F_ M_ Dostojevski, Dve Glave Iz Romana Braca Karamazovi_ Pobuna_ Veliki Inkvizitor

F. M. Dostojevski, Dve glave iz romana "Braca Karamazovi". Pobuna. Veliki Inkvizitor

F_ M_ Dostojevski, Dve glave iz romana Braca Karamazovi_ Pobuna_ Veliki Inkvizitor.htm[8/29/2015 6:20:57 PM]

LEGENDAo

VelikomInkvizitoru

Tumačenja

HomeUpNext

SADRŽAJ

>>F. DostojevskiDve glave iz romana

"Braća Karamazovi":

Pobuna

Veliki Inkvizitor

V. SolovjovIz govora u spomen

Dostojevskog:PredgovorPrvi govor

Drugi govorTreći govor

Dodatak

K. LeontjevIz knjige "Naši novi

hrišćani"

S. BulgakovIvan Karamazov u

romanu"Braća Karamazovi"

kao filozofskitip

S. Frank

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Dve glave iz romanaBraća Karamazovi(Drugi deo. Knjiga peta. Pro i contra)

IV

POBUNA

- Moram ti nešto priznati - poče Ivan - nikad nisam mogao da razumem kako čovek može voleti svoje bližnje. Po mome shvatanju, bližnje je upravo i nemoguće voleti, već jedino možda daljnje. Čitao sam nekad negde o "Jovanu Milostivom" (jednom svetitelju), kako je on, kad mu je došao gladan i promrzao namernik pa ga molio da ga ogreje, legao s njim zajedno u postelju, zagrlio ga i stao da mu diše u usta, zagnojena i smrdljiva od neke strašne boleštine. Ubeđen sam da je to činio bolno se sileći da slaže, u ime ljubavi koju mu je dužnost nalagala i zbog pokore koju je sebi nametnuo. Da bismo zavoleli čoveka, potrebno je da se on sakrije, a čim pokaže svoje lice - ode ljubav.

- O tome je toliko puta kazivao i starac Zosima - primeti Aljoša. - Kazivao je i da lice čovekovo mnogim u ljubavi još neiskusnim ljudima često smeta da vole. Ali ima i mnogo ljubavi u čovečanstvu, i to ljubavi gotovo slične Hristovoj, ja to znam, Ivane...

- E, a ja zasad to još ne znam, niti mogu da pojmim, a sa mnom i bezbrojno mnoštvo ljudi. Jer postavlja se pitanje da li to potiče od rđavih osobina ljudi ili prosto otuda što im je takva priroda. Po mom shvatanju, Hristova ljubav prema ljudima to je svojevrsno čudo, nemogućno na zemlji. Doduše, on je bio Bog. Ali mi nismo bogovi. Pretpostavimo da ja, na primer, mogu duboko patiti, drugi nikada ne može doznati u kolikoj meri ja patim, jer je on drugi, a ne ja; povrh toga, retko će čovek pristati da drugoga smatra za stradalnika (kao da je to nekakav čin). Šta misliš, zašto to? Zato, na primer, što se od mene širi rđav zadah, što imam glupo lice, zato što sam ga u prošlosti jedared nagazio. Uz to, ima patnje i patnje. Ponižavajuću patnju, onu koja mene srozava, na primer - glad, to bi još u meni mogao da prihvati moj dobročinitelj, ali tek za dlaku uzvišeniju patnju, recimo, za ideju,

http://www.pbunjak.narod.ru/index.htm

http://www.pbunjak.narod.ru/prevodi/inkviz_index.htm

http://www.pbunjak.narod.ru/prevodi/inkvizitor/inkviz_2.htm

http://www.pbunjak.narod.ru/prevodi/inkvizitor/inkviz_1.htm#Pobuna

http://www.pbunjak.narod.ru/prevodi/inkvizitor/inkviz_1.htm#Veliki Inkvizitor





























http://bs.yandex.ru/count/J3-tc-bcerS30Bl5lLn3QnIXa0dA7xKJgXRx3yoqhjtcFK9v0m00



Legendao VelikomInkvizitoru

DODATAK:P. Bunjak -

U krugu Velikog Inkvizitora. Pristup

ne, on bi to prihvatio jedino možda u retkim slučajevima, i to zato što će me, na primer, pogledati pa najednom zapaziti da ja ni izdaleka nemam onakvo lice kakvo bi po njegovoj uobrazilji trebalo da ima čovek koji strada za takvu i takvu ideju. Zato me istoga trena lišava svojih dobročinstava, i to ni najmanje stoga što je zao u srcu. Prosjaci, naročito plemeniti prosjaci, ne bi trebalo nikada da promole nos napolje, već da prose milostinju preko novina. Apstraktno se još i može voleti bližnji, pa čak ponekad i izdaleka, ali izbliza gotovo nikad. Kad bi sve bilo kao na pozornici, u baletu, gde prosjaci, kad se pojavljuju, izlaze u svilenim ritama i iscepanim čipkama, mole milostinju graciozno igrajući, tada ih čovek još i može posmatrati sa uživanjem. Posmatrati sa uživanjem, ali ipak ne voleti. Nego, dosta o tome. Trebalo mi je samo da te dovedem na svoje stanovište. Hteo sam da povedem razgovor o patnji čovečanstva uopšte, ali bolje će biti da se zadržimo samo na patnjama dece. To će jedno desetak puta umanjiti snagu moje argumentacije, pa ipak bolje je da pričamo samo o deci. Utoliko nepovoljnije po mene, razume se. Ali, prvo, dečicu možeš voleti i izbliza, čak i prljavu, čak i ružnu u licu (čini mi se, uostalom, da deca nikad ne mogu biti ružna u licu). Drugo, o velikima ne bih govorio još i stoga što kod njih, osim što su odvratni i ne zaslužuju ljubav, postoji i zaslužena kazna: oni su kušali jabuku, spoznali su dobro i zlo i postali su "kao bogovi". I kušaju je još i sad. A dečica ništa nisu okusila i zasad još ništa nisu skrivila. Voliš li ti dečicu, Aljoša? Znam da ih voliš i shvatićeš zašto nameravam da govorim samo o njima. Ako i ona na zemlji tako strahovito pate, onda je to, naravno, zbog otaca svojih, onda su kažnjena zbog otaca svojih koji su kušali jabuku - ali to je razmišljanje iz drugoga sveta, nerazumljivo ljudskome srcu ovde, na zemlji. Ne može nevin ispaštati za drugoga, pa još tako nevin! Možda će te to začuditi, Aljoša, ali i ja strašno volim dečicu. I obrati pažnju, nemilosrdni ljudi, strasni, razbludni, karamazovci, katkada veoma vole decu. Deca, dok su deca, do sedam godina, na primer, strahovito se razlikuju od ljudi: kao da su sasvim druga bića, druge prirode. Znao sam jednoga razbojnika u tamnici: dešavalo mu se u karijeri, kad je tamanio čitave porodice po kućama u koje se noću uvlačio zbog pljačke, da zakolje i po nekoliko dece. Ali, zatvoren u tamnici, on ih ih je, začudo, voleo. Kroz prozor tamnice ništa drugo nije ni radio, nego samo posmatrao decu kako se igraju u zatvorskom dvorištu. Jednoga mališana navikao je da mu prilazi pod prozor i ovaj se veoma sprijateljio sa njime... Nije ti jasno zašto sve ovo pričam, Aljoša? Nešto me boli glava i tužan sam.

- Čudno izgledaš dok ovo govoriš, - primeti Aljoša uznemireno - kao izbezumljen.

- Uzgred, nedavno mi je pričao jedan Bugarin u Moskvi - nastavi Ivan Fjodorovič kao da i ne sluša brata - kako tamo kod njih, u Bugarskoj, Turci i Čerkezi na sve strane čine zločine, pribojavajući se da se svi Sloveni odjednom ne dignu na ustanak - to jest, pale, kolju, siluju žene i decu, hapšenicima prikucavaju uši za tarabu ekserima i ostavljaju ih tako do jutra, a izjutra ih vešaju i tako dalje, sve se ni zamisliti ne može. Zbilja, neki put se pominje "zverska" surovost čovekova, no to je strahovito nepravično i uvredljivo za zveri: zver nikad ne može biti tako svirepa kao čovek, tako majstorski, tako umetnički svirepa. Tigar jednostavno grize i rastrže, samo to i ume. Njemu na pamet ne bi palo da zakucava ljude za uši prekonoć ekserima, čak kad bi to i mogao učiniti. Ti Turci su, između ostalog, sa uživanjem mučili i decu, počev od toga što su ih kamom isecali iz utrobe materine, pa sve do bacanja uvis odojčadi i dočekivanja na bajonet pred očima matera. To - pred očima matera - pričinjavalo im je upravo najveće zadovoljstvo. Ali evo, međutim, jedne sličice koja me je posebno zainteresovala. Zamisli: odojče na rukama prestravljene majke i svuda unaokolo Turci koji su upali u kuću. Započeli su veselu podvalu: miluju detence, smeju se da ga nasmeju; to im polazi za rukom, dete se nasmejalo. U tom trenutku Turčin nišani na dete pištoljem na pedalj rastojanja od detinjeg lica. Dečačić se radosno smeje, pruža ručice da uhvati pištolj i, najedared, obešenjak odapinje obarač pravo detetu u lice i razmrskava mu glavicu... Umetnički, je li? Uzgred, vele da Turci veoma vole slatkiše.





http://www.pbunjak.narod.ru/prevodi/inkvizitor/inkviz_d.htm







- Brate, našto sve to?

- Ja mislim, ako đavo ne postoji, te ga je, dakle, stvorio čovek, onda ga je stvorio po svojoj slici i prilici.

- U tom slučaju isto kao i Boga.

