HHRRIISSTT mmeennjjaa žž ii vvoottee

w w w . s i o n t . n e t

2

"Bog je ovog Isusa vaskrsao, a svi mi smo tome svedoci." (Dela 2:32)

ef

Oni koji su Ga upoznali, svedoče...

http://siont.net/upoznaj/

3

Geronimo Aguilar

Želim biti slobodan

Moja životna priča nije ona priča koja započinje lepo. Moj otac je bio član bajkerskog kluba Hell's Angels (Anđeli pakla). Isto tako, njegov život je ovisio o drogi; bio je ovisnik o heroinu. Nažalost, moj otac me je ostavio kad sam imao samo tri godine. Jednoga dana je samo seo na svoj motor i rekao mi: "Sine, volim tebe i volim tvoju mamu, ali ja želim voziti sa svojom braćom. Želim biti slobodan."

Moja majka je bila mlada mama i radila je najbolje što je znala i umela da bi me podigla. Na nesreću, jednoga dana, kada sam imao osam godina, neko je provalio u naš stan i pucao u nju, provalnik je ubio moju majku na moje oči. I tako, izgubio sam svoju majku nasilnom smrću, a otac me ostavio kada sam imao samo tri godine. Ostatak porodice se bavio svojim poslovima i tako sam ja većinu svoga vremena provodio živeći na ulici. Sa petnaest godina sam bio izbačen iz srednje škole. Kad sam imao šesnaest, pridružio sam se bandi. A kad sam imao sedamnaest, već sam se navukao na drogu. Nisam mogao spavati. Nisam mogao jesti. Nije mi bilo važno jesam li oprao zube, počešljao se ili istuširao se. Jedina stvar o kojoj sam vodio brigu bilo je: kako da namirim svoju potrebu - svoju dnevnu dozu. Koristio sam heroin, PCP, kokain ili bilo šta na šta čega sam se mogao dočepati da bi umirio bol, da pokušam izbaciti muku koju sam osećao u sebi, da pokušam ispuniti prazninu koju sam imao. Jednog dana, sam tako hodao ulicom i razmišljajući kako da završim sa svojim životom i dok sam tako išao niz ulicu, pogledao sam na drugu stranu i video neku crkvu. Nikada ranije nisam bio ni u jednoj od njih i ništa nisam znao o crkvi, ali pomislio sam: "Pokušao sam već sve u životu, pa ću sad

4

poći da vidim ima li možda ova crkva rešenje za mene." I tako sam ušao unutra, i naišao sam na vratara koji me upitao šta može učiniti za mene, a ja sam mu rekao: "Verovatno ništa, ali dozvoli mi da ti ispričam kroz šta sam sve prošao..." I tako sam tom čoveku kod vrata ispričao što mi je bilo na srcu i rekao mu da ako ova crkva nema odgovor za mene, ja onda idem kući da uzmem revolver i završim sa svojim životom. Iznenada mi je taj čovek rekao: "Da li bi hteo ući unutra da razgovaraš sa našim pastorom? Bi li mu hteo reći nešto od ovoga kroz šta si prošao?" I tako sam ušao da se vidim sa njegovim pastorom. Pastor nije izgledao kao što sam ja očekivao da bi jedan pastor trebao izgledati. Nije bio čovek ukrućenog izgleda; nosio je farmerke i majicu, a imao je i tetovaže i dugačku kosu, te zaista nisam mogao razumeti kako može biti pastor i tako izgledati. I tako sam mu počeo govoriti neke stvari kroz koje sam u životu prošao. A onda je taj pastor počeo meni pričati svoju životnu priču. Odrastao je bez oca. Bio je uključen u bande i drogu i čitav svoj život ulazio je i izlazio iz zatvora. Ovaj me pastor raspametio. Nisam mogao verovati da bi neko tako na izgled uspešan i normalan kao on mogao imati takvu prošlost. Zatim mi je rekao kako mu je jednoga dana dok je bio u državnom zatvoru neko prišao i govorio o Isusu, o tome kako Isus može promeniti njegov život i dati mu mir, radost i sreću. Tri reči o kojima ja sa sedamnaest godina nisam znao ništa. A onda mi je ispričao kako je predao svoj život Gospodu i otada njegov život nikada više nije bio isti. Rekao sam tom pastoru: "Znaš, ne razumem sve o tom Bogu i o tom Isusu o kojem si mi govorio, ali šta god je On učinio za tebe, potrebno je i meni." Zatim sam u molitvi prihvatio Gospoda kao svoga Spasitelja. I tako sam našao spasenje, u taj prvi put kad mi je neko uopšte govorio o Radosnoj vesti - Evanđelju. No, to nije sve. Tu se priča ne završava. Pastor je rekao: "Geronimo, još nešto želim sa tobom podeliti." Zatim je posegnuo u svoj novčanik i izvukao neku sliku. Na slici je bio trogodišnji dečak. Rekao je: "Geronimo, ovaj dečak si ti. Ti si moj sin. Moj sin kojeg nisam video gotovo četrnaest godina. Nije moguće opisati kako sam se tog trenutka osećao. Bio je to moj otac koji me napustio kada sam imao tri godine i kojeg tolike godine nisam ni čuo ni video. Bog me doveo ovamo sa ulice, ravno u njegovu crkvu i on me doveo Hristu.

5

Od toga dana, ja i moj otac smo najbolji prijatelji. Nikada više nisam koristio drogu. Nikada se više nisam vratio na svoj stari stil života. Sada služim Gospodu naučivši jednu važnu stvar: Ako ti vodiš brigu o Božjim stvarima, Bog će uvek vodi brigu o tebi. Izvor: www.cbn.com/700club/features/amazing/Geronimo_Aguilar_041410.aspx.

James A. Stewart

Fanatična fudbalska zvezda

"Džime, Džime, imam za tebe divne vesti. Spašen si! Primila sam jasnu garanciju od Gospoda da su molitve tvoje majke i oca uslišene. Dakle, ostavi ovu knjigu i uzmi Bibliju. Trebaće ti biblijsko znanje ako ćeš živeti dinamičnim životom za Hrista." Zaprepašten i uplašen, podigao sam svoj pogled sa knjige. To za mene nisu bile dobre vesti! S obzirom da sam bio "lud za fudbalom", kako se to kaže u Škotskoj, živeo sam samo za jednu stvar i to je bio sport. Moja najveća ljubav je bio fudbal. Toliko sam bio obuzet tim sportom da sam doslovno udisao vazduh fudbalskog sveta. Kad bi uveče drugi dečaci moga uzrasta sa sobom u krevet nosili svoje igračke, ja bih

nosio fudbalsku loptu, kopačke i majicu. Čitav moj život je odzvanjao uzbuđenjem i radošću od zadovoljstva te igre. U hladna zimska jutra ustajao sam vrlo rano i sam trenirao na fudbalskom stadionu pod mesečinom. Sad sam imao četrnaest godina i odlučio sam biti najveći fudbaler Europe. Kada mi je majka saopštila tu "divnu vest", nisam bio zadubljen u jednu od svojih školskih knjiga, jer škola i nauka me nisu mnogo zanimale. Osim toga, nastavnici kao da baš nisu mnogo marili za to, s obzirom da su znali da planiram uspešnu karijeru fudbalera. Već sam u uzrastu od četrnaest godina igrao na prijateljskim i dobrotvornim utakmicama sa prvoligaškim

6

fudbalskim zvezdama koje su bile starije od mene šest do dvanaest godina. Kao centarfor, bio sam jedan od najboljih među školarcima moje zemlje - Škotske. Očekivao sam da ću za dve godine svake nedelje igrati u prvoj ligi pred ogromnim mnoštvom navijača. U isto vreme, s obzirom da sam bio podizan u evanđeoskom domu, bio sam navikao svake nedelje pohađati dve nedeljne škole kao i evangelizacione službe iz nedelje u nedelju i iz meseca u mesec. Evangelizacione kampanje u crkvi, u one dane, često su trajale i po pet nedelja. Iako sam mnogo poštovao majku i pohađao sastanke čisto iz poslušnosti, sve mi je to bilo dosadno, jer me crkva nije nimalo privlačila. Vrlo rano u svome životu sam odlučio da neću postati hrišćanin, jer sam znao da bi Isus Hrist poremetio moju životnu ambiciju za slavom i srećom. Želeo sam da jedino James Stewart bude velik. Zbog toga sam se smejao majci kada mi je govorila o zahtevima njezinog Otkupitelja. A kada mi je otac govorio o tome, zatvorio bih se poput školjke ili bih promrmljao neku zajedljivu opasku da ću se jednoga dana obratiti. Približavajući se četrnaestom rođendanu, otvoreno sam bio nervozan i agresivan. Kada sam shvatio da sam se uspeo odupreti svim nagovorima i suzama roditelja i moga starijeg brata Davida, kao i mnogih prijatelja koji su živeli oko mene, osetio sam olakšanje. Baš me bilo briga za upozorenja moga oca i brata Davida da će moj život kao fudbalske zvezde biti isprazan, s obzirom da jedino Hrist može utoliti duboku čežnju ljudskog srca. Sada, kada su reči moje majke o "divnoj vesti" počele odzvanjati u mojim ušima, uplašio sam se. Znao sam da ona ima silu kod Boga u molitvi i uplašio sam se da je došlo vreme kada se više neću moći odupirati. Setio sam se prilika kada sam ležao u krevetu dok je ona tiho klečala pored mene usred noći i vapila Bogu za spasenje moje duše. Nikada nisam drhtao dok sam tokom evangelizacija sedeo u prvom redu i slušao mlake evanđeliste koji su propovedali Reč Božju, ali mi se celo telo treslo dok je moja majka molila. Ponekad bi usred noći došla u moju sobu i u mraku mi tiho rekla: "Džime, spavaš li?", a onda bi mi počela govoriti o svome Spasitelju tako milim glasom da sam otkrio da mi je teško otresti se uticaja tih trenutaka. A onda bi opet neke noći samo tiho klečala uz moj krevet i satima molila dok sam ja spavao, nagovarajući Boga da spasi njeno dete. Poznavao sam dovoljno evanđelje da sam znao da pre nego mogu biti spašen, moram priznati Hrista za svoga Gospoda i Spasitelja. A to je bilo upravo ono šta je nisam hteo učiniti.

7

Što se mene ticalo, Hrist me je mogao spasiti od kazne greha i večnog prokletstva, ali ja nisam hteo da me oslobodi i od zadovoljstva greha. Znao sam da ako ću ikada poželeti biti u nebu, moraću se poniziti u potpunom predanju veličanstvenom Sinu Božjem i priznati Njegovu suverenu vlast nad mojim životom. To nisam bio voljan učiniti. I tako, kad sam podigao pogled sa fudbalske knjige koju sam proučavao one večeri za vreme velike Božje najave moje majke, bio sam i ljut i uznemiren. "Ali majko", ustrajao sam, "nisam spasen niti ću biti! Rekao sam ti mnogo puta ranije da te volim, ali da ne volim tvog Spasitelja. Ne vidim nikakvu pogrešku u tvom životu, ali znam da ako ću išta imati sa Isusom Hristom, prva stvar koju će On učiniti biće ta da će prekinuti moje životne ambicije." Kao da nije čula ni reči od onoga šta sam rekao. Oči su joj sjale slavom Gospodnjom. I taj sveti pogled ushićenja video sam na njenom licu mnogo puta dok je pevala i slavila Gospoda. Sada je ravnodušna na moje negodovanje, rekla: "Tako sam srećna, Džime, da si konačno Gospodnji! To je tako dobro kao da je već tako. Slavim Ga, jer je uslišio naše molitve. Sada se moraš početi pripremati da Mu služiš!" Iznenada sam konačno shvatio da dok se u mraku na svojim kolenima borila pred Gospodom, On ju je uverio da je njezina molitva uslišena i da više ne mora moliti, već samo zahvaljivati i slaviti. Već sam video takvo iskustvo u njenom molitvenom životu ranije, i poznavao sam stvarnost i snagu toga. Napustio sam prostoriju duboko uznemiren u srcu i umu znajući da moj otpor više nije protiv majke, sada je stvar moga spasenja bila u rukama više sile. Ipak, odlučio sam da ću se i dalje boriti za svoj život. Sledećih nekoliko dana činio sam sve da ugušim svaku pomisao o Bogu i pozivima Izbavitelja. Psovao sam više nego obično, te jasno i glasno odbijao prisustvovati u porodičnoj molitvi koju su održavali ili majka, ili otac. I definitivno sam odbijao otići na bilo kakvu evangelizaciju. Srcem i dušom bacio sam se na fudbalske utakmice. Postao sam deo pomahnitale fudbalske gomile - predani navijač. Svako ko je bio u Glasgow-u tokom fudbalske sezone zna šta je fudbalski fanatizam, on je vidljiv na mnogim stanovnicima ovoga grada. Čim se pomene fudbal, plamen fanatizma počinje goreti u očima mnogih. Igrači su idoli i dobijaju fantastične iznose novca od svojih gorljivih pristalica. U gradu od preko milion stanovnika, preko sto hiljada navijača hrabro će se suprotstaviti surovom zimskom vremenu da bi dva sata stajali i gledali igru svojih idola. Ti navijači radosno će podneti svaku tešku okolnost samo da mogu prisustvovati igri. Fudbalska groznica proširila se čitavom nacijom.

