VIŠESLOJNOST ROMANA „MAJSTOR I MARGARITA“ MIHAILA BULGAKOVA

„Majstor i Margarita“ je neobična priča o zlu i o ljubavi koja je u stanju da nadjača to zlo. Ovaj roman obrađuje pitanje sloboda u totalitarnoj državi kakva je bila Rusija dvadesetih godina prošlog veka, ne samo sa filosofskog i istorijsko-realističkog aspekta, nego ovoj temi prilazi i kroz naučno-fantastične, ali i ljubavne motive. Složen po strukturi, višeslojan, sa mnoštvom simbola i galerijom najrazličitijih likova ne može se pročitati i ostaviti. Svaki povratak na knjigu otkriva nešto novo, nešto što je Bulgakov godinama dodavo, ali i skrivao u vlastitom izgnanstvu iz rodne mu Rusije. Ovaj vanvremenski roman univerzalnim pojmom neslobode spaja epohe, nacije, realne i irealne likove, istorijsko sa savremenim, božije sa demonskim, religijsko sa svetovnim, a sve to objedinjuje večitom ljubavi.

Suštinu romana kazuju početni stihovi o večitoj borbi dobra i zla iz Geteovog Fausta. Da li su ljudi zli sami po sebi ili su zli zbog postojanja đavola, i da li bi zlo činili i da đavola nema? Tako, satiričnim prikazom komunističkog društva i sveopšteg licemerja, počinje priča o Moskvi profesora Volanda koji svojom naučno-fantastičnom pojavom teroriše građane baš kao Staljin, baš iz istih razloga.

U drugoj priči dominira Pontije Pilat, ime prepoznatljivo iz Biblije. Bulgakov je znao da je u njegovo vreme bilo opasno kritikovati rusko društvo. Zato je to prikrio „kritikom“ društva iz doba Hrista, a čitaoci jasno mogu da prepoznaju ko je ko. Pošto nije mogao otvoreno reći da je bezbožničko društvo pod Staljinovom vlašću osuđeno na propast, iskoristio je poređenje sa Pontijem Pilatom i Isusom Hristom.

A tu je i priča o ljubavnicima, Majstoru i Margariti koja se prepliće sa prethodne dve. Maestro – majstor je bezimeni čovek, a čovek bez imena je čovek bez ličnog i društvenog identiteta. Kratki period materijalnog blagostanja kao pisac i običan čovek koji se bori za egzistenciju iskoristio je da napiše roman o Pontiju Pilatu. Nastaje novi problem – kako objaviti roman sa religijskom tematikom u totalitarnom režimu. Tu leži njegova zla kob. Društvo kritičara ateista nikada neće pohvaliti delo sa religijskim motivom. Posle kritika koje su ga pokopale kao književnika, Majstor završava u ludnici. Margarita biva svedok njegove propasti zbog otpora da preinači svoje delo o Pontiju Pilatu – liku kojem je Bulgakov udahnuo ljudski karakter, zato što ga je dočarao kao čoveka koji je predstavnik vlasti, ali koji ipak ima savest. U ovom delu knjige pojavljuje se roman u romanu.

Satana, glavni lik romana, maskiran u crnog maga po imenu Voland, sa svojim čudinim slugama, čini okosnicu romana, mučne slike odnosa u ruskom društvu. Moskovljani – ateisti spremni su da prihvate sve neverovatne stvari koje Voland traži, baš kao što je i Staljin tražio. Kroz pripovest o Volandovoj poseti Moskvi, savršeno je dočarano u kakvoj se opasnosti nalazi čovek kome je stalo do slobode u jednoj totalitarnoj državi i do kakvog apsurda ga takvo okruženje može dovesti. Svi koji su u sprezi sa nečistom silom ispunjavaju određeni preduslov, a to je da su i sami skloni porocima i zlodelima. Samo je Margarita žrtva posebnih okolnosti. Naime, Voland se sa svojom svitom obreo u Moskvi da tu organizuje bal povodom praznika Noći punog meseca. To se dešava jednom godišnje u irealnom vremenskom prostoru, ali uvek u nekom drugom stvarnom gradu. Domaćin je Satana – Voland lično, dok domaćica po pravilu je stanovnica grada u kom se održava svečanost i zove se Margarita. Ta okolnost je povezala Volanda i Margaritu. Margarita je, u stvari, plemenita, što dokazuje svojim postupcima. Njoj je dato da prašta (oslobađa Fridu prokletstva, ne koristi ponuđenu priliku da vidi mrtvog Latunskog) i voli, a praštati i voleti je ljudski. Tema – ljubav majstora i Margarite, istinski srodnih duša, ne zna za prepreke. Margarita ostaje odana majstoru i nakon nesreće koja ga je snašla, iako ne zna šta se zaista sa njim zbilo, ni da li je

još uvek živ. Hrabra, snažnog duha i puna ljubavi, spremna je na sve da bi ga vratila, čak i da postane veštica. Majstor i Margarita, kao nagradu za iskrenu ljubav, na kraju dobijaju zajedničku večnost.

Zato, ovaj roman nije samo satirična priča o čudnim likovima, on je istovremeno i kritika apsurdnosti totalitarnih režima, zla, licemerja i isprazne književnosti, svojevrsno svedočanstvo o progonu i pritisku, neslobodi – nasuprot ljudskoj hrabrosti, odanosti, ljubavi i njenoj snazi.

„Poslušaj tišinu, rekla je Margarita Majstoru, a čulo se samo kako pesak škripi ispod njenih bosih nogu – slušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato: u spokoju. Pogledaj, eno ispred nas je tvoj večni dom koji su ti dali kao nagradu... Znam da će ti uveče doći oni koje voliš, ... i koji te neće uznemiriti. Oni će ti svirati, oni će ti pevati... tonućeš u san sa osmehom na usnama. San će te okrepiti, steći ćeš mudrost. A da me oteraš, to više nećeš moći. Ja ću čuvati tvoj san."

Sofia Sara Pančić IV- 3