- Čudo jedno kako umeš da okrećeš reči, kao što veli Polonije u Hamletu - zasmeja se Ivan. - Uhvatio si me za reč, neka, milo mi je. Nego, krasan li je taj tvoj Bog ako ga je čovek stvorio po svojoj slici i prilici. Pitao si maločas našto sve to: ja sam, vidiš, ljubitelj i skupljač nekih činjenica i, veruješ li, zapisujem i prikupljam iz novina i pričanja, otkuda bilo, neku vrstu anegdotica, pa tako imam već lepu zbirku. I Turci su, naravno, ušli u tu zbirku, ali to su stranci. Imam i domaćih stvarčica, pa i boljih od turskih. Znaš, kod nas više rade batine, više šiba i korbač, i to je nacionalno: kod nas se ekserima zakucane uši ne mogu ni zamisliti, mi smo ipak Evropljani, ali šiba i korbač, to je nešto naše i to nam niko ne može oduzeti. U inostranstvu kao da sa se sada više ne batinaju; valjda su im se običaji oplemenili ili su im sada tako podešeni zakoni da čovek čoveka ne sme više šibati, ali zato su to sebi nadoknadili nečim drugim, opet čisto nacionalnim, kao i kod nas, i to toliko nacionalnim da je to kod nas gotovo nemogućno, premda se, uostalom, kanda i kod nas hoće da nakalemi, osobito otkad je počeo verski pokret u našem visokom društvu. Imam jednu divnu brošuricu, prevod s francuskog, o tome kako su u Ženevi, tu nedavno, nema tome ni pet godina, pogubili nekog zločinca i ubicu Rišara, momka od svoje dvadeset i tri godine, ako se ne varam, koji se pokajao i vratio hrišćanskoj veri na samom gubilištu. Taj Rišar beše nečiji nezakoniti sin, kojeg još kao dete od oko šest godina roditelji pokloniše nekakvim planinskim švajcarskim pastirima, a ovi ga podigoše da ga upotrebe za rad. Rastao je kod njih kao divlje zverče, ničemu ga pastiri nisu naučili; naprotiv, već od sedam godina slali su ga da čuva stado, po kiši i zimi, gotovo bez odela i gotovo sasvim bez hrane. I, razume se, postupajući tako, niko se od njih nije razmišljao, niti se kajao; naprotiv, držali su da su sasvim u pravu, jer im je Rišar bio poklonjen kao stvar, te nisu smatrali za potrebno ni da ga hrane. Sam Rišar svedoči da je tih godina, poput bludnoga sina u jevanđelju, strahovito žudeo da kuša bar od onoga krma koji davahu svinjama toveći ih za prodaju, ali nisu mu dopuštali čak ni to i tukli su ga kad god bi ukrao od svinja; tako provede celo svoje detinjstvo i svu mladost, dok ne odraste i ne ojača, te sâm pođe u krađu. Divljak poče zarađivati novce nadničenjem u Ženevi, što god bi zaradio, to bi i propio, živeo je kao izrod i svršio je tako što je ubio nekakvog starca i opljačkao ga. Uhvatiše ga, izvedoše na sud i osudiše na smrt. Jer tamo kod njih nema sentimentalnosti. A u zatvoru se istoga časa oko njega iskupiše pastori i članovi raznih Hristovih bratstava, gospođe-dobrotvorke i ostali. Naučiše ga u zatvoru da čita i piše, stadoše mu tumačiti Jevanđelje, savetovati, ubeđivati, gnjaviti i daviti, te on, naposletku, sam svečano priznade svoj zločin. I tako ti se on preobrati, pa sam napisa sudu da je izrod, ali da je najzad ipak dočekao da ga prosvetli Gospod i pošalje mu svoju blagodet. Sve se uzbudi u Ženevi, sva dobrotvorna i pobožna Ženeva. Sve što je bilo iole uzvišeno i plemenito navali k njemu u zatvor. Rišara ljube, grle: "Ti si brat naš, na tebe je sišla božja blagodet!" A Rišar plače li plače od ganuća: "Da, na mene je sišla blagodet, umirem u Gospodu!" - "Da, da, Rišare, umri u Gospodu, ti si prolio krv i treba da umreš u Gospodu. Čak i da nisi kriv što pre nisi znao za Gospoda, kada si zavideo svinjama na krmu i kada su te tukli što si im ga krao (što si ružno činio, jer krasti se ne sme), ali ti si prolio krv i treba da umreš." I tako dolazi poslednji dan. Klonuli Rišar plače i jednako ponavlja, svaki čas: "Ovo mi je najbolji od svih mojih dana: ja idem Gospodu!" - "Da" - viču pastori, sudije i gospođe-dobrotvorke - "to ti je najsrećniji dan, jer ideš Gospodu!" I sve to, koje u kočijama, koje peške, kreće ka gubilištu, odmah iza kola srama u kojima voze Rišara. Evo ih, stigoše na gubilište: "Umri, brate naš," - viču Rišaru - "umri u Gospodu, jer je i na tebe sišla blagodet!" - I brata Rišara, obasutog poljupcima braće, odvukoše na gubilište, položiše ga na giljotinu, te mu bratski otfikariše glavu zato što je i na njega sišla blagodet. I to je karakteristično. Tu



brošuricu preveli su na ruski nekakvi ruski "luteranstvujušči" dobrotvori iz visokog društva i radi prosvećivanja ruskog naroda besplatno su je razaslali uz novine i druga izdanja. Ta stvar sa Rišarom dobra je utoliko što je nacionalna. Kod nas je, doduše, besmisleno odsecati glavu bratu samo stoga što nam je postao brat i što je na njega sišla blagodet, ali, ponavljam, mi imamo svoje, gotovo ništa gore. Kod nas je istorijsko, neposredno i najbliže uživanje u mučenju batinanjem. Nekrasov ima pesmu o tome kako ruski seljak šiba konja bičem preko očiju, "preko krotkih očiju". To je svako video, to je rusizam. On opisuje kako se slabo, pretovareno konjče zaglibilo zajedno s kolima pa ne može da izvuče. Seljak se ostrvio pa ga bije, bije ga dotle da već ne zna šta radi, opijen batinanjem, šiba da zada bol, bezbroj puta: "Makar i ne imala snage, rago, tegli, crkni, ali tegli!" Kljuse se napreže, a on počinje da ga šiba, nezaštićeno, preko suznih i "krotkih očiju". Izvan sebe, konj trgne i izvuče, te pođe dalje sav uzdrhtao, bez daha, nekako postrance, čisto poskakujući, neprirodno i sramno - kod Nekrasova je to užasno. Ali to je samo konj, a konje je i sam Bog dao da se šibaju. Tako su nam to Tatari rastumačili i poklonili nam bič za uspomenu. Međutim, mogu se šibati i ljudi. I eto, inteligentan, obrazovan gospodin i njegova gospođa tuku svoju kćerčicu, dete od sedam godina, šibom - to sam ja sve potanko zabeležio. Tatica voli što je pruće sa čvorićima: "Biće žešće" - veli on i počinje da "žeže" svoju rođenu kćer. Pouzdano znam da ima i onih koji se, dok šibaju, sa svakim zamahom raspaljuju do uživanja, bukvalnog uživanja, sa svakim novim udarcem većma i većma, sve progresivnije. Šibaju jedan minut, šibaju pet minuta, šibaju deset minuta, što dalje to više, češće, žešće. Dete vrišti, dete, najzad, ne može ni da vrišti, zacenjuje se: "Tata, tata, tatice, tatice!" Stvar nekakvim đavolskim, nezgodnim slučajem dospeva do suda. Nađu advokata. Ruski narod već odavno kaže za advokata: "ablakat - najmljena savest". Advokat se razgoropadio štiteći svoga klijenta. "Stvar je, veli, prosta, porodična i obična: otac išibao svoju kćerčicu i gle, na sramodu današnjice, dolazi pred sud!" Ubeđeni porotnici povlače se u svoju sobu i oca oslobađaju optužbe. Publika urla od zadovoljstva što su oslobodili mučitelja. - E-eh, što nisam ja bio tamo, doviknuo bih im predlog da se osnuje stipendija koja bi nosila ime u čast mučiteljevu!... Sličice su božanstvene. Ali o dečici imam ja i bolje, veoma, veoma sam mnogo toga prikupio o ruskoj dečici, Aljoša. Jednu devojčicu, malu, petogodišnju, omrzli su otac i mati, "vrlo uvaženi ljudi, činovnici, obrazovani i vaspitani". Vidiš, ja još jednom odlučno tvrdim da mnogi ljudi imaju naročitu osobinu - strast da muče decu, ali samo decu. Prema svima drugim subjektima ljudskog roda ti se isti mučitelji drže čak blagonaklono i krotko, kao obrazovani i humani evropski ljudi, ali jako vole da muče decu, pa i samu decu vole samo u tom smislu. Mučitelje sablažnjava upravo nezaštićenost tih stvorova, anđeoska poverljivst deteta koje nema kud i nema kome da ide, eto baš to raspaljuje poganu krv mučiteljevu. U svakom se čoveku, naravno, krije zver - zver srdžbe, zver pohotljivog uzbuđenja od vriska mučene žrtve, neobuzdana zver puštena s lanca, zver boleština zadobijenih u razvratu, zver kostobolje, bolesne jetre i ostaloga. Tu su jadnu petogodišnju devojčicu ti obrazovani roditelji mučili na sve moguće načine. Tukli su je, šibali, udarali nogama, ne znajući ni sami zašto - svo su joj telo pretvorili u modrice; najzad dođoše do onog najprefinjenijeg: po zimi, po mrazu, zatvarali su je po celu noć u nužnik, zato što nije iskala noću da iziđe radi nužde (kao da se petogodišnje dete, koje spava anđeoskim, čvrstim snom, može u tim godinama naučiti da ište) - i zato su joj premazivali sve lice njenim izmetom i nagonili je da jede taj izmet, i to ju je mati, mati nagonila! I ta je mati mogla spavati dok su se noću čuli jauci jadnog detenceta, zatvorenog na onom poganom mestu! Razumeš li ti to, kada se jedno malo stvorenje, koje još nije u stanju ni da shvati šta se to s njime zbiva, na onom poganom mestu, u pomrčini i hladnoći, udara svojom sićušnom pesnicom u iznurene male grudi i plače svojim krvavim, bezazlenim, krotkim suzicama pred "Bógom", ne bi li ga ovaj zaštitio - razumeš li ti tu budalaštinu, prijatelju moj i brate moj, iskušeniče moj božji i pokorni, da li je tebi jasno čemu ta budalaština i radi čega je stvorena?! Bez nje, vele, čovek ne bi mogao ni da opstane na zemlji, jer ne bi poznao dobro i zlo. Šta ima da se pozna to đavolje dobro i zlo kada to toliko košta? Ta vaskoliki svet spoznaje ne vredi one suzice detinje "Bogi"! Ne govorim o patnjama



velikih, oni su kušali jabuku, i briga me, neka ih sve do jednog đavo odnese, ali ovi, ovi! Mučim te, Aljoška, ti kao da nisi pri sebi. Prestaću ako hoćeš.

- Neka, ja i hoću da se mučim - promrmlja Aljoša.

- Još jednu, samo još jednu sličicu, i to samo zbog zanimljivosti, jer je vrlo karakteristična i, što je najvažnije, baš sam je tu nedavno pročitao u nekom od zbornika naših starina, da li u "Arhivu" ili u "Starini", trebalo bi proveriti, zaboravio sam, eto, i gde sam pročitao. To je bilo u najcrnje vreme kmetstva, još na početku ovog veka, i neka živi narodni oslobodilac![1] Beše tada na početku veka jedan general sa jakim vezama i vrlo bogat posednik, ali od onih (doduše, već onda, izgleda, vrlo malobrojnih) koji su, povlačeći se u penziju posle državne službe, bili bezmalo ubeđeni da su zaslužili pravo na život i smrt svojih kmetova. Bilo je takvih u ono doba. Dakle, živi tako general na svome posedu od dve hiljade duša, šepuri se, sa siromašnijim susedima ophodi se kao da se izdržavaju od njegove milostinje, smatra ih svojim lakrdijašima. Psarnica sa stotinama pasa i bezmalo stotinu psara, svi u mundirima, svi na konjima. Kad jednog dana, jedan dečko među njegovim slugama, mali dečko, svega osam godina, baci se nekako u igri kamenom i povredi nogu omiljenom generalovom keru. "A što moj najmiliji ker hramlje?" - Saopštavaju mu da se, vele, eno onaj dečko bacio kamenom na njega i povredio mu nogu. "A, ti li si to!" - odmeri ga general - "držite ga!" Uzeše ga, uzeše ga od matere, svu noć ga zadržaše u hapsu. Izjutra, tek što svanu, svečano odeven, general krete u lov, pojaha konja, oko njega čankolizi, psi, psari, hajkači, svi na konjima. Unaokolo okupljena čeljad radi pouke, a ispred sviju mati maloga krivca. Izvode dečaka iz hapsa. Tmuran, hladan, maglovit jesenji dan, vanredan za lov. General zapoveda da dete svuku; detence svlače dogola, ono drhti, raspametilo se od straha, ne sme ni da pisne... "Teraj ga!" - komanduje general, "trči, trči" - viču mu psari, dete trči... "Drž' ga!" - urla general i tera na njega čitav čopor lovačkih pasa. Napujdao ih je pred očima matere, i psi rastrgoše dete na komade!... Generala posle, kanda, staviše pod tutorstvo. Ali šta s njim da se radi? Da se strelja? Je li, radi zadovoljenja moralnog osećanja, da se strelja? Kaži, Aljoška!