8

Hiljade će stajati na ljutoj zimi od deset sati uveče do osam ujutro da osiguraju sebi ulaznicu za neku "važnu" utakmicu. Ova fudbalska groznica jednako je gorela i u meni, i danju i noću. Bio sam njen rob. Svako veče, u krevet sam pored mene stavljao loptu. Satima sam proučavao fudbalske časopise i umeće igranja. Otvorenih sam očiju slušao profesionalce dok su govorili o određenim trikovima igre. Zatim bih odlazio, i u polju satima vežbao te iste trikove. Majka je znala da me neki seniorski fudbalski klubovi prate i da mi je predskazana velika karijera. U to vreme, direktor jednoga od vodećih klubova pokazao je lično zanimanje za mene i dao mi sezonsku kartu za direktorsku ložu na velikom stadionu koji je mogao primiti više od sto hiljada ljudi. Sa tog uzvišenog mesta ja sam sa ponosom i strahopoštovanjem gledao velike fudbalske šampione, dole na terenu. Svaki živac u mome telu je pulsirao za onaj dan kada ću i ja biti usred jedne takve bitke. Tamo u onoj direktorskoj loži pripremao sam se za veliku karijeru. Taj dragi poslovan čovek, koji mi je dao tu sezonsku kartu verovao je da ću igrati za njegov klub za dve godine. No, sada je sve bilo uzalud. Uspaničio sam se. "Šta ću reći mnogim svojim sportskim navijačima?" pitao sam se. "O, šta će biti ako Bog odgovori na molitve moje majke i neću se moći više odupirati? I šta će biti od moje obećavajuće fudbalske karijere? Sve će se završiti; znam da će biti tako!" Bio sam ljut, razočaran i pun straha, a ti osećaji panike su postali još gori kada bi me neki od prijatelja moje majke sreo na ulici i zaustavio me, da mi kaže, kako je presrećan što je čuo divnu vest o mom obraćenju. Sada sam bio ljut i na majku, jer je drugima govorila o svom uverenju o mom dolazećem spasenju. Bilo me je sramota. Upravo u to vreme bilo je silno delovanje Duha Božjeg u našem gradu. Vernici su hodali putevima svetosti sa pogledom slave na svojim licima. Poznavali su Gospoda na dubok i prisan način, i živeli su dinamičnim hrišćanskim životima. Strahovito je bilo gledati njihovu strast za izgubljenim dušama. Ponekad bi se propovednik slomio od jecanja tokom svoje poruke, dok bi iznosio Božju poruku spasenja, a ja bih drhtao od ogromnog osvedočenja o grehu, a svuda unaokolo ljudi bi tiho plakali. To nisu bile suve propovedi! Nisu to bile hladne, mrtve evangelizacije! Bile su žive zbog Božje prisutnosti na njima. Ljudi bi bez daha bili nagnuti napred da uhvate svaku reč govornika. Svedočanstva su bila veličanstvena, topla i stvarna. No, ja sam se iznova i iznova svesno odupirao Duhu da se svrstam

9

na stranu Gospodnju! Sada sam se našao usred bitke između Boga i sotone. Vrhovni neprijatelj moje duše je bio uznemiren i znajući da su njegovi dani u mome životu odbrojani, pred mene je stavljao sve primamljivije i privlačnije ponude za moju sportsku karijeru. U isto vreme, lična Božja strategija je bila da uradi čudo u mome srcu. Moj brat David koji je bio hodajuća sportska enciklopedija svih sportskih događanja, došao je Hristu nekoliko meseci ranije i družio se sa divnom grupom mladih hrišćana koji su bili gorljivi za Boga. Njihova duhovna uravnoteženost me zaprepastila. Bili su tako sigurni i uvereni da je Hrist odgovor za sve njihove potrebe! Sa svetom vedrinom govorili su o čudima spasonosne milosti. Bilo je jasno, da đavo nema odgovora na to. Znao sam, da sam ja na sotoninoj strani, a oni na Gospodnjoj. Znao sam, da imaju radost i mir koji ja nemam. Njihovi su hrišćanski životi zračili. Isus Hrist je preplavio i ispunio njihov horizont. To je bilo tako očigledno. U to vreme, u naš je grad došao evanđelista Tom Rea iz Belfasta, u Irskoj. Do tog vremena, već sam čuo gotovo sve vodeće evanđeliste sveta kada bi došli u naš grad, jer se moja majka uvek pobrinula da sedim pod najboljim evanđeoskim porukama. Ona je verovala da "vera dolazi od propovedanja, a propoved biva Rečju Božjom." (Rim. 10:17) Čim sam čuo tog propovednika, znao sam da je on Božji poslanik koji treba da iznese Božju poruku mojoj duši. Taj Tom Rea je jednom bio "izgubljeni sin". Njegova otac, David Rea, propovedao je bezbrojne večeri u svom velikom šatoru u Belfastu i drugim velikim centrima Severne Irske, dok je njegov sin živeo daleko u grehu, u pobuni protiv Boga. A onda se jedne večeri Tom vratio iz Londona i ušao u ogroman crkveni šator u Belfastu i seo u njegovom zadnjem delu. Otac o tome ništa nije znao. No, ubrzo je postalo jasno da se izgubljeni sin vratio kući, jer je Tom tada i tamo spustio svoje pesnice pobune i prihvatio Hrista za svoga Gospoda. Kad sam čuo tu priču i čuo, i video stvarnu milost Božju na ovom čoveku, slomio sam se nekontrolisano plačući. Moja duša se povezala sa njegovom kao Timotejeva sa Pavlovom. Postao mi je zaista pravi duhovni otac, jer mi je nakon moga obraćenja bio uzor nepresušne snage u mom nastojanju da svedočim za Hrista. Kasnije sam rado iznosio svoje svedočanstvo na evangelizacijama koje je on održavao u Glasgow-u i u okolini. Kao što je plašt njegovog oca pao na njega, on je verovao da će njegov plašt pasti na mene, na njegovog duhovnog sina.

10

Jedno veče bitka je došla do svog vrhunca. Večne stvari su se skupile u meni i sve što sam kao dete naučio u svom hrišćanskom domu iznenada me probudilo, te sam video bezvrednost svega na ovome svetu i vrednost svega onoga večnog. To veče pored mene je bio jedan fudbaler. On kao petnaestogodišnjak trebao je postati profesionalac za godinu dana. Bio je jedan od najvećih igrača, tada još školarac, na čitavom britanskom ostrvu. Bili smo bliski prijatelji, a kada je video moje presvedočenje o greh, šapnuo mi je da je bolje da nestanemo. "Ako ostaneš još malo", rekao je, "obratićeš se." Šapnuo sam mu natrag da ako ne želi ostati, može otići, ali da ću ja ostati. Otišao je ljut rekavši mi: "Šta će reći navijači za tebe?" No, tu je bilo nešto drugo. Prošlih godina odlazio sam na evangelizacije samo da ispunim želju svoje drage majke, a sada sam prvi put ostao, jer sam to ja hteo. Bitka se nastavljala još nekoliko večeri. Često sam bio pod takvim presvedočenjem o greh da nisam uspevao ni loptu ravno šutnuti. A onda se ipak, usprkos svemu što sam činio da to sprečim, to ipak dogodilo nekoliko večeri nakon što je majka razgovarala sa mnom. Dok sam igrao pred hiljadama ljudi na jednoj važnoj utakmici za školsko prvenstvo, na poznatom prvoligaškom fudbalskom stadionu u mome gradu Glasgow-u, bio sam savladan silom Božjom. Tada i tamo znao sam da majka i otac mole za mene zajedno sa stotinama njihovih hrišćanskih prijatelja. U meni su se borili nebo i pakao. Iako je bilo hladno zimsko veče, znoj mi je tekao niz lice ne toliko od iscrpljenosti zbog igre, koliko od osvedočenja o mom grehu. Igra je napredovala i od mene se, s obzirom da sam bio još jako mlad i velike brzine i neobično brzog rada nogu, očekivalo da ću zabijati golove. Na kraju krajeva, jedino golovi donose pobedu u fudbalu. Međutim, ja nisam mogao dobro igrati. Kada god bi potrčao prema golu, činilo mi se da trčim u oganj pakla. Nisam mogao videti šta se događa oko mene; mogao sam videti jedino majku na kolenima kako vapi za moju dušu. Znao sam da se više ne mogu odupirati Bogu. "O, Bože", vapio sam, "molim te, nemoj baciti moju dušu u prokletstvo. Čim pištaljka najavi kraj utakmice, predaću se Tebi." I tako, čim sam začuo sudiju da je najavio kraj utakmice, kleknuo sam tamo na igralištu i molio Boga da mi, Hrista radi, spasi moju večnu dušu. U trenutku sam bio nanovo rođen. Breme moga greha se odvaljalo sa mojih leđa, a mir i radost su preplavili i ispunili moju dušu.

11

Nisam ostao da se istuširam u klubu. Bio sam previše uzbuđen. Trčao sam čitavim putem do kuće da kažem majci radosnu vest o mom obraćenju. "Uđi, Džime", rekla mi je majka kada je otvorila vrata i pažljivo me pogledala u lice. "Znam da si spasen. Nisam li ti pre nekoliko dana rekla da je Bog odgovorio na moje molitve i da ćeš se obratiti? Idi sada, i istuširaj se, dok ti ja pripremim nešto za jelo." Sledio sam je u kuhinju dok je ona nastavila tiho govoriti. "Kad pojedeš, uzmi Bibliju. Ona koju već imaš biće dobra za večeras, ali moraš kupiti Bibliju sa širokim marginama da je možeš lakše obeležavati i zapisivati misli koje će ti Sveti Duh davati dok je čitaš i proučavaš. Sada imaš četrnaest godina i ovaj svoj dosadašnji život si potratio. Večeras započinješ sa novom stranicom u svojoj životnoj istoriji. Da bi postao efikasan u svojoj službi za Boga, moraš dobro poznavati Bibliju." Prvi put u svome životu sam radosno kleknuo pored kreveta da čitam Bibliju, slavim i molim! U mom životu se ispunila reč iz Druge Korinćanima 5:17: "Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo." Sada sam imao novi apetit, nove želje. Bog je očisti moj um tako da se nisam više sećao prljavih priča koje sam slušao od starijih fudbalera i navijača. On me spasio od ispraznog života, ispraznih misli i ispraznih reči. Zaista me načinio novim stvorenjem. Stvari koje sam ranije voleo, sada sam mrzeo; stvari koje sam nekada mrzeo, sada sam voleo, jer sam bio ceo nov - Gospod Isus Hrist otkupio me od života greha. Iako su moji prijatelji postali fudbalski profesionalci i poznati međunarodni igrači, nikada nisam ni sekunde zažalio što sam ušao u novi život i zakoračio na put službe za Boga. Sada sam bio radostan sluga Isusa Hrista, potpuno očaran slavom Njegove Osobe. Hodao sam kao po vazduhu. Za mene je svanuo novi dan. Niko mi nije rekao da trebam poći i zadobijati duše. Jednostavno sam išao napolje i to činio. Znate zašto? Jer prvi instinkt nanovo rođene duše je da druge zadobije za Isusa. Počeo sam to čini pravo na svome pragu. Otkrio sam da je moja majka bila tako sigurna u moje neminovno spasenje da je već tražila dozvolu za mene da govorim na velikom sastanku na otvorenom u centru grada, u ponedeljak uveče. Kada je podnela taj zahtev, ja sam još uvek bio u svom grehu i daleko od Boga. No, kada je došao ponedeljak; uveče, ja sam bio na onom sastanku, ceo nanovo rođen i željan govoriti o tome. Dok sam pričao svoje iskustvo spasenja, govorio sam sa puno emocija. Kada se proširila vest da će fanatična školska fudbalska zvezda davati svoje svedočanstvo, put je blokiralo stotine

12

muškaraca i mladića. Nijedan grad na svetu sve do danas nije tako lud za fudbalom kao građani Glasgow-a; morate videti njihov fanatizam da biste u to poverovali. Zbog toga, što sam bio poznat kao fudbaler, to je privuklo mnoge da dođu i čuju šta imam reći. Nije dugo prošlo i moja je majka počela primati pozive za mene da obilazim crkve i misijske dvorane, i lično govorim svedočanstvo o Hristovoj sili da spasi i utoli glad duše. Nije potrebno reći da su zgrade bile prepune radoznalih posetilaca, dok sam išao od jednog do drugog mesta da nosim svedočanstvo o Spasiteljevoj ljubavi. Ubrzo sam postao poznat kao "dečak propovednik" iz Škotske, a kasnije i Velike Britanije.

Dana Zubčak

Moj prijatelj alkohol

Još za vreme studija sam upoznala sladak uticaj alkohola. Pružao mi je to, što sam od života uzaludno očekivala - osećaj sreće, spokojnosti i samopouzdanja. Svaki čovek ima potrebu za unutrašnjim mirom. A ja sam sama sebe lagala misleći, da sve to imam. A ipak mi je nešto nedostajalo. To NEŠTO sam našla i shvatila tek tada, kad od života nisam očekivala ništa drugo osim smrti.

Izrasla sam u mlakoj hrišćanskoj porodici. Vera u Boga nije dosezala moje srce, a tako sam i živela. Kada sam se posle studija udala i kada su došla deca, uopšte ih nisam vodila ka Bogu. Tada sam već hrišćanstvo smatrala za praznoverje i plod ljudske fantazije. Brak mi nije uspeo i ja sam se ponovo setila na "predivan" uticaj alkohola. On je postepeno postao moj "muž" i najverniji prijatelj. Niko nije znao za moj hobi, a meni je bilo super. Ispočetka mi je

stvarno pružao mnoge dobre stvari. Međutim, upravo u tome i jeste strašan učinak svake droge. Polako, sasvim polako osvoji čoveka, neprimetno ga

13

okuje svojim okovima i napravi od njega svog roba. Veštački sam sebi "tkala" sreću i ni na kraj pameti mi nije bilo, da ustvari odgajam neizlečivu bolest duše, koja će od mog života napraviti pakao. Ovaj pakao sam preživljavala više od dvadeset godina.

