1. Homer i Hesiod, znaenje njihovo takmienja Heleni su hvalili Homera jer je stvorio stihove kakvi dolikuju i zahtevali su da mu se dodeli pobeda, no kralj je ovencao Hesioda rekavsi da ej pravdeno da pobedi onaj koji poziva na zemljoradnju i mir, a ne onaj koji opisuje ratove i ubijanja. 2. Hesiod Hesiod pie jezikom homerskog penika i najstariji je nama poznati pesnik sa grkog kontinenta. Vreme Hesiodovog ivota moe se samo priblino odrediti: kraj VIII ili poetak VII veka. On je, dakle, mlai savremenik homerskog epa. Hesiod je prva jasno izraena linost u grkoj knjievnosti. Sam Hesiod bio je sitni zemljoposednik i u isto vreme rapsod. Kao rapsod, on je verovatno recitovao i herojske pesme, ali njegovo sopstveno stvaranje spada u oblast didaktinog (pounog) epa. U doba lomljenja starinskih drutvenih odnosa Hesiod se pokazuje kao pesnik seljakog rada, kao uitelj ivota, moralista i sistematizator mitolokih predanja. Od Hesioda sauvala su nam se dva speva: Teogonija (Poreklo bogova) i Dela i dani. U uvodu za Teogoniju Hesiod slika svoje pesniko posveenje. Hesiod, dakle, nije bezlian epski peva. 3. Teogonija (Poreklo bogova) Hezoidov spev predstavlja opiran rodoslov bogova, koji je u isto vreme istorija postojanja sveta. Na poetku, po Hesiodu, bili su Haos, Zemlja i Eros, koji je vladao nad smrtnima i besmrtnima. Od Haosa i Zemlje postali su u raznim pokoljenjima ostali delovi kozmosa Ereb, svetli Etar, Nebo, More, Sunce, Mesec itd. Haos i Zemlja jesu boanska bia, koja iz sebe raaju nova bia, koja, sa svoje strane, stupaju izmeu sebe u brakove i postaju roditelji drugih bogova. U sistem Hesiodovog rodoslova ne ulaze samo oni bogovi koji su sluili kao predmet realnog potovanja u grkom kultu, nego i personifikacije sila koje, po njegovoj pretstavi, utiu na ponaanje ljudi: Rad, Zaborav, Glad, Boli, Bitke. Hesiod tei za potpunou svoje genealogije. Sa velikom podrobnou zaustavlja se on na momentima prelaza dominacije sa jednog pokoljenja bogova na drugo. Krunu pripovedanja pretstavlja Zevsova pobeda nad Titanima i drugim udovitima prolosti. Karakteristino je da one Zevsove potomke koji su uli u sistem olimpijskih bogova i koji igraju ogromngu ulogu u homerskom epu Hesiod spominje samo uzgred, prilikom nabrajanja. Seljaku Hesiodu ti bogovi ostaju tui. 4. Dela i dani Spev Dela i dani napisan je u obliku opomene, upuene pesnikovom bratu Persesu, koji je sa Hesiodom vodio parnicu oko naslea, dobio je uz pomo kraljeva to prodiru darove, a zatim, osiromaivi, nosio se milju da pokrene novu parnicu. Nepravedne pretenzije Persesa i njegovo siromano stanje slue Hesiodu kao povod za razvijanje itavog kodeksa moralnih pravila. Hesiod ubeuje Persesa da ne rauna na nepravdu i savetuje ga da bogaenje potrai u radu. Dela i dani poinju meusobnim suprotstavljanjem dveju Erida dveju vrsta suparnitva. Postoji zla Erida, koja raa razdore i rat, i dobra Erida takmienje u radu. Najvanije sredstvo za

bogaenje kod Hesioda je zemljoradniki rad. Hesiod analizira jedan za drugim sve radove zemljoradnike godine, poev od jesenje setve nadalje i ukazuje na rokove za te radove. Kao drugi izvor bogaenja moe da slui pomorska trgovina. Zavrni deo speva predstavlja razmatranje dana. Tu se izlau verovanja u vezi sa odreenim danima u mesecu, koji se posmatraju kao sreni i nesreni.