- Da se strelja! - tiho reče Aljoša podigavši pogled na brata uz nekakav bled, iskrivljen osmeh.

- Bravo! - povika Ivan u nekakvom ushićenju - kad si ti to izustio, onda... Kakav kaluđer! Takav li, dakle, đavolčić čuči u tvom srdašcu, Aljoška Karamazove!

- Izustio sam besmislicu, ali...

- U tome i jeste stvar što ima "ali"... - vikaše Ivan. - Da znaš, iskušeniče, da su besmislice i suviše potrebne na zemlji. Na besmislicama počiva svet i da njih nije, u njemu se možda ništa ne bi ni dogodilo. Ono što znamo - znamo!

- Šta ti znaš?

- Ništa ne razumem - nastavi Ivan kao u bunilu - sad i neću ništa da razumem. Hoću da se držim činjenice. Odavno sam odlučio da ne razumem. Ako poželim da bilo šta razumem, istoga trena izneveriću činjenicu, a ja sam odlučio da se držim činjenice...

- Što me iskušavaš, - uzviknu Aljoša grčevito i gorko - hoćeš li mi već jednom reći?

- Naravno da ću ti reći, i išao sam na to da ti kažem. Drag si mi, neću da te ispustim i ne želim da te prepustim tvome Zosimi.

Ivan poćuta za trenutak, lice mu se odjedared jako sneveseli.



- Slušaj me: uzeo sam samo dečicu da bi ispalo očiglednije. O ostalim suzama ljudskim, kojima je prožeta cela zemlja od kore do središta ne kažem ni reč, svoju sam temu namerno suzio. Ja sam stenica i priznajem sa svom poniznošću da nikako ne mogu razumeti zašto je sve tako uređeno. Ljudi su, dakle, sami krivi: dat im je bio raj, njima se prohtelo slobode, pa su ugrabili vatru s nebesa znajući i sami da će biti nesrećni, znači, nemaš ih zašto žaliti. O, po mome bednom, zemaljskom, euklidovskom umu, znam samo to da patnja postoji, da krivaca nema, da sve jedno iz drugog proizilazi neposredno i prosto, da sve teče i nalazi ravnotežu - ali to je samo euklidovska budalaština i ja to znam, ali, eto, ne mogu pristati da po njoj živim! Šta imam ja od toga što krivaca nema, i što sve neposredno i prosto jedno iz drugog proizilazi, i što ja to znam - meni treba odmazda, jer ću inače uništiti sebe. I to ne odmazda negde i nekad u beskonačnosti, nego još ovde, na zemlji, da je i ja sam vidim. Ja sam verovao, ja hoću sam i da vidim, a ako tada već budem mrtav, neka me vaskrsnu, jer ako se sve svrši bez mene, biće to odveć uvredljivo. Valjda nisam zato patio da bih sobom, zločinstvima i patnjama svojim, nađubrio za nekoga buduću harmoniju. Hoću da vidim svojim očima kako će jelenče leći pored lava i kako će zaklani ustati i grliti se sa svojim ubicom. Hoću da budem tu kada svi najednom doznaju zbog čega je sve to bilo tako. Na toj se želji zasnivaju sve religije na zemlji, a ja verujem. Međutim, tu su deca i šta ću onda s njima činiti? To je pitanje koje ne mogu da rešim. Stoti put ponavljam - pitanja je mnogo, ali uzeo sam samo decu, jer je tu kao dan jasno ono što treba da kažem. Čuj: ako svi moraju patiti da bi patnjom kupili večnu harmoniju, kakve veze sa tim imaju deca, reci mi, molim te? Nikako ne razumem zašto su ona morala da pate i zašto da se patnjama kupuje harmonija? Zašto su i ona dospela među materijal i sobom nađubrila za nekoga buduću harmoniju? Mogu da razumem solidarnost među ljudima u grehu, razumem i solidarnost u odmazdi, ali sa decom ne može biti solidarnosti u grehu, te ako je istina odista u tome da su ona solidarna sa očevima u svima zlodelima otaca, onda to svakako nije istina od ovoga sveta, pa mi je nepojmljiva. Neki će šaljivčina možda reći da će dete ionako odrasti i nagrešiti, ali, eto, ono još nije odraslo, na njega su napujdani psi kad mu je bilo osam godina. O, Aljoša, ja ne hulim na Boga! Razumem ja kakav će to morati da bude potres vasione kad se sve na nebesima i na zemlji slije u jedan glas pohvale, i sve što živi i što je nekada živelo usklikne: "Pravedan si, Gospode, jer se ukazaše putevi tvoji!" Kad se mati zagrli sa mučiteljem čiji su psi rastrgli njenog sina, pa sve troje u suzama uskliknu: "Pravedan si, Gospode!" - onda će, naravno, doći vrhunac spoznanja i sve će se objasniti. Ali zvrčka je u tome što ja baš to ne mogu da prihvatim. I dok sam na zemlji, žurim da preduzmem svoje mere. Znaš, Aljoša, možda će se zbilja dogoditi, ako poživim do toga trenutka ili vaskrsnem da ga vidim, da i ja najposle uskliknem sa svima, gledajući majku koja se zagrlila sa mučiteljem svoga deteta: "Pravedan si, Gospode!" Ali ja neću da tada kličem. Dok još imam vremena, žurim da se ogradim i stoga se te najviše harmonije potpuno odričem. Ona ne vredi ni jedne jedine suzice makar samo onog jednog izmučenog deteta što je tuklo sebe šačicom u grudi i molilo se "Bogi" u svojoj smrdljivoj jazbini neiskupljenim suzicama svojim! Ne vredi, jer su suzice njegove ostale neiskupljene. One moraju biti iskupljene, inače ne može biti harmonije. Ali čime, čime ćeš ih iskupiti? Zar je to uopšte mogućno? Zar time što će one biti osvećene? Ali šta će mi ta osveta, šta će mi pakao za mučitelja, šta tu može pakao popraviti, kad su ona već namučena? I kakva je to harmonija, kad je tu i pakao: ja hoću da oprostim i hoću da zagrlim, ja uopšte neću da se više strada! I ako su patnje dečje otišle na popunjavanje one sume patnji koja je bila neophodna da bi se platila ta istina, onda tvrdim unapred da sva ta istina ne vredi te cene. I, najzad, neću da se mati grli sa mučiteljem čiji su psi rastrgli njenog sina! Ne sme ona njemu oprostiti! Ako hoće, neka prašta za sebe, neka prašta mučitelju za svoju neizmernu materinsku patnju; ali mučenje svoga rastrgnutog deteta ona nema pravo da oprosti, niti sme oprostiti mučitelju, pa baš da mu i dete samo oprosti! A kad je tako, kao oni ne smeju oprostiti, gde je ta harmonija? Postoji li u celom svetu biće koje bi moglo i imalo prava da oprosti? Neću harmoniju, iz ljubavi prema čovečanstvu je neću. Bolje da ostanem sa neosvećenim patnjama. Bolje je da ostanem pri neosvećenoj patnji svojoj i pri svom neutoljenom negodovanju, pa makar i ne



bio u pravu. Suviše skupo cene tu harmoniju, nije za naš džep da toliko platimo ulaznicu. I stoga ja žurim da svoju ulaznicu vratim. I samo ako sam pošten čovek, dužan sam da je vratim što je moguće pre. To i činim. Nije da ne prihvatam Boga, Aljoša, nego mu samo sa najvećim poštovanjem vraćam ulaznicu.

- To je pobuna! - progovori tiho Aljoša, oborivši pogled.

- Pobuna? Ja ne bih želeo od tebe takvu reč - reče Ivan osećajno. - Zar se može živeti od pobune, a ja hoću da živim. Sam mi kaži, otvoreno, pozivam te, odgovaraj: zamisli da ti sam podižeš zgradu ljudske sudbine s namerom da na kraju usrećiš ljude, da im najzad daš i mir i spokojstvo, ali da bi radi toga nužno i neminovno bilo da do smrti izmučiš samo jedno jedino majušno stvorenjce, baš ono isto detence što se udaralo šačicom u grudi, pa da na neosvećenim suzicama njegovim utemeljiš tu zgradu - bi li pristao da pod tim uslovima budeš arhitekt, kaži, ali ne laži!

- Ne, ne bih pristao - tiho progovori Aljoša.

- I možeš li zamisliti da bi ljudi za koje ti gradiš sami pristali da prime svoju sreću zasnovanu na nevinoj krvi malog izmučenog deteta, te da kad je prime - ostanu zanavek srećni?

- Ne, ne mogu. Brate, - progovori Aljoša i oči mu odjednom zaiskriše - ti reče maločas: postoji li u svemu svetu biće koje bi moglo i imalo prava da oprosti? Ali to biće postoji i može sve da oprosti, sve i svakome i za sve, jer je samo dalo nevinu krv svoju za sve i za svakoga. Zaboravio si na njega, a upravo se na njemu podiže ta zgrada i upravo će njemu uzviknuti: "Pravedan si, Gospode, jer se otkriše putevi tvoji."

- A, to je "jedini bezgrešni" i njegova krv! Ne, nisam ga zaboravio, nego sam se, naprotiv, sve vreme čudio zašto ga tako dugo čuvaš, jer obično ga u sporovima svi vaši ističu pre svega. Znaš, Aljoša, nemoj se smejati, jednom sam sročio poemu, otprilike pre godinu dana. Ako možeš sa mnom da izgubiš još jedno desetak minuta, ispričao bih ti je.

- Napisao si poemu?

- O, ne, nisam napisao, - stade se smejati Ivan - nikad ja u životu nisam sročio ni dva stiha. Nego, ja sam tu poemu izmislio i zapamtio. Sa žarom sam je izmislio. Ti ćeš biti moj prvi čitalac, to jest slušalac. I zbilja, što da autor izgubi makar i jednog jedinog slušaoca? - nasmeši se Ivan. - Da li da pričam ili ne?

- Željno te slušam - izgovori Aljoša.

- Moja se poema zove Veliki inkvizitor, besmislena stvar, ali voleo bih da ti je ispričam.

