Nacionalizam i Knjizevnost Dragan Žunić

NACIONALIZAM I KNJIŽEVNOSTSrpska književnost 1985-1995

Dragan Žunić

Copyright 1999 Dragan Žunić

This research report was downloaded from the Research Support Scheme Electronic Library athttp://e-lib.rss.cz. The report was published by the Higher Education Support Program of the Open SocietyInstitute. The digitization of the report was supported by the publisher.

Open Society InstituteHigher Education Support ProgramNádor u. 11H-1051 BudapestHungarywww.osi.hu/hesp

This research report was made possible with a grant from the Research Support Scheme of the Open SocietySupport Foundation.

Research Support SchemeBartolomějská 11110 00 Praha 1Czech Republicwww.rss.cz

The digitization and conversion of this report to PDF was completed by Virtus.

VirtusLibínská 1150 00 Praha 5Czech Republicwww.virtus.cz

The information published in this work is the sole responsibility of the author and should not be construed asrepresenting the views of the Open Society Institute. The Open Society Institute takes no responsibility for theaccuracy and correctness of this work. Any comments related to the contents of this work should be directed tothe author.

All rights reserved. No part of this work may be reproduced, in any form or by any means without permissionin writing from the author.

OPEN SOCIETY INSTITUTEHIGHER EDUCATION SUPPORT

PROGRAM

Contents

Predgovor ........................................................................................................................................................1I Osnovni pojmovi ...........................................................................................................................................3

I.1. Nacionalizam i Književnost: Metodološke propozicije ............................................................................3I.2. Dobar i Loš Nacionalizam? ....................................................................................................................8

II Kritika Srpske Književnosti ........................................................................................................................ 16II.1. Nacionalna Književnost i Nacionalni Identitet ..................................................................................... 16

1. Pojam identiteta.................................................................................................................................. 162. Romantizam i nacionalni identitet ....................................................................................................... 183. Noviji radovi o identitetu srpske književnosti ...................................................................................... 234. Epski identitet..................................................................................................................................... 27

II.2. Sociološka Dimenzija Kontroverze o Nacionalizmu u Srpskoj Književnosti ......................................... 391. Pisci i teoretičari ................................................................................................................................. 392. Prigovori srpskoj književnosti ............................................................................................................. 47

2.1. Opsednutost nacionalnom istorijom.............................................................................................. 472.2. Dvosmislenost nacionalne mitologije............................................................................................ 502.3. Pseudo-literarni populizam........................................................................................................... 592.4. Politička samo-instrumentalizacija književnosti ............................................................................ 61

3. Nacionalizam - sociološke konstante ................................................................................................... 63II.3. Vučja Književnost: Tradicionalni Motiv Vuka u Srpskoj Književnosti ................................................. 65II.4. Žrtvovanje Naroda ili Narod kao Žrtva: Od Literarnog Toposa do Ideološkog Stereotipa...................... 75

III Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995: Tumačenje Smisla ................................................... 81III.1. Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995. ......................................................................... 81III.2. Tumačenje Smisla.............................................................................................................................. 87

1. Problem hermeneutičkog pristupa: opšte napomene............................................................................. 872. Razumevanje smisla - izvođenje tumačenja ......................................................................................... 88

2.1. Danko Popović: Knjiga o Milutinu (1985) .................................................................................... 882.2. Milorad Pavić: Hazarski rečnik (1984).......................................................................................... 902.3. Danilo Kiš: Grobnica za Borisa Davidoviča (1976)....................................................................... 922.4.Dobrica Ćosić: Grešnik (1985) ...................................................................................................... 932.5. Dobrica Ćosić: Otpadnik (1986) ................................................................................................... 962.6. Dobrica Ćosić: Vernik, 1-2 (1990)................................................................................................ 992.7. Milorad Pavić: Predeo slikan čajem (1988)................................................................................. 1042.8. Dušan Kovačević: Balkanski špijun (i druge drame) ................................................................... 1052.9. Živojin Pavlović: Zadah tela (1982)............................................................................................ 1072.10. Slobodan Selenić: Očevi i oci (1985) ........................................................................................ 1092.11. Danilo Kiš: Enciklopedija mrtvih (1983) .................................................................................. 1132.12. Vuk Drašković: Noć đenerala (1994)........................................................................................ 1152.13. Borislav Pekić: Besnilo (1983) ................................................................................................. 1182.14. Dragoslav Mihailović: Čizmaši (1983)...................................................................................... 1182.15. Svetlana Velmar-Janković: Lagum (1991) ................................................................................ 1222.16. Momo Kapor / Zuko Džumhur: Zelena čoja Montenegra (1992)................................................ 1302.17. Slobodan Selenić: Ubistvo s predumišljajem (1993).................................................................. 1382.18. Vidosav Stevanović: Testament (1986)..................................................................................... 1452.19. Živojin Pavlović: Lapot (1992)................................................................................................. 1522.20. Vladimir Arsenijević: U potpalublju (1994) .............................................................................. 1542.21. Matija Bećković: Izabrane pesme i poeme (1990) ..................................................................... 158

III.3. Recepcija, Funkcija, Delovanje Književnih Dela .............................................................................. 1641. Savremena srpska književnost u recepciji .......................................................................................... 1642. Tipovi dela - tipovi delovanja............................................................................................................ 1783. Srpska književnost u školskim programima....................................................................................... 1814. Nacionalna književnost i tolerancija .................................................................................................. 183

IV Rekapitulacija-Projekcija......................................................................................................................... 186Bibliografija................................................................................................................................................. 188Summary ..................................................................................................................................................... 195

1 Predgovor

Predgovor

Istraživanje o nacionalizmu u srpskoj književnosti započeo sam po nalogu surove stvarnostinajnovijih balkanskih istorijskih posrnuća. Drugim rečima, ono je neka vrsta profesionalnog odgovorana izazove društvenoga života. Suočen sa ozbiljnim ali često i neodmerenim optuživanjem srpskeknjiževnosti za podsticanje nacionalizma i potpirivanje ratnoga raspoloženja, zaključio sam da senepristrasni sud o stvarnoj nacionalnoj ili nacionalističkoj ulozi savremene srpske književnosti možedoneti samo na osnovu ozbiljnog sociološkog istraživanja suštinskoga smisla i stvarne društvene(vanliterarne) funkcije najtiražnijih i nauticajnijih dela srpske književnosti u kritičnom perioduizmeđu 1985. i 1995. (To je period u kojem je vlast u Srbiji osvojio Slobodan Milošević, i u kojem jeta vlast neposredno proizvela čitav niz jugoslovenskih ratnih - ljudskih, privrednih, civilizacijskihkatastrofa.) Stoga sam sačinio projekt odgovarajućeg naučnog istraživanja, i za njegovu realizacijudobio finansijsku potporu od strane Research Support Scheme of the Open Society Institute (HESP),za period jul 1996 - jun 1998. Očito je da sam u radu bio bio rukovođen i ateorijskim motivima: dapokušam da odbranim autentične književne vrednosti preciznim i pouzdanim dešifrovanjem efekatanjihove političke instrumentalizacije odnosno efekata ideološkog delovanja paraliterarnihi subliterarnih proizvoda. Nadam se da su svi moji ateorijski motivi ipak bili pod kontrolom strogeteorijsko-metodološke procedure.

Povremeno sam, tokom rada na projektu, neke rezultate istraživanja izlagao na naučnimskupovima. Kao što je uobičajeno, dajem podatke o tim naučnim saopštenjima i o objavljenimradovima koji - manje ili više prerađeni - predstavljaju pojedina poglavlja ove studije:

1. Poglavlje Nacionalizam i književnost: metodološke propozicije najpre je saopšteno nanaučnom skupu Sociološkog društva Srbije i Jugoslovenskog udruženja za sociologiju Šta posle rata -jugoslovensko društvo krajem 90-ih: stanje i izgledi, Beograd, 29-30. septembar 1995. Tekst je potomobjavljen na dva mesta:

Dragan Žunić 1996: “Nationalism and Literature. Methodological Propositions”. MünchenerZeitschrift für Balkankunde. 10. und 11. Band. Slavica Verlag, Dr. Anton Kovač, München 1996,S. 319-324.

Dragan Žunić 1996: “Nacionalizam i književnost - metodološke propozicije”. U: Jugoslovenskodruštvo krajem devedesetih. Zbornik radova sa naučnog skupa. Beograd: Sociološko društvo Srbije.Priredili: Miloš Nemanjić i Slobodan Vuković. Str. 159-164.

2. Poglavlje Sociološka dimenzija kontroverze o nacionalizmu u srpskoj književnosti najpre jepredstavljeno na naučnom skupu Sociološkog društva Srbije Sociologija i društvene promene,Divčibare, 6-7.12.1996. Tekst je potom objavljen u znatno skraćenoj verziji:

Dragan Žunić 1998: “A Sociological Dimension of the Controversy over Nationalism inSerbian Literature”. Scientific Journal Facta Universitatis. Series: Philosophy and Sociology,University of Niš. Vol. 1, No 5, 1998, pp. 465-469.

3. Poglavlje Nacionalna književnost i nacionalni identitet predstavljeno je na IV međunarodnojnaučnoj konferenciji Jugoslovenskog udruženja za naučno istraživanje religije i Instituta za sociološkaistraživanja Filozofskog fakulteta u Nišu Etnički, religijski i konfesionalni odnosi na Balkanu, NiškaBanja, 29-31.05.1997.

4. Poglavlje Vučja književnost: tradicionalni motiv vuka u srpskoj književnosti saopšteno je nameđunarodnom naučnom skupu Etno-kulturološke radionice Svrljig i Etnografskog instituta SANUPriroda u običajima i verovanjima stanovništva istočne Srbije i susednih oblasti, Svrljig, 21-24.08.1997. Tekst je potom objavljen u Zborniku:

Dragan Žunić 1997: “Vučja književnost: tradicionalni motiv vuka u srpskoj književnosti”.U: Etnokulturološki zbornik za proučavanje kulture istočne Srbije i susednih oblasti. Knjiga III.Glavni i odgovorni urednik: Sreten Petrović. Svrljig: Etno-kulturološka radionica. Str. 169-176.

2 Predgovor

5. Poglavlje Žrtvovanje naroda ili narod kao žrtva: od literarnog toposa do ideološkogstereotipa najpre je saopšteno na međunarodnom naučnom skupu Centra za naučna istraživanjaSANU i Univerziteta u Nišu i Studijske grupe za srpski jezik i književnost Filozofskog fakultetau Nišu Književnost i istorija III: Žrtvovanje i samožrtvovanje u književnosti, Niška Banja - Aleksinac,02-04.10.1997. Tekst je potom objavljen u Zborniku:

Dragan Žunić 1998: “Žrtvovanje naroda ili narod kao žrtva: od literarnog toposa do ideološkogstereotipa”. U: Književnost i istorija III: Žrtvovanje i samožrtvovanje u književnosti. Niš: Centar zanaučna istraživanja SANU i Univerziteta u Nišu i Studijska grupa za srpski jezik i književnostFilozofskoga fakulteta u Nišu. Str. 39-50.

6. Poglavlje Nacionalna književnost i tolerancija saopšteno je na međunarodnom skupuInterkulturalnost i tolerancija, Beograd, 22-24.05.1998. Tekst je potom objavljen u Zborniku:

Dragan Žunić 1999: “National Literature and Tolerance”. U: Interkulturalnost i Tolerancija/ Interculturality and Tolerance. Priredio / Editor Božidar Jakšić. Republika / Biblioteka XX vek.Beograd 1999. Str. 313-318.

7. Deo građe iz poglavlja Epski identitet saopšten je na međunarodnom naučnom skupuInastituta za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu Kultura, razvoj i saradnja na Balkanu, Niš, 3-4-12-1999.

Verovatno je da moj rad na problemu nacionalizma u književnosti ne bi bio u toj merisistematičan, a rezultat možda ne bi dobio formu knjige, da nije bilo razumevanja od strane ludiangažovanih u programu Instituta otvorenog društva za podršku naučnim istraživanjima i visokomobrazovanju (Research Support Scheme of the OSI/HESP). Stoga je razumljivo da najveću zahvalnostdugujem upravo ovoj fondaciji. No, moj rad bi bio pred nepremostivim teškoćama da me izvorimapodataka, knjigama i časopisima nisu snabdevali: gospođa Ljubica Petrović, upravnica BibliotekeFilozofskog fakulteta u Nišu, bibliotekarka Brankica Milosavljević (i njihove saradnice), prijateljicai koleginica Jasmina Pavlović, iz Minhena, knjižar i izdavač Miroslav Vučetić, iz Niša, i bibliotekariNarodne biblioteke “Stevan Sremac” u Nišu. Koleginica Slobodanka Kitić pokazala je beskrajnostrpljenje u redigovanju mojih izveštaja o radu na projektu i naučnih saopštenja pisanih na engeskomjeziku. Svima njima dugujem najdublju zahvalnost. Takođe, zahvalan sami svim strpljivim i manjestrpljivim kolegama i prijateljima sa kojima sam bio u prilici da razgovaram o temi projekta i o svojimnalazima.

Tokom tih razgovora često sam pomišljao, podstaknut nekim shvatanjima i reakcijamasagovornika, kako knjigom koja izrasta iz istraživanja možda neće biti zadovoljni ni deklarisanii nedeklarisani “nacionalisti”, s jedne, ni “mondijalisti”, s druge strane. Ne znam da li bi im ozbiljnai argumentovana polemika povodom knjige popravila raspoloženje, ali verujem da bi njome sveslabosti ovoga rada, za koje sam isključivo sam odgovoran, mogle biti pretočene u naučnii intelektualni dobitak.

Okolnosti su učinile da se knjiga pojavi pred čitaocima sa izvesnim zakašnjenjem; isteokolnosti rastočile su i naivnu pomisao da se zakašnjenje može u izvesnoj meri iskoristiti kaoistraživačka distanca, pokopavši time i svaku nadu da se u mojoj nesrećnoj zemlji od neke nevoljemože - bez velikih moralnih iskliznuća - načiniti ako ne životna onda makar metodološka prednost.

U Nišu, jula 1998 / septembra 2000. Dragan Žunić

3 I Osnovni pojmovi

I Osnovni pojmovi

I.1. Nacionalizam i Književnost: Metodološke propozicije

0. Podstaknut učestalim optuživanjem srpskih intelektualaca i, posebno, književnika zapodsticanje nacionalizma i posredno potpirivanje ratnog raspoloženja, sačinio sam nacrt neophodneistraživačke procedure koja mora biti provedena da bi se steklo pravo na kvalifikovano izricanjesudova o eventualnoj nacionalističkoj nastrojenosti i nacionalističkom delovanju nekog književnogdela, tj. o pretpostavljenoj istorijskoj odgovornosti autora.

1.1. Tragična svakodnevica našega društvenog života u Srbiji i Jugoslaviji, u poslednjojdeceniji 20. veka, naprosto čini samorazumljivim tematizovanje odnosa nacionalizma i književnosti.Možda je problem nacionalizma u toj meri i zaoštrenosti nadnet nad naše živote da se nekome činikako u njemu - premda je nerazrešen - suštinski nema ničeg nejasnog? Možda su neki od nasprezasićeni temom nacionalizma? Poznajem darovite mlađe kolege koji su čak odustali od inostranihstipendija za studije nacionalizma, s obrazloženjem da ih taj problem “ne interesuje”, tj. da se njime“ne bi bavili”. U mom slučaju ne radi se ni o posebnom afinitetu za ovu temu, niti o nekom isključivoteorijskom interesu. Naprosto, ta tema se nameće svakome ko se profesionalno sociološki baviproblemima kulture, umetnosti, književnosti, a živi usred balkanskoga istorijskog klupka. To jeproblem koji se ne može prevideti, prećutati i ostaviti za kasnije. Dakle, ova je tema nalog vremenau kojem živimo; ona ne zahteva ni posebnu nastrojenost, niti pak bavljenje njome donosi neku vrstuekskluzivne odgovornosti. Ukratko, problem je stvaran, pa je utoliko realan i teorijski i istraživačkiinteres. O životnim interesima, na žalost, mi više ne donosimo odluke.

1.2. Veliki nemački pesnik i dramatičar, Bertolt Breht (Brecht), suprotstavio se zlu izmeđuostalog tako što je 1933. godine (!) napisao pesmu Nemačka (v. Breht 1979), kojoj stavlja sledećimoto: “Neka drugi govore o svojoj sramoti, ja ću o svojoj”. Evo prve, četvrte i osme strofe:

O Nemačka, bleda majko!

Kako uprljana sediš

Međ narodima!

Među ukaljanima

Padaš u oči.

------------------------

U tvojoj kući

Urla laž.

A istina

Mora da ćuti.

Je li tako?

-------------------------

O, Nemačka, bleda majko!

Ala su te udesili tvoji sinovi

Da među narodima sediš

Kao ruglo ili kao užas!1

1 DEUTSCHLAND

Mögen andere von ihrer Schande sprechen,

4 I Osnovni pojmovi

Umesto komentara, podsetiću na gest drugog velikog nemačkog pisca, Tomasa Mana (Mann),koji je u svom čuvenom pismu dekanu Filozofskog fakulteta Univerziteta u Bonu, 1937. godine, kadamu je nakon oduzimanja državljanstva oduzeta titula počasnog doktora - u tom blistavom manifestusavesti i moralnosti u političkoj osudi domovine - napisao i sledeće: “Tajna jezika je velika;odgovornost za njega i njegovu čistotu simboličke je i duhovne vrste, ona nikako nema samoumetnički nego i opšte moralni smisao, ona je sama odgovornost, ljudska odgovornost po sebi,a i odgovornost za sopstveni narod, za očuvanje njegove slike pred licem čovečanstva, i u tojodgovornosti se odražava i doživljava jedinstvo ljudskog, celina humanog problema koja nikome nedopušta, danas ponajmanje, da područje duhovno-umetničkog stvaralaštva luči i razdvaja odpolitičko-socijalnog područja i da se od njega izoluje u sferu otmene kulture; to je istinski totalitet kojije uistinu sam humanitet i o koji bi se zločinački ogrešio svako ko bi počem hteo da totalizuje jedandeo ljudskoga - politiku ili državu”. Tomas Man je pismo završio rečima: “Neka Bog pomogne našojpomračenoj i zloupotrebljenoj zemlji i neka je pouči kako da sklopi mir sa sobom i sa svetom!”. (Man1993: 790-791) Da nije bio u pitanju samo odgovor na jedan birokratski izazov, potvrđuje i činjenicada je ovaj životni stav Tomas Man zauzeo i u svojim delima. Tako je u Doktoru Faustusu na jednommestu zavapio: “O, Nemačka, ti propadaš, a ja se sećam tvojih nadanja!” (Man 1989: II, 579), da bi sena drugome - pri bolnoj svesti o zlodelima - zapitao: “kako će uopšte još Nemačka, u bilo kom svojemvidu, u budućnosti moći sebi da dopusti da otvori usta kada bude reči o ljudskim stvarima?” (II, 712)

Čitalac će se saglasiti da bi navođenje sličnih primera iz naše novije prošlosti i sadašnjosti -primera koji, doduše, nemaju, ili još uvek nemaju, auru Manovih civilizacijskih gestova - odmahproizvelo raspravu za koju se unapred može znati da neće dugo zadržati teorijski nivo i akademskiton. Time bi samo još jednom bilo potvrđeno saznanje da živimo u nesrećno i posrnulo doba, kojeskoro da razara temelje nepristrasnosti i objektivnosti.

2. Dakle, značaj, složenost i delikatnost problematike čine da se u nju može uroniti tek uzprethodno pribiranje istraživačke hrabrosti, ali i obazrivosti, uz prethodno utvrđivanje granicateorijskog i političkog diskursa, predrasuda i empirijskih nalaza - što ne znači ništa drugo, negopripremiti jedan istraživački projekt. To mi je postalo jasno čim sam započeo da razmišljam o ovomdruštvenom problemu, da pratim njegovu medijsku sudbinu i prikupljam elementarnu, polaznu građu.Istovremeno, to znači da bi raspravu trebalo započeti govorom o javnoj dimenziji ovoga problema: tj.o javnoj, publicističkoj tematizaciji odnosa nacionalizma i književnosti i o neophodnim preduslovimaza njegovu kvalifikovanu sociološku problematizaciju.

Ich spreche von der meinen,

O Deutschland, bleiche Mutter!

Wie sitzest du besudelt

Unter den Völkern.

Unter den Befleckten

Fällst du auf.

-------------------------------------

In deinem Hause

Wird laut gebrüllt, was Lüge ist.

Aber die Wahrheit

Mu schweigen.

Ist es so?

--------------------------------------

O Deutschland, bleiche Mutter!

Wie haben deine Söhne dich zugerichtet

Da du unter den Völkern sitzest

Ein Gespött oder eine Furcht!

5 I Osnovni pojmovi

2.1. Pre desetak godina (1992) otvorena je rasprava o odgovornosti srpskih književnika i srpskeknjiževnosti za podizanje ratnoga raspoloženja na tlu Jugoslavije (Alida Bremer - Nikola Milošević,i drugi); polemika se razgranala i ozbiljno zaoštrila. Često su objavljivani intervjui sa međusobnimoptužbama “pisaca-ratnika” i “pisaca-izdajnika”. Na jednom skupu književnika, filosofa, sociologau Sokobanji (1995), kolega sociolog načeo je, doduše prilično lako, tešku temu odgovornosti pisacai njihovih dela za nacionalizam i rat u Jugoslaviji. Reakcija prisutnih književnika bila je samo namomente mirna i odmerena. Odmah zatim, na skupu sociologa i filosofa u Beogradu, isti kolega je saistim tezama naišao na sasvim drugačiji prijem. Kada je objavljen jedan ogled o nacionalističkojpolitizaciji Udruženja književnika Srbije oštre reakcije naravno nisu izostale. I tako dalje. Potpunaistraživačka evidencija sličnih rasprava, članaka i istupanja načelno je doduše moguća, ali je praktičnoneizvodljiva, a možda čak nije ni neophodna.

Ono što se odmah i neposredno može evidentirati u pomenutim tekstovima i raspravama, jestenedvosmislena prevaga političkog žargona, dok se u argumentaciji razotkriva sukob različitihpolitičkih, ali ne naprosto stranačkih pozicija, već sukob nacionalnih, kulturnih, svetonazornihi civilizacijskih shvatanja i stavova.

Takav ton predstavlja sasvim prirodnu formu javnoga polemičkog komuniciranja. Ali, on neobezbeđuje pretpostavke za kvalifikovanu naučnu elaboraciju istoga problema. Štaviše, on sam - kaoizraz vrednosnog stava - postaje legitimni predmet naučnog istraživanja, dakako, onoga koje, akoništa drugo, bar drži u zagradama sopstvene vrednosne pretpostavke.

3. Iznova se potvrđuje da se pravo na izricanje kvalifikovanih sudova o različitim momentimai dimenzijama ove problematike u sociologiji može steći samo na osnovu rezultata jednog temeljnogistraživanja. Šta bi morao da sadrži jedan takav projekt? Podrazumeva se da on sadrži obavezni deoteorijskog preispitivanja problema nacija i nacionalizma (koji ne mora biti i sastavni deo izlaganjarezultata istraživanja), i obavezni izveštaj o već postojećim tematizacijama odnosa nacionalizmai književnosti (ako ih uopšte ima).

3.1. Prvi istraživački deo pripada empirijskoj evidenciji, tj. prikupljanju empirijske građeo javnoj sudbini štampanih dela (npr. po Eskarpijevom empirijskom modelu: Escarpit 1986).

3.1.1. Najpre bi se morao odrediti jedan krug književnih dela koja, po pretpostavci, obrađuju naizvestan način nacionalnu problematiku, odnosno motivišu određena nacionalna osećanja. Taj krugdela preliminarno se određuje preko evidentiranja pisaca prozvanih u pomenutim polemikamai intervjuima. Utvrđeni korpus dela klasifikuje se i periodizuje na neki od uobičajenih načina. Tako sedolazi do omeđavanja značajnog perioda u ispitivanoj književnosti.

3.1.2. Sledi evidentiranje podataka o izdavaštvu za taj period; u našem slučaju, period od desetgodina (počev od vremena neposrednih ratnih “priprema”, odnosno od vremena buđenja, tačnijeinstrumentalizacije nacionalne svesti, 1985-1995). Najpre se registruje dominanta izdavačke politike:preovlađujuće teme i motivi u romanesknoj, pesničkoj, pripovedačkoj, dramskoj, memoarsko-publicističkoj literaturi, da bi se eventualno ustanovio porast ponude nacionalističke tematike. Potomse registruju kvantitativni podaci o izdanjima i tiražima književnih dela sa gornjega spiska“osumnjičenih”, uz dodatak onih dela koja su naknadno svrstana u tu grupu nakon pregleda izdavačkeprodukcije za naznačeni period. U drugoj fazi ispituje se stvarno interesovanje za ove knjige (jer brojizdanja i tiraž ne moraju biti identični sa stvarnim čitanjem knjiga; prepoznat je i već ispitan fenomen“najtiražnijeg-nečitanog” savremenog srpskog pisca); to znači da valja prikupiti podatke o prodajiknjiga i o njihovoj potražnji u bibliotekama; gotovo je nemoguće ispitati inače veoma važan(pogotovu pri materijalnoj oskudici) opticaj knjiga iz ruke u ruku, od prijatelja do prijatelja. Mnogo jejednostavnije napraviti popis najtiražnijih književnih dela u ispitivanom periodu; nakon analizei interpretacije može se zaključiti o stavu tih dela prema problemu nacionalizma i o njihovommogućem uticaju. Zatim se može formulisati opšti nalaz o književnosti toga perioda u pogledu odnosaprema nacionalizmu.

3.1.3. U narednoj fazi vrši se ispitivanje prikaza, osvrta, recenzija i kritika omeđenoga korpusaknjiga u književnoj periodici, a posebno u dnevnoj štampi; time se registruju kritičke ocene ovih

6 I Osnovni pojmovi

knjiga, kojima se one preporučuju (ili ne preporučuju) užoj ili široj čitalačkoj publici. (Postupak je većkonstruisan kod K. E. Rozengrena, vidi: Rosengren 1968)

3.1.4. Da bi se ustanovilo da li pisci svoja shvatanja iz javnoga svakodnevlja unose bezadekvatne književne transformacije u literaturu, i obrnuto, treba proučiti njihove intervjue, izjave,promotivna slova i laureatske besede.

3.1.5. Iza toga se proverava javni efekat piščevih shvatanja iz objavljenih dela, tako što seanaliziraju polemičke reakcije drugih pisaca, kritičara, javnih ličnosti, političara i građana.

3.1.6. Posebno treba ispitati književne nagrade naznačenoga perioda. Ovom analizom može seustanoviti preovlađujući trend kulturne politike, naročito stoga što se katkad relativno pouzdano mogurazlučiti državne i manje ili više alternativne nagrade.

3.1.7. Najzad, o vanknjiževnim efektima jednoga književnog dela mogu svedočiti i podacio njegovom prevođenju na strane jezike: zanimljivo je ustanoviti kojem kulturnom, nacionalnomi državno-političkom krugu pripadaju ti jezici; naravno, i ovde se takođe mogu smatrati relevantnimapodaci o tiražima u kojima se objavljuju prevodi, o promocijama, kritikama, intervjuima,polemikama...

3.1.8. Ne bi trebalo prevideti ni podatke o zastupljenosti ovih dela u školskim programima,s obzirom na racionalnu pretpostavku da su za nacionalističke motive naročito prijemčivi adolescenti,i da oni lako podležu indoktrinaciji “romantičarskim” ideologijama.

3.1.9. Dakako, u sklopu ispitivanja medijske promocije knjiga, koja je signal sasvim određenekulturne politike, može se evidentirati i fenomen ekranizacije nekih književnih dela, te pratiti efekatjavnoga delovanja odgovarajućih filmskih ili televizijskih ostvarenja.

3.2. U drugom delu istraživanja prelazi se na analizu književnih dela, tačnije na hermeneutičkuinterpretaciju njihovoga smisla.

3.2.1. U ovoj fazi valja najpre pristupiti interpretaciji smisla sadržaja ispitivanih knjiga. Tu sedolazi do saznanja o preovlađujućim temama i sižeima dela, i o vrednostima koje se u delu afirmišuodnosno odbacuju, a sve s obzirom na motiv nacionalnog i nacionalističkog. Već je mnogo putaukazano na opasnosti interpretacije smisla sadržaja književnih dela, budući su ona plod fantazije,konstrukcije i montaže. No, u svakom slučaju, ne sme se zanemariti analiza ponuđenih tema i motiva,koji verovatno pretpostavljaju manje ili više literarizovane (i očekivane) odgvore na glavna pitanjajednoga doba. (U ovom smislu mogle bi se slediti metodološke preporuke Anrija Zalamanskog; v.Zalamanski 1990)

3.2.2. Zbog delikatnosti a često i nepouzdanosti interpretiranja smisla sadržaja, pristupa seznatno težoj ali pouzdanijoj interpretaciji smisla formi. Ta interpretacija nije samo korektivna, veću najmanju ruku komplementarna, kada već nije - zbog nedostatka uzorne hermeneutičke “metodike”- kardinalna. U našem slučaju, radi se o prepoznavanju tradicionalističke, zatvorene, i moderne ilipost-moderne, otvorene forme, i o uočavanju karakterističnih i indikativnih detalja. Naravno, moglobi se tragati za reafirmacijom i dominacijom tradicionalnih poetskih formi, arhaičnih leksičkihi sintaktičkih struktura (npr. povratak rimovanom distihu i desetercu, tradicionalnim stilskim figuramaitd.).

3.2.3. Hermeneutički deo posla tiče se kako ispitivanja sadržaja tako i ispitivanja formiu kontekstu širih društveno-istorijskih, kulturno-duhovnih i stilskih dešavanja. Očigledno je daistraživanja u sociologiji književnosti, i sociologiji umetnosti uopšte, mogu biti postavljena i uspešnorealizovana izvan veštačke metodološke isključivosti tipa “empirizam ili racionalizam”, tj. u plodnomsadejstvu empirizma i “interpretivizma”, ali bi se moglo ispostaviti da je hermeneutika forme jedinaposebna metoda ove sociološke discipline (sociologije umetnosti, odnosno, u krajnjem slučaju,sociologije kulture).

7 I Osnovni pojmovi

4. Tek nakon svih ovih ispitivanja moglo bi se, “ukrštanjem” empirijskih nalaza o recepciji delai hermeneutičkih uvida u smisao dela, zaključivati o mogućem i stvarnom delovanju dela u određenojsredini, tj. o nekakvom modelovanju kolektivne svesti odnosno dominantnog pogleda na svet.

5. Pri svemu tome, valja imati na umu nekoliko važnih napomena.

5.1. Prva je napomena predistraživačke prirode, i tiče se važnog sociološkog standarda - da sena osnovu svih ovih analiza može govoriti samo o socijalnoj, duhovnoj i kulturnoj dimenziji jednogadela, ali ne i o njegovoj književnoj vrednosti.

5.2. Druga napomena tiče se jedne opštepoznate činjenice, koja se u žaru polemičke borbekatkad zaboravlja: da, naime, književnik jeste istovremeno i pisac svojih dela ali i građanin, te da senjegova javna odnosno politička delatnost ne mora bez ostatka poklapati sa smislom njegovih dela.Valja, dakle, postavili razliku između analize dela i analize piščeve javne delatnosti. Moglo bi sedesiti da književnik javno zastupa reakcionarne političke programe, pa dakle i nacionalističke, a daistovremeno piše dobra književna dela. Uostalom, zar o tom “rascepu” ne svedoče brojni primeri“nesklada” između “reakcionarnosti” i kreativnosti iz istorije književnosti (Paund /Pound/, Marineti/Marinetti/, T. S. Eliot, Hamsun...).

5.3. Takođe, treba imati u vidu da je književnost uvek bila izložena ovakvoj ili onakvojpolitičkoj, pa dakle i nacionalističkoj funkcionalizaciji i instrumentalizaciji. To važi kako za novijutako i za staru književnost. Podsećam da je pre dvadesetak godina započela rasprava o “podobnosti”Njegoševog Gorskog vijenca i Mažuranićevog speva Smrt Smail-age Čengića za nastavuu muslimanskim sredinama u Bosni, zbog toga što predstavljaju književnu tematizaciju reakcije“pravovernih” spram religijskih konvertita, tj. književnu tematizaciju pojave “poturica”. Ova delatipičan su primer menjanja društveno-istorijskog značenja i smisla (pa i funkcije) književnih delau istoriji.

6. Tek na kraju, nakon svih empirijskih analiza i tumačenja tekstova (u njihovom socijalno-istorijskom i duhovno-kulturnom kontekstu), može se izreći sud o eventualnoj nacionalističkojnastrojenosti nekog književnog dela, tj. o njegovom nacionalističkom delovanju u jednoj sredinitokom određenog perioda, iz čega bi se mogla izvesti ocena o njegovoj istorijskoj odgovornosti.

U situaciji kada optuživanje književnika za rat predstavlja samo drugu stranu njihovogpolitičkog mobilisanja i izbornog promovisanja, u iracionalnom očekivanju spasa (što nije samosrpski “specijalitet”) valja izvršiti neka važna diferenciranja u pojmu političke i istorijskeodgovornosti. Pisci mogu biti nacionalisti, ali to ne ne moraju biti i njihova književna dela. Književnadela mogu biti u neprimerenoj nacionalističkoj upotrebi. Književna dela mogu biti i nacionalistička.Možda doista nema nedužnih među nama, ali se sudovi i osude moraju izricati tek nakon brižljivogi detaljnog ispitivanja svih elemenata i dimenzija našega javnog delovanja. Bez ovakvepredostrožnosti moglo bi se desiti da u sopstveni kulturni panteon nacionalističkom kulturnompolitikom ugrađujemo pseudovrednosti novih “medijskih biblija”, na mesto prognanih navodnoanacionalnih dela; s druge strane, moglo bi se dogoditi da programskim političkim izbegavanjemvrednih a nacionalistički funkcionalizovanih dela (npr. epska poezija) sistematski osiromašujemoionako okrnjene sopstvene kulturne i duhovne temelje.

7. Svrha ovakvih ispitivanja bila bi ne u tome da se, izvan politike u užem smislu, pronalazekrivci za istorijsku katastrofu, već da se dešifruje i oceni kulturno-istorijsko značenje književnih dela,od kojih će neka verovatno biti u temelju duhovnosti i civilizacijskog lika ove pomračenei zloupotrebljene zemlje - kako bi se uopšte smelo pomisliti da joj Bog možda može pomoći da seizmiri sa sobom i sa svetom.

8. Predloženi idealni nacrt mogućega istraživanja nacionalizma i književnosti mogao je u ovomistraživanju samo delimično biti realizovan. Ne radi se prosto o tome da je u poslednjih desetakgodina u Jugoslaviji svaki ozbiljan naučno-istraživački rad, svaki istraživač, bio stavljen pred brojnaprofesionalna, politička i životna iskušenja. I u normalnim socijalno-istorijskim i profesionalnimokolnostima potpuno provođenje skicirane istraživačke procedure moguće je samo u institutskom

8 I Osnovni pojmovi

združenom radu više istraživača. Stoga sam ja svesno redukovao istraživačke zadatke, do granice kojaobezbeđuje validnost projekta i istraživačkih rezultata. Naime, odustao sam od opširnog izlaganjateorijskog problema nacionalizma, zadržavajući se samo na značajnom i provokativnom pitanju:postoje li doista “dobar” nacionalizam i “loš” nacionalizam? Osim toga, opredelio sam se za generalnikriterijum čitanosti književnih dela raznih rodova i vrsta, čime se, prirodno, “favorizuje” društvenafunkcija romana. Najzad, ako se ima u vidu da bi ispitivanje prikaza i recenzija najtiražnijih dela,ispitivanje intervjua i beseda tiražnih pisaca, polemičkih reakcija i književnih nagrada, prevođenjasrpskih pisaca, zahtevalo posebnu studiju za svako od navedenih tematskih područja, postajerazumljivo zbog čega sam podatke o naznačenim pitanjima mogao koristiti samo egzemplarno,a nikako sistematski. Najzad, budući sam skeptičan prema analizi sadržaja književnog teksta,opredelio sam se za hermeneutički pristup, tj. odgovarajuću interpretaciju, pri čemu valja odmahizvestiti da je interpretacija smisla forme književnih dela - zbog neizgrađenosti uzora u sociološkojtradiciji - data samo u nagoveštaju.

I.2. Dobar i Loš Nacionalizam?

1. Dužan sam da još jednom napomenem kako će ovde biti izostavljena šira rasprava o danasveoma aktualnim i razuđenim teorijama o nacionalizmu. Ogromna je literatura u poslednje dvedecenije posvećena ovome problemu, tako da bi i običan korektan pregled zahtevao čitavu knjigu.U ovom poglavlju biće otvoren samo jedan teorijski problem, relevantan za istraživanje.

Autor spada među sociologe koji nacionalizam shvataju kao eminentno moderni fenomen;uostalom, oko toga se slaže većina savremenih istraživača (ili bar većina sociologa) ovoga “globalnogpolitičkog fenomena”. (Hutchinson/Smith 1994: 47)2 Sigurno je da se može postići i neki stepensaglasnosti oko osnovne tipologije nacionalizama, ali, ne vidim da bi se među postojećim teorijamanacionalizma mogla izabrati jedna univerzalno važeća, iz prostog razloga što se društveno-ekonomskei kulturno-istorijske okolnosti javljanja i narastanja nacionalizama znatno razlikuju. Te konkretnepojave zahtevaju odgovarajuća specifina objašnjenja i odgovarajuće razumevanje. Stoga, budući sebavim problemima srpskog nacionalizma, iz postojećih teorijskih okvira biram momente uz čijupomoć se uspešno zahvata istraživani predmet, odbacujući istovremeno momente koji naprosto nevaže u konkretnom ispitivanom slučaju.

2 Naravno, ne misle svi da je nacionalizam proizvod modernog doba. Na primer, značajni istoričar JohanHajzinha (Huizinga) uz fenomen patriotizma proteže i fenomen nacionalizma na predmoderne zajednice:“Pogrešno je, dakle, zaključiti kako su fenomeni patriotizma i nacionalizma novijeg datuma zato što su reči ipojmovi novijeg datuma”. (Hajzinha 1996: 11) Ili: “Nije bilo teško pokazati koliko je neodrživo mišljenje pokome su nacionalne suprotnosti bile strane srednjem veku i to kako je, navodno, nacionalna svest proizvodmodernog doba i moderne države”. (37) Možda je od Hajzinhinog pojma nacionalizma u predmodernimdruštvima mnogo prikladniji pojam “narodnog proto-nacionalizma”, koji uvodi Hobsbaum (Hobsbawm). (Vidi:Hobsbaum 1996: 57 i dalje)

Pravnik, politikolog i državni ministar u vladi Imrea Nađa (Nagy) Ištvan Bibo (Bibó) odbija shvatanje da sumoderne nacije i nacionalizam plod građanskih revolucija, posebno francuske revolucije, već da su se urevolucijama “politički procesi vezani za naciju pretvorili u masovne pokrete, a emocije vezane za naciju umasovne emocije”. (Bibo 1996: 13) On smatra da proces formiranja evropskih nacija započinje još u 5. i6. veku, tj. u germanskom rasparčavanju i odgovarajućem državno-administrativnom nasleđivanju tekovinaRimskog carstva. Na drugoj strani, “na tlu istočnog hrišćanstva”, proces formiranja nacija nešto je “fluidniji”:Rusija se ujedinjuje tek u 9. veku, na Balkanu mlade nacije (Bugari, Srbi i Hrvati), ”po uzoru na zapadnakraljevstva”, formiraju svoje kraljevine između 8. i 11. veka, a nešto kasnije nastaju i podunavske rumunskekneževine kao i Litvanska velika kneževina. U svakom slučaju, nakon rađanja modernih država u zapadnojEvropi, između 15. i 17. veka, zbiva se francuska revolucija, “čija je jedna od najpresudnijih posledicaintenziviranje i demokratizacija kolektivnih osećanja, odnosno, rađanje modernog patriotizma. U tome je smisaoinače površne tvrdnje da je evropski nacionalizam rođen sa francuskom revolucijom”. (17)

Moglo bi se primetiti da i Hajzinha i Bibo unekoliko izjednačavaju patriotizam i nacionalizam, što je - unajmanju ruku - problematično, i to ne samo s obzirom na pitanje njihovog istorijskog nastanka.

9 I Osnovni pojmovi

Dakle, u skladu sa gornjim opredeljenjem, mislim da je protezanje pojma nacionalizma napredmoderne artikulacije kolektivne svesti i kolektivnog interesa nefunkcionalno, jer vodi konfuzijii brkanju pojmova. Blisko mi je shvatanje da je nacionalizam duboko uslovljen industrijalizacijom.Naime, moderno industrijsko društvo, bitno diferencirano, zahteva svojevrsnu kulturnuhomogenizaciju i integraciju, koja se pojavljuje u formi nacionalizma, ali i odgovarajuću institucijunacionalne države. (Gellner 1986) No, izvesno je da ova teorija važi za razvijene industrijske zemljeZapada. Takođe, tačno je i to da industrijalizacija i kolonizacija proizvode antikolonijalne, dakleoslobodilačke a, pri tom, nacionalističke pokrete zemalja Trećeg sveta. Ali, kao da sada čitavopodručje Balkana (a i dela Srednje Evrope) ostaje teorijski nepokriveno. Zato, s druge strane, ne bihodbacio osnovnu ideju konstruktivističkih teorija nacionalizma, po kojima su i nacije i nacionalizamproizvod određene nacionalne ideologije intelektualnih elita. Ove teorije mogle bi uspešno da objasnenacionalizam istočno- i južnoslovenskih naroda, i odgovarajuće, snažne društveno-istorijske pokretei promene. Naravno, s obzirom na suštinsku nepreglednost i nepersonalnost odnosa međupripadnicima, nacije moraju delom biti i “zamišljene zajednice”, koje simbolički (između ostalogi posredstvom novina i romana) konstruišu i institucionalizuju svoje prostorno-vremenske međe(Anderson 1998), ali, to ne znači da su nacije sasvim izmišljeni entiteti, odnosno utvare, saumišljenim kulturno-istorijskim dejstvima. Prvo, nacije izrastaju na određenom etničkom realitetu,koji može da simboličko-mitološki podupire osećanje etničko-nacionalnog kontinuiteta (Smith 1989),ali koji ne mora da predstavlja i stvarni kontinuitet (Putinja/Stref-Fenar 1997; Poutignat/Streiff-Fenart). Drugim rečima, etnos može da povezuje stanovništvo u “nešto što bi se moglo nazvati proto-nacijama” (Hobsbaum 1996: 74),3 premda to ne treba brkati sa pojmom “starih kontinuiranih nacija”koji koristi britanski istoričar Siton-Votson (Seton-Watson) (Seton-Watson 1980: 42).4 Drugo, dobroje znano da i socijalne konstrukcije imaju realnu društveno-istorijsku moć i dejstvenost. Ta moć,sasvim neočekivano kad je reč o konstrukcijama nacija, dobila je zamah na kraju dvadesetog veka(posebno nakon raspada komunističkog lagera), u nesrećnom nastojanju da se stvore nove, najčešćenemoguće, nacionalne države. Najzad, čini se da bi se u igru tu i tamo moglo uvesti i modifikovanomarksističko objašnjenje nacionalizma kao ideološke mistifikacije vladajućih elita, koje - zaradsopstvene istorijske re-legitimizacije i očuvanja privilegija - potčinjenima nude nacionalističkuideologiju ugroženosti od strane drugih, čime socijalni gnev depriviranih preusmeravajuu nacionalističku ostrašćenost; u blažoj varijanti, ugrožena buržaozija nerazvijenih društava zaočuvanje sopstvenih ciljeva mobiliše mase, odnosno posredstvom sopstvene inteligencije poziva ih -u prepoznatljivom i bliskom, lokalnom kulturnom obrascu - da aktivno uđu u istoriju odnosnopolitiku, čime nacionalizam nužno dobija populistički karakter. Premda autori opisana dešavanjavezuju za nastajanje nacionalizma u 19. veku (npr. Anderson 1998: 80-82), ovim modelom mogle bise objasniti neke dimenzije savremene nacionalističko-populističke manipulacije u Srbiji.

Smatram još i to da se tačka dodira “supstancijalističkih” i konstruktivističkih teorijanacionalizma može naći upravo u velikom romantičkom nacionalnom pokretu, koji je skopčan kakos nastupajućom industrijalizacijom moderne Evrope, tako i s literarno-ideološkim konstrukcijama“duha nacije”, utemeljenim na veri u organsku prirodu ove zajednice. Tačno je da je nemačkiromantizam iznedrio koncepciju “nacionalnog duha”, ali je takođe tačno da je romantizam i u drugimsredinama bio izvorište nacionalnog buđenja; upravo je takav slučaj i kod Srba. Stoga je za svrheovoga rada upravo romantizam, tj. romantička ideja nacije i romantički nacionalizam, polazišteanalize. Poznato je da se uz romantički pokret, uopšte, često vezuju političke ocene o njegovoj

3 Voker Konor (Connor) podvlači da se nacija razlikuje od etničke grupe prvenstveno po samosvesti; štaviše,suština je nacije upravo u momentu samosvesti, tj. samoodređenja, dok etnička grupa može biti definisana i odstrane drugih, npr. spojašnih posmatrača kao što su antropolozi. (Connor 1978: 389)4 U zagrebačkom izdanju smatrali su da izvorni autorov izraz “old continuous nations” treba zameniti izrazom“klasične nacije”, koji je “primjereniji” (!) i uobičajen u stručnoj literaturi. Siton-Wotson kaže da su u pitanjunarodi kod kojih se “barem u jednoj bitno političkoj klasi, već prije mnogo stoljeća razvila nacionalna svijestkoju vanjski udarci nikad nisu uništili” (42): nacije Britanije i Irske, Francuzi, nacije Iberijskog poluostrva,Holanđani, Skandinavci, Švajcarci, Rusi.

10 I Osnovni pojmovi

revolucionarnosti ili reakcionarnosti, kao što je poznato i to da takve ocene, s jedne strane, moguodgovarati stvarnoj društvenoj funkciji pojedinih romantičkih pokreta, dok, s druge strane, često -potpuno neopravdano - protežu svoje važenje sa političke na umetničku dimenziju pokreta i pojedinihumetničkih dela. Naravno, ocene o revolucionarnosti i reakcionarnosti odnose se i na romantičkinacionalizam.

2. Time se otvara delikatna tema “dobrog” i “lošeg” nacionalizma, odnosno “dobrih” i “loših”strana nacionalizma. Tačno je da ima nacionalizama koji nisu proizveli velike svetske ili regionalnelomove i tragedije. Ali, teško da bi se mogla prihvatiti ocena o “dobrom”, individualističkom,anglosaksonskom nacionalizmu, i “lošem”, kolektivističkom, kontinentalnom nacionalizmu (Keduri/Kedourie/). Poznata je tipologija Hansa Kona (Kohn), koji razlikuje pravovremeni “zapadni”,politički, racionalni, liberalni nacionalizam, s jedne, i zakasneli “istočni”, etnički, mitološko-paseistički, mistični i organski nacionalizam, s druge strane. (U: Hutchinson/Smith 1994: 162-165).Premda smatra da se ova tipologija može kritikovati sa raznih strana, a pre svega stoga što njenageopolitička razdeoba previđa činjenicu da se oba tipa nacionalizma pojavljuju u različitim evropskimzemljama, Smit veli da “Konova filosofska distinkcija između racionalnije i organskije verzijenacionalističke ideologije ostaje valjana i korisna”. (Smith 1991: 81) Naravno, ta distinkcija odgovaraSmitovoj podeli na “zapadni građansko-teritorijalni i istočni etničko-genealoški model nacije”. (81)5

Tu je i Džon Plamenac (Plamenatz), koji razlikuje zapadni, “relativno benigni u lepi”, liberalno-ujedinjujući nacionalizam 19. veka (Italija, Nemačka), i istočni, balkanski, zloćudni, preteći i gadninacionalizam. Ernest Gelner, uz neznatne ograde, prihvata ovu podelu i njenu argumentaciju. Dokprvi tip nacionalizma izrasta na razvijenim visokim kulturama, i zahteva tek blagu administrativno-državnu doradu, drugi se - bez kulturne podloge iz renesanse i reformacije - suočava sa etničkim,lingvističkim, teritorijalnim i religijskim haosom i rivalskom nacionalnom identifikacijom, tako daideal nacionalne države nužno - logikom same situacije, a ne prosto iz neke nacionalističke brutalnosti- ostvaruje posredstvom pravog “kulturnog inženjeringa”, koji podrazumeva preseljavanje i progonnaroda, prisilnu asimilaciju, pa i likvidaciju. (Gellner 1986: 99-101)

Bilo bi potpuno besmisleno poricati uočene razlike između tipičnih pojava istočnog i zapadnognacionalizma - bez obzira na prelazne i mešovite forme. To bi bilo isto što i poricanje notornih razlikau kulturnim istorijama evropskoga Zapada i evropskoga Istoka.6 Ali, implicitno ocenjivanje zapadnogracionalnog nacionalizma kao manje lošeg od “slabijih ali bučnijih” (Plamenac) balkanskih i istočno-evropskih nacionalizama moglo bi čak biti efekat prećutnog prihvatanja izvesnih kulturnih stereotipa.Naprosto, i onaj navodno dobri nacionalizam - nesumnjivo dobar sa unutrašnjeg stanovišta, tj.stanovišta interesa jedne nacije - ima svoje loše spoljašnje, osvajačke i hegemonističke posledice.Najzad, ko bi se još usudio reći da i oslobodilački antikolonijalni nacionalizmi nisu proizveli nizunutrašnjih nesreća i unutarnacionalnih katastrofa. Na primer, nacionalno oslobođenje jedne nacijemože doneti nepravdu pripadnicima nacionalnih manjina zatečenih unutar teritorije na kojoj onanacija upravo formira svoju nacionalnu državu, čaki ako nisu predstavljali “petu kolonu” svojematične nacije, već su bili lojalni široj zajednici u kojoj žive.

2.1. Da li je opravdano apstraktno govoriti o tome da svaki društveni pokret, pai nacionalistički, može imati i dobre i loše posledice?

5 O zapadnom “teritorijalizmu” i istočnom “etnicizmu” u procesu formiranja nacija v. Smith 1989: 138-144.6 U pitanju je, između ostalog, i činjenica o nejednakom pojavljivanju i ekspanziji tipično zapadnih revolucija,odnosno tzv. trostruke revolucije: "revolucija u sferi podele rada, revolucija u kontroli administracije i revolucijau kulturnoj ko-ordinaciji”. (Smith 1989: 130). Na drugom mestu, Smit govori o administrativnoj, ekonomskoj ikulturnoj revoluciji (poslednja uključuje i obrazovnu) kao preduslovima za formiranje nacija. (Smith 1991: 61)Ono što čini evropsku kulturu jesu sledeći obrasci: “nasleđe rimskog prava, judeo-hrišćanska etika, renesansnihumanizam i individualizam, prosvetiteljski racionalizam i nauka, umetnički klasicizam i romantizam i, iznadsvega, tradicija građanskih prava i demokratije”. (174) Činjenica je da su se ovi obrasci “zejedničkog evropskogkulturnog nasleđa” pojavljivali “u razna vremena i na raznim mestima”.


Entoni Smit govori o “dvosmislenoj moći nacionalnog identiteta i nacionalizma”. (Smith 1991:18) On navodi da su u ime nacionalnog identiteta ljudi spremni na žrtvovanje sopstvenih sloboda alii na ograničavanje sloboda drugih, spremni “da pogaze građanska i religijska prava etničkih, rasnihi religijskih manjina koje nacija nije mogla apsorbovati”, da je sa Zapada izvezeni “ideal nacije”doneo sa sobom “konfuziju, nestabilnost, razdor i teror, posebno u oblastima mešovitog etničkogi religijskog karaktera”, da doktrina nacionalizma stavlja na probu ideju o čovečanstvu, “idejuo “svetskoj zajednici i njenom moralnom jedinstvu”, i suprotstavlja kulturne zajednice. (17-18) Ali,on ne propušta da navede ni “dobroćudne efekte nacionalizma: odbrana manjinskih kultura;spašavanje ‘izgubljenih’ istorija i književnosti; inspirisanje kulturnih renesansi; razrešenje ‘krizeidentiteta’; legitimisanje zajednice i društvene solidarnosti; inspirisanje otpora tiraniji; ideal narodnesuverenosti i kolektivne mobilizacije; čak motivisanje samo-održivog ekonomskog rasta”. (18) Kaošto je u uvodnom poglavlju i započeo, Smit svoju knjigu završava - u istom tonu: “Ima i opasnostii nade u podeli čovečanstva na nacije i u opstajanju moći nacionalnog identiteta širom sveta”. (176)Možda nacionalizam i nije uvek odlučujući činilac, ali je suviše često među glavnim uzrocimanestabilnosti, sukoba i terora u dvadesetom veku. No, pored, opasnosti kao što su destabilizacijaglobalnog sistema bezbednosti, podsticanje etničkih sukoba, progon “nesvarljivih” manjina radipostizanja etničke homogenosti, opravdanje terora, etnocid i genocid, “svet nacija i nacionalnihidentiteta nije bez nade”, smatra Smit. On prvenstveno misli na nacionalizam kao izvor ponosapodjarmljenih naroda i makar kao prateći činilac njihovog oslobađanja, “demokratizacije tiranskihrežima” i demokratske i civilizacijske reintegracije ovih naroda; nacionalizam, osim toga, obezbeđujejedinu ubedljivu, racionalnu ali i entuzijastičku viziju političke solidarnosti, koja nudi “osećajizabranosti”, “jedinstvenu istoriju” i “naročitu sudbinu”. Stoga će “nacija sa svojim nacionalizmom”i u narednom veku “nastaviti da daje čovečanstvu fundamentalne kulturne i političke identitete”,zaključuje Smit. (176)

Čak i ako odustanemo od rasprave o stvarnoj benignosti navedenih efekata nacionalizma (npr.“osećaj izabranosti”, “jedinstvena istoriju” i “naročita sudbin”), ostaje činjenica da je sa “dobrim”i “lošim” stranama neke pojave u društvenom životu problem u tome što najčešće idu zajedno, što seprednosti i nedostaci ne mogu razdvojiti i iskoristiti odnosno odbaciti. Nacionalizam se ne možeprosto preporučiti kao gorki lek, jer su mogućnosti toksičnih nuzpojava suviše velike, a iskustvakontraefekata dobro poznata.

2.2. Splet protivrečnih nacionalnih osećanja često motiviše i one koji zasigurno nisunacionalisti da u nacionalizmu vide ne samo lošu već i dobru stranu. Tako je u jednom intervjuu 1994.godine Slobodan Selenić izjavio: “Nacionalizam je osećanje koje je opasno jer se lako aktivira,dovoljno je u teškoj situaciji naći krivca. U svojoj plemenitoj varijanti, nacionalizam se može tumačitikao osećaj solidarnosti, prirodne pripadnosti raznim ljudskim udruženjima, kao što čovek pripadasvojoj porodici, svom gradu. To je u ovim vremenima potisnuto, manifestacije nacionalizma znatnosu drugačije”. (Selenić 1997)

Imajući u vidu slične probleme vrednovanja nacionalizma, Zagorka Golubović ukazuje na lošupraksu sinonimne upotrebe pojmova “nacionalno osećanje” i “nacionalizam”, kao nacionalizma “upozitivnom i negativnom smislu”: “Smatram da to nerazlikovanje stvara nepotrebnu konfuziju, jer jenacionalizam uvek isključiv i vodi izolacionizmu, što ne mora biti slučaj sa nacionalnim osećanjem”.(Golubović 1999: 81) Nešto dalje, autorica analitički izlaže razlike između “nacionalnog osećanjai nacionalizma kao degenerisanog oblika nacionalnog identiteta”, u sledećim parovima odlikai funkcija: izborna pripadnost - ideološka prinudna pripadnost; tolerantnost za druge - ksenofobičnost;kulturna identifikacija - kulturna isključivost; društvena reintegracija - društveni redukcionizam. (87)

3. Ali, danas je među pripadnicima inteligencije u Srbiji prilično rasprostranjeno mišljenje danacionalizam u kulturi i umetnosti ne samo da nije štetan, već suštinski omogućava duhovno-istorijsko konstituisanje nacionalnog kulturnog identiteta. Da li se ovakva shvatanja mogu uzimatizdravo za gotovo?


Najpre valja istaći da nije nimalo sporno isticanje kulturnih korenova nacionalizma, bez obzirada li se kultura smatra primarnim ili izvedenim činiocem grupne identifikacije i integracije.Romantičko poreklo nacionalizma najbolja je potvrda ovakve teze. Uostalom, sve nacije duguju svojeformiranje institucionalnom promovisanju određenog narodnog jezika, opismenjavanju i literarnojprodukciji na narodnom jeziku, a na čelu mnogih nacionalnih pokreta - u Srednjoj Evropi i naBalkanu po pravilu - bili su istaknuti intelektualci, najčešće pesnici.7 No, ta činjenica povezanostikulturnih i političkih motiva nacionalističkih doktrina i pokreta upravo problematizuje a ne opravdavarazgraničavanje kulturnog i političkog nacionalizma, a pogotovu ne njihovo ocenjivanje kao “dobrih”odnosno “loših”.

3.1. U stvari, ispada da bi shvatanje dela srpske inteligencije u pogledu afirmativnog stavaprema kulturnom nacionalizmu bilo sasvim autentično kulturno-istorijsko držanje, potpuno adekvatnotipologiji Hansa Kona, koji je zapadni nacionalizam smatrao prvenstveno političkim i racionalno-praktičnim, a istočni nacionalizam prvenstveno kulturnim i antimodernizacijskim. Ernest Gelner jetakođe smatrao da je kulturni nacionalizam paseistički i tradicionalistički odgovor inferiornih društavana kompetitivne izazove modernizacije.

No, da stvari nisu tako proste pokazuje se u nastojanju Džona Hačinsona (Hutchinson) daodbrani kulturni nacionalizam od ovih optužbi i afirmiše njegove civilizacijske kvalitete. On smatrada kulturni nacionalizam ne igra ulogu samo pri formiranju nacija, već i u procesu modernizacije, jerse zasniva na evolucionističkoj viziji zajednice i na trans-nacionalnom i sekularnom modelupolicentrične svetske civilizacije (U. Hutchinson/Smith 1994: 127) Tačno je da primarno herderovskikulturni nacionalizam, kao nacionalizam istoričara i umetnika, ne može biti racionalno kodifikovan,da motiviše razne mitotvorce i ideologe zlatnoga doba nacije, da počiva na krhkim privrednimi političkim osnovama… Ali, on podstiče cvetanje istorijskih nauka i umetnosti, slavu zemlje temeljina narodnoj kulturi a ne na političkoj moći, i ima za cilj “moralnu regeneraciju istorijske zajednice”.(124) To je nacionalizam “moralnih inovatora”, kulturnih i naučnih društava, tj. svojevrsni“entuzijazam manjine”, ali često sa dalekosežnim političkim efektima. Njegovo prizivanje folklorau stvari je podgrađeno jednom “dinamičkom vizijom nacije kao visoke civilizacije sa jedinstvenimmestom u razvitku čovečanstva” i nacionalnom renesansom kao integracijom “tradicionalnogai modernoga na višem nivou”. (128) Kulturni nacionalizam, s obzirom na konsekvence, jestei politički pokret koji kompenzira nedostatke okoštalih političkih elita. Ali, on ne ograničava kulturne

7 Entoni Smit kaže da nacionalizam ima svoju političku, ekonomsku i društvenu ravan u užem smislu, ali da je unajširoj ravni nacionalizam planetarna “forma kulture”, i to istorističke kulture, u kojoj ideologija, jezik,mitologija, simbolizam i svest daju temelj nacionalnom identitetu, tj. gde protagonisti nacionalizma formirajunacije i nacionalne identitete. “Ovime se na neki način objašnjava uloga umetnosti u nacionalizmu. Nacionaliste,usmerene na slavljenje i spominjanje (commemorating) nacije, privlače dramske i stvaralačke mogućnostiumetničkih medija i žanrova u slikarstvu, vajarstvu, arhitekturi, muzici, operi, baletu i filmu, kao i u narodnojradinosti. Pomoću ovih žanrova umetnici mogu da, direktno ili evokativno, ‘rekonstruišu’ prizore, zvuke i slikenacije u svoj njenoj konkretnoj specifičnosti i s ‘arheološkom’ verovatnošću”. (Smith 1991: 92) Naime,činjenica “povišene ekspresivne subjektivnosti”, tipične za jezik i stil etničkog nacionalizma, kao i odgovarajućisimbolizam, privlače i motivišu umetnike. Međutim, postoji “i druga strana medalje. Mnogi umetnici, u Evropi iizvan nje, uvučeni su u svet nacionalizma, njegovog jezika i simbolike”. (92) Štaviše, “Mnogi umetnici kojinikako nisu bili nacionalistički mogli su naći svoja umetnička dela pripodobljena za neki partikularninacionalizam, zbog ‘evokativne’ aure tih dela za one koji su već prožeti nacionalističkim osećanjem”. (190,beleška br. 4.47)

Ukratko, Smit smatra da intelektualci, tj. stvaraoci umetničkih dela i proizvođači ideja, izgrađuju pojmovnik ijezik nacije i nacionalizma (93), odnosno imaju primarnu ulogu “kako u generisanju kulturnog nacionalizmatako i u pribavljanju ideologije političkog nacionalizma, ako ne i njegovoga ranoga vođstva”. (96) Ideje i delaintelektualaca distribuira inteligencija - širokoj obrazovanoj javnosti “konzumenata”. Ovde bi se moglo postavitipitanje koherentnosti osnovnog određenja intelektualca, s obzirom na partikularizam nacionalizma inacionalističke strasti, s jedne, odnosno univerzalizam vrednosti koji bi autetnični intelektualci trebalo dazastupaju, s druge strane, i koji su zastupali do kraja 19. veka, kada su - odabravši “realizam” rasnih, klasnih i,pre svega, nacionalističkih strasti - izdali svoj poziv. (v. Benda 1996)


kontakte, već podstiče pozajmljivanje i adaptiranje razvojnih modela u cilju regenerisanja nacionalnezajednice, pri čemu odbija njenu asimilaciju u “bilo koji univerzalni model razvoja, liberalni ilisocijalistički”. (131) Štaviše, kulturni nacionalizam u svojim drevnim duhovnim vrednostimaprepoznaje snage koje, smatraju neki, već sada predstavljaju prednost u odnosu na posustali svetmaterijalnih vrednosti Zapada.

3.2. Ispostavlja se da u ocenjivanju efekata raznih formi i tipova nacionalizma valja biti veomaobazriv. Istaknuti i odgovorni evropski intelektualci stalno upozoravaju na opasnosti kulturnihi političkih partikularizama.

Cvetan Todorov, u knjizi Mi i drugi - francuska misao o ljudskoj raznolikosti, u odeljku“Nacije i nacionalizam”, polazi od distinkcije Antonena Artoa (Artaud) na kulturni nacionalizam, kojiafirmiše specifičnosti neke nacije, i građanski nacionalizam, koji se, preko egoizma, šovinizma,zatvaranja, pretvara u totalni rat. “Kulturni nacionalizam, to jest privrženost sopstvenoj kulturi, jesteput koji vodi ka opštem - produbljujući specifičnost posebnog u kome se živi. Građanskinacionalizam, koji spominje Arto, znači davanje prvenstva vlastitioj zemlji u odnosu na ostale - a to jeizbor koji je, dakle, antiuniverzalistički”. (Todorov 1994: 169) On takođe razlikuje i dva značenja reči“nacija”: “unutrašnje”, koje je u vreme Francuske revolucije počelo da označava građanski a ne višekraljevski “prostor legitimiteta” i “izvor vlasti”, građanski “prostor jednakosti” (doduše, uzisključivanje žena i siromašnih) i uporište borbe “protiv socijalnih privilegija ili protiv regionalnihpartikularizama”; “spoljašnje” pak značenje nacije ne suprotstavlja se više “kralju, aristokratiji ilipokrajinama, već se jedna nacija suprotstavlja drugoj. Francuzi predstavljaju jednu naciju, a Englezidrugu”. (172) No, kao što je veza između kulture i države postala “neizbežna u izvesnim istorijskimokolnostima” (172), tako su iz susreta unutrašnjeg, kulturnog smisla pojma nacije (koji ide iz idejejednakosti) i spoljašnjeg, političkog smisla (koji počiva na ideji nejednakosti) izrasli modernifenomeni nacije i nacionalizma: “kulturna pripadnost - neosporna, nezaobilazna - pretvorila seu opravdanje zahteva za izjednačavanjem kulturnih i političkih entiteta”. (173)8 U konsekvenci,ispostavilo se - kako pokazuje Todorov na primeru Žila Mišlea (Michelet) - da je nacionalni ponosnajbolji ferment izumevanja raznoraznih “budalaština” u domenu nacionalnih stereotipa, a da ljubavprema otadžbini ne vodi ljubavi prema čovečanstvu, već da nacionalizam prosto “vodi ratu, mržnjipatnji” (211/212), i da je nacionalizam “veliki ideološki vinovnik” kako evropskih tako i kolonijalnihratova, a nacionalističke doktrine odgovorne “za smrt miliona ljudskih bića i za političke situaciječijeg rešenja, često, još uvek nema na vidiku”. (254)

3.3. I istorija pokazuje da su nacionalistička, patriotska ili slična osećanja u oblasti kulturei umetnosti uvek imala jasnu političku dimenziju, što samo znači da se ocenjivanje efekata kulturnoganacionalizma ne može odvojiti od efekata političkog nacionalizma, i obrnuto.

Johan Hajzinha, u svojoj knjizi o fenomenu patriotizma i nacionalizma do kraja devetnaestogveka, podseća na značajnu, ranu ulogu pesnika u razvijanju ovih osećanja. Još 1302. godine, ustanakFlandrije protiv Francuske, podignut od strane zanatlija i trgovaca, podržali su najznačajniji flamanskipesnici, koji su počinjali da se bave društvenim temama, i to na narodnom jeziku, tj. da pišu za širikrug čitalaca. U istom veku, u Italiji, kojoj nije pošlo za rukom ujedinjenje, usred podeljenosti,suparništva i neprijateljstva između Venecije, Đenove, Firence, Milana i drugih gradova, ipak serazvijala “opšta italijanska nacionalna svest. (...) Istovremeno sa osionim francuskim nacionalizmombezobzirne politike Filipa IV, čuje se i prizvuk italijanskog patriotizma i nacionalizma koji nećezamreti jer je govorio Danteovim glasom”. (Hajzinha 1996: 28) Tridesetak godina kasnije, “ovaj

8 Upravo kad je završavao svoju knjigu, Todorov je u jednom intervjuu (1988) izrazio uverenje u benignostkulturnog nacionalizma: “možemo govoriti o dva duboko različita nacionalizma: o jednom koji bi se mogaonazvati građanskim, patriotskim, i drugom, recimo, kulturnom nacionalizmu, koji je samo velika prisnost saizvesnom kulturnom tradicijom. Mada se u oba slučaja radi o nacionalizmu, o valorizaciji nacije, nadu polažemu mogućnost da se odabere bolji oblik nacionalizma, kulturni nacionalizam. Jer, uveren sam, moja lojalnostzemlji u kojoj sam rođen, moj patriotizam, ne bi smelo da nadvisi moju privrženost principu univerzalizma”.(Čolović 1995)


vatreni, poetski, mistični italijanski patriotizam i nacionalizam, o kome je Dante snevao u svojojMonarhiji, narodni tribun Kola di Rijenci (Cola di Rienzo) izvešće kao čudesnu fantastičnu međuigruistorije”. (29) U doba humanizma i renesanse, za vladavine specifičnog manira povezivanja“nacionalnog” i klasičnog, “dvorska književnost” je, veli Hajzinha, svakoj kraljevskoj kućiimaginativno protezala genealogiju do mitologizovane drevne Troje. (39) Razliku izmeđusrednjovekovnog i renesansnog patriotizma i nacionalizma istoričar vidi u tome što su u renesansi oveideologije povezane “s određenim političkim idejama o jedinstvu države i interesu zemlje”. Tajpatriotizam i nacionalizam sada “govori učenim antičkim pojmovima i uz to ga svesno pothranjujui vladajući autoriteti i književnost”. (42) Za razliku od većine zapadnih centralizovanih zemalja,nemačka kolektivna svest je i dalje bila plemenska i lokalna, ali je iznad nje “lebdela i opšta nemačkasvest”, opštenemački zanos hranjen istorijskim uspomenama i idealima budućnosti, a oplođavanznanjem klasične književnosti. “Taj novi nemački patriotizam i nacionalizam ostao je patriotizami nacionalizam pisaca i pesnika”. (44) I u 16. i 17. veku pesnici su igrali značajnu ulogu u jezičkojartikulaciji “rodoljubive i nacionalne svesti”. U 18. veku, prema Hajzinhi, ideje narodnoga duha,nacije i domovine nisu podsticane i obogaćivane samo filosofskim obrazloženjima već, pre svega,razvijenim “estetskim opažanjem”. Nastupalo je doba kada je hladni prosvetiteljski racionalizamzasenjem “letnjim oblakom” romantizma. Pesnička vizija narodnog duha i karaktera imala je oslonacu istraživačkom delu Johana Gotfrida Herdera. (59-61) Na taj način je, u 19. veku, “puna svesto osobenosti nacionalnog nikla iz tla romantizma. Postalo je uobičajeno da se svaka duhovna potrebaza onim što je autentično, osobeno, izvorno, transponuje u simbole narodnog života. Nacionalna svestpoprimila je boju i oblik kao prijemčivost za istorijsku tradiciju, kao građa za liriku i pripovedanje”.(67) Najzad, Hajzinha ilustruje tezu o političkoj dimenziji novovekovnog nacionalizma i o političkimefektima plodnog romantičkog nacionalnog zanosa nedvosmislenim istorijskim primerom iz 1821-1829: “Ukoliko su romantičke ideje duhovne elite ikada imale efikasni udeo u praktičnoj politici,onda je to bilo u grčkom oslobodilačkom ratu. U njemu su bili aktivni svi ideali tog vremena:oduševljenje slobodom, zanos baštinom starog veka, novo divljenje za ono istinski narodno, Bajronov(Byron) sentiment svetskog bola, i ne samo njegov sentiment, već i njegova hrabrost”. (70)

3.4. Kao što se može pretpostaviti, i u srpskome narodu odvijali su se slični procesi književnogkonstruisanja narodnog duha i nacionalne svesti. O tome će tek biti govora u daljem tekstu. Ovdesamo navodim, kao potvrdu, Hobsbaumovo mišljenje da se kod Srba takođe može govoriti o izvesnojknjiževno posredovanoj proto-nacionalnoj svesti: “Nema razloga da se poriče proto-nacionalnoosećanje kod Srba pre devetnaestog veka, ne zato što su oni pravoslavci koji se bore protiv susedakatolika i muslimana - ovo ih ne bi razlikovalo od Bugara - već zato što je sećanje na kraljevstvo kojesu Turci porazili sačuvano u pesmama i epskoj priči, a možda, što je još bliže suštini, u svakodnevnimliturgijama srpske crkve koja je kanonizovala većinu svojih vladara”. (Hobsbaum 1996: 86)

4. Ja, dakle, ne osporavam izvesnu opravdanost operacionalnog razlikovanja “zapadnog”i “istočnog” tipa nacionalizma, “političkog” i "kulturnog" nacionalizma itd. Ali, niti ta razlikovanjamogu mehanički biti pripisana pojedinim nacionalnim zajednicama bez ostatka, niti bi se moglaprihvatiti kao razlikovanje “dobrih” i “loših” nacionalizma. U svakom slučaju, treba imati u vidui epohalnu promenu stava prema nacionalizmu do koje je u evropskoj teoriji došlo u dvadesetomveku. Naime, ako su liberalne i levičarske ideje 19. veka išle ruku pod ruku s nacionalnom idejomi idejom nacionalne države, “tokom 20. veka došlo je do značajne promene u percepciji nacionalnogfenomena. U našem veku, liberalna i levičarska javnost u nacionalizmu vidi krajnje negativnu pojavu,neku vrstu bolesti, kolektivnog (političkog) ludila koje povremeno zahvata određene društvenegrupe”. (Mirović 1996: VII) Doduše, sam kraj dvadesetog veka, obeležen ekspanzijom nacionalnihideologija i pokreta, doneo je - bar na Balkanu - i novu, neviđenu zbrku u nekad, činilo se, razlučenimi diferenciranim teorijskim i političkim pozicijama i shvatanjima civilizacijskog mesta i uloge nacijei nacionalizma.

Naime, tamo gde je, upravo kao na Balkanu, svekoliki kulturni život prožet politikom(pogotovu u romantičkom, neo-romantičkom ili pseudo-romantičkom zanosu), svaki javni kulturniangažman istovremeno je i politički, a svaki je nacionalizam naprosto - nacionalizam. Sledstveno,


i ocena o dobrim i lošim efektima izvesnih nacionalnih preduzeća može se izricati samo na osnovudetaljnih i nepristrasnih analiza konkretnih dešavanja. Poput Hobsbauma, mislim da istraživačkulturne istorije i kulturne savremenosti Balkana, “treba, kao i uvek kada se bavi balkanskomistoriografijom, da osluškuje škrgutanje”. (74) Neka istraživači drugih tokova kulturne istorije, drugihkulturnih i političkih sredina, sami procene da li u njihovim regijama treba samo pamtiti drevnonacionalno škrgutanje ili možda osluškivati i nagoveštaje novoga.

16 II Kritika Srpske Književnosti

II Kritika Srpske Književnosti

II.1. Nacionalna Književnost i Nacionalni Identitet

1. Pojam identiteta

1. U modernoj filosofiji i društvenim naukama pojam identiteta (kao stalnost i jedinstvenostusred promena i različitosti) naslanja se na psihodinamičku tradiciju teorije identifikacije, napragmatističku teoriju sopstva (self), da bi - u okviru simboličkog interakcionizma - bio definisan kaoizgradnja ličnog identiteta unutar određene kulture. Problem identiteta je naročito zaoštren pedesetihgodina dvadesetog veka, sa uočavanjem krize smisla i gubitkom identiteta u masovnom društvu,i šezdesetih godina - u vezi sa kriptomarksističkom politikom identiteta manjinskih grupa (etničkih,religijskih, feminističkih...), da bi konačno dobio postmodernističku auru napuštanjem marksovskihpodela (klase, levica-desnica), u korist novih tipova grupisanja. (Outhwaite/Bottomore 1996)9

1.1. U svakom slučaju, identitet podrazumeva dinamiku personalnog i kolektivnog, tj.pronalaženje personalnog identiteta unutar kolektiva. Pošto ličnost pripada različitim društvenimgrupama, koje određuju njen identitet, onda identitet dobija različite grupne, kolektivne dimenzije(profesionalni identitet, generacijski identitet, nacionalni identitet...). Dakle, kolektivna dimenzijapersonalnog identiteta čini da se legitimno govori i o kolektivnom, grupnom - socijalnom identitetu,pa, između ostalog, i o nacionalnom i kulturnom identitetu.10

1.2. Socijalni identitet podrazumeva grupnu samokategorizaciju i samoidentifikaciju individua,uz prateće stereotipe o sopstvenoj grupi i drugim, spoljašnim grupama. Pojam kolektivnog identitetaskopčan je s problemom realističko-totalitarne provenijencije, tj. sa utapanjem personalnostii individualnosti u šire strukture. To posebno važi za pojam etničkog i nacionalnog identiteta, koji sunužno povezani sa teorijski sumnjivim a politički riskantnim pojmovima “narodne duše”i “nacionalnog karaktera”. Stoga je pojam kulturnog identiteta (takođe kolektivnog) mnogoprihvatljiviji, pogotovu sa stanovišta savremene koncepcije multikulturalnosti. “Kulturni identitet jesamosvest pripadnika jedne grupe koja istorijski nastaje i razvija se u zavisnosti od kriterijuma koje tagrupa uspostavlja u odnosima sa drugim društvenim grupama”. (Stojković 1993: 26) U UNESCO-vojDeklaraciji o kulturnim pravima kulturni identitet se određuje kao “jedinstvo elemenata po kojima sejedna ličnost ili grupa samoodređuje, predstavlja i čini prepoznatljivom; kulturni identitetpodrazumeva slobodu i dignitet ličnosti, istovremeno i njenu inkorporisanost u raznolike kulturneprocese, posebne i opšte, istorijske i okrenute budućnosti”. (Odri-Kartag/Simović-Hiber 1996: 382)Pojam kulturnog identiteta neodvojiv je od pojma kulturne zajednice (grupe koja deli prepoznatljivekulturne vrednosti). Autorice upozoravaju na opasnost poistovećivanja kulturne zajednice sa etničkomi religijskom zajednicom, jer se u tom slučaju - kao što iskustva pokazuju - kulturni pluralizamprevodi u etnički i religijski pluralizam, koji neizbežno dobija političku dimenziju i vodi konfliktima.(383)11

1.3. Što se tiče pojma nacionalnog identiteta i unutrašnje funkcije tog identiteta,12 valja sepozvati na poznatu studiju Entoni Smita. Ovaj autor nabraja sledeća osnovna svojstva nacionalnog 9 Zanimljivo je da je potraga za personalnim identitetom našla izraza - između ostalog - i u velikom broju dramai romana. Naša iskustva govore da je i potraga za kolektivnim identitetom takođe našla izraza u književnosti.10 O individualnom i kolektivnom identitetu vidi: Golubović 1999.11 Konstituisanje srpske nacije bilo je obilato potpomognuto “kulturnim nacionalizmom”. Kada se ispostavilo danacionalni identitet hramlje, onda se proces reverzibilno počeo da odvija kao obnovljeni “kulturninacionalizam”, koji je nadalje poprimio političku dimenziju.12 Pojam nacionalnog identiteta dolazi na mesto starijeg pojma “nacionalnog karaktera”, koji potiče izsedamnaestog veka, a sredinom osamanaestog već je šrioko prihvaćen u Evropi. (Smith 1991: 85) S obzirom daje vezan, zajedno sa pojmom “nacioalnog duha”, za početke nacionalizma, pojam “nacionalnog karaktera” uvekje bio u opasnoj blizini predrasuda i nacionalnih stereotipa. U našem veku, Margaret Mid je pod pojmomnacionalnog karaktera razumela “određene pravilnosti” koje se “pojavljuju u ponašanju svih pripadnika te


identiteta: istorijska teritorija, ili domovina; zajednički mitovi i istorijska sećanja; zajednička,masovna javna kultura; zajednička zakonska prava i dužnosti za sve pripadnike; zajednička ekonomijasa teritorijalnom pokretljivošću pripadnika. (Smith 1991: 14) Na osnovu ovih odlika on određujei pojam nacije. Smit je, pored spoljašnjih funkcija nacionalnog identiteta, kao što su teritorijalna,politička i ekonomska, definisao i njegove unutrašnje funkcije: socijalizacija pojedinaca kaopripadnika nacije (“nationals”) i kao “građana”; povezivanje pripadnika nacije i klasa posredstvomzajedničkih vrednosti, simbola i tradicija; “određivanje i lociranje individualnih sopstava (selves)u svetu, kroz prizmu kolektivne ličnosti i njene distinktivne kulture”. (16-17). Ono što nas u pojmunacionalnog identiteta ovde zanima jesu zajednički mitovi, istorijska sećanja, tradicija i kultura - sveu književnom posredovanju jednoga (nacionalnog) pogleda na svet.

2.1. Pod ovom ogromnom temom - koja daleko prevazilazi trenutno stanje mojih istraživanja13 -ja, u stvari, nastojim da rasvetlim uticaj nacionalne književnosti na konstituisanje nacionalnogidentiteta (na primeru srpskoga naroda), bez iluzije da je taj uticaj presudni. Shematski gledano,idealiter, književnost, umetnost uopšte, mogla bi igrati veoma značajnu ulogu u konstituisanjunacionalnog identiteta, stoga što predstavlja jedinstvo vrednosti posebno-nacionalnoga (duh naroda)i univerzalno-ljudskoga (estetsko i umetničko). Naime, ona, s jedne strane, učvršćuje nacionalneosobenosti i posebnosti, dok ih, s druge strane, uzglobljuje u veliku svetsku građevinu književnostii kulture uopšte. No, zbivanja u kulturno-istorijskoj stvarnosti ne odvijaju se prema idealnom planu.Dešava se da veoma značajna, pa i velika književna dela ostanu zadugo nepopularna, dok delaproblematične vrednosti, svojevrsne književne instrumentalizacije nacionalnih motiva i nacionalnihmitova, zadobiju ogromnu popularnost i ostvare ogroman uticaj u javnosti.

2.2. Sve kad bi teza o književnosti kao konstituensu nacionalnog identiteta i bila preterana (apokazaće se da nije), mogao bi se još uvek realizovati jedan skromniji zadatak: da se, naime,konstituisanje ili re-konstituisanje nacionalnog identiteta prosto prati u odgovarajućoj književnojprodukciji, u referentnom književnom izrazu. U svakom slučaju, ovaj posao skopčan je sa izvesnimmetodološkim problemima i rizicima, posebno onda kad se uticaji književnosti prate na indikativnoj,“obeležnoj” pa i proskribovanoj književnoj građi. Postojanje takvih ideološki ili kritički markiranihknjiževnih dela (npr. dela optuženih za podsticanje nacionalizma) olakšava u izvesnoj meri mojistraživački posao omeđavanjem prvoga kruga značajne građe, ali bi, štaviše, olakšavaloi odgovarajući komparativni pristup, tj. komparativno istraživanje paralelnih književnih uticaja nakonstituisanje nacionalnih identiteta drugih balkanskih naroda, pre svega onih sa kojima je srpskinarod gradio dugu istoriju balkanskih nemira. No, sociološko istraživanje takve građe zahteva vazdabudnu metodološku svest o zavodljivosti stereotipa i predrasuda i o krhkosti izvora, tj. posebnuhermeneutičku obazrivost i opremljenost.

kulture što može da se opiše kao kulturno ispravni karakter”. (Mid 1972: 555) Ako se sam pojam može smatratizastarelim, metodološka iskustva istraživanja referentnih društvenih pojava uvek su dragocena. Upravo jeMidova detaljno razradila glavne metodološke probleme istraživanja nacionalnog karaktera. U takvemetodološke finese, ikristalisane u mnogobrojnim i raznovrsnim istraživačkim iskustvima i raspravama, trebaulaziti pri polasku u sva slična istraživanja. Za naše svrhe, ovde, valja se osvrnuti bar na činjenicu da suistraživanja nacionalnog karaktera započeta (posle 1939. godine) kao svojevrsna “primenjena nauka”, pre svegazato što su sredinom 20. veka upravo nacionalne države imale “najveći politički značaj”, i što su se mnogepojedinačne i grupne aktivnosti kako u jednoj državi tako i u međunarodnim razmerama vodile “u okvirunacionalnih vrednosti”. Stoga je Midova primetila da se “skoro sav rad na ovom polju” sredinom veka odvijao“u vezi sa opštenacionalnim poduhvatima, bez obzira da li se radi o problemima domaćeg morala iliotpočinjanju odnosno prekidu rata”. (573)13 Naravno da i ovde, kao na još nekim mestima u radu, osećam zebnju zbog pomisli da samo otvaram nekavelika pitanja naše kulturne prošlosti i savremenosti, bez mogućnosti da zahvatim svu njihovu složenost i obim.No, držim da je od “lakog” otvaranja tema i problema gore jedino njihovo “lako” zatvaranje: bilo u laičko-feljtonističkom bilo u dogmatsko-učenom smislu.


2. Romantizam i nacionalni identitet

1. Pošao sam od generalne teze da je epoha romantizma od presudnog značaja za konstituisanjanacionalnog identiteta, pa je ona stoga i polazište ispitivanja kulturološke i sociološke dimenzijeovoga procesa. Poput ogromne većine istraživača, i Žan Kiznije (Cuisenier) smatra da se sa otkrićemnarodnog pesništva kao navodno prvorazrednog izvora saznanja o poreklu naroda počinje izgrađivatii čitav splet nacionalnih ideja i ideologija: “Sa romantizmom rodiće se i ideologije koje će se dočepatiteme nacionalnog porekla i nazidati koliko obimne toliko i krhke intelektualne konstrukcije povodomKelta, Germana i Slovena, koje će savremenici ubrzo okarakterisati kao ideologije: keltomanija,pangermanizam, slavenofilija”. (Kiznije 1996: 17) Naravno, unutar ovih globalnih idelogija javjaju sei posebne etničko-nacionalne varijante.

2. Već spada u enciklopedijske riznice saznanje da je u poslednjoj deceniji 18. i prvim trima-četirima decenijama 19. veka mnoga nacionalna književnost - isprepletena sa kompleksnim buđenjemi artikulisanjem nacionalne svesti - igrala važnu ulogu u formiranju modernih evropskih nacija,a pesnici postajali nacionalni proroci i mitotvorci. Nacionalno konstitutivnu ulogu, koja podrazumevai izgradnju nacionalne mitologije, imali su svi evropski romantizmi, a srednjoevropski posebno (češki,mađarski, a naročito poljski romantizam). Što se južnoslovenskih književnosti tiče, u njihovoj istorijidonekle zakasneli romantizam - koji je inače imao sasvim različite forme u raznim evropskimkulturno-istorijskim okolnostima - jedva da je bio utemeljen kao tipičan romantičarski pokretu evropskom smislu, ali je igrao standardnu ulogu u nacionalnom osvešćivanju, i to pre svegavezivanjem za narodni govor i napajanjem na riznici sopstvene kulturne prošlosti. Srpski romantizam,koji se obično označava kao nacionalni i nacionalistički, nije u pogledu toga bitnog obeležja nikakavizuzetak. Radi se o spletu književnih nastojanja vukovskoga usmerenja i državotvornihi narodnooslobodilačkih nastojanja srpskog naroda. (Živković 1994: 223-224, i dalje) Naravno, glavnimotiv predstavlja oslobodilačka borba protiv Turaka.14 Tematika romantičke književnosti morala sedoticati kosovske teme, s tim što su u drugoj polovini 19. veka romantička idealizacija slavnenacionalne prošlosti i poziv na žrtvovanje zarad nacionalnog dobra potpuno istisnuli romantičkupatnju zbog nacionalne propasti iz prve polovine veka, za koju se patnju krivci uglavnom pronalazemeđu tuđincima. (257-258)

3. Pogledajmo najpre kako je Jovan Skerlić ocenjivao srpski romantizam i njegovu nacionalnudimenziju, uz neskriveno uverenje da je Skerlićeva ocena - sviđalo nam se to ili ne - igrala značajnuulogu u srpskoj nacionalnoj književnosti i kulturi uopšte.

3.1. Pišući o srpskom romantizmu, tj. pre svega o književnosti “omladinskog doba”, Skerlić jesledio mišljenje Matije Murka da se čitava “slovenska romantika (...) javila gotovo isključivo u vidunacionalizma”. (Skerlić 1971a: 57) Tako on u srpskome romantizmu nalazi isto središnje obeležje:“Uopšte uzev, nacionalizam je bio glavna nota naše romantike, i to je bilo najjače i najopštije osećanjenaših naraštaja od 1849. pa do 1879. godine. Ukoliko se izmicalo vremenom, to nacionalističkoosećanje bilo je sve jače i isključivije. (...) Pokolenje od šezdesetih godina sačuvalo je to osećanjeslovenske solidarnosti, veru da je Slovenima suđeno da obnove zamorenu civilizaciju i da budućnostpripada njima, ali se ono u prvom redu osećalo srpsko, pa posle slovensko. Iznad srpske narodnostiomladinci ništa drugo ne stavljaju, i ne mogu ići dalje od jednog retorskog nacionalizma, dobrog zatirade i efekte. (...) Stara Vukova formula, kojoj su oni dali isključivo nacionalni smisao, ‘Srbi svii svuda’, bila je ceo simvol njihove vere”. (74)

Skerlić smatra da je za rani narodnosno-nacionalni naboj i razvijanje nacionalnog osećanja iz30-ih i 40-ih najkarakterističnije držanje Srba prema ilirskom pokretu. Naime, Srbi, koji su već imalisvoju književnost a i bili ponosni na svoje “narodno ime”, nisu se rado i u velikom broju odazvali

14 “Kod Srba romantičarski pokret sav je u znaku stvaranja nacionalne književnosti i kulture, na osnovamanarodne poezije, a u duhu nacionalnooslobodilačkih težnji i ustaničkih borbi srpskog naroda, koji je vekovimabio u ropstvu tuđih naroda - velikih sila (Turske, Mletačke republike, Austrije), a sada, početkom XIX veka,počeo da se okuplja oko svoje oslobođene zemlje matice - Kneževine Srbije”. (Živković: 1994, 224)


pozivu hrvatskih Ilira, sve bojeći se “Gajevih veza sa austrijskim dvorom (...) i oduševljenja hrvatskogkatoličkog mlađeg sveštenstva”. (61) Štaviše, najveći umovi onoga doba bili su “odsudno protivilirizma”.

Šezdesetih godina je, veli Skrelić, to nacionalističko osećanje došlo do “šovinizma, nacionalnenadmenosti i neke vrste megalomanije”. (62) Naime, u teorijskoj artikulaciji ovih ideja izomladinskog doba (koja je i kod nas bila karakterističan spoj nacionalizma i liberalizma),15

konstrukcija neke čisto srpske kulture suprotstavljala se “truloj zapadnoj civilizaciji”; zavladala jemanija posrbljivanja i nacionalizovanja kulture, svakodnevlja, imenâ...

3.2. Inače, Skerlić ne štedi reči kritike na račun književnosti omladinskog doba posle 1848.godine, ocenjujući da je romantizam kod nas predstavljao zakasneli, “oslabeo” i katkad “izopačen,odjek velikog pokreta na Zapadu”. (Skrelić 1971b: 76) On shvata da su “omladinci (su) bili mladi,oduševljeni poezijom, ljubavlju za narod i za slavnu prošlost”, ali su te “nemirne i nezasićene duše”istovremeno bile i “bez mere, bez sklada, bez reda”. (77) Kritičar nema mnogo razumevanja za njihovizgled i ponašanje, alkoholizam kao atribut njihove poezije (84), usredsređenje poezije oko strasti(89), subjektivizam, “anarhiju u jeziku” (1971c: 93), njihov “usiljen, izveštačen, lažan” pesnički jezik(95), sladunjavu sentimentalnost (97). O čemu se zapravo radi? Na tragu Didroovog predviđanja da senovi pesnici rađaju kad, posle nesreća, “iznureni narodi počnu opet disati”, Skerlić nalazi da je “i kodSrba posle 1848. i desetogodišnje reakcije javio se roj pesnika i potop pesama”. (92) Ali, to dobau kojem su gotovo svi pevali dalo je “malo dobrih pesnika i dobrih pesama”, jer entuzijazam kojiprelazi u “razdraženje” ne može da iznedri trajnija dela. “I oni koji su se očuvali u brodolomuomladinske poezije posle 1870. godine, za to jedino imaju da zahvale svojoj nezavisnoj unutrašnjojpesničkoj vrednosti, i ako su uspeli, to nije zbog škole kojoj su pripadali, nego i pored škole u kojoj subili”. (102/103)

3.3. Kao književni kritičar, Skerlić je, možebiti, u pravu kad ocenjuje gro omladinske poezijekao lošu kopiju zapadne romantičke škole. No, upravo kao književni kritičar svoga doba, on nijemogao imati sociološke uvide našega vremena, tj. nije mogao znati da je u jednom književnompokretu (dakle, duhovno-kulturnom pokretu) od suštinskog značaja upravo ono što nadilazi nivoknjiževne škole, ono što se tiče pogleda na svet. To u srpskome romantizmu (i ne samo srpskome)nisu pojedine pesme, već upravo njegov patriotsko-nacionalistički zanos. Doduše, kao što smo videli,Skerlić je na drugome mestu upravo taj nacionalizam označio kao glavnu odliku romantičkog duhakod Srba. “Pesnici su rodoljubivi, pevaju Kosovo i podstiču na drevne borbe, ali ono što ih najvišezanima to je strast koja bukti, ‘sveti plamen’ u srcu koji sažiže njihove vrele duše. Bilo bi pogrešnoreći da su oni isključivo lirici koji se povlače ‘u kulu od slonove kosti’ i sa visine gledaju na strastii borbe svoga doba. Oni su neprestano u tradicijama našega XVIII veka i njegove književnosti na‘polzu naroda’ i shvatanja da pisac treba da bude ‘roda nastavnik’. Oni vole Šilera, Hajnea, Petefija,pesnike slobode i akcije oni čitaju i prevode Tendenzpoesie Mlade Nemačke”. (1971b: 88/89)Uostalom, kako Skerlić navodi, i iz samih omladinskih krugova potekle su odmah kritikeromantičarskog sentimentalizma - naravno, sa patriotskih i narodnosnih pozicija. Takva kritika je oko1870. godine prerasla u pravi antiromantičarski “krstaški rat” zatočnika socijalne i političke poezije.

Omladinska pesnička škola je, dakle, u svojoj romantičkoj strasti zaboravila veliki nacionalniinteres; ali, srpski romantički duh je upravo dao snagu nacionalnom zanosu. Poezija je možda timeoštećena, ali je nacija konstituisana, ili skoro konstituisana!

4. Kako stoji stvar sa novijim istraživanjima srpskoga romantizma? Prema Miodragu Popoviću,srpski romantizam može se podeliti na dve faze: rani ili patrijarhalni romantizam, i građanskiromantizam.

4.1. U prvoj fazi, tj. u fazi patrijarhalnog romantizma, dominira patrijarhalna ustanička heroika,koja se - preko junačke pesme ustaničkih pevača - naslanja na narodnu junačku pesmu. Dela Vuka

15 Već smo pomenuli ovu vezu. Anderson kaže da su Liberalizam i Nacionalizam “zvezde bliznakinje” 19. veka.(Anderson 1998: 100)


Karadžića, prote Mateje Nenadovića, Sime Milutinovića Sarajlije i Njegoša neposredno su nadahnutausmenom narodnom književnošću i nemirnom stvarnošću ustaničke Srbije. (Popović 1985, I: 34-41)Veza između usmene narodne epike, koja je u 18. veku postala “centralna nacionalna literatura”,a u ustanku 1804-1815. “glasnik i instrument nacionalne (i socijalne) revolucije” (I: 13), s jedne,i romantičke književnosti prve faze, s druge strane, omogućena je i činjenicom da su ustanički pevačii sami “dali romantičarski polet usmenoj epskoj poeziji” (I:17), tj. da je epska pesma već imala tipičnoromantički senzibilitet i romantičku viziju narodne istorije.

Zanimljivo je Popovićevo mišljenje da je za razliku od slavenoserpske književnostii “regionalne katoličke (hrvatske) književnosti”, koje su razdvajale konfesije i narode (Srbe i Hrvate),usmena književnost u eri romantizma bila “most između Srba i Hrvata”. O tome svedoči i činjenica daHrvati prihvataju kao svoje mnoge pesme koje je Vuk zabeležio u Srbiji, te da je on u svoje zbirkeuvrstio i pesme koje je čuo od ličkih i dalmatinskih katolika. U ovom elementu usmeno pesništvo je“prethodilo romantizmu kod Srba, odnosno ilirizmu kod Hrvata, eposi u kojoj su skinute gvozdenezavese između srpske i hrvatske književnosti”. (I: 14)

4.2. Drugu fazu srpskoga romantizma - romantizma građanskoga doba - nosi mlada generacija,pobunjena protiv graždanskoga konzervativizma ugarskih Srba, protiv Meternihovog režima i protivknjiževnog sentimentalizma. Dok se romantizam herojsko-patrijarhalne faze zasnivao na kulturirazvijenoj pod turskim ropstvom, doba mladih romantičara bilo je “izrazito sitnograđansko”. Kulturnihorizont ruba evropske kulture, makar i palanačko-malograđanski, ipak je uslovio izvesno lirskoprofinjenje književnoga izraza, “sa više stranih primesa”. (II: 10) Ta nova faza romantizma, višeevropska i građanska, i sa više evropskih književnih uticaja, sa “starim” romantizmom deli ipaktradiciju narodne poezije i nacionalne heroike. Drugim rečima, i ovo romantičarsko doba, takođeu znaku artikulisanja nacionalne i građanske svesti, moralo je negovati buntovničko-rodoljubivevrednosti i herojske ideale.

Za razliku od slavenoserpskih pisaca, koji su pod herderovskim talasom takođe bili okrenutinarodnom duhu, ali za koje su hajduci pre razbojnici nego simboli slobode (II: 26), romantičarimnogo intenzivnije vezuju nacionalni identitet kako za istorijsku stvarnost tako i za njenu mitološkutranspoziciju, veli Popović. “Tragajući i mitskim putem za istorijskim identitetom naroda, romantičaripresađuju u duh srpske nacije i narodnu sklonost ka mitskom mišljenju. Oni se često vraćaju početku,prvotnom, to jest preturskom dobu nacionalne egzistencije i u njemu traže narodno biće. Njima je, presvega, stalo do iskonskog narodnog duha. Poetiku narodne poezije, između ostalog, prihvataju zatošto smatraju da je ona njegov najpuniji izraz”. (II: 28) Otuda izvesna mitologizacija “zlatnoga”nemanjićkog doba, te mitološka idealizacija hajduka i ustanika. Otuda i netrpeljivost prema svemu štoje tursko i muhamedansko: “Iracionalne mitske inspiracije unose u riznicu srpske romantike, kada jereč o Turcima, i izvesne nehumane, odnosno osvetničke tendencije, koje njoj inače nisu svojstvene.Negativna posledica ovog iracionalno-mitskog, dakle, neistorijskog sagledavanja sudbine srpskognaroda pod Turcima biće netrpeljivost prema islamu uopšte. Ona će dovesti do izopćenja istorodnogmuhamedanskog stanovništva iz srpske nacije, kao i do stvaranja duhovnog i političkog jaza izmeđupravoslavaca i muhamedanaca. Netrpeljivost prema islamu, odnosno prema svemu što podseća natursku feudalnu vlast u našim krajevima, dovešće i do varvarskog uništavanja dragocenih spomenikaislamske kulture u Srbiji”. (II: 28)

4.3. Protivrečan u pogledu odnosa prema drugim nacijama - kao i u svemu ostalome -romantički pokret iznedrio je književnost potpuno određenu nacionalnom oslobodilačkom borbom:vojvođanski Srbi, a i drugi slovenski narodi, suprotstavljaju se mađarskoj kulturi; Srbi pod Turcimasuprotstavljaju se tradicionalnoj dominaciji grčko-cincarske kulture. Sasvim razumljivo, mržnjaprema Turcima zasenjuje sve ostale odnose. Naime, formiranje srpske nacije sa odgovarajućomnacionalnom svešću, artikulisanom u književnosti, kod Srba je vrhunilo tek posle 1848. godine,odnosno “posle Bahovog apsolutizma, u doba ujedinjene omladine srpske i pune pobede romantizmau književnosti”. (II: 43) Srpsko kulturno buđenje nužno je povezano s nacionalnom emancipacijom,kao što je politička liberalizacija skopčana s idejom narodnoga duha, a književna vizija slobodes nacionalnom mitologijom. “Sve do kraja epohe, do Berlinskog kongresa, 1878, nacionalnom


oslobođenju i ujedinjenju bio je podređen sav javni i kulturni život Srba i u Austriji i u Srbiji...”.(II: 46) Opšte oduševljenje tradicionalnom narodnom kulturom i često prenaglašeno “traganje zanarodnim duhom naše lirike i književnosti”, moglo bi se - smata Popović nazvati “nacionalnimutilitarizmom”. (II: 49) Oduševljeno uronjeni u nesumnjivo anti-tursku narodnu poeziju, a suočeni sazlodelima turskih silnika, “pesnici daju oduške svom raspoloženju u stihovima iz kojih izbija divlja,uraganska mržnja prema tlačitelju sirotinje raje, strašnija no ona koju smo sretali kod pesnikaustanika. Iz istih razloga, nemoćna i zato krajnje isključiva, mrzeći sve muslimansko, cela generacijasanja o krvavoj odmazdi nad Turcima. (...) Istorijski netačno informisani, romantičari u žaru borbeznaju samo za tursko varvarstvo te sa mnogo patetike šire legendu o strahotama petovekovnogropstva”. (II: 48)

4.4. No, romantizam je, s druge strane, doveo i do egzaltiranog približavanja Srba i Hrvata, presvega na bazi “zajedničkog” narodnog jezika (štokavskog), i dela narodne poezije. Približavanjepodstiču mladi hrvatski intelektualci okupljeni u ilirskom pokretu, koji, prema Popoviću, zagovara“unitarističku koncepciju naše kulture i književnosti”. (II: 30)

U svakom slučaju, zahvaljujući njihovom naporu, “na planu literature doći će do tesneknjiževne saradnje i naglog međusobnog približavanja hrvatskih i srpskih pisaca baš u romantizmu,kao dobu opšteg poleta i vere u slobodu i napredak”. (II: 30) Popović je mišljenja da ova idejao nacionalnom jedinstvu dva srodna naroda, tj. ideja o jedinstvenoj jugoslovenskoj naciji “nije imaladublje korene u društveno-ekonomskoj i nacionalno-političkoj realnosti srpskog i hrvatskog naroda”(II: 31), da, dakle, nije bila izraz jedne real-politike, već romantičarske potrebe za probijanjem svihograničenja konkretnog realiteta i refleks nužne zajedničke borbe protiv nemačkog i austrijskogjarma. Osim toga, tridesete i četrdesete godine 19. veka iznedrile su i srpski romantičarskinacionalizam, tj. romantičarsku borbu za buđenje i “jačanje srpskog nacionalnog osećanja”.

U to doba, hrvatski nacionalni interesi bivali su prepokrivani idejom jugoslovenstva; u 20. vekusu pak srpski interesi artikulisani u formi jugoslovenstva. Danas se, rekao bih, ispostavilo da je srpskaračunica bila istorijski pogrešna, što, naravno, ne amnestira srpske kratkovide i tupave političare, kojisu - umišljeni i uvereni da oni tu grešku mogu ispraviti - kumovali kako nacionalnoj katastrofi takoi tuđoj nesreći.

5. Nema nikakve sumnje da su važnu ulogu u svekolikom romantičkom kulturnom dešavanjumorali igrati popularni i naširoko čitani pesnici poput Branka Radičevića, Zmaja, Đure Jakšića, LazeKostića... No, potpuno je izvesno da poseban značaj - s obzirom na intenzitet i širinu uticaja, naizuzetno mesto i funkciju u tradicionalnom folklornom kao i u savremenom institucionalnomobrazovanju generacija i u kulturi uopšte - ima Njegošev Gorski vijenac (1847). Sa naše tačke gledištato delo je još pogodnije za ispitivanje utoliko što se u njemu ističe upravo religijska crta nacionalnogropstva, oslobođenja i preporoda - religijska komponenta nacionalnog identiteta. Gorski vijenac - zakoji neki smatraju da predstavlja najznačajnije delo srpske književnosti, a neki misle i da je to najvećepesničko ostvarenje kod Južnih Slovena - jeste romantičarsko delo po svom jezičkom biću, popoložaju i ulozi glavnoga lika, te po dominantnom motivu nacionalno-religijske borbe protiv“poturica”.

Ovde će izostati izlaganje o posebnim pitanjima tumačenja smisla građe i forme ovoga većmnogo puta analiziranog i interpretiranog dela. Iz polemičkih razloga, istaći ću samo dva“spoljašnja”, no iz sociološke perspektive možda najznačajnija toposa, svestan da “njegošolozi” neopraštaju neovlašćeno zalaženje u vode njihovoga zabrana ni mnogo dubljim zahvatima od ovogakoje ja preduzimam.

5.1. Da srpski romantizam nije u svom nacionalnom pregnući neki naročiti nacionalističkiegzemplar i izuzetak svedoči i činjenica da je skoro u isto vreme kada i Gorski vijenac napisani Mažuranićev spev Smrt Smail-age Čengića (1846), sa identičnom tematikom i identičnomdruštveno-istorijskom funkcijom. Neka je i tačna Flakerova ocena da se ovaj spev “ni po svojojzatvorenoj kompoziciji ni po svojoj metaforici, a napose zbog izostajanja lirskog načela, ne možesmatrati izrazito romantičarskim djelom”. (Živković 1985: 682) Moje je mišljenje da se romantičkom


modelu bliski Gorski vijenac, s jedne, i Smrt Smail-age Čengića, kao tipično delo hrvatskoga ilirizma(hrvatskoga društvenog i kulturnog preporoda) koje nije “izrazito romantičarsko delo”, s druge strane,mogu - po društveno-istorijskoj i kulturno-duhovnoj funkciji koju su imali u svojim narodima-nacijama - smatrati romantičarskim tvorevinama u najširem smislu, ili da se bar mogu upoređivati potoj istoj funkciji, ma kako je imenovali u književnoistorijskom tipološkom smislu. To upoređivanjei izjednačavanje po društvenoj i duhovnoj funkciji možda nije od interesa za nauku o književnosti, alije od velikog je značaja za svrhe ovoga rada.

5.2. Drugi važan polemički topos počiva na mogućnosti razlučivanja estetske vrednostii društvene funkcije jednoga književnog umetničkog dela. Naime, rasprava koja se povremenootvarala u jugoslovenskoj kulturnoj javnosti, i koja je pažljivom analitičaru nagoveštavala mogućnostbalkanske krize, počivala je, a i danas počiva, na strastvenom osporavanju ili odbrani estetskevrednosti Gorskoga vijenca - u zavisnosti od nacionalne pozicije učesnika u debati, tj. u zavisnosti odprihvatljivosti ili neprihvatljivosti tematike i kulturno-istorijskog smisla Gorskoga vijencau pojedinim kulturnim, nacionalnim, verskim sredinama. Naime, uvek se radilo o tome da li je ovodelo pogodno za nastavu u muslimanskim školama u Bosni. Muslimani su smatrali da je delonepodobno jer je nacionalističko i bezvredno, a Srbi da je pogodno jer je kulturno-istorijskiutemeljeno i izuzetno vredno. Ja ovde neću izricati sudove. Ali, podsećam da tek dobra istorijskadistanca omogućava opšte prihvatanje i velikih dela svetske kulturne baštine; da se neka velika dela,i pored nesumnjive umetničke vrednosti, ne preporučuju svim uzrastima zbog svoje tematikei autorovog stava prema određenim civilizacijskim vrednostima; da su nacionalne svesti ranjive, a naBalkanu posebno, i da toleranciju koja se zahteva od drugih treba iskušati na sopstvenom slučaju.Najzad, ako ne dolazi u obzir odricanje od najboljeg dela sopstvene umetničke baštine, treba znati barto da se društvena, kulturna i duhovna funkcija velikih dela kulture menja prema društvenim,kulturnim i duhovnim okolnostima, nezavisno od fiksiranoga teksta, te da puni smisao jednoga delapodleže različitim tumačenjima i ocenjivanjima. Gorski vijenac konstituiše srpski nacionalni identitetisticanjem njegovoga hrišćansko-pravoslavnog bića; istovremeno, on negativno konstituiše i versko,sada i nacionalo biće bosanskih Muslimana, nekadašnjih “poturica”, sada Bošnjaka. Jedan je Bog, alisu religijske i konfesionalne kulture različite. Jedna je “lepota”, odnosno estetska vrednost, ali jeraznovrsna građa koju stvaralac umetnički oformljuje - transformiše.16

5.3. Poznata engleska slavistkinja Silija Hoksvort (Hawkesworth) nije mogla da ne pomene ovadva klasična književna dela, za koja smatra da su svojim stavovima uticala kako na usmenu epskutradiciju 19. veka, tako i na obrazovanje i vaspitanje učenika koji su ih imali kao obaveznu lektiruu svojim školskim programima. Njegošev Gorski vijenac se, po autorici, može definisati kao nekavrsta izveštaja o “unutarnjoj vrednosti crnogorske kulture i o apsolutnom imperativu njenogaočuvanja po svaku cenu”, koji je podržan prodornim slikama kontrasta između grubih alisamokontrolisanih Crnogoraca i raspusnih “Turaka”. (Hawkesworth 1995: 214) Mažuranićev spevSmrt Smail-age Čengića, pak, jeste “primer sasvim legitimne manipulacije istorijskim činjenicama”u interesu smisla samoga dela. “Glavni lik, odnosno istorijska figura poznata sa svoje razumnelokalne vladavine, portretisan je kao tiranin”, koji prekoračujući granice “prihvatljivog” nasiljapribavlja sebi prerogative božanskog delioca pravde. (215)

Na osnovu neposrednog učinka samoga teksta može se, smatram, slobodno pretpostaviti da jeMažuranićeva namera bila - i Njegoševa, uostalom - da “Turke” predstavi kao neizmerno suroveneprijatelje “časnoga krsta”. I, ako bismo ova dva dela upoređivali po pogrdama upućenim na račun“Turaka”, morali bismo konstatovati da se nimalo ne razlikuju kako po svojoj intenciji tako i po 16 Slobodan Jovanović smatra da je Gorski vijenac umetničko delo sa ozbiljnim etičkim rascepom. Njegoša je,kao hrišćanina i kaluđera, mučio “problem Zla u svetu. Ali ma koliko da je borbu protivu toga Zla smatraonajsvetijom dužnošću prema Bogu, on se u Gorskom vijencu ipak pomirio s pokoljem poturica kao s političkomnužnošću. Radi uspeha našega naroda u borbi s Turcima, njegov vladika Danilo posle dužeg kolebanja nalazi, datakvo zlo kao što je tursko nečoveštvo valja suzbijati svima sredstvima, pa čak i onima koja bi s moralnoggledišta bila nedopuštena. Taj zaključak ne može se složiti s hrišćanskom etikom; on se da braniti jedino u imenacionalnih interesa i političke celishodnosti”. (Jovanović 1991: 12, II, 569)


svojim socijalnim i potencijalnim vaspitno-obrazovnim efektima. Nevolja je i u ovom slučaju što suse kod Srba nerazlučivo isprepleli epos i stvarnost. Utoliko je i Mažuranićev (a zašto ne i Njegošev?)postupak literarne prerade istorijskih fakata legitiman samo sa stanovišta legitimnog čitanjaknjiževnosti kao književnosti, a ne kao istorije - kako se inače ona kod Srba tradicionalno čita. Da jefenomen “istrage poturica” ostao samo literarni motiv, a ne i istorijska, sudbonosna odluka, možda bise sa više sreće i evropskih izgleda i Srbi međusobno prepoznavali kao pripadnici jedne nacijerazličitih veroispovesti.17 Ali, ta priča danas, posebno u vreme konstituisanja još nekih “zakasnelih”nacija, više nema nikakvoga smisla. Može li se nekome zabraniti da se prepoznaje u ovome ili onomekulturno-nacionalnom identitetu, i naložiti da se prepoznaje u onome u čemu se, naprosto, neprepoznaje!?

3. Noviji radovi o identitetu srpske književnosti

1. Najnovije nacionalno buđenje Srba nije moglo ostati bez književno-teorijske elaboracije(svejedno da li je ona podrška, analiza ili kritika). Pri kraju ratnoga vrenja u Hrvatskoj i BiH, pojavilesu se knjige dvojice teoretičara i istoričara srpske književnosti, Petra Milosavljevića (1995) i JovanaDeretića (1996).

2.1. Petar Milosavljević je svoju knjigu Srpski nacionalni program i srpska književnost sačiniood tekstova nastalih od 1992. do 1994, kao izraz nastojanja da se “korpus srpske književnosti shvatikao celina, da se on sagleda u svetlu srpskog nacionalnog programa i da se ukaže na potrebuobnavljanja srpske filološke tradicije koja je u drugoj Jugoslaviji bila ozbiljno ugrožena”.(Milosavljević 1995: 9) No, Milosavljevića pre svega pokreće jedan ateorijski motiv: on želi da ukažena one sile koje “nastoje da vojnički i politički razbiju srpski narod, da mu suze i skrate životniprostor” i koje “teže da postignu iste ciljeve i u oblasti srpske književnosti”. (8) Svoje namere oncentrira oko tri problema: nastava srpske književnosti, koncipiranje jedne obuhvatne antologije srpskepoezije, izučavanje odnosno istorija srpske književnosti.

Autorova osnovna teza je da je raspad Jugoslavije započet najpre u književnosti, izmeđuostalog, hrvatskim programom razdvajanja srpske, hrvatske i slovenačke književnosti, i preuzimanjemdubrovačke književnosti u korpus hrvatske književnosti, tj. dobrovoljnim odricanjem srpskihistoričara od dubrovačke književnosti. Milosavljević se zalaže za izučavanje i prikazivanje celinesrpske književnosti - od srednjeg veka do danas - ali i za uključivanje u njen korpus ne samo svih onihkoji su se osećali kao Srbi, već i svih onih koji su “nesumnjivo prisutni” u srpskoj književnosti, jer suživeli u srpskoj sredini i “ostavili u njoj značajne književne tragove" (premda pripadajui književnostima drugih naroda). Njihovo prisustvo ne samo da ne ugrožava autonomiju srpskeknjiževnosti, smatra on, već i potvrđuje njen “identitet, njenu celovitost i posebnost”. Milosavljevićveli da njegova koncepcija ne “želi da prema savremenim podelama kroji sliku prošlosti srpske

17 Povodom teze o podvojenosti u srpskom nacionalnom biću na klerokratsko-graždanske evropeiziranekrugove, s jedne, i graničarske mase u Austriji odnosno Srbe u Turskoj, Miodrag Popović postavlja jednozanimljivo pitanje: “nije li i polarizacija srpskih pisaca prve polovine XIX veka na prosvetitelje i romantičare,na svoj način, između ostaloga takođe bila izraz ove opšte polarizacije u srpskom narodu na pripadnike ‘nove’ i‘stare’ svesti”. (Popović 1976: 94) Antipagansko, hristijansko evropejstvo Dositeja, Stratimirovića i Mušickog,protiv paganskog narodnjaštva Vuka i Njegoša! Popović ide i dalje kada pita da li je “ovaj sukob izmeđuDositeja i Njegoša, kao polemika oko mitskog i racionalnog, okončan ili se prećutno nastavio do naših dana”.(96) Na ovo veoma dobro postavljeno pitanje odgovara naša sukobljena sadašnjica, sa i dalje sukobljenim“Evropejcima” i “nacionalistima”.

Ovde bih mogao podsetiti da i Entoni Smit smatra kako je suprotnost između neoklasične prosvećenostinadahnute racionalizmom i medievalističkog romantizma znak dubljeg “kulturnog i društvenog rascepa dvejuetničkih baza i puteva u formiranju nacija, iz kojih se pojavljuju dva radikalno različita pojma nacije”. (Smith1991: 91) Nije naodmet reći i to da je ovaj medievalizam u osnovi bio “književni medievalizam” (88), odnosno“medievalistički književni istoricizam” (90), koji je davao pojmove, simbole i jezik nacionalno-državnimaspiracijama i ideologijama etničkih zajednica.


poezije”, ona niti prisvaja ono “što srpskoj literaturi nije pripadalo, niti hoće da iz političkih, verskihili drugih razloga otuđuje nešto što je duhovno dobro izniklo iz bića i tradicije srpskog naroda”. (41)18

Autor detaljno dokumentuje svoj nalaz da su se u periodu između drugog svetskog ratai najnovijih balkanskih ratova glavne srpske nacionalne institucije praktično, u svojim kapitalnimedicijama, saglasile “u stavu da je narodna poezija zajednička sa Hrvatima, a da je dubrovačkaknjiževnost samo hrvatska”, čime su napustile “modele istaknutih srpskih filologa 19. i 20. veka”,prihvatajući hrvatski model i hrvatsku strategiju. (51) Ključni momenat jeste prihvatanje verskogkriterijuma, kojim se iz srpske književnosti - uz retke izuzetke - isključuje književnost Srba katolikai Srba muslimana (što je potpuno suprotno od vukovskog romantičkog pribiranja Srba triju zakona:grčkoga, rimskoga i turskoga). Glavnu ulogu u proširivanju hrvatske nacije i hrvatske književnosti naštetu srpske nacije i srpske književnosti - kao posledica izjednačavanja katolicizma sa hrvatstvom (alii pravoslavlja sa srpstvom) - odigrao je ilirski pokret, smatra Milosavljević. Preispitujući povesnuulogu ovoga pokreta, autor ističe da on nije samo hrvatski, kako se prikazuje, već da su u njemuučestvovali i mnogi Srbi (kao i u pokretu slovinstva, panslavizma), ali da je, paradoksalno, ilirizamdugoročna austrijska strategija, sračunata na gušenje preporodnog pokreta kod Srba u 18. i 19. veku,i “razjedinjavanje naroda i književnosti na prostoru srpskog jezika” - po kriterijumu pisma, zatim,kroatizacijom dubrovačke, dalmatinske, bosanske i slavonske književnosti, tj. hrvatskim prisvajanjemknjiževnosti Srba katolika, i pravljenjem diskontinuiteta u istoriji srpske književnosti .

Kada zaključuje da je srpska literatura tokom istorije naknadno menjala svoj obim,izneveravanjem srpske filološke tradicije i prihvatanjem hrvatske strategije, Milosavljević - mnogorealnije nego u svojoj varijanti teorije zavere - okrivljuje srpske kulturne i nacionalne institucijei srpsku filologiju za iskrivljavanje sopstvene kulturne tradicije i krnjenje nacionalnog identiteta. Onsmatra očiglednim da su razlozi ovakvome postupanju političke prirode, i da nisu nestali sa savremenepolitičke scene. Uostalom, o tome svedoče i nastavni programi srpske književnosti, preko kojih se,smatra autor, takođe srpskoj književnosti oduzimala dubrovačka književnost, narodna (a u perspektivii srednjovekovna) proglašavala nesamostalnom, a pripremalo se čak i otuđivanje crnogorskei bosanskohercegovačke književnosti. “Jednom reči, preko nastavnih planova, čini se sve da se srpskaknjiževnost, jedna od najvećih tekovina srpskog naroda, bitna za njegov opstanak, suzi i skrati”. (121)

Milosavljević ističe da se “reintegracija srpske književnosti i reintegracija srpske filološketradicije mogu ubrojiti među glavne zadatke srpske filologije narednih godina i decenija” (66). Za toje, po njemu, neophodno definitivno i stvarno napuštanje jugoslovenskog programa (prvenstvenou filologiji, gde je uostalom i začeta jugoslovenska ideja) i “preorijentacija na srpski program” - “sašto više obzira i sa što manje žrtava”. (83)

2.2. Jovan Deretić, u knjizi Put srpske književnosti: identitet, granice težnje, pokušava daodgovori na pitanje o granicama srpske književnosti i o njenom unutrašnjem jedinstvu. Naravno, ninjegovo traganje za identitetom srpske književnosti nije moglo prevideti ateorijsku dimenziju ovogaproblema, tj. problema konstantne upotrebe književnosti u predistoriji i istoriji literarno konstruisaneJugoslavije: “U književnosti je započelo njeno stvaranje, na problemima oko književnosti započelo jei njeno razaranje. U početku beše književnost. Na kraju isto tako”. (Deretić 1996: 8)

2.2.1. Deretić prihvata stanovište da je glavni tvorac (nacionalne) književnosti “kolektivnistvaralački subjekt” - narod, i da je književnost jedna od najvažnijih nacionalnih ustanova.19 Evropski 18 Milosavljević smatra da mu je pošlo za rukom da sagleda “logos zbivanja i u oblasti proučavanja književnosti,ali i u oblasti nacionalne politike. Jer je lako predvideti: ako danas izostaviš iz srpske književnosti Gundulića,sutra ćeš morati da izostaviš Andrića, ako danas izostaviš Njegoša, sutra ćeš izostavljati Bećkovića. Ako seSrbima, uz njihov pristanak, oduzima renesansa, a istovremeno im se kaže da su pesme o Kosovu, ili ooslobođenju Srbije, srpskohrvatske a ne srpske, onda Srbi i nemaju razloga da kao samostalan narod postoje, jeri nemaju vlastitu kulturu, ili je njihova kultura nešto sitno i beznačajno". (135)19 Deretić je mišljenja da su za očuvanje identiteta jednog naroda neophodni: politička forma zajedničkog života,tj. država, i svest o identitetu, tj. književnost. Dešava se da ta dva momenta idu ruku pod ruku: “Tako sedogodilo i u nemanjićkoj i u postnemanjićkoj Srbiji i, u izmenjenim prilikama, u doba turske vlasti. Kod


književni internacionalizam svetske književnosti imao je, posebno od vremena romantizma, svojpandan u “književnom nacionalizmu”. Ono nacionalno u književnosti (pored književnog i istorijskog)jeste njen konstituens: “Nacionalni identitet jedne književnosti bio bi skup osobina koje tu književnostčine književnošću tog naroda”. (34/35) Taj identitet je mnogo lakše doživeti nego “precizno opisati”,smatra autor, navodeći jedan pokušaj određivanja specifične suštine (i razlike) velikih evropskihnacionalnih književnosti, koji se - po mom mišljenju - graniči sa konceptualizacijom stereotipâ.20

Uviđajući i sam da “nema nijednog obeležja koje možemo pripisati bilo kojoj literaturi kao njenoisključivo svojstvo”, i da umesto za karakterističnom osobinom “treba tragati za odnosima kojipovezuju razne osobine u jednu celinu” (42), Deretić polazi od pozajmljnog pojma “književnenacionalnosti”, koji pretpostavlja skup integrativnih elemenata jedne nacionalne književnosti,centriran oko jezika: “Književna nacionalnost bila bi primarno književno opredmećena samosvestzajednice; nju čine dva bitna elementa: prvo, književna predstava koju je data zajednica izgradilao sebi samoj, književno artikulisana svest naroda o vlastitom identitetu; drugo, svest književnostio sebi samoj, o svojem imenu, o svojim počecima, o svojim tradicijama”. (48) Po sebi se razume da jeodređivanje nacionalnog bića jedne književnosti skopčano sa teškoćama identifikovanja,razgraničenja, i sa mogućnošću različitih interpretacija, pre svega zbog konstitutivne uloge odnosaprema drugim i “tuđim” književnostima.

2.2.2. Kad je reč o istoriji srpske književnosti, Deretić takođe smatra da je Skerlić-Popovićevapodela srpske književnosti na staru, narodnu, dubrovačku i novu, sa posebnim metodološkimpristupima, utrla put sintetičkoj koncepciji jugoslovenske književnosti, koja je potisnula kako staru,nedorađenu srpsku koncepciju, tako i filološku, srpskohrvatsku koncepciju. Jugoslovenska koncepcijaje korpus srpske književnosti ostavila bez dubrovačke književnosti, sa političkom tendencijomisključivanja katoličke i muslimanske srpske, pa čak i crnogorske književnosti. Što se još uvekotvorenog pitanja dubrovačke književnosti tiče, Deretić smatra da je ona po svojim istorijskimi filološkim korenima srpska, po svom identitetu slovinska, odnosno južnoslovenska, ili barsrpskohrvatska, da je kao književnoistorijska formacija dalmatinska, a po osnovnom pravcu svogkasnijeg delovanja u osnovi hrvatska. (144)

2.2.3. Srpska književnost, koja je igrala značajnu ulogu u konstituisanju srpske nacionalnesvesti i u nacionalnoj emancipaciji, prepoznaje svoje slovensko poreklo u spisima svete braće Ćirilai Metodija, ali i srpski početak u istorijskom delu Nemanje i Save. Stara srpska književnost bliska jestaroj ruskoj književnosti po tematskom etnocentrizmu i po obuzetosti “kolektivnom sudbinomvlastitog naroda, njegovom istorijom”. (110) Glavni zaokret započeo je Dositejevim raskidom satradicijom, a vrhunio sa Vukovom zamenom tradicije srpske pisane književnosti tradicijom narodneknjiževnosti, posebno narodne poezije.21 Usledio je sukob romantičkog narodnjaštva i srpskogevropejstva, i traganje za novim identitetom: “Srpsku književnost možemo svrstati u literatures naglašenim osećanjem vlastitog identiteta”. (124) Doduše, u pitanju je dvojstvo srpskogi slovenskog (kasnije jugoslovenskog) identiteta. Ovaj drugi imao je svoju praformu u književnom“slovinstvu” i, potom, “ilirstvu”. Ta integralistička koncepcija porodila je prve dve Jugoslavije.

Kao tipična književnost “diskontinuiranog razvitka” i kašnjenja za glavnim tokom evropskeliterature, (stara) srpska književnost bila je najpre obeležena nefikcionalnošću, tj. didaktičko-prosvetiteljskom i istoriografskom ulogom. Istoričnost je bitna odlika i nove srpske književnosti, kojavrvi od nefikcionalnih žanrova, sa preovlađujućom strukturom hronike. Za tu njenu osnovnu strukturu nedržavnih naroda za stvaranje nacije dovoljna je i sama književnost”. (130) Ali, jezik sam, bez književnosti, pani usmena književnost, kao da nisu dovoljni.20 Tako je francuska književnost prevashodno “socijabilna ili socijalna”, italijanska “umetnička”, španska“viteška”, engleska “individualistička”, nemačka “filosofska”… Onoga ko sa simpatijama gleda na ovakvepojednostavljene etikete upozoravam da bi, konsekventno, morao blagonaklono gledati i na obeležavanje srpskeknjiževnosti jednostavnom odredbom: “nacionalistička”, “etnocentrička”, “mitološka”, “kolektivistička” ili,možda, “istoriografska”.21 Danas neki smatraju da je taj zaokret, u stvari, početak srpske kulturne i nacionalne katastrofe. Međukritičarima ove vrste Svetislav Basara je svakako jezički najoštriji, ali i najduhovitiji.