6. Pojam melike Termin lirika je zamenio raniji termin melika (od melos pesma) i primenjivan je na one vrste pesama koje su izvoene uz pratnju ianog instrumenta. Po antikoj klasifikaciji treba razlikovati elegiju, jambe i meliku ili liriku u uem smislu te rei. Osnovna podela ove poslednje je na dve kategorije na monodisku liriku, koju izvodi individualni peva, i na horsku liriku. 7. Monodiska lirika Polazei od lokalnih folklornih pesama, Eolci su uveli u knjievnost niz novih metara, predvienih za monodisko (solo) pevanje, uz zvuke lire. 8. Sapfa Sapfa, ena pesnik, u to doba predstavljala je pojavu koja je karakteristina samo za dorsko-eolski deo Grke, gde je poloaj ene bio slobodniji i gde ona nije bila zatvorenica kao kod Jonaca. Sapfina lirika retko kad prelazi okvire doivljaja vezanih za zatvoreni kruok, ali su ti doivljaji izraeni sa vanrednom jednostavnou i jasnoom. Sapfa je, kao i Alkej, bliska folklornoj pesmi i stavlja linu sadrinu u tradicionalne oblike. Pirkazivanje doivljaja kod Sapfe samo u nepoznatoj meri sadri u sebi momente psiholoke analize: ona slika spoljanje manifestacije oseanja i situaciju u kojoj se ona razvijaju. Stvoren je mit da je Sapfa zavrila ivot skoivi sa stene zbog beznadene ljubavi prema hladnom lepotanu Faonu. Ona razmilja o lepoti i ljubavi, ilustrujui svoje misli mitolokim primerima i linim doivljajima. Sapfa je bila poznata i po svojim epitalamijima, svatovcima. Po ritmiko-melodijskom tipu, Sapfina je poezija bliska Alkejevoj i takoe se odlikuje raznovrsnou. Takozvana Sapfina strofa samo je jedan od primera te bogate strofe. 9. Alkej Najistaknutiji pretstavnici monodiske lirike jesu u prvoj polovini VI veka Lezbljani Alkej i pesnikinja Sapfa. Alkej, koji je pripadao aristokratiji, uestvovao je aktivno u borbi smenjivanja Tirana na vlasti i proveo niz godina u izgnanstvu. Motivi graanskog rata veoma su esti u njegovim stihovima. On opeva oruje koje su spremili zaverenici, s namerom da osvoje vlast, i poziva na borbu protiv tirana. Kod Alkeja nema uverenosti u sutranjicu. On sa politikim temama mea zdravice. Radost i alost, graanska borba i ljubavna priznanja, zimska stud i letnja ega, razmiljanja o neizbenosti smrti sve to ostaje u okviru zdravice. Po antikim vestima, Alkej nije opevao samo vino,

nego i ljubav. Ta strana Alkejevog stvaralatva malo je zastupljena u sauvanim odlomcima. Alkejev vidokrug je ogranien: zatita interesa aristokratije, vino, ljubav. Njegova oseanja i misli su elementarni. Strofa koju je Alkej najee upotrebljavao dobila je ime u antici alkejska.