Pakao na zemlji Moji bračni problemi postajali su sve veći i veći. Došao je razvod. Oduzimaju mi decu. To je najveća tragedija što mi se dogodila. Nastaje velika zategnutost na poslu. Rešavam to skitanjem po raznim kafanama. Nije mi više važno. Pet puta sam prošla tretman za odvikavanje od alkohola, poslednji put 1985. godine. Ni jedan nije uspeo. Stigla sam i u zatvor, nalazila sam se na samom dnu života. Ostao mi je jedini drugar - alkohol. Već sam pila sve što bi i zamirisalo na alkohol. Uspostavila sam poznanstva sa sumnjivim ljudima. Trebali su mi zbog kupovine alkohola. Promenila sam već mnogo radnih mesta, ali svuda stvaram samo probleme, jer ne mogu da se koncentrišem na posao. Nemam više ni kuće, skitam se gladna, prljava i otrcana. Moji najbliži više i ne znaju da li sam živa. Slučajni prolaznici me tuku, jedva ostajem živa. Jako sam bolesna, prolazim iz depresije u depresiju, plašim se ljudi - plašim se svega. Pitanje je dana kad će mi otkazati jetra. Znam to, ali ipak i dalje pijem. Više ne mogu bez alkohola. Najgore je ustvari to što ne mogu da umirim sopstvenu savest. Pomisao na moju decu me peče kao živa rana. Ne, ne smem biti ni za trenutak trezna, jer to neću izdržati. Bolest duše lečim sa pićem. Čestiti ljudi okreću glavu od mene. I ja njih izbegavam, jer odavno znam da više ne pripadam među njih. Postajem predmet podsmeha...

Plamičak nade U međuvremenu srećem muškarca, koji se ženi sa mnom, iako on nije pijanica. Više od pet godina se trudi oko mene da me izvuče iz blata. Traži me po kafanama celog kraja, vodi me kući, opere me, sprema mi večeru. To je stvarno neshvatljivo. Uprkos svemu tome, ja i dalje, ponovo i ponovo bežim od njega. Sada već imam dom, ali je moja želja za alkoholom sve veća i veća. Moja ćerka, koja je odrasla kraj mojih roditelja, spoznala je tokom studija, da je Isus Hrist put, istina i život. Potražila me je. Došla je da mi kaže, da me Bog može izvući iz svega ovoga, ali ja se tome smejem. Ne verujem. Jednom prilikom mi je donela knjigu "Bog je nada za alkoholičara" od isceljenog alkoholičara Džeri Dana. Pročitala sam je, i nisam mogla da se načudim: šta su sve ljudi sposobni da urade za svoju popularnost. Ne

14

verujem ni reči! To jednostavno nije moguće! Jednom je moj muž otišao u noćnu smenu. Šetala sam gore-dole po stanu i razmišljala šta da uradim, da bi došla do pića. Tišinu u stanu je odjednom prekinuo jak glas: "Dana!" U toj jednoj jedinoj reči sam osetila sve: ljubav, bes, brigu i strah za mene, pretnju i nemoć. Još i danas odzvanja duboko u meni. U tom momentu nisam shvatila da me poziva Bog. Htela sam da pijem, ali više nisam mogla. Ostala sam trezna i nesrećna.

Izbavljenje Nedelju dana kasnije spremala sam ručak. Iz ruku mi je ispao lonac, i ja sam opsovala Boga. Odjednom, sasvim neshvatljivo, padam na kolena. Shvatam da je Bog sa mnom, voli me i želi da mi pomogne. Tu je pored mene - i stvaran je. Zaplakala sam. Iznela sam pred Njega svu prljavštinu tih beskrajnih i strašnih dvadeset godina. Dugo je to trajalo. Kad sam pole toga ustala, bilo je prelepo. Posle dugih godina tame i patnje obuzeo me je neshvatljiv mir. Bog je pored mene! Tada još nisam znala da je to bilo pokajanje. Bila sam kao odojče koje ništa ne zna o Bogu. Prvi put sam uzela Bibliju u ruke. Javila se neutoljiva glad za Bogom. Počela sam prosto da "gutam" Bibliju i svu hrišćansku literaturu. Htela sam da znam sve o mom dragom Spasitelju, koji je iz temelja promenio moj život. Bog mi je stvarno mnogo oprostio. Nakon jedne nedelje stiže pismo sa obaveštenjem da sam dobila posao, koji najviše volim - da učim decu. Ne verujem sopstvenim očima. Još i danas nije mi jasno, čijim posredništvom mi je Bog poklonio ovaj posao. Prve dve godine sam putovala na posao 60 kilometara. To mi uopšte nije smetalo. To su najlepše godine mog života. Ne mogu da se nasitim dečjih pogleda.

Novi život Od trenutka pokajanja alkohol mi više nije potreban. Jednostavno više ne pijem. Nikad nisam ni pomislila da bih mogla ostaviti piće. Bila sam suviše slaba. To me je Bog iscelio. Kad je Gospod Isus ušao u moje srce, jednostavno mi piće više nije bilo potrebno. Nisam imala ni kušnje i verujem da ih neće ni biti. Međutim, nisam ostavila duvan. Godinama sam pušač. Svesna sam, da je pušenje greh protiv Boga i znam da mu robujem, ali nemam snage da ga ostavim. Koliko prijatnih razgovora sam prekinula, jer sam morala da "zapalim"! Molim Boga da me oslobodi pušenja, jer sama to nisam u stanju.

15

Jednog jutra se budim bez želje za cigarom. Od tada više nisam pušač. Nije mi trebao nikakav tretman za odvikavanje, žvake, semenke ili slične stvari da bih prebrodila krizu. Krize uopšte nije bilo. To je stvarno čudesno, što se Bog zainteresovao za takvog čoveka kao što sam ja. Poklonio mi je veru i život sa Njime. Popravio je i moj odnos sa decom i roditeljima. Živim sa mužem, koji me je neobjašnjivo čuvao. Često se noću budim i ne mogu da spavam, ali ne zbog griže savesti. Moji gresi su ostali na krstu. Budim se, jer sam srećna što me Gospod toliko ljubi i što mogu živeti koristan život. Svakom želim, da spozna ovu predivnu Božju ljubav, koja izbavlja iz svakog ponora. Jer samo u Isusu Hristu je mir duši mojoj. Moj život, kao i život drugih hrišćana, nije jednostavan. Svakodnevno moram da se borim sa raznim iskušenjima i preprekama. U svetu punom zamki i prevara nije jednostavno pripadati Bogu i živeti čisto. Ko želi da pripada Bogu, mora da mu pripada celom dušom, celim srcem i celom mišlju. Kad se pouzdajemo u Boga, ne možemo ga negirati i sramotiti i razgovori o Njemu neće biti samo crkvena tema. Ako Ga smatramo za centar životnih dešavanja i siguran temelj od koga zavisi sve u našim životima On će biti sa nama, On će nas paziti, čuvati da nam negde noga ne sklizne. Daće nam stvarnu ljubav i mir, i daće nam stvarne prijatelje i sreću, za kojom svi težimo. Izvor: ETHOS.

Tinka Hyllova

Od anarhije do ljubavi Odrasla sam u porodici koja je bila "na svom mestu". Mama je verovala da možda i postoji nekakav Bog, dok je otac bio potpuno protiv takve ideje. Imala sam predivno detinjstvo, roditelji su sa mnom i sa mojom sestrom provodili dosta vremena. Uvek su nam bili primerom i učili nas da budemo moralne i da vodimo uzoran život. Još od vrtića sam bila tzv. "živo dete", a moji najbolji prijatelji su mi bili

16

dečaci. Od dolaska u osnovnu školu postala sam član "dečije bande" i već tada sam volela tuče. U sedmom razredu, za vreme letnjeg raspusta sam otišla na kampovanje u Italiju, gde sam prvi put probala da pušim duvan. Cigarete su mi se dopale i veoma brzo sam kupila svoju prvu kutiju. I moja najbolja drugarica je pored mene propušila, zajedno smo pušile skoro pola godine "tu i tamo", kad bi se našle zajedno. No, na polovini mog osmog razreda osnovne škole ja sam počela da pušim sve više i više.

Imala sam petnaest godina kada sam prvi put došla u kontakt sa grupom pankera. Oni su za mene bili više nego interesantni. Svakako, i oni su pušili. No, to nije bilo sve, oni su pili i alkohol, i koristili razne vrste droga. A gde god bi došli širili su anarhiju. Imali su neverovatan - za mene veoma interesantan stil odevanja, ponašanja i uvek su govorili ono što su hteli. Ja sam bila isto takva, uvek bih rekla ono šta mislim i nisam znala kada treba da "zaćutim". Mnogo puta sam zbog svog dugačkog jezika imala problema.

Škola me uopšte nije interesovala i prestala sam da učim. Većina mojih prijatelja nije ni išlo u školu, zbog toga što su ih izbacili ili zbog toga što im se jednostavno nije išlo. Odlazili smo u gradski park, gde smo se kupali u fontani i opijali se - sve dok od mnogog alkohola nismo povraćali pored drveća. Mnogo puta nam je bilo vrlo loše, jer uz alkohol smo gutali i razne tablete. Svako veče jedva bi se nekako dovukli do svojih kuća. Jedan dan kada smo se kupali u fontani, (bolje rečeno kada su me moji prijatelji bacili u fontanu, a posle toga i oni skočili u nju,) na klupi pored fontane je sedeo neki sveštenik i dobacio je nešto na moj račun, u smislu: Da živim lošim životom i da postoji rešenje, da sam grešna i zašto se tako ponašam? U tom momentu su me prijatelji morali odvući na stranu, jer sam počela da glasno psujem tog čoveka. Pored ovoga, često smo ulazili u prodavnice i krali i to nam je bila omiljena zabava. U školi mi je išlo sve nizbrdo (npr. za nekoliko nedelja ja sam bila u stanju da dobijem i po 15 jedinica samo iz jednog predmeta), i to me uopšte nije brinulo. Pili smo i u školi, a na časove smo mnogo puta dolazili toliko pijani da nismo znali šta se dešava oko nas. Jeli smo i neke halucinogene biljke. Sećam se da sam jednom prilikom zahvaljujući nekoj biljci, koju sam pojela, zamalo oslepela i da mi je bilo mnogo loše.

17

Bila sam veoma ponosna i arogantna. Ljudima oko sebe sam dobacivala ružne nazive i vređala ih. Jednog lepog i sunčanog dana - bio je utorak, nismo imali u školi nastave i ja sam otišla u park. Taj dan je u parku bilo mnogo ljudi. Jedan od mojih prijatelja je izvukao iz svoje torbe neku ampulu sa nekom tečnošću, koju su zatim njih troje, preko injekcije ubrizgali sebi direktno u venu. Kada bi jedan izvadio iglu iz vene dao bi je drugom da uradi isto. Gledajući to, bila sam šokirana. Rekla sam sebi: Ja ovako nešto nikad neću uraditi. Bogu hvala, Gospod me je sačuvao od toga. Otprilike u to doba sam počela da se zanima za Voodoo religiju. Neki mojih prijatelja su bili satanisti. U parku su često znali da čitaju razne okultne i vračarske knjige ali i satanističku bibliju... Kod kuće sam sa drugaricom "prizivala duhove" (jednom se desilo da se njoj pri tome zapalila kosa). Kada bi mi neko "stao na žulj" mrzela bi ga i želela mu zlo (bacala je kletve - prim. prev.). U snu, sam imala noćne more, a budna sam viđala svakakve čudne stvari... Moji roditelji su zbog mene mnogo brinuli, ali ja se na to uopšte nisam ni osvrtala. Izgradila sam u sebi veliku odbojnosti prema ljudima oko sebe. Jedno vreme sam čak i gajila mržnju i bacala na njih poglede pune zloće, neki su zbog toga od mene strahovali. Zabavljalo me je da ih ovako prepadam. Gajila sam simpatije prema satanizmu, ali ipak nisam ušla u njega, i hvala Bogu za to. Kući sam dolazila umorna, pijana ili "urađena" od tableta i alkohola, a par puta i potpuno bez svesti. Pušila sam sve više i više, da je došlo do toga da mi je jedna kutija na dan bila malo. Prijatelji su za mene nabavljali ili kupovali cigarete, jer bez njih sam bila nesnosna, nervozna i psovala sam, dok mi ne bi dali cigaretu. Kada bi me neko pitao: Kako sam? Bila sam u stanju mu slagati pravo u oči, da sam super iako sam bila u dubokoj depresiji. Roditeljima, prijateljima, u školi sam neprestano lagala i pretvarala se. Živela sam u tim svojim lažima i to me je svakim danom sve više i više pritiskalo. Poigravala sam se sa ljudima i sa njihovim osećanjima, jer me to zabavljalo. Sa mojom sestrom Gabrijelom i roditeljima uopšte nisam nalazila zajednički jezik. No, onda je u naš život došlo nešto neočekivano. Moja sestra je počela da se druži sa jednom grupom hrišćana, a mene je to veselo zabavljalo. Sećam se dočeka Nove godine 2000-te. Sedela sam u svojoj sobi sa mojim dečkom, a moja sestra Gabrijela se spremala da ide na doček u (Apostolsku) crkvu. Činjenica je da me to baš "dirnulo". Moja sestra je poludela, "prolupala" je i ide u nekakvu sektu - vikala sam i smejala sam joj se. Upravo to veče je moja sestra predala svoj život Gospodu Isusu, dok

