ISTINITE PRIČEMorteza Motahari

Istorija islama puna je poučnih događaja koji mogu pomoći u izgradnji ljudskog morala. Oni su, međutim, obično dostupni samo onima koji su bliže upoznati s tekstovima iz islamske istorije. Retke su, pak, knjige u kojima se mogu naći zanimljive priče ove vrste, a da su potpuno zasnovane na verodostojnim predajama i dokumentima, koje bi mogle poslužiti tzv. običnom čitaocu, posebno mladom naraštaju ili onima koji namaju baš velikog uvida u istoriju islama i islamsko učenje uopšte.

Eminentni filozof i mislilac Morteza Motahhari, koji je postao mučenik na putu širenja islamskih nauka i filozofije, uz svu svoju zaokupljenost pisanjem knjiga iz islamske filozofije i nauke, našao je vremena i za sakupljanje i priređivanje priča o prvacima vere i velikanima ranog razdoblja islama.

Da bi mlade podučio činjenicama iz života prvaka islama, profesor Motahhari je priredio priče ispričane jednostavnim jezikom i stilom. Tako je nastala ova knjiga, jedna od najštampanijih i najomiljenijih u Islamskoj Republici Iran i šire.

Kulturni centar Islamske Republike Irana u Beogradu priredio je njeno srpsko izdanje u nadi da će ono i ovde pronaći svoje čitalaštvo.

Božiji poslanik i dve grupe ljudi Jednog dana Božiji poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu

porodicu - došao u džamiju u Medini. Unutra je zatekao dve grupe ljudi kako sede u odvojenim krugovima. Ljudi iz prve grupe su bili posvećeni bogoštovlju i molitvi, a oni iz druge bavili su se podučavanjem i obrazovanjem. Poslanik je neko vreme posmatrao obe grupe i mnogo se razveselio. Ljudima koji su bili u njegovoj pratnji rekao je:

"Ove dve grupe ljudi obavljaju veoma pohvaljene poslove. Oni su na putu sreće i blagostanja. Ali, ja sam poslan od Boga da prenosim znanje i da podučavam"!

Posle toga, Poslanik se pridružio grupi ljudi koja se bavila izučavanjem nauke.

Čovek koji je tražio pomoć

Za vreme Božijeg poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - jedan od njegovih prijatelja zbog siromaštva i problema pao je u beznađe. Život mu je iz dana u dan bivao sve teži, sve do jednom kada je osetio da to više ne može da podnosi.

Čovek je razgovarao sa svojom suprugom i odlučili su da upoznaju Poslanika sa situacijom u kojoj su se našli.

Sutradan je otišao kod njega, međutim, pre nego što je izgovorio ijednu reč, Poslanik reče:

"Mi ćemo pomoći svakome ko od nas zatraži pomoć; ako on ne bude davao znakove bespomoćnosti i ne bude pružao svoju ruku prema drugima, Uzvišeni Bog će ga učiniti zadovoljnim!"

Toga dana čovek na to ništa nije uzvratio, i vratio se kući. Međutim, siromaštvo i nevolja još uvek su bili prisutni. Sledećeg dana čovek je ponovo otišao kod Poslanika da zatraži pomoć, ali on je i tada ponovo izgovorio istu rečenicu. Kao i prethodni put, čovek se vrati kući, a da nije izgovorio ni reč.

Trećeg dana ponovo je odlučio da ode do Poslanika i da mu po svaku cenu iznese svoj problem. Međutim, pre nego što je išta rekao, Poslanikove usne su počele da se miču i izgovaraju već poznate reči.

Ovaj put čovek je u svom srcu osetio više samopouzdanja, osetio je da se ključ njegovih problema nalazi upravo u toj rečenici.

Kada je izašao iz Poslanikove kuće, koračao je sigurnim koracima i sam sebi govorio:

"Osloniću se na Boga! Iskoristiću snagu i sposobnost koju mi je On podario. Zatražiću od Njega da mi olakša i učini me uspešnim u poslu koji izaberem!"

Razmišljao je o poslu koji bi mogao da radi. Jedini posao koji je trenutno mogao sam da obavlja bilo je sakupljanje i prodavanje drva i potpale. Od svog prijatelja je pozajmio sekiru i otišao u polje. Do zalaska sunca obavio je posao, onda je odneo drva u grad i prodao. Od zarađenog novca kupio je hranu i vratio se kući.

Sledećih dana nastavio je započeti posao. Malo-pomalo, od zarađenog novca kupio je sekiru i konja. Radio je veoma naporno, sve dok nakon nekoliko meseci nije počeo prilično lepo da živi.

Jednog dana Božiji poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - došao je kod njega i rekao:

"Rekao sam ti da ćemo pomoći svakome ko od nas zatraži pomoć, ako čovek ne daje znakove bespomoćnosti i ne pruža ruku prema drugim Božijim robovima, mi ćemo ga učiniti zadovoljnim".

Molba za molitvu

Jednog dana u poseti imamu Sadiku1 došao je čovek koji se našao u nevolji. Od imama Sadika zatražio je sledeće:

1 Šesti sveti imam kod šiitskih muslimana, imam Džafer Sadik iz porodice Časnog poslanika islama. Utemeljivač šiitske pravne škole i prvi veliki učitelj šerijata. Rođen je 702. godine u Medini, gde je i otrovan 765. godine.

"Pomoli se za mene, zamoli Boga da mi uveća opskrbu, jer ja sam siromašan i bespomoćan!"

Imam Sadik reče: "Nikada neću učiniti takvu molitvu!"Čovek upita: "Zašto?"Imam odgovori: "Zbog toga što nam je Bog jasno pokazao put kako da uvećamo svoju

opskrbu. On je svojim robovima naredio da idu u potragu za opskrbom. Međutim, ti hoćeš da sediš u kući, i da uz pomoć molitve osiguraš opskrbu za svoju kuću".

Saputnik na hadžu

Neki čovek se vratio sa hodočašća i počeo imamu Sadiku da prepričava doživljaje sa svog putovanja. Posebno je mnogo pričao o jednom svom saputniku. Rekao je:

"Za saputnika smo imali čoveka velikana. Svi smo bili počašćeni što se nalazimo u društvu tako časnog čoveka. Ceo dan je provodio u bogoštovlju i obavljanju dužnosti prema Bogu. Čim smo stigli u karavan-saraj, on se odmah povukao u ugao gde je razvukao svoju prostirku za molitvu i počeo da se moli Bogu."

Imam Sadik je na to upitao: "Ko je obavljao njegove ostale poslove? Ko mu je konja i kamilu

raspremio i istimario?"Čovek reče: "Zapravo, nama je bilo zadovoljstvo da to uradimo. On je samo činio

bogoštovlje, nije radio nikakve druge poslove. Imam Sadik na to reče: "Zbog toga ste svi vi kod Boga na višem stupnju od njega".

Zajednički ručak

Božiji poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - sa nekoliko svojih prijatelja otišao je na put. Kada je nastupilo podne, svi su sjahali sa svojih kamila, skinuli prtljag i spustili ga na zemlju. Odlučili su da za jelo zakolju i ispeku ovcu.

Jedan od Poslanikovih drugova reče: "Ja ću joj odseći glavu". Drugi nastavi: "Ja ću joj oderati kožu". Tako su svi redom prihvatili da urade ponešto. Božiji poslanik je rekao: "Ja ću sakupiti drva za potpalu". Njegovi drugovi povikaše: "Poslaniče, nemoj ništa da radiš, ti samo sedi, mi ćemo sa

zadovoljstvom da obavimo sve što je potebno!" No, on im je odgovorio: "Znam da biste vi sve to uradili, međutim, Bog ne voli da se pojedini

Njegovi robovi razlikuju od drugih, ili da se uzdižu iznad njih".Posle toga Božiji poslanik otišao je u polje i sakupio određenu količinu

drva za potpalu.

Karavan koji je išao na hadž

Karavan muslimana pošao je u pravcu Meke. Kada su stigli u Medinu, odmorili su se nekoliko sati, te zatim ponovo nastavili svoj put.

Usput su se zaustavili u karavan-saraju. Nadzornik karavan-saraja poznavao se sa putnicima. Između njih je opazio čoveka blistavog lica koji je služio ostale putnike. Kada ga je bolje pogledao, prepoznao ga je. Čudeći se, upitao je ostale putnike:

"Da li poznajete onog čoveka koji vas služi i pomaže vam da završite poslove?"

Putnici su odgovorili:"Ne, ne poznajemo ga. On se u Medini pridružio našem karavanu.

Veoma je pobožan i čestit čovek. Mi nismo tražili od njega da radi naše poslove, međutim, on je zahtevao da nam pomaže i učestvuje u obavljanju različitih poslova."

Nadzornik je rekao: "Očigledno da ga ne poznajete; da ga znate, sigurno ne biste bili tako

drski i dopustili da vam on poput sluge obavlja vaše poslove!"Jedan od putnika upita: "Ko je on?"Nadzornik je odgovorio: "On je imam Zejn-ul Abidin".2 Uznemireni i tužni putnici su ustali u

uputili se ka imamu. Tada su mu rekli: "Potomče Božijeg poslanika, zašto nam se nisi predstavio? Mogli smo da

te uvredimo, a time bismo počinili veliki greh".Imam je rekao: "Ja sam izabrao vaš karavan za putovanje zato što me ne poznajete.

Ponekad putujem i sa osobama koje znam, ali oni zbog Božijeg poslanika postupaju sa mnom suviše ljubazno, tako da ne dopuštaju da ih služim i pomažem im u njihovim poslovima. Zbog toga više volim da putujem sa onima koji me ne poznaju, da mogu priuštiti sebi to zadovoljstvo da pomažem drugima".

Pravo prijateljstva

U to doba Kufa je bila prestonica i centar islamske vlasti. U iščekivanju naredbi i odluka, sve oči bile su uprte u ovaj grad.

Jednog dana u blizini Kufe, na putu su se susrela dva čoveka. Jedan je bio musliman, a drugi sledbenik knjige (hrišćanin, Jevrej ili zoroastrijanac). Musliman je išao u Kufu, a drugi u obližnje mesto. Odlučili su da jedan deo 2 Četvrti sveti imam kod šiitskih muslimana, Ali Zejnul Abidin al-Sedžad (658-712), sin imama Huseina, Poslanikovog unuka. Najveći deo svoga života proveo je povučeno u Medini, održavajući kontakt samo sa nekolicinom odabranih sledbenika. Njegova pobožnost došla je do izražaja u sabranim molitvama "al-Sahife al-sedžadije" ("Sahifa - potpuna knjiga Sedžadova"). Sahranjen je na groblju Baki u Medini.

puta putuju zajedno. Usput su pričali o raznim temama koje su ih interesovale, dok nisu stigli do raskršća gde im se putevi razdvajaju. Nemusliman se iznenadio kada je video da musliman nije pošao putem za Kufu, nego odluči da ga isprati do mesta na koje je pošao. On upita:

"Zar nisi rekao da ideš u Kufu?""Da“"Zašto onda ideš ovim putem? Onaj drugi put je za Kufu.""Znam. Hoću malo da te ispratim. Naš Poslanik - Bog blagoslovio njega i

njegovu čistu porodicu - je rekao da kada dvoje putuju istim putem, oni jedan u odnosu na drugog imaju određena prava. Zbog toga žežim da te otpratim nekoliko koraka, a onda ću poći svojim putem."

"Snaga vašeg Poslanika i prihvatanje vere islama nalazi se upravo u ovako dobrom i lepom moralu", reče nemusliman.

Međutim, njegovo iznenađenje i divljenje dostiglo je vrhunac kada je saznao da je njegov saputnik bio Ali bin Abi Talib, halifa muslimana3. Nedugo posle ovog događaja primio je islam i bio jedan od najposvećenijih i najpožrtvovanijih Alijevih pristalica.

Doček

Jednoga dana imam Ali je iz Kufe došao u grad Anbar. Građani su bili veoma sretni što je njihov imam stigao u grad i požurili su da ga dočekaju. Kada su ugledali imama Alija na konju, počeli su da trče ispred njega..

Ali je dozvao jednog od njih i upitao ga: "Zašto trčite? Zašto to radite?" Čovek je odgovorio:

3 Prvi sveti imam kod šiitskih muslimana, Amir-ul-muminin (Zapovednik vernika), Ali ibn Ebu Talib, rođen je 600. godine, a postao imam nakon smrti Božijeg Poslanika 632. godine. Dok je klanjao u džamiji u Kufi (Irak), Ibn Muldžem ga je smrtno ranio otrovnom sabljom, gde je i preminuo nakon dva dana, 21. ramazana 40/661. godine. Sahranjen je u gradu Nedžefu (Irak).

"Ovo je način na koji mi iskazujemo svoje poštovanje velikanima i ljudima vrednim poštovanja".

Na to je imam Ali rekao: "To što radite, zabaviće vas na ovom svetu, a na drugom će vas baciti u

nevolju. Uvek se klonite poslova koji će vas poniziti i učiniti jadnim. Osim toga, kakve koristi velikani imaju od toga što vi radite?"

Imam Bakir i hrišćanin

Ime petog ši'itskog imama je Bakir, što u prevodu znači "otkrovitelj". Njega su često nazivali Bakir ul-ulum, što bi u prevodu značilo "otkrovitelj znanja".4

Jednog dana neki hrišćanin hteo je da naudi imamu, te mu je rekao: "Bekare, tvoje ime znači 'krava' ". Imam Bakir bez ljutnje i uvrede reče: "Ja nisam bekare (krava), ja sam Bakir. Hrišćanin na to reče: "Ti si sin kuvarice". "Ona je bila kuvarica, ali to nije sramota", odgovorio je imam Bakir. Ne posustajući, hrišćanin je nastavio: "Tvoja majka je bila crnkinja dugog jezika." Imam Bakir mu je potom uzvratio: "Ako su optužbe koje si uputio mojoj majci istina, neka joj Bog oprosti, a

ako su laži, neka te Bog sačuva greha!"Iako je mogao i imao razloga da kazni hrišćanina, imam je sačekao i

smireno mu odgovorio. Kada je video imamovo ponašanje, hrišćanin se ražalostio. On se korak

po korak približavao islamu, i najzad je postao musliman.

Beduin i Božiji poslanik

4 Peti sveti imam, Muhammed Bakir, sin Alija Zejnul Abidina. Rođen je 677. godine u Medini, gde je i otrovan 733. godine.

Jednog dana neki beduin je stigao u Medinu. Odmah po dolasku, pošao je u džamiju želeći da od Božijeg poslanika -Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - zatraži pomoć. Kada je ušao u džamiju, zatekao je Božijeg poslanika kako sedi u društvu svojih prijatelja. Beduin ga je upoznao sa svojim potrebama i zatražio da mu pomogne.

Božiji poslanik mu je dao nešto, međutim, on nije bio zadovoljan. Zbog toga mu je uputio ružne reči. Poslanikovi prijatelji i pratioci bili su ljuti i uvređeni i želeli su da kazne beduina zbog njegovog ponašanja, ali im Poslanik to nije dozvolio. Poveo je beduina sa sobom kući i razgovarao s njim. Beduin je tada video da Poslanikov način života ne odgovara načinu življenja jednog halife ili poglavara.

Živeo je krajnje jednostavno, bez zlata i ukrasa. Čovek je bio zadovoljan i zahvalio se Božijem poslaniku što mu je oprostio.

Poslanik mu tada reče: "Ti si mi u džamiji uputio ružne reči koje su naljutile moje prijatelje i

pratioce, a sada mi se zahvaljuješ. Bojim se da će te oni povrediti ako te ponovo vide. Ako je moguće, pred njima ponovi ovu rečenicu koju si rekao malopre, tako da ih prođe srdžba".

Beduin je pristao. Sutradan su zajedno otišli u džamiju. Svi Poslanikovi prijateli su bili tamo. Božiji poslanik tada reče:

"Ovaj čovek kaže da je zadovoljan našom pomoći. Da li je tako?" Čovek odgovori: "Da, tako je". Onda se ponovo zahvalio Poslaniku. Njegovi prijatelji zadovoljno su se

nasmejali. Poslanik im tada reče:"Primer mene i nekoliko mojih prijatelja sličan je onom kada je čovek

uplašio kamilu i ona je počela da beži. Da bi pomogao vlasniku kamile, čovek je potrčao za njom da je uhvati. Međutim, kamila se još više uplašila i nastavila da beži. Vlasnik kamile je povikao: "Ne dirajte moju kamilu! Ja najbolje znam kako da je smirim". Čovek je zastao i pogledao. Vlasnik je uzeo šaku trave ispred nje i prišao joj. Lagano je uzeo konopac u ruku i pošao. Da sam vam juče dozvolio, vi biste ubili ovog čoveka, što bi u tom

trenutku bilo veoma loše po njega, jer je nevernik. Međutim, ja sam ga smirio ljubaznim rečima i razumevanjem".

Sirijac i imam Husein

Neki Sirijac išao je na hadž. Odlučio je da se nekoliko dana odmori u Medini. Jednom prilikom, dok se šetao ulicama Medine, ugledao je čoveka kako sedi u jednom uglu, a oko njega se okupila nekolicina ljudi.

Upitao je nekog: "Ko je onaj čovek?""Husein sin Alija" - odgovorio mu je.5

U to vreme, Sirija je bila centar Jezidovog halifata.6 Pod uticajem Jezidove propagande, narod Sirije gajio je neprijateljska osećanja prema porodici imama Alija.

Kada je čuo ime Huseina sina Alijevog, Sirijac se razbesneo, a onda je imamu Huseinu uputio teške uvrede.

Imam Husein se nije naljutio. Samo je blago pogledao čoveka, a zatim proučio nekoliko ajeta iz Kur'ana o lepom moralu i plemenitosti.

Nakon toga mu je rekao: 5 Husein ibn Ali, treći sveti imam, sin Ali ibn Abi Taliba i Poslanikov unuk. Rođen je 626. godine u Medini, ubijen je kao mučenik zajedno sa svojim sinovima, rođacima i drugovima 680. godine u mestu Kerbela (Irak). On i njegov stariji brat Hasan su sinovi ćerke Božijeg poslanika, Fatime Zahre.6 Jezid, sin Muavije (645-683), postao je halifa kao rezultat odanosti koju mu je njegov otac obezbedio od strane moćnih političkih i vojnih vođa zajednice. Jezid nije uopšte imao religioznu ličnost i čak je za vreme života svoga oca bio nemaran u odnosu na islamske principe i pravila. Njegov jedini interes u to vreme bili su razuzdanost i lakoumnost. Tokom tri godine svog halifata, on je bio uzrok nevolja koje nisu imale presedana u istoriji islama. U prvoj godini Jezidove vladavine imam Husein, unuk Časnog poslanika, masakriran je na najokrutniji način, zajedno sa svojom decom, rođacima i prijateljima. Jezid je usmrtio čak pojedine žene i decu iz porodice Časnog poslanika, a njihove glave izložio u raznim gradovima. Za vreme druge godine svoje vladavine nalozio je opšti pokolj u Medini i dao je slobodu svojim vojnicima da u toku tri dana ubijaju, pljačkaju i otimaju žene iz grada. U toku treće godine uništio je i zapalio svetu Kabu.

"Mi smo spremni za svaku vrstu usluge i pomoći. Jesi li ti iz Sirije?" Čovek odgovori: "Jesam". Imam Husein mu reče: "Ja sam već upoznat sa ponašanjem Sirijaca prema nama, a znam gde je

i koren svega toga. Ti si stranac u našem gradu, i ako ti je potrebna pomoć, mi ćemo ti je pružiti. Spremni smo da te odenemo i da ti damo novac. Ugostićemo te u našim kućama".

Sirijac je očekivao da će se imam Husein naljutiti i da će ga kazniti. Nije se nadao tolikoj velikodušnosti i plemenitosti. Pokajao se i rekao:

"Voleo sam da se zemlja otvorila i da sam propao u nju, nego što sam izgovorio ovako ružne reči. Do sada su za mene Husein i njegov otac bili najomraženiji od svih ljudi. Ali, od ovog trenutka, niko mi neće biti omiljeniji od njih".

Čovek koji je tražio savet

Neki čovek je došao u Medinu da poseti Muhameda - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu. Kada ga je video, od njega je zatražio savet. Časni Poslanik mu je rekao:

"Ne budi srdit!" Čovek se vratio u svoje pleme, ali kada je došao, shvatio je da se u

njegovom odsustvu dogodilo nešto loše. Mladići iz njegovog plemena pokrali su imovinu i životne potrepštine drugog plemena. Mladići suparničkog plemena su uzvratili i, malo-pomalo, došlo je do sukoba. Obe strane spremale su se za rat. Kada je čuo za ovo, čovek je strašno pobesneo. Isukao je sablju i pristupio u pomoć svom plemenu. Prilikom priprema za rat, iznenada se setio nečega. Setio se svoje posete Poslaniku i njegovog saveta: "Obuzdaj svoju ljutnju!" Razmislio je o svom postupku i rekao sebi: "Zašto sam se naljutio?! Zašto sam pristao na ubijanje?!" Zatim je doneo odluku: "Došlo je vreme da Poslanikov savet sprovedem u delo!" Otišao je kod poglavara neprijateljskog plemena i rekao:

"Zašto da ratujemo? Ako su vam naši lakomisleni mladići naneli štetu, ja ću to nadoknaditi od njihovog imetka, tako da nemamo nikakvog razloga da se međusobno ubijamo".

Poglavar suparničkog plemena je, slušajući ove mudre reči, počeo da razmišlja. Zatim reče:

"Mi nismo slabiji od vas. Sada kada se to desilo, mi se odričemo svog prava."

Tako su se oba predstavnika zadovoljno vratila svojim plemenima.

