ISTORIJA ZAPOROŠKIH KOZAKAOlena Apanovič

Prevod i pogovor Andrija Lavrek (Андрiй Лаврик)

IKOZAČKA REPUBLIKA

Zaporoška Sič je jedan od onih svetskih fenomena kojima su se bavile mnoge generacije istoričara.

„Hulje, razbojnici!” - vikali su na sejmovima i u senatu poljski šljahtići. Puni mržnje, besno su tražili da se Zaporoška Sič uništi a kozaštvo zbriše sa lica zemlje.

„Slavno Zaporožje” - govorili su seljaci o Siči. Oni su beža-li na Sič od feudalaca i tamo tražili spas od teškog, neizdrživog ugnjetavanja. Zaporoške kozake - „svete vitezove, zaštitnike domovine” – narod je opevao u svojim dumama, pesmama, legen-dama.

„Gnezdo samovolje” – pisala je carica Katarina II u svom ukazu iz 1775. godine o likvidaciji Zaporoške Siči.

Od ustanka protiv poljske vladavine 1648-54. ukrajinski na-rod je kozačko-seljačku ustaničku armiju nazivao „Vojska Zaporo-ška”.

Hrabri Zaporošci postali su junaci bezbroj književnih i uopšte umetničkih dela.

Volter se divio njihovom heroizmu i pokušavao da pronađe paralele u svetskoj istoriji.

„Kozačka hrišćanska republika” – nazvao ju je Karl Marks, naglašavajući da se „sa pojavom kozaštva slobodarski duh raširio po Ukrajini”.

Ilja Rjepin, tvorac čuvene slike »Zaporošci pišu pismo tur-skom sultanu«, oduševljeno je rekao: „Niko na celom svetu nije tako duboko osećao slobodu, jednakost i bratstvo.”

Zaporoška Sič je odigrala progresivnu ulogu u istoriji ukra-jinskog naroda. Ali istraživači ni do danas nisu razjasnili sva pita-nja, nisu osvetlili sve fakte iz života i istorije Zaporožja.

Nema preciznih podataka o vremenu osnivanja Siči. Ali u drugoj polovini XVI veka Sič je već bila čuvena daleko van granica Ukrajine. Evropski vladari su upućivali ovamo svoja iza-slanstva, molili za pomoć u borbi protiv Turaka. Na primer, sa takvom molbom je na Sič 1594. godine došao izaslanik nemačkog cara Erih Lasota.

Kada se na istorijskoj sceni pojavilo ukrajinsko kozaštvo i šta je ono predstavljalo?

Međa XIV i XV stoleća. Jedno od najtežih vremena za Ukrajinu. Komadali su je litvanski, poljski i ugarski feudalci. Pod naletima stranih zavojevača pale su Galicko-Volinjska i Kijevska kneževina. Turski i tatarski feudalci pretvorili su južnoukrajinske stepe u polaznu tačku za pljačkaške pohode na Ukrajinu i Rosiju.

I tada je narod stvorio vlastitu armiju – kozaštvo. Ono je uzelo na sebe jednu od osnovnih državnih funkcija – odbranu zem-lje.

Slabo naseljeni krajevi jugoistočne Ukrajine neposredno su se graničili sa oblastima gde su skitale tatarske horde. Po njima se prvo razlio pustošeći talas napada. Ovamo, na teritoriju Južne Ki-jevščine i Braclavščine bežali su iz daleke Galicije, Volinja i Po-dolja, iz gradova i sela Zapadne Kijevščine seljaci i gradska siro-tinja na čija je pleća pao sav teret feudalne eksploatacije i tuđinske vlasti. Kao što je kasnije rekao Bogdan Hmeljnicki, kozaštvo je bilo sačinjeno od „ljudi, koji nisu mogli izdržati kmetstvo i otišli su u kozake”. Na turkijskim jezicima [tursko-tatarska grupa jezika; prevodilac] reč „kozak” znači „slobodan čovek”. [Po drugom, manje verodostojnom ali zanimljivom tumačenju, ova reč potiče od staroruskog naziva „Kozari” – na savremenim ruskim jezicima „Hozari”, na srpskom - „Hazari”; prevodilac.]

U kozake su išli najodvažniji i najjači. Čekali su ih brojni ratni pohodi i bitke; zapravo, neprekidna borba protiv zavojevača. Ali ti ljudi, doskora obični seljaci, nisu samo ratovali. Pred njima su se pružala velika prostranstva plodne zemlje, široke reke i slo-bodne stepe pune divljači. I kozaci su se često prihvatali pluga, lovili su divljač, držali stoku, bavili se zanatima. Osnivali su sela, gradili nova i obnavljali razorena mesta. Kozaci su vraćali u život opustošene od Tatara ukrajinske stepe.

Vremenom su kozaci podigli sistem utvrđenja u donjem toku Dnjepra, na „pragovima”, niskim dnjeparskim ostrvima. Sakrivena na plavnom terenu u gustom šipražju kozačka utvrda je bila nepristupačna tursko-tatarskoj konjici. Pragovi su otežavali poljskoj šljahti prilaz do nje. Kozaci su koristili tradicionalne načine podizanja fortifikacija iz vremena Kijevske Rûsi, gde su, pored zemljanih nasipa, važnu ulogu imale „zasike”. Od reči „zasika” (utvrđenje od balvana), Sič je dobila svoje ime. A

„Zaporoškom” [tj. „Zapraškom”; prev.] zvali su je zato što je ležala na „pragovima” Dnjepra.

Sič je pružala utočište svakom ko je bežao od nacionalnog i socijalnog ugnjetavanja i želeo da se bori za slobodu. Ovde su pri-mali ljude bez obzira na rasu, nacionalnost i društveno poreklo. Osim Ukrajinaca, koji su činili većinu, bilo je i mnogo Rosijana i Belorusa, Litvanaca i Gruzina, došljaka iz južnoslovenskih zema-lja i Jermena. Na Sič su dospevali Italijani i Francuzi, pa čak i Arapi.

Zaporoška Sič je predvodila borbu na koju se podigao ukra-jinski narod protiv vladavine plemićke Poljske, tursko-tatarske agresije i feudalno-kmetskog tlačenja.

Vlada „Rzeczy Pospolite”, kako su zvali poljsku državu, shvatila je da kozaštvo predstavlja najozbiljniju pretnju poljskoj vlasti na Ukrajini. Poljski kraljevi su težili da uspostave kontrolu nad kozacima i da ih iskoriste za zaštitu južnih granica kao i za gu-šenje seljačkih ustanaka. Zato je 1572. godine kralj Avgust Sigis-mund II uzeo deo kozaka u državnu službu. Njih su uneli u pose-ban spisak – registar. Ali broj tih registrovanih kozaka gubio se u moru čitavog kozaštva, koje je bivalo sve veće. Za vreme ustanaka registrovani kozaci su se, uprkos pritisku od strane šljahte, pridru-živali narodnim masama.

Sama Zaporoška Sič je nekoliko puta menjala mesto. Smatra se da se prvobitno nalazila na ostrvu Hortici. Tamo je sredinom XVI veka knez Dmitro Višnjevecki podigao utvrđeni zamak. Gar-nizon su činili kozaci koji su, bez sumnje, podižući zemljane bede-me, koristili sistem zasika. Sa Hortice su kozaci na čelu sa Dmi-trom Višnjeveckim sredinom XVI veka izvršili prve pohode na turske posede pri donjem toku Dnjepra.

Dokumenti kazuju da je 70-ih godina XVI veka Sič bila na ostrvu Tomakivci, a 90-ih je premeštena na drugo dnjeparsko ostrvo - Bazavluk. O Bazavlučkoj Siči ostavio je zapise Erih La-sota. Od 1638. do 1652. Sič se nalazila na Mikitinom rogu, blizu današnjeg grada Nikopolja. Ovde je formirana ustanička vojska, a Bogdan Hmeljnicki izabran za hetmana. Odavde su pod njegovim zapovedništvom kozaci krenuli da se pridruže ustaničkom pokretu na Naddnjipranščini i otpočnu veliki oslobodilački rat ukrajinskog naroda.

Najdužu istoriju imala je Čortomlicka Sič. Njome je upra-vljao, među ostalima, i košev ataman Ivan Sirko, koji se proslavio

u borbama protiv Tatara. Čortomlicka Sič je po naređenju cara Petra I bila spaljena i uništena, jer je deo starešina i kozaka prešao na stranu Mazepe [hetmana I.S.Mazepe, koji se 1708. pridružio švedskom kralju Karlu XII u ratu protiv Rusije; prevodilac]. Tada su Zaporošci otišli na jug i osnovali Sič na reci Kamjanci.

Ali carska vlada im nije dozvolila da ostanu ni ovde. Kozaci su mogli da se zaustave tek u Oleškama, koje su se tada nalazile u Krimskom hanatu.

Živeti pod vlašću večitih neprijatelja - tatarskih feudalaca - bilo je vrlo teško. Ne jednom Zaporošci su se obraćali carskoj vladi molbom da im se dozvoli povratak u rosijsko podaništvo. Uoči rusko-tursko rata 1734. godine to im je najzad i dozvoljeno. Tada je osnovana poslednja, Nova Sič, ili, kako su je tada zvali – Podpolenjska, zato što se nalazila na reci Podpoljnoj.

O životu i svakodnevici Zaporožaca ostavili su zapise sve-doci iz drugih zemalja i rosijski oficiri koji su boravili na Siči. Ali najvrednije podatke daju nam arhivski dokumenti. Sič je imala aktivne diplomatske odnose sa vladama mnogih zemalja, a upra-vljalo se i unutrašnjim životom, tako da je i knjigovodstvo bilo razvijeno. U zaporoškoj vojnoj kancelariji radili su visokoobrazo-vani za ono vreme ljudi. Iz njihove sredine ponikli su istoričari-letopisci. U kovitlacu događaja veliki deo dokumenata je iz-gubljen. Ostali su sačuvani materijali Nove Siči i oni predstavljaju jedinstven arhivski fond od svetskog značaja.

Vrlo zanimljiv i precizan opis spoljašnjeg izgleda Siči nači-nili su sami kozaci. 1672. godine u Moskvi su zaporoški izaslanici - ataman Šašol i kozaci - pričali o Čortomlickoj Siči. Spolja je izgledala kao utvrđeni gradić. Sa leve strane joj je tekla reka Čortomlik, sa desne Prognoj, a iza tvrđave Skarbna. Strme obale triju malih reka predstavljale su prirodnu prepreku, koju su dopu-njavali trinaestmetarski zemljani nasip i kanal. Sa četvrte strane Sič je gledala na stepu. Ovde je bedem imao puškarnice i bio oja-čan ogradom od debelih zašiljenih kočeva premazanih smolom. S te strane je bila još i velika odbrambena kula, široka 43 metra, a ispred nje 216 metara dug polukružni zemljani bedem sa mestima za topove. Prema bedemu sa puškarnicama pružali su se drveni „koševi” zasuti zemljom. Izlazilo se kroz osam uzanih prolaza sa puškarnicama. Zimi su Zaporošci na rekama oko Siči razbijali led, otežavajući tako pristup.

U centru Siči je bio trg sa crkvom oko koje se nalazilo 38 kurenja – svojevrsnih kasarni, velikih drvenih kuća pokrivenih ko-žama ili trskom. Tu su se nalazile i kuće starešina kao i skladište poljskih i tvrđavskih topova. Izvan tvrđave, kod pristaništa, nala-zila se „Grčka kuća”, podignuta za strane izaslanike i trgovce. Zaporoška Sič je vodila živu trgovinu, a bila je i tranzitna tačka za trgovinu između svih ukrajinskih zemalja i Rosije sa državama Za-pada. U predgrađu Siči bilo je mnogo kuća i zanatskih radionica. Kozaci, odlični oružari, sami su izrađivali visokokvalitetni barut. Naročito su se isticali graditelji velikih zaporoških bojnih čamaca. Njihove čajke uspešno su se nosile sa turskim ratnim brodovima – galerama. Često su zaporoške majstore-čamdžije pozivali u Moskvu.

U kurenjima je živeo stalni garnizon Siči. Kurenj je takođe bio vojno-administrativna i ekonomska jedinica. Njime je upra-vljao kurenjski ataman. Veći deo kozaka i njihove porodice živeli su u zimovnicima ili selima oko Siči. Te oblasti su u drugoj polo-vini XVII veka nazivane „Slobodne zemlje Vojske Zaporoške”.

Dovoditi ženu u samu Sič, pa makar i rođenu majku, bilo je zabranjeno pod pretnjom smrtne kazne. To je bilo uzrokovano izvanredno teškim i nesigurnim životom na Zaporožju, gde je sve bilo podređeno potrebama neprekidne borbe.