Deretić rezerviše naziv “književnost kao istorija”. (203) Da li je srpska književnost, i kada, odfunkcionalne, pragmatične književnosti postala “književnost kao umetnost”? Deretićev odgovor jeipak nedvosmislen: “Specifičnost srpske književnosti, kao literature malog, često ugrožavanognaroda, sastoji se u tome što je njoj istorija retko kad dopuštala da se otrgne od svojih izvora, da seoslobodi svoje osnovne, nacionalne, društvene, pragmatične funkcije i da pođe putem vlastitogumetničkog samoostvarivanja, što je ona stalno iznova proživljavala grčeve rađanja i nesigurnostpočetaka. Tom stalnom rvanju s istorijom ona duguje neke od svojih najvećih dometa, ali i mnogesvoje velike poraze”. (210/211) Srpska književnost je bila raspeta između domaćeg i stranog, tj.nacionalnog i internacionalnog, usmene i pisane tradicije, istorijske i “putničke” tradicije, tj. između“književnog nacionalizma” i “književnog kosmopolitizma”. No, i prosvetiteljska i istorijska i usmenatradicija srpske književnosti imaju jedinstveni osnov u narodu (kao objektu prosvećivanja, kaopredmetu prikazivanja i kao stvaralačkom subjektu): “Na osnovu toga možemo zaključiti da jeosnovno načelo srpske književnosti kolektivno, narodno načelo. Njena ključna reč, reč formula, jestereč narod”. (245) Drugim rečima: “Srpska književnost je po svom duhu narodna književnost”, (246)i ona se, uprkos napredovanju književnog individualizma u 20. veku, usredsređuje na problem“kolektivne sudbine naroda”. (247) Srpska književnost oduvek je počivala na pojmovima kao što su“narod”, “narodnost”, “nacija”, “srpstvo”, “Srbija”, a u doba “romantičarskog nacionalizma” njenonajdublje središte jeste “narodnost”, kao “suština naroda” (256), pa se ispostavlja da se gotovo svasrpska književnost 19. a i 20. veka smestila “između naroda kao puka i naroda kao nacije”. (257) Nimodernistički estetizam ni postmodernizam nisu uspeli, smatra Deretić, da pomrače činjenicu da jesrpska književnost imala svoje “najautentičnije stvaralačke trenutke u delima u kojima je bila najvišezaokupljena kolektivnom, nacionalnom sudbinom”. (263) Doduše, autor nastoji da ublaži svoju ocenuo etnocentričnosti srpske književnosti ističući njenu stalnu upućenost na prekoračivanje etničkihgranica i komuniciranje sa drugima. Ta upućenost proistekla je iz primarne odvojenosti od sveta,istorijske usamljenosti, a potom iz slovenske i hrišćanske ukorenjenosti srpske književnosti, koja seotvarala prema udaljenim ali i bliskim narodima, gradeći svojevrsni “književni orijentalizam”u svojim albanskim i turskim temama. Za razliku od stare, monoetničke književnosti, nova srpskaknjiževnost obležena je “tematskim multietnizmom” (328), a njena već izražena asimilativnasposobnost počiva upravo na svojstvima “multietničnosti i multikulturalnosti”. (326) Srpskaknjiževnost je, pored izrazitog osećanja nacionalnog identiteta, pokazala i uzorno “osećanje za drugekoje se rađa iz potrebe za tuđim narodima i kulturama”. (335) Deretić konstruiše i čitavu liniju ovenarodnosne orijentacije srpske književnoti, koja je od usredsređenja na vlastiti narod, preko starihi modernih naroda, te prostorno bliskih, pa malih i ugroženih dalekih naroda, došla do otkrića narodakao takvog, simbolizovanog - smatra on - u Pavićevim Hazarima.

2.2.4. Kao što smo videli, Deretić misli da su pretpostavke stvaranja Jugoslavije bileprevashodno “kulturološke, lingvističke, literarne, a nikako političke”, i da je činjenična srodnostjužnoslovenskih naroda, a pre svega Srba i Hrvata, osvešćena u književnosti Jadranskog primorja.Literatura je prethodila politici, a “ideja o jezičkom i književnom jedinstvu” jugoslovenskimpolitičkim programima i odgovarajućim političkim partijama. (156) No, umesto stvaranja zajedničkeknjiževnosti, koja je “ostala samo projekat”, stvorena je najpre zajednička država, koja je ostala samoistorija. U drugoj Jugoslaviji, književnost je, i pored partijskog nadzora, ostvarila najviše stvaralačkedomete, pa Deretić smatra da “socijalna istorija književnosti druge Jugoslavije predstavlja jedan odnajdinamičnijih segmenata ukupne istorije jugoslovenskog društva”. (172) Istovremeno, pisci suprednjačili u davanju tona nacionalnoj politici jugoslovenskih komunista: oni su “samo izletali”i “javno govorili i tvorili ono što su tajno pripremali kreatori partijske i državne politike”. (173) Takoje i krvava “drama raspada Jugoslavije” imala svoju pretpremijeru na poslednjem kongresu Savezaknjiževnika Jugoslavije u Mariboru: “Sve u svemu uzevši, književni faktor bio je nesumnjivo vrlobitan u istoriji stvaranja, trajanja i razaranja Jugoslavije. Uloga književnosti u tim procesima jeneobična i u mnogom pogledu atipična. Analogni primeri možda se mogu naći samo u istoriji malih,uglavnom nedržavnih naroda, kod kojih je literatura bivala po pravilu više oblik nacionalne delatnostinego autonomna umetnost reči. Delovanje književnog faktora bilo je naročito naglašeno u početnoji završnoj fazi, tj. u procesima stvaranja i u procesima razaranja zajedničke države. U oba slučaja reč


je o političkoj ulozi književnog faktora (...)”. (174/175) Deretić, pak, veli da politička dimenzijaangažmana književnih asocijacija u razaranju Jugoslavije nije imala i odgovarajući književni izraz, tj.da se u književnim delima isprva nije mogla naslutiti nastupajuća drama, bez obzira što sui književnici igrali važnu ulogu u njenoj pripremi. “U tim delima malo se govori o neuralgičnimproblemima u međunacionalnim odnosima”. (175) A i kada bi se pojavilo neko takvo delo, poputGolubnjače Jovana Radulovića, partijska vatrogasna reakcija bila bi oštra i sveobuhvatna. “Teku godinama koje su neposredno prethodile raspadu, književnost je postala glasna, često zaglušujućeglasna, a ta glasnost, kao i drugde u socijalističkom svetu, bila je uvod u samorazaranje tog političkogsistema za koji je karakteristično da je od početka izbegavao svaki otvoreni govor o sebi, svako javnoiznošenje stvarnih problema”. (176) Po autoru, književnost je doprinela propasti jugoslovenskogprojekta tako što je samo pripremila političko ujedinjenje, ali joj nije pošlo za rukom da i sopstvenomintegracijom u formi jugoslovenske književnosti omogući stvarno duhovno ujedinjenjejužnoslovenskih nacija u jednu književnu nacionalnost. Premda izmešane, srpska i hrvatska tradicijenisu mogle postati jedna kultura i jedan duh. Po mom mišljenju, u ovom Deretićevom shvatanju imanečeg paradoksalnog: prvo, previše se zahteva od književnosti očekujući da ona sama obavi velikipovesni posao duhovnog ujedinjenja; drugo, toj istoj književnosti “pripisuje” se samo mala pasivnaodgovornost zbog neuspešno odigrane uloge ujedinjenja, čime je poreknuta svaka njena aktivna ulogau rasturanju Jugoslavije. Drugim rečima, optužena je za neuspeh u velikom povesnom poslu i,istovremeno, amnestirana od svake konkretne istorijske odgovornosti.

3. Opšte je mišljenje da je identitet srpske književosti skopčan sa pojmovina naroda i istorije.Ona je bitno nacionalno utemljena i uvek okupirana istorijom i sudbinom sopstvenoga naroda. Takavprofil definitivno je oblikovan u doba romantizma, tj. romantičkog književnog nacionalizma, kojioduševljeno izjednačava epos i istoriju. Srpski istoričari i teoretičari književnosti imaju kritičkudistancu prema ovome nacionalizmu i, pre svega, prema nediferenciranom antimuslimanstvu. S drugestrane, oni imaju u vidu i činjenicu da je srpski romantizam, pored nacionalizma, pokazivao i izrazitojugoslovensku nastrojenost, te da je sa ilirizmom podstakao veliki jugoslovenski projekt.U najnovijim radovima, istoričari i teoretičari srpske književnosti, pored priznavanja njenoganarodnosnog usredsređenja, dele uverenje da je sudbina Jugoslavije bila primarno književno a tekpotom politički artikulisana, tj. da je Jugoslavija začeta u književnosti, ali i da je njen raspad započeou književnosti. No, oni ili nisu skloni da odgovornost za raspad pripišu književnosti, ili smatraju da je(srpska) komunistička politika svesno radila na razbijanju srpskoga književnog i time srpskognacionalnog bića.

4. Epski identitet

1. Uveren sam da se, na osnovu izloženog, s razlogom može postaviti hipoteza o epskoj osnovisrpskog nacionalnog identiteta, a da ta teza o epskom identitetu Srba ne bude samo još jedan stereotipmeđu već pobrojanima. Pretpostavljam da je ona dovoljno obuhvatna i da ima u vidu sve važnekonstitutivne momente: srpsku mitologiju i pravoslavnu religiju, narodnu književnost, romantičko-književnu viziju nacionalne istorije i nacionalnog bića. Dobrica Ćosić, koji slovi za glavnog današnjegsrpskog nacionalnog ideologa, o tome je napisao sledeće: “Pod primarnim srpskim identitetom danaspodrazumevam: vizantijsko-pravoslavno srednjovekovlje, čiji je vrh svetosavska duhovnost; sakralnograditeljstvo i umetnost narodnog stvaralaštva, čiji je vrh epska poezija; kosovske mitologeme;borbeno-oslobodilački epos; patrijarhalnu seosku civilizaciju; književno stvaralaštvo na vukovskimpostulatima”. (Ćosić 1998) Ako je konstrukcija ovoga identiteta neka vrsta društvene činjenice, ondase nad njom ne može ni veseliti ni očajavati, već se njeno značenje mora ispitivati u svimdimenzijama, ma kako one bile vrednovane.

Pokušaću, još, da pokažem kako se danas radi o ideološkoj re-konstrukciji i zloupotrebi izvorneromantičke konstrukcije epskoga identiteta Srba, odnosno identiteta koji je konstruisan u okvirima


romantičke epske slike sveta.22 Za te svrhe analiziraću četiri egzemplarna teksta: najpre prizivamu sećanje jednu entuzijastičku konstrukciju epskoga vidovdanskog identiteta (Miloš Đurić); iza toga,sledi kratak prikaz jednoga pokušaja naučnog opisivanja “epske duše” Jugoslovena (VladimirDvorniković); potom se izlaže primer kritičke dekonstrukcije epskoga identiteta u nekoj vrsti kritikeknjiževne romantičke ideologije (Slobodan Jovanović); najzad, prredstavlja se jedna kritička analizaknjiževne transpozicije nacionalne epike u nacionalnu mitologiju (Miodrag Popović).23

2.1. Ako je srpski nacionalni identitet, kao prevashodno epski, doista konstruisan tokom19. veka, počev od ustanaka protiv Turaka i tokom srpskoga romantizma, onda su balkanski ratovii najava Prvog svetskog rata - po svemu sudeći - prva velika prilika za “prizivanje” toga identiteta. Toprizivanje imalo je i svoj pokušaj filosofske elaboracije, u delu mladoga Miloša Đurića Vidovdanskaetika (1914). No, delo je pisano u probuđenom jugoslovensko-ujediniteljskom entuzijazmu, tako da sejednoj nesumnjivo srpskoj ideji i ideologiji pridaje aura jugoslovenstva; spis je objavljen u Zagrebu,u izdanju Srpskog akademskog društva Njegoš. Istorijske i duhovne okolnosti u kojima je delo nastalosasvim dovoljno objašnjavaju njegovu panjugoslovensku nastrojenost. Za puno razumevanjenjegovoga smisla valja pristupiti dubljoj interpretaciji.

2.1.1. Polazni filosofski stav Đurićev jeste promocija individualnog (personalnog) u posebnom(nacija), i promocija posebnog (narod, nacija) u opštem (čovečanstvo). Pojedinac se afirmišei ispunjava svoju životnu svrhu tako što svojim delima i životom obogaćuje “krug vrednosti svojenacije” i, posredno, čovečanstva. Nacija, pak, svoju kulturno-istorijsku besmrtnost, status dostojnesvetske “sunacije” i sopstveni “nebeski život” obezbeđuje stvaranjem originalnih kulturnih vrednostikoje prilaže sistemu opštečovečanskih kulturnih i duhovnih vrednosti. Ukratko, nacija živi i vredi“samo svojim nebeskim životom” (Đurić 1914: 8), tj. pobedom nebeskog načela nad zemaljskimnačelom posredstvom kulture.24 Ova mogućnost dosezanja nadzemaljskoga posebno važi za malenacije, izložene političkoj vetrometini, ukoliko udruže svoje prirodne talente, radne sposobnostii političko-državnu samostalnost.

Što se “Jugoslovena” tiče, oni su u pogledu doprinosa svetskoj tehničkoj, naučnoj, umetničkoji filosofskoj baštini još uvek “u stadiju potencijaliteta, u stadiju mirovanja latentnih energija”, (19) jerje - smatra Đurić - “narodna duša” jugoslovenskih plemena, kao proizvođač kulture, trpela dugopogubne uticaje sredine, opterećene fatalnim geopolitičkim položajem, borbama “rasa”, prekrajanjempolitičkih granica, razjedinjenošću, “razbraćivanjem” i asimilacijom, kulturnim uticajima jačihi porobljivački nastrojenih nacija - ukratko iznuđenom borbom za goli opstanak; osim toga,“raznarođena” i razjedinjena jugoslovenska plemena nisu mogla da nadvladaju svoje “regionalne

22 Inače samo preispitivanje nacionalnog identiteta ne bi moralo, po sebi, predstavljati neko zlo, pogotovu akookolnosti nalažu postavljanje određenih pitanja i razjašnjavanje izvesnih predstava i pojmova. Dušan Kovačevićo tome kaže: “Mi smo u stalnoj potrazi za izgubljenim identitetom. To nije nikakvo čudo. Ovde više od 50godina vlada laž i, naravno, svaka generacija pokušava da otkrije ima li u toj laži i nešto od istine”. (Kovačević1998)23 Da je ova knjiga posvećena samo problemu epskoga identiteta morao bih se baviti i mnogim drugim delima.Na prvom mestu tu je Cvijićevo antropogeografsko istraživanje psihičkih osobina glavnih tipova i varijetetaJužnih Slovena. (Cvijić 1966) Od savremenika, neophodno je bar pomenuti rasprave Petra Džadžića izdvoknjižja Homo balcanicus – homo heroicus (Džadžić 1994), o književnim temama, ali s obzirom na “njihoveistorijske, sociološke, psihološke, etnopsihološke, antropološke realitete” (5), o mentalitetu homo balcanicusa, ukojima je autor posebnu pažnju posvetio fenomenu “folklorno-mitske svesti”, te “nekim epskim stereotipima imnogim tradicionalnim zabludama” (6). Na žalost, od knjiga koje su predmet moje analize Džadžić obrađujesamo Testament Vidosava Stevanovića. Osim toga, istraživanje ovoga tipa nužno bi me dovelo na pragetnopsiholoških razmatranja (među njima i novijih studija domaćih psihijatara poput J. Strikovića i J. Marića),za koja nisam kompetentno obrazovan i za koja katkad nemam ni odgovarajuće strpljenje.24 Teza o duhovno-kulturnom nadilaženju prolaznosti i trivijalnosti pukog biološko-teritorijalnog opstankamogla bi se vazda održati, pod uslovom da se zemaljska dimenzija života shvati kao nužan preduslov nebeskihzahvata. No, valja imati na umu da se u herojsko-mitološkoj i hrišćanskoj tradiciji visina nadzemljskog dosežene nadgradnjom već poništavanjem zemaljske egzistencije.


i konfesionalne nacionalizme”, pa su uz nedostatak “organizatorne inteligencije, sa suvišedestruktivnih i zlo individualističkih svojstava svojih” dugo bili nesposobni za stvaranje“Jugoslovenske Nacije” (hrvatsko-srpsko-slovenačke), koja bi mogla da postavi temelje svoje države,“svoje specifične kulture, prave plodne, životvorne” (22), i da stvori “dovoljno kulturno društvo” (24)koje bi obogatilo opštu svetsku kulturu delima osobenog, a istovremeno sveljudskog“jugoslavenskoga duha”. Ali, i pored ovoga političkog hendikepa, Jugosloveni se mogu podičitii svetu preporučiti božansko-vilinskim delima “dovidovdanske, vidovdanske i povidovdanske lepote”:našim narodnim pesmama. U tim delima “herojskog deseterca” ožaljeno je “bolno stradanje i raspećevekovno Kosovskog Prometeja” i odslužen parastos “besmrtnim borcima za nacijine svetinje”, ali je,istovremeno, iznedrena i suptilna psihologija ljudske duše uz brojne “velike i slavne mudrostiživotne” koje su dostojne velikog svetskog kulturnog panteona. (26)

2.1.2. Narodna poezija je deo “Jugoslovenske Narodne Umetnosti”, i centrira se - ističe Đurić -oko kosovskih i postkosovskih rana, oko predanja o staroj slavi, o malo poznatim “balkanskimpoginulim samoniklim kulturama”, civilizatorskim pregnućima “starih careva” i o likovima kraljica-svetiteljki koje su više volele nebeske nego zemaljske živote svojih sinova. Ta se poezija gradila okokulturno-politički veoma uticajnog instrumenta - gusala, a u rapsodskoj kreaciji-interpretaciji“jugoslavenskih narodnih pevača”, svojevrsnih narodnih tribuna, moralnih učitelja i sudija.“Srpskohrvatska Narodna pesma” bila je od presudnog uticaja na “formaciju nacionalnog osećanja” i,uz to, “moćna historijska snaga” i “snažna čuvarka nacionalne svesti i zajedničkoga nacionalnogaponosa”. Naš narod je svojim narodnim pesmama “dao čovečanstvu jednu carsku mudrost” time što jeizlučio “iz svoga pokosovskog života Vidovdansku Filozofiju Nacionalizma”. (35) To je centralnomesto Đurićeve knjige. Ključna misao “Vidovdanske Ideologije”, koja ima moć podsticanja“nacionalne vere” svih podjarmljenih naroda, jeste misao o nemogućnosti porobljavanja duše jednoganaroda činom porobljavanja njegovoga tela, kao i vera u konačnu pobedu “Vidovdanske Misli” nadprolaznim turskim carstvom. Ova narodna poezija je bila roditeljka i nadahnuće “najlepšim potonjimemanacijama jugoslavenske duše” (36), vrelo umetnosti, one “objave duha” koja jedino preostaje odživota svih naroda.

2.1.3. Naša narodna poezija, kao i narodna umetnost uopšte, afirmiše jednu “planinskufilosofiju života” i izuzetno snažan “gorski moral”, uz naročito duboku “ljubav za zajedin” (42), pa sasvega stoga ima izuzetnu “vaspitnu snagu”. (43) “Srpska Narodna Pesma”25 svoju “apsolutnu etičkuvrednost” temelji na dominantnom “vidovdanskom raspoloženju” u narodu, u kojem je “Vidov-danisto što i Krsna slava i rođen-dan tvog jedinca” - navodi Đurić reči Isidore Sekulić. (44) Srpskanarodna pesma daje antejsku snagu naraštajima koje vaspitava tako što ih puni strastvenom težnjomza dostojnijim životom i osposobljava ih za samostalno upravljanje sopstvenim državnim brodom,oslobodilačko-borbenim ali i mirnodopskim “beskrnim kosovskim gestovima”, afirmišući “upotrebusila u službi viših ideja”. (46) Đurić smatra da naša “tradicionalna poezija” ipak “nadvisuje” istovrsnupoeziju drugih naroda sadržinskim obiljem i motivskom raznovrsnošću, ali i raznolikošću kako belihtako i “crnih etičkih principa” (49), tj. kako najuzvišenijih dela tako i izvesnih ponora ljudskih strasti;osim toga, to je poezija južnjačke “vedrine i jasnoće” (53) i centralnog značaja etičko-golgotskihnačela života i žrtvovanja života za zajednicu i potomstvo: “jedan treba da se odriče ličnih prolaznihprijatnosti radi viših socijalnih svrha, život lični mora da bude imovina narodna…”. (54) Premda sepomalo podsmeva neobuzdanom i nekritičkom romantičarskom veličanju naše narodne pesme, Đurići sam smatra da je ona slika i prilika kulturne vrednosti našega naroda, “narodne duše, narodne voljei narodnoga duha”.

2.1.4. Đurić za ilustraciju svoje teze uzima primer pesme Smrt majke Jugovića, jer se u njojogleda “ono što je najlepše u nacionalnoj našoj duši, najhumanije u našoj čovečanstvenostii najotmenije u našoj rasi”, jer su u njoj vrhovne vrednosti sloboda, čast i ponos, veličanstvenai uznoseća smrt. To je hristolika golgotska pesma “o kraljevskome umiranju, o izlaženju iz tamnicetela, o oslobođivanju od uskosti na zemlji, o pobedi života nad smrću, o ubijanju smrti voljom, radom

25 Kao da od ovoga momenta Đurić počinje da govori samo o “srpskoj” narodnoj pesmi?


i stvaranjem. Golgotstvo majke Jugovića to je vidovdanstvo Srpskog Naroda…”. (60/61) Naravno, tovidovdanstvo znači uzvisivanje moralne pobede nad materijalnim gubitkom, “pretpostavljanjenebeskih vrednosti zemaljskima, podvrgavanje plotskih snaga duhovnome” (61), vrednostmučeništva, plodnost žrtve i smislenost stradanja radi sreće zajednice i budućih naraštaja. Ovavidovdanska životna filosofija najpregnantnije je izražena “u svetim rečima Čestitoga Cara, koji seodrekao carstva zemaljskoga i privoleo carstvu nebeskome”, izrazivši “ono religiozno, ono spiritualnoraspoloženje u svih ostalih kosovskih mučenika”. (62) Radi se o stihovima “Zemaljsko je za malenacarstvo, / A nebesko uvek i do veka”, koji ne pripadaju izabranoj pesmi (Smrt majke Jugovića), već suiz pesme Propast carstva srpskoga, premda Đurić ovde ističe da je upravo u pesmi Smrt majkeJugovića našla najboljeg izraza “kosovska nobilna etika sublimne rezignacije koja trepti veromu potonju pobedu pravde, u potonji trijumf svetlosti, toplote, dobra, a u odstup mraka, studeni, zla”.(62) Konkretnije, ovde se i najviše poslanje žene određuje kao “nebesko-zemaljska služba nacijii Čovečanstvu”. (62)

Centralno je, dakle, etičko mesto ove pesme u “životodavnoj ljubavi prema Rodu i nebeskojPostojbini” (64), do kojeg se narodni pesnik probija prikazujući “neobičnu jakost materinskog srca,nadčovečnu borbu, sukob između žene i majke s jedne i osećanja dužnosti prema Rodu i Otadžbinis druge strane”. (65) Majka Jugovića poslala je svoje najmilije u boj “za slobodu roda i odbranuotadžbine” i “s verom u potrebu goleme borbe njihne pa i smrti”. (69) Suzdražavala je besprimernosvoja majčinska osećanja nad činjenicom njihove smrti, sve imajući u vidu nužnost očuvanja “lađeporodičnog života” i vaspitanja onih koji su preostali iza poginulih, vaspitanja potonjih naraštaja,snažeći tako sopstvenu ljubav prema životu i “moć nad životom” - u ime visokih interesa“svesazdateljke Nacije“: “Majka Srpkinja, plemenita neimarka narodne budućnosti, veća je od majkeroditeljke”. (71) Materinski plač bio bi poraz nacionalno-vaspitačkih obaveza i dužnosti održanja“vedrine duha”. Osim toga, to bi bilo i potkopavanje vere da će potomci poginulih sinova povratiticarstvo i okajati kosti predaka. Majka Jugovića poništila je svoju subjektivnu egzistencijui individualna osećanja u korist osećanja “veličine objektivnih svrha, pod svešću o prelasku u jednocarstvo viših poziva”; (73) ona je žrtvovala sebe radi viših vrednosti. Preokret nastaje kad jojgavranovi donose ruku sina Damjana, koju ona više ne vidi samo kao ruku što se “neumornoi radosno borila za krst časni i slobodu zlatnu”, već i kao ruku sopstvenoga čeda: “Tu ona težnja zabeskonačnim utonjavanjem u kauzalnost socijalnog malakše, i jakost do sad nepokolebljive voljei nesalomivog srca majke Srpkinje pada”. (74) Ona koja je do toga časa sva bila sazdana samo od“savesti socijalne” (75) gubi životni elan pod udarom strašne sudbine, i umire u prevelikom bolu.Doista, tu gde individualno osećanje potiskuje ono socijalno, u pravu je Đurić kada uzvikuje: Eccemater!

Ali, onda dolazi njegova filosofsko-interpretativna intervencija, koja nimalo nije u skladu sasnažnim i autentičnim vrhuncem pesme. Naime, Đurić pokušava da problem koji mu nameće preokretu pesmi razreši tako što ga posmatra “s druge strane”, iz ugla “meliorizma” svojevrsne “filosofiježivota u našoj narodnoj pesmi”, koji ističe primat života, rada, cvetanja i “suncovanja”: “ne živetisamo da se živi, nego život smatrati kao sredstvo za neku višu svrhu”. (77/78) Majka Jugovića je svojzemni život žrtvovala da bi sa svojima, poput Bogorodice, ostala da “večito prestoluje u dušinarodnoj, i, kao princip snage i života, kao princip morala, da bude pobuda, motor pregnuća, da budevrelo za duhovnu okrepu, i kalem za oplemenjivanje i pojačavanje slabih duša”. (78) Da je ovajzaključak u neskladu sa završnom scenom pesme sasvim je jasno. Đurić pokušava da spasi tezu svojeetičke konstrukcije na ne baš najsrećnije odabranom primeru. Jer, majka Jugovića je, konačno, ipak -Majka. To briljantno literarno mesto je velika pobeda istine Života a ne istine Ideje. Možda se izĐurićevog zaključnog paragrafa o “Filozofiji Kosova” može prihvatiti mesto na kojem on veli kako“naše narodno iskustvo pokazuje od kolike je vrednosti mučeništvo i bol u modelisanju našegnacionalnog života”, što bi trebalo da bude pouka i prilog ekumenskoj duši i duhovnosti. (79) Tafilosofija je možda “visoko kulturna, etika vedra, nesebična, punoletna; isto toliko nacionalna kolikočovečanska; etnološka, ali sa svim potrebnim uslovima, sa etiketom da zalazi u svečovečansku, dajednom novom svežom bojom obogati paletu svetske duše”. (78/79) Ali, centralni topos ove filosofijekao da ipak ne proishodi iz pesme Smrt majke Jugovića. Naime, da je “filozofija feniks-ptice,


filozofija Golgote” možda bi se moglo pokazati samo u naknadnim vidovdanskim interpretacijama,a ne i u samome tekstu pesme. Jer, smrt majke Jugovića predstavlja jednu drugačiju etiku - etiku srcaa ne etiku uma i ideje, etiku stvarnosti a ne etiku programa. U svakom slučaju, ova materinska smrtzaslužuje najviše moralno poštovanje. A vidovdanska etika i ideologija Zajednice i Načela zahtevavazda obnavljano preocenjivanje u skladu sa zahtevima živoga Života Pojedinaca koji tvorezajednicu.

2.1.5. Đurićeva knjiga nije imala skoro nikakvog uticaja u novijoj srpskoj nacionalnoj uzbuni.Njen entuzijazam, koji često prelazi u neodmerenost, lako se dade objasniti okolnostima, ali nezahteva neku specijalno oštru kritiku. Sa unutrašnje tačke gledišta, moglo bi se pitati otkudau vidovdanskoj etici momenat lepote rada, šta stvarno u njoj znači reč o primatu života i da li je onadoista etika vedrine. Jer, vidovdanska etika, konstruisana u narodnoj pesmi, ipak je gorska etika borbeza slobodu, etika plodne žrtve, smisaonog stradanja i mučeništva za dobrobit zajednice, kraljevskogumiranja - u kojoj se vazda ističe primat duše nad telom, carstva nebeskog, tj. carstva viših svrha nadzemaljskim carstvom, primat svrhe života nad životom samim, primat roda, zajednice, otadžbina,zadruge. Ako ništa drugo, Đuriću zahvaljujemo isticanje primata kulture i kulturnih vrednosti, tezalaganje za izgradnju jednog osobenog “kulturnog društva”, dostojnog velikih svetskih kultura.Svakako, u njegovom delu nalazimo jednu teorijsku rekonstrukciju vidovdanske filosofije i ideologijenacionalizma, odnosno epskog identiteta Srba, jednu nezlobivu, poletnu nacionalnu himnu, čijanekritičnost doista nije nanela neku političku i kulturnu štetu. Možda samo zato što nije političkiupotrebljena; a nije upotrebljena možda zbog svog deklarisanog jugoslovenstva.

2.2. Vladimir Dvorniković je u ogromnom poduhvatu sistematskog izlaganja karakterologijeJugoslovena (“duševni portre cele nacije”), tj. “jugoslovenskog dinarca” kao posebnog “rasnoduševnog tipa”, uz brojne “neoromantičke” nekontrolisane uzlete, na najozbiljniji način obavezao sveistraživače ne samo iz delikatne oblasti etnopsihologije već i na širokom polju nacionalne kulture.

2.2.1. Premda je znao da se “lirska i epska duša bore u Jugoslovenu” (Dvorniković 1939: 429),ipak je bio uveren da se u “duševnoj konstituciji Jugoslovena” krije, pod raznim maskama, “epskipatrijarhalac”. (412) To bi značilo da je epska dimenzija temelj nacionalnog identiteta “Jugoslovena”- da zadržimo ovaj Dvornikovićev problematični “etnonim” - budući je u pitanju čitav “životni stil”čoveka koji je “sav svoj duševni život izražavao i proživljavao kroz epski deseterac” (412) - jedannaročiti “govor bola”. (421)

Dvorniković je smatrao da je ono mitološko gotovo izščezlo iz duše i duha Jugoslovena,odnosno da su se drugi (racionalniji) simbolički izrazi diferencirali i odvojile od mitološke osnove, alida je “zamrla mitska žila (…) oživela ponovo u poeziji” (517), naravno u epskoj poeziji. Stoga,s obzirom na jugoslovensku kolektivnu tradiciju sveprisutnoga poetskoga govora, on i preduzimajednu “psihografiju jugoslovenskog naroda” upravo “na osnovu narodne poezije”. (519) Ali, upravos takve polazne pozicije on i ne misli da je epika tek neki “književni rod, oblik pesničke tvorevine”,već potpuni izraz jednoga celovitog pogleda na svet - pogleda “epskog čoveka”. Kod “Jugoslovena”se “epsko osećanje života” temelji na očuvanoj, konzerviranoj srednjovekovnoj slici sveta jednoga“naroda koji postaje nacijom” još u svojoj narodnoj poeziji nemanjićkog ciklusa (536), ali svojukulturu presudno centrira oko “kosovske tragedije”, “Kosovijade” iznad koje “lebdi primer i uzorHristijade” (538), zatim oko ciklusa o Kraljeviću Marku i uskočko-hajdučkog ciklusa pesama. Toepsko osećanje sveta i života presudno se “osvežilo” i uzdiglo upravo u 18. i 19. veku - u vremecrnogorskih vojevanja, hercegovačkih ustanaka i ustanaka za oslobođenje Srbije.

2.2.2. Ako je kod motiva Kosovijde ostao u svom zanosu, Dvorniković je pokazao izvesnukritičku distancu prema mitu protivrečnog “nad-junaka” i “nad-hajduka” Kraljevića Marka: “Kakvasudbina takav i odgovor; na brutalnost svog udesa narod je odgovorio svojim rogobatnim Markom”.(548) Kod mita o uskocima i hajducima kritička pozicija je još izraženija - istorijske činjenicerelativizuju značenje mitsko-epske slike. Uskoci i hajduci, sa svojim različitim pozicijamau odgovarajućim carstvima, imali su istu društvenu funkciju narodnih zaštitnika i osvetnika Kosova;hajduci su još igrali i stvarnu ulogu ustaničkih podstrekača u Srbiji. Ali, bilo je i epskih preterivanja


u prikazu njihovih junaštava, njihove nacionalne osvešćenosti, kao što je bilo i dosta istine u prikazunjihovih krvavih dela i nedela. “Narod je oduvek razlikovao ‘dobre’ i ‘zle’ hajduke”, kažeDvorniković, jer je i bilo stvarne razlike između “dva socijalna tipa hajduka”. (553) Izvesno je, smatraautor, da je hajdučka epika, sa svom svojom surovošću, mogla odigrati značajnu socijalno-nacionalnuulogu samo zahvaljujući činjenici da je hajduk bio povremeno “idol i jedina nada porobljenognaroda”. (553) To, u stvari važi za čitavu građu “našeg junačkog, krvavog, isuviše krvavog epa”(571), duhovnog izraza naroda koji je reagovao na dosuđenu istoriju i sudbinu. Naprosto, u određenimistorijskim uslovima formirao se i izražavao tipično epski karakter “Jugoslovena”.

2.2.3. Dvorniković je vrlo dobro znao i to da je “hiperepski, preterano epski, stil jugoslovenskenarodne pesme” (562) izraz činjenice da je ep “pesma analfabetskih patrijarhalaca” (564), i da jeprilagođen njihovom kulturnom i poetskom senzibilitetu. Stoga nije nikakvo čudo da našu epskupoeziju potpuno različito prima “epski čovek” (577), kome je i namenjena, i naši ne-epskisavremenici, koji je uostalom, kaže Dvorniković, često uopšte i ne primaju. Razlike u epohalnojrecepciji uslovile su i izrastanje čitave “polemičke literature” o “motivu Strahinjića Bana (…),o Lazarevoj dilemi uoči kosovskog boja, o protivrečnim potezima u liku Kraljevića Marka”. (518)

5.2.4. Ali, Dvorniković kao da žali što junački ep - koji je “najkarakterističnija jugoslovenskakolektivno-duhovna tvorevina, i koji nas je u doba romantizma na najbolji način preporučivaokultuirnom svetu - doživljava opadanje: “degeneraciju”, “rudimentiranje” i “izumiranje”. Njemu jejasno da ep propada zato što nema više “specifičnih epskih doživljaja”, što “moderni život ne dajeviše maha epskom junačkom individualizmu i epskoj stvaralačkoj fantaziji”, što je naprosto nestao“epski milje” (572), odnosno što nema više “istoriske i socijalne podloge junačkog epa”. (575) Pritom, on se raduje izvesnom oživljavanju romantičkog duha, tj. duha “novoromantike” koji obnavljainteresovanje za epiku. To je i razumljivo za onoga ko smatra da je junački ep postamentjugoslovenske “samonikle nacionalne kulture” (579), i da su najbolje duhovne snage Jugoslovenaovaploćene upravo u epskoj formi. Jugoslovenski junački ep je i “najsavrešenije” i “najkarakternije”jugoslovensko ne samo umetničko već i “narodno delo”: “iz njega progovara balkanski heroiziraniJugosloven, sa tragovima stare slovenske osećajnosti, ali i sa muškim stavom borbenosti i svim onimšto je s time psihički povezano: gordom kolerikom, i nadasve čovečjim ponosom i velikom ljubavljuza pravdu i slobodu. Rasna dinarska žila pulsira oštro kroz junački deseterac; sudbina i istorijaodredila je samo smer toga pulsiranja”. (580) Dvorniković odlično zna da vraćanje takvom epui “epskoj kulturi” nije uvek bilo “srećno i uspešno”, ali je to vraćanje “bar traženo i poželjno”. (579)Šteta je što ovaj vredni istraživač nije pisao o tim nesrećnim i neuspešnim pokušajima vraćanja epskojkulturi. A da je imao i deo našega iskustva verovatno bi se zapitao i o poželjnosti takvih vraćanja,odnosno i sam razmotrio problem epske ideologije u ne-epsko doba.26

2.3. Srpskoj kulturi, dakle, ne nedostaju kritička istraživanja srpskoga epskog identiteta. Takavje i esej Slobodana Jovanovića o srpskom nacionalnom karakteru, napisan pre više od četrdesetgodina.

26 U knjizi Borba ideja Dvorniković se pitao da li je naš “ep i epski čovek” za duhovnu Evropu samo “krasanarhajski cvet”, egzotičan zbog činjenice da je u Evropi takav isti cvetao mnogo ranije, i stoga “gotovanahronizam u modernoj Evropi”, koji joj je između ostalog doneo i Prvi svetski rat. (Dvorniković 1995: 89) Onbrani svoju nacionalnu tradiciju od maćehinskog stava Evrope, upravo stoga što je ona nekada bila ravnaevropskoj civilizaciji, što pripada njenom izvornom stablu, što transformisanje epskog čoveka u “moderno-evropskog” kasni iz opravdanih istorijskih razloga, tj. vekovne okupacije i istovremene odbrane i sebe i te isteEvrope od Turaka, i stoga što i Evropa nije očišćena od anahronizama. Ali, on smatra da je moguća modernatransformacija velike izražajne snage našeg čoveka. Kad je pisao o negativnim stranama “herojskoga tipa”,Dvorniković je bio nešto realniji. Naime, tu govori o istorijskoj nužnosti negovanja borbenih i herojskih ideala,o odbrani svoga, ali i o sekundarnim “baroknim i podivljalim oblicima” psihologije heroizma (109), o “otimanjutuđeg”, o sujeti i samohalisanju, o “virtuozitetu junakovanja”, “hipertrofiji junačke svesti i hvalisanja” (110), o“herojskoj lenjosti” - o svemu onome što nas drži “tek na pragu presudnih i velikih novih životnihakomodacija”. (111)


2.3.1. Autor na početku metodički ograničava smisao izraza “nacionalni karakter” na “one idejekoje jedan narod ima o svom vlastitom karakteru, o svojoj istoriji, o svojim zadacima u budućnosti”(Jovanović 1991: 543), bez obzira na njihovu faktičku ili fantastičku prirodu: “Tačne ili netačne, teideje bar donekle utiču na postupke jednog naroda, i zato ih valja proučavati, ako smo radi da tepostupke potpuno razumemo”. (loc. cit.) On polazi od saznanja da se ideje jednoga naroda “o sebisamome, o svojoj istorijskoj sudbini, o svojim neostvarenim idealima” prvobitno izražavaju “unarodnim predanjima i legendama, a docnije u delima njegovih političara, književnika pa čaki naučnika”, čime oni postaju “tumači narodne samosvesti i neimari onoga što bi se moglo nazvatinacionalnom ideologijom”. (543) Stoga je i posvetio pažnju upravo onim piscima koji su “najvišedoprineli izgradnji nacionalne ideologije” i njenim odgovarajućim istorijskim promenama.

Jovanović prolazi kroz glavne momente srpske duhovne istorije. Tu je, najpre, Dositeji prosvetiteljsko laiciziranje odnosno svođenje religije na crkvene obrede uz istovremeno okretanjecrkve nacionalnoj borbi, tj. “spajanje pravoslavne vere i srpskog nacionalizma”. Zatim, Vuk Karadžići romantički nacionalizam, sa idejom o ispoljavanju nacionalnog karaktera, konkretnije, srpskeherojske etike, kosovske etike, u narodnim umotvorinama. Tu je, potom, Njegoševa tragična vizijasrpske istorije sa zavetnom mišlju o nužnosti samožrtvujućeg skidanja kletve zbog nesloge, ali i samoralno problematičnom političkom odlukom o istrazi poturica u nacionalnom interesu.27 PremaVladimiru Jovanoviću, dakle, prvobitni pokretači razmišljanja o srpskom nacionalnom karakteruupravo su “narodne pesme, Kosovski mit, Njegoševa dela”. (548) A “zavetna misao” o “oslobođenjui ujedinjenju srpskog naroda” dobila je prvo konkretno ostvarenje šezdesetih godina 19. veka,u nacionaloj organizaciji Ujedinjena omladina, koja je - na tragu kosovskoga mita o herojskomnarodu koji strada pod turskim zulumom zbog sopstvene nesloge - zagovarala nužnost srpske slogeradi oslobodilačkog rata protiv Turaka. Svetozar Marković bio je naka vrsta pozitivističkog kritičkogkorektiva nacionalnog entuzijazma. Ali, naučni pristup nije bio dovoljan za potpunu kontrolunacionalizma. Tako je Cvijićev naučni napor istraživanja srpskog nacionalnog karaktera završiou “nacionalnom idealu” plahovitog “dinarskog tipa”, odnosno u oživljavanju ideje o herojskomkarakteru Srba, koji se imao potvrđivati u balkanskim ratovima te u Prvome svetskom ratu. Političkaideologija jugoslovenstva izgubila je utakmicu sa srpskim i hrvatskim nacionalnim i nacionalističkimnasleđem. U okolnostima austrijske antisrpske državne politike, i u suočenju sa separatizmima, srpskinacionalzam u Jugoslaviji bio je pred ozbiljnim problemima, koji nisu bili rešivi na nivou epskogkaraktera i herojskog identiteta, već na nivou nažalost nepostojeće političke racionalnosti.

Izlaz iz nevolja, koji podrazumeva i odgovarajući uspeh u utakmici s drugim južnoslovenskimnacijama, Jovanović vidi u podizanju nacionalne discipline i “stepena naše kulture”. Stoga je onznatnu pažnju posvetio pitanju srpskog “kulturnog obrasca”, koji se tiče svih grana duhovnog života,obuhvatajući i nauku, i veru i moral, književnost i umetnost, politiku i pravo, vojsku i privredu,običaje i zabave… jednoga naroda. Praveći razliku između kulturnog elitizma u starom humanizmui savremene kulturne demokratizacije, tj. između intenzivne i ekstenzivne kulture, Jovanović veli da jeoslonac i jedne i druge u kultivisanom pojedincu, dok komunistički kolektivizam potpuno odbacujesvaki “humanistički obrazac”. Na žalost, naša tradicija, u kojoj se vazda radilo na razvijanjunacionalnog i političkog obrasca, ne može se podičiti ni nekim stranim usvojenim kulturnim obrascemniti nekim sopstvenim kulturnim obrascem. Isto tako, Srbi nisu imali ni velikih moralista posleDositeja, čije prosvetiteljstvo rađa kulturne pojedince ali ne i jedan kulturni obrazac, posle socijalisteMarkovića, čiji je pozitivistički ideal “sleđenog intelektualca” ostvaren u liku komunista, i posleNjegoša, čija je etika nacionalna a ne hrišćanska. Sticaj istorijskih okolnosti učinio je da Srbiintenzivno rade na nacionalnom i političkom obrascu, ali se ispostavilo da ni jedan ni drugi ne mogu

27 Rebeka Vest, koja i inače smatra smatra pogrešnim nepružanje otpora agresoru (Vest 1989: 296) i odustajenječasnih i poštenih od borbe za slobodu samo zato što ona zahteva da se zagazi u nečistu maticu istorije, ima otome drukčije mišljenje. Povodom Njegoševe zapovesti da se - zbog kolaboracije poturica sa Turcima u opsadiCrne Gore - na Badnje veče “svi poturčeni Crnogorci imaju ponovo da pokrste”, koju su zapovest poslušalasamo petorica braće Martinovića, ona piše: “Ja sam na strani braće Martinovića. Njihovo krvavo delo postajeopravadano kada vidimo šta je tursko osvajanje značilo za Slavene”. (385)


biti potpuni bez kulturnog obrasca. Slika i prilika srpskoga individualizma bez kulturnog obrasca,u uslovima konsekventnog opadanja i nacionalnog i političkog obrasca i odgovarajućeg opadanjajavne svesti između dva rata, jeste figura razmnoženog “poluintelektualca”, čoveka “koji je uredno, pačak možda i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnogvaspitanja nije stekao skoro ništa”, pa je u moralnom i kulturnom pogledu “u osnovi ostaoprimitivac”. (571) Mislim da se Jovanovićev “poluintelektualac” posebno primio na komunističkomi postkomunističkom đubrivu populizma, o čemu svedoči naše sumorno akademsko svakodnevlje.

2.3.2. Jovanović nam pokazuje kako se izgrađuje nacionalna ideologija i kako se menja sapromenom okolnosti. Osim toga, ukazao je na kulturnu pogubnost kolektivizma i populizma, kao i naneophodnost jačanja političke racionalnosti umesto podsticanja epsko-herojskog karaktera. Ključninacionalni napor morao bi biti upravljen na podizanje stepena kulture i na jačanje “kulturnogobrasca”.

2.4. Najzad, delo Miodraga Popovića Vidovdan i časni krst ovde predstavljam kao temeljnuanalizu srpske epske slike sveta odnosno, posredno, kritiku konstrukcije epskog identiteta.28

2.4.1. Oni koji se u rekonstrukciji nacionalnog identiteta oslanjaju prvenstveno na narodnupoeziju, valjalo bi da imaju na umu sve teškoće skopčane s validnom interpretacijom ovih pseudo-istorijskih odnosno mitoloških izvora.29 Popovićeva polazna namera je da jasno razluči mitologijui istoriju, tačnije, istorijske odnosno pesudoistorijske i mitske slojeve u srpskim narodnim pesmama,kako bi pratio “proces prevazilaženja arhaične mitske svesti njenom transformacijom u modernukulturnu svest”, koji je i kod Srba započeo “prihvatanjem hrišćanstva, ali je sporno kad se završava”.(Popović 1979: 10) U tom cilju, on se opredelio za ispitivanje kosovske legende, preciznije, legendeo knezu Lazaru i Milošu Obiliću, na kojim primerima obelodanjuje proces “mitizacije istorijskihličnosti” i odnosno proces “amalgamisanja hrišćanske i mitske svesti”. (12) Razrešenje ovogasloženog i zagonetnog problema može nas, smatra Popović, dovesti do razumevanja kako poetsketako i društveno-istorijske funkcije kosovsko-vidovdanskog mita - ključnog mita srpske junačkepoezije. No, pravi cilj ovoga otkrivanja tragova mitskog kako u srpskoj narodnoj poeziji “takoi u nama samima” jeste nastojanje da “identifikujemo sebe i svoju sredinu”, i poradimo naprevazilaženju arhaičnog pogleda na svet: “Jasno odvajanje mitskog od istorijskog biće istovremenoi krupan doprinos emancipaciji savemene svesti od zastarelog kultnog mišljenja”. (133) Identifikovati

28 To što ja ovaj identitet označavam kao epski ne bi trebalo da bude ozbiljnije uzdrmano činjenicom da srpskejunačke pesme, naročito one u Vukovim zbirkama, nisu samo epske, narativne, kao kod nekih drugih naroda,već, delom, i lirske, nastale pod impulsom mitske heroike. Osećajući da je za njih bitna heroika a ne priča, Vukih nikad nije nazivao epskim već samo junačkim ili muškim pesmama. (Popović 1976: 62) Pod pojmom epskogidentiteta ja razumem etničko-nacionalni sindrom konstituisan oko tradicionalnog predanja, istorijskih, pseudo-istorijskih i mitskih priča i pesama, narodne epike i, konačno, narodne junačke epike. Nema nikakve sumnje dase u ovakvom imenovanju može, sa književno-teorijske tačke gledišta, otkriti izvesna nepreciznost, ali, s drugestrane, bilo bi i neprecizno i tendenciozno kada bih srpski nacionalni identitet označio kao “junački”, a mogu dazamislim grotesku koju bih proizveo kada bih ga nazvao “lirskim”.29 Drugim rečima, oni koji koriste narodne pesme kao potencijalni izvor istoriografskih informacija valjalo bi daimaju na umu da je odnos “između usmenog predanja i pisanih izvora” izuzetno složen. (26) Naime, Popovićupozorava da “sastavljači junačkih pesama ređe polaze od samog istorijskog zbivanja, a češće od njegoveinterpetacije u feudalnim, odnosno crkvenim krugovima, u kojima su istorijski događaji prethodno dobiliideološku obradu. Tek ideološki stilizovani, što znači preinačeni, događaji ulaze u letopise, rodoslove, žitija, pa iusmena kazivanja”. (11) “Mesta koja će docnije preći u epsku formulu u XV veku mogla su se spontano javitikod književno darovitih hroničara kada govore o istim događajima o kojima i narodna pesma. Njihovo poimanjei interpretiranje istorijskih zbivanja, redovno usaglašeno sa ideološko-političkim potrebama, nije se ni pounutrašnjem smislu ni po izrazu mnogo razlikovalo od junačkih pesama nastalih u vojničko-feudalnimkrugovima”. (26) To konkretno znači da se, prema autoru, ne može pouzdano razlučiti šta je u starim napisima okosovskom boju “preuzeto iz eventualnih junačkih pesama, a šta izvorni hroničarev tekst, za koji je pisac našaograđu na drugoj strani”. (26) Konačno, ne samo narodni pevači nego i hroničari rekonstruišu istorijske događajei komponuju ih od izabranih i preinačenih detalja - već prema zahtevima duha vremena. U slučaju hronika okosovskom boju, u pitanju je srpsko-grčki duh otpora Otomanskom carstvu.


sebe i svoju sredinu znači rekonstruisati sopstveni (nacionalni) identitet na osnovu njegovih istorijskihi literarnih izvora. I u slučaju Popovića pokazuje se da, po pravilu, autori koji umeju da razlučujumitsko od istorijskog ne neguju fatalističko-supstancijalističku ideju datog i nepromenljivognacionalnog identiteta, i svesni su da njegova istorijsko-idejna priroda dopušta i mogućnost ideološkemanipulacije.

2.4.2. Dok mit o Lazarevoj žrtvi ima svoju istorijsku osnovu, mit o Obiliću je naknadna epskakonstrukcija, možda čak zasnovana i na turskom predanju, kojem je bio potreban lik mučkognevernika-ubice cara. Naknadno je i srpskom predanju, u drugoj polovini 15. veka, bio potreban jedan“oplemenjeni” junak-osvetnik. No, on je bio još potrebniji kasnijoj junačkoj epici, ne izvornokosovskoj, već ustaničko-romantičkoj, koja je u zanosu borbe za oslobođenje od Turaka oživelaherojske simbole Cara Lazara i Vidovdana i mitologizovala Miloša Obilića. Mitologizacija kosovskihjunaka među Srbima u Turskoj nije bila moguća sve dok su odnosi između srpskih patrijarhalno-herojskih plemena i pravoslavne crkve, s jedne, i Turaka, s druge strane, bili relativno dobri. Ali, saizmenjenim istorijskim prilikama, i guslarska pesma je, budući od puke “dnevne hrinike” već prerastau mit, izmenila svoj smisao, između ostalog i tako što je mitskoga herojskog pretka sada supstituisaoKraljević Marko a ne Miloš Obilić. Tako se Miloševo ubistvo cara Murata uopšte ne pominjeu srpskoslovenskoj književnosti tokom 16. i 17. veka. Kosovska legenda iščilela je iz “turkofilske”junačke poezije u osmercima i desetercima, a živela i preživela među zapadnim Srbima,u “antiturskim” pretežno viteškim bugaršticama, podsticana od strane srpske klerikalno-graždanskeinteligencije u Austriji, i direktno podsticana od strane katoličke anti-turske i uopšte krstaške politikegraničnih katoličkih država (Ugarska, Poljska, Mletačka republika, Austrija), koje su računale sapotencijalnom pobunom balkanskih pravoslavnih hrišćana. Kosovka legenda se sa zapada počela davraća svome izvorištu, raznim putevima, tek u 18. veku, sa oživljavanjem “antiturskog raspoloženja”.(44) U tom povratku, kosovski mit postepeno je povezivan sa potisnutim drevnim kultom boga Vida(nekadašnjeg vrhovnog boga Srba i Hrvata /?/, boga obilja, svetlosti i rata), stvarajući novu,“vidovsku heroiku”, Vidovdan kao “herojski simbol” i simbol “herojskog bića srpskog naroda”. (63)“U Vukovim ‘Komadima’ prvi put se, u kosovskim pesmama, (‘Kneževa večera’) pominje Vidovdan,što je takođe znak njihove mitizacije”. (74) Ta mitizacija je, doduše, počela već krajem 15. veka. Takoje kosovski mit, odnosno mitizacija kosovskih junaka, prošla dugi put od prvih zapisa, preko pretežnofeudalnih junačkih pesama, do pune demokratizacije srpskih junačkih pesama u vreme ustanaka.Mitizacija je posebno uzela maha u onim delovima i slojevima srpskog življa kod kojih su se zadržale- a nakon dveju seoba naroda, trgovaca i crkvenih vrhova u austrijske zemlje (1690, 1739) -i naknadno oživele stare naslage paganskog pogleda na svet. Premda je borba protiv Turaka ujedinla“crkvu i divlje srbijanske ratnike” (90), u hrišćanskom duhu nedograđeni “mitski ljudi” potrebovali sumitove: Turci su simbol mitskog zla, Murat zamena za Crnog Boga, Vuk Branković perosnifikacijaizdajstva, a Miloš Obilić herojski rodonačelnik i polubožansko biće. Knez Lazar, premda izričepagansku kletvu, samo je donekle paganizovan, stoga što je njegov kult, za razliku od Miloševog, biovazda prisutan, i to kao svojevrsna varijanta hrišćanskog mučeništva i žrtve za veru. Ali, simbolčasnoga krsta takođe je, prema Popoviću, reanimirani i hristijanizovani “narodni ratnički krst”,“drevni slovenski krst” (108), odnosno oživljena pojava “krstolikog idola boga rata” (107),“krstolikog boga heroja” (108).30

Paseizam srpskoga pogleda na svet očituje se na još jednom važnom primeru. Naime, arhaičniciklički način mišljenja došao je i ovde do izražaja u projektovanju ciljeva srpske socijalnei nacionalne revolucije s početka 19. veka u stanje pre dahijskoga zuluma, u udobnu starinu“prekosovske slobode”. Naravno, borba za povratak paganskome “zlatnome dobu” bila je u mnogomeiracionalna: u herojskome zanosu, krstaškom (pagansko-hrišćanskom) fanatizmu, u samožrtvovanju,u zločinu i krvoproliću. “Provala iracionalnih impulsa, razumljivo, dala je pozitivnije rezultateu poeziji nego u društveno-političkoj praksi”. (119) Epoha koja nalikuje herojskome dobu plodno jetle za junačku poeziju, vazda, pa i u srpskom slučaju. Srpska junačka poezija oživljava sećanje na

30 Ovakve i slične teze i nalazi o pagansko-hrišćanskom identitetu Srba, o paganskoj osnovi Vidovdanstva itd.predstavljaju središte ozbiljnih neslaganja u savremenoj srpskoj profanoj i crkvenoj istoriografiji.


Vidovdan, koji je kao crkveni i nacionalni praznik novijeg datuma, premda se meša sa praznikomproroka Amosa i kneza Lazara na dan 15. juna. “Tek šezdesetih godina, u ‘Šematizmusu za 1864’,umesto proroka Amosa i kneza Lazara, prvi put ćemo pod 15. junom naći zabeležen Vidovdan”. (121)U stvari, tek posle potpunog oslobođenja od Turaka, dakle tek posle kumanovske bitke (1912. god.),Vidovdan je - kao simbol drevnog i obnovljenog junaštva i herojstva srpskih ratnika - postao zvaničninacionalni, crkveni i narodni praznik. Prvi srpski nacionalni ideolozi nisu robovali drevnim mitovima,nego su - budući evropski obrazovani - birali “humaniju viziju sveta”. Čak je Njegoš, “koji je međuideolozima srpske nacije bio najbliži narodnoj heroici”, u Gorskom vijencu oplemenio Milošev lik,a stvarajući “svetlosni kult” Milošev “sakrio je od budućih pokolenja njegov nož”. (123)31 Srpskinacionalni ideolozi su u 19. veku funkcionalizovali kosovski mit, u svrhe nacionalnog oslobođenja.Za razliku od prosvetiteljskih programa, koji se nisu primali na tlu seljačkog društva arhaične svesti,oni su pokušali sa romantičkim narodnjaštvom, tj. sa sintezom patrijarhalno-plemenskei “demokratske kulture”, po cenu da i sami poprime deo arhaičnog pogleda na svet. Tako je i srpskainteligencija prihvatila Vidovdan, a od tridesetih do sedamdesetih godina 19. veka hranila se kakopaganskim duhom narodne poezije tako i mislima modernih evropskih filosofa i naučnika. Umetničkapoezija krenula je tragom narodne junačke poezije, tj. tragom mitizacije istorijskih događaja,a kosovski mit - kao spona građanskoga i patrijarhalnoga u srpskome biću - preselio se iz poezijeu sve sfere duhovnog i društvenog života srpske inteligencije u 19. veku, i postao srce “nacionalneideologije”, pa potom srce “nacionalne propagande”, te najzad “politička stvarnost srpskog naroda”(128), a Vidovdan simbol “trijumfa nad zlom” (129), ali i “bespoštedne osvete nad svim onim što jetursko, muslimansko uopšte”. (130).

Ako je ova transformacija kosovskoga mita razumljiva za period duhovne pripreme ratničko-oslobodilačkog podviga, ostaje pitanje o smislu ove funkcionalizacije mita u daljem životu srpskogadruštva. Jer, srpska se nacija i u 20. veku, a ne samo u 19. veku, okuplja “oko kosovskih herojai drugih supstitucija vrhovnog paganskog božanstva, vezano za dan belog Vida, boga rata”. (130)Seoba mitova iz poezije u stvarnost ne zaustavlja se tako lako. “U XX veku, očigledno, stvara se novvidovdanski kult, koji dolazi kao neočekivani završetak nacionalno-političkog procesa započetog jošu doba romantizma”. (123) Doduše, čak ni dvostruka, pagansko-hrišćanska svest ne može daneprotivrečno i autentično prebiva u arhaičnom, jer “mitski svet” ipak više nije izvorni svetsavremenog čoveka. “Ali, uprkos tome, sredine koje nisu sklone kritičkom mišljenju, i danas pletunove mitološke sižee, a mitske impulse zamenjuju isforsiranim patriotizmom i religiozno mističnimasocijacijama”. (131) Vidovdanski kult je, kao mešavina istorijske realnosti borbe za slobodui paganskih motiva osvete, sakralno-epsko-martirske žrtve i oživljavanja herojskoga pretka, bio nužnafaza u razviću srpske nacionalne svesti. “Ali, kao trajno stanje duha, vidovdanski kult može bitii koban po one koji nisu u stanju da se iščupaju iz njegovih pseudomitskih i pseudoistorijskih mreža.U njima, savremena misao, duh čovekov, može doživeti novo Kosovo: intelektualni i etički poraz”.(131/132) Popović smatra kako kritički odnos prema baštini nije i “anatemisanje mitskog mišljenja”,već samo jasan uvid u njegovo pravo mesto i funkciju u tradiciji i savremenosti, u stvarnosti i poeziji,u svesti i u podsvesti. Po njegovom mišljenju, Vidovdan i časni krst imaju nesumnjivu umetničkufunkcionalnost u “iracionalnom kontekstu” narodne poezije. “Izvađene iz njega i uključene u nove,ideološke, pseudomitske konstrukcije, ove herojsko-lirske slike gube svoju lepotu i unutrašnji poetskisadržaj, postaju mitski segment kvaziracionalnog konteksta, intelektualnog surogata u kome se negube samo granice između arhaične i savremene svesti, već dolazi i do neke vrste poremećene svesti,koja više ne razlikuje mit od zbilje”. (133)

2.4.3. Popović je smatrao da pesničke slike narodne poezije nisu samo objektivacije umetničkeekspresije, već “signali minulih svetova”, koji će biti građa jedne buduće nauke o dalekoj prošlostikulture i civilizacije - “književne arheologije”, kao sinteze mitologije, sociologije, istorije, lingvistikei dubinske psihologije. (115/116) On sam, u svojim književno-arheološkim istraživanjima, dao jenajpre neke važne metodološke napomene budućim istraživačima. Osim toga, pošlo mu je za rukom

31 Naravno, u Gorskom vijencu, “najvećem ostvarenju srpske književnosti XIX veka”, drevni slovenski bogsvetlosti i rata, Vid, nastavlja da živi u formi svoje “kosovske supstitucije” - Miloša Obilića. (131)


da skrene pažnju na važne procese poetske mitologizacije istorijskih činjenica odnosno njihovihideoloških interpretacija, da ukaže na značaj razlučivanja mitologije i istorije, da obelodani pagansko-hrišćansku sintezu vidovske heroike i glavne društveno-istorijske funkcije kosovsko-vidovdanskogmita. Ukratko, Popović pokazuje kako nastaje vidovdanski kult i igra važnu ulogu u romantičkomentuzijazmu nacionalnog oslobođenja i nacionalnog osvešćenja, kako se, potom, političkifunkcionalizuje, degradira i opasno opterećuje savremenost arhaično-kultskim paseizmomi anahronizmom. Konačno, on naslućuje naš današnji poraz proistekao iz političke manipulacijenacionalnim mitovima.

3. U četirima izloženim koncepcijama susreli smo se sa jednim primerom književno-nacionalnog programa, sa jednim opisom epske svesti, sa jednom kritikom takvoga programa i sajednom književno-arehološkom analizom dubinskih slojeva konstrukcije epskoga identiteta. Svi autoriističu centralni značaj kulture za konstituisanje nacionalnog identiteta Srba, odnosno pokazuju datemelj epskoga identiteta čine, najpre, predanja i legende, potom, narodna junačka poezija, a nanjenom tragu i u odgovarajućoj inspiraciji i umetnička književnost - tvorevine koje su u romantičko-oslobodilačkom poletu 19. veka odigrale ključnu ulogu u identifikaciji srpske kolektivne ličnosti.Osim toga, kritičari i analitičari ovih procesa ukazali su i na opasnosti instrumentalizacije literarnolegitimnih i umetnički sasvim uspelih motiva, slika i vrednosti u vanumetničke, političke svrhe.Ostaje da o tim opasnostima kažem još koju reč.

3.1. Najkraće bi se moglo zaključiti, kao što je već primećeno, da su srpske narodne pesme,kosovski mit i njegoševska etika osnove epskoga pogleda na svet kod Srba.32 Konkretnije, na timosnovama konstruisani epski identitet pretpostavlja sledeće konstitutivne momente: stara slavazlatnoga doba; junački preci gorskoga morala; ujedinjenje i sloga zarad nacionalnog oslobođenja;kosovski podvig, kosovska žrtva i kosovske rane; mučeništvo zarad višega nebeskog života, odnosnocarstva nebeskog i žrtvovanje zarad dobra zajednice; vera u konačni trijumf dobra, povratak carstvai posvećenje žrtava… Rečju, vidovdanstvo kao svojevrsni pagansko-hrišćanski amalgam.

3.1.1. Na osnovu svega mogla bi se rekonstruisati epska slika sveta na kojoj Srbi grade svojunacionalnu ideologiju. Ta slika sveta pretpostavlja prošlost kao bitnu konstitutivnu dimenzijuvremena, odnosno sadašnjosti; u njoj se ističu vrline borbenosti (a ne, na primer, radinosti); ponos,čast i dostojanstvo vrhunske su životne vrednosti, čije očuvanje nalaže da se i sam život kao takavdetronizuje u ime večnoga nebeskog života, a smrt pojedinca shvati kao svojevrsno uznošenje zaraddobra zajednice i očuvanja njenoga imena; zajednica takvih vrednosti i načela mora biti izuzetnai naročita - izabrana.

Ova epska slika sveta postaje jasnija kad se uporedi sa drugim mogućim slikama sveta. Dok jeromaneskna (građanska) slika sveta po definicji moderna, kao slika individuacije i ideologije

32 Uostalom, postoji opšta saglasnost o ulozi narodne poezije u konstituisanju srpske nacije. Siton-Votson, kojikaže da se život u Srbiji temeljio na patrijarhalnoj zadruzi, kao “jezgru srpske nacionalne kulture” pod turskomvladavinom, dodaje: “Važnu su ulogu odigrale i narodne pjesme, sačuvane usmenom predajom, koje su se,uglavnom, bavile junačkim razdobljem otpora otomanskom osvajanju starih kraljevstava”. (Seton-Watson 1980:140)

Doduše, sa promenom istorijskih okolnosti dolazilo je ako ne do trošenja ovoga epskog fermenta nacionalnoguznošenja, onda do rascepa između tradicionalne epske slike sveta i sopstvenoga mesta u njoj, na jednoj, isurove ili trivijalne stvarnosti, na drugoj strani. Tako je u savremenoj srpskoj književnosti zabeleženo i naličjetradicionalnog, varljivog zanosa junačkom poezijom u srpskome narodu. Pored onih pisaca čija će uloga udefistifikovanju toga naličja biti obrađena u drugom delu knjige, ovde pominjem još primer Milovana Danojlića.U njegovoj knjizi memoarsko-refleksivnih zapisa Oslobodioci i izdajnici (koju je autor politizovao i oštetiosasvim nepotrebnim “Dodatkom”), glavni junak se seća svojih dečačkih moralno-andragoških zaduženja uporodici: “Kasnije zatraže da im čitam junačke pesme, iz Pesmarice. Dok me slušaju, oči im opasno iskre. Te impesme stvaraju nered u glavama i dušama. Zbog njih im se čini da su neko i nešto, a posle, kad zakoračaju pozemlji, kao da su s oblaka pali. Posle im se pokaže da su niko i ništa”. (Danojlić 1997: 80) Ili, malo drukčije:“Kad im čitam Kosovsku večeru, svima sjakte oči. Posle, kad se vrate sebi i redovnim poslovima, kao da su ušliu popaljenu kuću. Sadašnjica je pusta pojavnost, golo tavorenje, bez značaja i značenja”. (224/225)


individualizma, epska slika sveta je suštinski predmoderna, već po tome što uznosi kolektiv umestopojedinca. Dokaz se može tražiti u literaturi koja, goldmanovski rečeno, umesto problematičnihpojedinaca ima neproblematičnu zajednicu kao glavnoga junaka. Neki su već konstatovali dai u novijoj srpskoj književnosti dominiraju kolektivni likovi, i da nema individuacije tipične zagrađansku formu romana. Ako nije sasvim pogrešna teza da je medijska slika sveta postmoderna,ostaje pitanje šta je onda medijsko-manipulacijski posredovana epska slika sveta? Šta drugo, ako neideologija? Epska slika sveta izgrađena je na romanitčkom entuzijazmu, čija socijalna konstrukcijastvarnosti podrazumeva pre svega specifičnu zanosnu konstrukciju prošlosti. Politička rekonstrukcijaepskog identiteta samo je zloupotreba anahrone epske vizije, jer politička konstrukcija stvarnosti morabiti utemeljena kao konstrukcija budućnosti, koja nije moguća na epskim osnovama. Za one koji volemilozvučne reči o sveprožimanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, o nemogućnosti uređivanjasadašnjosti i planiranja budućnosti bez čvrsto definisane prošlosti, valja dodati da je to što onizagovaraju upravo posao kritičkog pretresanja prošlosti, a ne njenog mistifikovanja. Jer mitovi mogubiti čvrsta osnova književnosti ali ne i građanskoga života. Uostalom, razlika između visokoguvažavanja sopstvene istorije i tradicije i političke zloupotrebe te iste tradicije, njenih mitovai arhetipova (što predstavlja upravo skrnavljenje tradicije) i nije tako neznatna, pa stoga i nije teškouočljiva.

3.1.2. Ako je tačno da je srpski nacionalni identitet neka vrsta epski konstruisanog identiteta (usvakom slučaju, videli smo da nije dat od Boga, da nije večan i nepromenljiv), to bi - između ostalog -značilo da Srbi sopstveno samorazumevanje temelje na tipičnim crtama epske slike sveta, kao što su:borbenost, heroizam, samožrtvovanje, ali i zanos, neracionalnost i iracionalnost, kolektivizam,paseizam, ksenofobija, mitomanija… Nadalje, pokazje se da takav identitet, koji nije izvorno unetu dvadeseti vek, već se povremeno, po potrebi, reafirmiše i rekonstruiše, jeste u najdubljem smisluanahron, utoliko što bitno odstupa od građanski konstituisanog, dakle, savremenog (modernog)identiteta, i da, s obzirom na činjenicu neracionalnosti, može biti štetan po narod o kojem je reč.Naravno, narod se ne može odreći sopstvenog identiteta, niti bi tako nešto bilo poželjno. Ali, ono štose može, to je, prvo, rad na očuvanju bitnih epskih momenata identiteta tamo gde oni danas uistinupripadaju: u narodnoj književnosti, folkloru, običajnosti, i, drugo, obeshrabrivanje pokušaja da se timomenti podižu iz ove kulturne, literarne egzistencije i prevode u ideološki diskurs radi političkogmanipulisanja.

Smisao ovih analiza nije u denunciranju sopstvenoga naroda, već u ukazivanju na prednostiracionalnog kontrolisanja identiteta. Ako već neko racionalno konstruisanje identiteta nije moguće -ne može se birati prošlost - onda se bar može planirati njegovo savremeno obrazovno-vaspitno, pai političko regulisanje, u skladu sa životnim interesima i građana i nacije (i njenoga etničkogsupstrata). Dok je romantička epska slika sveta istorijski utemeljena, njena savremena pseudo-romantička rekonstrukcija predstavlja anahronizam i služi jedino povremenoj političkojinstrumentalizaciji nacionalnih arhetipova. Ako su epske vrednosti poput hrabrosti, heroizma,samožrtvovanja, ponosa, časti i dostojanstva uvek poželjne, ispostavlja se da zanos, plahovitost,paseizam, kolektivizam, mitomanija, preziranje radinosti u korist borbenosti i detronizacija vrednostiživota radi uznošenja smrti, u političkoj zloupotrebi, sprečavaju izgradnju modernog građanskogidentiteta i ugrožavaju ne samo napredak već i opstanak nacije, opstanak Drugih sa kojima se živiu istoj državi, kao i opstanak suseda.

Ove teze potvrđuju se, nažalost, u najnovijoj srpskoj nesreći.33 Naime, umesto, racionalnogizbora istorijsko-političke varijante koja obezbeđuje stvarni opstanak naroda, bira se epskakonstrukcija stvarnosti, i opstanak u ideji moralne veličine (sumnjivog kvaliteta) i moralne pobede(sumnjive vrednosti).34 Nekoliko dana uoči NATO interevencije u Jugoslaviji 1999. Godine, i tokom

33 Ovde nije mesto da iznosim svoje ocene dobroznanih unutrašnjih političkih osnova srpske civilizacijskekatastrofe, niti pak ocene definitivno potvrđenog američkog “političkog idiotizma”.34 Ivan Čolović pokazuje kako za članove najnovije postave srpskih nacionalnih ideologa očuvanje nacionalnogidentiteta stoji iznad vrednosti samoga života; za njih nacionalni identitet ima “najvišu vrednost, za njega se


nekoliko prvih dana rata, političari i generali pozivali su narod na žrtve, na mučeništvo, na pravljenjesamožrtvujućih “živih štitova”, živih bedema i živih meta, prokazivali izdajstvo.35 Tokom rata,pokušana je nemoguća aktualizacija epskoga iskustva opstanka u pesmi; ali pesma kao kvintesencijaduha naroda nije isto što i estradno majmunisanje.36 Biti Knez-Lazar, Miloš Obilić, Stevan Sinđelić,major Gavrilović (sve sami primeri poziva na pogibiju i pogibije same) smisleno je u uslovimau kojima su oni stvarno postojali, a posebno u epskoj tradiciji, u kojoj najstvarnije postoje. Ali,pokušavati da se bude neka od ovih istorijskih i epskih figura, i pozivati i primoravati druge da sledetaj put, u današnjim uslovima moglo bi biti groteskno, kad ne bi bilo ne samo apsurdno nego uistinutragično i katastrofalno.

II.2. Sociološka Dimenzija Kontroverze o Nacionalizmu u Srpskoj Književnosti

1. Pisci i teoretičari

1. Fenomen pojačane tematizacije nacionalnog, etničkog, mitološkog ne zapaža se danas samou srpskoj kulturi i umetnosti. Problem nacionalnog, i izvedeni problem nacionalističkog, potresaju nesamo Balkan i zemlje Srednje i Istočne Evrope (tj. postrealsocijalističke zemlje), već se valjajučitavim Zemljinim šarom.37 Nažalost, ne bi se moglo reći da su jugoslovenski sociolozi u kritičnojdeceniji 1985-1995, bar u prvim godinama, pokazali adekvatno interesovanje za ove probleme,pogotovu kad se ima u vidu da su oni na našem tlu prerasli u nekoliko strašnih ratova i mnoštvoizvedenih nesreća.

1.1. Na velikom naučnom skupu Sociološkog društva Srbije Bitne strukturalne promeneu razvoju savremenog jugoslovenskog društva, održanom u Niškoj Banji, 21-22. marta 1986,sociolozi nisu niti posebno obrađivali problem nacija i nacionalizma u jugoslovenskom društvu (većsu temu strukturalnih promena pretresali kroz probleme stratifikacije i partijsko-političkedominacije),38 niti su anticipirali talas nacionalnih sukoba koji će preplaviti dobar deo Balkana.

plaća najviša cena, važniji je od života, odnosno samo on daje životu pravu vrednost, tako da je za Srbepojedince i srpski narod u celini bolja smrt nego život u kome ne bi bili ono što su”. (Čolović 1997: 64)35 Neposredno uoči rata general-potpukovnik Nebojša Pavković, komandant Treće armije, izjavio je u Nišu:“Smatram izdajnicima sve one koji nisu spremni da brane svoju državu i sve one koji zagovaraju tezu da nemožemo da se suprotstavimo celom svetu. (…) To što naš narod iskazuje i daje punu podršku predsednikuMiloševiću (…) govori da sigurno neće biti nikakvog odstupanja od naše odluke da se Kosovo brani po svakucenu”. (Glas javnosti, 19.03.1999; sva podvlačenja - D. Ž.) Generali Nebojša Pavković i Dragoljub Ojdanićizjavili su da “Kosovo treba braniti po svaku cenu kao i da vojnici zarad odbrane otadžbine moraju biti spremniza mučeništvo”. (Glas javnosti, 20.21.03.1999; sva podvlačenja - D. Ž.)36 Poznato je da su tokom bombardovanja, danima, u Beogradu održavani koncerti popularne muzike podnazivom Pesma nas je održala, kao neka vrsta izazova i prkosa silama Atlantskog saveza. Tragikomična ječinjenica da su učesnici, pored drugih parola i transparenata, nosili i virtualnu tablu Ulica žrtava turbo-folka;autor ove gorke duhovitosti pogodio je - a da to verovatno i nije hteo - u samo središte problema naše kulturnekatastrofe.37 O tome svedoče i nalazi eksperata saopšteni na naučnom skupu Ponovno otkrivanje tradicije (Univerzitet uKentu, Kenterberi, 1995). Naime, ugledni istoričari, sociolozi i antropolozi ustanovili su sveopštu tendencijuponovnog otkrivanja i oživljavanja tradicije u proteklih nekoliko godina, gde traganje za kulturnim, etničkim inacionalnim identitetom često vodi suprotstavljanjima i žestokim sukobima, a prizivanje herojske mitskeprošlosti vodi raspirivanju davno zapaljenog etničkog i nacionalnog ognja. Istaknuta je i osobenost oživljavanjaveštački prekinute tradicije u bivšim komunističkim zemljama. (Politika, 1. jul 1995 - izveštaj MarijeDimitrijević, učesnice naučnog skupa).38 Među 44 prijavljena saopštenja samo se u dva dodiruje naznačeni problem: Regionalni i etnički aspektstrukture jugoslovenskog društva (Jovan Ćirić, Niš), Bitna strukturalna promjena u razvoju jugoslovenskogdruštva i promjene u etici bratstva (Helmut Landher, Zagreb). Ova dva rada, očito, nisu tražena sociološkatematizacija nacionalizma.


1.2. Pod pritiskom pretećih pa zastrašujućih događaja, stvari su se unekoliko izmenile. Ako sekao uzorak uzmu Sociologija i Sociološki pregled, pokazuje se da previđanje ove problematike bivapostepeno zamenjeno teorijskim radovima o naciji, potom radovima o nacionalizmu i jugoslovenstvu,najzad, razmatranjem uznemiravajuće svakidašnjice.39 No, nije posvećena posebna pažnja uloziintelektualaca u ovim procesima; tim pre, sociološkom uvidu skoro je potpuno izmaklapretpostavljena značajna uloga književnika (i književnosti) u nacionalnoj “renesansi”, i u - premaoptužbama - nacionalističkoj i ratnoj pomami. Ono što je izmaklo sociolozima (čast izuzecima), naišloje na pažnju stručnjaka i publicista drugih profila, i na uređivačko razumevanje nekih glasila, posebnoRepublike, NIN-a i, u određenom smislu, Književnih novina. Nacionalizam kao književnu inspiracijutematizovao je Svetozar Koljević (Koljević 1995); ali, on se bavi nacionalnim stereotipimau klasičnim delima svetske književnosti, kao i primerima drukčijeg, tolerantnog i interkulturalnogpristupa “internacionalnoj temi”, u delima Henrija Džejmsa (James), Džozefa Konrada (Conrad), E.M. Forstera (Forster), Salmana Ruždija (Rushdie) i Iva Andrića (savremena srpska književnost nijepredmet njegovog interesovanja). Ivan Čolović nije propustio da - ispitujući srpski politički etnomiti srpsku političku mitologiju - dokači i ponekog od srpskih književnika (pre svih, Matiju Bećkovićai Rajka Petrova Noga) koji su se upustili u odbranu “nacinalne stvari”. (Čolović 1997) Samiknjiževnici oglašavali su se na raznim mestima i raznim povodima. Prostor je davan i ugledniminostranim piscima.

2. Šta o ulozi intelektualaca, pisaca posebno, misle sami pisci?

2.1. Poljski nobelovac Česlav Miloš (Milosz), koji ima neposredno iskustvo životau pograničju, prekrajanja granica, nacionalnog egzodusa, deportacija, depolonizacije i nacionalističkihrepresalija, aktivirao je svoje sećanje na opasnosti nacionalnog deklarisanja i obeležavanja upravopovodom opominjućeg dejstva rata i svireposti u bivšoj Jugoslaviji. On smatra da se u etnički“očišćenim” zemljama i regionima prošlost naknadno konstruiše, i to tako što se brišu vekovniprivredni i kulturni (u arhitekturi, umetnosti i književnosti) doprinosi pripadnika drugih nacionalnosti.Takvo prezidavanje nacionalne mitologije samo nakratko umiruje nečistu savest i potkupljujenacionalni ponos, a nanosi nepopravljivu štetu, “jer samosugestije i samopohvale neće zamenititrezvenu ocenu činjenica”. (Miloš 1995: 10) Veliki egzodus Poljaka iz Ukrajine, Belorusije i Litvenije mogao, veli pisac, “ostati bez uticaja na sadašnjost i budućnost poljske književnosti i umetnosti”,prosto stoga što veliki broj značajnih poljskih književnika potiče sa Istoka, pa je njihovo traumatičnoiskustvo ugrađeno u najznačajnija dela poljske književnosti. No, književna (i istorijska) distancaonemogućila je padanje u nacionalistički zanos. “Ipak, treba priznati da se većina ovih autora uzdržalaod nacionalističkih snova o revanšu, baš naprotiv, pogodovala je priznavanju novih granica i o svojimnekadašnjim sugrađanima izražavala se prijateljski”. (loc. cit.) Miloš, dakle, smatra, na dobropotkrepljenim saznanjima, da pisci moraju odgovoriti na nacionalne izazove, ali da ti odgovori ne

39 Sociologija: Ljuboja 1988; Debeljak 1988; Tomc 1989; Jakšić 1990; Kuzmanič 1992; Bolčić 1995; Ilić 1996.Sociološki pregled: Dragićević-Šešić 1992; Janjić 1993; Cvejić/Ilić 1994; Lutovac 1994; Vratuša-Žunjić 1995;Cvetković 1997. U vezi sa Ilić 1996, vidi: Brdar 1996; možda nije suvišno napomenuti da je u Sociološkompregledu od 1994, a posebno od 1996, došlo do promene u uređivačkoj politici, u smislu izrazitije srpskenacionalne orijentacije. Tu su, zatim, i tekstovi nešto novijeg datuma, objavljeni na drugim mestima: npr. Pešić1996, i ostali tekstovi o nacionalizmu u: Popov 1996. Treba svakako imati u vidu neke tekstove iz Jakšićevogzbornika o interkulturalnosti u multietničkim društvima (Jakšić 1955a), kao i ostale zbornike iz serijeinterdisciplinarnih međunarodnih skupova o interkulturalnosti (Ka jeziku mira, 1996, Granice - izazovinterkulturalnosti, 1997, Interkulturalnost versus rasizam i ksenofobija, 1998, Interkulturalnost i tolerancija,1999). Naravno, knjiga domaćih autora bilo je još manje; npr. Janjić 1988, Stojković 1993. U poslednje vreme,prevedene su neke značajne knjige stranih autora (Hajzinha, Hobsbaum, Smit, Anderson), ali nam još uveknedostaju mnoga kapitalna dela iz ove oblasti. Sliku domaćih istraživanja popravljaju knjige AleksandraMolnara (1997), o istorijskim uslovima nastajanja i rasta nacionalizama u modernim evropskim državama, iIvana Čolovića (1997), o srpskim etnopolitičkim mitovima; poslednji je našu kulturnu i naučnu javnost zadužioveoma zapaženom izdavačkom delatnošću, koja, između ostalog, pokriva i probleme etnosa, nacija,ksenofobije…


moraju nužno biti nacionalistički; njihovo oblikovanje nacionalne kulture postaje timeneproblematično, a njihova dela imaju univerzalnu vrednost.40

Hans Magnus Encensberger (Enzensberger) takođe ima neposredno iskustvo životau nacionalistički i rasistički raspomamljenoj, pa umirenoj i uglavnom otrežnjenoj zemlji, i iz teperspektive ocenjuje istorijsku ulogu intelektualaca a, posebno, književnika. Po njemu, “intelektualcisu stručnjaci za izražavanje kolektivnih ideja, kolektivnih osećanja, oni su obrazovani za to,istrenirani, a politika ih kao stručnjake regrutuje i plaća. Dakle, kad mi se pokvari instalacija, japozovem vodoinstalatera, a kad želim da huškam, zovem intelektualca. To je pomalo i pitanjenalogodavca: ranije je crkva, u srednjem veku, bila veliki nalogodavac intelektualaca, u feudalizmu jearistokratija bila nalogodavac, a danas su to naši politički gangsteri, koji dobro plaćaju. Ne radi sesamo o novcu i podmićivanju, nije posredi samo materijalna kompenzacija, da imaš neku vilu, većpostaješ važan”. (Encensberger 1995) Naravno, Encensberger zna da postoji jedna tradicijapripisivanja pesnicima mesijanskih i propovedničkih uloga. “U onoj meri u kojoj propovedniciu modernom svetu više nisu važni, često se njihova zamena traži kod umetnika”. No, zabluda jeverovati u neku naročitu moralnu moć umetnika. Prednost i smisao njihovog postojanja jesu samou tome što nas svojim delom podsećaju na mogućnost slobode, nesputanosti mašte i na pogubnostspecijalizacije. I to je sve, smatra pesnik i esejist. On ne gaji romantičku šelingovsku ideju da jepoezija učiteljica čovečanstva. “Ne mislim da su pesnici učitelji čovečanstva. I među pesnicima imaovakvih i onakvih, postoje monarhistički pesnici, postoje staljinistički pesnici, postoje fašističkipesnici, postoje hrišćanski pesnici, postoje dobri i loši pesnici, u moralnom i književnom smislu reči,a ako bi neki svet bio upućen na to da od pesnika očekuje spas, mislim da bi trebalo da bude priličnopesimističan”. (loc. cit.)

Kada bi se Encensbergerova misao o intelektualcima kao stručnjacima za izražavanjekolektivnih ideja i osećanja mogla razumevati bez dodatka o nužnom političkom korumpiranju oveuloge, onda bi se mogla razviti i teza o tipu vizije sveta koju pesnici artikulišu u određenim kulturno-istorijskim okolnostima. Tako bi se, možda, moglo pretpostaviti da srpski pesnici tradicionalno nekonstituišu ni tragičnu, ni romanesknu viziju, već jednu epsku viziju sveta, koju bi valjalo teorijskirekonstruisati; u istom sklopu moglo bi se proveriti da li, i u kojoj meri, srpski pesnici dekonstruišutradicionalnu epsku sliku sveta.

2.2. Salman Ruždi, koji smatra da “nacija bez granica nije tek fantazija”, i da “dobro pisanje”podrazumeva upravo takvu naciju (Rušdi 1997: 627), ipak zna da pisci “ne mogu da poreknuprivlačnost nacije, ona struji našom krvlju”. (626) No, tu leži i opasnost nekritičkog nacionalnogzanosa, uzimanja uloge nacionalnog korifeja, proroka. “Treba se čuvati pisaca koji sebe proglašavajuglasom nacije”. (626) Nacionalizam često uvlači pisce u svoje vrtloge, zanosi ih i odnosi u mračnedubine nekontrolisanih strasti: “Nacionalizam i korumpira pisce. Vide Limonovljevo otrovno uplitanjeu rat u nekadašnjoj Jugoslaviji. U vreme sve uže definisanog nacionalizma, zazidanog tribalizma,vidimo pisce kako izvikuju ratne pokliče svojih plemena”.41 (627) Pesnik bi, smatra Rušdi, mogao čakbiti i nacionalista, ali uz obaveznu distancu - poput velškog pesnika R. S. Tomasa - prema“sopstvenom soju”. “Nacija traži himne, zastave. Pesnik nudi disonancu. Izgred”. (625)

2.3. Navedeni primeri ilustruju preovlađujuću savremenu struju humanističkog i tolerantnograzmišljanja o nacionalno-nadnacionalnoj ulozi književnika (što ne znači da Evropa ne poznajei drugu, doduše dugo već bitno obesnaženu stranu medalje). Najznačajniji domaći pisci i teoretičari nezaostaju za glavnom evropskom tendencijom (premda je čvor koji pokušavam da razdrešim svezanzbog onih koji u tom pogledu zaostaju ili navodno zaostaju).

40 Možda je irska književnost jedan od najboljih primera plodnog hvatanja u koštac sa nacionalnom temom. Okonstitutivnoj ulozi mita, epa i književnosti u formiranju nacionalnog identiteta Iraca, njihove istorije isavremenosti, o književnoj obradi “irske teme” i o istorijsko-političkoj odgovornosti pisaca i književnosti, v.Mašović 1996.41 Često se pitam da li su Peter Handke i Patrik Beson (Besson), na primer, potpuno svesni svih političkihkonsekvenci svog književno-političkog angažmana u Srbiji.


Aleksandar Tišma, dobrovoljni i privremeni izgnanik, nemoćan - prema sopstvenom priznanju -da umetnički uobliči ono što se dešavalo u Jugoslaviji, rezignirano je uvideo da se ne mogu svi ljudiuspešno osloboditi “plemenskog načina mišljenja” i suprotstaviti se volji većine u sredini “koja krstiizdajom svaku razliku u mišljenju. Govori se: teška su vremena, niko ne sme da se izdvaja, potrebnoje jedinstvo. Ali vremena su uvek teška. Mnogi intelektualci, jednostavno, podležu plemenskomosećanju. Poznavao sam one koji su uvek bili u opoziciji, ali ipak i fascinirani političarima kojiraspolažu vlašću, silom. Oni ne samo da ne mogu, nego i ne žele da se oslobode te fascinacije, jer imona donosi ličnu sreću”. (Tišma 1993) Čitalac dobro pretpostavlja da Tišma kao eklatantan primerpominje Martina Hajdegera i njegovu nacističku epizodu. On ne gaji ni iluzije o kritičkoj uloziintelektualaca u bivšem, inače “glupom i umnogome smešnom”, komunističkom režimu, koja je,smatra, bila samo kozmetičke prirode. “A posao intelektualaca nije u kozmetici, nego u osluškivanjudubina društva. Oni treba da, kao mravi ili ptice, predosete nesreću. Da poviču, ‘pazite, bićezemljotres’. Tu ulogu naši intelektualci nisu izvršili, i zato smo nespremni ušli u pad komunizma, zatosmo sad unezvereni i bespomoćni”. (loc. cit.)

Pesnik Brana Petrović obelodanio je svoj stav prema shvatanju da se pisci veoma lako hvatajuu zamku uverenja da predstavljaju “probuđeni deo naroda”, ističući da je ukleta romantičarskaisprepletenost književnosti i “narodnih interesa” posebno snažna u “sredinama koje su na porazimagradile svoju slavu a na patnji dostojanstvo. I koje ni krajem ovog milenijuma nisu dosegle smirenosti slobodu”. (Petrović 1995) No, on izričito sumnja u vrednost književnih tvorevina onih pesnika kojisu u rečenu zamku uhvaćeni. “Pisci nacionalnog prosedea, bać kao vrači i sveštenici, proroci i pevači,vide sebe ispred naroda, ispred plemena, na tegobnom putu u neizvesnu budućnost. U bukvarimai čitankama i drugim govornim učilima oni su na prvim, središnjim i poslednjim stranicama. Mladičovek je prinuđen da kao pesničku umetnost prisvoji najobičniju stihoklepačku trivijalnost samo zatošto je kroz nju (tu dakle stihoklepačku skalameriju) ‘progovorio narod’, a do suštastvenih pesničkihozarenja ne dosegne nikada”.42

Najzad, u velikoj raspravi “tradicionalista” i “postmodernista” za okruglim stolom Književnihnovina 1996. godine, “tradicionalisti” su “postmodernistima”, između ostalog, prigovarali zbognavodne “anacionalnosti” i antitradicionalizma, što je relativno lako opovrgnuto; zauzvrat,“postmodernisti” su “tradicionalistima” (na čelu sa Ćosićem) zamerili zbog nacionalizma, populizmai odgovarajuće ideološko-političke odnosno feljtonsko-pamfletske upotrebe književnosti.43

2.4. Ogromna je kulturna i duhovna šteta od nazovi-pesničkih tvorevina, jer one nepovratnoosakaćuju duh i ukus čitavih generacija - generacija koje su, budući prikraćene za najviše vrednosti -prijemčive za svaku vrstu podcivilizacijske manipulacije. Ima i onih koji smatraju da se delovanjetakvih književnika ne očituje samo na tim dugim civilizacijskim prugama, već da je neposrednodejstveno u najnovijoj ratnohuškačkoj raspamećenosti.

Tako, na primer, Božidar Jakšić, u kontekstu razmatranja osnovnih vidova “ljudskog faktora”koji ugrožava postojanje nezavisnih medija na prostoru bivše Jugoslavije, kaže sledeće: “Napokon,zapanjujući je broj intelektualaca koji su šovinizam, a ne istinu, uzeli kao svoju zastavu. Među njimase posebno ističu književnici i istoričari, koji služe ne samo kao ideolozi nacionalizma, nego, veomačesto, i kao vulgarni propagandisti rata i ratnih ciljeva nacionalnih oligarhija. Kako među njima imai ljudi čije delo nije zanemarljivo, oni predstavljaju veliku prepreku razvoju demokratskog javnogmnenja i pojavi slobodnih medija”. (Jakšić 1995b:103)

Bez namere da razvrstavam pisce na osnovu izjava o vinosti ili nevinosti književnika zanacionalizam i ratove, i naravno bez nemoguće ambicije da pratim i zabeležim sve relevantne izjave,

42 Koju godinu kasnije, pesnik je za strašne nesreće koje su nas zadesile optužio sve one koji su na ovaj ili onajnačin podržavali glavnoga vinovnika: “od seljaka i radnika, do književnog sveštenstva”, od onih koji su prizivalikatastrofu preteći čitavom svetu “do stihoklepaca ‘stare srpske slave’”. (Petrović 1999)43 O tome vidi: “Razgovori o književnosti” 1-5, Književne novine, br. 923 (01.02. 1996), br. 924/925 (15.02 -01.03.1996), br. 926 (15.03.1996), br. 927/928 (01.04 - 15.04.1996), br. 929/930 (01.05 - 15.05.1996).


navodim samo još neke primere (prema uvodnoj napomeni o egzemplarnosti određenih delovaizlaganja). Svakako je zanimljivo ono što je o srpskim piscima mislio i govorio uvređeni i ojađeniemigrant Mirko Kovač. On ističe da je naprosto napustio jednu militantno-varvarsku sredinu, u kojojsu pisci igrali važnu ratnohuškačku ulogu, i veli da nema u načelu ništa protiv političkog građanskogangažmana pisaca, pa smatra sasvim normalnim i potrebnim da se pisci angažuju za slobode, ljudskaprava i demokratiju, da moraju biti u opoziciji prema svakoj, pa i sopstvenoj vlasti, i da se morajusuprotstavljati svakom nasilju, tiraniji i netoleranciji: “Jedino se na našim prostorima većina pisacastavlja na stranu zla, nasilja, diktature, a mnogi ‘svojeručno’ učestvuju u tom klanju”. (Dautović1995) U tekstu intervjua jedino se, u ovom kontekstu, pominju srpski pisci. Naime, Kovač jezadovoljan što je njegov roman Kristalne rešetke ugledao svetlost dana u Sarajevu, i to “u vremenukada su srpski pisci rušili taj grad, uništavali kulturu drugog i ubijali nedužne ljude”. (isto) Za njega je“sramno kada srpski pisci, Udruženje tih bednika duha, odbiju predlog francuskog književnikai filozofa Bernar-Anri Levija (Lévy) da se osude napadi na Dubrovnik”, i kad ne podržavajuUNESCO u nameri da zaštiti taj grad. “To je porazno kada se pesnici slažu s vojnicima, kada se bivšipartizani pod stare dane upisuju u četnike, marksisti u pravoslavce itd. To je kultura poraza u kojojnisam želeo učestvovati. Sve to, i još mnogo toga, udaljilo me od te sredine, od tih ljudi, od tepolitike, a moj roman Kristalne rešetke došao je kao kakav rekvijem mrtvom gradu”. Ivan Ivanovićsmatra da se u najnovijim ratovima ponovila matrica iz rata od pre pedeset godina: “Kao i tada, i ovihgodina mnogi pisci su odigrali krajnje negativnu ulogu, bilo u idejnom bilo u praktičnom smislu. Nekisu bili čak i vođe i ratnici”. (Demokratija, 23-24. avgust 1997) Dragan Velikić ne optužuje samo pisceveć i njihova književna dela: “Nema nikakve sumnje da je mnogo od onoga što je ponudila pisana reču srpskoj kulturi tokom poslednjih deset godina imalo za cilj da među srpskim čitaocima razvijeupravo ljubav prema ‘srpskom kolonijalizmu’ tj. prema srpskom nacionalizmu i njegovim političkimciljevima”. (Velikić 2000)

Dakako, brojni su oni koji bi rado, i žučno, polemisali sa sličnim, svakako ne usamljenimmišljenjima. Izvesnu skepsu prema tezi o presudnoj političkoj i istorijskoj ulozi intelektualacau novijim ključnim političkim zbivanjima u Srbiji izrazio je Nikola Milošević. “Nisam sklon daprihvatim tezu da srpski intelektualci snose najveći deo krivice za stanje u kakvom se nacija našla.Spski intelektualci nisu mogli ništa presudno da odlučuju. Nešto slično već smo čuli, pa je takoHajdeger optuživan za Hitlera, a Lukaču se pripisivala odgovornost za staljinizam. Ne umanjujućiničiju moralnu odgovornost, moram reći da na političkom tasu nacizma ili staljinizma ni Lukač, niHajdeger nisu ni izdaleka imali tu težinu koja je mogla bitno da utiče na prirodu dotičnih režima.I u našem slučaju intelektualci nisu mogli imati presudnu političku odgovornost, niti je danas imaju zarežim u kome odlučuje samo jedan čovek. Pri tom, ne treba uopštavati, jer ipak svi srpski intelektualcinisu podržavali Slobodana Miloševića”. (Milošević 1996) Što se tiče početne podrške intelektualacaMiloševićevoj politici (1988/89), Nikola Milošević smatra da je ona “bila značajna u političko-propagandnim igrama. Međutim, ta podrška nije bila značajna tamo gde su se donosile konkretnepolitičke odluke. Intelektualci su u ovom slučaju bili potrebni samo kao neka vrsta pokrića za odlukekoje bi bile i bez njih donesene”. (loc. cit.) To što, prema proceni, danas ćute, znači samo da tupodršku više ne pružaju. I inače, veli Milošević, pitanje je šta uopšte mogu da urade u uslovimapotpunog režimskog kontrolisanja medija, državne kase, vojske i policije. Sa moje tačke gledišta,ostaje ipak otvoreno pitanje o tome da li činjenica da su intelektualci igrali samo dekorativno-ceremonijalnu ulogu u promovisanju već donetih političkih odluka oslobađa iste od istorijskeodgovornosti bar drugoga ili trećega reda.

2.5. Šta se u ova zla i oskudna vremena dešavalo sa piscima? Oni su postali poželjni iliprokaženi simboli nacionalnih kultura, nacionalnih politika, i materijal u nacionalističkom političkommarketingu. Uostalom, oduvek su se države i partije otimale o značajna književna imena, ona kojau široj javnosti imaju znatan ugled i uticaj, ili su se odricale onih koji takođe imaju ugled i uticaj, alisu se svojim izjavama, delima i delom distancirali od režima i elite vlasti.

Mnogi pisci iz cele bivše Jugoslavije, osudivši politiku sopstvenih nacionalnih lidera,dobrovoljno su, ili pod izvesnim pritiskom, promenili sredinu, napustili svoja boravišta, postali


unutrašnji ili spoljašnji apatridi - i bili proglašeni za “izdajnike”. Po pravilu su to bili pisci koji suodbili da bezuslovno prihvate nejasnu i od strane intelektualaca eksploatisanu floskulu “bitis narodom”, što jedva da se odnosi na jezičko-tradicijsko ukorenjenje, već se pretvara u podrškuvlasti. (Ćurgus Kazimir 1996) Nacionalne kulture su se zatvorile, prekinule kulturnu komunikaciju,i zavedena je “strahovlada patriotske kulture”, dakle i “patriotske književnosti”, kako ih nazivaVelimir Ćurgus Kazimir, dodajući da se umnožavaju slučajevi odbacivanja ili isticanja nacionalnepripadnosti. “Svaka strana u sukobu pokušava svim silama da se dokopa što većeg broja kvalitetnihumetnika”. S druge strane, izvršena je “velika čistka nepodobnih dela i autora” unutar nacionalnihkulturnih istorija. Autor smatra kako je dovoljno baciti letimičan pogled na udžbenike književnosti dabi se videle razmere prekrajanja nacionalnih kulturnih istorija. Pri svemu tome, bilo je intelektualcai umetnika koji su probijali nacionalističke barijere, prelazili granice i radili ono zbog čega postojei do čega je nekima najviše stalo - do “kulturnjačko-književničke komunikacije”, kako to naziva IgorMandić, koji je, veli, na sajmu knjiga u Beogradu 1996. boravio kao “’pisac iz inozemstva’ ali bezprevoditelja, što je zaista svjetski raritet”. (Mandić 1996)

Inače, nije se moglo dogoditi da se problemi jezika ne rešavaju i preko nacionalnih književnostijužnoslovenskih balkanskih naroda. Čak je i jedan poljski slavist ustvrdio da Ivo Andrić, doduše, jeste“zagovornik jugoslovenske ideje”, ali da je “pisao isključivo na hrvatskom”, pa protestuje što gau nekim leksikonima nazivaju srpskim piscem. (Naša borba, 17.7.1996) Savremeni antologičarihrvatske književnosti već su, ruku pod ruku s nekim teoretičarima, učinili ozbiljan napor u pravcu“reintegracije” Andrića, tj. njegovog makar i posthumnog privođenja “roditeljskim vratima”. Naime,Andrić se tretira kao hrvatski pisac, ili bar i kao hrvatski pisac, kako po svojim književnim temama,tako i po civilizacijskoj pripadnosti i kulturnom zračenju njegovih dela, a pre svega po svojoj“početnoj književnoj i nacionalnoj pripadnosti”. Istina, izražavaju se i nedoumice oko obimaAndrićevog opusa koji bi se mogao neproblematično inkorporirati u hrvatsku književnost, ukazuje sena gotovo neizbežne “izvantekstovne implikacije” njegovog tekstualno utemeljenog, ideološkii politički navodno neopterećenog nacionalnog razvrstavanja, i nagoveštava sva delikatnost“naknadnog uklapanja jednog nobelovca” u jedan već stabilizovani vrednosni sistem nacionalneknjiževnosti. (Primorac 1995) Sam Ivo Andrić nije se, koliko mi je poznato, određivao spram “svoga”hrvatstva, ali je - po svedočenjima Petra Džadžića - pominjao “rezerve koje prema njegovimromanima i pripovetkama, a posebno prema Travničkoj hronici, imaju neki bosanski intelektualci -Muslimani. Smatraju da on, Andrić, ima odbojan stav prema Muslimanima, što pisac ne prihvata i sačime se ne slaže”. (Džadžić 1996: 112) Kada je, svojevremeno, naišao na slične probleme, MešaSelimović je Srpskoj akademiji nauka i umetnosti uputio pismo (1976) u kojem najpre obaveštavao svojim pokušajima da se odupre nacionalnom i republičkom “razvrstavanju književnih stvaralaca”u ovu ili onu “teritorijalnu književnost”, i obelodanjuje svoje zadovoljstvo zbog toga što jesvojevremeno njegov roman Derviš i smrt bio uvršten u značajnu ediciju Matice srpske i Srpskeknjiževne zadruge “Srpska književnost u sto knjiga”. U vezi s tim, veli: “Potičem iz muslimanskeporodice, iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književnostvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnimcentrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika”. (Arhiv SANU, br. 14441; Politika,5. jul 1991) Selimović je želeo da njegovo pismo ima status “punovažnog autobiografskog podatka”.Ne treba ni govoriti kakav je njegov status kod ostrašćenih muslimanskih intelektualaca. No, da stvarisa nacionalističkom pomamom mogu dobiti i tragikomične razmere, pokazuje slučaj proučavaocaislama dr Miroljuba Jeftića, profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koji je u intervjuubeogradskom listu Argument, na izraženu sumnju u njegovu kvalifikovanost da govori o islamus obzirom da nema neposrednih životnih iskustava sa muslimanima, odgovorio sledeće: “Mislim da tonije tačno i to pitanje pokazuje veliko nerazumevanje naše situacije. Mi smo muslimani. Čitajte BoruStankovića i videćete da je on najveći musliman. Kroz Boru Stankovića ćete bolje proučavati islamnego da odete u Istanbul. Ne morate da vidite nijednog Muhameda ili Ahmeda. Samo pogledajte kakojoš uvek žive Srbi i videćete da je toliko ostalo muslimanskog mentaliteta kod nas da je to tužno”.(Politika, 25.3.1995) Naravno, ne pada mi na pamet da angažujem svu teorijsko-metodološku siluestetike, teorije književnosti i sociologije književnosti da bih rušio jednu običnu glupost, izgovorenu


u grotesknom očajanju. Uostalom, svi oni koji su Jeftiću dokazivali da Bora Stanković nije muslimanprevideli su njegovu tvrdnju da smo svi mi muslimani. Aferim.

Najzad, ne treba smetnuti s uma da književnici doista imaju simbolički značaj u nacionalnimkulturama, čak i kod onih koji ne čitaju njihova dela. O tome svedoči i vandalsko skrnavljenjei rušenje spomenika značajnim piscima, koje je, uostalom, i najavilo ratne strahote, a koje se ni danasne zaustavlja.44 Simbolički značaj ima i portretisanje književnika na novčanicama. Tako jesvojevremeno najavljeno da će se na novim bosanskohercegovačkim novčanicama naći likoviknjiževnika, i to prema predlozima svih zainteresovanih nacionalnih strana: srpska strana je predložilalikove Meše Selimovića, Iva Andrića, Jovana Dučića, Filipa Višnjića, Alekse Šantića i Petra Kočića;bošnjačka strana predviđa likove Skendera Kulenovića, Muse Ćazima Ćatića, Maka Dizdara i MešeSelimovića, a hrvatska strana likove Ivana Franje Jukića, Nikole Šopa i Antuna Branka Šimića.(Dnevni telegraf, 17. januar 1998)

2.6. Problemi u koje je zapala Jugoslavija pleli su se i oko institucionalnih formiknjiževničkoga rada i okupljanja - oko udruženja književnika. Najiscrpnije i nejeksplicitnije optužbeprotiv Udruženja književnika Srbije za podsticanje nacionalizma i odgovornost za proishodeći ratizrekla je Drinka Gojković. Ona piše da je prisustvo srpskih književnika u javnosti tokom poslednjihnekoliko godina postojanja Jugoslavije bilo potpuno prožeto ideologijom. I pisci su i njihovoudruženje, Udruženje književnika Srbije, veli ona, postali glavni “proizvođači ideologije”, tako da seprodor koje je Udruženje početkom osamdesetih učinilo prema demokratiji završio u “provali prostognacionalizma. Otpor ideologiji stare vlasti s početka decenije degradirao je krajem decenijeu pomaganje novoj vlasti da stvori i ustoliči novu ideologiju”. (Gojković 1996: 365) Analiza pratijavnu delatnost Udruženja počev od promene njegovoga uglavnog prorežimskog držanja, naime odzapočinjanja protesta povodom zatvaranja Gojka Đoga i zabrane njegove zbirke pesama Vunenavremena. Ocenjeno je da je tim protestom Udruženje izašlo iz političke anonimnosti i započelozalaganje za demokratske promene, tačnije, počelo da se naprosto suprotstavlja nedemokratskomrežimu, ali bez “ozbiljnije razrade demokratskih ideja” i bez analize vladajuće ideologije.“Demokratsko raspoloženje kondenzovalo se i iscrpljivalo u otporu prema postupcima vlasti. A kadaje došao trenutak da tendencija demokratskog otvaranja ojača u program opipljivih promena u smeruotvorenog društva, ispostavilo se da ideja demokratizacije, s autentičnim, sopstvenim demokratskimsadržajem, u stvari ne postoji. Umesto nje, poseglo se za ponovnim ustoličenjem ideologije, samo štoje ona ovog puta imala nacionalni karakter”. (369/370) Autorica nastoji da pokaže da Udruženje nijeprihvatilo neke racionalne nagoveštaje kritike nacionalizma, već je povodom protesta Srbai Crnogoraca na Kosovu prionulo na obradu “kosovske teme”, šireći je, od hapšenja Jove Opačićau Šibeniku (prilikom proslave šeststogodišnjice kosovske bitke), na sudbinu svih Srba. Time jeotvoren problem “tragičnog položaja ukupnog srpskog naroda”, a u protestnim akcijamapreovladavaju jednostranost, odsustvo dijaloga i razumevanja za probleme drugih nacija, čime je jošjednom propuštena šansa za radikalniju kritiku nedemokratičnosti jugoslovenskog društva i izabranaparcijalna nacionalna pozicija. Autorica pokazuje da je i diskurs Udruženja i njegovih članova u ovomperiodu bio tipiziran, ne samo u pogledu “tematske monolitnosti” u vezi sa sudbinom srpskog naroda,već i u pogledu “jezičke monohromnosti”, “istovetne leksike” i “uniformnog izbora stilskih figura”.Radi se, na primer, o sveprisutnosti reči “poniženje”, i o emocionalno nabijenom, nerealističnomhiperbolisanju. Ispostavilo se da se angažovanost Udruženja u vezi sa politički ionako već otvorenom,dakle netabuisanom “kosovskom temom”, potpuno uklopila u “ekstremno-nacionalističkumanipulaciju sa političkog vrha”. (388) Najzad, i u tekstovima za koje Drinka Gojković veli da bi semogli nazvati “programskim dokumentima”, Udruženje se suprotstavlja vlasti i opredeljuje zakulturni i politički pluralizam, ali na etničkim osnovama, što je, po njoj, siguran put u nacionalizamumesto u demokratiju. Pre zaključka, autorica podseća i na karakteristično prećutkivanje jednogaapela zeničkih književnika “svih vjera i nacionalnosti” na početku rata u Bosni, u kojem se poziva na

44 Već do sredine 1991. godine srušeni su spomenici Branku Radičeviću u Slavonskom Brodu, Simi Matavulju uŠibeniku, Branku Ćopiću u Bosanskoj Krupi, Ivu Andriću u Višegradu. (Politika, 24.7.1991) Naravno, nisustradali samo spomenici srpskim piscima.


razgolićavanje i ignorisanje ratnohuškačke propagande. Autorica ocenjuje da je u desetogodišnjojpolitičkoj aktivnosti Udruženje napravilo zaokret od “golog otpora režimu” u duhu neprodubljeneideje demokratije - ka nacionalizmu. Prvobitno disidentstvo Udruženja preraslo je u stanovište koje je“nacionalizam predstavljalo kao autentičan oblik demokratije, a demokratiju kao nacionalnooslobođenje i preporod. Osnov tog stava činilo je opsesivno uverenje da su Srbi, svi i oduvek, samožrtve - istorijskih okolnosti, ili svojih bližnjih, ili političkih sistema čiji su podanici bili. U tomkontekstu, nacionalizam je, prema devetnaestovekovnom romantičarskom modelu, prekrojen u snagudemokratskog preobražaja, a pisac u figuru nosioca nacionalnih interesa. Rezultat je morao ispastinaopak, (...) i zato što je nacionalizam, tragično karikirajući topos žrtve, ukidao svaku idejuo odgovornosti, bez koje se pominjanje demokratije svodi na praznu priču. I ideologija nove vlastipočivala je na ideologizaciji žrtve. Umesto da ustanu protiv nje, književnici su, u okoštaloj formidisidentstva, svoje koplje i dalje okretali protiv bivšeg režima koji je već uveliko bio mrtav. Opredelilisu se, ukratko, za jedan antimoderan, antintelektualan i suštinski antiknjiževni trend. Njegov najvećigreh je, u svakom slučaju, što je - u jednom već obezglavljenom društvu - svojom stilizacijom žrtveširio polje iracionalnosti, u kojem su najrazličitiji vidovi agresivnosti (institucionalizovanei neinstitucionalizovane) postajali psihološki prihvatljivi, a politički - ‘neminovni’ i ‘opravdani’.”(Gojković, 1996: 393) Autorica dodaje da su se slični procesi zbivali i u drugim sredinama bivšeJugoslavije, ali da se ona u svom ogledu bavi Srbijom.

Reakcije nisu izostale. Predsednik i potpredsednici UKS (Slobodan Rakitić, Alek Vukadinovići Đorđije Vuković) u svom pismu povodom objavljivanja ogleda Gojkovićeve (a i povodom drugihsličnih tekstova), tvrde kako po ovakvim tekstovima ispada da je rat nastao zbog delovanja UKS, i daje UKS krivo za raspad Jugoslavije, što je pripremanje terena za optužbu protiv svih glavnihnacionalnih institucija i, konačno, čitavoga srpskog naroda, te za nametanje pitanja o njegovojkolektivnoj krivici; ispada, takođe, vele dalje potpisnici, da je “najveći greh biti srpski patriota,nacionalni radnik, biti uopšte Srbin i da su od svih problema koje danas imamo, Srpska pravoslavnacrkva, SANU i UKS najveći naš i svetski problem”. Oni smatraju da je u pitanju stara i mnogo širaborba protiv srpskog patriotizma, koju na ovom tlu pre svega vode nekadašnji komunistički “ideološkicenzori”. “Oni kojima smeta UKS, njegova nekadašnja i sadašnja orijentacija, njegovo zalaganje zaljudska prava - individualna i kolektivna - najviše bi voleli da se srpsko pitanje prećuti. Nije potrebnoponavljati da je UKS za mir, da je protiv šovinizma, rasizma i svake diskriminacije, ali UKS nijeprotiv svoga naroda. Pisci ne mogu da ćute dok se srpskim pitanjem bave samo političari”. (Politika,1.8.1995)

Došlo je i do nesuglasica između srpskog PEN centra i UKS, kada je srpski PEN, suorganizator32. beogradskih međunarodnih susreta pisaca odustao od učešća u radu Susreta (bojkotovao ih - kakoje rekao Rakitić), zbog toga što je na predlog UKS u program rada Susreta uvrštena tema “Zaštoubijaju Srbe”. U pismu Predraga Palavestre Udruženju književnika Srbije, između ostalog, stoji:“Upravo zbog tragičnih i teških prilika u kojima se danas našao čitav srpski narod, Srpski PEN-centarnavedenu temu smatra neprimerenom za raspravu, pogotovu s inostranim gostima. Ta tema upućujeka daljim konfrontacijama i novim političkim i nacionalnim podelama, u čemu Srpski PEN iznačelnih razloga, a u skladu sa Poveljom Međunarodnog PEN-a, ne želi da učestvuje”. (NIN, br. 2339,27.10.1995)

3. Mnogo je rasutog materijala ove vrste. Jednom bi neki istraživač mogao klasifikovatii interpretirati tipične pozicije i stavove, i to bi sigurno bilo od značaja za uređivanje građe o uloziknjiževničkih ličnosti u trasiranju kulturne istorije ove zemlje. U svakom slučaju, ne samo našromantizam, već i naša neposredna savremenost svedoče o značajnom učešću pisaca u javnomepolitičkom životu. Ovaj književnički angažman u politici Slobodan Rakitić, predsednik Udruženjaknjiževnika Srbije, objašnjava na sledeći način: “Pisci imaju iskustvo javnog nastupa, znaju dobrotežinu javno izgovorene i napisane reči i suština njihovog rada jeste u ubeđenju da će njihov lični stav,izražen u književnom delu i političkom angažmanu, delovati na druge”. (Rakitić 1997) Da pisci imajuiskustvo javnog nastupa i da su ubeđeni kako će svojom rečju delovati na druge -nema nikakvesumnje. Ali, onaj ko je proživeo poslednju deceniju 20. veka u Srbiji, zaista će teško poverovati da


pisci uvek dobro znaju težinu svojih javno izgovorenih i napisanih reči. Moje istraživanje ipak seprvenstveno tiče same književnosti i njenoga tematizovanja nacije, međunacionalnih odnosai nacionalizma.

2. Prigovori srpskoj književnosti

2.1. Opsednutost nacionalnom istorijom

1. Još 1988. godine Nebojša Popov je na naučnom skupu SANU o novijoj srpskoj književnostii kritici ideologije - ispitujući problem individualizacije književnog junaka - kritikovao neketendencije u novijem srpskom romanu, koje su tek kasnije izložene još radikalnijim napadima. Naime,Popov je najpre registrovao i ilustrovao zavidno bogatstvo duhovnosti “usred redukovanesvakidašnjice”, i utvrdio da “sticajem okolnosti koje mogu rastumačiti samo pravi znalci, književnijunaci prestaju biti samo ‘kratkotrajne maske’ raznih kolektiviteta (nacije, klase, partije), istorijskihtendencija i ideoloških doktrina, a postaju osobe sa sve razvijenijom i uverljivijom individualnompsihom”. (Popov 1989: 36) Proces individualizacije uopšte, pa i individualizacije, personalizacijei autonomizacije književnih junaka uslovljen je, smatra Popov, određenim stepenom razvitka urbanihdruštvenih okolnosti, ali pre svega “oslobađanjem od ideološke dominacije”, budući je svakaideologija “represivna prema individui”. U srpskoj književnosti proces oformljavanja književnihjunaka kao potpunih individua nailazi na ozbiljne prepreke u “siromaštvu” društvenog ambijenta, alipre svega u “snažnim istorijskim lomovima”, koji vazda daju prednost ideologiji u odnosu napojedinca. Umnožavanje i neprestano ponavljanje takvih okolnosti čini da se gotovo izgubi verau mogućnost potpunog oslobađanja individue iz okova ideologije i kolektivnosti. No, to nije i jedinakonsekvenca problema čiju književnu transpoziciju ispituje Popov: “Pored psihološki nedovršenihknjiževnih junaka, u delima ipak značajnih književnih inovacija, pa i spoznajnih dometa, u novijojknjiževnosti nalazimo i takve ‘kolektivne junake’ koji ispovedaju stradanja srpskog naroda, podstičumržnju i vape za osvetom (Vuk Drašković, Nož, Molitva), neutrališući ranije već dosegnutu katarzu(Dobrica Ćosić, Deobe), ili povlađujući onim književnostima koje su nespremne za katarzu nadzločinima delova vlastitog naroda u novijoj istoriji”. (38)

Zapaženije kritičko preispitivanje savremene srpske književnosti zbog anahrone dominacijekolektivnog junaka i njegovog stradanja ali i zbog literarnog prizivanja osvete započelo je, dakle,u samoj Srbiji. Potom su usledili ratovi, a sa njima i oštri napisi inostranih kritičara.

2. Alida Bremer, nemačka autorica, objavila je 1992. godine kritičko-sintetički tekst o novijojsrpskoj književnosti, u kojem je imala nameru da uhvati glavnu nit te književnosti i iz nje izvedenajpre razumevanje bića srpskoga etnosa i nacije a potom i ratnih zbivanja na Balkanu. Ona polazi odsaznanja o epskoj prirodi srpske književnosti i o epskoj nastrojenosti Srba, koja je u knjizi Crnojagnje i sivi soko izložila Rebeka Vest (West). Bremerova smatra da je ova knjiga aktualna i zbogtoga “jer bi čudnovato ponašanje Srba prema sopstvenoj istoriji, o kojoj je ona tada fasciniranoizveštavala, moglo i danas mnogo toga da objasni”.45 (Bremer 1992a: 457; u daljem tekstu svi navodiiz istog izvora) Uostalom, Bremerova zapaža da se sva dela srpske književnosti koja su poznata široj

45 Rebeka Vest je doista htela da vidi jugoistok Evrope, taj izor smrti (Vest 1989: 34) i opasnu “maticudogađaja” (39), da vidi na delu kako “prošlost stvara sadašnjost” (61), da upozna Jugoslaviju kao zemlju strašnezamršenosti u kojoj “budućnost ne može biti srećna” (80), i gde su “Crkva i država, ljubav i nasilje, život u smrtživot“ ponovo u tradicionalnom vizantijskom zagrljaju. Ali, ona je Jugoslaviju doživljavala kao središteautentičnoga života, koji se još uvek odupire degeneraciji i otrovima modernoga sveta. (215) Osim toga, imalaje mnogo simpatija za Srbe, bila svesna njihovoga nekadašnjega sjaja (362), a svirepost Balkanaca objašnjavalane samo njihovim primitivizmom već i političkim vršljanjem velikih sila po ovome istorijskome tlu. (284)Naravno, Rebeka Vest svedoči i o čudnoj protivrečnosti mitološkoga i racionalnoga u Srba: “Oni su stvorili mitkoji je njihov poraz objašnjavao izdajstvom u sopstvenim redovima, i time je otupljena oštrica tog poraza, onakokao što su to i Nemci učinili posle rata. Ali, Srbi nisu potisnuli kritički deo svoje svesti onda kada su isticali daje taj mit za njih samo mit. Sa nedoslednošću koja nije opasna zato što su na nju navikli, oni dozvoljavaju da imit i njegova kritika istovremeno postoje u njihovoj svesti«. (368)


zapadnoevropskoj čitalačkoj publici (junački ep, Andrićeva dela, Pavićev Hazarski rečnik) odnose na“vreme u kojem su Srbi, južnoslovenski, hrišćansko-pravoslavni narod, imali da se bore protivislamskih osvajača, Turaka. Posledice tog sudbonosnog konflikta upravo se danas mogu ponovoprepoznati u zaoštravanju nacionalnih konflikata u Jugoslaviji”. (457) Dakako, radi se prvenstvenoo Kosovu, “koje se u srpskoj kolektivnoj svesti vidi kao neka vrsta nacionalne Golgote”, i koje je -dodaje Bremerova - danas “nastanjeno Albancima”. Bremerovoj Kosovo služi da otvori problem“multinacionalnog i multikulturalnog prostora”, koji nije zaobiđen u srpskoj književnosti (pominju seSudbine Miroslava Popovića, Zlatno runo Borislava Pekića, Očevi i oci Slobodana Selenića, Upotrebačoveka Aleksandra Tišme), no koji je u novije vreme ozbiljno zaoštren, pre svega zbog raširenoguverenja među Srbima “da bi oni na tom prostoru mogli živeti samo kao najjači”. (458) Sudbinasrpske manjine u Hrvatskoj u Drugome svetskom ratu temelj je svojevrsne srpske mitomanije, smatraBremerova, i dodaje da srpski mit, koji “ne trpi nikakvo relativizovanje”, ne predviđa mogućnost daSrbi kao kolektivni subjekt eventualno mogu činiti nepravdu drugom narodu kao kolektivnomsubjektu, da su možda agresori, da eventualno nisu žrtve, već isključivo fiksira topos nacionalnogistrebljenja, genocida (“Völkermord”) i fatalističko, anahrono viđenje Srba kao večite žrtve. Iz toga,valjda poetski utemeljenog verovanja je, veli autorica, proisteklo sasvim nepoetsko srpsko“predostrožno” nasilje u Hrvatskoj, čiju pravu prirodu nisu, pored političara, shvatili ni mnogisavremeni srpski pisci, verske vođe i intelektualci. To nasilje nije moguće nikako razumeti ukoliko sene objasne osnove srpskog fatalističkog verovanja kako u sopstvenu svetost tako i u sopstvenuiskonsku nesreću, smatra Bremerova. Mitologizovani topos večite žrtve, po autorici, služi srpskimintelektualcima, među njima i piscima (u ovom kontekstu pominje se M. Pavić),46 da na nekritičkiizgrađenom “aistorijskom jedinstvu” današnju srpsku krivicu odbijaju isticanjem nekadašnjegstradanja. Ona stoga smatra neophodnim da srpske “literate”, koji u svojim delima i javnim istupimapromovišu sopstveni narod u neku vrstu nadređenog subjekta izloženog delovanju širokemeđunarodne zavere, “ostave po strani ulogu bardova iz petstogodišnjega doba pod Turcima, i dausvoje neku novu koja bi predvidela i neku distancu prema subjektu ‘moj narod’.” (459)

Prvi je na tapetu Vuk Drašković. Alidu Bremer zanima da li su Draškovićevi romani “bolji” odnjegovog političkog programa sačinjenog od “nacionalne pseudomitologije i od mnogo patosa”,i odmah priznaje da - mimo problema književnog ukusa - ona “opise ustaškog terorau Draškovićevom romanu Nož” vidi “kao čisto politički, vanliterarno motivisane”. Političkafunkcionalizacija motiva i “pripovednih situacija” ide pod ruku sa trivijalnošću Draškovićeve proze:stari motiv “zamene dece, odnosno usvajanja siročadi” iskorišćen je radi identifikovanja svihbosanskih Muslimana kao zamenjene Srpčadi; tu je i tipizirana podela na partizane i četnike, pa zatimromaneskno-nacionalističko “prekrajanje” istoriografije; česti su opisi nasilja, istrebljivanjai “nacionalističkih” silovanja... “Tipično trivijalno je shematsko gomilanje takvih ‘raskrinkavanja’u romanu”. (459) Draškovićev roman ima i očiglednu političku tezu, smatra Bremerova. Po njenomshvatanju, to je poruka o nemogućnosti nacionalnog pomirenja, zaborava i oproštaja (uz “odustajanjeod osvete”). I u Draškovićevom romanu Molitva Bremerova nalazi nacionalistički motivisanopseudoistorijsko tretiranje istorijskih činjenica, i smatra da ne treba mnogo od takve romaneskne tezedo njene politički zaoštrenije varijante u stavu članova Draškovićeve partije o “pravičnoj osvetiu Hrvatskoj”. Zbog toga se, veli, ukazuje nužnost “etičko-političkog prosuđivanja ove literature”.Time se dograđuje splet već izrečenih estetičkih sudova o trivijalnosti pomenutih romana.

Alida Bremer ne propušta da istakne kako su se mnogi nekadašnji srpski disidenti i kritičarirežima preobratili u “usijane nacionaliste”, i smatra da je to jedan od “najznačajnijih fenomena novijepovesti Srbije”. Kao tipičan primer transformisanja antikomunističkog držanja u nacionalističkupoziciju pominje se profesor Nikola Milošević, a od književnika Gojko Đogo: “Đogo je jedan od

46 Bremerova ima u vidu ne samo književna dela, već i javnu delatnost srpskih pisaca: “U vreme pred izbore uHrvatskoj, u kojem su Hrvati i Srbi tamo mirno živeli jedni s drugima, mnogi nacionalno raspoloženi pisciposetili su centre srpske manjine, da bi se ‘pobrinuli’ oko njihovog položaja. Jedva da je iko mario za odsustvoosećaja takta i za opasnost da bi u tom regionu osetljiva ravnoteža mogla biti narušena”. (459)


mnogih disidenata koji su postali strastveni nacionalisti, nesposoban da napravi distancu prema‘srpskom narodu’.” (460)

Kritička analiza Bremerove ima u vidu i bitne poetičke momente, tj. kompoziciju i konstrukcijunovijeg srpskog romana. “Romani novije srpske literature u kojima se pojavljuje neka vrstaunutrašnjeg monologa, glas naroda umesto individualnog ‘ja’ (kao u romanu Testament VidosavaStevanovića), obrazuju specifičnu grupu čije su daljnje važne odlike: stara predanja, mitologija izpraslovenskih vremena ili nešto kao literarno predstavljanje praznoverja”. (460) Hronološkii topološki neodređeni opisi “krvi i nasilja” u Stevanovićevom romanu ipak se mogu vezati, smatraBremerova, za staru priču o sudbini Srba nakon kosovskog poraza.47 Inače, mitologizacija Kosovageneralno smeta Bremerovoj, posebno kad je reč o vladajućem jedinstvu živih i mrtvih u srpskomekolektivnom subjektu.

