Filip DavidNACIONALIZAM KAO IDEOLOGIJASarajevske Sveske br. 04Prolo je vie od tri godine od pada Miloevievog reima i pobede demokratske revolucije u Srbiji, a jo nema valjane analize svega onoga to se dogaalo u mranim vremenima nacionalistikog populizma, nema javne kritike tetoinske uloge uticajnih intelektualaca, knjievnika, slikara, muziara, naunika, filosofa u stvaranju i odravanju na vlasti jednog reima odgovornog za nesreu koja je pogodila veliki deo bive Jugoslavije. Ne samo da nije bilo kritike analize te uloge nego se mnogi od intelektualnih mentora zloinakog reima ponovo pojavljuju u javnosti sa slinom, neznatno izmenjenom retorikom, sa istim ili neznatno izmenjenim idejama u istim onim medijima u kojima su igrali sramnu propagandnu ulogu, odriui se Miloevia ali ne i politike koju je vodio. Ali, dogodilo se jo neto moda za mnoge neoekivano: i kod znaajnog broja onih koji su bili kritiari toga ratnog i zloinakog reima posle njegovog pada prevladao je jedan dan stav potpune relativizacije proteklih dogaaja koji se uglavnom svodi na ocenu da ono to se dogodilo treba to pre zaboraviti, da Miloeviev reim i nije bio tako lo kako se o njemu govorilo i da je haki sud politiki sud koji sudi uglavnom Srbima i doprinosi politikoj nestabilnosti u Srbiji.Palanaki kulturni modelVano je shvatiti da je bivi predsednik Miloevi bio proizvod jednog kulturnog modela, jednog odreenog naina miljenja, koje nije on stvorio ali je na njegovom talasu odravao svoju vlast i svoju mo. Sa njegovim padom, dakle, nije nestao taj zloduh palanakog miljenja. Preivele su miloevievske institucije i veina ljudi u njima, preiveo je ogoljen nacionalistiko populistiki palanaki kulturni model. Ako se to ne razume, ako se to ne shvati, ne moe se razumeti ni sadanja politika, drutvena, kulturna i moralna situacija u Srbiji.

Kulturni model cine uverenja i predstave koji se ne osporavaju, na osnovu kojih se formira shvatanje sveta svakoga pojedinca. To je ono sto se prihvata kao ocita istina. Mozemo to nazvati i dominantnim drustvenim stereotipima. Kulturni modeli se formiraju u duzem periodu vremena. Ako se kulturni modeli zasnivaju na uverenjima o vlastitoj superiornosti i inferiornosti drugih, na netoleranciji, na nizu negativnih predrasuda, na pogrenom itanju i predstavljanju istorije onda dovode do one vrste emocija za koje ne vae nikakvi argumenti, nikakve injenice. Emocijama se najlake manipulie. To su opasna stanja groznice, bolesti koje dobijaju razmere epidemije. Neophodno je razobliavati takvu vstu miljenja, ukazivati na njegovu pogubnost jer je to direktan put ka destrukciji ali i samodestrukciji. Srpski vladajui kulturni model olien je u onome sto je Radomir Konstantinovic svojevremeno nazvao filozofijom palanke, gde dominiraju duh barbarogenija i ksenofobija, strah od zapada, od modernizacije, zasnovani na kulturnim, istorijskim i politikim prdrasudama, stereotipima, konzervativnoj misli, patrijarhalnom i plemenskom nasleu. Kulturne modele promoviu intelektualne elite. Zato se intelektualne elite ne mogu osloboditi odgovornosti za bolesno stanje drustva, kada nadvlada revanizam, nacionalizam, netolerancija, ksenofobija. Laslo Vegel u jednom eseju sa pravom istie da palanka nije na periferiji nego u samome centru kulturnih i drutvenih zbivanja. Radomir Konstantinovi je zabeleio da taj oblik miljenja pre ili kasnije vodi u nacizam, u konkretnom sluaju u srpski nacizam. Uzimajui u obzir sve okolnosti a naroito postojee stanje duha ne iznenauje