18

sam ja to veče sedela u kafiću i glupirala se... Od tog dana, sestra je počela da sluša hrišćansku muziku, a ja to jednostavno nisam mogla slušati. Zapušila bih svoje uši i izvodila bi smejurije po sobi ili joj sakrivala kasete. Sećam se dok sam slušala Marilyn Mansona kako je Gabrijela naglas pevala "PEVAĆU GOSPODU, JER SAM SPASEN..." U meni je sve kuvalo i nisam znala šta da radim, gurala sam je i vikala da prestane, da ućuti. Međutim, ona je nastavljala da pevala, i to čini mi se još glasnije i odvažnije. Nije se plašila da ću je udariti. Svako veče mi je čitala nešto iz Biblije, a ja sam sebi gurala prste u uši - bila sam "bolesna" od toga. Činilo mi se da je postala fanatik. Jednom dok smo drugarica i ja sedele u sobi, kod nas kući, Gabrijela nam je čitala delove iz Knjige Otkrivenja. Slušajući to uplašile smo se i tresle od straha, a ja sam se rasplakala. To uopšte nije ličilo na mene, jer sam bila tvrda osoba, kad je moja mama plakala i molila me - to me se uopšte nije doticalo. Od tog dana sam se počela menjati, prestala sam se glupirati dok je Gabrijela čitala Bibliju. Nešto mi je pri tome malo smetalo ali sam ipak slušala jednim uhom, usput se pretvarajući da mi je to dosadno... Nisam volela slušati o tome da sam grešna. Biblija govori o tome da sam grešna, a moje društvo mi govori da sam super. Tako šta je ustvari istina? Da li me uopšte zanima istina? Ja sam po mišljenju moga društva super, a i sama to mislim o sebi - tako zašto bi se trebala onda menjati!? To mi je prolazilo kroz misli, kada je Gabrijela čitala iz Svetog pisma. Sećam se tačno dana i sata, kad je moj život dotakao dno, kada se sve srušilo. Bilo je to 14. januara 2000-te godine, u 18:00 časova. Tata se vratio sa roditeljskog sastanka. Bio je veoma tužan, izneveren i veoma ljut. Saznao je da padam godinu, jer imam slabe iz tri predmeta, a iz drugih predmeta jedva imam dvojku, a tu i tamo neku trojku. To veče sam bila na velikoj muci. Posle dužeg monologa mojih nesrećnih roditelja (ja sam se pretvarala kao da je sve u najboljem redu i nisam se osvrtala) otišla sam u svoju sobu. Prvo što mi je došlo na um je bilo: UBIĆU SE! Progutala sam gomilu jakih lekova, i one što sam dobila od lekara za moju glavobolju. Napisala sam nekoliko rečenica u moj dnevnik, kada su odjednom počeli da mi trnu prsti na rukama i nogama. Bila sam u očaju i vrlo slaba. Par puta sam uspela da dođem do kuhinje i vratim se nazad u sobu, ali nisam imala hrabrosti da kažem roditeljima šta sam sa sobom uradila. Legla sam i zatvorila oči. "A sada ću crknuti", rekla sam sama sebi. Čekala sam to i zamišljala kako će to da izgleda. Odjednom su mi utrnule noge, ruke, celo telo. Uhvatio me neopisivi strah. U duhu sam sama sebi rekla: "Ja ne želim da umrem! Neka mi neko pomogne." I na moje iznenađenje, taj "Neko" mi je odgovorio. Tada još nisam shvatala da je to

19

Gospod. Rekao mi je: "Ustani, idi roditeljima i reci im šta se događa". U duhu sam pomislila: "Izgleda da me već hvata, jer kako da ustanem kada mi je celo telo utrnulo i ne mogu da ga pomerim?" Međutim, odgovor je opet bio isti: "Ustani, idi roditeljima i reci im šta se događa". Sa ovim odgovorom je došla i snaga da ustanem i da hodam. Hodala sam i to me je sam BOG SPAŠAVAO. Posle nekoliko sati ispijanja čaša sa toplom vodom i povraćanja u WC-u, bila sam potpuno iscrpljena. Nisam mogla da stojim na nogama, lice mi je bilo belo, čak povremeno i zeleno, a ispod očiju sam imala ljubičaste kese, dok su mi oči bile krvave. Kada je opasnost po moj život prestala, otišla sam da spavam. Probudila sam se sledeći dan poslepodne i izgledala sam kao avet - a tako sam se i osećala... Moja porodica je bila veoma potresena zbog ovog događaja. Sestra Gabrijela se molila za mene, a majka sa ocem plakala i pitali me: "Zašto sam to uradila?" Odgovor na to pitanje ni ja sama nisam imala. U njima sam mogla naći u svakom momentu oslonac, pomoć i razumevanje. Danas ustvari znam da je to bio beznadežan đavolji pokušaj kako bi me sprečio da dođem Isusu i da mu predam svoj život. Trebalo je da pođe još nekoliko meseci, dok nisam sredila svoja pitanja u vezi moje budućnosti. Odlučila sam da završim školu i da napravim novi početak. U februaru sam raskinula sa svojim dečkom. To mi je dosta teško palo. No, Gospod je stajao uz mene, ali i moja porodica. Hvala Gospodu. U taj isti dan, 12. februara 2000-te godine, odlučila sam da prestanem da pušim. Nikada pre to nisam pokušala, jer sam uživala u tome. Sama nisam shvatala zašto to želim učiniti, ali sam znala da to trebam da uradim. Molila sam se da me Bog oslobodi i On mi je dao odbojnost prema cigaretama. Bog se proslavio! Haleluja! U to vreme, cigarete su još znale da mi dođu na um, prijatelji su u mene duvali dim i nudili mi da i ja zapalim. No, Bog mi je dao snagu da odolim iskušenju. Ovo je bio preloman period za mene. Molila sam se Bogu da mi se vrati moj dečko (uprkos tome da sam znala da me on varao i lagao). Jedini koji mi je mogao pomoći da živim bio je i jeste Gospod Isus. Na jednoj strani On sa svojom ljubavi a sa druge strane moje staro društvo. I pala sam! Jednog dana - iako sam bila na putu spasenja desilo mi se da sam se opila. Takoreći četvoronoške sam se dovukla kući. Gospod mi je opet darovao svoju milost i ovo je bio poslednji put da sam se opila. Znala sam da ovako više ne ide. Moram da izaberem! Tako, sam izabrala Isusa i uredila sebi vreme da idem samo u društvo hrišćana, a staro društvo sam potpuno ostavila. Međutim, molila sam se za sve njih. Veoma me dotakla ljubav, mir, radost, sigurnost, koju imaju ti ljudi, a koje sam pre

20

ismevala - jer su bili hrišćani. Bilo je to prelepo, a ponekad za mene neshvatljivo i natprirodno. Shvatila sam da ovi ljudi imaju nešto što ja nemam, ali i niko iz mog starog društva. Razlikovala sam se od njih ne samo po izgledu pankerice, ali i po tome što ta ljubav nije bila u meni prisutna. Posle nekog vremena sam se odlučila učiniti Isusa mojim Gospodom. Ne pamtim tačno datum, jer sam molitvu predanja, jedan period, molila svaki dan. Nisam verovala da je dovoljno da samo jednom to kažem Bogu, zbog sveg zla šta sam u svome životu učinila. To ni izdaleka nije bilo sve. Bog je radio na mom karakteru. Polako i nežno je odstranjivao (i još odstranjuje) moje loše navike i stvari koje mi ne dozvoljavaju da uđem u dublji odnos sa Njime. Tako, jedno veče sam sa sestrom Gabrijelom, sa kasete, slušala muziku iz mjuzikla Jesus Christ Super Star. Mnogi hrišćani različito gledaju na ovaj film, ali ovo veče ga je Gospod ipak upotrebio. Bog me se dotaknuo i osećala sam da me vodi nekoj važnoj odluci - odbacivanju stvari koje su me još uvek vezivale za moju prošlost. Prvo sam uzela makaze i isekla na sitne komade, moju majicu na kojoj je pisalo: Antichrist superstar, a to je bila majica koja mi je pre mnogo značila. Niko nije smeo da mi takne ovu majicu. I tako je bilo gotovo sa majicom! Gospod Isus je postao super zvezda moga života!!! A On i zaista to jeste. Onda sam kroz prozor bacila amajliju koju sam stalno nosila i koju sam držala za nešto "moje sveto". Ta amajlija je tako brzo i tako daleko letela sa moga prozora da ovu moju odluku đavo nije ni stigao da pokoleba. Zatim sam uništila sve satanističke kasete i stvari koje sam imala, a koje su me još uvek spajale sa starim životom. Bog je radio dalje. Nekoliko meseci posle toga sam donela odluku da se krstim. Baš u to vreme mi se javio moj bivši dečko i Bog mi je dao da biram. Nudio mi je život u Njegovoj blizini, Njegovu ljubav, mir, radost i sigurnost, sve za čime sam toliko čeznula i na drugoj strani tu je bio čovek, kojeg sam mnogo volela (barem sam ja tako mislila), i odnos koji je bio nesiguran, varljiv, loš u Božjim očima, strah i nepoverenje da će opet da me vara. U duhu sam molila da mi Gospod da snage, znala sam šta treba da izaberem i šta treba da uradim, i pored saveta mojih bližnjih da mu dam drugu šansu, odlučila sam. Bilo je teško, ali izabrala sam Isusa po drugi put i nikada neću da žalim zbog toga!!! Gospod mi je dao obećanje i On stoji pored mene. Posle nekoliko dana sam se uverila da sam donela ispravnu odluku. Bog mi je na vlastite oči pokazao stvarnu i okrutnu realnost, pravo lice osobe koju sam ja mislila da volim. Ova osoba ustvari uopšte nije postojala - bio je to neko potpuno drugi.

21

Bolelo me to, ali to nije ništa u poređenju sa time koliko boli Gospoda kada Ga odbacujemo, lažemo i prljamo Njegovo ime! Bog mi je pokazao istinu na moje oči, ali me je prvo pripremio za nju. Ja sam mogla da se radujem zbog moje dobre odluke i zbog mog novog i predivnog prijateljstva sa Gospodom Isusom. Bog se zauzeo za mene. Najbolji poklon za moj sedamnaesti rođendan je bila mogućnost da se krstim u vodi. Tačno na taj dan sam zapečatila svoj zavet sa Bogom i rodila se po drugi put. Taj dan je bilo oblačno i padala je kišica. Molila sam se, da kada uđem u vodu, da me Bog dodirne i da me sunašcem obasja. Dok sam stajala u redu i čekala da dođe i na mene red, bilo je oblačno. Očekivala sam na Gospoda. Kada sam počela da ulazim u vodu osećala sam predivan dodir Gospodnji a sunce se upravo tada pojavilo kroz oblake. Bilo je neverovatno... U mome životu je bilo još mnogo nerešenih stvari. Pirsing u mojim ustima i u nosu. Pirsing sam sebi uradila sama kao protest protiv mojih roditelja, kada sam imala petnaest godina. Uradila sam isto i na obrvi i pupku. Kada bi dolazila kući uvek sam ga sebi izvadila da moji roditelji to ne vide. Par puta sam to zaboravila da uradim, i tako su to moji roditelji ipak videli na meni, ali ništa nisu dalje komentarisali u vezi toga. Nadali su se da ću sama to da shvatim i da to odbacim. U školi je to profesorima smetalo i stalno su se žalili na mene da odudaram i da sam mrzovoljna. Znala sam, da moji roditelji pirsing ne odobravaju, no ja sam bila buntovnik i radila sam sve po svome. Međutim, Bog je sve to počeo da stavlja u red. 2000-te godine kada je u Košicama (Slovačka) bila evangelizacija, gostovao je Erich Theis u velikoj sportskoj dvorani, poslednji dan evangelizacije Bog me je osnažio da izvadim svoje pirsinge. Bacila sam ih u klozetsku šolju i više to sebi nisam radila. Nisam više morala lagati svoje roditelje - bila sam oslobođenja daljnjeg laganja. Ovo je za mene bilo veliko svedočanstvo, jer na toj stvari mi je zaista bilo mnogo stalo. Bila sam od toga zavisna i mislila sam da bez toga ja više nisam ja, osećala sam se bez toga neprirodno. Svakako, to nije bilo prirodno: nisam još videla ni jednu bebu da se rodila sa pirsingom. Takođe, prestala sam da nosim i lance, i ogrlicu sa bodljama, a posle nekog vremena sam svoju krvavo crvenu kosu ofarbala u braon. Ne tvrdim da su to bile zle stvari ili dobre, ali mene su vezivale za stari život i morale su otići. Drugi razlog je bio taj, da kada sam ljudima govorila o Bogu oni su mi se smejali i mislili su da sa njima zbijam šalu. Izgledam kao pankerica (buntovnik) a pričam im o Bogu? Hm... to je da se zamisliš. Ove stvari mi se još uvek sviđaju, ali sa tom razlikom da ja više ne zavisim od njih. Ja volim da zbijam šale, da se šalim, ali moje poslanje nije da budem

22

istetovirana i pirsingovana, već da drugima govorim o Hristu. Morao mi je na to ukazati sam Gospod, jer ljude ne bi slušala po ovim pitanjima. Imala sam dojam da me ljudi žele menjati da postanem kao oni, ali na to ima pravo samo Gospod. Hvala Bogu, sada je sve to ostalo iza mene. Gospod u mome životu čini velike stvari. Završila sam srednju školu i htela upisati svišu. U dramsku. Molila sam se da mi Gospod pokaže svoju volju. Posle datog prijemnog ispita sam se oslonila na to, da će rezultati biti Njegova volja. I desila se. Nisu me primili na dramu. Međutim, Bog mi je omogućio služenje kroz jedno (amatersko) hrišćansko pozorište gde mogu da igram na Njegovu slavu, a to je mnogo važnije od studiranja glume na nekoj velikoj školi. Gospod me je poslao u moju staru školu. Palo mi je mnogo teško otići tamo, jer sam govorila da tamo nikada više neću kročiti nogom. Bog me je pokorio i ja Mu za to zahvaljujem. Nije to za mene bilo ni malo lako, ali volja Božja je ono najbolje za moj život, tako da nema smisla se od toga braniti. Sada, tri godine nakon moga obraćenja, Gospod je učinio čudo u mojoj porodici. Upravo onako kako piše u Reči Božjoj: Kada uzveruje jedan, biće spasen ceo njegov dom. Upravo se ovo i desilo u mojoj porodici, od Nove godine 2000-te. kada se obratila moja sestrica, a posle toga sam ja predala svoj život Isusu, a posle toga je i moja mama predala svoj život Isusu i na kraju tata. Bog je učinio, i ja sam Mu beskonačno zahvalna na tome. Gospod je počeo da otvara vrata i mom bivšem društvu, tako da smo mogli napraviti jedan evangelizacioni hrišćanski koncert u jednom pank klubu, u Košicama. Koji je onako usput da napomenem, posle dva meseca zatvoren. Gospod otvara srca mojim prijateljima i daje mi mogućnost da im svedočim o Njemu. Sada je to mnogo drugačije za razliku od vremena kad sam bila sveže obraćena. Danas znam da neće oni mene da vuku u svet, već ja njih ka Isusu. Danas je već devet godina kako sam hrišćanka i ni jednog momenta nisam zažalila zbog toga što sam svoj život predala Hristu. Danas sam svesna toga da je to moja najbolja odluka koju sam ikada donela za sebe. - Tinka Hyllova (Košice, januar 2009.) Izvor: http://www.jesus.sk/svedectvi/od-anarchie-k-agape.