Na ovome tragu je i kritičko preispitivanje uslovljenosti i vanliterarnih posledicatradicionalističke ukorenjenosti jednog dela srpske literature i literarnosti: “Tradicionalne poetike supre svega prisutne kod nacionalističkih autora, koji neguju realistička i naturalistička stilska obeležja,naravno pomešana s novijim elementima. Najčuveniji od svih, Dobrica Ćosić, stvorio je neku vrstunacionalne epopeje, Vreme smrti. Od mnogih očeva otadžbine koje Srbija ima Ćosić je jedan odnajsumnjivijih”.48 (462) Nažalost, umesto književne analize i “etičko-političke ocene” romana,Bremerova govori o Ćosićevom nekadašnjem nacionalističkom disidentstvu koje je danas postalo stavsrpskoga režima.

Nije mogao biti zaobiđen ni Pavićev bestseler, Hazarski rečnik, koji je dodušepostmodernistički konstruisan, ali čija je glavna tema, “sudbina iščezlog naroda”, faktičkiinstrumentalizovana u formi Pavićevog militantnog političkog shvatanja o islamizaciji Evrope,kroatizaciji i istrebljivanju Srba.49

Pravde radi, mora se reći da Bremerova daje etičko-političku ocenu samo jednog dela novijesrpske književnosti. Ona izričito preporučuje nad-nacionalističku Grobnicu za Borisa DavidovičaDanila Kiša, a pominje i uzornu distancu spram nacionalnog u pesmi Tigar Marije Čudine, u romanu

47 U odgovoru na polemičku reakciju Nikole Miloševića Bremerova podseća da je Vidosava Stevanovića izričitosvrstala među pisce koji su iskoristili “sudbinski, multikulturalni položaj” Beograda i sačinili “vrhunskaostvarenja”, i podvlači da se u njenom tekstu “sa gledišta književne kritike pozitivno govori o upotrebiodređenih mitskih slika u romanu Vidosava Stevanovića ‘Testament’”, ali da ta mešavina ne mora uvek biti“politički korektna”. (Bremer 1992b) Inače, Testament je 1996. godine doživeo uspeh u Francuskoj. Kritičarkauglednog La quinzaine literraire ne ocenjuje negativno mitološku dimenziju romaneskne priče: “Genijalnipripovedač, daleko iznad politike, čitaoca uvodi u svet u kojem se istorija stapa sa legendom. U svet, u kojem severovalo starcima koji su imali nekoliko puta po sto godina, čije su čudesne priče, ispričane kod vatre ili podnoćnim nebom mnogo većim od cele prirode, urezivale u pamćenje nezaboravne slike". (Naša borba,16.12.1996)48 Na pitanje o tome kako se oseća kao “otac nacije”, Ćosić je jednom prilikom odgvorio: “To nesrećnoočinstvo, i za naciju i za mene, i dalje me proganja. Ako sam poneo taj rizik, tu pobunu za nepravdu u kojoj senašao srpski narod, postavljajući srpsko pitanje kao demokratsko pitanje, ja sam istovremeno postavio i pitanjeljudskih prava. Nikada nisam nacionalna prava stavljao iznad ljudskih... A ako srpska nacija treba da ima oca,onda bi to morao da bude sveti Sava, mada sam ne verujem da jedna nacija ima oca, već bi pre trebalo da imamajku, iako identitet te matere nisam otkrio”. (Vreme, br. 303, 10. avgust 1996, str. 46)49 Nema sumnje da su Pavićeva dela - prevedena na mnoge jezike - doživela izvanredan međunarodni uspeh.Naravno, ima i kritički intoniranih napisa. U jednom tekstu koji je posvećen upravo Pavićevoj međunarodnojpromociji (Švedska, Austrija, Japan, Rusija, Belgija...) navodi se iskaz kritičarke Jasmine Mihajlović, kojapominje “politički napad” jednog hrvatskog kritičara na Pavića, njegovog nemačkog izdavača i esejiste koji suhvalili Hazarski rečnik i Predeo slikan čajem, objavljen u nemačkom Die Zeit-u: “Kritičaru naročito smeta što seu knjizi govori o turskim surovostima na Balkanu u XVII i XVIII veku, a meta napada je i svako mesto gde se uromanu pominju Srbi”. (Naša borba, 13.10.1995) Kritičarka dodaje da su se u isto vreme u nemačkoj štampipojavile i reakcije, kao i pohvalni prikazi u kojima se Pavićev roman “posmatra sa književnog, a ne sapolitičkog aspekta”.


Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba Miroslava Josića Višnjića,i u epistolarnim radovima Borislava Pekića (pisma iz Londona) i Milovana Danojlića (Dragi mojPetroviću); osim toga, Pekić je pomenut i među autorima koji uspešno i izvan nacionalističkeopterećenosti neguju “poetiku umetničkog eksperimenta”: uz njegovo Besnilo, tu su i roman Zebnjana rasklapanje Voje Čolanovića, i zbirka priča Princ vatre Filipa Davida. Pre toga, autorica je većpohvalila Sudbine Miroslava Popovića, Zlatno runo Borislava Pekića, Očeve i oce Slobodana Selenićai Upotrebu čoveka Aleksandra Tišme. Inače, u pomenutoj polemici sa Nikolom Miloševićem (Bremer1992b) - koja se, nažalost, nije vodila oko problema književnosti već oko navodnog Miloševićevognacionalizma - Bremerova pojačava svoju pozitivnu ocenu jednog dela novije srpske književnosti;naime, pored već pomenutih pisaca i njihovih dela koja zavređuju visoku ocenu, ona podseća da seu njenom tekstu “izrazito hvali” i “bogatstvo književnih stilova, raznolikosti pravaca u novijoj srpskojknjiževnosti”.50

Oštrina političkih optužbi koje Bremerova upućuje srpskoj književnosti pokatkad nijeu srazmeri sa relativno pojednostavljenom analizom književnih dela. Isto tako, moglo bi se zameritida ona suviše lako “prepoznaje” veze između književnosti i politike, književnosti i rata, književnostii zločina. Ali, bilo bi krajnje nekorektno prevideti racionalno jezgro u njenim tezama o mogućnostirazumevanja bića srpskoga naroda iz epske prirode njegove književnosti, o opsednutosti nacionalnomoslobodilačkom borbom i o književnosti kao zameni za istoriografiju, o opsednutosti Kosovom,o toposu večite žrtve u srpskoj književnosti, o “glasu naroda” i o značajnoj ulozi tradiconalističkepoetike u savremenoj srpskoj književnosti.

3. Srpski pisci i sami priznaju ne samo vezanost savremene srpske književnosti za istoriju, negoi sudbinsku privezanost srpskoga naroda za prošlost. Dušan Kovačević kaže da je “pitanje prošlostinaš usud” i da je “budućnost ovde nemoguća dok ne raščistimo neke svoje bitne porodične odnose”komunističko-jugoslovenskog nasleđa. (Kovačević 1998) I Ljubomir Simović ima slično mišljenjeo razlozima srpske upućenosti na istoriju: “Sistem u kome smo živeli, i u kome još uvek živimo,zloupotrebljavao je sve, pa i istoriju. Mi smo prihvatili pogrešne predstave o svojoj prošlosti, o sebi,o svetu, o svom mestu u svetu. Sve smo gradili na pogrešnim premisama i predstavama”. (Simović1998) Što se budućnosti pak tiče, njen izgled nije otvoren ni Miloradu Paviću: “O budućnosti ovedržave ne umem ništa da kažem”. On misli da će budućnost na ovome tlu biti bolja od sadašnjosti, alida to važi pre svega za budućnost duhovnosti. (Pavić 1998) Bojim se da ovakve ocene nisu daleko odstvarnosti.

2.2. Dvosmislenost nacionalne mitologije

1. Možda najmanje odmerene optužbe na račun srpske književnosti stižu iz pera nemačkogslaviste Rajnharda Lauera (Lauer), koji je u Frankfurter Allgemene Zeitung-u, od 6. marta 1993.godine, objavio tekst pod naslovom “Od ubica postaju junaci”, sa preciziranjem u podnaslovu: “Oherojskom pesništvu Srba”.

On konstatuje da se mitološki način mišljenja u naše vreme širi uprkos zastrašujućem primeruDrugoga svetskog rata (čija je priprema takođe započeta na mitotvornoj svesti). Ovaj procesoživljavanja mitološke tradicije, veli autor, uočava se u ratom zapaljenoj jugoistočnoj Evropi, a “presvega kod Srba”, gde su se mitovi preselili “iz nesvrhovitog vrta pesništva” u sam život,i raspomamili se. Lauer sasvim pošteno podseća na opominjuće nemačko iskustvo “junačko-agresivneideologije rata”, tj. nacionalne ideologije vilhelminskog carstva i nacionalsocijalizma. Nacionalnimitovi, po njemu, premda obogaćuju umetnost, u vremenima sukoba podstiču “militantnost,nehumanost, svirepost, netoleranciju”, koji u masovnom ludilu od čoveka čine zver. Sa stanovištažrtve, naravno, uopšte nije važno da li je u pitanju furor teutonicus ili furor serbicus. S obzirom damitovi predstavljaju specifičnu personalizovanu pripovednu transformaciju kolektivnih arhetipova,kosmologije i ideologije, njihov smisao nije jednoznačan - veli Lauer - i može biti semantički

50 Bremerova je, inače, pokazala puno razumevanja za emigrantske motive i za nacionalno “konvertitstvo”Mirka Kovača, za koga veli da je “jedan od najboljih pisaca današnjice”.


zloupotrebljen. “A u dvoznačnosti (Zweideutigkeit) srpskih mitova, koji se ovde ispituju, postoji nesamo potencijalna, već upravo sasvim praktična opasnost”. (Lauer 1993; svi navodi u daljem tekstu izistog izvora) Dakle, to što mitovi doista predstavljaju važan konstituens nacionalnog identiteta, i štočesto podstiču plementiost, spremnost na pomoć i žrtvovanje, ne sme da zaustavi važnu civilizacijskukritiku “divljih, varvarskih, destruktivnih konsekvenci” pretvaranja mitološke reči u delo, insistiraLauer, pozivajući se na izreku Miroslava Krleže - “hrvatskog kritičara mita par excellence” - da je“reč majka dela”. Iz toga sledi nedvosmislen zaključak: “Čestiti mitotvorci, kako pokazuje primermnogih srpskih autora, hotimično ili nehotice postaju palikuće”.

2. Pošto je ustanovio da se mitološke tradicije balkanskih naroda u mnogome preklapaju, i stičuu “južnoslovenskom junačkom pesništvu”, Lauer se usredsređuje na posmatranje nekih glavnihsrpskih mitova, konstatujući da se oni mogu sresti i u mitskome predanju Bugara, Hrvata, Slovenaca,pa čak i Grka, Albanaca i Turaka. Kao što se može pretpostaviti, reč je o sledećim mitovima: mito vuku,51 mit o hajducima, mit o Kraljeviću Marku i, naravno, kosovski mit.

2.1. Kao i kod ostallih srpskih književnih mitova, i kod mita o hajducima suočavamo se sanavodno kobnom dvoznačnošću, sa brkanjem kategorija, koje je - prema autoru - prisutno veću srpskome menjanju izvornoga značenja reči “hajduk”: od arapsko-turskog “odmetnika”i “razbojnika”, “hajduk” kod Srba i Crnogoraca postaje borac za slobodu, tj. borac protiv Turaka - kojisu, ističe Lauer, vekovima predstavljali “realno egzistirajuću državu na Balkanu”. “U mituo hajducima od samog je početka uspostavljena fatalna veza nacionalnog junaštva i primitivnograzbojništva i pljačkaštva”. Autor podrobno opisuje ritual krvnoga osvećenja pobratimstva, koje sevezuje za hajdučiju, i uopšte za srpsko-crnogorsko shvatanje junaštva i čojstva, i koje se iskušavau opasnosti, poteri, razbojničkom prepadu, prikrivanju plena, u bekstvu, i u pokušaju izbavljenja oddosuđene kazne. “Retko se u hajdučkim pesmama dešava da prijatelji - kao u Šilerovoj baladi‘Jemstvo’ (‘Die Bürgschaft’) - u plemenitom nadmetanju teže ka višim etičkim ciljevima”. Krvnopobratimstvo dostiže nivo “sentimentalnog kulta prijateljstva”, u kojem se najviše poštovanje izražavažrtvovanjem sopstvenog života za prijatelja. No, Lauera više zanima izveštaj o hajdučkim zlodelima,pa se zabavlja detaljnim prepričavanjem biografije sinjskoga hajduka Stanislava Sočivice, kome nijebilo dovoljno da ubija Turke, već je - u žaru mržnje i žudnje za osvetom - njihove lešine trgao zubimakao besan pas. Uz ove opise on odmah vezuje vesti sa ondašnjeg hrvatskog i bosanskog ratišta, gde suzabeležena brojna posvedočena osakaćivanja leševa neprijatelja. U pravu je Lauer kad kaže da krvavoiživljavanje nad ubijenim neprijateljem “izbija iz atavističkih dubina”, i da nije ništa drugo do“poništavanje poslednjih ostataka humanosti”. Ali, uz punu svest da se zločini jedne strane ne mogupotirati zločinima duge strane, danas više nema nikakve sumnje da su vesti i izveštaji koji su do njegadopirali, po svemu sudeći, bili katkad tačni, katkad preterani a najčešće jednostrani.

Pošto je konstatovao da je narod spevao pesme o “takvim junacima i takvim delima”, Lauer seposvetio pretraživanju motivâ hajdučkih pesama, preciznije, grupe motiva “Hajduci kao razbojnici” (uknjizi Branislava Krstića Indeks motiva narodnih pesama balkanskih Slovena, Beograd 1984). Šta je,između ostalog, mogao naći u tom popisu: krađu, pljačku, silovanje, skrnavljenje grobova, pranjekrvavih haljina, zverska ubistva, paljevine crkava punih vernika, pečenje i jedenje ubijenog iliprisiljavanje njegovih najbližih da jedu meso ubijene ili još uvek žive žrtve. Kao što čitalac većpretpostavlja, Lauer sada uspostavlja vezu uzmeđu ovoga inventara zala i novijih ratnih zbivanja.“Ovaj katalog motiva približava se onome što mi danas svakodnevno u medijima doživljavamo kaoratno delovanje. Ono fatalno u tome jeste to što se niko nije potrudio da otupi oštricu tog zgusnutognaboja (geballte Ladung) nehumanosti koji se krije u ovim pesmama. Čak suprotno: ljudi su seradovali ovim pesmama”.

Ovu Lauerovu preporuku Ivan Čolović poredi sa Platonovim programom “popravljanja”mitova. No, Čolović smatra da istinska opasnost leži upravo u “otupljivanju oštrice” mitova,u njihovom stilizovanju, doterivanju, kad oni - očišćeni od arhaičnih paganskih primesa, sa doteranimizgledom “korpusa racionalnih i društveno uvaženih ideja” - postanu “nacionalne svetinje, predmet

51 Vidi poglavlje Vučja književnost.


državnog kulta i sredstvo predvojničke obuke” (Čolović 1997: 83), sredstvo nacionalističke i ratnepropagande. “Tek kad prestane da skandalizuje svojim opčinjujućim i zastrašujućim slikama nasiljai zla, kad je pretvoren u ‘nevinu poeziju’, kad je pretočen u poučno rodoljubivo štivo, mit postajeubojito oružje”. (84) Inače, Čolović - i sam žestok kritičar srpskog političkog etnomita - sumnjau mogućnost potpunog racionalnog eliminisanja “mitološkog i mitotvornog u politici”, i to ne samozbog neprilika koje radikalni kritičar nacionalnih političkih mitova može imati, već i zbognemogućnosti zauzimanje neke potpuno racionalne i od mita distancirane pozicije.

2.2. Analizu mita o Kraljeviću Marku Lauer započinje obaveštenjima o njegovom životu,vazalstvu, dodajući kako je mitotvoračko narodno predanje - u Makedoniji, Bugarskoj, Albaniji,Hrvatskoj, “ali pre svega kod Srba” - od jednoga neznatnog feudalca načinilo neku vrstu “nadjunaka”.Stoga je Marko i dobio čitav ciklus pesama unutar junačke epike, koji je proizveo pravo oduševljenjekod nemačkih romantičkih pesnika ali i filologa. Ovi drugi su uočili da je ciklus u stvari narodnijunački ep u nastajanju, tj. niz pesama kojem nedostaje završna, celovita redakcija da bi se povrednosti izjednačio sa homerskim epovima, na osnovu čega je Jakob Grim (Grimm) i preporučiodalju obradu ciklusa o Kraljeviću Marku u pravcu jednoga “integralnog epa”. Grim jeste biooduševljen srpskom “naturpoezijom”, podseća autor, ali je ipak dobro uvideo silničku priroduKraljevića Marka, dok je takođe isprva oduševljeni Gete (Göethe) pravovremeno prepoznao“nečoveštvo” jednoga “apsolutno monstruoznog junaka”. “Kraljević Marko je, kao i hajduci,dvoznačni junak. Njegova herojska dela su, tačno posmatrano, krvava nedela, koja on u znanjuo svojoj silnoj telesnoj snazi dodatno garnira podrugivanjem i ismevanjem svojih žrtava”. Kao primer,navodi se čuveno oranje Kraljevića Marka, a Lauer plačevno podvlači da se kod ovoga nasilnika čaki oranje zemlje, “plodonosna miroljubiva delatnost ratara”, pretvara u razbojništvo (a kao da mu je žaoi zbog razaranja drumova). Šalu na stranu, autor vrlo dobro zna, i ne propušta da to napiše, da seprenaglašavanje Markove snage i svireposti može objasniti kao deo strategije preživljavanjapodjarmljenog i nemoćnog hrišćanskog naroda u osmanlijskom carstvu. No, veli on, to ništa ne menjana činjenici da “semantika mitova, o kojima se ovde radi, krije u sebi potencijale nečoveštva, koji, kaošto današnje iskustvo pokazuje, mogu neposredno stupiti u život”.

2.3. Kosovski mit je “pravi nacionalni mit Srba, koji je do današnjeg dana od najvećegpolitičkog značaja za srpski narod”. Upoznajući čitaoca sa tokom i ishodom Kosovskoga boja, Laueri ovde nalazi dvoznačnost. Naime, bitka je predstavljala propast Srba i “početak kraja za čitavsrednjovekovni Balkan”; ali, činjenica da Turci nisu odmah dokrajčili poraženog neprijatelja, već suse, zbog ubijenog sultana, povukli u Jedrene, učinila je da se privremeno, pre svega u hrišćanskimzemljama, proširi vest o hrišćanskoj pobedi. Ova “dvoznačnost”, naravno, opet ide na račun Srba.Autor smatra sasvim razumljivim da je jedan ovakav istorijski događaj - pogotovu zbog nesigurnoprenetih pojedinosti - morao u narodnoj poeziji biti oblikovan prilično slobodno, sa puno maštei herojskog uzvisivanja. To se odnosi na glavne podmitove velikog kosovskog mita: Lazarev izborcarstva nebeskog i junačko delo Miloša Obilića.

2.3.1. Lauer - kanda ironično - primećuje da u “dijalektičkom slučaju” Lazarevog izbora onsvakako biva pobednikom: ako dobije bitku dobija i carstvo zemaljsko, ako izgubi bitku dobijacarstvo nebesko (uz dodatni poetski, dakle nedokazani, momenat izdajstva Vuka Brankovića).Ističući, kako veli, jasnu paralelu između Lazareve sudbine i Hristovog žrtvovanja, Lauer podvlači dase i dan-danas može čuti ta mitološka ideja da se “Srbi bore i umiru za carstvo nebesko”. Ruku nasrce, on sasvim opravdano primećuje da ova ideja postaje u političkoj upotrebi svojevrsna ideologemavidovdanskog uskrsnuća srpskoga carstva. Ne može se prevideti, veli on, da kad god Srbi krenu u rat,oni ožive kosovski mit. Taj motiv opterećuje veliki broj pesama, epova i priča u srpskoj književnosti.Mnogi ga obrađuju tako kao da se bitka odigrava pred njihovim očima (Milan Rakić, VladislavPetković-Dis, Vasko Popa, Dragan Lakićević “i mnogi drugi”), dok samo kod malog broja autora(Miloš Crnjanski, Miodrag Pavlović) ima momenata koji “razgrađuju, buše i otupljuju” ovaj mit.

2.3.2. Drugi podmit jeste Obilićevo ubistvo sultana Murata. Ovaj istorijski mutan čin, premdaispunjen sasvim različitim momentima, kao što su lukavstvo i hrabrost, junaštvo i mučko ubistvo, ipakObilića čini srpskim nacionalnim junakom. “Po ugledu na njega je na Vidovdan 1914. Gavrilo Princip


ubio austrijskog prestolonaslednika - u doslovnom prenošenju mita u delo”. Vidovdan je, odKosovskog boja, postao “magični datum” u srpskoj povesti, po Laueru, pre svega datum značajnihzlodela: vidovdanski ustav (1921), ubistvo Stjepana Radića 20. juna 1928 - “dakle, između starogi novog Vidovdana”, početak akcija JNA u Sloveniji 1991. Lauer kao da se čudi što je FransoaMiteran (Mitterrand) preživeo svoju iznenadnu posetu Sarajevu baš na Vidovdan. Nešto pre togačudio se što deca, prema Andrićevom sećanju, u igri “rata s Turcima” nisu htela da budu “Turci”. Dali bi se čudio kad bi znao - a mogao bi znati - da u igrama moga detinjstva niko nije hteo da bude“Nemac”? Ja sam potpuno siguran da neka deca danas, u igri, ne žele ulogu “Srbina”.

3. Šta na osnovu svega zaključuje Lauer: “Mit o Kosovu obrazuje vodeću državno-političkuliniju kojom srpski narod hodi kroz povest. To je jedan bogat i lep mit, kada se misli na njegovepoetske inkarnacije. Njegova opasnost sastoji se u tome što može postati instrument jedne fašističkerevanšističke i ekspanzionističke politike”. Autor podseća da je kosovskim mitom bio oduševljen nesamo “bezazleni romantičar” Jakob Grim, već i ideolog arijevskog rasizma H. S. Čemberlen(Chamberlain), i poredi gorko nemačko i srpsko istorijsko iskustvo: “Mi znamo kojim je rezultatimavodio nemački kult junaka, a sada vidimo kuda gone srpski mitovi”.52

4. Pošto ću se u narednim poglavljima podrobnije baviti nekim Lauerovim tezama, ovdenavodim karakteristična mesta iz kritičke reakcije Svetozara Koljevića na Lauerov tekst. PremaKoljeviću, “polazeći od zanimljive pretpostavke da književnost nije tragičko prosvetljenje istorijei duhovni napor za izlazom iz njenih surovosti, nego njen direktni podstrekač, profesor Lauer jeoptužio za ratne zločine srpski paganski mit o hromom vuku, svetoga Savu, Vaska Popu, Rajka Noga,Gojka Đoga, hajduke i narodne pesme o njima, Kraljevića Marka, kosovski mit, kao i neke vidovesrpskog terora nad legalnim turskim i austrijskim vlastima u srpskim zemljama”. (Koljević 1994)Dakle, mitološka tradicija Srba, hajdučki motivi u epskom, “herojskom pesništvu”, te kosovski mit,jesu osnov savremene srpske književnosti i temelj nacionalističke ideologije srpskog ratničkognastrojenja i, štaviše, krvološtva. Lauer je najpre pogrešio, smatra Koljević, ne u tvrđenju da Srbiimaju kult vuka u mitologiji, epskoj i umetničkoj književnosti, već da je taj kult srpska ekskluzivnost,tj. ono što Srbe razlikuje od drugih naroda. Po svemu sudeći, on bi imao velike probleme da svojutezu odbrani pred nekim ozbiljnijim istraživačem tevtonske mitologije. Potom je potpuno isključiomogućnost uspešnog književno-umetničkog transponovanja mitoloških motiva. I na ovom mestu bi seLauer suočio sa problemima iz svoje maternje kulture i književnosti. U našem slučaju, on je optužiopoeziju Vaska Pope, a morao bi povući konsekvence i u pogledu vrednosti svekolike svetske poezijemitološkog utemeljenja i nastrojenja. Na slične probleme Lauer bi naišao pri obrazlaganju tezeo “uspostavljanju fatalne veze između nacionalnog junaštva i razbojništva” - naime, hajdučije.Najzad, tvrdnja o kosovskom mitu kao “ideološkom instrumentu jedne fašističke politike revanšizmai ekspanzionizma” potpuno je neistorijska i pristrasna.

5.1. Smatram da je ovde neophodno učiniti makar i najkraći osvrt na pitanje konstitutivnogprisustva mitologije u književnosti. Koliko god Šelingova (Schelling) tipično romantička misao da je“mitologija nužan uslov i prva građa svake umetnosti” (Šeling 1984, 114, § 38) mora biti danasuzimana sa ograničenjima, ostaje važećom njegova reč da je prikazivanje apsoluta u posebnome, tj.u ograničenju - ali bez ukidanja apsoluta - moguće samo kao simboličko, kao prikazivanje poetskeegzistencije bogova, individualizovanih opštosti, te da je mitologija “apsolutna poezija”. Takou filosofiji umetnosti i teoriji književnosti jedno od opštih mesta jeste i priznavanje antropološkei estetičke legitimnosti ne samo mitoloških elemenata već i samog mitološkog zasnivanjaknjiževnosti. Uostalom, ne samo istorija stare već i savremene književnosti daje dovoljno dokaznog

52 O izgradnji nemačkog nacionalnog identiteta na predmodernim i predprosvetiteljskim mitovima, o političkim icivilizacijskim posledicama te izgradnje i o opasnostima restauriranja mitova u uslovima otežanog formiranjasocijalnog identiteta preko rada i poziva odnosno ugroženog političkog identifikovanja sa demokratsko-republikanskim sistemom - v. Kraiker 1996.


i ilustrativnog materijala za ovu tezu. (Vidi: Petrović 1995, 173-178) A da proces remitologizacijeknjiževnosti i kulture dvadesetog veka nije neka srpska specijalnost, takođe je dovoljno poznato.53

5.2. S druge strane, ni sociologija nije ostala slepa za fenomen konstitutivne uloge mitau izgradnji nacija. O tome je ubedljivo pisao Entoni Smit, koji kaže da se u središtu svakoga etnosai njemu svojstvenog etnocentrizma nalazi poseban “kompleks mitova, sećanja i simbola” - “mit-simbol kompleks”, koji se tiče porekla te grupe (Smith 1989: 57), i koji omogućava izrastanje nacije,posredstvom snažnih poetskih predstava zlatnoga doba i postojbine (pejzaža zavičaja). Prerastanjejedne horde u institucionalizovanu i integrisanu naciju, sa osećejem pripadnosti i identiteta,autentičnosti, autonomije i suverenosti nije moguće bez jednog “simboličkog okvira” kojiistovremeno mobiliše i stabilizuje grupu. Upravo odgovarajuća “mitologija prošlosti” (i “poezijaprirode”) obezbeđuje takav okvir, postavlja ciljeve i učvršćuje zajednicu tokom nemirnih doba,potlačenim grupama pruža utehu pogledom na nekadašnje dostojanstvo i drevnost, i mitomo zajedničkom poreklu pribira pod jednu zastavu različite grupe i klase. Stoga je neophodno ispitatii značajnu ulogu koju “forme drevnih mitova i simbolizam svetih mesta” igraju u “sadašnjojkonstrukciji nacija”. (201) Pri tom treba imati na umu da postoje neke opšte karakteristike nacije kaosocijalne formacije uopšte, i čitav splet posebnih odlika svake nacije, koje proističu iz njihovihrazličitih kulturnih istorija pre industrijalizacije i različitih puteva i tempa industrijalizacije. Razlikemeđu nacijama uglavnom potiču iz različitih kompleksa mitova, simbola, sećanja i vrednosti etnosâoko kojih se formiraju. Etničke mitologije i simboli crtaju mape, izgrađuju različite tipove morala,vaspitavaju lojalne pripadnike zajednice, obnavljaju kolektivno nasleđe, razgraničavaju od “drugih”,izgrađuju svoje rituale, praznike, hodočašća, rečju - identitet etnosa i, potom, nacije. Na primerimaGrčke, Indije, Izraela i Engleske, Smit je pokazao kako različite mitologije utiču na formiranjeodgovarajuće moderne nacije, odnosno kako različite mitološke tradicije unutar jedne zajedniceobrazuju različite, i suprotstavljene, nacionalne političke i civilizacijske orijentacije i programe.Utoliko se ispostavlja da je izgradnja nacija proces koji se stalno obnavlja, uključujućireinterpretacije, ponovna otkrivanja i rekonstrukcije tradicije, nasleđenih mitova i simbola - premasavremenim potrebama. I unutar modernih nacija generacije inteligencije i intelektualaca rekonstruišu“živu prošlost” svojih zajednica, i kroz obrazovni sistem i putem medija rasejavaju oživljene mitskeslike, formirajući tako svest ali i nesvesno potonjih generacija. Mitovi i simboli nisu samo istrošenakompenzacija za strah od društvenih promena. Vraćanje živoj prošlosti obezbeđuje jedini izlaz predpretnjom prolaznosti i ništavnosti, jer svedoči o mogućnosti “besmrtnosti” u sećanjima potomaka.“Stoga naši mitovi, sećanja i simboli moraju biti stalno obnavljani, neprekidno pre-pričavani da biosigurali naš opstanak. Nacija postaje stalno obnavljanje i pre-pričavanje naše priče od strane svakegeneracije naših potomaka”. (207)

Ovim kratkim prikazom jednoga relevantnog naučnog mišljenja pokazuje se nekoliko stvari.Prvo, da je mitologija konstitutivni činilac svake nacije; drugo, da je u pitanju vazda živi a ne tekpreživeli činilac, s kojim se mora računati; treće, da se mitološki utemeljena konstrukcija nacijaznačajnim delom odvija kroz delovanje poezije;54 ali, valja imati na umu da zbog svega toga “mit-simbol kompleks” ima veliki “društveni magnetizam i psihološki naboj”, da podstiče emocije i imaeksplozivnu moć, te da uvek predstavlja igru vatrom, koja se - jednom upaljena - teško možekontrolisati. (201) To bi ukratko moglo značiti da se danas ne bave samo Srbi svojom nacionalnommitologijom, ali istovremeno i da je Srbima, po svemu sudeći, izmakla vatra kojom su se njeniintelektualci i inteligencija poigravali.

6. Zato nikako ne bi trebalo izgubiti kritički odnos prema konstitutivnoj ulozi mitologijeu književnosti, s jedne, i u društvenom životu, s druge strane. Ali, pravde radi, valja reći da srpskaknjiževnost nije ostala nema pred tim izazovom. Navešću dva primera iz književnosti i dva iz nauke

53 O mitologizmu kao “karakterističnoj pojavi u književnosti XX veka”, vidi: Meletinski s.a.54 Utoliko je metodološki značajno Smitovo saznanje da se “o ‘duhu’ i ‘obliku’ modernih nacija istraživanjemnjihovih mitova o zlatnome dobu i njihove poezije prirode može naučiti onoliko koliko i ma kojom analizomdruštvenih institucija i formacije klasa”. (201)


o književnosti: Skerlićevo kritičko ispitivanje sklonosti srpskih romantičara prema hajdučiji;Nušićevo ironiziranje hajdučije u romanu za decu Hajduci; Simovićevo poetsko uobličavanjekosovske legende (Boj na Kosovu); Popovićevo kritičko preispitivanje kosovskog mita odnosnonjegove književne mitologizacije.

6.1. Jovan Skerlić je vrlo dobro uočio jednu značajnu stranu srpskoga romantizma, koja sedanas aktualizuje u kritikama srpske književnosti. Reč je o romantičkom obožavanju hajdučije.Zanimljivo, Skerlić ne smatra da je glavni razlog ovome obožavanju uzavrela ljubav premanacionalnoj prošlosti i narodnoj poeziji, već pre tipični, bajronovski, romantički individualizam.U najmanju ruku, romantičari su simpatisali hajduke kako kao nacionalne borce za slobodu tako i kaousamljene “večite buntovnike”. “Svakako, bilo je nacionalnih patriotskih simpatija za hajduke,naročito tada kada su hajdučke čete pokušavale da zapale Hercegovinu. Ali pravi razlog tih hajdučkihsimpatija bio je književan, romantičan. Kao svima romantičarima, tako se i našima dopadao taj tippobunjena, energična čoveka”. (Skerlić 1971b: 82) Skerlić tu nabraja tipične “hajduke” zapadneromantike: Šilerov (Schiller) Karlo Mor, Bajronov (Byron) Gusar, Ernani Viktora Igoa (Hugo),Antonio Aleksandra Dime (Dumas), Žan Zbogar Šarla Nodjea (Nodier), dodajući da su u pitanju“plemenite i snažne ličnosti pobunjene protivu laži i nepravdi jednog neprirodnog, izopačenogdruštva, oholi odmetnici, pobunjeni anđeli, uzvišeni razbojnici, koji su objavili rat svim zakonima,uzeli na se delo božanskog deljenja pravde na zemlji, da budu štit slabih i bič silnih”.55 U stvari,Skerlić ističe da se u srpskoj književnosti zbiva “evolucija tipa hajduka” upravo u naznačenom smeru:“od bajronovskog odmetnika do patriotskog hajduka”. Preciznije: “Taj tip opšteg, književnogodmetnika postoji i u samoj književnosti, i prethodi nacionalnom hajduku, borcu protiv turskog nasiljai zatočniku srpske slobode”. (82)

6.2. Ali, i u samoj Srbiji kasnije je došlo do promene značenja pojma hajduka. Od pobunjenihpravednika hajduci postaju prosto odmetnici i razbojnici.

Ima li književno ubedljivije potvrde ove promene od Nušićevog romana za decu Hajduci, gdese pisac duhovito igra sa dečačkom željom za hajdučijom i odmetništvom. Nušićevi “hajduci” žele dase odmetnu na poziv jednoga od njih koji bi da bude strah i trepet u okolini. Ali, oni sa zebnjomprihvataju avanturu, jer su o hajducima slušali “strašne stvari”: da su to doduše hrabri ali zliodmetnici, koji navodno dele socijalnu pravdu preraspodeljujući nepravedno stečeno bogatstvo i stogauživaju naklonost siromašnih, tobože daju priloge manastirima i štite svetinje, ali su svakako svirepizločinci. Dečak koji poziva u hajdučiju zaboravio je “da je hajduk običan zločinac, kojega mora gonitii ljudska i božja pravda”. (Nušić 1991: 46) Nušić je u ovome romanu svakako imao vaspitne motive.Ali, nije smatrao dovoljnim to što je na kraju knjige “bludnim sinovima” dodelio žestoke očinskebatine, nego je čitavo jedno poglavlje posvetio temi o hajducima. U pitanju je pravi esej koji govorio promeni izvorne istorijske uloge hajduka i odgovarajuće promene pojma. “Nekada su hajduci bilinaš ponos, naša odbrana i naša uteha. Nekada su se u hajduke odmetali odvažni ljudi da brane svojukuću, svoje selo i ceo naš narod”. (51) Takvi borci protiv turskoga zuluma, kojima valja zahvalitii podizanje ustanaka što su srpskom narodu doneli slobodu, opevani su - podseća Nušić - u narodnimjunačkim pesmama. Doduše, među onima koji su “pesmom i istorijom proslavljeni” pominje sei Lauerov “adut” Stanko Sočivica. Ukratko, hajduci su slavljeni zbog podviga i “sa onih velikihzasluga koje su kao odbrana potlačenoga naroda stekli”. (56) No, ako su nekada u srpskome narodutako stajale, stvari su se u srpskome društvu promenile: “Pod tu veliku slavu hteli bi da se uvukui današnji hajduci, oni koji se odmeću od svojih a ne od tuđih vlasti; koji se odmeću od zakona svojedržave i kojima je jedini cilj da haraju i pljačkaju. Ali, eto, zbog slave onih pravih hajduka, još i danas

55 Na ovome mestu mi se nameću dve važene paralele. Prvo, veoma je zanimljivo da Ivo Andrić, u svom moždaglavnom delu, Na Drini ćuprija, naraštaj mladih srpskih nacionalnih romantičara, izašlih na istorijsku scenuizmeđu balkanskih ratova i Prvoga svetskog rata, naziva takođe naraštajem “pobunjenih anđela”. (Andrić 1946:262; vidi o tome: Žunić 1997: 392) Drugo, najtipičniji književni lik pobunjenog pravednika koji postaje ubicanije srpski proizvod, već Klajstov (Kleist) Mihael Kolhas (Michael Kohlhaas): “Ukratko, svijet bi njegovuuspomenu morao blagosiljati, da u jednoj vrlini nije pretjerao. Ali osjećanje pravednosti učinilo ga jerazbojnikom i ubojicom”. (Klajst 1959: 197)


se smatra kao neko junaštvo biti hajduk, te naročito prosti ljudi i deca hoće i danas da se dive i dasmatraju hajduke kao junake”. (56)

Da su vaspitni motivi ovoga romana ozbiljno uvaženi verovatno svedoči činjenica njegovoguvršćivanja u program obavezne lektire za peti razred osnovne škole u Jugoslaviji, gde su, pored delajoš nekih domaćih pisaca, Defoov (Defoe) Robinson Kruso i Tvenovi (Twain) Doživljaji TomaSojera. Ali, ne treba gubiti iz vida da i danas ima “prostih ljudi”, i - što je najopasnije - da ih imameđu srpskim političarima. Jedan od njih je u svome epistolarnom uputstvu za izbor vođstvau pokretu napisao o nekome da je “ispravan čovek ali i on je mek, a potrebni su hajduci”.(Demokratija, 05.11.1997)

6.3. U savremenoj srpskoj književnosti kosovskom legendom bavio se Ljubomir Simović,sačinivši dramu o zbivanjima neposredno pre i posle Kosovskoga boja. U podeli uloga (društveniha ne teatarskih) nema krupnih pomeranja; to isto važi i za izbor nosilaca glavnih etičkihi svetonazornih koncepcija. Pojednostavljeno: uzvišeno stradanje i nebeski “višnji život” bira Lazar;patrijarh Spiridon se takođe opredeljuje za stradanje i večni blaženi život; Milica najpre bira život, ali,nakon Lazareve pogibije, Lazarevu Srbiju i njen kosovski put u nebo; Vuk Branković jepersonifikacija prevare i izdaje, a uz njega su vazalno odnosno pregovarački nastrojeni,sitnoračundžijski manji srpski velikaši Levčanin i Tamnavac; Miloš Obilić brani čast i reč, ocrtavajućisvojom žrtvom granicu između vere i prevere (182-183); životni realizam izbija iz reči Ribarice, presvih, zatim Piljarice, Pralje, vidara Bogoja (koga realizam, a i mučenje od strane Brankovićevihstražara, odvode u promenu vere)…

Simović nije dirao u glavna “sveta mesta” srpske kosovske tradicije: Lazareva poslednja večeraje, izričito, hristolika, a njegova glava posle pogibije dobija svetačku auru. Srpski narod još odsahranjivanja Lazareve ukradene glave počinje svoje hodočašće kneževih moštiju. Lazar je veliki jerza razliku od drugih vidi da Srbija nije Srbija bez vizije ujedinjenja “jednom sudbinom”, kako govorihilandarski velikoshimnik Gerasim, stariji Vukov brat. Kosovo je, za Lazara, ”raskrsnica i vaga”,svetinja sa koje se brani poslednja stopa Srbije i za koju valja dostojno poginuti; za njega je Miloševasmrt upravo jedna od takvih smrti - “lepa smrt” (Simović 1989: 199-200). Pesnik daje prednostduhovnom vidu, koji ima slepi monah Teofan, a dobija ga i zograf Makarije (naravno, kad na Kosovuizgubi očinji vid, odnosno “veštastvene oči”). Teofan vidi da u Srbiji svi putevi vode na Kosovo i saKosova, jer put na Kosovo se “i bez očiju vidi”; osim toga, taj vid raspoznaje donju i gornju granicuizmeđu kojih živimo - oni koji pređu donju granicu, na primer izdajom, postaju insekti i gmizavci.Zato valja gledati preko gornje granice, koju je Lazar pokazao i izabrati, ne Vukovu Srbiju sastvarnošću, već Lazarevu Srbiju sa vizijom, Srbiju u kojoj Lazarev sin Stefan treba da predstavlja oči“u ovom slepom svetu” (239). U drami i Lazar i Milica i Obilić imaju punu svest o neslavnom stanjusrpske sloge i potkupljivosti velikaša, a Lazar još ima i bolnu svest o rascepu između duhovnih težnjii sirotinjske sapetosti srpskoga naroda (“svinjci, kokošinjci i zemnunice”, 24). Sa srpskomposlovičnom neslogom računaju i Turci, a Murat pred smrt savetuje Bajazitu da se pri komadanjuSrbije treba oslanjati ”isključivo na Srbe”.

Osim benignijih stereotipa, poput turskoga zadaha na loj i turske politike bratoubistva,unapređivanja i ubijanja, tu je i staro mesto srpske književne tradicije o poturicama kojima ne trebaverovati i koji su gori od samih Turaka u dokazivanju svoga “pravoverja” (178-183), ali i opšti mestoo “islamskoj streli” koja treba da se dobaci do najdaljih hrišćanskih svetinja (186). Možda je poetskinajriskantnije mesto reč Kosovke Devojke da je na Kosovu “izginulo / sve što je sijalo, i što je biloverno!”, a da su samo “neverni” preživeli. (206)

Konačno, sva kosovska pitanja stiču se u pitanju identiteta. Za razliku od Miličinog pitanja “koće da nas pamti, ili zaboravi, / ako ne bude ni sinova, ni unuka?” (21), Lazarevo pitanje “hoće li nasbiti, ili neće” (25), “hoćemo li ili nećemo da postojimo” (107) tiče se preživljavanja etničke supstance.Ono “zrno soli” iz njegove molitve nad kosovskom trpezom, za koje se knez moli da nam makar onopreostane nakon sveg stradanja, ali da “sve bude / njime osoljeno” (114), zrno koje se ni u čemu “nećepromeniti ni rastvoriti” (119) i iz kojeg bi nam sve niklo da ga imamo - nije ništa drugo do zrno


sopstva, zrno identiteta. Isto to, na svoj način, zna i Murat, kad veli da se Srbi mogu poraziti samo akose zatre njihovo ime: “Ti danas, Bajazite, Srbe možeš da pobediš… / Ali, ako zapamte ko su i štasu…”. (185) Naravno, ovde nije od značaja to što knez Lazar nije mogao imati stvarnih etničko-nacionalnih identitetskih muka, jer su one plod romantičkoga nacionalnog naboja, već je ključnurazliku mogao praviti jedino na kriterijumu vere i nevere, krsta i nekrsta, svoga i tuđina.

Da li je Simović iskoristio mogućnost pesničke forme da problematizuje neke stereotipe, i dapretrese naslage glavnoga nacionalnog mita (kao što je to, rekao bih, uspešno činio sa drugimtemama, u drugim svojim delima)? Videli smo da je kneza Lazara ostavio u sjaju neupitne moralneveličine vladaoca zabrinutog zbog stalnoga izdajstva i obrtanja vere. Možda je Miloš Obilić unekolikopomeren od mitske matrice, ne po delanju nego po mišljenju. Premda ne gubi svest o slavnoj srpskojprošlosti kao ni nadu u svetlu budućnost Srbije, Miloševa svest o stvarnom stanju Srbije i njenimizgledima na Kosovu obeležena je izvesnom melanholijom, a njegovo delo motivisano ličnom čašćupre nego “ideološkim” zavetima. Na jednom mestu, Murat sve pokorene hrišćanske vladaoce stavljau isti koš, objašnjavajući Jakubu da ih valja ostaviti u životu i koristiti kao vazale, igrajući na kartunjihvog vlastoljublja, jer će oni za krunu dati “i glavu i narod, i zemlju i veru”, ali “krunu neće dati niza obraz”. (162) Na Jakubovo pitanje da li bi se u takvu krunu-mišolovku “mogla uhvatiti i Lazarevaglava” (162), pesnik ne daje eksplicitni odgovor, jer preseca moguću i očekivanu Muratovu rečiznenadnom dramskom promenom toka radnje. Ali, odgovor je u Lazarevim rečima upućenimLevčaninu, koji se zalaže za pregovore sa Turcima, da se “o glavi” možda i može da pregovara, ali “oobrazu, ko ima obraza, ne može”. (103) Najzad, oni koji uopšte razmatraju mogućnost pregovorapostavljaju i pitanje smisla borbe na Kosovu. To je na početku bila Milica, koja pitanje postavlja izbrige za opstanak roda, a potom Levčanin i Tamnavac, koji pitanje postavljaju iz interesa. Tako jepitanje o smislu borbe obezvređeno u drami izborom usta na koja se ono izgovara. Da li je takoi u slučaju pitanja o pobedi ili porazu na Kosovu, pitanja koje i danas uznemirava nacionalne brižnike.Lazar veli da je srpska pobeda upravo u tome što Bajazit - koji, naravno, smatra da se stradanjeSrbima nije isplatilo - ne vidi “u čemu je naša pobeda” (198), da su se Turci i Srbi tukli u različitimbitkama, i da je svako pobedio u svojoj (201), osvojivši zemaljsku odnosno nebesku teritoriju. Šta jesa “glasom naroda”? Pralja zna da, iako je više izginulih Turaka, Srbi nisu pobedili jer je “živihTuraka / ostalo više nego živih Srba”, a samo živi mogu graditi gradove i moliti se Bogu. (208) NaRibaričino pitanje čijom se pobedom završila bitka, trgovac Vojiša, nosilac načela dužnosti u drami,preživeo bez boj ostavši bez noge i bez zdravoga razuma - ne odgovara ništa. (220) Tipično za teškogtelesnog i duševnog ranjenika. Najzad, njegova žena Velislava, ogorčena zbog beskrupulozneRibaričine tezgaroške i ratno-prfiterske “politike” pukoga prizemnog interesa i gledanja svega krozdinar, kaže nesrećnom Vojiši: “Bolje da si izgubio i glavu, da ne vidiš / za koje si slepce izgubionogu”. (226) Tipično za obične ljude, koji u ratu nikad ništa ne mogu dobiti.

To je sve u pogledu Simovićevog diranja u svete tajne srpske kosovske legende. Naravno, nijese ni moglo očekivati nekakvo poetsko ironiziranje središnjega nacionalnog mita, ali se možepomisliti da pesnik nije iskoristio sve literarne mogućnosti istinski tragičkih pojedinačnih situacijaopšte epske podloge. Doduše, to je lakše učiniti onda kada i sami izvori otvaraju etička pitanja,provociraju stereotipe i tipične probleme uzorno individualizuju (kao, na pimer, u slučaju BanovićStrahinje). Kosovski mit je još uvek literarni izazov.

6.4. Što se tiče domaće nauke o književnosti, istraživanja Miodraga Popovića predstavljajudobar primer kritičke svesti o kosovskome mitu. Na ovom mestu osvrnuću se samo na njegovuanalizu pojave i značenja mita o Lazaru i mita o Obiliću, jer ona ubedljivo pokazuje kako su ovimitovi imali i promenljivi simbolički smisao i promenljivu društvenu funkciju u istoriji srpskogadruštva, u zavisnosti od promene ideološko-političkih okolnosti; osim toga, ta analiza pravovremeno -s obzirom na potonja dešavanja u Srbiji - ukazuje na mogućnost političke instrumentalizacije ovihmitova.

6.4.1. Posle kosovske bitke, već krajem 14. i početkom 15. veka, napisano je - veli Popović -nekoliko žitija i pohvala knezu Lazaru, naravno, “u znaku Lazarevog kulta i njegovog posvećenja”(Popović 1976: 13), a u skladu sa istorijskim činjenicama onoliko koliko dopušta odgovarajući žanr.


U tim delima još uvek nema svih elemenata kosovske legende (kosovska večera, sukob izmeđuMiloša Obilića i Vuka Brankovića), ali su tu: Lazareva smrt i njegov izbor carstva nebeskog,Muratova pogibija na Kosovu i zlo koje Turci sa sobom donose srpskome narodu. Sa naše tačkegledišta, važnije je to što se, prema autoru, u “prvobitno prikazivanje kosovskih događaja, kojepostepeno prelazi u legendu, uključila (se) hrišćanska martirska tradicija, vezana za kult knezaLazara”. (14) To znači da je novonastali kult, koji se brzo širio među Srbima, počivao delom nahrišćanskoj “herojskoj transcendenci”, koja slavi mučeničku smrt zarad večnog života, ali takođe i napogledu na svet “mitskih ljudi”, koji su takođe herojsku “smrt na bojnom polju (…) doživljavali kaoprelazak u večni život”. (15) No, još je važnije saznanje da ovakav pogled nije ekskluzivno srpski, većda je, štaviše, redovni element srednjovekovnih vizija sveta: “Da je herojska transcendenca kaopoetska tema bila opšte prisutna u viteškom svetu krajem XIV i početkom XV veka, vidimo i po tomešto i islamski pisci slave smrt u borbi protiv nevernika, koja će im otvoriti dveri večnog života.U Muratovom turbetu na Kosovu, ispod same tavanice, po zidovima su ispisani redovi koji su posmislu slični herojskim mestima u Danilovom ‘Slovu’ (Slovo o knezu Lazaru patrijarha Danila, 1392-1393, D. Ž.). U slobodnom prevodu oni glase: ‘Mi koji ležimo ovde, nemojte misliti da smo mrtvi; mismo večno živi’.” (16) Prema Popoviću, jedino je pouzdano da su odmah posle Kosovskog bojaparalelno nastajali poznati kosovski spisi i crkveni kult kneza Lazara. “Prevashodno hrišćanski martir,kao i kultna ličnost, Lazar će u njima dobiti i neke mitske crte. Umirući na bojnom polju, i on, kaoi mitski junaci u prastarim junačkim epovima odlazi u večnost”. (31)

6.4.2. Drukčije stoji stvar sa mitom o Obiliću: Međutim, ni u ranim izvorima o Kosovskomeboju ni u viteškim pesmama profesionalnih pevača nema pomena o Milošu Obiliću (“nijedan od prvihsrpskih dokumenata ne zna za Miloša”); ”srpska istoriografija sve do dana današnjeg, nijeidentifikovala Miloša Obilića među srpskim feudalcima druge polovine XIV veka” (20); tek četrdeseti više godina posle Kosovskoga boja Konstantin Filozof će pomenuti “viteza koji je ubio Murata, alimu neće reći ime” (20/21); turski izvori su Muratovog ubicu, iz razumljivih ideoloških razloga, tj. dabi spašavali “vitešku čast i dostojanstvo turskog cara”, prikazivali kao “prokletog nevernika”i podmuklog ubicu, a ime mu pisali sasvim različito; ime Miloša Obilića nalazi se kod nas tek u Pričio kosovskom boju, nastaloj posle 1723. godine. U svakom slučaju, smatra Popović, izvan dilemeo tome da li je Miloš Obilić uopšte postojao ili je konstruisan u turskome narodnom predanju, izvesnoje da ga naprosto nema u srpskoj pisanoj književnosti. No, prema autoru, njega po svemu sudeći nijebilo ni u srpskom usmenom predanju sve do druge polovine 19. veka. Mnogo je verovatnije da suturske (i grčke) hronike, kao i tursko predanje, i ovde uticali na modelovanje kosovske legende, a neobrnuto. Uvođenje Obilića u kosovsku legendu, uz odgovarajuće preoblikovanje podmuklog ubiceu junaka-osvetnika, postepeno izvodi kosovsku legendu “iz okvira kulta kneza Lazara”. (23)

6.4.3. Kosovska legenda imala je, dakle, dve bitne dimenzije. Jednu predstavlja mit o Lazaru,koji je nastao krajem 14. veka i to “u visoko obrazovanim crkvenim krugovima”, i živeo “u sredinamabliskim pravoslavnoj crkvi”, do 19. veka; drugu, pak, predstavlja legenda o Milošu Obiliću, koja seu srpskome narodnom predanju pojavila tek u 15. veku, da bi se preselila na zapad, gde je, tokom 16.i 17. veka - u atmosferi stalne graničarske antiturske mobilnosti (za razliku od vazalsko-kompromisneatmosfere u Srbiji) - u formi pseudoistorijskih kosovskih bugarštica - dobila funkciju viteških pesama.(48) Dakle, kosovska legenda - budući “neprihvatljiva iz političkih razloga za Srbe u Turskoj” (48) -popularnost je stekla “među slovenskim ratnicima na mletačkoj teritoriji, Srbima i Hrvatima”. Ali, natom tlu, na mletačkoj, u dobroj meri urbanizovanoj sredini, ova legenda, premda popularna međuslovenskim ratnicima, nije doživela “naknadnu mitizaciju”, niti deseteračku mitološku kanonizaciju.(49) Kosovska legenda se sa zapada počela vraćati u “staru postojbinu” krajem 17. i početkom 18.veka, dakle, tek kada su otpočele nove oružane pobune protiv Turaka. Na novom-starom tlu kosovskepesme dobile su konačnu, “vukovsku” redakciju krajem 18. i početkom 19. veka, dakako, u vremeustanaka protiv Turaka. Lazarev kult tada je povezan sa dugo potiskivanim kultom beloga Vida, saVidovdanom kao prastarim herojskim simbolom, dajući jednu “novu mitsku celinu”, veomainspirativnu za narodne pevače. (63)


Ostalo je tako da kosovske pesme, prema svome poreklu iz pagansko-plemensko-patrijarhalnihodnosno obrazovanih hrišćansko-pravoslavnih krugova, vazda zadržavaju jedan mitsko-herojski sloji jedan hrišćanski sloj. Tamo gde je došlo do prožimanja “paganske heroike i hrišćanske vere” nastalesu, po svemu sudeći, ili su mogle nastati, i kosovske pesme u formi koju je zapamtio i zapisao VukKaradžić. Kosovska legenda doživela je popularizaciju, ponarodnjavanje, “demokratizaciju”, tj. prelaziz feudalne u patrijarhalno-herojsku sredinu, zahvaljujući naknadnoj mitizaciji i deseteračkoj formi.Pagansko-hrišćanska priroda legende bila je u skladu sa pagansko-hrišćanskom vizijom sveta većinesrpskoga življa. Kosovski mit je upravo i izrastao na tome susretu legende i standardnog načinamišljenja većine. Ali, to izrastanje trajalo je vekovima, da bi sa narastanjem svesti o otporu turskimzavojevačima, i sa samim otporom, došlo do intenzivnijeg oblikovanja kosovskih pesama kakve danaspoznajemo. Narodni pevač mogao je da poetski obradi lik kneza Lazara samo ako mu je uz auruhrišćanskog mučenika pridao i atribut heroja, u tradiciji beloga Vida; ali, zato mu je pripisao u osnovipagansku kletvu “Ko ne dođe u boj na Kosovo…”. (92-93) Vidovdanski kult, pak, doveo je - premaPopoviću - da razdvajanja pagansko-hrišćanske simbioze Miloša i Lazara, u korist pagansko-obilićevske ideologije: “Dok su u Vukovim kosovskim pesmama Miloš i Lazar, kao polariteti, bilidosta jedinstveni u transcendentnoj heroici, vidovdanski kult ih potpuno razjedinjuje. Lazarevoopredeljenje za viši život kao nešto nestvarno, čisto, ali istovremeno maglovito, neodređenoi nedefinisano, postaje simbol mističnog nacionalizma. Miloš se, pak, postepeno izdvaja iz celinepredanja kao osvetnik Kosova, čiji nož više niko ne skriva. Tako se, pod velom viših interesa nacije,koja se poistovećuje s apsolutom i preuzima dimenzije večnosti, stvara kult po kome je bezmalo svedozvoljeno, čak i nož. Ova nova pseudotranscendenca, koja je nasilno nakalemljena na hrišćanskui pagansku transcendentnu heroiku, predstavlja nesumnjivo estetičku i humanističku degradacijukosovskog mita”. (130)

7. Smisao ovih pasaža je dakle i u tome da se pokaže kako je nužna opreznost prilikomrekonstrukcije istorijskih zbivanja iz građe usmenoga i pisanoga književnog predanja, a posebno priocenjivanju uloge književne tradicije u konstituisanju i re-konstituisanju nacionalnog identiteta. Toupozorenje se ne može dovoljno naglasiti kada je reč o srpskoj tradiciji ponavljanog “kosovizovanja”savremenosti. Ali, s druge strane, smisao ovih pasaža je i u tome da se pokaže kako književnatradicija nije po sebi ideološki instrument, već to postaje u odgovarajućoj političkoj aktualizaciji. Toukazivanje valja povremeno ponavljati žestokim kritičarima srpskoga mitološkog duha, posebno pričinjenici da su i srpski autori, kako smo videli, na uzoran način i pravovremeno uspostavljali kritičkiodnos prema sopstvenoj tradiciji i mitologiji, i ukazivali na opasnosti mitologizacije savremenosti.A to što nalazi kritički nastrojenih istraživača nemaju odjeka u politici ove ili one beskrupuloznevlasti i njenih intelektualnih skutonoša takođe nije srpski izum i srpska “privilegija”.

2.3. Pseudo-literarni populizam

1. Jedna od najdirektnijih optužbi za nacionalizam upućena na račun dela srpske književnostiizrečena je u tekstu Mirka Đorđevića “Književnost populističkog talasa”. Naime radi se o “talasuu srpskoj književnosti s početka osamdesetih” koji je “bio uzročnik traumatizacije nacionalne svesti,što kao stanje duha još traje”. (Đorđević 1996: 394, u fusnosti) Autor je istraživao ovaj talas na, kakoveli, “karakterističnom nizu primera”, gde se posebno ističe Knjiga o Milutinu Danka Popovića.Đorđević polazi od teze da je populistička književnost uopšte, pa i ovaj populistički talas u srpskojknjiževnosti, u rangu paraliterature, sumnjive literarnosti, odnosno umetničke vrednosti. On takvuocenu daje i pomenutom Popovićevom delu, delu naročitog uspeha u recepciji, ali i svojevrsnevanknjiževne, ideološke i političke upotrebe, koja je omogućena njegovom paraliterarnomtendencioznošću. Naime, “populistička literatura je uvek nastajala u stihiji ‘narodnog života’i udaljavala se iz polja literarnosti”. (397) Autor podseća da se Popovićeva knjiga pojavila godinudana pre Memoranduma SANU, sa kojim, po njegovom - i ne samo njegovom - mišljenju “započinjesnažan politički talas srpskog populizma koji će relativno brzo rezultirati u paroksizmu nacionalizmaa ovaj će uveliko traumatizovati svest nacije. Već u tom smislu je Popovićevo delo - objavljeno 1985.- siguran uzorak dovoljan za ispitivanje bitnih karakteristika i ‘oznaka’ već pominjanog populističkogtalasa u srpskoj književnosti”. (399) Popovićevo delo naslanja se na politički populizam osamdesetih,


na tradicionalnu predstavu pisca-proroka i pisca-mudraca, pa je svojom “neskrivenomtendencioznošću” ponudilo masovnoj recepciju objektivaciju izvesne supstance “nacionalneintuicije”, ali i dozu prepoznatljivog dnevno-političkog angažmana. Ova knjiga prihvaćena je kaoKnjiga nacionalnog programa, odnosno “sume nacionalnih istina”, i uklopila se ne samo u talassrpskoga populizma i nacionalizma, već i u određenu, tradicionalističku poetiku i utilitarističkuestetiku: našla je uzor, smatra Đorđević, u “populističkoj poetici i književnoj mitologiji D. Ćosića”(401), koja promoviše “kolektivnog junaka” i daje književno i istorijsko prvenstvo “glasu naroda”i “narodnom duhu”. Radi se o teoriji i književnoj praksi “nacionalnog realizma”, koji drži doneposredne stvarnosne dimenzije romana, forme iskazivanja “opšte, najčešće narodne, nacionalneistine o ljudima i životu”, dakle, kolektivne a nikako individualne istine “junaka-propovednika”, kojije samo deo i glasnogovornik naroda. Očito je, prema Đorđeviću, da se ovim delom aktualizuju,u izmenjenoj formi, pitanja partijnosti, idejnosti i ideologičnosti književnosti. “Populistička literaturaje u znaku nacionalne ili, još preciznije, nacionalističke ideologije. Uostalom, fenomen spskogpopulizma osamdesetih ne bi se mogao celovitije ispitati bez uvida u ‘učinak’ književnosti upravo togi takvog populističkog talasa toga vremena”. (403) Đorđević čak smatra da je taj učinak srpskeknjiževnosti relativno veliki, da su se njeni kolektivni junaci suviše dugo zadržali u književnoji političkoj javnosti, i da su traumatizovali kako individualnu tako i kolektivnu svest, sve do uvođenjau paranoju i opojni “paroksizam nacionalističkog ludila”. S druge strane, katarza, koja je po praviluindividualna i, osim toga, vezana uz dela nesumnjive književne vrednosti, izostala je u njenomdelovanju. Knjiga o Milutinu je doista započela jedan netipično književni posao preispitivanjaposlednja dva veka istorije srpskoga naroda, njenoga kolektivnog junaka, zbog čega Đorđević i smatrada ona predstavlja obrazac populističkog talasa u novijoj srpskoj književnosti.

2. U konkretnoj analizi, koja je poduprta - premda katkad i opterećena - izlaganjem poznatihteorijskih pretpostavki analize književnog teksta, autor polazi od nalaza da u Popovićevom delu, inačedelu sasvim jednostavne strukture, dominiraju vanknjiževni elementi slabe estetske dejstvenostii estetski nefunkcionalni kolokvijalni izrazi, što ga u žanrovskom smislu svrstava u tip skaza. Tukvalifikaciju potvrđuje i činjenica da s ovim delom čitaoci lako komuniciraju, i da ga “igraju”, tj.“kolektivno doživljavaju”, što je posebno karakteristično za ruralne zajednice s “tradicijom usmenekomunikacije” i u okolnostima političkog manipulisanja motivima nacionalne mitologije. Đorđevićpokazuje da je Knjiga o Milutinu svojevrsna eksploatacija nacionalnog mita, arhaičnih i rodoljubivihmotiva “krvi i tla”, “vere i nacije”, “sjajne prošlosti” - po čemu spada u tipična tendenciozna dela,dakle, dela niskog estetskog intenziteta. Naravno, Popovićeva knjiga nije usamljen, već samo tipičanslučaj jednog, populističkog talasa u srpskoj književnosti, u kojem - po Đorđeviću - dominirajuumetnički insuficijentni noviji Ćosićevi romani; kao primer nacionalističke banalizacije i plemenskeregionalizacije motiva pominje se poezija M. Bećkovića, a kao autori koji daju metafizičkei kosmičke dimenzije sopstvenoj naciji navode se Milan Komnenić i Ljubomir Simović.56 U daljemtekstu analize pokazuje se da je Popovićev skaz prevashodno “kazivanje u klasičnom epskom smislu”,opterećeno u književnosti neuobičejenim esejističkim fusnotama, da je “monotono i monolitno”, i daje bez umetnički presudne autorske “intervencije”. “Sve je podređeno jednom cilju - Milutin jezamišljen kao junak koji zaista treba da otvori proces nacionalnog osvešćivanja, preispitivanja ukupneprošlosti tokom ‘dva veka’ novije srpske istorije; tako ideološki ‘investiran’, on je izgubio sveindividualne crte književnog junaka”. (408) O tome svedoče neuspela autorska rešenja problemaprostora i vremena, koji su “istorijski - i to previše - prepoznatljivi” (408), i unutar kojih - premaMilutinu, sveznajućem kolektivnom nad-junaku kržljave književne individualnosti - Srbi prave fatalnegreške jugoslovenskog pijemontizma. Đorđevićeva analiza dalje se okreće trima tipovima iskazau Popovićevom delu, “koji su smišljeno semantizovani prema središnjoj ideji, prema jednomi jedinom motivu koji stoji kao dominanta u celini dela”. (409) Najpre se radi o doista sugestivnimispovednim iskazima o zloj ratničkoj sudbini, zatim o iskazima koji izražavaju vazda skeptičnu

56 Đorđevićevoj oceni moglo bi se prigovoriti da, u načelu, književnost koja obrađuje nacionalne motive ne moranužno da se “brzo udaljava od polja univerzalne skale motiva” (406), kao što ni upotreba lokalnog jezičkogidioma ne mora automatski usloviti opadanje nivoa literarnosti.


i opreznu, “budnu svest srbijanskog seljaka” o problematičnosti oslobađanja vansrbijanske braće,najzad, o iskazima koji nose Milutinovu superiornu propovedničku istinu o državotvornoj sudbinisrpskoga naroda, koja i čini suštinsku, neskrivenu tendenciju, odnosno “poruku” dela. Đorđevićdoduše smatra da su i pomenuti sugestivni iskazi prepokriveni motivima iz drugoga i trećega redaiskaza, što gotovo obesnažuje njihovo delovanje, i njihovu “notu antiratnoga naboja”. IskaziPopovićevog dela su ideologizovani, uglavnom iz reda “nacionalne, posebno političke mitologijei ideologije” (podržani karakterističnom leksikom centriranom oko ključne reči “domaćin”); oni su“naglašeno programskog karaktera” i artikulisani s glasnogovorničke pozicije neindividualizovanogglavnog junaka naknadne istorijske svesti i pameti, što ide “na štetu umetničke koherencije dela kaoceline”, i što je uostalom tipično za dela tradicionalističke, populističke književnosti uopšte, pa i dela“ćosićevske estetike”. Popovićev junak je, veli autor, “neka vrsta književnog medijuma koji izražavaodređeni nacionalni program, a u književnosti se radi o junaku a ne o ‘programu’. Nevolja je u tomešto se to priznavalo, i naglašavalo, kada je reč o delima iz vremena socijalističkog realizma, kaoupadljiva mana, dok je odjednom kritika to u delima ‘nacionalnog realizma’ počela proglašavati zavrlinu”. (414)

3. Na kraju, Đorđević pristupa analizi recepcije Popovićeve knjige, tj. preispitivanju stvarnogadelovanja njene ideološke poruke - nacionalnog programa: “Recepcija ovog dela u svakom slučajunije bila uobičajena - u atmosferi o kojoj smo nešto već kazali ona to nije mogla biti. Uostalom,u pregrejanoj atmosferi mitomanije koja se počela stvarati već početkom osamdesetih, recepcijamnogih umetničkih dela je zaista bila masovna, bukvalno populistička”. (415) Ostavljajući po straniproblem stvarne “finansijske zavisnosti” umetničkog dela od publike kojoj se obraća, “što bi mogaobiti predmet socioloških istraživanja”, autor ističe da je poetika ovoga dela naprosto prilagođenai protkana izvesnim “opštim porivima”. Stoga je publika i bez pomoći kritike dokučila osnovni smisaodela - poruku o privilegovanoj i ekskluzivnoj poziciji srpskog seljaka u razumevanju istorije i sudbinesrpskoga naroda. Delo je stoga bilo prihvaćeno od masovne čitalačke publike kao Knjiga o njenojsopstvenoj istini, i počelo da živi na za literaturu uglavnom neuobičajeni način: masovno čitanje,kolektivno čitanje, grupno učenje napamet, javno deklamovanje odlomaka, citiranje u medijimai u javnim nastupima političara - postalo je deo “kolokvijalne leksike”. Takva recepcija dela sakolektivnim junakom tipična je za tribalni duh zatvorenih zajednica, smatra Đorđević. U ovomslučaju, jedno delo je od nagoveštene zabrane zbog nacionalističkih ideja, sa promenama u političkomvrhu i zaokretom u pravcu nacionalističko-populističke politike, promovisano u amblem režima.Književna kritika se oko ovoga dela pocepala na takođe populističku egzegetiku i hvalu njegove“nacionalne istine”, s jedne, odnosno sporadične, najčešće “blokirane” i gotovo rizične pokušajeanalize dela izvan prihvaćenog ideološkog obrasca, s druge strane. “No, bilo kako bilo, vrednovanjePopovićevog dela ostaje otvoreno - ali da je Knjiga o Milutinu bila i ostala jedan znak književnog i nesamo književnog vremena, to nije sporno. Kao što nije sporno da je nastala i svoju sudbinu živelaupravo na talasu političkog populizma osamdesetih godina”. (418)

4. Đorđevićeva kritika je vrlo oštra, i tiče se ne samo društvene funkcije već pre svega literarnevrednosti Knjige o Milutinu. Ako je analizirano književno delo dobilo i koji udarac više, pa i ćuškuizvorno namenjenu delima drugih pisaca i drugim piscima, ne može se osporiti da je sama analizajednoga tipičnog dela “nacionalnog realizma” veoma dobro izvedena i utoliko obavezujućau diskusiji. Jer, na žalost, nisu svi pojedinačni slučajevi kritike savemene srpske književnosti dobrozasnovani i potkrepljeni konkretnim nalazima.

2.4. Politička samo-instrumentalizacija književnosti

1. Temu instrumentalizacije umetnosti načela je Milena Dragićević-Šešić. Naglašavajući dainstrumentalizacija umetnosti nije srpski izum, autorica se bavi “zloupotrebama umetnosti” u ciljustvaranja ili održanja ksenofobije i nacionalne megalomanije u savremenoj kulturi Srbije. Ona smatrada polazište “srpske nacionalne megalomanije jeste nacionalna tragedija - Kosovo”, sa svojim kultomžrtve, i narodna epska poezija, te na narodnoj epici zasnovana književnost (pre svega Njegoš), sasvojim nekritičnim veličanjem moći i vrlina sopstvenoga naroda uz mistifikovanje njegove istorije


i zaboravljanje njenih tamnih strana. Srpski istorijski roman (konkretno, Ćosićevo Vreme smrti),uprkos pretendovanju na rasvetljavanje tih tamnih strana, “u suštini samo doprinosi nacionalnompotvrđivanju i osećanju megalomanije”. (Dragićević-Šešić 1995: 366) U savremenom srpskomdruštvu nema interkulturalne perspektive, nema vizije multikulturne budućnosti, a ksenofobija vodipaseizmu, nostalgiji, potrazi za korenima, nacionalnim identitetom i odgovarajućoj “arhaizacijiumetnosti”. (380) Svoju tezu o dnevnopolitičkom angažmanu srpske književnosti, koji ima za ciljisticanje “navodne samosvojnosti i apsolutne specifičnosti srpske kulture”, kulturno zatvaranjei denunciranje kosmopolitske pozicije, kao i “dokazivanje političkih ‘istina’ kroz umetnost” (379),autorica obrazlaže na primeru knjige Milovana Vitezovića Simfonija Vinaver (Prosveta, Beograd1994). Na žalost, ta knjiga nije relevantna za naše istraživanje.

2.1. Tekst Đokice Jovanovića “O upotrebnoj vrednosti umetnosti” ovde predstavljam kao jedanprimer generalnog optuživanja srpske književnosti za nacionalizam. U ovom svom kritičkom napisu -koji, nažalost, nije plod analize i interpretacije nekog tipičnog ili egzemplarnog književnog dela -autor ponavlje neke od optužbi koje su već upućene na račun srpske književnosti, a posebno gazanima “instrumentalizacija umetničkog dela, kao i ‘programsko’ i ‘interesno’ proizvođenje duhovnihtvorevina koje se imaju smatrati umetničkim”. (Jovanović 1996: 188) Jovanović polazi od naširokoprihvaćenog saznanja o zabludama “estetičkog puritanizma”, tj. od opšteg mesta o dvorskoj dimenzijiumetnosti, o sprezi umetnosti i vlasti, te o njenom čestom stavljanju “u službu nehumanih društvenihi političkih koncepcija”. Nisu mu, naravno, nepoznati ni brojni primeri priklanjanja velikih umetnikatotalitarističkim - fašističkim, nacističkim i komunističkim - idejama i projektima. Ćitalac sve dovdemože držati korak s Jovanovićevom pozicijom. Čini se da nevolje počinju s njegovim načelnimi apsolutnim odbijanjem shvatanja da se umetnost vazda “okreće unazad” i da je sklona svojevrsnomaristokratizmu (Tomas Man), te s potpuno nedistanciranim prihvatanjem ocene da nisu Vagnerovi(Wagner) politički spisi presudno motivisali nacističke prvoborce, nego da je upravo “njegovoopersko stvaralaštvo u kome doziva svet drevne germanske predaje, s njegovim junačkim mitovima,krvnim osvetama i plemenskim zakonima, osećajem za sudbinsko, za plemenitost smrti, nadahnulomitove u modernoj Nemačkoj i dalo Nemačkoj germanski Weltanschauung, koji su Hitler i nacistipreuzeli i načinili svojim”. (190) Đokica Jovanović pronalazi lep primer Geteove reči da političkosvrstavanje razara pesnika, da njegova otadžbina nije neka posebna zemlja već ono dobro, plemenitoi lepo što čini suštinu pesničkoga delanja, i da pesnik poput orla slobodno lebdi nad zemljama nemareći za to da li zec trči u Pruskoj ili u Saksonskoj. No, ne treba zaboraviti da i orlova ima raznihvrsta, i da njihove osobenosti nastaju upravo iz osobenosti tla iz kojeg izrastaju i nad kojim uče dalete.

2.2. Kad svoj kritički naboj skrene sa opštih problema na problem naše sudbine, Jovanovićpomalo brzopleto tvrdi da “reč, gest i stav umetnikov mogu da pokrenu češće, na žalost, na društvenudestrukciju, nego na društvenu kreaciju”. (191) Da umetnikova reč, gest i stav mogu biti destruktivnine treba ni sumnjati, ali da su u istoriji češće bivali destruktivni nego kreativni veoma je teškodokazati. Umesto dokaza, autor nam nudi ilustraciju iz novije domaće istorije: “Zar nije jedan odduhovnih pokretača našeg populizma bila rogobatna, alogična, pesnička sintagma - ‘događanjenaroda’? Zar nije poziv na mržnju i osvetu pesnički iskaz o ‘ostatku zaklanog naroda’?” (191) O ovimocenama moglo bi se naširoko polemisati - a i polemisalo se. Meni ostaje da naglasim samonajvažnije. Prvo, upotreba metafora nije privilegija pesnika, njima se koriste i političari, pa i pesniciu ulozi građanina odnosno ulozi političara (utoliko se pridružujem osudi javnoga podstrekačkogdelovanja nekih pesnika); drugo, nisu sve metafore nužno pesnička dela, pa se za njihovo političkodelovanje ne može optuživati poezija; treće, pesničke metafore mogu biti političkiinstrumentalizovane, pa u tom slučaju optužbe treba upućivati na adresu onih koji vrše čininstrumentalizacije, a ne ispostavljati istorijski račun autoru, koji od zloupotrebe može biti udaljendecenijama i vekovima, i koji teško da može snositi svu odgovornost za istorijsku sudbinu svojihtvorevina. Jovanović smatra da kada se umetnik svrsta u tabor “nacionalističkih patriota” neizbežnopostaje “propagandist, protagonist samo jedne ideje, samo jednog interesa”. (191) Takvo bi seshvatanje doista moglo prihvatiti, pod uslovom da precizno budu navedeni kriterijumi svrstavanja


u “nacionalističke patriote”, kao i kriterijumi njihovog razlikovanja od nacionalno i patriotskimotivisanih pesnika.

Inače, saglasan sam s Jovanovićem da našu duhovnu situaciju uglavnom obeležavaju“konzervativizam i antimodernizam”, da se na pitanja koja postavlja kraj 20. veka često nude“odgovori formulisani u nekim drugim vremenima”, da se doskora vladajućoj “komunističkoj utopiji”suprotstavljaju misli uoblične “u vreme nacionalnog romantizma i preporoda”, i da nekima “mitpostaje konačno pronađeno uputstvo za kretanje u budućnost”. (191) Ja samo dodajem da bezrazumevanja nacionalnog romantizma, preporoda i mitoloških arhetipova nije moguće ni razumevanjesavremenih tipova mišljenja i ponašanja. Takođe, smatram da se nivo arhetipskog ne može nitiotkloniti iz bića naroda niti predstaviti kao temelj univerzalne nacionalne odgovornosti. Najzad, nemislim da je veza mitologije i pesništva - ne samo tradicionalnog, narodnog, nego i savremenog,umetničkog - nelegitimna, niti smatram da je mitološki inspirisano pesništvo dežurni istorijskii politički krivac. Jovanović dobro upućuje na razliku između činjeničke i poetske stvarnosne ravni,ali odgovorne za njihovo brkanje ne traži u prvoj već isključivo u drugoj instanci: “Mi nemamo nijedan relevantan istorijski dokaz da je knez Lazar zazivao nebesko carstvo, ali imamo pesnički iskazo tome. Bez obzira na neprolaznu lepotu narodnog stiha, kada se on uzme za sasvim izvesnu činjenicui za politički program neminovno sledi destrukcija svih pozitivnih narodnih potencija”. (191)Naravno, nije teško razaznati racionalno jezgro Jovanovićeve kritičke argumentacije, ali, s drugestrane, nije teško prepoznati u njegovom shvatanju neku vrstu modernističkog progresizma, koji i samnije bez mana. Jer, jeste naš antimodernizam tipičan po kolektivističkoj i autoritarnoj negacijiindividualizma, ali je u najmanju ruku nesmotreno takvo duhovno-istorijsko nastrojenje opisati kaoideološku zaveru naših romantika i crkvene ideje sabornosti. Ja smatram da je kulturno-istorijskatradicija neka vrsta adijafore, indiferencije, tj. da se ne može ocenjivati ni kao dobro ni kao zlo posebi, jer bismo u tom slučaju morali proglašavati dobrima ili lošima izvesne religije, mitologije,poglede na svet... Jovanović kao da pripada onima koji samu mitologiju smatraju lošim nasleđem, paodbacuju i mitološki nadahnuto pesništvo. U svemu tome mu sasvim odgovara optužba PaskalaBriknera da najnoviji balkanski “zločin stiže na krilima epskog pesništva” - što se utemeljuje nasasvim problematičnom uopštavanju doista zastrašujućeg pojedinačnog iskustva: “i najgori grabljivacsposoban je da vam, između dva klanja, ispeva malu rukovet punu mržnje i besa”.

Konačno, tačno je da ima umetnika koji su se upregli u kolektivistički jaram ideološkiprojektovane nacionalne istorije, da oni ne samo da se ne mogu smatrati žrtvama vladarskog nasilja,već su i ovenačani režimskom slavom, ali je vazda bilo neuputno poistivećivati umetnike i njihovadela, umetnike i umetnost, umetnost i politiku, pesništvo i propagandu, mitologiju i ideologiju. Kad bitakvo poistovećivanje bilo korektno, onda ne bi bilo nedužnih pesnika, nedužnih književnosti,nedužnih mitologija i nedužnih naroda - prema formuli koja nam je poznata iz Lukačevog Razaranjauma.

3. Nacionalizam - sociološke konstante

1. Već smo videli da - koliko god se pojedine istorijske pojave nacionalizma međusobnorazlikuju (po uzrocima nastanka, intenzitetu, društvenoj funkciji, istorijskim efektima...), a teorijeo njemu sukobljavaju - ipak, u savremenoj sociologiji ima nekih saznanja o prirodi nacionalizma zakoja se može reći da uživaju opštu saglasnost, tj. da predstavljaju neku vrstu opštih mesta, odnosno -uslovno rečeno - socioloških “konstanti” o savremenom nacionalizmu.

Na primer, radi se, najpre, o tome da nacionalizam kao politička ideologija, i odgovarajućipokret, nužno pretpostavlja ideju i ideal nacionalne države, političke zajednice jedne nacije, čiji supripadnici i oni koji vladaju i oni kojima se vlada. Potom, smatra se da je nacionalizam igrao relativnoprogresivnu ulogu u istorijskom usponu revolucionaranog građanstva, da bi potom postaoreakcionarna ideologija ekonomski nestabilne malograđanštine. K tome, skoro da nije pod sumnjomshvatanje da su ekonomski deprivirani periferni regioni sopstveni nacionalizam koristili u borbi protivpodređenosti, podjarmljenosti i za ravnopravni ekonomski status u kapitalizmu. To posebno važi zanacionalno artikulisanu regionalnu i političku emancipaciju kolonizovanih zemalja Trećega sveta.


Obično se smatra - a za to ima i dosta empirijskih potvrda - da su potlačene klase po praviluprijemčive za nacionalističke ideologije. No, nacionalni pokreti postaju masovno prihvaćeni teku poslednjoj fazi artikulisanja nacionalne svesti, kojoj prethodi politička instrumentalizacija popravilu primarnog kulturnog nacionalnog romantizma koncentrisanog oko duhovnog identitetaprobuđenog etnosa, i čiji su nosioci intelektualci (u određenim društveno-istorijskim okolnostima tosu prevashodno marginalni intelaktualci, tj. pripadnici marginalizovanih društvenih grupa), danasobilato potpomognuti difuzijskim moćima medija.

Od ovih socioloških toposa mene posebno zanima teza o primatu kulturnog “nacionalizma”, tj.o odgovarajućoj ulozi intelektualca. Naime, postavlja se pitanje da li ova teza važi univerzalno,a potom, da li važi samo za istorijski primarnu fazu nacionalizma u procesu nastanka nacije, ili paki za naknadna nacionalna buđenja i iznova pokrenute nacionalne romantizme u izmenjenimdruštveno-istorijskim okolnostima? Da li je, dakle, tačno da je najnoviji nacionalistički talasbalkanskih naroda, među njima i srpski nacionalizam, najpre bio kulturni nacionalizam (ili bar nekavrsta nacionalnog osvešćivanja u kulturi), potom politički i, konačno, masovna ideologija i pokretnajširih masa? Posebno me zanima uloga srpskih intelektualca, u prvom redu - književnika. To je i biorazlog opširnog prikazivanja kritičkih prigovora i optužbi na račun srpske književnosti za podsticanjenacionalizma.

2. Na osnovu izvedenih analiza, ispostavilo se da se dobar deo upućenih optužbi nalazi u poljunadležnosti sociologije, tj. sociologije književnosti. Te optužbe mogu se klasifikovati u nekolikogrupa:

- Prenošenje romantičkog modela nacionalne uloge književnosti i pisaca iz 19. vekau situaciju i probleme s kraja 20. veka.

- Primarna uloga književnika i književničkih organizacija u renesansi nacionalne svestii u proizvođenju nacionalističke ideologije; zaokret srpskih književnika od demokratskogdisidentstva prema nacionalizmu.

- Izrazito epsko-mitološko utemeljenje većeg dela savremene srpske književnostii savremenosti uopšte; srpska književnost je zarobljenik velikih nacionalnih mitova.

- Opsednutost nacionalnom istorijom, posebno dugim ropstvom pod Turcima i borbom zanacionalno oslobođenje; nekritičnost u književnoj obradi i promociji nacionalnih stereotipamučeništva, borbe i otpora.

- Fatalistička i anahrona literarna stilizacija, mitologizacija i ideologizacija iracionalnogmotiva srpskoga naroda kao večite žrtve, tj. naroda osuđenog da iščezne.

- Dominacija kolektivnog i ideološkog nad individualnim u većini srpskih književnih likova;kolektivni subjekt kao glavni lik književnoga dela artikulisan je u maniru nacionalističkeideologije; glavni književni “junak” nije individuum već nacionalni program; kolektivnijunaci, opterećeni svojim sećanjem na patnje srpskoga naroda, podstiču mržnju i tražeosvetu; književna dela šalju poruku o nemogućnosti nacionalnog pomirenja, zaboravai oproštaja.

- Srpska književnost “populističkog talasa”, književnost “nacionalnog realizma”, obeležena jeotvorenom tendencioznošću i ima tipična svojstva trivijalne literature (sub-literature);služeći dominantnom obrascu ukusa, ona postaje popularna i doprinosi rastu srpskogapopulizma osamdesetih.

- Srpska književnost je tradicionalistička, anti-modernistička, konzervativna i nekritičnau podržavanju vladajućeg političkog establišmenta.

S druge strane, odbrana od optužbi uglavnom se zadržava kod načelne sumnje u presudnuulogu intelektualaca u istoriji, i u faktičku odvojenost književnika od političkog odlučivanja; ili ostajekod insistiranja na neproblematičnosti patriotizma uopšte, pa i srpskoga, na obavezi angažovanja okonacionalne sudbine, i kod povratnog optuživanja kritičara za srbofobiju, nacionalnu izdaju


i udvorištvo spram belosvetskih finansijera; najzad, pobijanje optužbi katkad počiva naenciklopedijskom ilustrovanju saznanja da Srbima pripisivana zla nisu srpska ekskluzivnost.

Očito je da na sociološki indikativne optužbe, tj. na kritiku sociološke provenijencije, nisudavani odgovori sociološke relevantnosti, što znači da su prigovori uglavnom odbijani a da nisu uveksuštinski obesnaženi. Upravo to podrobno preispitivanje optužbi, zarad odbijanja ili, u suprotnom,verifikovanja, jeste zadatak sociologije književnosti, i ona ga mora izvršiti bez obzira na vreme kojeizmiče, i bez obzira na ishod argumentacije, koji meni nije unapred poznat. Ovde valja još jednomnapomenuti da je metodološki veoma značajno razlikovati kritike upućene na račun pisaca i njihovihorganizacija, s jedne, i kritike upućene na račun same književnosti, tačnije, pojedinih književnih dela,s druge strane. To razlikovanje je moguće bez obzira na sociološko određivanje fenomenaknjiževnosti kao kompleksne relacije autor-delo-publika, i bez obzira na činjenicu da u književnosti(kao i u duhovnoj sferi uopšte) životni stavovi i vrednosne pozicije autora organskije urastaju u tkivosimboličke tvorevine nego u pozitivno-naučnoj ili tehnološkoj sferi. Naime, ja ovde, između ostalog,ispitujem da li je i u kojoj meri ono što se naziva nacionalističkom ideologijom doista utkanou sadržinu i formu književnog dela, i da li je i u kojoj meri moglo da ostvari značajno nacionalno-mobilizatorsko i nacionalističko dejstvo u recepciji.

II.3. Vučja Književnost: Tradicionalni Motiv Vuka u Srpskoj Književnosti

0. Ovo poglavlje predstavlja pokušaj davanja odgovora na kritiku koju je Rajnhard Laueruputio srpskome pesništvu zbog prusustva tradicionalnog mitološkog motiva vuka u njemu, zbogopasnog preseljavanja ovoga mita iz pesništva u sam život, tj. zbog navodnog buđenja arhetipskeagresivnosti i zverske, vučje surovosti kod Srba.57 U pitanju je kritika koja krivicu za najnovijibalkanski rat svaljuje na srpsku mitološku tradiciju i na njen živi poetski izraz, na mitotvorcei pesnike, rečju, na narod čiji je nacionalni identitet prevashodno mitološki utemeljen, narod navodnovučjeg identiteta, vučje prirode, vučjeg odnosa prema čovečanstvu i civilizaciji - narod vučje sudbinei, pretpostavljam, “zasluženoga” vučjeg kraja u velikoj svetskoj hajci. Jasno je, stoga, da je polazišteovoga poglavlja polemičke prirode.58

1. Široko rasprostranjeni evroazijski mit o vuku proishodi, prema Laueru, iz kulta ratničkogavođe plemenskih zajednica, kome Sloveni, a delom i Germani, pripisuju sposobnost pretvaranjau vuka. On tvrdi da je ovaj predhrišćanski mit o vuku posebno učvršćen kod Srba, kod kojih je -u doba hrišćanstva - stopljen sa kultom svetoga Save; na svoj “imendan”, 27. odnosno 14. januara,sveti Sava okuplja vukove i “dodeljuje” im plen za narednu godinu. Lauer, doduše, prihvata tezu da jeovo prevođenje hrišćanskog sveca u “vučjeg pastira” uistinu moglo nastati iz prizivanja sveca radizaštite od vukova, ali odmah, odlučno, dodaje da je ono sve više bivalo “identifikovanje pastirai njegovoga stada sa starom totemskom životinjom Srba” (Lauer 1993; u daljem tekstu, svi navodi izistoga izvora). Doduše, on nije mogao da opiše kako je došlo do ovog identifikovanja; naprosto, velida je tipičnom promenom jednoga mita, preko hromoga svetoga Save, od vuka postao “hromi vuk”, izčega je postepeno izrasla predstava progonjenog, izmrcvarenog vuka. (Ovde se lako uočava natezanječitave konstrukcije, koje proishodi, između ostalog, i iz Lauerovog nepoznavanja supstancijalnogi skoro univerzalnog mitološkog značenja hromosti.) Po njegovoj oceni, srpski mit o vuku se naopisani način oštro odvojio od čitave antičke tradicije basni, u kojoj je vuk uvek predstavljen kaoopasna krvoločna zver, od tradicije koja vazda opominje - poput Plautove “homo homini lupus est” -

57 Budući je ovaj aspekt Lauerove kritike (koja se ipak ne može en bloc odbaciti) najmanje utemeljen,najproblematičniji, a i direktno se tiče savremene srpske poezije, posvećeno mu je posebno poglavlje.58 Objavljivanje Lauerovog teksta nije prošlo bez kritičkih reakcija; vidi: Kleut 1993, Koljević 1994, Petković1997a, Čolović 1997. U svom temeljnom i korektnom tekstu Marija Kleut na sledeći način formuliše “glavnuintenciju” Lauerovog rada: “dokazati da u konfliktnim vremenima nacionalni mitovi razvijaju potencijalemilitantnosti, nehumanosti, surovosti i netolerancije te mogu ljude pretvoriti u životinje; to je izrikom rečeno; ada srpski mit ima to svojstvo u svojoj prirodi, različitoj od prirode mitova drugih naroda - to se iščitava izinterpretacije, izbora pojedinosti, selekcije činjenica”. (Kleut 1993: 402 - u fusnoti)


na obavezu ljudskoga a ne vučjega postupanja prema bližnjima. “Nadvladati i ukrotiti vuka - kakospoljašnjega tako i unutrašnjega - to od antike spada u civilizatorske zadatke svakoga naroda”.

Lauer smatra da je u novijoj srpskoj lirici došlo do znatnoga odstupanja od ove tradicije. Zaprimer uzima zbirku pesama Vaska Pope Vučja so, koja navodno sadrži šifrirane, u mit o vukuzaodenute “tajne poruke srpstva”. Naime, Lauer je uveren da progonjeni vuk i obeščašćena velikabožanska vučica simbolizuju nacionalno poniženu i obesnaženu Srbiju iz Titovoga doba, a daprobuđeni hromi vuk s novoizraslim gvozdenim zubima simbolizuje uskrsnuće predaka i buđenjeSrba. “Poruka ovih - izvanredno lepih - pesama izlazi na to da vučje pleme pokazuje kao žaljenjadostojnu žrtvu, kojoj će nakon dugog ponižavanja i proganjanja biti dosuđen blistavi povratak”. Ali,vuci su grabljive i krvoločne zveri, koje ostavljaju za sobom krvav trag svojih nedela. Kod VaskaPope mit o vuku “zadobija opasnu dvoznačnost, koja tačno odgovara onome što danas srpskapropaganda radi sa svojom tezom o genocidu. Naravno, Vasko Popa nije mogao da sagleda takveposledice. Kada se, pak, logika takve mitske lirike tačno promisli, teško da se može reći da predsobom imamo ‘nedužnu poeziju’.”

Popino širenje “vučjih poruka” sledili su, prema Laueru, Rajko Petrov Nogo i “njegov saboracna nacionalističkom frontu”, Gojko Đogo. On navodi završne stihove Nogove pesme Pir vukova izzbirke Zimomora (1984): “vukovi će doći, vukovi će doći...”. Potom se poziva na Đogovu Vučjupesmu, u kojoj takođe “prepoznaje” već istaknuto mešanje kategorija dobra i zla, a ne promiče mu nipesnikova reč o vučjem urliku kao zajedničkom jeziku ovoga sveta, sa stihovima: “Možda je zatovučiji grkljan / Sličan grkljanu koji ovo peva”.

Na osnovu svega, Lauer zaključuje da iz mita o stradanju za Popom stupa krvoločni vuk.“Isprava samo u poeziji, ali je on prenet u realnost, i njegova pomama nema kraja”. Tako, ispada danavodno arhetipsko krvološtvo srpskoga naroda biva probuđeno upravo poetskim prizivanjem mitao vuku, mita o žrtvi i mita o stradanju, tj. logično proishodećim prizivanjem osvete.

2. Pošto sam već načelno pokušao da odgovorim na pitanje o konstitutivnoj ulozi mitologijeu književnosti, ovde ću samo podsetiti na stvarno mesto vuka u srpskoj mitologiji.

2.1. Onako kako je vuk nekada vladao šumama i torovima Evrope, tako je preplavioi mitologije njenih naroda. “Nekada je u Evropi bilo vrlo mnogo vukova. (...) Velike štetočinei krvoloci od kojih stoka, pa čak i ljudi, nigde nisu bili sigurni, vukovi su bili od velike materijalneštete i od jakog uticaja na narodni život i na narodni duh svuda u Evropi. Zbog toga su ostavili vrlojakih tragova u verovanjima, običajima i predanjima sviju evropskih naroda”. (Đorđević 1958: 205)Naravno, to onda važi i za narodnu i za umetničku književnost mnogih evropskih naroda. Mitologijai književnost Srba, dakako, nisu nikakav izuzetak. Prema Čajkanoviću, “kod indoevropskih narodapostojala je predstava o božanstvu u vučjem obliku, i takva predstava nije nedostajala ni našemnarodu, u njegovoj dubokoj starini”. (Čajkanović 1994, 2: 486)59

I u srpskome narodnom verovanju vuk je đavolovo stvorenje, demonska životinja (u koju seinkarniraju duše pokojnika); njeno se pominjanje ne preporučuje, a ako je to neizbežno, koriste se tzv.“zaštitna imena” (nepomenik, kamenik, ala...)60. Doduše, veruje se i da gotovo svi delovi vučjeg telaimaju zaštitnu ili lekovitu moć, što važi i za negovo strašno ime, i za vuka samoga kad se s njimkogod okumi ili pobratimi. Zaštita od vukova može se obezbediti samo određenim magijskimradnjama (kojima se npr. postiže da vuku bude skamenjena čeljust), pre svega na praznike posvećenesv. Arhanđelu, sv. Mrati, sv. Savi i sv. Đorđu. “Iz svih verovanja i običaja može se zaključiti da je vuk

59 “Religijski značaj vuka poznat je. On je demonska životinja, koja stoji u vezi sa donjim svetom. Za tomožemo naći dovoljno dokaza u mnogim religijama, u grčkoj, rimskoj, germanskoj, galskoj, i u religijamadrugih naroda sredozemnoga sveta, kakve su etrurska i misirska. Htonična božanstva i demoni javljaju se čestou vučjem obliku... “ (Čajkanović 1994, 3: 34) Vuk je atribut germanskog Vodana, galskog Dispatera inekadašnjeg srpskog vrhovnog boga (3: 56, 99), a u starom srpskom verovanju takođe i atribut đavola (5: 290).60 Kada su u Svrljiškim planinama nedavno (1998) primećeni tragovi vuka, pisac ovih redova čuo je od starijegseljaka iz Sićeva da se “pojavila divljina”.


u staroj srpskoj religiji, kao i u etrurskoj, grčkoj, rimskoj, germanskoj i keltskoj, predstavljao demona,a možda i božanstvo donjeg sveta. U narodnoj tradiciji izvesne funkcije ovog htoničnog božanstva -koje je, kako izgleda, u docnijem razvoju bilo antropomorfizovano - vezane su za neke hrišćanskesvece, u prvom redu za sv. Savu, zatim za sv. Mratu, sv. Arhanđela i sv. Đorđa”. (Kulišić 1970: 82,“Vuk”) Uglavnom, sva praznovanja posvećena vuku imaju za cilj zaštitu stoke i ljudi od ove zveri.Pomenuti sveci jesu u nekom dosluhu sa vukovima, mogu im komandovati, i stoga predstavljajuzaštitinike od vukova. Vuk se, doduše, može umilostiviti raznim obrednim davanjima, čak davanjem“desetka od stoke”,61 ali se on sistematski tamani na razne načine. Ubijanje vukova se blagosilja, alii naređuje, pa i nagrađuje u obrednoj vučarskoj prošnji (Đorđević 1958: 227-231), premda “ponarodnom mišljenju izgleda da se ni suviše ubijanje vukova ne svršava dobro”. (Đorđević 1958: 227)62

Vuk je ponekad i ponegde (južna Srbija, Bugarska) čak “tabuirana” životinja. (Čajkanović 1994, 5:61) Verovatno bi Laueru, u njegovoj kritičkoj analizi srpskoga “mita o hajducima”, bilo veomadragoceno svedočenje o posebnim simpatijama između vuka i hajduka, koje bi i te kako išlo u prilognjegovoj tezi o kobnom ostvarivanju mračnih srpskih mitova. “I pored ogromne štete koju čini vuk,on ipak uživa kod našeg naroda izvesne simpatije. Naročito je omiljen kod hajduka. Susret sa njimdonosi im uvek sreću. Bilo je hajduka koji nikad u životu nisu hteli ubiti vuka”. (Čajkanović 1994, 2:132 - iz odgovora Veljka Vučevića, iz Uroševca, na pitanja Tihomira Đorđevića, 1927. godine) Inače,u istočnoj Srbiji vuk se dugo zadržao u narodnom verovanju, valjda stoga što ga je tamo vazda biloi što se i dan-danas može sresti. Đorđević govori, između ostalog, o praznovanju sv. Save kaozaštitinika od vukova u Boljevačkom srezu, o istovrsnom praznovanju sv. Trifuna (Trivunci)u Zaglavku itd. (Đorđević 1958: 214)

Čajkanović ističe da je, po drevnom verovanju, “vuk vrlo istaknut totem srpskog naroda”(Čajkanović 1994: 1, 369), odnosno “mitski srodnik i predak Srbinov” (1: 398), “mitski ekvivalentčovekov” (2: 240). Identifikovanje živog Srbina i vuka63 može se, po njemu, prepoznati i u očuvanimpozdravima, uspavankama, u babičjem objavljenju da je “rodila vučica vuka” itd., a identifikovanjemrtvog Srbina i vuka u verovanju da se mrtav Srbin mora pretvoriti u vuka, tj. vukodlaka, vampira.(2: 486) “Srbi su verovali da nema razlike između njih i vukova, i da ih sa ovima spaja nekakvomističko srodstvo i prisni odnos”. (2: 404)

2.2. Među svecima koji “kontrolišu” vukove prednjači sv. Sava. “Mnoga naša predanjao postanku vukova u vezi su sa svetim Savom”. (Đorđević 1958: 207) No, valja imati na umu dau narodnom predanju sv. Sava uglavnom stvara vuka proklinjanjem psa, ili proklinje vuka, ili pak, dađavo stvara vuka protiv sv. Save itd; no, verovanje kaže i to da su “vuci hrtovi svetoga Save”.Etnolozi kažu da je srpski narod na sv. Savu preneo funkcije svoga prastarog tezmoforskog božanstva(zakonodavnog u prometejskom smislu), ali i funkcije vučjeg starešine, čobanina i zaštitnika64 (koji jeistovremeno i zaštitinik ljudi od vukova). “U našem narodu postoji, dakle, kult svetoga Save kaostarešine nad vucima, i zbog toga je vrlo verovatno da je legenda o svetome Savi koji određujevucima hranu starinska srpska. Verovanje o kome je u legendi reč, s obzirom na to što se nalazi i kodRusa i Bugara, izvesno je bilo još zajedničko slovensko”. (1: 453) Ovo određivanje hrane,sankcionisanje i blagosiljanje vučjega prava na ulov, u stvari je objašnjenje nekadašnjeg prinošenjakrvnih i, štaviše, ljudskih žrtava ovoj demonskoj životinji (1: 454), odnosno hromome vuku -starinskom božanstvu u vučjem obliku (1: 459) - koje se žrtvovanje još uvek može prepoznati

61 Ovo verovanje zabeležio je Aleksa Vasiljević, v. Vasiljević 1996: 23.62 Dušan Bandić tumači darivanje lovaca kao umilostivljavanje i ublažavanje gneva ubijenoga vuka. (Bandić1991: 27)63 Ovakva inkarnacija postoji i kod Germana i Kelta. (v. Čajakanović 1994, 3: 35)64 U našoj narodnoj tradiciji vukovi jesu “stalni pratioci svetoga Save, njegovi hrtovi (...) ili kerovi (...), kao štosu, u germanskoj mitologiji, vuci hrtovi Vodanovi” (Čajkanović 1994, 3: 33) O tome svedoče braća Grimm: J.Grimm, Die deutsche Mythologie; W. Grimm, Die mythische Bedeutung des Wolfes. “Odnosi između svetogaSave i vukova intimni su i prijateljski: sveti Sava naziva vuka drugom, i još mu daje blagoslov da uvek možeizabrati najbolju ovcu”. (loc. cit.)


u vučjim praznicima kao što su npr. Mratinci (1: 456-457; 3: 48-49), zatim u badnjidanskoj “vukuvečeri” (2: 240, 484-485; ovaj običaj sreće se i kod Poljaka, 3: 187). “To starinsko, teriomorfnobožanstvo u vučjem obliku, koje je imalo svoje praznike, svoje kultičke legende, i kome su prinošenei ljudske žrtve, docnije je (...) antropomorfizirano i njegove funkcije, s vremenom, primio je (porednekih drugih svetaca) i sveti Sava. Ali valja naročito naglasiti da je proces prelaženja teriomorfnogbožanstva u antropomorfno bio vrlo lagan, i da (s obzirom na živo verovanje u božanskog vuka -‘vučjeg čobanina’, po svima krajevima našeg naroda) još nije potpuno završen”. (460) Dakle, premaČajkanoviću, ne samo verovanja nego i kultovi potvrđuju da je vrhovni hromi bog donjeg svetau vučjem obliku prethodio takođe hromom antropomorfnom srpskom vrhovnom bogu - Dabogu, čijesu funkcije potom prenete svetome Savi. (3: 118-122)65

3.1. U jednom odgovornom komparativnom pristupu lako bi se pokazalo - kao što je gorenagovešteno - da vuk pripada čitavoj indoevropskoj mitologiji, da ga ima i u staronemačkoj religijii mitologiji, te da se njegovo prisustvo u narodnom verovanju Srba ne može smatrati nekimeksluzivnim momentom i kulturološkim izuzetkom. Štaviše, smatram da ono što je u srpskomeverovanju izuzetno, naročito i neobično, ne samo da ne treba prikrivati i istiskivati iz nacionalnesvesti, već pomno istraživati i kritički obezbeđivati kao osobeni konstituens nacionalnog kulturnogidentiteta - pa i kad se radi o mitološkom “pretku”: hromome vuku.

3.2. No, smisao moga polemičkog nastojanja nije u tome da pokažem kako Rajnhard Lauergreši u interpretaciji zbog toga što: ne uzima u obzir da - ako se uopšte može govoriti o srpskomtotemskom pretku - vuk nije samo srpska totemska životinja, da je uostalom vuk samo zver međudrugim zverovima, te da verovatno i nije krvoločniji od drugih zverova... Smisao nije u tome da sesrpski narod opravdava zbog svoje mitološke “identifikacije” sa vukom, već u tome da se pokažekako Lauer promašuje u interpretaciji poezije i smisla mitološkog u poeziji, kako - verovatno ojađenzbog stradanja nedužnih, ali i opterećen političkim stereotipima - tumači poeziju u političkom ključui u dnevnopolitičke svrhe. On to čini natrčavanjem na prvu semantičku loptu, koje se obično završavakao hermeneutički faul, i naprosto ne uspeva da dešifruje dublje značenje poetskog teksta, tj. njegovemitološke osnove.

3.3. U poeziji Vaska Pope “vuk” doista zauzima značajno mesto, pre svega u knjizi pesamaVučja so (pesme iz perioda 1968-1974; izdanje: 1975); no, ne smeju se prevideti ni ciklus “Savinizvor” iz knjige Uspravna zemlja (1965-1971; 1972), kao ni pesme iz zbirke Živo meso (1972-1973;1975).

3.3.1. U knjizi Uspravna zemlja, posvećenoj nacionalnim mitološkim i istorijskim temeljima(ciklusi: “Hodočašća”, “Savin izvor”, “Kosovo polje”, “Ćele-kula”, “Povratak u Beograd”), Popa je -hodočasteći tajnovitim stazama baštinjenoga “vučjeg sazvežđa” (Hodočašća) - morao da se suoči i samitološkim dimenzijama lika svetoga Save. Na dnu lekovite i životodavne vode Savinog izvora “Sijabiljurna vučja glava / Sa dugom u čeljustima” (Savin izvor); sveti Sava večno živi “Okružen svojimvukovima” (Život svetoga Save), odnosno hodi izvan vremena “U pratnji svojih vukova” (Sveti Sava).On pomaže svome stadu da dođe na svet, podiže ga i neguje - “Poji žedne vukove” (Pastirstvosvetoga Save), odaziva se dozivanju ugroženih vukova i “Kuje im novu kičmu / Od mladoga gvožđa”,nakon čega ga oni, oslobođeni, pozdravljaju “Beskrajnim urlikom” (Kovačnica svetoga Save). Onpodučava i hrani znanjem svoje vučje stado (Škola svetoga Save), neguje ga (Putovanje svetogaSave), a i sam u svome izvoru “Vidi svoju vučju glavu / I na čelu ispisan znak / Novog obećanogsazvežđa” (Sveti Sava na svome izvoru). Sve to, doista može biti tumačeno kao Savino negovanjesopstvenog “vučjeg” naroda, i proricanje njegovog novog sazvežđa.

3.3.2. Knjiga Vučja so sačinjena je od sedam ciklusa koji već naslovima otklanjaju svakunedoumicu o “tematskom” usmerenju: “Poklonjenje hromome vuku”, “Ognjena vučica”, “Molitva 65 U dokazivanju i ilustrovanju teze o prvobitnoj likomorfnosti (vukolikosti) ovoga boga Čajakanović se, izmeđuostalog, poziva i na jednu legendu iz Svrljiga, prema kojoj “vukove ne saziva božanstvo u ljudskom obliku,nego vuk, jedan naročiti hromi vuk”. (Čajakanović 1994, 3: 118) Naravno, radi se o zapisima Alekse Vasiljevića(Vasiljević 1996: 23-25).


vučjem pastiru”, “Vučja zemlja”, “Pohvala vučjem pastiru”, “Tragovi hromoga vuka”, “Vučjekopile”. No, tumačenje smisla nikad nije jednostavno prevođenje poetske teme.

Pesnik doista moli “osramoćenog hromog vuka”, svoga “starog hromog boga”, da se vrati“u svoju jazbinu” dok ne prođu hajke; on puzeći “urla” u njegovu nekadašnju veliku slavu i čeka damu hromi vuk režanjem da znak da se digne; moli da ga hromi vuk nadahne “ognjem iz čeljusti”,kako bi u njegovo ime propevao “Pramaternjim lipovim jezikom”, i kako bi postao tumač njegovogćutanja; moli ga da se vrati u svoju jazbinu i da tamo spava dok mu “ne niknu novi gvozdeni zubi”, idok ga zavijanjem ne probudi njegovo uskrslo pleme. Tu je i “ognjena vučica”, koju zatičemo kakoleži “u podnožju neba”, ali koja se posle proganjanja, mučenja i silovanja, “diže na zadnje šape”, i to“...zajedno s vukovima / Skamenjenim u njenoj utrobi”. Pesnik, u prvom licu množine, dakle u imekolektiva kojem pripada, moli “vučjeg pastira” da nas nahrani, da nas prihvati “Ovakve odraneobogaljene / i obezglavljene”, da nas naoruža oskrnavljenim šapama, da nas ne ostavlja same, već danas uznese u posečeni praroditeljski gaj, “...u sazvežđe / Velikoga vuka”. Pesnik ne vidi svoju zemlju,jer je vuk obavija “urlikom svojim crnim”, jer kleči na njoj, pa se ne zna da li je miluje ili davi; otacmu odgovara da vidi zemlju raspetu “Između četiri ocila / Na kojima vuk zube oštri”:

Četiri će ocila znati sine

Oštri li vuk zube za nju raspetu

Ili za one koji su je raspeli

Pesnik vidi da vuk odnosi “Zemlju našu devičansku” ali ne zemaljskim putevima:

Nosi je nekuda uvis

U nebesku valjda svoju jazbinu

Koju smera za nju

i za sebe da iskopa

On ne zna da li je vuk otima od nas “Ili je naprotiv spasava”. Otac, pak, ne zna da li je zavetnavučja zemlja mrtva “Ili je tek sada spremna / Za drugo rođenje”:

Od vučje to zavisi gladi

I od naše zvezde vodilje

Ni od čega drugog sine

Popin hromi vuk, za koga svi veruju da je mrtav, premošćuje svetove, jer je istovremeno i podzemljom i na nebu, on “Jednom nogom nebo gazi / Ostalima zemlju”:

Na zapaljenim guslama

Hromi vuk pod zemljom leti


A on, pesnik, vučje kopile, u sukobu je sa pasjim svetom koji na njega laje: da puzi, da poliže“sve očeve tragove”, da “zapuši usta”, da “pregrize jezik” i “zadene ga za pojas” - da zanemi. On se,pak, vazda rađa “Iz vučjega cveća”, dojen “senkom stare vučice”, govori “sam sa sobom”, peva “bezprestanka”, i provodi sav svoj život u potrazi za “pravim svojim ocem”, ne bi li ga uskrsnuo; učimlade vukove i slobodno urla s njima na mesec, povlači se u tamne dubine mita iz kojeg “...prvo niče/ Novo vučje cveće / A potom sve ostalo po redu”.

Doista, u tumačenju se može prihvatiti da Popa drži do svog, srpskog mitološkog (totemskog?)pretka, i da ga nedvosmisleno vezuje za svetoga Savu, od koga očekuje pouku i podršku; nada sei novom “vučjem sazvežđu”, na koje treba pričekati do bolje prilike; sluti podizanje osramoćenogahromoga vuka i ognjene vučice (koja je pesnikova, a ne srpska mitološka tvorevina); ne zna, doduše,da li će vuk uzneti upropašćenu zemlju u carstvo nebesko ili u carstvo zemaljsko, budući on hodi i pojednome i po drugome; ali zna da njeno spasenje zavisi samo od prevage ili sklada “vučje gladi”i “zvezde vodilje”. Tačno je i to da provodi život u traganju za poreklom, i da očekuje da iz mitanikne budućnost; i, u svakom slučaju, ne odustaje od svoga životodavnog pevanja, makar se ono kodnekih kritičara smatralo i vučjim zavijanjem - odbija da se odrekne poezije kakva je u njegovomslučaju i na ovome tlu jedino mogućna.

Lauer bi mogao biti zadovoljan stihovima u kojima kao da se jasno vidi kako vučji nakot morakonačno biti sateran pod zemlju:

Dobre tvoje plamene pouke

Već uveliko cvetaju

U korovu nad nama

Raduj se vučji pastiru

No, Popa me misli da se odrekne svoga, navodno vučjeg, jezika, i pevanja na svom očinjemjeziku i iz očinjega grla. Psi laju na vučje kopile, na pesnika,66 da ima vučju pamet, da ima vučje misli,i da mu reči zaudaraju na ljudsko meso i vučje seme:

Lajete lajete lajete

Da mi iz grla izlazi

Poznati krvožedni urlik

Koji ja nazivam pesmom

Lajte vi samo

66 U zbirci Živo meso, koja je nesumnjivo autobiografskog karaktera, Popa peva o sopstvenom, mitološkiposredovanom, vučjem poreklu (Vučje poreklo): o tome da je od svoje pramajke, koja je “Imala senku vučice”,nasledio oči, jezik, a možda i “vučju senku” (Vučja senka), o tome da će ga staramajka celog života “Na svomlanenom vlaškom jeziku / Vučićem zvati” (Vučje oči), da je njegov praded smrću zapretio ubijanje izgladnelih iopasnih vukova (Poočim vukova), da su se njegovi preci bolje sporazumevali s vukovima nego s ljudima (Susrets praočevima), a da bi se i on sam - po rečima staramajke - “...lako nagodio / S repatim igračima” (U znakuvukova). Prema R. Mikiću, ovde se očigledno rsdi o nastojanju “da se religijsko-mitološki elementi utkaju utumačenje porekla samog lirskog subjekta, u izgradnju njegovog identiteta”. (Mikić 1997: 138)


3.4. Što se tiče Popinih “sledbenika”, možda je najbolje da progovore sami, pogotovu stoga štou njihovoj poeziji vuk ne zauzima ni izbliza tako značajno mesto kao kod Pope. Neka pesma RajkaPetrova Noga Pir vukova sama svedoči o svom smislu i o navodnom prizivanju vukova:

U dumači mojoj pirovali vuci...

A jutro boso ko tigrova šapa

i rosno beše i pomalo jeze

belonogih breza, drhtave i sive.

U mekoti mahovine nicale su gljive

meke i stidljive, a nedelja bela

sipala je rumen po toplim gnezdima

i plavim i toplim od topline noći:

vukovi će doći, vukovi će doći...

Čitalac će relativno lako prosuditi bar to da li je u pitanju prizivanje vukova ili strepnja i slutnjanjihovog povratka. Zamislite da neko presmu protumači tako da u njoj prepozna strah Nogovognaroda od ponovnog dolaska vukova-koljača?! Pesmi bi se tada možda mogla pripisati neka vrstaotvaranja starih rana, odsustvo spremnosti za praštanje, i dodati negovanje zlopamćenjai netrpeljivosti… Ali, u tom slučaju (hipotetičkom, podsećam), “vukovi” bi bili pripadnici one drugezajednice, koja “piruje”, krvavo, a ni u kom slučaju ne bi mogli biti mitološki preci Srba, njihovizaštitnici. Ko još strepi od dolaska svojih zaštitnika!

3.5. Pogledajmo i “obeleženu” Vučiju pesmu Gojka Đoga:

Čovek često vidi samo jednu boju

Misli jednu misao, peva istu pesmu

Nekad crnu nekad belu

Nekad se teški suncokreti

Kao žuta zvona preko neba njišu.

Tako je ponekad

Ono sivo zavijanje u šumama

Zajednički jezik ovog sveta,

Veran boji predmeta i vetru

Što im menja položaj i oblik,

Možda je zato vučiji grkljan


Sličan grkljanu koji ovo peva.

Ne meša Đogo kategorije dobra i zla, već govori o jednostranosti i zaslepljenosti ljudskoj,o tome da čitavim svetom povremeno ovladava vučji jezik, i da ni pesnik ne mora biti toga pošteđen.To priznanje spada u red tipično poetskih diranja u najdelikatnija mesta sveta i života, i predstavljanapor samoraskrivanja, a ne slavljenje zla.

4.1. Ima, dakle, vuka u srpskoj poeziji, i to u značenju jednoga od ključnih simbola.67 U pitanjuje čvrsta ukorenjenost jednoga dela srpske poezije u nacionalnoj mitologiji. To obraćanje nacionalnojmitologiji svakako je, u načelu, dobar znak, koji svedoči o najdubljem utemeljenju jednoga pesništva,tj. o njegovom zadiranju u arhetipske slojeve jedne kulture. Pojačano prisustvo mitološkog u srpskojknjiževnosti, konkretno u pesništvu, može se razumeti najpre iz prihvatljive pretpostavke daekspanzija mitološkoga načina mišljenja prati situacije društvene i psihološke (kolektivnei individualne) nestabilnosti; zatim, posezanje za mitološkim izvorima saznanja zbiva se u situacijamagubljenja perspektiva i istorijske zbunjenosti, u situacijama naraslog osećanja ugroženostii nerazumevanja globalnih i konkretnih istorijskih prilika; najzad, s obzirom na neskrivene naslagepaganskog u srpskome narodnom verovanju, koje probijaju i kroz pravoslavnu veru i rituale, valjalobi modifikovati i u razumevanju našeg problema primeniti još i šelingovsku tezu o simbolizmu kaotipičnom izrazu politeističke religije, koji je (simbolizam) suprotstavljen pretežno alegorijskim,antičulnim religijama otkrovenja i - zbog svoga očuvanja čulnog i konkretnog - pogodniji zaumetničko izražavanje. (Petrović 1995: 174)

Naravno, simbol vuka može biti različito tumačen. Ako se jednoznačno shvati kao simbol zla,onda se u tumačenoj poeziji svakako ne može prevideti i bojazan od njegovog povratka. Ako je vukprost izraz zla, a u našem slučaju nagoveštaj i najava osvete, onda se mora postaviti pitanje stvarnogadelovanja ovoga mita, posredstvom poezije, u najširoj javnosti. Nema nikakve sumnje da vodećisrpski političari u kritično vreme nisu čitali ovu poeziju; osim toga, u pitanju je garnitura političarakoja se ne bi mogla pohvaliti utemeljenjem svoje pozicije u nacionalnom kulturnom obrascu, kakogod to neobično zvučalo. Ostaje mogućnost da su uticaj neposredno izvršili sami pesnici. To je, pak,malo verovatno ako se ima u vidu da dela ovih pesnika nisu visokotiražna u značajnijoj statističkojmeri.68 Što se tiče kritičke promocije, zar doista ne zvuči paradoksalno da je Vasko Popa dobionagradu AVNOJ-a (svakako ne “prosrpsku” nagradu) 1977. godine, dakle, dve godine posleobjavljivanja “inkriminisane” zbirke Vučja so. Preostaje još samo jedna mogućnost: da je, naime,Vasko Popa ostvario značajan uticaj na druge srpske pesnike, šireći svoje “vučje poruke”, kako birekao Lauer, a da su ovi pesnici (među njima Nogo i Đogo) podsticali srpski nacionalizam, i to višesvojom javnom, nacionalističkom političkom delatnošću nego svojom poezijom.

4.2. Tako bi mogle izgledati hipotetički povučene kulturno-istorijske i političke konsekvencerecepcije i delovanja Popine poezije, pod uslovom da je definitivno utvrđena jednoznačnost simbolavuka. Ali, takva vrsta interpretativne saglasnosti nije postignuta. Ta činjenica ne obesnažuje po sebiLauerovu tezu, ali joj i ne dopušta neproblematično važenje.

67 Vuk se može “loviti” i u poeziji Rastka Petrovića. Doduše, veli Bojan Jović, za razliku od Vaska Pope, kodPetrovića motiv vuka “pre je pojedinačnog nego opšteg karaktera”, nije od “odlučujuće važnosti za Petrovićevodelo” (Jović 1997: 210), i oslobođen je dobrog dela svoje “opšte, a potpuno tradicionalne srpske semantike”.(213).68 I inače, ako se imaju u vidu tiraži, pitanjeje kakav je pretpostavljeni uticaj većine srpski pesnika. Možda je utom pogledu izuzetak samo Matija Bećković. O uticaju srpskih pesnika Ljubomir Simović na jednom mestukaže: “Glas pesnika ne treba precenjivati. Tiraži naših knjiga, koji su prvo spali na dve hiljade, pa na hiljadu, pana pet stotina primeraka, čine smešnim svaki razgovor o uticaju pesnika. Šta je hiljadu primeraka jedne knjige uodnosu na dvesta hiljada primeraka nekih novina? I šta je pet stotina čitalaca u odnosu na nekoliko miliona ljudikoji gledaju televiziju? Očekivati od pesnika, koje, kao što znamo, malo ko čita, da ‘dekontaminiraju prostor isvest’ takođe znači nemati pravu predstavu o stanju u kome se nalazimo, i o mogućnostima da se iz njegaizađe”. (Simović 1998)


U najmanju ruku, “simbolizam vuka ima dva aspekta: jedan je okrutan i satanski, a drugi jepovoljan”. (Chevalier 1989: 771; vidi takođe: Milovanović 1994; Kuper 1986.) Marija Kleut veli dačak i kad bi se prihvatila suštinski neodrživa teza da je “simbolika vuka jednoznačna”, ostajeotvorenim pitanje da li je mesto i značenje vuka u srpskome mitu doista drukčije od mesta vukau mitovima drugih naroda: “Ne baš nasumce biranim primerima (metod slučajnog izbora nijeprimenjen ni u radu dr Lauera) može se dokazati upravo suprotno, različitim vrstama argumentacije”.(Kleut 1993: 404) Osim toga, ona ukazuje i na razliku između simbolike u pisanoj književnosti, kojase “uspostavlja u sistemu svakog pojedinačnog dela”, a “može biti višeznačna (ne dvosmislena)”,i simbolike usmenog književog dela, koja se uspostavlja u kontekstu tradicije, verovanja, folklora - alitakođe “nije nepromenljiva, jednom zanavek data, uvek ista u sinhronijskom i dijahronijskom aspektu,na svekolikoj teritoriji jedne govorne zone, u svim žanrovima”. (Kleut 1993: 406)

Imajuæi u vidu savremeni “aksiom” višeznaènosti umetnièkih dela i otvorenostipoetskog teksta za razlièite interpretacije, pogledajmo bar neka od moguæih tumaèenjasimbola vuka u Popinoj poeziji: neki ga razumevaju iz najšire mitološke pa i transmitološkeperspektive, neki striktno iz nacionalne mitologije, a neki iz novijeg društvenog konteksta.

4.2.1. Pođimo od Petkovićevog tumačenja “paganskog svetog prostora” is Vučje soli. On najprepodvlači da “razmere koje ovde dobijaju vuk i vučica, zatim grozna telesna mučenja, raspolućivanjai čudotvorna oživljavanja koja im se pripisuju, kao i molitveno obraćanje hromome vuku, sastrepnjom, možemo valjano shvatiti samo kad ih iz našega svetovnog vratimo u njihov sveti prostor”.(Petković 1997b: 33) Naprosto, prevođenje arhetipskog jezika za kojim poseže Popa u “pojmovno-logički jezik” moguće je samo uz gubljenje onoga što upravo čini njegovu osobenu supstancu; osimtoga, gradivo Popinog “speva” jeste mitsko, ali je “oblikovanje pesničko”, tako da su predočenepesničke slike upravo “plod književne uobrazilje”, rezultat osobene pesničke rekonstrukcijeČajkanovićevog predloška. Za Petkovića, Popine mitsko-poetske slike obeščašćene vučice takođeimaju savremene konotacije; ali ona je kod njega shvaćena kao “mitska majka zemlja”, a ne kaozemlja Srbija iz Lauerove interpretacije: “Majka zemlja koju psi beščaste povezana je, kao licei naličje, sa slikom zemlje uhvaćene ‘u čelične zamke’ moderne tehničke civilizacije. (...) Samo susvest i iskustvo modernog pesnika, u susretu s drevnim srpskim i slovenskim predanjem, mogli datiovu čudesnu sliku zemlje - koju je čovek u nezadrživom naučnom i tehničkom usponu uvelikoopustošio - kako kao ranjena zver uzmiče, vraća se svome vaseljenskom pojilu, da bi se zacelila”. (46-47) Ivan V. Lalić bio je mišljenja da je pesnikov zadatak “da obavi čin prepoznavanja” onih “znakovakolektivne sudbine” koji se nalaze u “dubini početaka kolektivnog iskustva, u korenima drevnihnacionalnih mitova”; ciklus Vučja zemlja jeste jedan “ritualno odigran” mit, čiji je predmet“kolektivna nacionalna sudbina, a simboli-akteri su zemlja, u personifikaciji zaspale lepotice, i vuk uznju”. No, dodaje Lalić, simboli u Popinoj poeziji “ne dejstvuju kao sistem konvencionalnih znakova,koje treba dešifrovati da bi komunikacija bila uspostavljena”. Stoga u ovoj “jedinstvenoj inkantaciji”pre svega “živi čitava čežnja moderne poezije da nađe vezu sa svojim prapočetkom, da nađe opetsmisao koji je u svom trenutku rodio poeziju kao ljudsku nužnost. U toj inkantaciji izražen jei kompletan pesnički program: venčati novu osećajnost sa najstarijom mudrošću”. (Lalić 1988: XXV-XXVII) Nikola Grdinić takođe smatra da Popina simbolika iz Vučje soli, premda ishodi iz srpskemitologije, nadilazi njen usko shvaćeni etnički i nacionalni okvir: “Treba napomenuti da je nivoapstrakcije u ovoj knjizi takav da koliko god da se figurom vuka konotira na srpsku mitologijupredhrišćanskog perioda, toliko ima i univerzalno značenje, jer govori o problemima kakvi postojeu svakoj nacionalnoj kulturi”. (Grdinić 1987: 151/152) Radi se o odnosu i prožimanju stranogi domaćeg, o zameni izvorne kulture uvezenom, te o svagda prisutnim sumnjama u valjanost kulturno-istorijskog opredeljenja.