Hrišćanin i Alijev pancir

Jednom prilikom u Kufi, u vreme Alijevog halifata, njegov pancir se izgubio. Nakon nekoliko dana pancir je pronađen kod jednog hrišćanina. Imam Ali ga je odveo kod sudije i rekao:

"Ovaj pancir pripada meni. Nisam ga ni prodao, niti poklonio, a pronađen je kod ovog čoveka". Sudija se obratio hrišćaninu:

"Halifa je izrekao optužbu, šta imaš da kažeš na to?"Čovek je rekao: "Ovaj pancir je moj. Ne kažem da halifa laže, ali možda

je pogrešio".Sudija reče imamu Aliju: "Ti si izjavio da je ovaj pancir tvoj, ali ovaj

čovek to ne prihvata. Da li imaš svedoka?"Imam Ali se nasmeja i reče: "U pravu si, trebalo bi da dovedem svedoka,

ali ja ga nemam".Zbog toga je sudija presudio u korist hrišćanina. On je uzeo pancir i

pošao, ali je dobro znao kome on pripada. Pošto je odmakao nekoliko koraka, shvatio je svoju grešku, pokajao se, vratio i rekao: "Ova vlast i ponašanje onih koji vladaju ne liči na ponašanje običnih ljudi. Ova vlast podseća na poslaničku, zato priznajem da ovaj pancir pripada Aliju".

Nakon nekoliko dana proučavanja i upoznavanja islama, on je postao musliman, i stao na stranu imama Alija.

Imam Sadik i grupa sufija

Sufijan Suri je živeo u Medini. Jednog dana došao je u posetu imam Sadiku. Video je da imam Sadik na sebi ima belu odoru od fine tkanine. Sa prekorom mu reče:

"Tebi ne dolikuje da nosiš takvu odeću. Od tebe se očekuje da budeš uzdržljiv, bogobojazan i okreneš leđa ovom svetu, a ne da se prljaš njegovim ukrasima".

Imam na to reče: "Reći ću ti nešto, a ti me dobro poslušaj, jer će ti koristiti i za ovaj i za

drugi svet. Ako si pogrešio i ne znaš kakav je stav islamske vere po ovom pitanju, onda će ti biti veoma korisno ovo što ću ti reći. Međutim, ako ti je namera da u islam uvedeš novotarije i izvrneš istinu, stvar je onda drugačija, i od mojih reči nećeš imati koristi. Moguće je da si ti u sebi idealizovao jednostavan i siromašan način života Božijeg poslanika i njegovih drugova u ono vreme, misleći da je to jedna vrsta dužnosti i obaveze za sve muslimane do Sudnjeg dana, kako bi taj stav i način života postao opšti model ponašanja. Ali, ja ti kažem da je Božiji poslanik živeo u vremenu i okolnostima u kojima je preovladavalo siromaštvo, teškoće i nemaština. Većina ljudi je bila lišena osnovnih životnih potrepština. Posebno stanje Božijeg poslanika i njegovih drugova bilo je povezano sa opštima stanjem i uslovima tog vremena. Međutim, da su se obezbedila sredstva za život, i da su postojali uslovi da se uživa u Božijim blagodatima, najprikladniji ljudi za uživanje tih blagoslova bili bi dobri i čestiti ljudi, a ne razvratnici i rđavi, muslimani, a ne nevernici. Pa, zašto me onda kritikuješ, Sauri? Tako mi Boga, ono što vidiš, ja sam prihvatio još od doba kada sam odrastao, ni dan ni noć nije mi prošla a da nisam bio revnosan prema svojoj imovini."

Sufijan nije bio u stanju da da razuman odgovor imamu Sadiku. Poražen je napustio njegovu kuću, i svojim drugovima i istomišljenicima prepričao ovaj razgovor. Oni su odlučili da zajedno odu kod imama i razgovaraju sa njim.

"Naš drug nije u stanju da na prikladan način iznese svoje dokaze, pa smo došli grupno da ti ih jasno predočimo", rekoše oni.

"Koji su vaši argumenti?, upita imam."Naši dokazi su iz Kur'ana", odgovoriše."Nema boljih argumenata nego onih iz Kur'ana", odgovori imam.

"Slušam vas"."Mi naše tvrdnje zasnivamo na dva ajeta iz Kur'ana; Bog u Kur'anu na

jednom mestu ovako hvali jednu grupu prijatelja Božijeg poslanika: "I onima koji su Medinu za življenje izabrali i domom prave vere još pre njih je učinili; oni vole one koji im se doseljavaju i u grudima svojim nikakvu tegobu, zato što im se daje, ne osećaju, i više vole njima nego sebi, mada im je i samima potrebno". Znači, Bog je pohvalio njihova dela. Na drugom mestu u Kur'anu, Bog ovako kaže: "I hranu su davali - mada su je i sami želeli - siromahu i siročetu i sužnju".

Imam Sadik reče: "Recite mi, jeste li upoznati sa ukidajućim i ukinutim, jasnim i

alegorijskim ajetima? Zbog toga su propali mnogi ljudi iz ove zajednice"."Neki ajeti, ali ne svi", rekoše oni. Imam Sadik reče: "Vi ste pošli odavde. Takođe, treba da se upoznate sa tradicijom Božijeg

poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu. Što se tiče ajeta iz Božije knjige koji ste pomenuli i koji se odnose na ljude čija dela je Bog pohvalio, njima je hrana bila dozovoljena, i Bog im je nije zabranio. I njihova nagrada će biti od Uzvišenog Boga.

Onda im je Uzvišeni Bog to zabranio. Tako, Njegova naredba je poništila njihove (ranije) postupke. Takođe, Njegova naredba je bila milost od Njega vernicima, kako ne bi naškodili sebi i svojim porodicama, jer su imali slabu decu i stare muškarce i žene. Primera radi, kada bih dao svoju veknu hleba kao milostinju, a osim te nemam nijednu drugu, onda bi time zakinuo mojoj porodici. Zbog toga je Božiji poslanik rekao:

"Ako neko ima pet urmi, ili pet vekni hleba, ili pet večera ili dirhema, i želi da ih potroši, najbolje osobe na koje može da ih potroši su njegovi

roditelji, sam on i njegova porodica, siromašna rodbina, siromašne komšije i na Božijem putu."

Božiji poslanik je rekao u vezi Ensarija, koji je u samrtnim trenucima oslobodio pet ili šest robova, dok je imao malu decu:

"Da ste mi rekli za njegov postupak, ne bih dozvolio da ga ukopaju sa muslimanima, jer je primorao svoju decu za traže milostinju od ljudi".

Imam Sadik potom reče. "Čujte sada ovaj ajet iz Knjige, koji je odgovor na vaše tvrdnje i nameće

Božije naređenje: "I oni koji, kad udeljuju, ne rasipaju i ne škrtare, već se u tome drže

sredine". Zar ne vidite da su ove Božije reči suprotne onome čemu vi pozivate

ljude?"

Imam Ali i Asim

Kada se završila Bitka oko kamile, imam Ali otišao je u Basru. Jednog dana posetio je Ala Harsija, jednog od svojih prijatelja. On je bio veoma bogat čovek i posedovao je veliku kuću.

Ugledavši je, imam Ali mu reče:"Sta ćeš činiti s prostranom kućom tom na svetu ovom, kada ti ona više

treba na svetu budućem? Ako želiš njome zadobiti svet budući, primaj u nju goste, pazi na rodbinu i ispunjavaj sve obaveze prema propisima njihovim. Tako ćeš njome zadobiti svet budući!"

Ala reče: "U redu, radiću onako kako si mi rekao". Onda je dodao: "Požalio bih ti se na svog brata, Asima". Imam Ali upita: "O kakvoj se žalbi radi?" Ala reče: "Ogrnuo je haljetak vuneni i odrekao se sveta ovoga!" Imam Ali naredi: "Dovedite mi ga!"

Asima su doveli kod imama Alija, a on mu reče: "O neprijateljčiću sebe samog! Zar ne osećaš samilost nikakvu prema

ženi svojoj i deci svojoj? "Zar misliš da te Bog neće voleti ako se služiš onim što ti je On dozvolio? Ti si tako neznatan za Boga da bi to činio.

Asim reče:"O Zapovedniče vernih, i ti si obukao odeću grubu i jedeš hranu oporu"!

Imam Ali reče:"Teško tebi! Doista, ja nisam kao ti. Bog Uzvišeni je, zaista, naložio

predvodnicima pravde da zadrže sebe na stupnju ljudi najnemoćnijih, tako da siromaha ne bi savladalo siromaštvo njegovo".

Bogataš i siromah

Jednog dana Božiji poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - sedeo je u krugu svojih prijatelja. Na vrata je ušao jedan siromah, pronašao prazno mesto i seo. U islamskom predanju kaže se: 'Svaka osoba, bilo gde da se nalazi, kada ulazi na skup ljudi, treba da sedne na prvo prazno mesto koje nađe'.

Siromah je slučajno seo pored bogataša. Ugledavši ga, bogataš je pokupio svoju odeću i odmakao se.

Poslanik, koji je sve to posmatrao, rekao je bogatašu:"Bojiš li se da nešto od njegovog siromaštva ne pređe na tebe?"On je odgovorio: "Ne, Božiji poslaniče".Poslanik mu se ponovo obrati:"Bojiš li se da nešto od njegovog siromaštva ne pređe na tebe?""Ne, Poslaniče", odgovorio je čovek.Poslanik ga onda upita:"Zbog čega si se onda odmakao?"Bogataš odgovori: "Pogrešio sam. Kao iskupljenje i naknadu za svoj greh, svom bratu

muslimanu dajem pola svog imetka".Siromah na to reče:

"Ali, ja ne želim taj imetak!"Svi su iznenađeno zapitali: "Zašto?"On odgovori: "Zato što se plašim da ću se jednog dana uzoholiti i ponašati loše prema

svom bratu muslimanu, baš kao i on sada".

Trgovac i prolaznik

Visok, plećat čovek prolazio je pijacom u Kufi. Lice mu je bilo opaljeno suncem; kao znak da je učestvovao u mnogim bitkama, imao je ožiljak od oštrice mača ispod oka. Koračao je čvrstim i sigurnim koracima.

Trgovac je sedeo u svom dućanu. Da bi zabavio svoje prijatelje, uzeo je šaku otpadaka i bacio je prema čoveku.

Putnik je, ne naljutivši se i ne obraćajući pažnju na njega, nastavio da ide.

Kada je putnik malo odmakao, jedan od trgovčevih prijatelja ga upita:"Znaš li ko je onaj čovek kome si se onako narugao?"" Ne, ne znam. On je putnik kao i svi ostali koji prolaze ovuda svaki dan.

Zar ga ti ne poznaješ?" - odgovori trgovac.Prijatelj mu reče:"On je veliki islamski vojskovođa, Malik Aštar Nahaji".Trgovac iznenađeno upita:"Zar je to bio Malik Aštar?! Isti onaj Malik koga se lav boji? Čovek zbog

čijeg se imena neprijatelji kao prut tresu od straha?! Teško meni šta sam uradio! On će sada narediti da me kazne, zato idem brzo da ga pronađem i zamolim ga da mi oprosti!"

Zatim je pošao za Malikom. Ugledao ga je kako ide prema džamiji i pojurio za njim. Kada je Malik Aštar obavio svoju molitvu, trgovac je izašao pred njega i rekao mu:

"Ja sam onaj isti glupi čovek koji ti se danas onako narugao".Malik mu je odvratio: "Tako mi Milostivog, ja sam samo zbog tebe otišao u džamiju, jer sam

video da voliš da vređaš ljude, da si neupućen i zalutao. Zaista te žalim. Otišao sam u džamiju da se zamolim za tebe i zamolim Boga da te izvede na pravi put. Ti si mislio da ću da te kaznim, ali ja to ne želim da uradim".

Gazali i drumski razbojnici

Gazali, veliki islamski mislilac, poreklom je iz Tusa. U njegovo vreme, pre oko 900. godina, grad Nišabur bio je centar nauke i znanja. U cilju sticanja znanja, studenti iz svih krajeva dolazili su u ovaj grad. Gazali je, takođe, došao u Nišabur, gde je pohađao predavanja velikih profesora.

Kako ne bi zaboravio predavanja, on ih je zapisivao. Gazali je ove skripte, koje su bile plod njegovog dugogodišnjeg napornog učenja, čuvao kao najdragocenije blago.

Nakon nekoliko godina, on se spremio za povratak u svoje rodno mesto. Sakupio je svoje skripte, stavio ih u vreću, a onda se priključio karavanu koji se uputio ka njegovom kraju.

Međutim, tokom putovanja, karavan je napala grupa drumskih razbojnika. Zaustavili su karavan i od putnika počeli da oduzimaju novac i ostale vredne stvari. Došao je red na Gazalija. Kada su razbojnici hteli da mu oduzmu vreću sa rukopisima, plačući je počeo da ih moli:

"Uzmite mi sve ostalo, samo mi ostavite ovu vreću". Razbojnici su se obradovali jer su mislili da se u njoj nalazi neka skupocena roba, ali kada su je otvorili, našli su samo nekoliko rukopisa. Jedan od pljačkaša upita:

"Kakvi su ovo papiri i čemu koriste?"Gazali odgovori:"Bilo šta da su, vama neće koristiti".Pljačkaš ponovo upita."A od kakve su koristi za tebe?"Gazali ponovo odgovori:"Ove skripte su plod mog dugogodišnjeg učenja, i ako mi ih uzmete, i

moje znanje će otići zajedno sa njima. Godine koje sam proveo u proučavanju i sakupljanju znanja biće bačene u vodu!"

Međutim, razbojnik je bio uporan:"Da li je sve tvoje znanje sadržano u ovim rukopisima?" Gazali je

potvrdno odgovorio. Razbojnik onda reče:"Znanje i nauke koje se može staviti u vreću i ukrasti, nije znanje. Idi i

razmisli o sebi".Ove jednostavne reči uzdrmale su Gazalijevu dušu. Do tada je smatrao

da treba da zapiše sve što čuje, ali tada je shvatio da to sve treba naučiti,

da treba više misliti i istraživati. Posle ovog događaja, Gazali je uvek govorio: "Najbolji savet koji me je uputio u nauku i znanje, čuo sam od jednog lopova".

Abu Ali Sina i Ibn Miskavejh

Abu Ali Sina pre svoje dvadesete godine ovladao je svim naukama svog vremena7. Bio je najbolji poznavalac matematike, kao i islamskih i prirodnih nauka. Jednog dana, Abu Ali Sina otišao je na predavanje kod profesora Abu Alija ibn Miskavejha, koji je bio jedan od velikih učenjaka tog vremena. Sa prilično oholosti pred njegove noge je bacio orah i rekao mu:

"Izračunaj mi površinu ovog oraha!"Ibn Miskavejh je otvorio jednu knjigu o moralu i lepom vaspitanju, stavio

je ispred Abu Ali Sine i rekao:"Ti prvo popravi svoj moral, a ja ću onda izračunati površinu ovog oraha!

Tebi je potrebnije da popraviš svoje ponašanje, nego da znaš kolika je površina ovog oraha".

Abu Ali Sina se postideo ovih reči, a profesorova rečenica mu je ostala vodič kroz ceo život.

Asketin savet

Letnje sunce je peklo neumoljivom žestinom. Jara je pržila Medinu i njenu okolinu. U okolini grada, Muhamed ibn Munkader, koji se smatrao za pobožnjaka, asketu i čoveka koji je okrenuo leđa ovom svetu, ugledao je krupnog čoveka. Bilo je očigledno da u pratnji nekolicine ljudi po takvoj vrućini ide u obilazak imanja.

U sebi je mislio:

7 Abu Ali al-Husein Ibn Sina (latinizovano: Avicena; 980-1037) slavni persijski islamski filozof i svestrani naučnik. Bavio se, između ostalog, i medicinom, alhemijom, astronomijom, psihologijom, etikom, politikom, teologijom, metafizikom, fizikom, logikom, matematikom i poezijom. Ibn Miskavajh, (932-1030) bio je istaknuti persijski filozof i istoričar iz Reja.

"Ko je ovaj čovek, koji je po ovakvoj žegi zauzet poslovima ovog sveta?" Odlučio je da priđe bliže; kad gle! Zar to nije imam Bakir? Zašto se ovaj čestiti čovek bavi poslovima ovog sveta? Treba da ga posavetujem i odvratim od ovog postupka."

Prišao je bliže i pozdravio ga. Uzdišući, imam Bakir mu je otpozdravio. "Zar je vredno truda da čestit čovek kao ti juri za ovosvetskim

poslovima, i to po ovakvoj vrućini?""Ko ima saznanje o smrti? Ko zna kada će da umre? Šta ako ti ovog časa

stigne smrt? Šta bi de desilo da te smrt, ne dao Bog, zatekne u ovom stanju? Ne pristaje ti da ideš za ovim svetom i mučiš i naprežeš po ovakvoj vrućini".

Imam Bakir se nasloni na zid i reče: "Ako bih umro u ovom trenutku, napustio bih ovaj svet u stanju

bogoštovlja i ispunjavanja dužnosti, jer ovaj posao, u ovom datom trenutku, je obožavanje i pokornost. Ti misliš da je bogoštovlje samo molitva i spominjanja Boga. Ja imam život i troškove, i ako ne bih radio i trudio se, onda bih morao da prosim od ljudi kao što si ti. Ja sam stičem svoju opskrbu, kako ne bih morao ništa da tražim od ljudi. Ako treba da se plašim smrti, onda treba da je se plašim kada sam u grešan i nepokoran Bogu, a ne kada sam Mu pokoran i poslušan, Njemu Koji me je obavezao da ne budem na teret drugima i da sam stičem svoju opskrbu".

Bajramska molitva

Mamun je bio jedan od halifa iz dinastije Abasida. Centar njegove vladavine bio je grad Merv koji se nalazio u oblasti Horasan. Jednom prilikom, poslao je pismo imamu Rezi u Medinu u kojem ga poziva kod sebe8. Imam Reza je naveo razloge zbog kojih ne može da dođe u Merv. Međutim, Mamun nije odustajao. Još nekoliko puta napisao je pismo imamu Rezi u kojima ga ponovo poziva da preuzme halifat. Međutim,

8 Ali Reza, sin Musa Kazima, osmi sveti imam. Rođen je u 765. godine Medini, a otrovan 818. godine u Mašhadu, Iran.

imam Reza je znao da se iza ovog predloga krije prevara. Kada je halifa video da je imam odbio njegov predlog, ponudio mu je da bude njegov zamenik. Imam je ovu ponudu prihvatio, ali pod uslovom da tu funkciju obavlja volonterski, dakle bez ikakve odgovornosti i bez ikakvog mešanja u poslove, sa čime se Mamun složio. Imam je napustio Medinu i uputio se u Merv. Već je bio u gradu, kada je nastupio kurbanski bajram. Mamun ga je zamolio da predvodi bajramsku molitvu, jer je mislio da će to moći da mu vrati poljuljano mu poverenje u narodu. Tada je imam podsetio Mamuna da su se dogovorili da se on ne meša ni u kakve poslove, tako da je odbio ovu ponudu. Ali, Mamun je bio uporan i zahtevao je da imam, ipak, predvodi bajramsku molitvu. Tada je imam Reza rekao:

"Ako prihvatiš moje opravdanje, bolje je, ali ako i dalje insistiraš, ja ću to obaviti na način na koji su to radili Poslanik i imam Ali. "

Mamun je prihvatio, rekavši: "U redu, kako god želiš, ali to učini".Kao i svakog bajrama, trgovci, vojni i politički zvaničnici i običan narod

obukli su najlepšu odeću. Čekali su imama da krenu zajedno ka musali9, mestu gde će se obaviti molitva. Pošto je od Mamuna dobio odobrenje da može da obavi molitvu onako kako su to radili Božiji poslanik i imam Ali, imam Reza je počeo da se sprema. Prvo je obavio gusul,10 zatim je na glavu stavio beli turban čiji je jedan kraj spustio na prsa, a drugi zabacio nazad, potom je uzeo štap i bos krenuo ka odredištu. Svojim saputnicima rekao je da krenu za njim. Idući tako, počeo je da uzvikuje: "Bog je najveći! Bog je najveći!" Narod je to isto ponavljao za njim. Jašući na konjima, u ovoj grupi bili su i vojni zapovednici i oficiri. Kada su videli imama ovako skromno obučenog, plačući su sjahali sa konja, te su nastavili svoj put pešice. Ubrzo nakon toga, ceo grad se digao na noge. Imam Reza je posle svakih deset koraka zastajkivao i ponavljao tekbire,11 a narod je ponavljao za njim. Vest o ovom događaju brzo je stigla do Mamuna. Njegovi saradnici su rekli: 9 Musala, mesto obavljanja zajedničke molitve.10 Gusul, ritualno kupanje.11 Veličanje Boga usklicima 'Bog je najveći' (Allahu ekber).

"Ako se ovo nastavi, i ako Ali ibn Musa stigne do musale, postoji opasnost od izbijanja revolucije."

Mamun se mnogo uplašio, pa je poslao nekoliko ljudi da vrate imama. Vraćajući se nazad, imam Reza je kazao:

"Jesam li ti rekao da odmah prihvatiš moje opravdanje..."

Majčina molitva

Maleni dečak slušao je majčine reči koje je izgovarala dok je sedela okrenuta prema kibli.12 Posmatrao ju je kako staje, sagiba se i pada ničice na tle u molitvi. Slušao je kako moli Boga da muslimanima i muslimankama podari milost, sreću i blagostanje.

Iako je bio još mali, pažljivo je slušao šta će majka poželeti za sebe. Bio je to imam Hasan, koji je tu noć ostao budan i posmatrao svoju majku, Fatimu Zahru. 13

Čekao je da vidi kakvu će molitvu da uputi za sebe, šta će zatražiti od Uzvišenog Boga.

Svanulo je. Fatima Zahra je svu noće probdela u bogoštovlju i moljenju, a imam Hasan nije čuo da je i jednu reč uputila za sebe.