23

Josh McDowell

Traganje skeptika

Jednog dana sam se vozio sa prijateljem na skuteru u Njuport Biču (Newport Beach) u Kaliforniji i dok smo tako uživali u svojoj vožnji primetili smo u jednom momentu dve žene u novom autu marke "Kontinental" (za Njuport Bič to je bio auto poput "Ševrolea") kako su usporile pored nas. Neprekidno su nas posmatrale i prešli smo otprilike tri bloka kuća kada je jedna od njih otvorila prozor i viknula: "Ko vam daje pravo da budete tako srećni?!". Nisam video ništa pogrešno u tome što sam srećan. Volim da se smejem. Šta može

biti pogrešno u tome ako želim da budem jedan od najsrećnijih ljudi na svetu? Ne samo da sam želeo da budem srećan i imam smisao i svrhu u životu, nego da budem i slobodan. Većina ljudi zna šta mora da radi ali nema kapaciteta ni snage da to sprovede. Takvi ljudi nisu slobodni već zarobljeni. Sloboda je kada imaš snage da uradiš ono što znaš da moraš. POTRAGA POČINJE Počeo sam da tražim odgovore. U kraju gde sam odrastao veliki broj ljudi je bio veran pa sam i ja sam to prihvatio; bio sam uključen u veru ujutro, popodne, uveče ali mora da sam išao u pogrešnu crkvu jer sam se osećao lošije. Pomislio sam da možda nije odgovor u obrazovanju pa sam se upisao na fakultet. Bio sam verovatno jedan od najnepopularnijih studenata među profesorima mog prvog univerziteta u Mičigenu. Želeo sam odgovore. Profesor ekonomske teorije mogao je da mi kaže kako da stvorim bolje životne uslove ali nije mogao da mi kaže kako da živim uspešnije i bolje. Nije mi bilo potrebno dugo da shvatim da većina članova fakulteta a i studenata takođe, ima više problema a manje smisla u životu pa samim tim i više frustracija od mene samog. Onda sam pomislio da nije možda odgovor u prestižu". Nađi "poziv" i

24

posveti tome svoj život. Počeo sam da se takmičim za različite studentske funkcije i na kraju bio izabran što mi je veoma imponovalo. Poznavao sam svakoga na kampusu, bio sam uključen u donošenje odluka, trošenje novca drugih ljudi a sve da bi se uradilo ono što sam ja želeo. Svaki ponedeljak bih se probudio kao onaj stari čovek sa glavoboljom zbog prethodne noći i sa istim ponašanjem. "Evo me opet sa pet radnih dana ispred sebe." Uspeo bih da izdržim od ponedeljka do petka i sreća bi se obično kretala oko tri noći u nedelji: petkom, subotom i nedeljom. A onda bi ceo krug krenuo iz početka. Postao sam isfrustriran. Sumnjam da je bilo puno studenata na univerzitetima naše zemlje koji su bili iskreniji od mene u pokušajima da nađu smisao, istinu, moć i svrhu u životu ali svejedno, ja je nisam pronašao. Ako si nesiguran student, profesor, biznismen ili nesiguran bilo ko a razgovor dođe do teme Boga, moraš da staviš na sebe dobru masku. Znaš šta sam shvatio da je istina? Što veću masku staviš na lice to je veća tvoja unutrašnja praznina. Ja sam upravo takvu masku stavljao. Njihov govor bi me iritirao. Želeo sam ono šta oni imaju ali nisam hteo da oni to znaju. Naslonio bih se na svoju stolicu i pokušao da izgledam nešarlantno. Pogledao sam u jednu mladu ženu i rekao: "Zašto ste vi tako različiti od drugih studenata na kampusu?" Rekla je samo dve reči za koje sam mislio da ih nikad neću čuti na univerzitetu kao deo "rešenja". Rekla je: "Isus Hrist". "Ma hajde, molim te", odbrusio sam joj. "Nemoj meni prodavati to smeće o religiji". Mora da je imala mnogo hrabrosti i uverenja. "Nisam ti rekla religija. Rekla sam ti Isus Hrist." Izvinuo sam joj se zbog svog vrlo grubog stava: "Molim te oprosti mi zbog mog ponašanja mada iskreno da ti kažem, dosta mi je i umoran sam od tih stvari. Jednostavno ne želim ništa da imam sa tim." Kakogod, ovi ljudi su me nanovo izazivali dok konačno nisam prihvatio njihov izazov. Potrošio sam mnogo para kako bih kompletno diskreditovao hrišćanstvo ali mi ono nije uzvratilo. Zaključio sam da Hrist mora biti onaj za koga se i predstavljao. Sigurno ćete upitati: "Došao si do tog zaključka intelektualno?"

25

To je tačno. Pokazaću vam kako: zaključio sam ako bih uspeo da dokažem da je makar jedno od dva temeljna područja hrišćanstva istorijski neverodostojno ili neistinito, uspeo bih da dobijem slučaj protiv hrišćanstva - srušio bih ga zauvek. Prvo područje: dokazati da Novi zavet nije istorijski verodostojan. Napisan je godinama kasnije, mislio sam, i u njega su se ugurali svi ti mitovi i legende zajedno sa greškama i nedoslednostima. To je bilo sve što sam trebao da uradim ali kao što sam već rekao, uzvratilo mi je. Na času istorije sada govorim da postoji više dokaza za istorijsku pouzdanost Novog zaveta nego za bilo kojih 10 dela klasične literature zajedno. Na primer, pri studiranju istorije mora se razviti istoriografija, tj. odgovarajući pristup u evaluiranju istorijskih dokumenata. Postoje tri osnovna testa unutar jednog teksta: bibliografski test, interni test dokaza i vanjski test dokaza. Dopustite da se samo dotaknem bibliografskog testa koji ima pitanja u vezi rukopisa. Rukopis je ručno napisani primerak određenog dela a ne štampani. Jedno od pitanja na koje ovaj test traži odgovor jeste koliko ima kopija rukopisa. Što se ima više rukopisa lakše se rekonstruiše original (koji se navodi kao autograf) i provere greške i nedoslednosti. Da vam kažem što sam pronašao u vezi Novog zaveta: kada sam 1974. godine napisao knjigu "Dokaz koji traži presudu", bio sam u mogućnosti da dokumentujem 1.400 rukopisa samo Novog zaveta (znači ne ubrajajući Stari zavet). i u izmenjenoj verziji 24.633 rukopisa. Druga knjiga po autoritetu rukopisa je Homerova Ilijada koja ima 643 rukopisa. Osećao sam da će drugo područje biti još lakše da se ospori jer sve što je Isus podučavao, živeo i za šta je umro bilo je temeljeno na njegovom vaskrsenju. Sve što je trebalo da uradim bilo je da dokažem da se to nikada nije dogodilo što mi se kasnije osvetilo i navelo me na pisanje knjige "Faktor Vaskrsenja" (zahvaljujući dokazima koje sam pronašao). Da li ste ikada čuli za doktora Simona Grinlifa (Simon Greenleaf) koji je vodio Kraljevsku profesuru prava na Harvardu? Bio je skeptik koji je često znao da se ruga hrišćanima na svojim časovima. Jednog dana su ga izazvali da uzme sve tri knjige o zakonima pravnih dokaza koje je napisao i da ih primeni na vaskrsenju i nakon mnogo ubeđivanja je pristao. Tokom procesa je postao hrišćanin a o svom istraživanju je napisao i knjigu. Grinlif je došao do zaključka da je Hristovo vaskrsenje jedno od najbolje utemeljenih događaja u istoriji prema zakonima pravnih dokaza.

26

Sada sam bio u problemu jer sam saznao da postati hrišćanin znači lomiti svoj ego. Započela je borba u mom životu: Isus Hrist me je direktno izazvao da mu verujem kao spasitelju, kao Onome koji je na krstu umro za moje grehe. "A koji Ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božiji, koji veruju u ime Njegovo" (Jovan 1:12). Nisam želeo da "parti brejker" upadne u moj život. Nisam mogao da zamislim brži način da se uništi dobra zabava ili da se razore moja intelektualna ostvarenja ili akademska prihvatljivost među mojim vršnjacima. Moj razum mi je govorio da je hrišćanstvo istinito ali mi je moja volja govorila: "Nemoj to priznati." Došlo je do toga da bih noću išao u krevet ali ne bih mogao da zaspim do četiri sata ujutro. Znao sam da moram da izbacim Isusa iz uma ako ne želim da budem van pameti tj. poludim! NOVI ŽIVOT POČINJE Postao sam hrišćanin 19. decembra 1959. godine, u 8:30 uveče, (moja druga godina univerziteta) Molio sam se da uspostavim odnos sa Bogom - lični odnos sa Njegovim Sinom, vaskrslim, živim Hristom. Vremenom je taj odnos u potpunosti izmenio moj život. Počeo sam molitvu sa: "Gospode Isuse, hvala ti šta si umro na krstu za mene." A zatim: "Priznajem sve one stvari u svom životu koje tebi nisu bile po volji i tražim da mi oprostiš i očistiš me". Biblija kaže: "... ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg" (Isaija 1:18). Nastavio sam: "Upravo sada, na najbolji mogući način koji znam, otvaram Ti vrata svoga srca i života i poveravam Ti se kao svom Spasitelju i Gospodu. Preuzmi kontrolu nad mojim životom. Promeni me iznutra, učini me osobom kakvom si me Ti stvorio i zamislio da budem." Poslednja stvar koju sam se pomolio bila je: "Hvala Ti što si došao u moj život po veri". To je bila vera Duhom Svetim, utemeljena na Božjoj Reči i podržana dokazima i istorijskim činjenicama. Siguran sam da ste čuli kako religiozni ljudi govore o "svetlosnoj munji". Nakon molitve ništa se nije dogodilo. Štaviše, osetio sam samo mučninu u stomaku.

27

"Oh ne, Mekdovel, u što si se ti upetljao? Čudio sam se sam sebi. Stvarno sam se osećao kao da sam "skrenuo s puta" s čime su se i neki moji prijatelji složili. PROMENE... Jednu stvar vam mogu reci: u periodu između šest meseci do godine i po dana, shvatio sam da nisam "skrenuo s puta" već da mi se život promenio. Nekoliko godina ranije imao sam jednu debatu sa šefom katedre za istoriju na srednje-zapadnom (mid-vest) univerzitetu i rekao mu: "Moj život se promenio." On me je sarkastično prekinuo rekavši: "Mekdovel, pokušavaš li nam to reći da je Bog promenio tvoj život u XX veku? U kojim oblastima? Nakon 45 minuta mog opisivanja promena rekao mi je: "U redu, dosta je." Duševni mir. Ispričao sam mu o svom nekadašnjem nemiru i kako sam pre bio neko ko je uvek morao biti nečim zauzet. Morao sam biti ili kod devojke ili negde dalje. Um mi je bio kao vihor konflikata pokušavajući da sedim i studiram ili mislim ali nisam mogao. Nekoliko meseci nakon odluke da sledim Hrista počeo sam da osećam izgrađivanje neke vrste duševnog mira. Nemojte me pogrešno razumeti jer ne govorim o odsutnosti konflikta. Ono što sam pronašao u svom odnosu sa Isusom nije bilo toliko odsutnost konflikta koliko moja sposobnost da se nosim sa tim. Na jedan veoma realan način sam iskusio Hristovo obećanje kada je rekao: "Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje" (Jovan 14:27). Kontrola naravi. Još jedno područje je bilo promenjeno - moja loša narav (karakter). Obično bih "eksplodirao" čak i ako bi me neko pogrešno pogledao i još uvek nosim ožiljke od vremena kada sam gotovo ubio čoveka na prvoj godini univerziteta. Moja narav je bila neodvojivi deo mene i uopšte nisam svesno tražio da se promeni. Jednog dana, (nakon šta sam odlučio da sledim Hrista), bio sam u nevolji i došao do spoznaje da je moja loša narav jednostavno nestala! Od 1959. godine sam samo jednom izgubio kontrolu. Postoji još jedno područje na koje nisam ponosan - mržnja koja se nije manifestovala spolja već iznutra i to poput nekog unutrašnjeg "mlevenja". Čovek kojeg sam mrzeo više nego ikoga drugog bio je moj otac. Jednostavno sam ga prezirao. Za mene je on bio samo jedna gradska