4.2.2. Za Miodraga Petrovića, vuk “ne simbolizuje samo mitsku tradiciju već i gospodarskavučja htenja”, pa je ciklus “Vučja zemlja” svojevrsna “kritika političkog uma”, odnosno kritikaotuđene “gospodarske svesti”. (Petrović M. 1995: 177-181) Kao ilustraciju tvrdnje da su Popinepesme iz Vučje soli mnogoznačne, Ljubinko Radenković navodi upravo Lauerovo tumačenje. Pri tom,i sam dodaje da ciklus “Vučja zemlja” “može biti aluzija na društvenu stvarnost”. (Radenković 1997:184) Snežana Samardžija ide nešto dalje kad veli da “ako iz rasporene vučije utrobe već ‘viri


/ Oskvrnavljena sveta slama’, onda su Popini stihovi i amanet i upozorenje potomcima”. (Samardžija1997: 177) Aleksandar Jovanović najpre podseća da je ciklus “Poklonjenje hromome vuku” biopredmet jedne davne, već zaboravljene “žalosne i ispolitizovane polemike”, koju je zapodenuo IgorMandić, “pogrešno pročitavši ovaj ciklus (zamenivši Hromoga vuka iz slovenske mitologije saVukom Karadžićem)” i zamerivši Popi zbog srpskog nacionalizma. Ukazujući na prožimanjedimenzija nacionalnog/hrišćanskog i slovenskog/predhrišćanskog, Jovanović ističe da se ciklus“Vučja zemlja” ipak razlikuje od ostalih, pre svega po tome što se umesto oko mitskih praslovenskihelemenata centrira oko “nacionalnih osobenosti”. On naprosto ne želi da previdi u stihovimaupotrebljene heraldičke znake Srpstva (četiri ocila i krst), kao i ukrštanje simbolike “vuka i mladogmeseca”, pa veli: “vučja zemlja postaje biblijska i sveta i na nju se može preslikati sudbina svakeugrožene zemlje, na tankoj liniji između trajanja i nestanka”. (Jovanović 1997: 203) Jovanović ipakne dopušta da se pod zaštitnim znakom otvorenosti i višeznačnosti prokrijumčari potpunaproizvoljnost i neobaveznost u tumačenju; kako kod shvatili “Vučju zemlju” i njene završne stihoveo sudbinskoj ulozi “vučje gladi” i “zvezde vodilje”, jasno je - veli on - da se postavljena pitanja “tičumogućnosti pojedinačnog i kolektivnog čovekovog opastanka i smisla njegovog delovanja naotadžbinskim prostorima ispresecanim raznolikim putevima, složenim, slojevitim nasleđemi otvorenom budućnošću”. (204/205) Aleksandar Jovanović vrlo dobro zna stihove Branka Miljkovićaiz Provetravanja pesme: “Ceo jedan narod / Izmišlja reči za pesmu / Koju će se usuditi da napiše/ Jedan čovek posle sto godina”, i očito smatra da je upravo Vasko Popa taj čovek. Pesme Vučje soli,kaže on, “dugo su, radom čitave kulture, pripremane da budu izgovorene. - Vasko Popa je velikikolektivni pesnik srpskoga jezika”. (205)

5. Tumačenje poezije, kao i svaka interpretacija, jeste razumevanje iz životnog (pa i političkog)horizonta onoga ko tumači. Utoliko se i Popina poezija nužno razumeva ih duha vremena i mesta, a dapri tom ne može biti sasvim zaštićena ni od nekorektnih interpretativnih aktualizacija, bilo da jeu pitanju natezanje značenja ili “komotno” prigodno ćaskanje. Stoga interpretator treba uvek da imau vidu zahteve i pritiske svoga životnoga sveta, kako mu oni ne bi nekontrolisano vodili i zavodiliimaginaciju. Uporan bi, naravno, mogao i dalje insistirati da ipak postoji neka veza između “vučjihporuka” srpske lirike - preuzetih iz srpske mitologije i epike - i savremenog srpskog “vučjeg” držanja.Ali, to insistiranje ima i svoju drugu stranu. Naime, zar se njime ipak čitav jedan narod ne optužuje daje u svom najdubljem biću isto što i njegov mitološki, navodno “totemski” predak - zver? To je, pak,tipično mitološki način povezivanja pojava, tj. mitološki način mišljenja. Naime, biće naroda nijebiološko već kulturno-istorijsko i duhovno; biće jednoga naroda je ono što su od njega načinilinjegovo predanje, njegova istorija i njegova samosvest - to je njegov duhovni identitet. Ukolikou predanju i u poetskom variranju toga predanja ima mitskoga vuka, to ne znači da je sam narod - vuk.To samo znači da je u pitanju narod koji ima neku mitologiju i pesnike koji se ne odriču te mitologije,već je smatraju pogodnom za simbolički poetski izraz. A da se kroz simbolizam ne može“jednosmerno” jedva da je potrebno podsećati. Uostalom, zar poistovećivanja čitavoga naroda sanjegovim mitološko-epskim pretkom ne bi moglo biti shvaćeno i kao stereotipno (nacionalističko,rasističko...) nabacivanje kolektivne krivice, kojim se, makar i nehotice, amnestiraju pravi, jasnouočljivi konkretni krivci i zločinci?

Možda se u srpskoj poeziji, iz toga vučjega grkljana, doista iz dubina čuje vučji urlik, kojizahteva brižljivo tumačenje. Ali, jedan teoretičar književnosti i kritičar morao bi znati da je u poezijieventualno “opasna” jednoznačnost, a ne značenjska otvorenost, odnosno višeznačnost, utoliko štojednoznačnost uvek predstavlja mogućnost za političku, moralističku, nacionalističku, ideološkuinstrumentalizaciju. Lauer govori o dvoznačnosti Popinih stihova; ali, dvoznačnost u poeziji nije istošto i logička dvosmislenost. Suštinska odlika književnog umetničkog teksta, a poetskog posebno, jesteupravo semantička otvorenost i “prelivanje” značenja.69 No, Laueru je ipak stalo do jednoznačnoizvedene “logike” ovakvoga mitološki utemeljenog pesništva, na čijem tragu on dolazi do

69 Kleutova takođe podvlači ovo opšte mesto estetike, teorije i kritike književnosti, koje kao da nije poznatoLaueru: “Upotreba mita u književnosti nije dvosmislena no višeznačna, različite je intencije i rezultata upojedinih autora, iako u tome ima i sličnosti”. (Kleut 1993, 414)


zastrašujuće teze o nemogućnosti “nedužne poezije” (unschuldige Poesie). Još jednom podsećamčitaoca da je Đerđ Lukač (Lukács), u ružnoj knjizi Razaranje uma - razvoj iracionalizma od Šelingado Hitlera, koristio potpuno isti izraz za ideološko diskvalifikovanje filosofije Šopenhauera(Schopenhauer), Kjerkegora (Kierkegaard), Ničea (Nietzsche), s obzirom na konstrukciju njenihkonsekvenci: “es gibt keine unschuldige Philosophie”, ili “es gibt keine unschuldigeWeltanschauung”. Da sam na mestu Rajnharda Lauera, sigurno ne bih bio srećan zbog ovekoincidencije. Naravno, ja neću parafrazirati pesnika, pa reći “Kritikujte vi samo”, ali moram jošjednom podvući da je kritika poetske mitološke inspiracije, u kojoj se sadašnjim naraštajima - bilou naivno-realističkom ili u sofisticiranom teriomorfizmu - pripisuju osobine “totemskoga”životinjskog pretka izražene u mitopoetskoj i poetskoj metafori, upravo manir anahronog mitološkognačina mišljenja. Tako se još jednom pokazuje da svaki pokušaj racionalističkog proganjanjamitološkog iz životnoga sveta počiva na nekoj iracionalnoj pretpostavci, koja je najčešće i samamitološka. Poezija, dakle, kopa po mitološkim naslagama roda i individue. Da to ne radi, bila bi pukaigrarija. Ovako, ona je, oduvek, pa i danas, učiteljica čovečanstva. Najzad, dok su gore prikazaneinterpretacije tipično književno-teorijske, Lauerova kritika trebalo bi da po intenciji bude sociološka.No, ona to nije, jer kritičar nije ispunio elementarne hermenutičke preduslove bar u jednome pogledu:naime, premda je legitimno pošao od jedne predrasude, on je nije iskoristio samo kao prethodni sudo mitološkoj supstanci srpske poezije, već kao definitivni - i time, naravno, pogrešni sud; zbog toga jeznačenje “dešifrovano” mimo svesti o mnogostrukom posredovanju smisla poetskih slika. Osim toga,u nastojanju da postigne dodirivanje (a trebalo bi i prožimanje i stapanje) različitih istorijskihhorizonata, propustio je da kontroliše motive svoje interpretativne situacije. Sve to čini da je Lauerovakritika u osnovi politička, te, dakle, neobavezujuća u književno-teorijskom i sociološko-hermeneutičkom pogledu.

Ni pre Lauerovog teksta nije bila nikakva tajna da je “vuk” važan mitološki topos srpskepoezije, ali je i posle njegovog teksta ostalo zagonetno zašto samo srpskim ljubiteljima poezije ničuvučji zubi. Što se recepcije i delovanja Popine poezije tiče, mišljenja sam da Popa možda i jeste onajčovek koji se usudio da napiše reči pesme koje je čitav narod izmišljao dugi niz godina, ali nisamuveren da se u njegovom slučaju ostvarilo i drugo poetsko proročanstvo Branka Miljkovića, da će“nekad samo pesnicima dostupne tajne” biti “proglašene svojinom naroda” (Sudbina pesnika).

A što se srpskoga “vučjeg” plemena tiče, ono bi moglo preuzeti nešto od Lauerovog korektnog(premda, možda, istorijski nivelišućeg) isticanja opominjućeg nemačkog, nacističkog, iskustvamitologizacije politike (čega, nažalost, nismo pošteđeni), i pozabaviti se mitovima, ali pre sveganovokomponovanim mitovima sopstvene novije istorije; ako već odbijam da sam vuk - a jagnje,dakako, ne mogu biti - ne bih morao biti ni ovca.

II.4. Žrtvovanje Naroda ili Narod kao Žrtva: Od Literarnog Toposa do IdeološkogStereotipa

1. U ovom poglavlju biće obrađen onaj deo kritika srpske književnosti koji se tiče motiva žrtve,tj. koji srpskoj književnosti prigovara zbog navodno profiterskog igranja na kartu žrtve - nacije kaožrtve.

1.1. Alida Bremer, podsećam, nastoji da pokaže kako Srbi, opterećeni fatalističkim uverenjemu sopstveno istrebljenje (koje između ostalog temelje i na “mitskim brojkama srpskih žrtava izDrugog svetskog rata”), stalno očekuju da u istoriji ponovo budu žrtve velike međunarodne zavere, patu mogućnost predupređuju preventivnim nasiljem. Ovaj topos večite žrtve posebno su, po autorici,koristili srpski intelektualci i pisci (izričito, Milorad Pavić), da bi odbacili svaku mogućnost današnjesrpske krivice za rat i zločine. (v. Bremer 1992a; vidi gore, u II.2, poglavlje Prigovori srpskojknjiževnosti)

1.2. Rajnhard Lauer je obrazlagao tezu da mitovi koji su-konstituišu nacionalni identitet mogupodsticati plemenitost i spremnost na žrtvovanje, ali da često imaju i sasvim necivilizacijskekonsekvence. U vezi sa problemom žrtve, on se dotiče kosovskoga mita i Lazarevog izbora, te mita


o hajducima. Poturajući čitaocu paralelu između Lazarevog i Hristovog samožrtvovanja, on se, videlismo, ironično poigrava navodnom Lazarevom kalkulacijom o sigurnom dobitku carstva zemaljskogaili carstva nebeskoga na skromnome ulogu žrtve. Doduše, mora se priznati da Lauer opravdanoprimećuje kako kosovski mit o žrtvovanju i uskrsnuću ulazi u ideologizovanu upotrebu kad god seSrbi nađu pred istorijskom odlukom da krenu u neki novi rat.70 A povodom hajduka, izolujućirazbojničku dimenziju njihove istorijske uloge, veli da u narodnim pesmama hajdučko krvnopobratimstvo vrhuni u spremnosti na žrtvovanje sopstvenoga života za prijatelja. (Lauer 1993; vidigore: II.2) Najzad, on i kod Vaska Pope prepoznaje poetsku “poruku” o srpskome vučjem plemenukao mučenoj žrtvi koja će u istoriji uskrsnuti i povratiti slavu. (vidi: II.3)

1.3. U kritici koju je Drinka Gojković uputila na adresu Udruženja književnika Srbije takođe segovori o institucionalizovanoj stilizaciji i ideologizaciji toposa žrtve, ukratko o štetnojnacionalističkoj instrumentalizaciji slike srpskoga naroda kao večite žrtve. (Gojković 1996; vidi Gore:II.2)

1.4. Najzad, i Milena Dragićević-Šešić smatra da srpska nacionalna megalomanija proishodi izkulta (kosovske) žrtve (Dragićević-Šešić 1995: 365), tj. iz “preuveličavanja značaja i neminovnostižrtvovanja”. (373)

2. Na početku sam već napomenuo da je u ovoj knjizi osnovnom istraživačkom motivu - a to jeevidentiranje i interpretacija relevantnih činjenica, bez obzira na “neprijatnu” dimenziju njihovihznačenja - pridodat i jedan ateorijski motiv, koji bi mogao imati čak i teorijsko-estetičko obrazloženje:to je nastojanje da se odbrani ne nacionalna književnost po sebi, već dobra (nacionalna) književnost;da bi se tako nešto postiglo, moraju se - pored ostalog - obaviti dva razlikovanja: između dobrei tendenciozne književnosti, i između spisateljske i građanske delatnosti pisaca.

U te svrhe, najpre treba pokazati da u ovom poglavlju nije došlo do nehotičnog brkanjapojmova “sakralne žrtve” i “epskog samožrtvovanja”, već da - štaviše - postoji duboka skrivena vezameđu značenjima onoga čina i ovoga gesta.

2.1. U srpskome jeziku značenje “žrtvovanja” jasno je: žrtvovati znači prineti žrtvu, učinitižrtvu, i, prenosno, odreći se nečeg (dvojstvo u značenju gubi se čim pomislimo da ozbiljno prinošenježrtve jeste istovremeno odricanje od nečeg, odnosno da odricanje od nečeg jeste istovremenoprinošenje žrtve nečemu). No, već pojam žrtve jeste višeznačan: “žrtva” je i ono što se prinosi nažrtvu; i žrtvovanje kao nesebično odricanje od nečega (ili vršenje nekoga dela) u korist nekoga ilinečega; i ono čega se neko odriče u korist nekoga ili nečega; žrtva je i ono biće ili predmet “komepredstoji smrt, uništenje; ono što je već mrtvo, uništeno”; najzad, žrtva je “onaj koji se svesno odričenečega; onaj koji nepravedno ispašta”. (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, MS/MH, NoviSad - Zagreb, 1967) Pretpostavka je da se, kada dođe do prelivanja značenja, ne radi samoo nepreciznoj upotrebi reči, o nerazgovetnoj ekvivokaciji koja se rasvetljava samo u razumevanjukonteksta, već o suštinskom preklapanju značenja koje proishodi iz podudaranja motiva životnih,društvenih (religijskih, moralnih...) činova i radnji.

70 Ne bih se upuštao - bar ne na ovome mestu - u ekstrapoliranje poznate, i nekome možda zamamneantropološke teze M. Elijadea (Eliade) o poistovećivanju rata i žrtvenog obreda (prinošenja krvne žrtve) utradicionalnim društvima: “u tradicionalnim društvima, a naročito kod starih Germana, rat predstavlja jedanritual koji teologija opravdava. U njemu se, pre svega, vojni sukob poistovećuje sa žrtvenim obredom: ipobednik i poraženi prinose bogu krvavu žrtvu. Prema tome, herojska smrt postaje religijsko iskustvoprivilegovanih. Štaviše, ekstatička priroda smrti približava ratnika nadahnutom pesniku, ali isto tako i šamanu,proroku i vidovitom mudracu. Baš u toj egzaltaciji ratom, ekstazom i smrću leži specifičnost karaktera Odina -Vodana”. (Elijade 1991, II, 133)


Dakle, ova leksička podsećanja imaju za cilj da pokažu kako se u jeziku ne samo razlučujuznačenja sakralnog žrtvovanja, s jedne, i moralnog samožrtvovanja, s druge strane, već kako seu njemu krije osnov preklapanja ovih činova, i kako se to preklapanje u dobroj meri dade razumeti.71

2.2. U jednom predavanju posvećenom T. S. Eliotu, Vistn Hju Odn (Auden) veli kako seu mitu, istoriji i literaturi mogu razlučiti četiri vrste ljudi čiji život dostiže svoj maksimum, ispunjenje- u smrti. To je najpre sakralna žrtva (sacrificial victim) - čovek odabran, mimo svoje volje, da umreza duhovno i materijalno dobro društvene grupe; zatim, epski heroj - koji, poput sakralne žrtve, umireza dobro grupe, ali ne stoga što ga je grupa za tako nešto odabrala, već po sudbini svoje urođeneizuzetnosti i po sopstvenom izboru, i to ne da bi naprosto umro, već da bi porazio neprijatelje i stekaobesmrtnu slavu; potom, tragični heroj - koji pada iz sreće u nesreću, iz slave u bedu, pati i umireispaštajući krivicu pred bogovima i ljudima; najzad, mučenik (martyr) - sakralna žrtva koja birasopstveno žrtvovanje, premda to može biti i njena sudbina, kao kod epskog heroja, i premda grupa zakoju se žrtvuje ne mora da shvata i prihvata veličinu i značaj žrtve. (Auden 1971: 171)

Iako ova tipologija, sa nekim objašnjenjima, može biti biti predmet kritičke rasprave, u načeluje prihvatljiva, kao što je prihvatljivo i ukazivanje na sličnosti sakralne žrtve, epskoga herojai mučenika u činu žrtvovanja (izabranog ili dosuđenog) za dobro zajednice.

2.3. Karl Manhajm (Mannheim), u poznatom radu o teoriji interpretacija pogleda na svet,govorio je i o nužnosti metaforičkog pojmovog prenošenja, tj. prenošenja značenja izmeđuraznorodnih duhovnih i fizikalnih oblasti - radi približnog imenovanja skrivenih suština.72 Tako, ističei nužnost i pogodnost upotrebe ekvivokacija: “U ekvivokacijama (jedan pojam tako često ima višeznačenja) leži jedan dobar smisao koji smo danas skloni da lako previdimo”. (Mannheim 1964: 148 -u fusnoti) Označiti istovremeno kao duboke jedan izvor i jedan ton, veli Manhajm, ne znači prostoprenositi jednu prostornu kategoriju na tonski svet, već znači to da je u oba slučaja jezički zahvaćenajedna ljudska doživljajna “predforma” koja je tek kasnije diferencirana u prostornom i akustičkomsmislu. “U ekvivokaciji, u prostoj okolnosti da se ista reč može upotrebiti u dva značenja, iskazuje sesmisaono iskustvo prednaučnog jezika. Ono nam pokazuje da ovde leži nešto zajedničko.Ekvivokacija je neprilika za analitičara, za sintetičkog istraživača pak majdan”. (loc. cit.)

Ekvivokacija s kojom mi ovde imamo posla (“žrtva”) takođe bi mogla biti izvor saznanjao nekom dubljem jedinstvu na kojem počiva bar deo kulturnog identiteta Srba.

3. Srbi su, poput svih slovenskih naroda, prošli dug put od paganskog žrtvovanja ljudskih bićado usvajanja hrišćanskog načela samožrtvovanja (po ugledu na Hrista) i hristolikog požrtvovanja.Naravno, prežici paganske obredne prakse mogu se prepoznati i u današnjim “prividnim žrtvama”. (v.Kulišić 1970: Žrtva) Iz obilja etnološke građe, ja bih da u funkcionalnom sećanju, s obzirom na svrhuovoga rada, zadržim samo sledeće motive: i u vreme prinošenja ljudskih žrtava, kod Srba se radije“tražila dobrovoljna žrtva, jer se ona više cenila od izbora kockom ili nasilnim žrtvovanjem” (isto, str.123); i kod Srba su se verovatno u ključnim životnim situacijama žrtvovali plemenski/narodniodličnici, prvaci i uglednici; najzad, i kod Srba je duboko usađeno verovanje u mogućnost spasenja,iskupljenja i uzdignuća plemenitim samožrtvovanjem.73

71 O ambivalenciji legalnog i nelegalnog u pojmu žrtve, i o kontrolisanom žrtvenom nasilju kao prevencijidezintegrativnog socijalnog nasilja, v. Žirar 1990.72 O tome je i reč u ovome radu. Naime, on, između ostalog, predstavlja pokušaj rekonstruisanja bitnih crtakulturnog i nacionalnog identiteta na osnovu literarne građe i forme.73 Uz puno uvažavanje hrišćanske ideje i čina plemenitog (samo)žrtvovanja, bilo bi potpuno pogrešno pomislitida i u staroj religiji smisao žrtve nije bio upravljen na dobro zajednice. Uostalom, ne može se prevideti velikaherojska etika starih naroda. “Ideja čovekovog glavnog dobra, prikazana u društvenom činu žrtvenog obreda, jesreća pojedinca u sreći zajednice; tako je čitava snaga stare religije upravljena, ukoliko se to ticalo pojedinca, kaodržanju građanske vrline lojalnosti i na odanost prema bližnjima, da ga nauči da stavi svoje najviše dobro uprosperitet društva čiji je on član, ne sumnjajući da takvim delanjem on ima božansku moć na svojoj strani i dadaje svoj život za cilj koji ne može propasti. Ova odanost zajedničkom blagostanju, kao što se zna, bila je glavni


3.1. Tačno je da o ovim delikatnim dimenzijama stare običajnosti nema pisanih dokumenata;ali, zato je narodna književnost zabeležila sve važne momente, tj. samu suštinu žrtvovanja, u epskojpoeziji.

3.2. Stoga, u vezi sa odnosom samožrtvovanja, požrtvovanosti i bivanja žrtvom, moje pitanjeglasi: Da li je moguće da samožrtvovani (npr. epski heroj), dakle onaj koji se plemenito odriče životaza dobrobit zajednice, bude istovremeno i žrtva, tj. onaj kome je dosuđeno stradanje, dakle, mučenik?Dalje, da li je moguće da taj prelaz ne bude, nužno, kalkulantsko naplaćivanje požrtvovanja, tj.podnete žrtve? Istorijska iskustva pokazuju da je tako štogod moguće, npr. pri plemenitomsamožrtvovanju u bezizlgednoj odbrani svoga praga i svojih pred naletom nadmoćnoga i surovogaosvajača. Ta iskustva, kao i njihova epska beleženja, naravno, nisu specifično srpska, pa se nieventualni prigovori ne mogu selektivno upućivati samo Srbima.

4. Prigovori upućeni srpskoj literaturi neposredno se odnose: na Lazarev izbor carstva nebeskogiz Propasti carstva Srpskoga i Kneževe večere (Komadi od različnijeh Kosovskijeh pjesama, Karadžić1987a); na motiv žrtvovanja sopstvenoga života za prijatelja iz pesama o hajducima; na Draškovićevroman Nož; te na Pavićev esej Evropa i Srbija i, naravno, njegov Hazarski rečnik.

4.1. Lazarev izbor se, ipak, samo uz dosta malicioznosti može oceniti kao “dijalektika”sigurnoga dobitka; u pitanju je tipično epsko opredeljenje, epsko sudbinsko i izabrano samožrtvovanjezarad odbrane svojih i zarad večne slave, epsko herojstvo sa elementima sakralne žrtve za dobrozajednice. To dobro, doduše, ne postiže se u carstvu zemaljskom, u kojem preživeli članovi zajednicepostaju vekovna žrtva osvajača. Čudno je da se u evropskoj hrišćanskoj tradiciji Lazareva žrtvai opredeljenje za carstvo nebesko mogu uopšte tumačiti kao pragmatična kalkulacija. Ispada da je sapozicija tzv. velikih nacija mnogo prirodnije da tzv. mali narodi prihvate dobrovoljno ropstvou carstvu zemaljskom nego da svojim nebeskim opredeljenjem ometaju planove velikih sila. Istini zavolju, u najnovijoj istoriji Srba ovaj časni izbor (jer, alternativa je dobrovoljno ropstvo) doživeo jeupravo političku instrumentalizaciju u prizemne pragmatične svrhe jednoga nepravednog i sebičnogcarstva zemaljskog. Lazar jeste kletvom obavezao sve časne na samožrtvovanje (Miloša Obilića jenaprosto izazvao na obećanje sopstvene pogibije zarad hrišćanske vere), ali je založio i sopstvenuglavu, dok ovi današnji zalažu tuđe glave obećavajući carstvo nebesko, a svoje glave čuvaju za prostouživanje u carstvu zemaljskom.

I oživljavanje kosovskoga mita, koje se takođe ne može prevideti, ne bi bilo problematičnou epskoj konstrukciji nacionalnog kulturnog identiteta, da nije politički instrumentalizovano. Nevoljaje što i njegovo literarno prizivanje može dobiti političku dimenziju, i to u meri u kojoj gubi literarnu.

4.2. Srpske narodne pesme o hajducima predstavljaju tipičnu epsku idealizaciju surovih alipravednih i nacionalnom oslobođenju zavetovanih odmetnika. Tačno je da se borbom za nacionalnustvar često može prikrivati razbojništvo (što je i u najnovijim balkanskim ratovima mnogo putaučinjeno), ali neki elementi hajdučke etike - među njima pre svega žrtvovanje života za prijatelja -nisu ispod standardne internacionalne epske etike. Uostalom, i Šilerov “plemeniti” Damon uhvaćen jesa skrivenim nožem, u zavereničkom pokušaju ubistva tiranina Dionisija Starijeg - dakle, u jednomtipično “hajdučkom” ili “obilićevskom” poduhvatu, i umalo nije životom platio svoju “zločinačkutežnju” (“das frevelnde Streben”, Die Bürgschaft, Schiller 1959: 198). Plemenito samožrtvovanje zaprijatelja moguće je u raznorodnim istorijskim i socijalnim okolnostima, a ove uvek podležurazličitom, relativiranom moralnom ocenjivanju (zar se i mnogi zločinci nisu žrtvovali za svojeprijatelje). No, motiv hajdučkoga samožrtvovanja nema mnogo veze sa motivom žrtvovanja naroda,koji je naša tema, tako da ga ovde pominjem samo zbog kritičko-polemičkog povoda, a radikorektnog “katalogizovanja” epskih etičkih motiva.

4.3. U Draškovićevom romanu Nož radnja se plete oko krvavoga sukoba Srba i muslimana-ustaša u Hercegovini tokom Drugoga svetskog rata, tačnije oko ustaškoga istrebljivanja Srba, i oko

uzrok starog morala i izvor svih herojskih vrlina koje stara istorija predstavlja kroz mnoge sjajne primere”.(Robertson Smit 1969, 1039)


njihove izvedene osvete. U temelju je kolektivni osećaj krivice poturčenih Srba, poturica,i “neizmerna mržnja” koja proishodi iz svesti o poreklu - koje je “mrlja na njihovoj svijesti i njihovomimenu” (Drašković 1983: 24). Muslimani, svesni da “osveta još nije završena”, i stalno opominjanipreostalim živim Srbima (Jugovićima) na prošlost i izdaju (24, 88), osećaj krivice mogu navodnoizbrisati samo potpunim istrebljivanjem nepoturčenih, odnosno, svoj mir mogu naći jedinou “iskopu”, utamanjenju svih nepoklanih Srba i njihovih potomaka (92), onih koji znaju da je njihova“najveća nesreća” u tome što njihovi “najveći dušmani” govore istim jezikom - “našim jezikom” (9).Muslimani su istovremeno uvereni da i Srbi teže iskopu svih muslimana (poturčenih Srba), jer i samismatraju njihovo istrebljenje jedinim pravim i konačnim rešenjem sukoba. (27, 66, 88)

U moj posao ne spada izricanje kritičkih sudova o umetničkoj vrednosti književnog dela, ali seto ne odnosi na obelodanjivanje nalaza o motivskim, tematskim i strukturnim (formelnim) osobinamadela. Draškovićev roman je tipičan primer novijega romana s tendencijom, romana s tezom. Roman jetendenciozan stoga što od samoga početka, od “prološkoga” Božićnog klanja Srba, čitalac prepoznajeneprerađenu vanliterarnu, tj. nacionalnu političku ideju. S obzirom da građa kojom se ideja realizujenije savladana formom - što je, prema Šileru, nužni uslov majstorstva - ovaj roman je na samoj iviciliterarne trivijalnosti. Ocenu potvrđuje i činjenica da je u razmišljanjima i motivaciji romanesknihlikova jako mnogo naknadne, autorove, istorijske pameti; npr. četnički vojvoda Mitar zna da ćečetnici izgubiti rat (21). Svi glavni likovi, uostalom, puni su istoriografskih znanja, a Sikter Efendijaje i funkcionalno postavljen kao sveznajući posmatrač, pripovedač istorije (241, i dalje), kaosvojevrsni vox auctoris - radi obelodanjivanja romaneskne teze. Upravo najtrezveniji i najtolerantnijimusliman u romanu jeste Sikter Efendija, koji “pamti” svoje srpsko poreklo, tj. priznaje verskopreobraćenje predaka, i koji stoga osuđuje bratoubilačku mržnju (149, i dalje) i proklinje svaki isukaninož (167); što je najvažnije, on je musliman koji se intimno ne odriče svoga “dvostrukog” identiteta(154). Najzad, romanom dominira shematičnost (osnovna odlika trivijalnosti) u prikazu likova Srbai muslimana, koji su naprosto glasnogovornici kolektivne nacionalne svesti (toga ima i u prikazunekih sporednih pojedinaca - npr. u prikazu “tipičnog”, čitaj: stereotipnog, Crnogorca LjubeNikšićanina).

Što se naše teme tiče, valja reći da roman Nož preuzima epski motiv srpskoga naroda koji pamtilozu sve do Kosova (8), koji pamti kosovsku herojsku žrtvu i izbor carstva nebeskog, i postaje žrtvomosvajača, tj. osvajačevog zlog semena, koje pak u kolektivnom pamćenju nosi kosovsku “krivicu”i krivicu postkosovskog konvertitskog izbora carstva zemaljskog. Srbe kao usud progoni “Kosovskavečera i Obilića i Brankovića sudbina”. (16, 19) Muslimani, pak, misle da Srbi još od Kosova želeosvetu i njihovo istrebljenje. (27) Srbi, dakle, znaju izvore zla, znaju ko je prvi počeo klanje i ondai u Drugome svetskom ratu, ko je više onih drugih zaklao, te smatraju da se krivice ne mogu izravnatii poništiti. Oni se nad otvorenom zajedničkom grobnicom mole za sva srpska imena “koja godpostoje” (54), jer su zasigurno negde poklana, a vladika ih u pomenu opominje da pamte zlo i nikadne oproste zločine. (43)

Vuk Drašković se često prene - naročito u esejističkim eksursima svoga romana - pa sasvimiskreno krene da podupire toleranciju, i da vraća u korice davno isukani nož. Ali, njegovimnegativnim junacima to ne polazi za rukom. Osim toga, njegov glavni, pozitivni, junak - razdrešivšičvor svoga nacionalnog porekla - konačno ne bira “nadnacionalnu” poziciju, ili poziciju dvostrukogidentiteta (koja mu je životom dosuđena), odbija da bude “most”, “spona” između dva sveta kojimapripada, već se odriče svoga socijalno-kulturnog identiteta stečenog primarnom i sekundarnomsocijalizacijom, u korist biološki validne ali socijalno-istorijski ništavne činjenice krvnoga porekla.“Srbin sam” - shvata Draškovićev Alija Osmanović - “Od te misli, dođe mu da poleti, čini mu se daima krila, da je preporođen. Nema više ni kompleksa, ni neshvatljivog srama, ni straha koji je,u detinjstvu navukao...”. (261) To je izbor koji je u najmanju ruku problematičan, i junaka uvodiu nerazrmrsive moralne i životne zaplete i nevolje, što pisac, doduše, i sam nagoveštava na krajuromana.

Nevolje ovoga romana jesu u tipiziranom eksploatisanju motiva žrtve, čija eventualna istorijskaistinitost ne obezbeđuje po sebi i literarnu uverljivost. Stoga on ostvaruje svoju primarno vanliterarnu


svrhu u tipičnom vanliterarnom delovanju, tj. u paraknjiževnoj recepciji (podržanoj anahronimnaturalističkim postupkom), gde se uzima kao dokumentovano svedočanstvo o nacionalnom stradanjui o pravu na borbu za nacionalno samoodržanje.

4.4. Hazarski rečnik Milorada Pavića se u toj meri razlikuje od Draškovićevog romana dagornja generalizovana kritika u ovom slučaju zasigurno promašuje. Čak i ako se Pavićevo delo čitakao alegorija o nestajanju srpskoga naroda (za šta se pobrinuo sam pisac svojim katkad potpunoprozirnim aluzijama), i čak ako se u obzir uzme politička instrumentalizacija ovoga romana (za šta jeveći deo odgvornosti na kritičarima i promoterima), ostaje izvan sumnje da je Hazarski rečnik presvega literarna činjenica i odgovarajuća kulturna, dakle, transnacionalna vrednost. O tome svedočii međunarodna recepcija ovoga romana.74

5. Šta se, na osnovu izloženog, može zaključiti?

5.1. Pre svega, mora se napraviti elementarna tipologija mogućnosti ideološkog i političkoginstrumentalizovanja književnosti. Prvo, jasno je da stara, autentična književnost može biti političkiinstrumentalizovana. Drugo, nema sumnje da instrumentalizaciji podleže i stari, višeslojni topos žrtve.Treće, u načelu, dobra književnost, a ne samo stara, može biti instrumentalizovana. Četvrto,tendenciozna književnost već po sebi predstavlja instrument; kao takva, ona nanosi dvostruku štetu:time što ne problematizuje vanliterarne motive, i time što ne promoviše literarne vrednosti. Peto,ideologizacijom žrtve zakoračuje se u tendencioznost. Šesto, literarna shematizacija žrtve vodiu trivijalnost. Sedmo, estetizacija žrtve je sentimentalno-bezdušni kič.

5.2. Na sreću, ovi nalazi pogađaju samo deo srpske književnosti. Na žalost, taj mali deopovremeno predstavlja jedinu lektiru onih kod kojih i samo čitanje jeste ekscesivni čin u krajnjetrivijalnom i oskudnom životu.

Nas ne treba da zabrinjava neskrivena zloba nekih kritičara srpske književnosti (i svegasrpskoga). Ali, trebalo bi da zabrinjava činjenica da se neki među nama olako poigravajukonstitutivnim odlikama nacionalnoga bića (svejedno da li su one zemaljske ili nebeske, i da li sesviđaju ili ne sviđaju kritičarima). Prostije, ako jedan narod sebe doživljava kao samožrtvu i žrtvu -niko nema prava da ga sumanutim idejama pretvara u osvetnika. Milorad Pavić se u pomenutom esejuopravdano zapitao: “Treba li od žrtve načiniti krivca?”. (Pavić 1991) Ali, sa istim pravom se možepitati: Treba li od žrtve načiniti zločinca? Odavno već sve ozbiljne ljude u ovoj zemlji zabrinjava tošto mnogi pokušavaju da nedostatak književnoga dara nadoknade preturanjem po nacionalnoj sudbini,a nedostatak političke mudrosti vršljanjem po nacionalnoj mitologiji, istoriji i književnoj baštini.

74 Opširnije o Hazarskom rečniku u odgovarajućem poglavlju o interpretaciji smisla najuticajnijih knjigasavremene srpske književnosti.

81 III Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995: Tumačenje Smisla

III Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995: Tumačenje Smisla

III.1. Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995.

1. Radi prikupljanja podataka za ovaj deo studije o nacionalizmu u savremenoj srpskojknjiževnosti (podataka o najtiražnijim knjigama u periodu 1985-1995), koristio sam redovna izdanjaJugoslovenskog bibliografskog instituta iz Beograda: Bibliografija Jugoslavije: knjige, brošurei muzikalije. S obzirom na smisao ovoga istraživanja, pratio sam samo dela srpskih pisaca (nasrpskohrvatskom/srpskom jeziku, bez prevoda na strane jezike), ne uključujući visokotiražna delaškolske lektire, niti pak druga brojna izdanja klasika srpske književnosti, kao što su Njegoš,Stanković, Sremac, Andrić, Ćopić, Selimović, Crnjanski, D. Maksimović... Naravno, uvršćivanjeizvesnih književnih dela u program školske lektire od prvorazrednog je obrazovnog i vaspitnogznačaja, čak i bez obzira na stvarnu čitanost knjiga. Ovde se u prvom redu ispituju neposredni uticajisavremene književnosti na formiranje nacionalnih osećanja i podsticanje nacionalno motivisanihakcija, a ne dalekosežni vaspitno-obrazovni, tj. socijalizatorski efekti književnosti u pogledunacionalnog bića dolazećih generacija. Ali, shvatajući značaj ovih dalekosežnih efekata, ja sam zasada samo proverio da li su dela sa liste najtiražnijih u istraživanom periodu zastupljena u programuSrpskohrvatskog jezika i književnosti za gimnazije (v. poglavlje III.3.3.).

Oslanjanje na podatke iz Bibliografije skopčano je sa dva problema. Prvi problem tiče se njenenačelne pouzdanosti. Drugi problem odnosi se na relativnost važenja kvantitativnih podataka, tj. nakrupne promene u značenju brojki s obzirom na radikalne društvene promene u ispitivanom periodu.

1.1. Veoma brižljiv i savestan - a pri tom veoma važan - rad saradnika Bibliografskog institutadoveden je u pitanje iz sledećih razloga. Najpre, izdavači često ne objavljuju podatke o tiražu svojihizdanja, a još češće daju “frizirane” podatke o tiražu, pa ih - u zavisnosti od motiva - povećavaju (kadzavaravaju sponzore i autore) odnosno smanjuju (kad zavaravaju poreznike). Zatim, poznato je da čaki veliki izdavači pribegavaju “divljim izdanjima”, piratskim izdanjima. Najzad, već je nekoliko putaizbijao skandal oko nepoštovanja zakonskog propisa da se Bibliografskom institutu, odnosnoNarodnoj biblioteci Srbije, šalje tzv. “obavezni primerak” (knjige ne šalju ni najveći “državni”izdavači), čime pouzdanost Bibliografije u pogledu značajnih pojedinosti postaje u ozbiljnoj merisumnjiva. Pedantnog istraživača, kao i brižljivog bibliografa pre toga, do očajanja dovodi činjenica damože raspolagati podacima o trećem ili četvrtom izdanju neke knjige, bez podataka o prethodnimizdanjima, da ima podatke o desetak od oglašenih više desetina izdanja itd.

1.2. Ispitivani period (1985-1995) jeste doba u kojem se dramatično raspala tzv. drugaJugoslavija, što je - između ostalog - administrativno bar prepolovilo tržište knjiga nasrpskohrvatskom/srpskom jeziku, a ekonomski ga skoro upropastilo. Tako, zbirni podaci o tiražima začitavu deceniju mogu lažno promovisati neku srednjetiražnu knjigu iz visokotiražnoga perioda (do1991) u odnosu na neku visokotiražnu knjigu iz niskotiražnog perioda (od 1991). Stoga bi valjalokombinovati podatke o ukupnim tiražima za čitavu deceniju sa tiražima za pojedine godine. Tako bise dobili realniji podaci o najtiražnijim i, utoliko, načelno najuticajnijim knjigama.

S obzirom na sve to, ako se mora priznati da kvantitativni podaci nisu potpuno egzaktna slikaizdavačke produkcije u Jugoslaviji, ipak valja istaći da oni nisu samo ilustrativnog karaktera, tj. da nanivou velikih brojeva realno prikazuju tendencije, te da - uz pomenutu predostrožnost - sigurno nevode u falsifikat. Osim toga, biće komparirani i sa podacima o čitanosti knjiga u Narodnoj biblioteciSrbije, kao i sa podacima o najznačajnijoj književnoj nagradi u Srbiji. Time će slika o uticajupojedinih knjiga u ispitivanom periodu biti u granicama pouzdanosti.

2. Podaci pokazuju da su tiraži najtraženijih ili najforsiranijih pisaca pali sa nekoliko desetinahiljada na nekoliko hiljada u jednoj godini. Tako je u 1986. godini najtiražniji roman izašao u preko180.000 primeraka, a u 1993. godini takođe najtiražniji roman štampan je u 5.000 primeraka.S obzirom da podaci mogu biti nekompletni (zbog nepostojanja uvida u sva izdanja), pouzdanostrang-liste najtiražnijih romana u svakoj od deset istraživanih godina nije apsolutna. S druge strane,


rang lista najtiražnijih romana u svih deset godina mogla bi biti nepravedna prema najtiražnijimdelima iz niskotiražnog perioda.

2.1. U svakom slučaju, najtiražniji romani, po godinama, jesu:

1985: Dobrica Ćosić, Grešnik (55.000)

1986: Danko Popović, Knjiga o Milutinu (186.000)

1987: Vidosav Stevanović, Testament (25.000)75

1988: Milorad Pavić, Hazarski rečnik (36.000)

1989: Milorad Pavić, Predeo slikan čajem (30.000)

1990: Dobrica Ćosić, Vernik (40.000)

1991: Milorad Pavić, Hazarski rečnik (16.000)

1992: Milorad Pavić, Unutrašnja strana vetra (13.000)

1993: Živojin Pavlović, Lapot (5.000)

1994: Vuk Drašković, Noć đenerala (50.000)

1995: Slobodan Selenić, Ubistvo s predumišljajem (10.000)

Pogledajmo i zbirnu listu najtiražnijih romana u desetogodišnjem periodu:

Danko Popović, Knjiga o Milutinu (188.000)

Milorad Pavić, Hazarski rečnik (135.000)

Dobrica Ćosić, Otpadnik (82.000)76

Milorad Pavić, Predeo slikan čajem (65.100)

Dobrica Ćosić, Grešnik (65.000)

Živojin Pavlović, Zadah tela (55.000)

Slobodan Selenić, Očevi i oci (55.000)

Vuk Drašković, Noć đenerala (50.000)

Borislav Pekić, Besnilo (47.000)

Dragoslav Mihailović, Čizmaši (45.000)

Danilo Kiš, Bašta, pepeo (45.000)

Vuk Drašković, Molitva 1 (43.500)

Vidosav Stevanović, Testament (43.000)77

Dobrica Ćosić, Vernik (42.000)

Dragoslav Mihailović, Kad su cvetale tikve (41.500)

75 Prema podacima Bibliografskog instituta, najtiražniji “roman” u 1987. godini bila je knjiga Danila KišaGrobnica za Borisa Davidoviča (30.000 primeraka). Smeštanje ove proze u kategoriju romana u najmanju rukuje problematično. U konsultacijama sa stručnjacima odgovarajućeg profila, učvrstilo se gledište da Kišovih“Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” ipak predstavljaju zbirku priča. No, ovoj knjizi to neće smetati da -i iz kategorije pripovedaka - uđe u sam vrh najtiražnijih knjiga ispitivanog perioda, čime je izbegnuta bar jošjedna greška u rang-listi.76 Da smo je ostavili među romanima, Grobnica za Borisa Davidoviča bila bi, sa svojih 93.000 primeraka,ubedljivo na tređem mestu, dakle, ispred Ćosićevog Otpadnika.77 Nedostaju podaci o šestom izdanju.


Miodrag Bulatović, Gullo gullo (40.000)

Milan Oklopdžić, Ca. Blues (40.000)

Momo Kapor, Foliranti (35.000)

Slobodan Selenić, Prijatelji sa Kosančićevog venca(35.000)

Miodrag Bulatović, Ljudi sa četiri prsta (35.000)

Vuk Drašković, Sudija (33.500)

Slobodan Selenić, Timor mortis (32.000)

Milorad Pavić, Unutrašnja strana vetra (32.000)

Svetlana Velmar-Janković, Lagum (31.500)

Vuk Drašković, Molitva 2 (30.500)

Vuk Drašković, Nož (30.500)

Branimir Šćepanović, Usta puna zemlje (30.000)

Danilo Kiš, Peščanik (30.000)

Danilo Kiš, Mansarda(29.000)

Momo Kapor, Una (26.000)

Miodrag Bulatović, Crveni petao leti prema nebu (25.000)

Slobodan Selenić, Memoari Pere Bogalja (20.000)

Momo Kapor, Zelena čoja Montenegra (19.500)

Vojislav Lubarda, Vaznesenje (18.000)

Slobodan Selenić, Ubistvo s predumišljajem (17.000)

Vojislav Lubarda, Pokajanje (16.000)

Vojislav Lubarda, Preobraženje (15.000)

Momo Kapor, Ada (15.000)

2.2. Evo kako stoji stvar sa srpskom dramom?

Dušan Kovačević, Balkanski špijun (56.000)

(samostalno i sa drugim dramama)

Sledeći je Ljubomir Simović, sa dramom Boj na Kosovu (22.000)

2.3. Među pesnicima, najtiražniji je, i najuticajniji, ubedljivo Matija Bećković, čije su raznepesme i poeme u ovom periodu izašle u 81.000 primeraka.

Daleko iza njega stoje pesnici koji su mogli biti takođe uticajni u nacionalnom pogledu:Ljubomir Simović, Rajko Petrov Nogo, Gojko Đogo...

2.4. Najzad, pripovetke:

Danilo Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča (93.000)

Danilo Kiš, Enciklopedija mrtvih (51.000)


3. Uz izuzetke, kao što je npr. Matija Bećković, nema nikakve sumnje da srpsko književnomnenje formiraju romanopisci.78 Utoliko je od metodološki neprocenjivog značaja uzeti u obzir kaovažnu činjenicu dodeljivanje najprestižnije godišnje nagrade za roman na srpskohrvatskom i srpskomgovornom području: NIN-ove nagrade kritike za roman godine. Uostalom, ova nagrada uvodi piscai njegov roman u žižu javnosti, čak i u sfere nečitalaca, i nesumnjivo podiže ugled pisca i tiražnjegovih knjiga. U periodu 1985-1995. NIN-ovu nagradu dobili su sledeći pisci, odnosno njihoviromani:

1985. Živojin Pavlović, Zid smrti

1986: Vidosav Stevanović, Testament

1987: Voja Čolanović, Zebnja na rasklapanje

1988: Dubravka Ugrešić, Forsiranje romana reke

1989: Vojislav Lubarda, Vaznesenje

1990: Miroslav Josić Višnjić, Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjihdoba

1991: Milisav Savić, Hleb i strah

1992: Živojin Pavlović, Lapot

1993: Radoslav Petković, Sudbina i komentari

1994: Vladimir Arsenijević, U potpalublju

1995: Svetlana Velmar-Janković, Bezdno

Hazarski rečnik M. Pavića poneo je NIN-ovu nagradu 1984. Ovaj roman već samdotakao u poglavlju o žrtvi (II.4). Ovde ga pominjen stoga što je u ovom periodu jedininagrađeni pisac koga su inostrani kritičari optuživali za nacionalističko književnodelovanje (možda to u izvesnoj meri važi i za Vidosava Stevanovića?). Sve i kad binjihove optužbe bile tačne, već na prvi pogled je jasno da se ne bi moglo reći kako NIN-ova nagrada favorizuje pisce-nacionaliste.

4. Kao važan korektiv problematičnih podataka o tiražu, uvodim u igru i zvanične podatkeNarodne biblioteke Srbije o najčitanijim (i stoga nagrađenim) knjigama u periodu 1985-1995, tj.knjigama koje su dobile nagradu za najčitaniju knjigu godine:

1984: Čizmaši - Dragoslav Mihailović

1985: nagrada nije dodeljena



78 Roman je, po svemu sudeći, glavna epohalna književna forma, možda čak najuticajnija umetnička formanovoga veka (nekada je to bio ep, danas je možda dominantni uticaj prešao u oblast filma). Roman predstavljavažnu formu objektiviranja jednoga pogleda na svet, pa je stoga i značajan izvor posredovanih saznanja onjemu. Pri tom, ne radi se ni u kom slučaju o “reflektovanju” društveno-istorijskih zbivanja u romaneskonomtekstu, već, štaviše, o konstitutivnoj ulozi romana u izgradnji jedne vizije sveta. Benedikt Anderson je čakmnogo direktniji u određivanju društveno-istorijske funkcije romana. Roman je za njega važno sredstvozamišljanja (nacionalne) zajednice, pa stoga ima i odgovarajuću saznajnu funkciju. Konkretno, on veli da suključnu ulogu u predstavljanju nacije kao nove vrste zamišljene zajednice u 18. veku odigrali roman i novine,koji podstiču predstavu istovremene horizontalne povezanosti udaljenih i nepoznatih ljudi, tj. ljudi koji žive iproživljavaju sa drugima istu sudbinu ili praktikuju iste dnevne rituale i dele iste misli. (Anderson 1998: 23 idalje) Utoliko bi se, dakle, moglo govoriti o konstitutivnoj ulozi romana u izrastanju nacija. U našem slučaju tukonstitutivnu ulogu odigrala je epska poezija, a roman, po svemu sudeći, igra važnu ulogu u “re-konstituisanju“srpske nacije, odnosno u procesu političke instrumentalizacije nacionalnih osećanja.



1989: Predeo slikan čajem - Milorad Pavić

1990: Vernik - Dobrica Ćosić

1991: Lagum - Svetlana Velmar-Janković

1992: Zelena čoja Montenegra - Momo Kapor i Zuko Džumhur

1993: Efemeris I-III - Dejan Medaković

1994: Ubistvo s predumišljajem - Slobodan Selenić

1995: Ubistvo s predumišljajem - Slobodan Selenić

5. Prema svemu, izlazi da se lista najtiražnijih romana mora da “preseče” Kišovom knjigompripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča, zatim visokotiražnim dramama Dušana Kovačevića (presvega: Balkanski špijun), i ponovo zbirkom priča Danila Kiša - Enciklopedija mrtvih. Takav spisakvalja dopuniti najčitanijim knjigama Narodne biblioteke Srbije. S obzirom da je Predeo slikan čajemMilorada Pavića već na listi, a da Efemeris ne spada u lepu književnost u užem smislu, to su:

- Vernik Dobrice Ćosića (taman se priključuje trilogiji);

- Lagum Svetlane Velmar-Janković (uostalom u 1991. po tiražu odmah iza Hazarskog rečnika,koji je već skoro van konkurencije);

- Zelena čoja Montenegra Mome Kapora (što je metodološki “pravedno” jer je i inače u pitanjuuticajan pisac mnogih dela tzv. lakše proze);

- Ubistvo s predumišljajem Slobodana Selenića (dve godine najčitanija, a 1995. i najtiražnijaknjiga).

6. Čini se sasvim opravdanim da sa spiska najtiražnijih knjiga u pojedinim godinamau “definitivnu” listu najuticajnijih treba uključiti još samo sledeće knjige:

- Testament Vidosava Stevanovića (najtiražniji u 1987, kad se Grobnica za Borisa Davidovičasmesti u kategoriju pripovedaka; osim toga, Testament je dobitnik NIN-ove nagrade za 1986);

- Unutrašnja strana vetra Milorada Pavića (što zaista nije neophodno, s obzirom na visoko mesto njegova dvaprethodna romana);

- Noć đenerala Vuka Draškovića (inače, na osmom mestu najtiražnijih romana; metodološki jei to korektno, jer bi se dogodilo da jedan od najtiražnijih “nacionalističkih” pisaca, čija se prethodnadela još uvek štampaju u visokim tiražima, nakon kombinovanja kriterijuma klasifikacije, ne bi biouvršten na listu);

- Lapot Živojina Pavlovića (možda stoga što je u pitanju i dobitnik NIN-ove nagrade).

Za ostale dobitnike NIN-ove nagrade ne može se naći mesto na našoj listi, što naravno i nijeneki problem ako se zna da ona nije pravljena prema kritičkom sudu o književnoj vrednosti uvrštenihdela, premda su neka od uvrštenih najtiražnijih dela istovremeno i vrhunska. Uostalom, na listi stoganema ni dela Aleksandra Tišme, Miodraga Bulatovića itd. Možda treba načiniti izuzetak sa romanomU potpalublju Vladimira Arsenijevića, jer su podaci o njegovim tiražima sasvim nepouzdani, a zna seda je imao veliku medijsku pažnju, i u zemlji i u inostranstvu. Na ovome spisku neizostavno se moranaći i Matija Bećković sa svojim najuticajnijim pesmama i poemama u ovom periodu, jer bi on sa81.000 primeraka bio visoko na listi najtiražnijih, kada bi bila u pitanju jedna pesnička knjiga; stoga jenajbolje da se kao reprezentativno u pogledu tiraža i uticaja uzme jedno od (džepnih) izdanjaizabranih pesama i poema.

Sa ovim intervencijama, može se smatrati da se na našoj listi nalaze uglavnom svi najtiražniji,najčitaniji i najuticajniji pisci u periodu 1985-1995. Napominjem još jednom da lista nije načinjena povrednosnom kriterijumu, tj. kritičkome sudu, već po mogućem, procenjenom uticaju na najširučitalačku publiku u kriznom, ispitivanom periodu u Srbiji.


7. Evo kako bi onda izgledala “konačna” lista najuticajnijih knjiga u srpskoj književnostiu periodu 1985-1995:

Danko Popović, Knjiga o Milutinu

Milorad Pavić, Hazarski rečnik

Danilo Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča

Dobrica Ćosić, Otpadnik

Milorad Pavić, Predeo slikan čajem

Dobrica Ćosić, Grešnik

Dušan Kovačević, Balkanski špijun

Živojin Pavlović, Zadah tela

Slobodan Selenić, Očevi i oci

Danilo Kiš, Enciklopedija mrtvih

Vuk Drašković, Noć đenerala

Borislav Pekić, Besnilo

Dragoslav Mihailović, Čizmaši

Dobrica Ćosić, Vernik

Svetlana Velmar-Janković, Lagum

Momo Kapor, Zelena čoja Montenegra

Slobodan Selenić, Ubistvo s predumišljajem

Vidosav Stevanović, Testament

Živojin Pavlović, Lapot

Vladimir Arsenijević, U potpalublju

Matija Bećković, Izabrane pesme i poeme

Planirano je da u prvoj fazi rada bude interpretirano deset najtiražnijih knjiga u ispitivanomperiodu. No, radi istraživačke korektnosti, tj. radi predupređivanja prigovora zbog hotimičnog“štimovanja”, tj. “popravljanja” navodno nacionalističke slike srpske književnosti u ispitivanomperiodu, postupkom tumačenja obuhvatio sam i jedanaestu knjigu sa rang-liste: Draškovićev romanNoć đenerala.79 U drugoj fazi rada, da bih u potpunosti izbegao primedbu zbog tendencioznog

79 Radi komparativnog uvida, navodim listu deset najtiražnijih knjiga u periodu 1981-1991. godine, premaistraživanju mr Predraga Cvetičanina (Cvetičanin 1997):

Danko Popović, Knjiga o Milutinu

Milorad Pavić, Hazarski rečnik

Antonije Isaković, Tren 1

Antonije Isaković, Tren 2

Dragoslav Mihailović, Čizmaši

Dragoslav Mihailović, Kad su cvetale tikve

Danilo Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča

Miodrag Bulatović, Heroj na magarcu

Dobrica Ćosić, Vreme zla

Vuk Drašković, Nož


“krojenja” rang-liste, postupkom tumačenja obuhvatio sam sve knjige sa spiska - 21 (naravno, i tajbroj bi mogao biti proglašen arbitrarnim), čime je nalaz o problemu nacionalizma u najnovijoj srpskojknjiževnosti još pouzdanije utemeljen.80

III.2. Tumačenje Smisla

1. Problem hermeneutičkog pristupa: opšte napomene

Hermeneutičkim pristupom nazivam tumačenje značenja i ukupnog smisla sadržine i formeumetničkih dela u sklopu širih društveno-istorijskih zbivanja i uz prožimanje istorijskih horizonatainterpretatora i interpretiranog, radi razumevanja kako smisla pojedinih umetničkih dela u kontekstutradicije, a iz posebne interpretatorove duhovno-istorijske situacije, tako i smisla čitavoga kulturno-istorijskog sklopa koji se dokumentuje delom - u hermeneutičkom kruženju između celine pogleda nasvet (duha vremena) i umetničkog dela, i uz rad povesno-delujuće svesti o povesnoj distanciranostiinterpretansa i interpretanduma unutar hermeneutčke situacije.

Onespokojen standardnim odsustvom hermeneutičkih proceduralnih uputstava, koje proishodiiz hermeneutičke antimetodičnosti, ipak sam ohrabren ponekim izrazom nade u pogledu mogućnostipostizavanja kakve-takve hermeneutičke strogosti i pouzdanosti. Na primer, Habermas je mislio da sehermeneutičko mišljenje, doduše, ne može izgraditi u naučnu metodu, ali da se možda može“disciplinovati do veštine” (Habermas 1985: 341) Habermasova polemička meta, Hans-GeorgGadamer, tvorac moderne filosofske hermeneutike, takođe je govorio o disciplini. Naime, on smatrada se ono što oruđe metode ne može postići, u duhovno-naučnom naporu može kompenzirati “jednomdisciplinom pitanja i traženja koja zajamčuje istinu”. (Gadamer 1978: 528)

Stoga, osim opštih mesta o hermeneutičkoj situaciji i hermeneutičkoj refleksiji (v. Žunić 1995),nastojim da izvedem skicu jednoga sociološkog hermeneutičkog postupka. (v. Žunić 1998)

Naime, književna dela tumačim, tj. njihov smisao rekonstruišem iz sopstvenog povesnoghorizonta postavljanja pitanja, a u kontekstu celokupne kulturne tradicije i savremene recepcije,uzimajući u obzir kako sadržinu tako i formu tih dela, radi dešifrovanja njihovog izražajnog, a presvega dokumentnog smisla (smisla pogleda na svet), te radi rekonstruisanja njegovog duhovnogi realnog subjekta-nosioca - u specifičnom uzajamnom osmišljavanju celine i nesamostalniha karakterističnih delova. (v. Mannheim 1964) Tumačenje smisla sadržine odvijalo bi se premasledećoj shemi: siže - tema - glavni topos - izražajni smisao (pouzdano uhvatljiv samo kodtendencioznih dela) - kontekst (doba, istorijski trenutak) - dokumentni smisao - pogled na svet -referentna društvena grupa. Na ovome mestu, analiza može preći u istraživanje funkcije dela: efektidela, publika, značenje dela u vreme nastanka, značenje dela u vreme punoga delovanja, savremenoznačenje dela. Taj deo istraživanja može biti određen kao hermeneutički samo u jednom jako širokomsmislu. Svejedno, i u drugom teorijsko-metodološkom ključu, to istraživanje manifestnih i latentnihfunkcija dela (v. Bürger 1979: 155-159) svakako je komplementarno sa hermeneutičkimistraživanjem. Tumačenje smisla forme polazi od deskripcije forme, sa neskrivenom namerom da seona prepozna kao tradicionalna i zatvorena odnosno kao nova (moderna ili postmoderna) i otvorena.Nakon toga, opet sledi interpretacija smisla pogleda na svet koji proizvodi i afirmiše ove forme

80 Budući su u knjizi obrađena sva dela sa liste, ova napomena ima smisla samo zbog jedne stvari. Čitalac ćeprimetiti da su tekstovi o knjigama sa druge polovine spiska uglavnom duži od tekstova u kojima se govori oprvih jedanaest knjiga. Ta činjenica, koja deluje indikativno, u stvari je samo pokazatelj uticaja spoljašnjihokolnosti na moj istraživački rad. Naime, očito je da sam u drugoj fazi bio oslobođen razmišljanja o prostornimograničenjima teksta i da sam pretraženu građu sistematskije izlagao. To možda ima veze i sa izvesnimsazrevanjem istraživačkog postupka i sa strožom primenom interpretativne procedure, ali sam se - tokomzavršne redakcije - uverio da su rečene razlike samo razlike u obimu, a ne i suštinske. Utoliko mi se učinilo dabi naknadno ujednačavanje obima pojedinih poglavlja - proširivanjem odnosno skraćivanjem - bilo samoskribometričke prirode, što me je odmah oslobodilo obaveze uravnotežavanja delova teksta, ali ne iodgovornosti pred pedantnim čitaocem.


i objektivira se u njima, i, eventualno, povezivanje sa odgovarajućom referentnom kulturnom,obrazovnom, ekonomskom grupom ili slojem.

Po sebi se razume da bi korišćenje bogate kritičko-recenzentske i polemičke literatureo knjigama koje će biti interpretirane bilo od neprocenjive koristi, ali je jasno i to da bi se ondao svakoj od rečenih knjiga mogla napisati bar još jedna studija. Stoga se, prinudno, lišavam jednogdragocenog izvora.

Potpuno sam svestan - bar tako verujem - svih iskušenja “ružnog poroka interpretacije”,i “mnogo ružnijeg poroka pravilne interpretacije”. (Encensberger 1994: 36) Ja bih upravo - koliko jedo mene - da pripomognem u obeshrabrivanju nastojanja da se književnost i njena lektira batinominterpretacije pretvaraju u batinu ideologije.

2. Razumevanje smisla - izvođenje tumačenja

Postupak koji primenjujem biće izveden u nekoliko interpretativnih faza, prema sledećoj skici:1. Najpre se, ukratko, izlaže osnovna tema odnosno siže dela koje se tumači; 2. potom se pristupatumačenju smisla sadržine, i to tako što se najpre pokušava neizvesno identifikovanje izražajnogsmisla, a potom i delikatna rekonstrukcija dokumentnog smisla; 3. tumačenje smisla forme realizujese, ne samo zbog ekonomičnosti izlaganja, već i zbog neizgrađenosti postupka, na karakterističnommomentu ili detalju, koji bitno obeležava datu strukturu (npr.: leksikonska forma Hazarskog rečnika;fusnote Knjige o Milutinu...); 4. analiza recepcije i, potom, funkcije dela ostaje na nivou saznanjao njegovom položaju i pretpostavki o mogućem delovanju u određenom kulturno-istorijskom sklopu;5. najzad, autor se usuđuje da izvede i vazda riskantan zaključak o “stavu” dela prema motivunacionalnog. Ovako skicirana logika istraživanja uglavnom je zadržana i u logici izlaganja rezultata,osim kada to ekstenzivno izlaganje doista, zbog same prirode tumačenog dela, ne bi bilo u funkcijiosnovne namere ove studije - da potvrdi ili odbaci (uz demonstriranje i ilustrovanje) tezu o literarnojpromociji srpskoga nacionalizma. Prostije, od ove shematike izlaganja odustaje se kada neko delo nedaje dovoljno materijala za priču o nacionalizmu (npr. Grobnica za Borisa Davidoviča, Predeo slikančajem, Besnilo…). Redosled izlaganja odstupa od utvrđene rang-liste utoliko što se interpretacijaromanâ Dobrice Ćosića, koji čine trilogiju, izlaže na jednom mestu, a ne prema njihovome stvarnommestu na listi. Najzad, rezultati analize moguće recepcije i funkcije ispitivanih književnih delaizvučeni su iz prvobitnog konteksta i izlažu se u poglavlju o recepciji, funkciji i delovanju. Time seunekoliko krnji jedinstveni interpretativni pogled na pojedinačna dela, ali se zato dobija objedinjenii kondenzovani prikaz njihove verovatne društvene funkcije.

2.1. Danko Popović: Knjiga o Milutinu (1985)

1. Knjiga o Milutinu Danka Popovića jeste roman-monolog - životna ispovest šumadijskogseljaka Milutina Ostojića, u kojoj, pripovedajući svoj životni udes, opisuje i ocenjuje savremenusrpsku istoriju od Prvoga svetskog rata do nasilničkog komunističkog “otkupa” (nakon Drugogasvetskog rata), zbog kojeg robija, i umire, kao “kulak”.

2. Milutinova pozicija nije naprosto srpska, pa čak ni srbijanska, već još uža - seljačko-šumadijska. Zato je on i protiv mladobosanskog “uzletanja u nebo”, atentata, buna, ustanakai junačenja posle kojih “naša seljačija danak (da) plaća” (Popović 1986: 6); naravno, nije mu ni dođačkih ideja o oslobađanju i ujedinjenju Južnih Slovena, do “šarene carske krpe” (12) koja uvlačiu ratove, jer ih uvek najskuplje plaća srpski seljak. On se manje boji pravih Švaba nego Švaba koji“govore našim jezikom”, tj. Srba iz Austro-Ugarske (10-11), s kojima se njegovi saborci psuju “naistom jeziku”. Više poštuje “pravog Švabu” nego “poturicu”, tj. “poturčenog” Srbina (17), i nepristaje na političko bratimljenje. Naravno, on doznaje i da Srbe u Austro-Ugarskoj raseljavajui pljačkaju “radićevci i frankovici” (13), premda kao oslobodilac vidi očuvana, neporušena i urednasela i ljude (42). Nije mu do oslabađanja slovenske braće koja će ga dočekati “vrućim olovom” (14),i za koju će i posle oslobođenja ostati “srbijanski gedža”, ali ni do pogibije radi spašavanja manastira,kraljevskih moštiju, i radi vazda problematičnog pomaganja gospodskim saveznicima (15, 23, 33).


Milutin ne veruje u tlapljenja o velikoj srpskoj sili i svetskoj slavi (16), i ne želi veliku državu za kojuse “satire narod” i “satiru deca” (24), da bi ušli “u čitanke”. Što važi za Bosnu važi i za Makedoniju,zarad čijeg je skupog oslobađanja izgubljena - Srbija (19). Doduše, kad posle rata čuje kritikubesmislene pogibije za nesrpsku zemlju, on - kao učesnik i svedok stradanja - jedva uzdržava beszbog omalovažavanja i odricanja smisla velikog zgibenija. (39-41) Milutin nema visoko mišljenjeo “Arnautima”, kao neprijateljima uopšte, a posebno zbog njihovog maroderstva nad unesrećenimsrpskim narodom pri prelazu preko Albanije, i ne prihvata tucovićevske i internacionalističke teorijeo pravednoj arnautskoj pobuni protiv srpskog ugnjetavanja. (24-29) Pozdravlja odluku da se srpskavojska ne sveti Bugarima za počinjena zverstva po Srbiji - upravo da ne “budemo ko oni” (42), i štitizarobljene Bugare od klanja (58). Najzad, retorički pita hoće li polagati račune oni što su vodili ratu kojem je narod prepolovljen i upropašćen (49-50), a njemu besmisleno izbijeno oko i, zaraduvećanja države, smanjeno sve što je imao (51), rat u kojem je stoka skapavala, preživeli ljudi oboleli(53), a profitirale “naše lopurde i jajare” (52)? Ratne zasluge nisu mu podigle imanje, niti su ga,makar i privremeno, mimoišli poreski izvršitelji i vlast u liku načelnika - “bivšeg švapskog oficira”,s kojim se Milutin možda gledao preko nišana (61).

Kad je stigla vest da su “neki Hrvati i Bugari” ubili kralja Aleksandra, Milutin se čudionjihovoj drskoj smelosti posle svega što im je u proteklom ratu pokazano, ali čuva hladnu glavu i nepozdravlja poziv na osvetu, svestan da su Srbi i sami ubijali svoje kraljeve, a da i sami hoće dapotegnu na tuđe prvake. (66-76). Tako isto, sumnja u mudrost rušenja pakta s Nemcima 1941. godine,i pribojava se omladinskog oduševljenja, koje ga podseća na 1914. godinu, na novi rat, u kojem ćeopet Srbi platiti ceh i za druge (72-75): “opet se neko ‘carstvo nebesko’ spominje i neko Kosovopriprema”. (74). Sa aprilskom vojnom kapitulacijom i slomom Jugoslavije, Milutinu se potvrđujusumnje u besmislenost stvaranja države koja nikome nije bila dobra, a ne veruje ni u onu koja će opetbiti izgrađena na “dečjim kostima”. Drugi svetski rat on ne pamti po Nemcima, koji nisu ni mogli doćikao prijatelji, već po kobnoj srpskoj podeli na partizane-komuniste i četnike. (80) Umesto da braneotadžbinu pa onda “svode račune političke”, “Srbi oće da pobede Srbe” i, koristeći okupaciju, vodepolitički obračun. (90) Milutinu je dosuđeno da štiteći porodicu štiti i progonjene obeju vojski,i mirovno posreduje, manje-više bezuspešno, u obračunu nepomirljivih strana. Bezuspešan je bioi njegov pokušaj da zameni nestasalog sina, mobilisanog za sremski front, i da ga spasi pogibije u ratuu kojem neko ima računicu da “u vojsku oće decu” (110). Tako se Milutinu ponavlja istorijaotadžbine kojoj Srbi, i on među njima, daju “sve najdraže” (114). “Al tako je kad si narod. I kad siseljak. I Srbin. I Milutin. I Milutinov sin”. (114) Tražeći sinovljev grob po ravnici, doznaje i zastrašna stradanja Srba - zato što su Srbi! (119)

Konačno, jedva dve godine od oslobođenja, Milutin je, zbog dvanaest hektara zemlje, premdanema žita, proglašen za “kulaka” i otpravljen u zatvor. Država ne sme da hapsi domaćina! - vazda jemislio Milutin. Prethodna ga nije uhapsila, ali nova jeste. Milutin je umro u zatvoru, od posledica“ćebovanja” koje su mu priredili “secikese i lopurde” - kako i biva u komunističkim robijašnicama -sveteći se za njegove psovke, psovke srpskog domaćina koji ne može da podnese njihovo saboterskopodsecanje kukuruza - državnog, doduše, zatvorskog, ali ipak kukuruza, božje biljke-hraniteljice.(139-141) Tako se opet ispostavlja da i u ratu i u miru Srbima nisu potrebni drugi neprijatelji osimsebe samih, a da je šljam opet, i vazda, povlašćen.

Izražajni smisao ovoga dela, dakle ono što Danko Popović hoće da nam ponudi, jeste pogled nasvet jednog šumadijskog seljaka koji egzistencijalno razume smisao istorije i sudbine sopstvenoganaroda. Dokumentni, pak, pogled na svet jeste pogled intelektualca koji želi da nam predoči naknadnasaznanja o smislu srpske tragične istorije, na usta jednog pod-tipičnog srpskog seljaka, odnosnopredstavnika tipa domaćinsko-atarskog pacifiste (mogli bi se identifikovati još i epsko-tradicionalni“političari”, militantni nacionalisti itd). Stoga je u pitanju roman sa tezom. Naime, ako nije neobičnoda srpski seljak Milutin ima svoj sud o svemu što se njemu i oko njega događalo (“ko da zdravepameti ne možemo imati ni kad se o našoj koži radi”, 20), on ipak previše zna o srpskoj istoriji. Pisacto oseća, pa povremeno na Milutinova usta izrazi žaljenje i ljutnju zbog toga što “školovani ljudi”, i to“seljački sinovi”, potcenjuju seljake, smatrajući da oni mogu samo o svojim seljačkim poslovima da


govore: “I ti misliš da ja pametujem, a ja ti baš govorim ono što me peče i što mi je sudbinu odredilo”.(20, 71) Između ostalog, to znači da Milutin smatra opasnijim kad se neko zagleda u nebesa, pa nevidi svoj prag, nego kad ne vidi dalje od toga praga (20); teorijski rečeno, pragmatizam mu je životnoblizak, utopizam pak upravo stoga dalek. To se takođe može razumeti. Ali, pisac još jednominterveniše, narušavajući koherenciju izvornog kazivanja, i odaje sopstvenu nameru. Milutin velirezervnom poručniku, inače studentu, Radoviću: “ne držim ja tebi slovo iz istorije, samo ti svoje mislikazujem, ono što mi je na duši”. (50) Pisac oseća da bi čitalac-kritičar mogao naslutiti kako mu ovajpotura, tj. posreduje predavanje iz srpske istorije - što je očigledno - i, znajući da se tezom možeugroziti tkivo romana, pokušava da nameru prikrije pukom odrečnom izjavom, koja se uvek pokazujekao poetička autodenuncijacija. U krajnjem ishodu, ispostavlja se da Knjiga o Milutinu dokumentujepogled na svet srpskog intelektualca nacionalne orijentacije. To je pogled na svet jedne svakakouticajne društvene grupe, ali istovremeno grupe koja nema globalnu viziju sveta.

3. Što se forme tiče, Knjiga o Milutinu je tradicionalna ispovedna proza realističkog manira -dijalekatski/idiomatski monolog, kojim se želi podvući stvarnosni momenat kazivanja. Ovakavsmisao forme dopunjen je i jednim karakterističnim momentom kojim se još jednom razotkrivaPopovićeva stvarna namera - naime, pripovedanje o smislu novije srpske istorije. U pitanju suautorove fusnote (potpisane kao “primedba pripovedača”), u kojima on obaveštava čitaoca o tome kosu Mladobosanci (6), kakav je strateški cilj srpskog forsiranja Save septembra 1914 (13), kad jevođena bitka na Strmovu (16), kako je neprijateljska ofanziva započeta oktobra 1915. godineprimorala srpsku vojsku na povlačenje preko Albanije (19), šta je tain (36), ko je bio Ante Trumbić(38), šta kokretno-istorijski znači sintagma “pade Bugarska” (kapitulacija Bugarske avgusta 1918)(41), šta je to šajkača (!) (61), šta se zbivalo na Tekerišu 1914. godine (69), čija je parola “Bolje grobnego rob” (73), šta znači slika vojničkih konja u žitu (aprilski slom Jugoslavije 1941) (76), ko je autorPorekla porodice... (114). Autorova namera je sasvim poštena: da olakša neupućenom čitaocupraćenje toka pripovedanja, ali je i sasvim neliterarna; u najboljem slučaju, ona je esejističko-publicistička. Na tom mestu se i otvara najkrupnje pitanje o formi Knjige o Milutinu: da li je ovaknjiga doista roman?

2.2. Milorad Pavić: Hazarski rečnik (1984)

1. Hazarski rečnik je knjiga o narodu koji je nestao sa istorijske pozornice “zajedno sa svojomdržavom” nakon verskoga preobraćenja iz svoje izvorne vere u jednu od velikih veroispovesti:hebrejsku, islamsku ili hrišćansku - ne zna se koju. (Pavić 1985: 12)

2.1. Pisac hoće da nas uvede u misteriju istorijskog pojavljivanja i nestajanja naroda koji i nisuigrali sasvim beznačajnu ulogu u istoriji, da nam predoči istinu o krhkosti i trošnosti etničko-religijskog ali i državno-administrativnog “materijala”, o sudaru vrednosti velikih kultura i religijai sudaru interesa velikih carstava, u kojima neki nadvladavaju i ostaju, dok drugi - asimilovani iliuništeni, svejedno - nestaju. Ukratko, izražajni smisao ove neobične knjige plete se oko idejeiščezavanja naroda posredstvom masovne, organizovane i sistematske religijske konverzijei odgovarajuće akulturacije.

2.2. Neki smatraju da je pisac već u “Prethodnim napomenama” napravio aluziju na navodnozapočeti i sve verovatniji nestanak srpskoga naroda - rastočenog u tri vere? To se na samome tekstuteško može dokazati. Ali je zato Milorad Pavić manjak istoriografskih saznanja o Hazarima tu i tamokompenzirao literarno legitimnim, a vanliterarno možda indikativnim, umetanjem poznatih istorijskihiskustava. Tako je svoju zagonetnu knjigu “začinio” pasažima koji, po mnogima, i nisu baš takomagloviti i nejasni, i za koje bi se moglo opravdano pomisliti da ih je pisac namerno - jer je pokazaoda može i drukčije - ostavio prozirnima. Naime, “ustrojstvo hazarske države”, tj. “administrativnapodela carstva” treba da podseća na političko-nacionalno-versku stvarnost izdeljene Srbije odnosnosrpskih zemalja. Pavićeva hazarska država je izdeljena na nekoliko okruga “pod različitim imenima.To je načinjeno tako da samo jedan od tih čisto hazarskih okruga nosi naziv hazarskog okruga, a ostalisu ime i mesto u državi dobili na druge načine. Na severu je, na primer, izmišljen ceo jedan narod kojise odrekao hazarskog imena, pa svoj hazarski jezik i svoj okrug drugačije naziva”. (141); to isto važi


i za hazarsko odricanje i skrivanje “svog porekla i jezika, svoje vere i običaja”, i “izbegavanje imenaHazar”. (142) Preobraćeni Hazari svesno izvrću svoj jezik da što manje liči na izvorni (83/84) i nenazivaju se više Hazarima (185). Predstavnički sistem hazarske države zasniva se na zastupanjuokruga a ne “broja duša”, tako da brojem predstavnika na dvoru favorizuje nehazarsko stanovništvo,čiji delegati onda odlučuju, između ostalog, i o napredovanju u službi. (142) Budući najbrojniji,Hazari podnose “najveći teret vojnih obaveza”, pre svega kao ratnici, dok zapovedničke funkcije deleravnopravno sa ostalima; njihova je dužnost da štite celinu države, dok ostali narodi “prirodno (…)vuku svak na svoju stranu, ka svojim maticama”. (143). Jedino “u vreme ratnih opasnosti”, i samo dakraja rata, vojničke vrline i slavna prošlost donose Hazarima “veće slobode” i nešto bolji status, dokse ostali narodi vazda izdajnički okreću svojim maticama, da bi posle rata - u već uobičajenomzaboravljanju zasluga i odgovornosti - u hazarskoj vojsci zadržali činove stečene pod neprijateljskomvlašću. (143/144). Dok drugi istražuju i hvale slavnu hazarsku istoriju, samim Hazarima “nijedopušteno” da o sopstvenoj prošlosti “govore i sastavljaju knjige”. (186) Paradoksalno, u državnojadministraciji profitabilnije je slabije poznavanje inače službenog hazarskog jezika. (186/187)U hazarskoj državi nehazarski narodi zaštićeni su zakonima svojih matičnih veroispovesti (103), a istadela odnosno nedela strože su zakonski sankcionisana i sudski kažnjavana u (jedinom) okrugu kojinosi hazarsko ime nego u drugim okruzima. (187) Najzad, u hazarskoj državi sistematski sefavorizuju druge konfesije, zaštićene od strane svojih “jednoplemenika”, na štetu hazarskeveroispovesti - kako u institucionalnom pogledu tako i u pogledu veličine poseda i broja bogomolja.(188) Takođe, nema nikakve skrivalice u reči da u modernoj demokratiji, nakon ugnjetavanja malihnaroda od strane velikih, sada “mali narodi terorišu velike”, pa se tako - između ostalog - Srbi bojeAlbanaca (237).

Ispostavlja se da bi se dokumentni smisao ove efektne knjige mogao skrivati ili, radije, otkrivatii rekonstruisati upravo u ovim heterogenim detaljima teksta, pa bi se u tom slučaju Hazarski rečnikmogao smatrati dokumentom nacionalnog pogleda na svet uznemirenih srpskih intelektualacaposlednje četvrtine 20. veka.

3.1. Kad je o formi reč, od prvorazrednog je značaja leksikonsko ustrojstvo romaneskne građe.Forma leksikona, kao forma priručnika, trebalo bi da ukazuje na saznajnu dimenziju teksta. Ali,uputstvo o mogućnosti unakrsnog čitanja ovde nije samo tehničke prirode, već bi trebalo dapredstavlja otvaranje fantazijsko-stvaralačkih vrata čitaocu, pozvanom da smisao “neutralnog” tekstaodrednica o Hazarima rekonstruiše po sopstvenom nahođenju, to jest građu transformiše na neki druginačin. Tako je u ovom romanu-leksikonu estetskoj funkciji načelno ipak omogućen primat nadprimamljivom saznajnom funkcijom.

Načelno pitanje glasi: Da li je Hazarski rečnik netransformisana ili visoko transformisanagrađa? U tehničkom smislu, ta građa nekome može izgledati kao netransformisana; zli jezici kažu daje Rečnik verovatno samo pre vremena štampana građa (datoteka, kartice) za roman zamorenogaautora-istraživača, koji naprosto nije imao snage i volje da građu uobliči, pa ju je izdavaču odnosnopublici ponudio u neobičnom i neuobičajenom stanju, što je, kako se ispostavilo, bio pun pogodak.Međutim, u poetičkom smislu, svaka odluka o postupku jeste pitanje forme. Stoga, ako je odlukao izlaganju skice stvar forme, odnosno odluka o zaustavljanju formativnog procesa (koji se čestoi sam od sebe okonča) akt transformisanja, onda je i odluka o proglašavanju datoteke formom -transformacija.

3.2. U tom sledu, otvara se pitanje formativno nesavladanih pasaža, tj. pitanje o smislukarakterističnih aluzija na stanje srpskoga naroda u bivšoj Jugoslaviji. Direktne aluzije, uvek,narušavaju romanesknu koherenciju, oštećuju tkivo teksta i štrče kao pamfletski dodatak. Tu bitrebalo da bude i najniža tačka vrednosnoga luka ovoga romana. Šta je prevagnulo: visokatransformisanost celine ili netransformisanost pojedinih detalja? Da li su aluzije na srpsku sudbinupreviše očigledne, ili je pak smisao Pavićevog teksta otvoren i za drukčije čitanje? Odgovor na ovapitanja leži u sferi recepcije, jer ispada da forma i ne mora biti narušena za čitaoca koji ne prepoznajealuzije, ili ih - što izlazi na isto - čita iz druge kulturno-istorijske perspektive. Ta mogućnost, u stvari,govori o otvorenosti forme koju ispitujemo. Pisac majstorski (čitaj: borhesovski, umbertoekovski)


pravi fikciju - fingira faktografiju - da bi je jednom bizarnom rečenicom srušio: denuncirajući je kaofikciju, tj. čineći fantazijsku konstrukciju očiglednom. Tako, čitalac počinje mnogo više da drži dobrojnih zagonetki i zavrzlama zamršenoga teksta, nego do proste aluzije na srpsku stvarnost.

2.3. Danilo Kiš: Grobnica za Borisa Davidoviča (1976)

1. Grobnica za Borisa Davidoviča je knjiga koju sačinjava “sedam povesti jedne zajedničkesudbine”, šest povesti o stradanju pojedinca u sudaru sa staljinističkom inkvizicijom (montiraniprocesi, navodna špijunaža i sabotaža, iznuđeno priznanje, stravične ucene i moralna iskušenja,robijanje, ludilo, stradanje), i jedna povest o stradanju pojedinca (i ne samo pojedinca) u sudaru sakatoličkom inkvizicijom, pri pokušaju nasilnog pokrštavanja Jevreja, u 14. veku u Francuskoj.81

2. Smisao Kišovih priča jeste ukazivanje na stravu totalitarnog sankcionisanja slobode. To jevizija građanskog shvatanja slobode individualnosti; konkretnije, ovo delo je žestok obračun ne samosa istorijom, već i sa živim nasleđem staljinizma u delu sveta kojem je Jugoslavija onoga dobapripadala (i kojem je srpska vlast u ispitivanom periodu bila, bez sumnje, suštinski zavetovana). Ovavizija slobode, odnosno satiranja slobode, jeste univerzalno-građanska, a ne nacionalna.

3. Kišov postupak jeste neka vrsta borhesovske montaže dokumentarne ili navodnodokumentarne građe. On se poigrava sa faktima i fikcijom, i postiže efekat uzbudljivog izveštajai najdublje istinitosti. Smisao takve forme otkriva se u čestim karakterističnim momentima fingiranjadokumentarnosti. Na primer, u priči Magijsko kruženje karata, izlažući biografiju Karla Taubea, Kišna jednom mestu kaže: “Od tada pa do trideset i četvrte izgubili smo mu svaki trag” (Kiš 1990a:79/80), a na drugom: “Najmanje poznatim razdobljem u životu doktora Taubea može se smatrati, makoliko to izgledalo čudno, vreme od njegovog dolaska u Moskvu do njegovog hapšenja godinu danakasnije”. (83). U Grobnici za Borisa Davidoviča piše: “Ovim tekstom, ma koliko fragmentarnimi nepotpunim, pokušaću da oživim uspomenu na čudesnu i protivrečnu ličnost Novskog. Izvesnepraznine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije razdoblje njegova života, razdoblje samerevolucije i godine koje neposredno slede, mogu se objasniti...”. (100) Postupak je još efektniji tamogde pisac navodno napušta faktografiju i čitaocu najavljuje priču. Navodim jedan takav važan detalj izpriče Mehanički lavovi, gde pisac veli: “Ispričaću dakle taj davni susret između Čeljustnikova i Erioaonako kako znam i umem, oslobodivši se začas strašne more dokumenata koji zatrpavaju priču,a sumnjičavog i radoznalog čitaoca upućujem na navedenu bibliografiju gde će naći potrebne dokaze.(Možda je bilo pametnije da sam se opredelio za neki drugi oblik saopštavanja, esej ili studiju, gde bihova dokumenta mogao da upotrebim na uobičajeni način. Ali dve me stvari sprečavaju u tome:nepogodnost da se živa, usmena svedočenja pouzdanih ljudi navode kao dokumentacija; a drugo:nisam mogao da se lišim zadovoljstva pripovedanja koje daje piscu varljivu ideju da stvara svet i,dakle, kako se to veli, da ga menja.)”. (44) Ovde Kiš razgolićava svoj postupak i obelodanjuje smisaoliterarne konstrukcije realnosti. U Grobnici za Borisa Davidoviča, pak, ide još dalje, i potpuno razbijamagiju fikcije otkrivajući njenu konvencionalnu recepcijsku prirodu: “Posle jedne vidne praznineu izvorima kojima se služimo (i kojima nećemo opterećivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatnoi lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja se obično, na sreću pisca, izjednačava sa moćifantazije), nalazimo ga...”. (110). Naravno, time se postiže upravo maksimalno osnaživanjeubedljivosti konstrukcije.

Zbog čega pišem sve ovo? Naime, pokušavam da komparativno utemeljim snažan utisako literanoj nadmoćnosti Kišovog dela. Dok Danko Popović nudi čitaocu fusnote radi podupiranjaromanesknog teksta, čime nehotice narušava ubedljivost fikcionalnosti, Kiš obelodanjuje svojnavodno dokumentaristički postupak, otvarajući čak i dilemu o većoj prikladnosti esejističke forme zaizlaganje građe, i time, paradoksalno, osnažuje ubedljivost svoje književne fikcije.

81 Neki likovi pojavljuju se u više priča, što takođe ukazuje na njihovu suštinsku povezanost i celovitost oveforme, koju su neki nazvali romanom.


2.4.Dobrica Ćosić: Grešnik (1985)82

1. Osnovnu nit ovoga romana čini ispovest Ivana Katića, simpatizera i “saputnika”Komunističke Partije, jednog građanskog intelektualca koji je - zgrožen nad svekolikim zlom u svetui stavljen pred alternativu: fašizam ili komunizam? - izabrao ilegalni komunistički revolucionarniangažman, robijao zbog svoje delatnosti, da bi, nakon izražene sumnje u čovečnost i smisaoboljševičkog terora, tj. zgrešivši spram komunističke vere, bio odbačen, prokažen i okaljan od svojihdotadašnjih saboraca. Paralelno, pisac prati sudbinu ostalih članova ideološki pocepane porodiceKatić, gde se, pored Ivanove pozicije levo orijentisanog građanskog intelektualca, jasno ocrtavjuklasno-internacionalistička pozicija Ivanovog zeta, zagriženog kominternovskog aktiviste BogdanaDragovića, i srpsko-nacionalna pozicija Ivanovog oca Vukašina Katića, socijaliste, republikanca,bivšeg ministra i razočaranog Jugoslovena-idealiste. Ovo je roman sukobljenih uverenja, izvedenihstrasti i proishodećih delanja - ali, pre svega, uverenja i sumnji.

2.1. Pisac u prvi plan stavlja stravu staljinističkog terora i unutarpartijskih čistki, i otvaraproblem unutrašnjeg sukoba ideološke vere i sumnje, partijske pokornosti i individualne slobode, kaoi problem prokletstva ideoloških podela u kući, familiji, narodu, konačno, problem smisla i funkcijerata.

2.1.1 Problem sumnje u ispravnost ideološke vere on ispituje na sudbini Ivana Katića. IvanuKatiću sopstvena pisana ispovest liči na “ispovest grešnog saputnika” (14), koji je naslutio tragikusopstvenoga osvešćenja, “tragiku osvešćenja vernika”, uplašio se svoga “konvertitstva” (306),postajući “sve manje ubeđeni saputnik” (309). S poljuljanom verom, nije izdržao policijsku torturu,priznavši ono što se od njega tražilo. No, uprkos svim saznanjima o strahotama kominternovskih zala,nije se odrekao uverenja da je - na sudbonosnoj svetskoj vododelnici - on ipak “na boljoj strani sveta”,Staljinovoj, naime (344), previđajući pri tom da će za Partiju uvek ostati izdajnik i grešnik, progonjenod drugih grešnika (418), otpadnik i najopasniji protivnik, jer se - kako mu kaže Petar Bajević -u protivničkom taboru nikome “toliko ne veruje, koliko se veruje verniku koji to više nije” (483).A Ivan zna da su u istoriji najveća zla počinili upravo “vernici i vojnici, ti hrabri i fanatični sledbenici.Dakle, nevini zločinci” (507) - u ovom slučaju “crveni inkvizitori”, zaduženi za “likvidaciju jeretika”(469-470).

2.1.2. Staljinističke unutarpartijske čistke pisac obelodanjuje na sudbonosnim sumnjamai nemirima Kominterninog agenta Petra Bajevića (161 i dalje), te partijskog funkcionera i ilegalcaBogdana Dragovića (212 i dalje, 424 i dalje).

2.1.3. Još jedan važan Ćosićev motiv jeste motiv ideoloških razdora u porodici, međuprijateljima... Komunisti ne priznaju naciju, a porodične i prijateljske sentimente podređuju partijskimzadacima i ciljevima. Na usta Vukašina Katića, pisac veli: “To je ona prava nesreća: svoj te tuče! Svojna svoga! (...) Na granici države još rat nije počeo, a u kućama se odavno zaratilo između očevai dece, zakrvilo se među braćom, prijateljima, drugovima, među ženama i muževima. Sve poteglo nožza neku svoju veru i korist. Veliki i mali, svi su prevareni od nekog, svi su zbog nečeg uvređenii žedni osvete. I sve će se razlike među ljudima preko krvi ravnati”. (126/127) (2.1.4) Najzad, nijenevažno istaći da Grešnik ima naglašeno antiratnu dimenziju, pre svega u doživljaju Ivana Katića,koji vidi da su u jednom unesrećenom narodu, nakon završetka rata mogli da budu veseli i zadovoljniu pobedi “jedino ratni zabušanti, crnoberzijanci ili oni što su se vraćali iz Francuske, gde su provelirat” (118), i shvata “da se dugim i skupim ratom kakav je bio naš, srpski rat, ne zadobija ni mir, nisloboda” (119), da u miru odmah počinju da caruju slavoljublje, sujeta, osveta, laž, vlastoljublje,karijerizam, pljačka, korupcija, nepravda, “nered i u duši i u državi” (119). Ivan Katić je uveren da jeprvi svetski rat “izgubio čovek na obema zaraćenim stranama, da su rat izgubili svi koji su verovali daje čovek razuman stvor, a ljudska istorija nekakvo napredovanje i ka višem cilju osmišljenodelovanje”. (123) Slično misli i Vukašin Katić, koji Ivanu veli da je i Parizu rat doneo umesto mira -

82 Izlaganje započinjem ne po rang-listi, gde je Otpadnik ispred Grešnika, već po logičnom romanesknom sledutrilogije Vreme zla: najpre Grešnik (1985), pa Otpadnik (1986), najzad - Vernik (1990).


raskalašni nemir: “Rat su, Ivane, kao i uvek, dobili neki generali, a najubedljivije ratni liferanti.A ovaj mir, za sada, dobijaju žene i novinari”. (140) No, razočarani Vukašin Katić ima i neštodrukčiju viziju ishoda Prvoga svetskog rata, s obzirom na srpske nacionalne interese u proisteklommiru. (O tome niže.)

To je nivo izražajnog smisla, gde pisac svesno nastoji da naslika jezu i teror jedne svetovnereligije - komunizma (sa institucijom Crkve-Komiteta, vrhovnoga Poglavara-Generalnog Sekretara,Inkvizicije-Moskovskih procesa), koja je uzdramala svet ne manje od druge, paralelne svetovnereligije - nacizma, a razorila i živote sopstvenih pristalica.

2.2. U drugom planu (da li i na drugom mestu?) nalazi se problem istorijskog položaja Srbai Srbije u Jugoslaviji, na Balkanu i u Evropi. U tom redu je i pitanje prošlosti, sadašnjosti i budućnostiJugoslavije: iz perspektive međuratnih godina odnosno dramatičnih godina neposredno pred Drugisvetski rat. Moglo bi se pretpostaviti da se na ovom planu, između ostalog, dokumentuje (dokumentnismisao) i pogled na svet srpskog nacionalno orijentisanog političkog aktiviste.

2.2.1. Evropski (obrazovani) intelektualac, levičar, Ivan Katić ima iskustvo ratnog zarobljenikaiz Prvoga svetskog rata. Rat je proveo u austro-ugarskome logoru za ratne zarobljenike, gde mu jepotonula sva velika kultura Evrope “u kojoj postoje lageri za ljude, čija je jedina krivica što su rođenikao Srbi, i što su morali da brane svoju jadnu slobodu”. (47/48) U logoru je “srpskoj stoci” (51),“srpskim idiotima” (53) i “srpskim svinjama” (55, 56, 57) strašnom odmazdom nad sunarodnicimabilo zaprećeno čak i pravo na samoubistvo, u sklopu germanske “antislovenske i antisrpskeideologije” (50). Tu je i priča o logorskom uspostavljanju “duhovnog bratstva” i očuvanju“nacionalnog identiteta” uz pomoć deseterca, i o jednoj apsurdnoj srpskoj “epskoj” pobuni uz pomoćgusala, doduše sklepanih ali simbolički (duhovno) neprocenjivih (77 i dalje). Doduše, Ivan pominjei dobra dela logorskih stražara, Mađara ili Austrijanaca (73), kao i sebičnost kuvara Srba koji pojeduili prodaju kantinjeru “sledovanje masti i šećera za čitav lager” (74). Uostalom, njemu je mržnjaNemaca i Mađara, kao Evropljana i katolika, prema Srbima, kao Balkancima i pravoslavcima,shvatljivija od mržnje koju prema njemu pokazuju Srbi policajci-batinaši. (315) U jednom trenutkuvidimo i Ivanovog zatvorskog cimera, Hrvata-ustašu, koji ne krije da Ivana mrzi zato što je Srbin.(321) No, Ivan je, u svom diferenciranom i ipak neostrašćenom ocenjivanju ljudi i nacija, shvatio i to“da je naš seljački narod životno višestruk, slojevit, promenljiv, sa podjednakim moćima i za dobroi za zlo”. (146)

2.2.2. S druge strane, Ivan Katić, saputnik Partije, u razgovoru s Bogdanom Dragovićem,otkriva i naličje komunističko-kominternovske koncepcije rešenja nacionalnog pitanja. Bogdan stojina kominternovskom stanovištu da se sovjetska vlast na Balkanu može ostvariti ne samo klasnomborbom već i instrumentalizacijom nacionalnih pokreta nezadovoljnih i “potlačenih jugoslovenskihnaroda”, Hrvata, Arnauta, Makedonaca, Mađara..., tj. rušenjem Kraljevine Jugoslavije, “koju držisrpska militaristička klika”. (245/246) Ivan ne veruje da će srpski narod, koji je “istorijska nacija”,poći tim putem, dok se Bogdana naprosto ne tiče “buržoaska nacija”. Najpre zbunjen ovim otvorenimmakijavelizmom, Ivan je kasnije ustao protiv njegovih planova: “Strategiji razbijanja Jugoslavijesuprotstaviću se kasnije, tek kad uvidim da u borbi za sovjetsku vlast u Jugoslaviji, partija smatrasvojim saveznicima neprijatelje srpskog naroda, a protivnike razbijanja Jugoslavije, stare socijalistekoji ne pristaju na potčinjenost Kominterni, juri iz svojih redova i napada ih žešće no režimske ljude”.(246)83 Uostalom, on je rat doživeo i kao borbu za “slobodu i ujedinjenje svih Srba, Hrvatai Slovenaca”, a samo ujedinjenje kao “jedno eruptivno ispoljavanje kolektivnog nagona zasamoodržanjem” i preventivno ojačavanje “malog”, “ugroženog” i ratom “prepolovljenog srpskog

83 Doduše, odbrana Jugoslavije moguća je i sa režimske pozicije pomoćnika ministra pravde Bore Puba, koji nijeni izraziti patriota ni izraziti veliko-Srbin, ali, svejedno, Petru Bajeviću ne oprašta zavereničko rušenje sopstveneotadžbine i udruživanje s “najcrnjim neprijateljima srpskog naroda”. (238-239) Partijske ćelije po Beograduuveliko prorađuju temu Jugoslavije kao “tamnice naroda”, stvorene od strane “vladajuće velikosrpske klike”,radi sveopšteg izrabljivanja (324), i, naravno, razrađuju zadatak komunističkog liderstva u oslobađanjuporobljenih jugoslovenskih naroda i nacionalnih manjina (356-358).


naroda”. “To ujedinjenje, ostatku srpskog naroda bilo je u psihološkom pogledu jedina moralnai istorijska naknada za tolike žrtve, jedina opipljiva potvrda da je odbijanje austro-ugarskogultimatuma 1914. i povlačenje preko Albanije imalo neki smisao za budućnost. A ona hrvatskauslovljavanja, političke špekulacije i kombinatorike oko ujedinjenja sa nama, i ja sam, sa preživelimratnicima, doživljavao kao obesmišljavanje naše ratne pobede, kao strahovitu nepravdu premasrpskom stradanju i ratnim žrtvama”. (120)

No, čini se da je u pogledu ovoga pitanja autoru najznačajnija pozicija Vukašina Katića,razočaranog narodnog tribuna i večitog opozicionara, koji smatra “da mi Srbi od Svetog Save idemoiz zablude u zabludu”. (136) Njegova pozicija, pod mogućim motom: “Sve što smo u ratu stekli,izgubili smo u miru. A u ratu smo stekli samo nove neprijatelje” (129), obelodanjuje se u razgovoru sapiscem i advokatom Dragišom Vasićem, nekadašnjim levičarem a sada nacionalistom, i profesoromi istoričarem Slobodanom Jovanovićem, nepopravljivim Jugoslovenom.

Vukašin Katić, bivši Jugosloven-idealist, protiv je spašavanja (osnivanjem banovine Hrvatske)načete Jugoslavije, “najskuplje i najtragičnije zablude srpskog naroda” (291), koja je možda potrebnasamo Slovencima, koju Hrvati više ne žele, i kojoj Srbi žrtvuju “svoj identitet i demokratiju”. (291)Jugoslovenska ideja je, po njemu, poražena, a ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, uprkos vekovnojtežnji, istorijski je diktat straha od Austro-Ugarske svih konstitutivnih naroda i ratnoga ishoda. No, zlakob novostvorene države je u tome što joj je granice odredila pobednička srpska vojska, koja je “timepostala istorijski krivac za sva zla u toj državi”. (293) On ne osporava sasvim izvesnu hrvatsku“iskrenu veru u jugoslovenstvo”, ali račun za njihovo razočaranje ispostavlja Pašiću i kraljuAleksandru, koji su “uz pomoć Srba prečana” stvorili “centralističku državu i utvrdili monarhiju”(321). Srbi su bili uvereni da su Hrvatima i Slovencima oslobodioci, dok su ih ovi smatraliokupatorima (333),84 možda i stoga što su Srbi bili “vrlo neugodni i oholi oslobodioci”, isuvišenapaćeni za slobodu i pobedu, a “bahati i siroti” za pravedne oslobodioce. (333/334) Prema tome,časni motivi srpskoga žrtvovanja imali su i tragične posledice, koje obeležavaju čitav društvenii politički život između dva rata. “Jugoslavija je postala nesreća i srpskog i hrvatskog naroda. Ona jepostala političko prokletstvo ovog tla”. (335) Ona je osveta poražene Austro-Ugarske, koja seostvaruje i kroz kominternovsku mržnju prema “tamnici naroda”. Vukašin Katić je shvatio zabludei srpskoga i hrvatskoga jugoslovenstva: “Mi nismo jedan narod sa jednim jezikom i dve vere. Mi smodva mnogo bliska naroda, ali sa jednom, bar u ovom vremenu, nepremostivom razlikom - verom. I sadva nacionalna cilja...”. (336) Istorija je ipak razjedinila državu za koju su Srbi “žrtvovali svojuslobodu, demokratske ustanove, parlamentarni život, slobodu štampe, a pre svega nacionalni identiteti ugled najnaprednije balkanske države”. (337) Satrveni ratom, Srbi su mir i pamet straćili narešavanje hrvatskoga pitanja, i na pogrešnu, bezizglednu i nepotrebnu odbranu jedne neodbranjivedržave, i to “diktaturom i policijskom ideologijom”. (337) Ako je Jugoslavija i mogućna samo kaototalitarna država, koju bi sloboda i demokratija naprosto odmah srušile, Srbi su pred odlukom:“hoćemo li slobodu i demokratiju, ili Jugoslaviju?” (338) Ne treba se suprotstavljati istorijskom pravuhrvatskoga naroda da stvori sopstvenu državu; to suprotstavljanje je i unazadilo Srbiju, njendemokratski status i mesto u Evropi. “Moramo odlučno da ispravimo svoju grešku iz prvog svetskograta. Jugoslavija je grobnica srpskog naroda. Braneći svoju grobnicu, srpski narod će doživeti novukatastrofu”. (338/339) A na tegobno pitanje o tome gde su granice između Srba i Hrvata, VukašinKatić odgovara kako je “duboko ubeđen da je pitanje granica sa Hrvatima mnogo lakše rešiti no živetis njima i čuvati postojeću Jugoslaviju”. (339) Dakle, život u zajedničkoj državi predstavljao je“duhovno i materijalno propadanje srpskog naroda. Njegovo istorijsko truljenje” (360), a Jugoslavijadržavu u kojoj je “srpski narod ostao bez svog identiteta i demokratije” (361), u kojoj Srbi i Hrvatiteže različitim ciljevima i različitim saveznicima, pa među njima nema sporazuma i pomirenja,a njihov brak iz nužde ne može se raskinuti bez krvi. (364) Stoga bolesnu Jugoslaviju treba prepustitinastupajućem svetskom ratu, koji će odlučiti o sudbini države koju je rat i stvorio: “Ono što je krv

84 “A Srbi u svom duhovnom bunilu i raspadu, u nekom kobnom raskoraku sa svojim mogućnostima, vremenomi svetom, još nisu sagledali obmanu i laž svoje ratne pobede, pa ne razumeju ni zašto ih mrze oni za čije suoslobođenje izginuli, zašto ih njihova braća ne smatraju braćom?” (129)


stvorila, može samo krv i da razgradi. Ili da sagradi na boljim temeljima. Što se Jugoslavije tiče, pomom uverenju, nju će rat, nju će krv, da razgradi. Da joj okonča ovo propadanje, započeto mirom nanaopakim temeljima. A to će predstavljati stvarno nacionalno oslobođenje srpskog naroda i početaknjegovog velikog preporoda. Njegovo istorijsko ozdravljenje.” (365/366) Srpski narod je “umorenistorijom i velikim ciljevima” (366), u miru ostao bez slobode, države i identiteta, od političkognaroda ponovo postao raja, navukao na sebe mržnju navodne braće, izmrcvaren samoobmanamai prevarama, napaćen. No, on i može da stvori nešto dobro i veliko “samo posle duge patnje”: “Srbinnije radnik. On je borac”. (367)

3. Što se tiče smisla forme, valja istaći da je ovaj roman pisan u tradicionalnom realističkommaniru, sa takođe već tradicionalnim hronološkim rezovima i montažama. Verovatno je realističkipostupak - koji po sebi nije ni loš ni dobar u umetničkom pogledu - naprosto “u krvi” ovoga pisca,a moglo bi biti verovatno i to da se on primenjuje zarad bolje komunikabilnosti u odnosu naprosečnog čitaoca, kojem je namenjena osnovna ideja romana. Inače, logika romana, koja nagonipisca da izlaže razmišljanja filosofski obrazovanog Ivana Katića i da opisuje ljubavni trougao Milene,Bogdana i Petra, stavlja na probu strpljenje i istrajnost čitaoca savremenog senzibiliteta u suočenju saneretkim filosofstvujuščim pasažima, kao i sa katkad nespretnim katkad kičerskim ljubavnimscenama. Romaneskna obrada političkih i nacionalnih motiva u romanu neuporedivo je ubedljivijau literarnom smislu, što bi takođe moglo da ima i svoje vanliterarno značenje.

Karakteristični formelni momenat jeste sporadični kurziv u ispovestima Ivana Katića, kojimautor nastoji da označi osnovni ton njegove životne vizije, a možda i ton svoga dela. Kurzivom seobeležava Ivanova zgroženost i zapitanost nad smislom svih napora i borbi protiv neiskorenjivog zlau svetu koji je nepovratno ogrezo u neobrazloživo zlo, u kojem je otac u stanju da smrska lobanjusvom dvomesečnom detetu zbog čijeg plača nije mogao da spava. Taj motiv je svakako na traguDostojevskijevog pitanja o valjanosti ideja radi čijeg se ostvarivanja mora proliti makar i jedna dečijasuza, pitanja koje komunisti-boljševici smatraju čistim licemerjem. No, onoliko koliko kurziv štrči izosnovnoga teksta, toliko i smisao ovih rečenica štrči iz tkiva romana. Jer manifestni lajtmotiv - pokojem čitava trilogija nosi ime - ostaje samo neuspeli kalem, bez izvorne literarne dejstvenosti; osimtoga, on biva prepokriven stvarnim, latentnim lajtmotivom srpskoga nacionalnog pitanja, isto onakokao što smisao koji se obelodanjuje u prvome licu lika Ivana Katića biva prepokriven smislom kojiprogovara iz trećega lica lika Vukašina Katića.

Najzad, jedno “izdajničko” mesto! Kad Ivan Katić u svojim ispovednim beleškama kaže “Daskratim opšta zapažanja.” (454), pa prelazi na opisivanje svog robijanja, onda se čitaocu-ciniku namah otkriva vanliterarni Ćosićev motiv, tj. namera da čitaocu preda jednu literarizovanu poruku,o čijem sadržaju je ovde već dovoljno rečeno.

2.5. Dobrica Ćosić: Otpadnik (1986)

1. Otpadnik je nastavak Grešnika u svim dimenzijama fabule, s tim što je najviše prostoraposvećeno životnim, tj. ideološkim iskušenjima Bogdana Dragovića, otpadnika od Partije, revolucijei partijskog dela istorije. On je samo jedan od nebrojenih koji su, počevši da misle i sumnjaju, prestalida budu vernici, i sebe gurnuli na put “otpadnišva”. Bogdan isprva i sam kao da prihvata modelsamooptuživanja, bar utoliko da bi sina održao u komunističkoj veri, tj. spasao ga razornih sumnjii njenih posledica. Potom, u zloglasnom hotelu “Luks”, trpi grozu svoje pozicije, racionalizujepotkazivanje i izdaju svojih prijatelja, pa, ipak, konačno odbija da prihvati ulogu “neprijatelja partije”i da joj tako služi kao “antikomunistički heroj” i otpadnik (317/318) koji je poništio svoje delo i čitavsvoj život (321). Ali, upravo stoga biva i isključen iz Partije - kao “trockist”, “otpadnik i izdajnik”(405/406), jedan od mnogih koji, prema kominternovskim racionalizacijama, u odbrani revolucijei u ratu, nužno, ne izdržavši, “padaju”, “otpadaju”. (407) Ivan Katić dokučuje da baš istina otpadnikamože spasiti njegovu veru (453), a Bogdan je konačno shvatio da je samo bezvernik i prognanik.(482, 483) Zapitan nad silama koje su ga prosto ugurale u tu ulogu, zaključuje da one ne pripadajuličnim manama: “Istorija nas čini otpadnicima i izdajnicima”. (490) Sinu savetuje da istraje nategobnom putu vernika koji sanja nemoguće, a sam prihvata za revolucionara sramnu pogodbu sa


jugoslovenskim režimom, da se, poražen, vrati i odustane od svake javne delatnosti u zamenu zaslobodu pod okriljem provincije i porodičnog, voskarskog zanata.

2. Ovde nećemo pratiti izražajni smisao romana, u kojem pisac nastoji da nas uvede u svetkominternovskog terora, u unutrašnje razdore sumnjičavih i osumnjičenih komunista, i u njihoveporodične i prijateljske raskole i raspomamljenu mržnju. Pogledajmo nacionalne motive i stereotipe!

Vukašinu Katiću, slomljenom političkim raspadom porodice, Ivan Katić objašnjava njihov usudneprestanog sleđenja i izneveravanja očeva i sinova, “po nepogrešivom zakonu ovoga tla”,uopštavajući - da bi ocu olakšao - tu “katićevsku sudbinu” kao srpsku. (32) Doduše, Ivan veli da nepodnosi “to rasprostiranje sukoba očeva i dece na socijalni i nacionalni plan”, dodajući da to nikadanije voleo u ruskoj literaturi. (400) I internacionalist Dragović, pritešnjen nepravednim optužbamapomišlja u sebi da je Kominternin funkcioner Kolarov ipak “na žalost, ostao, Balkanac, Bugarin, nevoli Srbe” (201), a Erkoli “lukavi Latin” (202). Slobodanu Jovanoviću pisac je poturio jedan stereotipo ljudima koji za politiku žive nemajući od nje nikakve koristi - “to su Srbi i učitelji”, odnosnoo ljudima koji od politike žive - “to su Englezi i novinari” (427). A novinaru Simi Simiću stavljau usta dokazivanje teze da je “osnivanjem Banovine Hrvatske Vatikan dobio sve uslove da razbijeJugoslaviju, od Hrvatske stvori katoličku državu, i uperi je ka Istoku, na pravcu stare strategijeecclesia militans”. (426)

U Ćosićevom romanu rukovodioci Kominterne (na saslušavanju Bogdana Dragovića) zastupajushvatanje da u Jugoslaviji vlada teror velikosrpske “militarističke klike” nad “ugnjetenim nacijama”,i da su čak i srpski komunisti pritajeni “velikosrbi” i “frakcionaši”, opterećeni “prokletim srpskimpijemontizmom”, koji je u stvari “buržoaska podvala” navodnog oslobađanja i ujedinjenjajugoslovenskih naroda; stav Kominterne je “rušenje krvave srpske krune”, uz atentat na“velikosrpskog zlikovca, kralja Aleksandra”, rušenje njegove monarhofašističke diktaturei “razbijanje versajske Jugoslavije na sovjetske republike”. (87-93) Srpsko stradanje u Prvomesvetskom ratu proizvelo je, po njima, krupne nepravde, a srpski ratnici odlikovani su “za ubijanjeaustrijskih radnika i bugarskih seljaka, svoje klasne braće” (157), okićeni kraljevskim ordenjem “zajunačka razbojništva, za ratnu slavu, za ubijanje austrijskih i čeških proletera, bugarskih i hrvatskihseljaka...” (180/181). Sam Dragović, premda nespreman da ubija za kralja i otadžbinu, smatrao je dase mora boriti protiv jačeg i svirepog porobljivača. Ako mu klasna mržnja nije bila strana, nacionalnamržnja jeste, pa je u ratu bio razočaran evropskim proletarijatom i evropskim socijalistima koji su naprvi zov ratnih truba postali “ubice za cara i kapitaliste”. (307) Njegovo drugo veliko razočaranje bilisu “naša braća Hrvati, muslimani iz Bosne, Jugosloveni, s kojima smo hteli da se ujedinimoi oslobodimo ih knute i čizme Beča i Pešte”, a koji su krenuli na Srbiju pod zastavom habzburškogacara i radi osvete za prestolonaslednika. Kao komunist i internacionalist, duboko u sebi patio je zbog“rata sa braćom”, a stideo se svoga srpstva i srpskih zala, smatrajući se odgovornim za srpski terornad porobljenim i potčinjenim jugoslovenskim narodima, sa čijim je komunistima ali i nacionalistima,separatistima i fašistima (ustašama), bratimeći se, radio na rušenju Jugoslavije. Ja, veli on u pismusvome sinu, “nisam imao i nemam naciju. Ja imam klasu. Proletarijat mi je nacija. Komunističkapartija mi je porodica. Sovjetska Rusija mi je otadžbina. Revolucija životni smisao i cilj. Vera mi jemarksizam-lenjinizam”. (308) Ukratko, Srbi su svi od reda - veliko-Srbi, pijemontisti i hegemonisti,srpski stradalnici - ubice, ujedinjenje Južnih Slovena - srpska kapitalistička obmana, a Jugoslavija -“velikosrpska državna tamnica” (138), koju svim sredstvima treba razbijati.

S druge strane stoje Vukašinovi politički prijatelji, osnivači Srpskog kulturnog kluba, kako veliIvan Katić: “tragikomični spasioci srpskog naroda”. (7) Povodom rasprave Slobodana Jovanovića,koji veli da prvi svetski rat nije završen, jer su poraženi pretvorili mir u rat protiv Srba, i DragišeVasića, koji smatra da su Srbi suštinski, naknadno, izgubili rat, Vukašin Katić izričito tvrdi da srpsko-hrvatsko pitanje “nije pitanje jednog rata i jednog mira (...). To je pitanje istorije, vekova, vera,desetine bivših ratova i poslednjeg, najvećeg i bratoubilačkog. A možda i još kojeg budućeg. Srpsko-hrvatsko pitanje se ne rešava za dve decenije”. (441) Po njemu, Hrvati mrze Srbe jer ih ovi silom držeu jednoj državi koju oni “ne smatraju svojom”; te se dve nacije moraju razdvojiti stoga što su uvekimale različite istorijske puteve, i različit korak, koji se može ujednačiti “samo ako jedni drugima


polomimo noge”. Stoga će srpsko-hrvatsko pitanje “rešiti budući rat”, jedini u kojem će Srbi i Hrvatibiti “u istom rovu”, gde će videti mogu li dalje zajedno. (442) Tako se na usta Vukašina Katićanagoveštava jedna jedva verovatna mogućnost rešenja srpsko-hrvatskoga pitanja (za koju autor zna daistorijski nije ostvarena), pa ostaje na snazi prethodna prognoza, naime, da je srpsko-hrvatsko pitanjene samo pitanje prošlih ratova, već po svemu sudeći još kojeg budućeg (što je autor mogaonaslućivati).

Onaj ko bi na osnovu Vukašinove slutnje mogao i smeo zaključiti da on zagovara rat, štaviše,da ga posredno zagovara i autor - ne radi rata samog, već kao navodno razrešenje srpsko-hrvatskogistorijskog čvora - svakako bi delio shvatanje da intelektualci u Srbiji predstavljaju prethodnicusvakoga nacionalnog političkog zanosa sa ratnim ishodom. Ćosić, odnosno Ćosićev junak Ivan Katić,pak, vidi evropske intelektualce, generalno, u ortodoksnom služenju belim, sivim, crnim, crvenim“političkim religijama” i crkvama: “Pod partijske zastave svrstali su se i filosofi, pesnici, umetnici,naučnici-ratnici ‘duhovnim’ oružjem; oni su prethodnice generala sa milionskim armijama ubica satehničkim oružjem”. (494/495)

3.1. U pogledu forme Otpadnik se naravno ne razlikuje od Grešnika, pa se utoliko ovde nemašta dodati gornjoj interpretaciji. Topos zla, koji je autor i grafički izdvajao u Grešniku (i što samistakao kao karakteristični formelni momenat), ovde je vraćen u nerazlikovanost osnovnoga teksta;no, pogledajmo u kom smislu. Naime, zgrožen nad boljševičkim terorom, Ivan Katić pomišlja da suideje i ideali ili neostvarivi ili nisu drugo do “sredstva za obmanu i potčinjavanje ljudi”, što samokazuje da je zlo “istorijska priroda čovekova” (8), čiji se smisao ne može racionalno dokučiti, kao štose stoga ni od zla ne može odbraniti. (15) Naravno, za Kominterninog agenta Petra Bajevićameđusobna klanja i streljanja dobiće smisao samo ako socijalizam zavlada svetom; u protivnom, IvanKatić će biti u pravu sa svojim ubeđenjem da će zlo “večno vladati svetom”. (297) Ivan Katić -Ćosićev romaneskni nosilac filosofema - temu zla ni ovde ne odvaja od velike dileme o smisluutopije, o tome da li “harmonija i sreća čovečanstva” zaslužuje “da se za nju prolije neosvećenadetinja suzica, ‘kap dečje krvi’“, skoro ubeđen da posle moskovskih suđenja ta “sasvim naivnai idilična” dilema “pripada nepostojećem svetu”. (13) Razočarani intelektualac gotovo da priželjkujerat kao razrešenje sopstvenih životnih poraza i nepravdi od bližnjih, ražalošćen jedino nad sudbinomdece - jedinih nevinih žrtava rata: “Dostojevski je hiljadu puta u pravu što je ‘detinjom suzicom’uslovio ostvarenje ljudskih ‘ideala’! Ali svet, zaista, ima neka zla koja jedino rat može da ukloni.A sada se ljudski rod u zlu izražava; sada Zlo ima moć i izraz istinske veličine. Snagom,organizacijom, perfekcijom Zla, obeležava se naše doba. Ljudima Zla, genijima Zla. To zlo našegdoba toliko je da njegova moć prevazilazi čoveka pojedinca, pa niko, ni Hitler, nema pravo da gapotpiše, da mu da svoje lice i svoje ime. Naše Zlo je kolektivno delo i produkt vekova, osobitoprogresa. U stvari, ono je nadljudsko”. (401) Doista, umorni i dešperatni Ivan je na samo korak odpriželjkivanja velike ratne katarse; ali takav zaključak ne sledi iz njegovoga ukupnog bića. On samoviše ne zna šta bi u svetu ako je on definitivno takav kakav je: prepun zla. Izabrao je borbu na stranidobra, a ispostavilo se da zlo često “ima lice dobra”, što njega odbija od akcije sa neizvesnim ishodomi nekontrolisanim smislom. Bogdan Dragović, pak, iz istih razloga, napušta akciju, ali sinu savetujespasonosnu veru u utopijsku mogućnost promene ovoga užasnog sveta: “nikakav je naš život ako gagledaš kakav jeste, ako pristaneš na njegovu realnost, ako ne veruješ u nemoguće! Sanjaj, sine! Nebudi se!” (492) Eto, to je onaj luk na kojem se raspinje i autor ovoga romana: mogućnost akcije kojabi izmenila svet Zla, a koja i sama ne bi postala Zlo.

3.2. No, da pomenem i jedan konkretni formelni momenat. Naime, već sam ustanovio da Ćosićkatkad naprosto ne uspeva da u temama ljubavi izbegne zamkama kičerske sentimentalnosti. To je,uostalom, usud njegovog tradicionalističkog postupka, koji na netradicionalnom tlu postaje popriličnotrapav. No, kao da je i sam pisac naknadno zauzeo jednu poziciju sa koje je, bar nakratko, mogao daposumnja u kičersku obradu ljubavnih motiva. On Ivanu Katiću stavlja u usta jednu auto-denuncijantsku reč, kada Ivan osuđuje ljubavnu avanturu svoje sestre Milene sa “kominternovskomhuljom”: “Moja sestra nastavlja svoju egejsku, plavu romansu u ovoj savskoj i dunavskoj magluštini.


Ljubavnu arkadiju, grčki kič!”. (413) Dakako, svest, pogotovu naknadna, o sentimentalističko-kičerskoj prirodi motiva ne mora spasti pisca od kičerskog načina njegove obrade.

2.6. Dobrica Ćosić: Vernik, 1-2 (1990)

1. U poslednjem delu trilogije Ćosić dalje prati sudbinu svoga junaka - Kominterninog vernikaBogdana Dragovića, do početaka Drugoga svetskog rata. Osvešćen u pogledu pogubnosti staljinizma,Dragović ga se, javno, odriče. Ne prihvativši ulogu mučenika crkve, biva proganjan od Kominterne;ne odričući se uloge mučenika vere, biva mučen od strane srpske policije i Gestapoa; konačno,streljaju ga Kominternini agenti u partizanima. Oko ove niti pletu se sudbine svih ostalih Ćosićevihjunaka u tragičnoj i sve dubljoj ideološkoj podeli unutar srpskoga naroda, prelomljenoj kroz niz ličnihi porodičnih tragedija.

2. I u ovom delu romana izražajni smisao dešifruje se kao priča o ideološkom rascepu i naličjukomunističkog revolucionisanja sveta; no, posvuda se (možda u nešto manjem obimu) dokumentujepogled na svet zabrinutog nacionalnog borca i ideologa.

2.1. Komunističko ludilo posreduje nam se prastarom slikom vernika, koji ni pod inkvizicijomne odustaje od Boga, i koji sumnja u trulež institucije, ali ne i u svoj ideal i u svoju veru.

Bogdan Dragović lomio se između istine o partiji i vere u partiju. (I, 168) Pobedila je,privremeno, potreba za istinom, ali vera u komunizam nije izgubljena. Ipak, postaje žrtvamonstruoznog partijskog napada, što je, smatra Ivan, običaj tipičan za vernike i one koji se bore zavlast. (I, 170) On koji je, mučen istinom, prestao da veruje, savetuje Bogdanu da ostane pravi verniki ne buni se protiv svoje vere i crkve, i da vernički dostojanstveno podnosi sve što Staljin, sa pravompoglavara, čini; pokazuje mu da vera ne trpi istinu, činjenice i dokaze, i da mu jedino preostaje daumre kao vernik, jer bez vere u kojoj je proveo život ne može podneti ni stvarnost, ni život, ni sebe.Pri svemu tome, oseća ne sasvim prijatnu “milinu” što se i Bogdanu ruši vera. (I, 174-178) I surovipolicajac Vujković zna da ima posla sa vernikom, cinično uveravajući da su bivši vernici najiskrenijii najpošteniji (sa isledničke tačke gledišta), jer su primorani na saopštavanje istine. (I, 87) PetarBajević, Kominternin profesionalac, koji i sam zna da vernik “mora da veruje i kad sumnja” (I, 273),uverava Ivana Katića da je i Bogdan, kao svaki vernik, mogao da svojim zabludama, mimo sopstveneželje, posluži drugoj strani. (I, 148) On Bogdanu zamera da nije izdržao u svojoj veri, dok mu ovajodvraća da je izdržao u veri u socijalizam, ali da više ne veruje, kao što Petar veruje, tiraninu Staljinu.(II, 273-274) Petar Bajević je duboko u sebi, potajno, poštovao ili bar bio ubeđen da poštuje Isusa kao“prvog revolucionara”, koji je zasnovao svaku veru u mogućnost promene sveta (I, 107-108); nastreljanju, priznaje da je vernik, koji veruje u Budućnost. (II, 287) Paralelu komunističke i hrišćanskevere i njihove institucionalne organizacije on sasvim eksplicitno obrazlaže: spasenje od apokalipseodnosno eksploatacije; nebeski odnosno zemaljski raj; večnost odnosno budućnost; bog odnosnogeneralni sekretar; greh neposlušnosti odnosno greh nediscipline... ( I, 255-256) Bogdanu Dragovićuje, ipak, žao što će ga streljati ne neprijatelji, već oni kojima je dao veru (II, 317), veru u naročitiljudski kov boljševika, veru kojoj pristupaju i novi vernici, poput njegovoga sina. (II, 338) No, kadshvati da je njihova, tih mladića, vera ipak pogrešna - jer veruju, u neznanju, da čine dobro čineći zlo -njegov život biva obesmišljen. (II, 346) Dakako da nije vernik samo Bogdan Dragović. I njegov sinVladimir, po mišljenju Ivana Katića, provocira svoje hapšenje, ne bi li demonstrirao privrženostpartiji pored oca “izdajnika”: “Tipično verničko žrtvovanje”. (I, 55) Ivan Katić, pak, koji jeu komunističkoj tamnici shvatio da je samo sa idejama i vernicima moguće na zemlji načiniti pakao(II, 298), suočen sa životnim bezizlazom i besmislom, konačno kao da pomišlja kako je i njegovaživotna greška u tome što je “istinu pretpostavljao veri”, pa izgubio ne samo Boga, nadu i iluzije,nego i samu istinu. (II, 399)

Tako se ispostavlja da vernici ostaju blaženi, makar i u iluzijama, dok oni koji su posumnjalidefinitivno od svog života prave pakao.

2.2.1. Srpsko pitanje eksplicitno se otvara u razgovoru političkih protivnika: namesnika, knezaPavla Karađorđevića i republikanca Vukašina Katića. Raspravljajući o istorijskoj ne-podobnosti


Jugoslavije za Srbe, uoči potpisivanja Trojnoga pakta, germanofilski orijentisani knez veli da Srbe“niko ne može imati uz sebe”, jer “oni nisu ni sa sobom. Mučan, nepodnošljiv narod”. (I, 320) Inače,Ćosić pokazuje da i knezova žena, kneginja Olga, Grkinja, misli da su Srbi podmukli, nezahvalni, daim se ne može verovati, i da se ne treba za njih žrtvovati. (I, 322-323) Vukašin Katić prihvata ovajizazov i dopušta da su Srbi “narod neusaglašen sa sobom”, utoliko što su im ciljevi vazda iznad moćia život, pak, vazda ispod snaga i vrednosti, da jesu slobodarski nastrojeni ali da se njima ne moževladati “bez biča i mamuze”, o čemu svedoči i činjenica da su, posle Prusa, “najbolji vojniciu Evropi”. (I, 320) No, najgora osobina im je “što se pred velikim ponašaju kao veliki, a pred malimakao mali”. (I, 321) To bi mesto moglo biti sažetak rasutog traktata o odsustvu svake političkemudrosti kod Srba.