Ujutro je rekao majci. "Draga majko, ti si se celu noć molila za druge, a za sebe nisi ništa

tražila?" Fatima mu je odgovorila:"Dragi sine, prvo komšijina, a posle svoja kuća".

Kod sudije

12 Smer prema kojem se muslimani okreću u molitvi.13 Hasan, sin Alija ibn Abi Taliba i unuk Božijeg poslanika, drugi sveti imam, rođen je 625. godine u Medini, gde je i otrovan je 670. godine. Fatima Zahra, Poslanikova ćerka.

Neki čovek se požalio na imama Alija. Sudija je zatražio prisustvo obe strane, jer jedna od islamskih odredbi to izričito zahteva. Sud je dužan da se prema obema stranama ponaša pravedno i da se pridržava zakona. Sudija je pročitao ime čoveka i naredio mu da sedne na posebno mesto naspram njega, a zatim je rekao Aliju:

"O Abul-Hasane, sedi pored svog tužitelja". Čuvši ovo, imam Ali se oneraspoložio. Sudija ga je upitao: "Ali, ne želiš da sedneš pored njega?" Ali je odgovorio: "Ja nisam neraspoložen zato što treba da sednem pored svog tužitelja,

nego zbog toga što se ti ne pridržavaš pravde. Meni si se obratio sa uvažavanjem rekavši "Abul-Hasane", ali kada si prozivao ovog čoveka, izgovorio si samo njegovo ime".

U Mini

Hodočasnici su se okupili u Mini. Imam Sadik i njegovi pratioci sedeli su i jeli grožđe koje je bilo stavljeno pred njih. Pojavio se prosjak koji je tražio milostinju. Imam mu dade grožđe ali, on ga on ne prihvati, već zatraži novac. Imam mu se izvinu i reče da nema novca. Prosjak ode razočaran. Posle nekoliko koraka se predomislio, vratio i tražio grožđe. Ovog puta imam je odbio da mu da grožđe.

Malo kasnije, pojavio se još jedan prosjak. Imam mu ponovo ponudi grožđe. On prihvati i reče:

"Hvala Gospodaru svih svetova koji mi daje hranu."Čuvši ovo, imam mu reče da sačeka i donese mu pune šake grožđa.

Prosjak se po drugi put zahvali Bogu. Imam mu ponovo reče da sačeka, i obraćajući se prijatelju reče:

"Koliko imaš para kod sebe?"Čovek potraži po džepovima i nađe skoro dvadeset dirhema koje dade

prosjaku. Zahvaljujući se Bogu po treći put, prosjak reče:

"Zahvaljujem se samo Bogu. O Bože! Ti si najbolji od darovatelja, i Tebi nema ravnog."

Čuvši ove reči, imam mu dade svoj plašt. Sada prosjak promeni ton i uputi imamu nekoliko reči hvale. Posle toga imam mu više ništa ne dade i prosjak ode. Njegovi pratioci koji su bili prisutni rekoše:

"Mislili smo, ako prosjak nastavi da hvali Boga, da imam neće prestajati da mu daje sve više i više. Ali kada se zahvalio samom imamu, on je prestao da mu pomaže."

Poslanik i grupa mladića

Jednog dana prolazivši pokraj nekog mesta, Poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - ugledao je nekoliko mladića koji su dizali veliki kamen.

Poslanik ih je upitao: "Šta to radite?" "Želimo da znamo ko je od nas najjači", odgovoriše oni. "Da li želite da vam ja kažem ko je od vas najsnažniji", upita ih Poslanik. Oni odgovoriše: "Zar ima išta bolje od toga da nam Poslanik bude sudija!"Svaki od mladića očekivao je da ga Božiji poslanik predstavi kao

najjačeg, ali Poslanik reče: "Najjači od vas je onaj koji, i kada se naljuti i kada je nezadovoljan, svoju

ljutnju i nezadovoljstvo ne ispoljava skretanjem s pravog puta. Isto tako, kada je sretan, sreća ga ne okreće grehu; znači ne čini ružna dela. Takođe, kada ojača, ne radi stvari koje nisu u skladu sa istinom".

Novi preobraćenik

Dvojica komšija, musliman i hrišćanin bili su u prijateljskim odnosima. Brinuli su jedan o drugome, raspitivali se za zdravlje i povremeno razgovarali i razmenjivali mišljenja. Musliman, koji je bio pobožni vernik,

govorio je dobro i lepo o svojoj veri, pa je njegov prijatelj hrišćanin prešao na islam.

Noć je bila na izmaku i zora se približavala. Hrišćanin, novi preobraćenik, čuo je da neku kuca na njegova vrata. Iznenađen i uznemiren povika:

„Ko je?”Sa druge strane začu se snažan glas:„Ja sam.” Bio je to komšija musliman koji je imao tu čast da ga uputi u islam.„Šta hoćeš u ove sitne sate?”„Požuri, obuci se i uzmi abdest, pa da idemo zajedno u džamiju.” Novopečeni musliman je uzeo abdest 14 po prvi put u životu i sa

prijateljem pošao u džamiju. Stigli su ranije. Bilo je vreme za preporučenu molitvu posle ponoći. Molili su se do zore, a onda je došlo vreme jutarnje molitve. Obavili su jutarnju molitvu hvaleći i veličajući Boga sve dok se nije potpuno razdanilo. Kada je novi musliman pošao ka vratima, prijatelj ga je zaustavio:

„Gde ćeš?”„Idem kući, završio sam jutarnju molitvu.”„Sačekaj malo, ponavljaj molitve dok Sunce ne odskoči na nebu.”„Dobro.”Seo je i molio se dok Sunce nije odskočilo, a onda mu je prijatelj stavio

Kur'an u ruke i rekao:„Čitaj dok sunce ne bude u zenitu i savetujem ti da danas postiš. Zar ne

znaš koliko u postu ima vrlina i nagrada?”Uradio je kako mu je rečeno, seo je i recitovao Kur'an dok se nije

primaklo podne. Prijatelj mu tada reče:„Sada je skoro podne; trebalo bi da obavimo podnevnu molitvu u

džamiji.”Tako je prošla i podnevna molitva. Zatim je rekao: "Skoro je veče”, i

zadržao je prijatelja do vremena večernje molitve. Kada je bilo vreme da prekine post, komšija mu reče:

„Ostala je još jedna molitva; molitva pred spavanje.”

14 Obredno pranje pre molitve.

Zajedno su čekali skoro sat vremena da dođe pravo vreme molitve.Posle toga novi preobraćenik je ustao i otišao. Sutradan u isto doba noći,

prijatelj mu pokuca na vrata.„Ko je to?” „Ja sam, tvoj komšija. Požuri, obuci se i uzmi abdest, pa da zajedno

pođemo u džamiju.”„Čim sam se juče vratio iz džamije, odustao sam od tvoje vere. Molim te

idi i nađi nekog drugog besposlenog čoveka koji nema ništa drugo da radi na svetu, sem da sve vreme provodi u džamiji. Ja sam siromašan čovek i imam porodicu koju izdržavam. Moram da radim kako bih zaradio za život.”

Prepričavajući ovu priču prijateljima i pratiocima, imam Džafer Sadik je rekao:

„Nakon što je svog prijatelja uveo u islam, ovaj pobožan čovek ga je na ovaj način i izveo iz islama. Imajte ovo na umu na umu i ne opterećujete ljude bez potrebe. Procenite njihovu snagu i mogućnosti, i postupajte u skladu s tim, tako da oni prihvate veru, a ne da pobegnu od nje. Zar ne znate da je politika Umajada zasnovana na nasilju, tlačenju i zastrašivanju, dok je naš put utemeljen na blagosti, bratstvu i pozivanju.”

Halifina trpeza

Šarik ibn Abdulah Nahaji bio je poznati naučnik iz drugog veka po hidžri. Bio je poznat po znanju i bogobojaznosti. Jedan od halifa iz dinastije Abasida, žarko je želeo da ga postavi za gradskog sudiju, ali Šarik ibn Abdulah, želeći da se zaštiti od činjenja nepravde, nije prihvatio ovu ponudu. Halifa je, takođe, izrazio želju da Šarik bude učitelj njegovoj deci, ali je Šarik i to odbio, rekavši da on voli slobodan život i siromaštvo. Jednog dana halifa ga je pozvao na svoj dvor, i rekao mu: "Danas moraš da prihvatiš jedan od ova tri posla: ili funkciju sudije, ili posao učitelja moje dece, ili ćeš sa mnom da ručaš".

Šarik je malo razmišljao, a onda reče: "Pošto sam prinuđen, treća ponuda je za mene najprihvatljivija".

Halifa je naredio svom kuvaru da pripremi najukusniju hranu. Kuvar je pripremio raznovrsna i ukusna jela, i postavio ih na sofru. Šarik, koji do tada nije jeo takvu hranu, pojeo je sa apetitom. Halifin vezir tiho reče halifi:

"Tako mi Boga, on se neće spasiti!"Posle nekoliko dana, Šarik je prihvatio da bude učitelj halifine dece. Isto

tako, prihvatio je i položaj sudije, tako da je od države dobijao platu. Jednog dana, između Šarika i finansijskog službenika došlo je do svađe. Službenik mu je rekao:

"Nisi nam prodao za hleb, pa da se sada toliko oholiš".Šarik je rekao: "Ja sam vam nešto bolje prodao, prodao sam vam svoju veru".

Komšijina žalba

Jedan čovek je otišao kod Poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - da se požali na svog komšiju rekavši:

"Moj komšija me vređa i uznemirava." Poslanik mu je rekao: "Sačekaj i ne diži buku oko toga, možda će se njegovo ponašanje

promeniti".Nakon nekoliko dana, čovek je ponovo došao kod Poslanika i ponovo mu

se požalio na komšiju. Poslanik mu je rekao: "Budi strpljiv!" Međutim, čovek se po treći put obratio Božijem poslaniku:"Božiji poslaniče, moj komšija ne prestaje da vređa mene i moju

porodicu!"Ovaj put Poslanik mu je rekao: "U petak sve svoje stvari izbaci napolje, i stavi ih tako da narod može da

ih vidi. Ljudi će te pitati zašto si to učinio, a ti tada reci: "Zbog svog lošeg komšije", i požali se svim ljudima."

Čovek je to uradio. Komšija je mislio da će mu Poslanik ponovo savetovati da se strpi. Ali, on nije znao da, kada dođe u pitanje odbrana prava muslimana, islam nema milosti prema nasilniku.

Kada je to shvatio, zamolio je čoveka da vrati izbačene stvari u svoj dom. Nakon toga dao je obećanje da više neće vređati svog komšiju.

Urmino stablo

Čovek po imenu Samara posedovao je urmino stablo u dvorištu jednog od Poslanikovih prijatelja. Samara je svaki dan obilazio drvo i brao njegove plodove. Prema tadašnjem zakonu, on je imao pravo na to. Međutim, svaki put kada bi došao da vidi drvo, Samara je nenajavljeno ulazio u dvorište i gledao žene te kuće. Domaćin ga je zamolio da ne ulazi bez najave, ali kada to ovaj nije prihvatio, on se požalio Poslaniku:

"Samara iznenada ulazi u moju kuću. Reci mu da to ne čini kako bi se moja porodica zaštitila hidžabom".

Poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - je pozvao Samaru i rekao mu:

"Malopre mi se jedan čovek požalio na tebe, rekavši da mu nenajavljeno ulaziš u kuću, što se njemu ne sviđa. Posle ovoga traži dozvolu i ne ulazi nenajavljeno".

Ali, Samara je odbio da to uradi. Poslanik mu je tada rekao:"Onda prodaj drvo", što je Samara takođe odbio. Poslanik je povećao cenu urminog stabla, ali Samara ni to nije prihvatio.

Poslanik je onda rekao: "Ako to prihvatiš, imaćeš drvo u raju", ali je on i to odbio.Tada je Poslanik rekao: "Ti si zao čovek, a islam ne dopušta činjenje zla!" Potom je rekao domaćinu kuće: "Idi i iščupaj drvo i baci ga pred Samaru". Domaćin je to i učinio. Tada je Poslanik rekao Samari:"Sada idi i posadi to drvo gde god želiš".

U kući Umi Seleme

Umi Selem bila je jedna od časnih žena Božijeg poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu. Probudivši se jedne noći, videla je da Poslanik nije u svojoj postelji. Zabrinula se da mu se nešto nije dogodilo, pa je počela da ga traži po kući. Videla ga je kako ruku podignutih ka nebu stoji u jednom tamnom kutku i plačući govori:

"Bože, ono dobro što si mi dao, ne uzimaj od mene; Bože, ne ubrajaj nas među ukorene, dušmane i zavidnike! Bože, sačuvaj nas njihove zlobe, ne vratila se! Bože, nijednog momenta, ni na jedan tren, ne prepuštaj me samome sebi!"

Kada je čula ove reči, Umi Selema je zadrhtala i počela da plače. Njen plač je postajao je sve jači, kad joj je Božiji poslanik prišao i upitao je:

"Zašto plačeš?" Umi Selema odgovori: "A što da na plačem? Ti, sa takvim položajem i blagonaklonošću koju

uživaš kod Boga, toliko Ga se bojiš. Od Njega tražiš da te nijednog trenutka ne prepusti samom sebi, pa onda teško meni!"

Poslanik joj tada reče: "Umi Selema, kako da budem siguran i kako da ne budem zabrinut? Bog

je poslanika Jonu napustio samo jedan trenutak, pa su mu se u glavi pojavile misli koje se nisu smele pojaviti".

Crno tržište

Broj pristalica imama Džafera Sadika se povećavao, a sa tim i troškovi. Imam je odlučio da uloži novac u trgovinu kako bi nadoknadio povećane izdatke u kući. Slugi po imenu Musadif dao je hiljadu dinara i poslao ga u Egipat da taj novac uloži u njegovo ime. Musadif je kupio proizvode koji se obično izvoze u Egipat i pridružio se karavanu trgovaca.

Kada su došli blizu Egipta, sreli su drugi karavan koji je dolazio iz grada. Raspitali su se kako idu poslovi. Tokom razgovora saznaše da je roba koji su Musadif i njegovi prijatelji prevozili u Egipat jako tražena. Bili su srećni

zbog toga. To je bio proizvod za opštu primenu koji je svakom bio potreban i morali su da ga kupe ma po kojoj ceni. Čuvši dobre vesti, trgovci su odlučili da iskoriste situaciju. Zajedno su se dogovorili da ne prodaju proizvode bez bar duple zarade.

Ušli su u grad. Situacija je bila baš onakva kako su im rekli. Po dogovoru napravili su crno tržište i prodavali su po duploj ceni.

Musadif se vratio u Medinu sa čistom zaradom od hiljadu dinara. Srećan, ode kod imama Sadika i položi dve kese sa po hiljadu dinara. Imam ga upita:

"Šta je to?""U jednoj kesi je kapital koji si mi dao, a u drugoj je zarada koju sam

ostvario.""Zarada je neočekivano velika. Reci mi, kako si ti uradio?""Kad smo saznali da je roba koju nosimo u Egipat tamo prava retkost,

dogovorili smo se da je prodajemo po duploj ceni. Tako smo i uradili.""O Bože! To si uradio! Dogovorio si se da napraviš crno tržište među

muslimanima! Zakleo si se da nećeš prodavati ispod duple cene! Ne! Ne želim takav posao i takvu zaradu!“

Onda, podižući jednu od kesa reče:"Ovo je moj kapital."Drugu kesu nije ni dotakao, već reče da sa njom neće da ima nikakve

veze. "O Musadife! Lakše je boriti se mačem, nego pošteno zaraditi za život."

Zaostao u karavanu

U mrkloj noći, iz daljine je dopirao glas mladića koji je rečima "Majko mila"! Majko mila "! zapomagao i preklinjao za pomoć. Njegova iscrpljena umorom i glađu kamila zaostala je u odnosu na karavan i na kraju usled potpune iznurenosti zaspala. Mladić je svim silama pokušavao da je pokrene, ali bez uspeha. Očajan je stao iznad njene glave i jadikovao. Uto priđe Božiji poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - koji

je obično išao poslednji za karavanom, pazeći da se neki slabiji ili nemoćni putnik nije odvojio od karavana, i koji iz daljine beše čuo mladićeve vapaje.

"Ko si ti?", upita ga."Džabir", odgovori."Zašto si usporio i zalutao?""O Božiji poslaniče, kamila mi je zaostala", reče mladić."Imaš li štap?", upita Poslanik."Da"."Daj mi".Božiji poslanik je uzeo štao i pomoću njega naterao kamilu da ustane,

zatim je polegao, a onda od ruku napravio sedlo i rekao Džabiru: "Uzjaši".Džabir je uzjahao i zajedno su krenuli. Džabirova kamila je krenula bržim

korakom. Poslanik je tokom puta sve vreme bio blag i ljubazan prema Džabiru.

Poslanik ga upita: " Koliko je ostalo dece od tvog oca Abdulaha?""Sedam ćerki i ja", odgovori on."Je li ostavio neki dug?""Da"."Kad stigneš u Medinu, dogovori se sa njima, i kad dođe vreme za berbu

urmi, obavesti me"."U redu", reče Džabir."Jesi li oženjen?", upita Poslanik ponovo."Da", odgovori on." Ko ti je žena?""Jedna od udovica iz Medine"."Zašto nisi uzeo devojku koja bi ti bila drugarica (partnerka)?""O Božiji poslaniče! Već sam imao nekoliko mladih i neiskusnih

devojaka, pa nisam hteo da se oženim sa mladom i neiskusnom, zato sam mislio da je pametno da za suprugu odaberem razboritu ženu".

"Dobro si uradio", reče Poslanik. "Koliko si platio ovu kamilu?""Pet zlatnih dukata".

"Nek za iste pare bude naša; kada dođeš u Medinu dođi da uzmeš pare".Putovanje se završilo i karavan je stigao u Medinu. Džabir je doveo

kamilu, a Božiji poslanik reče Bilalu: "Za ovu kamilu isplati Džabiru pet zlatnih dukata, a osim toga još tri

zlatna dukata da namiri očev dug, i neka kamila ostane njemu".Onda ga upita: "Jesi li se dogovorio sa zajmodavcima?""Nisam, Božiji poslaniče"."Može li ono što je ostalo od oca da namiri dugovanja?""Ne, Božiji poslaniče"."Dobro, javi mi se u vreme berbe urmi".Kada je vreme berbe urmi došlo, obavestio je Božijeg poslanika. Poslanik

je došao i namirio dugovanja prema potražiocima. A ostavio je dovoljno i za Džabirovu porodicu.

Vezica na cipeli

Imam Sadik je sa nekoliko svojih prijatelja otišao u kuću jednog od svojih prijatelja da mu izrazi saučešće. U putu mu se prekinula vezica na cipeli, tako da je više nije mogao obuti, pa ju je uzeo i krenuo bos.

Jedan od njegovih prijatelja izuo je svoju cipelu, odvezao sa nje vezicu i pošao da je da imamu.

Vidno nezadovoljan, imam se odmakao od njega i rekao: "Ako se čovek nađe u nekoj nevolji, podnošenje te teškoće njemu je potrebnije nego drugima. Nema smisla da zbog nevolje koja je zadesila neku osobu ispašta neko drugi.

Akil u gostima kod Alija

Jednom u vreme Alijevog halifata njemu u Kufu dođe Akil, njegov brat. Pošto se smestio, Ali naredi da mu se da čista odeća, te mu donesoše jednu košulju i ogrtač. Onda su izašli na krov da porazgovaraju, i kad je došlo vreme da se posluži večera, Akil, koji je očekivao bogatu trpezu beše razočaran kad ugleda običnu, sirotinjsku sofru. Jako začuđen, on zapita:

"Zar je to sve za jelo?""Zar i to nije Božija blagodat?- odgovori Ali. "Njemu hvala na ovome".

Akil reče:"Dobro, da onda objasnim zašto sam došao, pa da polako idem. U

nevolji sam, brate, nad glavom mi je dug, pa sam mislio da ti se zamolim da, mi, ako je moguće pomogneš da ga otplatim. Kad bi naredio da mi se isplati iz državne kase, bio bih ti zahvalan, i više vam ne bih bio na smetnji, pa da se što pre vratim kući".

"A koliko si dužan?", upita Ali."Sto hiljada dirhema", reče Akil.

"Dragi brate", reče Ali, toliko ni sam nemam, a ti se strpi, mogao bih ti skupiti što kad bude raspodela, a da nije opskrbe za čeljad i porodicu, dao bih ti još i više.Akil se usprotivi:

"A zašto da čekam?! - reče on - kad si čuvar državne svojine i možeš da uzmeš koliko ti se prohte; pa i kad bi mi dao celu tvoju zaradu, to se ne bi moglo otplatiti".Na to Ali odgovori:

"A šta imamo ja i ti sa svojinom državnom? Prava naša u tome nisu veća od prava ostalih muslimana. Mogu ti pomoći od onoga što je moje, a ne od onog što je svojina drugih".

Akil je, međutim, bio nepopustljiv; tad Ali reče: "Ako ne odustaješ od svoje potražnje, predložiću ti nešto drugo. Idi na

bazar, i obij kase u kojima se čuva trgovački pazar i uzmi koliko ti treba, time bi otplatio čitav dug, a nešto bi ti i ostalo!"

"Ali to je imetak trgovaca i zanatlija" - reče Akil žustro - i to mi savetuješ, da hladnokrvno pokupim ono što su ljudi mukotrpno sticali?!"Zapovednik vernih onda reče:

"A zašto ti od mene tražiš da ti otvorim državnu blagajnu gde je imetak svih muslimana? Zar je to ničije? Zašto onda ne pođeš u naselje gde žive trgovci i imućni ljudi i presretneš jednog od njih i opljačkaš ga?", upita Ali.Akil je pobesneo:

"Ali ja nisam došao da bih pljačkao! Daj mi iz kase koja ti stoji na raspolaganju!"