Ratujući protiv stranih zavojevača, Sič je stvorila čvrstu vojnu organizaciju. Svaki kozak se oficijelno nazivao „drug Voj-ske Zaporoške”, u čemu se vide elementi demokratskih odnosa. Kozaštvo se delilo na pukove od 500-1000, a ponekad i više ljudi na čelu sa pukovnicima. Pukove su činile stotine kojima su komandovali stotinari. Postojala je takođe i podela na kurenje. Celokupno ukrajinsko kozaštvo predvodio je hetman, a zaporoške kozake košev ataman. Za vreme pohoda on je imao neograničenu vlast. Košev ataman, vojni pisar, sudija i komordžija zajedno su činili upravu – takozvani „koš” Zaporoške Siči. Koševa uprava birana je svake godine na opštem skupu, koji se inače okupljao tri-četiri puta godišnje i odlučivao o najvažnijim pitanjima: primao izaslanike, donosio odluke o pohodima, delio zemlje i posede među kurenjima.

Zaporoška Sič je već imala karakteristike ranoburžoaskih republika. Ali starešine i imućniji kozaci narušavali su demokrat-ski sistem; demagogijom, potkupljivanjem pa i silom nastojali su da demokratska prava pretvore u lične privilegije, nametali su

svoju volju na skupovima. Visoke položaje zauzimali su samo bogatiji kozaci. Pri kraju postojanja Siči starešine i carska vlada su princip izbornosti sveli gotovo na puku formalnost. Na Siči je ne-prestano trajala oštra socijalna borba. Osnovnu masu Zaporožaca činili su siromašni kozaci i bezemljaši, na koje je padao najveći teret i teškoće ratnih pohoda. Oni su bili i najaktivnija snaga se-ljačko-kozačkih ustanaka.

U prvoj polovini XVII veka zaporoško kozaštvo se podiglo na nivo najboljih evropskih armija, a svojom aktivnom, napadač-kom, inicijativnom strategijom i manevarskom taktikom prevazila-zilo je feudalne vojske Evrope, koje su se dosledno držale strate-gije pozicionog ratovanja.

Zaporoška pešadija je smatrana najboljom u Evropi. Ona ne samo što se vešto borila sa neprijateljem na kopnu i proslavila osvajanjem neprijateljskih utvrđenja, nego je ratovala i na moru, flotilama velikih čamaca koji su pokretani na dva načina – veslima i vetrom. Postoje podaci da su Zaporošci u borbama protiv Turaka koristili podvodne čamce mnogo pre nego što su ih koristili u Za-padnoj Evropi. Kozaci su smelo napadali ne samo pojedinačne brodove, nego i čitave turske flote. Posade turskih galera bi uništa-vali, a okovane veslače oslobađali i prebacivali u njihove zemlje ili primali u svoje redove.

Konjica je kod Zaporožaca u prvoj polovini XVII veka bila manja od pešadije, ali se odlikovala velikom umešnošću u borbe-nim dejstvima. Zaporoška konjica je napadala u polukrugu, zala-zeći neprijatelju i sa krila.

Najrašireniji vid bojnog poretka bio je takzvani tabor – naj-važniji element kozačke taktike u borbi na otvorenom stepskom terenu. Vojska se nalazila u četverougaonom pokretnom utvrđenju od nekoliko redova spojenih zaprežnih kola. Takva tvorevina omo-gućavala je da se brzo pređe iz odbrane u napad i obratno. Tabori su korišćeni i u bitkama, i u pohodima. Savremenici su ih nazivali „pokretne tvrđave”. U cilju odbrane kola su postavljana tik jedna uz druga, točkovi su im povezivani lancima a rukunice okretane prema neprijatelju kao koplja. Kola su služila kao zaklon borcima. Za vreme dugotrajne opsade neprijateljskog utvrđenja ili kružne odbrane kola su ponekad zasipana zemljom i od njih je pravljen jak bedem, a okolo su kopani rovovi, jarci, „vučje jame” sa zašilje-nim kočevima na dnu i drugi privremeni zemljani objekti. Po sve-dočenju jednog savremenika, stotinu kozaka u taboru moglo se

uspešno braniti od hiljadu ili više tatarskih napadača. Poljski pan-cirni ulani razbijali su se o čvrsti zid kozačkog tabora.

Zaporošci su podigli na visoki nivo stražarsku i izviđačku službu. Čuvajući južne granice od upada tatarskih ordi, kozaci su stvorili originalni sistem signalizacije - „svetionike” i „figure” pomoću kojih su obaveštavali stanovništvo, to jest, imali su svoje-vrsni svetlosni telegraf. Kad bi neprijatelj bio primećen, paljena je prva vatra na granici, a za njom druga, treća i tako dalje. Gusti crni dim danju i jarka svetlost vatre noću upozoravali su stanovništvo na dolazak neprijatelja.

Kozaci su bili naoružani sabljama i kopljima, kao i vatrenim oružjem – mušketama, pištoljima, samokresima, puškama. Osim toga, kozaci su koristili i kelepe (bojne čekiće), a protiv naleta neprijateljske konjice oštra sidra i ukrštene grede, tzv. „španske ja-hače”. Poznato je takođe da su koristili zapaljive rakete još počet-kom XVI stoleća.

Oružje, barut i metke Zaporošci su izrađivali sami, ili su ih zaplenjivali u bitkama. Osim oružja i municije svaki borac je mo-rao imati sekiru, kosu, lopatu, užad i ostalo, kako bi mogao nasi-pati bedeme i podizati utvrđenja, kao i vezivati kola u taboru.

Kozaci su bili majstori za gradnju zemljanih utvrda. Papski nuncije Tores, koji je posetio Poljsku i Ukrajinu, zabeležio je: „Kozak ratuje ne samo mušketom, nego i motikom i lopatom… nasipa zemlju i gradi utvrđenja u beskrajnim ravnicama svog kra-ja.” Zaporošci su veoma brzo formirali rovove, zasike, šančeve, redute, tabor. „U svetu nema vojske koja bolje pravi šančeve od kozaka” – pisao je tadašnji transilvanski letopisac.

Ukopavanje kao način zaštite od neprijateljske vatre, tada još nepoznat u Zapadnoj Evropi, bilo je od početka rašireno među kozacima. Ovaj način je bio pouzdaniji od oklopa i žičanih košulja koje su koristili Poljaci i njihovi najamni vojnici, pre svega Nemci. Oklopi su u vreme široke upotrebe vatrenog oružja štitili vrlo slabo.

Artiljeriju Vojske Zaporoške činili su teški topovi za opsadu i odbranu, kao i laki prenosni falkoneti. Neki od njih su se mogli pričvrstiti na čamac ili brod.

Savremenici opisuju kozake kao ljude fizički snažne, hrabre i neumorne u ratu. Turski hroničar Mustafa Naima, opisujući pomorsku bitku kozaka u čajkama sa turskom flotom, kaže: „Može se otvoreno reći da u celom svetu nema ljudi hrabrijih, koji bi se manje brinuli za svoj život i manje plašili smrti.”

Na Zaporožju je vladala gvozdena vojna disciplina. Izdaja kozaštva i domovine smatrana je najtežim zločinom.

Krajem XVI veka Zaporoška Sič postaje politički centar ukrajinskog naroda. Sič je dala istaknute vojskovođe, mudre drža-vnike kao i vođe narodnih ustanaka: Severina Nalivajka, Tarasa Fedoroviča (Trjasila), Pavla Pavljuka, Ivana Sulimu, Dmitra Gu-nju, Petra Sagajdačnog, Bogdana Hmeljnickog, Ivana Sirka, Mak-sima Zaljiznjaka, Semena Palija.

Zaporošci su bili u punom zamahu u prvoj polovini XVII veka. Pohodi su bili česti i kozaci su ne jednom „prekrivali dimom iz mušketa” tursku prestonicu, bacali u užas istog onog sultana kojeg su se plašili vladari zemalja Zapadne Evrope.

Veliki broj pohoda, posebno od 20-ih do 40-ih godine XVII veka, Zaporošci su preduzimali zajedno sa donskim kozacima, sa kojima ih je vezivalo staro ratno prijateljstvo, zajednička borba protiv stranih agresora i mnoge socijalne sličnosti. Zaporošci i Donci su bili vojna barijera tursko-tatarskoj agresiji ne samo na Ukrajinu i Rosiju, već i na druge evropske zemlje. Kozački udari koji su slabili tursko-tatarsku vlast u Pricrnomorju i Priazovlju imali su veliki značaj i za borbu naroda Balkanskog poluostrva koji su se nalazili pod turskom vladavinom. A jedan od najvažnijih rezultata kozačkih pohoda bilo je oslobađanje velikog broja zaro-bljenika. Stotine, a ponekad i hiljade nevoljnika – Rosijana, Ukra-jinaca, Belorusa i predstavnika drugih naroda – dobijali su slobodu iz ruku Zaporožaca.

Uloga kozaka u sveukupnom društveno-političkom životu Ukrajine bila je tako velika a veze sa narodom tako jake, da su u dokumentima XVII-XVIII veka sve Ukrajince ponekad nazivali „nacijom kozaka” ili „ukrajinskom kozačkom nacijom”.

Posle oslobađanja od poljske vlasti, Ukrajina se na Pereja-slavskom saboru ujedinila sa Rosijom. Ali plemićka Poljska nije odustajala od ukrajinskih zemalja i započela je zbog Ukrajine rat sa Rosijom. Prema Andrusovskom primirju između poljskog kralja i ruskog cara, Ukrajinu, koja se posle krvavog i teškog rata izborila za oslobođenje od strane vlasti, podelile su dve države. Desnoobal-

na Ukrajina [deo Ukrajine na desnoj obali Dnjepra, Zapadna Ukra-jina; prev.] je ponovo predata Poljskoj. Zaporoška Sič se našla u vrlo teškom položaju, pod vlašću istovremeno dve države. Zaporo-ški kozaci su morali da proliju još more krvi dok nisu dočekali ukidanje tog istorijskog nonsensa. Tek 1689. godine, prema tako-zvanom Večnom miru, sklopljenom između magnatske „Rzeczy Pospolite” i carske Rosije, Zaporoška Sič je zvanično ušla u sastav Rosije. Desnoobalna Ukrajina je ostala pod vlašću plemićke Poljske.

Carska vlada je dodelila Zaporoškoj Siči veliku teritoriju južno od reka Tjasmina i Orelja (u granicama današnje Zaporoške, Dnjepropetrovske, Donjecke, Mikolajevske i Kirovogradske obla-sti). Sič je zadržala pravo mesne samouprave i suda, vojska je sva-ke godine dobijala „carsku platu”, odnosno određenu sumu novca, kao i izvesne količine namirnica, municije i ratne opreme.

I nakon ujedinjenja Ukrajine sa Rosijom zaporoški kozaci su ostali avangarda u borbi protiv šljahtićke Poljske i tursko-tatarske agresije. U to vreme na Siči je upravljao nadareni vojskovođa Ivan Sirko, koji je osam puta biran za koševog atamana. Vojska Zapo-roška, kao zaseban deo rosijske armije, imala je najaktivniju ulogu u rusko-turskim ratovima u XVIII veku. Tada je u njoj već pre-ovlađivala konjica. Rosijska komanda je suprotstavljala laku, ire-gularnu zaporošku konjicu tatarskim ordama, koje su dejstvovale samo na konjima. Uspešnim operacijama rosijske armije protiv tursko-tatarske vojske na crnomorskom priobalju takođe je dopri-nela i zaporoška flotila. Dakle, Zaporoška Sič je odigrala važnu ulogu u oslobađanju od turskog jarma južnih ukrajinskih zemalja i Krima, što je bio rezultat Kučuk-Kajnardžijskog mira, kojim je okončan rat 1768-74. godine.

U XVIII veku stanovništvo Zaporožja se znatno uvećalo beguncima od feudalno-kmetske eksploatacije. Zaporoška sirotinja je bila glavna bojna sila u oslobodilačkom hajdamačkom pokretu. Čuveni vođa ustanika Maksim Zaljiznjak je potekao upravo iz te sredine.

Zaporoški kozaci su se borili i u Rosiji u redovima učesnika seljačkih ustanaka. U vojsci Pugačova bilo je nemalo Zaporožaca. A posle poraza od carske vojske sâm Pugačov je imao nameru da pređe na Zaporošku Sič, što je i govorio: „Morem, do zaporoških kozaka.”

Nakon obračuna sa pugačovcima i završetka rata sa Tur-skom carska vlada je rešila da likvidira Zaporošku Sič. U to vreme Sič je za Rosiju izgubila raniji značaj južne vojne tvrđave. Nekad pogranične zaporoške zemlje sada su bile unutrašnje teritorije. Istovremeno, Sič je sa velikim brojem begunaca, koji su se ovde krili, za carsku vladu predstavljala stalnu opasnost – žarište nepre-kidne antifeudalne borbe. Samodržavlje je, sprovodeći politiku nacionalno-kolonijalnog ugnjetavanja narodâ u sastavu imperije, još 60-ih godina XVIII veka likvidiralo hetmanstvo Levoobalne Ukrajine, i nije se moglo pomiriti ni sa samoupravom i posebnim statusom Siči. Zaporoške zemlje su razdeljene rosijskim i ukrajin-skim spahijama. Deo stanovništva je pretvoren u kmetove.