mnogo da Srpska pravoslavna crkva za sveca proglaava upravo vladiku Nikolaja Velimirovia u ijem se liku i delu ogleda trijumf filosofije palanke - u nekim od svojih karakteristinih spisa jasno, neskriveno i nedvosmisleno izlae izrazito antievropejstvo, anticivilizacijska uverenja i rasizam u vidu najordinarnijeg antisemitizma. Kada su pre vie meseci pisci okupljeni oko Foruma pisaca u svome Pismu upozorenja ukazali na veliku opasnost dalje kriminalizacije i klerikalizacije srpskog drutva, to upozorenje doekano je gotovo jednodunom osudom od strane crkvenih, pa i uticajnih politikih i intelektualnih krugova, ubedljive veine dakle. Umesto obrauna sa pogrenim kulturnim modelom, dolo je do obrauna sa onima koji takav nain miljenja raskrinkavaju. Nekoliko meseci posle ovoga upozorenja dogodilo se ubistvo premijera inia, na povrinu je isplivala duboka trule u koju su utonule sve glavne institucije drutva, to je dalo za pravo potpisnicima upozorenja.

Bez otrenjenjaSituacija u srpskoj knjizevnosti, kao uostalom u politici i ekonomiji, veoma je konfuzna. Neki od najznaajnijih pisaca odabrali su emigraciju i apatridstvo kao nacin zivota. Bora Cosi, Mirko Kova, Vidosav Stevanovi, Bogdan Bogdanovi...spisak je dug. Nema poziva da se vrate iz dobrovoljne ili prisilne emigracije. Jedan od najznaajnijih srpskih pisaca Radomir Konstantinovi ve due vreme ivi u potpunoj izolaciji. Kriteriji su pogubljeni, umetnike i naune institucije kompromitovane. Ono to najvise obespokojava, sto ini da budunost oekujemo sa strepnjom jeste injenica da se nismo oslobodili veine zabluda i predrasuda koje su dovele do velikih tragedija. Politika je iskoriena za odravanje line vlasti putem manipulacije nacionalnim i patriotskim oseanjima, razliitim vrstama zloupotrebe ideologije, nauke, umetnosti. U celini, naa inteligencija je pala na ispitu. Realno sagledavanje stvarnosti zamenjeno je stvaranjem opasnih predrasuda i stereotipa koji su postavljeni iznad samoga zivota. Tako je bilo pre deset godina, tako je bilo pre pet godina, a u dobroj meri tako je i danas. Najbrojniji i najuticajniji deo nae intelektualne elite razoaran je rezultatima Misloevieve politike, ali ne i njenim ciljevima. Kao spasenje takvi prieljkuju obnovu hladnoga rata, bipolarnog sveta, Rusiju na nekadanjim pozicijama velesile koja bi podrala vraanje svega onoga to nam je oteto. Dakle, nove ratove za prekrajanje granica. Istina, ne odgovara im trenutna geopolitika situacija, ni meunarodna, ni unutranja, vojni potencijali su pod kontrolom svetske zajednice. Ali, ve sutra, ko zna...Izdaja intelektualacaMi tek moramo pronai odgovor na pitanje kako je bilo mogue da u istorijski gledano veoma kratkom periodu od petnaestak godina doe do takve drutvene i moralne krize kakvu smo imali, i kakvu imamo, do takvog intelektualnog pada i patolokog stanja u kojem itava drava i njeni istaknuti pojedinci, intelektualne elite, odjednom izgube mo normalnog rasuivanja i ponu da govore jezikom mrnje, da jednostavno, narodski reeno zaglupave, zatupe, da svoje ponaanje pretvore u zloinako, a svoju zemlju u kriminalnu, anatemisanu od gotovo itavog sveta. Taj vaan odgovor zato se i kako to dogodilo morae da potrae istoriari, psiholozi, psihijatri, a naravno i umetnici, jer sve to se ubudue bude na ovim prostorima pisalo nosie peat nae zajednike sramote, posrnua, tragedije u kojoj su najveu cenu platili najnemoniji i najneviniji, nesreu iz koje su glavni profit zgrnuli najbeskrupulozniji i najpokvareniji.