Ali reče:"Zar nije lakše opljačkati jednog, nego stotine muslimana? Pokrali

jednog ili sve - ista je stvar, krađa ima više oblika, a ovaj koji predlažeš je najgori".

Strašan san

Jedne noći čovek usni san koja ga je veoma uznemerio. Tako uplašen i zabrinut ode kod imama Džafera Sadika i reče:

"Sanjao sam strašan san, u kome sam video drvenog čoveka kako jaše drvenog konja dok u ruci drži mač. Iznenada ga je podigao uvis i krenuo prema meni. Od tog sna sam se mnogo uplašio. Molim te, protumači mi ga i reci šta da radim".

Imam Sadik mu reče: "Zaokupljen si mislima kako da se po svaku cenu domogneš imetka

jednog čoveka. Boj se Onoga Koji sve stvara i Onoga Kome se sve vraća i prođi se svoje namere".

Čovek reče: "Zaista si istinski poznavalac znanja koje si dobio iz Njegovog iskonskog

izvora. Takve misli su mi se motale po glavi. Jedan od mojih komšija posedovao je imanje. Kako mu je bio potreban novac, morao je da ga proda, a osim mene nije imao drugu mušteriju. Znajući to, želeo sam da kupim imanje po što manjoj ceni".

Nakon toga se pokajao zbog svoje loše namere.

U šatorima Bani Sa'ida

Bila je noć, vreme kišno. Koristeći tamu i skrivajući se, imam Sadik je sam izašao napolje. Uputio se šatoru Bani Sa'ida. Jedan od njegovih bliskih drugova po imenu Muali primetio je imama, pa je sam sebi rekao: "Nije dobro da imama ostavim samog u ovoj tami", i na određenoj udaljenosti je krenuo za njim. Idući tako, u jednom trenutku je primetio da se sa imamovog ramena nešto prosulo po zemlji. Čuo je njegove reči:

"O Bože, vrati mi ovo!"Tada je Muali krenuo napred i pozdravio imama. Čuvši ga, imam je

upitao: "Muali, jesi li to ti?" On je odgovorio:

"Da, ja sam", a potom se sagnuo i video da je nekoliko komada hleba palo na zemlju.

Imam je rekao: "Muali, pomozi mi da pokupim ovaj hleb". Muali je pokupio komade hleba i dao ih imamu. Velika vreća bila je puna

hleba i jedna osoba je teško mogla da je nosi. Muali je rekao: "Dozvoli da ponesem ovaj teret". Imam Sadik je podigao vreću na rame i nakon izvesnog vremena stigli

su do šatora Bani Sa'ida. To je bilo mesto siromašnih i nevoljnika, ljudi koji nisu imali svoje kuće, pa su tu živeli. Dok su oni spavali, imam je pred vrata svakog od njih stavljao hlebove. Muali je upitao:

"Da li su oni šiije i prihvataju li imamat?" Imam odgovori: "Ne, oni ne veruju u imamat, da veruju, ja bih im doneo i soli".

Pismo za Abu Zara

Jedno dana stiglo je pismo za Abu Zara15. Kada ga je pročitao, shvatio je da se radi o nekom čoveku koji preko pisma traži da ga on posavetuje. Taj čovek je, ustvari, poznavao Abu Zara. Znao je koliku je pažnju Poslanik poklanjao njemu i kako ga je svojim mudrim govorima upućivao u znanje.

U odgovoru tom čoveku Abu Zar je napisao samo jednu rečenicu koja glasi:

"Ne postupaj loše i ne budi neprijatelj onoj osobi koji od ljudi najviše voliš!".

Kada je čovek pročitao opismo, ništa mu nije bilo jasno. Pitao se: "Šta ovo znači? Šta je Abu Zar hteo da kaže? Zar postoji čovek koji bi

voljenoj osobi naneo zlo? Ne samo što je ne bi povredio, već bi za nju žrtvovao i svoju dušu i sve što ima".

Ali, što je više razmišljao, bivalo mu je sve jasnije da Abu Zar nije uzalud napisao tu rečenicu, budući da je on čovek koji ima veliko iskustvo i mudrost.

15 Abu Zar Gafari, jedan od najcenjenijih Poslanikovih drugova.

Zbog svega toga, odlučio je da od njega zatraži objašnjenje i ponovo mu poslao pismo. Abu Zar mu je odgovorio sledećom rečenicom:

"Najdraža osoba, koju sam ti spomenuo u pismu, odnosi se na tebe, jer ko ti od svih ljudi na svetu može biti draži od samog sebe? Kada sam ti rekao da ne budeš dušmanin svojoj voljenoj osobi, mislio sam da ne postupaš loše prema samom sebi. Zar nisi znao da će svakog čoveka za svaki učinjeni greh stići njegovo zlo?!"

Neodređena nadnica

Jednog dana imam Reza je sa svojim prijateljem Sulejmanom otišao da obavi neki posao. Kada je nastupilo vreme za večernju molitvu, Sulejman je hteo da pođe svojoj kući. Međutim, imam je rekao:

"Dođi kod mene i večeras budi moj gost". Sulejman je prihvatio ponudu i obojica su krenula imamovoj kući.Došavši kući, imam je ugledao svoje sluge kako rade u cvećnjaku.

Njegov pogled se zadržao na jednom nepoznatom čoveku, koji je takođe bio zauzet radom. Imam je upitao:

"Ko je ovaj čovek?" Jedan od slugu je odgovorio: "Ovog čoveka smo unajmili da nam pomogne". Imam je ponovo upitao: "Dobro, ali kakvu ste mu nagradu obećali?" "Po obavljenom poslu, daćemo mu nešto novaca. Biće zadovoljan",

rekoše oni. Čuvši to, imam Reza se naljutio. Tada Sulejman upita: "Zašto si se

rasrdio?" "Zato", odgovori imam, "što sam nekoliko puta naredio da se pre

započinjanja posla jasno utvrdi visina nadnice. Dakle, prvo ugovori cenu, a onda traži rad. Kada to učinite, nakon obavljenog posla možete, ako želite, dati i više, što će drugoga usrećiti, pa će vas zavoleti. Ako mu date ugovorenu sumu, on neće biti nezadovoljan. Ali, ako prethodno ne ugovorite visinu nadnice, koliko god da mu date, misliće da mu niste dali dovoljno".

U Mikatu 16

Malik ibn Enes bio je jedan od velikih učenjaka iz Medine. Jedne godine je sa imamom Sadikom krenuo na hadž. Kada su stigli do Mikata, obukli su

16 Mikati su geografske granice koje osoba koja namerava da obavi hadž ili umru ne sme da pređe bez oblačenja ihrama za hadž ili umru, ili oboje.

ihrame i ponavljali: "Lebejke Allahume, lebejk"!17 Tada je Enes ibn Malik video da se stanje imama Sadika naglo promenilo. Kada je hteo da izgovori ove reči, njegov glas je promukao i izgubio je kontrolu nad sobom. Njegovo stanje je bilo toliko loše da je zamalo pao s kamile.

Malik mu je prišao i rekao: "Poslanikov potomče, nema izlaza. Kako god možeš, izgovori te reči!" Imam reče: "Malik, kako da se odvažim, kako sebi da dam hrabrosti da izgovorim

lebbejk? Izgovaranje zikra18 znači da treba da prihvatimo svaki poziv Uzvišenog Boga i da uvek moramo biti spremni da Mu služimo. Sa kakvom sigurnošću smem ovako hrabro da razgovaram sa svojim Bogom, i kako mogu da predstavim sebe kao poslušnog roba koji je spreman da služi? Šta ako moj stvarni odgovor bude la lebbejk (ne odazivam ti se), šta onda da radim?"

U palminjaku

Jednog dana imam Ali izašao je iz kuće i uputio se, kao i obično, ka palminjaku. Na rame je stavio vreću urminih koštica koja je naizgled bila teška. U jednom trenutku pored njega je naišao jedan čovek. Ugledavši imama Alija, upitao je:

"Šta to nosiš?" "Stablo urme, ako Bog da" - odgovori imam Ali. Čudeći se, čovek ponovo upita: "Stablo urme?" Imam je potvrdio: "Da", i nastavio svoj put.

17 Ihram je podeća koju hodočasnici oblače tokom obreda hadža, a sastoji se iz dva bela čaršava. Lebejke allahume, lebejk Odazivam ti se Allahu, odazivam! - usklik koji hodočasnici uzvikuju tokom jedndog od obreda hadžiluka.18 Podsećanje ne Boga, spominjanje Božijih imena.

Čovekovo čuđenje prestalo je onda kada je nakon nekoliko godina video da se sve košpice nikle kao mlada urmina stabla.

Znoj lica svoga

Jednoga dana su imama Kazima19 videli kako radi u vrtu i kako mu od siline posla niz lice lije znoj. Upitali su ga: „Zašto taj posao ne prepustiš nekome drugom?“ „Rad i zalaganje su odlike poslanika i dobrih ljudi“, odgovorio je imam.

Prekid jednog prijateljstva Imam Sadik je imao jednog iskrenog prijatelja. Njegovo prijateljstvo sa

imamom Sadikom bilo je tako veliko da su ga ljudi prozvali pratilac imama Sadika.

Jednog dana, imam Sadik i njegov prijatelj otišli su na pijacu. Niko nije ni pomišljao da će se njihovo čvrsto prijateljstvo prekinuti pre nego što izađu sa pijace.

S njima je pošao i čovekov tamnoputi sluga. Idući kroz pijacu, prijatelj imama Sadika osvrnuo se da vidi gde je rob, ali nije mogao da ga pronađe. Posle nekoliko koraka ponovo se osvrnuo da vidi je li tu, ali ga nije bilo. Posle izvesnog vremena okrenuo se i treći put, ali od roba nije bilo ni traga. U međuvremenu, sluga je posmatrao šarenilo pijace i tako zaostao iza svog gospodara. Kada se čovek i četvrti put osvrnuo i napokon ga ugledao, ljutito je povikao:

"Sine nečasne žene, gde si bio!"Kada je imam Sadik čuo ove reči, rukom je udario po čelu i rekao:

19 Musa Kazim, sin Džafera Sadika, sedmi sveti imam, rođen je u mestu El-Ebvâ, u blizini Medine 746. godine, otrovan je 799. godine, u zatvoru Harûna Rašîda, u Bagdadu i sahranjen u mestu el-Kâzimijja blizu Bagdada.

"Slava Bogu, zar si opsovao njegovu majku? Pripisao si joj nečasno delo? Ja sam mislio da si častan i dobrog morala. Sada je postalo jasno da u tebi ne postoji nijedna vrlina!"

Čovek je rekao:"Poslanikov potomče, ovaj rob i njegova majka su Indijci, i ti znaš da oni

nisu muslimani. Zar je bitno što sam je uvredio, kad nije muslimanka?"Imam Sadik reče: "Ona jeste nevernica, ali svaki narod ima svoje zakone i tradiciju u

pitanju braka po čijim se načelima ponaša. Oni ne čine nečasne stvari, tako da njihova deca nisu nezakonita".

Nakon toga imam reče: "Ubuduće želim da me se kloniš".Posle tog događaja, imama Sadika nikad više nisu videli u društvu

spomenutog čoveka.

Halifina košulja

Jednog dana, za vreme dok je bio na vlasti, halifa Omer ibn Abdul Aziz20

držao je propoved stojeći na minberu u džamiji. Ljudi su primetili da njihov vladar povremeno protresa svoju košulju. Bili su veoma začuđeni i zbunjeni.

Pitali su se: "Zašto Omer stalno otresa košulju?"Kada je halifa završio svoju propoved, nekoliko ljudi ga je upitalo za

razlog, a onda je postalo jasno da halifa u cilju očuvanja državne blagajne i nadoknađivanja troškova za druge poseduje samo jednu košulju. Tog dana ju je oprao, a kako nije imao drugu, morao je da obuče mokru. Dok je govorio, tresao je košulju da se što pre osuši.20 Omer ibn Abdul Aziz (682 - 720) umajadski halifa, vladao od 717 do 720. Poznat je po tome što je ukinuo dugačku praksu proklinjanja Ali ibn Abu Taliba na kraju propovedi tokom molitve petkom koja je postala uobičajena u vreme njegovih prethodnika.

Mladić čvrste vere

Toga jutra ljudi u džamiji su iza Poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - obavili jutarnju molitvu. Po završetku molitve, Poslanik je ugledao mladića koji je bio u neobičnom stanju - njegova glava klatima se tamo-amo, lice mu je bilo bledo, oči oborene, a telo iscrpljeno.

Poslanik ga je upitao: "U kakvom si ti stanju?" Mladić je odgovorio: "Mislim da sam dostigao sigurnu spoznaju". Tada Poslanik reče: "Svaka sigurna spoznaja ima neki znak po kome se prepoznaje; koji je

znak tvoje spoznaje?""Moja spoznaja me približava bolu, noćima ne spavam, a dane žedan

privodim kraju. Prošao sam se ovog sveta i svega što je na njemu. Kao da gledam Božiji presto na sudnjem danu, stanovnike raja u blagostanju i ljude pakla u patnji, i čujem zvuk paklene vatre..."

Čuvši ovo, Poslanik se okrenu okupljenima i reče: "Ovo je rob čije srce Uzvišeni Bog prosvetlio verom".Zatim se okrenuo mladiću i rekao mu: "Sačuvaj to blagoslovljeno stanje".Mladić je rekao: "Božiji poslaniče, zamoli se za mene da mi borba na Božijem putu

(džihad) i šehadet budu odredište".Poslanik se zamolio. Posle izvesnog vremena počeo je rat u kome je

mladić postao mučenik (šehid).

Poslednje reči

Ebu Basir bio je jedan od prijatelja imama Džafera Sadika. Nakon imamovog odlaska na drugi svet on je otišao da poseti njegovu porodicu. Kada ga je Umi Hamida, imamova supruga i majka imama Kazema ugledala, briznula je u plač.

I Ebu Basirove oči su se ispunile suzama. Kada se smirila, Ummi Hamida mu je rekla:

"Nažalost, nisi bio prisutan u poslednjim trenucima njegovog života da vidiš šta se dogodilo".

Ebu Basir je upitao: "Šta se dogodilo?"Ummi Hamida je ispričala: "Proticali su poslednji trenuci njegovog života. Kapci su mu bili

sklopljeni. Iznenada imam je otvorio oči i rekao:"Odmah pozovite sve naše rođake". Mi smo ih sve okupili i seli u očekivanju šta će imam da kaže. Kada je

video da smo svi prisutni, rekao je: "Naše šefaat (posredovanje) neće stići onima koji olako prihvataju

molitvu".

Nasiba

Nasiba, Kabova ćerka imala je duboki ožiljak na ramenu koji je svedočio o rani iz prošlosti. Čim bi videle taj ožiljak, žene, a posebno one mlađe koje se ili nisu rodile ili se ne sećaju Poslanikovog - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - vremena, raspitivale bi se kakav je to strašni događaj doveo do povrede. Volele su od nje da slušaju priče o bici na Uhudu. 21

Nikada nije ni pomišljala da će se braneći Poslanika boriti rame uz rame sa svojim mužem i dvojicom sinova. Nosila je mešinu sa vodom ranjenicima i previjala im rane zavojima koje je sama pravila. Nije ni pomišljala da zaslužuje da tog dana radi bilo šta drugo.

Iako su muslimani bili brojčano slabiji, i imali ograničena sredstva, uspeli su da poraze neprijatelja i nateraju na povlačenje sa bojišta. Nije prošlo mnogo vremena kada je neprijatelj, usled nemara ljudi koji su stražarili na

21 Bitka na Uhuda odigrala se 625. godine kod Uhuda, nedaleko od Medine u Saudijskoj Arabiji, između snaga male muslimanske zajednice Medine i mnogobožaca iz Meke.

brdu Ainain, iznenadnim napadom doskorašnju pobedu muslimana pretvorio u poraz. Oni koji su bili pored Poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - pobegli su ostavivši ga samog na bojnom polju.

Kada je Nasiba videla da je Poslanik u nezavidnoj situaciji, bacila je mešinu na zemlju i uzela mač u ruku i dokopala se i štita koji je ostao iza razbežalih vojnika. Odjednom, pojavio se neki mnogobožac koji je počeo da viče:

" Gde je Muhamed?"Nasiba me je prišla i zadala nekoliko udaraca, ali je neprijatelj nosio

žičanu košulju i njeni napadi nisu imali mnogo efekta. Onda joj je zadao snažan udarac po nezaštićenom ramenu. Videvši kako joj krv šiklja iz ramena, Poslanik dozva jednog od njenih sinova da joj previje ranu. Čim je rame bilo zbrinuto, vratila se u borbu.

U međuvremenu, jedan od njenih sinova je zadobio povredu. Ona je skinula svoj zavoj i dala ga njemu. Poslanik je posmatrao junaštvo ove žene koja je poslala sina ponovo na bojno polje. Pokazao joj je čoveka koji je ranio sina; ona se baci na njega kao lavica i jednim udaremm mača ga obali na zemlju. Tada Poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - reče:

"Osvetila si se. Hvala Bogu koji Ti je dao pobedu i tvojim očima podario svetlo".

Mnogi muslimani su poginuli kao mučenici ili su bili ranjeni. I ona je bila teško ranjena i mislili su da neće preživeti. Posle bitke na Uhudu, Poslanik je naredio preživelim muslimanima da prate neprijatelja sve do Hamra ul-Asada, da bi bili sigurni u njihove namere. I Nasiba je htela da pođe sa njima, ali nije mogla zbog povrede. Po povratku iz Hamra ul-Asada, pre nego što će doći svojoj kući, Poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - je poslao nekoga da se raspita za njeno zdravlje i bilo mu je drago kada je čuo da je preživela.

Isusova molba

Isus - neka je mir nad njim - rekao je svojim pratiocima:"Imam jednu molbu. Ako ste spremni da mi obećate da ćete je ispuniti,

reći ću vam je".Njegovi pratioci rekoše: "Sve što želiš, mi ćemo uraditi".Isus je tada ustao, doneo u posudi vode i jednom po jednom počeo da

pere noge. Oni su se osećali postiđeno i neprijatno. Međutim, dali su obećanje da će mu ispuniti molbu i zato su ćutali. Kada je završio, prijatelji su mu rekli:

"Ti si naš učitelj. Trebalo je da mi tebi operemo noge, jer jedino si ti dostojan toga“.

Isus reče: "Ovo sam uradio da vam pokažem da je najmudriji čovek onaj koji

najviše služi svom narodu. Uradio sam to da bi naučili lekciju o skromnosti, jer ako posle mene vi preuzmete teret podučavanja i vođenja ljudi, vaš put treba da bude usmeren ka skromnosti i služenju naroda. Isto tako kao što biljka raste u mekoj a ne u tvrdoj zemlji, mudrost se razvija u skromnosti, a ne u oholosti".

Slušanje Kur'ana

U vreme Poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - svaki put kada bi bili objavljeni ajeti Časnog Kur'ana, nekolicina ljudi bi ih zapisivali. Ti ljudi zvali su se pisari objave. Najpoznatiji od njih bio je Ali ibn Mesud. Jednog dana Poslanik mu je rekao:

"Hajde, uči Kur'an da te slušam!"Ibn Mesud je počeo da recituje poglavlje An-Nisa'. On je recitovao, a

Poslanik ga je pažljivo slušao. Kada je proučio 40. ajet, koji glasi 'A šta će biti kada dovedemo svedoka iz svakog naroda, a tebe dovedemo svedoka protiv ovih?' oči Božijeg poslanika ispunile su se suzama. Rekao je Ibn Mesudu da prestane sa recitovanjem.

U potrazi za istinom

Anvar Basri bio je čovek koji je uvek tražio istinu. Tragajući za vrelom istinskog znanja, stigao je u Medinu, koja je u to vreme bila centar islamskih nauka.

Odmah po dolasku otišao je kod Malika ibn Enesa. 22Prisustvovao je njegovim predavanjima i pamtio ajete i hadise. U to vreme, imam Džafer Sadik nije bio u Medini. Kada se vratio, Anvar Basri hteo je da iskoristi njegovo prisustvo i ode na njegova predavanja.

U želji da mu još više rasplamsa žar za naukom, imam Džafer Sadik je odbio da ga primi.

Jednog dana mu je rekao: "Ja sam zauzet, imam mnogo posla. Nemoj da mi oduzimaš vreme i

smetaš mi. Već si išao kod Malika, pa bi i sada to mogao da učiniš. "Čuvši ove reči, Anvar Basri je bio razočaran. Govorio je:"Da je imam u meni video nadarenost i bilo kakvu odliku, ne bi me

udaljio od sebe". Posle toga, potišten je otišao u Poslanikovu džamiju i potpuno skrhan i

izgubljen vratio se kući.Sutradan je ponovo otišao u džamiju i obavio molitvu. Nakon toga

zamolio je Uzvišenog Boga rečima: "O Bože! Ti si Gospodar svih srca! Molim Te da srce Džafera sina

Muhamedovog učiniš milostivim prema meni. Isto tako Te molim da delić njegovog znanja preneseš na mene, da bih mogao da pronađem put istine".

Nakon toga otišao je kući. Iz časa u čas osećao je kako se sve više veže za imama Sadika. Nekoliko dana boravio je u kući, a izlazio samo u džamiju da obavi molitvu. Međutim, jednog dana, izdalo ga je strpljenje i nije mogao više da čeka. Obukao se i otišao u kuću imama Sadika. Imamov sluga ga je upitao:

"Šta želiš?"