Potpisivanjem pakta razočarani profesor Slobodan Jovanović, redak Srbin poguren od knjiga,veruje da srpski narod mogu spasiti samo “razum i savest, istina i znanje”, a ne politički “fanaticii varalice”, u čijem izdanju Srbi njemu liče “na pretučene Cigane, koji se za dobijene batine svete ženii deci”. (I, 341) Jedan stereotip - za dva naroda! On je na kraju životnoga puta prihvatio političkiangažman stoga što je srpski narod bio “sav pometen svojim stanjem”, u kojem su ga oslobođeninarodi smatrali porobljivačem, država za koju se izborio bivala sve manje njegova, profesionalnipolitičari dezorijentisani u borbi za vlast i u tmuši hrvatskoga pitanja, a mladi fanatici pripremalisankilotsku (komunističku) revoluciju. (I, 347-8) Prihvatajući položaj potpredsednika u pučističkojvladi generala Simovića, profesor smisao svoje odluke nalazi u uverenju da se ne treba po svaku cenusuprotstavljati jačem, i da se za “carstvo nebesko” mogu opredeljivati “sveci i očajnici” ali nikakočitav narod. To njegovo uverenje i davanje prednosti razumu najbolje je ilustrovano priznanjem da gaje uvek stresala jeza “od Njegoševog bezumnog stiha” koji je bio zavet čitave jedne generacije: “Nekabude što biti ne može...”. (I, 358)

Naravno, to sudbinsko srpsko opredeljenje - svejedno kojom politikom i ideologijompodstaknuto - najsažetije je izraženo u glavnim parolama demonstracija od 27. marta 1941. godine:“Bolje rat nego pakt! Bolje grob nego rob!” (I, 363) Čak i kod komunističkog vernikai Kominterninog internacionaliste Petra Bajevića probija zabranjeni nacionalni ponos, ponos što jeSrbin - deo naroda koji se jedini u Evropi otvoreno suprotstavlja Hitleru; naravno, on u tome vidii početak svoje komunističke revolucije. (I, 365) Ivan Katić se, pak, raspinje između komunarskihsimpatija za zbratimljene i razdragane demonstrante i nacionalnog ponosa, s jedne, i zebnje zbognerazumnog zanosa “mase koja Nemačkoj objavljuje rat i svetu svoje mitsko opredeljenje za ‘carstvonebesko’...”, s druge strane. (I, 364) Onda Ćosić, kroz dnevnik Ivana Katića, ispisuje stranicuo srpskom “odbacivanju realnosti”, “nacionalnom donkihotizmu” i “srpskom nerazumlju”. Naime,srpski narod tog sudbonosnog dana, kada je na ulicama “politika postala metafizika”, “oduševljeno,s ponosom i prkosom, za svoju čast vrši samoubistvo”; Srbi su stali na oštricu između “besmrtnosti”i “nesaglednog poraza”, i poneseni svojim “tipično srpskim, afektivnim slobodoljubljem”, iskoračili iz“istorijske realnosti” uvereni da stupaju u “carstvo nebesko”; zaboravljajući svoju poziciju građana,pripadnika malog naroda, svoje normalne životne uloge i dužnosti porodičnih ljudi obaveznihbližnjima i dolazećim generacijama, Srbi, u naivnom patosu odbrane nacionalnog dostojanstva,birajući smrt umesto života, vrše izbor koji suštinski može da vrši samo onostrana moć proroka,božanstava, mitskih bića, Lucifera... a od ovostranih “samo neki ponoćni Njegoš koji je smeo danapiše ‘Nek ad proždre, pokosi satana! Na groblju će iznići cvijeće...’. “ (I, 367-368) No, da li Ćosićprogovara i ovoga puta kroz Vukašina Katića, koji sinovljevom očajanju zbog toga što su Srbi svojimgestom priznali da su “najnaivniji narod u Evropi” suprotstavlja opredeljenje za častan i dostojanstvenporaz umesto ponižavajuće kapitulacije i čvrsto uverenje da u ovom najnovijem srpskomnerazumnom postupanju “ima moralne veličine, najređe u istoriji”? (I, 369)

Ivan Katić priznaje da Srbi ne mogu imati patriotizam dovoljno jak za strašnu silu okupatora (I,433), čije će razaranje Beograda - veli rezignirani Bora Luković - “srpska škrabala” i neka epskabudala” posle rata predstaviti kao “herojski pad (...) dične prestonice”. (I, 431)


Ni ovde Ćosić ne propušta da naslika i mračnu stranu srpskih naravi. Naime, Milena je svedokkako raspamećeni ljudi, na samom početku kapitulacije, pljačkaju i pustoše valjevsku bolnicu, bolnicusvojih nekadašnjih i budućih ranjenika. (I, 420)

Dakako, srpski problem je pre svega zaboravljanje srpskih nacionalnih interesa i nacionalniraskoli po raznim ideološkim dijagonalama. Tako Bora Pub, cinično, veli da njegov sin i sin BogdanaDragovića, komunistički junoše, “ubijaju Srbe za Ruse”. (II, 102) Na drugoj strani je, po Ćosiću,politički nestabilni Dragiša Vasić, koji svoje hirovito pristupanje četnicima Draže Mihailovićaopravdava opredeljenjem za spašavanje srpstva i Jugoslavije od “Nemaca, hrvatskih ustašai komunista”. (II, 137) Sada Vukašin Katić, isprva ponet prkošenjem Hitleru, smatra besmislenimi žalosnim Vasićev “borilački zanos” pod zastavom “opskurnog pukovnika Mihailovića” (II, 136),u višestruko okupiranom narodu, kojeg bi trebalo poštedeti jednoga rata “koji ni u kom slučaju srpskinarod ne može dobiti”, jedinoga rata koji srpski narod ne sme da vodi: građanskoga rata. (II, 139-140)On smatra da se u vremenu koje je nastupilo naprosto ne može poginuti “za srpstvo” već samo zazablude, da Srbi jesu osuđeni na smrt, ali ne prosto od svoje “braće i komšija”, kako veli Vasić, većod same Istorije, i da se stoga ne sme ratovati pod suludim uslovima - sto srpskih za jednu nemačkuglavu, već da treba najzad pokazati bar malo razuma. (II, 141-144) Taj razum takođe mora uvideti daRusija, koja jeste “nada tri srpska veka” sada može doneti spas od nemačkog uništenja, ali nei slobodu, već sve nesreće komunizma, i da je “pravo srpsko zlo” to što se za sopstvenu slobodumoraju uzajamno uništavati - kao četnici i kao komunisti. (II, 144) Vukašin, dakle, nema mnogo hvaleza srpske četnike i njihovo spašavanje “nemoćnih Srba” (II, 386), pre svega zbog stupanja u građanskirat sa Srbima komunistima. (II, 140) Dakako, Ćosić je nastojao da denuncira i srpske komunisti, kojisu počinilili zlo pokušavajući da posisaju mleko dveju otadžbina - Rusije i Srbije (I, 144), odnosnokomuniste uopšte - “te svirepe profete nove budućnosti, te beskrupulozne usrećitelje čovečanstva”,kako ih vidi Ivan Katić. (II, 42)

Ćosićev “moravski narod” izdelio se posvuda ideološki - “na gonioce i gonjene”. (II, 387)Pojedinci su pred sudbonosnim životnim odlukama u kojima kao da nije moguće ne načiniti pogrešanizbor.

Životnu dilemu o tome da li da prihvati ministarsko mesto u “kvislinškoj vladi” generalaNedića ima i Bora Luković, koji bi da dâ svoj prilog u spašavanju srpskoga naroda kako od “hrvatskihustaša” tako i od komunista, čije besmislene akcije protiv Nemaca plaćaju nevini taoci. (II, 147-148)On smatra da se mora sarađivati i sa satanom “ne bi li nešto Srba preživelo ovaj rat”. (II, 148) Pri tom,i sam, slomljen najavom poridične tragedije, ne veruje da ima spasa za Srbiju, koja “se zbog nečegaodlučila da nestane s mape sveta”, što general Nedić odbija tezom da su tako nešto odlučili“boljševički i engleski agenti, i masoni”. (II, 197)

Nemci se jesu okomili na sve što je srpsko, piše Ćosić, i zverski streljaju po Srbiji. (II, 386)Glas naroda, seljanka koja u krečani krije i spašava Miška i Vladimira, opisuje prizor streljanjazarobljenih partizanskih ranjenika i talaca rečima “Streljaće sve što je srpsko. Ako nam tice ime nezapamte, ljudi neće” (II, 381); istovremeno, razočarana je ne-srpskim držanjem prestravljenoganaroda koji gleda streljanje. (II, 383) S druge strane, Ivana Katića, koji i pored ideološkog rascepai opasnosti, odlučuje da ode u partizane da bi se borio protiv velikog Zla što “nas satire kao Slovenei Srbe” (II, 293), da se bori “protiv ubica koji veruju da imaju pravo da ubiju svakog Jevrejina,Poljaka, Rusa, Srbina, zato što nisu arijevske rase... “ (II, 301) - partizanski Kominternini povereniciodbacuju kao trockistu i antisovjetskog agenta koji se ne može boriti protiv fašizma. Njegovpatriotizam se ne priznaje, a njegov prilog borbi za nacionalno oslobođenje ne prihvata se - od straneonih koji brane interese komunističke nadnacionale.

2.2.2. Pogledajmo kakav je u ovome romanu odnos prema drugim nacijama, odnosno kakvufunkciju imaju nacionalne predstave, sudovi i predrasude.

Najpre se susrećemo sa ocenama koje Petar Bajević, na kominternovskom zadatku u Istambulu,izriče o Istoku. On u sebi prepoznaje neku vrstu somatskoga otpora “prema istočnjačkoj raskošii bogatstvu, za koje nije mogao da zamisli da nije zločinom i podvalom stečeno”, (I, 21)


a o teheranskom nakitu i ukrasnim predmetima misli da su plod tašte potrebe da “začude i zapanje”umesto da “zamisle i obraduju čoveka”. (I, 21) On se gadi nasilničke i nasrtljive trgovine Arapai Turaka. (I, 22) Od nekadašnjih velikih osvajača i “strašnih pobednika” ostalo je, misli on, samo“nekoliko ružnih građevina” Topkapi-saraja, i “ništarija” neukusne raskoši i hrišćanskom krvljuumrljanih sablji. (I, 42) Nema za njega ljudske osobine od koje toliko zazire koliko od “istočnjačkogopuštenog ćutanja” (I, 104), a “istočnjačka, savršeno učtiva i ceremonijalna poslušnost”, kojom slugakao da stiče nadmoćnu distancu spram gospodara, vazda ga je “nekako ponižavala”. (I, 130) Svestanda stoji na nekadašnjem vizantijskom hipodromu, okružen minaretima, Ajom Sofijom i PlavomDžamijom, brani se od egzistencijalne i civilizacisjke jeze pitanjem: “šta je ovde moje?”. (I, 113)Doduše, pri svemu tome, posle napada koji mu je priredila njegova Kominterna, prvu pomoć pružiomu je upravo jedan brižni hodža. (I, 125)

Zanimljiva je i epizoda o mešanju nacionalnih osećanja i ljubavnih sentimenata u protivrečnojvezi Srpkinje Nađe Luković i nemačkog inženjera Franca Redera, koji u Jugoslaviju ulazi kaookupatorski oficir Gestapoa. Nađa je u rascepu između patriotskih osećanja i ljubavne strasti: “Kakvase to pukotina širi između otadžbine i jednog lepog Nemca.” (I, 430) Pomišlja da mu kaže kako seviše ne mogu viđati, jer je ona Srpkinja a on okupator njene zemlje. (I, 432) Naravno, ne odolevažudnji, i priznaje, sebi i Mileni, da voli “čoveka, a ne Nemca i Hitlerovog vojnika”, da on nije kriv štoje Nemac i što je kao inženjer mobilisan sa ostalima. (II, 13) Ipak, ona shvata svu problematičnostčinjenice da je, usred okupacije, zaljubljena u majora Gestapoa. (II, 29) To kolebanje i čini da prihvatišpijunski angažman u režiji Petra Bajevića, u korist Rusije i Kominterne (II, 55), zbog čega biva,nakon otkrivanja, uhapšena, mučena i - odbačena od Redera - konačno, streljana. Ova epizoda moglabi se razumeti tako da je u Nađi nacionalno osećanje ipak odnelo pobedu nad ljubavnim, a da je i kodRedera takođe, u konačnom ishodu, nacionalni motiv bio jači od ljubavnog: pojedinci su postalinosioci kolektivnog naboja i njegove žrtve. Svako od ovo dvoje mogao se smatrati izdanim od onogadrugoga. Ćosić je, naravno, pobedu nacionalnog i patriotskog kod Nađe izgradio kao svojevrsnimoralni uzlet, a Rederovu lojalnost prikazao kao arijsko-nemačko-gestapovsku bezdušnosti okrutnost: on izmučenoj Nađi, na saslušanju, “samo visinom i stasom liči na onog Franca Rederakoga je volela; licem i izrazom to je neko drugi, to je, valjda, taj major Gestapoa”. (II, 184)

Po prirodi stvari, najdelikatnije bi trebalo da bude predstavljanje Hrvata. U prvom redu, radi seo Vukašinovom shvatanju istorijskih težnji Hrvata, koje ovde izlaže u razgovoru sa knezom PavlomKarađorđevićem. Po njemu, glavni istorijski cilj Hrvata nije zajednički život sa Srbima već sopstvenadržava. Za razliku od Srba, koji tradicionalno slede “Zapad i demokratiju” (I, 334), Hrvatima je je“hrvatstvo iznad svake demokratije”, tako da “nema rešenja hrvatskog pitanja u okviru Jugoslavije”(I, 319), koju oni, nezadovoljni nemaju nameru ni da brane (I, 321), već bi valjalo konsekventnorealizovati federaciju ili razjedinjenje. (I, 320) O ustašama se govori kao o ubicama i koljačimasrpskoga naroda, pre svega kroz usta generala Nedića (II, 196), koji uz njih u istom kontekstu pominjei “muslimane i Arnaute” (II, 198), ali i kroz usta prolaznika kojima Bora Luković, očajan i izgubljenzbog stradanja ćerke Nađe, liči na nekog kome su ustaše “pobile čeljad”. (II, 260) Nema eksplicitnogizjednačavanja Hrvata i ustaša, niti nekih drugih naroda sa onim delovima tih naroda koji su činilizločine, osim u reči Dragiše Vasića, novopečenog četničkog aktiviste: “A srpski je narod osuđen nasmrt. Vidiš li šta nam braća i komšije rade? Hrvati u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, kolju srpskoi u kolevci; Bugari ubijaju u Južnoj i Staroj Srbiji, Arnauti u Metohiji i Kosovu, Mađari u Bačkoj,domaće Švabe u Banatu, Turci i muslimani u Hercegovini i Bosni...” (II, 143) Ali, on govori kaoideolog četničkog pokreta, koji je pristupio Draži Mihailoviću da bi spasavao “izgubljeno srpstvoi Jugoslaviju” (II, 136) od “Nemaca, hrvatskih ustaša i komunista”. (II, 137)

O položaju Srba među velikim silama Ćosić je razmišljao i na usta Dragiše Vasića. Ukratko,radi se o tome da su i četnički i komunistički pokret ulog u igri velikih sila, Engleske i Rusije,“neblagonaklonih prema srpskom narodu i zaštitnika njegovih protivnika”. (II, 84) Doduše, Engleskaje jedina zapadna sila koja može Ameriku da uvuče u rat, dok je Rusija, makar i boljševička, Srbimauvek - “majka Rusija”, uzdanica i zaštitnica od osmanlijskog i austrougarskog carstva i ropstva. (II,85)


2.3. Najzad, tu je i ključni vanliterarni motiv (i problem) Ćosićevog dela - pitanje Jugoslavije,prelomljeno kroz različite ideološke prizme romanesknih junaka i anti-junaka.

2.3.1. Najpre, pozicija Kominterne, koja se ovde obelodanjuje u neprijatnom razgovoru PetraBajevića i Kominterninog funkcionera Sivickog. Bajević, još uvek Srbin, smatra da su činioci raspadaJugoslavije pre svega nacionalni, utoliko što su se Srbi “odrekli sebe, Slovenci se uplašili samo zasebe, Hrvati neće Jugoslaviju. Protiv Jugoslavije su i nacionalne manjine, a njih nije malo”. (I, 23)Sivicki obelodanjuje interese Kominterne govoreći da joj je Jugoslavija potrebna upravo stoga što seo nju otimaju i Nemačka i Engleska; Bajevića, kome su takođe “klasa i revolucija iznad otadžbinei države”, ipak grize činjenica da je za ovu državu koja je samo kusur u velikim međunarodnimtransakcijama i sam ratovao čitavih šest godina. (I, 25) Po njegovim ocenama, Nemačku podržavajusve “nacionalnosepatratističke i antiboljševičke snage” u Jugoslaviji, posebno “Hrvati, nemačka,mađarska i albanska manjina i antiboljševičke grupe u Srbiji”, najzad, političari i generali koju susvesni nemoći Jugoslavije da se odupre napadu Nemačke. (I, 24) S druge strane, uporišta Francuza suu “srpskoj buržoaziji i vojsci”, dok je autoritet Staljina “ogroman kod radnika i omladine”. (I, 24)Glavni interes Kominterne i Sovjetskog Saveza je sprečavanje pakta između Jugoslavije i Nemačke,to jest uvlačenje Jugoslavije u rat, radi zadržavanja dela nemačkih snaga na Balkanu.

2.3.2. Središnje Ćosićeve ideje u vezi sa sudbinom Jugoslavije artikuliše Vukašin Katić, kogasin Ivan podseća da se on sam, Vukašin, borio za Jugoslaviju, i da spada među “one znamenite Srbekoji su malu državu sa velikom slobodom zamenili za veliku državu sa malom slobodom”, a da je ta“trampa koštala srpski narod samo milion i dvesta hiljada glava!”. (I, 75) Taj isti Vukašin sada,suočen sa teškom odlukom kneza Pavla o pristupanju Jugoslavije paktu sa Nemačkom, svojemišljenje o budućnosti Jugoslavije temelji na epskoj ideji o tome da se u istoriji može opstati, dakle,najpre preživeti, samo vernošću sopstvenoj “tradiciji, duhu, sudbini”, i da to važi pre svega za malei slabe, koji i u stradanju mogu nastaviti da postoje na ovaj način. (I, 315) On je republikanac, i neveruje u mogućnost istorijskog opstanka Jugoslavije kao kraljevine sa srpskom dinastijom (I, 318),i sa Hrvatima koji svoju državu pretpostavljaju svakoj demokratiji i svakoj Jugoslaviji. (I, 319)Vukašin veli Dragiši Vasiću da srpski narod ne treba spasavati (po četničkom ili komunističkomreceptu), već ga treba pustiti da se “odmori od sebe i Jugoslavije”. (I, 349) Inače, Vasić je zabirnut zasudbinu države koja je od svog nastanka prepuna nepravdi i poniženja, koja je “najteže stvarana,a najlakše srušena”. (II, 89) Dakle, ako i dopušta nekakvo spašavanje Jugoslavije, Vukašin gazamišlja kao spašavanje od četnika-rojalista i komunista, čije planove i akcije on smatra ravnimanacionalnom samoubistvu. Po njemu, treba se pomiriti sa istorijski već svršenim činom propastiJugoslavije, trpeti i mudro čekati da se njena sudbina odluči “ishodom rata velikih sila”. (II, 141) Onsmatra da su Srbi već dovoljno kažnjeni za “stvaranje i odbranu Jugoslavije”, i da je besmisleno da sviizginu za “tu istorijsku nakazu”. (II, 142) Konačno, obelodanjuje i svoje mišljenje o optimalnimgranicama srpske države. Pošto je u pitanju tragično “rasuti narod”, “narod bez granica”, čija je“svaka granica sporna”, valjalo bi načiniti državu čije granice “nikome neće biti sporne”, to jestdržavu čije će se granice protezati “samo do mržnje naših suseda”. (II, 142) Dakle, umestonacionalnog samoubistva velikim i neumerenim aspiracijama, on preporučuje nacionalnukoncentraciju i homogenizaciju: “Ja sam uveren da mali narod treba da živi na što manjoj teritoriji. Dabude što gušći i da veliki i jači nemaju šta da mu uzmu, a manji od njega da mu ne zavide na tome štoima”. (II, 142)

3. Forma trećega dela Vremena zla ni po čemu se ne razlikuje od forme prvoga i drugoga dela:i ovde ona realističkim postupkom hoće da sugeriše stvarnost ispripovedanoga, i da nam ponudi jednuviziju prošlosti i budućnosti srpskoga naroda u balkanskome grotlu. No, karakteristični momenat oveknjige upravo je pokušaj narušavanja tradicionalnog pripovedanja, valjda u korist njegovedokumentarnosti. Naime, Ćosić na jednome mestu, sasvim iznenada, cepa ovu realističku koprenu,i u tekst dnevnika Ivana Katića upisuje svoje ime, kao ime literarnog tvorca Bogdana Dragovića. (I,201) To mesto, naravno, sasvim štrči iz osnovnoga manira teksta, i gotovo je potpuno nejasno kakavbi smisao trebalo da ima. Nešto je jasnije uvođenje pisca kao učesnika i svedoka opisanih događanja,tj. kao naratora u prvom licu (II, 44, 93, 293, 309), premda su eksplicitna upućivanja na likove


izgrađene u drugim Ćosićevim romanima (II, 45, 47, 386-390) sasvim strana osnovnom Ćosićevompostupku. Hotimično iskakanje iz verizma, pominjanjem sopstvenoga imena i uloge letopisca, samo jeneuspeli pokušaj denunciranja sopstvenoga mimetizma. Po mome sudu, u dominantnotradicionalističkoj poetici ipak je bolje igrati po pravilima sopstvene igre privida nego kvariti igruuvođenjem čestica pred-literarne stvarnosti.

Ova knjiga takođe ima moto koji se tiče zla; naime, ispisana je pod stihom Džona Miltona: Zlo,budi moje dobro. (I, 5) Njime se najavljuje priča o tragičnom ishodu usrećivanja čovečanstva posvaku cenu. I ovde se, doduše u funkciji samoopravdanja poklekle salonske revolucionarke, pominjeDostojevskijeva ideja o ništavnosti ljudskoga društva u čije temelje “treba da kane jedna dečijasuzica”. (I, 307) No, zanimljivo je da se sada veliko svetsko Zlo onih koji popravljaju, prepravljajui prisvajaju svet pokazuje i kao selektivno Zlo koje satire Slovene, posebno Srbe, i još neke “nečiste”narode.

Ukratko, forma ovoga romana igra na kartu tradicionalne komunikabilnosti. Karakterističnimomenat iskakanja iz narativnoga toka ne podupire iluziju “dokumentarnosti” već kvari iluzijurealističnosti.

2.7. Milorad Pavić: Predeo slikan čajem (1988)

Predeo slikan čajem možda bi i mogao biti roman u nekom od postmodernističkih smislova(pogotovu ako je to i Hazarski rečnik). U pitanju je povest o životu arhitekte i biznismena AtanasijaRazina, izložena u svojevrsnoj montaži “Spomenice”, odnosno ljubavni roman njegovoga neobičnogai još neobičnije opisanoga života sa Vitačom Milut.

Sa naše tačke gledišta mogli bi biti zanimljivi samo neki od uzgrednih motiva romana. Naprimer, tu je “Šala o Fjodoru Aleksejeviču Razinu”, Atanasijevom ocu, uglednom matematičaru kojije, odbivši da uđe u komunističku partiju, na čudan način završio u Sibiru. Nalazimo i nekolikousputnih reči o Srbima: srpski i hrvatski su “jedan isti jezik, s tim što je srpski retuširan u dorskomstilu, a hrvatski u stilu cvetne gotike” (Pavić 1988: 34); tršćanski Riznići su novcem zarađenimu snabdevanju južne ruske armije pomagali srpsku revoluciju iz 1804. godine (58); vizantijsko pojanjeje “bolje i starije od Baha” (98); Srbi su “još u XVIII veku govorili da rasuti kao Jevreji žive” (122);Olga će svoje nerođene čukununučiće radije prodati Atanasiju nego Arapima, koji “kupuju Zapad”(127); istambulska Sveta Sofija ne da se kopirati, tj. pretočiti u Plavu džamiju (219); “Ima na svetutakvih nesrećnih područja, gde postoje opšta i stolećima uvrežena uverenja (proverena bezbroj putau stvarnosti) da se ništa stečeno ne može dugo zadržati i uživati (...). Tu se jednom teško i krvavostečene stvari gube i arče lako i nemilice, i ništa se ne čuva za sutra onako kako sve čuvaju velikii narodi moćne države (...)” (256) - zar nismo već navikli da se ovako govori o Srbiji i Srbima; tu jei veoma provokativan motiv iznajmiljivanja unapred i izrabljivanja čitavih generacija i njihovogživotnog prostora (258 i dalje), odnosno ubijanja i prodaje dece “u ime nekih viših razloga” (322).

No, svakako je za svrhe ovoga rada najznačajnija Atanasijeva opsednutost rezidencijama JosipaBroza Tita. On je u svoje beležnice unosio sve važne podatke o Titovim “nastanbama, rezidencijama,kućama i letnjikovcima” (49), napomene o njegovim životnim navikama (131), a raznim čajevimaoslikavao predele sa tim građevinama (50): “Plavinac”, na Dunavu kod Smedereva (51), Brioni (132),Beli dvor (273). Kraj svoga života Atanasije Razin posvetio je čudačkom zidanju američkih replikaPlavinca (na reci Potomak), Brionskih ostrva (na Malim Antilima) i Belog dvora (u Vašingtonu),njihovom uređivanju po ugledu na Brozove rezidencije, i pokušaju brozovskoga načina življenja. (351i dalje)

Ovaj se lajt-motiv može tumačiti na mnogo različitih načina. Jedna od mogućnosti podarenanam je u Razinovoj napomeni uz novinsku fotografiju Belog dvora, kojom objašnjava da je zgrada saokolinom pripadala dinastiji Karađorđevića. (277) Odmah zatim, još jedna mogućnost, ovoga putau formi piščevog tumačenja Razinovog crteža ušća Save u Dunav, pod Beogradom - naslikanog čajemod kukute. Naime, pisac veli da je prizor gotovo pregrađen nekim nevidljivim zidom, iza kojeg sevoda pretvara u kopno, kopno u vodu, zemlja u nebo i nebo u zemlju: “Iza te nevidljive prepreke


Beograd više nije Beograd, a Dunav nije reka. Jedna ptica, u brzom letu i žudnji za slobodom, udarilaje u tu prepreku, kao što ptice uhvaćene u sobu udaraju u prozor ili u staklo slike iza kojeg je predeonaslikan čajem, i razbijaju ga. Tako isto udarila je i ptica na Razinovoj slici u tu nevidljivu prepreku,razbila je i proletela kroz nju. Ali se ne zna da li se domogla slobode, jer izašla je na drugu stranukrvava i njena krv teče niz onu drugu, spoljnu stranu pregrade kao niz staklo, dok ona raščupanih krilapokušava da s one strane uhvati vetar”. (278/279)

Moglo bi izgledati da Pavić ima u vidu staljinsko-brozovsko utamničenje Beograda i Srbije,i neizvesni pokušaj oslobođenja. No, da li zaista tako stvari stoje, zavisi od tipa tumačenja ove visokotransformisane građe. Pavić je građu svoga romana razložio po modelu rešavanja ukrštenih reči (jer“svaka priča se služi ukrštanjem reči”, str. 10),85 a čitaoca i ovog puta izbacio iz iluzije distanciranoguživljavanja i uvukao u zamku učestvovanja. (v. 164-173, 345-347, 371-375)

2.8. Dušan Kovačević: Balkanski špijun (i druge drame)

S obzirom da je reč o dramama, koje uostalom ne potvrđuju tezu o nacionalizmu u srpskojknjiževnosti, neću se držati uobičajene razdeobe građe. Ovde sledi samo opis sižea i osnovnih motiva,a kratak zaključak o dokumentnom smislu ovih dela uključen je u poglavlje o njihovom pretpostavljendelovanju.

2.8.1. Maratonci trče počasni krug (desni profil Beograda) (1972) - groteskna tragikomedijao morbidnoj porodici Topalović, čiji se muški članovi (koji ubijaju svoje žene i ljubavnice) iz šestkoegzistirajućih generacija bave prodajom iskopanih i repariranih mrtvačkih sanduka, i koji saustoličenjem najmlađega člana na čelo firme - konačno iniciranog u porodicu ubistvom devojke -proslavljaju izgledni “veliki svetski posao” sahranjivanja (Kovačević 1988: 73) u svetu sveperspektivnije smrti. Ova globalna metafora izopačenosti i kolektivne nekrofilije začinjena je, izmeđuostalog, sporadičnim žaokama na račun onovremenog političkog i ekonomskog stanja u Jugoslavijii odgovarajućih političkih akcija. Na primer, pominju se dugovi federacije (Kovačević 1988: 12),1948. godina (63)... U jednom trenutku, ogorčen na televizijskog kamermana koji ne zumira grudifolklornih igračica, već šeta po “opancima i šajkačama”, Milutin veli: “Sigurno neki nacionalistai šovinista...” (13). To dovoljno ilustruje osnovni nalaz da je Kovačević potpuno iznad nacionalnihmitova i strasti, i da se on ozbiljno poigrava sa središnim kolektivnim manama.

2.8.2. Radovan Treći (bolna komedija o samoizdaji) (1973) - takođe groteskna tragikomedijao gorštaku nesrećno nastanjenom u Gradu, u koji je preneo svoje navike iz Zavičaja, i prerastaou uzornog malograđanina. Sukobljen sa svojim bivšim saplemenicima, komšijama, i opsednut svojimmalim ratom, on konačno i sam, poput svih njegovih ukućana, izdaje svoj ratnički credo i “pobeđuje”prešavši na stanu jačega. I ovde se, pored urnebesnih skakanja sa dvanaestog sprata i identifikacije sajunakom televizijske šund-serije, sreću zajedljive reči na račun ondašnje političke akcije ekonomskestabilizacije, ali je motiv samoizdaje gromoglasnih i violentnih Zavičajaca središnje satirično mestoove žestoke drame (unekoliko omekšane kultnom verzijom pozorišne predstave). U svakom slučaju,standardni srpski lokal-patriot i nacionalist morao bi biti povređen ovom dramom.

2.8.3. Sabirni centar (1982) - u prepoznatljivom autorskom maniru sačinjena groteskna dramao smernom i entuzijastičnom profesoru u penziji Mihajlu Pavloviću, koji je tek nakon smrti,u razgovoru sa pokojnicima iz svoje sredine, koje zatiče u onostranom “sabirnom centru”, i koji su mupoverili svoje muke i razloge nespokoja, saznao s kakvim je “razbojnicima”, “lopužama”i “pokvarenjacima” živeo (Kovačević 1988: 213); vraćen iz kliničke smrti, među žive bližnje,saopštava im svoja sumorna saznanja, i razočaran zbog omalovažavanja i upropašćavanja svogživotnog projekta, Zavičajnog muzeja i iskopanog arheološkog blaga, zbog besmislene smrti jošjednog razočaranog entuzijaste, i zbog sveopšte gramzivosti i licemerja, ponovo napušta svet živih.I ovde ima aluzija i invektiva na račun naše socijalističke sudbine: nacionalizacije, straha od vlasti

85 “A pisac uvek boluje od iste bolesti, od bolesti da ukršta reči. Da od jednog jezika u svojim ustima gradi dva.Šta je u stvari jedna knjiga, do zbirka dobro ukrštenih reči?” (161)


i autocenzure itd. No, ovo je drama o našim, srpskim slabostima, moralnim naprslinama i posrnućima,još jedan obračun sa sopstvenim nacionalnim i društvenim okruženjem.

2.8.4. Balkanski špijun (1983) - drama (tragikomedija) o kolektivnoj paranoji i ksenofobiji,otelovljenoj u Iliji Čvoroviću, ideološkom invalidu, staljinisti, koji je - nakon rata i informbirovskogrobijanja - svoju pritajenu mržnju, strah, podozrivost i disciplinovanu pravovernost sažeo u ubitačnusumnju prema svom podstanaru, neuspelom pesniku i uspešnom krojaču, povratniku iz Francuske.Naime, podstaknuti jednim policijskim “informativnim razgovorom” o delatnosti podstanara,progonjena zver i čudovište iznuđene lojalnosti i udvorištva bude se u Iliji, pa on u nevinomi zatečenom vrednom radniku, koji se suočio sa birokratskom inertnošću i samovoljom pri pokušajuda uloži zarađen novac u sopstvenu radnju, vidi neprijatelja naroda i države; počinje da ga prati,špijunira, denuncira, naoružava se, i samoinicijativno plete grotesknu antišpijunsku konspirativnumrežu, u koju uvlači svoga brata-blizanca, surovog istomišljenika i takođe Golootočanina, i svojunaivnu, brižnu i životom unezverenu suprugu; Ilija širi spisak sumnjivih na sve podstanaroveprijatelje, poznanike i poslovne partnere, da bi, uveren kako će i sam biti likvidiran, konačno doživeosrčani udar ne ostvarivši svoju suludu nameru da se definitivno obračuna sa izmišljenim agentomCIA-e i “zlikovcem”, i oduži dužnost budnog čuvara svog naroda, države i, pre svega, svojihnemilosrdnih gospodara. Ova drama je briljantan očajnički udarac jednom ideološki izopačenomrežimu i opomena jednom izludelom narodu, u kojem se nikad ne zna ko će i kada ponovo iz potajeizvaditi svoju staljinsku ikonu.

2.8.5. Sveti Georgije ubiva aždahu (adaptacija nenapisanog romana) (1984), po svemu sudećii jeste adaptacija nenapisanog romana, a ne drama u standardnom književno-teorijskom i teatarskomsmislu reči, ali je svakako drama unesrećenoga naroda (data kroz lične i porodične drame) jednogaposavskog pograničnog sela na početku Prvoga svetskog rata. Od države zaboravljeni ratni invalidi izbalkanskih ratova i bogalji (“osakaćeni u tek minulim balkanskim ratovima ili rođenjem obeleženi”)provode svoje švercerske i apatične dane u mehani, koja je centar svih seoskih zbivanja i pričai refleks svih ondašnjih velikosvetskih pomeranja; nakon prvih stravičnih sudara srpske i austrijskevojske na Ceru, oni po kazni - zbog tradicionalnog vršljanja “ratnoga škarta” po imovini i brakovimamobilisanih - bivaju dovedeni kao pomoć ljubomorom demoralisanim a bitkama već prepolovljenimprvopozivcima. Autor je unekoliko olakšao posao tumačenja uzimajući za moto Andrićeve misli (izZnakova pored puta) o gorkome i pustome životu “ovoga naroda” koji prolazi u sviknutompodnošenju nepravdi, roptanju zbog njih i povremenim pobunama, neosetljiv za sve drugo: “Ponekadse čovek - veli Andrić - pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikadviše neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini”.

Drama je zanimljiva za svrhe ovoga rada utoliko što se u njoj, osim univerzalnih temaiskonskoga zla, provlače i motivi srpske nacionalne sudbine u suočenju sa “velikim” pan-južnoslovenskim i “malim” nacionalnim, odnosno lokal-patriotskim i atarskim idejama, ideje velikogaangažovanja i ideje maloga, jedinoga, mirnoga života. U tekstu drame drugi narodi retko se spominju:Turci u kontekstu Prvoga balkanskog rata (uvek skloni podmukloj prevari - 339-340), Bugariu kontekstu Drugoga balkanskog rata, a Austrijanci, naravno, u vezi sa upravo otpočetim Prvimsvetskim ratom (surovi, naročito u kaznenim ofanzivama i u porazu i povlačenju - 376). Kakav suSrbi narod? Narod koji najboljima ostavlja u amanet gusle (347), ali i narod koji pamti imena svojih“uskoka, arambaša i ajduka”, a ne imena “učenih ljudi”, pa ih i ima onoliko koliko ih pamti i poštuje(po rečima doktora Konstantina, Grka, humanitarca i prijatelja - 340); narod u kojem uvek imadoušnika i dostavljača (343, 346); narod koji je u civilizacijskom mraku, gde se - ironično veli stariAleksa Vuković - lakše umire (310); najzad, narod koji najviše psuje svetinje: “Čemu se može nadatinarod kome su obične, svakodnevne psovke: Sunce, Bog, hleb i majka...” (opet Aleksa - 310). Tajnarod se nada da će ga izbaviti Sveti Georgije, koji se zakratko pojavljuje usred najstrašnijega ratnogaognja, dajući snagu srpskim borcima da istraju u ratnome paklu (316, 376), i koji će kad-tad ubitiaždaju i spasti nas zla (358), ili nam pomoći da svi zajedno ubijemo (austrougarsku) aždaju (374).

Takav narod podeljen je u pogledu vizija svoga povesnoga izbavljenja, i on ima u dramiodgovarajuće zagovornike socijalističkih, slovenskih ideja (učitelj Mićun), nepokolebljive patriotske


borce (poručnik Tasić), i ogorčene protivnike srpske navade da igraju uloge koje pripadaju velikimi povesno moćnim narodima, odnosno da vazda trče pred istorijsku rudu (Aleksa Vuković, NinkoBelotić, tetka Slavka). Učitelj Mićun blagosilja sarajevske atentatore, čije delo označava početaksuprotstavljanja “monarhističkom zlu i tiraniji” (322), njemu je jasan smisao rata (349) što započinjeu Bosni gde se sve srpsko progoni i zabranjuje (327). No, i on sam, posle odlaska ratnika, pritisnutstrašnim pitanjem ko će se živ vratiti sa Drine i Cera, veli: “Moji đaci završavaju školu za mrtve...Učitelj mrtvih”. (356) Poručik Tasić, častan, odan i hrabar ratnik, tipičan je (idealizovani) predstavniksrpskog oficira; on ne priznaje povlačenje (360), niti komandu “Juriš, braćo!”, no samo komandu “Zamnom, braćo” (359), ne priznaje, doduše, ni međunarodne konvencije o zarobljenicima (361), nepriznaje ratničku ljubomornu zabrinutost za sopstvene žene pored uzvišenoga državnog razloga (364-365), a u maniru majora Gavrilovića veli svojim vojnicima da su od kuće pošli mrtvi i da nemaju štada izgube, jer se ne bore za sebe, već za zemlju svojih otaca i svojih sinova (360). Tetka Slavka,ženski brižno, na saznanje o sarajevskom atentatu priseća se upravo da donedavno u čitavom Šapcunije bilo moguće naći crninu za barjake (334), pita da li bi se Srbija mogla pročuti i po živima, a nesamo po mrtvima (335), i da li je uopšte “ceo narod spreman za novi rat” koji se najavljuje izizvikivanja imena Gavrila Principa (337). Ogorčeni protivnik novoga rata je Ninko, koji je doživeotursku pretvornu predaju i u artiljerijskom udaru izgubio nogu, a video i svetoga Georgija u tomgrotlu. On još povodom sarajevskoga atentata nezadovoljno pita zašto prestolonaslednika nije ubiopripadnik nekoga drugog od “stotinu porobljenih naroda” (328), a učitelju Mićunu besno odgovara damu nije stalo do Slovena i “porobljene braće”, koji bi mogli nešto i sami da porade na sopstvenomoslobađanju, umesto što on zatire sopstvenu kuću zarad njihove slobode i trpi više nego oni sami(349).86 Inače, on - kao ratni invalid - nema visoko mišljenje ni o srpskim vladama, koje po ratovimasatiru sopstveni narod, ali nastavljaju da ga uništavaju i onda kada se neprijatelj povuče: “Srbijadobija ratove - a narod ih gubi”. (342) Dakle, naspram učiteljeve prosvetiteljske “revolucionarnosti”i riskantnoga zaletanja za ideje, stoje jedna trezvena žena, jedan ratni invalid, jedan zabrinuti ratniki stari Aleksa Vuković. A, s obzirom da je izgovaranje smirene životne mudrosti i kondenzovanogistorijskog iskustva povereno Aleksi Vukoviću, moglo bi se pretpostaviti da njegova reč predstavljasredište oko kojeg autor okuplja i druge zagovornike životnoga realizma i opreznosti. To što Aleksamisli kako je bilo bolje da su se đaci (atentatori i oni koji ih podržavaju) dokopali škole, pametii znanja pre nego oružja (322), nije prosto staračka filosofema, već gorko životno iskustvo čoveka kojije ratovao i gubio najbliže u ratovima, i koji nije doživeo da se u Srbiji susretnu sloboda i život:“Kako se rodi, znaš da će negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo živi bez slobode ili imamoslobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi - sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno”.(317)

2.9. Živojin Pavlović: Zadah tela (1982)

1. Roman Živojina Pavlovića Zadah tela jeste priča o porodici Sime Prvanovića i njegove ženeEržebet, i o porodicama njihovih sinova; u stvari, to je splet priča o porodičnim dramama, strastimai životnim lutanjima, sudbinama pojedinaca i njihovom preplitanju: razvodi, preljube, porivi, moralnaposrnuća i moralna patnja, prihvatanje odnosno neprihvatanje sumorne svakodnevice i bedekonformizma.

2.1. U centru svih ovih životnih priča je sudar patrijarhalnih nastojanja na očuvanju porodicei individualnih centrifugalnih strasti, sudar heteronomije dužnosti i heteronomije nagona. Eržebet jetradicionalni stub porodice, središte životnoga realizma; Sima - pronalazač-zanesenjak, koji čitavživot posvećuje beizglednom projektu i netipičnoj ljubavi; Šanji - uspešan poslovni čovek,nezadovoljan bračnom i porodičnom redovnošću ali i vanbračnim ekscesom; Borivoje - jedan odbezbrojnih običnih mučenika koji bezuspešno krpi svoju pocepanu porodicu; Adam - gorki gubitnik

86 Nije Ninko jedini nosilac takvoga mišljenja o primatu kuće nad državom. I Mikan Besni, koji je sa frontaorganizovao skupljanje potpisa za mobilisanje bogalja, veli oficirima da on na borbenom položaju brani svojukuću u selu: “Za zemlju ste uvek imali razumevanja, za moju kuću - nikada. A meni su moja kuća, moja žena imoja deca preči od cele zemlje. Bez njih - sve su mi zemlje iste!” (372)


koji životnu neispunjenost pokušava da nadoknadi sticanjem; Velimir - nesrećni kapetan bračneplovidbe i neprekidnog pijanstva; Dušica - nesrećna Samarićanka zavetovana neuzvraćenojsestrinskoj brizi i ljubavi i, potom, ljubavi prema Bogu; Slavoljub - pobunjeni slabić koji životnunesigurnost prepokriva zavodljivošću iznenada otkrivene seksualne pervertiranosti...

Izražajni smisao ove knjige najavljen nam je i naslovom: život se neizbežno vrti oko nagona,strasti, suzbijane i rasprsnute putenosti, oko jedre ili gnjile telesine (često odvojene od stvarne,duševne i duhovne osobe) i njenog zadaha: zadah tela ljubavnice (26), vonj ženina pazuha (36), zadahznojavog tela (44, 60, 62, 200), smrad utrobe (82) i telesnih otvora i izlučevina (264, 265). Otrovnivonj tela je, poručuje autor (na Slavoljubova blasfemična i koprolalična usta), “jedina naša istina”.(260) O telesnost se razbijaju sva naša plemenita duševna i duhovna stremljenja. I alpski glečer,daleki simbol visine, sjaja i čistote, izbliza razočarava - pun crva, poput lešine. (240)

2.2. No, u životnim nedaćama i posrnućima gotovo svih junaka i anti-junaka ove knjige skrivase i njihova potisnuta, mučna borba oko pronalaženja životnoga smisla. Šanjiju, kome se porodicaraspada, otvara se to ključno pitanje: “I tad mi se prvi put pred očima raspuknu pitanje: znaš li ti,Šanji, kuda te život, kojim sad živiš, vodi? Šta hoćeš? Kuda srljaš?” (Pavlović 1982: 106) Naravno,on ne vidi izlaz iz svoje životne zalutalosti. Borivoje, takođe u porodičnom rasulu, uviđa da tek kadmu se u životu dogodi nevolja može da shvati šta se oko njega zbiva (118), i pita se kad su popustilitemelji njegove životne zgrade: “Dođe dan kad se zapitaš koji li si ti čovek, kakav li si, i kud li sinavro ko june - e, to se i men desilo”. (132) Zgađena nad ljudima i nad porodičnom truleži, Dušicasmisao svoga sumornoga života pronalazi u Svevišnjem i u okrilju Crkve. Amoralni Slavoljub,naravno, odbija mogućnost smisaonoga života: “Ali svi se oni i dalje hvataju za smisao kao davljenikza slamku, i plutaju u bunilu držeći se iluzije, tog pojasa za spasavanje...” (253). Najzad, i Sima uviđakako varljiva životna nada često čini da čovek propusti da na vreme zastane u akciji i zapita seo smislu svoga života: “... nikako da se skrasim! Šta da mu radiš, ženo moja, na porazi nikad nemabroja. I sve se nadaš da će da uspeš, sem ako ne budeš rđave sreće; ako ti bog pomoći neće, pa jednogdana iznenada crkneš. I nemaš kad ni da se zapitaš: u šta ti, Simo, projde vek? (...) I - šta ostavi izasebe da na druge govori o tebe”. (304)

Tako nam se u delu dokumentuje pogled na sopstveni život težaka, radnika i neradnika, kojinemaju globalnu viziju sveta, i čije pitanje o smislu, ako i nadilazi personalni nivo, završava na nivouprimarnih grupa. S druge strane, možda je u pitanju pogled na svet “nominalistički” orijentisanogintelektualca koji ne priznaje ulogu “univerzalija” (poput nacije, klase, ideologije, otadžbine,istorije...) u životu pojedinca. Pogledajmo šta se konkretno zbiva sa ovim univerzalijamau Pavlovićevom romanu.

2.2.1 Deca Srbina Sime i Mađarice Eržebet jesu “mešanci” u nacionalnom pogledu; Dušica,koja pribežište traži u katoličkoj crkvi, ćerka je oca katolika i majke pravoslavke (očuh pravoslavac),a vaspitavala ju je i jedna Slovenka; Srbin Slavoljub ženi se Turkinjom, kum mu je Slovenac, a sinudaje ime Janez; folklorno se izmenjuju srpske i mađarske izreke i pesme.

Doduše, Slavoljubovu Zulejhu Dušica naziva “bjelosvetskom Anadolkinjom” (192), Slavoljub“racionalnom turskom kujom” (288), Sima “belosvetskom Turkinjom” (306), a njenu decu iz prvogsbraka “Turčićima” (303, 305); Slavoljub se zavitlava sa Zulejhinim otomanskim poreklom, a njenoočajanje zbog kratkoga ali tegobnoga boravka u Slavoljubovom zavičaju, kod obesne svekrve, zluradonaziva malom osvetom za petsto godina srpskoga robovanja. (294, 296) Ima tu jeftinih stereotipao turskom, ali i grčkom i spskom, gastarbarterskom “šljamu” (178), o bosanskom žargonu (291),urođenoj potčinjenosti Turkinje (295), sunećenju (264), ali i o civilizacijskoj prednosti muslimanskogtoaletnog pranja (265), sve uz dosta sarkazma i ironije.

Što se Jugoslavije tiče, ona uglavnom autoru služi za posprdno poigravanje. Pijanci u vozu i nagrotesknoj istočno-srbijanskoj Slavoljubovoj svadbi u Sloveniji pevaju (“urlaju”) šund-hitJugoslavijo; Slavoljub se takođe sprda sa činjenicom da je, zahvaljujući poznavanju starih pesamamnogobrojnih jugoslovenskih naroda i narodnosti, profitirao u Nemačkoj od njihove “tuge za Jugom”.(273)


No, najviše je izrugivanja na račun komunističkog ustrojstva Jugoslavije, u kojem je“konstruktivna” kritika, veli Slavoljub, u stvari služila očuvanju postojećeg “u najlepšem od svihsvetova”. (254-255) On tera šegu sa svojim pohađanjem partijske škole, gde je boravio sa mladimkomunističkim karijeristima (261 i dalje), koji su se učili samoupravljanju i budućem državnomrukovođenju (264). Najzad, tu je i sumorna slika slovenačkog industrijskog grada u čijim čatrljamai barakama živi bedni “socijalistički proletarijat” poreklom iz Bosne, sa Kosova i iz Makedonije.(297) I, inače, životi svih likova ovoga romana odigravaju se u turobnoj stvarnosti “socijalističke”Jugoslavije.

No, u svakom slučaju, u ovome romanu niko nije stradao zbog svoje nacionalne pripadnosti,niti mu je život bitno usmeren i determinisan činjenicama nacionalnog porekla. U pitanju je jedantipično radnički izmešani svet, koji ako trpi onda trpi zbog svoje lične životne (ekonomske, bračne,porodične, profesionalne...) pozicije. Jugoslavija je geografski, administrativni i ekonomski prostorromana, ali njena prošlost i budućnost nisu posebna tema; komunizam jeste ojadio neke likoveromana nacionalizacijom i informbiroovskim logorima, ali nije posebno tematizovan kao zla srpskasudbina.

3. Roman je sačinjen od životnih ispovesti (epistolarnih, telefonskih, neposrednih...), i u osnovije realistički; životne sudbine ispričane su odgovarajućim, živopisnim narečjem. Ali njegovnajkarakterističniji formelni momenat jeste - izraziti naturalizam, koji se meni često činio literarnonemotivisanim. Taj surovi naturalizam posebno je izražen u opisima seksualnih činovai u egzemplifikacijama globalne metafore romana: telesnog zadaha. Ako je realizam, kako njegoviteoretičari smatraju, predstavljanje tipičnih likova u tipičnim okolnostima, uz shvatanje realnog kaoopšteg i “umnog”, onda je sasvim razumljiva glavna uloga raznih opštosti u realističkim delima, pai uloga nacije, na primer. Utoliko je naturalizam, kao dominacija pojedinačnog, jedinstvenogi neponovljovog, istovremeno i odsustvo opštosti, posebno onih koje se predstavljaju kao umnost; jer,u svakodnevnoj individualnoj zalutalosti, pored telesnosti, kao jedinog uporišta i orijentira, i nemanaprosto nikakve umnosti.

2.10. Slobodan Selenić: Očevi i oci (1985)

1. Roman o Srbinu Stevanu Medakoviću koji se, nekoliko godina posle Prvoga svetskog rata,na jednogodišnjim studijama u Engleskoj zaljubljuje u zagonetnu Engleskinju, Elizabet, dovodi jeu Beograd i ženi se njome; nakon doktoriranja, počinje da teče univerzitetsku karijeru, i doživljavaprva razočaravajuća poltitička iskustva. U vrtlogu Drugoga svetskog rata, građanski orijentisaniStevan, gubi (najpre, u ideološkom i porodičnom smislu) sina jedinca, koji - opterećen svojimrazličitim poreklom, likom, vaspitanjem i obrazovanjem - u nastojanju da se izjednači sa vršnjacima,tipičnim Srbima, sasvim neočekivano i ekscesno srlja u skojevsko-komunističku avanturu; potom gana klanici sremskog fronta i stvarno gubi, ne uspevši da sa njim ostvari pravi kontakt, toplinui istinsku bliskost. Sa sinovljevom smrću umiru i Stevan i Elizabeta, i žive mrtvi dvadeset godina,kada Stevanu polazi za rukom da svoj život, život svoje porodice i svoju životnu odgovornost dozoveu sećanje.

2. Ispod ove životne priče, autor nam podastire problem sudara kultura u zajedničkom životudvoje tipičnih predstavnika svojih nacija; načinje pitanje srpske obuzetosti politikom, jugoslovenskogkomunizma i sudbine Jugoslavije. Tu nam se otvara i smisao njegove kritičke vizije srpstvai njegovog razumevanja srpske kulturno-istorijske pozicije. Utoliko ovaj roman zahteva našupojačanu interpretativnu pažnju.

2.1. Najpre, reč o Srbima i srpstvu. Stevan je u Englesku došao 1924. godine, kao krutii ponosni predstavnik ubogoga, maloga, ali tada slavnog, slobodnog i na žrtvu spremnog ratničkognaroda, i odmah pao u oči svojom stranom kulturnom pojavom, utemeljnom na folklorno-epskome,kosovskome patrijarhalno-junačkom vaspitanju. Nakon prvobitne nelagodnosti u stranoj kulturi,postaje prkosno ponosan na svoju “neuku i zabitu”, poluorijentalnu zemlju, i na “moralnu, ljudskuuzvišenost” svoga gladnoga naroda nad “lagodnom mušičavošću” jedne stare i nehajne kulture. (47)


Posle prvog udara zaljubljenosti, potresa ga i činjenica da je Elizabet strankinja, i naprosto razaranjegovu “tvrdoglavu privrženost srpskoj patrijarhalnosti i (...) parohijalnosti”. (63)

Njegovo samoosvešćenje u pogledu bića sopstvene nacije proisteklo je ne samo izinterkulturalnog bračnoga iskustva, već i iz ličnoga, profesionalnog i političkog sazrevanja. StevanMedaković je uspeo da uspostavi kritičku distancu prema onome sopstvenom nekritičkom,“prirodnom stanju” nacionalne pripadnosti, i da prizna svojoj patriotskoj pristrasnosti da Srbi nisunajbolji ljudi na svetu, da manjak radinosti nije naličje njihove genijalnosti, a da murdarluk nijebistrina, da srpska “herojska priroda” ipak nije drugo do “rasipanje ljudskih života”... (126) Naravno,svest o stvarnim sposobnostima i postignućima srpskoga naroda nije ugušila njegov patriotizam; samoje od njega načinila patriotu koji oseća krivicu zbog takvoga stanja, ali koji istovremeno oseća i stid“izroda” zbog svoje nepristrasnosti. Srpstvo, shvata on, više nije ono što nam o njemu govori herojskaepika. U jugoslovenskom grotlu, Aleksandrova diktatura, uperena protiv hrvatskog autonomaštva,samo je uništila “srpski politički život” (u kojem nema dostojnoga predstavnika većine srpskognaroda), a prečanske Srbe odvela iz ljubavi prema majci-osloboditeljici u “ravnodušnost, pau nezadovoljstvo, konačno u zbunjenu mržnju prema Beogradu”, zbog upropašćene kulturnei crkveno-školske autonomije. (129) Stevan Medaković se pita šta se to dogodilo sa nekadašnjim“idealima nacionalne države, političkih prava, slobode, savesnog rodoljublja, žrtvovanja, pregalaštvakoji su činili veličinu i ugled predratne Srbije i koji su, eto, doveli i do stvaranja Jugoslavije?”. (128)Ukratko, daleko od “palanačkog kosmopolitizma” srpskih pariskih i bečkih đaka, koji preziru svesrpsko osim sebe samih, smatrao je da odgovorni intelektualac ne sme umišljati kako stoji iznadprizora sopstvene nacionalne bede. “Znao sam oduvek da je srpstvo moja sudbina, da su Srbi mojiočevi i oci kojih se čovek ne odriče ni kada su nakazni i zli, a nekmoli onda kada ih vidi jadnei duhovno potrebite”. (131) No, to ga ne sprečava da jasno uvidi “veliku nesaglasnot izmeđudruštvene kulture koju je proizveo srpski narod i patetičnih odlikovanja koja mu izdašno darujubranitelji njegove časti i budućnosti”. (131) A evo šta sve u svom narodu, zalepljenom za evropskodno, vidi i registruje jedan iskreni i nepristrasni patriota: rajetinski mentalitet, prezir prema radui jagma za lakim ćarom sa najmanje truda, potpuna izmeštenost pojedinaca i slojeva, sveopštiorijentalni nepotizam, društvena promocija i tiranija neobrazovanih i beskrupuloznih (132),neuljudnost (160), prezir prema sistematskom i organizovanom (intelektualnom) radu (178), olakoi pakosno kritizerstvo (179).

2.2. Pisac nam otvara poglede na Srbe i srpstvo iz ugla jedne Jevrejke, jedne Engleskinjei jednoga Engleza.

2.2.1.Sefardska srpska Jevrejka Rahela, udata za Engleza, svedoči o spremnosti svojihsunarodnika da mimikrijsku adaptaciju plate asimilacijom, obrazlaže prednosti prilagođavanjai objašnjava ih Stevanu, predstavniku neprilagodljivog naroda, koji - poput Njegoševoga Draška - svestrano smatra čudnim, grdnim, naopakim i bezbožnim. Naravno, to važi i za neprilagodljive Engleze,koje “zastupa” Elizabeta: “Različitost vam se čini kao izdaja i nedostojnost”. (73) Umesto maloverovatne prilagodljivosti, Rahela savetuje da Stevan dopusti Elizabeti da bude Engleskinja, i obrnuto.

2.2.2. Elizabeta je, nakon udaje, Srbe u Beogradu mogla doživeti samo onako kako oniizgledaju jednoj Engleskinji, i kako sebe retko kada vide. Nisu svi oni baš samo divlji i grubi, već imai onih koji su duboko pristojni (90). Ali, intelektualci su skloni da, uz ružicu, vazda “bistre politiku”(91). Nađe se tu i jedan zadrti antropolog, Ličanin, zastupnik antropometrijske teze o rasnoj prednostigenijalnih Slovena, Srba (i Hrvata), nad Englezima i ostalima; tu je i jedan intelektualac zagonetne,samo Srbima shvatljive profesije: “kulturni radnik”, odnosno “socijalni ideolog i narodni prosvetitelj”.(93) Naravno, ona sve to zatiče usred poluorijentalnog Beograda, prepunog ubogih ratnih invalida,surovih kočijaša, besposlenih mladića koji sede i pljuckaju unaokolo, obesnih činovnika i primitivnihposlužitelja, Beograda čije su kuće čiste, ali koji je sam prljav, čiji su meštani “komunalno nesvesni”i bez odgovarajuće urbane discipline: “Srbin je, sa nekim izuzetkom, rdžav gradžanin”. (97) Srpska jeosobina da se uvek hoće više nego što se može, a da se stvarno nikada ne dovrši ono što se mora.(182)


2.2.3. Patrik Voker, službenik Engleskog poslanstva, u pokušaju da razume Srbe, nalazi nizsuprotstavljenih osobina: “nepoštenje i tačnost, prostota i delikatnost, pohlepa i lepota” koegzistirajuu jednoj istoj osobi; srpski političar može istovremeno biti i veliki patriot i beozbzirni pljačkaš,brutalni mučitelj i milosrdni brižnik;87 seljačko poreklo većine stanovništva, i tursko ropstvo umestoindustrijske revolucije, učinili su da Srbima konvencije i uzusi urbanog života ostanu strani. (245)

2.3. Pogledajmo da li se kod Selenića mogu naći literarizovani nacionalni i etnički, istorijskistereotipi?

2.3.1 Englezi. Sticajem okolnosti, mladi, patrijarhalni Stevan isprva stiče utisako “rasprostranjenoj engleskoj nastranosti” - homosekusalnosti. (33) Rahela ističe da Englezi gajesvojevrstan prezir prema strancima, i da je biti stranac u Engleskoj “jedan od samo nekolikoneoprostivih grehova”. (77) Sama Elizabeta, pak, smatra da srpska obuzetost politikom, javnimstvarima može ukazivati i na hvalevrednu sklonost ka menjanju zatečenog, što je prednost u odnosuna tipični engleski egoizam, prikriven navodnim nezainteresovanošću i maskom noblesa. Ona teškopodnosi srpsku grubost, a pati i sama nevolje svoga sina koga Srpčići zadirkuju zbog riđe kosei “engleskog” ponašanja, zbog činjenice da “nema veče uvrede nego biti Englez. Medžu Srbčičima”.(188) Ali, da nije u pitanju neka specifična osetljivost na ono englesko, svedoči i njeno razumevanjesituacije: “Deca surovo kažnjavaju svaku različitost, ne trpe nikog ko je izuzetan.” (184). U svakomslučaju, Elizabeta uživa u mogućnosti da sa Patrikom Vokerom ne samo razgovara na svommaternjem jeziku, već i da sa nekim bude ono što jeste - Engleskinja, koja shvata da je izvesnanepremostiva distanca između nje i Stevana možda ukorenjena u tome što su njih dvoje “u drugimzemljama rasli”. (250) Slomljen sinovljevim odlaskom na front, a pre svega saznanjem da su njihdvojica ostali jedan drugome stranci, Stevan se pita: “Da li je nit našu porodičnu, kroz mutna turskai austrijska vremena prodenutu, rđa engleska na jednom mestu razjela i prekinula? Da li srpska soi engleska baza pomešani kiselinu otrovnu proizvode?” (275) No, njegova dalja pitanja ipak sunačelne prirode: da li je čovekovo društveno ponašanje uslovljeno nasleđem ili vaspitanjem, da li seova dva uticaja mogu sukobljavati i nekad proizvoditi bastarde a nekad imati oplemenjujuće dejstvo?

2.3.2. Hrvate je, za Stevana Medakovića, u Jugoslaviji zanimalo samo to kako da se iz njeizdvoje i postanu nezavisna Hrvatska; stoga oni i nisu zainteresovani za njenu odbranu u Drugomesvetskom ratu. Stevan se čudi zbog toga što je hrvatski federalizam uvek žestio srpske monarhiste.(123) I premda je hrvatsko pitanje poput vazda povišene temperature grudobolnika, Hrvati su se moglipridobiti - seća se on stava profesora Slobodana Jovanovića - sa manje ustupaka nego što se oni čineSlovencima. (107) Prve dve godine okupacije on pamti, između ostalog, i po strašnim vestima rođakao “ustaškim pokoljima”. Ustaški zločini pominju se samo još jednom, iz usta partizanke Savine. (235)Nema u tim pominjanjima izjednačavanja ustaša i Hrvata, niti pak neke osvetoljubive strasti.

2.3.3. Jevrejima se, na usta Rahele, pripisuje urođeno saznanje o tome da su Drugi, koji - zarazliku od samozaljubljenih, pobedničkih i većinskih Engleza i Srba - mogu postati ti Drugi,žrtvovanjem jezika i običaja, i opet ostati Drugi, mimikrijom koju ona vidi kao neku vrstu istorijskistečene prednosti. (72)

2.3.4. Turci se pominju u Stevanovom objašnjenju srpskoga gnušanja nad homoseksualnošću(izazvanog i turskom nastranom sklonošću ka sodomiji, 32), i u njegovom izveštaju o očevomzaziranja od svega turskoga što je još preostalo u navikama i mišljenju Srba (39).

2.4. Jedan od važnih lajt-motiva Selenićevog romana jeste politika: Srbi i politika, Jugoslavija,četnici-partizani, komunizam-građansko društvo.

87 Rebeka Vest piše nešto slično: ”Sećam se kako su mi Englezi koji su živeli na Balkanu pričali o nepoštenju ičasti, o grubosti i delikatnosti, o škrtosti i darežljivosti koji mogu da postoje u jednom istom čoveku, održavnicima koji su kao veliki rodoljubi bili spremni na pronevere, i to oboje praktikovali u istom dahu istogadana, o brutalnosti mučenja i krvoprolića koji bi se iznenada prometnuli u najnežnije milosrđe«. (Vest 1989:202)


2.4.1. Prva iskustva Stevana Medakovića sa srpskom politikom obeležena su gađenjem,i naknadnim prezirom koji je delio sa svojim profesorom Slobodanom Jovanovićem. Ali, on je shvatioda je u Srba gotovo nemoguće ostati “nedirnut politikom”. Bez obzira što je srpska politizovanostneka vrsta narkomanije, što nije zalaganje za racionalno i pravedno uređivanje i usklađivanje interesa,već prosto “istočno-vizantijska” želja za vlašću, strančaranjem i ličnim isticanjem, Stevan nije uspeoda samo misli o politici a istovremeno ostane na tako željenom “gospodstvenom odaljenju” od nje.(108) Uvučen, kao mladi stručnjak, u akademsku raspravu a potom i u rešavanje jednog ustavnogproblema nasleđivanja u Kraljevini Jugoslaviji, Stevan je postao deo opasne dinastičke igrei nadmetanja lukavih i bezobzirnih političara i politikanata. Zastrašen od politike kao “oblika srpskogživljenja”, Stevan je ipak morao uvideti svu težinu zablude “da se bekstvom iz politike čovek u Srbijiod politike može i spasiti”. (123) Zgrožen nad boljševičkom bezobzirnošću srpskih komunista, Stevanje postao sklon da njihovo shvatanje politike smatra nečin neprirodnim u tkivu srpskoga naroda. Ipakje, uz Elizabetinu pomoć, morao da se vrati svome temeljnom uverenju o kontinuitetu srpskeneregularne, divlje i nesolidne političke tradicije; izvesna razlika možda je ipak u tome što se je prerata još i nekako moglo kloniti od politike i time skloniti od udara politike (mada ne i od njenogasveprožimajućeg delovanja), dok je posle rata, sa komunistima, ona “nezvana ušla u kuću”, kako veliElizabeta. (258)

2.4.2. Inače, smatrao je da je prva Jugoslavija počivala na srpskoj centralističkoj i hrvatskojfederalističkoj ideji - dvema “prirodnim” i istorijski legitimnim težnjama. Budući da, takve kakve su,nisu mogle opstati istovremeno, nadvladala je centralistička opcija; ta centralistička državnaorganizacija je Hrvate sve više gurala u separatizam, kojim su Srbi, paradoksalno, hranili svoj “bahatipijemontizam”. (124) Nivoom svoje “društvene kulture” iz prve polovine 20. veka Srbi nikako nisumogli osvojiti simpatije drugih, pa ni simpatije sopstvenih prvaka. Uprkos “društvenom sitničarstvu”i “tesnogrudosti”, Zagreb ima svojih socijalno-urbanih prednosti, pa Beograd, kao nosilac “nižecivilizacije”, ne može biti “uzor” i “hegemon” više civilizacije - osim silom. Politički ideali Srbije suistruleli ne zbog ujedinjenja ili zbog Hrvata, već stoga što je srpski pijemontizam nadrastao“civilizatorske moći” Srbije, koja jeste progutala Hrvatsku i Sloveniju, ali “nije bila kadra svariti ih”.(133-134) Stoga su Slovenija i Hrvatska iz svoje potlačenosti u Jugoslaviji “izašle moćnije negoikada”, dok je Srbija izašla “rasturena”. (134) Stevan izvlači zaključak da je politika Srbima samoalibi za nacionalnu nesposobnost i civilizacijsku nedozrelost, da Srbija mora prekinuti pupčanu vrpcusa Orijentom i da se mora približiti Evropi, jer samo tako - zajedno sa Hrvatima i ostalimseverozapadnim susedima - “mi ozbiljan narod i zemlja postati možemo”. (134)

2.4.3. Naviknuti na takav evropski odnos prema politici, Srbi su se suočili i sa komunizmom.Šta u tom pogledu sugeriše i nagoveštava Selenićev roman? Građanski intelektualac StevanMedaković gleda na levičarsku avanturu svoga sina sa nadmoćnim razumevanjem, kao na uobičajenudečju bolest, pre svega stoga što je “duboko verovao da komunizam ne može nikako pustiti dubljegkorena u našem narodu” (200), da se radi o “revolucionarnom snobizmu dedinjske omladine”, tj.o svojevrsnom idejnom pomodnom uvozu pristiglom - poput raznih umetničkih izama - “u našuilirsko-stočarsku postojbinu”. (200) I, tu počinje njegovo određivanje prema komunistima, na osnovuiskustva koje je imao sa nekim takvim “montanjarima”. To su prerušeni patrijarhalci, demagozinegativne energije, sektaši, dinarski osetljivi i osvetoljubivi ortodoksni levičari u marksističkojkošuljici. Iznad svega, oni su, u osnovi ekstremni asocijalni izdanci već tipične srpske mane -zakržljalosti “istinskog socijalnog organa u čoveku”. (202-203) Odolevajući dugo i ne verujućiu srpsku politiku i Srbe kao političare, ipak je, zbog sina, i sam uleteo u veliku ujdurmu “posleratnogutemeljenja tiranije”. (209) Počeo je, kao ugledni pravnik, da služi novoj komunističkoj vlasti, kojojje krivično zakonodavstvo bilo potrebno - po boljševičkom modelu - samo “da bi štitilo njihovu vlast”i za proganjanje političkih neistomišljenika, za pribavljanje pravnoga ruha otvorenom teroru nadpolitičkim protivnicima. (214) Njegov zadatak, da tiraniji daje “privid zakonitosti” i da svevlašćepredstavi u “liberalnoj oblandi parlamentarne demokratije”, bio je unekoliko olakšan jalovošćuopozicije: “Još jednom se na moje oči potvrđivalo pravilo da je u srpskoj vlasti nesolidnost vlastisrazmerna nesolidnosti njene opozicije”. (216) Selenić slika bahate i nadmoćne komunističke liderena slavi staroga Jaše Prodanovića, trofejnog i “paradnog ukrasa u njihovom ikonostasu” (221), gde


Stevan definitivno uviđa da su oni, građanski intelektualci i političari, samo ponižene i ceremonijalnevodonoše komunistima, makijavelistima “koji u času zakletve znaju da će je koliko sutra prekršiti”.(225) Stevan Medaković ne krije svoj zgražavanje nad komunistima, za koje ima doista bogatrepertoar pogrdnih naziva: “ulični ološ” (227), “gomila gulanfera” (228), “Huni i Vizigoti” (228,230), odnosno “horde” koje bezobzirno uništavaju imovinu i mir solidnog građanskog doma,pretvarajući ga u “revolucionarno svratište” (231, 232), “seljanke-partizanke” i “đilkoši-komunisti”koji bi, sišli s planina i “razrogačeno zagledani u ostatke nepoznate i njima nepotrebne civilizacije”,da na brzinu menjaju svet.88 (234) Stevanu Medakoviću je stavljeno do znanja da su na jednoj stranikomunisti, “izabrani narod koji je prešao crveno more, proleteri, pobednici”, a na drugoj građanskiintelektualci, ili prosto građani, “razvlašćena buržoazija, bivši ljudi, sumnjivi i za skori odstrelspremni”. (276/277)

2.4.4. Selenićev roman otkriva nam i kolektivne i individualne muke života na rubu civilizacije,tragiku kulturne netolerantnosti i političke nedoraslosti, i unutrašnje protivrečnosti ljubavi premabližnjima (kako u porodici tako i u čitavom narodu) koji su različiti. U romanu se dokumentuje tipičanpogled na svet građanskog intlektualca koji se ne odriče sopstvenoga naroda čak i kada mu upoznasve mane, ali koji ne pristaje na mitologizaciju tih mana; intelektualca koji je raskrstio sa nacionalnimi političkim predrasudama, ali nije time obezbedio i spas od njihovih pogubnih posledica. Ovo jeroman o bolnom osvešćenju u pogledu civilizacijskog i istorijskog mesta sopstvene nacijei sopstvenoga mesta u njoj, i na našem literarnom tlu doista redak roman o “interkulturalnome”iskustvu, i o nužnim, premda sasvim skromnim, evropskim izgledima Srba.

3. Roman je suštinski obeležen hotimičnim intelektualizmom (glavni junak i jesteintelektualac). Uostalom, karakteristični formelni, tj. stilski momenat (a ne prosto realističkopodražavanje govornih manira glavnoga junaka) baš jeste taj intelektualistički diskurs StevanaMedakovića, koji se najpre ogleda u složenoj, ne-narodskoj sintaksi i eruditskim leksičkimarhaizmima. Autor, poput svoga junaka, ne prihvata kompromise sa agresivnom prostotom. O tomesvedoči jedan Stevanov komentar Elizabetine ocene njegovoga govornoga stila, koji pasaž ja čitami kao piščev autorefleksivni detalj o stilu. Povodom jedne od rogobatnosti komunističkog žargona, onveli: “Nije Elizabeta u pravu kad moj način govora ceni kao ačenje, ‘cvetni stil’, prenemaganje. Ja nebih mogao drukčije. Ja ne bih bio ono što sam bio, dok sam bio, da sam pristao na svekolika njihovajezička podrazumevanja, ubrzanja i gramatičke prostakluke. Jezik nije čoveku dat samo zato da bimogao tražiti papuče ili još malo čaja. Jezikom čovek, svaki ponaosob, pokazuje dušu, besmrtnu sasvoje jedinstvenosti sadržane u načinu, više no u predmetu, govora”. (268) Naravno, ironija se još višepojačava činjenicom da i predmeti iz Stevanovoga primera (papuče i čaj), a ne samo način govora,jesu strani načinu života od kojeg se on distancira.

2.11. Danilo Kiš: Enciklopedija mrtvih (1983)

Kišove priče iz Enciklopedije jesu tematski povezane, ali budući nisu u toj meri isprepletenekao priče iz Grobnice, najpre ću izložiti njihove pojedinačne sižee.

1.1. Simon Čudotvorac - priča o borbi religijskih ideja, o netolerantnosti i isključivostihrišćanskih propovednika prema jereticima, o pobedi iluzije večnoga spasenja nad saznanjemstvarnosti, i o pobedi nebeske ideologije zemaljskih tirana. Iz ugla Simonovih pristalica, njegova smrtje istina života, koja denuncira istinu vere. Oštrinom Simonovih optužbi o lažima hrišćanskih apostolai samoga Isusa, te o hajdučkoj prirodi Boga (iz usta Simona Čudotvorca), Kiš je - poistovećen sajunakom priče - negde možda “zaradio”, ali i izbegao neku varijantu “fatve”, premda izvesnu anatemusvakako nije. Osim toga, podsećam da, u Post scriptumu, Kiš pravi paralelu sa staljinističkimsveopštim sistemom laži.

88 Ruku na srce, Stevan Medaković nije ni o četnicima imao visoko mišljenje. Naprotiv. Smatrao je da je o njimačuo taman koliko je dovoljno da odbije saradnju sa “seljačkim ološem”, koji je 1944. viđao kako se divlje šepuripo Beogradu. (206-207)


1.2. Posmrtne počasti - priča o proletersko-klasnom odavanju počasti preminuloj lučkojprostitutki, cvećem poharanim iz vrtova bogataških vila i sa bogataških grobova. Smrt obične kurvetakođe je smrt ljudskoga bića, kome je tek posmrtnim počastima vraćeno pripadajuće dostojanstvo,oduzeto životom u klasnim razlikama i socijalnoj nepravdi.

1.3. Enciklopedija mrtvih - san o enciklopediji životnih istorija običnih i posle smrti (običnesmrti) po pravilu zaboravljenih ljudi. Detaljni opis bizarnih pojedinosti iz života preminulog ocaglavne junakinje kazuje o tome da je Enciklopedija u stvari parabola o svemu onome što čovek imau sećanju o svome životu, i o svemu što njegovi bližnji imaju u uspomeni, dakle, o svemu onome štoje osuđeno na potpuni i večni zaborav. Enciklopedija počiva na ideji o jednakosti i jednakom značajusvih ljudi (ostvarenima bar u smrti) i svih događaja u njihovim životima, o jedinstvenostii neponovljivosti svakoga pojedinog ljudskog stvora i ljudskoga čina, o tome da nijedan ljudski životnije beznačajan i uzaludan. Ova priča varljive nade održava bar veru u značaj efemernoga,u povezanost duhovnoga i materijalnoga, u san kao vezu života i smrti, u oniričko-memorijalnonadilaženje smrti.

1.4. Legenda o spavačima - isposnici i mučenici vere ne znaju više da li su se doista probudili-uskrsnuli, sanjaju ili doživljavaju na javi poraz i pobedu vere, ne razlikuju dimenzije vremena i neznaju da li su uopšte živi.

1.5. Ogledalo nepoznatog - parapsihološko viđenje na daljinu razbojničkog zločina nadbližnjima.

1.6. Priča o majstoru i učeniku - uzaludan i opasan, i u osnovi ipak tašt, pigmalionski pokušajmudraca da od ispraznoga i taštoga mladića, zavedenog učiteljevim knjigama, ipak stvori učenjaka, daako već ne punoću stvori bar privid punoće. Pokušaj završava učenikovim zatiranjem svih tragovaučiteljevih intervencija u njegovom izvorno traljavom delu, odmetanjem, suprotstavljanjemi započinjanjem hajke protiv učitelja i njegovih sledbenika: privid punoće protiv punoće koja jepokušala da se prelije u najpre skrušenu, potom oholu i opasnu prazninu “gluposti spojene saslavoljubljem”.

1.7. Slavno je za otadžbinu mreti - nastojanje mladoga grofa-pobunjenika, iz slavnearistokratske porodice, da, egzemplarno osuđen na smrt vešanjem, bar umre dostojanstveno, ili barostavi utisak dostojanstva, radi odgovarajuće istorijske uspomene. Po pričama revolucionara, držao setako poduprt hrabrošću i ponosom, a po izveštajima režimskih istoričara, zaduženih za gušenjelegendi, bio je nošen varljivom kukavičjom nadom u pomilovanje. “Istoriju pišu pobednici. Predanjaispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.” (Kiš 1990b: 154)

1.8. Knjiga kraljeva i budala - priča o monstruoznom falsifikatu i zloupotrebi ŽolijevogDijaloga u paklu između Monteskjea i Makijavelija u formi podmetnutog rukopisa Zavera ili Gde sukoreni rasula evropskog društva, omiljene lektire nekih vladalaca i moćnih psihopata, koji sumasovno trebili navodne tvorce odnosno zaverenike, Antihriste i tajne uzurpatore i krojače istorije.Ovo “remek-delo klevete”, čak i kada je ubedljivo ukazano na njegovu pravu prirodu, “otkrivalo” jeparanoidnim malograđanima tajni izvor svih zala u novijoj istoriji, i inspirisalo dve crne perjaniceevropskih totalitarizama 20. veka. Naravno, u pitanju su Protokoli sionskih mudraca, i vazdasumnjičeni i satirani Jevreji.

1.9. Crvene marke s likom Lenjina - priča o strasnoj ljubavi velikog rusko-jevrejskog pesnika,ubijenog u staljinskim čistkama, i anonimne žene i saradnice, koja je “pečat” na njegovom životui njegovom delu, i koja - u nastupu “ljubavne sumnje” (Pesma nad pesmama, 8,6) - uništava svapesnikova pisma njoj upućena, i briše svaki prepoznatljivi trag svoga prisustva u njegovome životui stvaralaštvu; obaveštavajući o tome poznatog priređivača pesnikovih sabranih dela, koji jeopravdano verovao u postojanje bogate prepiske, i nadao se da će njome kad-tad popuniti i peti tomsabranih dela, ona ukazuje i na niz biografskih “referenci” čuvenih pesama i stihova, kojima izmeđuostalog obelodanjuje besmislenost psihoanalitičkih nagvaždanja poznate kritičarke.


2. Danilo Kiš bavi se “pitanjem smrti”, koje je “jedna od opsesivnih tema literature”. (229)Doista, nema ni traga o nekakvoj “nacionalizaciji” ove, za njega, “metafizičke teme”, osim što se ona,sasvim smisleno i opravdano, vrti oko jevrejskih sudbina (premda ne toliko koliko u Grobnici zaBorisa Davidoviča). No, ova univerzalna tema ipak se na indikativan način centrira oko monstruoznihposledica vladavine globalnih i totalitarnih ideologija.

3. U pogledu forme, Kiš opet drži čitaoca u mreži fingirane dokumentarnosti: poziva se nanovinske izveštaje (132-133), opredeljuje se između različitih verzija svedočanstava o događajimakoje priča (135), itd. Štaviše, u Post scriptumu otkriva nam da je priča Knjiga kraljeva i budala najprezamišljena kao esej, “što je ostavilo na njoj vidne tragove”. (236) Kiš ubedljivo pokazuje kako je esejprešao u formu priče onoga časa kad je pokušao da “dopuni i domisli” nejasne i maglovite delovepovesti, kada je shvatio “da se u istraživanju te teme, na planu činjenica, već ne može ići dalje”, i kadaje počeo da zamišlja događaje “onako kako su se mogli dogoditi”. (237). Tamo gde su “podaci bilinedovoljni, a fakta nepoznata”, počela je da se “razvija priča”. (238) Tako pisac otkriva da jeizostavljanjem ili dodavanjem izvesnih pojedinosti faktičkog događanja postizavao ono što bi Borhesnazvao “dramatičnost pripovedanja”.

2.12. Vuk Drašković: Noć đenerala (1994)

1. Knjiga Noć đenerala jeste pokušaj romansiranja komunističkog suđenja četničkom vođiDraži Mihailoviću; ona obuhvata događaje od Mihailovićevog hapšenja, preko saslušanja i mučenja,njegovih sudskih izjava i beseda - sve protkano sećanjima i snoviđenjima sistematski drogiranogđenerala - do surovog ubistva u zatvorskoj ćeliji.

2. Nastojaću da pokažem kako su se u tekstu ovoga romana objektivirale predstave i idejeo Srbima, o pripadnicima drugih nacija, o kumunizmu, i o Srbiji i Jugoslaviji.

2.1.1. Draža Mihailović je predstavljen kao nacionalni borac koji pati zbog prokletstva srpskihkonfesionalnih podela (pokatoličenje, islamizacija), što im je kumovala i srpska Crkva povlačeći“znak jednakosti između naroda i vere”. (Mihailović 1994: 60) Istoriju srpskoga raskolništvanastavljaju komunisti (“Komunizam danas, turčenje juče...”, 127), što se očituje i u slučaju ideološkipocepane porodice samoga Mihailovića. (219) Zavetovan nacionalnom jedinstvu, i iskusivši da “kadapodele idu kroz srce” nema pobednika već samo poraženih (233), on je imao nameru da na svakinačin spašava srpstvo i Srbe. Tako je još u Prvome svetskom ratu mislio da je odluka o povlačenjupreko Albanije, umesto u srbijanske planine radi gerilskoga ratovanja, bila srpska nacionalnakatastrofa. (22-23).

2.1.2. Na saslušanju, on ne prihvata optužbu da je šovinista, priznajući da jeste nacionalista “upravom značenju koje je srpski nacionalizam imao u našoj istoriji”. (47) Ne prihvata ni optužbu začetnička klanja “u skladu sa srpskim nacionalizmom”, već veli da se radilo o spašavanju gologaopstanka satiranog srpskog naroda u “nakaznoj Pavelićevoj državi”, da je bilo komandanata i jedinicakoje su, mimo njegovih naređenja, “prekoračivali nužnu odbranu”, te da su neki zbog toga osuđeni nasmrt. (47) Komunistički silnik Slobodan Penezić Krcun, koji je organizaovao akciju hvatanja DražeMihailovića, psuje mu majku “velikosrpsku” (197) i seme “velikosrpsko” (208), i priča kako supartizani - upravo da bi zatrli to seme - u jame pobacali dvadesetih hiljada mladih Šumadinaca koje sučetnici mobilisali poslednje godine rata.

2.1.3. Drašković je tu i tamo podstakao stereotip o srpskome viteštvu i plemenitosti, pre svegaističući đeneralove postupke. Kroz Mihailovićevo sećanje on prepričava priču o tome kako je, naproslavi završetka školovanja pitomaca Više vojne akademije, u Beogradu 1923, đeneral Nikolajevićodbio predlog ondašnjeg kapetana Mihailovića da vrhovni komandat, kralj Aleksandar, pri ulasku,gazi peko zarobljenih zastava pobeđenih, rečima da bi to bilo “neviteški”. (84) Inače, više puta seističe da je Mihailović uvek bio protiv osvete. On ne dozvoljava odmazdu nad muslimanima zbogustaških zločina - “Mi nismo kao oni” - i naređuje vojničko i junačko zauzimanje Foče. (120)

2.1.4. Bilo bi nekorektno ne istaći kako u romanu, razočaran pokornim umesto pobunjeničkimdržanjem Srba prema komunističkom režimu, i lažnim svedočenjem protiv njega, Mihailović otkriva


i naličje srpstva. Tu je najpre usputna anegdota o tipičnoj “srpskoj parnici”, u kojoj se laž pobijalažima. (81) Na suđenju on vidi i takvu Srbiju, punu lažljivih, potkupljivih i podaničkih “skotova”,i priznaje da takvu “sortu nekom redu privodi samo tortura i sila” (127), što su Karađorđe i Miloš navreme shvatili; priznaje da je i sebe i druge čitavoga života lagao uverenjem da su Srbi “veliki narod,velikih moralnih principa”, i dodaje: “Čast i žrtva za čast postoje samo u guslama i našim narodnimbajkama. Svi smo Obilići i Avakumi, ali u pesmi i nadlagivanju, na slavama, vašarima i poselima.U knjigama koje smo pisali neiskreno, da umirimo kajanje i zaboravimo sramotu. A, zapravo, kadsmirenije razmislim, pesme i gusle nisu ništa krivotvorile, nego smi mi naopako slušali. MarkoKraljević je bio vazal, obični sluga turski, i to pesma ne krije. Niti krije da je brat klao brata, otac sinai sin oca, kum kumu preotimao ženu, vadio oči i sekirom lomio grudi...” (128) On psuje svojuotadžbinu, otadžbinu “belosvetskih ološa, divljih ljudi i neljudi” (244-245), u kojoj su i oficirislavoljubivi “jednoumci, neposlušnici” (254), i u kojoj čak i “časni ljudi i junaci” jesu “svojeglavii obesni” (255). Sa tim priznanjem istine samome sebi, on shvata zašto srpska “stoka od naroda” trpiteror “austrijskog kaplara” Josipa Broza, i zašto je Srbija uspavana i podanička, i ćuti onda kada trebada se oglasi i bori za sebe samu. (257-258) Srbija - puna prevrtljivaca i izdajnika: “Samo pobedi i nebrini hoćeš li naći u Srbiji prelivode”. (262)

2.2. Što se tiče nacionalnih stereotipa, oni su tradicionalno vezani za neke istorijske situacije.Hrvati, za koje seljaci iz Kninske Krajine veruju da su im ubili kralja Aleksandra (90), masovno bežeiz jugoslovenske vojske aprila 1941, jer im i nije do Jugoslavije (92). Ali, Mihailović, koji smatra dabi i u nekoj drugoj istorijskoj varijanti, npr. u reformisanju jugoslovenske vojske i države, Hrvatisvakako opet izdali (271), podseća na kolaboraciju ustaša i komunista, uveravajući da nije antihrvatskinastrojen (149), premda anti-ustaški svakako, i da su njegovoj vojsci pristupali i Hrvati, pa pominječasnog đenerala Matiju Parca (150), i časnog Slovenca, majora Ivana Fregla (244). Što se Nemacatiče, on veli: “Vaspitan sam i u svome domu i u svom pozivu da Nemcima ne verujem”. (151) Odnosprema Rusima i Englezima određuju istorijske situacije nevernog i prevrtljivog savezništva velikih, tj.“savezničke izdaje”. (77) “Rus je za Srbina isto što i Englez bez fraka i fraza”. (16) Čerčil (tj. Englezi)izdao je Srbe (25) i iskopao im grob (58), skovao sa Staljinom zaveru protiv Srba (152), zajedno saAmerikancima i Francuzima, predao ih komunistima-boljševicima u ruke (77), i na kraju ih joši bombardovao (160).

2.3. Jesu nemački okupatori i ustaše bili glavni Mihailovićev ratni problem, ali bi ga on, smatra,uspešno razrešio da nije bilo komunističkog napadanja s leđa, sabotiranja, satiranja srpskoga naroda,kolaboracije s Nemcima i ustašama, i kobne pogodbe sa savezničkim silama. Mihailović je od stranesaveznika prepušten na milost i nemilost komunistima, rešenim da izgrade “svetlu sovjetskusutrašnjicu” (17), iz zaleta i skoka (34). On, koji je nekada verovao u obećanja ruske revolucije,suočen sa “saznanjem gorke i strašne istine o toj velikoj zemlji” (44), izgubio je veru, i odbio svakupomisao na komunizam, koji su Jugoslaviji, i srpskome narodu, “doneli tenkovi Crvene Armije”. (45)Naravno, Mihailovićeva otadžbina nije i otadžbina Penezićeva, koji dično izjavljuje: “Naša otadžbinai domovina čitavog međunarodnog proletarijata je Sovjetski Savez”. (46) Đeneral, inače, komunistesmatra “sektom” koja je sejala zlo u sopstvenoj kući (52, 61), i podsticala građanski rat. Komunisti suza njega “ideološki fanatici i sebičnjaci”, koji su poveli krvavi građanski rat, delujući kao “terorističkaformacija strane države”, tj. njihove sovjetske “domovine”. (134-135) Komunisti-partizani ubijali suugledne srpske građane, pa i svoje pripadnike ukoliko bi se suprotstavili “bratoubijanju”. (140) “Prekomunista, takve mržnje i takvih ludih ljudi nije nikada bilo u našem narodu. Ovim, svakako, i nepomišljam da amnestiram ijedno zlodelo budala koji su činili zločine u moje ime”. (141) Komunistisu “teroristička manjina” (147), zainteresovana za ratno stradanje Srba tokom čitavoga rata, a posebnona Sremskome frontu (189), jer bi njihovim istrebljenjem ili bar trebljenjem bilo olakšano zavođenje“crvenog terora” (157), i izgradnja komunizma bez obzira na cenu - “pa makar u krv pretvorili i Drinui Savu i Moravu”. (259) Mihailović tvrdi da je “posle sovjetsko-partizanske okupacije Srbije, ovde(je) likvidirano više od dve stotine hiljada”. (160) Priznanje komunističkog ideološkog slepilai strašnih zločina u ime “nevinih snova”, za koje se ispostavilo da su “snovi od krvi. Od ludila”, nalazise i u ispovesti partizanke-doktorke koja je, po nalogu, drogirala i ubijala zatvorenika Mihailovića.(180)


2.4. Dakako, sva pomenuta pitanja stiču se u romanesknom stavu glavnoga lika, u ovom slučajui “stavu” samoga romana, prema osnivanju, istoriji i perspektivama Jugoslavije. Kroz Mihailovićevkošmarni san probija njegovo uverenje da “Jugoslavija može opstati samo kao federacija Srbije,Hrvatske i Slovenije”, sa zajedničkom Krunom i vrhovnom komandom (24), a posebnim vojskama,koje bi branile svoje nacionalne teritorije. (24, 86-87) Preciznije, tokom saslušanja Mihailovićizjavljuje da je hteo obnovu Jugoslavije, ali uz popravljanje greške iz Prvoga rata, tj. uz prethodnoodređivanje granica srpske države, koja bi se tako definisana udružila u federaciju sa Hrvatskomi Slovenijom. “Za takvo rešenje svet nam je onda bio naklonjen, ali su prevagnule romantičarske željenaših političara i pesnika o trojedinom narodu i unitarnoj državi. Taj romantizam zaklan jeu Jasenovcu, a i mnogo pre ustaškog zločina. Zbog toga sam držao da moramo ispraviti greškui obnovljenu Jugoslaviju urediti kao federaciju proširene Srbije i Slovenije i donekle okrnjeneHrvatske”. (48) On smatra da je to smanjivanje Hrvatske pravedna “teritorijalna kazna” za ustaškezločine nad Srbima, ali kazna koja nije osveta prema hrvatskome narodu, nego “primerena kaznaprema jednoj nacističkoj državi”. (49) Istovremeno, Slovenija bi bila nagrađena “zbog svog časnogdržanja i u aprilskom ratu i za vreme okupacije”. (49) Imajući u vidu svekoliku mržnju i prolivenukrv, Mihailović nema iluzija u pogledu mogućnosti brzoga obnavljanja “narodnog jedinstva” i,štaviše, “bratstva”. Stoga on zagovara program “državnog jedinstva”, kao strpljivo građenog “mostai puta do narodnog jedinstva”. (60) Tu svoju zamisao Mihailović je, kako veli, pokušao i da realizujetako što je odbio predloge nekih svojih komandanata da se obnovi Srpska vojska: “Ubedio sam ihu veličinu Jugoslavije kao ideje i državne zajednice, bez obzira na teške i neslućene ratne izdajei zločine drugih”. (134) Pokušao je, tokom rata, da stvori uslove za “demokratsku uniju Balkana, saSrbijom i Jugoslavijom kao stožerom”. (158) Po njegovom sudu, takva vizija razbesnela je britanskei sovjetske glavešine, koji nisu želeli “snažni Balkan, čije bi srce činili Srbi”, pa su sopstvenekolonijalne interese u Srbiji i Jugoslaviji poverili na čuvanje Josipu Brozu, uz nužno slamanje Srbijei žrtvovanje Draže Mihailovića. (159)

2.5.1. Reklo bi se da je neskriveni izražajni smisao ovoga romana u prikazivanju đeneralaDraže Mihailovića kao srpskoga velikomučenika. Za tu svrhu, on se prikazuje kao plemeniti patrioti vojnik koji ne odobrava osvetu i odmazdu (120), koji odbija da puca u partizane kao u svoje - “usvoj jezik i rod” (154), da “digne ruku na najbližeg” dok su nam Nemci “u kući” (154), a sve rekeu Hrvatskoj nadošle “od srpske krvi” (155). “Nije bilo lako pucati na rođenu krv i decu, bez obzira štosu ta maloumna deca ubijala svoju braću i roditelje. Bežao sam od istorijskog prokletstva da prihvatimkrvavi raskol u svome narodu”. (155) On je za svoju ratnu metu uzeo “okupatora i ustaše”, a svakigrob u iznuđenom obračunu sa partizanima “bio je grob u istoj kući”. (156) Dakle, čak i pripadnikekomunističke “sekte” smatrao je “delom našeg naroda” (58), pa nije dopuštao “da na partizanske jameuzvraćamo našim jamama” (259). Nastojao je i da sprečava okupatorsku odmazdu nad srpskimcivilima za svakoga ubijenog Nemca, i nije hteo da likvidira ratne zarobljenike - radi očuvanja svojevojničke i nacionalne časti. (157) Osim toga, imao je i viziju budućega srpskoga nacionalnogpomirenja u kojem će unuci zakrvljenih strana zajedno suditi svojim dedovima, premda nije siguranda li može da oprosti zlikovcima i izjednači ih sa žrtvama. (239) Možda se sva nastojanja u ovakvomeslikanju Draže Mihailovića stiču u nekoliko puta ponovljenoj reči o njemu kao blagom “svešteniku”i “patrijarhu”, premda i on sam pomišlja kako bi ipak bilo istorijski funkcionalnije da je bio nepatrijarh već komandant i tiranin. (252, 256)

2.5.2. Ova revalorizacija istorijskih likova i događaja, očekivanje suda istorije i preispitivanjegrešaka (275), počiva na dubokom uverenju da ipak “istine ima” (293), da će se ona obelodaniti kaopobeda žrtve i mučenika. Đeneral je uveren da će vreme ipak presuditi u njegovu korist, i da nevinažrtva ipak na kraju pobeđuje: “ne pobedih Tita za života, ali ću mrtav da ga pobedim. Hoću sigurno.Kako ono beše: Iako su poginuli ždrali, ostali su ptići ždralovići! Biće opet Srbije...” (264, 268). Akose i ne može govoriti o autorovoj nameri da izrazi svoje viđenje buduće (tj. savremene) pobede DražeMihailovića, i posle njegove smrti, može se sa sigurnošću ustvrditi da ove misli i očekivanjadokumentuju pogled na svet nacionalistički orijentisanog pisca, sa neskrivenom idejom o istorijskompravu na još jedan pokušaj ispravljanja istorijskih grešaka i nepravdi. To je, u osnovi, ideologijasrpskih nacionalista, koja velikodušno priznaje istorijska prava drugih nacija, ali uz srpsku kontrolu


njihovog protezanja, koja prihvata demokratsku koncepciju Balkana, ali sa jakom, najjačom,i proširenom Srbijom, i koja priznaje srpsku Jugoslaviju.

3. Vuk Drašković je napisao još jedan tradicionalno koncipirani i artikulisani, i populističko-realistički stilizovani roman. Osim toga, umesto da stvaralački koristi faktografiju, njega jefaktografija sve vreme opsenjivala i držala u podređenom položaju. Kombinovanje sna i jave, sećanjai dokumenata, ipak ostaje na nivou feljtona, u kojem i novinski isečci i snoviđenja služe podupiranjuteze, spakovane u nedopustivo patetičan i programski moto “Ravnoj Gori”. Kako smo već videli, kodknjiga koje ne predstavljaju dominaciju forme nad građom teško je uopšte govoriti o formelnimmomentima (jer žeđ za sadržinom ne trpi literarnu igru). Kao karakteristični momenat ovde se izdvajanaturalističko prikazivanje mrcvarenja i kasapljenja Draže Mihailovića od strane združenih i pažljivoodabranih predstavnika svih srpskih istorijskih neprijatelja: “svi naši narodi će sad da izvrše pravičnupresudu”. (277) Naravno, tu su drugovi komunisti Vladimir, Ramiz, Zdenko, Maksim, Arif, Radul,Angel... Draškoviću nije bilo dovoljno to što ih je obeležio tipičnim nacionalnim imenima, već jenjihov dželatski razgovor, kao i batinaški na početku romana, prikazao sa svim dijalekatskimvarijantama (crnogorska, dalmatinska, bosanska, šiptarska, hrvatska...) - u maniru jeftinih viceva izoblasti nacionalnih stereotipa. Kad se to dogodi negde u sredini romana, možda i može da seprenebregne, ali kad se tako započne i završi roman, onda se mora zaključiti da je autor upravo hteoono što se u literaturi dobroga ukusa ne sme. Jer, ni potvrđene istorijske činjenice - a ja ovde o tomene sudim - ne mogu biti sigurna brana od paraliterarnih strasti, koje se uvek objektiviraju kao kič.

2.13. Borislav Pekić: Besnilo (1983)

Pekić je ispričao uzbudljivu priču o pojavi i stravičnoj ekspanziji mutiranoga virusa besnilakrajem sedamdesetih na londonskom aerodromu Hitrou. U priču su upleteni motivi nacističkoggenetičkog inženjeringa, savremenih rusko-američkih, jevrejsko-arapskih itd. odnosa. U osnovi,u pitanju je besnilo kao globalna metafora pobesneloga sveta koji ekvilibrira na granici sopstveneapokalipse, tj. konsekventne katastrofe ne-ljudskoga sveta. Besnilo, to je - “svet u ogledalu” (Pekićs.a.: 175), ono što upravlja životom “cele uklete vrste” (220), “smrtonosni virus ljudske istorije”(456), besnilo je “ono što smo sami činili otkako postojimo kao inteligentna vrsta” (493/4).

Pekićeva autorska pozicija je kosmopolitska; stoga u njoj nema ni izrazitih nacionalnihstereotipa, osim ako ih ne diktira pozicija izvesnih likova: Alžirci su neobrazovani i primitivni (235),bugarski emigrant džepari po terminalu (311), Jermeni krijumčare svilu i trguju čak i u karantinskimuslovima (312), Libanac profitira krijumčareći izbezumljene ljude po aerodromu (378), Jevreji i Arapise mrze i u zajedničkoj nevolji i uzjamno tamane i u karantinu (384)... Balkan je samo jedna od“epizodično specifičnih oblasti” u pogledu pojave besnila, poput Irana i Rusije (124, 134). “Svet jei pred smrću čuvao svoje najomiljenije zablude” (244) u pogledu gregarnog okupljanja po nacionalnoji rasnoj osnovi, premda je porodica dugo ostala “osnovna jedinica karantinskog života”.

Priča Pekićevog romana je žanrovski određena, pa je stoga ne samo kompleksnai komplikovana već dovedena do ruba groteske. Doduše, mogući prigovor zbog sub-literarneglobalizacije ovoga romanesknog sveta autor je predupredio već u uvodnoj belešci, obaveštavajućiunapred čitaoca da je njegova priča prilagođena “tradicionalnim Pravilima igre” ovog “paraliterarnogžanra” (5). Autpoetičkim se može smatrati i pasaž iz dnevnika Daniela Leverkina, pisca koji,skupljajući građu za svoj roman, ostavlja pisano svedočanstvo o besnilu. (241-250) Doduše, ovimomenti - dobrodošli posredovanom pristupu tumača - ne narušavaju koherenciju fikcije, i ne kvare“naivnom” čitaocu priču kojoj se bezrezervno predaje.

2.14. Dragoslav Mihailović: Čizmaši (1983)

1. Okosnicu ovoga romana čini kazivanje Živojina M. Stanimirovića, rudara i podnarednika,i ponovo rudara, koji je, sticajem nesrećnih životnih okolnosti, upropastio svoj dečački san -podoficirsku karijeru, karijeru “čizmaša”, i žuđeni porodični mir, te svoj promašeni život traćio pozatvorima Kraljevine Jugoslavije, okupirane Jugoslavije, a najviše po zatvorima i ludnicama


komunističke Jugoslavije, kao iskreni pravednik, naivni buntovnik i realni pijanac. Taman kada je biona dobrom životnom putu, “izdao” ga je, odlaskom u penziju, starešina koji mu je u dobroj meri biosocijalni i moralni oslonac, pa je, povrh toga i zaljubljen, u pijanstvu napravio čitaocu simpatičniskandal u oficirskoj kafani, zaradio robiju i, što je još strašnije za onoga koji je “vojsku zavoleo kaomajku rođenu” - ražalovanje: gubitak vojničke časti, “skidanje” uniforme, tj. isterivanje iz vojske.

2.1. Dragoslav Mihailović naumio je da nam ispriča životnu ispovest čoveka koji, doduše, nijebez krivice kriv, ali koji je surovo kažnjen, gurnut sa solidnog životnog puta, zbog jednog malogposrnuća. Pisac nas upoznaje sa dobrim čovekom lošega životnoga iskustva, poručujući dve bitnestvari. Najpre, i to već u prvoj rečenici romana, nije moguće napustiti dosuđeni životni okvir, i otićiu bolji i lepši svet: “Kad jedanput pođeš odnekud di ti se nije živelo, čini ti se, otišo si zanavek.I nikad, misliš, više nećeš da se vratiš. Nikad više nećeš da budeš Kurjak. Ali život udesi, pa se vratišpre nego što si i sanjao”. (Mihailović 1986: 9) Drugi bitni momenat izričito se artikuliše na samomekraju knjige: Žika Kurjak je u jednome času sateran u životni tesnac (kao mladi kurjak od straneljudskih zverova), gde je shvatio da mora da se bori, bori i bori, bez obzira na postradanja, padovei poraze - samo zato da bi sebi dušu sačuvao. (281-282) Ta ideja o značaju životne borbe nije sasvimu skladu sa Žikinim stavom o tome da život ne vredi bogzna šta, te da ne zaslužuje velike napore, alise “protivrečje” briše uverenjem da takav kakav je ipak treba da “traje dok ga ima”. (269) (Obe supozicije iz epiloga iskazanog u zatvorskoj duševnoj bolnici, pa se mogu tretirati kao veristički prilog.)No, kako uz ova dva međaša - o nemogućnosti odlaska i o nužnosti borbe - stoji moto čitave knjige,koji pisac pozajmljuje od Mehmed-paše Sokolovića: “Uz pobelele vlasi nema ni želje za slavom,/ Putevi spasa su presečeni, u brdima hvata se mrak”? Po mome sudu, stoji u zajedničkoj senci životnemelanholije, omeđene socijalnim i biološkim udesom, iliti udesom činjenice da je život prekratak zasnove, da se za života ne može popraviti život. Žika to kazuje na svoj način: “Nema taj početak, ljudi,koji neće da ima usran kraj”. (61)

2.2. Utisak je da pisac ovoga romana svojim dokumentarnim umecima naprosto nudiinterpretatoru na tacni obelodanjeni dokumentni smisao svoga romana. Ta kompoziciona okolnost (dadokumentarni momenti nisu zahvaćeni maticom fabule, već samo udenuti u tkivo teksta) može imatipoetičko-estetičke konsekvence (o njima kasnije), ali je ovde ipak valja iskoristiti. Uostalom,dokumentarni umeci se naprosto nameću svojom ponudom ogoljenoga smisla. Utoliko je, čak, pitanjeda li su oni nosioci dokumentnoga smisla, ili pak još uvek pripadaju autorovoj ekspresivnoj nameri.

2.2.1. Svi ti umeci neposredno se tiču svedočanstava (dostave-denuncijacije, izveštaji, zapisniciusmenih saopštenja, novinski feljtoni, stenografske beleške, zaplenjene arhive pohapšenih komunista,izvod iz zakona, dokumenta ustaškog pokreta, vojna arhiva…) o akcijama hrvatskih, makedonskih,vojvođanskih (mađarskih)… nacionalističkih i separatističkih organizacija u cilju rušenja prveJugoslavije, između dva svetska rata (od 1923. do 1939): rad Mačekove Hrvatske seljačke strankei Vojvođanskog (autonomističkog) pokreta na otcepljenju Hrvatske i izdvajanju Vojvodine (1937)(12); akcije komitskih četa VMRO u Makedoniji (1923) (41, 56-59); saradnja Hrvatske seljačkerepublikanske stranke i VMRO (1923) (72-73); naredba Vršioca dužnosti komandanta Dunavskedivizijske oblasti u Beogradu o suzbijanju komunističkog i svakog drugog štetnog i razornog uticajana temelje otadžbine, povodom Mariborske afere, tj. stupanja nekoliko oficira Mariborskog garnizona,po svemu sudeći Srba, u “organizaciju komunističkog karaktera” (1932) (86-91); govor narodnogposlanika Ante Kovača u Narodnoj skupštini (19.02.1937), u kojem denuncira hrvaski nacionalizami separatističke težnje i poziva na odbranu Jugoslavije (1937) (112); direktive o osnivanjukomunističkih odbrambenih četa “protiv terora velikosrpske diktature” (1937) (128-131);denunciranje vojvođanskog autonomaša zbog ispada u kafani (1938) (134-135); izvod iz vojnogkaznenog zakonika Kraljevine Srbije iz 1901, koji je važio u i Kraljevini SHS odnosno u Jugoslaviji -sankcionisanje vojnog zločina (161-163); izvod iz akata o osnivanju mesne organizacije hrvatskogustaškog pokreta dr Ante Pavelića, koja se bori “za slobodu i nezavisnost Hrvatske” (183-185);dokumenta iz vojne arhive o mađarskom nacionalizmu, mađarskoj propagandi i mađarskimteritorijalnim aspiracijama prema Jugoslaviji (1938) (199-201); Stojadinovićev govor o “dobrim”stranama anšlusa Austrije - rasturanje komunističkih baza i osvešćivanje Hrvata o potrebi


jugoslovenske konsolidacije i sloge pred opasnošću (1938) (225-228); letak ustaških logora povodomrođendana Ante Pavelića, sa zahvalnicom za njegov doprinos zaštiti hrvatskog naroda od“velikosrpskog divljačtva” i “njegove prirođene zločinačke krvi”, u borbi protiv “velikosrpskesatrapije” i laži o “duhovnom i krvnom jedinstvu Srpstva i Hrvatstva”, u tihoj revoluciji koja ćepokopati “podrtinu od države, koju se nazivlje ‘Jugoslavijom’”, i spasti hrvatski narod od “pokusajugoslovenstva, sveslavenstva, bratske zajednice…” (1939) (254-256).

Izborom dokumenata autor ocrtava širi društveno-istorijski kontekst u kojem se odigrava ličnaživotna drama Žike Kurjaka. Taj kontekst dovodi se izričito u vezu sa sudbinom glavnoga junakautoliko što u optužnici stoji da su njegov disciplinski prekršaj i krivično delo (vojni prestup i vojnizločin) počinjeni “u okolnostima kad neprijateljske subverzivne snage (…) u našoj otadžbini i izvannjenih granica nastoje da obore našu kraljevsku dinastiju i našu državu, za koju su krv prolivalinajbolji sinovi ove zemlje”. (164) Žika zna ponešto o bombaškim akcijama ustašai “makedonstvujuščih” VMRO-vaca, te da su oni svojevremeno ubili kralja Aleksandra, ali ne shvatakakve on veze ima sa svima njima. On je naivni subjekt, koga slamaju okolnosti i sile koje on nerazume sasvim, i koje njegovoj neznatnoj krivici pridaju ogroman, dalekosežni i njemu nedokučiviznačaj. Ali, količina ovoga dokumentarnoga materijala u romanu i njegov raspored prevazilaze ovajnivo autorove izražajne namere, pa postaje jasno da on (materijal, a ne autor) čitaocu sistematskisugeriše vezu između naznačenih dešavanja i njihovih daljih istorijskih konsekvenci (stoga ihi tretiram kao nosioce dokumentnoga smisla romana). U vezi sa tiim, mogle bi se postaviti dve teze:prvo, da autor naslućuje raspad Jugoslavije, upozorava na njega, i ukazuje na duboke uzroke istorijskenestabilnosti ove države; drugo, da autor priziva raspad Jugoslavije, i ukazuje na puteve njenogapretpostavljenog cepanja. Čini se da za drugu tezu nema dovoljno argumenata. U svakom slučaju,Mihailovićev roman nedvosmisleno poručuje savremenom čitaocu da su neprijatelji Jugoslavijei akteri njenoga destabilizovanja: hrvatski nacionalizam i ustaški pokret, makedonsko-bugarskinacionalizam, vojvođansko-mađarsko autonomaštvo, komunistički antisrpski internacionalizam.

No, Mihailović nije sakrio ni drugu stranu medalje; u svakom slučaju, obelodanio je bar jedannjen deo. Bbudući se Žikina nevolja zbivala u Skoplju, gde je služio, otvara se na jednom mestui problem srpske i jugoslovenske vlasti u Makedoniji (posle 1912. odnosno 1918), stoga što su zaMakedoniju i Kosovo važili “drugi, naročiti zakoni, ne kao za ostalu Jugoslaviju”, i što su takveprilike i takvi zakoni odlučivali o Žikinoj subini. Čitalac, rekosmo, dobija uvid u tamniju stranusrpske/jugoslovenske vladavine u Makedoniji: “Policija i žandarmerija i vlast tamo nije se mnogopremišljala da l će da upotrebi pendrek i batinu, pa i nešto strašnije, ili neće. Te krajeve su prvo zvaliNove oblasti, a docnije Južna Srbija. I ako smo mi smatrali da smo ih oslobodili od Turaka, oni samine znam kako su mislili. Nisam siguran. (…) Nije nama stanje tamo bilo dobro (…). Mnogi ljudi izvojske govorili su da ne valja da se tako radi, da je civilna uprava i viša vlast tamo, koja je uglavnompopunjavana iz Beogerada, puna lopova, mangupa i laktaša. I Čiča se, čini mi se, nekome na raportjavljao i isto je rđavo o našem poslu u Skoplju mislio. Ali kome da objasniš?” (104/105)

2.2.2. No, da bi rekonstrukcija dokumentnoga smisla bila stabilna, valjalo bi pogledatiromaneskni stav prema nacijama koje su se zatekle u ovoj istorijskoj igri.

2.2.2.1. Žikin komandant Milorad Miljković Čiča govori vojnicima, iz svoga ratničkogaiskustva, o ratničkim osobinama raznih nacija. Bugari i Turci su nemilosrdni srpski protivnici u ratu,od kojih se ne može nadati nikakvom dobru. (26) I jedni i drugi, osim što se ne povlače, umeju, poputSrba, da se hvale onim što “za faljenje nije” - da umeju da idu “na nož” (što je Srbe već koštalou proboju Solunskoga fronta, budući da francuski i engleski saveznici nisu imali nameru da učestvujudrukčije osim kao zaštitnica). Ni Nemci ne jurišaju “golim grudima”, već racionalno, ukopani, tukuartiljerijom, a Austrijanci, poput Engleza i Francuza, drukčije koriste svoju, “metropolsku”,i “kolonijalnu” vojsku. (33-34) Dakle, osim što podučava kako se u ratu ponašati u zavisnosti od togako je neprijatelj, Čiča izvlači i istorijske pouke o prirodi kolonijalnoga držanja silai o problematičnom junačenju malih: “Uopšte, ono što mi kod sebe zovemo vojnička hrabrost, običnonije ništa drugo do nebriga u komandovanju, glupost, neukost i divljaštvo”. (33)


2.2.2.2. O Hrvatima se govori pre svega kroz dokumenta o nacionalističko-separatističkimambicijama. Osim dokumenata o ustaškim akcijama (12, 72-73, 183-185, 254-256), tu jei svedočanstvo o hrvatskom sistematskom izbegavanju jugoslovenskih državnih simbola (zastave, presvega), o otvorenom antijugoslovenstvu i sistematskom pripremanju tla za samostalnu Hrvatsku, uočiDrugoga svetskog rata (112-115), i o nagoveštavanju rata “Jugoslaviji i komunizmu” (185). Dakle,nema ni govora o nacionalnim osobinama, nacionalnom karakteru Hrvata. Na isti način i o Mađarimase govori samo kroz nagoveštaje njihovog nacionalizma i vojvođanskog autonomaštva. (199)

2.2.2.3. Naravno, što se Srba tiče, karakteristično je mesto o njihovim žrtvama za stvaranjeJugoslavije, i o žrtvovanju sopstvenih nacionalnih simbola (i interesa?), nacionalnih ratnih zastava,simbolima i interesima Jugoslavije. Reč je, dakako, o već pomenutom govoru Ante Kovača, kojisvedoči da su Srbijanci svoje ratne zastave (pod kojima se i sam borio), “bez reči i protesta”, ali satihim suzama, predavali muzeju: “Oni su sahranili te zastave u interesu opštem jugoslovenskom i nikose u Srbiji nije našao da prkosi toj odluci. (Pljeskanje na levici). Ni jedan se nije našao u Srbiji dau znak protesta izvesi srpsku zastavu bilo kojom zgodom. Pa kada su mogli da svoje slavomovenčane, izrešetane kuršumima zastave, onako junački sa puno samopregora sahrane, što se mi ondaborimo i lomimo oko naših zastava?” (112-113) No, da podsetim, Mihailović ne skriva od čitaoca dasu ove srpske žrtve za Jugoslaviju zatamnjene lošom srpskom civilnom upravom (bar kad je rečo Makedoniji).

2.2.3. Za potpuniju interpretaciju važan je romaneskni stav prema četnicima i premakomunistima.

O četnicima se govori povodom izvesnog kapetana druge klase Nenkovića, koji je 1943. postaokomandant četničke leteće brigade za Kučaj, i koji u početku možda i nije bio loš, veli Žika, a “ondaje prosto počo da se trka s Nemcima ko će više da pobije”. (18) Predratni komunisti prikazani su kaoneprijatelji Jugoslavije, “vojnofašističke diktature velikosrpske buržoazije”. (128) No, Žika je najvišeležao po zatvorima u novoj, komunističkoj Jugoslaviji, dakle, postradao ponajviše od komunističkihvlasti, od kojih je, paradoksalno, najviše očekivao u svome životu: “E sad, to tako valjda i treba dabude, u nji sam se najviše i uzdao. Kome sve s njima nisam pretio. (…) Kad oni jedan dan dođoše,jedva sačekaše da odratujem poslednji nekoliko meseca, pa odma započeše. Je li, bre, pitam, je l vibejaste oni u koji sam se ja najviše uzdao? Ne mogu neko vreme, boga ti, da se snađem, još ne vidimda su gori od bilo koji”. (272)

3. Mihailovićev roman pisan je u ispovednoj formi, u prvome licu, lokalnim narečjem, te jeveoma efektan i pristupačan prosečnom čitaocu. No, karakteristični formelni momenat svakakopredstavljaju već pomenuti i analizirani dokumentarni umeci, koji nedvosmileno igraju ulogupodupirača verističkog momenta ove “stvarnosne proze”, i običnog čitaoca oslobađaju svake sumnjeu istorijska “saznanja” koja mu se romanom posreduju. Dakako, pre svega je reč o saznanjima u vezisa nacionalnim interesima, motivima i “šavovima” Jugoslavije. Dosledni realizam narušen je jednimnaturalističkim “ispadom” iz Žikinoga završnog monologa (o bezdušnoj samoživosti čoveka, koji bii utrobu sopstvenoga deteta jeo ne bi li spasao život, 276), i njegovim finalnim filosofstvujuščimodmakom prema svetu, iz istoga monologa (njegova reč o “čovečanstvu”, ironijska reč o čoveku kao“cvetiću božjem”, o čoveku kao “opakoj životinji”, o nedomaćinskom vladanju svetom itd.) Doduše,oba ispada, i onaj naturalistički i ovaj refleksivni (gde se pisac suviše prepoznaje u junaku), pripadajuŽikinoj ispovesti iz zatvorske ludnice, pa bi mogli biti opravdani njegovim naročitim životnimiskustvom i robijaškim univerzitetima. Dokumentarni umeci ponajviše karakterišu formu ovogaromana. Dok bi se o njihovom poetičkom smislu još i moglo razgovarati, s obzirom na “spoljašni”status u tkivu romana (utoliko što nisu romaneskno transformisani, pa štrče i cepaju formu),vanliterarni smisao knjige kao da je sasvim proziran. U pitanju je tradicionalna forma, koja načelnoobezbeđuje široku receptivnost i komunikabilnost knjige.


2.15. Svetlana Velmar-Janković: Lagum (1991)

1. Siže ovoga romana čine sećanja obrazovane, otmene i ugledne gospođe Milice Pavlović,o njenom životu u predratnome građanskom Beogradu, u okupiranom Beogradu i, konačno,u komunističkom Beogradu do 1984. godine - životu u kojem je njen građanski svet poražen, suprug,Dušan Pavlović, istoričar umetnosti i profesor univerziteta, osuđen i streljan kao “ratni zločinac” odstrane komunista (premda je, u stvari, u kvislinškoj Nedićevoj vladi bio zadužen za spašavanje srpskihizbeglica iz ustaške NDH), a ona, sa dvoje dece, primorana na borbu za goli opstanak u zemlji surovihklasnih vratolomija.

2. Izražajni smisao romana plete se oko rasapa i stradanja sveta srpskog, evropski orijentisanoggrađanstva, pred naletom militantnoga komunizma; dokumentni smisao krije se, po svemu sudeći, naistoj značenjskoj liniji, tj. u problematičnom sudaru klasa i ideologija.

2.1. Autorica sve vreme nastoji da izrazi stravu tragičnog istorijskog preloma u Srbijii srpskome narodu, koji se dogodio sa dolaskom komunističkih vlasti. Pogledajmo najpre njenuromanesknu sliku građanskoga sveta, sliku samoga preloma i sliku njegovih izvršilaca, tj. komunista.

2.1.1. Suština građanskoga sveta, građanske uređenosti sveta, najpre nam se plastično posredujeslikom urbano-stambenoga reda: haustor zgrade u kojoj su živeli Pavlovići zastrt je “tamnocrvenimsagom”, po uglovima su saksije sa palmama i fikusima… (Velmar-Janković 1992: 11) Sa početkomDrugoga svetskog rata, i sa njegovim završetkom, tj. sa dolaskom komunista na vlast, ta je slikagrađanskoga reda i poretka potpuno razorena: “raspale su se ne samo kuće, ulice i grad, nego i sviskriveni sistemi življenja, čak i oni oblikovani u haosu i strahu”. (16)

Suočen sam strahotama i iskušenjima rata, i sa neizbežnim porazom vrlina i ličnosti, profesorPavlović je svesno odlučio da - po cenu optužbi za kolaboracionizam u kvislinškoj vladi - spašavaživote. Taj veliki poraz započet je sa rasapom moralnih sistema (za šta se, među ostalima, uzgrednooptužuje i Niče), i, naravno, sa prvim svetskim ratom, oktobarskom revolucijom, sa staljinizmom,fašizmom i nacizmom. “Profesor je shvatio kao neosporno - veli Milica Pavlović - ono što ja nisamhtela ni da shvatim ni da prihvatim: da su njegova i moja moralna merila, a to su ipak merila i jednogsloja srpskog građanstva, tankog, onog uistinu evropeiziranog, ne samo dovedena u pitanje nego, štoje daleko gore, i potpuno neefikasna”. (42) Naravno, u tzv. beogradskom višem društvenom sloju biloje i mnogo skorojevićstva, koje se prepoznavalo, kaže Milica, “u našem naglašenom i naglašavanomkosmopolitizmu, kao i u našem antitradicionalizmu”. (96) Tom iskušenju odolevali su jedino strogiaustrougarski “nemačkari”, beogradski “Prečani”, koji su čuvali “tradicionalne oblike morala i dobrogponašanja”. (96) No, period komunističke izgradnje tokom pedesetih godina počivao je upravo naprogonu građanskih vrlina: “U to doba koje je odricalo vrednost svim vrstama takozvanih građanskihvrlina, pa i plemenitosti, takva se nepoželjna osobina morala skrivati ili, bar, kamuflirati, dok je trajaopolitički uspon”. (104/105) Stoga je i bilo moguće, premda paradoksalno, da nekim osobama koje suu sebi nosile takve vrline politički pad predstavlja neku vrstu moralnog i mentalnog oslobađanja.Doduše, nisu se mogle izbeći spoljašnje neprijatnosti, budući takvim osobama uglavnom nije polaziloza rukom prerušavanje i kamufliranje; tako su i Milicu Pavlović, uprkos njenim nastojanjima,sugrađani svuda, sa zaziranjem i neprijateljstvom, prepoznavali “kao gospođu, što će reći kaopripadnika poražene građanske klase osuđene na propast”. (204)

2.1.2. Sam prelom odigravao se u dubinama poretka, a manifestovao, kako smo videli,u eksterijerima i enterijerima grada: elegantne staklene balkonske ograde bile su izbušene da bi sekroz njih provukli čunkovi; sagovi, palme i fikusi nestali su iz haustora čiji je mermerni pod pokrivenmalterom, prašinom i blatom… No, nije se “izgubio svaki red i ukus”, već je temeljno poremećen“Veliki red sa Velikim smislom”. Prelom se, u stvari, najbolje prepoznavao u radikalnoj promeniživotnih pozicija i društvenih uloga. U hapšenju Dušana Pavlovića, u toj porodičnoj varijanti dramevelikoga preloma, učestvuju i dvojica poznanika, nekadašnji bakalin, Jermenin, sada partizanskimajor, i nekadašnji kućepazitelj, sada partizanski izvršitelj i zaduženi čuvar Milice Pavlović, koja jebila pod nekom vrstom kućnoga nadzora. Najzad, tu je i nekadašnja izbeglica, usvojenica Zora, sadaoštra i surova partizanska aktivistkinja u borbi protiv buržoazije. Svi su se drastično promenili, ne


samo u spoljašnjem vršenju novih uloga, već i u stvarnome ponašanju, i u doživljavanju sveta i sebeu svetu. Svi su postali neki novi, neki drukčiji ljudi: “Jermenin, mršav, u novom oficirskom šinjelu,bio je promenio ličnost: krv, kožu, sastav ćelija, sve”. (17) I kućepazitelj, koji je nekada podnosioblagonaklone podsmehe zbog svoje profesionalne uslužnostti, postao je “drugi neko”, “potpuno je bioizmenio lice”, koje se pretvorilo u “mrežu sleđene surovosti, ispod koje se nije mogao nazreti ni tragbilo kakave ljubaznosti, još manje odanosti”. (18) Stav ovih novih ljudi zahtevao je “da se brišesećanje” na sve ranije društvene uloge i odnose, i da više nema “nikakve prošlosti koja obavezuje”.(19) U slučaju ovih tipičnih likova ispostavlja se da onaj ko je svoj život osećao kao nepravdu,preokret doživljava kao ostvarenje svoga sna o pravdi, pri čemu i svoj raniji i svoj novi položaj meriisključivo snagom svoje želje, patnje, i mržnje prema onima koji su mu stajali na putu, i koji su sadatu da bi im se naplatile nevolje i muke. (25/26) Isti preobražaj pokazuje i spašeno i usvojeno čeljade,“hranjeno nežnošću” da bi se oporavilo od preživljenih strahota (120) - “naša Zora”, koja je“preobaćena u drugaricu Zoru”, i koja, tipično, komunističku pravovernost dokazuje “spremnošću naosvetoljubivost i mržnju” prema svojim spasiocima. “I u ovom slučaju je preobražaj, nepojaman iakoizvršen uistinu preda mnom, bio potpun: u drugarici Zori kao da više nije bilo ni trunke bezazlenostiili čednosti, odanosti naše ružoprste Zore. U njenom izmenjenom načinu viđenja mora da sam jojizgledala kao crv, vaš, štetočina, koju što pre treba zgaziti”. (35)

Moglo bi se, dakle, zaključiti da je u ovo vreme “velikih preobražaja” (164), u konkretnom“procesu neobičnog preobražavanja”, struktura transformacije bila identična u svim pojedinačnimslučajevima, tj. kod sasvim različitih ljudi. “Ono što se opažalo na našem uslužnom bakalinu sa ugla,Jermeninu, kad je prestao da bude uslužan i bakalin; što se videlo na našem primernom kućepazitelju,Miloju, kad je prestao da bude i primeran i kućepazitelj; što je postalo upadljivo na našoj odanojusvojenici Zori, kad više nije pristajala da bude ni odana ni usvojenica - sve se sadržavalo, i tou najvećoj meri, u ovom pukovniku koga sam nekad, pre mnogo stoleća, upoznala kao slikara PavlaZeca. Iz njega se rasipala neka hladna sila koja je ne samo u njemu samom nego i svuda oko njegabrisala sve što nije neposredna sadašnjost, odnosno sve što je nekakva prošlost”. (169) Svi ovi “noviljudi” i njihov “novi svet” bili su mogući samo pod uslovom zaborava prošlosti, tj. onoga delaprošlosti koji bi mogao da “opominje (…), uznemirava”.89 Ako su i priznavali deo prošlosti to jemogao biti samo njihov deo prošlosti, odnosno prošlosti “njihove ideje”, ali su u osnovi priznavalisamo sopstveno vreme, sopstvenu sadašnjost: “njihovo sada”. (170)

U ovom prelomu su naprosto “nestajali čitavi sistemi vrednosti”. (36) I dok su se u vreme ratasurogati prihvatali kao nužna zamena za odsutne prave vrednosti, posle rata su se počeli uvažavatiupravo surogati: “veštačko je sticalo prednost nad pravim, i to zato što je veštačko bilo jevtinije odpravog i, samim tim, na ceni”. (139)

2.1.3. Sada ću pokušati da rekonstruišem romanesknu sliku tipičnih komunista, koji vršeprelom i koji zauzimaju vlast, brišući svako sećanje na one delove prošlosti što se ne uklapaju u novukonstrukciju istorije, brišući time i svako sećanje na sopstvenu prošlost, sopstveni identitet i sopstvenomesto u zaboravljenom društvenom poretku. U tipičnom i presudnom hapšenju Dušana Pavlovića,komuniste-izvršioce predstavljaju, pored bivšeg bakalina i bišeg kućepazitelja, bezlični mladići“odnekud sa juga Srbije” (20), na čija usta izgovoreni identifikacijski podaci iz biografije profesoraPavlovića zvuče kao “oznake za mesta nepojamnih zločina”. (20) Dakako, u pitanju su uglednegrađanske, profesionalne i društvene, funkcije: “profesor univerziteta i likovni kritičar, saradnik‘Srpskog književnog glasnika’, ‘Letopisa matice srpske’, ‘Umetničkog pregleda’, član Upravnogodbora Srpske književne zadruge”. (20/21) - u novom poretku sve same kvalifikacije prokazanegrađanštine; autorica nam sugeriše da je na delu uzorno proletkultovsko varvarstvo oslonjeno naizvorni srpski primitivizam. Komunisti u prvi mah izgledaju kao iskušenici i provereni asketi Ideje.Taj revolucionarni životni stav sa vremenom gubi na snazi, uverljivosti, ličnoj ubeđenosti, i, konačno,gubi se pred snagom neprestanih lukrativnih iskušenja, uz opravdanje pomoću predstave ličnih

89 “Oni su bili jedinstveni u svom novom identitetu izgrađenom od nepamćenja; major nikada nije bio niJermenin ni bakalin, menezritelj nikada nije bio kućepazitelj, drugarica Zora nikada nije bila naša Zora”. (37)


zasluga i uz odgovarajuće oproštajnice. Komunisti konfiskuju imovinu “narodnih neprijatelja” (168),koja bi trebalo da od časa oduzimanja pripada “narodu” (37, 209), pod obrazloženjem ispravljanja“nepravde” kojom je stečeno svako bogatstvo, i pod zastavom novoproklamovane “skromnosti”.(161) Ispostavilo se da jedan deo imovine naprosto nije popisan, ili da spiskovi nisu prijavljeni, takoda je ta imovina pripala “predstavnicima naroda”, odnosno “punopravnim vlasnicima narodneimovine”. (38-39) U dobrom delu sveta opisani postupak zove se naprosto - pljačka. To ovde važi za“drugaricu Zoru”, a ispostavilo se da važi čak i za one koji su se u prvi mah zaklinjali u nad-građansko poimanje sveta predmeta, i koji su zamenicu “moje” smatrali istorijski prevaziđenom.Kućepazitelj Miloje, koji se “zaista dobro snalazio i sa nemačkim vlastima i sa crnoberzijancima”,a naplaćivao i svoj ilegalni rad (142), nastavio je da se odlično snalazi i u novome “potrošačkomdruštvu”, gde mu “nikad nije bilo dosta para”. (227) Principijelni Pavle Zec, koga je Milica Pavlović,i pored lične netrpeljivosti, ali i izvesne privlačnosti, uz veliki rizik, kao “ranjenog ilegalca” (172),krila u svom stanu dva meseca, prisvojio je bio sav umetnički nameštaj porodice Pavlović i Milicinajdražu Šumanovićevu sliku. (196-197, 230) Komunisti su bezobzirni u nastojanju da ostvare svojcilj, i da u međuvremenu spašavaju svoje živote, pa brzo, planski i vešto upotrebljavaju ljude, i daljnjei bližnje, ne obazirući se na opasnosti kojima ih svesno izlažu. Čine to tako uspešno, daupotrebljenima taj uspeh u samozbrinjavanju doista izgleda kao da se sami bogovi staraju i brinu bašo onima “koji ih se odriču”. (153) Komunisti su bili pod strogom komandom Sovjetske Rusije,i zatvarali oči pred činjenicom da je ona otvoreno gledala samo sopstvene interese, a ne i interesemalih naroda, i da je svoju “lažnu neutralnost” razotkrila potpisivanjem pakta sa nacističkomNemačkom, i učešćem u zajedničkoj podeli plena, u ovom slučaju - podeli Poljske. (179-182)

Doduše, ovaj roman ne krije da je među komunista bilo i plemenitih ljudi, ili bar ljudi koji su,ako ništa drugo, prepoznavali i, krišom, emitovali ljudskost ispod maske ideološke strogosti. Najpre,Krista Đorđević, po Milici “salonska komunistikinja”, koja je prikrivala ilegalce, “prave komunjare”,ali koja je pomagala i Savi Šumanoviću, a i Milici Pavlović, pamteći doduše da je i nju samu DušanPavlović indirektno spasao hapšenja. Tu je, potom, i stroga “drugarica ministar” kulture, koja je, tihoi neprimetno, pomagala Milicu Pavlović u teškim poratnim danima, omogućivši joj da, skriveno, zaplatu ali pod pseudonimom, prevodi književna dela za veliku izdavačku kuću. Najzad, u ovu grupumogao bi možda ući i partizanski major, bivši bakalin, koji nije, poput drugih, izdao Ideju kojoj sezavetovao, nije poklekao pred privilegijama vlasti i izazovima “potrošačkog društva”,90 da bi na krajusamome sebi, hartiji i Milici priznao da je činio zlo, premda to nije želeo - “Sve u ime dobra. I istine.I pravde” (173), i da ni sam ne zna kud će mu duša, kuda će duša bezdušne i ostrvljene Zore, kao niduša svih onih koji kao da je nisu ni imali. (232) No, uprkos izuzecima, surovost komunističke klasnemržnje bila je u toj meri očigledna, da su predstavnici evropskoga građanstva u ovome romanusavršeno dobro znali šta ih čeka: “ Oni nas sigurno neće amnestirati”. (210, 215, 223)

2.1.4. Drugu stranu ideološke medalje u Srbiji trebalo bi da predstavljaju četnici - kao jedna odmogućih istorijskih alternativa za građanske intelektualce. Dragiša Vasić, komunistički advokat,postao je savetnik Draže Mihailovića. Profesor Slobodan Jovanović mogao bi, kao politička opcija,biti neko rešenje za Dušana Pavlovića, kada uz njega ne bi bilo “mnogo budala. I pokvarenjaka”. (44)Tako, Dušan Pavlović, koji nikako nije mogao s komunistima, nije mogao ni sa četnicima: “u pokretuD. M. - pokretu srpskog generala na engleskoj vezi uzeli su, koliko se čuje, maha i primitivizami idiotizam u specifično srbijanskoj varijanti, koju on nikada nije mogao da podnese” (43)

2.1.5. Veoma je zanimljivo da je Velmar-Jankovićeva svoju ideju o radikalnom ideološkomprelomu i ne samo personalnom i kolektivnom već civilizacijskom preobražaju uočila, i predstavila,

90 “Tada ne bih mogao da poverujem da će opet doći vreme u kojem se zahteva da mislimo o sebi, da mislim osebi. I to na stari način. Šta imam. Šta nosim. Šta jesam - mereno onim što sam postigao. I onim što je postalomoje. Moje. Pojam kojeg sam se odrekao u ranoj mladosti. Koji sam prezirao. Koji prezirem”. (38)


ne fenomenu preobražaja jezika, tj. na savršenom primeru nastupanja svojevrsnoga jezika preloma,jezika novoga, ideološki konstruisanoga sveta.91

Autorica govori kako o novom jeziku komunista, tako i o današnjem jeziku, za koji se katkadispostavi da krije očuvanu, staru narodnu ili građansku osnovu, ali koji nije izdržao sve pritiskeideološke torture, pa je inkorporirao deo leksike i “gramatike” komunističkog novogovora.