Duhovni život Zaporožaca je bio bogat. I u Siči i u palan-kama na teritoriji zaporožja postojale su osnovne škole i škola pevanja. Među Zaporošcima je bilo i takvih koji su stekli obrazo-vanje u Kijevsko-Mogiljanskoj akademiji, pa čak i na zapadno-evropskim univerzitetima.

Među Zaporošcima su se često sretali talentovani pevači i svirači, pesnici i igrači. Hopak i metelica su stvoreni na Zaporožju, kao i neki drugi plesovi. Ovde je postojao i „vertepni teatar”. Dume i pesme koje su ispevali kozaci i danas izazivaju pažnju. Posebna pojava u duhovnom i svetovnom životu Zaporožaca bili su kobzari. Kobzari nisu bili samo autori i izvođači duma i pesa-ma – oni su pozivali narod u borbu, pa i sami učestvovali u bitka-ma. Na Zaporožju se razvila i dostigla visok stepen savršenstva vojna muzika. Narodna slika »Kozak Mamaj« vekovima se nala-zila u gotovo svakoj ukrajinskoj kući. A mnogo duma i istorijskih pesama o Zaporošcima stvorio je i sam narod, slaveći dela junaka kozačke republike.

IIPLAMEN NARODNOG GNEVA

1591. godine, u decembru mesecu, na Podnjeprovlju je izbio prvi veliki ustanak kojim je otpočelo doba nacionalno-oslobodi-lačkih ratova na Ukrajini. Taj ustanak je izbacio u prvi plan čoveka dotle nepoznatog u vladajućim krugovima poljske države. Od tog časa ime Krištova Kosinskog izgovara se na sejmovima i sabo-rima, a pojavljuje se i na stranicama privatne i službene korespon-dencije. Sve što se pre toga događalo u životu Kosinskog palo je u zaborav. Postoje dva-tri istorijski verodostojna, dokumentovano potvrđena sećanja. Izvan granica škrtih fakata leže pretpostavke, priče i legende nastale posle njegove smrti.

Krištof Kosinski je rođen na Podljašju. Sačuvan je doku-ment iz 1586. godine iz kojeg saznajemo o njegovom pristupanju kozačkoj vojsci i boravku na Siči. Kosinski je vršio opasnu stra-žarsku službu u neposrednom susedstvu tatarskih oblasti, negde kod Tavanja, obaveštavajući o približavanju neprijatelja ukrajin-skim granicama. Ovde se čeličio karakter budućeg vođe narodnog pokreta, formirali su se njegovi pogledi.

Kosinski se sigurno odlikovao hrabrošću i vojnim talentom, jer se brzo našao u krugu najuticajnijih ljudi među kozacima. Kao starešina u registrovanoj kozačkoj vojsci, Kosinski je od poljskog kralja dobio manji zemljišni posed - pustaru Rokitnu na Bilocer-kovščini.

Međutim, njegovu zemlju prisvaja najveći ukrajinski ma-gnat – Januš Ostroški. Krakovski kaštelan, volinjski vojvoda, bilo-cerkovski starosta, knez… veliki broj titula i poseda doveo je Ostroškog na vrh feudalne hijerarhije. Zato magnat nije imao nikakvih poteškoća da od kralja dobije tapiju na zemlju već ranije datu Kosinskom. Oštećeni Kosinski se podigao u odbranu svojih prava. Za njim su pošli registrovani kozaci i kozačke starešine.

Počeo je ustanak 1591-93. na Ukrajini. Na prvi pogled činilo se da je to običan za ono vreme događaj, jedan od magnat-sko-šljahtićkih zemljišnih konflikata, koji su svojim prepadima, pucnjavom, odzvanjanjem sablji, rzanjem konja, pobedničkim usklicima napadača i jaucima poraženih ispunili u poljskoj državi

čitavo XVI stoleće. Kraljevska vlada nije mogla da obuzda „kra-ljeviće” – moćne magnate, koji su ognjem i mačem nametali svoju volju slabijima. Oni su samovoljno napadali nezaštićena sela i gra-diće, oduzimali svojim suparnicima zemlje, imanja i imovinu. Poljski šljahtići su, kao i Tatari, pljačkali seljake, šaljući na njih svoje privatne male vojske, naročito najamnike Nemce.

Ali borba Kosinskog prešla je granice lične osvete. Postala je to borba protiv magnatske vlasti, protiv opšteg gaženja kozačkih prava od strane poljskih i ukrajinskih feudalaca. Slobodno kozačko stanovništvo odavno je posedovalo zemlju i na svaki način branilo taj nepisani zakon, jer su po kanonima feudalnog društva pravo na zemlju imali samo duhovni i svetovni feudalci. Tako da je ustanak odmah zadobio antifeudalni karakter.

Krajem 1591. Krištof Kosinski je doveo pobunjene kozake do Bile Cerkve. Ovo veliko i dobro utvrđeno mesto pripadalo je Janušu Ostroškom. Meštani, i sami ogorčeni na ugnjetače, pomogli su kozacima da zauzmu zamak i grad; neki su i pristupili kozačkim odredima. Topovi, samokresi, pištolji, vojne zalihe i sve dragoce-nosti Ostroških pali su u ruke kozaka.

Planula je kuća bilocerkovskog podstaroste Kurceviča-Buli-ge, koji je predstavljao vlast Ostroških u gradu. Uništen je arhiv Ostroških u zamku. Pretvorene su u pepeo kraljevske povelje, dokumenti koji su Ostroškom davali titulu bilocerkovskog staroste i pravo na Boguslav, Rozvoložje, Rokitno; takođe i papiri koji su određivali obaveze seljaka prema feudalcu.

Zatim su se ustanici utaborili u Tripolju, dovezavši ovamo topove iz osvojenih utvrđenja. Vest o pobuni kozaka širila se po Ukrajini, raspaljujući oslobodilačku borbu narodnih masa. Kralj je u pismu od 16. januara 1592. pisao o pobuni seljaka, građana i ko-zaka u Kijevskom, Braclavskom i Volinjskom vojvodstvu.

Sejm je krajem januara 1592. odredio magnatsku komisiju, koja je trebala da likvidira „kozačku samovolju” i njene predvod-nike. Komesari su se skupili u Fastovu. Svaki je sa sobom doveo svoju vojsku. Ustanicima se pismom obratio „kozački starešina” određen od strane poljske vlade, šljahtić Mikola Jazlovecki. On je tražio da se položi oruže, da se uhvati i preda „onaj razbojnik” Kosinski, a u slučaju odbijanja pretio je krvavom odmazdom.

Kozaci su ignorisali pismo, ne priznajući „starešinu”. Komesari su sa vojskom krenuli na Tripolje. Ali razmetljivi ma-gnati, našavši se pred uperenim cevima kozačkih topova sa bede-

ma, nisu usudili da ih i napadnu. Proglasivši kozake „neprijate-ljima države” i stavivši ih van zakona, komesari su neslavno završili svoju misiju i razišli se.

Ustanak se proširio na Volinj i Podolje. Seljaci i gradska sirotinja osvajali su zamkove, utvrđenja i gradove, oduzimali oru-žje i topove, isterivali, zatvarali ili ubijali panove, proglašavali se kozacima i uvodili kozačke običaje – okupljali su se na savetima, birali atamane i sudije, delili zemlju i imanja, stupali u vojsku Ko-sinskog. Neki šljahtići su, spašavajući živote, obećavali poslušnost kozacima. Magnati i šljahta počeli su da okupljaju vojsku u Kon-stantinovu. Opet su stigle sa svojim malim vojskama pogranične kraljevske staroste. Januš Ostroški je doveo iz Ugarske nekoliko konjičkih odreda. Na čelo vojske stao je kijevski vojvoda Konstan-tin Ostroški, koji je na sejmu u septembru 1592. uništenje kozaka proglasio za svoj glavni cilj.

Kozačka vojska se još sjeseni 1592. utvrdila kod Pjatke, blizu Čudnova, iskoristivši prirodne utvrde i ojačavši ih veštačkim fortifikacijama. Jedan deo kozaka je postavio tabor u stepi, kontro-lišući put za Sič. Međutim, udarili su žestoki mrazevi. Nije bilo dovoljno hrane, oružja i odeće, iako su stanovnici susednih gra-dova Ostropolja, Čudnova i Slobodišča pomagali ustanike koliko god su mogli.

Smatrajući da će kozačkoj pešadiji – osnovnoj sili kozačke vojske – po takvoj hladnoći biti nemoguće da podiže zemljane be-deme, Poljaci su poslali na kozake dobro naoružanu i opremljenu konjicu. Međutim, jahači u čeličnim pancirima i sa ždralovim pe-rima na šlemovima razbijali su se o kozačke bedeme kao talasi o stenje. 2. februara 1593. Kosinski je preuzeo inicijativu i otpočeo glavnu bitku. Činilo se da će kozaci odneti pobedu, ali je neočeki-vani udar pristigle ugarske konjice promenio tok bitke. I mada su kozaci pretrpeli poraz, držali su se izvanredno hrabro i, po svedo-čenjima iz tog vremena, više od nedelju dana pružali otpor nad-moćnijim snagama neprijatelja. Obe strane su imale velike gubit-ke. Poginulo je preko 2000 ustanika, koji su na bojnom polju ostavili 26 topova.

10. februara 1593. potpisan je sporazum. Kozaci su se oba-vezali na potpunu poslušnost kralju. Zabranjeno im je da vode samostalne diplomatske pregovore sa susednim državama. Nisu imali pravo da žive na magnatskim i šljahtićkim imanjima, nego samo na „pragovima” Dnjepra. U sporazum je uneta i tačka o po-

vratku oduzete imovine, konja i stoke, o vraćanju feudalcima odbeglih kmetova koji su stupili u kozačku vojsku.

Ali šljahta nije ostvarila svoj glavni cilj – uništenje kozaka. Poljaci su morali pregovarati sa istim tim „izdajnikom kralja”, Krištofom Kosinskim. On je zajedno sa stotinarima potpisao spo-razum u kojem je bio zahtev za njegovo skidanje sa hetmanskog položaja. Ustanici su na taj sporazum gledali samo kao na iznuđeni privremeni prekid borbe. Vratili su se na Sič ni ne pomišljajući da smenjuju Kosinskog.

Zaporoški hetman takođe nije hteo da položi oružje; on je na Siči skupljao sveže snage. „Hteo je da podigne sve pogranične oblasti i sve da nas pobije” – pisao je kasnije čerkaski starosta Oleksandar Višnjevecki o namerama Kosinskog da potpuno uništi magnatsku vlast na Podnjeprovlju.

U maju 1593. vojska od dve hiljade ljudi na čelu sa Kosin-skim krenula je sa Siči. Zaporošci su opkolili čerkaski zamakk i počeli napad sa kopna i sa Dnjepra. Nudeći pregovore, Oleksandar Višnjevecki je domamio kozačkog hetmana u zamak, gde je Ko-sinski na prevaru ubijen. Ali njegova smrt nije zaustavila ustanike. Obuzet panikom, čerkaski starosta Višnjevecki je molio za mir i u avgustu potpisao sa kozacima „večni i nenarušivi mir”, bespogo-vorno prihvatajući sve uslove, koji su potvrđivali i proširivali ko-začka prava i po kojima je priznat suverenitet Zaporožja.

Ali zločini magnata nad seljacima i građanima nisu presta-jali, kao što nije prestajala ni oslobodilačka borba. Kada su u Kije-vu ubijeni kozački izaslanici koji su se žalili na Višnjeveckog, voj-ska od četiri hiljade Zaporožaca opkolila je glavni grad Podnje-provlja. Šljahta, koja se okupila na sesiju zemnog suda, uzalud je pozivala kozake na pregovore. Samo je neočekivana pojava tatar-skih ordi na granicama Zaporožja spasila ugnjetače od kazne i prinudila kozake da skinu opsadu i pohitaju na jug.

Odlazak Zaporožaca nije oslabio narodni oslobodilački po-kret. Čitava Braclavščina je faktički bila u rukama pokozačenih seljaka i građana. Postepeno se razbuktavao ustanak 1594-96, koji je predvodio Severin Nalivajko. Određeni su osnovni putevi i karakteristike oružane borbe ukrajinskog naroda, koja je tokom pola stoleća potkopavala temelje feudalno-kmetskog poretka i šljahtićkog ugnjetavanja na Ukrajini, da bi dovela do oslobodi-lačkog rata 1648-54. godine.

IIIU TURSKOM I TATARSKOM ROPSTVU

Stvoren u XV veku, posle raspada Zlatne Orde, Krimski hanat je zajedno sa potčinjenim nogajskim tatarskim oblastima zavladao južnim stepama Ukrajine i preduzimao razarajuće napade na ukrajinske i rosijske zemlje. A za leđima krimskih hanova i tatarskih vladara – mirzi – sve vreme se dizala zloslutna krvava senka sultanske Turske, koja je inicirala i inspirisala tatarske napa-de i u svoje planove uvek uključivala osvajanje Ukrajine.

