GRUPNO KOMUNICIRANJE

PRVI SLAJD-Grupna komunikacija je ona forma opštenja koja se odvija ili u okviru jedne grupe, ili između dve ili više grupa. Grupe mogu biti velike i male. Male grupe još uvek stupaju u interaktivne odnose licem ulice. Velike grupe se ponašaju i komuniciraju drugačije od malih, ne toliko zbog razlike ukvantitetu, već prevashodno zato što što se one i konstituišu zbog ciljeva koji se razlikuju od ciljeva ili svrha male grupe. Tako na primer, publika na stadionu ili zaposleni u nekoj korporacijipredstavljaju primere velikih grupa.

DRUGI SLAJD- Iako pojam grupe ima mnoštvo različitih značenja, tim pre što one mogu biti kratkotrajne ili permanentne, formalne ili neformalne, male ili velike, lokalne ili internacionalne, suštinska odlika grupe su zajednički interesi i inerakcija između njenih članova.

Ljudi se udružuju u grupe iz dva osnovna razloga. Prvi se odnosi na ostvarenje zajedničkih ciljeva i savladavanje teškoća, a drugi na osećanje pripadnosti i sigurnosti koje obezbeđuje pripadnost grupi.

TREĆI SLAJD-Bez obzira na različite tipove grupa, njihove ciljeve ili strukturu, osnovne odlike svake grupe su:

Međusobna veza; DA BI NEKA GRUPA NASTALA NJENI ČLANOVI MORAJU BITI U NEKOJ VRSTI MEDJUSOBNOG ODNOSA ILI VEZE.

Zajednički ciljevi, interesi ili svrha udruživanja; MORAJU IMATI NE SAMO ZAJEDNIČKE VREDNOSTI, INTERESE I SVRHU UDRUŽIVANJA NEGO IH MORAJU BITI I SVESNI

Sistem zajedničkih vrednosti;

Setovi uloga ponašanja; ČLANOVI RAZVIJAJU SETOVE RAZLIČITIH ULOGA PONAŠANJA, PRIMERENIH U POSEBNIM SITUACIJAMA

Konformizam; KOJI SE OGLEDA U PRIHVATANJU NORMI PONAŠANJA

Identitet;ČLANSTVOM U GRUPI INDIVIDUA ZADOBIJA IDENTITET KOJI MOŽE BITI PREDSTAVLJEN DRESOM ILI PREPOZNATLJIVIM OBLIKOM PONAŠANJA ILI KOMUNIKACIJE.

U odnosu na karakter i funkciju, mogu se uočiti tri tipa grupe: porodične, neformalne prijateljske i formalne organizovane.

PA SLAJDOVI ZA TO:

PORODIČNE GRUPE: Porodica predstavlja primarnu ljudsku grupu, zasnovanu na krvnoj vezi. Porodična grupa obezbeđuje fizičku i emocionalnu sigurnost ljudskom mladunčetu i predstavlja prvobitno okruženje u kojem ljudsko biće može da se razvija i raste. Vitalna sfera života u porodici, sadržana je u prenošenju I usvajanju jezika ljudske komunikacije. Primarni kontakti ostvareni u porodici, reperkutuju se u kontaktima sa ljudima izvan porodičnog kruženja.

NEFORMALNE (PRIJATELjSKE) GRUPE: Prijateljske grupe ukazuju na važnost potrebe za pripadanjem. Naime, kao što deca odrastaju i razvijaju se u igri sa drugom decom ili sa odraslima, tako i ljudi svih doba teže da održe relaksirajuće kontakte sa drugima. Atmosfera slobodnog komuniciranja sa drugima stvara se u prijateljskim grupama, koje karakteriše udruživanje među jednakima. Ova odlika je najuočljivija među adolescentskim grupama, u kojima individue potvrđuju pripadnost jednom životnom konceptu, bez obzira da li je on stvaran ili predstavlja projekciju željenog. Karakteristično je i to da sa individualnim razvojem dolazi i do prelaska iz jedne grupe u drugu.

FORMALNE ORGANIZOVANE GRUPE: Ove grupe predstavljaju element svih društava. U njih spadaju školske, i univerzitetske grupe, profesionalne i sportske organizacije, crkvena udruženja, klubovi mladih itd. Članstvo u grupi ovog tipa obezbeđuje istovremeno i razvijanje individualnih mogućnosti kao i jačanje veza sa drugim članovima društva u celini. Proces socijalizacije omogućava aktivno učešće individua u komunikaciji sa drugima i čitavim društvom.

