo se umiri shvativi da se neki ljudi mue da ga doteraju do obale.

I zaista, oseti snaan potres nekog tupog udara. Bure su izgurali na obalu i ono se kotrljalo po nekom kamenju. Odjednom se zaustavi.

Hoemo li da ga otvorimo? ree neko tiho. Ne, ne ovde odgovori drugi. Da ga odguramo na neko skriveno mesto.

Da niko ne vidi. Da ga sad ne otvaramo ree drugi. Prolaze ljudi, videe nas. Da ga

zakopamo u zemlju i dovee, kad se smrkne, da ga otvorimo. Jao, pomisli Jan Bibijan, ako me sad zakopaju u zemlju! Uguiu se

potpuno. Ne, ko ima strpljenja da eka! Dajte ga ovamo, u vrbak, da ga otvorimo! Da, da, ne moemo da ekamo! Bure opet poe da se kotrlja po kamenju, zatim pree na meko tle i na kraju

Jan Bibijan u utanje lia i udaranje grana drvea. Bure se zaustavi. Dajte sad teslu u se glas i nekoliko snanih udaraca seivom ubrzo razbi

kapak, koji odlete daleko od bureta. Jan Bibijan promoli glavu i zatim brzo iskoi. Vampir, vampir povikae lovci i dadoe se u beg. Jan Bibijan jurnu na

drugu stranu. Trao je svom snagom, izbegavajui otkrivena mesta i krijui se u ibljaku i vrbama koje su unaokolo rasle. Odjednom mu neko viknu:

Stoj! Jan Bibijan iznenaen stade. Pred njim se nalazio Fjut. Fjute! ta se desilo, zato si me ostavio da me zatvore u ono bure, zato? Jane Bibijane, ja sam te spasao. Da ja nisam pokazao bure ovim lovcima, koji

su se razbeali, ti bi u njemu nastradao. Ja sam iao pored reke i pratio te. Hteo sam da uem i da izvadim bure, ali me je bilo strah, jer su sino bacili u reku svetu vodicu ... Hajde sa mnom! Neu da te naputam.

Ah, moj dobri prijatelju! ree Jan Bibijan, pa u oduevljenju zagrli i poljubi Fjuta.

JAN BIBIJAN SA GLINENOM GLAVOM

Fjut je svuda pratio svog upavog prijatelja pomagao mu i podsticao ga u svim igrama, u svim ludorijama i ravim zamislima koje su se raale u glavi Jana

Bibijana. Samo to bi se kroz tu glavu ponekad i nehotino provukle, kao kradljivci, i misli koje su alostile avolia. Jan Bibijan je, na primer, vrlo esto mislio na svoje roditelje, kriom odlazio nou i ostavljao po jedan hleb na pragu njihove siromane kuice. Taj hleb je, naravno, krao iz gradskih pekarnica.

Jednog dana Fjut to ispria svom ocu, koji se s njim ve pomirio i davao mu razne savete. Kad u albu svoga sina, stari avo se nasmeja.

Ta glava, u koju ulaze dobre misli, moe da se promeni ree on i potapa sina po ramenu.

Jan Bibijan je zapazio da ve nekoliko dana na staru vrbu pored vodenice, u kojoj je on jo stanovao sa Fjutom, slee crna vrana i dugo stoji nepomina i zamiljena. Jan Bibijan ju je gaao kamenjem i hteo da je otera, ali ona je tamo stajala i nije se plaila. Samo bi s vremena na vreme alosno graknula.

Jan Bibijan je jedanput pogodi kamenom. Tada mu vrana progovori ovejim glasom:

Jane Bibijane, uvaj se ravog druga! Ne teraj me, jer u ti ustrebati! Ne govori nita o meni!

Kad to ree, vrana se s mukom podie sa grane na kojoj je stajala i odlete. To uznemiri Jana Bibijana. On se uplai od te tajanstvene ptice i brzo se sakri u vodenicu.

Od toga dana u dui Jana Bibijana zavlada nespokojstvo. Fjutovu pogledu nije moglo da promakne ravo raspoloenje Jana Bibijana i on rei da mu priredi neku zabavu i odagna njegovu zamiljenost.

Jane Bibijane, ree mu Fjut hoe li da se poigramo sa decom koja se skupljaju tamo na poljani pored grada?

Naravno, hou, ree Jan Bibijan, ija je dua udela za bunim dejim igrama ali ti e ih, Fjute, uplaiti.

Neu, ja u se pretvoriti u Cigane i igrau se kao i ti sa ostalom decom. I Fjut se odjednom pretvori u nestano Cigane, sa veselim osmehom, belim

zubima, kovrdavom kosom i svetlim ivahnim oima. Tako mi se vie dopada ree mu Jan Bibijan, obradovan. Kraj grada je bila prostrana zelena poljana, na kojoj su se okupljala deca iz toga

kraja da se igraju. U blizini je bila i grnarnica ika-Gorilana. On je bio tih i dobar ovek, sa naoarima na nosu i velikom prljavom keceljom, okaenom o vrat i vezanom oko struka. Pravio je lepe glinene sudove, testije, ase, upove i uvea. Ti sudovi su se suili, poreani ispred njegove male radionice, i deca su mu esto priinjavala tetu, bacajui kamenje i lomei ih, ili gazei malim bosim nogama dok su bili jo vlani.

ika Gorilan se ljutio, grdio male nestake, terao ih, molio, ali nikad nije bio grub i nikad nije podigao ruku da nekog udari. Imao je dobru duu i voleo je decu. On sam nije imao dece, voleo je tuu i opratao im nestaluke i tete.

Toga dana je napravio od blata jednog oveuljka i stavio ga ispred radionice da se sui. oveuljak je bio velik kao Jan Bibijan. ika Gorilan ga je veto napravio, kao da je iv, i nazvao ga Blatko.

Blatko je stajao pred radionicom kao neko pravo dete. Stajao je vrsto na bosim nogama, sa zavrnutim nogavicama, sa rukama u depovima, i suio se na suncu. ika Gorilan je bio zauzet negde u dvoritu oko pei, kad se Fjut i Jan Bibijan, lutajui po poljani i traei decu, zaustavie pred Blatkom. To nepomino glineno dete izazivalo ih je svojim junakim spokojstvom i pogledom upravljenim u sunce. U dui Jana Bibijana probudie se rave osobine i nevaljalstva. On prie glinenom detetu i tako ga snano utinu za bedro, da otkinu pare blata. To mu priini veliko zadovoljstvo. Otkinu trnovit prut i poe da ga zabada Blatku u rebra, u ui i da ga bode po bosim nogama. Blatko je podnosio gruba zadirkivanja, a Fjut je stajao po strani, i previjao se od smeha.

Crna vrana, stara poznanica Jana Bibijana, pojavi se iznad njegove glave i slete na krov grnarnice. Ona je snano graktala i mahala krilima, kao da je htela da privue panju Jana Bibijana. Ali on, zanet zadirkivanjem sirotog Blatka, ne obrati nikakvu panju na nju.

Ali kad Jan Bibijan gurnu prst u blatnjave grudi glinenog deteta, na mestu gde je srce, Blatko uzviknu od bola. i razjareno podie ruku na svog muitelja.

Bei! viknu Fjut i prvi pobee. Uplaen, Jan Bibijan potra za njim, ali razjareni Blatko pojuri za obojicom. On

potrai oko sebe kamenice da gaa svog muitelja, ali kad ih ne nae, skide svoju glinenu glavu i baci je iz sve snage na Jana Bibijana. Teka glava udari nestaka tako snano, da se njegova glava otkide i otkotrlja u stranu.