V

VELIKI INKVIZITOR



- Ali, evo, ni ovde se ne može bez predgovora, hoću reći, književnog predgovora, fuj! - nasmeja se Ivan. - A i kakav sam ti ja pisac! Vidiš, dakle, moja se radnja zbiva u šesnaestom veku, a tada je - to bi, uostalom, trebalo da ti bude poznato još iz škole - tada je upravo bio običaj da se u pesničkim delima dovode na zemlju višnje sile. O Danteu i da ne govorim. U Francuskoj su sudski pisari, a isto tako i monasi po manastirima davali čitave predstave u kojima su izvodili na pozornicu Madonu, anđele, svece, Hrista, pa i samoga Boga. Tada je sve to bilo još vrlo bezazleno. U Notre Dame de Paris kod Viktora Iga u čast rođenja francuskog prestolonaslednika u Parizu, za vreme Luja XI, u gradskoj većnici daje se poučna i besplatna predstava narodu pod naslovom: Le bon jugement de la trčs sainte et gracieuse Vierge Marie[2] gde se javlja ona lično i izgovara svoj bon jugement. Kod nas u Moskvi, u stara vremena, još pre Petra, takođe su se ovda-onda izvodile gotovo iste takve pozorišne predstave, naročito iz Starog zaveta; ali osim tih pozorišnih predstava, po celom svetu kružile su mnoge pripovesti i "stihovi" u kojima su, po potrebi, nastupali sveci, anđeli i sva sila nebeska. Kod nas su se po manastirima bavili prevodima, prepisivanjem, čak i sastavljanjem takvih poema, i to još kad - u doba tatarskog ropstva. Postoji, na primer, jedna mala manastirska poema (naravno, s grčkog): Hod Bogorodičin po mukama, čije slike i smelost nisu ništa ispod Dantea. Mati božja posećuje pakao, a "po mukama" je vodi arhanđel Mihailo. Ona vidi grešnike i muke njihove. Tamo je, pored ostalog, jedna neobično zanimljiva vrsta grešnika u ognjenom jezeru: oni među njima koji potonu u to jezero toliko da više ne mogu isplivati, "njih već i Bog zaboravlja" - to je izraz neobične dubine i snage. I tako, zaprepašćena i uplakana, Mati božja pada pred prestolom božjim i moli milost za sve koji su u paklu, za sve koje je videla tamo, bez razlike. Njen razgovor s Bogom izvanredno je zanimljiv. Ona preklinje, ona ne odstupa, a kad joj Bog pokazuje na probijene ruke i noge njenog sina i pita: kako da oprostim njegovim mučiteljima, onda ona nalaže svim svecima, svim mučenicima, svim anđelima i arhanđelima da kleknu zajedno s njom i da mole pomilovanje za sve bez razlike. Završava se na tome što uspeva izmoli od Boga da prestanu muke svake godine od Velikog petka do Duhova, a grešnici iz pakla odmah blagodare Bogu i vapiju k njemu: "Pravedan si, Gospode, što si tako sudio". I moja bi poema bila od te vrste da se pojavila u ono vreme. Kod mene se na sceni pojavljuje On; doduše, On ništa i ne govori u poemi, već se samo javlja i prolazi. Petnaest vekova već je minulo otkako je obećao da će doći u carstvu svojem, petnaest vekova otkako prorok Njegov zapisa: "Doći ću skoro". "Taj dan i čas ne zna čak ni Sin, samo Otac moj nebeski", kako On sam izgovori još na zemlji. Ali čovečanstvo ga iščekuje s pređašnjom verom i s pređašnjim ganućem. O, s još većom verom, jer petnaest vekova je već prošlo otkako su za čoveka prestala jamstva s nebesa:

Veruj onom što ti srce veli,

Zalud jamstva čekaš od nebesa.

I samo vera u ono što kazuje srce! Istina, bilo je i tada mnogo čudesa. Bilo je svetitelja koji su izvodili čudesna isceljenja; nekim pravednicima, prema njihovim životopisima, silazila je sama Bogorodica. Ali đavo ne spava, te se u čovečanstvu zače sumnja u istinitost tih čudesa. Baš u to vreme pojavila se na severu, u Nemačkoj, strašna nova jeres. Ogromna zvezda, "slična kandilu" (to jest Crkvi), "pala je na izvore voda i oni postadoše gorki". Te jeresi stadoše bogohulno poricati čudesa. Ali utoliko vatrenije verovahu oni koji ostadoše verni. Suze čovečanstva uzdižu se k Njemu kao i pre, čekaju ga, vole ga, uzdaju se u Njega, žude da postradaju i umru za Njega, kao i pre... I evo, toliko se vekova čovečanstvo molilo s verom i žarom: "Gospode, javi nam se" - toliko mu se vekova obraćalo da je On, u neizmernoj samilosti svojoj, poželeo da siđe onima što su ga molili. On je silazio, on je i pre toga posećivao neke pravednike, mučenike i svete pustinjake još na zemlji, kao što je zapisano u njihovim "žitijima". Kod nas je Tjutčev, duboko uveren u



istinitost svojih reči, obznanio:

Klonuo pod krstom teškim,Zemljo rodna, svu je tebeObišao s ruhom ropskim,Blagosloveć, Car nebeski.

Da je sigurno tako i bilo, to ću ti sad ja reći. I tako on požele da se bar za jedan tren pojavi narodu - mučenom, napaćenom, smradno grešnom, ali narodu koji ga je ljubio detinjom ljubavlju. Radnja se kod mene zbiva u Španiji, u Sevilji, u najstrašnije vreme inkvizicije, kada su u slavu božju u zemlji svakoga dana gorele lomače i kad su

U velelepnom aktu vereSpaljivali zle jeretike.

O, to, razume se, nije bio onaj silazak u kojem će se On javiti, po obećanju svome, u poslednja vremena u svoj slavi nebeskoj i koji će biti iznenadan "kao munja koja sine od istoka do zapada". Ne, On je poželeo da na jedan trenutak poseti decu svoju, i to baš onde gde su u taj mah buktale lomače. Iz beskrajnog milosrđa svoga On dolazi još jednom među ljude u onom istom liku čovečijem u kojem je išao trideset i tri godine među ljudima, pre pretnaest vekova. Silazi na užarene ulice južnoga grada, u kojem je još uoči tog dana "u velelepnom aktu vere", u prisustvu kralja, dvora, vitezova, kardinalâ i prelepih dvorskih dama, pred mnogobrojnim stanovništvom cele Sevilje, kardinal, veliki inkvizitor, spalio bezmalo čitavu stotinu jeretika ad majorem gloriam Dei. On se javi tiho, neprimetno, no - začudo - svi ga odmah poznadoše. To bi moglo biti jedno od najlepših mesta poeme, odnosno, ono baš po čemu ga poznaju. Narod s nezadrživom silinom hrli k Njemu, okružuje ga, jati se oko Njega, prati ga. On ćutke prolazi između njih s blagim osmehom beskonačne samilosti. Sunce ljubavi gori u njegovom srcu, zraci Svetlosti, Prosvećenosti i Sile izviru mu iz očiju, obasjavaju ljude i potresaju njihova srca ljubavlju koju mu uzvraćaju. On širi prema njima ruke, blagosilja ih i iz dodira s njim, čak samo sa haljinama njegovim, zrači lekovita sila. U jedan mah, iz gomile uzvikuje jedan starac, slep još od detinjstva: "Gospode, isceli me da te i ja vidim!" I gle, kao neka ljuska spade sa očiju njegovih, i slepac ga ugleda. Narod plače i ljubi zemlju kojom On kroči. Deca bacaju preda nj cveće, pevaju i kliču mu: "Hosana!" "To je On, to je baš On!" - ponavljaju svi - "to mora biti On, to nije niko drugi do On." On zastaje u porti seviljske katedrale baš u času kada u hram, plačući, unose dečji otvoren beli kovčeg: u njemu je sedmogodišnja devojčica, kći jedinica nekakvog znamenitog građanina. Mrtvo dete leži svo u cveću. "On će vaskrsnuti tvoje dete" - dovikuju iz gomile uplakanoj majci. Pater katedrale, koji je izišao u susret detinjem kovčegu, gleda u nedoumici i mršti obrve. Ali uto se razleže vapaj majke umrlog deteta. Ona se baca pred Njegove noge: "Ako si to Ti, vaskrsni dete moje!" - uzvikuje ona pružajući ruke k Njemu. Sprovod zastaje, kovčežić spuštaju u crkvenoj porti, podno nogu Njegovih. On gleda saosećajno i usta Njegova tiho i još jednom izgovaraju: "Talita kumi" - "i odmah usta djevojka". Devojčica se diže iz kovčega, seda, obazire se oko sebe širom otvorenih očiju, smeši se. U rukama joj buket belih ruža s kojima je ležala u kovčegu. U narodu zbunjenost, uzvici, jecaji, kad baš u tom trenutku, najedared, prolazi preko trga sam kardinal, veliki inkvizitor. To je gotovo devedesetogodišnji starac, visok i prav, ispijenog lica, upalih očiju iz kojih, međutim, još bije sjaj poput ognjene žiške. O, on nije sada u raskošnim kardinalskim haljinama u kojima je blistao prethodnoga dana pred narodom, kada spaljivahu neprijatelje rimske vere - ne, u taj mah on je samo u svojoj staroj, gruboj monaškoj mantiji. Za njim, na izvesnom rastojanju, idu mrgodni njegovi pomoćnici i robovi i "sveta" straža. On se zaustavlja pred gomilom i posmatra poizdalje. Sve je video, video je kako su spustili kovčeg pred noge Njegove, video je kako je vaskrsla devojčica, i lice se njegovo smrklo. Mršti guste sede obrve, a pogled mu svetluca od zloslutne vatre. Pruža prst, zapoveda stražarima stražarima



da ga uhvate. I gle, takva je njegova moć i toliko je već naviknut, pokoran i bojažljivo poslušan puk da se gomila sveta onoga časa razmiče da propusti stražare, a ovi, usred grobne tišine koja odjednom nasta, meću ruke na Njega i odvode ga. Gomila u trenu, sva kao jedan čovek, klanja se duboko pred starcem-inkvizitorom, ovaj ćutke blagosilja narod i prolazi dalje. Straža dovodi zarobljenika u tesnu i mračnu tamnicu sa svodovima u staroj zgradi svetog suda i zatvara ga u nju. Prolazi dan, nastaje tamna, vrela i "beživotna" seviljska noć. Vazduh "miriše na lovor i limun". Usred dubokog mraka najednom se otvaraju gvozdena tamnička vrata i glavom starac, veliki inkvizitor, polagano ulazi u tamnicu sa svetiljkom u ruci. Sam je, vrata se za njim odmah zaključavaju. Zastaje na ulazu i dugo, čitav minut ili dva, posmatra lice Njegovo. Najzad tiho prilazi, stavlja svetiljku na sto i zbori:

- Jesi li to Ti? Ti? - Ali, ostajući bez odgovora, brzo dodaje: - Ne odgovaraj, ćuti! A i šta bi mogao da kažeš? Odlično znam šta ćeš reći. Uostalom, Ti i nemaš prava da što dodaš onome što si ranije već rekao. Zašto li si došao da nam smetaš? Jer došao si da nam smetaš, to znaš i sam. A znaš li šta će biti sutra? Ja ne znam ko si, niti hoću da znam: jesi li to Ti ili samo privid Njegov, svejedno, još ću Te sutra osuditi i spaliti na lomači kao najcrnjeg među jereticima, a isti onaj narod koji Ti je danas ljubio noge, već sutra će, na samo jedan moj znak rukom, poleteti da zgrće žeravicu oko Tvoje lomače, znaš li Ti to? Da, Ti to možda i znaš - dodade on u dubokom razmišljanju, ne skidajući pogled sa svoga zarobljenika ni na tren.

- Ne razumem baš sasvim, Ivane, šta je to? - osmehnu se Aljoša koji je sve vreme ćutke slušao. - Nije li to kakva bezgranična fantazija ili kakva greška starčeva, nekakvo nemogućno qui pro quo?