22 Malik ibn Enes (711 - 795), poznat kao "imam Malik," osnivač malikitskog pravca u islamu.

Anvar Basri odgovori: "Ništa, samo sam hteo da vidim imama i pozdravim ga".Sluga reče: "Imam je trenutno na molitvi", a zatim ode. Nakon određenog vremena

se vrati i reče: "Uđi, u ime Boga!"Anvar Basri je ušao i kada je ugledao imama, poselamio ga. Imam mu je

odvratio i upitao ga: "Kako ti je nadimak?" Basri odgovori: "Abu Abdulah"."Neka ti Bog sačuva to ime", reče imam i dodade: "Zašto si me tražio? Šta želiš?"Anvar odgovori: " Tražio sam od Boga da tvoje srce učini milostivim prema meni i i

barem delić tvog znanja prenese na mene". Imam reče: "O Abu Abdulahu, spoznaja Boga i svetlost istinskog znanja ne stiče se

lutanjem od čoveka do čoveka. Niko od njih ne može da ti podari tu svetlost, ni ja, ni bilo ko drugi, jer to nije naše znanje. To je svetlost koju Bog, ako hoće, daje Svojim robovima, usađuje im je u srca. Ako želiš takvu svetlost, skriveno znanje potraži u svojoj duši. Traži znanje radeći sam! Zamoli Boga, i On će ti dati!"

Ispit domišljatosti

Jednog dana Božiji poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - upitao je svoje prijatelje:

"Koja je od verskih dužnosti koje nam je Bog odredio najvažnija?" Jedan od Poslanikovih prijatelja rekao je: "Molitva."Božiji poslanik odgovorio je:

"Ne".Drugi je rekao: "Udeljivanje milostinje (zekat)", ali Poslanik je ponovo odgovorio

negativno."Post", rekao je treći, a četvrti dodao: "Obavljanje hodočašća (hadž) i borba na Božijem putu (džihad)".Poslanik je negirao i ove odgovore. Najzad, kako niko nije dao

zadovoljavajući odgovor, Poslanik je sam odgovorio: "Sve ovo što ste rekli vredne su i velike stvari. Međutim, nijedna od njih

nije odgovor na moje pitanje. Najvažnija verska dužnost je voleti i mrzeti u ime Boga".

Uzdaje se u sebe

Jednog dana Božiji poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - putovao je s nekoliko svojih prijatelja. Kada se približilo podne, Poslanik je polegao i sjahao svoju kamilu. Ostali su učinili isto i uputili se ka izvoru vode da uzmu abdest (obredno pranje pred molitvu). I Poslanik im se približio. Međutim, pošto je odmakao nekoliko koraka, ne rekavši ništa, vratio se nazad prema kamili. Prijatelji su ga začuđeno posmatrali i pitali se:

"Zar ovo mesto nije prikladno za molitvu? Možda Poslanik želi da naredi pokret?"

Kada je Poslanik došao do kamile, uzeo je konopac i svezao joj kolena. Nakon toga ponovo se uputio ka izvoru. Jedan od njegovih prijatelja ga upita:

"O Božiji poslaniče, zašto nisi nama rekao da to uradimo? Zašto si se mučio. Mi smo počašćeni kada imamo priliku da te uslužimo".

Poslanik je odgovorio: "Ne traži pomoć od drugih u svojim poslovima. Ne oslanjaj se na drugog,

čak i ako je ta pomoć veličine makovog zrna!"

Jedan savet

Neki čovek je ponizno zamolio Božijeg poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - da ga jednom rečenicom uputi i posavetuje. Poslanik ga je upitao:

"Ako ti kažem, hoćeš li to uraditi?" Čovek reče: "Hoću, poslaniče Božiji!" Poslanik ga ponovo upita: "Ako ti kažem, hoćeš li to uraditi?" Čovek odgovori: "Hoću, poslaniče Božiji!" Poslanik ga po treći put upita: "Ako ti kažem, hoćeš li to uraditi?" Čovek je ponovo potvrdno odgovorio. Nakon što mu je čovek tri puta

dao obećanje, Poslanik mu reče: "Svaki put kada donosiš odluku o nekom poslu, prvo razmisli o

njegovom rezultatu i posledicama. Ako su pozitivni, sledi svoju odluku. Ako je rezultat tog posla uništavanje i skretanje sa pravog puta, prođi se te odluke!"

Iznenadna odluka

Harun Rašid23 je pošao na hadž. Od Safvana je iznajmio nekoliko kamila da bi prebacio svoje stvari u Meku. Jednog dana rekli su mu da je Safvan prodao svoj karavan. Harun, koji se čuvši to mnogo iznenadio, potražio je Safvana i rekao mu:

"Čuo sam da si prodao kamile?"Safvan je odgovorio: "Jesam". Harun ga upita: "Zašto?"

23 Harun el Rašid (763 - 809) poznati abasidski halifa.

"Ostarao sam i ne mogu više da radim. Sam ne mogu sve da obavim, a deca nisu zainteresovana da rade s kamilama. Zato je bolje da ih prodam", odgovori Safvan.

Ne poverovavši mu, Harun ga ponovo upita: "Reci mi istinu, zašto si ih prodao?" Safvan mu odgovori: "Već sam ti rekao istinu".Harun onda reče: "Ja znam da je Musa sin Džafera upoznat sa sklapanjem našeg ugovora,

znam da je on uticao na tvoju odluku", a zatim ljutito dodade: "Da mi nisi stari prijatelj, skinuo bih ti glavu sa ramena!"

Harun je bio u pravu. Nakon što je sklopio ugovor sa Harunom, Safvan se susreo sa imamom Kazemom. Imam mu je tada rekao:

"Safvane, kod tebe je sve kako treba osim jedne stvari".Safvan ga upita: "Koje?" Imam odgovori: "To što si svoje kamile iznajmio Harunu". "Ja svoje kamile nisam iznajmio u haram (zabranjenu) svrhu; Harun će

ići na hadž", odgovori Safvan.Imam reče: "Safvane, imam jedno pitanje za tebe; ti si svoje kamile dao u najam da

bi to naplatio tek po završetku posla. Zar nije tako?" "Da, tako je", odgovori on. Imam nastavi: "U tom slučaju, zar ne bi voleo da se on sa hadža vrati živ i da ti plati?" "Da, voleo bih". Imam reče: "Svako ko na bilo koji način poželi da tlačitelj poživi duže, čak i jedan

dan, ubraja se među njih, a svi oni koji budu u grupi tlačitelja, goreće u vatri".

Nakon imamovih reči Safvan je odlučio da proda svoje kamile, kako ne bi morao da ih da Harunu u najam.

Blagoslovljeni novac

Jednog dana, Poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - poslao je Alija da mu kupi košulju. Imam Ali je otišao i kupio mu košulju od dvanaest dirhema. Poslanik ga je upitao:

"Koliko si je platio?" Ali je odgovorio: "Dvanaest dirhema". Poslanik je rekao: "Ne sviđa mi se ta. Želim jeftiniju košulju. Šta misliš, da li bi je prodavac

primio nazad?" Ali je uzvratio: "Ne znam, Božiji poslaniče". "Idi i proveri hoće li da ti vrati novac", reče mu Poslanik. Ali je odneo košulju i rekao prodavcu: "Poslanik želi jeftiniju košulju. Možete li da nam vratite novac i uzmete je

nazad?" Prodavac je pristao. Ali je uzeo pare i vratio se Poslaniku. Onda su se

obojica uputila ka pijaci. Na putu ka pijaci sreli su robinju kako plače. Poslanik joj priđe i upita je:

"Zašto plačeš?" Robinja odgovori: "Gazda mi je dao četiri dirhema da odem na pijacu. Ne znam gde sam

izgubila novac. Sada nemam hrabrosti da se vratim kući". Poslanik je odvojio četiri dirhema od onih dvanaest i dao joj rekavši: "Idi i kupi šta god želiš".Posle toga je otišao sa Alijem na pijacu i kupio košulju od četiri dirhema.

Usput su sreli slabo odevenog čoveka. Poslanik mu je poklonio svoju novu košulju, a zatim se vratio na pijacu i kupio još jednu od četiri dirhema. Usput su ponovo sreli onu istu robinju koja je zabrinuta i zabrinuta sedela na ulici. Poslanik je upita:

"Zašto nisi otišla kući?" Robinja odgovori: "Božiji poslaniče, mnogo sam zakasnila, bojim se da će me kazniti". Poslanik tada predloži: "Hajdemo zajedno, ja ću te zaštititi i neću dozvoliti da te povrede". Kada su stigli do kuće, Poslanik stade ispred vrata i reče:"Neka je mir sa vama, ukućani!", ali nije čuo odgovor. Ponovo je pozdravio, ali ni ovaj put niko nije odgovorio. Kada je po treći put pozdravio, začuo je odgovor: "Neka je sa tobom mir i Božija milost, Božiji poslaniče".Poslanik zatim upita: "Zašto niste prvi put odgovorili?" "Čuli smo tvoj pozdrav, ali smo hteli da ga ponovo čujemo jer je on

berićet i blagoslov za našu kuću", rekoše oni.Poslanik tada reče: "Vaša robinja je zakasnila i ja vas molim da joj oprostite".Gazda kuće reče: "Ova robinja je slobodna, Božiji poslaniče, zahvaljujući tvom

posredovanju". Tada Poslanik reče: "Hvala ti, o Bože! Kakav berićetli novac! Obukao je dva čoveka i

oslobodio robinju!"

Skupoća

Cena pšenice i hleba svakim danom bivala je sve veća i veća, a ljudi uplašeni i zabrinuti. Oni koji su imali dobre prihode pokušavali su da uskladište što više pšenice za sebe, ali siromasi su bili primorani da svaki dan kupuju hleb na pijaci.

Imam Sadik je pitao Mutaba, upravnika svoje kuće:"Imamo li mi ove godine pšenice u svojoj kući?" Mutab je rekao: "Da, uskladištio sam toliko da nam može biti za nekoliko meseci".

Imam je naredio: "Pšenicu odvezi na pijacu i prodaj narodu!"Mutab na to začuđeno reče: "Ali, u Medini je pšenice svakim danom sve manje. Ako je prodamo,

nećemo imati više gde da je kupimo!"Ali, imam je ponovo naredio: "Uradi onako kako sam rekao!"Mutab je poslušao imamovu naredbu. Odneo je pšenicu na pijacu i

prodao je.Posle toga, imam mu je rekao: "Od sada, svakog dana kupuj hleb na pijaci! Hleb koji se jede u mojoj

kući ne sme da se razlikuje od onoga koji jede većina naroda. Znači, u hlebu treba da bude pola pšenice i pola ječma. Ja do kraja godine mogu da osiguram svojoj porodici najbolji pšenični hleb, ali ja to neću uraditi jer želim da budem miliji Uzvišenom Bogu".

Pritužba na život Jednog od prijatelja imama Sadika snašla je teška nevolja. Siromaštvo,

veliki životni troškovi i potrebe proganjali su ga iz dana u dan. Jednom, u prisustvu imam Sadika, počeo je da se žali, rekavši:

"Trenutno imam toliko dugova da ne znam kako da ih vratim. Imam i toliko potreba, a ne vidim način kako da ih zadovoljim. Bespomoćan sam i zbunjen. Na koja god vrata pokucam, preda mnom se zatvore."

Posle toga je od imama zatražio da se zamoli za njega. Imam je jednom od članova svoje porodice rekao:

"Idi i donesi mi onu kesu novca što je poslao Mensur 24!" Kada mu je donesen novac, imam je rekao: "U ovoj kesi ima četiri stotine dinara i trebalo bi da ti budu velika pomoć

za život".24 Abasdiski halifa, Ebu-Džafer el-Mensur (754 - 775).

Čovek je rekao: "Ja nisam mislio na to, ja sam od vas tražio da se zamolite za mene".Imam je rekao: "Takođe ću i da se zamolim, ali nikad nemoj pričati o težini svojih

problema! Prva posledica toga biće spoznaja da si propao u životu. Nakon toga, steći će se nisko mišljenje o tebi, a zajedno s tim će propasti i tvoj ugled ".

Ukor profesora

Sejid Dževad Amali bio je jedan od velikih učenjaka svoga vremena. Jedne noći dok je večerao, neko je zakucao na njegova vrata. Kada je otvorio, ugledao je slugu svog profesora Sejida Mehdija Bahr ul-uluma.25

Sluga mu je rekao:"Naš profesor vas traži, večera mu je poslužena, ali on ništa neće da

jede dok vi ne dođete". Dževad je ostavio svoju večeru i pošao do profesora. Kada ga je profesor ugledao, ljutito je povikao: "Sejide Dževade, zar se ne bojiš Boga?! Zar ga se ne stidiš?!" Sejid Dževad iznenađeno upita: "Ako je moguće, reci mi šta sam loše uradio?"Profesor mu je odgovorio: "Ima već sedam dana kako tvoj komšija ne jede ni hleba ni pirinča. Za to

vreme je iz prodavnice na veresiju uzimao urme. Ali kada je danas došao po urme, prodavac mu je rekao da se dug nagomilao. On se postideo, i praznih ruku se vratio kući. Večeras su on i njegova porodica ostali bez večere".

Sejid Dževad je rekao: "Tako mi Boga, nisam znao za to. Da sam znao, pomogao bih mu". Profesor mu je na to uzvratio: "Moju si ljutnju izazvao time što se ne interesuješ za stanje svojih

komšija. Da si znao to, a da im nisi pomogao, ne bi više bio musliman".

25 Veliki pravnik iz 18. veka.

Sejid Dževad je rekao: "Profesore, reci mi šta treba da uradim".Profesor je kazao: "Moj sluga će poći s tobom i odneti ovaj poslužavnik sa hranom do

komšijine kuće, posle će se vratiti. Ti ćeš pokucati da na njegova vrata, i zamoliti ga da s tobom pojede večeru. Uzmi ovaj novac i stavi ga ispod njegovog tepiha. Kad sve to završiš, zamoli ga za oprost. Ja ću te ovde sačekati da mi ispričaš šta se dogodilo."

Sejid Dževad je pošao sa slugom. Kada su stigli do kuće, sluga se vratio, a Sejid Dževad je ušao unutra i ponudio svom komšiji večeru. Posle su obojica počela da jedu, međutim, kada je domaćin prineo hranu ustima, osetio je da nije pripremljena u kući Sejida Dževada. Nije hteo da jede, već je upitao:

"Ovu hranu nije pripremio Arapin. Odakle si je doneo? Ako mi ne kažeš, neću je jesti".

Čovek je bio u pravu. Hrana je bila pripremljena u kući Sejida Bahr-ul uluma, a on je bio Iranac. Koliko god da ga je Sejid Dževad molio, ipak nije pristao da to pojede. Dževad je bio bespomoćan, i na kraju mu je ispričao čitav događaj. Nakon toga, čovek je pojeo ponuđenu večeru, i potom rekao:

"Ja svoju tajnu nikom nisam odao, ne znam odakle je Sejid Bahrul ulum saznao".

Iftar26

Enes ibn Malik godinama je radio kao sluga Božijeg poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu. Njegov moral je poznavao bolje od ikoga. Znao je kako su odeća i hrana Božijeg poslanika bili skromni, i da prekida post sa malo mleka ili šerbeta.

Jedne večeri, Enes je pripremio nešto mleka za Poslanika. Međutim, Poslanik nije došao kući za iftar. Noć je već poodmakla, ali Poslanik nije

26 Prekid posta, u vreme zalaska sunca.

došao. Enes je bio siguran da je Poslanik prihvatio poziv na iftar nekog od ashaba i da se tu zadržao. Hranu koju je bio pripremio sam je pojeo. Posle nekog vremena, Poslanik je s jednim od ashaba stigao kući. Enes je upitao Poslanikovog pratioca gde je Poslanik iftario. Čovek je rekao:

"Nije još nigde. Imali smo neprilika, tako da smo zakasnili". Enes se postideo zbog onoga što je uradio. Već je prošlo pola noći i nije

bilo moguće pripremiti nešto drugo. Čekao je da Poslanik zatraži hranu. Međutim, Poslanik, koji je shvatio šta se desilo, nije ni spomenuo iftar. Enes je kasnije rekao:

"Poslanik za svog života nikad nije spominjao tu noć, niti me je upitao šta se, ustvari, dogodilo".

Zvezdoznanac

Pred polazak u boj protiv haridžita Aliju priđe jedan čovek i reče:"O Ali, ovaj zvezdoznanac ima nešto da ti saopšti".Dovedoše ga Aliju i on reče:"O Abul Hasane, bolje je da polazak malo odložiš"."A zašto?"- Ali upita."Ako kreneš sada, bojim se da nećeš uspeti i da ćete pretrpeti poraz od

neprijatelja ti i tvoji drugovi, i da ćete pretrpeti velike gubitke, s obzirom na položaj zvezda, reče - krenete li za nekoliko sati, vi ćete pobediti".

Imam Ali na to reče:"Ova moja životinja je noseća, reci mi šta je u njenoj utrobi"?"Rekao bih ti kad bih seo i izračunao" - odgovori on."Lažeš!" - reče Ali - "jer Kur'an veli „samo Allah zna ono što je skriveno,

On zna šta u materici stvara" - a ni Muhammed - nek Bog blagoslovi njega i potomstvo njegovo - nikad šta slično nije tvrdio,- a ti tvrdiš da ti je poznato ono što se zbiva i da znaš kojeg sata stiže dobro a kojeg zlo; stoga, onom ko poveruje u takvo znanje tvoje, Bog više nije potreban".

Potom je rekao:"O ljudi, čuvajte se naučavanja zvezdoznanstva, ono spada u gatanje,

gatar je kao čarobnjak, čarobnjak je kao poricatelj istine, a poricatelju istine je mesto u paklu".

Onda je izdao naređenje za pokret, i tad rekao zvezdoznancu:"Uradićemo suprotno tvom savetu i krenuti istog trena".Ovaj rat je završen blistavom pobedom Alija i njegovih drugova nad

neprijateljem.

Pomoć drugima

Safvan je sedeo u društvu imama Sadika. Čovek iz Meke ušao je u džamiju i pošeo da priča o svojim problemima.

Imam je naredio Safvanu:

"Idi i pomozi svom bratu verniku da reši svoje probleme!" Safvan je otišao i kada je problem bio rešen, vratio se. Imam je upitao:

"Kako je bilo?" Safvan je odgovorio: "Bog je bio na pomoći". "Taj mali posao", rekao je imam, "koji si uradio, rešivši probleme tog

čoveka, kod Boga je omiljeniji, nego da si sedam puta učinio tavaf oko Božije kuće".

Posle toga, imam je počeo da priča: "Neki čovek koji je imao problema, došao je kod imama Hasana da

zatraži pomoć. Imam je obuo cipele i krenuo nekuda. U putu je stigao do imama Huseina, koji je obavljao molitvu.

Imam Hasan je rekao čoveku: "Kako to da si zaobišao imama Huseina i da ga nisi upitao za savet?" Čovek je rekao: "Hteo sam da odem kod njega, ali sam video da se moli".Imam na to reče: "Da si mu otišao i da ti je pomogao, to bi mu bilo vrednije nego da

mesec dana obavlja ibadet. 27

Žedni hrišćanin

Imam Sadik bio je na putu između Meke i Medine. S njim je bio njegov sluga Musadef. Odjednom su ugledali čoveka kako leži na putu. Imam je rekao slugi.

"Priđimo bliže!"Kada su se približili, imam je pitao čoveka: "Jesi li žedan?" Čovek je odgovorio: "Jesam".

27 Bogosluženje, bogoštovlje, pobožna dela.

 

Musadef je na imamovu zapovest sišao s konja i dao mu vode. Međutim, po odeći koju je nosio bilo je jasno da čovek nije musliman.

Kada su se imam i Musadef udaljili, sluga je upitao:"Da li je ispravno pomoći jednom hrišćaninu?"Imam je odgovorio:"U situaciji kada je ljudski život u opasnosti, ispravno je".

Gubavci

Nekoliko gubavaca je živelo u Medini. Ljudi su ih izbegavali usled straha i odvratnosti. Gubavci su mnogo patili, kako zbog svoje bolesti, tako i zbog odbojnosti koju su drugi osećali prema njima. Zbog toga su se samo međusobno posećivali. Jednog dana, kada su kao i obično sedeli i jeli daleko od drugih, pored njih je prošao imam Zejnu ul Abidin. 28Pozvali su ga da im se pridruži. Međutim, imam se izvinuo i rekao:

"Ja danas postim. Da nije tako, sigurno bi sišao dole i ručao sa vama. Ja vas pozivam da jedan dan dođete kod mene".

Posle toga je otišao. U određeni dan, kada su gubavci trebali da dođu, imam je naredio da se pripremi najbolja hrana. Kada su gosti stigli, imam je seo pored njih i jeli su za istom sofrom.

Pravo brata muslimana

Čovek iz kruga ljudi bliskih imamu Sadiku pošao je iz Kufe u Medinu. Sledbenici imama Sadika po njemu su poslali svoja pitanja na koja je imam Sadik trebao da im odgovori. Međutim, posebno ih je interesovao odgovor na jedno pitanje koje su hteli da čuju baš od njega, a pitanje se odnosilo na prava muslimana prema muslimanu.

Kada je čovek stigao u Medinu, otišao je kod imam Sadika i postavio mu pripremljena pitanja. Imam je na sva dao odgovor. Međutim, o pravu muslimana prema muslimanu nije ništa rekao. Čovek je otišao, ne pitajući ga ništa u vezi s tim.

28 Četvrti sveti imam, Ali Zejnul Abidin al-Sedžad.

Ni drugog dana imam nije ništa rekao u vezi s tim. Poslednjeg dana kada je došao da se pozdravi, imam mu je rekao:

"Jedno tvoje pitanje ostalo je bez odgovora. Nisam hteo da odgovorim na njega".