Tada stari avo, Fjutov otac, koji je neprimetno pratio deake, zgrabi Blatkovu glavu i zalepi je na vrat Jana Bibijana, a glavu Jana Bibijana zalepi na Blatkov vrat. Jan Bibijan i Fjut beali su i dalje, kao da se nita nije dogodilo. Ali kad se dosta udaljie i zaklonie iza gustog vrbaka, Jan Bibijan se zaustavi i ree:

Fjute, neto mi je teko! ta? upita Fjut. Glava mi je teka. I nagnuvi se nad baricu ispred sebe ogleda se i uasnut vide da mesto svoje

nosi Blatkovu glavu. Moja glava! Gde mi je glava? uplaeno zaplaka Jan Bibijan. Fjute, nai

mi glavu!... Fjut zagrli uplakanog prijatelja, iz ijih su oiju kapale blatnjave suze, i poe da

ga tei. Jane Bibijane, s tom glavom e ti biti bolje, njome nee razmiljati o raznim

glupostima, nego e iveti spokojan i veseo. Mnogi ljudi nose takve glave od blata a da to i ne znaju. I zaista, oni su sreni. Takve glave su itave i pune. U njima nema upljine u kojoj bi bio mozak i zato nikad ne pate od glavobolje. Treba da se ponosi to si se

oslobodio svoje upave glave, na kojoj je bilo toliko oiljaka i iz koje bi pri svakom udaru potekla krv.

Jan Bibijan je sluao Fjutove utene rei i njegovo glineno lice se osmehnu. Odjednom iznad njega poe da krui crna vrana, alosno graknu i ree:

Teko tebi, teko tebi, Jane Bibijane,

stradanja te ekaju strana i patnje stalne.

Ali ti budi smeo i hrabar,

ne oajavaj jer svaka patnja i svaka muka

ima svoj kraj! Proklet si i izgubio si

svoju glavu, ali uvaj i pazi dobro,

duu pravu! Srce napravi

dobrote gnezdom, nadaj se i veruj

u pobedu nad zlom! Ti nee glavom ve samo srcem

svet upoznati, dete nesreno. ivot e srcem ti ve razumeti,

kroz njega e iskustvo veliko skupiti.

I znaj, kad usta tvoja mene pozovu,

uvek e ugledati pticu ovu.

Kad to ree, vrana uzlete i nestade.

CIGARETA

Za nekoliko dana Jan Bibijan naviknu na svoju novu glavu i kao da mu je s njom bilo bolje. Nije vie nita mislio, niega se nije bojao i dane je provodio spokojno i bezbrino. Vie mu nita nije uzbuivalo duu. Bez ikakvog otpora potinjavao se Fjutovim eljama i nije zamarao mozak razmiljajui o svojim postupcima. Kad je ostajao sam, dolazila je ona usamljena udna vrana, koja ga je stalno pratila i alosno graktala. Jan Bibijan se s njom igrao i ak je doputao da mu sleti na glavu. Ponekad bi mu se javila elja da je uhvati i da joj iupa rep, ali vrana bi osetila njegovu nameru i odletela.

Jedanput mu ree: Jane Bibijane, propao si; Fjut hoe da te odvede daleko, u podzemno

carstvo avola. uvaj se! Ne plaim se odgovori Jan Bibijan. Radoznao sam da vidim to

avolsko carstvo. Jane Bibijane, ako ti nekad ustrebam, zovni, me i odmah u doi... Kako da te pozovem? upita je Jan Bibijan. Zovni tri puta: Ga, ga, ga! i ja u odmah doi. Kad to u, Jan Bibijan poe da se smeje, da skakue na jednoj nozi i vie: Ga,

ga, ga! Vranu rastui lakomisleno ponaanje Jana Bibijana, u oima joj se pojavie

suze, zadra se jo malo, ne ree nita i odlete. Uto Jan Bibijan zau Fjutovo veselo zvidukanje; Fjut se bio negde izgubio i on

ubrzo ugleda crne roie svog prijatelja. Jane Bibijane, hajde sa mnom! veselo mu ree Fjut. I obojica krenue preko polja i zagazie u njive zasaene duvanom. Svuda se

irio lak opojni miris. Gle, kako lepo mirie! ree Jan Bibijan. Opojno ree Fjut. Jedanput sam probao da puim, ree Jan Bibijan ali sam posle toga

mnogo povraao. Sad nee. Dau ti tako dobru cigaretu da nikad vie nee ostaviti duvan

ako samo jedan dim povue. Daj! udno ree Jan Bibijan. I Fjut pokaza Janu Bibijanu sjajnu kutijicu, punu cigareta. Ne ovde! ree Fjut. I kad preoe velike njive zasaene duvanom, uoe

u jedan planinski tesnac kojim je tekla reka. Kuda? upita Jan Bibijan. Idi napred i ne pitaj ree Fjut.

I on povede Jana Bibijana uskom kamenitom stazom koja je vodila pravo ka vrhu planine. avoli je iao napred brzo i lako, a Jan Bibijan je koraao za njim i trudio se da ne zaostane. Ali njegova glinena glava mu je bila teka i on se ubrzo umori.

Da se odmorimo, Fjute! Napred! ree Fjut. On se okrenu, pogleda Jana Bibijana i prsnu u smeh,

ugledavi njegovo glineno lice, umorno i osueno, bez kapi znoja na elu. Penji se! ree Fjut i podmetnu lea. Jan Bibijan uzjaha prijatelja. Tad Fjut pojuri stranom brzinom, skaui s kamena na kamen, sa stene na

stenu, lako kao pero. Zatim se podie iznad urvina i provalija, i polete u visinu kao orao. Jan Bibijan se vrsto drao za njegov vrat i bila mu je prijatna lakoa s kojom se dizao u visinu.

Fjut se spusti na najvii vrh i skide prijatelja. Jesi li video ta ja mogu? ree on Janu Bibijanu. Jesi li zadovoljan? Zadovoljan sam. Tada Fjut izvadi sjajnu kutiju, prui cigaretu Janu Bibijanu, zapali i on jednu i,

sedei na mekoj planinskoj travi utonue u blaenstvo. Mirisni dim cigarete punio je nekom opojnom slau grudi Jana Bibijana. On je

udno i utke puio i gledao u daljinu. Daleko dole video je varoicu u kojoj su iveli njegovi roditelji, stalno zabrinuti zbog njega. Sunce se sputalo iza horizonta, crveno i strano. Tamo, pored njega, zastao je jedan taman oblak. Liio je na grozno udovite s otvorenim ustima, koje eli da proguta tu uarenu loptu. Jan Bibijan je posmatrao, vukao dim iz cigarete i nije oseao ni strah ni alost. Prijatno opijen mirisom duvana, nije mislio ni o svojoj varoici, ni o svojoj majci, ni o emu. Lak planinski vetar milovao je njegovo lice, ali on nije oseao njegovu sveinu.

A Fjut je leao pored njega i posmatrao ga podsmeljivo.

U CARSTVU ZLA

Jan Bibijan se sav zaneo puei opojnu cigaretu. Neto slatko zamagljivalo je vidik, u uima su mu odjekivali prijatni zvuci. Neka slatka malaksalost obuzimala mu je telo i san mu je pritiskivao kapke.

Odjednom oseti da leti, podie se u visinu, i da se stranom brzinom kreu oko njega tamni oblaci. Zatim oseti kako se polako sputa u neku mranu provaliju. Jan Bibijan se tre, kao da se probudi iz sna. On zaista pomisli da se budi i da mu se u snu uinilo da leti. Ali, kad se osvrnuo unaokolo, vide da je na Fjutovim leima; Fjut je uasnom brzinom leteo u neku provaliju, pravo ka centru zemlje.

Kuda? upita Jan Bibijan prijatelja, ali Fjut nita ne odgovori, nego povea brzinu.

Uskoro uletee u velik prostor pun udne plave svetlosti koja je zraila sa svih strana. Jan Bibijan opazi da ta svetlost dolazi od nekih udnih lampi oiju ogromnih okamenjenih udovita, uo se um slian itanju hiljada zmija i gmizavaca.