- Pa uzmi ako hoćeš i ovo poslednje, - zasmeja se Ivan - ako te je već tako razmazio savremeni realizam, pa ne možeš da izdržiš ništa fantastično; kad već hoćeš qui pro quo, onda neka tako i bude. Istina, - nasmeja se opet - starcu je devedeset godina, te je odavno mogao izgubiti razum od svoje ideje. Zatočenik ga je mogao preneraziti svojom spoljašnjošću. To je, najposle, moglo biti bunilo, vizija devedesetogodišnjeg starca pred smrt, uz to raspaljenog jučerašnjim "aktom vere" od sto spaljenih jeretika. Ali zar meni i tebi nije svejedno je li to qui pro quo ili bezgranična fantazija? Reč je samo o tome da je starcu potrebno da se iskaže, da se, najzad, iskazuje za svih devedeset godina i da glasno govori ono o čemu je ćutao svih tih devedeset godina.

- A zarobljenik samo ćuti? Gleda ga i ne progovara ni reči?

- Pa tako i treba da bude šta god da je u pitanju - opet se zasmeja Ivan. - Sam starac ga opominje da On i nema prava ništa da doda onome što je ranije već rečeno. Ako baš hoćeš, u tome i jeste najosnovnije obeležje rimokatoličanstva, bar po mome mišljenju: "sve si, vele, predao papi, sve je, dakle, sada u pape, pa sad uopšte više ne moraš ni da dođeš ili nam bar ne smetaj pre vremena". U tom smislu oni ne samo da govore, nego čak i pišu, bar jezuiti. To sam čitao kod njihovih bogoslova. "Imaš li Ti prava da nam obznaniš makar jednu jedinu od tajni sveta iz kojeg si došao?" - pita ga moj starac i sam mu odgovara u njegovo ime: - "Ne, nemaš, da ne bi dodavao onome što si već pre kazao i da ne bi oduzimao ljudima slobodu koju si tako branio dok si bio na zemlji. Sve što nanovo obznaniš ugroziće slobodu vere u ljudi, jer izgledaće kao čudo, a sloboda njihove vere bila Ti je dragocenija od svega - još tada, pre hiljadu i pet stotina godina. Zar nisi tada tako često govorio: 'Hoću da vas učinim slobodnima.' Ali evo, video si sada te 'slobodne' ljude" - dodaje starac odjednom s pronicljivim i podrugljivim osmehom. - "Da, ta nas je stvar skupo stala," - nastavlja gledajući ga strogo - "ali mi smo je najzad dovršili u Tvoje ime. Petnaest smo se vekova mučili sa tom slobodom, ali sada je sve to dovršeno, i to temeljno. Ne veruješ da je temeljno? Gledaš me krotko i nećeš da me udostojiš čak ni



negodovanjem? Ali da znaš da su u ovo vreme, i to baš sada ovi ljudi sigurniji nego ikada da su potpuno slobodni, međutim, oni su nam sami doneli svoju slobodu i pokorno je položili pred naše noge. Ali to smo učinili mi, a jesi li Ti baš to želeo, baš takvu slobodu?"

- Opet ne razumem, - prekide ga Aljoša - da li on to ironiše, podsmeva se?

- Ni najmanje. On, naprotiv, sebi i svojima broji u zasluge to što su najzad savladali slobodu, a postupili su tako da bi učinili ljude srećnima. "Jer je prvi put tek sada (ima na umu, naravno, inkviziciju) postalo mogućno pomisliti na ljudsku sreću. Čovek je bio stvoren kao buntovnik, a zar buntovnici mogu biti srećni? Tebe su upozoravali," - veli on Njemu - "nisi oskudevao u opomenama i poukama, ali nisi poslušao opomene, odbacio si jedini put kojim su ljudi mogli stići do blaženstva, ali, sva sreća, stvar si na odlasku ostavio nama. Obećao si, učvrstio svojom rečju, dao nam pravo da vezujemo i razvrgavamo, te sad, razume se, ne možeš ni pomisliti da nam oduzmeš to pravo. Zašto si došao da nam smetaš?"

- A šta znači: nije oskudevao u opomenama i poukama? - zapita Aljoša.

- E, to je ono glavno što je starcu potrebno da izrekne.

"Strašni i mudri duh, duh samouništenja i nebitka," - nastavlja starac - "veliki duh govorio je s Tobom u pustinji i preneto nam je u knjigama da Te je on tobože 'kušao'. Je li to tako? I da li se moglo reći bilo šta istinitije od onoga što Ti je on otkrio u trima pitanjima, od onoga što si Ti odbio i što je u knjigama nazvano 'iskušenjima'? Međutim, ako se ikada na zemlji zbilo pravo, gromovito čudo, onda je to bilo toga dana, na dan tih triju iskušenja. Zapravo, sama pojava tih triju pitanja i jeste bila čudo. Kad bi bilo moguće zamisliti, samo probe i primera radi, da su ta tri pitanja strašnoga duha bez traga izgubljena u knjigama i da ih treba vaspostaviti, nanovo smisliti i sročiti kako bi se opet mogla upisati u knjige, te da se radi toga sakupe svi mudraci zemaljski - vladaoci, prvosveštenici, učenjaci, filozofi, pesnici - i da im se zada zadatak: smislite, sročite tri pitanja, ali takva koja bi, osim što bi odgovarala veličini događaja, izražavala povrh toga, u trima rečima, samo trima ljudskim frazama, svu buduću istoriju sveta i čovečanstva - misliš li Ti da bi sva premudrost zemaljska, kad bi se skupila na jedno mesto, mogla smisliti po snazi i dubini išta slično onim trima pitanjima koja Ti je tada u pustinji odista ponudio moćni i mudri duh? Već samo po tim pitanjima, po čudu njihovog objavljenja, može se shvatiti da nemaš posla sa običnim ljudskim umom, nego sa večnim i apsolutnim. Jer u tim trima pitanjima kao da je skupljena u jednu celinu i predskazana sva potonja istorija čovečanstva i data u trima oblicima u kojima će se spojiti sve nerazrešive istorijske protivurečnosti ljudske prirode na celoj zemlji. Tada to još nije moglo biti tako očigledno, jer je budućnost bila nepoznata, ali sad, kad je prošlo petnaest vekova, mi vidimo da je u tim trima pitanjima sve u tolikoj meri pogođeno i predskazano i tako se opravdalo da im se ništa više ne može ni dodati ni oduzeti.

Odluči, dakle, sam ko je bio u pravu: Ti ili onaj koji Te je tada pitao? Seti se prvoga pitanja. Premda ne doslovno, smisao mu je ovaj: 'Ti hoćeš da ideš u svet i ideš goloruk, sa nekakvim obećanjem slobode, koje ljudi, u svojoj prostoti i svojoj urođenoj razvratnosti, ne mogu shvatiti i kojega se straše - jer ništa i nikada nije bilo za čoveka i ljudsko društvo nepodnošljivije od slobode! A vidiš li ovo kamenje u ovoj goloj i vrletnoj pustinji? Pretvori ga u hlebove, i za Tobom će pohrliti čovečanstvo kao stado, zahvalno i poslušno, premda večno u strahu da ćeš povući ruku svoju od njih i da će im nestati Tvojih hlebova. Ali nisi hteo da lišiš čoveka slobode i odbio si predlog, jer kakva bi to bila sloboda - zaključio si Ti - kad bi se pokornost kupila hlebovima? Prigovorio si da čovek ne živi samo od hleba, ali znaš li Ti da će se u ime tog istog hleba zemaljskog dići na Tebe duh zemlje, i sudariće se s Tobom, i pobediće Te, i svi će poći za njim kličući: 'Ko je sličan



ovome zveru, on nam dade oganj s nebesa!' Znaš li da će proći vekovi, i čovečanstvo će proglasiti ustima svoje premudrosti i nauke da nema zločina, dakle, da nema ni greha, nego ima samo - gladnih. 'Nahrani ih, pa onda i traži od njih vrlinu!' - eto šta će biti napisano na barjaku koji će se podići protiv Tebe i koji će srušiti hram Tvoj. Na mestu hrama Tvoga podići će se nova zgrada, podići će se ponovo strašna Vavilonska kula; i premda se ni ona neće dovršiti, kao ni nekadašnja, Ti si ipak mogao izbeći tu novu kulu i za hiljadu godina skratiti patnje ljudske, jer oni će ionako doći k nama, pošto se namuče hiljadu godina sa svojom kulom! Oni će nas tada opet pronaći pod zemljom, u katakombama, gde se skrivamo (jer ćemo nanovo biti gonjeni i mučeni), naći će nas i zavapiće: 'Nahranite nas, jer oni što nam obećaše oganj s neba, ne dadoše nam ga.' I tada ćemo mi dozidati njihovu kulu, jer će je dozidati onaj ko njih nahrani, a nahranićemo ih tek mi u Tvoje ime, i slagaćemo ih da je u Tvoje ime. O, nikada, nikada oni neće sebe bez nas nahraniti! Nikakva im nauka neće dati hleba dokle god ostanu slobodni, nego će se svršiti time što će doneti svoju slobodu pred naše noge, pa će nam kazati: 'Nahranite nas, pa makar nas i porobili!' Razumeće najzad i sami da se ne može ni zamisliti da slobode i hleba zemaljskoga bude dovoljno za sve u isto vreme, jer nikada, nikada oni neće biti kadri da se među sobom podele! A uveriće se i u to da nikad i ne mogu biti slobodni, jer su slabi, poročni, ništavni i buntovni. Ti si im obećao hleb nebeski, ali, ponavljam opet, može li se on, u očima slabog, večno poročnog i večno neblagorodnog ljudskog plemena, uporediti sa zemaljskim? I ako za Tobom, u ime hleba nebeskog, pođu hiljade i desetine hiljada, šta će biti s milionima i sa desetinama miliona bića koja neće biti kadra da prezru zemaljski hleb radi nebeskog? Ili su Tebi mile samo desetine hiljada velikih i jakih, a ostali, kao pesak morski mnogobrojni milioni slabih, ali koji Tebe ljube, treba samo da posluže kao materijal za velike i jake? Ne, nama su mili i slabi. Oni su poročni i buntovni, ali, na kraju krajeva, baš će oni postati poslušni. Oni će se diviti nama i smatraće nas za bogove zato što smo im se stavili na čelo i što smo pristali da podnosimo slobodu koje su se oni uplašili i da njima vladamo - tako će im naposletku biti strašno da budu slobodni! Ali mi ćemo im reći da smo poslušni Tebi i da vladamo u ime Tvoje. Opet ćemo ih prevariti, jer Tebe više nećemo pustiti k sebi. U toj će prevari biti sva naša patnja, jer ćemo morati da lažemo. Eto šta je značilo ono prvo pitanje u pustinji i eto šta si Ti odbacio u ime slobode koju si podigao iznad svega. Međutim, u tom pitanju se sadržavala velika tajna ovoga sveta. Da si primio 'hlebove', Ti bi zadovoljio ljudsku žudnju, kako pojedinog bića, tako i vascelog čovečanstva, a ta je: 'Kome se pokoriti?' Nema dugotrajnije i mukotrpnije brige za čoveka nego da, kad ostane slobodan, što pre nađe onoga kome će se pokoriti. Ali čovek traži da se potčini onom što je već neosporno, toliko neosporno da se svi ljudi najednom slože da se tome skupa pokore. Jer briga tih bednih stvorova ne sastoji se samo u tome da se pronađe ono čemu ću se ja ili neko drugi pokoriti, nego da se nađe nešto u šta će svi poverovati i pokoriti mu se, ali neizostavno svi skupa. Upravo je ta potreba za zajedništvom u pokoravanju najveća muka i svakoga pojedinačnog čoveka, i čovečanstva kao celine otkad je sveta i veka. U ime sveopšteg pokoravanja ljudi su uništavali jedan drugoga mačem. Oni su stvarali bogove i pozivali jedan drugoga: 'Ostavite se svojih bogova, pa dođite da se poklonite našima, inače smrt vama i bogovima vašim!' I tako će biti dok je sveta i veka, pa čak i kad na svetu ne bude više ni bogova: svejedno, pokloniće se idolima. Ti si znao, nisi mogao da ne znaš za tu osnovnu tajnu ljudske prirode, ali Ti si odbacio jedini apsolutni barjak koji Ti se nudio, kako bi primorao sve da Ti se bespogovorno pokore - barjak hleba zemaljskog, a odbacio si ga u ime slobode i hleba nebeskog. I pogledaj šta si dalje učinio. I sve opet u ime slobode! Kažem Ti, čovek nema mučnije brige nego da nađe onoga kome bi što pre mogao predati taj dar slobode s kojim se to nesrećno biće rađa. Ali slobodu ljudi zadobija samo onaj ko umiri njihovu savest. Sa hlebom davao Ti se nesporan barjak: ako daš hleb, čovek će se pokoriti, jer nema ničeg nespornijeg od hleba, ali ako u istim mah neko zadobije njegovu savest mimo Tebe - o, onda će on odbaciti čak hleb Tvoj i poći za onim ko sablazni njegovu savest. U tome si Ti imao pravo. Jer tajna ljudskog bitka nije u tome da se samo živi, već radi čega da se živi. Bez čvrste predstave o tome radi čega da živi, čovek neće pristati da