Čovek upita: "Zašto?""Zato" - odgovorio je imam, "što se bojim ako ti kažem istinu, a ti je ne

budeš primenjivao, da ćeš izaći iz Božije vere."Posle nekog vremena ponovo je rekao: "Tri najteže dužnosti koje je Bog odredio čoveku jesu: prvo, pravedno

međusobno ponašanje, tako što će se čovek odnositi prema bratu muslimanu onako kako bi želeo da se on ponaša prema njemu; drugo, da ne uskraćuje ono što je njegovo svom bratu muslimanu i da s njim pravedno postupa, i treće, sećanje na Boga u svakoj prilici; znači, treba biti takav čovek da ga, kad se suoči sa zabranjenim delom, sećanje na Boga spreči u njegovom činjenju".

Pravo majke

Zikrija je bio hrišćanin koji je prihvatio islam. Međutim, njegova porodica je ostala hrišćanska. Došlo je vreme hodočašća. Zikrija je otišao iz Kufe i došao u Medinu da poseti imama Sadika. Ispričao mu je kako je postao musliman.

Imam ga ja upitao: "Šta te je ponukalo da promeniš mišljenje?"Zikrija je rekao: "Privukle su me Božije reči u Kur'anu, posebno kada se obraća Svom

Poslaniku: 'O Poslaniče, ti nisi znao šta je Knjiga, niti si poznavao verske propise. Mi smo ti objavili Kur'an i učinili ga svetlom pomoću koga upućujemo one robove Naše koje želimo'. Da li se ovi ajeti mogu odnositi i na mene?"

Imam je rekao:"Mogu. Bog je tebe uputio na pravi put."

Posle toga je tri put ponovio: "Bože, uputi ga!" Zatim mu je rekao: "Ako imaš još nekih pitanja, pitaj!"Mladić je rekao: "Članovi moje porodice su hrišćani, a majka mi je slepa. Ja živim s njima

i jedem što i oni. Šta mi je dužnost da radim?"Imam je upitao: "Da li tvoji ukućani jedu svinjsko meso?"Mladiće reče: "Ne, ne jedu".Na to mu je imam uzvratio: "Onda tvom životu s njima nema smetnji", a potom dodao:"Pazi svoju majku, i dok je živa, postupaj s njom ljubazno. Kada umre, ne

dozvoli nikom drugom da obavi njenu sahranu!"Hodočašće se završilo i mladić se vratio u Kufu. Ispoštovao je imamovu

zapovest. Prema majci se ophodio sa ljubavlju i poštovanjem, svojom rukom joj je davao hranu i prao joj odeću.

Jednog dana majka je primetila: "Sine moj, dok si bio hrišćanin, nisi bio ovako ljubazan prema meni. Ali

sada, kada smo po veri jedno drugom strani, zašto se tako lepo ophodiš prema meni?"

Zikrija je rekao: "Čovek koji Poslanikov potomak naredio mi je da tako postupam "."Sine moj, tvoja vera je dobra, poduči me njoj!", rekla mu je majka.

Mladić joj je objasnio osnovna islamska pravila i naučio je kako da obavlja molitvu.

Nakon obavljene jutarnje, podnevne i popodnevne molitve, starica se razbolela. Zamolila je svog sina da joj još jednom izgovori šehadet.29 Posle toga je izdahnula. Zikrija ju je svojom rukom okupao i sahranio.

29 Svedočanstvo vere koje sa sastoji iz potvrde da je Bog Jedan i da je Muhamed Njegov poslanik.

U prisustvu učenjaka

Jedan od prijatelja Božijeg poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - došao je kod njega i rekao:

"Moguće je da se nađem u sitaciji da treba da odem na sahranu, dok se u isto vreme održava predavanje kome bih, takođe, voleo da prisustvujem. Vremena je jako malo, tako da ne mogu da stignem na oba; ako odem na jedno, izostaću sa drugog. Božiji poslaniče, gde bi ti voleo da odem?"

Poslanik je odgovorio: "Ako ima neko drugi da obavi sahranu, idi na predavanje. Slušanje

predavanja bolje je od hiljadu sahrana, posete hiljade bolesnika, hiljadu noći sa bogougodnim delima, hiljadu dirhema milostinje, bolje je nego hiljadu puta obaviti neobavezni hadž i neobavezni džihad. Zar ne znaš da se pomoću znanja pokoravamo Bogu i činimo Mu ibadet? Isto kao što je znanje povezano sa srećom na ovom i na onom svetu, tako je i zlo ovog i onog sveta povezano sa neznanjem!"

Novi komšija

Neki hrišćanin kupio je novu kuću u jednom kraju Medine. Nakon izvesnog vremena shvatio je da njegov komšija musliman nije dobar čovek. Otišao je do Poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - i rekao mu:

"Ja sam u jednom delu Medine kupio kuću. Međutim, zbog pakosti svog komšije, ja tu nisam siguran. Postoji mogućnost da mi nanese štetu ili čak da me povredi".

Božiji poslanik je pozvao četiri čoveka i rekao im da u džamiji tri puta poviču pred ljudima:

"Svaki čovek čiji se komšija zbog njega ne oseća sigurno, nema veru!" Nakon toga Božiji poslanik svojom rukom pokazao je na sve četiri strane

rekavši: "Sa svake strane, do četrdesete kuće, odgovara se za svog komšiju".

Ne sveti se neprijatelju u trenutku njegove slabosti

Valid je tiranski halifa iz dinastije Umajada30. U cilju očuvanja vlasti, on je hteo malo da odobrovolji stanovnike Medine i da privuče njihovu pažnju. Zato je sa položaja upravnika Medine smenio svog brata, Hišama ibn Ismaila.

Hišam ibn Ismail beše ogrezao u tlačenju i vređanju naroda Medine. Tako je jednog učenjaka osudio na šezdeset udaraca bičem zato što je odbio da se zakune na vernost halifi. Osim toga, bio je poznat i po lošem postupanju prema Alijevoj porodici, a naročito prema imamu Zejnul-abidinu.

Velid je za upravnika Medine postavio svog bratanca, Omera ibn Abdul Aziza. Da bi postao omiljen kod naroda, Omer je naredio da se Hišam izvede svezan pred svetinu kako bi mu se osvetili svi oni kojima je bilo kako naudio.

Ljudi su u grupama prilazili Hišamu, napadali ga i vređali. No, Hišam se najviše bojao porodice imama Alija. Razmišljao je o tome kako ih je zlostavljao i ugnjetavao, i da njihova osveta ne može biti ništa drugo do ubistva.

Imam Zejnul-abidin rekao je svojim prijateljima: "Naše ponašanje nije takvo da udaramo nogama onoga ko je pao na

zemlju, i da se neprijatelju svetimo u trenutku njegove slabosti. Naš moral je takav da pomažemo onima koji su bespomoćni".

Kada je imam sa prijateljima pošao prema Hišamu, on je pobledeo nadajući se smrti. Ali kada mu se približio, imam je glasno povikao:

"Mir neka je s tobom", i pruživši mu ruku dodao: "Ako ti je potrebna moja pomoć, reci da ti pomognem".Posle ovog događaja stanovnici Medine su odustali od osvete prema

Hišamu, a on je bio teško osramoćen.

Stranac

30 Al-Valid ibn Abd al-Malik ili Al-Valid I (668 - 715), vladao od 705 - 715.

Umorna i iscrpljena, sa mešinom vode na leđima i jedva dišući, približavala se svojoj kući, gde su nevina deca, očiju prikovanih za vrata, željno iščekivala povratak majke. Usput joj je prišao nepoznati čovek. Uzeo je mešinu sa njenih leđa i poneo je. Vrata su se otvorila i deca ugledaše majku kako ulazi u kuću sa strancem. Spustio je mešinu na zemlju i rekao:

"Eh, izgleda da nemaš nikoga da ti donese vodu; zašto si tako bespomoćna?"

"Moj muž je bio vojnik; Ali ga je poslao na granicu gde je poginuo. Sada sam sama sa ovom malom decom."

Stranac ne reče ništa. Otišao je pognute glave. Misli o bespomoćnoj udovici i siročićima vrzmale su mu se po glavi. Jedva da je spavao te noći. Rano ujutru, uzeo je korpu; napunio je mesom, brašnom i urmama, otišao pravo do njene kuće i zakucao na vrata.

"Ko je?""Ja sam, čovek koji ti je juče doneo vodu. Doneo sam hranu za decu.""Bog te blagoslovio; i neka On presudi između nas i Alija".

Otvorila je vrata. Ulazeći u kuću, on reče:"Želim da učinim dobro delo. Ili mi daj da zamesim brašno i ispečem

hleb, ili dozvoli da pazim decu.""Dobro, ali ja mogu bolje da mesim i kuvam od tebe. Pripazi na decu,

dok ja završim u kuhinji."Čim je otišla da zamesi brašno, on je ispekao meso koje je doneo i

nahranio decu. Dok im je stavljao zalogaje u usta, govorio je:"Deco moja, oprostite Aliju, ako nije ispunio njegovu dužnost prema

vama."Testo je bilo spremno i ona je doviknula:

"Gospodine! Založite šporet."Ubacio je drva i zapalio vatru. Kada se plamen rasplamsao, približio mu

je lice i rekao:"Oseti vrelinu vatre; to je kazna za one koji ne ispune svoju dužnost

prema udovicama i siročadima."Igrom slučaja, došla je žena iz susedne kuće. Prepoznavši stranca, ona

zaplaka.

"Avaj, zar ne prepoznaješ čoveka koji ti pomaže? To je Amir ul-muminin (Zapovednik vernika) Ali bin Abi Talib."

Udovica priđe i postiđeno zaplače:"Neka sam prokleta! Molim te oprosti mi!""Ne, oprosti ti meni što nisam ispunio svoju dužnost."

Hatimov sin

Pre dolaska islama, u Arabiji su postojale plemenske starešine. Ljudi su prihvatali njihova pravila, pokoravali im se i često im plaćali dažbine. Poznati i velikodušni Hatim iz plemena Tai, bio je jedan od takvih plemenskih poglavara. Posle smrti nasledio ga je sin Adi i pleme je prihvatilo njegovu vlast. Oporezivao ih je sa četvrtinom celokupnih godišnjih primanja. Njegova vladavina je bila u vreme objave i poslaničke misije. Pleme Tai obožavalo je idole, ali on sam je bio hrišćanin i to je krio od naroda. Kada su se upoznali sa liberalnim učenjem islama, ljudi su osetili olakšanje od tereta koji su im do tada nametali poglavari. Svestan ove činjenice, Adi, kao i druge plemenske starešine, u islamu su videli najveću opasnost po sebe i mrzeli su Poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu. Međutim, to nije moglo ništa da promeni. Ljudi su u velikom broju prihvatali islam, i vera u jednog Boga je napredovala iz dana u dan. Adi je znao je da se bliži kraj njegove vladavine. Zbog toga, dao je uputstvo svom robu da nadomak njegovog logora u svakom trenutku za put budu spremne jake i brze kamile i da bude na oprezu. Jednog dana rob je došao i rekao mu:

"Pripremite šta već trebate, jer, muslimani su veoma blizu."Adi je popeo svoju porodicu na kamile, poneo od stvari i dragocenosti

šta je mogao i pobegao u Damask gde su ljudi bili njegove vere. Međutim, u brzini, slučajno je zaboravio da povede svoju sestru Safanu.

Muslimani su porazili njegovo pleme, a neki od članova su uzeti kao zarobljenici. Zajedno sa ostalima, Safanu su odveli u Medinu, i obavestili Poslanika o Adijevom bekstvu.

Zarobljenici su držani blizu džamije u dvorištu opasanom visokim zidinama. Jednoga dana dok je išao u džamiju Poslanik je prošao pored njih. Safana, inteligentna i komunikativna, ustala je i rekla:

"Moj otac je mrtav; moj zaštitnik se krije; budi plemenit prema meni, i Bog će biti darežljiv prema tebi"

"Ko je tvoj zaštitnik?""Adi, Hatimov sin.""Onaj što je pobegao od Boga i Njegovog Poslanika?"Rekavši ovo, Poslanik je otišao. Sledećeg dana, ponovila je iste reči i

dobila isti odgovor. Njene molbe nisu bile uslišene. Trećeg dana je izgubila nadu i odlučila je da ćuti. Međutim, mladić koji je koračao iza Poslanika, dao joj je znak da ponovi svoju molbu. Opet je izgovorila iste reči. Poslanik odgovori:

"Dobro, čekam nekog pouzdanog čoveka iz tvog plemena. Čim se takav pojavi, neka te on vrati u pleme. Obavesti me ako saznaš da je takva osoba došla u Medinu."

Raspitivala se kod ljudi ko je taj čovek koji joj je dao znak da ponovi svoju molbu. Saznala je da je to bio Ali. Posle nekog vremena, Safana je obavestila Poslanika da su neki ljudi iz njenog plemena došli u Medinu. On joj je dao novu odeću, nešto novca da pokrije troškove putovanja i kamilu za jahanje. Tako se pridružila svom brata u Siriju.

Čim ga je ugledala, prekorila ga je:"Doveo si ženu i decu, a zaboravio mene, a od istog smo oca!"Adi joj se izvinio. Pošto je bila inteligentna žena, Adi ju je konsultovao u

vezi svog plana. "Šta mi savetuješ, s obzirom da si uživo videla Muhameda? Treba li da

mu se pridružim, ili da se držim podalje?""Mislim da treba da mu se pridružiš. Ako je on Božiji poslanik, to će ti

povećati ugled. Ako nije, i ako hoće da bude ovozemaljski vladar, onda u Medini koja nije daleko od tvoje teritorije u Jemenu, niko se neće usuditi da te vređa zbog ugleda koji imaš u svom narodu. U oba slučaja ugled i dobar položaj su ti zagarantovani."

Adiju se svideo ovaj predlog. Odlučio je da ode u Medinu i dobro da prati šta Poslanik radi. Ako je istinski Poslanik, slediće ga kao i ostali muslimani. Međutim, ako je samo čovek sa ovozemaljskim ambicijama kao što su vlast i bogatstvo, onda će sarađivati sa njim kako bi obojica imali koristi.

Ušao je u džamiju u Medini i pozdravio Poslanika. On mu je ukazao poštovanje i odveo ga u svoju kuću.

Dok su išli, preplašena žena uhvatila je Poslanika za ogrtač i počela da priča sa njim. Iako je prošlo puno vremena, Poslanik je i dalje ljubazno i strpljivo odgovarao na njena pitanja.

Adi pomisli: "Ovo je jedan od znakova da je ovaj čovek Božiji poslanik. Ljudi sa ovozemaljskim ambicijama nemaju takvu ćud i karakter da sa toliko strpljenja i ljubaznosti odgovaraju na pitanja ove žene."

Kada je ušao u kuću, video je da živi veoma jednostavno i skromno. Tu je bila samo jedna prostirka na kojoj je Poslanik sedeo, a sad ju je rasprostro za Adija. Međutim, Adi je insistirao da Poslanik sedne, ali on je to odbio. Na kraju, ipak je Adi seo na nju, a Poslanik na zemlju. Adi ponovo pomisli: "Ovo je drugi znak, ovo je osobina poslanika, a ne kraljeva."

Poslanik se okrenu ka njemu i reče:"Zar tvoja vera nije hrišćanstvo?"Adi odgovori:"Jeste, što pitaš?""Na osnovu čega si onda od naroda uzimao četvrtinu prihoda kao

dažbinu? Zar to nije protivno tvojoj veri?"Adi je krio svoju veroispovest čak i od najbližih rođaka i bio je iznenađen

kako to Poslanik uopšte i zna, pa reče sebi: "Ovo je treći znak da je ovaj čovek poslanik."

Božiji poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - reče:"Znaš li kako su sada muslimani siromašni i bespomoćni? Vidiš da danas

žive u bedi. Okruženi su gomilom neprijatelja i plaše se za sopstveni život i imovinu. Nemaj nikakvu moć u svojim rukama. Tako mi Boga, nije daleko dan kada će im doći veliko bogatstvo, tako da više neće biti nijednog siromaha. Neprijatelji će iščeznuti i doći će savršen mir i red da će žena

moći sama da putuje iz Iraka u Hidžaz i da je niko neće uznemiravati. Bliži se vreme kada će bele palate Vavilona biti u rukama muslimana."

Adi je prihvatio islam čisto i iskreno, i ostao vernik do kraja života. Nadživeo je Poslanika i uvek se sećao razgovora koji su vodili kada su se prvi put sreli, i proročanstva za budućnost. Govorio je:

"Tako mi Boga, doživeo sam da vidim muslimane kako osvajaju bele palate Vavilona, i vlada takav mir i red da žena može sama da putuje od Iraka do Hidžaza i da je niko ne uznemirava. Boga mi, siguran sam da će doći i dan kada više neće biti nijednog siromaha među muslimanima."

Džuvajber i Zulfa

"Kako bi bilo lepo da možeš da se oženiš i osnuješ porodicu, i okončaš ovaj usamljenički i izolovani život? Mogao bi da ispuniš svoje prirodne potrebe, a ona bi mogla da ti pomogne u tvojim ovozemaljskim i duhovnim potrebama i ciljevima."

"O Božiji poslaniče, nemam ni bogatstvo, ni lepotu, ni plemićko poreklo. Koja će se udati za mene? Koja bi htela da bude žena ovakvom siromašnom, niskom, crnom i ružnom čoveku kao što sam ja?"

"O Džuvajbere! Bog je kroz islam promenio ljudske vrednosti. U preislamskom društvu, mnogi su bili dobrostojeći, ali je islam to promenio. Mnogi su bili prezreni i nisu smatrani za ljude, a islam ih je izdigao i podario im poštovanje i visok položaj. Islam je ukinuo diskriminaciju i razmetanje poreklom. Sada su svi ljudi jednaki, bez obzira na boju kože i poreklo. Niko nije bolji od drugih, čovek može da bude bolji samo u pobožnosti i pokoravanju Bogu. Među muslimanima, iznad tebe će biti samo oni čije su vrline i dela bolji od tvojih. Sada, učini kako ti kažem."

Ove reči su razmenili Džuvajber i Božiji poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu -, kada je on jednog dana posetio ljude iz Sufe. Džuvajber je bio rodom iz Jamame, gde je i saznao za Poslanika i objavu. Bio je, mali, crni i siromašan čovek, ali i inteligentan, odlučan i u potrazi za istinom. Došao je u Medinu da izbliza upozna islam, i ubrzo ga je prihvatio.

Kako nije imao novca, kuću ni prijatelje, uz Poslanikovu dozvolu, privremeno je bio smešten u džamiji, sa ostalim siromašnim muslimanima. Kada je Poslaniku objavljeno da džamija nije mesto za život, morao je negde da preseli te ljude. Odabrao je jedno mesto izvan zidova džamije i tu za njih podigao kolibu. To mesto je dobilo ime Sufa, a siromasi koji su ga nastanjivali nazvani su 'Ljudi iz Sufe'.

Jednog dana, Poslanik im je došao u posetu. Među njima je zapazio Džuvajbara, pa odluči da ga izbavi iz bede. On nije mogao ni da zamisli da ima kuću i ženu, a kada ga je Poslanik posavetovao da se oženi, on mu odgovori da je to nemoguće u njegovim uslovima, jer ga niko ne bi hteo takvog. Međutim, on mu je otklonio sumnje objasnivši da je islam izvršio promene u društvenim stavovima.

Kada ga je oslobodio kompleksa inferiornosti, uputio ga je u kuću Zijada ibn Lubejda, da zatraži ruku njegove kćeri. Zijad je bio jedan od najbogatijih ljudi u Medini i veoma uvažen u svom plemenu. Kada je Džuvajbar ušao u kuću, zatekao ga je okruženog rođacima i saplemenicima; seo je i sačekao nekoliko trenutaka, a potom podigao glavu i rekao.

"Donosim poruku od Poslanika. Da li hoćeš da je čuješ nasamo ili javno?""Čast mi je da čujem Poslanikovu poruku, zato je bolje da je saopštiš

javno.""Poslao me je da zatražim ruku tvoje kćeri.""Da li ti je on sam dao taj predlog?""Ne govorim ja u svoje ime. Svi znaju da nisam lažov.""Čudno! Mi ne dajemo naše kćeri osobama koje nisu istog statusa i koje

nisu iz našeg plemena. Ti se vrati, a ja ću lično otići da razgovaram sa Poslanikom."

Gunđajući, Džuvajbar izađe iz kuće."O Bože, sve čemu nas uči Kur'an, i celokupna misija Poslanika

Muhameda je suprotna od onoga što je rekao Zijad."Neki u blizini je čuo to gunđanje. Među njima bila je i Zulfa, ljupka

Zijadova kćer i lepotica Medine. Otišla je kod oca i upitala ga:"Oče, ko je onaj čovek što je upravo izašao, i o čemu on to priča?"

"Došao je da traži tvoju ruku i kaže da ga je Poslanik poslao.""Zar nije moguće da ga je stvarno poslao, i da tvoje odbijanje može da

dovede do nepokoravanja Poslanikovoj naredbi?""A šta ti misliš o tome?""Mislim da treba da ga vratiš pre nego što stigne do Poslanika, i sam

odeš da saznaš istinu."Vratio je Džuvajbara u svoju kuću sa dužnim poštovanjem, a potom i

sam požurio kod Poslanika. Čim ga ugleda reče:"O Božji poslaniče, Džuvajbar mi je došao u kuću i doneo poruku od

tebe. Želim da te obavestim da su naši običaji da ćerke dajemo muškarcima koji su istog statusa i iz našeg plemena, a ti ih znaš, oni su ti pomoćnici i pratioci."

"O Zijade, Džuvajbar je vernik. To dostojanstvo i čast o kojima pričaš su ništa naspram ovoga. Svaki vernik i svaka vernica isti su u braku."

Zijad se vratio kući i objasnio ćerki šta se dogodilo. Ona reče: "Molim te, nemoj da odbijaš prosidbu koju je Poslanik odredio. Ovo se i

mene tiče. Prihvatam Džuvajbara bez obzira u kako teškim uslovima živi. Ako je Poslanik time zadovoljan, onda sam i ja zadovoljna."