Jan Bibijan se uplai. Fjute, viknu on kuda me vodi? Ti si ve u naem carstvu, Jane Bibijane. Oprosti se sa drugim svetom i budi

posluan! Fjute, uzviknu Jan Bibijan uasnut vrati me natrag, vrati me! Vrati me

na beli svet! uti! viknu Fjut. Tada se Jan Bibijan naljuti i, kako je sedeo na avolievim leima, prui ruku

pozadi i uhvati ga za rep. Fjute, otkinuu ti rep ako me ne vrati viknu Jan Bibijan i snano stee

rep. Ali avoli je leteo brzo kroz tu udnu svetlost, a itanje gmizavaca postajalo

je sve stranije i stranije. Takvo Fjutovo ponaanje razjari Jana Bibijana. Gnev mu ispuni srce i u

njegovoj glinenoj glavi prvi put se pojavi misao na sirotu majku i dobrog oca. I u svojoj razjarenosti Jan Bibijan tako snano povue Fjutu rep, da ga iupa iz korena kao mladu stabljiku. I maui njime kao biem, stade snano udarati po avolovoj glavi. Fjut uzviknu od bola i zatrese leima da zbaci Jana Bibijana, ali mu se on uhvatio za vrat i nemilosrdno udarao viui:

Fjute, vrati me, inae u ti slomiti rogove! Tada se Fjut tako snano zatrese, da mu Jan Bibijan odlete s lea i oseti kako

pada stranom brzinom. Ali, dok je padao, uo je alosne avolove jauke od kojih je odjekivao sav podzemni svet. Jan Bibijan opazi pod sobom veliki prostor nabijen avolskim rogovima.

Sad sam propao pomisli on i zatvori oi. Ali odjednom se seti usamljene vrane koja ga je tako esto obilazila i koja mu je

rekla da je pozove ako mu se desi neto strano. I Jan Bibijan viknu iz sve snage: Ga, ga, ga! Odjednom se nae na krilima crne vrane i oseti kako ga ona nosi na drugu

stranu. Jan Bibijan se vrsto uhvati za pticu i poe da joj govori kroz suze: Mila vrano, mila sestro, izvedi me na beli svet, spasi me! Ptica graknu tri puta: ga, ga, ga i proe kroz velika vrata koja su se ispreila

pred njom kao otvorena usta. Pred oima Jana Bibijana ukaza se prostrana dvorana iji su svi zidovi i pod i

tavanica bili velika crna ogledala. Na sredini je bio crn presto. Vrana se spusti na njega, zbaci s lea Jana Bibijana i ree:

Ovo je presto stranog arobnjaka Mirilajlaja. Ja sam njegova zarobljenica i izvravam njegova nareenja.

Jan Bibijan sede na presto i gorko zaplaka. Stade da miluje i ljubi crnu pticu, koja ga je gledala milo i alosno.

uti! ree mu vrana. uti i ne plai se! Dok ima rep u rukama, niko ti nita ne moe! Razume li?

Razumem ree Jan Bibijan. A kad ti ustrebam, zovni me ree vrana. Ona odlete i nestade kao senka. Jan Bibijan ostade sam usred prostrane dvorane od crnih ogledala. Oseao se

kao neka buba zatvorena u veliku crnu kutiju. Steui vrsto avoliev rep, zamahnu njime nekoliko puta kao biem i poe po prostranoj odaji.

Bio je edan ali gde da nae vodu? Jan Bibijan stade pred jedno od crnih ogledala i gurnu ga rukom. Ali kad

pogleda u njega, vide da strano izgleda. Bio je zaboravio da ima glinenu glavu i sad, kad je vide na ramenima, sav oajan baci se na pod, pa stade da plae za svojom izgubljenom glavom, na kojoj su umesto mutnih i blatnjavih rupa svetlele vesele ive oi a umesto ispucalih usta bila kao rua rumena usta, sa belim zubima to su tako divno blistali kad se smejao.

Prokleti avoli, vratite mi glavu, vikao je Jan Bibijan vratite mi moju ivu, lepu glavu!...

I udarao je nogom i valjao se po podu. Odjednom ustade i opet stade pred ogledalo, ali na ramenima nije imao glinenu

glavu. Umesto nje bila je magarea njuka s dugakim uima. Jan Bibijan pobee i stade pred drugi zid od ogledala. Tamo se vide sa pseom

glavom. Tako je imao redom glavu koze, majmuna, lisice, gutera, zmije i abe. Tad Jan Bibijan zamahnu avoljim repom i poe da udara po tim ogromnim

ogledalima i da ih lomi. Ona su se s treskom razbijala u krupne komade, ali su se odjednom vraala na svoje mesto i ogledalo je opet postajalo itavo kao to je i bilo. Jan Bibijan je dugo udarao i razbijao strana ogledala. Najzad, umoran i iznuren, pade na pod i zaspa.

UDAN SAN

Jan Bibijan je zaspao kao opijen nekom arobnom biljkom. Leao je poleuke na podu od ogledala i vrsto drao u ruci otkinuti avolov rep. Disao je snano, potpuno otvorenih usta i s vremena na vreme je duboko uzdisao, kao da se oslobaa nekog tereta i kao da se sea neeg lepog, lepog, ali odavno izgubljenog.

S vremena na vreme neko nespokojstvo mu je nabiralo elo i on bi snano udarao nogom i jo jae stezao rep u rukama.

Jan Bibijan je sanjao. Najpre je uao u neku nemirnu mutnu reku koja ga je pronela kroz kamenje i stenje, udarajui njime as o jednu, as o drugu obalu.

U pomo, u pomo! vikao je Jan Bibijan, ali u blizini nije bilo nikog i snani um reke zaglui njegov glas.

Pruao je ruke da se uhvati za kakav kamen ili koren, ali, za im god bi pruio ruku, to je bealo od njega. Reka je postajala sve vea i snanija. Telo ga je bolelo od udaranja u kamenje, a voda ispirala njegovu glinenu glavu i, to je bilo najstranije, pretila je opasnost da se odlepi od tela. Tada e Jan Bibijan ostati bez glave. S naporom je dizao glavu iznad vode, elei da je sauva, ali ona je bila teka i nije se pokoravala njegovoj volji.

Talasi besne reke bacah su ga i brzo nosili nanie izmeu divnih obala, na kojima su se ukazivale primamljive slike. Tamo, nekom vijugavom stazom, pored rascvetalog drvea, lepim zelenim livadama, punim cvea, prolaze vrnjaci Jana Bibijana, deaci i devojice, mili, lepi, isti, blistavih i dobrih oiju, i s knjigama u ruci odlaze u kolu. A dalje, vredni ora dri ralo, muki see zemlju i peva. Na drugoj strani zelena poljana, usred poljane drvo s gustom kronjom, a oko njega, u prazninim haljinama, igraju vesele devojke okiene cveem i radosno kliu. U daljini malo seoce, osvetljeno suncem, a nasred sela crkva. Na njoj bljeti krst, a irokim putem pored nje ide njegova majka, alosna, slomljena, i apue ime svog izgubljenog deteta.

Mama, majko! vie Jan Bibijan iz sve snage i prua ruke prema njoj, ali se njen mili lik udaljuje i nestaje.

Tamo gore, sa visoke planine sputa se ovek i tera magare natovareno granjem. Jan Bibijan ga prepoznaje iz daljine. To je njegov otac, pogrbljen, ostareo, sa oima usahlim od plaa.

Tata, tata! vie Jan Bibijan. Ali lik brzo iezava. Reka buja i nosi ga. Tee pravo ka jednoj planini. On je poznaje. Poznaje sve

njene vrhove. To je njihova planina. Eno ispod nje njihove varoice. Jarko sunce greje siromane krovove. Iz krivudavih uliica izlaze ljudi i hitaju na posao. Zrikavci preleu visoko iznad topola koje rastu oko velike bele kole, a deji glasovi ih veselo pozdravljaju.

Reka ga nosi sve blie i blie, i najzad buh izbaci ga na jednu veliku poljanu i odlazi sa stranim hukom dalje.

Jan Bibijan je spasen. Osvre se unaokolo. Sve mu je poznato. On je pred svojim gradom. Mada je umoran, iznuren i mokar, die se i polazi.