Tatarski upadi na ukrajinske zemlje praćeni su strašnim i bespoštednim razaranjima gradova i sela. Ali najteža posledica tatarskih i turskih napada bilo je ubijanje i masovno zarobljavanje i odvođenje ukrajinskog stanovništva. Ostavljajući na svom putu zgarišta i leševe, tatarske orde su na povratku u Krim terale kao stoku hiljade nevoljnika, mladih i zdravih ljudi; malu decu i stare su nemilosrdno ubijali.

Od navale tatarskih ordija najviše je trpelo selo – glavni proizvođač materijalnih dobara u feudalnom društvu. Napadači su varvarski uništavali sve na svom putu – kako useve, tako i čitava sela. Tatari su često zarobljavali seljake u polju u vreme poljskih radova. Kao posledica toga ekonomija je u nekim krajevima pot-puno odumrla.

Osnovni udar tatarskih ordi padao je na seosko stanovništvo već i zbog toga što su Tatari izbegavali velike gradove. Radije su napadali okolna sela, nego da opsedaju utvrđene gradove i zamke. Tatari su bili nemoćni pred dobro organizovanim otporom grad-skog stanovništva i garnizona.

Najmanje su stradali od tatarskih upada ukrajinski i poljski feudalci, koji su imali mogućnost da se sakriju iza tvrđavskih zidina, pod zaštitom privatnih malih armija.

Tatari su razradili taktiku koja im je obezbeđivala veliku zonu dejstava i veliki broj zarobljenika. Stigavši na teritoriju Ukra-jine, han je sa ordom postavljao koš odnosno glavni logor na ne-kom određenom mestu. Odatle su, kao iz centra, polazili veliki odredi, koji su napadali i uništavali gradove i sela, pljačkali i odvodili ljude u zarobljeništvo. Ti veliki odredi su se postepeno

usitnjavali, prekrivajući čitavu oblast mrežom manjih odreda – čambula. Tatari su u svojim upadima obuhvatali velike prostore i pronicali duboko u teritoriju Ukrajine. Pritom su vrlo brzo prelazili velika rastojanja, presedajući sa jednog konja na drugog, jer je sva-ki ratnik imao barem po dva-tri konja.

Rezultat takve taktike bilo je masovno zarobljavanje stano-vništva. Nemoguće je izračunati sve ljudske gubitke Ukrajine od upada tatarskih ordi. Veliki broj napada uopšte nije zabeležen. A u opisima koji su stigli do nas često ne možemo naći ni približan broj žrtava.

Neće biti preterivanje ako kažemo da su tatarski feudalci za četiri stoleća ubili ili odveli u ropstvo milione stanovnika Ukrajine. Poznati su slučajevi kada su napadači samo u jednom pohodu odvodili desetine hiljada ljudi. 1662. Tatari su na Siverščini zaro-bili 20 hiljada ljudi. Ali nisu stigli i da ih odvedu – zarobljenike je tada oslobodila rosijska vojska. 1666. orda je razaslala svoje odre-de po celoj zemlji, stižući do Lavova, Lublina i Kamjaneca. Kao razultat tog upada odvedno je 40 hiljada ljudi. 1676. krimski Tatari su napali Volinj, Podolje i Galiciju i zarobili opet oko 40 hiljada ljudi. 1688. godine, u periodu između prvog i drugog krimskog pohoda, han je kao rezultat nekoliko upada u Ukrajinu odveo oko 100.000 zarobljenika.

Tatari su delili sav plen, a posebno jasir (zarobljenike), po pravilu još na teritoriji Ukrajine. Podela jasira vršena je na Tavanj-skom prelazu, kod utvrđenja u donjem toku Dnjepra, kao i na sa-mom Krimu. Deseti deo jasira pripadao je hanu, a i sultan je imao pravo na određeni deo. Znatan deo plena dobijali su tatarski feu-dalci-mirze. Posedujući velika bogatstva, mirze su običnim ratni-cima davali konje i opremu, za šta su dobijali lavovski deo plena.

Posle odvajanja ljudske desetine za sultana i hana, i svaki mirza je dobijao najmanje po deset zarobljenika, a obični ratnici koji su, osim oružja (luka, koplja, bojne palice, jatagana i sablje) imali uz sebe još i veliku količinu remenja od neštavljene kože za vezivanje zarobljenika, dobijali su po dva-tri čoveka.

60-ih godina XVII veka Gdžan-mirza pisao je u jednom pi-smu: „Klanjam se svom poštovanom bratu Safarela-agi. Pitaš za nas, i mi svi sni zdravi; ja imam dvadeset jasira, Arslan-Gaza-mirza devet, Kaplan-mirza deset, Abl-mirza šest, Ališ-mirza deset, Temerš-Ulan pet, Majla Perekopski četiri, svi ostali naši drugovi imaju po dva-tri jasira; osim Alaša nema nikoga bez jasira.”

U nekim periodima tatarski upadi dešavali su se svake godine, pa i po nekoliko puta godišnje. Osim masovnih naleta, sve vreme vođena je borba u pograničnim oblastima, u južnim ukrajin-skim stepama.

Zarobljenike su obično vodili na Krim ili u Nogajske oblasti pešice, u varvarskim uslovima, ponekad zakovane ili vezane kao stoku. Zarobljenici su prelazili dugačak put, okruženi čuvarima, šibani i žigosani vrelim gvožđem kao životinje. Narodne priče kazuju da su Tatari vezivali zarobljenike na jednu dugačku motku i tako ih terali. Od gladi, žeđi i mučenja već usput umiralo je mnogo ljudi. Tu svoju istorijsku tragediju ukrajinski narod zabeležio je u pesmama, lakonskim, ali ispunjenim osećanjem patnje i bola. Mnogo istorijskih pesama i duma XVI-XVII veka govori upravo o tursko-tatarskim upadima.

Po dospeću na Krim zarobljenici su odvođeni na pijace. Robljem se trgovalo u gradovima Karasubazaru, Kezlevu (Jevpa-toriji), Bahčisaraju i najviše u Kafi (Feodosiji). Kafa je bila centar trgovine robljem. Preko nje su slali robove na prodaju u Konstan-tinopolj (Istambul), kao i sultanov deo robova.

U Kafi i Konstantinopolju okupljali su se trgovci raznih nacionalnosti – turski, persijski, jermenski i drugi, koji su kupovali roblje za zemlje Istoka. Potražnja za robovima je bila vrlo velika, i zadovoljavali su je uglavnom Tatari. Ukrajinski nevoljnici bili su rasejani po svim zemljama pod vlašću sultanske Turske, kao i u drugim državama Istoka.

Među zarobljenicima su odvajali mlađe zdrave muškarce za veslanje na brodovima turske flote - katorgama. Te robove-veslače čekala je strašna sudbina. Oni su predstavljali živu silu koja je pokretala tursku flotu. Uslovi života bili su stravični i dovodili su do potpunog iscrpljenja. Udarci kunčuka su svaki čas padali po leđima veslača, koji su sedeli po petoro ili šestoro za jednim veslom, prikovani lancima za klupe, i pokretali 50-metarske bro-dove. Od tada je reč „katorga” ušla, sačuvavši svoje mračno znače-nje, u rosijski i ukrajinski jezik. [„Katorga” na ros. i ukr. znači „robija”; prev.]

Većina nevoljnika na katorgama bili su Ukrajinci, Rosijani i Belorusi. Savremenik i očevidac Juraj Križanić je zapisao: „Na turskim ratnim brodovima gotovo da nema drugih veslača osim ljudi ruskog porekla, a po gradovima i mestima čitave Grčke, Pale-stine, Sirije, Egipta i Anatolije, odnosno po čitavom turskom car-

stvu, takva je sila ruskih nevoljnika, da oni obično pitaju novopri-došle zemljake da li je u Rusiji ostalo još ljudi.”

Deo zarobljenika slali su u rudnike i na imanja turskih i tatarskih feudalaca, gde uslovi života i rada nisu bili ništa bolji. Danju – pod vrelim suncem ili na mrazu, loše obučeni, radili su iscrpljujuće poslove pod udarcima čuvara. Noćili su u tamnicama, zemljanim jamama, okovani ili osakaćenih nogu (tako su Tatari pokušavali da zarobljenike liše svake mogućnosti za bekstvo). Pritom su bili slabo hranjeni i pojeni prljavom vodom.

Njihova smrtnost je bila vrlo visoka, ali je armija tih stradal-nika neprestano popunjavana usled napada turskih i tatarskih lovaca na ljude.

Međutim, bilo je i slučajeva dugotrajnog življenja u tursko-tatarskom ropstvu, čak i na brodovima. Neki robovi su izdržali decenije strašnog života, pri čemu su ih turski i tatarski feudalci po nekoliko puta preprodavali.

Sveštenik Jakov, koji je 1634-35. zajedno sa izaslanikom Dvorjaninovom bio na Krimu, ispričao je da je u Inkermanu sreo rosijskog zarobljenika Maksima Novosiljcova, koji je u ropstvu živeo već 32 godine, i Belorusa Vasilja Hromog, koji je u turskom ropstvu proživeo čak 40 godina.

1674. je u Kijev stiglo šest begunaca. Među njima je bio i jedan rodom iz Poltave – Dmitro Oleksijiv, kojeg su Tatari zarobili u šumi kod Poltave 1637. godine, odnosno 37 godina ranije. Njega su odmah prodali Turcima na katorgu, gde je i živeo sve to vreme.

Samo neznatan broj robova je prelazio u islam, što im je malo olakšavalo život, ali im nije garantovalo slobodu. Većina nevoljnika je ostajala verna svojoj religiji, što je tada bilo jednako očuvanju nacionalne samosvesti.

Najtragičnija je bila sudbina zarobljenih dečaka. Njih su davali u sultansku vojsku gde su nastojali da izbrišu sve njihove uspomene na rodni dom i zavičaj i da načine od njih fanatične rat-nike islama. Janičarski korpus sultanske vojske bio je i sastavljen pretežno od muškaraca poreklom iz slovenskih zemalja.

Ukrajinski narod je pružao herojski otpor tursko-tatarskim napadačima. Sa nastankom i razvojem Siči borba kozaka protiv tatarskih hanova i turskih sultana zadobila je aktivni, napadački karakter. Kozaci su organizovali suvozemne i morske pohode na Krimsko poluostrvo sa agresivnim krimskim hanatom i na prioba-lje Crnog mora u sastavu sultanske Turske.

Najvažniji rezultat kozačkih pohoda bilo je oslobađanje velikog broja nevoljnika. Stotine, a ponekad i hiljade robova rase-janih po krimskim gradovima i selima, turskim imanjima, kator-gama i galerama, dobijali su slobodu od ruku kozaka prilikom sva-kog njihovog pohoda na Tursku ili na Krim.

1616. godine kozaci su na čelu sa hetmanom Petrom Sagaj-dačnim napali Kafu sa mora, osvojili tvrđavu, likvidirali turski garnizon od 14 hiljada ljudi, zapalili flotu i oslobodili mnogo zaro-bljenika.

Krajem jeseni 1667. velika zaporoška vojska organizovala je pohod na Krim. Posle jednonedeljne borbe na Krimu Zaporošci su oslobodili oko dve hiljade zarobljenika. Hiljadu i po njih se pridružilo svojim oslobodiocima i došlo na Sič.

Veliki značaj u borbi protiv tursko-tatarske agresije imala je i pogranična stražarska služba koja se bavila i izviđačkom aktivno-šću. Zahvaljujući izviđačima kozaci su saznavali ne samo za dola-zak Tatara, već često i za namere sultanata i garnizona turskih utvrđenja u donjem toku Dnjepra.

Kozaci su postavljali zasede na putevima kojima su Tatari obično prodirali u rosijske i ukrajinske zemlje. Nastojali su da pre-sretnu tatarske odrede, da im preseku put, da ih razbiju, unište ili prinude na povratak, a u slučaju da se Tatari vraćaju prema Krimu ili Nogajskim oblastima sa zarobljenicima, da oslobode te zaro-bljenike.

Ujesen 1675. je, na vest o polasku sa Krima hanskih snaga, sa Siči krenuo konjički odred pod komandom koševog atamana Ivana Sirka. Iako je ova jedinica bila malobrojna (500 ljudi), ipak je tokom nekoliko nedelja dejstava u stepi imala velike uspehe. Prilikom razbijanja samo jednog većeg tatarskog odreda Zaporošci su oslobodili 1000 zarobljenika.

Ujedinjenjem sa Rosijom Ukrajina je dobila podršku snažne rosijske vojske u borbi protiv tursko-tatarskih agresora. Ali ovo ujedinjenje imalo je ne manji značaj i za Rosiju. Sultanska Turska je sprovodila trajnu ekspanzionističku politiku u odnosu prema Rosiji. Tatari su vršili pustošeće napade na rosijske zemlje kao i na ukrajinske. U XVI veku hanske orde su stizale čak do Moskve i opasno ugrožavale centre rosijske države. [Poslednji napad Tatara na Moskvu bio je za carevanja Ivana Groznog, 1571. godine; prev.]