SLEDEĆI SLAJD

Ponašanje ljudi u grupama determinisano je komunikativnim i društvenim ulogama. Prihvatanje uloga pomaže formiranju relacija sa drugim ljudima, u cilju smanjenja tenzija koje postoje između individualnih želja i pritiska grupe. Uloga nije ništa drugo do način ponašanja, prihvatljiv za određenu situaciju. Iako svaki čovek ima iskustvo odigravanja mnoštva različitih, čak međusobno isključujućih uloga, mogućno ih je razvrstati u četiri osnovne kategorije:

1. Profesionalne uloge predstavljaju oblik ponašanja koji je nametnut obavljanjem određene profesije. Tako na primer, profesionalna uloga lekara je da leči ljude i da se na poslu ponaša na definisani način, dok je uloga profesora da predaje.

2. Starosne uloge ukazuju na različite modele ponašanja koje su primerene određenoj životnoj dobi. Napadi besa na javnom mestu mogu biti prihvatljiv model ponašanja kada je u pitanju malo dete, ali ne i u slučaju odraslog čoveka.

3. Роlne uloge predstavljaju model ponašanja i komunikacije sa drugim ljudima, koji su determinisani tzv. polnim stereotipovima i tradicijskim naslagama u razumevanju ne samo muških i ženskih društvenih uloga, već i u suštinskom razumevanju polnosti.

4. Кlasne i statusne uloge predstavljaju model ponašanja koji je u zavisnosti od društvenog statusa. Ovaj tip uloga češće se odnosi na predrasudama formirana očekivanja u pogledu ponašanja drugih, u zavisnosti od našeg poimanja klasne pripadnosti ili društvenog statusa. Drugim rečima, dve osobe izrazličitih kultura, ili različitog stepena obrazovanja, mogu imati sasvim drugačiju procenu klasnog ili društvenog statusa treće osobe.

SLEDEĆI SLAJD

Učestvovanje u grupi podrazumeva prihvatanje normi, odnosno, pravila, koja obezbeđuju kooperaciju među članovima grupe i time i njen opstanak. Artikulacija normi predstavlja završnu fazu procesa pretvaranja grupe u stabilan entitet.

Svaka grupa prolazi kroz četiri faze:

1. formiranje (karakteriše je strepnja, zavisnost odvođe, članovi otkrivaju pravila i sagledavaju prirodu situacije),

2. pobuna (javlja se konflikt između individue i podgrupe, pobuna protiv lidera, otpor postojećim pravilima),

3. normiranje (razvoj stabilne grupne strukture sa društvenim normama, konflikti se razrešavaju i kohezivnost grupe raste) i

4. ko-operacija (interpersonalni problemi su rešeni, grupa se okreće konstruktivnom rešavanju problema a energija je usmerena ka zajedničkom cilju).

SLEDEČI SLAJD

U grupama se kao po pravilu uspostavlja struktura statusa.

Status predstavlja različitu vrednost pojedinaca u okviru grupe, a izražava se u pravima i dužnostima članova. Mnoga istraživanja su pokazala da u grupama postoje članovi čiji je doprinos grupi veći i koji stoga uživaju status omiljenih ili najuticajnijih članova. Angažovanost utiče na profilaciju jednog člana kao vođe grupe.

Osnovne funkcije vođe su:

pokretanje i koordinacija delatnosti svih članova prema ostvarenju zajedničkog cilja i

povezivanje grupe sa širim društvenim strukturama.

Vođstvo može biti:

autokratsko (kada jedna osoba nameće svoju volju ostalim lanovima grupe, ali i u grupama sa formalno ustanovljenom hijerarhijom, kao na primer vojsci, kada se ovaj model prihvata kao norma),

lese-fer (kada ni jedna osoba ili pod grupa ne prihvata odgovornost donošenja odluka),

demokratsko (kada ni jedna osoba ne dominira, a grupa pozdravlja inicijativu svakog člana) i

kolektivno (grupa izbegava ideju vođstva u striktnom smislu, svi članovi imaju isti status i istu moć)

MIRIJANIN DEO

Grupni nivo komuniciranja – ovde je reč o istom obliku (interpersonalno) komuniciranja, ali o drugom nivou njegovog ostvarivanja.