Ali odjednom se zaustavlja. Ugleda grnarnicu ika-Gorilana, a pred njom stoji glineni Blatko, onakav kakvim ga je video prvi put, s glavom koju Jan Bibijan odmah poznade njegovom sopstvenom glavom.

Srce Jana Bibijana ispuni gnev. On se brzim koracima i stegnutih pesnica uputi spokojnome Blatku, ispravi se pred njim i viknu:

Daj mi glavu!... . Ali sopstvena glava Jana Bibijana nasmeja mu se i ree: Tebi prilii glava od blata. Ti nisi dostojan da nosi oveju glavu. A i meni je

bolje s Blatkom. Moju glavu! viknu jo jae Jan Bibijan. Hou svoiu glavu! Uzmi glinenu! Teka mi je. Jan Bibijan se tako razvikao i rasplakao, da se probudi. I, kad otvori oi, vide da

je opet u stranoj sali sa crnim ogledalima. Pored njega je stajala crna vrana alosnih oiju i kljunom mu je neno sklanjala kosu.

Jan Bibijan isprui ruku, zagrli crnu pticu i zaplaka, jecajui gorko. Ne plai, Jane Bibijane! ree mu vrana. Dok u svojim rukama dri avolov rep, niega se ne boj! Ali ako ga ispusti,

izgubljen si. I vrana opet ieze.

GDE JE DOSPEO JAN BIBIJAN

Jan Bibijan je dugo lutao po dvorani od crnih ogledala. Muio se da nae neka vrata. eleo je da to pre izae odatle. A i e je poela da ga mori.

Unaokolo je bila tiina i pusto. Niotkuda se nije up nikakav um, nikakav zvuk. Jan Bibijan je uo svoje korake. U dvorani je vladao neki plaviast polumrak, i on nije mogao da razlikuje je li dan ili no. Unutra nije bilo nikakvih predmeta. Samo se crni presto uzdizao usred te puste dvorane. Jan Bibijan se zagleda u taj presto i vide da mu je gornji deo naslona ukraen nekim staklenim rukama koje se pruaju u obliku zvezde i pokazuju u svim pravcima. Iz tih staklenih ruku izlazili su neki neobini plavi zraci koji su stvarali taj plaviasti polumrak. Na svakoj od tih ruku bio je natpis. Jan Bibijan stade da ita:

Levo desno pravo gore dole ovde

stoj misli uvaj se

Iz tih natpisa Jan Bibijan nije mogao nita da shvati, tim pre to je levo pisalo na ruci koja pokazuje nadesno, desno na ruci koja pokazuje nalevo, gore je pisalo na ruci koja pokazuje dole, a dole na ruci koja pokazuje gore.

Jan Bibijan pretrnu od straha. Uvide da je dospeo tamo odakle vie nee moi da izie. I on poklopi hce rukama i poe da plae. Suze su mu obilno tekle iz oiju i jecaji su ga guili. Suze su mu padale na pod od ogledala i lupale kao zrna prosutog

soiva. To se Janu Bibijanu uini udno. Sae glavu i pogleda na pod. Na podu se, pored njegovih nogu, stvorila mala, plitka barica od njegovih vrelih suza, i ta barica je u svom kretanju ispisala: Jane Bibijane, idi za nama, ne boj se!

Jan Bibijan se jo jae rasplaka i poe tragom te suzne reice, koja je lagano tekla, a njena mala krivudanja su pisala:

Za nama idi, deko, ne boj se! Mi izviremo iz srca, spiramo bol sa due,

rosimo je, osveavamo je, kao to prolee osveava cvee.

Ko nije plakao tako, srce mu je krenjak-kamen suvi, dua mu je dvorite puno smea.

Ko plae, taj je oien kao svee cvee poljsko, koje ne zna ta je zlo ...

Za nama idi, deko, ne boj se!... Na put e da ti pokae gde si...

To pismo, koje su pisale suze Jana Bibijana, nizalo se kao biserna ogrlica po

crnom staklu poda. Jan Bibijan ga je pratio udei se i s nadom, dok ne stie do sredine drugog zida. Tu se pismo zavri, suze se poredae u niz takica i dospee do tanke crte koju Jan Bibijan dotle nije video. Kad paljivo zagleda, opazi da se ta linija na crnom ogledalu ocrtava u obliku vrata. Poto je eleo da odatle to pre pobegne i da se spase, nije mnogo razmiljao, ve snano gurnu rukama. I zaista, vrata se pred njim otvorie i kroz njih ugleda golu pustinju, pokrivenu peskom, obasjanu nekom zaslepljujuom svetlou. Jan Bibijan izae i zaprepaen stade. S obe strane je bilo bezbroj vrata obojenih raznim bojama crvena, zelena, plava, crna, bela. I iznad svakih vrata nalazio se ogroman,natpis. Okrete se da vidi kakav je natpis iznad vrata kroz koja je on iziao. Veliki arobnjak Mirilajlaj, proita.

Iznad susednih vrata, obojenih crno, Jan Bibijan proita uasnut: Carstvo avola. Ali se odmah umiri setivi se da se ne nalazi u tom carstvu. Plaei se da ne

dospe tamo, htede da se vrati. Uto se iz carstva avola zau neki um i govor. Jan Bibijan zastade da uje ta se tamo deava. Govor se uskoro pretvori u galamu i stranu viku. Zatim se ue udarci. Sigurno su nekog tukli, jer se razlee glasan pla. Oslunuvi bolje, Jan Bibijan poznade glas svog prijatelja Fjuta. Radoznalost ga natera da se priblii crnim vratima iza kojih se ulo Fjutovo strano urlikanje i snani udarci bia koji su padali na njegova lea.

Jao, jao, pustite me! Fjut je plakao toliko da su ak i vrata drhtala.

Gde ti je rep? Gde ti je rep? kretao je neki straan, krupan glas, slian rikanju lava. I posle svakog pitanja uo se udarac bia.

Jao, nemojte da me bijete, obeavam da u sve uiniti da vratim svoj rep! Zna li ti, crni sine, da je s nama svreno dok je u ovejim rukama ma i

jedan avolov rep: mi smo nemoni da vrimo zla dela i ne moemo da se kreemo po zemaljskom svetu.

Tako je urlao strani glas, prekidan udarcima bia. Povratiu rep plakao je Fjut. Pustite me da naem Jana Bibijana,

prevariu ga i uzeu rep! Nee mi izmai iz ruku! Kako e ga uzeti? grmeo je strani glas. Jan Bibijan je u carstvu velikog arobnjaka. Zato ga ostavi tamo, glupi

avole? I bi opet zapljuta. Od bola sam pogreio vrata! u se Fjutov iznemogli glas. Ali ja u ga

opet pronai, pustite me! Jan Bibijan je sve sluao pritajenog daha i srce mu je snano udaralo. Neka

radost, divna radost kakvu nikad nije osetio, ispuni mu duu; u njemu se raala i snana elja da se spase. Shvatio je dok ima uza se avolov rep, dri zakljuane i bespomone sve avole. I odlui da ga dobro uva i da ga nikad i nikom ne daje.

Ali kad pogleda u ruke, vide da nema repa. Jan Bibijan skoi kao uboden i vrati se natrag, kroz vrata kroz koja je iziao.

NEOBINA KNJIGA

Kad Jan Bibijan ponovo ue u salu sa crnim ogledalima da potrai avolov rep, zaprepasti se i u prvi mah strano uplai. Tu, gde je vladala strana tiina, gde se nije pojavljivalo nijedno ivo bie, ugleda sad jednog stranog oveka. Bio je to neki starac sede brade, duge do poda, sa irokim crvenim ogrtaem na pleima. U ruci je drao ogromnu knjigu. Tako veliku knjigu Jan Bibijan nije nikad video.

Taj udnovati starac iao je polako, kao da nekoga vreba. Ba kad je Jan Bibijan pritvarao za sobom vrata, starac se sae da neto podigne. To je bio avolov rep, koji je Jan Bibijan ispustio i tu ostavio.