2.1.5.1. Jezik komunista bio je jezik vremena “velikih preobražaja”. (164) Drugarica Zora jevrlo uspešno savladala “novi jezik” i koristila ga, poput ostalih, bez mucanja, premda je sam taj jezik,smatra Milica, uveliko mucao svojim oštrim naredbodavnim ritmom. Iako je tek kasnije čula zaOrvelov “Novogovor”, Milica je uspela do pronikne tamnu dubinu tog novoga jezika: njime dominiraupotreba zapovednog načina, imperativa, i proterivanje zamenice Vi zamenicom ti. Isključivaupotreba zamenice ti, pisane malim slovom, trebalo je da označava ukidanje svake socijalne distancei svake nejednakosti među pojedincima. Zamenica Vi zvučala je isto tako sumnjivo kao i nošenješešira, kožnih rukavica i, ne daj bože, gamašni. No, ideološko diferenciranje učinilo je da najpre dođedo unutrašnjeg variranja u intonaciji zamenice ti - za označavanje istomišljenika, tj. ljudi-drugova,i neistomišljenika, tj. ljudi-bivše gospode, da bi se, potom, uobličilo i jezičko diferenciranjeu saobraćanju među ideološki raslojenim ljudima-drugovima. Milica Pavlović se ograđuje u pogledupotpunog pronicanja ove jezičke evolucije, jer je, veli, njeno “znanje o jeziku i iskustvo jezika”nedovoljno, stoga što je “dobrim delom predratno a u potpunosti građansko”. (166) No, ona je sasvimsigurna da je u uzajamnom odnosu novoga jezika, novoga mišljenja i novoga ponašanja primatnesumnjivo na strani novoga jezika, odnosno Ideje koja se morala ovaplotiti u jeziku: “Na početkubješe riječ…” (165) Time se samo podvlači sveprisutna misao o komunističkom ideološkom,svetovno-religijskom kreacionizmu.

Osim upotrebom imperativa i usiljenim rušenjem socijalnih distanci pomoću univerzalne ličnezamenice ti, komunisti su se isticali i istiskivanjem prisvojnih zamenica moj, moja, moje u koristprisvojnih zamenica naš, naša, naše (30), mada ni to nije važilo za sve podjednako: “U novomvremenu su za neke primerke ljudske vrste neke od ovih zamenica bile ukinute. Odnosnokonfiskovane”. (199/200)

Okolnosti čine da svi menjaju jezik prema zahtevima same stvarnosti. Tako je i Milica prvi putu životu, povodom pogubljenja Save Šumanovića u NDH, na sopstveno zaprepašćenje, izgovorilastrašnu i mnogoznačnu reč: zaklali!. (40) Osim toga, ona kaže da se i sama u sebi “nehoticepreobražavala”, jer je “očigledno usvajala terminologiju epohe” - npr. “temeljno pripremljensastanak”. (100) Primetila je, pored toga, da su i njene rečenice “postajale kratke, kao i njihove,i gotovo odsečne, kao i njihove. Svedene na činjenice koje se podrazumevaju ali se ne morajudokazivati. Prilično oštećene rečenice”. (177) Samo, radi se o tome da se često u prvi mah neprepoznaju “obrisi ljudskog bezumlja” koji se skrivaju u ovim igrama reči i igrama novinskih naslova,na primer. (53-54)

Što se komunista tiče, njihov se jezik održavao u ideološkoj zatvorenosti sve do naših dana, štose najbolje videlo u njihovim govorima, prepunim potpuno istih reči i izraza koji se decenijamaplasiraju kao nosioci navodno novih sadržaja. “Niko ih nije naučio da izbledele reči u izbledelimspojevima ne mogu ni izazvati ni preneti ništa ni nalik na nove sadržaje, čak i da ih potencijalno ima,a nema ih. Jezik ih upozorava, a oni ne haju za to upozorenje”. (221)

2.1.5.2. Time prelazimo na današnji jezik. U zamišljenim jezičkim raspravama sa sopstvenomćerkom, autorica često ređa reči koje su danas prognane iz književnih tekstova i ukazuje nasimptomatičnost toga dešavanja. Već na prvoj stranici počinje takvo jedno razmatranje. Danas bi, veli,jezički čistunci poput njene ćerke, umesto reči džakovi i bakalnica govorili i pisali vreće i prodavnica.Ali, valja znati da to nije isto, jer je “prodavnica deo rečnika koji su doneli partizani. Prodavnica nije

91 Inače, kao što ćemo videti, jezik predstavlja jedno od najvažnijih središta ovoga romana, kako u pogledu ovdenagoveštenog sadržinskog momenta, tako i u pogledu njegovih formelnih mogućnosti, i obelodanjenihspisateljskih muka s jezikom.


podrazumevala vlasnika; bakalnica jeste”. (12) Dakle, na samom početku jedna malasociolingvistička analiza, koja je, kako će se videti, samo prolog za slična, česta, razmatranja. Sličnoje i sa evolucijom reči: hauzmajstor - nastojnik - kućepazitelj. (14-15) Naime, skromni “hauzmajstori”prerasli su u važne nastojnike, koji su držali na oku sveukupno zbivanje u “svojoj” zgradi, pa nije ničudno što su lako sarađivali sa policijom, petom kolonom ili sa komunistima, da bi se podposlednjima pretvorili u moćne nadziratelje nepodobnih stanara (Miličin “menezritelj”). Rečenaevolucija jezika važi i za reči veškorpa i “veliki veš” (36), ali socijalna dimenzija njihovogaiščezavanja nije primarno ideološka; naime, reči mogu poprimiti značenje posebnih životnihokolnosti, kao što u Miličinom slučaju “iskuvano rublje” znači izdajničku situaciju skrivanjaranjenoga ilegalca, dok “iskuvani veš” ima sasvim prijateljsku dimenziju (135), i kao što reč šlafrokza nju jeste “lozinka (…) na koju se odazivaju zatrpana vremena i zapostavljeni mrtvi” (138); manjesu dramatični primeri šrafcigera (98), somota odnosno pliša (99). Naravno, samoposluga je na većnaznačenoj liniji indikativnoga socijalnog “razvoja” (104)

2.1.6. Zbog čega je spisateljica svoj roman nazvala Lagum? Dakako, zbog toga što je čitaocuželela odmah da sugeriše najdublji smisao svoga dela. Uostalom, ona je na samom početku objasnilaznačenje turske reči lagum - “mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti”, dodajući da beogradskatvrđava Kalemegdan leži na takvim, još uvek neistraženim tunelima. (Ne leži li na njima, još uvek,i cela Srbija?) Autorica nije htela da značenje jedne stare reči ostavi neizvesnoj komunikaciji, bezobjašnjavalačke potpore, pa je delimičnim zatvaranjem značenja smisao simbola “laguma” gotovodovela do jednoznačne alegorije: “Lagum je mesto tame”. (5) Naime, noćno iščekivanje nemilosrdnepartizanske patrole zadužene za hapšenje narodnih neprijatelja, za Milicu Pavlović i njene, novembra1994. godine “pretvorilo se u uski lagum bez izlaza”. (16) Tako je tama, koja je novembra 1944. “idalje nadolazila” (160), postala središnji pojam ovoga romana.92 Kroz niz otvorenih vrata koje zasobom ostavljaju apsandžije “nadirao je iz nekog grotla crni vetar”. (25) Praćena kroz stanpartizanskom trojkom, Milica ne obraća pažnju na “krhotine smisla” koje joj se kao i “tama” što jesapliće motaju oko nogu. (110) Ona pokušava da uhvati tračak nade za svoga uhapšenog supruga, ali“svuda je samo tamnina. Nema ničega”. (112) Sama Milica podvojila se na jedan socijalnofunkcionalni oblik, i drugi, koji je, ravnodušno posmatrajući funkcionisanje onoga prvog, počeo“polako da se spušta ka nekom tamnom središtu”. (29) I nesumnjivi sjaj velike retrospektivne izložbeSave Šumanovića iz 1939. godine nastao je, po njenin sećanjima, “na samim ivicama tame” (58),kako Savine unutrašnje tako i evropske civilizacijske. Konačno, Milica svaki nagoveštaj životnihšansi doživljava kao probijanje tame ili naziranje izlaza iz laguma. Ona zna da su, zahvaljujućidiskretnoj pomoći Kriste Đorđević, koja je, rizikujući, Miličinu decu stavila na spisak Crvenog krstaza dobijanje UNRINIH paketa, “preživeli te prve godine crnog laguma”. (228) A kada je, uz sličnupomoć “drugarice ministar”, dobila mogućnost da prevođenjem za veliku izdavačku kuću izdržavasvoju porodicu, trčala je nedodirljiva “i, posle nepojamno dugog tunela koji je trajao tri godine, koji jetrajao celu večnost, duboko uvlačila u sebe tračak, zračak mogućeg izlaza. Otvora. Prolaza”. (101)

No, tama je definitivno prekrila čitav njen život. I sama misli da je “smešna” njena želja daovim zapisima o sećanju i saznanju koje “izranja iz nekog tamnog tla nesvesnog” u njoj (202) ostavitrag u opštoj nepostojanosti, u pesku, “u tmini vasione” (28) - kada piše o ljudima “koji su iščezavali,iščezli u tim tamama” (117), tamama surovih godina. Možda stoga i ne smatra da je izlaz iz teškihpolitičkih i ekonomskih nevolja negde na vidiku. Iz iskustva 1984. godine, ona se obraća Orvelu i velida - uprkos strašnim lokalnim ratovima, totalitarizmima, gladovanju, terorizmu - ono najstrašnije ipaknije odigrano u toj godini, tj. da to nije “ona prava” godina: “Možda će to biti 1994. Ili, još pre, 2004.(…) Možda će se sumanuta divljačnost XX veka konačno ovaplotiti pri njegovom kraju jeri čovečanstvo, reklo bi se, što postaje starije to postaje i luđe”. (222)

92 Čitalac odmah primećuje da je tekst romana bukvalno obuhvaćen rečju tama. Knjiga počinje rečima “Tama jenadolazila kao zagonetni vasionski prah. Bio je novembar 1944. godine”. (11-233) Knjiga se završava rečima:“Nadolazila je tama. Nadolazila je odasvud kao praiskonski prah. Bio je novembar 1984. godine. Prah i tama”.(233) Razume se, ovo “opkoračenje” treba tumačiti i kao formelni momenat.


2.2. Moglo bi se ispostaviti da ovaj roman ne samo izražava osećanje poraza, već i dadokumentuje viziju poraza, tj. viziju sveta poraženog građanstva. Da bismo rekonstruisali u romanuobjektiviranu viziju sveta jedne društvene grupe, moramo najpre pogledati kakvi se kolektivitetiu njemu pojavljuju, pored već predstavljenih građana i komunista. Potom treba obratiti pažnju namomente u kojima nam se obelodanjuje autorkina vizija sveta, odnosno vizija sveta grupe koja kroznjen roman progovara.

2.2.1. Najpre je reč o nacijama, tj. o predstavnicima nacija.

2.2.1.1. U romanu se govori o stradanju srpskoga građanstva, ali Srbi su izričito pomenuti kaoizbeglice, koji su pred pokoljima nekad bežali preko Save, iz Turske u austrijsku carevinu, i, naravno,kao izbeglice iz NDH, u obrnutom smeru. Prof. Pavlović svojoj ženi, koja ga optužuje zbogkolaboracionizma, govori o leševima što plove Savom, i o moralnoj odluci “izdajnika” da spašavajubegunce iz Jasenovca i Stare Gradiške; ne pominju se izričito Srbi, ali se svakako pre svega o njimaradi. Isti veli dalje da treba iskoristiti neobičnu želju Nemaca, neprijatelja, da nas “zaštite od našebraće”, i “učiniti sve da srpski narod, tragičan u rascepkanosti i razjedinjenosti, ipak preživi”. (45)Konačno, u jednoj fusnoti, u kojoj se objašnjava poseban tretman zatvorenica u logoru u Loborgradu,pod nemačkom upravom, veli se da je među zatvorenicama bilo najviše “Jevrejki i Srpkinja alii Hrvatica”. (151, u fusnoti)

U romanu se o srpskoj kulturnoj tradiciji govori samo na jednome mestu, gde Milica naknadnoocenjuje neopravdanost svoga olakoga zanemarivanja običajnosti, sećajući se kako se muž ljutio nanju što je “uz badnjak i slamu, kitila za božić i veliku jelku”. (94) Ona je smatrala da je u porodičnomritualu badnjak uvek imao “potpunu prednost”, ali da je u obredu unošenja badnjaka bilo “nečegasvečanog i tamnog”, dok je u obredu sa jelkom bilo “svečanog i radosnog”, što se posebno dopadalodeci. Ali, veli, “Dušan je takvo osećanje smatrao izdajničkim. U svojoj prividnoj emancipovanostisklona prisvajanju tuđih običaja, pri tom katoličkih i zapadnjačkih, bila sam, okrivljavao me je,odgovorna za ovo suštinsko izneveravanje tradicionalnog obrednog ponašanja u našoj kući, za ovobuđenje lakome sklonosti ka artificijelno a neizvorno lepom kod naše dece i Dušan mi tu krivicunikad nije oprostio”. (95) Zanimljivo je da je Milici Dušanova sklonost ”ka izvornom i tradicionalnomponekad izgledala anahronična”, pogotovu u svetlu njegovog autentičnog bavljenja avangardnimpokretima, ali - osim što je svoju tadašnju emancipovanost sada ocenila kao “prividnu” - pokazujei naknadno razumevanje za Dušanov stav: “Sad znam da je bio u pravu…” (94) Ovo kulturološkomesto nedvosmisleno daje prednost izvornoj etničkoj i nacionalnoj običajnosti nad neautentičnimpozajmicama, ali ovakva vrsta nacionalnog osvešćenja daleko je od nacionalne i kulturnenetolerantnosti. Uostalom, da autorica ne podstiče nacionalne mitove i iluzije vidi se i po tome štomirno pominje i srbijanski “primitivizm i idiotizam” koji kompromituje i borbu za nacionalneinterese, kao u slučaju izrođenog četničkog pokreta. (43)

2.2.1.2. Budući se glavni događaji romana pletu oko Drugoga svetskog rata i njegovihposledica, za očekivati je i koju reč o Nemcima. Srbija je, naravno, “porobljena pod Nemcima”. (33)Doduše, oni često prihvataju “apsolutno neubedljive” razloge za prebacivanje Srba izbeglica iz NDH,pa se ispostavlja da, premda “naši neprijatelji”, Nemci, “iz ko zna kakvih računa, u ovom časupokazuju želju da nas zaštite od naše braće”. (45) Pominje se i logor u Loborgradu, u Hrvatskoj, kojije bio pod nemačkom komandom, i u kojem su uslovi života bili - u poređenju sa ostalim logorimau NDH - gotovo ljudski: kreveti sa slamaricama, ćebad, tri obroka dnevno, lekarski pregled, raspodelaprikupljene i prispele pomoći u hrani, odeći i lekovima… (151, u fusnoti) “Logor u Loborgraduu kojem su zatvorenice Jevrejke, prema svedočenju zavorenica Srpkinja, imale gotovo povlašćenpoložaj iako su logorom upravljali Nemci, i delatnost gospođe Dijane Budisavljević i njenog Odboraza pomoć ženama u logorima na očigled celog Zagreba i ustaških vlasti u toku godine 1941. i 1942,spadaju u red onih paradoksa, ili bolje da kažem čuda, zbog kojih ljudsko ponašanje, kao i sam život,ostaju najveća tajna”. (152) Pominje se i pedantnost nemačkih okupacionih vlasti u Beogradu, koje su“strogo vodile računa o tome da se ulice čiste od snega i posipaju. Pepelom ili strugotinom, svejedno”.(155)


Ipak, Milica Pavlović se pita kako se, pored svega, može razumeti strašna ironija “nemačkejednačine” po kojoj život jednog nemačkog vojnika treba naplatiti “stotinom života naših ljudi”. (46)Ona je još pre rata posumnjala u racionalnost Zapada, a pre svega u nemačku racionalnost, imajućiu vidu činjenicu da je “suludi drvendeka sa smešnim brkovima”, Adolf Hitler, “svojim urlanjem”u zemlji koja je “sve više ličila na groteskni teatar”, oduševljavao “nepregledne mase nemačkognaroda”. (71)

2.2.1.3. Zanimljivo je da se u romanu u kojem je jedan od glavnih likova izbeglica iz ustaškihlogora Hrvati uopšte ne pominju poimence. Ali, pominje se NDH, surova u toj meri da se bekstvo izove nezavisne države u porobljenu Srbiju “smatralo velikom srećom”. (33) U NDH su,u mnogobrojnim logorima, ubijali, klali (41), a leševe slali Savom u Srbiju. (42) Među mnogima,ubijen je i prijatelj Milice Pavlović, veliki a nesrećni slikar Sava Šumanović. (40) Ko je u NDH kadarda čini takva zverstva od kojih krišom plaču i povraćaju činovnici beogradskog Komesarijata zaizbeglice, zaduženi za primanje izjava izbeglica i za proveru njihovog identitreta? Pokolji se čineu logorima, pod ustaškom vlašću. (150) No, umesto Hrvata, samo se jednom - videli smo - s gorkomironijom, pominju “naša braća”, od kojih čak i Nemci pokušavaju “da nas zaštite”. (45)

2.2.1.4. Imamo u romanu i reč o Englezima, koji su neka vrsta pokrovitelja četničkog pokretaDraže Mihailovića, ali koji će ga, smatrao je profesor Pavlović, “na kraju, kao što su uvek i svakoga,izigrati”. (43/44) Kao da ovaj stereotip o Englezima postaje standardni topos novije srpskeknjiževnosti?.

2.2.1.5. Ali, pored Engleza, u istoj su ulozi ovde i Rusi. Naime, profesor je opominjao da se nesme zaboraviti kako su “nas oduvek varali oni moćni, i Rusi i Englezi. Prvi su sa zadovoljstvomdavali Bugarima pravo na ono što je pripadalo Srbima, a drugi su se sa indignacijom bavili Srbijomkao nekom vrstom turske kolonije”. (44)

2.2.1.6. Jermene “predstavlja” bakalin koji je nekada, kao dečak, bio opsenjen tananimgospodstvom nestvarne i bajkovite Milice Pavlović, da bi joj se pri jedinom, okupacijskom susretuu radnji preljubazno i pritvorno klanjao, ne bi li prikrio i svoju zbunjenost i svoju klasnu i ideološkumržnju (26), i koji je, najzad, kao partizanski major, postao nemilosrdan prema buržujki i ženiizdajnika (18), da bi se, konačno, ipak održao u okvirima ljudskosti. No, ni u jednom času se ličnosti ponašanje bakalina ne vezuju za neke etničke i nacionalne osobine, tako da nije u pitanju predstavnikjedne nacije, nego naprosto pojedinac, koji je - ako se baš hoće - život posvetio i, tako ispada,protraćio ne u etničkom nego u klasno-internacionalom komunističkom samožrtvovanju.

2.2.1.7. Jevreji se pominju samo po mnogobrojnim logorašicama-Jevrejkama, koje su, dodajese, umirale od tifusa više nego druge žene jer su “beli luk koristile manje u ličnoj higijeni”. (151,u fusnoti)

2.2.2. Sada ćemo pogledati najkarakterističnije sadržinske momente koji kriju objektiviranipogled na svet. Dovoljno je videti već naslove poglavlja (Bakalnica, Izložba, Salon, Skrivalište,Stočić), pa da se namah uoči neuobičajeno i značajno prisustvo stvari u ovome romanesknom svetu.Život Milice Pavlović i sudbina njene porodice prelamaju se kroz bakalnicu i njene rafove, krozzgradu i haustor, kroz stanove, nameštaj i slike, posebno kroz jednu sliku Save Šumanovića, i krozjedan stočić iz garniture Čipndejlovog salona. Stvari su ovde svedoci i središta zbivanja, a u odnosuprema stvarima obedlodanjuju se tipičan građanski i tipičan komunistički životni stav. Stvari nasodređuju vlasništvom i estetskom dimenzijom. Građanstvo drži do vlasništva, komunisti ga preziru,ali samo privremeno, u prvoj, mladalačkoj fazi revolucije. Pukovnik Pavle Zec upozorava Milicu da,“u novom vremenu, priča o predmetima koji su važni u nečijem životu zvuči, u najmanju ruku,deplasirano. Predmeti su beznačajni, značajni su ljudski životi”. (189/190) Indikativno je da pukovnikupravo svojim slučajem svedoči o tome kako su za komuniste tuđi životi beznačajni, a predmeti - kojekonfiskuju (199) i prisvajaju - i te kako značajni. Građanstvo drži do estetskih vrednosti stvari,komunisti drže do stvari kao statusnih simbola, tj. oznaka preuzete vlasti i mesta na društvenojlestvici, što se prepoznaje i u građanskim sentimentima povezanim sa predmetima odnosnou odsustvu izvornih sentimenata kod komunista.


Kritičar i interpretator drugoga profila mogao bi u ovoj usredsređenosti oko stvari prepoznatitipičnu odliku “novoga romana”, koji, naravno, u srpskoj varijanti nije više nov (što, dakako, nijeoznaka vrednosti), ali je svakako veoma redak. Kritičar i interpretator marksističke povenijencijemogao bi na tom tragu, u goldmanovskom maniru, govoriti o iščezavanju problematičnih junakai o nastupanju građanskoga sveta predmetnosti. Meni pak ovde nije stalo da govorim o reifikacijii sveopštem posredovanju autentičnih vrednosti u građanskom društvu, već da samo istaknem kako seprimat sveta predmetâ, odnosno njihova uloga životnih “ogledala”, sme smatrati tipičnim građanskimživotnim stavom. Tako se i na ovome nivou interpretacije samo potvrđuje osnovni nalaz o tonu,atmosferi ovoga romana i u njemu objektiviranoj građanskoj viziji sveta.

Taj se nalaz o klasnom središtu problema potvrđuje i dodatno, činjenicom da se u romanusrećemo sa sistematskom transformacijm ličnosti iz donjih klasa, i sa njihovom izdajom ljudskosti.Naime, troje glavnih preobraćenika, ratnika nove vere, pripadalo je nižim društvenim slojevima.Izuzetak je asistent profesora Pavlovića, Pavle Zec, uspešni slikar i grafičar, pariski đak, istoričarumetnosti, “miljenik mondenog Beograda” (63), obesni i surovi salonski komunist, koji je svojpersonalni karakter obelodanio surevnjivim i zavidljivim satiranjem krhkoga Save Šumanovića, a svojkolektivni karakter otimanjem i prisvajanjem umetničkoga nameštaja i umetničke slike što supripadali porodici Pavlović. Ali, i takav kakav je, trebalo je da bude tipičan predstavnik građanskihideoloških avanturista, kojima je građanski red samo bio prepreka na putu samopromocije.

3. Roman je pisan u formi memoarskih beležaka neposredne učesnice događanja, i drži doistinitosti ovoga proživljenog svedočanstva. Uverljivost i “dokumentarnost” ne postižu se samouvođenjem u zbivanja stvarnih, istorijskih ličnosti, poznatih događaja i mesta, navođenjem novinskihnaslova i tekstova druge vrste, već i izvesnim poetičkim tehnikama, među koje pre svega spada utkanapriča o sudbini rukopisa koji je pred čitaocem. Naime, tekst sećanja predat je “u nasledstvo” (210)jednom od komunističkih boraca za Ideju, bivšem bakalinu, Jermeninu, koji je u poznim godinama,kao major u penziji, svojim relativno časnim držanjem zaslužio izvesno poverenje Milice Pavlović,i svoje sumnje i kajanja zapisao na margini poverenog mu rukopisa.

Ove zapise, koji predstavljaju kombinaciju sećanja različitog datuma, esejističkih pasaža,komentara novinskih članaka itd., autorica naziva “zapisima na pesku” (npr. 150), čime ističe njihovutrošnost i nepostojanost. Decenijama taložena sećanja ona zapisuje 1984, kada su se događajiizbistrili, i ne brine je nemilosrdna činjenica krhkosti i prolaznosti ljudskih posuda u kojima sećanjezri, ali ipak želi da ga pre nestajanja pretoči u zapise - “pa neka su u pesku, u prahu, u prašini, ostaće”.(200) Činom ostavljanja u nasledstvo, Milica Pavlović je obezbedila virtualnu čitanost svojihbeležaka, makar ih čitao samo bivši bakalin, major u penziji. Taj čin, u stvari, daje čitavom ovomromanesknom naporu auru najdubljeg svedočanstva, namenjenog onima koji ostaju i koji bio prohujalim decenijama morali znati mnogo više nego što obično znaju - i to ne na niovuistoriografskih činjenica, nego na nivou proživljene ljudske patnje zbog uništenih i upropašćenihživota i čitave društvene građevine jednoga doba.

Ali, delo sa ovakvom “namenom” nije pisano za najširu publiku, tj. nije upućeno onima koji posvom životnom položaju ne bi ni mogli učestvovati u ispisanoj drami. Ne radi se tu o nekoj vrstiekskluzivnosti, već samo o sasvim izvesnoj socijalnoj i kulturnoj adresi. O tome svedoči i potpunonetradicionalistiki spisateljski manir, sa jezikom, stilom i kompozicijom koji zahtevaju nešto pojačaniintelektualni napor i izvesnu čitalačku verziranost. Potvrdu ove teze obrazložiću na nekolikokarakterističnih momenata.93

3.1. Prvi karakteristični momenat ove knjige jeste centriranost oko jezika. Ne samo da jezikovoga teksta nije otvoren za najširu, a time, delom, i nekritičnu komunikaciju, već jezik predstavljastalnu opsesiju autorice zapisa odnosno - da napravim jedan riskantni interpretativni skok - same 93 Moglo bi se govoriti i o kurzivnom isticanju reči sada, što autorica čini da bi istakla sveprožimanje različitihistorijskih i životnih momenata, međusobno udaljenih, koji u životu jedne osobe predstavljaju stalno prožimanjerazličitih sadašnjosti, aktualizaciju nekadašnjih aktualnosti. A tu je i već istaknuti problem prisvojnih zamenica,koje su na ključnim mestima uvek ispisane kurzivom.


spisateljice. Uostalom, ona sama insistira na istinosnoj vrednosti jezika: “A jezik iskazuje istinu i kadaje prerušava…”. (28)

Kao što smo već videli, autorica stalno preispituje socijalnu dimenziju jezičkih (leksičkih)promena, tj. socijalno-istorijsko, ideološko-političko i kulturno-duhovno značenje leksičkihpomeranja, pre svega iščezavanja odnosno proterivanja i proskribovanja izvesnih reči odnosnoizvesnih načina obraćanja i socijalnog komuniciranja. Osim toga, stalno preispituje skriveni smisaosvoga sopstvenog jezika, tj. značenje sopstvene nehotične upotrebe ideologizovanih iliadministrativnih izraza, ocenjuje izraze itd. Koliko joj je stalo do označavanja vidi se i po kovanicikoju samoocenjuje kao “infantilnu” igru reči, ali koja ima centralno mesto u knjizi: “menezritelj” (29)- oznaka za bivšeg kućepazitelja zaduženog od novih vlasti za motrenje na Milicu Pavlović. Tu jei jedna gotovo feministička zgoda: “znalica jezika”. (104) A šta bi mogle značiti ne sasvim uobičajenekonstrukcije sa odričnim prefiksom: “nedodirne tačke” (21), “neprisnost” (22), “nepamćenje” (37, 44,55, 169), “neprijemčiv” (73)… neka ostane interpretatorima drugih profesionalnih kvalifikacija. Jabih se samo usudio da ustvrdim kako ovakav jezik nije jezik najširega kruga čitalaca i, naprosto, nijepogodan za popodnevnu čitalačku opuštenost.

3.2. Drugi karakteristični momenat jeste esejistički manir, tačnije, presecanje i prožimanjeosnovnoga toka teksta kraćim ili dužim esejističkim pasažima. To su, na primer, reči o slikarstvu SaveŠumanovića (49-50, 59 i dalje), o nameštaju engleskog majstora iz 18. veka Čipndejla (73 i dalje),o naličju zapadne tehnološke ere (139-140), o ličnim zamenicama i njihovoj funkcijiu komunističkom novogovoru (170-171), o strašnom nasleđu 20. veka (222)… U prilog teze dau ovome romanu esejistički komentari stvarnih istorijskih zbivanja i zagonetki imaju važno mesto idei izričito priznanje važnosti i indikativnosti naknadno korišćenih i komentarisanih novinskih oglasa iz1939. godine: “Zapisi iz te sveske koju sad prelistavam potvrđuju da su mali oglasi uopšte, a naročitosu to bili tada, u času kad se jedna epoha slamala, sociološki podaci prvog reda”. (182)

3.3. Po prirodi stvari, razmišljanja o jeziku i esejistički eksursi zahtevali su i određene formelne“ustupke”: stalno otvaranje zagrada, unutar kojih se zauzdavaju ovi izleti, i povremeno ubacivanjeliterarno ipak netipičnih fusnota: o Aleksandru Obrenoviću (138), o nemačkom logoru u Loborgradu(151/2), a tu je i citat iz Frojdovog pisma Lu Salome o razočaranosti ovom gnusobnom civilizacijom.(183).

3.4. O čemu sveoče ovi karakteristični momenti? Nema sumnje, svedoče o netradicionalnostiforme ovoga romana, koja se temelji upravo na formativnom kidanju fabule i iskakanju izstandardnog epskog pripovedanja. Stoga ni fusnote u književnom tekstu ovakvoga tipa ne štrče takokao u prozi tradicionalnog realističkog manira

2.16. Momo Kapor / Zuko Džumhur: Zelena čoja Montenegra (1992)

1. Ova knjiga predstavlja životopis Osman-paše Sarhoša, komandanta turske artiljerije u bici naVučjem dolu 1876, koji je kao crnogorski zatočenik boravio izvesno vreme na Cetinju, gde je uživaopoštovanje zahvaljujući svome ispisniku sa fransuske vojne akademije Sen Sir, knjazu Nikoli,i u gužvi evropskih i balkanskih sila i motiva koji su se pleli oko Crne Gore igrao svoje poslednjekockarske igre sa čudnim izaslanicima raznih interesa, sve do odlaska u Stambol, gde ga je čekalakazna povodom optužbe da je bitku izgubio zbog pijanstva. Istvoremeno, knjiga je svojevrsni omažZulfikaru-Zuki Džumhuru, slikaru, piscu, novinaru, putniku i umetniku života, sa kojim je Kapor,zajedno, svojevremeno (1967) napisao dosad nerealizovani scenario za film Zelena čoja Montenegra,upravo o Osman-paši, sa čijim se životnim stavom i sudbinom, veli Kapor, Džumhur gotovoidentifikovao. Tako je Džumhur i koautor i jedan od glavnih likova ovoga romana, u kojem jepredstavljen deo njegovoga neobičnoga, melanholičnoga i duhovitoga života.94

94 Ne ulazim u razloge i opravdanost Kaporove odluke da u novome idanju Zelene čoje “oduzme” ZukiDžumhuru koautorstvo i prebaci mu ime u podnaslov knjige (“Knjiga o Zuki Džumhuru i Osman-pašiSarhošu”), ostavljajući mu time status jednog od glavnih likova.


2. Građa iz koje rekonstruišemo izražajni i dokumentni smisao ovoga dela ima, u odnosu naranije interpretirane knjige, nešto drugačiji raspored.

2.1. Momo Kapor je sasvim hotimično nastojao da oživi lik čoveka sa kojim je prijateljevao,koga je cenio i čiji život i delo smatra u najmanju ruku značajnim, a svakako i zanimljivim za čitaoce.To nastojanje realizovano je kao naknadno “spašavanje” teksta scenarija, koji je uglavnom diktiraoponeseni Džumhur: “Ispisujem, dakle, ove stranice da se Zukin duh potrošen na ‘Zelenu čojuMontenegra’ ne bi izgubio u nepovrat”. (Kapor 1995: 24) Oživljavanje uspomene tako je poduprtotekstom Džumhurovog biografskog pripovedanja o Osman paši, koje je - prema Kaporovomsvedočenju - bilo i svojevrsno autobiografsko uživljavanje u duhovno srodnu, premda istorijski dalekufiguru: “Lik Osman-paše Sarhoša bio je jedna vrsta Zukinog autoportreta”. (17) Kao da je Kapor, naizvestan način, ponovio Andrićev model Ćamilovog pripovedačko-životnog identifikovanja sa Džem-sultanom, iz Proklete avlije?95

Autor svakako ne spada u red pisaca istorijskih romana, ali bi bilo sasvim naivno pomisliti daon u dvema biografijama nije video i izraz jedne kulturno-istorijske vizije Balkana. Uostalom, i sam jepronašao svojevrsne porodične motive za svoje pisanje, jer su i četvorica njegovih predakaučestvovali u čuvenoj i presudnoj bici na Vučjem dolu: “Pretpostavljam da su i preci Zuke Džumhura,hercegovački muslimani, ljuti Konjičani, takođe učestvovali u ovoj bici, naravno, na suprotnoj strani.Kako bi, inače, ova uzbudljiva priča pronašla mog prijatelja? Ja, naime, verujem da svaka pričapronađe onoga kome je namenjena, poput poruke upućene iz dalekih vremena. Zbog čega bi se Zukoinače zainteresovao baš za ovu temu, pored tolikih drugih?” (33)

Momo Kapor mi je na izvestan način pomerio granicu ispod koje obično tragam zanagoveštajima dokumentnoga smisla nekog dela. Naime, ako sam na čas i pomislio da bih dokumentevremena iz kojega pisac govori mogao pronaći u tihom suprotstavljanju njegove skrivene pravoslavnepozicije muslimanskoj poziciji Džumhura, morao sam od takve zamisli odustati onoga časa kada sampročitao da je Kapor bio potpuno svestan njihovog uzajamnog tolerisanja, tolerisanja dvojice prijatelja- predstavnika različitih kulturno-istorijskih obrazaca: “U pisanju ‘Zelene čoje Montenegra’ ja sami nehotice zastupao hrišćansku stranu, a Zuko - islamsku! Što smo više pili, bili smo skloniji da jedandrugome činimo izvesne ustupke; trudio sam se da u likovima Turaka otkrijem što više istančanostii dostojanstva, a Zuko je, zauzvrat, hrišćanima poklanjao ponašanje rođenih džentlmena”. (33/34)Ovaj citat ubedljivo pokazuje zbog čega će jedan deo kulturno-istorijskih tokova ovoga romana kojise (deo) tiče problema nacionalnog, verskog i duhovnog sindroma biti razmatran u okviru segmentao svagda intencionalom izražajnom smislu, naime, onome koji pisac hotimično ima u vidu.

2.1.1. Pogledajmo, najpre, kakvi su u ovome romanu Srbi, odnosno, Crnogorci.96

Kapor, rekosmo, koristi različite izvore za svoj roman, pa ću ja uglavnom navoditi i te izvore,kako bi se izbeglo identifikovanje stavova različitih autora, premda smatram da onaj koji komponujeromaneskni tekst jeste - uz “nalogodavni” duh vremena - odgovorni autor svih, svojih i pozajmljenihpa ukomponovanih, reči, rečenica, misli i ideja. Problem autorstva u modernom montažnom odnosnokolažnom umetničkom delu odavno je razrešen. Utoliko i nije ni od kakvog značaja proveravanjeautentičnosti navedenih izvora ili kvazi-izvora: svi su oni u ovom slučaju - literatura, s tim što spadammeđu one koji smatraju da je literatura stvarnost prvoga reda.

Srbi (Crnogorci) dobri su ali i surovi ratnici i osvetnici. Martin Đurđević, austrijski i turskičinovnik, očevidac i hroničar bitke na Vučjem dolu, piše da Crnogorci tako vešto barataju handžarom

95 Na jednom mestu Kapor veli: “Tragajući na Cetinju za Osman-pašom i Zukom, zakopao sam se gotovo polagodine u istorijske knjige, koje sam izbegavao celoga života, verujući da je našoj književnosti sasvim dovoljanjedan Ivo Andrić”. (101) Žalim zbog poređenja koje mi se nametnulo.96 Ovde se ne pravi, danas politički veoma delikatno, etničko-nacionalno diferenciranje Srba i Crnogoraca, većse samo govori o dvema zajednicama srpskoga naroda, Crnoj Gori i Srbiji, od kojih ona manja pomaže većoj uborbi protiv vekovnog porobljivača za sticanje nezavisnosti i državnosti, a pripomaže takođe i ustanak (Srba) uHercegovini protiv istog zavojevača.


da im se Turci ni bajonetom ne mogu suprotstaviti. (31) Po njegovim uspomenama, hercegovačkiustanici nose, kao trofej za pokazivanje, odsečene turske glave “u torbi, zajedno sa hljebom i lukom”.(39) Hoće Crnogorci i da ubiju zarobljenike koji su im povereni na čuvanje, veli Đurđević (46), i daplaču zbog izgubljene kese sa ratnim plenom (46), i da, kako se priča, poput Luke Filipova, koji jezarobio Osman-pašu, stalno od knjaza naplaćuju ratne zasluge. (48)

Ali, u vreme knjaza Nikole, evropski školovanog vladara, nastupile su izvesne promene.Svojevremeno su Crnogorci zarobljenim Turcima sekli noseve i uši, ali im je knjaz Nikola to izričitozabranio, tako da je bitka na Vučjem dolu, po Đurđeviću, “značila izvestan civilizacijski napredaku dotadašnjem ratovanju”. (39) To se posebno vidi u odnosu prema zarobljenom paši. Pri susretu su seknjaz i paša, navodno, poljubili tri puta (50), a potom su pobednik i poraženi ispili na sanducimamunicije po čašu šampanjca (51); knjaz, naravno, zna francuski, i na francuskom razgovara sa svojimzarobljenikom-ispisnikom (47); doduše, i vojvoda Vukašin, zadužen za pašu, govori tri jezika (52).Zarobljenom paši, kome knjaz priznaje da se “junački borio” (51), dodeljuje se hiljadu i petsto forintimesečno, i odobreno mu je da se slobodno šeta po gradu i da pripasuje sablju, svedoči Đurđević. (59)Kapor dodaje prizor u kojem stariji Crnogorac ne da obesnoj deci da se sramno kamenjem bacaju napašu, dopuštajući da ga, kad porastu, ubiju ako mogu (96), a veli i da Crnogorci zarobljenim Turcimaspremaju hranu koja “nije vređala njihovo versko osećanje”. (54) Arsenije Pajević, novosadski pisac,izdavač i štampar, u svojim uspomenama iz Crne Gore i Hercegovine veli da bi se “stari crnogorskiVuci”, kad bi videli kako se u knjazovo vreme postupa sa zarobljenim Turcima, “levom rukomprekrstili u veljem čudu svom”. (128) Kapor piše kako knjaz pušta iz zarobljeništva Osman-pašu daide kuda god želi i da više nikad u Crnu Goru ne dođe s vojskom (189), kako svi ispraćaju Osman-pašu, a vojvoda Vukašin, izljubivši se s njim, veli mu da na Cetinje drugi put dođe kao gost a ne kaozarobljenik. (195) Osim toga, knjaz izdaje “svjedodžbu” kojom se potvrđuje da se “Osman-pašajunački borio u bici na Vučjem dolu, i da je među posljednjim zarobljen, kada mu je nestalo municije”(200), pa i sam paša veli da je knjaz bio velikodušan prema njemu. (201) Naravno, Kapor nije sakrioda je jedno knjaz Nikola, a sasvim drugo tipični Crnogorac onoga vremena. Knjaz je, sećajući sevremena čestih bojeva s Turcima, u kojem su se “sa zadovoljstvom odsijecale glave” i nabijale “navisoko kolje” iznad cetinjskoga manastira, priznao kako je i sam veoma žalio zbog toga, ne znajući dali više žali “Turčina ili čoveka”. (97-98) Pita se, pri tom, nije li zbog toga žaljenja možda “bio izdajnikdomovine”. (97) Kapor nastoji da relativizuje isključivost istorijskih mitova. Tako, on na usta knjazaNikole, u (navodnom?) intervjuu datom mis Mardžori Evans, veli da su i Turci od svojih starih, kaoi Crnogorci od svojih, slušali iste priče o nabijanju Turaka, odnosno Crnogoraca, na kolac. (138)Inače, u pitanju je vladalac-pesnik koji je začudio “politički svet” svojom pesmom Turčinu, gdeistočnoga vladaoca naziva “lavom starim”, čijim je osvajanjima on sa svojim narodom stao na put,i sa kojim će se, ako bude trebalo, ponovo boriti: “A potom se / ipak štovat kâ junaci”. (102-103)Doista, ta pesma jeste jedno malo kulturno čudo. Ali, to čudo i nije tako veliko ako se ima u vidu da jeknjazov junački imperativ samo naslonjen na standardni epski manir, koji se prepoznaje i u činjenicida i guslar koji opeva dvoboj austrijskog pukovnika Temela (Tömel) i Osman-paše u pesmi ovogadrugoga stalno naziva: “junak Osman-paša”. (193)

Kapor nema iluzija o Crnogorcima i Crnoj Gori onoga doba. O tome govore male kulturno-istorijske skice. Na primer, Crna Gora hramlje u pogledu rafinmana, duhovitosti i emocija. Kapor pišeda kada posilni želi da paši ispriča jednu crnogorsku šalu, ovaj veli: “Nisam primetio da oni umeju dase šale”. (122) Potom, u njegovoj dramaturgiji, Osman-paša veli mis Mardžori, sa kojom jeu romantičnoj ljubavnoj vezi, na njeno žaljenje zbog zajednički propuštenog vremena na Cetinju:“Crna Gora nije za ljubav. U brdima se mrzi; na moru voli…”. (167) Onda navodi češkog novinaraJosipa Holačeka, koji, između ostalog, u svojoj knjizi o crnogorskim i hercegovačkim ratovima protivTuraka, piše o jednome Crnogorcu koji odbija da bude naslikan pre nego što se jako odlikuje u boju.(117) I sam knjaz Nikola svedoči o skandalu koji izazivaju njegovo džentlmensko ponašanje premadami i njegove sklonosti “ljepoti”. (130-131)

Istovremeno, Kapor ne zaboravlja ni kulturno-istorijske i političke posebnosti Crne Gore.Hotelska soba pašina mirisala je, veli on, “na jednu malu, slobodnu prestonicu Bogu iza leđa”. (66)


Možda je najupečatljivije o protivrečjima Crne Gore pisao Simo Matavulj, čijim se tekstom služiKapor. Matavulj “vedrijim primorcima” kontrastira “sumorne gorštake”, koji ne žive u čistoti, obiljui jeftinoći; on zatiče kolibe pored nazovi-dvorova, i - što je najbitnije: “prvobitne ljude” pored“parizlija”-pretendenata, “seoske navike i način življenja, pored odskora unešenih običaja jevropskih,feudalni duh i duh devetnaestog stoljeća”. (80-81) Matavulj se pita o čemu razgovaraju malobrojniizolovani mladi ljudi “koji su manje ili više poznali draži kulturnog života (…) u svakidašnjemsaobraćanju sa prvobitnim ljudima“. 85)

Ono što se zbiva u cetinjskom hotelu “Lokanda” - prema Kaporovoj rekonstrukciji - ipak jesamo “mala evropska oaza”. (97, 120)97 Kneževina Crna Gora, sa Crnogorcima, koja ima “aspiracijeprema Hercegovini” (82), i čiji je ratni cilj “oslobađanje naše braće preko granice” (174), zbog čegaremeti planove velikih sila, ipak je samo deo Balkana. U svakom slučaju, hotel “Lokanda” nije čitavaCrna Gora, kao što ni knjaz Nikola nije svaki, odnosni tipični Crnogorac. Takvo razlikovanje svakakovaži i na drugoj strani, to jest, za Osman-pašu i tipične Turke onoga doba?

2.1.2. O Turcima se u Kaporovom delu govori na tri nivoa. Najpre je reč o Turcima uopšte, kaoosvajačima; potom je reč o jednom izuzetnom Turčinu, Osman-paši (Čerkezu, poreklom); najzad, natrećem nivou govori se o Zuki Džumhuru, Muslimanu, i njegovim odnosima prema Turcima i turskojcivilizaciji.

2.1.2.1. Generalno, odnos Crnogoraca prema Turcima u vreme o kojem piše Kapor jeste odnosprema zavojevačima. O tome svedoči proglas knjaza Nikole: “Crnogorci! (…) Skoro su pet vjekova,kako sila turska gazi veći dio naroda našega i pustoši najljepše zemlje stare i velike države srpske”.(28) Nadalje, govori se o narodnim ustancima za oslobođenje, te o poslednjem ustanku, koji se izHercegovine širi sve do Bugarske. (29) Sam Knjaz pisao je u izgnanstvu da se u ono doba na Cetinjui nije govorilo o nečem drugom “do o Turcima i o ratu”. (97) U takvim okolnostima izgrađuju sei odgovarajući etnokulturološki i etnopsihološki stereotipi. Na primer, u opkladama o tome hoće lipaša održati reč i vratiti se iz Kotora, gde je igrao jednu od svojih najvećih partija, ili pobeći, neko (odCrnogoraca, naravno) citira vladiku Rada: “…Niko krupno, ka Turčin ne laže” (174); a austrijskipukovnik Temel istim povodom veli: “Znam ja dobro tursku oficirsku reč”. (176) Sam Kapor nijesklon eksploatisanju sterotipa o Turcima. Samo jedno prilikom, kad govori o pašinoj “otmenojravnodušnosti prema porazu, prema svojoj sudbini i svetu”, on veli da je u pitanju “učtivanezainteresovanost, svojstvena junacima Ljermontova, Puškina, Bajrona ili, u naše vreme, AlberaKamija”, a ne neka “pomirenost orijentalnog tipa”. (35)

2.1.2.2. U pitanju je, dakle, jedna izuzetna ličnost, koja ne predstavlja tipičnog Turčina, već seod njega veoma razlikuje. Kapor insistira na tim razlikama, između ostalog, i navođenjem ArsenijaPajevića, koji direktno kontrastira obrazovanog i evropski uglađenog pašu i ostale turske oficire. Pašaje, veli, bio “potpuno obrazovan i evropski uglađen čovek”, koji se služio mnogim jezicima. “Svidrugi turski oficiri behu nemili, nepristupačni, neotesani kao prave Turčekanje, s kojima se niko nijedružio, niti na njih glave obraćao”. (127/128) Kapor prihvata sliku o paši “kao velikom, šarmantnomgubitniku” (34/35), hrabrom i časnom borcu koji, prema Đurđeviću, poziva Crnogorce da pucajuu njega, jer odbija da se preda. (43) Najzad, simpatije se prepoznaju i u tipičnom kaporovskom manirupripisivanja paši ponašanja jednoga savremenoga gradskog “lafa”, koji mangupski pali banknotu odsto forinti kako bi sitničavom austijskom pukovniku Temelu osvetlio pod da pronađe svoju izgubljenuparicu od četvrt forinte. (91)

2.1.2.3. Najzad, kako stoji stvar sa Džumhurovim odnosom prema Turcima. On je, videli smo,prema Kaporu, na izvestan način sebe identifikovao sa Osman-pašom. Ali, to nije bila samoidentifikacija na nivou izuzetnih personalnosti, već se radilo i o svojevrsnom kulturno-istorijskomidentifikovanju, što, smatra Kapor, i nije neobično za jednoga muslimana. Kapor je naknadnoustanovio da je Džumhur od njega krio “užasne scene” bitke na Vučjem dolu: “On verovatno nije

97 Knjaz Nikola, u intervjuu mis Mardžori, ovako komentariše svoj i pašin mladalački boravak u Parizu:“Mladost - ludost. Dva divljaka s kraja svijeta u gradu svjetlosti!”. (136)


mogao podneti tako strašan poraz Turaka. Njegove česte prepirke i svađe po beogradskim kafanamaupućuju na to. Kad god bi se zapodela rasprava o Srbima i Turcima (a to je u Beogradu i danas čestakafanska tema), Zuko bi ili ustajao od stola ili uletao u prepirku, braneći otomansku imperiju i njenucivilizaciju, ističući pri tom staro gospodstvo i junaštvo”. (41) Jednom je čak došlo i do tuče, kada jeDžumhur tvrdio da su Turci obavili veliku civilizatorsku ulogu u ovim krajevima (izvorno, kada sunas “skidali sa grana”), i da, uostalom, “u svima nama ima poprilično turske krvi”. (41) Ali, raspravenisu mogle biti česte zbog opšte civilizacijske atmosfere u Beogradu. Kapor ističe laku tolerantnostbeogradskih razgovora o Turcima: “U beogradskom ogovaranju pustog turskog ima priličnodobroćudne familijarnosti. U međuvremenu, Turci su nam postali nešto slično rođacima”. (42)Štaviše, on podseća kako Srbi, ne razmišljajući, mogu da povrede “ljude druge vere”, kada, na primer,koriste uobičajenu izreku za nehajni odnos prema nečemu ili nekome: “proći kao pokraj turskoggroblja”, pitajući se kako bi bilo Srbinu da čuje da neko na isti način poredi nešto “potpuno nevažno”sa “pravoslavnim grobljem”.

2.1.3. Pravi je čas za pogled na mesto Muslimana, to jest poturčenih bosansko-hercegovačkihhrišćana, u ovome romanu. Dakako, opet se radi o Zuki Džumhuru, tako da i nije u pitanju generalniodnos prema Muslimanima. Džumhur je iz porodice “čuvenog beogradskog imama i uglednogmasona” (13), u čijoj je kući Kapor gošćen na svečanim ručkovima tipično muslimanskog jelovnika.Njegovi preci, veli Kapor, bili su “hercegovački muslimani, ljuti Konjičani”. (33) Jedan plemeniti,talentovani, skromni i religiozni čovek (bio je “veoma pobožan”, 206), dakle, bolji od svojih tipičnihsunarodnika, ostao je veran svojoj civilizacijskoj matrici, i, prema Kaporu, verovatno patio zbogsvoga interkulturalnoga položaja: “Sećam se, te noći kad je zarobljen Osman paša, Zuko se napio kaozemlja”. (44) U svakom slučaju, Kapor ne insistira na muslimanskom konvertitstvu na Balkanu, i nepodseća na daleko hrišćansko poreklo balkanskih Muslimana (Bošnjaka).

2.1.4. Najzad, kako stoji stvar sa drugim narodima koji se pominju u ovome romanu, odnosnočiji su predstavnici uvedeni u dramske situacije hotela “Lokanda”?

2.1.4.1. Austrijanci se, u liku pukovnika Temela, ponašaju kao velika sila. (82) Ali,“ozloglašenog i omrznutog” Temela (Matavulj, 83) guslar opeva kao “Ćesarevog slugu”, koji gubiglavu od “junaka Osman-paše” (193), u izmišljenoj epskoj varijanti boja, u kojoj je paša “Švabi prsarasporio”, i naravno, izvadio mu srce. (194) Tako, u današnjoj kvazi-guslarskoj pesmi i “Švabe znaju”za čuveni Vučji do. (216) A “Švaba” je, naravno u srpskom jeziku, pogrdni naziv za Nemca.

2.1.4.2. Engleze predstavlja mis Mardžori Evans, koja se - prema zapisanim rečima ZukeDžumhura - nalazila “u svetu gde su se još uvek borili varvari“ (61), i koja je pripadala tipu žena“koje su u stanju da svirepe brđanske spektakle, u Africi, Indiji ili Irskoj, posmatraju bez uzbuđenja,sa radoznalošću lovca na leptire ili savremene turistkinje, čije emocije ne prodiru dublje od očiju”.(60) Kapor se potrudio da takav stav i ilustruje. U “Lokandi” guslar počinje da peva, “okruženovlaženim očima Crnogoraca, ravnodušnošću Evropejaca i blagom nezainteresovanošću mis MardžoriEvans”. (73) Konačno, mis Mardžori pokušava da pašu odvoji od ratovanja: “Ti mali ratovi okokamene pustinje koja nikome nije potrebna…”. (169)

2.1.4.3. Ruse “zastupa” slavenofil, knez Božidarevič, poznavalac balkanskih političkihneprilika, koji je bio u “gotovo otvorenom neprijateljstvu s pukovnikom Temelom”, ali čak i sageneralom Belimarkovićem, predstavnikom srpske vrhovne komande pri štabu knjaza Nikole, jer gaje “s pravom smatrao austrofilom i neprijateljem Rusije”. (84) No, premda navodi Tolstojeve rečio želji celoga ruskog naroda da pomogne svojoj jednovernoj, herojskoj i napaćenoj braći, i uvodiu svoju priču i slučaj pukovnika Rajevskog, odnosno Vronskog iz Ane Karenjine (161), Kapor nepropušta da se pridruži razbijanju jednoga važnog i starog stereotipa o Rusima kao spasiocima Srba.Naime, knjaz Nikola optužuje Evropu da “nosi na duši” balkanska “krvoprilića”, premda se vazda “unjima pojavljuje sa maslinovom grančicom”. (135) Strahujući da bi Rusija mogla iskoristiti srpskeustanke, “pokret svoje braće”, za pokoravanje Turske, Evropa stalno gasi balkanske oslobodilačkevatre. Ali, ni Rusija ne igra ulogu koju Srbi očekuju, pa knjaz veli: “Bog visoko, a prijatelja nema!Rusija, naša stara prijateljica, ohladnjela, postaje skoro ravnodušna… Naši dobri prijatelji Rusi, doma


inače razložni i veoma obzirni, na odstojanju i jerarhiji činova skloni, dolaze kod nas sa nekomnaduvenošću, kao u podjarmljeni narod!”. (134/135)

2.1.4.4. Ima i jedna mala ali značajna reč o Bugarima, opet iz proglasa knjaza Nikole. On velida je “plamen ustanka” iz Hercegovine obuhvatio i “braću našu u Bosni i narod bugarski, brata našegaistoga i po krvi slovenskoj i po krstu pravoslavnom”. (29) Biće da je negativni stereotip o Bugarimaizrastao znatno kasnije, u balkanskim ratovima, i u Prvome i Drugome svetskom ratu, ali Kapor ovdeostavlja na delu reč knjaza Nikole ne pokušavajući da je relativizuje.

2.2. Zbog toga što su određena piščeva kulturno-istorijska shvatanja našla izraza u tekstuscenarija, dokumentni smisao romana pomeren je od momenta pisanja scenarija prema momentupisanja knjige. Naime, ako je tačno da priče obavezno nađu one kojima su namenjene, nije nikakvočudo da zaboravljeni scenario nađe svoga pisca upravo u vreme kada postaje suštinski zanimljivi provokativan zbog istorijske i političke aktualizacije, tj. kada počne da predstavlja neku vrstuodgovora na novootvorena socijalno-istorijska i duhovno-istorijska pitanja. Dokumentni smisaootkrićemo u momentima Kaporove savremene motivacije, koja se polako obelodanjuje u sporadičnimdetaljima teksta, a potpuno u poslednjim poglavljima romana.

2.2.1. Najpre valja pogledati kakav je Kaporov odnos prema savremenosti u kojoj živi, i u kojojje i nastajao tekst scenarija. U pitanju je odnos prema vladajućoj komunističkoj slici svetai odgovarajućoj stvarnosti. Taj odnos biće indikativan i u njegovom karakterisanju prijatelja,Muslimana Džumhura. Kapor, sa prepoznatljivom setom, piše o životu u prvim decenijamakomunističke vladavine, gde je buntovni deo mlade generacije “ludovao” za filmom i odličnopoznavao klasična i neka avangardna dela sedme umetnosti - u doba kada su “snimani isključivopartizanski filmovi i jeftine komedije”. (21) Mladi su pisali scenarija i “neumorno ih nudili gluvimfilmskim kućama, u kojima su vladali policajci i demobilisani oficiri”. (21) Vlastodršci su uživaliprivilegiju “zatvorenih projekcija”, gde su prošvercovani buntovnici mogli videti neke filmove kojinaravno neće biti otkupljeni. Takvi su filmovi bili dosadni cenzorima i njihovim “primitivnimženama”. Oni su čeznuli “za sovjetskim ratnim filmovima, mada to nisu smeli čak ni sami sebi dapriznaju, jer je njihova partija bila u zavadi sa bratskom sovjetskom partijom boljševika. Uživali suzato, kao i njihov Vođa, u vesternima i filmskim operetama u kojima je pevao tenor Mario Lanca”.(22) O tome kakva je bila komunistička vlast Kapor piše objašnjavajući razloge Džumhuroveidentifikacije sa Osman-pašom: “Obojica su bili zarobljenici nedovoljno rafinirane sredine”,i predstavljali “retke i skupe igračke u rukama poludivlje dece”. (75) “Čitavo svoje umetničko delo Z.Dž. je stvarao pod vladavinom poluobrazovanih, nedoučenih kabadahija, koji su želeli da imaju svojedvorske lude, pesnike, muzikante i zabavljače. Bio je, dakle, talac jednog primitivnog sistema, kojinije mogao razumeti istančanost njegove gotovo dekadentne umetnosti istočnjačkog filigrana”. (75)Time se Džumhurova sklonost prema piću, kao i sklonost najdarovitijih pojedinaca njegovegeneracija, veli Kapor, može razumeti kao “bekstvo od jednog poluobrazovanog totalitarnog režima”.(93)

Što se, pak, Crne Gore tiče, ona je danas svakako bez knjaza Nikole i njegovih vojvoda, ali saknjazovim bizarnim i odrođenim unukom (koji je uredni katolik, 210), i sa novim, naoružanimkockarima - potomcima onih vojvoda. (212) Crnogorci i dalje imaju strah od (likovne) umetnosti,samo što se ovaj put čude hepeninzima i instalacijama cetinjskoga Bijenala avangardne umetnosti,koje je upriličio princ Nikola II Petrović. (213)

2.2.2. Šta je sa Jugoslavijom? Kaporova priča centrira se oko tri vremenska momenta: bitka naVučjem dolu (1876), pisanje scenarija za film “Zelena čoja Montenegra” (1967), i naknadnopronalaženje rukopisa scenarija, tj. pisanje knjige (1991). Problem Jugoslavije, prirodno nije mogaobiti postavljen u vezi sa prvim momentom, gde se razmatra sudbina Crne Gore i Srbije; u okvirudrugog momenta, Jugoslavija je opisana samo preko primitivnog komunističkog totalitarizma; trećimomenat prisiljava Kapora da se dotakne Jugoslavije kao državne zajednice. Naime, radi se o opisusahrane moštiju knjaza Nikole na Cetinju 1990, gde je ritualu prisustvovao i praunuk knjazov, princNikola II Petrović Njegoš. Nikola II opisan je kao ekstravagantni stranac, u suštinskom smislu, koji se


bavio bizarnim kulturnim poslovima, i kupao na Svetom Stefanu, dok je iza crnogorskih planina“besneo (je) građanski rat”. Tu se Kapor dotiče rata u Hrvatskoj 1991, i, naravno, dotiče se i Hrvata:“Potpomognuti od Nemačke, Austrije i Mađarske, Hrvati su tog leta 1991. odlučili da istrebepravoslavni živalj, pa su napali Srbe u Krajini. Hercegovci su se, baš kao nekad, digli da ih brane,a Crnogorci pritekli u pomoć. Umesto da pomognu i spreče pokolje, zapadne sile su počele da pletudiplomatske konce. Pravoslavna Rusija, i sama u nevoljama do guše, ostala je suzdržana, po strani.‘Bog visoko, a prijatelja nema…’”. (212) To je sve. Kratko i neproblematizovano. Kapor još smatrada je prinčevo zalaganje za demilitarizaciju Crne Gore besmisleno, jer je tako nešto moguće isto kaoi “desalinizacija Jadranskog mora”. (214) A prinčevo odbijanje da prisustvuje svečanostima u vezi saznačajnim životnim i državničkim godišnjicama svoga pradede zbog gnušanja nad “besmislenimratom”, kao i njegov poziv Crnogorcima “da se smesta vrate sa fronta svojim kućama” (214) navoditakođe sasvim kratko, i bez komentara. Sam Kapor putovao je dubrovačkim ratištem u zimu 1991,“kada se rat već preneo i na same crnogorske i hercegovačke granice”. O tome najpre izveštavamirno: “Putovali smo obalom kroz avetinjski predeo spržen mržnjom, okupan suncem pod blagimburinom, duž opustele magistrale izrovašene rupama granata i tenkovskim gusenicama. Kuće su bilespaljene. Čempresi crni”. (215) Onda je njegov duh, kako veli, po modelu Džumhurove identifikacije,našao utočište u liku, delu i ijekavštini Martina Đurđevića, čineći od njega “skromnog hroničara”novoga rata na hercegovačkom tlu. Taj hroničar sada beleži atmosferu u jednom “drumskomsvratištu” prepunom “naoružanih seljaka i vojnika”, kada je iznenadni muk najavio novu guslarskupesmu o bici na Vučjem dolu, iz grla mladića u “nagoreloj i izrešetanoj kuršumima” maskirnojuniformi, i uz rafale iz automata “oduševljenih slušalaca”, između strofa. I Kapor je u transu:“Vrijeme kao da se vratilo unazad sto i petnaest godina”. (216)

2.2.3. Vreme, očito, ne predstavlja veliku prepreku kad su u pitanju istorijska sećanja i strasti,pogotovu na Balkanu, gde se nikad ne zna koji će sloj kolektivno nesvesnoga iznenada vaskrsnuti.Tako su se vreme i događaji, i možda sam đavo, poigrali okolnostima, i Kapora ponovo uvukliu staru-novu priču o Srbima i Muslimanima, vraćajući mu u ruke izgubljeni tekst scenarija: “Igromslučaja dobio sam tu fasciklu posle dvadeset i četiri godine”. (19) Nema razloga ne poverovati u ovu“igru slučaja”. Ali, ima razloga pomisliti da Kaporova motivacija za pisanje knjige nije bila samou ravni oživljavanja uspomene na prijatelja, već da su duh vremena i mesta učinili svoje. O tomenajbolje svedoče završne stranice knjige, o ratu u Hrvatskoj, za koje autor želi (jer, zašto bi inače biletu) da imaju i te kako veze sa opisanim događajima od pre sto i više godina.

2.2.4. Neukusno je dirati u privatnost autorovu, i u njegove uspomene na prijatelja. Ali, bezstrepnje zbog nedelikatnosti može se analizirati njegov Z. Dž. kao književni lik. Između ostalog,i zbog toga što je taj lik Musliman - sa tipičnom stereotipnom crtom: on jeste vernik, nepoćudan, alinije - poput Kapora - suštinski protivnik totalitarizma, već dvorski antirežimlija i, u osnovi,deklarisani “titoist”. “Kao starovremski čovek osećao je nostalgiju za Austro-ugarskom, čiji je jedanskromni podnarednik postao jugoslovenski car! Kad već nije stigao da živi u Šenbrunu Franje Josifa,ove posete balkanskom dvoru njegovog podoficirskog dvojnika ispunjavale su ga zadovoljstvom”.(142) To bi, verovatno, trebalo da znači kako je Z. Dž. bio po vokaciji dvorski galamdžija, svejednoda li je u pitanju “crno-žuta” ili “crvena” monarhija. Naravno, ovde bi se mogao nadovezati čitav nizistorijskih asocijacija, kada bi to bilo od značaja za naš posao.

Za nas bi moglo biti značajno da Kapor ovog svog simpatičnog zemljaka i prijatelja ceni u tojmeri da povodom rata 1991, po zlu pominje samo Hrvate, a na Muslimane sasvim zaboravlja, što binekome moglo biti neobično. Da li je i to ostatak izvesnih prijateljskih ustupaka iz vremenazajedničkog pisanja scenarija

Najzad, možda bi moglo biti zanimljivo i to što je došlo do izvesnog pomeranja u epskomepoložaju “Crnogoraca” i “Srba”, za koje, doduše, nije odgovoran Kapor. Naime, prvobitno guslarskoopevanje bitke na Vučjem dolu, ono izvorno, odmah iza bitke, u cetinjskom hotelu “Lokanda”pominje “ljute Crnogorce” (75), dok ono naknadno, iz 1991, i uz rafale iz automata, pominje Srbe.(216) Savremenici bitke znali su ko se tukao sa Turcima, dok potomcima to znanje sve više izmiče.Mi prepravljamo prošlost, dok svet ostaje isti. Svet je za Kapora ostao takav kakav je bio; on odavno


ne čezne za njim - od kada je prozreo mladalačku opsenu svoje generacije, koja je taj svet zamišljala“potpuno pogrešno”. (23) Evropa je i dalje stara politička kurva, Rusija posrnula, prijatelja nema…Bog je, kao i uvek visoko. Čoveku ostaje da bude sam sa svojima, sa precima i sa istorijom. Kaporovamladalačka pobunjenička (antikolektivistička) vizija sveta, i iz nje izrasla urbana, građanska slikasveta, ustukle su pred probuđenim kolektivističkim pogledom nacionalalnog intelektualca.

3. Ovaj roman nastao je, kako smo videli, iz raznih izvora: iz rekonstruisanog teksta scenarija,koji se temeljio na Džumhurovoj priči Sužanj na Cetinju, raznih memoara, putopisa, ispovesti,istorijskih dokumenata, i stoga nam se predstavlja kao rekonstrukcija dokumentarnog materijala. Popravilu, takve konstrukcije u srpskoj književnosti nikada ne igraju na kartu artificijelnostii intertekstualnosti, u postmodernom smislu, već u tradicionalnom maniru fingiraju potpunu istorijskuvernost i “činjeničnost”. U tom pogledu, i ovaj roman ne predstavlja izuzetak, jer mu nije stalo doprimata forme, već do ubedljivog posredovanja izvesnih ideja, koncepata i vizija.

3.1. To bi se možda moglo ilustrovati i tumačenjem smisla naslova romana, sasvim poetičnogzvučanja, koji sa odmicanjem kroz tekst, tj. sa utapanjem u romaneskni kontekst, biva sve manjepoetičan a sve više političan.. Naime, zeleni se čoja na kockarskim i bilijarskim stolovima hotela“Lokanda”, kao i u salonu broda “Messine”. (78, 98, 204) Oko te čoje podiže se napetost (86), i stičeuverenje da se sudbina drži u svojim rukama (90), pa se u konačnom ishodu igra sama igra života:“pašin život se zakotrlja po zelenoj čoji astala…”. (204) No, ne radi se samo o pojedincima, čiji jesvet života, poput pašinog, sveden na “sudbinsku zelenu čoju” (166), niti je u pitanju samo “zelenačoja astala” (204), kao što ni igra na tim stolovima nije samo igra karata, kockica i kugli, već i igraistorije. Po svemu sudeći, zelena čoja Montenegra mogla bi predstavljati tle na kojem se igrai odigrava sudbina jedne zemlje i jednoga naroda, odnosno sudbina nekolikih zemalja i naroda. Nijenimalo slučajno što se za kockarskim stolovima ovde susreću Crnogorci i Srbi, Turci, Austrijanci,Rusi, Englezi… Sabrala ih je istorija, i oni - hteli ne hteli - igraju kako svoju igru, tako i igru onihistorijskih, političkih, diplomatskih, kulturnih i duhovnih supstanci koje voljno ili nevoljnopredstavljaju i zastupaju. “Zadimljene noći mešale su se u rasutom špilu dama, kavaljera, kraljeva,vojvoda, serdara, konzula, evropskih hohštaplera i stranih dopisnika, u vrtlogu hazarda, blefiranjai zveketa talira - život i svet pretvorili su se u zelenu čoju u srcu Montenegra”. (177/178)Civilizacijske razlike i suprotnosti sudaraju se i za zelenim stolom: “kao da su se za zelenom čojomMontenegra sukobila dva sveta: račundžijski Zapad i iracionalni Istok”. (184)

3.2.1. Karakteristični formelni momenat ovoga romana za mene je upadljivi novinarsko-televizijski žargon na samom kraju romana, kada se pisac određuje prema ratu u Hrvatskoj 1991:“Potpomognuti od Nemačke, Austrije i Mađarske, Hrvati su se tog leta 1991. odlučili da istrebepravoslavni živalj, pa su napali Srbe u Krajini…”. (211/212) Ovaj deo teksta odudara od tona i stilačitavoga teksta romana, dakle, nije književni žargon koji je u knjizi već korišćen, već pre žargonrežimskoga novinara, bez književničkog upita, dileme, sumnje… U tom delu teksta nema ni traga odnastojanja da se u likovima neprijatelja-Hrvata otkrije “što više istančanosti i dostojanstva” (33),kakvo je nastojanje Kapor ranije demonstrirao u slučaju neprijatelja-Turaka. Možda je to zbogodsustva istorijske distance, ili zbog toga što i ne piše detaljno o Hrvatima, ili, pak, samo stoga štoprijatelj Džumhur nije bio Hrvat? Možda ćemo odgovor naći u nekom novom Kaporovm romanu, kojibi se mogao podrobnije baviti pomenutim ratom?

3.2.2. Drugi karakteristični momenat ovoga romana mogle bi biti guslarske pesme koje se tui tamo navode u tekstu. Ali, ovoga puta ne zbog toga što se u jednima pominju Crnogorci a u drugimaSrbi, i što su u njima Turci junaci a Švabe omražene. Ovde je zanimljivo to što su starije guslarskepesme ispevane u tradicionalnom desetercu, dok je novija guslarska pesma, iz 1991, ispevanau osmercu. Razume se, Kapor nije ispevao ni starije ni novije. Ali, stručnjak za istoriju versifikacijemogao bi možda iz ove formelne odlike izvući i neke indikativne zaključke u pogledu autentičnostiovoga osmerca u novijoj produkciji guslara sa automatom “topmsonom”, iz čega bismo mi mogliponešto zaključiti u pogledu primerenosti epskoga literarnog i životnog nastrojenja našoj novijojživotnoj situaciji.


2.17. Slobodan Selenić: Ubistvo s predumišljajem (1993)

1. Glavna junakinja romana, Jelena Panić, studentkinja dramaturgije, piše ili, kako sama kaže,“pabirči” iz raznih izvora, roman o “ljubavnom životu svoje bake Jelene”. Lepotica građanskogBeograda, Jelena Ljubisavljević, pastorka Stavre Aranđelovića, predratnog industrijalca, ispunjenai opterećena socijalno-incestnom vezom sa “bratom” Jovanom, Stavrinim sinom iz prvog braka,nakon završetka Drugoga svetskog rata - radi izbavljenja uhapšenog očuha - ulazi u čudnui neočekivanu avanturu sa moćnim i sirovim majorom OZNE, Krsmanom Jakšićem, koga na krajubalade očajni Jovan ubija i, potom, oduzima i sebi život. Istovremeno, tokom konstruisanja romana,usamljena Jelena Panić doživljava istinsku ljubav sa ranjenikom iz poslednjega balkanskog ratau Hrvatskoj, Srbinom iz Grubišnog Polja, Bogdanom Bilogorcem, koji, oporavljen, ne uspeva daodoli zovu rodnoga naciona, vraća se u besmisleni rat i - gine na frontu. Jelena mu pronalazi grob,sahranjuje ga u Beogradu, i odlazi zauvek na Novi Zeland, kod svoje nevoljene majke.

2.1. Slobodan Selenić i u ovom romanu suprotstavlja dva sveta: ugroženi svet krhkogagrađanstva i surovi svet seljačko-komunističke navale. On ne krije nastojanje da pokaže kako prednatupanjem ovoga drugoga sveta padaju sve građanske vrline, vrednosti i dometi, i kako se rasipamogućnost civilizovanoga života u mirnoj radinosti i kultivisanom okruženju. Pisac već naslovomromana insitira ne samo na nesrećnom i očajničkom, dakako bezuspešnom, pokušaju obračuna sasvetom koji je neuporedivo uspešniji u ubijanju, već i na zlokobnoj i davno pripremljenoj osveti togasveta onome delu današnje generacije mladih koji bi hteo da se oslobodi nasleđene ideologije krvii tla, kao i prividno različite, ali u militantnosti komplementarne - komunističke ideologije. S obziromda se priča koncentriše oko problema skrhanoga građanskoga sveta u sudaru sa tradicionalističkim iliprogresističkim primitivizmom, ispostavlja se da polju izražajnog smisla ovde pripada i deo onoga štosam kod većine drugih interpretiranih romana obično dešifrovao kao dokumente pogleda na svet jedneklase, dokumente građanske ili nacionalne vizije sveta. Ovde je građanska vizija, zajedno sa samimgrađanskim svetom, koji se tek pomaljao kroz busenje istorije, ugrožena pre svega od stranekomunističko-partizanske violentnosti, izgrađene na dobro nađubrenom tlu tradicionalne seljačkepodozrivosti prema građanstvu. Ko su “Selenićevi” komunisti-partizani?

2.1.1. Komunisti-partizani predstavljeni su kao bahati “balavci” (Selenić 1993: 11)“prostačkog” držanja (15), zagovornici “mlade i preke filosofije istosti”, čija je pravila ponašanjapostepeno, premda nevoljno, “usvajao i preživeli ostatak građanskog Beograda”, desetkovanizagovornik “prava na različitost”. (25/26) Doktor filosofije Branko Kojović, novinar-kolega JeleneLjubisavljević, i stoga glavni svedok-informator u spisateljskom istraživanju Jelene Panić, veli da jereč “partizan” svojevremeno, građanskim savremenicima, označavala “Dronjave partizane i Ruseu masnim ušankama i rasklimatane kamione, spiskove streljanih poznanika objavljene u ‘Politici’…”,a da je tokom pedeset godina komunističke vladavine ta reč ideološki našminkana do falsifikata:“Koliko se samoobožavanja, mržnje, laži, priča, uspomena, filmova, memoara slilo u tu reč za pedesetgodina”. (18) Taman toliko da se danas više ne prepoznaje njen pravi smisao, tj. ne raspoznaje pravilik onih koje je ta reč označavala: “Iz očiju onih mladih montanjara sijala je glad, zavist i surovost,neka nemilosrdna, dakle nepravedna i okrutna, pravda”. (19) Najprostije: “Komunisti su hulitelji,skrnavitelji” (29), veli stari Kojović, koji veruje da partizani-krsmani nisu lagali poput političara, dasu verovali u svoju ideju i “bili u transu koji ih je, jedno vreme, makar, činio medicinski slepimi gluvim za strašne nepravde koje su u ime svoje pravde činili”. (111) Te nepravde nisu ništa drugonego mnoštvo “nevinih glava” što su se “tih dana kotrljale po kaldrmi širom Jugoslavije, više negou tursko doba”. (109) U doba partizanske “vartolomejske” vladavine, koje je prepokrivenoograničenom i prisilnom istinom pobednikâ, nije se priznavao patriotizam, niti su oni pravili razliku“između antikomunizma i profašizma. Ko nije bio s partizanima, taj je bio za Nemce, i nikakodrugačije!”. (121) Pri tom, sami su bili dvolični jer im kao antifašistima nije smetao Staljinov pakt saHitlerom - prepričava Kojović Jovanovu tiradu iz ljotićevske epizode. (126) Partizani su preziralii zatirali svaku individualnost i privatnost: “Lični život, izdajnička gadost, smrdljivi, raspadajućiostatak prošlosti. Hvalevredno je voleti socijalističku domovinu, a mizerno svoj zavičaj, trebaobožavati maršala Jugoslavije, i biti ravnodušan prema ocu, ispravno je brinuti za radničku klasu


i omladinu, ali ne i za svoje prijatelje i decu. Već o ljubavnici ili draganu - da ne govorimo”. (220)Takav moral svakako je bezbožnički i silnički. O Krsmanu stari Kojović veli: “Mislio je da je Bog,a bio je batina”. (219) Oduzete kuće naseljene su “partizanskim bašibozukom” (222), a nove vlastijurile su “nacionalne izdajnike”, “političke protivnike” i “klasne neprijatelje”, ne mareći, “prekii moćni”, za pravo i “sudske detinjarije” (222-223), pogotovu kad je pred njima kakva “pizdagospodska”. (224)

Jovan Aranđelović smatra da je major, pa potpukovnik, Krsman Jakšić, koji predstavlja prototipseljaka-partizana, naprosto “partizanski zulukafer” - kako ga je nazvala Jelena - ili jednostavno“zulukafer” (40, passim), a da su oni koji svakodnevno streljaju “sluge okupatora” i “izdajnike”,objavljuju spiskove streljanih i, poput Marka Ristića, licemerno komentarišu ta streljanja (101/102),naprosto - “svinje” (41-43), sa kojima odasvuda nadiru i horde različitih “ogavnosti”. (45) Suočen saKrsmanovom pobedničkom namerom da izabere za sebe upravo njihovu porodičnu kuću, u kojoj bizajedno živeli obezvlašćeni vlasnici i otimači slobode, imovine i žena, i sećajući se tim povodomJeleninog neočekivanog pokušaja da u “partizanskom zulukaferu”, “oznašu” i “seljačini” prepoznai nešto neobično, tj. i “neke ljudske osobine (…), čovekolike. Paraljudske” (40, 172), iz nekadazaprepašćenog a sada pobesnelog Jovana “provaljuju (…) kao prirodna nepogoda (…), takonepokorne i tako razularene” reči, koje se ovde moraju navesti u svoj svojoj elementarnosti: “Šta će tikuća, Jelena, svaka kuća u kojoj su oni štala postaje (…) - oni smrde na strv, Jelena, oni lopatomzatuku svoje ostarele očeve, a mi od njih tražimo da spasavaju našeg Stavru, oni guzicu brišu prstomo zid, Jelena, oni vatru potpaljuju Pesmom nad pesmama, oni štuju krave više nego žene, jer su jačei jeftinije se prehranjuju, osvesti se Jeleno, oni pevaju kao što vuci zavijaju, oni ne čitaju, Jelena, oniriču, vaške ne trebe, šugu ne leče, oni će za jednu šljivu ubiti, Jelena, oni će bratu oko zbogmarksizma iskopati, oni će ulice beogradske preorati da ih podsećaju na zavičaj, Jelena, oni prdeu crkvi, ishraknjuju se za trpezom, jebu ovce, Bogorodici pičku na ikoni crtaju, zulukaferi, Jelena,osvesti se, Jelena, oni…” (174) Tako govori talentovani, uglađeni, melanholični, pomaloneurotizovani, a svakako poraženi intelektualac i daroviti pesnik Jovan Aranđelović.

Nekadašnji beogradski student i “laf”, a sada poseljačeni i zapušteni bivši komunistički robijaš,Slavko Vrcalov, veli da su partizani bili surovi otimači (“Životinje su to bili, kake se ne pamte”, 190),i da ih je obeležavala “pasja partizanska čegrst - ne može siroma nego gazdu mrzeti”. (191)

2.1.2. Moglo bi se očekivati da pri ovakvoj slici partizana-komunista, kod Selenićevihgrađanski orijentisanih likova četnici dobiju sve bitne kontrastne prednosti, pogotovu kad se imau vidu da je doba devedesetih vreme u kojem se preokreću istorijske ocene i kvalifikacije: “Bivšisvekrivi postaju sveci; bivši sveci postaju repati đavoli”. (129) No, nije baš sasvim tako. Naime, stariKojović razume Stavru Aranđelovića, koji je “vrlo izdašno, velikim sumama novca, pomagao Dražui ravnogorski pokret”, jer je to naprosto morao da čini.98 Ali, on sam veli da nikada nije voleo četnike.Nije ih voleo čak ni u početku, kada su “na Ravnoj gori stali okupljati najbolje ljude spremne da pružeotpor okupatoru, ali razuman otpor, obziran prema opstanku naroda, ne otpor koji šinu uništenuu partizanskoj diverziji plaća sa sto nevinih glava”. (122) On ne spori da su četnici bili “antifašistii rodoljubi”, ali njegovo svojevrsno gađenje prema njima nije bilo političke već prosto građansko-civilizacijske prirode - u kom pogledu četnike ne razlikuje od partizana: “Ja nisam voleo četnike izsličnih razloga iz kojih nisam voleo ni partizane, jer su i jedni i drugi regrutovali seljački šljam, našunesretnu, neokupanu, divlju Srbiju koja mrzi grad, gospodu, svaku učenost, svaku radnu solidnost, svešto se i za pedalj uzdiže iznad običajne, higijenske i duhovne zapuštenosti najvećeg dela naroda. S dvestrane dolazeći kao bujica, sa Kozare i sa Ravne gore, kaljuga je preplavila Srbiju”. (123)

98 Stavra, koji je inače smatrao da je Draža Mihailović “bio čestit” (186), na suđenju je izjavio kako je više putapomagao pokret Draže Mihailovića uveren da na taj način pomaže “borbu protiv okupatora”, (149) i da je u seloBa, na četničku konferenciju, išao “kao patriota, a ne kao političar”. (149) U optužnici Narodnog tužilaštva priSudu za ratne zločine stoji da je svojim prljavo stečenim novcem postao “glavni finansijer zločinačke aktivnostičetnika Draže Mihailovića, koji u znak zahvalnosti jedan odred svojih koljaša naziva imenom Aranđelovića”.(152)


2.1.3. Tako se ispostavlja da Selenićevi građanski likovi pre svega imaju odbojnost premaseljačkom delu svoga naroda, onome koji je još uvek daleko od evropskih kulturnih i privrednhstandarda, ali su svesni da ih distanca koju zauzimaju ne spašava od tipične sudbine malobrojnih-distanciranih. Za ilustraciju: mrezeći Krsmana, kao tipičnog predstavnika ideološki promovisanog“naroda”, Jovan izgovara ipak neočekivanu rečenicu: “Mrzim narod”. (170); Jelena (Aranđelović)izbacuje seljaka-ucenjivača i ratnog profitera Radoja rečima “Marš u svoj brlog, stoko repata” (171);a i njena unuka Jelena (Panić), koja nimalo nije građanski svilena, govori o “seljačkoj zapuštenosti”Vrcalova, “musavosti” i zadahu njegove seoske kuće (183), i mrzi selo jer je podseća na populističkirat koji joj odnosi voljenog: “Jebem ti selo”. (182)

U pitanju je, dakle, sudar svetova, ali ne po etničkoj, nacionalnoj ili rasnoj, već pocivilizacijskoj, obrazovnoj, kulturnoj, duhovnoj i, zašto ne, klasnoj osnovi. U tom sudaru, jedan svetje poražen; njegovi pripadnici to doživljavaju kao da im je njihov svet oduzet. Nije komunistička“biblijska pošast” razorila, “rastočila” samo intimni svet Jelene i Jovana (42). Seljaci, u liku Radoja izRipnja, smatraju da je došlo njihovih pet minuta i da su oni sada “bog i batina” (170), dok njihoviuspešni izdanci, u liku Krsmana, stvarno postaju “batina”. Zato Jovan oduzimanje kuće doživljavasamo kao senku oduzimanja čitavoga sveta: “Nama su uzeli svet. Jedna kuća manje ili više”. (169)Stvar je, dakle, mnogo ozbiljnija od personalnih gubitaka. Izgubljen je čitav jedan svet, čitav jedancivilizacijski horizont. O tome svedoči Jelenino pismo Jovanu, iz Pariza, gde je putovala kaoprevodilac, na Konferenciju mira. Pismo počinje rečima “Sveta više nema”, koje Jelena ispisujenakon “komemorativnog prolaza” kroz bivšu Mitteleuropu, bivšu Evropu. (198-199) Shvatila je da sunaivno verovali kako su se Beograd i Pariz, Evropa i svet, samo pritajili do svršetka rata da bi ponovopočeli da žive u svoj svojoj svetlosti nakon ružnoga zimskoga sna. Ali, svet visoke kulture jegeneralno osiromašen i u svakom pogledu spušten na nivo “classe national”: “ceo svet jenacionalizovan”. (202) Nije, dakle, samo Beograd pretvoren u pakao, u “zulukaferski Beograd”, većje čitav veliki svet nepovratno upropašćen i nivelisan, jer ga ispunjavaju “beznadežnonacionalizovani, otprosečeni, izjednačeni ljudi čije se potrebe i ukus masovno i u svemu podudaraju”.(203) Stoga ratni gubitnik nije Hitler, već su najveći ratni gubitnici rafinirani izdanci evropskogagrađanstva, budući su im pobednici “oduzeli svet u kome je moguće živeti prema svome nahođenjui drukčije nego što propisuje gomila opijena svojim novim pravima o novoj jednakosti svih sasvačim”. (203) Naime, zulukaferski manir ne dolazi samo sa Kozare i Ravne gore, već Evropuugrožavaju pobedničke horde sa Istoka i Zapada: osnovni ton oslobođenoj Evropi ne daju više tihiEvropljani, već “neuljuđeni Rusi i Amerikanci, u svome načinu sasvim drukčiji od Rusa, ali u prostotičudesno slični njima. Sivilo sovjetskih komunista u jednoj tački počne neodoljivo da podseća napreglasnu, drečavu upadljivost Jenkija. (…) Svet su, Jovane, osvojili opasno neuljuđeni narodi, Rusii Amerikanci”. (203/204) Ova “zulukaferska invazija” nije, poput turske, zaustavljena na granicizapadnoga hrišćanskoga sveta, već je njegov civilizacijski bedem porušen. Toga sveta više nema, jeru njega lako ulaze “krsmani”, dok preživali ostaci građanske Evrope u njega mogu “ili uz njih, ilinikako” (205), što će reći, ili bitno izmenjeni i korumpirani, ili nikako. Dakle, nikako: “Novigospodari sveta govore ruski i američki, a mi, Jovane, moramo ili zaćutati, ili te jezike naučiti”. (206)

Jedan svet suočen je sa sopstvenom propašću, osuđen je na povlačenje u najdublju unutrašnjosti iščezavanje. Možda bi neki psihonalitički orijentisani interpretator zaključio kako taj svet već u sebinosi klicu vlastitoga utrnuća, koje je najavljeno radikalnom zatvorenošću, suštinskom endogamijom,koja je ovde i direktno ilustrovana Jeleninin i Jovanovim “incestom”. Njih dvoje su, u sudarus neprijateljskim svetom, upućeni jedno na drugo, čak i pri svesti o zlokobnosti takvoga hibrisa (175):“Prošlo vaše Aranđelovići!” - kaže Jelena Panić. 179) No, u svakom slučaju, taj svet, koji bi moždaiscrpao svoje unutrašnje snage bez sveže krvi, ovde je izložen gruboj i silničkoj transfuziji te novekrvi. U tom pogledu, pisac nas ostavlja u nedoumici oko biološkoga porekla Jelene Panić: da li jenjena majka sasvim građanskoga, premda problematičnoga, izvorišta (dete Jelene i Jovana) ili pakčedo “osvežene” mešavine (Jelena i Krsman).

2.2. Sada bi valjalo pogledati šta se u pogledu problema nacionalnog dokumentujeu Selenićevom romanu.


2.2.1. Najpre, kakav je stav glavnih junaka prema Srbima i srpstvu. Već smo videli da JelenaLjubisavljević Aranđelović i Jovan Aranđelović, kao i dr Branko Kojović, svoj identitet gradeu srpskome nasleđu ali građanske a ne seljačke orijentacije, u toj meri da je etničko-nacionalnadimenzija potpuno potisnuta u drugi plan. Štaviše, seljačko srpstvo potpuno je strano njihovomgrađanskom stilu i maniru. O Srbima se, dakle, i srpstvu govori samo kroz prizmu građanskogmaniraa odnosno seljačkog odsustva manira.

Stavra Aranđelović, kao seljak i patriota, prihvatao je tezu Velmar-Jankovića da onaj ko jekomunista ne može biti Srbin, jer su “Srbi vazda bili junaci i patriote, a nikad internacionalcii komuniste. Dopadala mu se Velmar-Jankovićeva misao da u nas vlada domaćin, a ne ološ, neradniki zlikovac”. (121) Ako je on i bio oličenje ovih misli, ne bi se moglo reći da je i tipičan srpskiprivrednik seljačkoga porekla.

Jovanov otac, i Jelenin očuh, Stavra, postao je bogataš ali svestan da nije time postaoi gospodin, pa je dostojanstveno nosio “sopstveno seljaštvo”, ne pokušavajući da ga sakrije. Jovanhvali taj njegov “smisao za hijerarhiju koji našem, na brzinu pravljenom društvu, a naročito srpskomseljaku - upadljivo nedostaje”. (51) Stvar je potpuno jasna: “Biti seljak (…) nije nikakva sramota.Nedolično je praviti se gospodinom”. (51) Problem je u tome što Stavra sa ovim osećajem nije tipičansrpski seljak - koji (seljak) nema smisao za ove odnose - već je upravo retki izuzetak. Inače, Jovan jebio ponosan na svoj intelektualni kapacitet i obrazovanost u kojoj nije bilo mesta za bezvrednepodatke kao što su, na primer, broj kontinenata i godina srpske mitološke matrice - Kosovske bitke.(129)

Branko Kojović - povodom Krsmanovog porekla - kaže da je on uvek bio i ostao “srbijanskiseljak”, a “srbijanski seljak ti je iznad svega - dandara,99 nepoverljiv, rođeni hulitelj, ništa mu nijesveto”. (112) Stoga on i sumnja u čvrstinu Krsmanovog komunističkog “verništva”, budući da onopočiva na nasleđenoj “rajetinskoj skeptičnosti”, koja se izražava rečenicim tipičnom za “stanjesrpskog seljačkog duha”: “Kuj mi garantuje”. (113)

Bogdan Bilogorac, kao što se može pretpostaviti za jednoga srpskog borca iz Hrvatske, neprihvata Kojovićevu ocenu srpskoga seljaka, tj. njegove ukupne zapuštenosti (zbog koje on nije voleoni četnike ni partizane): “Vi, gospon-doktore, imate krivo. Srpski narod nije taki. Kaki je taki je, alinije onaki kak ga vi opisivate. Ni na Kozari ni na Ravnoj gori”. (123) Onaj ko se bori za srpstvo,u ime srpstva i za srpske zemlje, ne može drukčije misliti o srpskom etnosu. Bogdan nije mogao znatida će dobar deo tog “kaki-taki” naroda nepodnošljivo lako zaboraviti i Srpsku Krajinu i njene borce.

Najekstremniji zatočnik “srpstva” u romanu je Bogdanov zemljak, ratnik iz zavičaja, koji ga jeposetio u Beogradu, i koji izgovara najstrašnije reči novije srpske istorije: “Što Srbin ushtjedne, todanas more i dobit, takvo ti je vrijeme došlo, ja ti velim. (…) Ovo sadi ti je, moj Bogdane, najljepše.(…) Sve se more, sve se smije. Što nigde nije bilo, sad biva. Rođeni me se ćaća boji”. (155) Takavkakav je, “žgoljavko” i u telu i u duši, istakao se u zločinu, naravno po nacionalnoj osnovi: “Nijesamklao. A i da jesam! Dok nije od istočne vjere, valjat ne more. Volim puknut u Rvata neg da mi netkodade pol svijeta”. (156) On, naravno ne prihvata da ima i “dobrih Hrvata”, a i da ih ima, on ne bidopustio “da nas oni nadbiju”, i ljut je na “šonjavog” Bogdana koji nije nikakav čovek jer se ni nakoga “ne srdi”. (156)

Jelenina shvatanja etno-nacionalnog kompleksa prelamaju se kroz njen stav prema gradsko-seoskom načinu života, prema poreklu i, pre svega, kroz stav prema borbi za “srpstvo” u ratuu Hrvatskoj 1992. Taj stav je duboko ironijski, sa humornom ili očajničkom intonacijom. Nesrećnazbog mogućnosti da ranjeni pa oporavljeni Bogdan “ponovo ode da se bori za srpstvo”, ona se gorkopodsmeva taktičkim ciljevima njegove borbe: “Nek pogine herojski u bici za čuvenu Građevicu-fortres”. Naravno, ključni umetak glasi: “jebalo ga srpstvo”. (36) Ona sama nije ništa drugo nego“Kosovka devojka” (39) za svoga pravcatoga “kretena” (kako ga zove iz milošte), sa njegovim

99 U rečniku stoji da je “dandara” lakomislena osoba, protuva (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika.Knjiga prva, A-E. Drugo fototipsko izdanje. Novi Sad / Zagreb: 1990).


gradskim poreklom i borbom “za srpski Srem i Slavoniju”, “za slobodu Moslavine” (67). Kad on naulici prepozna grupu “svojih”, a oni su utoliko “njegovi” što su “naši”, tj. “Srbi”, Jelena mu, na ulazuu Filološki fakultet, gde idu da među studentima u protestu nešto pojedu, veli: “Nemoj da srbuješ…”,(68) svesna da “srbovanje” ne prolazi kod prestoničkih studenata-revolucionara. Ona se sprda i saBogdanovim pokušajem odbrane srpstva od Kojovićeve stroge ocene, dirajući u svetinju srpskeetničke čistote: njen kreten je “uvređen” u ime svih deset miliona Srba “od kojih su polovinu, tamonegde pre Prvog srpskog, napravili Turci”. (124) Jelena se šali na račun Bogdanovoga zavičaja,brkajući toponime, pokazujući time kako su za nju maglovita i daleka pitanja ukorenjenosti od malogaznačaja, naravno, u poređenju sa stvarnom i živom ljubavlju prema stvarnome i živome čoveku:“Volim kretena sedamdeset sedam puta više nego otadžbinu”. (135) I, naravno, ona nema iluzijao svojoj “srpskoj” svakodnevici: njoj u prepunom i zagušljivom gradskom autobusu “smrdi nebeskaSrbija” (138) No, i Bogdan i Jelena se, svako na svoj način suprotstavljaju zločinačkoj psihologijii ideologiji Bogdanovog zemljaka, “bijesnog psa” (kako ga naziva Jelena). Bogdan psuje rat i one kojisu ga izmislili, zgražava se nad ubistvima koje je počinio “bijesan pas”, veli da Srbe zbog takvihi smatraju “divljim zvijerima”, pokušava da mu ukaže i na “dobre Hrvate”. Jelena, osim što ga naziva“bijesnim psom”, zavitlava ga, doduše na nivou koji ovaj jedva da razume i, ljuta što ga nije ponizila,psuje mu u sebi majku “koljačku”. (155-158) Ona se, osim toga, čudi i nad vaspitanjem onih u čijemse kraju, pri susretu sa katoličkim sveštenikom, Srbenda, umesto hrišćanskoga pozdrva, “protivuroka” hvata za genitalije. Jelena, “jebena pravoslavka” (208) doista je sluđena činjenicom da Bogdannije mogao odoleti pozivu svojih “nebeskih prdadžija” (209) da se pridruži “kontingentu sveže srpsketeletine”. (211) Bez nade da Bogdana može odvratiti od ratovanja, Jelena se priseća Cvijićevihetnopsiholoških pasaža o Srbima-Dinarcima: “Ratovaće dok ih ima živih. Takva je fela”. (211)

2.2.2. Romanesknu sliku sveta kao nacionalnog upotpunjuje i stav prema ostalim nacijama.Pogledajmo kako se likovi ovoga romana odnose prema drugim narodima.

Bogdanu Bilogorcu se u načelu pripisuje odbojnost prema Hrvatima. Naime, opisujući ranjenog“rodoljuba”, Jelena veli da ovaj “misli da su svi ljudi dobri, osim Rvata, kako on zove vrstububašvaba otpornih na bojne otrove”. (105) Na Jelenino sarkastično pitanje o tome “koliko Rvata (…)treba pokokati” radi oslobađanja roditeljskoga doma, on odgovara: “Kak oni snama, tak i mi šnjima”.(136/7) Ali, suočen sa pravim zlikovcem, “bijesnim psom”, koji - videli smo - najviše voli da pucau Hrvate, sam Bogdan beznadežno pokušava da ovoga ubedi u postojanje i “dobrih Hrvata”. (156)

Na isti način ocrtava se i odnos novokomponovanih srpskih “junaka” prema Muslimanima.Tako jedan od njih, naoružani “bradati momak u maskirnoj uniformi”, zaustavlja autobus na prolaskukroz ratište i traži u njemu Muslimane: “Imal ko da je Musliman?” (247), obećavajući da mu nećeništa: “tek da znamo”. (248)

Albanci se pominju samo jednom, kada se govori o ideološki neprikladnoj smrti KrsmanaJakšića, za koga je bolje bilo da je poginuo, na primer, “naganjajući se s Arnautima po šiptarskimgudurama”. (221) Reč je, naime, o produženim borbama protiv šiptarskih kačaka nakon svršetkaDrugoga svetskog rata.

Rusi i Amerikanci predstavljeni su kao nosioci nove, agresivne i “neuljuđene” civilizacije, kojaistiskuje uzornu evropsku kulturu, verovatno francuskoga prototipa.

Imamo i jedan malo-građanski stereotip o Ciganima. Naime, o sirovome gorštaku Krsmanugovori se kao o “izrazito lepom muškarcu” - kao “lepom Ciganinu”. Isti stereotip pomalja se i ondakada povodom priče o u novinama prećutanoj, ideološki neprikladnoj smrti Krsmana Jakšića, stariKojović veli da je u pitanju bilo ubistvo potpukovnika OZNA-e, a ne neko obično ubistvo - kao da je,na primer, “ubijen Ciganin Šemsudin Jovanović iz Kaluđerice”. (218)

Najzad, još jedan stereotip značajno obeležava malograđansku dimenziju Selenićevihgrađanskih likova. Jelena i Jovan nazivaju Krsmana Jakšića “partizanskim zulukaferom”. Očito, radise o pežorativnoj upotrebi jednoga etnonima, Zulu - Zulukaferi, prema slici koju je o njihovimratničkim osobinama izgradila ondašnja građanska, evropocentrična javnost, na osnovu britanskih


kolonijalnih iskustava. Supstancijalizovana, reč bi trebalo da označava bezobzirne nasilnike i siroveratnike.

2.2.3 Jugoslavija je Selenićeva tema samo kroz problem njenoga raspada viđen u svetlu ratau Hrvatskoj, gde se Srbi bore za “srpski Srem i Slavoniju” (39), i da “ćaćinu i matrinu kuću” povrate“od zlotvora”. (136) Ali, valja reći, uvek uz neizbežnu Jeleninu ironiju i strah od fronta na kojem se,po njenom, besmisleno gine. Novi srpski ratnici nisu predstavljeni samo kroz Bogdanovu epskuetičnost i epsko krvništvo “bijesnoga psa”, već i kroz novokomponovano rodoljublje izvesnogaĐorđa, metalostrugara iz Švajcarske, koji “s vremena na vreme uzima neplaćeno odsustvo da bi seu rodnoj Krajini borio protiv Muslimana i Hrvata”. (238) Osim ovih ratnih tema, obrađenih na uzoranantiratni način, nema više ničega što bi se ticalo Jugoslavije: nema jugoslovenskih iliantijugoslovenskih sentimanata niti jugoslovenske ili antijugoslovenske politike. Ono što je odJugoslavije ostalo, to je, dakle, besmisleni rat, a potom i muke ranjenika sa srbijanskom birokratijomi nemaštinom (64-67), preispitivanje komunističke konstrukcije istorije i nacionalnih raskola izDrugoga rata (120), i mladi revolucionari sa beogradskog univerziteta, drukčiji od mladihkomunističkih revolucinara-sankilota (18/19). No, da ovo novo vreme možda i nije drukčije od prošlihvremena zla, svesna je jedino Jelena, kojoj život uokviruju stari i novi rat: “Drugo vreme jeste.Drukčije, pa, da znate - i nije. A može već sutra i isto da bidne”. (134)

3.1. Roman je pisan sasvim pristupačnim jezikom, i predstavljen je kao re-konstrukcija pisanegrađe i usmenih svedočanstava o sudbini jedne lepe beogradske građanke u sudaru s komunističkimratnim pobednicima. Spisateljicu zanima “ljubavni život” njene bake Jelene, ali se njen roman i njensopstveni život preplići tako da ona sama postaje junakinjom romana. Pisac insistira nadokumentarnosti. Zato se i prepliću dokumenta i svedočenja, papiri i živi ljudi, roman i stvarnost.Tako, prvobitno Jelenino čuđenje nad izdavačevim motivom da “u ova ratna vremena (…) štampaknjige o ljubavnom životu tuđih baba” (9), iščezava pred surovim preplitanjem romana i njenesopstvene životne stvarnosti. Jelena nam obelodanjuje nedoumice o kompoziciji i montiranju knjige(38, 45), dramaturgiji (62), umeće dokumenta u tok priče i stalno probija okvire romaneskne iluzijesvojim autorskim-istraživačkim upadicama (89, 94), pokazujući nam kako se knjiga “sama piše” uzpriređivanje i neznatno oduzimanje viška dokumentarnoga materijala, bez nasilnog popunjavanja rupau priči (184, 207); najzad, Selenić svoj postupak radikalizuje onda kada donosi odluku da završetakromana prepusti “izdavaču” u formi “Beleške izdavača”.

Ova kombinacija dokumentarnosti i autorske distance, koja u stvari predstavlja najdubljeuvlačenje svih aktera u ovaj roman o romanu, veoma je efektna i ubedljiva. Jelenin provobitnispisateljsko-istraživački motiv ustupa mesto njenome sopstvenome životnom motivu (196, 210),a čitalac biva iz romana uvučen u sopstvenu životnu stvarnost. Na jednom mestu Kojović veli: “Nemanevinih u kriminalnim vremenima”. (134) Na drugom, pak, Bogdan, ne amnestrirajući zlikovce,pokušava da formuliše opšti zakon zlih vremena, u kojima su svi žrtve: “Svis oni, moja Jelo, svis oni,i Stavro, i Krsman, i Jelena i Jovan, svi iz ove naše knjige, Jelo, svis oni nesretnici u zlu vremenu”.(196) Svi su oni iz ove naše knjige, i Jelena i Bogdan, i svi ostali, uključujući i pisca i čitaoca,nesretnici u ovom našem zlom vremenu. Tako je forma ovoga romana, koja ubedljivo sugerišedokumentarnost, neposredno doprinela, pored aktualnosti građe, visokoj čitljivosti romana, koja jenačelno mogla biti ograničena njegovom nedvosmislenom građanskom deklaracijom.

3.2. U romanu sam prepoznao dva važna karakteristična momenta: prvi je pojava lika koji tragaza grobom svoga sina (otac Vidosav), a drugi momenat su žargoni socijalnih i kulturnih razlika.

3.2.1. U “Belešci izdavača” Jelenin prijatelj svedoči o njihovoj zajedničkoj potrazi zaBogdanovim grobom negde u Srpskoj Krajini. Tamo ih upućuju na “izvesnog Vidosava” iz avalskogaBelog Potoka, koji je “po okolnim bojnim poljima” i gomilama leševa bezuspešno tražio grob svogasina, kako bi ga preneo kući i sahranio kako valja; u toj potrazi, postao je najbolji poznavalac svihratišta i svih grobnica u okolini, pa je nesrećnicima koji su imali muku poput njegove pomagao danađu svoje izginule. Karakteristično je da je čitava scena preuzeta iz Selenićevog romana Ocevi i oci,gde Stevan Medaković traga za svojim mrtvim sinom po Sremskome frontu, a u potrazi mu pomaže -


upravo Vidosav iz Belog Potoka. Uz nužne izmene u skladu sa prisutnim likovima, Selenić jedoslovce ponovio pasaže o prizoru - od pronalaženja grobnice do potresnog Vidosavljevog govoranad ponovo zatrpanom rakom: “Za zlo ne uzimajte, mili moji sinovi, što vas u večitu počinkuuznemirismo…”. (246) Citiranjem sopstvenoga potresnog teksta iz Oceva, što deluje veoma efektno -doduše na poznavaoce prvoga romana - Selenić podvlači postojanost sudbine nesrećnih očeva, majki,žena koji tragaju za telima svojih uludo izginulih sinova, muževa… kao neizostavno obeležje novijesrpske istorije. Da je smisao ovoga formelnog momenta (jer aplikacija isečka nije ništa drugo negostvar forme) upravo u isticanju ove dimenzije srpske nesreće, potvrđuje i sam pisac, dodatnim -i možda nepotrebnim - objašnjavanjem mitološkog značenja Vidosavljeve pojave, o kojem njegovĐurađ Đurić, izdavač Jelenine knjige, piše kao o “legendi lokalnog folklora, nekoj vrsti domaćegvešca tragača, večitog oca koji luta ratištima, srpskog Ahasvera koji je, a da mu to niko nije naložio,dobrovoljno ostao u krvavom okrugu svesrdno pomažući svima da nađu leševe svojih kad već onsinovljev nije uspeo da nađe i kući prenese”. (242)100

3.2.2. Drugi karakterističan formelni momenat ovoga romana jeste upotreba živopisnihžargona, koji - između ostalog - podupiru njegovu upečatljiovost, “realističnost” odnosno“plastičnost” i visoku komunikabilnost. No, kod Selenića je književna upotreba žargona, tj.insistiranje na jezičkim razlikama unutar srpskoga jezika pre svega u funkciji oštrog diferenciranjagrađanskih i negrađanskih životnih pozicija. Dakle, mogli bismo razlikovati građanski i narodskižargon likova u romanu. Starograđanskim govore Jelena i Jovan (u papirima koji su iza njih ostali),i Branko Kojović. Novogradskim žargonom govori Jelena Panić, i to je onaj momenat koji otvaramogućnost identifikacije gradske omladine sa nekim likovima i situacijama ovoga romana. Osimtoga, ona se stalno zavitlava sa žargonom svoga Bogdana, podvlačeći socijalnu i kulturnu distancuunutar najdublje intime. Narodskom varijantom zapadnoga srpskoga narečja govore BogdanBilogorac i “bijesan pas”, istočno-geačkim narečjem govori Radoje iz Ripnja, dok partizansko-geačkuvarijantu koristi Krsman Jakšić. Značaj koji pisac pridaje žargonima potpuno je i eksplicitnoobelodanjen u Kojovićevim opisima Krsmana Jakšića, i partizanštine uopšte. On veli, povodommanira partizanskog islednika koji ga je ispitivao u vezi sa ubistvom Krsmanovim: “U partizanskomžargonu, znate, govorili su svima ti, a kada su hteli nekog naročito da uvrede, rekli bi mu da je‘filozof’”. (Selenić 1993: 12) Komunisti su bili “hulitelji, skrnavitelji” (29), ali je, na primer, IvanVejvoda, “uprkos partizanskoj modi i prostačkim običajima novih osvajača sveta, bio uljudan čovek.Znao je da kaže neke reči koje su kod partizana izazivale podozrenje. Na primer - ‘dobar dan’. Ili -‘izvinite’”. (23) “Partizanija” je, između ostalog, uvela i pravila ponašanja i izražavanja, svojevrsnumodu upotrebe “zavičajnog dijalekta” - “na najvećoj ceni su bili crnogorski i lički” (25). Partizanskižargon bio je najglasniji u lažljovom kamufliranju zločina: “Blasfemija. Kraj jezika, propast reči,kažem vam, mladi moji prijatelji, jezik-ubica, eto šta je partizanski žargon bio”. (110) Krsman jekoristio žargon “snažno obeležen kopaoničkim akcentom i leksikom”, što je najupečatjivije delovalona Kojovića. Osim toga, Krsman je bio pobednički zadovoljan, glasan, “bestidno prost i uveren da jenjegov geakluk pun neodoljive ljupkosti”. (167) U njegovom pristajanju na privremenu potčinjenostbilo je “računice, prave seljačke lukavosti, rajetinske potuljenosti”. (169) Osim toga, nije naprostoumeo da napiše ono što misli. (213/214)

Ovi žargoni pokazuju nam životne stilove i projekcije rafiniranog građanstva (Jelena, Jovan,Kojović), kontrakulturnog građanstva (Jelena Panić), naivnog odnosno sirovog srpstva (Bogdan

100 Nema sumnje da je i te kako indikativna činjenica da sliku “oca Vidosava” nalazimo i u drugim romanimasavremene srpske književnosti. U Knjizi o Milutinu, Milutin Ostojić traži leš svoga sina po “ravnom Sremu”,spreman da ako ne nađe njegove ostake ponese sa sobom bilo koje kosti: “i to je bolje nego da ostanu ovde,odužiću se nekom ko je moga nesrećnika odneo. I to je bolje nego da mi ostane bez groba, ikakog. Al, poslužime sreća, nađo ja mojeg Radoja”. (Popović 1986: 119) U Testamentu, otac traži svoga Lazara na Sremskomefrontu, nalazi nekog ranjenika koji nije njegov sin, “ali je mogao biti; seme očevo rasuto je po celom svetu”(Stevanović 1990: 236) i ostaje sa njim da ga neguje. Potom i Simona, majka, kreće u potragu za svojim“jagnjetom”, Lazarom, sreće usput svoga čoveka, i zajedno, nastavljaju, i u životu i u smrti, svoje sudbinskotraganje. (248)


i “bijesan pas”), izvornog geakluka (Radoje) i partizanskog geakluka (Krsman). Time se i naformelnom planu potvrđuje osnovni smisao ovoga romana, koji se nalazi u razlučivanju socijalnihi kulturnih slojeva i njihovih epsko-ratničkih odnosno civilno-antiratničkih životnih opredeljenja.

2.18. Vidosav Stevanović: Testament (1986)

1. Vidosav Stevanović nanizao je veći broj kraćih i posredno povezanih kazivanja o sudbinijednoga naroda tokom nekoliko vekova njegove istorije. Tako je ova knjiga, u stvari, maglovitai mutna - ali ne i neprozirna - mitska i stvarna istorija (srpskoga) naroda, tj. jednoga njegovog tipičnogdela između četiri reke (verovatno u Šumadiji). Ova istorija srpskoga naroda, izložena u 52 mitskeslike zatamnjene ali prepoznatljive istorijske lokacije, jeste istorija njegovih ratova, raskola, pomorai stradanja, na granici sveta živih i sveta mrtvih, istorija živoga i mrtvoga dela naroda, stopljenihu jedno nerazmrsivo klupko istorije kao sudbine.

2.1. Na nivou izražajnoga smisla, ovaj “roman” predstavlja neku vrstu složenoga izveštajao usudu i stradanjima zajednice kojoj je dopala istorijska uloga ratničkoga naroda na razmeđicivilizacija, tj. na “vetrometini” (Stevanović 1990: 22), i koja se polako satire i zatire na mračnimstranputicama istorije. Da je ta uloga mala sa stanovišta velike “svetske povesti”, skoro da je svakomejasno, ali je isto tako jasno da i male uloge, po pravilu, predstavljaju nečiju jedinu stvarnost i ukupni(veliki) život.

Pisac artikuliše krhotine svojih snova, kao istoriju svoga naroda ispričanu mnoštvom glasova izprošlosti: vladalac-bratoubica koji sluti crnu sudbinu propasti sopstvenog naroda, tj. porobljavanjei pustošenje nakon dinastičkih borbi iza njegove smrti; engleski izaslanik koji, na putu prema Porti,svedoče o divljačnosti, bedi, zaostalosti i hajdučiji etničko-konfesionalnog amalgama Rascijana ispodDunava; šumske vile; Kaljani (stanovnici Kala, vidljivog a sakrivenog sela u središtu priče), kojipamte i nastavljaju matrijarhatske osnove svoga života u zadruzi (26), koji stradaju u velikojsudbinskoj bici (dakako, Kosovskoj: 31-32), koje satiru boleštine (38-44), glad (45-46), metaforične (istvarne) zmije i vremenske nepogode (56-62), prate ih i k sebi prizivaju senke mrtvih predaka (73-76),pa ovi i ne mogu bez mrtvih (130); patrijarh koji predvodi seobu svoga naroda na sever, prekoDunava (94-95); janičar koji nalazi smisao svoga života u pokrštavanju nekadašnjih, zlihi pokvarenih, saplemenika, “poganaca” i, obasjan svetlošću “prave vere”, Alahove, ubija svoju bivšu,tvrdovernu braću, te među njima i svoga brata i sopstvenu majku (102-103); plaćenik surovogagospodara i ubica “gospodarevog kuma” - “narodnog sveca” koji se vratio u zemlju da ponovo dižeustanak (verovatno Karađorđe)… Naravno, najvećma je reč o Kaljanima koji ratuju: protiv Turaka,pod ropstvom i u ustancima, u balkanskim ratovima, u Prvome svetskom ratu, u Drugome svetskomratu; tu su i Kaljanke, osuđene da rade i rađaju, i da vazda budu bele i crne udovice. (171-172)

2.2. Na nivou dokumentnoga smisla, ova knjiga ukazuje na pagansko-kolektivističku prirodusrpskoga naroda, iz koje izvire njegova suštinska i kobna neuklopljenost u glavne tokove kakopredmodernoga tako i modernoga sveta, sveta koji ne previđa a i ne prašta takvu izdvojenost.

2.2.1. Srpski narod kod Stevanovića opisan je kao: (1) na ratove osuđeni i na ratove sviklinarod, kao (2) odbačeni narod (od strane evropskih sila i civilizacijskih stubova), i kao (3) delimičnohristijanizovani paganski narod.

2.2.1.1. Što se tiče osuđenosti na ratove, valja imati u vidu da pisac ne smatra svoj narodgenetski predodređenim za ratove, dakle da je u pitanju neka značajna urođena etničko-nacionalnaosobina na koju treba biti ponosan. Radi se, naprotiv, o narodu koji je izveden iz mirnogasvakodnevlja i primoran na ratovanje i pogibiju, čak i kada je u pitanju sveta, mitološki presudnanarodna bitka, kao što je Kosovski boj, odnosno njegova romaneskna varijanta: “Naši vojnici (sami suse nazivali našima) pokupili su nas od rala i stoke, sa njiva i bačija, gde god su nas našli. Pucajućikamdžijama, doterali su nas na ravno polje, puno kreštavih ptica; održali su nam govore koje nismorazumeli. Zapretili su nam da će sve begunce i one koji ne veruju u našu pobedu pobiti, sabljamasaseći, nabiti na kočeve, spržiti na vatri, satrti čim stignu. Ako pobedimo i odbranimo zemlju, obećalisu nam crkveni blagoslov”. (31) Ovo mesto dovoljno ilustruje Stevanovićevu ne-tradicionalističku


reinterpretaciju istorije i njegovo savremeno shvatanje ideoloških i represivnih činilaca istorije, što jesasvim korektna i, osim toga, veoma aktualna kritička, građanska pozicija.

Dakle, sudbinska osuđenost na ratovanje ima sasvim konkretne istorijske vidove. Poredneprekidnog sukobljavanja sa Turcima, Srbi su se suočili i sa svetskim ratovima, i u tim zbivanjimaprelama se njihova ukupna istorijska sudbina.

U Prvi svetski rat Srbi su ušli sa svešću o svome istorijskom usudu: “Kad mi se rodio sin (…)znao sam da ću ga jednom poslati na vojsku; jedino nisam znao kada će to biti. Mi ginemo čim jednokoleno stasa i počne da živi, čim se kuće podignu, polja obrade, a grobovi zarastu u travu. Akonećemo da ginemo, pobiju nas kao izdajnike i dezertere”. (149) Stevanović otvara rane novije srpskeistorije: u rat idu i trećepozivci i jedva dorasli mladići, ali ne i mladići svih očeva: “Oni koji su vodilirat sakrili su svoje sinove po tuđim zemljama, a naše su bacili da gube svoje i čuvaju tuđe glave”.(149) U ratu protiv višestruko jače Austrije i Nemačke, srpska vojska gurana je u samoubilačke jurišei marševe, u problematičnu Albansku golgotu (“da postanemo vojska bez zemlje i naroda - jedina nasvetu”, 150), u stradanja i muke koje su mogle proizvesti samo mržnju i osvetu. To je još jednailustracija teze o Stevanovićevom ne-tradicionalističkom tumačenju srpske istorije. Pri tom, ovareinterpretacija ne amanestira one koji su činili zločine nad Srbima, pa se o srpskoj “krivici” zastradanja u Prvome svetskom ratu govori sa neskrivenom ironijom: “Mi smo podmukao, zao i opasanneprijatelj koji ni prema kome nema milosti, zato se prema nama ima postupati kao prema divljimzverima, i to sve dok ne budemo istrebljeni. Ubili smo njihovog nadvojvodu i njegovu dobru ženu,majku njegove dece; suze tih siročića ima da plaćamo do sudnjega dana. Ako nam se to ne sviđa,možemo i da se poubijamo”. (165) No, nije nemoguće da ovu ironiju neko razume i kao svojevrsnoneprihvatanje izvesne mere istorijske odgovornosti za izbijanje rata, tj. kao gubitak nepristrasnespisateljske perspektive.

Drugi svetski rat za Srbe je u ovoj knjizi počeo aprilskim slomom trošne i nestabilneJugoslavije, a nastavio zarobljeništvom i radnim logorima (185-192, 219-225), građanskim ratomizmeđu četnika i komunista, i mukom seljaka koji su morali da kriju jedne od drugih i izlažu svojeporodice smrtnoj opasnosti; kao i pod Turcima, u vreme ustanaka, i kao u Prvome svetskom ratu, tusu opet redovne kaznene ekspedicije, kazneni odredi i pedantna streljanja (213-218); najzad, tu jei ogromna blatna grobnica srpske mladeži i srpske budućnosti - Sremski front (226-253). U romanu sučetnici predstavljeni kao zapuštene i naoružane “barabe” koji kolju komuniste (197), siluju i koljudecu partizanskih jataka (199-206), sarađuju sa Nemcima, pokazujući kaznenom odredu skriveni putdo sela (213); partizani su prikazani kao ideološki opsednuti sveti ratnici, revolucionari koji zaradsvojih ciljeva izvode besmislene i ništavne akcije protiv Nemaca ne hajući za strašne odmazde premanedužnome narodu (196). I jedni i drugi posmatrani su iz perspektive srpskoga seljaka, koji jeu partizane otišao da bi branio zemlju i borio se za slobodu, a pobegao od njih jer nije želeo daučestvuje u ideološkom građanskom ratu, seljaka koji zna da neće biti pobednik ni sa jednom odzavađenih strana u tome ratu, već jedino ako sačuva “svoje i sebe”, i bude opet posle rata mogao daživi onako kako je do rata živeo. (197) No, Drugi svetski rat se za Srbe nije završio onako kako su seprethodni ratovi završavali. Kaljanski div sa Stare Planine, poslednji iz toga roda, ovako je video tusituaciju: “Onaj splet gluposti, zločina, rušenja i krvi, koji oni zovu istorija, retko se valjao preko njih”(257), ali ih je u poslednjem, Drugom sveskom ratu gurnuo u međusobno uništavanje, koje se, zarazliku od ranijih sličnih klanja, nastavilo čak i nakon nastupanja mira. (259) Osim toga, iz rata su sevratile “samo senke bez lica” (267), oni koji su došli i oni koji su ih čekali bili su jedno isto: “I nikood nas nije znao da li smo mrtvi ili živi ili samo građa nekog velikog sna”. (268)

2.2.1.2. Ideja o odbačenosti srpskoga naroda od strane evropskih sila i civilizacijskih stubovarazrađena je kao svedočenje o bezobzirnoj usredsređenosti velikih isključivo na sopstvene interese,što je bolno mesto u sazrevanje srpske nacionalne svesti, srpske istoriografije i srpske književnosti.

Pripovedač nas opominje da njegov narod ima ne neko značajno, nego funkcionalno mestou interesima velikih sila - saveznika, što se jasno moglo videti i na Solunskom frontu: “Saveznici sunas nahranili, obukli i naoružali, a mi ćemo ginuti umesto njih - to je lep i večan raspored poslova”.