Venčanje je dostojanstveno proslavljeno. Zijad je dao venčani dar i mladence darivao sa drugim lepim predmetima. Neki upitaše mladoženju:

" Imaš li kuću u koju ćeš odvesti mladu?"On odgovori:"Nemam, nikada nisam mislio da ću se oženiti i živeti porodičnim

životom. Poslanik je jednom sa mnom pričao o tome, i poslao me u Zijadovu kuću."

Zijad im je obezbedio kuću i celu je opremio, i doveo mladu okićenu raznim ukrasima i namirisanu miomirisima.

Došla je noć. Džuvajbar nije znao da je kuća bila namenjena njima. Odveli su ga tamo i uveli u nevestine odaje. Kada je ugledao sve to - kuću, pokućstvo i prelepu mladu, setio se prošlosti, pa reče sebi:

"Kako sam bio siromašan kada sam došao u ovaj grad! Nisam imao ništa - ni bogatstvo, ni lepotu ni plemićko poreklo, ni porodicu, a sada, Bog mi je kroz islam pružio ovo izobilje. I zaista je tako, islam je izvršio velike

promene u društvenim stavovima kakve niko nije mogao ni da zamisli. Kako sam zahvalan Bogu što mi je podario ove blagoslove!"

U duhovnoj ekstazi, povukao se u ugao sobe i proveo noć u molitvi i učenju Kur'ana. Tek sutradan je došao sebi i odlučio da posti u znak zahvalnosti prema Bogu. Kada su žene došle ujutru da obiđu Zalfu, videli su da je netaknuta. To nisu rekle Zijadu. Ovako su protekla dva dana. Danju je postio, a noću se molio. Žene iz mladine porodice bile su zabrinute. Pomisliše da je možda Džuvajbar impotentan i da nema interesovanja za žene. Na kraju se rekle Zijadu šta se dešava. On je obavestio Poslanika, a on pozva Džuvajbara i upita ga:

"Zar nemaš potrebe za ženom?""Baš suprotno, imam jaku potrebu te prirode.""Pa zašto joj onda ne priđeš?""O Poslaniče Božiji, kada sam ušao u kuću bio sam okružem

bogatstvom. Obuzela me je zahvalnost i stanje pobožnosti. Bilo je neophodno da se zahvalim Bogu i obavim molitvu pre nego što uradim bilo šta drugo. Večeras ću prići svojoj ženi."

Džuvajbar i Zulfa živeli su veoma srećno. Kad je objavljen poziv za sveti rat, on se borio sa ushićenjem svojstvenom hrabrom muslimanu i pao kao mučenik pod zastavom islama.

Posle njegove mučeničke smrti, Zulfa je bila najtraženija prilika za udaju i ljudi su bili spremni da za nju plate najveći venčani dar.

Uskraćivanje prava na vodu

Muavija je kao guverner upravljao Sirijom skoro šesnaest godina, i koristio je svaku moguću priliku da proširi svoju vlast. Osmanovo ubistvo31

je bio najbolji izgovor da se pobuni protiv centralnog autoriteta i proglasi sopstvenu vlast. Kada ga je Osman za života molio za pomoć, nije uradio ništa za njega. Ustvari, čekao je da bude ubijen, da bi njegovu smrt iskoristio kao izgovor za svoj plan. Čim je Osman ubijen, Muavija je počeo da manipuliše situacijom u svoju korist.

Sa druge strane, posle Osmanovog ubistva, ljudi su se okupili oko Alija (koji je iz mnogo razloga odbijao da preuzme odgovornost upravljanja halifatom) i zakleli mu se na vernost. Videvši da je sada odgovornost formalno prešla na njega, on je to prihvatio, i u Medini, prestonici i centru muslimanskog sveta u to doba, proglašen za halifu. Sve provincije islamske države su ga priznale, sa izuzetkom Sirije, koja je bila pod Muavijinom kontrolom. On je odbio da se pokori Aliju pod optužbom da skriva Osmanove ubice. Mobilisao je mnogo sirijskih vojnika i pripremio se za proglašenje nezavisnosti.

Pošto je rešio sporno pitanje vezano za bitku oko Kamile, Ali je svoju pažnju usmerio ka Muaviji. Poslao mu je nekoliko pisama, ali to je bilo uzalud. Obe strane grupisale su vojske sve bliže i bliže. Abul Avar Salmi je predvodio Muavijine trupe, a Malik Aštar Alijeve. Susreli su se na obali Eufrata. Ali je naredio Maliku da ne kreće prvi u napad. Međutim, Abul Avar je izveo nekoliko napada kako bi zaplašio Alijeve vojnike. Malik je onda naterao Sirijce u povlačenje. Salmi je napravio novu taktiku. Došao je do Gata, padine na obali Eufrata, koja je jedina imala pristup vodi. 31 Muavija ibn Abu Sufjan (umro 680.), sin Abu Sufjana, vođe mekanske opozicije Poslaniku Muhamedu, osnivač Umajadske dinastije, nakon što je prisilio Hasana, Alijevog sina, na abdikaciju. Kada je postao halifa, Muavija je primorao potomke Poslanikov drugova da prihvate njegovog sina Jezida kao naslednika hilafeta, čineći tako ovu izbornu funkciju de facto nasljednom.

Osman ibn Afan (579 - 656), bio je treći halifa.

Razmestio je svoje kopljanike i strelce da čuvaju prilaz vodi i spreče Malika i njegovu vojsku da joj se približe. Uskoro je i sam Muavija došao sa velikom vojskom. Zadovoljan strategijom svog komandanta, poslao je još vojnika da čuvaju prilaz vodi. Alijevi vojnici bili su u neprilici usled nestašice vode. Sa zadovoljstvom Muavija je rekao:

"Ovo je naša prva pobeda" Samo Amr ibn As, oštrouman Muavijin ministar, nije mislio da je ovo

dobra taktika. U međuvremenu, u drugi tabor stigao je Ali i obavestili su ga kakva je situacija. Poslao je pismo Muaviji i obavestio ga sledeće:

"Došli smo ovde, ali ukoliko je moguće, ne želimo bratoubilački rat između muslimana. Iskreno se nadamo da ćemo rešiti naše nesuglasice putem pregovora i sporazuma. Ali, primetili smo da ste vi podigli oružje uništenja pre nego što ste probali bilo šta drugo. Pored toga, zabranili ste nam da koristimo vodu. Reci im da se povuku kako bi počeli pregovore. Naravno, ako želiš rat, mi ga se ne plašimo."

Muavija je konsultovao svoje savetnike. Opšte mišljenje je bilo da ignorišu pismo i iskoriste ovui priliku koja im se ukazala. Samo je Amr ibn As bio protiv.

"Grešite. Činjenica je da Ali i njegovi ljudi ne žele da započnu rat i da ovim pismom pokušavaju i tebe da odgovore. Nemoj misliti da će se oni povući ako budeš ignorisao ovo pismo i nastaviš da im braniš prilaz vodi. Tada će izvući oružje i neće stati dok te u poniženju ne proteraju sa Eufrata."

Većina savetnika mislila je da će uskraćivanje vode oslabiti protivnika i naterati ga na povlačenje. I samom Muaviji se ova ideja više sviđala. Diskusija se završila i Alijev glasnik je tražio odgovor; koristeći taktiku odlaganja, Muavija reče da će poslati odgovor kasnije. U međuvremenu, vojnicima koji su čuvali vodu rekao je da budu u stanju pripravnosti i ne dozvole Alijevim vojnicima da se približe.

Ali je bio uznemiren zbog ovakvog razvoja situacije, jer je to bio kraj svake nade za miroljubivo razrešenje situacije putem pregovora, i dokaz da suprotna strana nema ni malo dobre volje. Sada, jedini izlaz bio je

upotreba sile. Stajao je pred svojim vojnicima i obratio im se sledećim govorom:

"Ovi ljudi su započeli nasilje, stvorili konflikt i dočekali nas neprijateljski. Oni su željni rata, zahtevaju borbu i krvoproliće. Zabranili su vam pristup vodi. Sada, treba da izaberete jednu od dve mogućnosti. Treće nema. Zato, ili ostanite u sramoti i na položaju najnižem, ili namočite krvlju sablje svoje i ugasite vodom žeđ svoju. Smrt je živeti u potčinjenosti, dok je život umreti kao pobednik. Pazite, Muavija, zaista, vodi malu skupinu pobunjenika i drži ih u tmini o činjenicama istinskim, s posledicom da oni podmeću prsa svoja kao mete smrti."

Ovo obraćanje uzburkalo je krv Alijevih vojnika. Izveli su žestok napad, naterali neprijatelja u povlačenje i zauzeli Šarijah-Gat.

Amr ibn As, čije predviđanje je bilo potvrđeno, reče Muaviji:"Šta ćeš uraditi ako nam Ali i njegova vojska budu vratili istom merom?

Da li možeš po drugi put da zauzmeš Šarijah-Gat?""Po tvom mišljenju, kakve će korake Ali preduzeti?""Verujem da se on neće ponašati kao ti. Neće nam uskratiti pravo na

vodu. Nije ovde došao zbog toga."Pošto su zauzeli Gat, Alijevi vojnici su tražili od njega dozvolu da oni

sada neprijatelju uskrate pravo na vodu. Ali reče:"Ne uskraćujte im vodu. To su postupci neukih. Neću da imam ništa s

tim. Započeću pregovore sa njima koji su zasnovani na Božijoj knjizi. Ako prihvate moje predloge, dobro; ako odbiju, boriću se sa njima časno, a ne tako što ću im uskratiti vodu. Nikada to ne bih uradio i ne bi nad njima izvršio nasilje da im uskratim vodu."

Ibn Sajaba

Ibn Sajaba, stanovnik Kufe, bio je mlad čovek čiji je otac umro. Tragedija očeve smrti spojena sa siromaštvom i nezaposlenošću uništavala je dušu ovog osećajnog čoveka. Jednog dana, dok je sedeo u kući, začu kucanje na vratima. To je bio očev prijatelj. Nakon izjave saučešća rekao je:

"Jel ti otac išta ostavio?""Nije.""Onda uzmi ovih hiljadu dirhama, probaj da ih pretvoriš u kapital od

koga ćeš moći da živiš."Ovo reče i ode. Ibne Sajaba bio je srećan, otišao je kod majke, pokazao

joj novac i ispričao šta se dogodilo. Istog dana, iskoristio je novac da kupi robu, otvori radnju i posveti se poslu. Brzo je napredovao. Uskoro je uvideo da ne pokriva samo troškove života, već da ima i veliku ušteđevinu. Sada je razmišljao o odlasku na hodočašće i pitao majku za savet. Ona mu reče:

"Prvo treba da vratiš hiljadu dirhama koji su ti doneli ovo bogatstvo, pa onda možeš da ideš u Meku."

Otišao je kod očevog prijatelja i stavio kesu sa hiljadu dirhama ispred njega.

"Molim te da primiš ovaj novac."Čovek pomisli da Ibn Sajaba vraća novac zato što ga nema dovoljno da

njime započne trgovinu, pa mu odgovori:"Ako to nije dovoljno, mogu da ti dam još.""Dragi Bože, daleko od toga da ga nema dovoljno. Doneo nam je veliko

bogatstvo, i pošto sada finansijski dobro stojim, došao sam da ti vratim novac i da ti se zahvalim, pogotovo što sam odlučio da idem na hodočašće."

Vratio se kući i spakovao za put u Meku. Posle obavljenog hodočašća došao je u Medinu gde je zajedno sa drugim hodočasnicima posetio imama Sadika. Imamova kuća je bila puna ljudi. Pošto je bio mlad, odlučio je da sedne u zadnji red i odatle posmatrao ljude kako dolaze i odlaze, postavljaju pitanja i sluša imama kako odgovara. Kada se kuća skoro ispraznila, imam je pokazao na njega i upitao ga:

"Šta mogu da učinim za tebe?""Ja sam Abdur Rahman in Kufe, Sajabaov sin, iz plemena Bidžili.""Kako ti je otac?""Umro je""Ah! Ah! Neka mu se Bog smiluje. Da li ti je ostavio nešto?""Ne, nije."

"Pa, kako si onda išao na hodočašće?""Posle očeve smrti, mi smo bili u nevolji. Sve nas je strašno pogodila

smrt, siromaštvo i nezaposlenost. Jednoga dana, očev prijatelj mi je dao hiljadu dirhama i posavetovao me da ih uložim u posao. Poslušao sam ga, uvećao sam kapital kroz posao i od tih para otišao na hodočašće."

Pre nego što je uspeo da završi priču, imam ga prekide:"Reci mi šta si uradio sa novcem koji ti je dao očev prijatelj?""Vratio sam mu pre nego što sam pošao na hadž.""Veoma dobro. Da li bi hteo da ti dam jedan savet?""Svakako.""Budi iskren i pravedan. Iskren i pravedan čovek učestvuje u bogatstvu

drugih".

Uslišena molitva

"O Bože, ne vraćaj me porodici!"To si bile reči koje je čula Hind, žena Amra bin Džamuha kada je njen

muž naoružan izašao iz kuće pre bitke na Uhudu. To je bio prvi puta da se bori sa muslimanima. Ranije se nije borio jer je bio ćopav, a prema jasnom pravilu svetog rata, slepi, ćopavi ili bolesni nisu u obavezi da se bore. Iako sam nije učestvovao, četvorica njegovih hrabrih sinova uvek su bila uz Božijeg Poslanika - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu. Niko nije ni pomišljao da će Amr, uprkos svom hendikepu i tome što je poslao sinove u sveti rat, i sam učestvovati i biti među vojnicima islama.

Kada su rođaci čuli za njegovu odluku, došli su da ga odgovaraju."Prvo, po šerijatu ti si izuzet is svetog rata. Drugo, imaš četiri hrabra

sina koja su sa Poslanikom, tako da nema potrebe da ideš."On im je odgovorio:"Moji sinovi žele večno blaženstvo i raj, a i ja želim isto. Zar oni da odu i

poginu mučeničkom smrću, a ja da sedim kući! To je nemoguće!"Rođaci nisu mogli da prihvate takav stav, pa su jedan za drugim

nastavili da ga ubeđuju. Na kraju, požalio se Poslaniku:

"O Poslaniče Božiji! Moji rođaci hoće da me zatvore u kuću; ne dozvoljavaju mi da učestvujem u svetom ratu. Tako mi Boga, želim da odem u raj sa ovom ćopavom nogom!"

"O Amire! Ali ti imaš razlog da ne ideš, Bog te je oslobodio od toga. Sveti rat nije za tebe."

" O Poslaniče Božiji! Znam ja to, ali uprkos tome ...."Poslanik ga prekide:"Nemojte da mu branite da ide u rat. Pošto želi da umre kao mučenik,

neka ga Bog blagoslovi zbog toga."Jedan od najspektakularnijih momenata bitke na Uhudu bila je borba

Amira ibn Džamuha, sa ćopavom nogom, koji je napadao po sredini suparničke vojske i vikao:

"Ja želim u raj!"Jedan od sinova bio je iza njega. Hrabro su se borili dok obojica nisu

ubijena. Kada se bitka završila, mnoge muslimanke su otišle iz Medine u nadi da

će čuti vesti o ishodu bitke. Bile su uznemirene zbog zastrašujućih vesti koje su stizale do grada. Jedna od njih je bila Ajša, Poslanikova - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - žena. Kada je izašla iz grada, videla je Hind kako vodi kamilu na čijim leđima su bila tri tela. Ajša je upita:

"Kakve su vesti?""Hvala Bogu, Poslanik je živ. Sad više ne brinem. Druga vest je ta da je

Bog naterao nevernike da dožive sramnu patnju.""Čija su to tela?""To su mi brat, sin i muž.“"Gde ih nosiš?""Nosim ih u Medinu da ih sahranim."Rekavši ovo, povuče kamilje uzde ka Medini, ali životinja je oklevala da

pođe i sede. Na to je Ajša reče:"Izgleda da je mnogo opterećena i da ne može da nosi.""Nije. Ova naša kamila je baš jaka, obično nosi teret za dve kamile. Mora

da ima neki drugi razlog."

Opet povuče uzde ka Medini, ali ništa, kamila ni da se mrdne. Kada ju je okrenula u pravcu Uhuda, kamila na veliko iznenađenje pohita. Situacije je bila čudna, ona pomisli:

"Možda se u ovome krije neka tajna." Zatim okrenu životinju u pravcu Uhuda i ode Poslaniku."O Poslaniče! Nešto čudno se dešava. Stavila sam ova tela na kamilu da

ih odnesem u Medinu i sahranim. Međutim, životinja nije htela da mu posluša kada sam povukla uzde. Kada sam je okrenula ka ovom mestu, odmah je pošla.

"Je li tvoj muž rekao nešto kada je polazio na Uhud?"Kada je izlazio iz kuće čula sam da kaže:"O Bože, ne vraćaj me porodici.""Onda je to razlog. Iskrena molitva ovog mučenika je uslišena. Bog ne

želi da vrati ovaj leš. Ima ljudi čije molitve Bog usliša kada ga zamole. Tvoj muž je jedan od njih. "

Po Poslanikovom predlogu ovi ljudi sahranjeni su na Uhudu. Onda, se okrenuo ka Hind i rekao:

"Ovi ljudi će biti zajedno na drugom svetu.""O Poslaniče! Zamoli Svevišnjeg da i ja budem sa njima."

Ukinuta zaštita

Pod progonima i mučenjima Kurejšija, muslimani su morali da se isele u Etiopiju, ali su sa nestrpljenjem čekali vesti iz rodne zemlje. Iako su bili beznačajna manjina u poređenju sa mnogobošcima, ovi nosioci jedinstva i Božije pravde bili su ubeđeni da se svakodnevno uvećava broj njihovih pristalica, a broj njihovih neprijatelja smanjuje. Nadali su se da će se sa očiju nevernika uskoro podići zavesa neznanja i da će celo pleme Kurejš prihvatiti islam i odbaciti idole.

U Etiopiji su se širile glasine da je celo pleme Kurejš primilo islam. Iako vesti nisu bile proverene, zbog vere i nade u konačnu pobedu islama, izbeglice nisu čekale da provere istinitost vesti, već su neki od njih pošli pravo u Meku. Jedan od njih bio je Osman ibn Madun, Poslanikov - Bog

blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - pratilac koga je mnogo voleo i koga su duboko poštovali svi muslimani. Kada se stigao nadomak Meke, shvatio je vesti nisu bile tačne, već su, nasuprot njima, Kurejšije pojačale mučenje i tlačenje muslimana. Bio je u nezavidnom položaju: nije mogao da se vrati u Etiopiju jer je bila daleko, a ako bi ušao u Meku, odmah bi pao u ruke Kurejšija. Najzad, dobio je ideju. Setio se da iskoristi arapski običaj i da zatraži zaštitu nekog uticajnog Kurejšije. Po tom običaju, ako neko zatraži nečiju zaštitu, on će je najverovatnije prihvatiti i čuvati ga po cenu života. Sramota je odbiti onoga ko traži zaštitu, pa makar mu bio neprijatelj.

Osman je pod okriljem noći ušao u Meku i otišao pravo u kuću Valida, sina Mugire Mahzumija, koji je bio bogat i uticajan pripadnik kurejšijskog klana. Zatražio je od njega zaštitu koju je smesta dobio.

Sledećeg dana, Valid ga je odveo na gradski trg gde je pred plemenskim većem zvanično objavio da je od tog trenutka Osman pod njegovom zaštitom, i da će, ukoliko mu se bilo šta loše desi, to shvatiti lično. Kako je Valid bio uvažen među Kurejšijama, niko se nije usuđivao da Osmanu pravi probleme. Sada je bio zaštićena osoba.

Istovremeno, nastavljen je progon ostalih muslimana. Osmanu je bilo teško da gleda svoju braću koja pate dok je on je bio pod zaštitom. Došao je kod Valida i rekao:

"Iskreno sam ti zahvalan. Ti si me zaštitio, ali od danas ne želim više zaštitu i idem da se pridružim svojim prijateljima. Šta god da se desi njima, neka se desi i meni."

"Brate, možda nisi bio zadovoljam sa mnom ili ti moja zaštita nije pružila bezbednost?"

"Uopšte nisam nezadovoljan sa tobom, ali ne želim više ovako da živim. Od sada sam pod Božijim zaštitom."

"Pošto si tako odlučio, voleo bi da zajedno pođemo na trg da kažeš da se odričeš moje zaštite, isto kao što sam i ja tebe poveo prvog dana da svima kažem da si moj štićenik."

"U redu, nemam prigovora na to."Otišli su na trg. Kada su se okupile starešine, Valid reče:

"Treba da znate da je Osman došao ovde da objavi da više nije pod mojom zaštitom."

"On govori istinu. Došao sam upravo sa tom namerom i da vam još kažem da dok sam bio pod njegovom zaštitom, dobro me je čuvao i nemam razloga da se požalim. Razlog za odricanje od zaštite je taj što ne želim da živim pod ičijim drugom, osim pod Božijom zaštitom."

Ovako se završio period zaštite, ali on se i dalje slobodno kretao među Kurejšama kao i ranije.

Jednog dana, Labid bin Rabia, poznati arapski pesnik, došao je u Meku da recituje odu koju je upravo spevao, koja se sada smatra za remek-delo arapske preislamske književnosti. Oda počinje stihom:

"Znajte da je sve bezvredno i ništavno osim Boga; Bog je jedina istina"Božiji poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - je rekao

da je to najistinitiji stih koji je ikad sastavljen.Labid je došao i Kurejšije se okupiše da čuju velikog pesnika. Bila je

mukla tišina. Sa ponosom je počeo da recituje:"Znajte da je sve bezvredno i ništavno osim Boga."Pre nego što je izgovorio sledeći stih, Osman koji je sedeo u ćošku

povika:"Bravo, rekao si istinu! To je činjenica, sve osim Boga je lažno."Labid nastavi:" I bez sumnje svim blagodetima dođe kraj"Sada se Osman pobunio:"Ali to nije tačno! Ne dolazi kraj svim blagodetima. To je istina samo za

blagodeti ovog sveta, blagodeti budućeg života su večne i neprolazne."Svetina je bila iznenađena. Niko nije očekivao da će čovek koji je do

skora bio pod zaštitom i kome više niko ne garantuje za život kritikovati Labida pred kurejšijskim prvacima.