Jan Bibijan skoi na starca, odgurnu ga, baci se na pod, celim telom lee na rep i vrsto ga pritisnu. Oekivao je da e se starac upustiti s njim u borbu i zato snano stee rep, pomislivi:

Umreu, ali rep ne dam! Ali starac ne samo to nije eleo da se upusti u borbu, nego se uplai od

iznenadnog napada Jana Bibijana, ispusti ogromnu knjigu, pa pobee i ieze kao da potonu u zemlju. Jan Bibijan pogleda unaokolo i, kad vide da nema nikog i da je u crnoj

dvorani opet zavladala tiina, ustade. A da taj skupoceni rep ne bi opet izgubio, opasa ga ispod koulje i dobro je zakopa.

Ali ovoga puta samoa mu se uini strana. Od elje da ode stee mu se srce. Pored toga bio je ogladneo i, jo gore, i oedneo.

Ne znajui ta da uradi, seti se crne vrane koja mu je toliko puta davala savete i uzviknu:

Ga, ga, ga! Kroz crnu salu se odjednom zau otar um krila i crna vrana slete na presto. edan sam viknu Jan Bibijan. Jo i ne izree, a vrane nestade. Ubrzo ona donese u kljunu orahovu ljusku punu vode. Jan Bibijan brzo ispi taj

mali gutljaj i e mu odmah proe. Gladan sam ree posle toga Jan Bibijan. Vrane opet nestade. Uskoro se vrati nosei u kljunu jedno zrno groa. Jan

Bibijan zgrabi zrno i pojede ga. I odmah oseti da je sit. Tada on pade na kolena pred vranu i alosno poe da joj zahvaljuje i da je moli: Crna vrano, nepoznata sestrice, ko si, ta si, ne znam. Ali poto se brine o

meni, spasi me odavde! Izbavi me! Hou opet da iziem na zemaljski svet, da naem svoju glavu i vratim se roditeljima, za kojima toliko eznem i koji, znam sigurno, pate zbog mene.

Vrana zamiljeno sagnu glavu i oi joj postadoe tune. Pokaza mu glavom na knjigu koju udni starac bee ispustio na pod i ree:

itaj tu knjigu i, kad je proita do kraja, onda e se spasti! Rekavi to, vrana ieze. Jan Bibijan ostade sam. Opet ga okrui strana tiina. Priblii se velikoj knjizi

koja je bila na podu i proita naslov. Na srebrnom povezu ukraenom brilijantima, biserima i raznovrsnim dragim kamenjem pisalo je velikim, zlatnim slovima: Ja sam knjiga ivota, a ispod tog naslova sitnijim slovima: Ko me ita nee oedneti, ko me izui, nee ogladneti.

ta je Jan Bibijan mogao da radi? Sam, izgubljen u toj tiini, umro bi od dosade. I on otvori veliku knjigu i poe da ita. Odmah ga zaudie udna slova. U toj knjizi slova su bila u vidu malih ivih oveuljaka, koji su, poreani jedan pored drugog, obrazovali rei, redove i strane. Svi ti oveuljci bili su lepi, veseli i obueni u arena odela. Neki su se smejali, drugi plakali, trei se plazili, a etvrti buljili. Jan Bibijan je ipak mogao da ita ta slova, takvo pisanje mu se svialo, kao da je poznavao svakog od tih oveuljaka. I on se udubi u itanje.

U poetku je itao tiho, u sebi, zatim poe apatom, i na kraju glasno. U knjizi su bile udne prie. U njoj se govorilo o ivotu raznih ljudi, svih vremena, svih zemalja, svih naroda i svih rasa. Govorilo se o venoj borbi ljudi sa prirodom, o njihovom trudu da se prehrane, da se uzdignu, da postanu bogatiji i bolji. Te prie su bile tako zanimljive da ih je Jan Bibijan neumorno itao ne diui glavu.

Kad je tako okrenuo nekoliko strana, iznenada zastade, jer izmeu dva lista nae debeo sloj vlane zemlje. On izrui tu zemlju na gomilu ispred sebe i opet nastavi da ita. Ali izmeu druga dva lista nae nekoliko zrna ita. Jan Bibijan istrese ta zrna na gomilicu zemlje i, kad podie glavu, oseti glad.

Ah! uzviknu Jan Bibijan. Tada dva slova A i B brzo iskoie iz knjige, rastrae se po dvorani,

izioe kroz jedna vrata, mala kao otvor kljuaonice, i ubrzo se vratie nosei u rukama velike inije pune najlepih jela.

Izvoli, Jane Bibijane! Hvala vam, A i B, ree Jan Bibijan uzevi jelo. A i B stadoe ispred njega, a on poe da jede sa takvim apetitom da se slova-

sluge odmakoe u stranu, iz straha da ih on ne proguta zajedno s ukusnim jelom.

KA GORNJEM SVETU

Jan Bibijan nije mogao da zna koliko je vremena itao tu ogromnu knjigu, jer nije znao kad je dan a kad je no. Pored toga, toliko se zaneo itanjem da nije ni osetio kako vreme leti. Kad proita poslednju stranu, knjiga ieze kao da je nikad nije ni bilo.

Tada se Jan Bibijan uspravi, protegnu i poe da se proeta po dvorani, jo zanet arobnom knjigom koju je proitao. Kad se pogleda u zid od ogledala, vide da je porastao za desetak santimetara.

Proitavi knjigu, Jan Bibijan se ohrabri. Nestade strah koji ga je bio obuzeo kad je tu dospeo i dua mu se ispuni nadom.

Iz knjige je saznao da ovek moe da popravi sve greke koje uini u ivotu, samo kad ima volje i smelosti. Ma kakvo zlo da naie na oveka, on moe da se s njim bori i da ga savlada. Nema tako tekog poloaja iz koga ne moe da se izie, ako ovek ima smelosti i upornosti da se bori sa zlom i s preprekama i da ide napred, uvek smeo, uvek ponosit, pun nade.

I Jan Bibijan, koji je dosad bio rob i potinjen, odlui da se spase, da izie odatle, da nae svoju glavu i vrati se roditeljima.

I on poe da smilja razne planove. etajui se po toj staklenoj dvorani, zamiljao je zanimljive zgode koje mu se mogu dogoditi i kako da se u njima snae. Okurai se i poe da zvidue, zatim glasno zapeva:

Vie me nije strah ni od ega na svetu,

slobodan sam kao orao, izii u u visokom letu!

Glas Jana Bibijana odjeknu u praznini snano i slobodno. Crna ogledala zadrhtae i zazveae. To jo vie ohrabri Jana Bibijana. Hteo je da snagom svoga glasa polomi te crne staklene zidove i jo jae viknu:

Tu prokletu maiju, iju sam osetio snagu,

i koja me dovede ovamo, pobediu uprkos vragu!

Stakleni zidovi poee da trete i da se lome kao od zemljotresa. Sobu obasja

treperava svetlost. Odjednom se na sva etiri zida brzo otvorie vratanca i kroz njih, drui od

straha, utrase neki oveuljci, u arenim odelima, padoe na kolena pred Janom Bibijanom i moleivim glasom povikae:

Jane Bibijane, uti, ne vii! Nemoj da peva, probudie naeg gospodara, velikog arobnjaka Mirilajlaja.

Jan Bibijan izvadi brzo ispod pazuha avolov rep, zamahnu njime ljutito i viknu: Neka je proklet va Mirilajlaj, izvedite me odavde ili u vas sve pobiti! Ugledavi avolov rep, oveuljci uasnuto povikae i popadae po podu kao

mrtvi. Ustanite! viknu Jan Bibijan. Izvedite me odavde! Ali areni oveuljci su leali ukoeni od uasa. Samo su njihove male oi,

izbeene od straha, besmisleno kolutale. Ustanite uzviknu jo glasnije Jan Bibijan. Odvedite me vaem Mirilajlaju. oveuljci poee da se gre i savijaju u klupad, slinu malim jeevima bez

bodlja. Kad vide te bespomone oveuljke, Jan Bibijan se nasmeja. Sakri opet rep

ispod mike, sagnu se, uhvati jednog od njih za jaku, podie ga kao vrape i poe da ga zagleda.