(153) Pripovedačev narod odbačen je i od strane svoga “poslednjeg spasioca”, velikog ruskog cara.Naime, poslanik koji je godinu dana pešice putovao do Trećega Rima, godinama u poniženjima čekaoda ga primi “car svedržitelj, otac svih nas pravoslavnih hrišćana”, kako bi mu izložio patnje svoganaroda “u ropstvu pod tuđinima“ i molio ga za “vojnu i bratsku pomoć”, konačno se suočava sarošavim licem čoveka koji je sedeo na prestolu i takođe i sam “ličio na tuđina”, koji se dosađivao,i zračio strahom od ljudi, sumnjom i prezirom: “Činilo se da za naš narod nije ni čuo. Usred moggovora je zaspao i ja sam nastavio njegovoj kruni. Stražari su me posle izbacili napolje i pretukli;rekoše kako sam pokušao da probudim cara, našeg jedinog i poslednjeg spasioca” (67) Ovo mestosvakako predstavlja razgradnju jednog od trajnijih srpskih mitova o majčici Rusiji i Caru-baćuški kojibrinu o svom malom, hrabrom, mučeničkom ali prkosnom bratu.

2.2.1.3. Paganski prežici u životu srpskoga naroda, u Stevanovićevoj preradi, prepoznaju seu sledećim momentima: značajna uloga mrtvih i zagrobnoga sveta u društvenom životu živih,ukrštanje ovih dveju vremenskih dimenzija (33), matrijarhatska usredsređenost svakodnevlja(pramajaka Cveta, 21) uprkos piščevom pokušaju “naučnog” objašnjenja patrijarahtskog, muško-bogovskog centriranja rodovskih odnosa Kaljana (36); sv. Mrata kao porodični svetac, inače, kao štoje poznato, svetac koji upravlja vukovima (23, 202, 245; i u jednom uništenom srpskom bosanskomselu u Drugome svetskom ratu “Polomljena i zagađena ikona Svetog Mrate ležala je na putu”, 207);rodovske veze sa kurjacima (kurjaci - “bliski nam i dragi kao rođaci”, 25; “praroditeljski kurjak”, 29),Kaljani i sami zavijaju “kao kurjaci” (46), njihov lokalni pustahija, razbojnik i hajduk od malena jepodsećao na kurjaka, a i živeo je i umro kao kurjak (47-53), Lazara koji se sa porodicom naseljavau Kao prati “zao, ćopav pas, pripitomljeno kurjačko štene” (68); onaj Lazar koji se jedini domogaoudovice u koju se svi Kaljani bili zaljubljeni mrzeći je, konačno joj je rasporio utrobu, pretvorivši seu vukodlaka (100); na Kaljane kezi zube njihov “starostavni kurjak” (108); Kaljani na jednoj mobirade ćutke ali se ipak sporazumevaju: “sporazumevamo se urlikanjem kao da dolazimo iz šume,zavijamo kao kurjaci” (179);101 Kaljani ne znaju crkvene pesme (“i svoje jedva nekakako sričemo”)i ne vole da se petljaju “u te nerazumljive stvari” čak i usred pomora (39); “Crkvene i nebeske stvari”im “nikako ne idu od ruke” (77), a i manastirski shimnici “bili su bolji radnici nego vernici” (79);Kaljani vrše lapot nad svojim onemoćalim očevima (85); u njihovim šumama žive vile, podređene“onima odozgo”, i pokatkad se mešaju u život Kaljana, a mogu i da im decu rode (86-93), ili im sejavljaju u graničnim situacijama (209-212);102 naravno, i Kaljani imaju svoj drevni sveti hrast, zasađenpo predanju (a svakako po piščevoj želji) rukom Svetoga Save, sveca koji je, boraveći na svojimputovanjima i u Kalu, učio ljude raznim korisnim ali i ljubavnim veštinama, i “obležavao (je) devojkei mlade žene na izvorima” (111/112); Kaljani umeju i da kastriraju svoje sveštenike, a taj čin može daima čak i magijske efekte - da posle duge suše padne obilna kiša. (139-140); jednoj porodici nikakone uspeva gradnja nove kuće, posle rasturanja porodične zadruge i kletve zbog toga čina, sve doku temelj nije ugrađena crvenim koncem izmerena mera sina Lazara, nakon čega se nebo razvedrava,a dotad uzdržani meštani počinju da se okupljaju na ispomoć (173-179).

Doduše, ima jedno mesto koje pripovedačev narod stavlja u red višnjim silama zaštićenihnaroda. Naime, saterani u manastirske zidine od strane surovih osvajača “inoplemenika”, Kaljani sezatvaraju u crkvu spremni da umru zajedno pevajući molitve. Tada se dešava čudo: njihova“mučenička” lica iznenada obasjava neobična, dakako sveta, svetlost, sa ikone izlazi jedan “golemi,blagi lik - koji naglo postade strašan, krilat i ratnički”, počinje da satire, lomi i cepa “inoplemenike”,

101 Ima, pak, jedno mesto gde se kurjačko postupanje prepoznaje u silovanju dveju desetogodišnjih bliznakinjaod strane pijanih vojnika crno-žute monarhije; otac devojčica, očevidac, veli: “Dograbili su ih kao kurjaci…”.(164)102 Pripovedač veli da su nekada na tlu na kojem se zbivaju događaji njegove priče bile “guste, tamne, vekovimaneprohodne šume, mitska staništa vila, divova, šumskih majki, čovekolikih zverova, mrtvaca bez grobova idrugih polustvarnih bića kojima ne znamo imena”. On se pita da li su iz šuma, tih “prethodnica svega”, sa“nestankom mita” i “usamljivanjem svakoga od nas” nestala i ta “izmišljeno-bliska” bića? “Ili se kriju negde unama, dremaju ispod svesti, čekaju trenutak da se pojave, da ponovo obrazuju svoju belopokladnu povorku”.(121)


vraća snagu Kaljanima i predvodi ih u strašnoj i krvavoj pobedi. (54-55) Ovo mesto moglo bi setumačiti i u hrišćansko-pravoslavnom ključu, ali bi možda još potkrepljenija bila teza o paganskomrazumevanju moći i uloge svetih ikona. U svakom slučaju, ova epizoda predstavlja izvesnosuočavanje sa pravoslavnim običajem posezanja za ikonama u prelomnim, sudbinskim svetovnimsituacijama, i mogla bi biti anticipacija savremene političke instrumentalizacije toga običaja.

Stevanović se ne libi da sve ove paganske momente ugradi u sliku svoga naroda. Ali, on ih nesmatra ni specifičnim manama Srba, kao što misle nadmeni anti-srpski moćnici, ni naročitimprednostima Srba, kao što misle naduveni srpski nemoćnici.

2.2.1.4. Konačno, ima jedna sintetička slika kaljanskoga (srpskoga) naroda. Naime, u jednomod svojih filosofstvujuščih pasaža pisac hoće da kaže kako se narodi kontrastno prepoznajuu idealizovanom liku onoga u šta veruju, tj. u liku svoga boga - kakav bog takav narod: “Kaljanskibog je, mada vizantinski i pravoslavni, ipak običan i jednostavan kao hleb ili voda (…). On jenakakav dobar domaćin, tecikuća i sabirač, poljodelac i konjanik pomalo sklon rakiji (verovatnoi ženama), sejač i žetelac koga niko ne može stići, tajni oploditelj svega i tajni rušitelj. Nije previšezao, recimo da je dobroćudan i sasvim podnošljiv; gotovo da je starački miran. Povremeno poludi,pobesni sasvim pijanački, razgoropadi se (…), izaziva ratove i pometnju među ljudima, zavađa braću(…), ruši zakone i svoje i ljudske, gura vlast u ruke ludacima i trgovcima (…). Ako si mu se zamerio,teško tebi i tvojima i onima koji će od vas nastati. Ako nisi, opet isto, njegova merila nisu od ovogasveta; jedina je nevolja što ih upravo na njemu ispituje”. (136) Takav je to bog (narod): “s njim semože (…); malo ga opsuješ (nikako previše i prečesto), malo mu se ulaguješ…”. (137) Zanimljivo jejoš i to da je, prema našem pripovedaču, drugo ime boga - istorija; bog se, naime, “ponekad takoiskazuje da bi zauvek ostao neiskazan”. (138) Ta istorija, koja je samo povremeno svraćala u Kao,bila je vazda ćudljiva, katkad mirna i tiha, katkad goropadna i rušilačka.

Ali, pored svoga boga, Kaljani imaju i svoga đavola, zadovoljnog što ne mora mnogo da radi nazlu, jer je u “prvobitnoj raspodeli” nadležnosti nad narodima i teritorijama dobio jedan narod prilježansamo kad “treba uraditi nešto pogrešno, glupo, pokvareno ili ludo” (143), i koji u sebi samome nosisve svoje nevolje. Taj đavo je, rekao bih, u stvari, kaljanski đavo samosatiranja. On im pripomaže,ako su kolebljivi, onda kada treba počiniti bratoubistvo, preljubu, i posebno kad se premišljaju “hoćeli dići ustanak ili krenuti u rat protiv nekog većeg i snažnijeg naroda”. Sam đavo veli: “Tada im nedam da omanu, guram ih u akciju; onda dižu ustanke, kolju druge (ali to uglavnom čine između sebe),zbacuju jednu vlast da bi doveli drugu, još goru i besmisleniju, i svoje vlastodršce umesto tuđih, ilikreću u rat protiv jačih, opsenjujući se rečima i praznim nadama. Satiru se, ginu kao muve, uništavajuse, gube bitku za bitkom (to posle postaju njihovi praznici), dele se na razne stranke i pokrete; kadslučajno dobiju slobodu, tad ne znaju šta će sa njom i gledaju da je se što pre oslobode. I sve to me nestaje prevelikog truda; oni sami su unapred spremni na sve to, treba samo neko da ih povede i usmeri,da im uobliči oblik propasti koji će izabrati - sve ostalo će uraditi sami, svojevoljno i oduševljeno”.(144/145) Povremeno, ovaj narod i uradi nešto oko svojih kuća, porodica, dobara i odnosa; ali, “čimim dosadi mir i rad, oni naprave neku gužvu, izopijaju se rakijom i politikom, pa navale jedni nadruge - potrebno je samo da sedim sa strane i da im povremeno ubacim koju zapaljivu reč u uvo”.(145) Početkom 20. veka, Kaljani su se opet spremali “na nešto veliko (to jest pogrešno)”, upravou vreme kada su se malo pridigli iz bede, uznapredovali, i kada su, naravno, bili opkoljeni od stranedrugih naroda, spremnih “da nasrnu, da ih satru i pretvore u vekovne robove (što bi im, možda,najbolje i priličilo). Sve što su imali dali su na vojsku i oružje, a taj svet (podoficiri, oficiri i generali)mora se nekako zaposliti, makar na gubljenju ratova. Vojske teško podnose uredan i napredan svet;jedini smisao njihovog postojanja je haos u ime odbrane i očuvanja slobode”. (146) Kaljani viševeruju drugima no sebi, ali ne razumeju razborite reči: “potrebne su im mutne slutnje, zagrobnaviđenja, natprirodne budalaštine, reči koje zveče i odjekuju, a ništa ne znače”. (146) Stoga se i dešavaveć stolećima, nastavlja đavo, da im razni besposličari, samoproglašeni za proroke i vođe, “rušiteljestarog sveta i graditelje novog”, svojim opširnim besmislicama izmamljuju poštovanje, divljenjei spremnost na požrtvovanje, nesebičnost i odanost. Tako im se i ovaj put njihov đavo samosatiranjajavio u anđeoskom liku proroka, da bi im otkrio ono što ih “najviše zanima: hoće li se ratovati


i s kim?”, i da bi ih usmerio prema još jednom, novom paklu istorije: “Veliki crni oblak valja se sasevera, spremaju se nevolje i patnje, biće mnogo mrtvih i ranjenih. Ali vi ćete sve izdržati, svepodneti, rasteraćete oblake i sunce će vas ponovo obasjati, duše vaših mrtvih junaka smiriće se nanebesima za koja ste se opredelili. Uzmite oružje u ruke, žrtvujte sebe, žene i decu, žrtvujte sve - svetće ponovo biti zadivljen dubinom i veličinom vaše patnje…”. (147)

Sasvim sigurno, srpsko unutrašnje zlo izbija na površinu pre svega u ratovima: “Ološ digaoglavu, govna isplivala na površinu, đubrad se kočoperi i vlada”. (167) Doduše, uvek je vlast računalasa lošima, nepoštenima i priglupima, i srpske vlade “nisu mnogo bolje od tuđih”; okupator stogaračuna na saradnju sa istim takvim ljudima: “ne manjkaju nam izdajnici i kukavice”. (167) I ovakveslike daleko su od tradicionalnih epskih kićenica, što samo potvrđuje tezu o Stevanovićevojknjiževnoj distanci prema sopstvenome narodu, predmetu pripovedanja.

Sintetičku sliku Kaljana daje nam i njihov poslednji div, koji je živeo na Staroj Planini dok gatamo nije ubio jedan ratni odmetnik. Kaljani su bili “glupi, prljavi i stalno zavađeni, nikako se nisusmirivali” (255), živeli su “brzo, uplašeno, strasno, protivno pameti, verovatno nikada dosadno”.(256/257)

2.2.2. Što se drugih naroda tiče, ova knjiga nudi relativno odmerenu sliku nacionalnihkaraktera, ali i surovu sliku stvarnih istorijskih uloga. Dakle, ne barata se metafizičkim etničkimi nacionalnim suštastvima, što vodi direktno u stereotipe, već istorijskim dešavanjima, koja supodložna relativizmu ocenjivanja. Ne odolevši svojoj navici da u tekst ubacuje, doduše ne tako često,filosofstvujušče (npr. 29, 37…) i naučne pasaže (36…), Stevanović ovde nastoji da uplete poznatufilosofsko-istorijsku reč o “istorijskim narodima”. Kada govori o izvesnim “Džidovcima”, on veli dasu prolazili ovim, kaljanskim prostorima čineći sva ona zla koja čine osvajačke vojske “i svinapadački, takozvani istorijski narodi”. (34) No, kako konkretno stoji stvar sa raznim “istorijskim”i “neistorijskim” narodima na tlu ove priče?

2.2.2.1. Kaljani imaju i Madžarsko i Džidovsko groblje. O Madžarima se zna da su povremenobili susedi, sa kojima se, zacelo, ratovalo i klalo (34). O Džidovcima se veli da su verovatno nastali izzlog zmajevog semena, kao njegov “crni, smradni trag koji se vuče kroz vreme i naraštaje”. (35)

2.2.2.2. Turci se prepoznaju na više mesta pod imenom surovih “inoplemenika” sa istoka, kojizverski ruše, pale, siluju, muče; ali, budući da su, uz sve to, “umorni od vekovne vladavine, lenii potkupljivi”(118), s njima je bilo moguće nagoditi se oko transmisije vlasti (preko Miloša).

2.2.2.3. O Čerkezima, koji protiv Kaljana ratuju u turskoj vojsci, veli se da su uporni ratnici,u čijim očima gori “nešto crno”, i iz čijih se tela širi “lojani zadah”. (128)

2.2.2.4. Albanci su, stereotipno, pomenuti kao maroderi u Albanskoj golgoti srpske vojske:“Oko nas se umiralo od umora, gladi i arnautskih metaka iz zasede, od podljućenih rana, od glupostii nebrige (…). Noću nas iz zasede napadoše kačaci (…); maroderi nisu hrabri - zato su i živi”. (150)

2.2.2.5. Bugari su predstavljeni kao tradicionalni neprijatelji-komšije, sa kojima Srbi naSolunskom frontu (“I oni bednici, kao i mi…”, 157) zajedno slave Božić, uz malo ratničkog trgovanja(pri čemu se i na jednoj i na drugoj strani dosuđuju streljanja zbog napuštanja rovova), a posle toganastavljaju rat: “I bratski se isklasmo kamama”. (158) U Drugome svetskom ratu, kao zapovednicilogora i stražari, Bugari su prema zarobljenim Srbima bili standardno surovi.

2.2.2.6. Vojnici crno-žute monarhije (Austro-Mađari) siluju žene i devojčice (164), vešaju ljudeu crkvenoj porti, pale kuće, ženama paraju trbuhe bajonetima… (165-166): “Austromađari nisu došliovamo da pokažu kako su ljudi, već da pokažu kakvi su ljudi”. (165) Stoga Kaljani koji su ostaliu Srbiji žele svojim vojnicima da budu pobednici, ali ne i razbojnici: “ne dao vam bog da budetepobednici kao što su oni”. (166)

2.2.2.7. Nemci su predstavljeni iz sopstvene “arijsko-nadljudske” perspektive, tj. iz uglanjihove teorije o istorijskim i neistorijskim narodima - graditeljima istorije i onima koji je morajutrpeti, vladaocima i potčinjenima. Naime, “glavnokomandujući okupacionog područja” u svom


izveštaju gradi nacističko-arijevsku sliku srpskoga civilizacijskog dometa i položaja. On u srpskimhristijanizovanim svecima prepoznaje “drevne, razvratne i raspuštene bogove, polubogove i demone,u stvari plemenske krvoloke”, “božanstva podzemlja i smrti”, i veli da se Srbi još uvek, “u dubiniduše, klanjaju paganskim božanstvima”, a sve pod zaštitom svoje “zaostale i demokratske”,“individualističke” crkve (180);103 u pitanju je varvarski, drugorazredni, primitivni, iracionalni,neorganizovani i sluganski narod, kojem civilizacija mora biti doneta “na vrhovima bajoneta”, arijskihdakako (181); to je narod bez svoje kosmogonije, bez znanja o poreklu, koji živi u paganskomzadrugarstvu, u vlasti kulta mrtvih predaka, bez sopstvene značajne filosofske, naučne, socijalne ilipolitičke teorije, prijemčiv za vulgarizovane teorije koje iz inostranstva donose nesvršeni studenti(“marksizam i kominternovske sheme”), narod pod dominacijom policije i vojske, bez pravogdemokratskog političkog sistema, korumpiran, lopovski, labavog morala i sklon nepoštovanju zakonai suda, opterećen lokalnim antagonizmima, regionalnom surevnjivošću i mržnjom prema srodnimi susednim narodima, nesposoban za primenu tehnike i industrijalizaciju, uvek spreman na besciljnupobunu, nesposoban za slobodu koja vazda odzvanja iz njihovih “dugačkih i monotonih pesama”.(182-183) Ukratko, u pitanju je narod koji se nalazi na osvajačevom putu prema “mračnoj Azijii vreloj Africi”, narod koji treba pokoriti, a u slučaju suprotstavljanja uništiti - u arijski procenjenojpravednoj meri 1:100.

Nemci imaju surove kaznene odrede i sistematske, uredne akcije kažnjavanja. U logoru susuroviji prema zarobljenim Rusima i Poljacima nego prema Srbima, a Srbi ih doživljavaju kaopotpuno drukčije ljude, drukčije domaćine, prepoznaju drukčiju kulturu svakodnevlja ali i drukčijetemelje kulture: u urednim nemačkim kućama “nema nigde tanjira sa hranom za pretke i kućneduhove, njihovi mrtvi ih izgleda ne obilaze kao nas naši; čini se da su zauvek mrtvi. A možda onii nemaju drugi svet, možda žive samo ovde“. (222) Nemice su predstavljene kao vampiri-krvopije,a Nemci kao tehnolozi pakla: “Oni imaju pakao pri ruci, koriste ga kad im ustreba. Šta će biti sa namaako zavladaju svetom?”. (223)

2.3. Stevanovića u ovoj hronici jedva da zanima Jugoslavija. On piše o Srbima i Srbiji, a drugesamo uzgred dotiče. Nekada je to doticanje u ravni novijih srpskih istoriografskih stereotipao paradoksu srpskog oslobađanja slovenske braće: “Srećno smo pregrmeli dva rata za oslobođenjejužnih krajeva (poneki su tamo mislili da ih porobljavamo)”. (149) Doduše, i sami Srbi ponekad sezapitaju da li to megalomansko oslobađanje svega i svakoga ima smisla i računa; Kaljani iz SrbijeKaljanima u ratu pišu: “Mislite li vi ceo svet da oslobađate, a da mi zato sedimo u ropstvu?”. (170)Zapadna braća se i ne pominju. Na jednom mestu se samo veli da su okupatori iz austro-ugarskevojske “govorili različitim jezicima i natucali po koju našu reč”; (164) na drugom: “Kad progovorenašim jezikom, kažu da im je komanda izdala takvu naredbu” - naime, da “pljačkaju, pale i ubijaju”.(165)

Jugoslavija se pominje povodom njenoga brzog kraha u aprilskom ratu 1941, uzrokovanogproblematičnim unutrašnjim smislom i utemeljenjem svoje istorijske konstrukcije: “Država nampropade - ne stigosmo ni municiju da potrošimo. Beše naherena i slabo građena kuća bez temelja, samnogo vrata i prozora gde im nije mesto, puna rupa i promaje, a ukućani posvađani, pokvarenii lažljivi. Podeliše je kao mi nekada seosku utrinu”. (185) Konačno, Jugoslavije ima i u romanesknojslici antisrpski indoktriniranog partizana-komuniste. Komunisti su uvereni da kao “napredne snagečovečanstva”, predvođeni Sovjetskim Savezom, vode rat protiv “fašizma i nacionalsocijalizma (…),ali i za bolje i pravednije društvo” (196/197), i u tome “za Jugoslaviju u kojoj Srbi neće biti vojnici,žandarmi, nasilnici i otimači”. (196) Njegovoj beskompromisnoj ideologiji suprotstavlja se srpskiseljak, koji kaže: “Mi smo za Jugoslaviju dovoljno plaćali u prvom ratu. Zar treba opet? Spreman sam 103 Zanimljivo je da u jednom razgovoru nemačkih oficira, pretpostavljeni odbacuje “neprilične” asocijacijepotčinjenog, koga su prizori na prilazu Kalu podsetili na svet germanske mitologije: “Povremeno mi se,oprostite, činilo da ulazimo u svet naših, germanskih bogova gde caruju snažni Votan i plavokosa Freja: Zigfridse mogao pomoliti iza svakog kamena”. Pretpostavljeni to smatra glupostima: “Svet naše mitologije ne možeimati nikakve veze sa ovom divljinom. Ovi ljudi ništa civilizovano nisu u stanju da smisle niti da povežu usistem”. (214/215)


da svakom budem brat, ali ako i taj to želi. Priča se da svuda kolju Srbe, da leševi plove Savomneprestano. To zovu ‘meso za beogradske pijace’. Sad se još svemu priključuju i ove barabe koji ovdekolju komuniste, ali srpske i svoje”. (197)

U svakom slučaju, Stevanovića Jugoslavija zanima iz ugla srpskoga seljaka koji ne optužujepreviše, ali koji trezveno meri cenu koju je plaćao za megalomanske i misionarsko-pijemontističkeambicije svojih političara, i za veliku zabludu srbijanskoga oslobađanja nesrbijanske “braće”.

3. Ova knjiga napisana je kao “roman u 52 bdenja”, tj. kao priča o nacionalnoj istoriji kojupriča mnoštvo subjekata. To mnoštvo perspektiva je i glavni strukturni momenat knjige. Naime,subjekti su uglavnom obezličeni ili jedva personalizovani. Neki likovi iz glavnoga kaljanskoga rodanazvani su značajnim imenom Lazar; to se ime nasleđuje, a razni Lazari prepoznaju se po nadimcima.(63-65) Ova supstancijalna bezličnost podvučena je u knjizi i na druge načine, pre svega time štopisac svoje likove predstavlja kao svojevrsne senke. Onaj Lazar koji se zaustavio stigavši odnekudau Kao praćen je senkom čoveka koga je negde ubio, i zbog toga beži, ali ga prati i mnoštvo drugihsenki koje mu ispunjavaju život. Kao da je sve oko njega bio svet senki, kao da je i sam bio senka.Izričitu potvrdu teze o impersonalnosti likova-senki nalazimo u rečenici o Lazarevoj ženi: “Žena muje bila (kad pokušamo da je vidimo) nekakva tamna senka, mutna i bez lika; dve ruke, dve noge,materica, glas koji se ne čuje, oči bez pogleda”. (68) Ta žena je, u stvari, skup neophodnih ženskihfunkcija jedne primitivne zajednice. Ova hotimična bezličnost “likova” trebalo bi verovatno da ukažena utopljenost svih njih u zajedničku i istovrsnu sudbinu; svi su oni, dakle, tipični predstavnicii nosioci kolektivne sudbine. To što su uglavnom impersonalni, samo naznačeni likovi, svedočio suštinskom kolektivizmu i predmodernosti kaljanske zajednice, bez individua i bez junaka.104 Takvisu svi Kaljani (ali uostalom i svi likovi, bez-likovi romana), koji su samo neophodne funkcije jednogakolektivnog lika, jedinoga pravoga subjekta i jedinoga “junaka” romana. Pisac nas suočava saglavnim procesom u svome narodu: umesto individuacije zbiva se jedna vrsta neprekidne i radikalnekolektivne identifikacije. Na primer, u snu o mučenju od stane Turaka, primorani da jedu meso svojihmrtvih, dakle pod patnjom, Kaljani postaju jedno: “bejasmo sve više jedno, kao da se vraćamo u istuutrobu, mračnu, toplu i rodnu. Nestadoše sve razlike među nama”. (108) Konačno, i sam pripovedač,tj. pisac hronike, zapisivač snova, suočen sa bolnim proticanjem vremena, na koje zaboravlja samodok piše, nalazi utočište u kolektivnom: “Moje uznemireno ‘ja’ onda se krije u prostranom i toplom‘mi’, pokušava da isprosjači nekoliko poetskih slika koje će ublažiti strah, privremeno oteratistrepnju”. (110)

Ovakav tekst, bez standardnih realističkih opisa, zamišljen kao svojevrsno nacionalnozaveštanje onima koji ostaju - a to u ovom slučaju jedino može biti priča o zajedničkoj sudbini, jer sei nema šta drugo zaveštati - na momente kao da predstavlja nekakav kompendijum usudai literarizovani istorijski podsetnik (zlobnik bi mogao reći da je ova knjiga sinopsis nerealizovanogvelikog projekta niza povezanih romanâ). No, u svakom slučaju, forma knjige nije tradicionalistička a,s obzirom na sve pomenute karakteristike, nije ni najkomunikabilnija za široku čitalačku publiku, pase u tom pogledu može smatrati “neprofitabilnom”. Ipak, tekst je često gotovo esejističkiformulisan,105 pa stoga dovoljno proziran prosečnom čitaocu, koji u njemu lako prepoznaje blagoupakovanu nacionalnu istoriju. Načelno, dakle, takav tekst posreduje određene ideje, vizije i oceneistorije. Kakve su te ocene, već smo mogli videti.

104 U književno-teorijskoj perspektivi, odsustvo individualnog “problematičnog junaka” i promovisanje istorijejedne zajednice u glavnoga junaka, u tekstu ove vrste, nema standardno goldmanovsko značenje (da je,naime, upitanju tipična forma post-kafkijanskog romana), već bi verovatno trebalo da znači da je ovaj roman ipaksvojevrsna hronika.105 Stoga i iznuđuje ovako opširnu interpretaciju, jer nema uobičajenih romanesknih deskripcija i odgovorajućedramatrugije - svega onoga od čega bi se u “izveštaju” ovakve vrste moglo apstrahovati.


2.19. Živojin Pavlović: Lapot (1992)

1. Siže romana je životna retrospektiva Sime Jotića, učitelja, koji priziva u sećanje slike izsvoga života, suočen sa ćinjenicom da će ga streljati nemački okupatori. Sima Jotić svoje streljanje odstrane mladih (nemačkih) vojnika poredi sa drevnim običajem ritualnog ubijanja nemoćnih staraca, pataj motiv provlači kroz izlaganje sudbine svoje porodice. Simina ispovest uokvirena je uvodnimopisom lapota izvršenog nad njegovim pradedom (kojem je i sam, kao četvorogodišnjak,prisustvovao), i završnim rodoslovom familije Jotić, koji je sačinio Simin unuk Aljoša, studentetnologoje, tragajući za poreklom svoga porodičnog prezimena.

2.1. Pisac je nastojao da nam paralelom o streljanju kao lapotu (Pavlović 1992: 29, 39)predstavi jednu vrstu životnoga udesa. Čini se da je sama paralela malo nategnuta, ne zbog odsustvafolklorno-ritualnih elemenata u streljanju, već stoga što se globalna metafora “lapota” (ritualno-funkcionalnog ubijanja staraca) teško može primeniti na stvarnost jedne, doista patrijarhalne, aligerontokratske zajednice, u kojoj upravo fizički i mentalno onemoćali ne ustupaju životni prostorfizički i duhovno mlađima. No, Pavlović ističe još jednu dimenziju lapota: kao priželjkivani izlazu životnom očajanju, kao “jedini spas” u situaciji kraha volje, kada ne preostaje ništa drugo. (74)U drukčijim kulturno-istorijskim sredinama takav “spas”, jeste, naravno, samoubistvo, a ne lapot. No,ono što se u paraleli mora prihvatiti kao duboko zasnovan etički stav jeste Simino nastojanje da -suočen sa smrću - prizivanjem prošlosti pribavi snagu za mirno prihvatanje smrti, onako kako su jei njegovi preci, “usmrćivani rukom svojih sinova, bez opiranja, ne znajući za strah i patnju,prihvatali”. (75) Možda nije nevažno i to da su Nemci uhvatili Simu dok se, pometen, vraćao izbezuspešne potrage za svojin sinom, partizanom Blagojem, koji je - veli Sima - “odmetnuvši seu šumu, nada mnom učinio lapot”. (39) Ako je uopšte postojao, lapot je morao pretpostavljatihomogenu zajednicu, dakle solidarnu zajednicu generacijskog sklada, dok je streljanje Sime Jotićaizvedeno u kontekstu generacijskog raskola.

U stvari, piscu motiv ranog prisustva izvršenju lapota služi za uvođenje u životnu istorijupremreženu leševima. Pri tom se ne radi samo o individualnoj životnoj istoriji, već i o istoriji srpskoganaroda. Naime, Sima Jotić, učesnik balkanskih ratova i Prvoga svetskog rata, proživljava i Drugisvetski rat sa leševima koje iza sebe ostavljaju: Nemci i Bugari, četnici i partizani, i svi živi, kojih jemanje nego mrtvih: “Rekao bih da je i poslednji pedalj nesrećne nam i obrukane Srbije prekrivenleševima”. (31) Sima drži da Srbe satiru, istrebljuju i proganjanju od pamtiveka, od njihovog dolaskaiz severnih močvara i istočnih planina na Balkan: “Jer nas kolju, ubijaju, kasape od kad se za Srbinazna”. (31) I to stoga, smatra, što se nikome nije svidelo srpsko pleme, sa njegovim govoromi otegnuto-bolnim pevanjem, sa običajima i “slobodnim hodom bez granica”. Srbi, pak, kojima ježivot oduvek bio neizvestan, a izvesna jedino smrt (89), nisu se dali, i opstajali su sve moćniji i - sasvojim velmožama, knezovima, kraljevima i carem Dušanom - sve više poštovani: “Da nije tako, kakobismo, posle pada našeg Carstva, i dolaska Osmanlija, opstali?” (32) U istom prosvetiteljsko-učiteljskom maniru, Sima je svoje đake učio očuvanju dostojanstva srpskoga naroda, da znajui u samrtnom času, poput njega, “ko su i kom narodu pripadaju” i da se, kao i on, ponose svojomistorijom. (32) Pored opštečovečanskih vrednosti života, znanja, obrazovanja i slobode duha, Sima jepodučavao i vaspitavao u duhu sopstvene nacionalne tradicije, gde žrtvovanje za državu nije naposlednjem mestu: “vera kojoj pripadamo, zakoni po kojima živimo, narod čiji smo potomci, državakoju moramo čuvati i po najvišu cenu - po cenu života”. (93)

Sima je čovek strogoga patrijarhalnog morala, i on pored brige za svoje najbliže brine u ratui za sudbinu Srbije, za spas “srpske vojske, srpskog naroda i srpske države” (55). Ta prosvetiteljskabriga je, u stvari pastirska briga za čoveka koji je “stočica”106 i koga treba čuvati da ne zaluta u ponore(33). Pisac, pak, pripovedajući i rodoslovskim istraživanjima Aljoše Jotića, ne zauzima samogeneralnu prosvetiteljsku poziciju, već i svojevrsnu distancu prema sopstvenome narodu, pa Aljoši

106 Ovaj izraz čuo sam u životu samo nekoliko puta, i to od svoje tetke Olge Prokopović i od svoje majke Stane,koje su toplu deminutivsku formu koristile pri kritičkom ali blagonaklonom govoru o nekim “zalutalim” ipriprostim članovima naše familije.


pripisuje saznanje “da su Srbi ravnodušni prema familijarnoj lozi”, jer je u istočnoj Srbiji poreklovećine stanovništva seljačko, “pa samim tim i od malog značaja”. (102) Naravno, izuzetakpredstavljaju prezimena koja potiču od nekog dalekog uglednog pretka: vojvode, buljubaše, trgovca,igumana ili “čuvenog hajduka”. Kod Pavlovića nema eksplicitnih osuda srpskih manai neizgrađenosti; one su kod njega utkane u povest o stradanjima, nesrećama, surovosti i primitivnosti.U ovom romanu ipak preovladavaju izrazi ponosne nacionalne svesti učitelja Sime Jotića. No, i onu jednome času, sećajući se svoga postradalog brata Živadina, otkriva duboku svest o tamnimstranama svoga naroda: “Živadin se zanosio Evropom, maštao o Beču, Parizu i Londonu, a onda, kadaga je rat prinudio da se okrene svome plemenu, i vidi ko je i odakle je, zgrozio se i nad sobom i nadkolevkom iz koje je ponikao, i takav, pomeren u fundamentu, otišao na bojište, da nam se nikad nevrati”. (91)

2.2. I Simino tradicionalističko ocenjivanje bezosećajnih, surovih, paljevinama i smrćuzatrovanih srpskih komunista, kojima život ne znači ništa (37/38), proizlazi iz duboko utemeljenogapatrijarhalnoga morala. Na njemu počiva i tradicionalističko prosvetiteljsko uverenje da je pravilnimvaspitanjem, sa blagovremenom kaznom, mogao preduprediti i komunističku avanturu svoga sinaBlagoja. No, njegov racionalni savet partizanskom komandantu da se i sam zapita “kuda vodiprolivanje krvi, i zašto”, nailazi na “hladni sjaj” bezizražajnog pogleda opsenjenog revolucionara. (37)

2.3. O drugim nacijama - iz istog modela. Na Kajmakčalanu srpska vojska juriša “na pijaneBugare” (31). Bugari 1916. ubijaju Velka Prvanova, “jer nije hteo da im umesi pogaču”; inače,njegovo kršteno ime Velko prepravio je u srpsko Veljko pop Stojan (otac partizanskog komandantaVuka Babića), koji je “sva imena koja su podsećala na bugarska, svojeručno (je) prepravljaou srpska”. (110) Simu Jotića uhapsila je i u logor smrti otpremila nemačka patrola, “prethodnicakaznene ekspedicije” - “kevćući na svom psećem jeziku”. (41) No, čini se da su u ovimistočnosrbijanskim tradicionalističkim stereotipima najgore ipak prošli “Cigani”. Sima je bio očajanšto je morao da ukaljani obraz (zbog nestanka bezvrednog nakita Ciganke koja mu je lečila teškoobolelog sina) pere i crveni “pred onima koji ne znaju šta su to čast, ugled ili poštenje (jer, bez doma,kuće i kućišta, bez crkve, groblja i staništa, to ni od rođenja nisu znali, kao što im se ni njihovi stari,tumarajući po svetu, nikada Božjim zakonima nisu priklanjali)”. (79) Ukratko, želeo je da sa tim“ljudskim ništarijama” (79), prljavim, blatnjavim, usmrdelim i beskrajno upornim, bogoradećimiznuđivačima (81, 83, 87) ima odnose kakve on hoće, kad hoće i koliko hoće.

2.4. Na nivou izražajnog smisla pisac nam posreduje sudar stamenoga patrijarhalnog morala samoralnim posrnućem. Taj moral je veoma strog, štaviše, krut. Sima Jotić i sam zna da je bio grub, nesamo prema Ciganima, već i prema svojoj deci, ali da onaj ko hoće da bude pravedan ne može bitidrugačiji. (88) Nezamislivo mu je da njegova deca (sinovi i đaci) budu lažljivi, kradljivi, netačni,nepouzdani, “neodradni”, neuredni, bludni, nepravedni, bezbožnici i kukavice; sasvim doslednoepskoj moralnoj matrici: da ne znaju “stići i uteći i na strašnom mestu postojati”. (88) On je oduvekznao, poput njegovih starih, “da se protiv nereda moraš boriti redom, a protiv truleži i propadanja (...)poštenjem i čašću”. (45) U njegovoj moralnoj filosofiji glavni negativni pricip jeste svemogući slučaj,koji upravlja našim sudbinama, i koji treba da predstavlja glavnu metu svake naše borbe (34); slučaj jeskupa “đavolja igra” (45), “tenac, đavolje govno” (56), koji i iskusnog i mudrog iznenadi i pomete(57), mada se pokatkad i nasmeši nekome od nas (64). U svakom slučaju, naše “kratko trajanjemahom zavisi od slučaja i njegovog hira” (75), od njegovih sudbonosnih zamki (92). Borba protivslučaja vodi se redom, radom, poštenjem, čašću, sistematskim racionalnim moralnim vaspitavanjem,kao što je i on sam čitavoga života “upućivao, savetovao, usmeravao i učio” (33) “šta se valja, a štamora” (89). Dakako, u konačnom ishodu, njegov racionalni program strada u sudaru sa strastima,mržnjom, slepilom, gramzivošću, pohotom, interesima, ideologijom, primitivizmom - sa vazdairacionalnim i slučaju prepuštenim životom. To je pogled na svet poraženog patrijarhalnog domaćina.

2.5. Dokumentni smisao krije se u ideji da je od svih vrednosti tradicionalnog poretka vrlinajedino još smrt ostala tradicionalnom i izvesnom. Moglo bi se smatrati da je to jedno od tipičnihsrpskih nacionalnih motivskih središta, oko kojeg se plete čitava mreža konstrukcije nacionalneistorije i sudbine. Utoliko se ovaj roman jednim svojim asocijativnim smerom, koji ipak ne dominira


manifestnim slojem romana, priključuje dominantnom toku savremene srpske književnosti nacionalneorijentacije. Njegov glavni junak, Sima Jotić, “previše” zna, npr. o temeljima i konačnom smislui ishodu nacionalne istorije (31), ali bi se ta situacija mogla razumeti iz činjenice njegove prosvetarskeprofesije i prosvetiteljskog entuzijazma (32, 33). A to što je on različit od svojih kolega učitelja (59,61), verovatno se odnosi na njegovu sklonost fantazijskom zanosu, koja ga je držala izvan maticepragmatičnoga života. Upravo taj odmak od struje čini ga ne samo moralnim sudijom, veći posmatračem života - tj. pravim subjektom pripovedanja.

3. Pomenuti asocijativni smer ozbiljno je ispresecan ne sasvim tradicionalnim strukturisanjemgrađe romana, satkanog od jedne literarne rekonstrukcije davne prošlosti, kraćih odlomaka sećanjai od “dokumentarne građe” jednoga genealoškog istraživanja. U toj kombinaciji tradicionalnogpripovedačkog realizma i netradicionalnog dokumentarističkog postupka primetno je, prvo, osetnopoetizovanje proznog izraza, koje prepoznajem npr. u produženom, ornamentalnom nabrajanjuzanata, zanatlija i zanatlijskih radnji (59, 66), i, drugo, odmak od naturalističkog diskursa. Možda suse stoga i pojavile univerzalije nacionalne provenijencije. A možda se prosto radi i o zahtevimaromaneskne građe, koja za svoga moralnog pregaoca zahteva sve drugo samo ne naturalistički izraz.

Autor je dozvolio da mu se u spisateljskoj brzini “omakne” ne samo ponovljeno poređenje“modar kao galica” (47, 73), već i da mu jedna upečatljiva slika izmami četvorostruko ponavljanjeatributa na ciglo petnaestak stranica: “klonule grudi” (50, 56), “klonule dojke” (52), “klonula prsa”(63). Osim toga, ima i pravih kičerskih slapova sentimenata: na primer, o telu prostreljene ptice kojese “poput krpe, strovali s neba i, (...) tupo bupne o zemlju kao poslednji akord zauvek utihnulemelodije koju ljudi nazivaju život” (38), i, naravno, u vezi sa moralistički sputanim Siminim strastimaprema lepoj i hirovitoj učiteljici “klonulih dojki” (52, 54).

No, sa naše tačke gledišta, u pogledu forme najznačajniji je strukturno konstitutivni deoromanesknog teksta - “Umesto uvoda”, u kojem pisac izlaže svoju poetiku, povodom - stvarnog ilifingiranog, svejedno - pisma jedne čitateljke, nezadovoljne piščevom lažnom toponimijom u osnoviprepoznatljivog tla istočne Srbije. Pisac ukazuje na preplitanje granica životne i romanesknestvarnosti, i na nužnost romaneskne konstrukcije sopstvenoga spisateljskog “atara” od raznihelemenata stvarnosti. Tek kada iščezne stvarno istorijsko vreme sa kojim čitaoci stalno porede piščevugradnju, “pripovedač ili pesnik može odahnuti, i nadati se da će tvorevine njihovog duha biti odčitalaca doživljavane kao poetska istina”. (12) Naravno, on ne želi da čitaoce ostavi u bezbednojuljuljkanosti očiglednošću privida, već želi da ih njegove “izmišljotine” doista “raduju, opijaju,prepadaju, zgražaju plaše i trezne” poput same stvarnosti koja je pisca dovodila do “strepeće groze”i do nužnosti stvaralačkog oslobađanja od nespokojstva. To je smisao mešanja stvarnosti i fantazije,smisao romaneskne fikcije. O svojoj poetici, tj. o svome spisateljskom postupku veli da on naprostoo ljudima, sudbinama, pa time i o sebi, govori načinom njemu primerenim, “bez obzira na to da li ćese nekome dopasti ili neće”. (14) Tako je pisac ovde zapravo govorio o osnovama poetike realizma,ali bez osvetljavanja sopstvenoga stila i njegovoga značenja. Stoga meni ostaje da se zadržim naoskudnom zapažanju o realističkom obdelavanju univerzalija naroda i nacije, o delimičnomiskoračivanju iz toga manira, i o izvesnoj poetizacije teksta, tj. o odsustvu naturalističke tehnike.

2.20. Vladimir Arsenijević: U potpalublju (1994)

1. Glavni junak, sa svojom ženom Anđelom, proživljava poslednja tri meseca 1991. godineu iščekivanju željene prinove i u strahovanju od vojnoga poziva za rat u Hrvatskoj, suočen sastradanjima bližnjih (pogibija Anđelinog brata na frontu, samoubistvo prijatelja koji je u ratu izgubioruku…), sa moralnim i fizičkim rasapom jedne generacije, sa neizvesnim životom u jednoj “dubokopotonuloj” zemlji, i sa sveopštim beznađem.

2. Smisao ovoga romana plete se oko jednoga besmislenog rata, koji se vodi u susedstvu, alikoji uzdrmava najdublju osnovu samoga opstanka i direktnih i indirektnih učesnika.

2.1.1. Pisac bi da izrazi ideju o stravi ratnoga iskušenja koje je dosuđeno jednoj nesrećnoj,očajnoj i beznadnoj generaciji.


Kakav je rat u pitanju, i kakav je stav ovoga književnoga dela prema ratu? Pripovedač veli daod svoga punoletstva živi “u sred jednog dugotrajnog Armagedona”, učestalih smrti oko njega, kojesu bile uvod u rat u Hrvatskoj, uvertira za “jednu (javnu) klasično krvavu tragediju koja se, poputsvake istinske tragedije, bavila velikom temom rata među narodima”. (27) Nastojeći da razume odnossvoga šuraka Lazara prema ratu, koji se - premda pripadnik Hari Krišne - po nekom atavističkomnalogu odaziva na vojni poziv, pripovedač govori o učesnicima “ovih malih otimačkih ratova” (23),koji su, nevešti i naivni, ginuli posle “jedanaest dana (…) junačkog ratovanja” (77), “ostajali bezudova”, kockajući se “s užasom” (30), i halucinirali posle povratka s ratišta (55), bezuspešnopokušavajući da se vrate u naromalan život, da bi se, osvešćeni u pogledu beznadežnosti tih pokušaja,na kraju ubijali. (96-97) On sam, dakle, “učestvovao” je u ratu svojim strahom, suočavanjem sapogibijom, sahranama i osakaćenjem bližnjih, gledanjem televizijskih emisija u kojima su se “naši(…) klali sve u šesnaest”, užasnih “vukovarskih prizora” na TV (48-49), uzaludno pokušavajući daizbegavanjem mučnih gledanja televizije zaleči tim prizorima otvorene rane u duševnosti. To je ratu kojem ginu mobilisani mladi ljudi, dok stariji o ratu žučno diskutuju, izbegavajući da se pitaju, naprimer, o tome “zašto nema mladih ljudi u selu i ko će obrađivati zemlju kad za to dođe vreme”. (65)

2.1.2. Osnovni filosofski stav pripovedačev jeste fatalizam-predestinacija: “Suština čitavogopredeljivanja izvršena je u nama mimo nas, pre nas”. (22) Ne postoji mogućnost izbora, nitizaslužene nagrade odnosno kazne, pa je, stoga, sve moguće i sve dopušteno. (21-22)107 Ali, okolnostikoje ga navode na takvo definisanje životne situacije samo ga ubacuju u nespokojstvo “predčinjenicom da nam nije ostavljeno ništa osim beznađa” (51), i u zapitanost nad sudbinom jošnerođenog deteta: “U šta ga uvodimo (…), šta to tako sjajno imamo da mu ponudimo, čemu da ganaučimo, i gde je ono malo obećane svetlosti u postojanju?”. (50) Šta mu u takvim okolnostimaostaje, sem da “u tišini, nemo” plače. (26) I, eto nas kod naslova ove knjige. Glavni junak i Anđela,premda gurnuti u potpalublje svetske vreve, kao da su “osuđeni na uloge obaveznih vinovnika svihstradanja” (100), našli su u toj utrobi sna svojevrsno privremeno, tiho i mračno, utočište, iz kojeg ćese možda nekad izvući odlaskom u neki Rim ili neku Ameriku, kao što će se i njihovo dete, nerođenivinovnik svih stradanja, možda izvući rođenjem i izlaskom u neki drukčiji svet. (100-101) No, izlazakiz velike kloake ove zemlje i ovoga sveta (nadnaslov romana: “Cloaca maxima) doista je mislivi realan samo kao svojevrsna “sapunska opera” (podnaslov).

2.2. U ovome nevelikom romanu dokumentuje se pogled na svet tipičnog predstavnika mladegradske populacije, koja ima spušteni ideološki tonus - ako ga uopšte ima - koja se, dakle, ne zavaravaidejama, projektima i utopijama, i koja samo želi normalan život po merilima i standardimagrađanskoga društva; budući suočena sa odsustvom projekata (kao prethodna generacija sa njihovompropašću), i ne samo sa nemogućnošću ostvarenja “srednjih” životnih ciljeva, već i sa mogućnošćubesmislene pogibije ili osakaćenja u suludome ratu, ova generacija i sama biva osakaćena u pogleduživotnih šansi, socijalnog i duševnog integriteta. Onaj koji glavnom junaku izgleda kao najstabilnijii najzdraviji, preduzimljivi Dejan, po povratku iz rata, upropašćen i fizički i duševno, na prvi poglediznenada, izlaz nalazi u samoubistvu.

2.2.1. Kakva je to zemlja u kojoj žive ovi anti-junaci (koji nikada nisu ni želeli da budu“junaci”)? Zašto govorim o “zemlji”? Zato što Arsenijević ne pominje ni Jugoslaviju ni Srbiju nidržavu, već upravo, samo i jedino, “zemlju” u kojoj njegovi likovi pokušavaju da žive. To je zemljau kojoj je sve moguće, pa čak i to da neki vojni obveznik može da se nada da će - u opštem rasulu,neredu i javašluku - biti “zaboravljen”: “svašta je moguće u zemlji koja ovako duboko potone”. (26)To je zemlja u kojoj je “kasnih osamdesetih i ranih devedesetih” mnogo ljudi umiralo “na

107 Ipak, glavni junak-svedok-pripovedač daleko je od nekoga radikalnoga imoralizma. Njegovi moralni prestupisvode se na uobičajeni egzistencijalni egoizam, tj. rutinu svakodnevlja u kojoj se zaboravljaju stradali (30),prividnu ravnodušnost umesto užasnutosti (52), na psihološko sekciranje bližnjih, i na beznačajni seksualnieksces za vreme sahrane (62), što je svojevrsni pripovedačev dug psihoanalitičkoj lektiri o komplementarnomnadigravanju i “natezanju” Erosa i Tanatosa. U svakom slučaju, ako oko njega i važi, za njega samoga ne važinačelo “Sve se može” - u smislu koji je sebi, u istim istorijskim okolnostima, dopustio Selenićev “bijesan pas”:“Sve se more, sve se smije”.


najneverovatnije načine”, a konačno i u započetom ratu 1991. (27) Iz takve zemlje u dubokojekonomskoj, političkoj i moralnoj krizi, “zemlje davljenika” (84), mnogi su pobegli, što od rata, štood nemaštine i neizvesnosti - u novu, belosvetsku neizvesnost. (31)

Tu je i dovoljno ilustrativna slika “odvratnog” Beograda (14), “izigrane prestonice” sa “hrpamabalkanskog blata” (30), “kaljavim autobuskim putovanjem” (77) i popljuvanim ulicama (52); izuzetakčini samo “par finih beogradskih ulica” (55) u kojima se može koliko-toliko uživati.

2.2.2. A sugrađani: ti “grozni saputnici” u gradskom prevozu (13), šetači “čija su lica iskazivalatužnu pomirenost“ (90), u “ovom ključalom grotlu od grada, gde toliki posustaju jer im nedostajepravo oružje za borbu protiv nezadovoljstva, (…) koji jedino umeju da podignu ruke u bolnomčuđenju nad nepravdom koja nas je pritisla”. (83) Štaviše, u rastućoj nemaštini, u kojoj su im se“životi rasipali pod pritiskom” (83), postajali su mazohisti zadovoljni upravo zatečenim stanjem(“njima je i dalje bilo dobro, dok im je ovako”, 84) i bivali spremni na “olako prepuštanje” još većimpritiscima nemaštine: “Otkrivali su da su u stanju da tonu dublje nego što su mogli da pretpostave, paih je interesovalo da oprobaju svoj odnos prema patnji”. (84) Nezadovoljnim a nemoćnimsugrađanima-sunarodnicima “nije preostalo ništa izuzev da psuju” (52), a glavni junak ih odjednompočinje da žali, u iznenadnoj viziji sveopštega bežanja i propadanja u otvorene čeljusti tla, iz čijih se“dubina širi nepodnošljivi zadah vekova koje smo, u svojim inertnostima, propustili da iskoristimo nadostojan način”. (52) To je i sva kritika upućena sunarodnicima: spremni i sposobni na beskrajnoi nemušto trpljenje, na lako odustajanje i nemoćno gunđanje - sve to kao nasleđe vekovnih propustada se uključe u normalne civilizacijske tokove.

U romanu srećemo i jedan ekskurs o pokušaju promene ponižavajućega stanja, naime,o martovskim “besmislenim demonstracijama” 1991, o iznenadnoj bujici koja se bila namerila dazbriše jedan “bolesni svet”, ali se postepeno pretvorila u penu u kojoj su se davili razočarani poletnici.“Kako smo bili glupi, i smešni! Vikali smo, i negodovali, bili smo strašno ljuti, a uterali smo, pokonačnom bilansu, daleko više autogolova, od golova. Samo par meseci kasnije, eto šta nam se desilo.Neki su se od nas, već te jeseni, šepurili s plavih umrlica nakrivo nalepljenih na gradske bandere, nekisu išli na duge terapije u Rudo, neki su pisali razglednice iz inostranstva, neki su se tim razglednicamainfantilno radovali… pa se pitam: što smo, uopšte, na tom trgu, onoliko dana gubili vreme, kad smodozvolili da nam se to desi?”. (32)

2.2.3. Mladi su, pak, spremni za bekstvo: u inostranstvo ili u drogu, jer ih zemlja u koju surođenjem bačeni ničim ne zadužuje, osim što ih obavezuje na trpljenje, odricanje, žrtvovanje, odbranumitova i elite vlasti i pogibiju za njih. Stoga oni - bar ovi gradski o kojima je reč - ne vole svojuzemlju, mrze njene sumanute projekte i rat koji im nameće.

Naravno, kroz čitavu knjigu provejava strah od mobilizacije odnosno izbegavanje mobilizacije- osećanje i ponašanje koji čitavu deceniju bitno obeležavaju život mladih u Srbiji. Anđelinii Lazarevi roditelji primili su vojni poziv za Lazara s tradicionalnim osećanjem dužnosti, o kojemmladi misle sve najgore, jer je u pitanju “poziv od kojeg su tad, u toj zemlji, svi tako strahovali da gani u ludilu ne bi primili u ruke a kamoli overili” (25). Anđela je smatrala da njen mlađi brat Lazarnaprosto mora da se sakrije (18), a s roditeljima se žestoko posvađala zbog urednog podaničkogshvatanja dužnosti. (45/46) I sam glavni junak je prestrašen mogućnošću mobilizacije: “ma šta dapričao, Lazar se bojao rata, nije mu bilo baš svejedno. Ali, ko bi mogao uopšte pomisliti da ja nisamstrahovao? Jasno sam uviđao da se krug oko mene sužava. Sve je više ljudi bivalo uvučeno u tajvrtlog. Jednog će dana, mislio sam, zakucati i na moja vrata, i kolena će mi, poput tolikih kolenaposlednjih meseci, zaklecati”. (19) Svi egzistencijalni strahovi sabrali su se u nemilosrdnom liku“idealnog pozivara”. (80-81)

Dakako, ima i izuzetaka od ovakvog doživljaja stvari. Lazar je poslušao glas svog unutrašnjeg“Naredbodavca”, koga pisac definiše u ravni antropološke fatalističke metafizike, a ne u ravnisocijalno-istorijske voluntarističke ideologije. Neki se, pak, javljaju i kao dobrovoljci. Jedan od takvihje drogom razoreni Vanja, svojevremeno oslobođen vojske, kome nikako ne polazi za rukom da budeprimljen kao dobrovoljac u JNA, pa odlučuje (ili bar tako kaže) da ponuđeni a odbijeni patriotizam


zameni plaćeničkim angažmanom u jedinicama hrvatske vojske: “Iz nekog, meni krajnjenedokučivog, razloga, ovaj se rat Vanji itekako sviđao”. (96) Ima i onih koji su besmisleno u ratukrali. Tako je pripovedač zamislio poginulog Ivana, koji se “morao osetiti prevarenim kad ga je, prijutarnjem mokrenju, na salašu negde kod Erduta, dok je pospano razmišljao šta da učini sa 200 tegliajvara koje je ukrao od domaćina Mađara, iznenadila eksplozija”. (28)

2.2.4. Čitalac lako primećuje da u ovoj priči nema nikakvih kolektiviteta, osim labavegeneracijske solidarnosti ili, pre, simpatije. Ne pominju se ni Srbi ni Hrvati. U poglavlju “O idealnompozivaru” pripovedač zamišlja Ivana, Dejana, Lazara i sebe u beskrajnim kolonama mobilisanih, kojiu svom maršu prekrivaju čitavu zemlju, “opremljeni praćkama, vodenim pištoljima, i bočicamalažnog mastila”. (81) S druge strane, u viziji, hrvatska četvorka iste sudbine: “Nama u susret,u istovetnim kolonama, dolazili su Tomislav i Svet i Marin i Ivica. Ako se susretnemo, znaćemo čimesu se oni naoružali”. (81) Jedna tragična groteska koja ne traži komentar. Ista vizija tragične igreprovučena je i kroz Lazarev pretpostavljeni osećaj prividne, a u stvari unapred razrešene neodlučnostida li da se pozivu odazove; Lazar kaže da će se možda i odazvati, “privučen jednim dečačkimkauboji-indijanci viđenjem srpskohrvatske naizmenične klanice”: (23)

Šta je sa drugim nacijama i njihovim predstavnicima? Slovence “zastupa” potpukovnik Kreft,kolega i šahovski partner pripovedačevoga oca, “donedavni komšija” (69), koji se tog kritičnog leta1991. godine “odselio iz Beograda”. (66) Nemci su pomenuti samo kao ratni zarobljenici koji su1947/48, “slabom obučenošću i teškom nostalgijom neimara”, zidali kuću pripovedačeve bake naFruškoj Gori. (63)

To je sve. Ovaj roman je roman o stradalnicima-ljudima, stanovnicima jedne zemlje koja jelošim političkim vođstvom dovedena do ivice propasti, o onima koji su, kao pojedinci i kaogeneracija, nevini vinovnici političkih projekata i kolektivnih ludila. O tipu projekta i o vrsti ludilaovde se ne govori. Arsenijevćev roman ne predstavlja kritiku ideologije komunizma i nacionalizma,već kritiku njihovih najvidljivijih posledica - militarističke ideologije i rata.

3.1. Ovaj kratki roman pisan je kao ispovedna pripovest, u kojoj glavni junak/pripovedač imadistancu prema činu i rezultatu pisanja, tj. često se u svojstvu pisca obraća čitaocima. Naime, on nekrije da zna više od publike o događajima “na koje će čitalac morati još malo da pričeka” (23), tj. dasu u tom smislu “pripovedači privilegovani” (25), ali ponekad dopušta da čitalac unapred zna ono štoje on saznao tek na kraju pisma koje upravo počinje da navodi. (82) Potom, obaveštava čitaoca da jenajgora stvar ove njegove tragične priče u tome “što je komad, u vreme o kojem pišem, zapravo tekotpočinjao”. (27) To bi trebalo da znači da obelodanjena distanca u odnosu na tekst i čitaoca, u stvari,treba da kompenzira odsustvo distance prema stvarnosnoj građi u koju je sam pisac neposrednouronjen. On, još, govori o uslovima u kojima je pisao (u slobodno vreme, dok je “duvao”, 38),očekuje razumevanje od čitaoca za svoju “neobičnu avanturu” na groblju (59), i poziva se na onoo čemu je “već govorio” (90); najzad, prekoračuje granice priče koja se “približila kraju” onda kadaveli da je jedan događaj “premašio njene okvire”, jer se odigrao onda kada je tok priče praktično većbilo zaokružen - naime, Dejanov paket kasni i stiže posle njegove smrti. (100) Ovakvo svesnoprobijanje pripovedne magline predstavlja, dakle, hotimično razbijanje iluzije pripovedanja i skorouvek sugeriše autentičnost pripovedačevog svedočenja. Netradicionalistički nastrojeni čitalac običnoveruje ovakvome tekstu, jer prihvata svojevrsni savez sa piscem i poverenje koje mu ovaj svojimdeziluzionisanjem nudi.

3.2. No, pitanje je u kojoj je meri tekst čitaocu pristupačan? Naime, roman je napisan jezikomkoji predstavlja mešavinu standardnoga gradskoga žargona mlađih ljudi (bez potkulturneekskluzivnosti poluzatvorenih grupa) i esejističkog manira mladoga intelektualca, koji voli dužei komplikovanije rečenice, sa nestandardnim ili posrbljenim konstrukcijama. Na primer: “živećuubuduće u društvu neodgovorivog, izluđujućeg pitanja” (26); “Stvarni svet nikad i nije nudioprotekciju definitivnog zaključka” (28); “Sve je to (…) bilo smešteno u domen teško preboliveprošlosti” (29); “U napornom procesu inicijalnog samoodržavanja, u tim grčevitim nastojanjima da sene skljokaju gde i kad nikako ne treba, oni nisu posedovali telefonske aparate…” (31); “jedan život


sav poput hektičke satnice” (79). Naravno, ilustrovati nečiji stil nije baš najuputnije, jer se primerimogu birati po različitim kriterijumima. U svakom slučaju, Arsenijevićev stil jeste u određenoj meriintelektualistički, ili kvazi-intelektualistički. O tome svedoče i njegove fusnote i povremenifilosofstvujušči ekskursi s idejama indijske svetonazorne provenijencije (što je još i opravdanoživotnim opredeljenjem jednoga lika, Lazara), ili sa manje “opravdanim” Svedenborgom (čije učenjepredstavlja element pripovedačeve životne filosofije predestinacije, no koja se ne mora obelodanjivatičitaocu u formi izvoda iz seminarskoga rada). Doduše, valja priznati da ovakav stil katkad doistapostiže zavidnu duhovitost i pojačava bitnu ironijsku intonaciju teksta. U svakom slučaju, u pitanju jestil koji ne ometa komunikaciju, ali traži čitaoce kojima nije odveć mrsko povremeno vraćanje na većpročitanu rečenicu. Od pripovedačkoga tradicionalizma nema ni najmanjega traga.

3.3. Karakteristični momenat ovoga romana jesu dva “kataloga” na kraju knjige - katalogumrlih (Prilog br. 1, Kompilacija smrti: 1989, 1990, 1991) i katalog izbeglih (Prilog br. 2, Hronikaodbeglih: 1990, 1991). U prvome se nabrajaju preminuli poznanici i prijatelji, sa gotovo tipičnimgeneracijskim uzrocima smrti (leukemija, HIV virus, narkomansko predoziranje, samoubistvo…),u drugome, pak, oni koji su izbegli: u Utreht, London, Amsterdam, Singapur, Madrid, Vašington,Švedsku… Maliciozni kritičar mogao bi reći da ovi dodaci predstavljaju kratke sinopsiseneiskorišćene građe za jedan obimniji roman, a onaj dobronamerni mogao bi priloge protumačiti kaopoetički trik za pojačavanje utiska autentičnosti priče, kao i za postizavanje prividne inventarskeravnodušnosti (sa ubedljivim kontraefektom) pred surovim činjenicama strašnih bekstavau nepoznanicu smrti i u nepoznanicu egzila, ravnodušnosti koja je - kao i u slučaju žrtava rata -uobičajeno držanje jedne samožive, čedomrzačke i čedomorstvu sklone vlasti.

2.21. Matija Bećković: Izabrane pesme i poeme (1990)

1. Pošto su već objašnjeni razlozi koji u ovom radu čine neophodnom i interpretacijuBećkovićevih pesama i poema, i to upravo u izboru koji je imao visoke tiraže u ispitivanom periodu,ostaje da samo podsetim na zanimljivu činenjicu da je izbor načinio sam pesnik, što knjizi dajedimenziju pouzdane reprezentativnosti - ako ne sa stanovišta recepcije, a ono svakako sa stanovištaautorove poetske “namere”.

No, interpretacija pesama i poema, u načelu, nije isto što i interpretacija proznih tekstova.Premda ni u prozi reči nisu samo puki znaci nečega drugog, već imaju i svoju autonomnu estetskuegzistenciju, ipak je u poeziji - kao što se odavno zna - razmak između estetske dimenzije rečii njenoga značenja neuporedivo manji, a zvučanje (i grafički izgled) često neposredno u funkcijiznačenja. To govori da su hotimična polisemija i prelivanje značenja znatno intenzivniji u poeziji, štoneizmerno povećava mogućnost interpretatorske pogreške i tiranije racionalitičke redukcije.

Na sreću interpretatora, poetski radovi Matije Bećkovića mogu se, s dobrim razlogom, svrstatiu tip gnomske poezije, jer sadrže znatan broj stihovanih izreka narodne ili kvazi-narodne (i u jednomi u drugom slučaju, svakako pesnikove) mudrosti. Ništa neobično za njegoševski literarni horizont,ma kolike bile razlike između Njegoša i njegovih suđenih i nesuđenih naslednika, i ma šta o tomemislili vazda budni i strogi “njegošolozi”. Ta gnomička dimenzija obezbeđuje popularnostBećkovićeve poezije, a olakšava i njenu sociološku interpretaciju, uz punu svest o rizikupojednostavljivanja u recepciji pa, katkad, i u interpretaciji.

Najzad, valja napomenuti i to da do sada primenjivana interpretativna shema nije sasavimupotrebljiva u tumačenju poezije, pre svega zato što se ne mogu razlučivati izražajni i dokumentnismisao, i zato što su smisao sadržine i smisao forme nerazmrsivo isprepleteni. Ali, skrupulozni tumačnikada se ne može dovoljno ograditi od mogućih interpretativnih ogrešenja o krhko i tajnovito bićepoezije, pa mu stoga - kad već piše knjigu o knjigama i njihovom delovanju - umesto konsekventnogagnosticizma na raspolaganju stoji vazda rizična, varijantna i “neverifikabilna”, ali jedino moguća -interpretacija.

2. Pošto bi ipak bilo preterano govoriti o “sižeu” pesama i poema, mogu se bar naznačiti glavnamotivska središta Bećkovićeve poezije. Posle (1) ljubavnih pesama, koje - kao što je red u epskim


tradicijama - pripadaju mladalačkim uzbuđenjima (Metak lutalica, 1963), Bećković otvara velikopolje ne-sentimentalnih motiva, (2) motiva vrednostî i odnosa prema vrednostima u deklarativnohumanom i slobodnom svetu (Tako je govorio Matija, 1964); sledeća etapa je (3) ironijska distancaprema velikim vrednosnim deklamacijama u sopstvenome narodu (Reče mi jedan čoek, 1970, MeđaVuka Manitoga, 1976, Lele i kuku, 1980); u poslednjoj grupi pesama, a uglavnom i u poslednjojstvaralačkoj fazi, pesnik se odriče ironije i uranja, bez ostatka, u najkrupnija pitanja (4) kolektivnogaduhovnog porekla, kolektivnoga duhovnog bića i kolektivne duhovne i fizičke sudbine (Kaža, 1988,Čiji si ti mali?, 1989, Priča o Svetom Savi, 1976-1990).

2.1. Ljubavne pesme Bećković piše u mlađim godinama (i time kao da povlađuje tradicijiu kojoj se mrgode na samu reč “ljubav”).108 No, sve ljubavne smeštene su, u ovom izboru, između dvepesme (Sonet i Metak lutalica zove o Matija) u kojima se kondenzovanom i maglovitom figurom“metak lutalica” najavljuje pesnikova preokupacija u narednoj fazi: usud Srbije i usud pojedinca međuSrbima u rasapu temeljnih vrednosti. Naime, već u tim pesmama su - pored “metka lutalice” “Što odiskona bez zvuka i puta / Za nekim čelom po Srbiji luta” (Sonet) - još i motiv robije, motiv časnesmrti poražene vojske… (Metak lutalica zove o Matija). Osim toga, pesma se završava redovnimmodernističkim toposom plaćanja visoke cene za svoju poeziju, koje plaćanje ovde, poredmetafizičkih, ima i izvesne istorijsko-političke razloge: “Loši glasovi me sa svih strana biju / Glavomću platiti svoju poeziju”.

2.2. Stoga je sasvim očekivano da se veliki problem vrednosti otvara pesnikovim zavetom daće, pod ovim ili onim uslovima, svakako progovoriti (Progovoriću na leđa). Njega muči životispunjen lažima, gde “istina nigde nikog ne zanima” (Lažne mi puteve), i gde je i pesniku teško,možda nemoguće, da se izdigne iz mora laži i izgovara samu istinu. Ispostavlja se da pesnik uranjau ovaj problem upravo stoga što živi u delu sveta koji proklamuje sve najviše vrednosti civilizacije, aliih izvrgava u njihove suprotnosti - isprobanim mehanizmom ideološkog izvrtanja i iskrivljavanja.Proklamuju se: istina, sloboda, socijalizam… a ostvaruju: laž, robija, “robijalizam”… Ispada da je,stoga, ovde u pitanju svojevrsna politička poezija, u kojoj se pesnik protiv laži bori ironijom, ali jekatkad prinuđen da se dohvati i spasonosnoga sarkazma. Svet je i inače takav da sve što je razvilosvoju klicu sumnja u vrednost postignuća i čezne za prvobitnim stanjem mirovanja i mogućnosti(Voda u cevima), da je individuum, čim se rodi, prinuđen da se sklanja od “od bezumne hajke”(Otkada glavu promolih iz majke) - a kako je tek bilo “kod nas”, gde istinu ne valja spominjati, ili paktrreba za njeno pominjanje platiti visoku cenu. (Uže) Pesnik izviđa mogućnost pobune, proveravajućisvoju spremnost na žrtvu, svoju snagu da podnese sudove i tamnice a ne izda i ne poklekne (Kad bihznao da bih se ponosno držao), i preispituje problem izdaje uopšte (Metak lutalica zove o Matija,Jatak). Ali, brzo uviđa da je naš glavni problem u dobrovoljnom zatočeništvu, u prihvatanju ropstva,u tome što “smo se samouhapsili” i tako, nastojeći da opravdamo svoje tamničare, dali svoj doprinos“robijalizmu”, odnosno - kako bi mnogi čitalac rado pročitao - socijalizmu (Pobuna), gde će se svakapodvojenost prevazići tako što će konačno i oni koji su slobodni prihvatiti doborovoljno zatočeništvo,ostvarujući time ideal jednakosti i stanje u kojem nema više slobodnih i neslobodnih, čime i pitanjeslobode postaje izlišno i definitivno skinuto sa dnevnoga reda (Dva sveta). Niko više ne bi mogao daiz zatvora zavidi onome koji naprosto može “Ići pustim poljem sve nogu pred nogu” (Zapis), kao štobi se i “Zatvorenik iznenada pušten na slobodu” osećao utamničenim “U polju koje je u zatvorunazivao slobodom” (Zatvorenikova pesma). Time bi bio ostvaren i životni san “idealnog sužnja” da“čami, a ne mora”, i da ne dopušta da se sumnja u njegovu “slepu odanost zatvoru” (Idealni sužanj),kao što bi se ostvario i životni san “mladog sudije” kad bi mogao besprizivno da sudi na smrt, a nesamo na vremenske kazne (Mladi sudija). U skladu s tim, pesnik se pribojava da bi se mogla produžitinjegova “bruka“ pomirljivog pristajanja na život u takvim okolnostima: “Bojim se da ću živeti jošdugo, / a ne čekam ništa ni Novo ni Drugo”. Koliko je bio u pravu povodom “Novoga i Drugoga”, onsam najbolje zna, a i mi solidno naslućujemo.

108 A da će pesnik u poznoj stvaralačkoj fazi svoj poetski krug “zatvarati” takođe ljubavnim pesmama, više jenego verovatno.


Nije Bećković propustio da se poigra sa temom uloge poezije: “Pesmo hitno sazovi svojestihove iz naroda / Poeziju treba koristiti kao nuklearnu energiju” (Noć), ali je odbio izazovepanpoetizma, uveren da će pravi pesnici odustati od pesama, koje su krivotvorile svet, da će biti“protiv poezije”, i da “Poeziju više niko neće pisati”. (Poeziju više niko neće pisati) Možda je to zbogtoga što je angažovana poezija takođe izdala samu sebe, kako svedoči primer Jevtušenka, koji plačenad dalekim nepravdama, i dobro živi od tuđih nesreća, ne usuđujući se da se suoči sa bedomi porazom ljudskosti u sopstvenoj zemlji: “Izvozni pesniče slobodoumlja! (…) Smeran si u Moskvi,a hrabar u Rimu! (…) Rentijeru tuđih poraza i opštih osećanja. (…) Svakoga si zadužio osim svojnarod”. (Povodom jedne nesreće) Bećković je odlučio da zaduži svoj narod, i da to ne učini plačemnad njegovom sudbinom.

2.3. Zgrožen nad lažima svoje savremenosti, nad trošnošću zgrade koja se predstavlja kaovrhunac arhitekture istorije, pesnik je prinuđen da krene u potragu za dubljim temeljima svogasopstvenoga bića, i da potraži istinsku kolektivnu dušu naroda, koje se ovaj, delom prinuđen a delomzaveden, tako lako odrekao. Ali, i tu nailazi na nevolje, jer je svet epski konstruisanih vrednostitakođe nepovratno rastočen, u meri koja simpatičnu anahronost često gura u pravu grotesku. Onaj kotraga za vrednostima opet mora da se distancira od sveta koji sa vrednostima nema sreće. Ako smo seu prethodnom slučaju susreli sa ironijom spram ideološke konstrukcije sveta, onda je sada rečo pesnikovom ironiziranju epske konstrukcije sveta. Taj značajan pesnički zahvat Bećković je učiniou svojim duhovitim ali svakako nemilosrdnim poemama.

Reče mi jedan čoek jeste persifliranje tradicionalne tajnovitosti oko važnih stvari i “istina” kojedolaze sa “najpouzdaninjih” mesta, od “najboljih” ljudi, i koje se po cenu života i časti poveravajuu najvećoj konspiraciji samo “crnoj zemlji” i “izabranima”, što drže do svoje reči; ispostavlja se da seu tom kolopletu od zaklinjanja i samozaklinjanja i ne zna više kakva je stvar u pitanju, a da seu najvećoj strogosti jedne deklarativno muškozavetne kulture “stvar” nepovratno širi u najboljemtračerskom maniru.

Sudbina Krsta Mašanova je poema o muškom kukumavčenju nad neponovljivom zlosrećnomsudbinom, koja nesrećnika prati od rođenja u nesrećnoj porodici, i koja će - kao što je pratilanjegovoga oca - pratiti i njegovoga sina, držeći ih u nemaštini, gladi, ćuškama i pustoj želji;kukumavčenje nad sudbinom, koje je vazda preterano i pritvorno, takođe deklarativno spadau tabuisane radnje maskuline tradicije koju pretresa Bećković

Naravno, te tradicije više nema, pa se o njoj govori sa nostalgijom i svim ostalim sentimentimakoji prate jedan u osnovi kičerski paseizam: Unuk Alekse Marinkova plače nad Crnom Gorom,u kojoj ne samo ljudi, već “ni planine više nijesu, / Ko što su nekad bile”. Crnogorci nisu rođeni zarad, već za bitku, i ne za pobedu (jer “žrtve su vazda bliže cilju, / No cilj onim koji pobijede”), već začasnu pogibiju, i potom za pravi život u “pjesmi i povjesnici”. Nema više najboljih narodai pojedinaca, pa stoga nema ni Crne Gore, osim u pesmi i u kamenju, ni Crnogoraca, osim onih“porijeklom Crnogoraca”. Naravno, da ne bude nesporazuma: pesme su pesme samo kod gusala(premda: “Nikad nije bilo više gusala, / A nikad se nije manje guslalo!”), jer Crna Gora nema drugihpesama do tužbalica, u njoj se ne može biti “Ni pjevač, ni igrač, ni prestavljač”, a trubiti se možesamo u vojničku trubu… Crna Gora je bila i Crnogorci su bili, a sad su postali “drugi ljudi”. I samompesniku, doduše, nije stran osećaj prolaznosti, koji prati svakoga čoveka na životnome putu, čineći daono što je prošlo i što možda nije stvarno ni doživeo oseća kao pravu i izgubljenu autentičnost. On jeu jednoj ranijoj pesmi napisao: “Ali kao da više nema ni Cetinja / Niti ima mene, ni mojih svetinja”.(Cetinje) Ovde je, pak, u pitanju jedan univerzalni ljudski osećaj prolaznosti i svesti o paralelnomživljenju u stvarnim i imaginarnim svetovima, a ne specifični etnički plač nad izgubljenomizuzetnošću i poraženom naročitošću.

Šta se zbiva u Međi Vuka Manitoga? U poemi Kukavica takođe je dominantan ironijski stavprema crnogorskoj idealizaciji sopstvene, veličajne prošlosti, s tim što je ova prošlost simboličkipredstavljena u liku ekskluzivno crnogorske ptice - kukavice, koja kuka nad crnogorskom crnomsudbinom (jer junačka sudbina i ne može biti drukčija) , čineći da je upravo “kukanje crnogorska


pjesma”, te da tamo i druge ptice kukaju, jer je u Crnoj Gori sramota pevati. Kukavica prati život CrneGore od Kosova, preko Karađorđa, Vuka Karadžića i Filipa Višnjića, do najnovijih “Kukalovića”i “Kukavčića”. Naime, u takvoj, crnoj Crnoj Gori nema razlike među generacijama, budući su svesjedinjene u večnome središtu grobljanske egzistencije: “sve je kod nas u isti dan bilo, / pokoljenjasva žive zajedno / u kukanju vječno sjedinjena”. Meta ironijskog udara ovde je pre svegatradicionalno majstorstvo u kukanju, koje iz etničke navike prelazi i u profesionalnu osposobljenost.Onako kako Jevtušenko roni suze nad belosvetskim nesrećama, mogli bi i Crnogorci “krenutu pečalbu” da kukaju “mjesto sveg svijeta”. Poema Potpis prava je majstorija u ismevanjunepismenosti i prostote, koja se pokriva i diči izvežbanim kitnjastim potpisom (maksimumomopismenjenosti), po opštem uverenju dovoljnom kvalifikacijom za visoka mesta i velike počasti. Tajpotpis bi mogao čak i “na zid mjesto ikone”, jer tamo “đe se i rob ko car potpisuje” izrasta “posebannarod”, posebna “raca”, “nešto mimo Boga i Svijeta”, “izabran narod” i nepokoriv, kojem samonedostaje još i to da potpiše nešto sudbonosno za čitav svet, makar bilo i poslednje. Kako god, pesnikse žestoko narugao onome nečemu što je “mimo Boga i svijeta”. Jer, kako pokazuje poemaBogojavljenje, to izabrano čudo i sa samim Bogom razgovaralo bi, u najboljem slučaju, kao sa sebiravnim: pozivajući ga u kuću, uzimajući ga kao povod za bujanje susedske i plemenske surevnjivosti,smatrajući da se spustio u pakao, sumnjajući u njegovu jedinstvenost pa i u njegovu neophodnostu svetu, opravdavajući negovim pojavljivanjem kako svoje verovanje tako i neverovanje, svojubojažljivost, bogobojažljivot i bogoborstvo… Znajući da je Bog daleko od onih koji znaju više, te daje najpotrebniji tamo gde se “pamet najviše zaglavi”, ali da ko ne zna ništa “njemu svako i Bog možebiti”, i da je Bog takođe najpotrebniji tamo gde se proliva ljudska, bratska krv, pesnik žali Boga kojije Bog takvoga naroda, koji čak i nije naš Bog jer ni mi nismo njegovi, niti bi nam i bio potrebantakav Bog koji bi pristao da bude Bog takvog naroda. U svakom slučaju, bez milosti su ogoljenineznaboštvo, bezbožništvo, praznoverica i grešna oholost.

Konačno, u poemi Lelek mene (Lele i kuku) opet ismevanje ideje o naročitosti i o veličajnojprošlosti, i o suštinskoj “bilosti” svega vrednoga: besmisleno je pisati posle Njegoša, besmislenogovoriti pored čelnika, besmisleno je novo pored staroga… Ovde povremeno više i nema ironije, većotvorenoga razgrtanja kolektivnih mana zemlje potpune izvrsnosti i jedinstvenosti, zemlje koja i nijezemlja nego Nebo: “Sve je u njoj jedno i jedito, / Jednopono, cijelac, unina, (…) Tu množine nikadnije bilo”. Turke smo izagnali, i još se nismo demobilisali, nikad se nismo skućili, nikad potpunohristijanizovali, a izjednačili veru i istoriju; ozbiljnost (crnogorskoga) naroda prepoznaje se u tome štone priznaje detinjstvo, trčanje, saginjanje i sedenje, radovanje i smeh, obraćanje pažnje na hranu i jelo,a svako bavljenje nekom drugom brigom “sem opšte” smatra tricama; “Zbog velikih briga koje brine/ Svakome se čini veliki je”, svako o sebi misli da je Dušan ili Miloš, i da je nadmorska visina nakojoj su se Crnogorci zatekli - počasni položaj; nepobeđeni smo jer ne priznajemo poraz, a podvigomsmatramo naprosto samo to gde živimo; sam život nije za nas najviša vrednost, jer je cilj ljudskogaživota samo ono “Zbog čega ćeš život prezirati”; ostati živ - to je izdaja. Tako je u pričii u samohvalisanju. Uistinu, od slavnih vremena ostale su samo sahrane, Turci jesu proterani, ali jepolumesec ostao iznad nas, zaklanjajući na nebu deo krsta, Crnogoraca više nema, a oni što su ostaliod nekadašnjih slavnih junaka - ratnici turističke privrede, čočeci i lelečuće šićardžije - svoje malesvakodnevne brige i nedaće predstavljaju i doživljavaju kao muke kosovske i kao Golgotu. Budućinisu pravi sinovi svojih očeva, podložni su svakome vođstvu i potpuno nesposobni za ponovnorođenje u kojem bi “ime i crn obraz osvetlali”.109

109 I kasnije se Bećković ironijski poigravao sa visokoparnim isticanjem besprimernoga crnogorskoga junaštva.Pesma Junak i kučka (Čiji si ti, mali?) pokazuje ljudsko naličje i “civilnu” strašljivost nazvanoga junaka, koji nesme da pruži jednonoćno utočište nesrećnici upravo puštenoj iz zatvora. Poema Nadkokot (Čiji si ti, mali?)prava je groteska dokazanoga junaka i neustrašivoga borca, koji se nije bojao nikoga sem običnoga, svogakokota-nadkokota, od čijeg je kljuna konačno i postradao u svome dvorištu, pošavši - i ne stigavši - da se opetprvi odazove kraljevome ratnom pozivu; obojica megdandžija sahranjeni su na uzvisinama sa kojih odvojeno,ali ravnopravno, nadlgedaju Crnu Goru i podjednako obeležavaju njenu sudbinu.


Crne Gore više nema, ali je “još strašnije” što i sad postoji takva kakva je, jer je ovaj narod“duha visokoga”, o čijem postojanju mogu svedočiti “Ruski care i njegovo Carstvo”, doživeo “sudbunisku” i pretrajava u nekoj nepoznatoj bolesti, nesposoban za poznanje ili za prihvatanje istine o sebi,no je s istinom posvađan i od nje udaljen.

2.4. Oduživši svoj dug ironiji i samoironiji, u pogledu odnosa prema ideološkoj pa potomepskoj konstrukciji stvarnosti, pesnik je ispod površine kolektivne duše sa kojom se suočio počeo datraga za istinskim svetom duha, tj. za nepatvorenim duhovnim središtem svoje zajednice; na tom putusuočava se i sa grubljim činjenicama iz istorije svoga naroda, sa njegovom istinskom tragikom.Naravno, sa tragikom se ne može ironizirati, ali je, s druge strane, takođe poznato da kad god senapusti ironijska distanca stupa se u opasnu blizinu nekritičnosti, i u iskušenje da razlaganje mitovaustupi mesto zamamnom mitotvorstvu.

2.4.1. Najpre je, u poemi Kaža u kaži (Kaža), reč o strašnim jamama, tj. raznim stratištima Srbaširom Jugoslavije, koji su bacani u jame, streljani i paljeni u crkvama i školama, vešani, bacaniu reke… Čitava je zemlja ispunjena jamama, tako da sama predstavlja jednu veliku (srpsku) jamu.No, Bećković nije ostao kod muke srpskoga stradanja od nesrpske ruke, već čitaocu svraća pogled nasrpsku bratobuličku kob, na zajedničku sudbinu “jamljenih i jamara”, posebno kad su i jedni i drugiistoga, bratskoga roda, na istu sudbinu “jamaša i koljaša”, koji se ni na zajedničkom streljanju nemire, no ostaju da se i u smrti beskrajno mrze i preziru.

O besmislu srpskih podela govori i pesma Kadići i Petrovići. Reč je o zavađenim porodicamaKadića i Petrovića, tj. o odmazdi Petrovića nad svim Kadićima za ubistvo knjaza Danila Petrovića,koje je počinio jedan od Kadića, gde se besmisao generalne krvne osvete pokazuje u činjenici da suupravo sistematski zatirani i navodno istrebljeni Kadići preživeli sukobe, i da upravo oni koji su“Istraživani i iskorenjivani / Zbog svoga imena i zločina rođenja” ostavljaju svoj fizički i duhovnitrag.

2.4.2. Možda i sam pesnik spada, na neki način, u one koji su progonjeni zbog “svoga imenai zločina rođenja”, ali je sigurno da je u potrazi za ukorenjenjem: za biološkim i duhovnimstvoriteljem. To je potraga za ocem, koji bi mu - da nije bilo kako je bilo - verovatno bio i duhovnouporište (Čiji si ti, mali?); to je i - budući je bilo kako je bilo - potraga za dalekim duhovnim pra-ocem(Priča o Svetom Savi). I jednog i drugog roditelja oduzeli su mu oni koji su imali revolucionarniprogram metodičnog brisanja porekla, primoravajući nas da se, postiđeni, odričemo svojih i izdajemoone za kojima žudimo, zbog čega su nam odbegli i istina i smisao.

Da ovaj pravac interpretacije nije bez osnova, potvrđuje i činjenica da Priča o Svetom Savizapočinje pesmom Očinstvo, gde pesnik tuži za svojim ubijenim ocem, ostavljen na nemilost“ubiocu”, koji ne samo da ga je ostavio bez oslonca, već ga drži pod stalnom optužbom za zločinporekla. Stoga njemu ne preostaje ništa drugo nego da - pod stigmom jeretika - krene za svojimkorenima: “Ali ja silazim na dno praočinstva / da tražim svome sopstvu spasioca”. I u Bogorodicitrojeručici, raskućen i razbraćen, pesnik silazi do svoga sopstva, i traži sebe kod “Majke” i “CariceNebesa”, u Hilandaru, jedinome mestu gde se na njegovom jeziku “moli bez zastanka”, osam dugihvekova posti i ne laže, znajući da postoji dok postoji i ona, i da njegov narod postoji dok ima makari jedne stope hilandarske zemlje. No, na hilandarskome životnome putu valja se čuvati opasnih pasa,koji danas napadaju sledbenike svetoga Save, kao što su nekada i samoga Rastka napadali, a on namostavio u nasleđe “mač usta, / Jedino oružje koje je nosio”. (Pričao Svetom Savi) U protivnom, kadase koristi drugo oružje, ne može se pobediti, i ubilac vazda nosi u sebi ubijenoga, koji na njegova ustaprogovara, “Da se nikad ne sazna / Ko je koga ubio. (Ogledalo) Kao što je još od Svetoga Save znano,srpska nesreća počinje sa raskolima, razdeobama, podelama i omrazama: “Otkad smo dali prednostpodelama / Zjap iz zjapa zjapi, raskuć iz raskuća, / I sad nas više nema ni u nama / A trnje nas jeizgnalo iz kuća”. (Slovo) Unesrećuju nas, doduše, i drugi, na primer oni koji haraju po srpskojduhovnoj i državnoj kolevci, otimaju, pale i zatiru, uz blagoslov i pomoć nekoga trećega. (Kosovopolje) Najstrašnije je, ipak, to što se naš narod “vlastite krvi / Ne može nadostiti” (Bodež), što nepoštuje tradiciju, pa čak ni grobove svojih odličnika (Grob na Lovćenu), pa zato valjda i trpi tuđince


kao vođe, koji mu uzimaju i dušu, i pamet, i dostojanstvo, i koren, i istinu, i prošlost i budućnost,i tako će biti “Sve dok naš čoek iz magle ne izbije”. (Psuj mene) Taj ne bi smeo biti od onih kojioslobađajući zemlju tamniče pesnike i s njima sam duh naroda (Oslobođenje), već bi, pretpostavljam,morao biti bar malo nalik kralju Petru II, koji je bio “najbolji čovek na svetu (Kralj Petar II). I tako dokraja, pesnik nikako da razreši ono što ni sam njegov narod nije u svojoj istoriji razrešio: da li doistadolazi k sebi tek kad je na ivici propasti, da li je bolji od svojih neprijatelja bar po tome što bi daprašta i zaboravlja a oni mu ni to ne daju, jer bi time priznali svoju krivicu i svoje zlo (Srblji), ili jepak to narod koji je raspet “na ovo i ono”, nepovratno zavađen i podeljen? Što se ovoga usuda tiče,pesnik “spas ovog naroda, / Raspetoga na ovo i ono”, vidi u odbijanju da se za ovo ili ono žrtvujei “sinov nokat”, a kamoli sam sin, i u potpunom zaboravljanju svih podela koje počivaju na varljivimponudama ovoga, boljega, lepšega, pravoga, za koje se valja boriti protiv onoga, takođe boljega,lepšega, pravoga. (Ovo i ono) A što se tiče sudbine Srba u suočenju sa drugima, pesnik, u Pobunijezika, obznanjuje da se srpski jezik “otresa od srama”, podjarmljenosti, i vraća iz “dugog izgnanstva”i “rasrbljenosti”, da više ne prihvata pokornost i da ustaje u odbranu sebe i svega svoga: “Pravdajezika se sili isprsila”. (Pobuna jezika) Doista, ova pobuna sasvim je u Savinom duhu upotrebe jezikakao jedinog oružja. Da je Svetoga Save među nama, pa da tim plemenitim oružjem - ne posežući zanekim drugim - i završi započetu pobunu, i ne dopusti zatočnicima jezika i književnosti da svoj “mačusta” stavljaju u službu dugih noževa!

2.5. Za kraj ovoga dela interpretacije izdvojio sam - iz razumljivih razloga - Bećkovićevopoetsko dodirivanje Kosova. Naravno, ni motiv Kosova, koji je stalno središte jadikovki, nije mogaoizbeći uplitanje u ironijski kontekst ove poezije, s tim što predmet ironiziranja nije samo Kosovo, većnaslednici kosovskoga mita. Tako je Crna Gotra slavila “Kosovo i vjeru, / I postala veća od Kosova,/ E je pjesma ljepša od đevojke”, ali joj sada, kad je ostala i bez vere i bez sebe, preostaje samo dalelekne, između ostalog, i “Za našijem poljanama Obilićevijem, / (…) Za našijem CarstvomNebeskijem”. (Unuk Alekse Marinkova plače nad Crnom Gorom) Uostalom, sa Kosova nam dolazii jedini preživeli stvor - kukavica, te se od Kosovskoga boja u Crnoj Gori “niko nije nasmijao”.(Kukavica) U crnogorskoj navadi da idealizuje prošlost, budućnost je uvek zatočenik onoga što jebilo. Tako za one kojima pristaje čin “pretkosovski vitez” ni Kosovo nije drugo do “žrtvena porta / Đeje svaki od nas poginuo / davno prije no što se rodio”. Kosovska etika nalaže da je smrt bolja odživota, pa je tako izdajnik onaj koji je “živ ostao”. Kosovska bitka traje u Crnoj Gori svih pet vekova,do pada Skadra 1913. godine, i do opštega izdajstva kosovskoga “svetoga zavjeta” da je “strašnoginuti za poraz”, ali da se mora poginuti za pravdu, da se mora poginuti i kad ne mora, kako se -u protivnom - ne bi učila “tuđa povjesnica”, jer bi nas bilo više i bilo bi nam bolje, samo se ne biznalo ko smo. Vrhovni imperativ kosovske etike jeste preziranje života: “Cilj ljuckoga života je nešto/Zbog čega ćeš život prezirati”. Ali, opet, sve to važi za herojsko doba Crne Gore. Sada je,u neherojsko doba, izgubljen svaki kriterijum junaštva, časti, veličine, slave i dostojanstva, pa senajveće svetinje potržu povodom tričarija: “Pa o lovu - kao o Kosovu, / O dosadi - kao o Golgoti,/ A na žalbi portira i žbira / Pominje se mišca Miloševa, / Troši naše najmilije ime!”. (Lelek mene)I veliki junak Mrdelja, koji je nosio medalju Obilića i nije mario za “sav turćijat i za Srbe pod fesom”,izgubivši život u strašnom dvoboju sa pevcem, nije stigao da se još jednom odazove kraljevom pozivuda brani Crnu Goru od “Bjelokapića i feslija”, od Mehemda Osvajača, od “papuča i pilava”, alinaravno i Kosovo od Šiptara: “Arnautske ustaše ponesoše Kosovo!” (Nadkokot) Bećković, dakle, nepropušta da se poigra nekritičkim aktualizacijama kosovskoga mita, anahronim i neprikladnimpotezanjem kosovskoga mača. Ali u pesmi Kosovo polje (1987) više nema nikakve ironijske distance:to je pesma o šiptarskom pustošenju srpske duhovne kolevke.

3. Odgovorni interpretator morao bi zazirati od svakoga pa i svoga povremenoga“prepričavanja” pesama; budući se i sam tako osećam, prelazim na pitanje forme. No, pošto jehermeneutika forme jedno još uvek maglovito preduzeće, to znači da, ako sam u pogledu tumačenjasmisla forme proznih dela ostao dužan stručnome čitaocu, onda sam u pogledu hermeneutike formepoetskog dela dužan dvostruko, jer mi za nešto više od obećavajućih naslućivanja nedostaju i izvesnaznanja i izvesne tehnike.


I pored toga što je u jednom trenutku uzviknuo “Dosta je bilo rimovanih pesama!”, Bećković jeuglavnom pisao rimovane stihove standardizovanog ritma, ili gnomske stihove u tradicionalnomdijalekatskom obrascu. Ne bi se smelo poricati da se Bećković doista majstorski igra jezikom, što jeu poeziji jedna od najvažnijih stvari, ali je tačno i to da njegova karakteristična upotreba lokalnoganarečja u toj meri uzima maha da, doduše, zadržava svoju estetsku funkciju (na nivou čistogazvučanja), ali je na samoj granici umetničke funkcionalnosti, i gotovo da postaje disfunkcionalna, jerometa elementarnu komunikaciju sa značenjskim nivoom pesama i poema. U svakom slučaju, pojednom ili drugom osnovu, Bećkovićevi stihovi bliži su tradicionalnome maniru - sve kad se njimei poigravaju - nego modernoj hermetičkoj versifikaciji. A opet su, i pored tradicionalnoga manira,ograničeno komunikabilni, da bi, i pri toj ograničenosti, opet, bili veoma popularni! Poezija i epika.Crna Gora i Srbija.

III.3. Recepcija, Funkcija, Delovanje Književnih Dela

1. Savremena srpska književnost u recepciji

1. Sva interpretirana književna dela mogla su imati određeni uticaj u širem ili užem krugučitalačke publike. Ta načelna mogućnost sigurno se konkretizovala i u pogledu delovanja književnoposredovanih nacionalnih mitova i stereotipa, koji - literarno transponovani u manjoj ili većoj meri -vrše određenu litararnu i vanliterarnu društvenu funkciju, odnosno odgovarajuće literarnoi vanliterarno delovanje. Kao što je već najavljeno, u paragrafima koji slede izlaže se analiza recepcijei, potom, pretpostavljene funkcije dela (1.x.1), tj. njegovog položaja i delovanja u određenimkulturno-istorijskim i nacionalno-političkim okolnostima, uz skiciranje vazda delikatnoga zaključkao “stavu” dela prema motivima nacionalnoga, nacionalne sudbine i nacionalnih perspektiva. (1.x.2).

1.1.Danko Popović: Knjiga o Milutinu

1.1.1. Knjiga o Milutinu bila je recepcijsko čudo u Srbiji. Čitali su je i oni koji nikada ne čitajuknjige. U tome i jeste bila suština njene društvene funkcije. Ona je privlačila istorijskom poukomobučenom u pristupačnu “narodsku” formu, i zadovoljavala potisnutu potrebu generacija koje suu pogledu poznavanja sopstvene nacionalne istorije bile naprosto osakaćene. Prigovori koji se upućujusrpskoj književnosti zbog opsednutosti istorijom, rekosmo, jedva da su smisleni ako se ima u vidu dapisci i pišu o onome što kroji ljudsku sudbinu; u srpskoj kulturi to je još uvek nacionalna istorija.Prigovori se, pak, moraju uzimati u obzir ukoliko se nacionalna istorija u književnosti mitologizuje,a smisao opstanka vidi jedino u njenome ispravljanju, ili ukoliko se, kao u Knjizi o Milutinu, smisao(nacionalne) istorije uprosti do populističke pilule i smatra definitivno dokučenim.

1.1.2. Milutin ne voli ni Hrvate, ni Muslimane, ni Bugare, ni Makedonce, ni Srbe preko Drine,ali ne poziva na nasilje, osvetu i osvajanje. Srpski čitalac je valjda bio željan okretanja sopstvenojmuci, umesto rešavanja belosvetskih - i slovenskih i internacionalističkih - problema na sopstvenuštetu, pa je prigrlio ovu knjigu. Ako Milutin ikoga optužuje, onda optužuje srpske kratkovidei “nedomaćinske” političare, spremne na žrtvovanje sopstvenoga naroda zarad ideja, istorijskih idealai politike. Da je Knjiga o Milutinu ostvarila ogroman uticaj u širokoj javnosti, ne može se sumnjati.Moglo bi se reći i da je nacionalistička, ali militantna svakako nije: ona poziva Srbe nasamoosvešćenje u pogledu sopstvene istorijske sudbine i na okretanje sopstvenom opstanku. Susedninarodi su, ali i prekodrinski Srbi, nediferencirano, vazda bili na vratu srbijanskim Srbima; zapadnisaveznici su velikosvetski profiteri, Rusi pak agresivni komunisti. Milutin nije ni prokomunistički alini pročetnički orijentisan. On je šumadijski seljak. Mogu li Srbi i Srbija preživeti i napredovati kaoMilutini i Milutinova Šumadija?

1.2. Milorad Pavić: Hazarski rečnik

1.2.1. Pavić je već na prvim stranicama počeo da izaziva maštu čitaoca, obećavajući komadšećera onome ko uspešno obavi zadatak, tj. ko dokuči “skriveni smisao” knjige (18, 21). Nagrada bimogla biti “prosvetljenje” u vezi sa sudbinom srpskoga naroda, proisteklo iz aktualizacije hazarskesudbine. Za to prosvetljenje su se pobrinuli kritičari, za koje Pavić ironično veli da “uvek poslednji


doznaju novost... “. Ipak, oni su prvi čitateljstvu objavili pronađeni skriveni smisao - odmah, veću dnevnoj kritici. Pitanje je da li bi običan čitalac, bez pomoći kritičara, naslutio taj smisao. U svakomslučaju, to bi značilo da smisao knjige i nije tako jednoznačan kako smo gore pretpostavili, ali je jednanjegova dimenzija - koliko god prepokrivena sadržinskim naslagama i kompoziciono-formativnim“trikovima” - ipak sugerisana čitaocu već u samom tekstu.

Nevolja je u tome što se takvi aluzivni ekskursi u neautentičnoj komunikaciji (a masovna jeskoro uvek takva) izdvajaju iz jedinstvene gradnje dela i razumevaju izvan celine njegove forme,upravo u kontekstu dnevnih strasti i potreba. Ako je pisac to hteo, onda mu nije bio potreban roman.Ako je, pišući roman, hteo da se malo poigra sa motivima nacionalne sudbine, onda se moglo dogoditida mu igra u tim sekvencama romana ne uspe, jer naprosto nije dovedena do nivoa forme (što jeontološki zahtev igre kao takve).

Izvesno je da se Hazarski rečnik može čitati i u “srpskome” ključu - kao svojevrsna alegorijskapriča o sudbini srpskoga naroda. Ipak, valja računati s tim da je knjiga u masovnoj recepciji jedvamogla da ostvari ideološki lako prepoznatljivo i politički instrumentabilno dejstvo, i to upravo zbogsvojih literarnih osobina; sve i kad ne igraju bitnu ulogu u tendencioznom čitanju, te osobine ga ipak“ometaju” u lagodnom prepoznavanju političke “poruke”. Naime, građa Rečnika je u toj meriformativno “uništena” i odmaknuta od neposredne političke stvarnosti Srbije, da je većini čitalacaverovatno, u osnovi, ostala ako ne sasvim zagonetnom a ono bar dovoljno udaljenom da bi je mogliupotrebiti u političkom svakodnevlju. Na stranu to što su mnogi o knjizi govorili ne pročitavši je (dokraja), dakle, na osnovu medijske promocije i fame, i što se u slučaju Pavića možda doista radio najtiražnijem nečitanom (ili nedočitanom) srpskom piscu, kako sugerišu neki istraživači. U svakomslučaju, za one koji su temeljno čitali knjigu, traganje za “skrivenim smislom” jeste nagrađenokomadom šećera, s tim što ovaj nije samo - kako se ispostavlja - prokrijumčarena priča o sudbinižrtvovanoga srpskog naroda. U otvorenosti je, načelno, vrednost svakoga književnog teksta. Da je sržRečnika puka enigma, onda bi, sa pronalaskom rešenja, zabava bila zauvek završena, a zamršenazagonetka zaboravljena. U ovome času ne izgleda da je tako, a šta će odlučiti “istorijska erozija”saznaće oni koji dolaze.

S druge strane, “srpski” interpretativni ključ nije u recepciji bio i jedini. I drugi su čitali Rečnikiz sopstvene etničko-nacionalne perspektive. Takav prijem ove knjige svedoči ne samoo neograničenim mogućnostima interpretacije, već i o univerzalnosti značenja i smisla dela. A što seinterpretacije tiče, hermeneutički utemeljeno načelo o neograničenosti nekima je bilo alibi zaneobaveznost.110

1.2.2. Pavićev Hazarski rečnik bio je politički instrumentalizovan. Ali, tvrdnja da je ta knjigaobavila funkciju nacionalističkog mobilisanja masovnom distribucijom ideje o međunarodnoj zaverižrtvovanja srpskoga naroda teško bi se mogla empirijski potvrditi. Uostalom, kako bi se u tomkontekstu mogla protumačiti neoboriva činjenica sjajne međunarodne promocije Rečnika: lukavimi opakim vanliterarnim delovanjem jednoga uspešnoga književnog dela, ideološkim slepilombelosvetskih kritičara i čitalaca, njihovom tajnom prosrpskom orijentacijom, ili pak nekomuverljivijom kombinacijom?

Usudio bih se da ostanem pri tezi da je delovanje Rečnika u autentičnoj recepciji pre bilokulturno-istorijsko nego ideološko. Zagonetka masovne recepcije ove zagonetne knjige može serazrešiti uzimanjem u obzir kritičarskog linearnog dešifrovanja smisla ovoga romana i njegovog

110 Povodom problema “prepoznatljivih aluzija na položaj srpskog naroda u drugoj Jugoslaviji”, Jovan Deretić jenapisao da su mnogi u Pavićevom romanu “videli parabolu o sudbini srpskog naroda”, a da je i sam pisac,uostalom, “davao (je) takva tumačenja. (...) Međutim, u drugim sredinama, u Sloveniji, Mađarskoj,Čehoslovačkoj, svak u toj priči vidi i deo svoje nacionalne sudbine”. (Deretić 1996: 336) Ali, Deretić citira ifrancuskog kritičara koji, transistorijski i planetarno, čitavo čovečanstvo, suočeno sa nauklearnom i ekološkomkatastrofom, stavlja u poziciju Hazara. Ja spadam među one koji smatraju da sloboda tumačenja doista ne smebiti ograničavana, pod uslovom da se ne izmetne u dopisivanje smisla. Jer, u tom slučaju, dopisivaču se možepreporučiti da sam oproba svoje kreativne potencijale u odgovarajućem žanru.


odgovarajućeg medijskog razglašavanja, koje je u Srbiji skoro uvek ideološko. Što se inostranihčitalaca tiče, oni bi možda posvedočili da ovom knjigom ipak nisu prevareni, tj. da su dobili književnodelo o sudbini (nekoga) naroda, a ne naprosto mućak srpskoga nacionalizma u literarnoj ljusci.U slučaju domaćega čitalačkog “omleta”, čitalac se može založiti na sirov ili rafiniran način: gutanjemjednog zapaprenog i presoljenog sastojka ili uživanjem u skladnoj kombinaciji mirisa i ukusa.

1.3. Danilo Kiš: Grobnica za Borisa Davidoviča

1.3.1 Grobnica za Borisa Davidoviča već dve i po decenije jeste jedna od najčitanijih knjigasrpske književnosti. Ta činjenica naprosto pokazuje da ona i dalje vrši funkciju katarse jednogavremena nepovratno obeleženog totalitarizmom.

1.3.2. Kišovi su junaci Jevreji, Rusi, Ukrajinci, Nemci, Irci... U osnovi, to su nadnacionalnimučenici sopstvene vere ili zablude, individue koje stradaju zbog uverenja, vere, mišljenja, sumnje,bez obzira na nacionalnost. Cinici kažu da je tako moralo biti zbog nacionalne “hibridnosti” samogapisca. Ali, taj pisac je napisao knjigu koja služi na čast srpskoj književnosti, time što joj obezbeđujejoš jedno malo mesto u velikome panteonu svetske književnosti.

1.4. Dobrica Ćosić: Grešnik

1.4.1. Ćosićev roman imao je visoke tiraže i značajnu čitanost, čak popularnost (što uglavnomvaži za sva tri romana trilogije), i to u širem krugu čitalaca, onome koji izlazi iz okvira standardnei verzirane čitalačke publike To znači da je mogao da ostvari značajne uticaje u pogledu promocijei diseminacije provokativnih i traženih ideja ne toliko iz antistaljinističkoga koliko iz nacionalnogaprograma. Možda je autorova namera bila da se shvatanja Vukašina Katića čitaju u komparativnommoderiranju sa shvatanjima Ivana Katića, ali su “povremeni”, da ne kažem “ekscesivni” čitaoci skloniapstrahovanju konteksta celine i separatnom primanju prepoznatih “svojih” i “bliskih” ideja.

1.4.2. Teško je poverovati da je osnovni Ćosićev vanliterarni motiv raskrinkavanjekominternovske inkvizicije, pogotovu kad se ima u vidu da je taj posao u literaturi već uzornoobavljen i u svetu i u Srbiji (Solženjicin, Šalamov, Kiš...). Mnogo je verovatnije da Ćosiću raspravao Kominterni služi za sučeljavanje sopstvene internacionalističke i sopstvene nacionalističke pozicije,i za otvaranje pitanja srpskoga nacionalnog interesa, uzdrmanog kominternovskim planovimai interesima. Ispostavlja se da je, u recepciji, dešifrovan dokumentni smisao Ćosićevog dela,formulisan kao Vukašinova vizija srpskoga nacionalnog pitanja. Nisam sklon da u Ćosićevom deluvidim prosto jedan program rasturanja druge Jugoslavije, ali je zapanjujuće veliki broj toposa koji suse iz ovoga romana preselili u nacionalistički diskurs neodgovornih popravljača istorije (sve što u ratusteknu Srbi izgube u miru, srpsko tragično žrtvovanje slobode, demokratije identiteta za Jugoslavijukao veliku istorijsku zabludu, Jugoslavija kao grobnica srpskoga naroda, rat kao rešenje srpsko-hrvatskog pitanja, komunističko antisrpstvo, Srbin nije radnik već borac…)111.

1.5. Dobrica Ćosić: Otpadnik

1.5.1. U pogledu recepcije i funkcije, ovaj deo trilogije nije u nekom posebnom položaju. Onjeste, u načelu, u poziciji da ideje pisca, odnosno pogleda na svet koji ovaj artikuliše, preneseznačajnoj masi čitalaca i posrednih učesnika u zbivanjima oko teksta. Taj pogled ovde je samodopunjen još nekim standardnim momentima; na primer: uloga Vatikana u razbijanju Jugoslavije,bosanski muslimani i Hrvati u službi cara protiv Srba…

1.5.2. Možda nije zgoreg podsetiti da - ako je suditi po broju posvećenih stranica - Otpadnikjeste uglavnom priča o životnom usudu Bogdana Dragovića, poraženog revolucionara koji odbija daprihvati surovi svet stvarnosti. Na drugom mestu je poraženi saputnik Ivan Katić, a tek na trećemporaženi nacionalni borac Vukašin Katić. To bi prosto moglo značiti da pisac smatra Kominterninunacionalnu politiku koju su realizovali jugoslovenski boljševici glavnim uzrokom zla u kojem su senašli jugoslovenski narodi, a pre svega Srbi, ponajviše istorijski oštećeni u ovim dešavanjima, jer je ta 111 Nije teško pronaći ilustracije za ovu tvrdnju. Na primer, nije li Slobodan Milošević na jednome sastanku sapredsednicima opština Srbije rekao “Ako i ne umemo da radimo, mi umemo dobro da se bijemo”?


politika bila izrazito antisrpska. S druge stane, probija Vukašinovo viđenje srpsko-hrvatske drame,u kojem dominira saznanje o suštinskoj povesnoj različitosti i nužnom razdvajanju dva naroda - posvemu sudeći, u novome ratu. Vrlo je verovatno da je prosečni čitalac u Srbiji prijemčiv pre zaovakvu reinterpretaciju nacionalne istorije, nego za Ivanovu filosofiju univerzalnoga zla, i pripravanza izgradnju stereotipa da Srbi čine zlo samo kada su omađijani komunističkom ideologijom, koja,s druge strane, srpska junačka i nesebična stradanja za nezahvalnu braću bezdušno proglašava zapretvorno zločinjenje.

1.6. Dobrica Ćosić: Vernik

1.6.1. Recepcija ovoga romana takođe je, za srbijanske prilike, bila masovna. Stoga je oni mogao imati funkciju artikulisanja nacionalne svesti i funkciju obrazlaganja pretpostavljene sudbineJugoslavije i Srbije, u skladu sa ovde već rekonstruisanom Ćosićevom vizijom.

1.6.2. U toj viziji srpstvo nije nekritički očišćeno od raznih mana i atavizama. Srbi su raspetiu samima sebi i u istoriji zbog svoje protivrečne slobodarsko-podaničke crte, zbog kompleksa više-niže vrednosti, trpe zbog mitomansko-epskog odbacivanja realnosti u ime carstva nebeskog,a nezadrživo padaju u strmoglavom neskladu između megalomanskih ciljeva, solidnih realnihmogućnosti i neznatnih životnih postignuća; osim toga, skloni su da državnu imovinu maroderskidoživljavaju kao tuđu. Premda se i sam koleba između dostojanstvenog poraza koji obezbeđuje makarepski opstanak i racionalne politike čekanja ishoda, Ćosić ipak smatra da bi Srbi konačno moralishvatiti prednosti mudre političke taktike, bez koje su osuđeni na propadanje.

Najveća nesreća srpskoga naroda, prema Ćosiću, jesu njegovi raskoli, koji vrhuneu građanskome ratu za tuđe interese, u sudaru političkoga okcidentalizma, s jedne, i metafizičkogarusofilstva, s druge strane. To je rezultat potpunoga odsustva svake političke mudrosti u Srba priodmeravanju sopstvenih snaga, sopstvenih interesa i puteva njihovoga ostvarivanja. Stoga srpskinarod i nezasluženo doživljava da, premda oslobodilac, bude tretiran kao porobljivač, da bude žrtvasusednih naroda, i da se u sopstvenoj, skupo plaćenoj državi, oseđa kao tuđinac.

Što se Jugoslavije tiče, Ćosić je mišljenja da su glavni protivnici Jugoslavije, od samoganastanka, separatistički nastrojeni Hrvati (ali i drugi narodi i nacionalne manjine); boljševici jesuprotivnici “srpske” Jugoslavije osim kada im je kakva-takva privremeno potrebna, pa je radisopstvenih interesa - kao i druge sile, uostalom - guraju u samoubilačku ratnu avanturu. Ćosić je, nausta Vukašina Katića, obelodanio svoj ključni uvid: da se Jugoslavija mora raspasti, i da bi Srbima,koji konačno treba da se odmore od Jugoslavije, valjala mala, homogena nacionalna država.

U ovom delu trilogije srpsko pitanje eksplicite je postavljeno kao pitanje istorijske sudbine.Naime, najpre Ivan Katić ocu Vukašinu objašnjava kako očevi ne mogu biti odgovorni za svoju decuu zla vremena, jer je očevima decu “preotela Istorija. Istorija sa velikim - I. Ona nas je vaspitala, onanas je zavela idejama, ona nas je organizovala, ona nas primorava da izginemo za nju”. (Ćosić 1990:I, 75/76) Nešto dalje, Ivanovu priču o sopstvenoj generaciji koju je “izigrala istorija” ne prihvata BoraPub, koji istoriju ne posmatra kao veliku delatnu ideju, već kao neprekidno “skidanje glava i bavljenjeneljudskim poslovima”. (119) Ali, da je i Vukašin Katić prihvatio ovu koncepciju sudbonosne Istorije,pokazuje se u njegovom razgovoru sa Dragišom Vasićem: “Srbi su osuđeni na smrt. Osudila ihIstorija”. (II, 143) Konsekvence ove ideje o Istoriji mogle bi se kretati oko motiva maloga narodau sukobu velikih interesa, oko pitanja istorijskoga determinizma, nemogućnosti sklanjanja iz velikematice svetsko-epohalnoga događanja, ali i oko problema istorijske odgovornosti jednoga narodai njegove uloge žrtve. Ne znam da li je u romanu dovoljno istaknuta i konsekvenca da mali narod kojise stalno otima za veliku ulogu u istoriji konačno biva sve manji i neznatniji - osim u epskoj predstavio samome sebi. Ćosić sugeriše da bi se od sličnih pokušaja moglo katkad i odustati, kako bi poredepske, literarne slike, ostalo i nešto malo živoga naroda. U svakom slučaju, nije bez značaja to što seon izričito suprotstavlja njegoševskom shvatanju srpstva i njegove istorijske pozicije. To bi mogla bitivelika tema o mestu, smislu i funkciji Ćosićevih romana u srpskoj literarnoj tradiciji, bez obzira nanjihove literarne domete.


1.7. Milorad Pavić: Predeo slikan čajem

Ova knjiga je mozaik priča, eseja, snoviđenja, izreka, dosetki, viceva, rapoređenih u izukrštanojpripovesti, ali pre svega knjiga u kojoj se iskušava standardno opažanje vremena: umestojednosmernog, ravnomernog, linearnog i ireverzibilnog sleda trenutaka, autor nam nudi konstrukcijuizukrštanih i izuvijanih brzina, dimenzija i smerova. Takav tekst, ispunjen bizarnostima u meri kojaometa standardno čitanje, doista je pseudo-komunikabilan. Čak i da se interpretacija nekolikopobrojanih, sporadičnih, motiva, kao i jednoga lajt-motiva, može neprotivrečno voditi naznačenomstazom šifriranja-dešifrovanja srpske istorijske sudbine, izvesno je da ova provokativna alizatamnjena knjiga nije mogla ostvariti veći uticaj na ravni nacionalne mitologije i ideologije. Onajkome pođe za rukom da dokaže suprotno, prekoračio je čak i autorov izazov pasivnom čitaocu,i doista, doslovce, dopisao tekst.

1.8. Dušan Kovačević, Balkanski špijun (i druge drame)

Najpopularnije drame Dušana Kovačevića pretočene su u kultne televizijske predstavei filmove, pa se može smatrati da je reč o piscu čija su dela mogla imati uticaja i na najširu čitalačkuodnosno pozorišnu i filmsku publiku. To su drame u kojima se bez zaziranja kopa po kolektivnim(nacionalnim) manama, moralnim slabostima bližnjih, po privremeno umirenom zlu i po pritajenomtotalitarizmu, drame čije dejstvo je moguće zamisliti kao neku vrstu katarse (od) strasti kolektivnemitologije. Naime, formom svojih najpopularnijih drama, koje su u osnovi groteske i tragikomedije,autor recipijenta komičnim momentima otvara i čini “nezaštićenim” pred navalom grotesknih alisumornih slika sopstvene posuvraćenosti, koje sada nailaze na dobrovoljno prihvatanje i priznavanjerazgolićavajuće samospoznaje. Umetnički ponesen i obogaćen (lako i neprimetno, kako dolikujekomediji), čovek je spreman da sebi i svojima prizna sopstvenu slabost, slabost bližnjih, odnosnosudelovanje u opštoj kolektivnoj slabosti: To smo mi! Doduše, valja priznati da je briljantnaRadmilovićeva glumačka “dorada” Radovana Trećeg mogla jedan deo književno i teatarski neiskusihgledalaca ostaviti u iluziji o veličini prototipa nacionalne bahatosti. Ali, konačno je i njegova igračinila nesumnjivom činjenicu da je Radovan-nacionale ipak - groteska. A to što je povrh svegasimpatičan, samo potvrđuje civilizacijsku spremnost da se ruga onome što se voli. Izuzetak međuobrađenim dramama predstavlja Sveti Georgije, u kojem se otvaraju neka književno već načeta pitanjanacionalne istorije i sudbine. Dušan Kovačević je pokazao da se briga za svoj istorijom i politikomopsednuti narod može podići na nivo univerzalno komunikabilne i univerzalno važeće strepnje, daljubav prema bližnjima ne mora biti mržnja prema daljnjima, a da nije sramno pored ideje slobodevoleti i život. Težak je, ali nezlobiv njegov humor, a njegova groteskna slika naše stvarnostiotrežnjujuća i oplemenjujuća. On nije dušebrižnički mudrijaš koji lagodno gusla na nacionalne teme,već pisac kome je - usuđujem se reći - užasno teško među svojima bez kojih nije svoj.

1.9. Živojin Pavlović: Zadah tela

1.9.1. Pričajući životne sudbine običnih ljudi, Pavlović se obraćao najširem krugu čitalaca;čineći to izvornim jezikom svojih likova i svojih čitalaca, on je i postigao visoku komunikabilnost, pai odgovarajuću popularnost svoga dela. Stoga je i mogla biti ostvarena osnovna vanliterarna funkcijaovoga romana - identifikacija sa smrtnicima slične životne pozicije i suočenje sa sopstvenimproblematičnim životnim smislom, ali i sa konačnim besmislom. Doduše, naturalistički postupaku scenama seksualnog opštenja, mogao je privući i znatan broj netipičnih čitalaca, i ostvarivati nekesporedne funkcije (npr. pornografsku).

1.9.2. Roman Zadah tela je, rekao bih, registrovao nacionalnu dimenziju običnoga ljudskoga,prizemnoga života, i to kao jedno od svakodnevnih, “kulisnih” obeležja životnih odnosa pojedinaca,ali je potpuno indiferentan u pogledu nacionalno centrirane problematike ljudskoga opstanka,nacionalne identifikacije i nacionalne romantike. Stoga nije dovoljno reći da ovaj roman nijenacionalistički, jer nacionalno nije ni njegova usputna tema. Ali, ako, s druge strane, nije ni građanskiorijentisan, onda je to stoga što je i građanski način života (poput nacionalnoga zanosa) opštost dokoje se Pavlovićevi likovi ne probijaju. Čini se da je ovaj roman nastao u vakuumu između


razorenoga ideološkog (komunističkog) i još “neuznemirenoga” nacionalnog identiteta, kao njegovareljefna slika.

1.10. Slobodan Selenić: Očevi i oci

1.10.1. Već sama činjenica da se Selenićev roman nalazi na listi najtiražnijih knjiga decenijegovori o njegovoj popularnosti, ali ne u doslovnom značenju široke narodske prihvaćenosti. Kako godokrenemo, Selenićev stil kazivanja (i pored simpatičnog, i duhovitog, Elizabetinog srpsko-engleskog)predstavlja gotovo hotimično, intelektualističko, odricanje od masovne čitalačke publike u Srbiji.Stoga je tačnije reći da se u slučaju ovoga romana radi o masovnoj čitanosti, ali u srednjimgrađanskim slojevima, koji su u Srbiji i inače oduvek tanki.112 U tim slojevima roman je i mogao imatiodziva i igrati sasvim manifestnu funkciju demitologizacije nacionalnog, difamacije komunističkogi demistifikacije jugoslovenskog, kao i latentnu funkciju ukazivanja na neizbežnu propast rafiniranogau sudaru sa sirovim.

1.10.2. Utoliko je roman Očevi i oci nedvosmisleno nacionalno nepristrasan građanski roman,u kojem čitalac iskušava muke životne isprepletenosti domaćega i stranoga, orijentalnogai okcidentalnoga, autoritarnoga i liberalnoga, totalitarnoga i demokratskoga... U romanu su razbijenisvi srpski nacionalni mitovi, a nacionalni stereotipi sučeljeni i obesnaženi. Patriotizam je pročišćennepokolebljivom sumnjom i svešću o manama i posrnućima Srba; tako je, između stida prednekultivisanošću sopstvenoga naroda suburbanih navika, i ljubavi prema svome kakvom-takvomkolektivnom krilu, isprobana mogućnost nekakvoga “kritičkoga patriotizma”. Ogoljena je i srpskastrast prema politici. Naime, prema Seleniću, politika jeste srpski usud neprestanoga popravljanjasopstvenih istorijskih pogrešaka, i srpska bolest od koje se ne može pobeći. Najzad, Selenićev junak,kao i sam Selenić, bez predrasuda razlaže i jugoslovensku ideju i stvarnost prve Jugoslavije, i račun zanjenu povesnu nestasalost ne podnosi hrvatskome izvornome, i legitimnome, federalizmui separatizmu, već srpskome, takođe legitimnome, centralizmu i civilizatorski nepotkovanomepijemontizmu; što se druge Jugoslavije tiče, njena buduća propast nagoveštena je u propasti krhkihsrpskih građanskih vrlina pred naletom komunističke varijante tradicionalno bahate i primitivnepolitike. Najzad, Selenić ne pokušava da čitaoca svoga romana zavara u pogledu mogućnosti srpskogalakoga izlaska iz polu-orijentalne zapuštenosti u svet evropske civilizacije. Stoga je ovo valjan, pošteni, u svakom smislu, težak ali i važan roman, koji - za utehu - predstavlja još nešto srpsko što nas,ovako skrajnute, može preporučiti Evropi.

1.11. Danilo Kiš: Enciklopedija mrtvih

1.11.1. Univerzalnost i egzistencijalna potresnost teme smrti obezbeđuje i ovome delu DanilaKiša mogućnost gotovo masovene recepcije. To što se ta mogućnost aktualizuje nije zaslugauniverzalnosti teme već pre svega piščevoga načina njene literarne obrade. I ovo delo je, stoga,odigralo katartičku funkciju kako u pogledu personalnoga suočenja sa činjenicom smrti, takoi u pogledu kolektivnoga prekopavanja po tami totalitarne pošasti.

1.11.2. Danilo Kiš je pesnik nadnacionalne, ljudske tragike, ma kako se ona istorijskikonkretizovala, i njegova popularnost kod Srba je verovatno rezultat i znak njihove prijemčivosti zateme i doživljaje istorijskoga stradanja, ali možda bi se mogla gledati i kao raspoloživost za opšteljudsko saosećanje i saodgovornost.

1.12. Vuk Drašković: Noć đenerala

1.12.1. Svojom kurentnom temom (premda njena obrada više i nije bila novost u vremepojavljivanja ovoga romana), kao i svojim realističkim manirom, Drašković prosto ocrtava obrazovnii politički profil svoga tipičnog čitaoca. No, ovaj njegov roman nije ni izdaleka imao onakav efekatu javnosti kakav su imali prethodni romani. Smisleno je pretpostaviti da je roman mogao odigratifunkciju revalorizacije lika Draže Mihailovića i nekih istorijskih događaja, premda je ta revalorizacijaveć bila ponuđena u nekim istoriografskim delima. Osim toga, to prevrednovanje već je bilo gotovo

112 Građanski slojevi su danas u Srbiji sve tanji, ali možda svesniji svoje društvene i političke uloge.


završeno kod onih kojima je roman bio namenjen. Najzad, kad se roman pojavio bilo je kasno i zaneku novu srpsku nacionalnu mobilizaciju, budući je najnovija upravo neslavno završavala.

1.12.2. Nema nikakve sumnje - a ni sam autor verovatno ne bi imao ništa protiv - da se romanNoć đenerala može označiti kao nacionalistički. Ta odredba nije i odredba o njegovoj vrednosti.Odredba o vrednosti mogla bi počivati na gore već naznačenom odsustvu formativne energije. No,ostaje pitanje šta je to “pravo značenje” nacionalizma u srpskoj istoriji (Drašković 1994: 47), koje biautor da podeli sa svojim glavnim junakom? On nas ovde ostavlja bez odgovora. Ali, pažljivomanalizom pokazano je da taj nacionalizam kopa po prošlosti jedne već bivše države, i da Srbijidodeljuje ulogu koju ona više nikada ne može igrati. Da li bi trebalo da nas čudi što drugi takođe nisuhteli da prihvate tu ulogu, u kojoj treba da pristanu na federativnu (a ne unitarističku) državu, ali sasrpskom Krunom na vrhu? Nisu to hteli vazda “izdajnički” nastrojeni Hrvati, koje je trebalo pravednokazniti, i koji su umesto “teritorijalne kazne” danas dobili “teritorijalnu nagradu” (za šta, naravno, nijeodgovoran Draža Mihailović), ali nisu to hteli ni “nagrađeni” Slovenci, koji bi sigurno razočaraliđenerala. Najzad, bilo bi ipak najpoštenije da Srbi sami sa sobom razreše svoje ideološke sporovei nezavršeni građanski rat, i da se sami pobrinu oko svojih kolektivnih moralnih i istorijskih slabosti.Ovaj roman, doduše, ne oskudeva u tematizaciji tih motiva, ali oskudeva u njihovoj trans-formaciji, tj.formativnoj elaboraciji. I na kraju, tamo gde je mnogo naknadnoga znanja, malo je sumnji; a bezsumnji se jedna dogma samo zamenjuje drugom. Mislim da je veoma važno što je Drašković, na ustarazočaranoga Mihailovića, razgonio maglu sa srpskoga mita o nacionalnoj veličini, i priznao našusrpsku naviku da naopako slušamo epsku istinu o sebi samima; kad se bude pobojao da bi se takvanavika mogla preneti i na čitanje savremenoga romanesknog štiva, onda će verovatno pokušati da pišei drukčije knjige.