Oni zatražiše da Labid ponovi stihove, ali ga Osman opet prekide:"Istina je."Posle drugog stiha dobaci:"Nije tačno, blagodeti budućeg su neprolazne."Ovog puta i sam Labid se iznervirao.

"O Kurejšije! Tako mi Boga, vaši skupovi ranije nisu bili ovakvi! Među vama nisu bili ovako nepristojni ljudi. Šta vam se to sada dogodilo?"

U nameri da smiri situaciju, čovek iz publike ljubazno reče:"Ne ljuti se na ovog čoveka, on je lud. I nije jedini, u ovom gradu ima još

dosta ludaka. Oni su napustili naša verovanja i izabrali novu veru."Osman se pobuni i ubrzo izbi tuča. Neko kasnije reče:"Osmane! Da si cenio Validovu zaštitu, sada ne bi imao modricu na

oku.""Božija zaštita je sigurnija i dostojanstvenija od zaštite bilo koga drugog.

Što se mog oka tiče, i ovo drugo oko žudi da mu se ukaže ista čast na Božijem putu."

Valid istupi i reče:"Osmane, opet bi te uzeo pod zaštitu.""Ali ja sam odlučio da ne prihvatam drugu zaštitu osim Božije."

Prvi slogan

Vesti koje su povremeno stizale iz Meke do plemena Bani Džafar privukle su pažnju Abu Zara koji je po prirodi bio radoznao čovek. Hteo je da sazna šta se to događa u Meki, ali vesti koje bi čuo bile su prenošene od usta do usta i dok bi stigle do njega, nisu imale puno smisla. Jedino ušta je bio siguran je to da se u Meki začuo novi glas i da se stanovnici bore da ga uguše. Ali koji je to glas bio i zašto su mu se odupirali? Nije imao odgovor na ova pitanja. Brat mu je išao u Meku, pa mu reče:

"Ljudi pričaju da se pojavio čovek u Meki, i doneo je neki novi govor, i tvrdi da je to od Boga. Pošto već ideš tamo, ispitaj o čemu se radi i donesi mi prave vesti."

Dani su prolazili; sa nestrpljenjem je iščekivao brata; kada se vratio, Abu Zar ga je pitao:

"Kakve su vesti, šta se tamo dešava?""Koliko sam ja razumeo, on je čovek koji ljude poziva na moral. Doneo je

i neki govor koji nije poezija.""Hteo sam da to bolje istražiš. Nisu mi dovoljne samo te informacije.

Bolje da ja odem lično i vidim šta je tu istina."Poneo je malo hrane i pošao za Meku. Bio je odlučan da upozna čoveka

koji je doneo novi govor i da to čuje iz njegovih usta. Međutim, nije ga poznavao, niti je mislio da je prikladno da se za njega raspituje kod nekog drugog. Zbog suprotstavljanja i zaplašivanja, atmosfera u Meki bila je napeta. Nikome nije otkrivao svoje namere, gledao je na sve strane, slušao šta se priča po gradu nadajući se da će naći neki trag. Sveti hram bio je centar iz koga su se širile vesti. Zato je tu došao sa svojim prtljagom. Pala je noć, ali on nije našao nikakav znak. Noć je odmakla i on se tamo smestio. Uskoro, jedan mladić prošao je pored njega. Pogledao je Abu Zara pogledom kao da traži nešto, i zatim je otišao. Ovaj pogled ostavio je na njega utisak. Pomislio je da je taj mladić prava osoba sa kojom može da podeli svoju tajnu. Pratio ga je jedno vreme, ali se ipak vratio, nemajući hrabrosti da započne razgovor sa njim.

Sledećeg dana ponovo je sedeo u Svetom hramu i pomno pratio sutuaciju nadajući se nekom znaku, ali to je bilo uzalud. Pala je noć, i opet se opružio na istom mestu. Pojavio se isti čovek i sa uvažavanjem rekao:

"Zar nije došlo vreme da odeš svojoj kući i da tamo provedeš noć?"Rekavši ovo, odveo ga je svojoj kući. Abu Zar nije odao svoju tajnu ni te

noći, niti ga je ovaj išta pitao. Rano ujutru pozdravio se sa njim, i posle svoje potrage otišao u džamiju. I taj dan je prošao, a on i dalje nije moga da sazna ništa slušajući ulične priče. Mladić se opet pojavio i odveo ga svojoj kući, ali ovaj put ćutnja je prekinuta.

"Možeš li mi reći zašto si došao u ovaj grad?""Reći ću ti ako mi pomogneš.""Obećavam da ću dati sve od sebe da ti pomognem.""U našem plemenu čuli smo da se u Meki pojavio čovek koji je doneo

govor za koje tvrdi da je od Boga. Ja sam došao jer hoću da ga vidim i da se uverim o čemu se tu radi. Prvo, reci mi šta misliš o njemu? Drugo, možeš li me odvesti do njega?"

"Budi uveren da je on u pravu i da to što govori jeste od Boga. Ujutru ću te povesti kod njega. Ali, kao što već znaš, ako drugi ljudi saznaju, i tvoj i moj život biće u opasnosti. Sutra ujutru ja ću ići prvi, a ti me prati na nekoj udaljenosti. Ako osetim bilo kakvu opasnost, zaustaviću se i saviti ka zemlji kao neko ko prosipa lavor, kada to vidiš, moraš da pobegneš. Ako ne bude nikakve opasnosti, prati me ma gde ja išao."

Taj mladić bio je niko drugi nego do Ali, a Abu Zar ga je pratio. Srećom, put je bio čist, i sigurno su stigli do Poslanikove kuće. Sa pažnjom je posmatrao svaki Poslanikov - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - pokret i gest, slušao je stihove iz Kur’ana. Nije prošlo puno vremena i on je pun ushićenja prešao na islam.

Zavetovao se Poslaniku da neće slušati nikakve prigovore na Božijem putu, i da će celog života govoriti istinu, makar ona bila gorka za nečije uši.

Poslanik mu reče:"Idi sada nazad u svoje pleme i pozovi ih u islam. Posle ću ti reći šta

dalje da radiš."

"Dobro, ali pre nego što napustim grad, otići ću pred ljude i reći im slogan islama, pa nek bude šta bude."

Otišao je pravo u srce grada, u džamiju, i povikao pred skupom Kurejšija:

"Svedočim da nema bogova sem Jednog Boga, i da je Muhamed Njegov poslanik."

Čuvši ovo od stranca, stanovnici Meke skočiše na njega i da nije bilo Abasa, Abdul Mutalibovog sina, sigurno bi ga rastrgli na komade. Abas reče:

"Ovaj čovek je iz plemena Džafar, i kurejšijski karavani koji trguju između Meke i Sirije, prelaze preko njihove zemlje. Zar ne mislite, ako ubijete jednog od njihovih ljudi, da više nikada sigurno nećete putovati preko njihove zemlje?"

Tako je Abu Zar bio spašen. Međutim, ipak nije bio zadovoljan. "Još jednom ću ponoviti slogan. Neka ovi ljudi čuju ono što ne žele. Ako

to stalno budu slušali, navićiće se."Tako je sledećeg dana ponovio isti slogan. Ponovo su ga napali, i Abas

ga je ponovo odbranio. Posle toga, po Poslanikovom nalogu vratio se kući, gde je počeo da

propoveda islam u svom plemenu. Kada je Poslanik prešao u Medinu i Abu Zar je otišao za njim i ostao tamo skoro do kraja života. Bio je veoma iskren i čestit, pa je zbog tih osobina proteran za vreme vladavine Osmana, prvo u Siriju, a potom u mesto zvano Rabza, nadomak Medine. Tu je i umro u samoći. Poslanik - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - je o njemu rekao:

"Neka Bog blagoslovi Abu Zara! On će živeti sam, umreće sam i na Sudnjem danu će biti oživljen sam."

Spavaš li ili si budan?

Ležeći u dvorištu utvrđenja Dar-ul Amar u Kufi, Hab i Nauf, Alijevi drugovi bili su svedoci neobičnog prizora: naime, iza ponoći su primetili

Zapovednika vernih kako im se približava idući prema dvorištu u veoma čudnom stanju: izgledao je prestrašeno, i sa naporom je održavao ravno-težu, idući sasvim polako i teturajući se oslanjao se na zid i učio poslednje ajete sure Ali Imran:

"U stvaranju nebesa i Zemlje i u izmeni noći i dana su, zaista, znamenja za razumom obdarene, za one koji i stojeći i sedeći i ležeći Boga spominju i o stvaranju nebesa i Zemlje razmišljaju: „Gospodaru naš, Ti nisi ovo uzalud stvorio, hvaljen Ti budi i sačuvaj nas patnje u vatri!

Gospodaru naš, onoga koga Ti budeš u vatru ubacio Ti si već osramotio, a nevernicima neće niko u pomoć priteći. Gospodaru naš, mi smo čuli glasnika kojipoziva u veru: "Verujte u Gospodara vašeg! - i mi smo mu se odazvali,

Gospodaru naš, oprosti nam grehe naše i pređi preko rdavih postupaka naših i učini da posle smrti budemo s onima dobrima.

Gospodaru naš, podaj nam ono što si nam obećao po poslanicima Svojim i na Sudnjem danu nas ne osramoti! Ti ćeš, zaista, obećanje Svoje ispuniti!"

Skoro bez svesti, Ali je učio ove ajete iz početka, stalno ih ponavljajući.Dvojica njegovih drugova ležeći su posmatrali ovu čudnu scenu; Hab je

preneraženo zurio, dok Nauf nije mogao da se uzdrži: plakao je kao malo dete.

Imam Ali priđe Habu i upita ga:"Spavaš li ili si budan?""Budan sam, o Zapovedniče vernih", reče on, "teško nama jadnicima

kad se ti toliko bojiš".Imam Ali obori glavu i teško zaplaka, potom reče:"O Habe, svi ćemo se, uistinu, naći pred Bogom, kome ništa nije

skriveno o nama. Znaj da nam je On bliži od žile kucavice i da nas ništa ne može sakriti od Njega. Onda upita Naufa:

"Spavaš li?""Ne spavam, Zapovedniče vernih, ima već neko vreme kako plačem",

odgovori on.

"O Naufe, ako danas plačeš plašeći se Boga, sutra će ti oči blistati; svaka kap prolivena u strahu od Boga ugasiće okean vatre.

O Naufe, niko nije višeg položaja od onoga ko u strahu od Boga plače i ko voli samo u Njegovo ime.

O Naufe, onaj ko voli radi Boga, i sve što voli to je u ime Božije, Njemu ne pretpostavlja ništa drugo. Dok onaj ko mrzi Boga radi, ta mržnja će mu doneti samo dobro. Uspete li doći na ovaj stupanj, upotpunili ste vašu veru."

Onda ih je još malo savetovao, i na kraju reče:"Upozoravam vas da se plašite Boga!"Posle se udaljio i utonuo u moljenje i šaptanje.„Bože moj, kad bih sam znao da li me ostavljaš ili me i dalje paziš u

stanjima moje nemarnosti prema Tebi! Kad bih samo znao kakav je položaj moj kod Tebe prilikom duge uspavanosti moje i manjkavosti u zahvaljivanju?

Dvojica drugova koji su sve ovo posmatrali rekoše:"Tako nam Boga, Zapovednik vernih je u istom stanju ostao sve do

zore".

Šta se dogodilo sa tvojim sinovima?

Posle Alijevog mučeništva i apsolutne dominacije Muavije nad halifatom, odnosi između njega i Alijevih vernih sledbenika bili su napregnuti. Muavija se trudio da ih natera da priznaju kako im prijateljstvo sa Alijem nije donelo ništa, i da su na oltaru tog prijateljstva izgubili sve. Žudeo je da čuje iz njihovih usta bar i najmanji izraz žaljenja i kajanja, ali se ta želja nikada nije ostvarila. Alijevi sledbenici su posle njegove smrti postali još više svesni njegovih vrlina i veličine. Koliko god da su se žrtvovali tokom njegovog života, sada su činili još više iz ljubavi, principa i želje da njegova misija ostane živa. Hrabro su podnosili mnoge muke. Kao posledica Muavijinih napora, nekada su nastajali suprotni rezultati.

Adi, Hatimov sin, poglavica prvak plemena Tai, bio je jedan od iskrenih i posvećenih Alijevih sledbenika. Imao je mnogo sinova. On, njegovi sinovi i celo pleme bili su spremni da sve žrtvuju za Alija. Njegova tri sina Tarfa, Turejf i Tarif poginuli su pod Alijevom komandom u bici na Sifinu. Kasnije, kada je Ali ubijen, Muavija je proglasio nezavisnost i jednom prilikom Adi se susreo lice u lice sa njim. Muavija ga je terao da prizna tegobe koje mu je donelo prijateljstva sa Alijem.

"Šta se dogodilo sa tvoja tri sina, Tarfom, Turejfom i Tarifom?""Ubijeni su na Sifinu pod Alijevim vođstvom.""Ali nije bio pravedan prema tebi.""Zašto?""Zato što je tvoje sinove bacio u čeljusti smrti, a svoje je sačuvao.""Ja nisam bio pravedan prema Aliju.""Zašto?""Zato što je on poginuo, a ja sam još uvek živ. Trebalo je da žrtvujem

sebe i spasem njega."Muavija je video da ne razume našta on cilja. S druge strane, želeo je i

da čuje kakav je Ali od ljudi koji su mu bili bliski i živeli sa njim. Zato je zamolio Adija da mu ispriča šta on misli o Aliju. Adi prvo nije hteo, ali nakon Muavijinog navaljivanja, on ipak progovori:

"Tako mi Boga, Ali je bio najpronicljiviji i najupućeniji u istinu. Pravedno je govorio i rešavao sporove. Bio je okean znanja i mudrosti. Mrzeo je ovozemaljsku raskoš, a voleo je samoću noći. Plakao je od ljubavi prema Bogu i stalno ga je spominjao. U osami je preispitivao sebe i žalio prošlost. Voleo je prostu odeću i jednostavan život. Od svih nas bio je najskromniji. Ako bismo nešto tražili od njega, uvek bi nam to davao. Kada smo dolazili u posetu, uvek bismo sedeli pored njega. I pored njegove skrušenosti, samo prisustvo ulivalo nam je strahopoštovanje. Bio je tako uzvišen da nismo mogli da gledamo u njega. Kada se smešio zubi su mu bili kao niska bisera. Poštovao je iskrene i pravedne ljude i bio je ljubazan prema ubogima. Niti se snažan čovek plašio da će Ali biti nepravedan, nisi je slabić ikada izgubio nadu u njegovu pravdu. Tako mi Boga, video sam ga jedne noći, kada je tama progutala sve, kako se moli; suze su mu se kotrljale niz lice i bradu, bio je uznemiren kao čovek koga je ujela zmija i jecao je neko ko je pretrpeo težak gubitak.

Čini mi se da i sada čujem njegov glas koji se obraća svetu: ’O svete koji mi se približavaš, zašto me mamiš? Idi i obmanjuj nekog drugog! Tvoje vreme još nije došlo. Odvojio sam se od tebe trostruko, posle čega nema povratka. Tvoja zadovoljstva su bezvredno, i tvoj značaj je ništavan. Avaj! Opskrba je premala, put je suviše dug i nemam saputnika.’"

Čuvši Adijevu priču, Muavija poče da plače i jecajući reče:"Neka Bog blagoslovi Alija. Bio je takav. Sada mi reci kako ti je bez

njega?""Osećam se kao majka čijem su čedu odrubili glavu u njenom krilu.""Da li ćeš ga ikada zaboraviti?""Da li će mi svet dozvoliti da ga zaboravim?"

Penzija

Jedan ostareli hrišćanin koji je radio čitavog života nije uspeo da uštedi ništa za stare dane. Kasnije je i oslepeo. Starost, siromaštvo i slepilo naterali su ga da prosi. Obično je stajao na ćošku ulice. Ljudi su se saosećali i davali mu milostinju od koje se izdržavao.

Jednog dana, Ali, Zapovednik vernih, prošao je kroz tu uličicu i video ga u bednom stanju. Ali je brinuo za druge, pa se raspitao o starcu. Želeo je da zna šta ga je dovelo u to stanje.

"Zar nema sina da ga izdržava? Zar nema neki drugi način da dostojanstveno provede starost? "

Ljudi koji su poznavali starca rekoše mu da je hrišćanin, da je nekad bio mlad i snažan i da je vredno radio dokle ga je vid služio. Kada je mladost prošla i kada je oslepeo, više nije mogao da radi, a kako nije imao ušteđevine, bilo je normalno da prosi.

Ali reče:"Nečuveno! Dok je imao snage, vi ste koristili plodove njegovog rada, a

sada ste ga ostavili na cedilu? Zato je dužnost države i zajednice da ga izdržava dok je živ. Dodelite mu doživotnu penziju iz državne blagajne."

Žalba protiv muža

Tokom svoje vladavine, Ali je lično slušao tužbe i žalbe ljudi. Jednom, kada su vrućine bile nesnosne, ljudi do poslepodneva nisu napuštali svoje domove. Ali je svakog dana sedeo ispred kuće u senci zida kako bi se našao pri ruci svakom ko je imao da podnese neku žalbu. Ponekad je šetao ulicama i posmatrao ljude da bi osmotrio kakve su opšte prilike među njima.

Jednoga dana, kada se vratio kući umoran i znojav, zatekao je neku ženu kako ga čeka. Videvši ga, približila mu se i rekla:

"Imam problem. Muž me ugnjetava. Izbacio me je iz kuće i preti da će me tući. Ako mu odem, sigurno će me tući. Došla sam da te zamolim da nam pravedno presudiš. "

"O Božija slugo, sada je suviše vruće. Sačekaj popodne da zahladi, i onda ću poći sa tobom da ispravim tu nepravdu."

"Ako se dugo zadržim van kuće, bojim se da će ga to još više razljutiti."Za trenutak je oborioglavu, a onda je podigao i rekao sebi:

"Ne, tako mi Boga, potlačena ne treba da čeka na pravdu. Mora da joj se vrati ono što joj je tlačitelj oduzeo; iz njeneog srca treba odagnati najmanji strah, tako da smelo istupi pred tlačitelja i zatraži svoje pravo."

"Reci mi, gde je tvoja kuća?""Tamo je.""Hajdemo onda."Ispratio ju je do kuće, stao ispred vrata i povikao: "O domaćine, mir neka je sa tobom."Pojavio se mladić, to je bio njen muž. Nije prepoznao Alija. Video je da ju

je dopratio stariji čovek u šezdesetim godinama i pretpostavio da ga je dovela kao podršku i posrednika, ali je ćutao.

"Ova žena se žali na tebe. Kaže da je tlačiš i da si je izbacio iz kuće. Osim toga, pretio si da ćeš je tući. Došao sam da ti kažem da treba da se plašiš Boga i da budeš dobar prema svojoj ženi. "

"Šta se tebe tiče ako sam ja loš prema svojoj ženi. Jeste, pretio sam da ću je tući, ali sada, kada je dovela tebe da je braniš, baciću je u vatru i spaliti živu."

Alija je pogodio taj bezobrazluk. Izvlačeći mač reče: "Ja te pozivam da činiš dobro i kloniš se zla, a ti mi kažeš da ćeš je

baciti u vatru! Šta ti misliš, da na ovom svetu ne postoji vlast?"Njegov glas je privukao prolaznike i ubrzo se stvorila velika gužva. Ko

god da je došao poginjao je glavu u znak poštovanja prema starcu i pozdravljao ga govoreći "Mir neka je sa tobom, o Zapovedniče vernih."

Kada je mladi grubijan shvatio s kim razgovara, zadrhtao je i preklinjao:"O Zapovedniče vernih! Oprosti mi! Priznajem svoje greške i obećavam

da ću ubuduće slušati svoju ženu."Ali se okrenuo ka ženi i rekao joj da uđe u kuću, upozorivši je da se lepo

ponaša kako se njen muž ne bi ponovo ljutio.

Podela kućnih poslova

Posle venčanja i početka zajedničkog života, Ali i Fatima Zahra su otišli Božijem Poslaniku - Bog blagoslovio njega i njegovu čistu porodicu - i rekli mu:

"O Poslaniče Božiji, želimo da nas posavetuješ oko podele poslova u kući".

Poslanik je Aliju dodelio poslove izvan kuće, a Fatimi vođenje domaćinstva. Oboje su bili zadovoljni - bili su sretni što su lični život preuredili prema savetu Božijeg Poslanika. Fatima, koja je izuzeta poslova van kuće, ushićeno je govorila: „Postala sam sretna kad me je dragi Poslanik oslobodio kontakta sa ljudima".

Ali je donosio vodu, nabavljao namirnice i ostale potrepštine, a Fatima je mlela pšenicu i ječam, pekla hleb i održavala kućnu higijenu. Kad je bilo potrebno, Ali joj je pomagao i završavao njene poslove. Jednom ih Poslanik zateče kako zajedno rade u kući. Hteo je da im pomogne, pa upita:

"Ko je umorniji? Želim da ga odmenim"."Zahra je umornija, o Poslaniče Božiji", reče Ali.Onda je Poslanik preuzeo njen deo posla, a njoj rekao da se odmori.Ali je često odsustvovao, borio se na Božijem putu ili bio zauzet drugim

islamskim poslovima. Tada je Fatima - nek je mir s njom - završavala i njegove dužnosti.