živi i pre će uništiti sam sebe nego što će ostati na zemlji, pa makar sve sami hlebovi bili oko njega. To je tako, ali kako je ispalo: umesto da zavladaš slobodom ljudi, Ti si im je još povećao! Ili si zaboravio da je spokojstvo, čak i smrt čoveku milija nego slobodan izbor u spoznanju dobra i zla? Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode njegove savesti, ali ni mučnijeg. Ali, eto, umesto čvrstih temelja za umirenje ljudske savesti jednom za svagda, Ti si izabrao sve ono neobično, neizvesno i neodređeno, izabrao si sve ono što premaša ljudske snage, te si stoga postupio sa ljudima kao da ih uopšte ne voliš, i to ko: onaj koji je došao da žrtvuje za njih život svoj! Umesto da osvojiš ljudsku slobodu, Ti si je još uvećao i opteretio zanavek njenim mukama duhovno carstvo čovekovo. Zaželeo si slobodnu ljubav u čoveka, kako bi on, pošto ga opčiniš i osvojiš, slobodno pošao za Tobom. Umesto čvrstog drevnog zakona, čovek je ubuduće slobodnim srcem morao sâm da odlučuje šta je dobro i šta je zlo, rukovodeći se samo Tvojim likom - ali zar nisi pomislio da će on najposle odbaciti i osporiti čak i Tvoj lik i Tvoju istinu, ako ga pritisne tako strašan teret kao što je sloboda izbora? Ljudi će najzad uzviknuti da nije u Tebi istina, jer bi ih nemogućno bilo većma zbuniti i staviti na muke nego što si to Ti učinio ostavivši im toliko briga i nerešivih zadataka. Tako si sam započeo razaranje svoga carstva i nemoj za to nikog više kriviti. Međutim, zar Ti se to nudilo? Postoje tri sile, jedine tri sile na zemlji koje su mogle zanavek pobediti i porobiti savest tih nemoćnih buntovnika, njihove sreće radi - to su: čudo, tajna i autoritet. Odbacio si i jedno, i drugo, i treće i sam si dao primer. Kada Te je strašni i premudri duh doveo na vrh hrama i kazao Ti: 'Ako hoćeš da doznaš jesi li Ti Sin božji, jer je rečeno za onoga: da će ga anđeli prihvatiti i poneti, i neće pasti niti će se ozlediti, pa ćeš doznati tada da li si Ti Sin božji, i dokazaćeš kakva je vera Tvoja u Oca tvoga', ali Ti si to saslušao, odbacio si ponudu i nisi podlegao, niti se bacio dole. O, naravno, postupio si ponosito i divno, kao bog; ali ljudi, to slabo buntovno pleme - da li su i oni bogovi? O, Ti si tada razumeo da bi, učiniš li samo jedan korak, samo jedan pokret da se baciš dole, time onoga časa stao iskušavati Gospoda, i svu bi veru u njega izgubio, i razbio bi se o zemlju koju si došao da spasavaš, i obradovao bi se mudri duh koji je Tebe kušao. Ali, ponavljam, koliko ima takvih kao što si Ti? I zar si Ti zaista mogao pomisliti, makar i za trenutak, da će i ljudi biti kadri da podnose takvo iskušenje? Zar je ljudska priroda tako stvorena da odbaci čudo i da u tako strašnim životnim trenucima, u trenucima najstrašnijih, osnovnih i mučnih duševnih pitanja svojih, ostane samo sa slobodnom odlukom srca? O, Ti si znao da će se podvig Tvoj sačuvati u knjigama, da će dopreti do najdubljih vremena i do poslednjih granica zemaljskih i nadao si se da će, pošavši za Tobom, i čovek ostati uz Boga, nemajući potrebe za čudesima. Ali Ti nisi znao da će čovek, čim odbaci čudo, odmah odbaciti i Boga, jer čovek ne traži toliko Boga koliko čuda. I pošto čovek nije kadar da ostane bez čuda, on će sebi stvoriti nova čudesa, ovoga puta vlastita, te će poštovati čudo čarobnjaštva, bapske vradžbine, pa makar zbog toga bio sto puta buntovnik, jeretik i bezbožnik. Ti nisi sišao s krsta kada su Ti dovikivali, rugajući se i izazivajući te: 'Siđi s krsta, pa ćemo poverovati da si to Ti.' Nisi sišao stoga što nisi želeo da čudom porobiš čoveka, žudeo si za slobodnom verom, a ne za čudom. Žudeo si za slobodnom ljubavlju, a ne za ropskim ushićenjima nevoljnika pred silom koja ga je jednom zauvek užasnula. Pa i tu si sudio o ljudima odveć visoko, jer, naravno, oni su robovi, iako su stvoreni kao buntovnici. Osvrni se i prosudi. Prošlo je petnaest vekova; idi, pogledaj ih: koga si uzvisio do sebe? Kunem Ti se, čovek je stvoren slabiji i niži nego što si Ti o njemu mislio! Može li, može li on učiniti što i Ti? Time što si ga toliko poštovao kao da si prestao da sa njime saosećaš, jer si premnogo od njega i zahtevao - i to ko, onaj koji ga je zavoleo više nego sebe sama! Da si ga manje poštovao, manje bi i tražio od njega, a to bi bilo bliže i ljubavi, jer bi teret bio lakši. On je slab i nizak. Vrlo važno što se on sada na sve strane buni protiv naše vlasti i ponosi se time što se buni. To je oholost deteta i đačeta. To su mala deca koja su se pobunila u razredu i isterala učitelja. No doći će kraj oduševljenju te dece, pa će ih naposletku skupo stati. Ona će oboriti hramove i natopiće zemlju krvlju. Ali dosetiće se na kraju da su nemoćni buntovnici koji ni sopstvenu pobunu ne mogu da izdrže. Kupajući se u glupim suzama svojim, ona će priznati, najzad, da je onaj koji ih je stovrio kao buntovnike bez sumnje



hteo da im se naruga. Ona će to kazati u očajanju, i što budu kazali biće hula na Boga od koje će postati još nesrećnija, jer priroda ljudska ne može da podnese bogohuljenje, pa se na koncu uvek sama sebi i stveti za njega. Dakle, nemir, zabuna i nesreća - evo današnje sudbine ljudi, pošto si Ti onoliko stradao za njihovu slobodu! Veliki prorok Tvoj u viziji i alegoriji kazuje da je video sve učesnike prvoga vaskrsenja, i da ih je bilo iz svakog kolena po dvanaest hiljada. Ali ako ih je bilo toliko, to kao da nisu ljudi, nego bogovi. Oni su propatili krst Tvoj, oni su propatili desetine godina gladi i golotinje u pustinji hraneći se skakavcima i korenjem i, naravno, Ti sada s ponosom možeš da pokažeš tu decu slobode, slobodne ljubavi, slobodne i veličanstvene žrtve njihove u Tvoje ime. Ali imaj na umu da je njih bilo svega nekoliko hiljada, pa i to su bili bogovi, a šta je sa ostalima? Šta su krivi slabi ljudi što nisu mogli da izdrže isto što i oni jaki? Šta je kriva slaba duša što nije kadra da primi toliko strašnih darova? I zar si Ti zbilja dolazio samo izabranima i radi izabranih? Ali ako je tako, onda je to tajna koju mi ne možemo razumeti. A ako je tajna, onda smo i mi imali puno pravo da propovedamo tajnu i učimo ljude da nije važna slobodna odluka njihovih srdaca, niti ljubav, nego tajna kojoj se moraju slepo pokoravati, čak i protiv svoje savesti. Tako smo i učinili. Ispravili smo podvig Tvoj i zasnovali smo ga na čudu, tajni i autoritetu. I ljudi se obradovaše što su ih nanovo poveli kao stado i što je, najzad, sa njihovih srca skinut strašni dar koji im je doneo toliko muka. Jesmo li bili u pravu kad smo tako učili i radili, reci? Zar nismo voleli čovečanstvo kad smo tako skrušeno priznali njegovu nemoć, kad smo s ljubavlju olakšali njegov teret i kad smo dopustili njegovoj nemoćnoj prirodi čak i greh, ali s našom dozvolom? I što si sad došao da nam smetaš? I što me ćutke i tako prodorno gledaš krotkim očima svojim? Razljuti se, ja neću Tvoje ljubavi, jer ni ja Tebe ne ljubim. I šta imam da krijem od Tebe? Ili ja to ne znam s kime govorim? Ovo što imam da Ti kažem sve Ti je već znano, čitam to u očima Tvojim. I zar ću sakriti od Tebe našu tajnu? Možda hoćeš da je čuješ baš iz mojih usta, onda čuj: mi nismo s Tobom, nego s njim, to je naša tajna! Mi već odavno nismo s Tobom, nego s njim, već osam vekova. Ravno pre osam vekova uzeli smo od njega ono što si Ti s negodovanjem odbacio, onaj poslednji dar koji Ti je on nudio pokazavši Ti sva carstva zemaljska: mi smo uzeli od njega Rim i mač ćesarov, i proglasili same sebe za careve zemaljske, za jedine careve, iako nam do danas još nije pošlo za rukom da svoje delo sasvim okončamo. Ali ko je kriv? O, delo je to još i sada u početku, ali početo je. Dugo će se još čekati na završetak njegov, i zemlja će još mnogo postradati, ali mi ćemo svoj cilj postići, i bićemo ćesari, i onda ćemo razmisliti o sveopštoj sreći ljudskoj. A Ti si mogao već tada uzeti mač ćesarov. Zašto si odbacio taj poslednji dar? Da si primio taj treći savet moćnoga duha, ispunio bi sve što traži čovek na zemlji, a to je: kome da se pokori, kome da preda svoju savest, i na koji način da se najzad svi ljudi ujedine u jedan nesporan zajednički i složni mravinjak, jer potreba za sveopštim svetskim ujedinjenjem jeste treća i poslednja muka ljudi. Uvek je čovečanstvo kao celina neizostavno težilo da se uredi svetski. Mnogo je bilo velikih naroda sa velikom istorijom, ali što su uzvišeniji bili ti narodi, utoliko su bili nesrećniji, jer su jače no drugi osećali tu potrebu sveopšteg ujedinjavanja ljudi. Veliki zavojevači, Timuri i Džingis-kanovi, prohujali su zemljom kao vihor težeći da osvoje vaseljenu, ali i oni su, premda nesvesno, izražavali potrebu čovečanstva za vaseljenskim i sveopštim ujedinjenjem. Da si primio ovaj svet i ćesarski plašt, Ti bi zasnovao svetsko carstvo i pružio svetski mir. Jer ko da vlada ljudima ako ne oni koji vladaju njihovom savešću, i u čijim su rukama hlebovi njihovi. Mi uzesmo mač ćesarov, te uzevši ga, razume se, odbacismo Tebe i pođosmo za njim. O, proći će još vekovi lutanja i razuzdanosti slobodnog uma, ljudske nauke i ljudožderstva, jer, počevši da grade svoju Kulu vavilonsku bez nas, oni će svršiti ljudožderstvom. Ali tada će dopuziti zver do nas i lizaće nam noge i pokapaće ih krvavim suzama iz očiju svojih. A mi ćemo uzjahati zver i podići ćemo putir, a na njemu će biti napisano: 'Tajna!' Ali tada i samo tada nastaće za ljude carstvo mira i sreće. Ti se ponosiš svojim izabranicima. Ali Ti imaš samo izabranike, a mi ćemo zadovoljiti sve. A da li je baš sve tako: koliki su se od Tvojih izabranika, koliki su se od snažnih koji su Ti mogli postati izabranici umorili čekajući Te i preneli, i još će prenositi sile duha svoga na neku drugu njivu, i završiće tako