1.13. Borislav Pekić: Besnilo

Po svemu sudeći, poštovanje žanrovskih pravila igre obezbeđuje ovome štivu dugogodišnjupopularnost u širokome krugu čitalaca. Većinu od njih verovatno ne zanima ni to što je Pekićev romanna samome vrhu žanra, niti pak ta većina razmišlja o njegovoj globalnoj metafori “besnila”,i o drugim literarnim “podvalama” majstora književnoga zanata. Sa naše tačke gledišta,u pretpostavljenom delovanju ovoga romana bitno je to da njegov autor odgovornost za svagdamoguću globalnu katastrofu ne raspodeljuje po nacionalnome ključu, pa čak ni povodom nacističkogaizvorišta ibermenšovsko-genetičkog horora.

1.14. Dragoslav Mihailović: Čizmaši

1.14.1. Mihailovićev roman, sa pristupačnom pričom, formom i jezikom, bio je godinama, i jošuvek je, veoma popularan među srpskim čitaocima. To znači da je, verovatno, daleko i duboko zračiosvojim intendiranim i neintendiranim smislovima. Najkraće, njegova socijalna funkcija mogla bi seoceniti kao nacionalno “osvešćujuća” (ne ulazim u vrednovanje toga osvešćivanja), ali, po svemusudeći, ne i kao nacionalno mobilišuća, a najmanje kao ekstremno nacionalistička i militantna.

1.14.2. Naprosto, autor je izvršio izbor određenih istorijskih dokumenata, pokušao dakonstruiše sliku srpske istorijske sudbine u skupo plaćenoj no pogrešno utemeljenoj i sazidanojJugoslaviji, ali nije ostrašćeno pozivao niti na njeno rušenje niti na nacionalne sukobe, osvetei revanšizme. Osim toga, ostavio je i mali trag o problematičnim efektima srpske vladavine u staroj,prvoj Jugoslaviji. Mihailovićevi Čizmaši ne prizivaju rat i ne odišu mržnjom. Sigurno je da se možezamisliti i nešto drukčije odmeravanje krivice i odgovornosti za nestabilnost i bezizglednostJugoslavije, ali je pitanje da li takav zahtev uopšte treba upućivati romanesknoj tvorevini. Tačno je danam Mihailović, preko priče o sudbini jednoga od svojih malih, običnih nesrećnika, nudi pričuo sudbini Jugoslavije; tačno je da on anticipira raspad Jugoslavije, i da pokazuje na krivce za njenokonstantno destabilizovanje između dva svetska rata; tačno je i da, pored hrvatskih, makedonskihi mađarskih separatista, “obeležava” jugoslovenske komuniste kao neprijatelje Jugoslavije. Ali, tačnoje i to da on govori o organizacijama, a ne o nacijama, o pokretima a ne o pojedincima,o ideologijama a ne o nacionalnim karakterima i identitetima; najzad, tačno je i to da on ističe srpskežrtve za Jugoslaviju, ali da nije nekritičan prema srpskoj organizaciji civilne vlasti u toj Jugoslaviji.


Tačno je i to da ovaj roman spada u red tipično srpskih književnih preispitivanja novije istorije. Ali,tačno je i to da Mihailović, na primeru svoga junaka, pokazuje kako srpska poslovična privrženostvojsci počiva na tradicionalnome vaspitanju onih čije je detinjstvo ispunjeno pričama “o Kumanovui Ceru, o Kolubari, Albaniji i Kajmakčalanu”. (Mihailović 1986: 15) Po mome sudu, ne treba se bojatiovakvih romana. Dragoslav Mihailović jeste tvorac naivnih likova. On sam, pak, daleko je od naivnogspisateljstva, i možda mu se može poturiti optužba za preispitivanje istorijskih računa. Ali, njegovroman nije bio u izrazitoj ideološkoj, nacionalističkoj upotrebi u Srbiji, jer je Žika Kurjak verovatnomanje nacionalist od svoga tvorca (ovo je hermeneutička pretpostavka, a ne biografska činjenica) - štoje, uostalom, značajnije za socijalnu funkciju dela. Doduše, sam autor je, paralelnim izlaganjemromaneskne priče i dokumentarne građe koja bi trebalo da predstavlja istorijsku i ideološku pozadinuživotne sudbine glavnoga junaka, omogućio i različite čitalačke pristupe: dok jedni prate piščevupriču, drugi čačkaju po njegovim arhivskim umecima - prvi ga legitimišu u literarnom, drugi paku ideološkom pogledu.

1.15. Svetlana Velmar-Janković: Lagum

1.15.1. Forma ovoga romana svakako ne povlađuje receptivnim navikama najširega čitateljskogkruga, jer ometa ravno i linerano praćenje fabule - što, koliko znam - ne nailazi na odobravanje kodvećine čitalaca tradicionalističkih i populističkih književnih dela. Autorica sigurno nije ni očekivalada je najširi krug čitalaca prati u esejističkim izletima, koji su omeđeni kako mehanički, vidljivimzagradama, tako i organski, diferenciranim diskursom. Tako, jezik, stil i kompozicija ovoga romanakao da hotimice odbijaju čitave slojeve čitalaca, ali zato privlače neke pripadnike drugih slojeva -građanskih, koji su i malobrojni, i sistematski decenijama destruirani i zaplašivani, ali koji su,u načelu obrazovaniji, neuporedivo rafiniraniji i, stoga, zahtevniji čitaoci. Romani ove vrste,obraćajući se publici iz srednjih građanskih slojeva, svedoče upravo o započetoj restituciji tih slojeva,koja - ma koliko ometana i sistematski zadržavana - predstavlja jednu od socijalnih nužnosti u procesuformiranja stabilnoga tla građanskoga društva. Uostalom, zar tu sociološku “prognozu” ne podupirei činjenica da je ovakav ne-populistički roman ipak bio najčitanija knjiga 1992, bar u Narodnojbiblioteci Srbije. Primedba da tipični korisnici narodnih biblioteka verovatno i jesu predstavnicidonjih srednjih slojeva (koji više ne mogu kupovati knjige) upravo i sama potkrepljuje postavljenutezu.

Što se pretpostavljene društvene funkcije ovoga romana tiče, moglo bi se sasvim opravdanopomisliti, na naznačenome tragu, da se ona, verovatno, u “ciljnim” društvenim grupama i slojevima“izvršava” kao rehabilitacije potisnute građanske svesti i, istovremeno - kod čitalaca čiji je životni putsličan putu partizanskoga majora - kao kritika ideološke svesti, tj. kao podsticaj samopreispitivanjaideološke svesti.

1.15.2. Roman koji ne neguje mitove i iluzije o Srbima naprosto ne bi mogao imati nikakvenacionalističke efekte. S druge strane, tačno je da se u romanu ne kriju činjenice o istorijskoj uloziNemaca u Drugome svetskom ratu (Nemci su disciplinovani ali nemilosrdni, osim toga, narodsumnjive racionalnosti koji se može zavesti idologijama i mitovima), o zločinima ustaške NDH, alibez izričitog optuživanja svih Hrvata, o stvarnoj istorijskoj ulozi “sebičnih” nacija kao što su Englezii Rusi, o navici Bugara da uzmu ono što je srpsko ako im to neko ponudi… Dakle, ima pomenasrpskih stradanja: pod Turcima, Nemcima, u NDH, ali nema ni reči o epskim dimenzijama stradanja,a još manje o mitološkoj dimenziji srpskoga bića. Na primer, i “vuk” se pominje samo jednom, aliu potpuno ne-etničkom kontekstu, naime, kao s teškom mukom prigušeni “urlik, praiskonski, vučji”,koji izbezumljena Milica Pavlović jedva zadržava u utrobi u času hapšenja i odvođenja supruga,profesora Pavlovića. (Velmar-Janković 1992: 24) Pominje se i tragična rascepkanost i razjedinjenostsrpskoga naroda, ali se kao “program” nudi jedino spašavanje i preživljavanje, a ne neka državno-teritorijalna rekonstrukcija sa elementima osvete. Najzad, preferiranje izvorne običajnosti nije ovdesignal neke kulturne isključivosti, već samo dozreli uvid u mesto autentične duhovnosti unutarevropskoga kulturnoga pluralizma. Ukratko, ne samo da su mesta o nacijama i njihovim istorijskimsudbinama sporadična, već se drugi narodi uopšte ne predstavljaju kao izvor onih zala od kojih jepropatila porodica Pavlović. Dakle, niti su nacije osnovne teme, niti se glavni čvor romana vezuje oko


etničkoga i nacionalnoga, već pre svega oko antinacionalnoga, klasno-komunističkoga. Nacionalninaboj ne može se prepoznati, ali se može prepoznati izraziti antikomunizam, i to pre svega kaorezignirani građanski antiprimitivizam, kako u pogledu proleterskoga tako i četničkoga primitivizma,tj. kako u pogledu rušilačkoga progresizma i nazovi internacionalizma tako i u pogledunacionalističkoga tradicionalizma. No, ni ovaj antiprimitivizam nije agresivan, a to je ono što jei najbolje u jednome životnome stavu koji bi se preporučio kao građanski.

1.16. Momo Kapor / Zuko Džumhur: Zelena čoja Montenegra

1.16.1. U našoj novijoj čitalačkoj praksi ovakvi romani, tj. romani sa tematikom preispitivanjaistorije, uvek obezbeđuju solidnu čitanost - zbog tradicionalnog zanimanja za nacionalnu istorijui književne transpozicije te istorije. Osim toga, Kapor je poznat kao pisac koji nema problema sačitalačkom publikom; on spada u visoko komunikabilne, štaviše veoma popularne autore bestselera.Činjenica da se Zelena čoja Montenegra još uvek doštampava, da se i dalje čita, svedoči o tome da jeova knjiga mogla imati, a ima i sada, određeni uticaj na razumevanje onoga dela istorije kojim sebavi, kao i na ocenjivanje onoga dela savremenosti koji dotiče. Verovatno se bez velikoga rizika možereći da Kaporov roman nije izvršio neku značajnu nacionalnu mobilizaciju, ali je svakako pojačaouverenje da se naša savremenost ne može ni razumeti ni artikulisati bez poznavanja i razumevanjaistorije, što nije nikakav greh. No, ovaj roman je, po svemu sudeći, mogao podržati i kolektivnupredstavu da nam stereotipi o prijateljima različitoga simboličkog određenja ne moraju, doduše, bitidraži od samih prijatelja, ali da ni prijatelji nisu dovoljni za eliminisanje stereotipa. Osim toga, romanje verovatno mogao podstaći uverenje da je svako naše držanje, hteli-ne hteli, do guše u istoriji, a danas uvek iza ovoga ili onoga brda čeka neki novi ili stari rat. Kad uz sve to ne bi išla i Kaporovasasvim neknjiževna jednostranost (koja mu je izmakla, jer naprosto nije uspeo da kontroliševanknjiževne motive svoga posla), to uverenje verovatno i ne bi bilo netačno.

1.16.2. U svakom slučaju, u Kaporovom romanu nema idealizacije Srba/Crnogoraca. Štaviše,u njemu ima čak i isticanja njihovih civilizacijskih mana, surovosti, sirovosti i elementarnosti. Ali,s druge strane, ima izrazitog isticanja ratničke veštine, junaštva i, nadasve, čojstva Crnogoraca, kojipoštuju svoje neprijatelje i zarobljenike, pogotovu ako su se junački borili, što im se uvek priznaje,i što je i u epskim pesmama zabeleženo, kako god to neverovatno zvučalo. Ipak, sasvimtradicionalistički, Kaporu demilitarizacija današnje Crne Gore izgleda potpuno neverovatnom.Ispostavlja se da u romanu nema previše stereotipa o Turcima, kako bi se moglo očekivati kad je rečo zavojevačima, pa je Kaporova romaneskna slika o Turcima, štaviše, relativno povoljna, “evropski”tolerantna, izgrađena sa puno razumevanja za omeđavajuće i određujuće istorijske uslovnosti. Kaporhoće da bude pravedan prema drugoj, turskoj civilizaciji, i to ne samo kad je reč o mrtvimai o grobljima. Mnogo gore od Turaka u ovome romanu prošli su Austrijanci, koji su naprosto sila,silnici - Švabe. Englezi su imperijalno odmaknuti od našega kala, i radoznali za ono što nam se dešavasamo sa pristojne distance. Rusi su veliki, ali zbog toga nesposobni da se, osim na svoje probleme,usredsrede i na probleme svoje male braće. Bugari su braća po krvi i krstu! Muslimani, ipak, titoisti.Džumhur je borbeni, poraženi turkofil, dok su Beograđani pobednički benevolentni “interkulturalisti”.Ipak, Kapor ni u jednom trenutku ne insistira na konvertitstvu Muslimana, kao što ne poriče vazdapakosnu primedbu o turskim naplavinama u srpskoj krvi. Hrvati su genocidni. Svet je surovi neprijateljski.

Kako god postavimo, Kaporov roman ipak nije nacionalistički pamflet, i za balkanske prilikemogao je biti pravi uzor interkulturalne tolerancije. On to, ipak, nije (što autoru sada verovatno godi).Naime, na primeru likova Osman-paše Sarhoša i Zulfikara Džumhura ubedljivo je pokazano kako suindividualizovani junaci rodno mesto romana, i kako nediferencirani kolektiviteti (Srbi, Turci i ostali)pripadaju drugim književnim i, nadasve, vanknjiževnim vrstama. Tako je kod ovoga piscaromaneskna individuacija izdražala sve do pred sam kraj knjige, kada je zamorenoga romanopiscasavladao probuđeni hroničar, a započetu individuaciju užareni kolektivizam (filetizam) Taj zamorosetio se, kako smo videli, i u formi ovoga dela, za koju je uvek najgore i najkobnije ono štou strukturi štrči, a to je u ovom slučaju prirepak o ratu u Hrvatskoj. Kao da je Kapor hteo da odnekoga naplati vekovne srpsko-crnogorske muke, a za to su mu u jednome času nadohvat ruke bili


jedino Hrvati, koji se - da nevolja bude veća - pominju samo jednom, na kraju, upravo onda kada jetrebalo zaokruživati pripovest a ne ispostavljati istorijski račun.

1.17. Slobodan Selenić: Ubistvo s predumišljajem

1.17.1. Roman je, kao što smo unekoliko videli, povest o ljudskim sudbinama koje se prelamajukroz najnoviju stvarnost jugoslovenskoga-srpskoga društva, pisana efektnim stilom sa živimdijalektima, što - sve zajedno - obezbeđuje, načelno, visoku komunikabilnost teksta. Doduše, knjiga jeizrazito neprijateljska i sarkastična prema antigrađansko-geačkom i ideološko-komunističkommentalitetu i odgovarajućim institucijama, pa svesno i hotimično ograničava krug svoje virtualnečitalačke publike. U tom krugu roman je veoma dobro primljen. Stoga se može smatrati da je ovajroman mogao ostvariti svoje intendirane i neintendirane socijalne funkcije, koje su - po mome sudu -izazito antiratno, građanski i antinacionalistički intonirane. Da su ove funkcije doista mogle bitidejstvene, potvrđuje i činjenica da je i filmska ekranizacija romana naišla na sasvim dobar prijem kodciljne publike. Naravno, dometi delovanja romana, s obzirom na hotimično ograničavanje publike,nisu se mogli protezati preko oštrih socijalno-kulturnih međa, koje su često branjene i književnomotivisanim uvredama i omalovažavanjima, pa je civilizacijsko delovanje ovoga dela ostalo unutarhorizonta gradske omladine, liberalnijih predstavnika inteligencije i otrežnjenih pripadnika radikalnihodnosno maksimalističkih ideologija. U svakom slučaju, u pitanju je delo koje ne postiđuje srpskuknjiževnost građanske orijentacije.

1.17.2. Potpuno je jasno, jer ovaj roman to obelodanjuje na svim bitnim nivoima svoga smisla,da je u njemu ono građansko (civilizacijsko) vazda iznad nacionalnog. O srpstvu se misli na dvanivoa, kao o građanskom srpstvu i geačkom srpstvu. Partizanska pozicija po sebi je antigrađanska, pase ona takođe persiflira i proskribuje kao glavni agens razaranja krhke srpske građanštine; četništvo jetakođe u ravni standardne srpske zapuštenosti, nad kojom se pisac zgražava preko svojih likova. Da jeovaj roman građanske intonacije izvan nacionalističke ideologije pokazuje se u svim bitnimmomentima: u njemu se o nacionalistički probuđenom srpstvu govori izrazito ironično; ironizira sesrpska etnička čistota i poigrava sa nacionalnim istorijskim ikonama i nebeskim poslanstvom Srba;individualnost se pretpostavlja kolektivizmu a ljubav prema voljenom ljubavi prema otadžbini; rečo lošim Hrvatima pokrivena je ironijom i distancom prema srbovanju, nacionalnim ratnicimai posebno prema koljašima; Muslimani su ovde samo progonjeni, “Cigani” su malo značajni etničkistereotip, a “zulukaferi” samo daleki konzervativni odjek jednog ne-etničkog jezičkog arhaizma.Selenić otvara pitanja svoje kuće, svoga dvorišta, svoje nacije, i bavi se mrakom i prljavštinom svoganaroda, ostavljajući drugima da se bave svojim nesrećama i sramotama.

Ovaj roman je izrazito i protiv najnovije srpske nacionalističke avanture. O tome govori njegovosnovni antiratni smisao, tj. odbacivanje kako dinarskoga ratništva i ratničkoga fatalizma tako i osudavikend-ratništva prerušenoga rajetinstva, ironijski stav glavne junakinje prema nacionalnim epskimi ideološkim mitovima, ravnodušnost prema biološkom poreklu, i ironijski stav prema glavnoj srpskoj“intelektualnoj” preokupaciji - prema istoriji. Jelenu Panić kopka zagonetni život njenih neposrednihpredaka, ali samo zbog toga što bi želela da postane pisac (Selenić 1993: 39), a ne radi nekoga svogkolektivnog ukorenjenja. Naime, nju ne zanima stvarno krvno srodstvo (“Zabole me uvo za krv”,196), tj. odgovor na pitanje da li potiče od Krsmana ili od Jovana (“Boli me uvo od koga sam”, 196).U svakom slučaju, Jelenina generacija, kako nam sugeriše Selenić, potiče od raznih srpskih socijalnihi kulturnih sojeva, s tim što bi gradsko-građanski supstrat po Bogdanovom mišljenju morao bitidekadentan, kao što je i geačko-partizanski dekadentan sa Jeleninih pozicija. Što se tiče istorije,ispada da se Jelena Panić, htela-ne htela, bavi novijom istorijom srpskoga naroda, utoliko što istorijaprožima ne samo život njenih neposrednih predaka nego i njen sopstveni život. Osim toga, ona hoćeda bude pisac, a, kako stvari stoje, srpskim piscima nije moguće da pišu ne obazirući se na istoriju.Ali, ona ne robuje toj istoriji, što je dobro ilustrovano njenim simpatičnim, mangupsko-ironijskimstavom prema istoriji i srpskim istorijskim mitovima. Na primer, ona život svoje babe posprdnosmešta u pradavno doba, “pre Prvog srpskog, što kažu na početku vremena, ono kad su Karađorđuotfikarili tintaru”. (39)


Roman koji osuđuje rat, nacionalne predrasude i omraze, i ima distancu prema svimnacionalnim istorijskim mitovima može delovati samo u najpovoljnijem civilizatorskom smislu.U njemu, doduše, ima izvesne neobične agresivnosti, naime verbalne, invektivne agresivnosti skoroporaženoga i odasvuda ugroženoga građanstva. Kao de je pisac načas pomislio da se militantnimneprijateljima građanstva ipak mora pružiti izvestan otpor, kakav-takav, i za građanstvo uglavnomnetipičan, da se ne sme prosto odustati od prava na autentični život u samosvojnosti, u izgrađenojrazličitosti i toleranciji. Da takva, skoro beznadežna borba ipak ima smisla potvrđuje njen neposrednirezultat - roman Ubistvo s predumišljajem.

1.18. Vidosav Stevanović: Testament

1.18.1. Recepcija Stevanovićevog Testamenta bila je tipična za jedan roman nagrađen NIN-ovom nagradom, ali je sve prošlo bez neke ekstremne popularnosti, naravno, pre svega zbognetipičnoga romanesknoga tkanja, koje ipak odbija prosečnog čitaoca.

1.18.2. S obzirom na svoj osnovni smisao, ova knjiga mogla je biti podsticajna kad je rečo uvek potrebnom osvešćivanju u pogledu nacionalne istorije. Ali, s obzirom na svoj osnovni ton, onadefinitivno nije mogla biti nacionalističko-mobilizatorska. Naime, knjiga je “mračna” i uglavnom nepredstavlja traganje za “spoljnim” krivcima srpskih stradanja, pa kao takva i ne podstiče na osvetu,odnosno ne naznačava neke moguće objekte nacionalnog istorijskog revanšizma.

Ispostavilo se da tekst ove knjige dokumentuje pogled na svet građanskog intelektualca kojiima izvesnu distancu prema vladajućoj epsko-nebeskoj ideologiji, ali koji istoriju svoga naroda nemože predstaviti kao građansku nego upravo kao etničko-nacionalnu. Stoga je i sudbinapripovedačevoga naroda vezana za ruralno-mitske korenove, a uzrocima njegovoga stradanja, premdasmeštenima u istorijski kontekst, pronađeni su duboki sudbinski korenovi, pa ova romaneskna vizijaostaje u granicama transistorijskoga fatalizma. Budući fatalistički, taj pogled na svet izvore zla tražiprvenstveno u metafizičkoj ravni prokletstva. Naime, pripovedačev narod je u sebi podeljen poprincipu dobra i zla, na Belokaljane (to smo mi) i Crnokaljane (to su oni drugi) (Stevanović 1990: 29-30), zavađen sa samim sobom… Iako ne optužuje prvenstveno druge narode za sopstvene neseće, onsvakako ne previđa da ovi igraju određenu ulogu u pojedinim epozodama toga stradanja. Ovaj narodstrada od “inoplemenika” sa istoka, sa čijim osvajanjem nastupa veliko “smrtonosije” (94); Ali, i tu sepronalazi neka vrsta istorijske ravnoteže, jer su se, veli, “inoplemenici” raširili po zemlji Kaljana(Srba) isto onako kako su se ovi “nekada širili po nečijoj” (94). Preživeli su prinuđeni da se “šire”dalje, tj. primorani na veliku seobu pod svojim patrijarhom, na seobu u severnu zemlju, gde ih umestonjihovoga boga čeka iskeženi đavo. (95) Tu su i ostali istorijski “inoplemenici”, prvenstveno Austro-Ugari i Nemci. Tako se ispostavlja da jedan narod skupo plaća svoj “periferni” položaj u istoriji kojane priznaje pravo na izuzeće iz velike civilizatorske misije. Pisac ne dodeljuje, poput nacionalnihromantičara, svome narodu važnu istorijsku ulogu, već otkriva pogubnost svake takve istorijskezablude. Ali, to ga ne sprečava da u nesreći svoga roda prepozna i mračne doprinose drugih.

Dakle, moglo bi se zaključiti da je osnovna filosofska intonacija ove knjige - istorijskifatalizam. On se prepoznaje, između ostalog, i u reči o neizbežnosti novih ratova. Na primer, kadaprotestuju zbog skupih i problematičnih partizanskih akcija protiv okupatora, Kaljani iz zarobljeničkihlogora brinu za narod koji bi mogao nestati u odmazdama - kako za budući život tako i za budućaumiranja: “Šta će nam povratak ako tamo nikog ne zateknemo? Ko će nove kuće da diže? Ko će dapravi decu za buduće ratove”. (221) A ikona Svete Bogorodice, koja je ko zna kako od onoga koji jeponeo u rat dospele u ruke drugoga vojnika i sačuvala mu život, treba da i dalje obavlja tu svojuzaštitnu funkciju u nekome novom ratu: “ovo daj tvom unuku kad poraste. U nekom tamo ratu čuvaćega od rana i bolesti kao što je mene u ovom”. (246) Stevanovićeva opsednutost istorijom, čak i kadaona samo povremeno, u formi velikih okupacija, dolazi među Srbe, opsednutost koja je na metiinostranih kritičara savremene srpske književnosti, može se i u ovome slučaju smatrati najprirodnijimknjiževnim odgovorom na stvarni životni izazov: u pitanju je sasvim legitimna opsednutost životomnaroda koji je, hteli mi to ili ne, uronjen u istoriju, i koji svakodnevno živi i preživljava svoju istoriju.


Nadalje, Stevanovićeva knjiga svesrdno evocira elemente drevne nacionalne mitologije,“izmišljeno-bliska” bića kao konstitutivne momente savremenoga nacionalnog identiteta Srba, kojinastanjuju njihovu mitološku postojbinu ali i njihovu kolektivnu podsvest, čekajući pogodan trenutakza proboj u ideologiju. Ali, nacionalno biće se ne idealizuje, već se na svakome koraku srećemo saprekopavanjem po njegovim mitološkim dubinama i sa temeljnom razgradnjom kako starijih takoi novijih srpskih nacionalnih mitova. Najpre, variranje mita o praroditeljskom kurjaku nedvosmislenosluži za metaforičko ukazivanje na mračnu i zlu stranu sopstvenoga naroda; potom, u pitanju jeprizemljenje dva osnovna srpska istorijska mita: kosovskoga mita i mita o albanskoj golgoti; najzad,nalazimo i poigravanje sa mitom o značajnoj istorijskoj ulozi Srba, sa slavjanofilskim, ili, tačnije,rusofilskim mitom, sa mitom o vojno-političkoj zrelosti Srba i o srpskom pijemontizmu. Uistinu,Stevanović se gorko ruga tradicionalnoj srpskoj ratobornosti, ne-slobodoljubivosti, slepoj veriu uzvišenost vojske i vojnih poslova, lakovernosti, mitomaniji, opredeljenosti za carstvo nebesko, zasamožrtvovanje i uzvišenu patnju. On naprosto veli da se crni đavo u Srba pojavljuje upravou ovakvim etničkim osobinama i istorijskim nakanama. Teško da tekst ove intonacije može pobuditiborbeno raspoloženje kod čitalaca; a samokritičko preispitivanje vlastite istorije i narodnoga etosa -svakako.

Pretpostavljam da bi kritičaru sociološke provenijencije moglo zasmetati to što se Stevanovićne upušta u problem srpske istorijske odgovornosti, što prebacuje sumu srpskoga zla u ravanmetafizike samosatiranja i što insistira na slici “inoplemenika” koji vazda muče, pale, siluju i ubijajuSrbe, dok Srbi kolju pomalo druge, ali se prevashodno kolju međusobno. U Stevanovićevoj knjizi Srbinose svoje sopstveno unutrašnje zlo sa sobom, ali ga ispoljavaju prema samima sebi (što je izričitorečeno), i ne nanose zlo drugima (što nije izričito rečeno, ali nije ni zapisano da takvo zlo čine). Ta bimisao u svome prvome delu mogla biti najstabilnije ali istovremeno, u svome drugome delu, i najtanjemesto ove romaneskne slike Srba.

Stevanovićeva knjiga svakako nije primer literarnoga sejanja nacionalnih predrasuda, osimmožda kada je u pitanju standardni stereotip o Albancima kao maroderima (iz iskustva Prvogasvetskog rata). Međutim, od mnogo veće važnosti je slika nemačke paganske, odljuđene sile.Sučeljena su dva paganizma: srpski i nemački. Ideja bi mogla biti u tome da se evropski narodi nerazlikuju po svojim sačuvanim, dakle, transistorijskim, prethrišćanskim korenovima, već po svojimstvarnim istorijskim učincima.

Čini se da Stevanovićeva knjiga nikako ne bi mogla biti ocenjena kao nacionalistička. Ona jebez sumnje tamna, sumorna i očajna, ali upravo kao takva ona ne može biti militantna i osvetoljubiva.Stevanovićev narod, Kaljani, nije u milosti svetlosti, i ne prepoznaje je: “Zora nije tamo kuda vigledate, Kaljani. Svetlost je nešto drugo”. (267) To što Srbi nisu bili obasjani milošću velike istočnei velike zapadne svetlosti kroz istoriju, već su njome vazda bivali opečeni, nije puka lokalnaperspektiva, već stvarni doživljaj sveta i života. A to što Srbi ne proizvode svetlost, već gutaju svojuunutrašnju tminu, prvenstveno je njihov istorijski problem, i ostao bi samo njihov kada neki ne bipovremeno mislili da ta tmina jeste prosvetljujuća kako za Srbijance tako i za njihovu braću i susede.

1.19. Živojin Pavlović: Lapot

1.19.1. U osnovi realistička forma načelno omogućava široku komunikabilnost inače traženihpatrijarhalno-tradicionalističkih motiva romaneskne građe, ali netradicionalistička strukturisanostgrađe istovremeno sprečava pretvaranje romana u populističku kultnu knjigu. Doista, ovaj romanŽivojina Pavlovića nije napravio ni uzbunu ni pometnju u čitalačkim redovima, pa je njegova funkcijaostala u granicama preispitivanja jednoga doba koje je napustilo svoj patrijarhalni vrednosni poredaki hramlje između njegovih ostataka i vrednosno neodređene sadašnjice, u punoj izvesnosti smrti, kojase želi ako ne osmisliti a ono bar podneti na tradicionalno dostojanstveni način.

1.19.2. Što se tiče motiva nacionalnog, interpretator mora priznati da prisutni nacionalnistereotipi ne obavezuju previše čitaočevu pažnju, osim u pogledu grube socijalne distance premaRomima. Pavlović se izjasnio u pogledu teme srpskih stradanja i srpskih žrtava i srpskoga naroda kaožrtve uopšte, ali nije pozivao ni u rat, ni na osvetu, niti pak sejao gorčinu i istorijske resantimane.


Njegov glavni junak jeste nacionalni učitelj, tvrdoga morala, ali humanističke nastrojenosti. Osimtoga, nisu mu promakle ni tmine srpskoga duhovnoga i kulturnoga ponora. Premda u jednome pasažugovori o vekovnom stradanju Srba kao Srba, njegova tema definitivno nije odnos naroda i nacijaprema drugim narodima i nacijama, već odnos ljudi prema drugim ljudima, i međusobni odnosčlanova familije u sudbonosnim ličnim i istorijskim dramama. Ako ovaj roman ima prepoznatljivunacionalnu dimenziju, ona se sigurno ne može smatrati dominantnom u programskom smislu, izmeđuostalog zbog toga što suštinsko središte zbivanja nije život naroda i nacije, već život srpskogaseljaštva na prelazu u građanstvo. Najzad, “lapot” nad Simom Jotićem ne izvodi nemački (ilibugarski, ustaški...) streljački stroj, već njegov sin - komunist; dakle, njegova krv ali ne i njegov duh,kao u pradavna vremena. Stoga to i nije lapot u pravome smislu reči (a jedva i u metaforičkom); ali jesmrt prava, u svakome smislu. Epski, herojski moral bio je osnova patrijarhalnoga vaspitanja Srba;Pavlović ga ne idealizuje, već ukazuje i na njegovu surovu stranu. Revolucionarni moral bio je osnovakomunističkoga vaspitanja nekih Srba; Pavlović sasvim kratko ali i nedvosmisleno ukazuje nanjegovu amoralnu pozadinu. Ta pozadina prepoznaje se ne u odsustvu svake hrišćanske samilosti, veću razaranju hrišćanskoga morala. Razorivši stari moralni sistem, strogi komunistički moralni kodeks -prepoznatljiv samo u doba ratnoga komunizma - raspao se u sopstvenoj anti-metafizičkojneutemeljenosti. Iza njega, ostalo je rasulo.

1.20. Vladimir Arsenijević: U potpalublju

1.20.1. Arsenijevićev roman dostigao je zavidnu popularnost, ne samo u zemlji negoi u inostranstvu. Pretpostavljam da su toj promociji direktno pripomogle: antiratna tematika usred rata,probijanje leda u odmrzavanju javnosti, generacijski sindrom… Ovaj roman je bio, i još je uvek,popularno štivo kod mlađe generacije (ratne se okolnosti recepcije i delovanja ovoga dela nikako nemenjaju), ali ta popularnost nema nikakve veze sa populističkim povlađivanjem kolektivnimstrastima. Štaviše, roman bi i po tematici i po stilu morao biti stran režimski nastrojenim i nacionalnoostrašćenim čitaocima. Budući se pisac njima i ne obraća, moglo bi se konstatovati da roman svojuantiratnu, pacifističku i kosmopolitsku funkciju ostvaruje pre svega kod onih građana koji sa njimmogu deliti onu generacijsku simpatiju i solidarnost koja već karakteriše njegove junake, i koja neobavezuje ni na kakvo organizovanje i postrojavanje individua sličnih mišljenja i osećanja.

1.20.2. Definitivno, u pitanju je jedan antiratni roman, koji na prvi pogled ne deluje takosnažno, jer ne zatrpava čitaoca prizorima strave, ali dejstvo ostvaruje ubedljivim predstavljanjemstanja posustalosti i izgubljenosti onih koji znaju samo za beznađe, besperspektivnost, onih koji subez krivice osuđeni na sigurno stradanje u sopstvenoj zemlji, a možda i u tuđini. Ovo je romano mladima koji su ravnodušni prema maksimalističkim i kolektivističkimi ieologijama, u potonulojzemlji poraženih i izigranih ljudi bez samouvernosti i samopoštovanja, koji su propustili skoro sveistorijske i savremene šanse za normalan život. Ne samo da mladi o kojima je reč nemajunacionalističkih strasti i nisu skloni nacionalnim stereotipima i idealizacijama, već više nemaju ninacionalnih osećanja, ravnodušni su prema svojoj zemlji, zemlji koja ne voli svoju decu. Sudbinasrpskih mladića, koji strahuju od mobilizacije, slična je sudbini hrvatskih vršnjaka. Ovi mladi ljudi,zarobljenici jednoga zlog i maćehinskog režima, ne robuju nikakvim kolektivnim mitovima: etničkim,nacionalnim, istorijskim… Na delu je samosvesni građanski individualizam, koji je - indirektno i tiho- suprotstavljen kolektivitetima svih vrsta: ovde nema epskih motiva, nema junačenja, patriotizmai ratnih pokliča, ovde se gine nejunački i besmisleno, a poziv u rat i mobilizacija - nekadašnja srpskadika - doživljavaju kao najstrašniji životni udes i izbegavaju na sve moguće neo-srpske načine.Strašno je što su se stekli uslovi da ovakav roman bude napisan, ali je u najmanju ruku dobro što ćenjegovi čitaoci moći da, uz njegovu pomoć, artikulišu sopstvena iskustva beznađa, i da možda poželeromane jedne drukčije stvarnosti i, potom ili najpre, samu tu stvarnost.

1.21. Matija Bećković: Izabrane pesme i poeme

1.21.1. Bećkovićevi u osnovi tradicionalno postavljeni stihovi imaju široku publiku, u kojojjedni traže dosetke, viceve i jezičke obrte pozajmljene iz svakodnevlja, kojih uistinu kod Bećkovićaima, drugi otkrivaju duhovitost višega stepena u kreativnom variranju dijalekatskih fraza, a oni


najverziraniji komuniciraju na nivou ironijske i, uopšte, poetske distance od stvarnosti. Najgore je saonima koji ove pesme čitaju kao “stvarnosnu poeziju”, i koji Bećkovića doživljavaju kao tumačadnevnopolitičkih zavrzlama a njegove stihove kao rukovodstvo za akciju.

Nema nikave sumnje da je upravo gnomička dimenzija Bećkovićeve poezije osnov njene širokepopularnosti, stoga što zadovoljava potrebe najšire publike za jezgrovitim izrazom kolektivnihduhovnih potreba, istorijskih iskustava, te savremenih tenzija i frustracija. Doduše, kao tipičnognomska, ova poezija podložna je takođe tipičnoj gnomičkoj redukciji u recepciji, kada se čitavpoetski sklop svodi na razumljive, a najčešće jednostrano ili čak pogrešno shvaćene izreke, pogodneza javnu upotrebu.113 Što se interpretacije tiče, izvesno je da veliki rizik sociološke hermeneutikepoezije biva umanjen upravo u slučaju gnomske poezije, jer se ispituje verovatno delovanje delau publici, a ova se hvata pre svega za gnome i njihov (pojednostavljeni) smisao razvlači po gradui državi. Tako se odgovornost za delovanje Bećkovićeve poezije deli između pesnika, s jedne,i simplifikatorski nastrojenih medija i čitalaca, s druge strane, dok odgovornost za razumevanje togadelovanja, kao i za generalno tipološko obeležavanje ove poezije, pripada isključivo interpretatoru.

Bećkovićeva poezija bila je popularna u svim fazama njegovoga stvaralaštva. Ako je neospornoda je svojom poetskom kritikom jednoga nakaradnoga režima ostvario značajne pomakeu osvešćivanju svojih čitalaca u pogledu suštine ideologije i stvarnosti komunizma, i ako je takođeneosporno da je ovaj pesnik dao izuzetan doprinos rasterivanju epsko-mitološke magle sa našepokidane tradicije (o čemu svedoči činjenica da je vazda bio istovremeno i nagrađivan i nagrđivan,i hvaljen i omražen), verovatno je u nastojanju da dopre do pravih duhovnih temelja svoga narodai time sebe sama, ostavio tu i tamo mogućnost za političku - kako kafansku tako i parlamentarnu -instrumentalizaciju svojih stihova. Tako se još jednom potvrdilo da poezija koja se igra vatromnacionalnih motiva, mitova i formi, i ima društvenu funkciju koju nije pogrešno označiti kaoosvešćujuću, može lako biti funkcionalizovana. Pri tom, ostaje jasno da pesnik ne mora bitiodgovoran za funkcionaluzaciju svoga dela. Pogotovu kad se pobrka delovanje dela i delovanjepesnika kao građanina (a Bećkovićev je primer u tom pogledu eklatantan), pa se efekti javnogagovora pesnika (čija građanska nezavisnost nije uvek bila na visini njegove pesničke autonomije)reflektuju i na razumevanje i deklamovanje njegove poezije. Ali, kad se jedan majstor ironije odrekneovoga moćnoga tropa, šta preostaje onima koji i ne znaju da se čovek može izražavati u figurama, kojisvaku reč uzimaju zdravo za gotovo, pesničke trope shvataju kao istorijske činjenice, a svojerazumevajuće vrhunce smatraju vrhuncima ljudskoga duha uopšte! Ne znam da li je Bećkovićev uticajbio značajniji u demitologizaciji ideološke i epske stvarnosti, odnosno demistifikovanju ideološkihi epskih mitova, ili u nacionalnoj mitopeji, ali je izvesno da je onaj prvi uticaj bio sistematski suzbijanod vlasti, dok je ovaj drugi od te iste vlasti podstican i širen. Do sledećeg zaokreta.

1.21.2. Matija Bećković je doista bez predrasuda zaseko u etničko i nacionalno mitološko tkivo.Malo ko se usudio da se tako glasno naruga srpsko-crnogorskome patosu reči, mučeništva, ratništva,junaštva, pogibije, veličine, izuzetnosti, neponovljivosti, izabranosti... Jasno nam je predstaviomračnu nacionalnu bolest u kojoj je groblje središe društvenoga života, u kojoj je život sraman akonije krunisan žrtvom, a pravi je samo u pesmi o stradanju, i u kojoj je budućnost svezana uz mrtvuprošlost… Suočio nas je sa sopstvenim kukumavčenjem, neznaboštvom, samoizdajstvom,skorojevićstvom i nesposobnošću za istinu o sebi.

Govori on i o Turcima, i to u standardnim epskim stereotipima (“Drugi ljudi, drugi Bog i rasa/ Sve na njima drugo i drukčije”, Bećković 1990, Lelek mene), govori i o poturicama i o sencipolumeseca nad nama, ali vazda u ironijskom kontekstu opevanja naše “rasne” i istorijske posebnosti,jer mu je ipak najvažnije da skrene pažnju na srpske podele, bratoubilaštvo i tragiku istrage zbog“zločina rođenja” i nasleđenoga imena. Konačno, zar je malo otvoriti oči svojim čitaocima u pogledu

113 Tako nešto događalo se i sa knjigom-poemom Ćeraćemo se još, čija je naslovna sintagma - shvaćenabukvalno, dakle, bez ironijske soli - u najširoj javnosti jedno vreme, umesto kao opomena na kobnu navaduneprestanoga uzajanog “ćeranja” i osmišljavanja života ganjanjem, naganjanjem i preganjanjem, služila upravokao pretnja u kolektivnim i ličnim razmiricama. (Bećković 1996)


nacionalne osobine izmišljanja zla da bi bilo pobeđeno, opevanja bitaka i junaka “da bismo se na njihugledali / I ginuli za te svete slike / Čuvajući da se ne pogase”? (Lelek mene)

Ja zaista mislim da bi narod koji je posvađan sa istinom o sebi i drugima, kako pesnik kaže, bionepovratno udaljen od te istine da u njegovome duhu nema i ovakvih pesama i poema kao što suBećkovićeve. Ali, ispostavilo se da pesniku distanca nedostaje jedino kad su u pitanju najnovijidogađaji u srpskoj istoriji, tj. kad je u pitanju sudbina Kosova, i da jedino u savremenim odnosimaSrba i Šiptara ne nalazi motiva i snage za nacionalnu samoironiju ili bar samopreispitivanje.

Bećkovićeva poezija evoluira. Naznačene i pređene četiri faze njenoga odvijanja možda semogu - a da to ne bude sasvim pogrešno - zaobručiti sledećim filosofskim oznakama: (1)personalizam sentimenta, (2) univerzalizam vrednosti, (3) individualizam ironije, (4) kolektivizamduha. Ovaj poetski tok dostigao je možda najkritičniju tačku u času svesnoga napuštanja ironijskedistance, koja istovremeno predstavlja i žrtvovanje nepokorive individualnosti duhu zajednice.114

Demitologizacija kosovske etike skoro da se izobrazila, izokrenula u njenu remitologizaciju,a “mitokinik” u mitopeika. Najgore bi bilo kad bi se ispostavilo da i Matija Bećković plače nadSrbijom i Crnom Gorom. Lele i kuku.

2. Tipovi dela - tipovi delovanja

1. Pošto je najpre obavljen hermeneutički deo posla, tj. izvršena interpretacija relevantnihknjiževnih dela, pa potom pridodata i analiza pretpostavljene recepcije i funkcije, trebalo bi da se -njihovom kombinacijom - dođe do verovatnih saznanja o delovanju ovih književnih dela, tj.o mogućem delovanju različitih tipova ispitivanih književnih dela u odgovarajućem kulturnom,istorijskom i političkom kontekstu. Možda najriskantniji momenat u tome nastojanju jesteprepoznavanje realnoga duhovnog i društvenog nosioca pogleda na svet objektiviranog u rečenimknjiževnim delima, tj. rekonstruisanje kulturne, obrazovne, ekonomske društvene grupe ili sloja kojiga podupire. U tom pogledu, ja sam se opredeljivao za razlikovanje pogleda na svet građanski ilinacionalno/nacionalistički orijentisanih intelektualaca. Ta podale, naravno, nema nikakve veze sasudom o umetničkoj vrednosti književnih dela. Nadalje, ona nije ni neka vrsta ideološke kvalifikacije,koja bi ukazivala na vanumetničke vrednosti tih dela. Ta podela je, naprosto, operacionalnogakaraktera. Njome se registruje činjenica da neki srpski pisci u prvi plan stavljaju nacionalnu zajednicui njenu istorijsku sudbinu (to bi mogao biti kolektivistički obrazac), dok drugi u središte svogaknjiževnoga napora stavljaju udes pojedinaca, individua, kao nosilaca ugroženoga i, u sudaru sakolektivističkim obrascem, poraženoga građanskoga društva (individualistički obrazac). Niti su svipisci nacionalne orijentacije nužno nacionalisti, niti su pisci građanske orijentacije anacionalni, kaošto nije nužno da prvi budu nekritički a drugi kritički postavljeni spram Srba i srpstva. Štaviše, imapisaca nacionalne orijentacije koji propituju probleme ne-demokratske društvene organizacije svojenacije, kao i pisaca građanske orijentacije koji upravo sa građansko-demokratskih pozicijaproblematizuju opstanak svoje nacije.115 Redovi koji slede predstavljaju izbor i sintezu značajnihmomenta iz detaljno izloženih analiza.

2. Savremena srpska književnost doista je obuzeta istorijom, i to uglavnom novijom istorijomsrpskoga naroda (20. vek), u toj meri da se - sa sociološke tačke gledišta - istorija može smatratinjenom glavnom temom. Naravno, pristupi su različiti, pa se pored nacionalističke revalorizacijeistorije susrećemo i sa knjigama koje predstavljaju duboko, nepristrasno i kritičko književnopreispitivanje istorijske uloge sopstvene, srpske, nacije. U svakom slučaju, prigovor zbogzaokupljenosti savremene srpske književnosti istorijom previđa da se u ovom slučaju ne radio literarnom paseizmu i odsustvu smisla za savremenost, već o činjenici da se na tlu Jugoslavije jošuvek živi u istoriji, i da u njoj istorija još uvek kroji ljudske sudbine. Kraj istorije! - kakva 114 Možda je poemom Ćeraćemo se još Bećković ponovo zauzeo tu životodavnu pesničku poziciju - ironijsku.115 Razume se da ne zagovaram suprotstavljanje nacionalnoga i građanskoga, niti prepoznate orijentacije usavremenoj srpskoj književnosti poistovećujem sa “nacionalnim šovinizmom” odnosno “besadržajnimkosmopolitizmom”. (v. Cvetković 1997)


“postmodernistička” zabluda, bar kada je u pitanju Balkan. U svakom slučaju, onaj ko nastoji darazumevanje manifestacija i suštine društvenoga života na Balkanu, pa i suštine njegove literature,uklopi u globalne teorijske okvire morao bi zaključiti da je koncepcija “kraja istorije” (Fukujama,Fukuyama) ovde manje upotrebljiva od teorijskoga okvira koji podvlači sukob interesâ, ideološkipredstavljen kao sukob konfesija i nacija, i navodno “sukob civilizacija” (Hantington, Huntington).Na kraju, ako ništa drugo, nije nevažno ni to što je savremena srpska književnost kritički odmaknutaod srpskih megalomanskih ideja o sopstvenoj velikoj i važnoj ulozi u istoriji.

3. Sasvim u skladu s prethodnim nalazom, ispostavlja se da je drugo tematsko središtesavremene srpske književnosti komunizam; naime, srpski pisci, gotovo bez izuzetka, tematizuju bliskukomunističku prošlost Jugoslavije i Srbije. U pitanju su ljudske i nacionalne tragedije komunističkogatotalitarizma, i propast građanskoga društva, građanskih vrlina, morala, vere, slobode i tradicije podkomunizmom. U jednome broju dela, komunistički “internacionalizam” dovodi se u uzročnu vezu sasrpskim nacionalnim pitanjem, tj. srpskim nacionalnim razdorom i građanskim ratom. No, međunajuticajnijim delima savremene srpske književnosti nema nijednog koje bi predstavljalo makari indirektnu apologiju komunizma; savremena srpska književnost je antikomunistička. Ona senaprosto morala pozabaviti sudbinskim izborom između “velikih” svetskih i “malih” nacionalnihideja, programa i interesa, i svojom velikom nacionalnom dramom. Važno je istaći da i ona delasavremene srpske književnosti za koja je partizansko-četnički raskol nacionalna tragedija, svojantikomunizam ne izvode iz pročetničke orijentacije. Naime, samo se u jednome delu (Noć đenerala)izričito brani glavna struja četničkoga pokreta - Draže Mihailovića (uz priznanje da su neke “budale”svojim zločinima izvršenim u ime Mihailovića bacili izvesnu senku na časne ciljeve i sredstvapokreta). Četnike ne hvali ni Dobrica Ćosić, jer poziciji Dragiše Vasića pretpostavlja pozicijuVukašina Katića, a njihovi zločini pamte se i u Čizmašima i Lapotu. U delima građanske orijentacije,pak, redovno se ističe četnički primitivizam (npr. Očevi i oci, Lagum, Ubistvo s predumišljajem,Testament)

4. Na trećem mestu, savremena srpska književnost je izrazito antiratna. Čak i onda kada uzrokeratova pronalaze na drugoj strani, a ne u svome sopstvenome istorijskom, ideološkom, geografskomili čak metafizičkom usudu, dela savremene srpske književnosti izrazito su antiratno orijentisana.Možda je to i stoga što se vazda ističu ogromne srpske žrtve tokom uglavnom ratne istorije, pa i -ispostavilo se - besmislene žrtve za traljavu i bezizglednu Jugoslaviju. Drugo je pitanje što semogućnost drešenja nekih istorijskih čvorova, srpsko-hrvatskih, pre svega, vidi jedino u ratu, kao kodĆosića. Ako ne on, onda su neki njegovi čitaoci taj rat shvatili i kao mogućnost “namirivanja” onihžrtava.

5. Izričito se i direktno srpskom nacionalnom sudbinom, sa pozicije nacionalno orijentisanogpogleda na svet, bave Knjiga o Milutinu Danka Popovića, Otpadnik, Grešnik i Vernik Dobrice Ćosića,Noć đenerala Vuka Draškovića, Čizmaši Dragoslava Mihailovića, Lapot Živojina Pavlovića i, na svojnačin, Bećkovićeve pesme i poeme. Kaporova Zelena čoja Montenegra po svome završnom akcentutakođe pripada grupi nacionalno orijentisanih dela. To svakako važi i za Draškovićev roman Nož, kojinije na listi. Verovatno je tema srpske nacionalne sudbine i u središtu Hazarskoga rečnika MiloradaPavića, ali to delo se ne može bez ozbiljnih problema svrstati među nosioce izrazito nacionalnogpogleda na svet.

Tu i tamo naiđe se na pominjanje nekih istorijskih činjenica na načine koji bi se mogli čitatii kao nacionalni stereotipi; npr. Arnauti odnosno Albanci su “maroderi” (Knjiga o Milutinu), Hrvatiantijugoslovenski fanatici (Ćosićeva dela, Čizmaši), “izdajnici” (Noć đenerala), istrebljivači Srba(Zelena čoja Montenegra), Nemci tradicionalni srpski neprijatelji (Noć đenerala), sejači smrti (Lapot,Čizmaši), Austrijanci odnosno Austro-Ugari surovi silnici (Zelena čoja Montenegra), Turci i Bugarinemilosrdni neprijatelji (Čizmaši, Lapot), Englezi, Rusi i Amerikanci sebični, prevrtljivi i nepouzdanisaveznici usredsređeni na sopstveni interes (opšte mesto), Cigani društveno dno (Lapot), Muslimanititoisti (Zelena čoja Montenegra)... No, ovakav odnos prema drugim nacijama nije obavezno praćeni militantnim stavom: Milutin, na primer, ne voli Hrvate, Muslimane, Bugare, Makednoce (ne voli niSrbe preko Drine), ali ne zagovara osvetu i istrebljenje. Pozitivni nacionalni stereotipi


o Srbima/Crnogorcima sreću se u Zelenoj čoji Montenegra, ali se ovde i razbijaju negativni stereotipio Bugarima i Turcima, pa i o Srbima i Crnogorcima. Temeljno ili bar očigledno razvejavanje srpskihnacionalnih mitova i stereotipa srećemo u Ćosićevim delima, Čizmašima, Zelenoj čoji, Lapotu i,naravno, u Bećkovićevim ironijskim poemama (premda Bećković podupire kosovski mit).

U romanima iz ove grupe srpski raskol tretira se kao nacionalna tragedija, a srpsko nacionalnopomirenje kao neophodan uslov istorijskog opstanka (Knjiga o Milutinu, Otpadnik, Grešnik, Vernik,Noć đenerala); raskol se tematizuje i u Čizmašima i Lapotu. Jugoslavija je uglavnom tretirana kaoantisrpska politička tvorevina, srpska istorijska zabluda i srpska grobnica (Knjiga o Milutinu,Otpadnik, Grešnik, Vernik, Noć đenerala); ovu nakazu od države rasturaju pre svega Hrvati (Ćosić,Kapor), a i svi ostali osim Srba (Čizmaši). Doduše, i u delima iz ove grupe priznaje se da je srpskiunitarizam bio istorijska greška (Noć đenerala), da je prva Jugoslavija doista bila tamnica i drugihnaroda, a ne samo srpskoga, da je srpska civilna uprava bila nasilnička (Čizmaši), te da je hrvatskiseparatizam legitiman (Otpadnik, Grešnik, Vernik). Takođe se i u delima iz ove grupe sreće sumnjau istorijsku opravdanost požrtvovanog srpskog oslobađanja zapadne braće u Prvome svetskom ratu,i sumnja u razumnost velike, a nestabilne, srpske države (Knjiga o Milutinu, Ćosićeva dela). Zagovarase jedna mala (Vernik) stabilna i precizno omeđena država srpskoga naroda (Noć đenerala). Izričit jei glas protiv bilo kakve osvete za zla koja su u Prvome i Drugome svetskom ratu naneta srpskomnarodu (Knjiga o Milutinu, Noć đenerala). Sa izvesnim žaljenjem preispituje se istorijski potrošenaideja jugoslovenstva. Razočaranje u ideju jugoslovenstva i stvarnost Jugoslavije pokazuju Knjigao Milutinu, Grešnik i Otpadnik, dok Noć đenerala zagovara federativnu Jugoslaviju sa proširenimsrpskim granicama i srpskim monarhom. Svakako, najproblematičnije mesto u ovom pogledu jesteĆosićeva ideja iz Otpadnika, Grešnika i Vernika o nužnosti rata kao jedinog mogućeg rešenja odnosaSrba i Hrvata, a najmučniji utisak ostavlja reč o tome da će upravo rat i krv razgraditi ratom i krvljustvorenu Jugoslaviju i omogućiti “veliki preporod” i “istorijsko ozdravljenje” srpskoga naroda;i inače, nije moguće prevideti neobičnu činjenicu - da je veliki broj Ćosićevih romanesknih ocenao istorijskoj sudbini Srba, Srbije i Jugoslavije ušao u ideološki diskurs srpskih krojača javnoga mnenjai nacionalne istorije.

6. Poziciju građanski orijentisanog intelektualca izražavaju i dokumentuju: Grobnica za BorisaDavidoviča i Enciklopedija mrtvih Danila Kiša, drame Dušana Kovačevića, Očevi i oci SlobodanaSelenića; u tu grupu bi se mogla svrstati i Pavićevi romani Hazarski rečnik i Predeo slikan čajem;izrazito građansku poziciju zauzimaju još: Lagum Svetlane Velmar-Janković, Ubistvos predumišljajem Slobodana Selenića, U potpalublju Vladimira Arsenijevića. Zadah tela ŽivojinaPavlovića je, pak, izvan ove podele, ali svakako daleko od svakog nacionalizma; isto tako je i BesniloBorislava Pekića žanrovski sasvim izvan dimenzije nacionalnoga, ali bez ikakvih problema ulaziu grupu dela građanske orijentacije. Testament Vidosava Stevanovića svoju globalnu metaforu narodatretira u kontekstu etničko-nacionalne istorije, ali iz pozicije koja nadilazi ovu perspektivu, i koja se samanje rizika može označiti kao građanska nego kao nacionalna. Romani Slobodana Selenića i romanSvetlane Velmar-Janković striktno su posvećeni temi razaranja srpskoga građanstva pred naletomkomunističkoga primitivizma. Činjenica je da se i u delima nacionalne orijentacije (kod Ćosića,Popovića, Draškovića, Bećkovića) preispituju mitovi o srpskoj slavi, i da se iznutra razbija nacionalnistereotip o srpskoj veličini i izuzetnosti - dakako iz srpskoga istorijskoga razočaranja. Ali, najefektnijegroteskno poigravanje sa srpskom veličinom zbiva se u dramama Dušana Kovačevića, dok jenajtemeljnije razbijanje srpskih mitova i nacionalnih stereotipa, kritičko pročišćavanje patriotizma alii jugoslovenstva izvedeno u romanima Slobodana Selenića. Tačno je da se i u delima iz prve grupekrivica za stradanja srpskoga naroda katkad prvenstveno traži u srpskoj politici i kod srpskihpolitičara (Knjiga o Milutinu, Ćosićeva dela, Noć đenerala, Čizmaši); ali u delima iz druge grupe,pored odsustva personalnih kvaliteta, posebno se podvlači i izvesna opšta civilizacijska neizgrađenostsrpske politike i samih Srba (pre svega, drame Dušana Kovačevića i romani Slobodana Selenića).Dela iz ove grupe su antiratna i antitotalitarna, a u pogledu kritičkoga tretiranja nacionalneproblematike na nivou uzornih dela svetske književne baštine.


Doduše, i u delima građanske orijentacije čitalac će naići na nacionalne stereotipe: Nemci supedantno nemilosrdni (Lagum), nadmeni i opasni Arijevci (Testament), Austro-Ugari zli i surovi(Testament), a svi zajedno opaki “inoplemenici”, kao i Turci (Testament), koji su još lukavii podmukli (Sveti Georgije ubiva aždahu); Albanci su opet maroderi i kačaci (Testament, Ubistvos predumišljajem), Evropa sebična u svojoj veličini (Testament), Cigani beznačajni (Ubistvos predumišljajem); Bugari rado uzimaju ono što nije njihovo (Lagum), mada mogu biti doživljenii kao bliski neprijatelji (Testament). Srbi se ne idealizuju, premda jesu žrtva velikih istorijskih sila(Testament), i premda je raskol njihovo najveće zlo (Testament).

Jugoslavija je trošna (Testament); ako je po Pavićevom Rečniku, takođe je svi osim Srbarasturaju, a legitimnost hrvatskoga separatizma ne dovodi se u pitanje (Selenić).

Što se rata tiče, romani građanske orijentacije neposredno su antiratno angažovani. Osim toga,u nekima od njih se zauzima izričita distanca prema dinarskome ratništvu i dovodi u pitanjeopravdanost oslobađanja zapadne braće. Dakle, osim kod Milutina i Vukašina Katića (iz delanacionalne orijentacije), distancu prema dinarcima-montanjarima imaju Stevan Medaković (Očevii oci), Jelena Panić i dr Kojović (Ubistvo s predumišljajem); na izvestan način ona se srećei u Testamentu. Ta distanca i sumnja u opravdanost ratovanja za zapadnu braću (a u Čizmašimai Testamentu i za južnu), trebalo bi da potkopava teze o pan-srpskom hegemonističkom pijemontizmuu savremenoj srpskoj književnosti. Ali, u pitanju je veoma delikatna tema, koju ovde ne bi valjaloolako otvarati.116

7. Lako je uočljivo da sva dela sa izrazitom nacionalnom orijentacijom imaju tradicionalnurealističku formu, kojom se preporučuju prosečnom čitaocu, i kojom lakše rasejavaju svojuvanliterarnu nacionalnu ideju. Često su to romani sa tezom, tj. vanliterarnom idejom koja nije potpunoprožeta literarnom formom. Ukratko, u pitanju su tendenciozna i tradicionalistička književna dela,katkad na samoj granici trivijalne i sub-literature. Romani, pripovetke i drame izrazito građanskeorijentacije uglavnom imaju modernu i postmodernu otvorenu formu, kojom se preporučuju neštoverziranijem i kvalifikovanijem čitaocu, i kojom demonstriraju i svoju generalnu svetonazornuotvorenost. Izuzetak je naturalistički izvedeni roman Zadah tela, koji svojim književnim postupkom(a ne samo tematikom tegobnoga svakodnevlja) pribavlja značajnu popularnost.

3. Srpska književnost u školskim programima

1. S obzirom na to da je istraživanje recepcije, uopšte, i delovanja dela veoma složen i obimanposao, ovde se samo na još jedan način, egzemplarno, provera teza o mogućem dugoročnom,socijalizatorskom delovanju nacionalnih motiva savremene srpske književnosti na jedan deo mlađe,i po definiciji prijemčive čitalačke publike - na adolescente. Ako je skiciranje sociološke lične karte 116 Nekoga će to možda iznenaditi, ali u novijoj srpskoj književnosti često nema mnogo razumevanja i ljubavi za“Dinarce”, tj. Srbe preko Drine koji su posle Drugoga svetskog rata naselili Srbiju. Evo dva primera iz delaobjavljenih posle 1995.

U Astraganu Dragana Velikića govori se o tome kako su krajem Drugoga svetskog rata “pohotni i krepkigorštaci” preplavili Beograd: “Darivli su gradu život, ali ne i spokojstvo. Vođeni snažnim nagonom pukogodržanja, čupali su osetljivo endemično bilje”. (Velikić 1996: 15) Visoku cenu zbog “neograničenog priliva‘dinaraca’ iz svih krajeva zemlje, takozvanih oslobodilaca” platila je građanska klasa. (32) Oslobodioci suosvojili vlast i zaposeli imovinu: “Vukovi Dedinja što u čoporima dojezdiše sa hercegovačkog kamenjara icrnogorskih brda, iz Like i sa Korduna”. (67) “Dinarci” u sebi nose drevni “strah od svega što je slobodno igolo, bez feredže i svilenog gajtana”. (95) Doduše, u romanu i jedan stari Zagrepčanin, purger, govori odošljacima koji će ipak za dvadeset godina biti pretopljeni u građanskome loncu; pri tom, uverava da “pravihZagrepčana jedva da je bilo među ustašama. Te koljače su nam brda dala, to je dug koji plaćamo što svakogfriškog katolika proglašavamo Hrvatom”. (62) Možda bi to trebalo da znači kako su pokatoličeni Srbi u stvari tinovoproglašeni Hrvati i, dalje, ustaše-koljači, ili pak samo to da i jednima i drugima brda podaruju violentnusabraću podgrađanskih shvatanja i navika.

Takođe i Danojlićevi srbijanski likovi, u Oslobodiocima i izdajnicima govore o “otrovnoj dinarskoj rasi”.(Danojlić 1997: 189-190)


standardnoga čitaoca u Srbiji, u periodu između 1985. i 1995. jedva moguće, može se bar proveriti dali je zvaničnim školskim programima otvoren put za delovanje najtiražnijih knjiga savremene srpskeknjiževnosti na srednjoškolce, koji su, po prirodi stvari, i u slučaju srpske nacionalne drame,pokazivali afektivnu sklonost prema romantičnim i neo-romantizovanim podsticajima. Naravno,srednjoškolci ne kontaktiraju sa književnim delima samo preko školskih programa, već čitaju i delaizvan programa, kao što, s druge strane, i ne čitaju uvek sve ono što je programom propisano. I samspadam među one koji smatraju da se danas mladi u Srbiji prevashodno obrazuju posredstvom medija(ne ulazim ovde u kvalitet tog obrazovanja), a manje u okviru institucionalnoga školovanja. Ali,analiza školskih programa ukazuje bar na zvaničnu prosvetnu politiku, kao izraz globalne politikejedne zemlje, i takođe na moguće obrazovne, vaspitne i ideološke efekte sankcionisanih književnihvrednosti ili nevrednosti.

2. Analizom programa nastavnoga predmeta Srpskohrvatski jezik i književnost došao sam dozanimljivih podataka.117

Od dela sa naše liste najuticajnijih, u programima nastave srpskohrvatskoga jezikai književnosti za gimnazije (IV razred), u okviru savremene književnosti obrađuju se Enciklopedijamrtvih Danila Kiša i Balkanski špijun Dušana Kovačevića; u školskoj lektiri su još i Hazarski rečnikMilorada Pavića i izbor iz dela Matije Bećkovića. Inače, od pisaca sa naše liste tu su još Danilo Kiš,Rani jadi (dela za obradu - I razred), Dragoslav Mihailović, Kad su cvetale tikve (lektira - II razred),Dobrica Ćosić, Koreni, Vreme smrti (savremena književnost - IV razred).

U programu nastave srpskohrvatskoga jezika kao nematernjega jezika, za rad na tekstupredviđeni su odlomci iz romana Predeo slikan čajem Milorada Pavića (III razred), odlomci iz prozeSlobodana Selenića, kao i odlomci iz romana Vaznesenje Vojislava Lubarde (IV razred), a u lektiri zaIV razred je Balkanski špijun Dušana Kovačevića. Od pisaca sa naše liste tu su još: Danilo Kiš, Bašta,pepeo (rad na tekstu - III razred) i Dobrica Ćosić, Koreni (lektira - IV razred). Zanimljivo je da seEnciklopedija mrtvih Danila Kiša nalazi i u programima za nastavu albanskoga jezika i književnostii mađarskoga jezika i književnosti (savremena jugoslovenska književnost - IV razred).

Najzad, skoro da i nije potrebno napomenuti da se u II razredu gimnazije, u nastavisrpskohrvatskoga jezika i književnosti, u okviru romantizma, obrađuje i Njegošev Gorski vijenac. Tučinjenicu pominjem samo zbog toga što je i programom nastave turskoga jezika i književnosti (!), u IIrazredu, takođe predviđena obrada Gorskoga vijenca.

3. Zaključak koji bi se mogao izvesti u pogledu civilizatorske funkcije nastave maternjegajezika i književnosti u Srbiji i nije tako nepovoljan kako se moglo očekivati od vlasti koje su tokomispitivane decenije gospodarile Srbijom pod nacionalističkim barjakom. Naime, od dela sa naše listetu su (za nastavu na srpskome jeziku) pre svega ona koja su svrstana u grupu građanski orijentisanih(Enciklopedija mrtvih, Balkanski špijun, Predeo slikan čajem, odlomci iz Selenića); uz njih jei Hazarski rečnik, čije nacionalno orijentisano delovanje nije eksplicitno i jednoznačno. Dakako,delovanje ovih dela moralo bi se procenjivati u sklopu čitavoga programa nastave jezikai književnosti. Osim toga, treba imati u vidu da su ovi programi zakonski sankcionisani 1990. i 1991.godine, dakle, dok je još uvek postojala SFRJ, i da su to još uvek programi srpskohrvatskoga a nesrpskoga jezika i književnosti. Ne mislim da je (prosvetna) vlast u Srbiji u to vreme bila izvannacionalizma, ali ostaje samo da se nagađa zašto srpski nacionalizam nije efikasno sankcionisaosopstvenu prosvetnu politiku. Možda su odgovorni smatrali prisustvo Njegoša, “ranijega” Ćosića,Lubarde i, možda, Pavića, sasvim dovoljnim za “neutralisanje” delovanja Danila Kiša, DušanaKovačevića i Slobodana Selenića. A možda, što u Srbiji ne bi bilo nemoguće, i nisu ništa smatrali.Kao što se, uostalom, može samo nagađati šta se i kako stvarno predaje u školama u Srbiji, i šta sestvarno čita iz programa i izvan programa.

117 Izvori: “Službeni glasnik SR Srbije - Prosvetni glasnik”, 16. avgust 1990, broj 5 (Program obrazovanja za Irazred gimnazije); “Službeni glasnik Republike Srbije - Prosvetni glasnik”, godina XL, broj 3, Beograd, 31. maj1991. (Program obrazovanja za II, III, IV razred gimnazije).


4. Nacionalna književnost i tolerancija

1. Vrlo je verovatno da su nacionalno orijentisana dela mogla u izvesnoj meri da utiču nazaokret ka nacionalnom aranžiranju kolektivne svesti Srba. Pri tom se mora imati u vidu da dela izove grupe uglavnom nisu militantna, i da su mogla imati veze sa nacionalnom mobilizacijom samou određenoj političkoj upotrebi; doduše, svojim populističkim poetičkim manirom korespondirala susrpskome političkom populizmu. Moglo bi se čak reći da je javna uloga nekih srpskih pisaca bilau najmanju ruku problematična i ružna, te da je ona mogla uticati i na dominantni pravac razumevanjasmisla njihovih dela u najširoj publici. Da li je u Ćosićevim romanima ponuđeni odgovor na srpsko-hrvatsko istorijsko pitanje bio samo izraz političke i istorijske rezignacije ili politička preporuka, ili jepak samo pročitan kao politička preporuka - ne može se pouzdano znati. A da je, na neki način, došlodo preplitanja literarne i vanliterarne stvarnosti više je nego očigledno. S druge strane, ne sme seizgubiti iz vida da savremena srpska književnost, prema raširenim kritičkim ocenama, svoje najvišedomete ostvaruje u delima izrazito građanske orijentacije (tj. delima koja su ovde svrstana u tu grupu).To što se među njima nalaze i dela koja će svakako nadživeti objektivnu istorijsku eroziju ne znači daona i danas - svojim literarnim smislom i literarnom vrednošću - mogu držati kulturnu i političkuravnotežu sa delima iz nacionalne grupe. Ona se obraćaju tankome građanskome sloju koji predstavljaevropsku budućnost Srbije. S obzirom da taj sloj i inače daje najviše obrazovanih i rafiniranih čitalaca(srazmerno daleko više nego brojnija pred-građanska masa), činjenica da i dela ove vrste spadajumeđu najtiražnija i najuticajnija dela savremene srpske književnosti i nije ohrabrujuća onoliko kolikose na prvi pogled može učiniti. Možda dela iz prve grupe predstavljaju književnost nacionalnezajednice u opadanju, a dela iz druge grupe književnost građanskoga društva u nastajanju? A da delaiz druge grupe bolje afirmišu i naciju kojoj pripadaju, nema nikakve sumnje. Konačno, imaju lipomenute orijentacije savremene srpske književnosti nekoga uticaja na izgradnju stava prema premarazličitome, drugome i stranome?

2. U svome već skoro zaboravljenom eseju Represivna tolerancija Herbert Markuze je doveou pitanje oslobodilački smisao “apstraktne” i “čiste”, “nediskriminativne”, “neljudske” tolerancije,u korist prakse diskriminativne, oslobađajuće tolerancije, tj. ukidanja tolerancije prema regresivnim,agresivnim i destruktivnim pokretima. Naravno, on je smatrao da se diskusija može odnositi samo nademokratska društva, gde su ljudi, i kao pojedinci i kao članovi raznih organizacija, politički subjekti,koji eventualno tolerišu politiku vlade i većine. “U autoritarnom sistemu ljudi ne tolerišu - onipodnose etabliranu politiku”. S obzirom da je Jugoslavija autoritarno društvo, u njemu se građani nepitaju da li će tolerisati nacionalizam i šovinizam, jer su prinuđeni da podnose i zvaničnunacionalističku politiku. Ali, još uvek ostaju bar dva za razgovor otvorena pitanja. Oba se tičupodručja kulture, još preciznije, književnosti. Naime, to područje društvenoga života u Jugoslavijijeste takođe pod vlašću politike, ali se može smatrati da se struktura masovne kulture i izdavaštvaorganizuje i tržišno (nacionalizam je tražena roba), pa se na tom području mogu pratiti efekti sličniefektima “destruktivne tolerancije” u demokratskim društvima (tržište je omnivora, kao i prosečničitalac); pri tom, valja znati da ona u Jugoslaviji ima odavno sve odlike tipične anomije. Utoliko bi semogao voditi i razgovor o represivnim aspektima sistematskog održavanja anomije. Prvo od dvanajavljena pitanja tiče se problema “destruktivne” odnosno, rekao bih, “anomične tolerancije”u jugoslovenskoj kulturnoj i izdavačkoj politici (takođe i u politici drugih balkanskih zemalja). Drugopitanje tiče se međusobne receptivne ne-tolerancije prema književnoj produkciji u državamai društvima nastalim iz bivše Jugoslavije. Oba pitanja su motivisana praktičnim problemima, tj.problemima opstanka u uslovima balkanskoga političkoga i kulturnoga pluralizma i nacionalizma,i stalne ratne opasnosti. Ali, njihova rešenja moraju se preispitivati iz perspektive raspoloživihteorijskih okvira.

3. Pogledajmo najpre kako je Markuze izložio ovaj problem, koji nije mogao mimoići, stoga štose na njemu propituje univerzalnost načela kako čiste tako i diferencirane tolerancije.

3.1. Markuze konstatuje da je već dobro poznat fenomen “destruktivne tolerancije” (Bodlerovizraz, Baudelaire) odnosno “dobrohotne neutralnosti” (benevolent neutrality). Naime, radi seo činjenici da svaštojed tržišta apsorbuje i promoviše kako umetnost, tako i anti-umetnost, ali naravno


i ne-umetnost - sve moguće stilove, škole, forme, i da u tom “bosanskom loncu” (ovo nije Markuzeovizraz) “iščezava radikalni uticaj umetnosti, protest umetnosti protiv etablirane stvarnosti”. (Marcuse1978: 306) Mogućnost cenzure prema delima pseudo-umetnosti nikako ne dolazi u obzir, stoga što jeona uvek regresivna. Osim toga, ako je pseudo-umetnost stožer opresije, znači da autentičnoumetničko delo nikako ne može biti medij protiska, tlačenja i nasilja; zato je autentično umetničkodelo ono vazda poželjno i traženo rešenje. Umetnost se uvek suprotstavlja opresivnoj istoriji, a ona tomože “jer podvrgava stvarnost zakonima drukčijim od etabliranih: zakonima Forme, koja stvaradrukčiju stvarnost - negaciju etablirane stvarnost, čak i tamo gde umetnost slika tu stvarnost”. (306)S obzirom da u tom svom rvanju sa istorijom umetnost i sama biva njome prožeta, tako da istorijadefiniše razliku između umetnosti i psuedo-umetnosti, događa se da se nekadašnja umetnost izmetneu pseudo-umetnost, jer “nekadašnje forme, stilovi i kvaliteti, nekadašnji načini protesta i odbijanja” nemogu tu svoju ulogu ponovo igrati u jednome izmenjenom društvu. “Ima slučajeva da autentičnooeuvre nosi regresivnu političku poruku - kao što je slučaj sa Dostojevskim. Ali onda, poruka jeukinuta samim oeuvre: regresivni politički sadržaj je apsorbovan, aufgehoben u umetničkoj formi:u delu kao književnosti”. (306)

3.2. Prostije, problem se može izložiti ovako: tržišna dobrohotna neutralnost pretvara seu destruktivnu toleranciju, jer narasla pseudo-umetnost (kič, šund, trivijalna književnost…) neutrališekritičku dimenziju umetnosti i, dodao bih, kritičke potencijale recipijenata. Stoga ona i jesteopresivna. Autentično umetničko delo je emancipatorsko, suprotstavlja se opresivnoj istoriji, sve dokjeste autentično umetničko delo, odnosno ako se ne izmetne u kič. Ono može igrati tuemenacipatorsku ulogu čak i onda kada nosi na sebi reakcionarne crte duha vremena, stoga što jesvaki politički sadržaj apsorbovan univerzalno vrednom umetničkom formom. Koliko ja mogu davidim, Markuze je teorijsko rešenje preuzeo od Fridriha Šilera, koji veli da se “stvarna umetničkatajna majstora” (eigentliche Kunstgeheimnis des Meisters) sastoji u tome što “on formom uništavagrađu” (daß er den Stoff durch die Form vertilgt). (Schiller 1910, Zweiunzwanzigster Brief) I sam seuvek priklanjam ovoj Šilerovoj formulaciji, koja nema premca u estetičkoj misli do dana današnjeg.

4.1. Sada se možemo vratiti našem prvom pitanju (o “anomičnoj toleranciji”). Nema nikakvesumnje da je izdavačkom politikom u Srbiji (uostalom, kao i u svim državama nastalim iz bivšeJugoslavije), pod firmom slobode publikovanja i tržišta podstican nacionalizam; pri tom, nije rečsamo o književnosti u užem smislu, o “beletristici”. Često su u pitanju osrednji ili loši književniproizvodi, dakle, dela čija građa nije umirena autentičnom umetničkom formom. Drugim rečima,u pitanju su dela koja predstavljaju sub-literarnu promociju nacionalnih mitova, tj. mitovao nacionalnoj sudbini, odnosno dela u kojima nacionalni ideološki program biva samo zaodenutu literarno ili pseudo-literarno ruho. Naravno, u Srbiji ima i vrednih književnih ostvarenja, koja bi - podefiniciji - trebalo da postižu emancipatorski, katartički učinak, između ostalog i demaskiranjemrečenih mitova. Taj učinak može se očekivati samo u krugu odgovarajuće čitalačke publike, koji jeuvek uži od kruga konsumenata sub-literature. Treba imati u vidu da je izdavačka produkcija u Srbijiu prvim godinama sankcija i skoro potpunoga ekonomskoga kolapsa, paradoksalno, doživelanezapamćeni procvat. Nažalost, u mnoštvu književnih proizvoda malo je književnosti. Pošto jeustanovljeno da cenzura nikada ne proizvodi oslobodilačke efekte, ostaje da se izdavačka politikaizvede iz stanja “anomične tolerancije” afirmisanjem univerzalnih književnih i ljudskih vrednosti.Smatram da bi takav pokušaj mogao biti učinjen i pre izlaska iz opšte društvene anomije, u komslučaju bi predstavljao neku vrstu kulturne prethodnice i uzora. Ali, ne mislim da će takav pokušajstvarno biti učinjen.

4.2. Dakle, rešenje praktičnoga problema zasniva se na teorijskoj pretpostavci da se dejstvosubliterature neutrališe dejstvom autentične književnosti, tj. vrednim umetničkim delima, da senacionalistička građa neutrališe umetničkom formom. Međutim, tu se suočavamo sa ozbiljnijimteškoćama. Markuzeovo teorijsko rešenje problema, nažalost, ne funkcioniše u balkanskoj kulturnojpraksi. Naime - to je moje drugo pitanje - u novonastalim balkanskim državama nema ni traga odtolerantnog prijema literature iz drugih nacionalnih sredina (u najnovije vreme izuzeci kao danajavljuju tolerantniju kulturnu politiku). Lako je Markuzeu da kao primer uspešnoga apsorbovanja


i ukidanja regresivnoga političkog sadržaja autentičnom formom umetničkog dela uzme deloDostojevskog. To važi i za antisemitizam Šekspirovoga (Shakespeare) Mletačkog trgovca, ali - zbog“vrućih” okolnosti - ne i za “rasizam” Tvenovoga Haklberi Fina, a još manje za Njegošev Gorskivijenac, i za Andrićeva dela Na Drini ćuprija i Travnička hronika. Da i ne govorim o novijimknjigama. Neko će reći da u balkanskim kulturama nije još uvek uspostavljena odgovarajuća istorijskadistanca prema događajima koji se u navedenim delima opisuju. To je stoga što događaji o kojima jereč na Balkanu ne pripadaju samo istoriji, već konstituišu i našu savremenost.

5. Postavlja se pitanje da li je u Srbiji i na Balkanu moguće književno delo kao umetnost, a nesamo kao istorija? Dakako da jeste, jer su nastajala a i dalje nastaju književna umetnička dela. Ali kaoda nije moguća masovnija inter-etnička inter-kulturalna komunikacija sa formom književnih dela kaotakvih. Andrićev slučaj, tj. najnovije otimanje o njegovo delo između srpske, hrvatske i bošnjačkeknjiževnosti (i država), ne svedoči o dominaciji forme nad građom, već o promotivnom značajuNobelove nagrade za jednu nacionalnu kulturu. Pošto su kriterijumi za dobijanje Nobelove nagradeizmeđu ostalog i književni, ovaj slučaj svedoči da dela nacionalne književnosti mogu postatiinterkulturalna vrednost onda kada, zahvaljujući svojoj umetničkoj formi, postanu deo korpusasvetske književnosti. Ali, neprestane rasprave o Andrićevom delu svedoče i o tome da se na Balkanupre svega komunicira sa sadržinom književnih dela, i da se ta sadržina čita kao svedočanstvoo istorijskim činjenicama. Otuda i stalni protesti protiv raznoraznih “iskrivljavanja” istorijskihčinjenica (ili “činjenica”) u književnim delima. Da je u pitanju nesporazum, nema nikakve sumnje. Jeristina autentičnih književnih dela nije na nivou činjenica nacionalne istorije, već na nivou smislaljudskoga bivanja i delanja u svetu, koji je neizostavno posredovan umetničkom formom.

Utoliko srpski izdavači mogu očekivati, kad utihnu ratne trube, da će se svetu preporučitidelima Danila Kiša, Dušana Kovačevića, Slobodana Selenića, po svemu sudeći Milorada Pavića, aliverovatno ne i delima Dobrice Ćosića, Danka Popovića, Vuka Draškovića... I to ne zato što pisac ovihredova možda tako misli, već zbog prirode samih dela, sa čijom bi supstancom svet trebalo dauspostavi komunikaciju, tj. da bude u stanju da uspostavi komunikaciju. Istovremeno, kritičari morajubiti spremni da srpsku čitalačku publiku pripremaju za komuniciranje sa autentičnim delimaknjiževnosti drugih balkanskih naroda i nacija, čak i onda kada ta dela ne skrivaju negativnestereotipe o Srbima. Jer i suočavanje sa sopstvenom iskrivljenom slikom ili bar predstavom kojao nama kruži svetom može pripomoći u odgonetanju istine o sebi.

6. Po svemu sudeći, ako nam je stalo do interkulturalnoga života u tolerantnoj kulturnojrazličitosti, predstoji nam period obučavanja za komunikaciju sa formom - počev od školskihprograma, preko programa masovnih medija, do izdavačke politike i kulturne politike uopšte. Ovde ćuse ponovo vratiti na Šilerov teorijski, i utopijski, model. Naime, u njemu se veli da je prelaz izfizičkoga stanja, u kojem se ponovo nalazimo, u moralno stanje, do kojeg nam je stalo, omogućenupravo “estetskom kulturom” (ästhetische Kultur), čiji je najvažniji zadatak da čoveka “podvrgneformi”. (Dreiundzwanzigster Brief) Kada se ova transcendentalna konstrukcija prevede na jeziksocijalno-istorijske imanencije, onda to znači da se kultivisanjem ukusa putem univerzalnihumetničkih=ljudskih vrednosti (tj. posredstvom forme) postiže da građanin postane sposoban zaautonomno estetsko suđenje bez predrasuda, i time za autonomno moralno i svako drugo suđenje, zaopštu saopštljivost i tolerantnu komunikaciju, rečju, za demokratsku kulturu. Ali, bojim se da nivatreni zagovornici forme ne bi smeli, uvek i svuda, biti tolerantni prema formalno uspelim delima sa“regresivnim” političkim (nacionalističkim, rasističkim) sadržajem - bar dok se ne slegnu strasti.Osim toga, kako kultivisati sadašnju generaciju dominantnih političara u Srbiji, koji ili ne čitaju ništa,ili čitaju šund, ili - što je možda još gore - sami proizvode odvratno književno-političko đubre?

186 IV Rekapitulacija-Projekcija

IV Rekapitulacija-Projekcija

1. Ovo istraživanje odnosa nacionalizma i književnosti bilo je motivisano ozbiljnim optužbamaprotiv srpske književnosti, u kojima se dobar deo neposredne krivice i istorijske odgovornosti zapodsticanje nacionalizma u Srbiji, i za najnovije, tragične balkanske ratove pronalazi upravou delovanju srpskih književnika i njihovih književnih dela. Budući su optužbe teške i dalekosežne,namera mi je bila da postignem neku vrstu pouzdanoga saznanja o stvarnome uticaju srpskeknjiževnosti na oblikovanje dominantnoga pogleda na svet, tj. na oblikovanje kolektivne svesti kaonacionalne svesti u periodu 1985-1995.

Najpre sam analizirao i ocenio obrazloženost glavnih kritičkih optužbi protiv srpskeknjiževnosti: mitološka i epska zasnovanost (tradicionalizam), opsednutost nacionalnom istorijomi motivom srpskoga naroda kao večite žrtve; dominacija kolektivnoga nad individualnim (populizam);anahrono romantičko shvatanje socijalne funkcije književnosti... Da bih stekao nepristrasni sudo eventualnoj nacionalističkoj ulozi savremene srpske književnosti posredstvom sociološkogistraživanja, sačinio sam pouzdanu listu najuticajnijih (najtiražnijih i najčitanijih) knjiga u srpskojknjiževnosti u periodu 1985-1995, konstruisao hermeneutički postupak razumevanja smisla sadržinei forme ovih književnih dela, analizirao njihovu moguću recepciju i funkciju, i došao do sledećihnalaza: savremena srpska književnost doista je zaokupljena nacionalnom istorijom, jer istorija jošuvek konstituiše savremeni opstanak na Balkanu; posvećena je demaskiranju komunističkogtotalitarizma i bliske komunističke prošlosti, pa je nedvosmisleno antikomunistička; gotovo bezizuzetka, savremena srpska književnost je antiratna; najuticajnije knjige izražavaju i dokumentujunacionalno odnosno građanski orijentisani pogled na svet; nacionalno orijentisana, premda po pravilune militantna dela (sa realističkom, “zatvorenom” formom), mogla su, u ideološkoj upotrebi, uticati nasrpsku nacionalističku svest; građanski orijentisana dela (sa “otvorenom” modernom ili post-modernom formom), teško da mogu neutralisati vanknjiževne efekte nacionalno orijentisanih dela, jerje preovlađujući način čitanja komunikacija sa sadržinom književnih dela (shvaćenom kaosvedočanstvo o istorijskim činjenicama), a ne sa književnom formom (nosiocem umetničke vrednostii “moderatorom” svake sadržine).

Srpska književnost sasvim legitimno crpe iz svojih mitoloških korenova; takođe, igrala jetokom 19. veka sasvim legitimnu ulogu u konstituisanju nacionalnoga identiteta kao “epskogidentiteta”. Savremena srpska književnost je, pak, pogotovu u delima građanske orijentacije, temeljnopretresala mitološko-epsku osnovu nacionalne svesti i nacionalne stereotipe. Ako doista nemanedodirljivih i nepodobnih motiva, već su načelno svi otvoreni za književnu obradu, onda to važi i zamotive nacionalne istorije, međunacionalnih odnosa i zajedničkog opstanka u jednoj klimavojdržavnoj zajednici sa nesolidnom vladavinom. Ono što je problematično, jeste dominacija vanliterarnegrađe nad literarnom formom, tj. otvorena ili prikrivena tendencioznost pojedinih književnih dela; kaošto je poznato, pamfletski dodatak, paragraf, poglavlje, detalj, narušava celinu književne forme i bojičitavo delo bojom tendencije. Tačno je da pojedina književna dela nacionalne vokacije,netransformisanom ideološkom građom i populističkim književnim manirom, otvaraju mogućnostsopstvene ideologizacije i nacionalističke instrumentalizacije, verifikujući tezu o primatu kulturnoganacionalizma. Ono što je nelegitimno, jeste ideološka rekonstrukcija i politička upotreba književnoposredovanih mitova, anahronoga epskog identiteta, motiva žrtve i istorijsko-političkih mapa.

Ipak, kako god rezultati istraživanja bili ocenjeni, iskustvo uči da nije uputno izvlačenjegeneralnih zaključaka o čitavome korpusu savremene srpske književnosti. Neuporedivo je pouzdanijezadržati se kod posebnih sudova o nacionalnoj i nacionalističkoj tendenciji nekih književnih odnosnopod-književnih dela, i o mogućoj vanliterarnoj odgovornosti njihovih autora - izvan političkiprofitabilnog stereotipa o kolektivnoj krivici. Sud o političkim i vojnim akcijama inspirisanim ilinavodno inspirisanim nacionalističkom ideologijom sadržanom u književnim delima ne spadau domen ovakvih istraživanja. Pitanje je onda kako se takav sud može izricati unutar književno-kritičkih napisa slabije metodološke opremljenosti, kojima nedostaje kako dublji hermeneutičkipristup tako i analiza stvarnoga ili bar mogućega delovanja tradicionalnih epskih i, posebno,savremenih književnih dela u kulturi jedne nacije skromne pismenosti i “literarnositi”?

187 IV Rekapitulacija-Projekcija

2. Nalazi do kojih sam došao ne bi mogli biti značajni samo po počinjenici da u jugoslovenskojsociologiji nije vršeno posebno istraživanje odnosa nacionalizma i književnosti. Ali, s obzirom da serezultati tiču veoma važne dimenzije opstanka na Balkanu, i da su dobijeni u prilično strogojmetodološkoj proceduri, slobodan sam da pretpostavim kako bi mogli biti zanimljivi sociolozimai istraživačima drugih profila koji se bave problemima nacionalizma uopšte, i na Balkanu posebno.Budući je problem nacionalizma po definiciji inter-nacionalni problem, i ovo istraživanje tiče seu stvari odnosa srpske nacije prema drugim nacijama. Intelektualci onih nacija kojima je dosuđenzajednički interkulturalni, ili bar susedski multikulturalni život na Balkanu, svakako su zainteresovaniza naučno ispitivanje kulturne dimenzije zajedničkoga opstanka, ali koordinacija i kooperacijau naučnome radu zavise i od sticaja mnogih van-naučnih okolnosti.

Nastojao sam da na osnovu rezultata istraživanja realno rasporedim težinu istorijskeodgovornosti u jednoj nacionalnoj kulturi. Nemam iluzija da bi jedno ovakvo istraživanje moglo imatiuticaja na kulturnu politiku u Srbiji. Ali, potencijalni čitaoci moje studije, kako srpski nacionalističkiapologeti, tako i objektivni, pa čak i anti-srpski nastrojeni kritičari mogli bi da provere neke svojesudove i predrasude o ulozi srpske književnosti u podsticanju nacionalnog “neo-romantizma” odnosnoraspirivanju nacionalističkoga zla. Siguran sam da polemika o ovom pitanju ne bi bila suvišna.Najviše što ja mogu jeste da rezultate svoga istraživanja, na različite načine, prezentiram stručnoji široj javnosti.

Idealni plan istraživanja odnosa nacionalizma i književnosti, tj. uticaja nacionalne književnostina formiranje nacionalističkoga pogleda na svet mogao je biti samo približno realizovan. Tako sammorao odustati od analize prikaza, osvrta, recenzija i kritika popisanih dela, jer bi ta analiza zahtevalaposebnu studiju; intervjui srpskih književnika nisu obrađivani sistematski, već egzemplarno, jer bi tajogromni posao takođe predstavljao izlaženje iz okvira tumačenja književnih dela, a svakako i samzahtevao sopstvenu monografiju. Ali, izmene ne nastaju samo iz unutrašnjih, metodoloških razloga.Naime, Srbija danas jeste makro-eksperimentalna situacija za društvene nauke, i teško je odoletinjenim istraživačkim izazovima. S duge strane, teško je igrati ulogu istraživača u isto vreme kadi prisilnu ulogu političkog zamorčeta. U svakom slučaju, i spoljašne okolnosti uticale su i na izvesnuizmenu mojih istraživačkih planova. Na primer, zbog političke, i ne samo političke provokativnostiteme istraživanja morao sam odustati od samostalnog intervjuisanja srpskih književnika. Noseći setokom istraživanja sa raznim ateorijskim teškoćama, bio sam - poput većine svojih kolega - prinuđen:da radim u nenormalnim društvenim i profesionalnim uslovima (bojim se da se to ipak reflektuje nakvalitet samoga rada); da istražujem vruće tle pod nogama; da pravim proceduralne pomake i izmene,ali ne i etičke kompromise; da kombinujem metode i izvore podataka radi postizanja naučnepouzdanosti; konačno, još jednom sam se uverio da za ovu vrstu istraživanja u društvenim naukamadefinitivno nema gotovih metodoloških okvira.

Ovakav posao interpretiranja najtiražnijih, nauticajnijih i u tom pogledu najznačajnijihknjiževnih dela jedne nacionalne književnosti mogao bi biti trajniji istraživački zadatak. Ubuduće bihosnovni topos istraživanja mogao ostaviti otvorenim; drugim rečima, mogla bi se eksplorativno pratitipromena osnovne tematske i formativne nastrojenosti srpske književnosti u nastupajućem periodu,kao simptom širih i dubljih kulturno-istorijskih pomeranja. Držim da su književna dela - izmeđuostalog - kondenzovani duh vremena i, stoga, ne samo izvor umetničkoga uživanja već jedan odnajvažnijih izvora rafiniranih saznanja o smislu života u određeno vreme i na određenom mestu.Najzad, zar ne bi bilo korisno jedno komparativno ispitivanje književnosti balkanskih naroda s kojimaSrbi dele istorijsku sudbinu, s obzirom na ovde upravo nagovešenu osnovnu istraživačku nameru.Jedan takav projekt trebalo bi da podrazumeva i uzajamno prevođenje i izdavanje značajnih i uticajnihknjiževnih dela sa nacionalnim predstavama pa, zašto ne, i nacionalnim stereotipima o susedima. Jer,rekosmo, suočavanje sa sopstvenim kolektivnim likom u tuđem književnom “ogledalu” može ne samoda uznemirava već i da pročišćava, ne samo da ljuti već i da umiruje - zato što nerazumevanjezamenjuje razumevanjem, stišava samoljublje i navikava na različitost.

188 Bibliografija

Bibliografija

1. Naučni radovi (knjige, članci)

ANDERSON, Benedikt 1998 (1983): Nacija: zamišljena zajednica. Beograd: Plato.

BANDIĆ, Dušan 1991: Narodna religija Srba u 100 pojmova. Beograd: Nolit.

BENDA, Žilijen 1996 (1928): Izdaja intelektualaca. Beograd: “Socijalna misao”.

BIBO, Ištvan 1996 (1946): Beda malih istočnoevropskih država. Sremski Karlovci / Novi Sad: Izdavačkaknjižarnica Zorana Stojanovića.

BOLČIĆ, Silvano 1995: “The Features of a ‘nationalized’ Society”. Sociologija, No. 4/1995, pp. 473-483.

BREMER, Alida 1992a: “Neuere serbische Literatur: zwischen Geschichte, Mythos und Nation”. Die NeueGesellschaft. Frankfurter Hefte, No. 5/1992, S. 457-462. Alida Bremer 1992: “Nacija u prozi”. NIN, br. 2174,28. avgust 1992.

BRDAR, Milan 1996: “Vladimir Ilić: nacionalna orijentacija u našoj najnovijoj društvenoj misli”. Sociološkipregled, br. 3/1996, str. 405-410.

BÜRGER, Peter 1979: Vermittlung - Rezeption - Funktion: ästhetische Theorie und Methodologie derLitteraturwissenschaft. Frankfurt am Main: Suhrkamp Verlag.

CHEVALIER, J., A. Gheerbrandt 1989: Riječnik simbola. Zagreb: Nakladni zavod MH.

CONNOR, Walker 1978: “A nation is a nation, is a state, is an ethnic group is a…”. Ethnic and Racial StudiesVolume, Number 4, October 1978, pp. 377-400.

CVEJIĆ, Slobodan / Vladimir Ilić 1994: “Nacionalizam na Kosovu”. Sociološki pregled, br. 4/1994, str. 505-518.

CVETIČANIN, Predrag 1997: Sociološka analiza izdavaštva u Srbiji bez pokrajina u periodu od 1981. do 1991.godine. Magistarska teza. Beograd: Filozofski fakultet Beograd.

CVETKOVIĆ, Vladimir 1997: “Moderna Srbija: potraga za nacionalnim identitetom (O istorijskom nasleđui etničko-političkim paradoksima)”. Sociološki pregled, br. 1/1997, str. 107-124.

CVIJIĆ, Jovan 1966 (1918): Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje: osnovi antropogeografije. Beograd:Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije.

ČAJKANOVIĆ, Veselin 1994: Sabrana dela iz srpske religije i mitologije. 1-5. Beograd: Srpska književnazadruga / Beogradski izdavačko-grafički zavod / Partenon M.A.M..

ČOLOVIĆ, Ivan 1995: Jedno s drugim. Novi Pazar: Damad.

ČOLOVIĆ, Ivan 1997: Politika simbola: Ogledi o političkoj antropologiji. Beograd: Radio B92.

DEBELJAK, Aleš 1988: “Odnos između (slovenačkog) nacionalizma i jugoslovenstva”. Sociologija, br. 1/1988,str. 117-132.

DERETIĆ, Jovan 1996: Put srpske književnosti: identitet, granice, težnje. Beograd: Srpska književna zadruga.

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ, Milena 1992: “Novokomponovana ratna kultura - kič patriotizam”. Sociološki pregled,br. 1-4/1992, str. 97-107.

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ, Milena 1995: “Instrumentalizacija umetnosti”. U: Jakšić 1995a.

ĐORĐEVIĆ, Mirko 1996 (1995): “Književnost populističkog talasa”. U: Popov 1996, str. 394-418.

ĐORĐEVIĆ, Tih. R. 1958: Priroda u verovanju i predanju našega naroda. I knjiga. Beograd: Izdavačkaustanova Srpske akademije nauka.

ĐURIĆ, Miloš 1914: Vidovdanska etika. Zagreb: Izdanje srpskog akademskog društva Njegoš. Fototipskoizdanje: Niš: GRO “Prosveta” 1988.

DŽADŽIĆ, Petar 1994: Homo balcanicus - homo heroicus. I-II. Beograd: Prosveta.

DŽADŽIĆ, Petar 1996: Ivo Andrić: esej. Sabrana dela Petra Džadžića. Prvi tom. Beograd: Zavod za udžbenikei nastavna sredstva.

189 Bibliografija

DVORNIKOVIĆ, Vladimir 1939: Karakterologija Jugoslovena. Beograd: Kosmos, Geca Kon A. D.

DVORNIKOVIĆ, Vladimir 1995 (1937): Borba ideja. Beograd: NIU Službeni list SRJ / Tersit.

ELIJADE, Mirča 1991 (1980): Istorija verovanja i religijskih ideja. 2, Od Gautame Bude do trijumfahrišćanstva. Beograd: Prosveta.

ESCARPIT, Robert 1986 (1958): Sociologie de la literature. Paris: Presses Universitaiers de France.

GADAMER, Hans Georg 1978 (1960): Istina i metoda: osnovi filozofske hermeneutike. Sarajevo: IP “VeselinMasleša”.

GOLDMAN, Lisjen 1967 (1964): Za sociologiju romana. Beograd: Kultura.

GELLNER, Ernest 1986 (1983): Nations and Nationalism. Oxford: Basil Blackwell.

GOJKOVIĆ, Drinka 1996 (1995): “Trauma bez katarze”. U: Popov 1996, str. 365-393.

GOLUBOVIĆ, Zagorka 1999: Ja i drugi: antropološka istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta.Beograd: Republika.

GRDINIĆ, Nikola 1997: “Znamenja Vaska Pope: emblemi, logografi, simboli”. U: Petković 1997a, str. 143-156.

HABERMAS, Jürgen 1985 (1970): Zur Logik der Sozialwissenschaften. Frankfurt am Main: Suhrkam Verlag.

HAJZINHA, Johan 1996 (1940): Patriotizam i nacionalizam u evropskoj istoriji do kraja devetnaestog veka.Novi Sad / Beograd: Prometej / Tersit.

HAWKESWORTH, Celia 1995: “Points of Contact Between Serbo-Croatian Christian and Muslim Oral EpicSongs: Opportunities for Building Bridges”. In: Jakšić 1995a, pp. 209-220.

HUTCHINSON, John, Anthony Smith (ed.) 1994: Nationalism. Edited By John Hutchinson and AnthonySmith. Oxford, New York: Oxford University Press.

HOBSBAUM, Erik 1996 (1990): Nacije i nacionalizam od 1780: program, mit, stvarnost. Beograd: FilipVišnjić.

ILIĆ, Vladimir 1996: “Nacionalistička orijentacija u našoj najnovijoj društvenoj misli”. Sociologija, br. 1/1996,str. 141-153.

JAKŠIĆ, Božidar 1990: “Put Jugoslavije od titoističkog ka šovinističkom totalitarizmu”. Sociologija, br.4/1990, str. 403-408.

JAKŠIĆ, Božidar (ed.) 1995a: Interkulturalnost u multietničkim društvima. Prilozi za međunarodni naučni ekup.Priredio: Božidar Jakšić. Beograd / Klagenfurt-Celovec: Hobisport / Založba Drava.

JAKŠIĆ, Božidar 1995b: “Raspad društva i mogućnost nezavisnih medija”. U: Filozofija i društvo, VII/1995.Beograd: Univerzitet u Beogradu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju.

JAKŠIĆ, Božidar (ed.) 1997: Granice - izazov interkulturalnosti. Priredio Božidar Jakšić. Beograd: Forum zaetničke odnose.

JANJIĆ, Dušan 1988: Rečnik nacionaliste. Beograd: IICSSO Srbije.

JANJIĆ, Dušan 1993: “Nacija - država i integracija u Srednje-Istočnoj Evropi”. Sociološki pregled, br. 1-4/1993, str. 135-155.

JOVANOVIĆ, Aleksandar 1997: “Sintaksička sinonimija i semantička otvorenost (Ciklus ‘Vučja zemlja’ VaskaPope)”. U: Petković 1997, str. 189-205.

JOVANOVIĆ, Slobodan 1991 (1964): Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera. U: SlobodanJovanović, Iz istorije i književnosti, II. Sabrana dela Slobodana Jovanovića. Tom 12. Priredili: RadovanSamardžić, Živorad Stojković. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod / Jugoslavijapublik / Srpskaknjiževna zadruga.

JOVIĆ, Bojan 1997: “Neki aspekti motiva vuka kod Rastka Petrovića i Vaska Pope”. U: Petković 1997, str.207-220.

KIZNIJE, Žan 1996 (1990): Etnologija Evrope. Beograd: Biblioteka XX vek.

190 Bibliografija

KLEUT, Marija 1993: “Srpski mit: opasan i dvosmislen”. Letopis matice srpske, god. 169, oktobar 1993, knj.452, sv. 4, str. 397-417.

KOLJEVIĆ, Svetozar 1995: Nationalism as Literary Inspiration. In: Jakšić 1995a, pp. 191-207.

KRAIKER, Gerhard 1996: “Probleme nationaler Identitätsbildung in Deutschland”. U: Mit. Zbornik radova.Novi Sad: Filozofski fakultet u Novom Sadu, 1996, str. 171-180.

KULIŠIĆ, Š. / P. Ž. Petrović / N. Pantelić 1970: Srpski mitološki rečnik. Nolit, Beograd.

KUPER, DŽ. K. 1986 (1978): Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola. Beograd: Prosveta / Nolit.

KUZMANIČ, Tonči 1992: “Subnacionalni, nacionalni in konflikti jugoslovenstva”. Sociologija, br. 2/1992, str.227-242.

LALIĆ, Ivan V. 1988 (1970): O poeziji Vaska Pope. U: Popa 1988.

LAUER, Reinhard 1993: “Aus Mördern werden Helden: über die heroische Dichtung der Serben”. FrankurterAllgemeine Zeitung, Bilder und Zeiten, 6. März 1993, Nummer 55.

LUKÁCS, Georg 1974 (1954): Die Zerstörung der Vernunft. Georg Lukács Werke, Band 9. Darmstadt undNeuwied: Luchterhand.

LUTOVAC, Zoran 1994: “Muslimani u političkom životu SRJ”. Sociološki pregled, br. 4/1994, str. 519-526.

LJUBOJA, Gordana 1988: “Savremene sovjetske i zapadne teorije o etnosu”. Sociologija, br. 1/1988, str. 97-116.

MANNHEIM, Karl 1964 (1923): Beiträge zur Theorie der Weltanschauungs-Interpretation. In:Wissenssoziologie. Auswahl aus dem Werk. Eingeleitet und herausgegeben von Kurt H. Wolff. Berlin undNeuwied: Hermann Luchterhand Verlag.

MARCUSE, Herbert 1978 (1965; postscript: 1968): “Repressive Tolerance”. In: Critical Sociology. SelectedReadings. Edited by Paul Connerton. Harmondsworth: Penguin Books.

MAŠOVIĆ, Dragana R. 1996: Irska harfa: ogledi iz irske kulture i književnosti. Novi Sad: Matica srpska.

MELETINSKI, E. M. s. a.: Poetika mita. Beograd: Nolit.

MID, Margaret 1972 (1953): “Nacionalni karakter”. U: Antropologija danas. Priredio A. L. Kreber. Beograd:Vuk Karadžić.

MIKIĆ, Radivoje 1997: “Žanrovski citati u poeziji Vaska Pope”. U: Petković 1997a, str. 117-141.

MILOSAVLJEVIĆ, Petar 1995: Srpski nacionalni program i srpska književnost. Priština: Narodnai univerzitetska biblioteka / Novi svet.

MILOVANOVIĆ, Krsto / Tomislav Gavrić 1994: Rečnik simvola. Beograd: Narodno delo.

MIROVIĆ, Nenad 1996: “Preispitivanje nacionalizma: Nacija kao prirodna zajednica, socijalna konstrukcija,kreacija intelektualaca”. U: Republika, br. 148, 16-30.09.1996, str. I-VIII.

MOLNAR, Aleksandar 1997: Narod, nacija, rasa: istorijska izvorišta nacionalizma u Evropi. Beograd:Beogradski krug / AKAPIT.

ODRI-KARTAG, Agneš / Ivana Simović-Hiber 1986: “Kolektivni identitet kao element određenja pojmakulturnog identiteta”. Sociološki pregled, 30, No. 3, str. 377-387.

OUTHWAITE, William / Tom Bottomore 1996 (1993): The Blackwell Dictionary of Twentieth-Century SocialThought. Editors: William Outhwaite and Tom Bottomore. Advisory Editors: Ernest Gellner, Robert Nisbet,Alain Touraine. Oxford / Malden, Massachusetts: Blackwell Publishers.

PALAVESTRA, Predrag (ed.) 1989 (1988): Novija srpska književnost i kritika ideologije. SANU - Gradina,Beograd - Niš.

PEŠIĆ, Vesna 1996 (1995): “Rat za nacionalne države”. U: Popov 1996, str. 3-59.

PETKOVIĆ, Novica (ed.) 1997a: Poezija Vaska Pope. Zbornik radova. Urednik: Novica Petković. Beograd/ Vršac: Institut za književnost i umetnost / Društvo Vršac lepa varoš.

PETKOVIĆ, Novica 1997b: “Uvod u tumačenje Popine poetike”. U: Petković 1997a, str.13-48.

191 Bibliografija

PETROVIĆ, Miodrag 1995: Univerzum Vaska Pope. Niš: Prosveta.

PETROVIĆ, Sreten 1990: Sociologija književnosti. Sociološka hrestomatija. Izbor tekstova, uvodna studijai bio-bibliografska beleška dr Sreten Petrović. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika.

PETROVIĆ, Sreten 1995: Mitologija, kultura, civilizacija. Beograd: Čigoja štampa / Salus.

POPOV, Nebojša 1989 (1988): “Kritika ideologije kao doprinos individualizaciji književnog junaka”.U: Palavestra 1989, str. 35-39.

POPOV, Nebojša (ed.) 1996: Srpska strana rata: trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Priredio NebojšaPopov. Beograd / Zrenjanin: Republika / Vikom grafik / Građanska čitaonica.

POPOVIĆ, Miodrag 1976: Vidovdan i časni krst. Beograd: Slobo ljubve.

POPOVIĆ, Miodrag 1985: Istorija srpske književnosti: Romantizam. I-II. Treće izdanje. Beograd: Zavod zaizdavanje udžbenika i nastavna sredstva.

PUTINJA, Filip / Žoslin Stref-Fenar 1997 (1995): Teorije o etnicitetu. Zemun: Biblioteka XX vek. Urednik:Ivan Čolović.

RADENKOVIĆ, Ljubinko 1997: “Vučja tema u poeziji Vaska Pope”. U: Petković 1997a, str. 179-187.

ROBERTSON SMIT, V. 1969 (1907): “O žrtvovanju”. U: Talkot Parsons i drugi, Teorije o društvu: osnovisavremene sociološke teorije. Druga knjiga. Beograd: Vuk Karadžić.

ROSENGREN, Karl Erik 1968: Sociological Aspects of the Literary System. Stockholm: Natur och Kultur.

SAMARDŽIJA, Snežana 1997: “‘Tragom rodne ponornice...’ (Simboli poezije Vaska Pope i usmena tradicija)”.U: Petković 1997a, str. 159-177.

SCHILLER, Friedrich 1910 (1795): Briefe über die ästhetische Erziehung des Menschen. In: SchilllersPhilosophische Schriften und Gedichte. Leipzig: Verlag von Felix Meiner.

SETON-WATSON, Hugh 1980 (1977): Nacije i države: ispitivanje porijekla nacija i politike nacionalizma.Zagreb: Globus.

SKERLIĆ, Jovan 1971: Studije. Srpska književnost u sto knjiga. Knjiga 67. Novi Sad / Beograd: Matica srpska/ Srpska književna zadruga.

SKERLIĆ, Jovan 1971a (1906): “Srbi svi i svuda”. Omladina i njena književnost, knjiga III, glava XIII.U: Skerlić 1971.

SKERLIĆ, Jovan 1971b (1906): “Romantičarski duh”. Omladina i njena književnost, knjiga IV, glava XXV.U: Skerlić 1971.

SKERLIĆ, Jovan 1971c (1906): “Romantičarska poezija”. Omladina i njena književnost, knjiga IV, glavaXXVI. U: Skerlić 1971.

SMITH, Anthony D. 1989 (1986): The Ethnic Origins of Nations. Oxford: Basil Blackwell Ltd..

SMITH, Anthony D. 1991: National Identity. London: Penguin Books Ltd.

STOJKOVIĆ, Branimir 1993: Evropski kulturni identitet. Niš: Prosveta.

ŠELING, F. V. J. 1984 (1802): Filozofija umetnosti. Opšti deo. Beograd: Nolit.

TODOROV, Cvetan 1994 (1989): Mi i drugi - francuska misao o ljudskoj raznolikosti. Beograd: Biblioteka XXvek. Posebno izdanje. Urednik: Ivan Čolović.

TOMC, Gregor 1989: “Društvena stratifikacija i razvoj nacija u posleratnoj Jugoslaviji”. Sociologija, br. 2-3/1989, str. 501-520.

VASILJEVIĆ, Aleksa 1996 (1894): O verovanjima i običajima iz Svrljiga i drugi spisi. Priredio: SretenPetrović. Svrljig: Etno-kulturološka radionica Svrljig.

VRATUŠA-ŽUNJIĆ, Vera 1995: “The clash of civilizations, nations or social classes”. Sociološki pregled, No.2/1995, pp. 205-223.

ZALAMANSKI, Anri 1990 (1979): “Proučavanje sadržina - glavna etapa sociologije savremene književnosti”.U: Petrović 1990.

192 Bibliografija

ŽIRAR, Rene 1990 (1972): Nasilje i sveto. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada.

ŽIVKOVIĆ, Dragiša (ed.) 1985: Rečnik književnih termina. Institut za književnost i umetnost u Beogradu.Glavni i odgovorni urednik prof. dr Dragiša Živković. Beograd: Nolit.

ŽIVKOVIĆ, Dragiša 1994 (1980): “Srpska književnost epohe romantizma: opšti pregled”. U: Evropski okvirisrpske književnosti. III. Romantizam (I), Njegoš - B. Radičević - Zmaj - Đ. Jakšić. Beograd: Prosveta.

ŽUNIĆ, Dragan 1995: Sociologija umetnosti. Niš: Univerzitet u Nišu - Filozofski fakultet.

ŽUNIĆ, Dragan 1997: “Most na zapaljivoj granici”. U: Jakšić 1997, str. 385-397.

ŽUNIĆ, Dragan 1998: “Problem hermeneutičkog pristupa”. U: Strategije razvoja i procesi regionalne kulturnesaradnje na Balkanu. Zbornik radova. Niš: Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu - Institut za sociološkaistraživanja, str. 159-170.

2. Članci u novinama, intervjui, polemički tekstovi, eseji118

AUDEN, W. H. 1971 (1961): “Victims, Heroes and Martyrs”. Extract from an Eliot Memorial Lecture. In: TheEnglish We Use. An anthology of current usage with exercises for practice in the spoken and written language.Compiled by R. A. Close. London: Logman Group Limited.

BREMER, Alida 1992b: “Srpski tribalizam gospodina Miloševića”. NIN, br. 2177, 18. septembar 1992.

ĆOSIĆ, Dobrica 1998: “Gračanica, Dečani… naši novi Hilandari: iz uvodne reči akademika Dobrice Ćosića naskupu ‘Srpski duhovni prostor’ u Bijeljini”. Glas javnosti, 30. oktobar 1998.

ĆURGUS KAZIMIR, Velimir 1996: “Poseban transfer”. NIN, br. 2377, 19. jul 1996.

ENCENSBERGER, Hans Magnus 1994: Ogledi. Novi sad: Svetovi.

ENCENSBERGER, Hans Magnus 1995: “Intelektualci su plaćeni huškači”. Razgovor vodio Petru Krdu. NIN,30. jun 1995.

JOVANOVIĆ, Đokica 1996: “O upotrebnoj vrednosti umetnosti”. Gradina, br. 6-7-8/1996, str. 188-193.

KOLJEVIĆ, Svetozar 1994: “Suđenje paganskom mitu”. Politika, 14. maj 1994.

KOVAČ, Mirko 1995: “Rekvijem mrtvom gradu”. Razgovor vodio Sava Dautović. NIN, 21. jul 1995.

KOVAČEVIĆ, Dušan 1998: “Neka sve ostane među nama”. Razgovor vodio Radovan Kupres. Glas javnosti,04. novembar 1998.

MANDIĆ, Igor 1996: “Pijesak kroz prste”. Razgovor vodio Zoran Radisavljević. Politika, 16. novembar 1996.

MILOŠ, Česlav 1995: “O rubrici nacionalnost”. Republika, br. 124, 16-30.09.1995.

MILOŠEVIĆ, Nikola 1996: “Srpski intelektualci dali su značajnu propagandnu podršku Miloševiću ali nisuuticali na njegove političke odluke”. Razgovor vodili Dragan Belić i Momčilo Đorgović. Nedeljni telegraf, 7.avgust 1996.

PAVIĆ, Milorad 1991: “Evropa i Srbi”. Politika, 11. maj 1991.

PAVIĆ, Milorad 1998: “Treba preći nebeske carine”. Razgovor vodila Olivera Đurđević. Blic, 01-02. avgust1998.

PETROVIĆ, Brana 1995: “Šta mi se dešava: knjige”. NIN, br. 2339, 27. oktobar 1995.

PETROVIĆ, Brana 1999: “Žao mi topola”. Narodne novine, 23-24. oktobar 1999.

PRIMORAC, Strahimir 1995: “‘Reintegracija’ Ive Andrića”. NIN, 10. novembar 1995. Preštampano iz:Erasmus, Zagreb, br. 13, 1995.

RAKITIĆ, Slobodan 1997: “Otkud pisci u politici”. Razgovor vodila Olivera Đurđević. Građanin, 29. april1997. 118 Navođenje novinskih tekstova, intervjua i sl. kao izvora građe može biti metodološki problematično, jer sedolazi do samo relativno pouzdanih podataka. No, njihova se validnost može proveravati na različite načine.Osim toga, pouzdani ili navijački štimovani podaci ipak služe kao relevantan barometar javnoga mnenja uodređenom trenutku naše novije istorije.

193 Bibliografija

RUŠDI, Salman 1997: “Beleške o pisanju i naciji”. Mostovi - časopis za prevodnu književnost. Godina XXVIII,juli - septembar 1997. Sveska III, broj 111, str. 625-628.

SELENIĆ, Slobodan 1997 (1994): “Nacionalizam je opasno osećanje”. Razgovor vodila Tijana Minić.Odgovor. Problemi izbeglica & Civilno društvo & NGO, br. 163, 20.11.1997; preštampano iz Odgovora, br. 32,februar 1994.

SIMOVIĆ, Ljubomir 1998: “Doći će nam, braćo, takvi dani”. Razgovor vodio Zoran Paunović. Danas, 18-20.april 1998.

TIŠMA, Aleksandar 1993: “Pazite, biće zemljotres”. Razgovor vodio Petar Živadinović. Naša borba, 29-30. maj1993.

VELIKIĆ, Dragan 2000: “Bez bdenja ne vidimo sebe”. Razgovor vodila Tatjana Nježić. Blic, 6-7. januar 2000.

3. Književna dela

ANDRIĆ, Ivo 1946: Na Drini ćuprija: višegradska hronika. Sarajevo: Svjetlost.

ARSENIJEVIĆ, Vladimir 1995 (1994): U potpalublju: sapunska opera. Beograd: Vreme knjige.

Brecht: Ein Lesebuch für unsere Zeit 1960. Herausgegeben von Walther Victor. Weimar: Volksverlag.

BREHT, Bertolt 1979: Izabrane pesme. Izabrao, preveo i priredio Slobodan Glumac. Beograd: Nolit.

BEĆKOVIĆ, Matija 1990: Izabrane pesme i poeme. 2. dopunjeno izdanje. Beograd: BIGZ.

BEĆKOVIĆ, Matija 1996: Ćeraćemo se još. Budva / Podgovrica: Grad Teatar Budva / Oktoih.

ĆOSIĆ, Dobrica 1985: Grešnik. Roman. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.

ĆOSIĆ, Dobrica 1986: Otpadnik. Roman. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.

ĆOSIĆ, Dobrica 1990: Vernik. Roman. I-II. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.

DANOJLIĆ, Milovan 1997: Oslobodioci i izdajnici. Roman. Beograd: Filip Višnjić.

DRAŠKOVIĆ, Vuk 1983: Nož. II izdanje. Beograd: Zapis.

DRAŠKOVIĆ, Vuk 1994: Noć đenerala. Roman. Beograd: Srpska reč.

ĐOGO, Gojko 1990: Izabrane i nove pesme. Beograd: Filip Višnjić.

KAPOR, Momo / Zuko Džumhur 1995 (1992): Zelena čoja Montenegra. Roman. Peto izdanje. Beograd:Prosveta.

KARADŽIĆ, Vuk Stef. 1987a (1845): Srpske narodne pjesme. II. U: Dela Vuka Karadžića. Beograd: Prosveta -Nolit.

KARADŽIĆ, Vuk Stef. 1987b (1846): Srpske narodne pjesme. III. U: Dela Vuka Karadžića. Beograd: Prosveta- Nolit.

KIŠ, Danilo 1990a (1976): Grobnica za Borisa Davidoviča: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti. Izabranadela Danila Kiša. Treće izdanje. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.

KIŠ, Danilo 1990b (1983): Enciklopedija mrtvih. Izabrana dela Danila Kiša. Treće izdanje. Beograd:Beogradski izdavačko-grafički zavod.

KLAJST, Hajnrih fon 1959 (1810): Mihael Kolhas: iz jedne stare kronike. U: Nemački romantičari. Odabranepripovetke, II. Beograd: Nolit.

KOVAČEVIĆ, Dušan 1988: Balkanski špijun i druge drame. Drugo dopunjeno izdanje. Beograd: Beogradskiizdavačko-grafički zavod.

MAN, Tomas 1993 (1933-1948): “Osam pisama Tomasa Mana”. Letopis Matice srpske, god. 169, maj 1993,knj. 451, sv. 5, str. 778-808.

MAN, Tomas 1989 (1947): Doktor Faustus: život nemačkog kompozitora Adrijana Leverkina, ispričao jedanprijatelj. I-II. Beograd: Nolit.

MAŽURANIĆ, Ivan 1963 (1846): Smrt Smail-age Čengijića. Beograd: Izdavačko preduzeće “Rad”.

194 Bibliografija

MIHAILOVIĆ, Dragoslav 1986 (1983): Čizmaši. Roman. Beograd: BIGZ / SKZ / Prosveta.

NJEGOŠ, Petar Petrović 1963 (1847): Gorski vijenac. Beograd: Prosveta.

NOGO, Rajko Petrov 1987: Zimomora. Beograd: Srpska književna zadruga / Beogradski izdavačko-grafičkizavod.

NUŠIĆ, Branislav 1991 (1933): Hajduci. Beograd: Nolit.

PAVIĆ, Milorad 1985 (1984): Hazarski rečnik. Roman leksikon u 100.000 reči. Treće izdanje. Beograd:Prosveta.

PAVIĆ, Milorad 1988: Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči. Beograd: Prosveta.

PAVLOVIĆ, Živojin 1982: Zadah tela. Roman. Beograd: Prosveta.

PAVLOVIĆ, Živojin 1992: Lapot. Beograd: Srpska književna zadruga.

PEKIĆ, Borislav 1983: Besnilo. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber.

POPA, Vasko 1988: Pesme. Beograd: Nolit.

POPOVIĆ, Danko 1986 (1985): Knjiga o Milutinu. Jedanaesto izdanje. Beograd: NIRO “Književne novine”.

SCHILLER, Fridrich 1959: “Die Bürgschaft”, In: Schillers Werke in Fünf Bänden. Ausgewählt und eingeleitetvon Joachim Müller. Erster Band. Gedichte. Prosaschriften. Weimar: Volksverlag.

SELENIĆ, Slobodan 1993 (1985): Očevi i oci. Beograd: Dereta / Prosveta.

SELENIĆ, Slobodan 1993: Ubistvo s predumišljajem. Beograd: Prosveta.

SIMOVIĆ, Ljubomir 1989: Boj na Kosovu. Beograd: Srpska književna zadruga / Beogradski izdavačko-grafičkizavod.

STEVANOVIĆ, Vidosav 1990 (1986): Testament. Beograd: IRO “Beograd”.

VELIKIĆ, Dragan 1996: Astragan. Beograd: Stubovi kulture.

VEST, Rebeka 1989 (1941). Crno jagnje i sivi soko: putovanje kroz Jugoslaviju. Preveo sa engleskog, priredioi napisao predgovor Nikola Koljević. Beograd / Sarajevo: Beogradski izdavačko-grafički zavod / Svjetlost.

VELMAR-JANKOVIĆ, Svetlana 1992 (1991): Lagum. 4. izd., 2. džepno. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.

195 Summary

Summary

Nationalism and Literature

Serbian Literature 1985-1995

The author firstly analyzed the following critical accusations against Serbian literature:mythological and epic foundations (traditionalism and anti-modernism); obsession with the nationalhistory and with the motif of Serbian people as eternal victim; domination of the collective and theideological over the individual (populism); anachronistic romantic conception of the social function ofliterature… He estimated the corroboration and in-moderateness of these accusations, realizing thatany qualified judgment on the nationalistic role of the contemporary Serbian literature and on itsresponsibility for the recent Balkan war required systematic sociological research. Therefore, he triedto make a reliable list of the most-influential books in the Serbian literature in the decade 1985-1995.Then he constructed an appropriate hermeneutic procedure of interpretation and understanding ofa documentary meaning of content and form of these literary works. Finally, he has reached thefollowing findings: contemporary Serbian literature is really absorbed in history (because history stillconstitutes the contemporary social life in Serbia and in the Balkans in general); contemporarySerbian literature is occupied with unmasking of Yugoslav communist totalitarianism, so it isunambiguously – anticommunist; it is, almost without exception, anti-war oriented; the most-influential books of contemporary Serbian literature involve nationally or civic oriented world-view;it is possible that nationally oriented literary works (although they are mostly not militant), wrappedas a rule in traditionalistic realistic “closed” form, could have influenced - in a corresponding politicaluse - the articulation of the Serbian national and nationalistic consciousness; civic oriented works,wrapped in an “open” modern or post-modern form, at this moment, could not - although theydeconstruct national myths and stereotypes - neutralize the effects of the nationally oriented works; itis because in Serbia the audience predominantly communicate with a literary content (which isrealized as a testimony of historical facts) and not with a literary form (which is a holder of artisticvalue and a “moderator” of any content). Therefore, the educational and cultural policy needs a long-term program of cultivating the taste through the form of authentic works of art, which couldrecommend civic, tolerant and intercultural Serbia to the democratic world - both in a literary, culturaland even political sense.

Serbian literature quite legitimately - as any literature in general - absorbs its mythologicalheritage, and plays quite legitimate role in the process of constructing the Serbian national identity asa kind of “epic identity” (during the 19th century). Contemporary Serbian literature, especially in civicoriented works, discusses and deconstructs the epic-mythological foundations of the nationalconsciousness and national stereotypes. What is quite problematic is the tendentiousness in somenationally oriented literary (rather sub-literary) works that allow - with their own non-transformedideological content and a populist literary manner - to be nationalistically instrumentalized. What isquite non-legitimate is an ideological reconstruction and political use of the literary mediated myths,the anachronistic epic identity, the motif of the Serbian people as the eternal victim and the historical-political maps.

However the above-mentioned findings might be estimated, the experience has taught us thatany general conclusion concerning contemporary Serbian literature as a whole is not recommendable.These findings might support specific judgments on national and, probably, nationalistic tendency ofa single literary or sub-literary work and those on possible extra-literary responsibility of their authors- of course beyond a politically profitable stereotype of a collective guilt. Any judgment concerningpolitical and military actions inspired or allegedly inspired by nationalistic ideology involved in someliterary works does not belong to the scientific research of this kind.

196 Summary

Beleška o autoru

Dragan Žunić rođen je 1952. godine u Šapcu. Doktorat socioloških nauka stekao je naFilozofskom fakultetu u Nišu, gde je i danas profesor Sociologije umetnosti (na Studijskoj grupiSociologija) i Sociologije kulture i umetnosti sa kulturnom istorijom Srba (na Studijskoj grupiAnglistika). Objavio je više desetina naučnih radova, studija, rasprava i članaka iz oblasti estetike,sociologije kulture i sociologije umetnosti, i četiri knjige: Estetički humanizam (1988), Likovi oblika:fragmenti o umetnosti (1991), Svakidašnji ukus: kritika moći sviđanja (1994), Sociologija umetnosti(1995).

About the author

Dragan Žunić was born in 1952. He gained his PhD in sociology from University of Niš in1984. He is a professor of Sociology of Art (Faculty of Philosophy - Department of Sociology) andSociology of Culture and Art with Cultural History of the Serbs (Faculty of Philosophy - Departmentof English). He has published articles in the field of aesthetics, sociology of culture and sociology ofart, and four books: Aesthetic Humanism (1988), The Shapes of Form: Fragments on Art (1991),Quotidian Taste: Critique of Liking (1994), Sociology of Art (1995).

Documents

Nacionalizam i Knjizevnost Dragan Žunić