Borba rosijske države protiv Turske i Krima dugo je imala samo odbrambeni karakter. Tek posle ujedinjenja sa Ukrajinom, kada su se granice Rosije primakle hanskim i sultanskim oblastima a ukrajinska teritorija mogla da posluži kao uporišna tačka, Rosija uz pomoć kozačkih snaga stupa u period aktivnije borbe protiv sultana i hana.

Tokom nekoliko stoleća problem zarobljenika bio je od životnog značaja i za Rosiju. Rosijska država je vodila široku delatnost razmene, otkupa i drugih načina mirnog oslobađanja zarobljenika.

U rosijskoj državi je otkup zarobljenika iz „busurmanskog ropstva” zadobio organizovani, sistematski karakter već polovi-nom XVI veka. Tada je Sabor odredio porez koji su plaćali državni službenici i seljaci za otkup nevoljnika i za njihovo materijalno osiguranje po povratku. Po rečima savremenika Katošihina, „tro-škovi za zarobljenike” u XVI veku dostigli su 100.000 jefimaka. Sabor je određivao visinu otkupne sume za zarobljenika u skladu sa njegovim položajem u domovini.

Od „zarobljeničkog novca” jedan deo išao je i na „plate” zarobljenicima na Krimu, koji su već stavljeni na spisak za otkup, ali je otkup privremeno odložen ili onemogućen iz nekog razloga. Tako je, na primer, bojarin Šeremetjev, koji se našao u tatarskom zarobljeništvu posle poraza rosijsko-ukrajinske vojske kod Čud-nova 1660. godine, živeo u ropstvu dvadeset godina gotovo sve vreme dobijajući „platu”. Ali nisu samo predstavnici feudalne klase dobijali ovu novčanu pomoć; u manjim razmerama slali su je na Krim i za one zarobljenike koji su ranije pripadali najrazliči-tijim socijalnim strukturama Rosije, a od druge polovine XVII veka i Ukrajine.

Rosijski izaslanici upućeni na Krim i u Tursku imali su oba-vezu da otkupljuju nevoljnike, za šta su unapred dobijali novac. Oni su takođe morali da sačinjavaju spiskove zarobljenika za otkup ili razmenu sa zarobljenim Turcima i Tatarima. Spiskove su uz velike poteškoće sačinjavali rosijski izaslanici ili druge osobe kojima je to poveravano – trgovci itd. – pošto su ih tatarske vlasti na razne načine ometale u tome.

1672. godine rosijski izaslanici na Krimu Larion Bolhoviti-nov i Vasilj Bulgakov su zapisali: „Dolazili su nam u stan da se zapišu (odnosno da se stave na spisak) ruski ljudi zarobljenici i govorili da njihove braće – ruskih zarobljenika – na Krimu i u

dalekim ulusima ima mnogo, a Tatari ih ne vode da se upišu na spisak.”

1678. je po nalogu Zaporoške Siči Perejaslavac Fedir Jakov-ljev organizovao pravljenje spiska 4000 zarobljenih Zaporožaca, koji su dospeli na katorge posle osvajanja Ladižina od strane turske vojske. Međutim, čuvar na jednom brodu je primetio taj spisak i uništio ga. „Ugledavši to pismo – pričao je Jakovljev – katoržni čuvar je počeo nevoljnike tući, i nevoljnici su mu predali spisak, i on ga je pocepao i bacio u more.”

Važnu ulogu u oslobađanju zarobljenika imali su kobzari. Oni su predstavljali gotovo jedinu živu vezu između zarobljenika i domovine. Kobzare niko nije dirao. Granice su za njih bile otvorene i narodne pevače Ukrajine moglo se sresti i u Kafi, i u Istambulu, i u Trapezundu. Kobzari su prenosili vesti o nevolj-nicima u domovinu, stvarali su dume o njima i o njihovom oslo-bađanju kao neposredni svedoci njihovih strašnih patnji.

Praktikovao se i privatan otkup zarobljenika, na primer od strane rodbine. Osim toga, otkupljivali su ih i trgovci vraćajući se u Rosiju. Dovozili su otkupljene zarobljenike u Moskvu i tamo dobijali sumu često veću od plaćene iz „carske kase” ili od rod-bine. Trgovci su računali na sigurnu dobit, jer su zarobljenici dovezeni u Moskvu obavezno morali biti otkupljeni. Zato su i turski i tatarski izaslanici, putujući u Rosiju, uvek sa sobom vodili zarobljenike za otkup. Ti zarobljenici su bili isključivo iz redova vladajuće klase, jer se za njih mogao dobiti najveći otkup. U znatno manjim razmerama vršila se razmena Rosijana i Ukrajinaca za zarobljene turske i tatarske ratnike.

Zaporoški kozaci su u svojim pohodima nastojali ne samo da oslobode zarobljenike, nego da i sami zarobe što više Turaka i Tatara radi kasnije zamene ili otkupa. Ugledniji Turci i Tatari iskupljivali su se po visokoj ceni i zato je na Zaporožju uvek bio u rezervi za zamenu ili otkup određeni broj zarobljenika. Usled toga se na Zaporožju, naročito od druge polovine XVII veka, često moglo videti izaslanike sa Krima ili iz Turske koji su dolazili radi obavljanja razmene ili otkupa.

Mnogi zarobljenici dolazili su do slobode sopstvenim snaga-ma. Često su organizovana i grupna bekstva, naročito sa katorga. Veslači bi se pobunili, ubijali čuvare, posadu i turske zapovednike i osvajali brodove. Istorijski dokumenti beleže niz takvih sluča-jeva. Karakteristično je to da su u pobunama, gde su učestvovali

zarobljenici raznih nacionalnosti (Italijani, Gruzini, Španci itd.), inicijatori i vođe skoro po pravilu bili ukrajinski ili rosijski kozaci.

1643. je u Rimu na italijanskom jeziku objavljena mala knji-žica sa, po tadašnjem običaju, dugačkim naslovom: »Opis jednog slavnog događaja koji se nedavno odigrao, o tome, kako je zauzeta najbolja turska galera koja je bila pod komandom Anti-paše-Mari-ola, kako se oslobodilo 207 nevoljnika – hrišćana iz poljske Rûsi (to jest Ukrajine – O.A.) i 70 nevoljnika iz drugih hrišćanskih zemalja, kako je zarobljeno 40 Turaka i 4 bogata evropska trgovca, kako je ubijen pomenuti Anti-paša i mnogo drugih Turaka i kakav bogati plen je nađen na galeri«.

1894. u moskovskim arhivima su pronađeni pismeni pozdra-vi caru od učesnika te pobune koji su se vratili u domovinu. Vero-dostojni podaci od strane autorâ pozdrava i autora knjižice, oči-gledno takođe učesnika pobune, omogućavaju nam rekonstrukciju događaja na turskoj galeri krajem 1642. godine.

Ta galera je bila u sastavu carigradske sultanske flotile i bila najveća i najbogatija u čitavoj turskoj floti: bila je sva pozlaćena i imala je 15 kotvi, 7 velikih i 12 manjih bakarnih topova. [Turska flota je verovatno imala i veće brodove – katorge, a kasnije i bro-dove bez veslača; autorka ovde govori o tada najvećoj turskoj galeri tj. galiji; prevodilac.] Galerom je komandovao čuveni po svojoj okrutnosti Anti-paša-Mariol. Brod je pokretalo 280 veslača prikovanih za klupe. 210 od njih bili su Ukrajinci, Rosijani i Belo-rusi koji su u turskom ropstvu proveli po 16, 25 i više godina.

Nekadašnji kaluški strelac [vrsta profesionalnog vojnika u tadašnjoj – do Petra Velikog – Rusiji; prev.], Ivan Semjonovič Moškin, koji je proveo na turskom brodu sedam godina, već tri godine je nagovarao drugove na bekstvo. Od novembra 1642. on je sa nekoliko bliskih i pouzdanih drugova pripremao pobunu.

Krajem novembra je zapovednik galere, paša, plašeći se kazne zbog neuspešnog pohoda na Azov, podigao sidra. Ostatak flote – šest galera – dobio je naređenje da krene za njim sledećeg dana. Moškin je rešio da iskoristi to i zauzme brod. Veslači su se naoružali kamenjem, lopatama, sekirama, a dvanaestorica su imala i sablje, koje im je dao mladić Silvester iz Livorna, ili, kako ga je nazvao Moškin u pozdravu caru - „inozemac španske zemlje”. Sil-vester je prešao u islam pa su ga sultan i paša smatrali, kako je pisalo u knjizi, „ubeđenim renegatom”, dok je on tajno ostao hrišćanin i bio učesnik zavere.

U zadnji deo galere, pod kajute paše i ostalih članova posa-de, postavljen je barut. Noću je Moškin, prikovan sa desne strane, počeo potpaljivati barut fitiljem. Jedan od šest stražara primetio je u njegovim rukama vatru ali je, na njegovo pitanje, Moškin odgo-vorio da mu je to lula. Stražar je poverovao. Moškin je dvaput pokušavao da zapali barut, ali je barut bio ovlažen. Situaciju je spasio Silvester. On je bio na drugom kraju broda gde su spavali turski vojnici. Neprimećen je prepuzao preko broda i doturio Moš-kinu malo užarenog uglja. Ugalj je bačen na barut i najzad je došlo do eksplozije, istina, slabije nego što su pobunjenici očekivali. Od eksplozije je ipak poginulo 20 Turaka i zapaljeni su kajuta i jedra.

Veslači su napali Turke. Moškin je ubio pašu sabljom a onda je, u dugotrajnoj bici, i sam bio ranjen strelama u grudi i ruku. Pobunjenici su ipak nadjačali. Ubijeno je 240 Turaka a 40 ih je zarobljeno. Pošto su osposobili dva jedra, pobunjenici su zaplo-vili prema Kalabriji, nameravajući da pristanu u Čivita-Vekiji. Usput su sreli felugu sa sedam Turaka koji su, spazivši tursku galeru, doplovili do nje kako bi se raspitali ima li u blizini hrišćan-skih brodova. Jedan od Ukrajinaca se preobukao i pozvao na gale-ru Turke sa feluge. Tako se broj zarobljenika povećao za sedmo-ricu.

Brod je plovio nedelju dana. Posle bure, koja je polomila sedamnaest vesala i krmu, brod je ipak pristao u luci Mesina. Lokalne vlasti su pobunjenicima oduzele galeru i sve zarobljenike. Ljudi su morali da se zapute ka domovini peške, savlađujući razne prepreke i poteškoće.

U dokumentima nalazimo i detaljan opis pobune veslača 70-ih godina XVII veka. O njoj su ispričali u Kijevu organizatori i vođe pobune, stanovnici ukrajinskog mesta Koteljve Josip Mihaj-lov i Semen Fedorov, koji su se vratili u domovinu posle petogo-dišnjeg boravka na katorgama.

Mihajlov i Fedorov su organizovali likvidiranje stražara i bekstvo nevoljnika raznih nacionalnosti sa dve katorge. Begunci su se prvo zaputili prema Veneciji, a zatim su „išli na Krakov, na Varšavu, na Lavov, na Kijev”.

Mnogo češća od grupnih bila su individualna bekstva.Dešavalo se da su begunce hvatali, vraćali, preprodavali na

katorgu, a oni su ponovo bežali. Njihov put do otadžbine bio je veoma dug i težak. Begunci su prolazili kroz više zemalja, pone-kad preko čitave Evrope i često pešice. Mogle su proći godine dok

se begunac ne bi vratio u Ukrajinu. U „državnim spiskovima” – diplomatskim dokumentima rosijskih izaslanika – postoje podaci i o takvim slučajevima.

Rosijski predstavnici u Veneciji Čemodanov i Postnjikov zapisali su 1657. godine da im je došlo 50 Ukrajinaca i Rosijana koji su pobegli iz zarobljeništva. Oni su molili da im se dâ pomoć („milostinja”) i dali su važne informacije o stanju u Turskoj.

Naročito mnogo begunaca bilo je sa Krima i iz Nogajskih oblasti, odakle je povratak bio lakši nego iz Turske. Za njih je oba-vezna prihvatna stanica bila Zaporoška Sič, koja se graničila sa tatarskim krajevima. Zaporošci su beguncima pomagali da stignu u rodna mesta, davali su im hranu i opremu za put, vodiče. Pomoć beguncima iz tursko-tatarskog ropstva bila je stara tradicija ne samo na Zaporoškoj Siči, nego i u čitavoj Ukrajini.

Pojedini ukrajinski feudalci, kozačke starešine i rosijske spahije pokušavali su da iskoriste težak položaj begunaca, da ih pretvore u kmetove i prisile na rad na svojim imanjima. Ali čak ni hetmani i starešine nisu mogli protiv viševekovne tradicije koja je obavezivala na pomoć beguncima.

U XVIII veku su Ukrajincima – povratnicima iz turskog i tatarskog zarobljeništva – carske vlasti izdavale isprave u kojima se lokalnim vlastima i stanovništvu nalagalo da im pružaju svaku pomoć. Kijevska gubernijska kancelarija je svim ovakvim oslobo-đenicima izdavala „putovnice” sa sledećim tekstom: „Na putu ga slobodno propuštati, dozvoliti mu da živi gde hoće, i krivde mu ne činiti, i porez mu ne uzimati, već mu za njegovo mučenje u zarob-ljeništvu po hrišćanskom običaju svaku pomoć ukazivati.” Svi oslobođeni iz zarobljeništva su imali pravo da u granicama Rosij-ske imperije odaberu mesto gde će živeti i na određeno vreme su bili oslobođeni plaćanja svih nameta.