što će upravo ne Tebe dići slobodni barjak svoj. Ali Ti si sam podigao taj barjak. Kod nas će pak svi biti srećni i neće više dizati bunu, niti uništavati jedan drugog na sve strane kao u Tvojoj slobodi. O, mi ćemo ih ubediti da će postati slobodni tek kada se odreknu svoje slobode u našu korist i kad se nama pokore. I šta onda, hoćemo li tad biti u pravu ili ćemo slagati? Oni će se sami uveriti da smo u pravu, jer će se setiti do kakvih ih je strahota ropstva i zabuna dovodila Tvoja sloboda. Sloboda, slobodan um i nauka zavešće ih u takvu prašumu i staviće ih pred takva čuda i nerazrešive tajne da će jedni od njih, nepokorni i svirepi, sami sebe uništiti; drugi, nepokorni, ali slabi, uništavaće jedni druge; a treći, koji ostanu, slabi i nesrećni, dopuziće do nogu naših i zavapiće nam: 'Da, vi ste bili u pravu, vi ste jedini vladali tajnom Njegovom, i mi vam se vraćamo, spasite nas od nas samih.' Dobijajući od nas hleb, oni će, naravno, jasno videti da mi njihove hlebove, njihovim rukama zarađene, uzimamo od njih, da bismo ih opet njima razdali, bez ikakvog čuda; uvideće da nismo pretvorili kamenje u hlebove, ali, zapravo više nego samom hlebu, radovaće se što ga dobijaju iz naših ruku! Jer će odveć dobro pamtiti da su im se pre, bez nas, hlebovi, koje su zarađivali, sami od sebe pretvarali u kamenje, a kad su se vratili k nama, da se kamenje samo od sebe u njihovim rukama pretvaralo u hlebove. Vrlo, vrlo će dobro oni proceniti šta to znači pokoriti se jednom zasvagda! I dok ljudi to ne shvate, biće nesrećni! Ko je najviše potpomogao to nerazumevanje, reci? Ko je razdvojio stado i razvejao ga po neznanim putevima? Ali stado će se nanovo skupiti, i nanovo će se pokoriti, i to jednom zauvek. Onda ćemo im mi dati tihu, skrušenu sreću, sreću slabih bića, kakvima su oni i stvoreni. O, mi ćemo ih naposletku ubediti da ne budu oholi zato što si ih Ti uzdigao i time ih naučio da budu oholi; dokazaćemo im da su slabi, da su samo bedna deca, ali da je dečja sreća slađa od svake druge. Oni će postati bojažljivi i počeće gledati u nas i privijati se uz nas u strahu kao ptići uz onu koja ih je izvela. Oni će se diviti i užasavati gledajući nas i ponosiće se što smo mi tako silni i umni da smo mogli umiriti nemirno stado od hiljada miliona. Oni će iznemoglo drhtati od gneva našega, umovi će se njihovi uplašiti, oči će im se napuniti suzama kao u dece i u žena, ali isto će tako lako, kad im damo znak, prelaziti na veselje i smeh, vedru radost i na srećnu dečiju pesmicu. Da, nagnaćemo ih da rade. Ali u časove slobodne od rada, mi ćemo im udesiti život kao dečju igru, sa dečjim pesmama, horom, sa nevinim igrama. O, mi ćemo im dopustiti i da greše. Oni su slabi i nemoćni i voleće nas kao deca zato što ćemo im dozvoliti i da greše. A mi ćemo im kazati da će svaki greh biti iskupljen, ako bude učinjen sa našom dozvolom; dozvoljavamo im pak da greše stoga što ih volimo, a kaznu za te grehe, neka im bude, preuzećemo na sebe. I odista ćemo je preuzeti na sebe, a oni će nas obožavati kao dobrotvore koji su pred Bogom uzeli na sebe njihove grehe. I neće imati nikakvih tajni pred nama. Mi ćemo im dozvoljavati ili zabranjivati da žive sa svojim ženama i naložnicama, da imaju ili nemaju dece - sve će to zavisiti od njihove pokornosti - i oni će nam se pokoravati rado i veselo. Najmučnije tajne njihove savesti, sve, sve će to iznositi pred nas, a mi ćemo sve razrešiti, i oni će poverovati našoj odluci s radošću, jer će ih ona izbaviti velike brige i sadašnjih strahovitih muka ličnog i slobodnog odlučivanja. I svi će biti srećni, svi milioni bića, osim stotine hiljada njihovih upravljača. Jer samo mi, mi koji čuvamo tajnu, samo ćemo mi biti nesrećni. Biće hiljade miliona srećne dečice i sto hiljada stradalnika koji su uzeli na sebe prokletstvo spoznanja dobra i zla. Oni će mirno umirati, mirno će trnuti u ime Tvoje i za grobom će nalaziti samo smrt. Ali mi ćemo sačuvati tajnu i radi njihove sreće mamićemo ih nagradom nebeskom i večnom. Jer, kad bi čega i bilo na onome svetu, onda to, naravno, nije za takve kao što su oni. Govori se i proriče da ćeš Ti doći i da ćeš nanovo pobediti, da ćeš doći sa svojim izabranicima, sa svojim ponositima i silnima; i mi ćemo kazati da su oni spasli samo sebe sáme, a da smo mi spasli sve. Kažu da će osramoćena biti bludnica koja jaše na zveri i drži u rukama svojima tajnu, da će se slabi nanovo pobuniti, da će razderati njen ogrtač i razgolititi njeno 'gadno' telo. Ali ja ću tada ustati i pokazaću Ti hiljade miliona srećne dečice koja nisu znala za greh. I mi koji smo uzeli na sebe grehe im, radi sreće njihove, mi ćemo stati pred lice Tvoje i reći: 'Sudi nas ako možeš i smeš.' Znaj da Te se ja ne bojim. Znaj da sam i ja bio u pustinji, da sam i ja jeo skakavce i korenje, da sam i ja blagosiljao slobodu kojom si Ti blagoslovio ljude, i



ja sam se spremao da stanem među izabranike Tvoje, među moćne i snažne, željan da 'popunim broj'. Ali trgoh se i ne htedoh služiti ludosti. Vratih se i priđoh mnoštvu onih koji su popravili podvig Tvoj. Otidoh od ponositih i vratih se krotkima radi sreće ovih krotkih. Ovo što Ti kazujem zbiće se, i carstvo će se naše sazdati. Ponavljam Ti, već sutra ćeš videti to poslušno stado koje će na prvi znak moje ruke pohrliti da zgrće žeravicu na Tvoju lomaču, gde ću Te spaliti zato što si došao da nam smetaš. Jer ako je igda postojao neko ko je većma zaslužio našu lomaču, onda si to Ti. Sutra ću Te spaliti. Dixi."

Ivan se zaustavi. On je bio pao u vatru dok je govorio i govorio je u zanosu; no kada prestade, najednom se osmehnu.

Aljoša, koji ga je slušao ćutke, pred kraj pak, veoma uzbuđen, mnogo puta je pokušavao da prekine bratovljev govor vidno se pritom savlađujući, a sad odjedared progovori kao da jurnu s mesta.

- Ama... to je besmislica! - viknu crveneći. - Tvoja je poema pohvala Isusu, a ne hula na njega... kao što si ti hteo. Ko će ti poverovati to o slobodi? Zar je tako, zar je tako treba razumeti? Zar to tako shvata pravoslavlje?... To je Rim, ali nije ni sav rim, nije istina, to su najgori u katoličanstvu, inkvizitori, jezuiti!... A nikako ne može postojati takvo fantastično lice kao što je taj tvoj inkvizitor. Kakvi su to gresi ljudi, preuzeti na sebe? Kakvi su to nosioci tajne koji su primili nekakvo prokletstvo radi ljudske sreće? Kad je to ko video? Mi znamo jezuite, o njima se govori rđavo, no jesu li oni baš to što su kod tebe? Ne, oni uopšte, ni izdaleka nisu to... Oni su naprosto rimska vojska za buduće svetsko zemaljsko carstvo sa imperatorom - rimskim prvosveštenikom na čelu... eto, to je njihov ideal, ali bez ikakve tajne i uzvišene tuge... Najobičnija želja za vlašću, za zemaljskim prljavim blagom, za gospodarenjem... nalik na buduće kmetstvo, s tim što će oni postati spahije... eto, to je sve što se njih tiče. Može biti da oni i ne veruju u Boga. Tvoj inkvizitor koji pati čista je fantazija...

- Ama stani, stani, - smejao se Ivan - ala si se ražestio. Fantazija, veliš, i neka ti bude! Naravno da je fantazija. Ali ipak, dozvoli: zar ti stvarno misliš da je ceo taj katolički pokret poslednjih vekova uistinu tek puka želja za vlašću samo radi prljavih blaga? Ama da te to nije naučio otac Pajsije?

- Ne, ne, naprotiv, otac Pajsije je jednom govorio nešto čak nalik na to tvoje... ali, naravno, ne tako, ni izdaleka ne tako - Aljoša se ugrize za jezik.