Tada svi ostali koji su bili zgreni na podu skoie i viui pojurie prema malim vratima kroz koja brzo nestadoe.

Jao, Jane Bibijane, molim te pusti me! zavapi uhvaeni oveuljak. Ne boj se! ree Jan Bibijan. Kai mi samo kako mogu odavde izii. Ja ne znam, ne znam! uzviknu oveuljak. Ne boj se! osmehnu mu se Jan Bibijan, videvi kako dre.

Strah me je od avolovog repa, Jane Bibijane. U naem carstvu avolov rep smatra se za neto najstranije. Veliki Mirilajlaj odavno trai takav rep da bi mu maijama oduzeo mo, ali nije mogao da ga pronae. On se od njega mnogo plai, ali ako mu ti da samo jednu dlaicu, pustie te odavde.

Odvedi me Mirilajlaju! viknu Jan Bibijan. Nita ti neu uraditi. Odveu te, Jane Bibijane, samo me pusti. Dobro, ali ako pobegne, izudarau te repom! Pusti me, Jane Bibijane, neu te prevariti. Jan Bibijan pusti oveuljka. Hajde za mnom! viknu oveuljak i, priavi jednom od staklenih zidova,

nae jednu kao taka malu rupicu, gurnu u nju kljui mali kao igla i pritisnu. Odjednom se ceo zid odkrinu poput vrata i pred Janom Bibijanom se pojavi beskrajna uma koja je mirisala na jorgovan. Iznad nje je bilo plavo nebo, sunce je prijatno grejalo. Svuda se uo veseli ptiji cvrkut.

Kad se nae napolju, oveuljak pobee i sakri se u umu. Jan Bibijan pomisli da je spasen, da je to gornji svet, koji je on odavno bio

ostavio, i poe prvom stazom na koju naie. Odjednom i uma poe, i udalji se od njega. On pohita da je stigne, no i ona ubrza ispred njega.

Ali Jan Bibijan se ne uplai. Izvadi rep, zamahnu njime i viknu umi: Stoj! uma se zaustavi. Jan Bibijan ue u nju. Kroz gusto bunje preplitalo se mnotvo staza. Ne razmiljajui, on krenu

prvom i dosta je dugo iao. Pred njim se ispreie tri esme iz kojih je tekla bistra i hladna voda.

Jan Bibijan je bio edan. Stade pred prvu esmu, sae se da pije. Ali voda se odmah pretvori u gvoe. Jan Bibijan se sae da pije sa druge esme, ali voda se pretvori u zlato. Mlaz iz tree pretvori se u srebro.

Jan Bibijan produi dalje. Odjednom iznad njega graknu crna vrana i uzviknu: Jane Bibijane, ne idi tim putem! Hajde sa mnom da te odvedem Mirilajlaju! Vrana poe napred a Jan Bibijan za njom. Ubrzo se u umi pojavi neki dim. Kad

se pribliie, Jan Bibijan ugleda onog istog starca koji je bio zaboravio veliku knjigu. Sedeo je pored jake vatre i dugakom kaikom meao neto u zemljanom loncu na vatri.

MIRILAJLAJ

Veliki arobnjak Mirilajlaj, utonuo u razmiljanje i zanet poslom, ne obrati nikakvu panju na Jana Bibijana. S vremena na vreme je meao kaikom po velikom loncu iz koga je izbijala raznobojna para, i aputao neke rei. elo mu je bilo namrteno i bledo. Seda brada je padala na zemlju kao bela krpa, a oi su paljivo gledale u vatru.

Jan Bibijan, koji je doiveo toliko udnih stvari, posmatrao je bez straha velikog arobnjaka. ak je zaeleo da ga gurne nogom i da prevrne veliki lonac iz koga je izlazio neki odvratan zadah.

Mirilajlaje, viknu Jan Bibijan oslobodi me odavde! Glas mu odjeknu smelo i odluno. Trgnut iz razmiljanja tim smelim glasom, Mirilajlaj se okrenu i oi mu ljutito

sevnue. Jane Bibijane, ti si moj zarobljenik! Zar iz velike knjige mudrosti nisi nauio

da ovek treba da se spasava sopstvenim naporima. Mirilajlaj ustade i odjednom toliko poraste da je Jan Bibijan, da bi ga pogledao u

oi, morao da digne glavu. Jane Bibijane, skuvau te u loncu i iz njega e izii pretvoren u paru. I! ree Mirilajlaj kad ugleda crnu vranu koja je stajala pored Jana

Bibijana; vrana posluno odlete. Mirilajlaj prui dugaku ruku prema vratu Jana Bibijana, rairivi prste da ga

zgrabi. Jan Bibijan odskoi u stranu, izvadi ispod mike avolov rep i podie ga pretei.

Veliki arobnjak Mirilajlaj odjednom poe da se smanjuje i postade mali, manji od Jana Bibijana. Lice mu se od straha iskrivi, oi izbeie, a zubi zacvokotae.

Milost, milost! tuno uzviknu Mirilajlaj. Potedi me, Jane Bibijane! Uto se vatra ugasi. Para prestade da izlazi i iz lonca, uz strano itanje,

ispuzie tri ogromne zmije koje se brzo izgubie u visokom bunju. Izvedi me odavde! viknu Jan Bibijan. Izvedi me, ili u te ubiti. Jan Bibijan podie rep nad glavom uplaenog Mirilajlaja. Nemoj me ubiti! Zaustavi ruku, Jane Bibijane, jer zlo koje ti meni uini bie

dvaput vee za tebe. Ako me ubije, sva vrata e se zakljuati, sve vode e presuiti, ova zelena uma pretvorie se u pustinju, a ti e umreti od gladi i ei. I nikakva sila nee moi da te spase odavde. Skloni avolov rep i ja u ti pomoi.

Jan Bibijan skloni avolov rep pod miku. Mirilajlaj odjednom poe da raste i za nekoliko trenutaka poraste do visine oveka.

Izvedi me odavde! zapovedniki ree Jan Bibijan. Jane Bibijane, ree veliki arobnjak Mirilajlaj ti ima avolov rep u

kome se krije strana sila. Njegovo je dejstvo nad arobnjacima unitavajue. S njim si ovde i ti moan, ali ako izae u svet, donosie ti samo nesreu. Daj mi ga, a ja u te izvesti odavde.

Jan Bibijan se zamisli. arko je eleo da izie odatle. I ako je avolov rep cena za njegovu slobodu, zato da ga ne da. Dobro.

Ali kad opazi kako Mirilajlajeve oi lukavo posmatraju ispod bezbojnih velikih obrva, Jan Bibijan se tre. Ne, nikad ga neu dati, ree on u sebi. Video sam njegovu snagu u ovom carstvu maije i neu da ostanem bez njega.

Odlui se brzo, Jane Bibijane! ree arobnjak. I podigavi ruke, poe da vie:

U-u, u-u!... uma odjednom odjeknu od strane galame i trei stadoe da pristiu hiljade

oveuljaka u arenim odelima. Oni se mirno okupie oko arobnjaka i Jana Bibijana, ispunie celu umu uokolo i utke oekivahu zapovest.