Jedna od vanih i glavnih tema preispitivanja nae bliske istorije bie upravo tema izdaje intelektualaca, naputanje i odbacivanje univerzalnih vrednosti zarad uskih nacionalistikih i politikih interesa i strane, katastrofalne posledice te izdaje.

U svojoj znamenitoj studiji Izdaja intelektualaca objavljenoj 1927. godine u Parizu, ilijen Benda pisao je o doprinosu intelektualaca razliitim oblicima strasti, politikim i nacionalnim pre svega, koje su na vek obeleili kao vek intelektualnog organizovanja politikih mrnji . Dok se u proteklih gotovo dve hiljade godina ljudske istorije taj isti poseban sloj ljudi, proizvoaa duha , umetnika, naunika, filosofa, suprotstavljao realizmu mnotva, politikim strastima, raznim oblicima mrnje, individualnom egoizmu. Istina je, pie Benda oni nisu mogli spreiti laike da celu istoriju ispune svojim mrnjama i klaonicama...ali ih jesu spreili u tome da ta dela pretvore u religije, da ih usavravaju, verujui u svoju veliinu. Zahvaljujui njima moemo rei da je oveanstvo tokom dve hiljade godina inilo zlo, a hvalilo dobro. Ta nepomirljivost dobra sa zlom, koja slui na ast oveanstvu, pukotina je kroz koju se mogla provui uljudnost. Meutim krajem XIX veka dolazi do bitne promene: intelektualci pristaju na igru politikih strasti.

Samo moderno doba, istie Benda, poznaje mislioce koji proglaavaju neprijateljima naroda one svoje sunarodnike koji su zadrali pravo da misle i govore slobodno i koji veruju da rodoljublje ne iskljuuje pravo na kritiku, i ne slau se da je domovina u pravu i kada grei. Taj oblik sumnjivog rodoljublja modernog intelektualca ispoljava se u tekim oblicima ksenofobije, mrnji i strahu prema drugima i potcenjivanju svega to nije nae. Za njih su pojmovi pravednosti i istine samo metafizike magle, po njima je, kako istie Benda, istinito ono to je korisno, a pravedno ono to zahtevaju okolnosti. Tako su intelektualci izneverili i izdali svoj poziv, a i neke od osnovnih postulata slobode i tolerancije izraene u mislima Renana: ovek ne pripada ni svom jeziku, ni svom narodu; on pripada samo sebi samome, jer je slobodno bie, to jest moralno bie i u poznatoj Plutarhovu reenici kako ovek nije biljka, nisu mu koreni srasli sa zemljom na kojoj se rodio da se ne bi mogao pomeriti.Izdaja intelektualaca, po Bendi, proistie zbog odricanja od nekih univerzalnih vrednosti, a prihvatanja posebnih, nacionalnih, lokalnih zapovesti, koje zadovoljavaju uske, egoistine interese esto veoma udaljene od pravde i istine, od stvarne demokratije i slobode. Intelektualci, toboe sluei domovini, slue ustvari politikim interesima i strastima, iskazuju lojalnost politikim voama. Benda je svoju studiju pisao u vreme nastajanja italijanskog faizma, imajui dobar uvid u delovanje nacionalistiki orijentisanih francuskih, nemakih i italijanskih intelektualaca.RestauracijaIdeje iz populistikog dogaanja naroda, odnosno mitingake antibirokratske revolucije bile su krajem osamdesetih i poetkom devedesetih obloene ideolokim floskulama; danas su one ogoljene i jasne, sasvim je vidljivo njihovo nacionalistiko jezgro. Ta vrsta opredeljenja ispoljava se u nostalgiji za slavnom prolou koja je najee mitologizacija