28

pijandura. Ako bi prijatelji dolazili u posetu odveo bih oca u štalu, vezao ga i njegov auto parkirao iza silosa. Rekao bih potom prijateljima da je negde otišao i to sve iz razloga da me ne osramoti. Ne verujem da iko može mrzeti nekoga više nego što sam ja mrzeo njega. Možda posle nekih otprilike pet meseci nakon odluke da sledim Hrista ljubav za mog oca koja se uselila ljubavlju Božjijom kroz Isusa Hrista je preplavila moj život. Ta ljubav je u potpunosti preokrenula moju mržnju i omogućila mi da svoga oca pogledam pravo u oči i kažem mu: "Oče, volim te." S obzirom kakve sam mu stvari u prošlosti priredio nije bilo čudno da su ga ove reči ozbiljno potresle. U vreme studija na privatnom univerzitetu doživeo sam ozbiljnu saobraćajnu nesreću. Bio sam vraćen kući sa vratom u gipsu. Nikada neću zaboraviti kada je otac došao da me vidi i pitao me: "Sine, kako možeš voleti oca kao što sam ja?" A ja sam mu rekao: "Oče, pre šest meseci sam te prezirao". A onda sam sa njim podelio moju veru u Isusa Hrista. "Oče, dopustio sam Isusu da uđe u moj život. Ne mogu u potpunosti da ti objasnim ali kao rezultat tog odnosa pronašao sam snage da te volim i prihvatim takvog kakav jesi. I ne samo tebe već i ostale ljude." Četrdeset i pet minuta kasnije doživeo sam najveće oduševljenje u svom životu: neko iz moje vlastite porodice, neko ko me je tako dobro poznavao i kome nisam mogao prodavati maglu, moj vlastiti otac, mi je rekao: "Sine, ako Bog može napraviti u mom životu ono što sam video da je napravio u tvom onda Mu želim pružiti priliku." I upravo tu preda mnom i sa mnom moj otac se pomolio i predao život Isusu. Obično treba nekoliko dana, nedelja, meseci ili čak godina da se vide promene ali život moga oca je bio promenjen pred mojim očima. Bilo je to kao da je neko pružio ruku i promenio sijalicu. Nikada ni pre ni posle toga nisam video takvu promenu. Nakon toga samo jednom je dodirnuo alkohol, prineo ga usnama i to je bilo sve. Nije mu vise bio potreban. DELUJE! Došao sam do zaključka da odnos sa Isusom menja živote. Možete ismejavati hrišćanstvo, izrugivati ga ali ono deluje. Ako poverujete Hristu, posmatrajte nakon toga svoje ponašanje i dela jer je Isus specijalista za menjanje života, oproštenje greha i uklanjanje krivice.

29

Podelio sam s vama svoj lični odgovor na tvrdnje o Hristu. Vi sada takođe treba da zapitate sebe logično pitanje: "Šta ovi dokazi znače za mene? Kakva će biti razlika u mom životu zavisno od toga da li ću da poverujem li da je Hrist umro na krstu za moje grehe i ponovo ustao ili ne?" Za odgovor je najbolje upotrebiti reči koje je Isus rekao Tomi koji je posumnjao u Njega: "Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza Me" (Jovan 14:6). Bogu možemo poverovati odmah sada molitvom po veri koja je razgovor sa Njim. On poznaje naše srce i nije previše zabrinut šta ćemo Mu reći u molitvi koliko mu je stalo do stava našeg srca. Ako nikada niste poverovali Hristu možete to uraditi upravo sada. Molitva koju sam se molio bila je: "Gospode Isuse, trebam Te. Hvala ti što si umro na krstu za moje grehe. Otvaram Ti vrata svog srca i verujem Ti kao svom Spasitelju. Hvala Ti što si mi oprostio grehe i dao mi večni život. Učini me osobom kakvom me Ti želiš. Hvala ti što Ti mogu verovati." Ako ste upravo sada uzverovali ili verujete da ćete to učiniti, onda ćete sigurno imati mnogo pitanja kao što sam ih i ja imao. Čitajte Bibliju i družite se i pričajte o tome sa drugim hrišćanima i odgovori će doći. Hvala vam što ste mi dozvolili da sa vama podelim svoju priču.

dr Mahendra P. Singhal

Ja sledim Hrista

"Izbor: Sledim Isusa Hrista. Cena: Ići sam sa Gospodom." Odrastati u ortodoksnom hinduističkom domu, što znači duhovno govoreći, uživati u ograničenoj slobodi. U mom slučaju to je bilo i više nego istina. Odrastao sam u strogo uspostavljenom i despotski upravljanom hinduističkom domu sa dobro očuvanom tradicijom, dobro razvijenim običajima i jasno formulisanim očekivanjima, svakako, zajedno sa velikom ljubavlju, razumevanjem i podsticanjem.

30

Uprkos svim spoljašnjim pokazateljima "mira" u našoj kući, u raznim "krizama" koje su s vremena na vreme znale izbiti, osećao sam napetost i

nezadovoljstvo. Svaka nova epizoda bila je nota očaja u horu naših jadnih života. Svaki akord odzvanjao je bespomoćnošću koja se pojavljivala u svakoj fazi života u našem skromnom domu. Izričito se sećam da su mi iznova i iznova govorili da je sva naša nesreća zbog naše loše karme koja izaziva gnev bogova prema našoj porodici. Nisam mogao razumeti šta smo mi to učinili da smo tako nešto zaslužili, niti šta bismo mogli učiniti da se to promeni, ali moj mi otac nije dozvoljavao puno o tome govoriti.

Određenih dana u godini išli bismo u uobičajene posete hramovima različitih bogova. Sećam se kako smo dugo hodali, a ponekad se i dugim putem vozili u zaprežnoj tongi da bi smo dospeli do određenog Šivinog hrama, jednog od tri glavna hinduistička boga. Naoko kip Šive je bio užasan. Prikazan je bio kako sedi na vrhu sveta držeći u rukama ljudske lobanje; iz kose mu je tekla voda, a oči su zurile u tebe sa užasnom porukom: obožavaj me ili ćeš biti uništen. Idol, ukrašen cvećem i uvek premazan uljem i crvenom bojom. Ukupan dojam je bio stvoriti osećaj slutnje i straha. Iz hrama ste izlazili sa strahom i pitanjem: Šta to budućnost može doneti? Bez istinske nade, želeći da sve bude dobro i da on, Šiva, sa vama bude zadovoljan. Nikada se u hramu nisam osećao opušteno. Nakon hodočašća, strašna slika Šive je danima visila nadamnom. Postojao je još jedan bog koji se u našem domu obožavao jednom u godini. Bio je to Ganeša, bog sa glavom slona i telom čoveka. Taj bog trebao je biti krajnje dobrohotan. Kao Šivin sin, bio je obožavan da bi se sprečile opasnosti. Svake godine kupovali smo "novi model" tog boga od gline i prema porodičnoj tradiciji, obožavali ga određenog dana. Na jednoj Ganešinoj svetkovini vrlo sam se uznemirio u vezi bogova i našeg iskazivanja časti njima. Dobro se sećam te prilike. Ganeši su bili prineti slatkiši. Morali smo zatvoriti oči i moliti za njegove blagoslove na našu kuću. Ne znam zašto, ali nisam mogao zatvoriti oči. Užasnuo sam se kad sam video malog miša kako se spušta na prinos koji je bio stavljen ispred boga, a Ganeša nije bio u stanju kontrolisati to malo stvorenje. "Ako ne može zaštititi sebe", rekao sam u sebi, "kako može zaštiti ovu kuću?" Tog sam dana izgubio veru u tog boga i verujem da je moje putovanje da otkrijem istinskog Boga započelo opravo ovim događajem. Odmah nakon toga, dva su se događaja dogodila u brzom nizu. Prvo, moj

31

otac je ustrajao u tome da i ja budem učen iz hinduističkih svetih spisa, posebno iz Bhagavad Gite, Vede i drugih. Drugo, izašao je oglas u jednim lokalnim novinama o dopisnom kursu iz Biblije, koji me je i naveo na proučavanje Biblije. Vede i druge knjige bile su zanimljive, ali bile su nesumnjivo sklone mnogom mozganju. U njima nije bilo definitivnih odgovora. U drugu ruku, Biblija je ukazivala na definitivne odgovore. Bog je ljubio ljude. Bog je svoju ljubav pokazao ljudima na svoju vlastitu inicijativu kad je na svet poslao Isusa Hrista. Bog koji se zalaže za mene bio je zbunjujuća zagonetka. Dok sam se trudio razumeti religije i religijske ideje, moje je sekularno školovanje napredovalo uobičajenim tokom. Nakon što sam diplomirao iz matematike, zaposlio sam se kao nastavnik u jednoj hrišćanskoj školi u Mussoorieu u Indiji. Školu su vodila neka hrišćanska misionarska društva kako bi studentima koji neophodno i nisu bili hrišćani prosledila i biblijske istine. Ljudi su pohađali tu školu zbog njezinog izvrsnog obrazovanja i jer je nastava bila na engleskom. Jezik se učio, podsticao i usavršavao. Škola je trebala nastavnika iz matematike i upravnik, australijski misionar, bio je kako mi je kasnije rekao, potaknut da mi ponudi položaj usprkos činjenici da nisam bio hrišćanin. On je (a ja sam zahvalan za njegovu voljnost da posluša Gospoda) odgovorio na vodstvo Gospodnje ne samo zaposlivši me da podučavam u školi, nego i da mi svedoči svojim odvojenim životom i prioritetima. Neko od osoblja u školi spomenuo mi je žrtvenu smrt Isusa Hrista na krstu za mene. "Umro je za čoveka", izjavio je, "da bi bio oslobođen svoga ropstva i da bi zauvek uživao u pobedonosnom životu." To je zvučalo divno umirujuće, ali sam odbacio to svedočanstvo, jer je to po mome sudu bilo suviše jednostavno. Mora postojati nešto daleko više od jednostavne vere u Hristovu smrt na krstu! Prema rečima Upanišada, bio sam naučen verovati da "onaj uistinu poznaje brahmana ko ga poznaje iznad spoznaje; onaj ko misli da zna, ne zna ništa". Bio sam učen verovati u traganje za odgovorima i bio sam učen da je za takvo traganje potrebno mnogo, mnogo života. Mudraci su vekovima nastojali otkriti istinu i stvarnost brahmana, ali bez uspeha. Bio sam uveren da je stvarna istina u sebi samoj. Bog i čovek u biti su jedno. Odvojenost dolazi zbog rođenja na ovom prividnom svetu koji hvata čoveka u svoj zagrljaj i mami ga da ne nađe istinsko značenje života i iskustva. Oslobođenje nije moguće, osim ako se neko odrekne svega onoga što svet nudi. Bio sam učen verovati da se Boga ne može spoznati i zbog toga on

32

nije u čovečjem dosegu. A ovde je bio Isus Hrist koji je visio na krstu i iskrvario na smrt od ruku rimskih vojnika, i koji proglašava oproštenje nad njima za njihovu krajnju brutalnost! Bog je tražio čoveka, a ne čovek Boga u sebi. U mojoj dilemi bila je još jedna dimenzija. S obzirom da sam dolazio iz porodice kakva je već bila, ako bi prihvatio Isusa Hrista, to bi prouzročilo da moji roditelji izgube poštovanje društva i položaj u čitavoj zajednici. Moja braća i sestre bi bili osramoćeni. A to je bilo nezamislivo. Iako sam radio van kuće, u drugačijem okruženju, nisam se zapravo osećao slobodnim da donosim vlastite odluke. O svom stanju pokušao sam razgovarati sa nekim misionarima, ali oni nisu mogli razumeti te teške kulturološke činioce. Oni su držali da neko jednostavno treba doneti odluku da sledi Isusa Hrista i da je to sve što je važno. Neki misionari zaista nisu ništa znali o hinduističkoj tradiciji, što se pod time podrazumeva u društvu i kako se to nameće ljudima. Odbacili su moje argumente kao nevažne. Nisam bio spreman progutati argument da živimo, a onda i umiremo, samo za sebe, sami. Siguran sam da bi se beskrajna rasprava nastavljala da nisam sreo majora Ian-a Thomas-a iz engleskoga misionarskog društva Torchbearers koji je održavao sastanke u crkvi u Mussoorieu. On je odvojio vreme da sasluša moja oklevanja, argumente i analize. S velikom osetljivošću i oštrom pronicljivošću, objasnio mi je Isusovo pravo na moj život. "Nakon što prihvatiš Isusa Hrista", objasnio mi je, "on će ti dati snagu da rešiš svoje dileme. On će biti na tvojoj strani." Major Thomas me nije doveo do konačnog predanja, ali je molio za mene i za zaj konačan ishod. Nakon što sam sa njime proveo pet sati, znao sam šta moram učiniti. Nije se mogla negirati činjenica da me Hrist zove da ga prihvatim kao svoga ličnog Spasitelja i da ga sledim bez obzira na cenu. Poziv je bio krajnje ličan i hitan. Još sam nekoliko dana o tome razmišljao, međutim, nisam se mogao otresti pritiska koji se sve više povećavao. Osećao sam da moram doneti odluku. Isusu Hristu sam se obratio 16. jula 1963. godine u dva sata ujutro u svojoj spavaćoj sobi, potpuno sam. On je postao moj lični Spasitelj. Slava neka je Njegovom imenu! Međutim, nisam računao na visoku cenu koju ću morati platiti za ovu moju odluku. Od prijatelja i rodbine, očekivao sam odbacivanje i ponižavanje. Očekivao sam, da će se neki od njih na meni ismejavati, ali nisam bio spreman na ono što je došlo nakon mog krštenja: moja vlastita porodica me se odrekla. Više nisam bio deo moje biološke porodice u kojoj sam rođen. Moji su me se prijatelji klonili. Počeli su me izbegavati kao da sam

33

zaražen nekom smrtonosnom bolešću. Sa svim bolima i bremenima, sa svom usamljenošću i sa svim borbama, ipak sam odlučio slediti Gospoda. On je moj odgovor, moje spasenje, moj prijatelj. Kao što me major Thomas i uveravao, nikada me nije izneverio, uvek je bio prisutan da mi pomogne i da me vodi. Ne sledim ideju, verovanje ili filozofiju. Ne tražim unutrašnje otkrivenje; ne radim na konačnom oslobođenju. Ne, ja sledim Isusa Hrista koji je poslednje otkrivenje i potpuno oslobođenje čovečanstvu. Izvor: Christian Research Newsletter, Volume 2: Number 1, 1989.