U istoj meri kao na Zaporoškoj Siči, pomoć i podršku odbeglim nevoljnicima pružala je i Donska vojska, koja je takođe imala velike zasluge za njihovo oslobađanje. Između zaporoških i donskih kozaka su tradicionalno postojale tesne veze. Za oslobo-đene Rosijane i Ukrajince Donska vojska je bila drugi obavezni prihvatni punkt. I u ovom kozačkom centru bivše zarobljenike je čekao dobar prijem i najhumaniji odnos.

Donski kozaci su uvek imali rezerve hrane namenjene pose-bno za begunce iz Turske, Krima i Nogaja. Kao i na Siči, tim beguncima su pomagali da se vrate u rodni kraj. Ujesen 1655.

godine na Donu je boravilo 130 od strane kozaka oslobođenih ljudi – muškaraca, žena i dece. „Njih su pojili i hranili – pisali su Donci caru – svojim vojnim rezervama.” Devedeset pet Ukrajinaca je sa Dona upućeno prema Kijevu kozačkim brodovima, pošto su snab-deveni novcem i opremom za put.

Samo su muškarci mogli da se spašavaju iz tursko-tatarskog ropstva bekstvo. Zarobljene žene su mogle biti oslobođene jedino od strane kozaka ili, ređe, otkupom. Ukrajinske žene su dospevale u zarobljeništvo ništa ređe nego muškarci, položaj im nije bio ništa lakši a sudbina - još tragičnija. Zarobljenice je čekao težak, iscrp-ljujući rad na imanjima feudalaca, a najmlađe i najlepše su dospe-vale u hareme. Žene iz Ukrajine i Rosije bile su rasejane po svim krajevima Krimskog hanata i sultanske Turske, a bilo ih je čak i u dalekom Egiptu.

Sudbine su im bile različite. Ukrajinske zarobljenice su na tržištu dostizale visoku cenu. Neke su kasnije postajale supruge tatarskih velmoža.

Autor hronike XVI veka Mihajlo Litvin je pisao da lepe ukrajinske devojke „ponekad plaćaju kao zlato, i ponekad odmah tu, na mestu, preprodaju sa zaradom… Prva žena sadašnjeg tur-skog cara, majka njegovog prvorođenog sina i naslednika, oteta je iz naše zemlje”. Poslednje reči Mihajla Litvina predstavljaju isto-rijsku činjenicu.

Supruga turskog sultana Sulejmana II, koga su u Turskoj zvali „Zakonodavac” a u Evropi „Veličanstveni”, poticala je iz Ukrajine. Bila je poznata pod imenom Roksolana, što znači „Ru-sinka”, odnosno Ukrajinka. Pravo ime joj je bilo Nastja Lisovska.

Rođena je 1505. godine u gradu Rogatinu (Galicija). 1520. za vreme napada Tatara Nastja je odvedena i prodata u Konstanti-nopolj za sultanov harem. Vremenom je postala sultanova supru-ga. Tokom trideset godina, sve do smrti, Roksolana je imala veliki uticaj na Sulejmana.

Roksolana je tražila da se pogubi uticajni vezir Ibrahim, glavnokomandujući sultanske armije, prvi čovek u Turskoj posle sultana, i jedan od sultanovih sinova, Mustafa. Ona je čak organi-zovala zaveru protiv samog Sulejmana. Iako je zavera otkrivena, Roksolana nije kažnjena – toliki je bio njen uticaj na sultana. Polj-ski istoričar Njemcovič je smatrao da je mirna politika Sulejmana između 20-e i 50-e godine XVI veka u odnosu na poljsku državu, u čijem je sastavu tada bila i Galicija, vođena pod Roksolaninim

uticajem. Poznato je i njeno dopisivanje sa poljskim kraljem Sigi-smundom-Avgustom. [Ali možemo primetiti i to da je u periodu nenapadanja na Poljsku i ruske zemlje Sulejman Veličanstveni osvojio Beograd, zauzeo veći deo Mađarske i stigao čak do Beča; prevodilac.]

Po svedočenju savremenika Roksolana se odlikovala izuzet-nom lepotom, inteligencijom, talentom za muziku i veselom priro-dom. Za njeno ime vezuje se podizanje niza građevina u Konstan-tinopolju. Pomagala je naučnike i umetnike. Roksolana je umrla 1561. godine. Na Ukrajini je njena sudbina ostavila traga. Pojavilo se mnogo njenih portreta; na nekima su je predstavljali kao svetu mučenicu ili kao osvetnicu sa kindžalom u ruci.

Još jedan sultan, Osman II, koji je živeo u prvoj polovini XVII veka, imao je ženu Ukrajinku.

Šturi istorijski podaci malo nam kazuju o osećanjima i raspoloženjima tih ukrajinskih žena koje su se našle pored samog vrha vlasti tada moćne Turske imperije. Ali postoje i dokumen-tarna svedočanstva o nekim drugim ukrajinskim zarobljenicama. Prešavši ponekad pod pritiskom u islam, zauvek odvojene od domovine, one su često uz rizik po život pomagale sunarodnicima da se osvete porobljivaču. Žena krimskog hana Islam-Gireja, Ukrajinka, otrovala je muža kada je izdao kozake u korist poljskih šljahtića.

Arhivski dokumenti govore o još jednom zanimljivom slu-čaju. Zarobljena i odvedena čak u Egipat, jedna Ukrajinka je, po-stavši pašina žena, celog života čuvala sećanje na otadžbinu. Bez ikakve mogućnosti da se vrati, ona je rešila da barem njen sin mora živeti u Ukrajini. Naučila ga je ukrajinskom jeziku i kada je odrastao poslala ga je na dalek put. U dokumentu je fiksirana i priča sina egipatskog paše koji se domogao Ukrajine.

IVZAPOROŠCI NA MORU

Na Zaporoškoj Siči se od samog početka razvijala i usavrša-vala brodogradnja. Kozački majstori-brodari bili su poznati i van granica Ukrajine. Često su ih pozivali u Moskvu, da bi tamo obu-čavali gradnji čamaca i brodova.

Jednu čajku je tokom pola meseca gradilo preko 60 ljudi. Tehnika gradnje, koju su poznavali skoro svi kozaci, nije bila naročito složena. Zaporošci bi posekli visoku lipu ili vrbu i, očisti-vši je od granja, dubili dno. Na njega su pričvršćivali hrastova re-bra, a na njih našivali hrastove daske dužine 3,5 m i širine 30 cm. Na pramcu i krmi napravili bi nešto nalik kabinama, gde su držali hranu, oružje i municiju. Na svaki kraj čamca su postavljali po je-dno kormilo, tako da je čajka u svakom trenutku mogla promeniti kurs za 180 stepeni. U središtu su na posebnom postolju učvršći-vali jarbol sa jedrom, a sa obe strane bilo je 20-40 vesala. Pokreta-vane istovremeno veslima i vetrom, čajke su bile vrlo brze a imale su i velike manevarske sposobnosti. Strane čamca su oblagane uvezanim snopovima trske. Ova zaštitna obloga je bolje održavala čamac na površini i istovremeno štitila od neprijateljskih strela i tanadi. Zaporoške čajke su bile dugačke 15-22 m, visoke do 4 m i široke do 6 m. Čajka je primala 40-60 kozaka. Nad ovakvim čam-cima u zaporoškoj luci su se dizali visoki trojarbolni brodovi. Oni su imali dve palube i dvospratnu kabinu za starešine (do 10 ljudi). Sa svake strane kajute bilo je po 4 prozora. Sa strana su, sa gornje i donje palube, izvirivala ždrela falkoneta – malih kovanih željeznih ili bakarnih topova. U sastav zaporoške flotile su ulazili čak i pod-vodni čamci. Naravno, sa naše tačke gledišta oni su izgledali pri-mitivno, ali je zanimljiva i sama činjenica njihovog postojanja u XVI veku. Očigledno, Zaporošci su koristili razne vrste plovila, zavisno od strategije i taktike bitke. Jedna od osobenosti kozačke flote bilo je to, što su čajke mogle pristati uz bilo kakvu obalu.

U pripremi za pohod učestvovala je čitava zaporoška dru-žina. Kozaci su pripremali brod i tovarili na njega oružje, barut, đulad, hranu. Za vreme pohoda kozaci su imali neprikosnoven zakon – bilo je zabranjeno nositi i upotrebljavati bilo kakva alko-

holna pića. Po svedočenju savremenika, sa pijanima se postupalo nemilosrdno – izbacivani su sa broda.

U morske pohode kozaci su polazili noću, pre mladog mese-ca. Još pre izlaska na more čekalo ih je mnogo opasnosti. Trebalo je proći pored turskih utvrđenja Kizi-Kermenj, Tavanj, Aslam-Kermenj (na onom mestu gde su danas Berislav i Kahovka). Da bi onemogućili plovidbu Dnjeprom, Turci su posred reke postavljali gvožđa, a kod utvrđenja su preko reke pružali lance. Ostale su priče o tome kako su kozaci savlađivali tu prepreku. Povezivali su po nekoliko desetina balvana i puštali ih noću niz reku. To je stva-ralo utisak kao da je kozačka flotila naletela na postavljene lance i Turci su otvarali vatru naslepo. Zaporošci su, sakriveni u trci, čekali da paljba prestane onda su brzo preplovljavali pored tur-skih utvrđenja. Tako su prolazili i Očakov i Kinburn – turska utvr-đenja koja su kao mitski Scila i Haribda čuvali izlaz u Crno more.

Već krajem XVI veka kozaci su započeli sa napadima na Tursku i njenog vazala, Krimski hanat, organizujući iz Zaporoške Siči suvozemne i morske pohode. Kozaci su preuzimali inicijativu u ratu sa moćnim neprijateljem. Vojno-feudalna Turska imperija (Otomanska Porta), u čiji sastav su ulazile osvojene zemlje Evro-pe, Azije i Afrike i u kojoj je živelo 60 miliona ljudi, bila je u to vreme najveća država na svetu. Kao rezultat osvajačke politike zagospodarila je na Crnom moru i na Balkanu, zavladala ušćem Dunava, Dnjepra i Dona, težeći da ih iskoristi kao uporišnu tačku za pohode na Ukrajinu, Rosiju, Poljsku, Belorusiju. Armija Oto-manske Porte, koja je po veličini i organizaciji nadmašivala vojsku bilo koje evropske zemlje, bila je jedna od najjačih u svetu. Turska armija imala je reputaciju nepobedive.

Novo, XVII stoleće, kozaci su otvorili morskim pohodom na Kiliju. [Kilija, kao i Izmail (niže), danas su ukrajinski pogranični gradovi prema Rumuniji; prev.] U maju 1602. kozaci su na 30 čajki i nekoliko galera, otetih od Turaka, isplovili na Crno more. Bitka sa turskom eskadrom kod Kilije bila je za kozake uspešna. Oteti su još neki turski brodovi. Pošto su potukli tatarske orde na Podnjeprovlju 1605. godine, kozaci su 1606. na čelu sa Petrom Sagajdačnim izveli novu vojno-pomorsku ekspediciju. Napali su više turskih gradova i utvrđenja na Crnom moru. Napali su i Kili-ju, Bilgorod i Varnu; ova značajna turska luka sa utvrđenjem zau-zeta je posle bitke. Kozaci su zarobili i 10 turskih galera sa teretom i posadom. U leto 1608. kozaci su izveli suvozemni pohod na

Krimski hanat, zauzeli Perekopsko utvrđenje i zapalili ga. A nare-dne godine ujesen Sagajdačni je poveo Zaporošce u novi morski pohod. Na 16 čajki kozaci su uplovili u Dunav, ponovo napali Kiliju, a takođe i Izmail.

Tako je počelo „doba herojskih pohoda”, kako istoričari zovu kozačke morske ekspedicije u prve dve decenije XVII veka, povezane sa imenom genijalnog ukrajinskog vojskovođe, kozač-kog hetmana Petra Konaševiča Sagajdačnog.

U drugoj deceniji Sagajdačni je vodio gotovo sve velike pohode Zaporožaca, kako morske, tako i suvozemne.

Sa njim su u pomorske ekspedicije polazile ne više stotine, nego hiljade ljudi. Iz zaporoške luke je isplovljavalo i preko 300 čajki, sa posadama do 20 hiljada ljudi. U tim ekspedicijama često su uzimali učešće i stari ratni pobratimi ukrajinskih kozaka u borbi protiv Turaka i Tatara – donski kozaci. Dakle, Sagajdačni je pred-vodio zajedničke zaporoško-donske morske pohode na zemlje Osmanske imperije.

U to vreme kozaci su stizali i do prestonice Turske; kako je letopisac zapisao - „zavijali su Stambul u dim od mušketa”. Kozaci su stigli i do obala Afrike.