Kriterijum diferenciranja je zastupljenost hijerarhijskih odnosa, to jest njeno odsustvo. Ali ona može biti manje ili više izrazita. Ova odredba, pak, ’’koincidira’’ sa jednom drugom odredbom, a to je zastupljenost učesnika (njihov broj, odnosno veličina grupe) komunikacionog procesa. Plauzibilnost ovakvog pristupa mogla bi da bude dovedena u pitanje, utoliko što hijerarhijski strukturisane mogu biti i male, odnosno primarne društvene grupe – na primer: patrijarhalna porodica. Odavde bi proizilazilo da je ispravnije govoriti o preovlađujućoj karakteristici komunikacione aktivnosti čiji su akteri pripradnici ovih grupa.

NA KRAJU:

IZMEĐU INTERPERSONALNOG I MASOVNOG KOMUNICIRANJA MOŽE SE OSIM RUMORNOG RAZAZNATI JOŠ JEDAN OBLIK KOMUNICIRANJA, KOJI SE PO SUBJEKTIMA, KOMUNIKACIJSKOJ SITUACIJI I KOMUNIKACIONIM ČLANOVIMA BITNO RAZLIKUJE OD NJIH. REČ JE O komuniciranju u grupama većim od primarnih, a izvesno manjim od onoga što se naziva o masovnom publikom, takođe specifičnom (astrukturalnom) društvenom grupom. i. Zato se ovaj oblik samo uslovno može nazvati grupnim komuniciranjem ili, preci znije ali deskriptivno, komuniciranjem u većim društvenim grupama.

Prema našem uvidu u pitanju su četiri empirijski prepoznatljiva vida komuniciranja u većim grupama:

(1) komuniciranje ex cathedra, koje se manifestuje u obrazovanju (u učionici, labaratoriji, amfiteatru,...), političkom forumu (parlamentu, partijskoj konvenciji, kongresu...), kulturno-umetničkim hepeninzima (književno veče, promocija, tribina...) i u svetilištima (propovedi, liturgije, obredi...);

(2) teatarsko komuniciranje (u pozorištu, operi, baletu i na estradi);

(3) komuniciranje na trgu (zborovi, mitinzi i slični javni skupovi) i

(4) komuniciranje u areni (sportske i cirkuske priredbe).

Motivacijaza pokretanje ovog oblika komuniciranja jeste postojanje zajedničkog interesa ljudi za određeni sadržaj ili performans, kao i sličnih sklonosti, navika, ukusa ili stila života.

Subjekti komuniciranja u većim društvenim grupama jesu, na strani pošiljaoca, jedan čovek (nastavnik u učionici, sveštenik u crkvi...) ili više ljudi, najčešće organizovanih u primarnu grupu (prigodna grupa – književnik i nekolicina književnih kritičara; grupa za odlučivanje – rukovodstvo političke stranke; grupa za igru – košarkaški tim, akciona grupa – lideri neke stranačke koalicije), a na recepcijskom polu – publika (studentska publika, publika na stadionu, na političkom mitingu).

Publika (studentska publika u amfiteatru, pozorišna publika, publika na stadionu, publika na političkom mitingu) je realitivno trajno ili ad hoc organizovana društvena grupa, sa izmerljivim brojem pripadnika i kolikotoliko prepoznatljivom unutrašnjom strukturom makar u ovlašnoj podeli socijalnih uloga (navijači na sportskom stadionu, recimo), koja „ima za dublju pretpostavku zajedničku sklonost većeg broja ljudi, istoventnost njihovih ukusa i doživljavanja“ (Đorđević, 1989: 90). U određenim slučajevima publika se, u zavisnosti od kreativnog centra i sadržaja grupnog komuniciranja, može preobraziti u potpuno astrukturalne oblike grupisanja ljudi – masu, čak i gomilu. I u tim slučajevima, međutim, ona je brojčano i personalno odrediva, za razliku od masovne publike, koja je, takođe, astrukturalna, ali je i – depersonalizovana, rasprešena na velikom prostoru i brojčano neodrediva.

Na kraju, može se zaključiti da komuniciranje u većim društvenim grupama - grupno komuniciranje - kao poseban oblik komunikacione prakse, predstavlja neposrednu ili posrednu razmenu poruka, između jednog ili više pošiljalaca i brojčano i personalno prepoznatljive grupe recipijenata — publike, na osnovu postojanja trenutnog ili relativno trajnog zajedničkog interesa za predmet komuniciranja, na određenom prostoru i u određenom vremenu.