Pavol Hucik

Hipnoza, gatanje viskom, alfa stanje

Na početku moje okultne sage je postojala čista i nevina radoznalost, koja me je vodila do toga da otkrijem tajne nekih mađioničarskih trikova, a ovo me je kasnije vodilo do toga da naučim kako hipnotisati. Mogućnost za to nastala ubrzo nakon Plišane revolucije, kada se kapija za raznu paranormalnu literature na široko otvorila. Među nuđenim naslovima je bilo knjiga o misticizmu, meditacija, hipnozi, magiji i okultu. Naravno, ja nisam štedeo ni novac ni vreme, i

postepeno sam gutao knjigu za knjigom, sve dok nisam imao u "jasan" stav. Ipak, jedna stvar mi je nedostajala: iskustvo. Prilika za to brzo došla. Jedne večeri smo kod jedne moje prijateljice gledali neku dramu na televiziji. Mene to baš i nije zanimalo, pa sam seo u ugao pored vrata. Zatvorio sam oči i počeo da meditiram. Ali ne o Bogu ili Bibliju, već sam nastojao da korišćenjem "podsvesne snage" delujem tako na moju prijateljicu, koja je sedela blizu mene naslonjena na vrata, da ona padne u san - zaspi. Nikome nisam ništa rekao. Sve se odvijalo unutar mene. Kada sam posle nekog vremena otvorio oči, otkrio sam da moja prijateljica spava. Ovo ne bi bilo ništa posebno, ali kada sam je prodrmao,

34

da se probudi, nije na to reagovala, kao da je bila bez svesti, kao u komi. Uplašen sam se brzo vratio na svoje mesto, da niko ništa ne primeti. Sada, sam kroz meditaciju pokušao uraditi suprotno - da se ona probudi. I ona se probudila. Ovo pomalo šokantno iskustvo me nije odvratilo, već upravo suprotno - još više je probudilo interesovanja u meni. Uverio sam ovu svoju prijateljicu, da održavamo redovne hipnotičke sedeljke (susrete). Kasnije ja sam uspevao da je u san stavljam jednostavnim brojanjem do deset. Ovo je funkcionisalo dobro i napolju, i kada je bilo hladno, čak i onda kada to ona nije htela. Ona jednostavno nije mogla odoleti mome uticaju. Jednom ona nije htela doći na sastanak, a ja sam joj rekao samo da će doći i to trčeći. Sutradan u dogovoreno vreme, ona je na sastanak došla trčeći, ona je bukvalno priznavala da je bila bespomoćna, da nije mogla da obuzdati svoje noge, jer su one "same trčale" na sastanak. Kada sam joj rekao da ću je poseti noću (na paranormalni, tj. na astralni način), ona je tu noć čula moj glas i videla neku svetlost kako lebdi po sobi, iako ja nisam bio fizički prisutan tamo. Ja sam u to vreme radio meditaciju, u svojoj kući. Ponekad sam radio "programirane meditacije" koje su se trebale same desiti nekoliko dana unapred. Kada bi došlo postavljeno vreme ona je automatski počela padati u hipnotičko stanje. Jednoga dana sam joj pozajmio kasetu sa sugestijama za opuštanje i ona je "zaspala" slušajući je. Njena sestra je jedva uspela da je probudi, dobro je šamarajući. Kao što ona izreka kaže: "Sa mirisom hrane raste i apetit." Tako i ja se nisam zadržao samo na hipnozi. Počeo sam da testiram belu magiju i "magnetizam". Kasnije, gatanje sa viskom, mumijalni način lečenja, rašljarstvo, itd. To je bio vrtlog misterija, koji me sve više i više uvlačio u svoje središte. Dospeo sam do toga da sam mogao uticati na druge ljude bez njihovog znanja. Na primer, u autobusu (ja bi im krao "energiju") ili na nastavnike u školi, da me ne prozovu, na kontrolora karata u vozu, da pomisli da mi je već pogledao voznu kartu, dok ja kartu nisam ni imao kupljenu. Moje učenje za školu se sastojalo u čitanju i ponavljanju pročitanog gradiva u alfa stanju. Kao deo mog učešća na građanskom vaspitanju, ja sam više od sat vremena govorio svojim drugovima o tajnama magije. Ovo ih je izgleda veoma impresioniralo, jer su od razredne tražili da mi da još jedan sat vremena da bi im nastavio o tome govoriti. Moje samopouzdanje je raslo sve više i više. Shvatio sam kako mogu tajno

35

uticati na ljude i manipulisati njima. No, nisu mi svi planovi uvek uspevali. Ponekad bih naišao na neku vrstu nepoznate "protiv sile". Bilo mi je to vrlo čudno. Mislio sam, da ovi ljudi imaju neku magiju, a koja je u stanju da deluje protiv mene. Međutim, oni se uopšte nisu bavili sa time. Cela stvar mi se razjasnila jedno veče, kada sam se pokušao moliti u alfa stanju. Nije mi to išlo, nije funkcionisalo. Kao da sam udario glavom zid. Imao sam taj isti osećaj, kao i kod ljudi na koje su se moji okultni juriši (nastojanja) jednostavno "lomili". Pitao sam se, kakva je to moć i sila, koju ja ne mogu da prevaziđem, koja mi ne dopušta da delujem na njih. Onda sam shvatio, sam po sebi, da je u pitanju Božija sila. Međutim, ono šta je tu bilo najviše iznenađujuće, ja sam stajao na drugoj strani - bio sam u suprotnosti sa Bogom. Ovo saznanje me je pogodilo, jer sam odrastao kao hrišćanin, i sve vreme sam bio ubeđen da ja samo razvijam svoje talente i sposobnosti koje je Bog stavio u mene. Ali sada sam shvatio da ja sam sebe nikada nisam upitao o tome: kakva je Njegova volja. Oduvek sam želeo da sledim samo svoju volju. Posle nekog vremena, došla je matura i meni nije ostajalo mnogo vremena za hipnotičke sedeljke i za razne druge paranormalne eksperimente. To me učinilo vrlo nervoznim, jer sam jedva čekao da se vratim u sve to. Bili su to ustvari vidljivi znaci ovisnosti. Tada sam shvatio da sam postao ovisan od okultizma. Srećom, u to vreme mi je u ruke došla knjiga prof. Vrableca o obnovi u Svetom Duhu. U njoj sam našao uzor molitve i počeo sam prema njemu da molim. Tada sam u duši osetio nešto novo, lepo i oslobađajuće. Bilo je to živo i donosilo mi je radost. Nešto potpuno drugačije od onoga što sam doživljavao kroz vežbe koncentracije, meditacije ili u čišćenje duha kroz jogu i istočnjačkim religijama. Pod ovim uticajem, odlučio sam da upišem seminar za sveštenika. Iako više nisam radio eksperimente sa hipnozom i magijom, još uvek nisam potpuno odustao od toga. Tokom prve godine studija prijavio sam se na kurs obnove u Duhu Svetom. Tamo su se razmatrale teme vezane za okultno, a uključivalo je način za odricanje (ostavljanje) od ove prakse. Stariji studenti, koji su vodili ovaj kurs, su mi naravno, mnoge stvari objasnili, pa sam ja na kraju napravio istorijsku odluku - posle mnogo godina lutanja, napokon sam završio moje hodanje po okultnim stazama. Završio sam studij teologije sa diplomskim radom: Hrišćanski pogled na parapsihologiju. Ovim radom sam hteo staviti tačku na jednu fazu moga života a u isto

36

vreme otplati dug drugim ljudima, da ne moraju da uče na vlastitim greškama. No, Bog je imao drugi plan sa mnom. Kao mladi sveštenik susretao sam ljude koji su trpeli razne fizičke, mentalne i duhovne probleme koji su se kod njih manifestovali zbog posete gatarima (vešticama), isceliteljima ili zbog praktikovanja magije. Oni su se žalili da ih drugi smatraju za mentalno obolele, dok prema psihijatrima kod njih je bilo sve u redu. Ja sam im verovao, jer sam ih razumeo, ali još uvek nisam znao kako da im budem od veće pomoći. Morao sam se puno savetovati, proučavati, moli, a takođe i ispitivati stvar. Kada su ovi ljudi odustali okultne prakse i predali svoj život Isusu Hristu, onda bi počele da nestaju i njihove noćne more, prestali bi čuti glasove ili da viđaju duhove, bivali su oslobođeni od unutrašnjih pritisaka i negativnih osećanja (depresije). I tako me je Bog postepeno uvodio u službu oslobođenja. Danas sam mu zahvalna za sve što sam preživeo, i zbog toga da sada mogu pomagati onima koji su sebi dozvolili da budu zavedeni misterioznim i jeftinim obećanjima magije, i upecali se na laži okulta. Izvor: http://www.mojpribeh.sk/pribeh/pavol-hucik-hypnoza-vestenie-kyvadlom-alfa/.

Thomas Richards

Zašto verujem Zovem se Thomas Richards i postao sam nanovo rođen hrišćanin 1997. godine. Pre tog vremena, moj život je bio heavy metal muzika, te su me mračne i depresivne reči pesama ove muzike potpuno obuzele. Sve vreme bio sam teskoban (depresivan), tako da sam neprestano pušio "travu" u nastojanju da mi to oduzme taj osećaj i razvedri misli. Bio sam i veliki ovisnik o duvanu, palio sam jednu cigaretu o drugu. Danas sam slobodan od svega toga, i tako je već preko trinaest godina. Možda poznajete neke ljude u svom životu koji su doživeli promene u svome životu ili doneli svesnu odluku da će se promeniti. Ja nisam. Možda poznajete ljude koji su doneli odluku da će potražiti život u religiji. Ja

37

nisam više katolik, iako sam bio Krizman u katoličkoj crkvi kada sam imao oko trinaest godina. Danas sam nanovo rođeni vernik i verujem u Bibliju. Hrišćanin sam, i to je ona odluka koju sam ja doneo. Od Boga sam primio upozorenje: "Učini šta ti kažem ili ćeš zauvek završiti u paklu." Nije to bilo baš tim rečima kako sam ih sada sročio. No, moj um je shvatio poentu, a to mi je bilo i potvrđeno kada sam čitao Bibliju po prvi put u svom životu. Pre iskustva novog rođenja imao sam dvadeset sedam godina i bio sam vodeći pevač grupe sa dvanaest autorskih pesama. Sasvim iznenada sam shvatio nešto o čemu nikada ranije nisam razmišljao. Hendrix, Joplin, Morrison, Cobain, svi oni su imali dvadeset sedam godina kada su umrli. U tom trenutku, stvarnost smrti ščepala je moju dušu kao nikada ranije i pogodio me užas. Bio sam visok preko 180 centimetara, a težio sam samo 66 kilograma. Teško sam se mogao naterati da jedem, a spavanje me potpuno napustilo; jedva sam odlazio na posao i nisam želeo ni sa kime razgovarati, jer sam znao da nemaju ni odgovora ni mudrosti. Međutim, u to vreme Gospod mi je otvorio um da shvatim pravi jad - pakao. Pre nego sam se nanovo rodio, samo sam se hteo rešiti onog osećaja koji sam uvek imao, onog mračnoga osećaja duboko u meni koji me svuda pratio. Kada bih za malo pomislio da sam ga se rešio, to bi se onda iznenada, još gore nego ranije, ponovo pojavilo. Ličilo mi to na neku energiju, bolnu energiju duše koju kao da sam osećao u čitavom telu, čak i u prstima. Piće i droga više nije pomagala. Ni devojka mi nije mogla pomoći. Ni majka, prijatelji, rodbina. Na kraju sam čak pokušao i sa psihijatrom. Verujem da je to bila najpametnija stvar, jer u toj tački sam shvatio da mi ni on ne može pomoći. Ako mi taj profesionalac koji živi od pomaganja ljudima ne može pomoći, zaključio sam, onda za mene nema nikakve pomoći. Mislio sam: "Trebam na neko vreme nestati od svega i svakoga. Samo nestati." Otišao sam kući, ali s obzirom da nisam imao kuda otići, ni kome se obratiti, um i srce su mi se za pomoć počeli okretati Bogu. U to vreme svratili su do mene neki prijatelji i jedan od njih, čiji um je bio uništen od droge i mentalnih problema tako da je jedva mogao govoriti, počeo mi je izlivati svoju dušu. Njegov najbolji prijatelj mu je umro na rukama, a baka s kojom je bio vrlo blizak umrla je na stepenicama katoličke crkve, a nedavno mu je umro i otac. Počeo mi je govoriti o čudnim stvarima koje su mu se događale: o snovima i vizijama koje je imao i čudnim slučajnostima. Počeo mi je govoriti o čoveku koji je živeo niz ulicu i koji je bacio čini na njega. Bio je uveren da ga je taj čovek mučio kroz vračarstvo. Iz nekog razloga počeo sam plakati. Potpuno sam se slomio pitajući se svim