deseterakih junakih pesama i kvazi istorije, odbacivanje antifaistikog dela istorije, velianje kvislinga koji su izdaju pravdali viim nacionalnim interesima. Ideologizirana istorija komunistikih istoriara zamenjena je kvaziistorijom nacionalistikih istoriara. To je zapravo stanje ideoloke i kulturne restauracije. Reformska demokratska vlast i sama u konfuziji, bez dovoljno odlunosti i hrabrosti, spremnija je da podilazi nacional populistikim stereotipima nego da im se suprotstavlja. A to je oma koju sami sebi vezuju oko vrata. Trai se opti narodni konsenzus oko vanih pitanja dravne politike: statusa Kosova, odnosa prema Hakom tribunalu, suenja ratnim zloincima. Zamislimo samo kako bi izgledalo da u Rusiji vladajua politika garnitura trai konsenzus sa irinovskim ili Limonovim, u Francuskoj sa Le Penom, u Austriji sa Hajderom? U svakom sluaju na takvim temeljima, na temeljima nacionalizma kao ideologije teko je, ako ne i nemogue u savremenim uslovima nainiti krupne drutvene reforme i ostvariti punu integraciju u meunarodnu zajednicu. I opet: nosioci ovog retrogradnog rakovskog hoda unazad jesu takozvani intelektualni krugovi oko Crkve, Akademije, knjievnih i umetnikih udruenja.Vajmarski sindromU dananjoj Srbiji, postoktobarskoj Srbiji uveliko je prsutan vajmarski sindrom. Vlada koja se zalae za reforme i demokratizaciju drave pored toga to je nedovoljno hrabra da istraje u doslednom obraunu sa snagama starog reima, nema u intelektualnim krugovima odgovarajuu podrku, a uz to, pojedini njeni lanovi nisu odoleli iskuenjima korupcije. Birokratizovani sindikati iz Miloevievih vremena pozivaju na ruenje vlade podrani od ekstremne desnice i ekstremne levice. A znamo kako je okonala Vajmarska republika. Labilna, tek uspostavljenja demokratija u Nemakoj neposredno posle prvog velikog svetskog rata nije imala snage da sama sebe odbrani. Opta frustracija naroda, praena nedovoljnim reformama, militarizmom, nacionalizmom koji je vaskrsao u obliku novog patriotizma, teka ekonomska situacija - sve to neumitno je vodilo diktaturi, faizmu i, konano, optoj katastrofi. Od istorije se ipak katkad mora uiti. Nisu sve okolnosti, pogotovu meunarodne iste, niti je Srbija Nemaka, ali postoje odreene matrice ponaanja koje ukazuju na puteve sa kojih nema povratka. Uloga intelektualaca u kriznim i nesigurnim vremenima, ne samo da nije zanemarljiva, ona je esto odluujua, bilo da zvone na uzbunu ili se pridruuju mranim snagama drutva u mariranju prema propasti. Nae intelektualne elite, ast izuzecima, u bliskoj su prolosti odigrale alosnu ulogu podravajui nasilne i vlastoljubive politiare i destruktivne, anahrone drutvene i kulturne projekte. Sa nelagodom i zabrinutou zapisujemo da nije bilo suoavanja sa vlastitom krivicom, sa zabludama i zloinima. Odgovornost intelektualaca za sve strahote i nedae koje su nas zadesile velika je, van svake sumnje. Posledice su vidljive, a sa takvim intelektualnim elitama, utopljenim u vlastitom samozadovoljstvu, nespremnim i nesposobnim za kritiko preispitivanje sopstvenih, tragino pogrenih postupaka u prolosti, budunost je sasvim neizvesna i problematina.http://www.sveske.ba/bs/content/nacionalizam-kao-ideologija