Lestve! zapovedniki viknu Mirilajlaj. Donesite lestve! oveuljci pojurie kroz umu. Ubrzo se vratie vukui velike lestve iji kraj Jan

Bibijan nije mogao da sagleda. Uspravite ih! naredi Mirilajlaj. oveuljci okruie lestve kao mravi i poee brzo da ih diu. Oni uspravie

jedan kraj koji se ve izgubi u visini, a drugi kraj se jo ne pojavi. Eto, ovim lestvama e izii u beli svet ree Mirilajlaj, okrenuvi se Janu

Bibijanu. Devet dana e putovati njima. Daj rep i srean ti put. Ne, ree Jan Bibijan kad se popnem, odande u ti pustiti rep. Sa avolovim repom neu te pustiti na njih! odluno ree Mirilajlaj. Onda me otprati do gore! ree Jan Bibijan. Rep e dobiti na

poslednjoj preazi. Star sam i ne mogu da se penjem tuno ree arobnjak. Tada Jan Bibijan, kad vide da su lestve uspravljene, izvadi avolov rep i svom

snagom zamahnu njime i levo i desno. oveuljci se razbeae viui, a oni koji su bili na lestvama popadae na

zemlju. Veliki arobnjak Mirilajlaj opet se smanji i postade manji od Jana Bibijana. Tada se Jan Bibijan uhvati za uspravljene lestve, poe da se penje njima brzinom make, drei avolov rep vrsto u ruci.

Koliko je vremena tako iao, nije mogao da odredi. Ali kad pogleda dole, nita se nije videlo. Ni gornji kraj lestvica jo se nije video. Tada, umoran, Jan Bibijan sakri rep pod miku i sede na jednu preagu da se odmori.

Odjednom duboko ispod njega zau se straan um i prasak, lestve se strano zaljuljae i stadoe da se sputaju. Jan Bibijan poe da pada.

Ga, ga, ga! viknu on setivi se vrane. Odjednom oseti kako ga crna ptica ponese na krilima.

GVOZDENA UMA

Jan Bibijan se vrsto uhvati za vranina lea i stade toplo da joj zahvaljuje. Ona se osvrnu i dade mu znak da uti.

Ptica ue u neku plaviastu maglu, slinu dimu. Jan Bibijan nije nita video oko sebe. Izgubi iz vida i lestve, i umu, i onaj veliki prostor koji je gledao ispod sebe kad se peo lestvama. Do njegova uha nije dopirao nikakav zvuk. Bilo je tiho i strano. Hteo je

da upita vranu kuda ga nosi, ali nije smeo da progovori. Samo mu je pomisao da ga je vrana spasavala toliko puta ulivala nadu.

Odjednom se unaokolo razvedri. Plava magla ostade daleko iza njih i Jan Bibijan vide da lete iznad velikog jezera kome se kraj nije mogao sagledati. Voda jezera bila je crna kao katran. Pljuskala je, talasala se i veliki valovi su strano huali. Usred toga uzburkanog jezera plovila su dva broda jedan beo, drugi crven.

Na palubi crvenog broda Jan Bibijan ugleda velikog arobnjaka Mirilajlaja. On je sedeo utonuo u meku fotelju i sa durbinom uperenim navie pratio crnu pticu koja je nosila Jana Bibijana. Oko njega na palubi sedele su stotine oveuljaka, gledali svoga gospodara pravo u lice i ekali nareenje.

Beli brod kao da je bio pust. Iao je nasumce, ljuljao se ovamo-onamo po talasima, povremeno se gubio meu njima i opet pojavljivao.

Crna vrana polete svom snagom prema tom belom brodu i spusti se sa svojim teretom na njegovu palubu. im se spusti na brod, Jan Bibijan zapazi da je Mirilajlaj okrenuo durbin prema njemu. Odjednom se tamna voda uzburka jo stranije. Talasi porastoe kao crne planine i uz stranu huku pojurie prema belom brodu.

Ne boj se, Jane Bibijane, viknu vrana dok ima kod sebe avolov rep! Ne plai se!

I onda se podie visoko iznad crnog jezera, odlete i ostavi Jana Bibijana samog. Brod je bio pust. Talasi stadoe da se igraju njime i da ga bacaju kao iver. Crna voda ga je zapljuskivala i prelivala se preko njega. Jan Bibijan se skvasi do koe. Svue odelo i ostavi ga u jedno malo ormane u koje nije ulazila voda, paljivo savivi avolov rep u koulju.

Odjednom ispod palube broda iskoie stotine oveuljaka. Jedni opkolie Jana Bibijana, drugi pojurie ormanetu da mu uzmu odelo.

Najpre uzmite rep! povikae neki od Mirilajlajevih slugu. Jan Bibijan pretrnu. Vide da su oveuljci doli da mu uzmu rep, udari nogom

nekoliko njih, preskoi ih i zgrabi koulju iz ormaneta. Munjevitom brzinom uhvati rep i zamahnu nad glavama oveuljaka. Oni se razbeae, preplaeni, i stadoe da viu i jauu. Neki poskakae u jezero, a neki popadae na pod kao mrtvi. Trei kao mievi mugnue u rupe.

Jan Bibijan zamahnu repom iznad razbesnele vode i ona se odjednom umiri, kao po nareenju. Tada on okrete rep prema Mirilajlajevom crvenom brodu.

Mirilajlaj odjednom ispusti durbin iz ruku, skliznu iz fotelje u koju je bio utonuo i pade.

Potedi me, Jane Bibijane! uzviknu on ispruivi ruke prema belom brodu. Skloni rep i kai ta eli! Odvedi me sa ovog mutnog jezera! viknu Jan Bibijan. Onda emo

videti!

arobnjak se uspravi na palubi i naini neki znak nad vodom. Odjednom oba broda zaplovie mirno istim pravcem. Brzo se ukaza obala i brodovi pristadoe. Jan Bibijan brzo iskoi na pesak i pojuri prema crvenom brodu, koji se zaustavio na obali, daleko od belog.

Mirilajlaj je drui stajao na njemu. oveuljci koji su ga okruivali sklupali su se kao jeevi.

Dole svi! naredi Jan Bibijan i udari repom o brod. Mirilajlaj skoi na pesak i pade na kolena. oveuljci, kotrljajui se kao lopte,

popadae na pesak oko svoga gospodara, velikoga arobnjaka. Ustanite! viknu Jan Bibijan. Mirilajlaj ustade. Ustadoe i oveuljci, uplaeni i uzdrhtali. Jane Bibijane, skloni rep i uti! moleivo ree Mirilajlaj. Odavde poinje

carstvo velikog utanja. Ovde je svaka re izlina. Ovde samo misao dela. U ovoj venoj tiini razmiljanje moe da izgradi plan spasenja ili vene propasti. Hajde sa mnom, Jane Bibijane, i razmisli tamo hoe li mi dati rep, pa da se spase, ili e ovuda lutati, ne stigavi nikad do zemaljskog sveta i padajui iz jednog zla u drugo. Jane Bibijane, skloni rep i poi za mnom! Mirilajlaj dade neki znak oveuljcima da se sklone. Oni odjednom nestadoe.

Hajde sa mnom, Jane Bibijane! ree Mirilajlaj i poe napred. Jan Bibijan krenu za arobnjakom. Uskoro se pred oima Jana Bibijana ukaza

jedna ogromna suva uma sa velikim udnim drveem koje je, kao ruke, dizalo suve grane.

Kad uoe u umu, Jan Bibijan vide da je sve drvee od gvoa. Staza, koja je krivudala kroz umu i kojom su poli, bila je pokrivena crnim gvozdenim peskom.

Ali je najstranije bilo to to je granje drvea u toj gvozdenoj umi bilo puno gvozdenih ptica koje su stajale nepomino i nemo. Samo su im oi bile ive i gledale su alosno kao da ele neto da kau.

Jan Bibijan je iao za Mirilajlajem kao u snu, kao da je omamljen nekim slatkim opijumom. Nije mu se govorilo. Seao se svega to je preiveo. I kad mu se u mislima pojavi mili lik majke, koja ga je toliko volela, on duboko uzdahnu. Taj uzdah stie kao lak vetri do tankih gvozdenih granica i one alosno zabrujae kao ice violine.

Zanet mislima, Jan Bibijan opusti ruke koraajui kao u zanosu. Mirilajlaj se udaljio i iao napred krupnim koracima. Telo mu je poraslo i liio je na dina.