Glavni pravac kozačkih napada na turske zemlje bile su obale Anadolije i Male Azije. Sagajdačni je razradio koncept akti-vne, inicijativne borbe protiv tursko-tatarskih agresora. Ne samo odbrana od tatarskih ordija i turskih vojski na Ukrajini, već preno-šenje ratnih dejstava na teritoriju neprijatelja. Postavljen je zadatak slabljenja vojne sile neprijatelja, njegove ekonomsko-materijalne baze, uništavanje neprijateljske flote, radi čega su napadane i spa-ljivane najvažnije luke. Kozaci nisu ni pokušavali da duže vreme drže osvojena utvrđenja i gradove – to je bilo nemoguće, pošto su vojne operacije vođene daleko od baze, Zaporoške Siči. Kozaci su privremeno osvajali turska i tatarska utvrđenja, uništavali garni-zone, sticali veliki plen. Najvažnije je to, što su oslobađali mase nesrećnih zarobljenika, koji su umirali u teškom tursko-tatarskom ropstvu. Sami kozaci su oslobađanje tih ljudi smatrali glavnim ciljem svojih pohoda.

U velikim pohodima kozaci su napadali po nekoliko utvrđe-nja istovremeno, ali glavni udar je padao na neki od najvažnijih centara. To su bili gradovi kao Istambul, Trapezund, Sinop, Riza itd.

Veliki doprinos Sagajdačnog u razvoj ukrajinske vojne ve-štine bila je razrada taktike pomorske bitke. Za 36-40 sati kozačke čajke su stizale do Anadolije. Na moru su kozaci uvek prvi prime-ćivali neprijateljske brodove, pošto su se čajke nad vodom dizale samo 2,5 stope [manje od l m]. Kozaci su spuštali jedra i stajali tako da im predveče sunce bude iza leđa. Sat pre zalaska sunca počinjali su da veslaju prema galerama, pažljivo motreći na njih i čekajući ponoć. Na znak sa atamanske čajke kozaci bi snažno zaveslali prema neprijateljskim brodovima, munjevito se prebaci-vali na njih i osvajali ih posle bitke prsa u prsa. Tuska posada je likvidirana, galijaši oslobađani, odvoženi u domovinu ili prisajedi-njeni kozačkoj družini. Italijan D'Askoli, koji je posmatrao pomor-ske bitke kozaka, pisao je: „Kozaci su tako odvažni da, ne samo kad su snage ravnopravne, nego se i 20 čajki ne plaše da napadnu 50 galera, što se događa svake godine.” Poljak Starovoljski sve-doči da „kozaci, naišavši na turske galere, više vole da izginu nego da se sramno povuku ili predaju… Nikad ne beže od borbe i često pobeđuju”.

Zaporoški kozaci su izazivali takav strah kod turskih mor-nara, da su ovi na galere upućivane protiv kozaka išli bukvalno pod palicama. Kada bi kozaci vršili desant, na straži u svakoj čajki ostavljali bi samo 2-4 čoveka. Katorge su potapali ili spaljivali, zato što su ovi brodovi bili nepogodni za plovidbu rekama, prema tome i Dnjeprom.

Zaporoško-donske flotile, vraćajući se na Sič i na Don, često su pristajale uz prijateljske i zaštićene obale gruzijskih kneževina Mingrelije i Gurije. Kozake bi na to primoravala nepogoda na moru ili potera turskih brodova, a bilo je i slučajeva da su svraćali kako bi prodali plen ili jednostavno da se odmore i pomole. Domi-nikanski pater Ioan je pričao: „Kozaci, koji iz ušća Dnjepra i Dona uplovljavaju u Crno more u pohode protiv Turaka i Tatara, vraća-jući se sa plenom, u ovoj crkvi (na granici Abhazije i Čerkezije) mole se i ostavljaju novac.”

Gruzijski vladari – Dadijani i Gurijeli, iako podređeni tur-skom sultanu, ipak su nastojali da sprovode nezavisnu spoljnu po-litiku i održavali su trgovinske i vojno-političke veze sa kozacima.

Putnik Pietro della Valle svedoči da su 1616-18. „Dadijani ili Gurijeli, vladari dve oblasti Kolhide, hrišćani, poslali ljude kozacima da ih pozovu u rat protiv Turaka i ponudili su im savez i svoju teritoriju, a takođe su im poslali na poklon male zlatne krsto-

ve. Kozaci su sa velikim zadovoljstvom primili poklon. Kozaci su ne jednom sa svojom morskom flotom prilazili obalama Kolhide i nailazili tamo na dobar doček… Kozaci štite na moru trgovačke brodove tih vladara”.

U izveštaju o Gruziji papi Urbanu VIII 1627. godine della Valle je pisao da su gruzijski kneževi „tako zaštitili svoju nezavi-snost i slobodu, da kozake, koji žive na Dnjepru kod Crnog mora, sa velikom ljubavlju primaju u svojim državama kao hrišćane, a i zato što su veliki neprijatelji Turaka, što su Turcima nanosili i sada im nanose velike gubitke… Kozaci u ovom času gospodare Crnim morem”.

Turske vlasti su kategorično zabranjivale svojim gruzijskim podanicima da pružaju kozacima bilo kakvu pomoć. U nekim peri-odima su vladari Imeretije, Mingrelije i Gurije, plašeći se turskog gneva, radikalno menjali svoje političke pozicije. Ali kakvo god bilo raspoloženje feudalaca, stanovništvo gruzijskog crnomorskog priobalja uvek je podržavalo kozake, koji su za njih bili ne samo istoverci – pravoslavni hrišćani, nego i zakleti neprijatelji mrskog sultana.

1613. godine kozaci su izvršili dva pohoda na turske oblasti. Sultan je poslao veliku flotu do Očakova kako bi presrela kozake u povratku. Ali Zaporošci su uspeli da nadmudre turskog pašu i da unište brodove.

Sledeće, 1614. godine, ponovo su izvršena dva pohoda. Istina, onaj prolećni je bio neuspešan – bura je razbila flotilu i rasejala čajke. Ali zato je pohod ponovljen na leto sa 40 čajki. Dve hiljade kozaka su preplovili more, napali Trapezund, a zatim i Si-nop. Kozaci su osvojili tvrđavu, likvidirali garnizon i zapalili sve brodove u luci. Interesantno je da su ovog puta dobrovoljni vodiči kozaka bili Turci-prebezi. Kozaci su napustili Sinop pre nego što je stigla turska vojska. Prema turskim hroničarima, od vremena osvajanja Male Azije kod Sinopa se pre toga nika nije pojavio nijedan neprijateljski brod. Vezir, koga razbesneli sultan umalo nije obesio, zakleo se da će uništiti kozake u povratku. Međutim, Zaporošci su na vreme saznali da ih kod Očakova čekaju turski brodovi i podelili se u dve grupe. Jedna se probijala kroz Očakov-ski liman. Borba je bila teška. Kozaci su morali da bace u more deo plena. Turci su zarobili dvadeset Zaporožaca, a ostali su uspeli da se probiju do Dnjepra. Druga grupa kozaka se iskrcala istočno od Očakova i prevukla čamce. Na ušću u Dnjepar kozaci su odbili

napad Turaka, ali uz velike gubitke. Zajedno sa Zaporošcima u pohodu su učestvovali i donski kozaci.

1615. kozaci su izveli još smeliji pohod. Ovoga puta meta napada je bila prestonica Otomanske imperije – Istambul. Kozaci su se iskrcali između dve carigradske luke – Mizevne i Arhioloki – i zapalili lučka pristaništa. Sultan, koji je u tom času boravio u palati van grada, mogao je samo besno posmatrati kako Istambul gori. Kozaci su se povukli sa dosta ratnog plena. Turski brodovi su zaplovili za njima i sustigli ih kod ušća Dunava. Međutim, kozaci su neustrašivo prvi napali tursku eskadru, zarobili samog admirala, uništili galere i vratili se Dnjeprom na Sič.

1616. je bila naročito bogata događajima. Sagajdačni je organizovao nekoliko pohoda. Najveći je bio napad na Kafu – gla-vnu tržnicu robljem na Krimu.

Kada je te godine Sagajdačni pozvao u pohod, hiljade koza-ka stigle su na Sič. Sagajdačni je sa prednje čajke, na kojoj se vijo-rila hetmanska zastava, dao znak i veliki čamci su zaplovili prema moru. Uspešno prošavši Kizi-Kermenj, Tavanj i Aslam-Kermenj, kozačka flotila je doplovila do Očakova.

Kozaci su još izdaleka opazili da ih u limanu očekuju turski brodovi, blokirajući izlaz u more. Turski sultan je još sproleća poslao katorge, jer je ispravno zaključio da će kozaci i ove godine krenuti u pohod. Ali kozačka eskadra je napala turske brodove, probila se na otvoreno more i uzela kurs prema Kafi.

Nekoliko dana kasnije kozaci su napali i zauzeli ovaj dobro utvrđeni turski grad, uništivši garnizon od 14 hiljada ljudi. Po naređenju Sagajdačnog uništena je i turska flota. Oslobođeno je mnogo zarobljenika. Ova kozačka pomorska ekspedicija nadma-šila je sve prethodne.

Najesen iste godine kozaci su se opet spremili u pohod – ovoga puta na Sinop. Međutim, vetar je zaneo čajke u blizinu Tra-pezunda. Dve hiljade kozaka se iskrcalo i, ostavivši kod čajki samo mali broj svojih drugova, peške se zaputilo ka Trapezundu. Kozaci su na juriš zauzeli grad sa kopna i ponovo oslobodili mno-go nevoljnika. Tek što su se kozaci opet ukrcali, stigla je turska flota. Sultan je poslao na kozake najbolje brodove, među njima 6 velikih galera pod komandom Cikali-paše. Ni morska bitka nije trajala dugo i završila se razbijanjem turske flote. Kozaci su poto-pili tri galere. Po naređenju sultana, čitava flota koja je još ostala u Konstantinopolju zaplovila je na Očakov. Sagajdačni je saznao za

to i shvatio da je turska prestonica ostala bez zaštite sa mora. Ko-zaci su bez velikih gubitaka izvršili još i napad na Istambul. A tur-ska flota kod Očakova čekala ih je uzalud – kozaci su se vratili drugim putem. Prvo su ušli u Azovsko more, zaplovili na sever rekom Moločnom, zatim prevukli čamce do reke Konke i tako sti-gli na Sič.

Zahvaljujući pohodima iz 1616. godine vojna slava Zaporo-žaca dostigla je zenit.

Posle 1616. ostvaren je još niz morskih i kopnenih ekspedi-cija. Pod vođstvom Sagajdačnog kozaci su snažno udarali na Oča-kov, Perekop i druge turske i tatarske tvrđave. Prema jednom od tadašnjih izvora, 1618. godine „kozaci su napali Istambul, ubili 5-6 hiljada Turaka, preoteli veliki broj zarobljenika i spalili pola gra-da”. 1619. Sagajdačni je uspešno vodio kozake na krimske uluse.

Na ovaj način kozaci su gotovo potpuno zavladali Crnim morem, kontrolišući plovidbu između Bosfora i Limana.

Po svedočenju savremenika, „ne samo na Crnom moru, nego i u samoj turskoj prestonici kozaci su izazivali takav strah, da tamo zbog njih sve vreme drže flotu, čitavu ili deo, i grade utvrđe-nja na obalama Bosfora”. Italijanski putopisac Pietro della Valle u maju 1618. zapisuje: „Turci na Crnom moru nemaju nijedan grad koji kozaci već nisu zauzimali i razarali. U svakom slučaju, oni su danas na Crnom moru tako značajna sila da, samo ako ulože više energije, u potpunosti će ga kontrolisati.” Zaista, strah u primor-skim oblastima je dostigao takav stepen, da su se pricrnomorska mesta Anadolije i Balkana obratila sultanu peticijom u kojoj su izjavili da će, ako ih ne zaštiti od kozaka, priznati njihovu vlast.

Dakle, kozaci su pod Sagajdačnim započeli i vodili pravi rat protiv jedne od tada najmoćnijih država sveta, u bitkama su joj se suprotstavljali snagama ponekad nekoliko desetina puta manjim i ipak pobeđivali. Za Ukrajinu je to bio nacionalno-oslobodilački rat. Tursko-tatarska agresija je stala na put istorijskom procesu formiranja ukrajinske nacije i pretila genocidom čitavom narodu.

Godine 1618. sultan je sazvao savet na kojem su utvrđivane metode borbe protiv kozaka. Na savet su pozvani predstavnici Venecije, Holandije, Francuske i drugih zemalja.

Zaporoški kozaci su sa svoje strane takođe razvijali diplo-matsku antitursku aktivnost. Početkom 1618. Sagajdačni se pri-ključio antiturskoj ligi Evrope. Predstavnik lige de Markone je o razgovoru sa Sagajdačnim 13. aprila 1618. rekao sledeće: „Imao

sam duži razgovor sa predstavnikom kozaka koji me je uveravao da će oni nastaviti borbu protiv Turaka nezavisno od toga želi li to poljski kralj ili ne. To je od velikog značaja, zato što je kralj sklo-pio mir sa sultanom i garantovao mu da kozaci neće napadati.”