38

svojim srcem: Postoji li pomoć? Bio sam tako pritisnut, a pritisnuti su bili i svi moji prijatelji, pa i čitav svet! Iznenada sam se setio jedne kasete koju mi je dala majka deset godina ranije. Nikad je nisam pogledao, ali sam je zajedno sa nekim drugim filmovima sačuvao, čak i dok sam bio u mornarici. Kaseta! Očajnički sam prolazio kroz moju ogromnu kolekciju video kaseta ne bi li je pronašao. Otkako sam je imao, nekoliko puta sam naišao na nju dok sam tražio neku drugu i tad bih pomislio: "Ma, ovo je nešto u vezi sa Bogom." Dala mi ju je majka deset godina ranije kada je imala iskustvo sa Gospodom i počela posećivati neku crkvu. Sve svoje prijatelje je pokušala uveriti da i oni pođu u crkvu. Ovu kasetu je dobila od nekoga u crkvu i dala ju je meni da bi zadobila moju dušu. No, ja je nisam pogledao. Rekao sam joj da hoću, ali nisam, prošlo je deset godina. Kad sam je konačno pronašao i stavio u player, da je pogledam, bilo je to svedočanstvo čoveka koji je verovatno bio još gori od mene. Bio je ovisnik o heroinu, sotonski sveštenik i vrlo, vrlo jadan. U svome svedočanstvu spomenuo je Hrista i krv koju je On prolio, te je na kraju rekao: "Samo daj priliku Hristu!" Kroz to, kroz te reči, započelo je moje lično iskustvo sa Hristom koje nije stalo sve ove godine - do danas. U toj sam tačci shvatio da je Hrist odgovor za sve. Počeo sam glasno plakati, ali sada sam konačno imao Nekoga kome sam mogao plakati. Plakao sam do Hristovih nogu koji je bio tamo sa mnom u onoj sobi. Rekao sam Bogu da sam umoran od života, od načina na koji živim, od ropstva u kojem se nalazim: droga, krugovi u kojima se krećem, beda! Tada mi je Gospod pokazao pravu bedu, i ja sam iznenada osetio svu muku pakla, strahovitu Božju svetost, i gađenje i stid prema grehu koji sam činio. Pobačaj je bio najveći; osetio sam krivicu, jer sam uverio ženu sa kojom sam godinama ranije živeo da pobaci. Osetio sam gnev Božji prema grehu i osetio sam osudu celog sveta. Bilo je to tako snažno da to nisam mogao podneti, ali ipak jesam. Bilo je to tako bolno da sam mislio da će mi mozak prsnuti, ali ipak nije. Otvorilo mi se čitavo duhovno područje: sotona, demoni, anđeli, nebo, pakao, stanje čoveka i svakako, Bog. Neki od vas možda nećete verovati šta ovde govorim, ali pitam vas ovo:

39

Kako sam to mogao doživeti? Nisam poznavao Bibliju, a o svemu tome što sam iskusio govori Biblija. Trenutno i trajno ja bio sam oslobođen od vrlo stvarne ovisnosti o drogi i od strašne depresije i teskobe. Sa prihvatanjem spasenja ja sam se nanovo rodio. Natprirodno sam bio vođen kroz molitvu pokajanja pozivajući Isusa u svoje srce i osetio sam kako je silno ušao u njega. Oko tri dana sam čitao Bibliju, osam do deset sati dnevno, i Bog mi je progovorio kroz reči Pisma: "Evo stojim na vratima i kucam. Ako neko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i ješću s njim i on sa mnom." (Otk. 3:20 SSP). Počeo sam plakati govoreći Gospodu da to želim više od svega, a ja nisam bio od onih koji plaču. Sledeće jutro probudio sam se vrlo rano i osetio Gospoda svuda oko sebe poput oblaka. To je bilo neverovatno. Znao sam da želi da uključim televizor i kada sam to učinio i počeo menjati kanale, zaustavio sam se na nekom kanalu na kojem je lice nekog čoveka zauzimalo čitav ekran. Prve reči koje su izašle iz njegovih usta bile su: "Ako nisi prihvatio Gospoda kao svoga Spasitelja, želim da sa mnom izgovoriš ovu molitvu..." I on me vodio kroz molitvu pokajanja i moja duša je doživela vrlo snažno spasenje. Vikao sam Bogu da sam grešnik i da se smiluje mojoj duši koja je osećala silnu osudu. Osetio sam krv Gospoda Isusa Hrista kako me pere od mojih greha. Bio sam trenutno isceljen od strašnog pritiska, depresije i užasne teskobe. Otvorio sam vrata srca i osetio kako Isus ulazi, a demoni beže. Bio sam dete Božje, nanovo rođen. Bilo je to divno i još uvek jeste, jer danas vidim da me Gospod upotrebljava usprkos svemu. - Thomas Izvor: http://www.spirituallysmart.com/igotsavededit.html.

40

Martin Marko

Ljubav bez granica... Sedeo sam u zagušljivoj prostoriji, na drvenoj klupi, oslonjen na hladan zid i sve se u meni rušilo... Nije to bio insert iz nekog lošeg filma, već moja zatvorska realnost, koju nisam mogao da razumem ni posle šest godina tamnovanja. Moj život je pre toga bio samo uspon: cenjeni pravnik i karijera u komunističkoj tajnoj policiji... a sada zagušljiva ćelija sa rešetkama na prozorima. Nikako te dve stvari nisam mogao da sastavim zajedno. Iako sam imao hrišćansko vaspitanje, uvek sam mislio da sam u životu sam sebi dovoljan i da ću sve postići i bez Boga. Sada sam opet smatrao, je nepravedan i surov. Samo jednom sam odbio poslušnost "mašineriji", iz ponosa, što mi ga je sama duboko usadila, i nije smirila, dok moju "lojalnost" nije obezbedila trinaestogodišnjim zatvorom. Gde je tu pravda? Moja familija se raspala, prijatelji su nestali a stažari su bili zadojeni mržnjom, koju sam osećao na svakom koraku. I kazna boravka u samici, jedna od mnogih, koju sam u trajanju od trideset dana upravo izdržavao bila je prouzrokovana ovom mržnjom. Čime sam zaslužio ovako strašnu sudbinu? U dubini moje duše su se odjednom pojavile misli, koje nisam hteo da prihvatim, jer su me veoma neprijatno krivile... krivile, ali za šta? Kako se odjednom u meni pojavila ta neopisiva krivnja? Šta se to sa mnom dešava? Pa nisam baš toliko loš! Iako... Samo da nije te stalno prisutne krivice. Stvarno se sve u meni rušilo: "Dali se kaješ, za to šta si uradio i kako si živeo?" Ovaj glas je bio toliko jasan kao da govornik stoji pored mene. Bilo je u tom glasu neverovatne smirenosti, mira, ljubavi, milosrđa, oproštaja... U samici osim mene nije bilo nikoga, ali ja sam tada znao, da sam se rodio samo za to da bi čuo taj glas. Iz mene je izašao samo tihi šapat: "Da Gospode, kajem se. Celim srcem se kajem." Osećao sam kao da mi je duša odletela iz tela. Činilo mi se kao da stojim pred nečim, što svojim razumom ne mogu ni shvatiti, niti obuhvatiti. Moj podsvesni strah je postao smešan u odnosu na ovo olakšanje i utehu. Moć koju je imao zatvor, je pred ovakvim čuvarem nestala, a zlo celog

41

sveta je pored ovakvog utočišta izgubilo značaj. Postepeno sam gubio osećaj za sve oko sebe. Bili su to trenuci kad sam bio srećan, moja duša kao da je letela u beskonačnost napunjena prelepim zvucima orgulja i spajala se "sa Dobrom", koje je bilo tu pored mene i u meni... Iz tog divnog osećanja me je prenuo moj vlastiti glasan plač. Robijaška bluza je bila mokra sa prednje strane - od mojih suza. Nikako nisam razumeo šta mi se dešava. Kroz glavu mi je prolazilo na hiljade pitanja, ali i pored toga sam ostao spokojan, jer sam "osećao" da će to "Dobro" sutra opet doći k meni. I došlo je. Svaki dan, sve do kraja moje kazne u samici sam osećao Njegovu prisutnost i sa Njim preživljavao najlepše dane svoga života. Došlo je i poslednje veče moga tamnovanja u samici. To veče je bilo posebno, jer se "Dobru" otvorila moja duša, kao što se cveće otvara prema suncu, i tada sam, suprotno mogućoj realnosti, dobio sigurnost da ću biti oslobođen pre, nego prođe četiri meseca. Neposredno posle toga sam na prljavom zidu samice ugledao sliku panorame Visokih Tatri (Slovačka), i čuo sam glas: "Dobro zapamti to što vidiš..." Po izlasku iz samice su se stvari odvijale neverovatnom brzinom. Nakon dva meseca u državi se desila "nežna revolucija", koja je na mene i meni slične, ukazala kao ne teške žrtve prošlog režima. Nije prošlo ni četiri meseca, a meni je bila ukinuta kazna. Još sam dobio zadatak od novih vlasti, kao jedan od istaknutijih paćenika, da pomognem u zbrinjavanju oslobođenih zatvorenika, u okviru široke amnestije, koju je objavio novi predsednik. Radilo se na mom potpunom oslobađanju, pa u svoj toj gužvi, sam na svoje "Dobro" iz dana provedenih u samici skoro potpuno zaboravio. Ponovo sam svoju sudbinu imao "čvrsto" u svojim rukama. Prilikom jednog službenog putovanja, jako sam se iznenadio, kada sam kroz staklo na kolima video poznate predele Visokih Tatri. Počeo sam da se tresem. Bila je to ona ista slika koju sam tada u samici "u viđenju" video. Jako sam se uplašio, jer sam negde duboko u meni čuo poznati glas: "Dobro zapamti to što vidiš..." Osećao sam da će se desiti nešto strašno. I desilo se! Nakon nekoliko dana se sve promenilo. Sve čega bi se latio nije mi polazilo za rukom, sve se oko mene rušilo. Ljudska obećanja i ljudi, na koje sam se oslanjao, potpuno su me razočarali i prevarili. Bio sam besan. U silnoj želji da dešavanja okrenem u svoju korist, pokušavao sam da potplatim ljude i "sudbinu". Trošio sam i zadnje zalihe, a kada ni to nije bilo dovoljno, u očajanju sam "potpomogao" moju raspadajuću budućnost prodajom već odavno ispražnjenog stana, koji sam inače dobio od države na korišćenje. Prodao sam ga za dvesta hiljada kruna. Sudbina mi se i dalje podsmevala. Ne samo da nisam ništa sačuvao, nego su me zbog tog stana i krivično gonili. To je već bilo previše. Nisam imao hrabrosti da se suočim sa realnošću. Višak para sam podelio poznanicima, i odlučio da izvršim

42

samoubistvo. Taj dan sam sve zaposlene u organizaciji poslao na zadatke, zaključao se u kancelariji, dva puta okrenuo ključ, ostavio ga u vodoravnom položaju. A vrata još dodatno vezao lancem. Napravio sam sebi u kupatilu toplu kupku i ...prerezao žile na rukama. Probudio sam se u bolnici. Sopstvenim ušima nisam verovao kada sam čuo da sam još uvek živ samo zahvaljujući tome, što je jedan od vozača zaboravio neke svoje stvari i vratio se da ih uzme. Našao me je i zvao pomoć, jer vrata nisu bila zaključana, a ključ samo što nije ispao iz brave. A lanac? Nije uopšte bio vezan!!! Da je došao samo pet minuta kasnije, nikad ne bih napisao ovo svedočanstvo. Kada su mi za prodati stan, i pored oproštene prethodne kazne, presudili devet godina zatvora, mislio sam da ću poludeti. Godinu i po dana sam živeo kao u derilijumu, sve dok jednog dana u zatvor nije došao hrišćanski hor. Dan danas ne znam kako sam osvanuo u toj sali, kojom se orila himna o dolazećem Kralju... Iznenada sam počeo da se tresem kao u groznici, suze su same potekle, a negde duboko u meni sam čuo nebesko: "Tu sam! Ipak smo se sreli..." "Da Gospode", odgovorio sam bojažljivo "oprosti". Bilo je to čudo, jer sam u tom trenutku shvatio, da je moj Gospod sve vreme bio kraj mene i čekao me. Nije to bio niko drugi, nego sam Isus Hrist, živi Bog, toliko živ kao ti ili ja, samo nevidljiv našim očima. Istog trenutka sam presrećan primio Gospoda Isusa neopozivo u svoje srce kao svog ličnog Spasitelja i predao mu svoj život. Od tog trenutka u mom životu su počele da se dešavaju neverovatne promene. Isus je sa mnom svaki dan, oslobađa me svakog straha, rešava svaki moj problem. Nestale su depresije i neizvesna budućnost; ostali su samo radost, ljubav i mir, koji ljudi ne mogu razumeti. Blaženo osećam i prepoznajem Gospoda u svakom trenutku svog života. Dao mi je inspiraciju da napišem knjigu o predivnim iskustvima sa Njim. Za sada ne mogu da je štampam, jer nemam dovoljno sredstava. Sredstva mi nedostaju i za otplatu spominjanog stana, jer bi u smislu novih zakona njegovom otplatom nestao razlog za moj dalji boravak u zatvoru. Nisam ni malo nestrpljiv. Moj Gospod, koga neizmerno volim, gospodar je tih sredstava. I vremena, takođe. Slava Gospodu! Izvor: ETHOS.

43

"Jer, Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina (Isusa)

da niko ko u njega veruje ne propadne nego da ima večni život." (Jovan 3:16)

"Ja (Isus) sam Prvi i Poslednji i Živi. Bio sam mrtav, a sad sam, evo, doveka živ i imam

ključeve Smrti i Podzemlja." (Otkrivenje 1:17-18)

Upoznaj Boga

http://siont.net/upoznaj/