Stoj! viknu Jan Bibijan i die ruku u kojoj je drao rep. Mirilajlaj stade i opet se smanji do rasta Jana Bibijana. Izgled tih alosnih ptica koje su stajale na gvozdenom drveu muio je Jana

Bibijana. Htede da ih pokrene i udari repom o stablo jednog drveta. Od tog udara umom se razlee tiho, alosno, metalno stenjanje, kao krik istrgnut iz dua nekih dalekih muenika.

Usred ume ukaza se veliki gvozden dvorac, mrana zgrada bez i jednog prozora. Mirilajlaj se pope uza stepenice koje su vodile ka tekim gvozdenim vratima. Vrata se otvorie kao nekom nevidljivom silom i Mirilajlaj poe brzo prema njima. Vrata se opet zatvorie uz straan tresak. Jan Bibijan ostade napolju.

LJU-LJU

Kad se Jan Bibijan nae pred tekim gvozdenim vratima koja mu se s treskom zatvorie ispred nosa, shvati da ga je Mirilajlaj opet prevario. Uto iznad cele gvozdene ume zavlada mrak. Naie strahovita oluja. Gvozdeno drvee alosno zazvea. Nepomine ptice koje su stajale na njemu zapitae i zaplakae tako oajnim glasovima da se Janu Bibijanu die kosa na glavi. Zaslepljujue munje presecale su mrak kao vatrenim maevima. Gromovi i potresi uzdrmae sve; i gvozdeni dvorac zazvoni kao ogromno zvono. Odjednom se izli strahovit pljusak. Stepenice na kojima je stajao Jan Bibijan poee da se klate, da ludo podskakuju i snano ga odbacie na gvozdeni pesak. Naioe bujice i sve poplavie.

Jan Bibijan se zbuni i uplai. Trao je na sve strane, traei mesto gde da se skloni, ali straan mrak mu je smetao i on je bespomono udarao o gvozdeno drvee, padao i ustajao, a bujica je sve zalivala kao ogromna reka koja buja stranom silom. Ona doe Janu Bibijanu do vrata, obori ga i brzo ponese.

Tada se Jan Bibijan seti avolovog repa, koji mu je bio pod pazuhom. Izvue ga brzo i stade da udara po mutnoj vodi i po drveu na koje je naletao. im zamahnu repom, mrak ieze. Oluja i munje prestadoe, bujica se stia. U zaaranoj umi zavlada opet strana tiina kao da se nita nije dogodilo.

Jan Bibijan pogleda unaokolo. Gvozdeni dvorac se nije video. Jedina staza koju je video u umi ieze. On krenu nasumce.

Odjednom mu jedna ogromna zmija preprei put. Pojuri na Jana Bibijana, obavi mu se oko nogu, isprui glavu prema njegovom vratu, prebaci se preko njegove ruke u kojoj je drao avolov rep, stegnu je strano i otvori usta da je proguta.

Jan Bibijan, koji je preiveo toliko strahota, ne uplai se. Uze rep slobodnom rukom i snano udari zmiju po repu kojim mu je stezala noge. Zmija brzo kliznu s njegovog tela i pobee u umu po gvozdenom pesku. Jan Bibijan je potera, trei za njom i udarajui je snano repom. Ubrzo se pred njim opet pojavi gvozdeni dvorac prema kome je zmija beala. Ona se brzo uspuza stepenicama, zatim se sasvim istanji, uspuza uz gvozdena vrata i provue kroz kljuaonicu.

Tada Jan Bibijan zamahnu repom i stade da udara o gvozdena vrata. Ona se otvorie uz tresak. u se straan uzvik. Jan Bibijan ue stalno vrtei repom. Zmija se odjednom sklupa, pade na zemlju i odmah se pretvori u Mirilajlaja, koji je sad bio toliko visok i krupan da mu je Jan Bibijan dosezao do ispod kolena.

Jane Bibijane, viknu Mirilajlaj daj mi rep, pa u te pustiti da izae iz mog arobnog carstva.

Lae! uzviknu Jan Bibijan udarivi ga repom. Mirilajlaj se odjednom smanji. Nemoj da me bije, Jane Bibijane, moleivo ree Mirilajlaj. Nemoj da

me bije jer rane od avolovog repa nikad ne zarauju i ja u te onda veito zadrati ovde. Pretvoriu te u gvozdenu pticu i prikovati za neku granu, kao one tamo koje si video.

Kad to ree, Mirilajlaj izae kroz jedna druga vrata i zalupi ih za sobom. Jan Bibijan pojuri za njim, ali ba kada je hteo da zamahne avolovim repom,

da razbije i ta vrata, zau Mirilajlajev glas kako zove oveuljke. Oni odjednom ispunie celu sobu i celu umu. Jan Bibijan se priblii vratima iza

kojih je nestao Mirilajlaj i proviri kroz kljuaonicu. Oko velikog arobnjaka su se okupili njegovi pokorni oveuljci, oekujui zapovesti, a pred njim je u vojnikom stavu stajao njihov voa. On je na glavi imao dugako pero, sa tri oka na vrhu. Te su se oi kretale na sve strane.

Lju-Lju! ree mu otro Mirilajlaj. Ti ima oi koje se vrte na sve strane i vidi triput vie od svih, ti zna moje tajne, naredi ljuljuiima da uhvate Jana Bibijana i da ga bace u gvozdenu vodu! Neka se on pretvori u gvozdenu pticu. Prikujte ga onda za neku granu za vena vremena. Ali, pre svega, uvajte se repa koji on nosi!

Najpre u ga opiti mirisom biljke! ree Lju-Lju. Onda u mu uzeti rep i baciu ga u gvozdenu vodu.

Idi! ree mu Mirilajlaj i podie ruku. oveuljci odmah iezoe. Jan Bibijan se odmae od vrata i spremi za odbranu. Pred njim odjednom iskrsnu mali Lju-Lju u arenom odelu, sa tri oka na elu,

nasmejan i ljubazan. U ruci je drao divan cvet i, poklonivi se Janu Bibijanu, ree: Neustraivi Jane Bibijane! Tebi, koji sa avolovim repom ima vlast nad

nama, veliki arobnjak Mirilajlaj alje ovaj cvet u znak primirja. On eli da se udruite. Pomirii ovaj cvet u znak da si saglasan!

Jan Bibijan, koji je drao iza lea ruku sa avolovim repom, prozreo je Lju-Ljuovo lukavstvo. Pruio je ruku da uzme cvet, ali umesto njega uhvati vrsto Lju-Ljuovu ruku i podie rep.

Lju-Lju vrisnu i pade kao okamenjen, ali ga Jan Bibijan podie, uhvati za ramena i snano prodrma.

Napolju se zaue uzvici: Ljuljuii, beite kud koji! Jan Bibijan je uhvatio stareinu. Mirilajlaje, spasavaj se! vikali su drugi. Napolju nastade velika uzbuna, a zatim se sve umiri.

LJU-LJUOVA TAJNA

Lju-Lju je inio velike napore da se istrgne iz ruku Jana Bibijana, ali ga je on vrsto drao. Hteo je da od njega izvue tajne za koje je uo od Mirilajlaja i, snano ga tresui rukama, pretio je:

Ne mrdaj, jer u te zadaviti! Kad vide da silom ne moe da se otrgne, Lju-lju poe lukavo: Jane Bibijane, pusti me, molim te! Ja sam obian Mirilajlajev sluga, ime ja

mogu da ti koristim? Moja je snaga slaba, um mi je malen. Reci mi kako mogu da iziem odavde viknu Jan Bibijan. Inae te ne

putam ivog. Rei u ti, Jane Bibijane, rei u ti, samo me ne stei toliko! Popusti malo! Govori brzo!... Uplaio si me, Jane Bibijane. Od straha sam sve zaboravio, sve. Pusti me

da odem do onoga gvozdenog drveta, da sednem, da se umirim i priberem. Dobro, ree Jan Bibijan - odveu te do toga drveta. Pusti me da sam odem ree Lju-Lju. Kad si pored mene, sav drem i

ne mogu da mislim. Ostavi se lukavstva, Lju-Lju. Hajde sa mnom! Jan