10. Anakreont Anakreontovo stvaranje spada u drugu polovinu VI veka. Poreklom iz maloazijskom grada Teosa, Anakreont je napustio svoju otadbinu, koja je potpala pod vlast Persijanaca. Pesniki talenat otvorio mu je pristup na dvorove tirana. On spada u onu prilino brojnu grupu pesnika s kraja VI veka koja je svojom umetnou davala sjaj dvorovima raznih tirana, nemajui dubokih veza sa socijalnim ivotom polisa. U Anakreontovoj lirici zapaaju se tek vrlo neznatni tragovi drukijeg raspoloenja: ona je uvek veselo nastrojena. Njegove su teme gotovo iskljuivo vino i ljubav, ali se one ne obrauju ozbiljno, nego u planu duhovite, aljive igre. Anakreontove pesme nisu velike po razmerama; one ne prikazuju sloene doivljaje, ve fiksiraju pojedini momenat u prostim slikama. ivot, jasnoa, jednostavnost to su osnovne odlike Anakreontove poezije. 11. Horska lirika Horska pesma je sauvala najtenju vezu sa kultom i obredom. Horska lirika postala je knjievni izraz novog morala i novog mitotvorstva, koje je preraivalo tradicionalne mitove u duhu delfijske religije. Dorski dijalekat je postao glavni jezik horske lirike. Horska lirika je arhainija po nainu svog izvoenja, nego li monodijska melika ili elegija. Pesmu izvodi tradicionalni obredni hor, koji peva i u isto vreme igra, a na elu hora stoji predvodnik. Ditiramb je kultna himna u ast Dionisa. U horskoj lirici, poev od druge polovine VI veka, jedno od najvanijih mesta zauzima epinikij, pesma koja proslavlja pobednika na optegrkim gimnastikim takmienjima. Sasvim nov rod horske lirike bio je enkomij, himna u ast odreenog lica. Horski pesnik bio je u isto vreme i kompozitor i baletmajstor. On je za svaku pesmu sastavljao posebnu muziku, esto ak i za svaku strofu. Ritam je ispoljavan ne samo reju, nego i plesnim pokretima hora. 12. Bakhilid Bahilida se rodio krajem VI veka. On velia vrlinu, ali je ne shvata kao skup svih tradicionalnih kvaliteta aristokrata, nego kao sposobnost da ovek bude na visini bilo kojeg zadatka. Bakhilidov stil odlikuje se time to mirno i glatko tee; kod njega nema one kitnjastosti i ujedno mranosti koja je karakteristina za Pindara.Bakhilidovi ditirambi imaju karakter balada u kojima se lirski obrauju pojedine epizode mita. Pindar i Bakhilid su poslednji eminentni majstori epinikija. 13. Pindar

Pindar je poslednji i najistaknutiji peva grke aristokratije. Poreklom je bio iz Tebe, iz plemikog roda; od mladosti bio je tesno povezan sa Delfima, i delfika religija ostavila je vrlo znaajnog traga u celoj njegovoj pesnikoj delatnosti. U Pindarovom stvaralatvu zastupljene su razne vrste horske lirike: epinikiji, himne, peani. Pindar je radio po narudbini raznih gradova i dobijao honorar za svoje stihove. On je vrsto ubeen u svemogustvo, sveznalatvo i moralno savrenstvo bogova. Pindar bez kolebanja ispravlja mitove. Ideal vrline, koji je Pindar proklamovao, imao je veliki kulturni znaaj. U Pindarovoj vrlini nerazdvojno su sliveni atletika i etika, fiziki i duhovni kvaliteti. Pindarov stil istie se svojim sveanim karakterom i raskonou, bogatstvom traenih slika i epiteta, koji esto jo zadravaju tesnu vezu sa ivopisnim sistemom grkog folklora. Po ritminoj strukturi, Pindarova oda je strofina. Iza dveju jednakih strofa, dolazi vrlo esto trea, koja je po strukturi od njih razliita. 14. Elegija Elegijom je u Maloj Aziji nazivana tubalica koja odgovara grkom threnosu. Ona je izvoena uz pratnju maloazijskog instrumenta, frigiske frule. To je lirska pesma poune sadrine, koja u sebi sadri podsticanja i pozive na kakvu vanu i ozbiljnu radnju, razmiljanja, aforizme. Elegije su pevane na gozbama i narodnim sajmovima. Spoljanje obeleje elegije je posebna stihovna struktura, redovno izmenjivanje heksametra sa stihom heto drukije strukture, pentametrom, te tako nastaje strofa od dva stiha elegijski distih. Metriki oblik elegije zbliavao je sa epom, i njena tematika esto se poklapala. 15. Kalin Jedan od najstarijih nama poznatih elegijskih pesnika bio je Kalin iz Efesa. iveo je u prvoj polovini VII veka. Od njega nam je sauvana samo jedna pesma poziv na odbranu otadbine od napada neprijatelja. Smrt i onako niko nee izbei, a udes junaka je potovanje za ivota i posle smrti. Jo jasnije zvui tema odbrane otadbine u elegijama spartanskog pesnika Tirteja, verovatno na granici VII i VI veka, koji je oduevljavao Spartance na borbu za vreme drugog rata sa Mesencim, koji su digli ustanak protiv Sparte. Obraajui se spartanskim trupama, Tirtej slika jadnu sudbinu begunca, koji luta sa porodicom po tuini, sramotu koja prati kukavicu. Tirtejeva elegija potie iz novog jedinstva, koje je zamenilo raniju rodovsku povezanost. Tirtej poziva na masovni heroizam u ime polisa i sveg naroda. Tirtej ne pribegava vie mitolokim primerima i to je sasvim prirodno. Iako Tirtej istupa, kao elegijski pesnik, u sopstveno ime, ipak je on izraavalac ne linih sudova, ve javnog mnjenja kolektiva spartanskih graana. 16. Solon Za samog Solona, stihovi su bili u prvom redu sredstvo za vrenje uticaja na graane. Kod njega preovlauju politike i didaktike teme, ali njihovo obraivanje ne nosi bezlian karakter, kao kod Tirteja, pesnika spartanskog porekla. itava serija pesama vezana je za Solonovo zakonodavstvo. Solonovi argumenti imaju mahom religijsko-