- Ipak je to dragocen podatak, kraj svega tvoga "ni izdaleka ne tako". Pitam te: zašto bi se tvoji jezuiti i inkvizitori okupljali samo zbog gadnih materijalnih blaga? Zašto se među njima ne bi mogao naći nijedan patnik kojeg muči velika tuga i koji voli čovečanstvo? Vidiš: zamisli da se našao makar jedan među svima onima koji žele samo materijalna i prljava blaga - makar samo jedan kao moj starac inkvizitor, koji je i sam jeo korenje u pustinji, mahnitao savlađujući telo svoje kako bi sebe učinio slobodnim i savršenim, koji je, međutim, celoga svog veka voleo čovečanstvo, te je najednom progledao i uvideo da postizanje savršenstva volje i nije veliko moralno blaženstvo, kao i to da su milioni ostalih božjih stvorova ostali sazdani na porugu, da oni nikada neće biti kadri da iziđu na kraj sa svojom slobodom, da od bednih buntovnika nikada neće biti divovi koji bi dovršili kulu, da veliki idealista nije sanjao o svojoj harmoniji radi takvih gusaka. Kada je sve to razumeo, vratio se i pridružio... pametnim ljudima. Zar se to nije moglo dogoditi?

- Kome se pridružio, kakvim pametnim ljudima? - uzviknu Aljoša gotovo u zanosu. - Oni nemaju ama baš nikakve pameti, ama baš nikakve misterije i tajne... Jedino možda bezbožnost i to je sve. Tvoj inkvizitor ne veruje u Boga, eto šta je njegova tajna!

- Neka bude! Najzad si se dosetio. I zbilja je tako, zbilja je u tome sva tajna. Ali zar to



nije patnja, ma i za čoveka kao on, koji je sav svoj život utukao na podvig u pustinji i nije se izlečio od ljubavi prema čovečanstvu? Na zalasku svoga života on dolazi do jasnog ubeđenja da bi samo saveti velikog strašnog duha mogli koliko-toliko ponošljivo dovesti u red slabačke buntovnike, ta "nedovršena probna bića koja su sazdana na porugu". I evo, uverivši se u to, on vidi da treba ići po uputstvu mudrog duha, strašnog duha smrti i uništenja, a radi toga prihvatiti laž i prevaru i svesno voditi ljude u smrt i propast i pritom ih obmanjivati na celom putu da ne bi kako primetili kuda ih vode, da bi se ti jadni slepci makar na tom putu smatrali srećnim. I još imaj na umu: prevara u ime onoga u čiji je ideal tako strasno verovao starac celog svog veka! Zar to nije nesreća! Kad bi se makar jedan takav našao na čelu cele te vojske "koja čezne za vlašću jedino zbog prljavih blaga", zar onda nije dovoljan i samo jedan takav, pa da ispadne tragedija? I ne samo to: dosta je i samo jedan takav na čelu, pa da se nađe najzad prava rukovodeća ideja čitave rimske stvari, sa svima vojskama i jezuitima, viša ideja te stvari. Ja ti otvoreno kažem da čvrsto verujem da taj jedini čovek nikad nije nedostajao onima koji su bili na čelu pokreta. Ko zna, možda je i među rimskim prvosveštenicima bilo tih pojedinaca. Ko zna, možda je taj prokleti starac koji je tako uporno i na svojstven način voleo čovečanstvo postoji i sad u obliku čitave klike mnogih takvih staraca, i to nipošto slučajno, nego postoji kao sporazum, kao tajni savez koji je odavno stvoren radi čuvanja tajne baš od onih nesrećnih i slabih ljudi, s ciljem da ih učini srećnima. To neizostavno postoji, pa i treba tako da bude. Čini mi se da i masoni imaju u svojoj osnovi nešto slično toj tajni, te da katolici toliko mrze masone upravo stoga što u njima vide svoje konkurente, vide razbijanje jedinstva ideje, dok treba da bude je jedno stado i jedan pastir... Uostalom, braneći svoju misao, izgledam kao pisac koji nije izdržao tvoju kritiku. Toliko o tome.

- Da nisi možda i ti mason? - ote se najednom Aljoši. - Ti ne veruješ u Boga - dodate on, ali već s velikom tugom. Učini mu se uz to da ga brat posmatra s podsmehom. - I kako se završava tvoja poema? - upita najednom gledajući u zemlju. - Ili je možda već gotova?

- Hteo sam da je završim ovako: kad je inkvizitor ućutao, on neko vreme čeka da čuje šta će mu zarobljenik odgovoriti. Teško mu pada njegovo ćutanje. On je video kako ga sužanj za sve vreme sluša, pronicljivo i tiho mu gledajući u oči, i očigledno ne želeći ništa da mu odgovori. Starac bi želeo da mu ovaj štogod rekne, pa makar i nešto gorko, strašno. Ali on se najednom, ćutke, približava starcu i nežno ga ljubi u njegova beskrvna devedesetogodišnja usta. I to je ceo odgovor. Starac uzdrhti, nešto se pokrene na krajevima njegovih usana; prilazi vratima, otvara ih i veli mu: "Idi i ne dolazi više... nemoj uopšte više doći... nikada, nikada!" I pušta ga u mračne gradske ulice. Zarobljenik odlazi.

- A starac?

- Poljubac mu gori na srcu, ali on ostaje pri svojoj pređašnjoj ideji.

- A i ti zajedno s njim, i ti? - bolno uzviknu Aljoša.

Ivan se stade smejati.

- Ma to su koještarije, Aljoša, to je samo jedna tupava poema tupavog studenta koji nikada ni dva stiha nije napisao. Što ti to tako ozbiljno uzimaš? Valjda ne misliš da ću ja tek tako krenuti pravo onamo, jezuitima, da stupim u kliku koja ispravlja Njegov podvig? O, Gospode, šta se to mene tiče! Ja sam ti kazao: samo da mi je da doguram do tridesete, a posle ću tresnuti pehar o zemlju!

- A lepljivi listići, a dragi grobovi, a plavo nebo, a voljena žena! Kako ćeš živeti, čime li ćeš ih voleti? - gorko uzvikivaše Aljoša. - Zar se to može s takvim paklom u grudima i u glavi? Ne, ti upravo krećeš da im se pridružiš... a ako ne, ubićeš sam sebe, nećeš izdržati!



- Postoji sila koja sve može da izdrži - prozbori Ivan sad već s hladnim, podrugljivim osmehom.

- Kakva to sila?

- Karamazovska... Sila niskosti karamazovske.

- To znači ogreznuti u razvratu, ugušiti dušu u beščašću, je li, je li?

- Pa i to... Možda ću to i izbeći tamo do tridesete, a posle...

- Kako ćeš izbeći? Čime? S tvojim mislima to je nemoguće.

- Opet karamazovski.

- Je li to ono "sve je dozvoljeno"? Sve je dozvoljeno, je li tako, a?

Ivan se natmuri i najednom nekako čudnovato preblede.

- A, ti si se to uhvatio za onu jučerašnju stvar zbog koje se Miusov našao onako uvređen... i za ono što se brat Dmitrij onako naivno s njome izleteo, pa je još i ponovio? - osmehnu se on na silu. - Pa dobro, "sve je dozvoljeno", kad je već izgovoreno. Ne odričem se. A ni Mitjenjkina redakcija nije rđava.

Aljoša ga je ćutke gledao.

- Kad sam odlazio, brate, mislio sam da na celom svetu imam bar tebe, - progovori iznenada Ivan neočekivano osećajno - a sad vidim da ni u tvom srcu za mene nema mesta, mili moj isposniče! Ja se neću odreći formule "sve je dozvoljeno", a znači li to da ćeš se ti mene odreći, a, je li?

Aljoša ustade, priđe mu i bez reči ga nežno poljubi u usta.

- Književna krađa! - povika Ivan zapadajući najednom u nekakvo ushićenje. - To si ukrao iz moje poeme! Ipak, hvala. Ustaj, Aljoša, hajdemo, vreme je i tebi i meni.

Oni iziđoše, ali zastadoše kod ulaza u krčmu.

- Evo šta, Aljoša - progovori Ivan odlučnim glasom. - Ako u meni zaista bude mesta za lepljive listiće, voleću ih samo sećajući se tebe. Dosta mi je da si ti tu negde, pa me neće napustiti volja za životom. Je li to tebi dosta? Ako hoćeš, uzmi to kao izjavu ljubavi. A sada ćeš ti desno, ja levo - i dosta, čuješ li, dista je bilo! Hoću reći, ako se dogodi da ja sutra i ne otputujem (čini se da ću sigurno otputovati), pa se mi opet nekako sretnemo, sa mnom o svemu ovome više ni reči. Najlepše te molim. I još te naročito molim da sa mnom više nikada ne započinješ razgovor o bratu Dmitriju, - dodade on odjednom razdražljivo - sve smo iscrpli, o svemu porazgovarali, je li tako? A ja ću ti zauzvrat, sa svoje strane, takođe nešto obećati: kada se primaknem tridesetoj, pa poželim da "tresnem pehar o zemlju", ja ću ti, ma gde ti bio, doći da se još jednom porazgovaram sa tobom... čak iz Amerike, ako treba, to da znaš. Naročito ću doći. Biće vrlo zanimljivo videti te onda: kakav li ćeš biti? A sad idi, tvoj Pater Seraphicus je na samrti; ako umre pre no što stigneš, još ćeš se naljutiti na mene što sam te zadržao. Do viđenja, poljubi me još jednom, tako, i idi...

Ivan se najednom okrete i ode svojim putem ne osvrćući se više. Podsećalo je na to kako je prethodnog dana brat Dmitrij otišao od Aljoše, iako je ono jučerašnje bilo sasvim



drugačije. To čudnovato zapažanje prolete kao strela kroz Aljošin um, u tom času brižan i čemeran. On malo zastade gledajući za bratom. Neočekivano opazi da Ivan korača nekako gegavo i da mu se desno rame, odostrag gledano, čini niže od levoga. Nikad ranije to nije uočio. Najedared se i on okrenu, pa skoro potrča ka manastiru. Već se jako smrkavalo i gotovo da ga obuze strah; u njemu je raslo nešto novo što nije umeo da objasni. Podiže se opet vetar, kao i dan ranije, i stoletni borovi sumorno zahujaše oko njega kad zađe u neveliku manastirsku šumu. Skoro je trčao. "Pater Seraphicus - to ime je on odnekud uzeo, ali otkud? - sinu Aljoši kroz glavu. - Ivane, jadni Ivane, kad li ću te opet videti... Evo i manastira, Gospode! Da, da, on, Pater Seraphicus, spašće me... od njega, i to zauvek!"

Kasnije se nekoliko puta u svom životu s velikim čuđenjem pitao kako je mogao na rastanku sa Ivanom sasvim zaboraviti na brata Dmitrija, kojeg je toga jutra, svega nekoliko sati ranije, odlučio da neizostavno pronađe i da ne odustane dok to ne učini, pa makar se i ne vratio u manastir te noći.

PreveoJovan Maksimović

Redakcija prevodaPetar MitropanPetar Bunjak

NAPOMENE

[1] Misli se na ukidanje kmetstva za vreme cara Aleksandra II. - Prim. red. (P. Mitropan).

[2] Pravedni sud presvete i milostive Deve Marije.

© Petar Bunjak

Documents

F_ M_ Dostojevski, Dve Glave Iz Romana Braca Karamazovi_ Pobuna_ Veliki Inkvizitor