moralni karakter. Solon boansku kaznu vidi u graanskim razdorima i slabljenju vojne moi grada, kao posledicama ravih tenji graana. Ton koji preovlauje u njegovim pesmama jeste mirna opomena. On se u svojim pesmama bavi i proslavljenjem vina, ljubavi i Muza, obuhvatajui na taj nain oblast jonske elegijske tematike. 17. Teognid i Fokilid Teognidove elegije upuene su deaku Kirnu, koga pesnik pouava principima klasne etike. Ljudi se od roenja dele na dobre, tj. aristokrate, i na niske; dobrima su svojstvene sve vrline, oni su smeli, iskreni, plemeniti: niskima su svojstveni svi poroci: niskost, grubost, nezahvalnost. Cilj Teognidovih pouka jeste jaanje aristokratske solidarnosti. Izlivi stalne mrnje kod Teognida se izmenjuju sa mranim oajanjem: on gubi veru u uspeh svoje stvari i ali se na teinu izgnanstva i izdaju prijatelja. Fokilid, sredina 6 veka pne, iz Mileta, bio je Teognidov savremenik,didakticni pesnik. Sastavljao je poslovice, smatrali su ga najboljim mogucim savetnikom za ljudsko delanje u traganju za vrlinom. Od njegovih dela sacuvano je samo 16 fragmenata u heksametru i elegijskom distihu.

18. Jambografija Sluile su kao folklorno sredstvo za drutvenu satiru. Kao spoljanje obeleje jambskog roda slui korienje posebnih metrikih oblika jamba ili troheja. Od jambskih stihova u najveoj je upotrebi bio trimetar. 19. Arhiloh Arhiloh je najkrupniji predstavnik starojonske lirike. Glavna sadrina Arhilohove lirike jesu njegovi lini doivljaji. Poreklom sa Parosa, sin aristokrate i jedne robinje, Arhiloh je, kao nezakonitoroeni, bio u izvesnoj meri deklasovan ovek i vodio je od nevolje nemiran lutaliki ivot najamnog vojnika. On sam karakterie sebe kao slugu boga rata, koji je takoe upoznat i sa slatkim darom Muza. Rat mu slui kao izvor sredstava za ivot. Arhilohova poezija lomi sve okvire staroaristokratske pristojnosti. Po saoptenjima antikih naunika, on je osniva knjievnog jamba. Arhiloh je nemilosrdan prema svojim protivnicima, kako linim, tako i politikim; njemu slue kao oruje satirina basna, lina potsmevka, prokletstva. Javno mnjenje malo ga se ticalo. U Arhilohovoj lirici ve se pokazuje sukob izmeu linosti i drutva. Arhiloh raspolae snanim, lapidarnim i slikovitim jezikom, i on je neuporedivi majstor stiha. 20. Hiponakt Prouo se otvorenou i otrinom svoje satire. Zbog napada na tirane koji su vladali u Efesu, Hiponakt je bio prognan iz rodnog grada. Folklorni jamb postaje kod njega orue za ismevanje pretencioznosti kulture bogataa i aristokratije. Parodija na visoki

stil predstavlja omiljen metod Hiponaktov. On parodira epsku poeziju, stil himni. Docnija antika smatrala je Hiponakta pesnikom-moralistom. Hiponaktovi stihovi napisani su mahom u holijambima; to je varijanta jampskog stiha, uz naruenje jampskog hoda u poslednjoj stopi.