Verovatno po inicijativi hetmana Petra Sagajdačnog su 1617-20. vođeni pregovori sa Iranom, sa kojim je Turska 1617. stupila u novi rat. Te ukrajinsko-iranske pregovore šah Abas I smatrao je početkom stvaranja antiturske koalicije u kojoj su, osim Zaporoške Siči i Irana, trebale biti Francuska sa Lujem XIII, Polj-ska – kralj Sigismund III, Vatikan – papa Urban VIII, kao i gruzij-ske kneževine Mingrelija i Gurija. Važnu ulogu u toj koaliciji šah Abas je namenio zaporoškim kozacima, koje je smatrao ozbiljnom, mobilnom i aktivnom antiturskom snagom. Predviđeno je da se za kozake stvori svojevrsna vojno-pomorska baza na jugoistočnoj obali Crnog mora, da se utvrdi neka luka ili ušće reke gde bi mogli da se sklone tokom morskih pohoda. Međutim, sklapanje mira između Turske i Irana prekinulo je ovu međunarodnu akciju za stvaranje antiturske koalicije. Kozaci su, naravno, nastavili pohode na turske i tatarske zemlje. Veliki kopneni pohod izvršen je 1620. godine na Perekop.

„Doba harojskih pohoda”, otpočeto sa Sagajdačnim, trajalo je i posle njegove smrti. Strategijski i taktički principi Petra Sagaj-dačnog imali su veliki uticaj na karakter i specifiku dalje vojne delatnosti zaporoškog kozaštva.

VZAPOROŠKI KOZACIU HOTINSKOM RATU

1621. GODINE

Duž brdovite desne obale Dnjestra, blizu grada Hotina, više od jednog kilometra pružaju se ostaci starog utvrđenja – zemljani bedemi obloženi kamenjem sa čije su spoljne strane duboki šan-čevi, a pored same reke na stenovitom rtu dižu se kamene zidine – ostaci jedne od najvećih srednjovekovnih tvrđava u Istočnoj Evro-pi. Upečatljiva je lepota i veličina Hotinskog zamka sa moćnim odbrambenim zidom debljine pet metara, sa pokrivenim galeri-jama, 40-metarskim kulama sa tri sprata puškarnica, ogromnim podrumskim prostorijama na dubini do 7 metara. Fasade kamenog utvrđenja ukrašene su geometrijskim ornamentom od crvene cigle, a u unutrašnjosti zamka sačuvani su fragmenti fresaka sa početka XVI veka.

Od najstarijih vremena su na ovom mestu, kod najvažnijeg prelaza preko Dnjestra, postojala utvrđena naselja. Letopis iz X ve-ka spominje „на Днiстрi Хотень”, koji se nalazio u staroruskoj državi – Kijevskoj Rusi. Sa tri strane Hotin su štitile strme obale, a sa četvrte zemljani bedem i šančevi. Nakon tatarsko-mongolske navale tvrđava Hotin postaje jedna od predstraža Galicko-Volinj-ske kneževine na jugoistoku. Ona je zadržavala pljačkaške napade divljih hordi. Sa razvojem ratne tehnike tvrđava je više puta obna-vljana i dograđivana.

Knez Danilo Galicki je od 40-50 godine XIII veka drvene zidine zamenio kamenim bedemima kako bi tvrđava mogla odole-vati neprijateljskoj vojsci naoružanoj novim za ono vreme oružjem – katapultima kamenja. Utvrđenje je tada zauzimalo površinu od oko dva hektara. U drugoj polovini XIV veka Hotin je ušao u sa-stav Moldavske kneževine kao njen pogranični grad i rezidencija moldavskih vladara. Po pojavi nove vrste oružja – artiljerije – mol-davski knez Stefan je u drugoj polovini XV veka radi odbrane od turskih napada ojačao utvrđenje i proširio ga gotovo trostruko. Po-dignute su visoke zidine, ogromni podrumi, zamak za zapovednika i druge građevine koje su sačuvane do naših dana.

Tokom XVII veka u Hotinskoj tvrđavi su se smenjivali Po-ljaci, Turci i zaporoški kozaci. Od 1711. u Hotinu su se utvrdili Turci. Pošto je sa pojavom dalekometne artiljerije utvrđenje posta-lo lako ranjivo, na okolnim brdima pod rukovodstvom francuskih inženjera podižu se zemljani bedemi bastionskog sistema, gde je postavljeno oko 200 topova i garnizon od 20 hiljada ljudi. Od tada su i ostali ogromni zemljani nasipi sa bastionima i duboki ozidani šančevi. Zajedno sa Hotinskim zamkom oni sada zauzimaju 30 hektara. Tokom XVIII veka, za vreme rusko-turskih ratova rosijski vojnici i ukrajinski kozaci su četiri puta oslobađali Hotin, ali su ga svaki put morali napuštati. Tek posle rata 1806-12. Hotin je, zaje-dno sa ukrajinskom Bukovinom, konačno ušao u sastav Rosijske imperije. Hotinsko utvrđenje postepeno gubi odbrambeni značaj i 1856. je likvidirano kao takvo.

Za šest vekova postojanja Hotinska tvrđava i njena okolina ne jednom su bili poprište žestokih bitaka. Najveća od njih se odigrala 1621. godine. Na jesen 1621. su kod Hotina ujedinjene vojne sile Ukrajine i Poljske zaustavile navalu tursko-tatarske armije, nanoseći joj prvi značajan poraz na kopnu, čime je spašena ne samo poljska država, nego su i zaštićeni drugi narodi Evrope od turske najezde. Odlučujuća uloga u borbi sa tursko-tatarskom voj-skom pripala je ukrajinskim kozacima na čelu sa hetmanom Petrom Sagajdačnim.

* * *15.juna 1621. godine u mestu Suha Dibrova, između Ržišče-

va i Bile Cerkve, počelo je kozačko savetovanje. Ovde se okupilo gotovo 50 hiljada ljudi. Stigli su hetman Jackó Boródavka, pukov-nik Petró Sagajdáčni i druge starešine. Brojni su bili predstavnici crkve, koja je tada igrala važnu ulogu u društvenom, kulturnom i ideološkom životu naroda; stiglo je 300 sveštenika, 50 kaluđera, episkop Kurcevič i najviši crkveni hijerarh na Ukrajini – kijevski mitropolit Iov Borecki, koji je bio veliki prijatelj kozaka. Dva meseca ranije, 28. aprila, pojavio se njegov „Manifest” gde je na-zvao kozake nastavljačima vojne slave Kijevske Rusi, smatrajući da su oni razvili njene najbolje tradicije u svom ratnom umeću.

Na savetovanju je trebalo doneti rešenje koje je moglo da odluči sudbinu čitavog ukrajinskog naroda. Kozacima se obratio poljski kralj sa molbom da se pridruže poljskoj vojsci koja se posle cecorskog poraza od strane turske vojske nalazila u velikoj krizi.

Cecorskoj bici 1620. godine prethodilo je zaoštravanje polj-sko-turskih odnosa. Na kneževski presto Moldavije, koja je bila u vazalskom odnosu prema Turskoj, Poljska je dovela svog prista-licu Gracijanija. Sultan je naredio da se Gracijani ukloni. Molda-viji u pomoć krenula je u septembru 1620. godine poljska vojska od 10 hiljada ljudi pod komandom krunskog hetmana Stanislava Žolkevskog. 6. oktobra kod Cecore (blizu Mogileva na Dnjestru) ova vojska je do nogu potučena od šestostruko brojnije tursko-tatarske vojske pod komandom Iskander-paše. Zajedno sa nižim hetmanom Kalinovskim zarobljeno je mnogo oficira, a među zarobljenicima su bili i Bogdan Hmeljnicki sa ocem Mihajlom Hmeljnickim. Sâm krunski hetman Žolkevski je poginuo. Njegovu glavu su nekoliko dana držali na koplju pored šatora turskog zapo-vednika, a onda su je odneli sultanu u Istambul.

Sultanska Turska je rešila da pokori Poljsku. Planirano je da se sledeće godine sakupi velika vojska i krene u pohod. Sprema-jući ovaj ratni pohod, Osmanska imperija je nameravala da uzgred radikalno reši problem kozaka, da uništi zaporoško kozaštvo. Još u vreme diplomatskih pregovora sultan je uvek tražio od poljskog kralja da likvidira kozaštvo.

Poljski feudalci bi se i sami sa velikim zadovoljstvom obra-čunali sa Zaporošcima. Slobodni kozaci bili su pokretač i glavna snaga ustanaka protiv vlasti magnatsko-plemićke Poljske i feudal-no-kmetskog poretka. Međutim, likvidacija kozaštva bila je van granica moći poljske države. U slučaju potrebe pod zastave zapo-roških kozaka stalo bi sve odraslo muško stanovništvo Ukrajine, pre svega Podnjeprovlje, i onda bi kozaci imali vojsku i do 100 hi-ljada ljudi. Poljska država je pokušala da za početak stavi kozake pod svoju kontrolu, da ograniči njihov broj, a zatim da ih sasvim ukloni. Jedan mali deo kozaka je uzet u kraljevsku službu i zave-den u „registar”, a sva ostala masa kozaka je trebala biti vraćena u kmetstvo. Na ovaj način, poljski i turski feudalci bili su zapravo saveznici u borbi protiv kozaka.

I zato tokom 1619-20. kozaci nisu prihvatali odluke sejma o takozvanom „smirenju Ukrajine” – ograničenju broja kozaka na tri hiljade i obustavljanju morskih pohoda. Pod pritiskom Turske, sa kojom je Poljska 1617. sklopila mir, sejmovi i komisije su više puta donosili odluke o prekidu morskih kozačkih pohoda. A kozaci su te odluke u potpunosti ignorisali i nastavljali aktivna dejstva na moru.

Sada je kraljevska vlada, nalazeći se u lošim odnosima sa kozacima, bila primorana da ih moli za pomoć. Poljska država je ulazila u rat sa Turskom u potpunoj međunarodnoj izolaciji. U to vreme ona je bila u neprijateljskim odnosima sa gotovo svim svo-jim susedima – Rosijom, Švedskom, Sedmograđem. 1618. godine je počeo Tridesetogodišnji rat koji je podelio Evropu na dva nepo-mirljiva tabora. Poljska je podržavala papsko-katoličku habsbur-šku koaliciju i pomagala austrijskom caru Ferdinandu u gušenju oslobodilačkog pokreta u Češkoj. Međutim, pokušaji Poljske da sada dobije pomoć od saveznika bili su uzaludni. Car Ferdinand, zauzet smirivanjem nepokornih Čeha, zabranio je čak da se u gra-nicama imperije vrbuju plaćenici. Pružanje vojne pomoći je kate-gorično odbio i rimski papa Gregor XV, ograničavajući se na izjave podrške i nepouzdano obećanje da novčano pomaže Poljsku tokom rata. Ostalo je bez rezultata i obraćanje poljskog kralja Sigismunda III engleskom kralju preko izaslanika Osolinskog.

Poljska je počela prikupljati unutrašnje snage. 20. novembra 1620. počeo je sejm na kojem su određeni veliki porezi za sakup-ljanje vojske od 60 hiljada ljudi. Lavovska, kamjanecka, krakov-ska i druge tvrđave na mogućem putu Turaka su pojačavane, izli-vani su topovi, pripremani đulad i barut. Za glavnokomandujućeg je određen Jan Karel Hodkevič, slavni pobednik Šveđana kod Kir-holma 1605. godine.

Međutim, poljska armija se formirala vrlo sporo. Ničeg nije bilo dovoljno. Iz čitave Poljske nije sakupljeno ni 30 topova; topo-vi su pozajmljeni od kozaka. Osim toga, u poljskoj vojsci je tradi-cionalno preovlađivala konjica, dok je u uslovima Hotinske kam-panje bila neophodna pešadija. A brojna kozačka vojska bila je sastavljena upravo najviše od pešadije.

Poljski kralj se posle represija protiv kozaka 1619. godine nije suviše nadao u kozačku pomoć. Zato je zamolio jerusalimskog patrijarha Teofana, koji se iz Moskve vraćao preko Ukrajine, da se obrati kozacima. 7. januara 1621. Teofan je napisao pismo kozaci-ma, koje je 15. juna na kozačkom savetovanju u Suhoj Dibrovi pročitao kraljev opunomoćenik Obalkovski. Teofan je molio kozake da pomognu poljskoj vojsci protiv zajedničkog neprijatelja - „Domovini u času potrebe za pomoć” - kako bi uvećali „slavu vojske vaše veliku”. I mitropolit Iov Borecki je pozvao kozake u rat protiv Osmanske imperije. Petar Sagajdačni je u svom govoru na savetovanju podržao ideju zajedničke borbe protiv turske

vojske i tvrdio da bi posle poraza poljske armije i osvajanja Poljske došao red na Ukrajinu, i da će se posle takve pobede sultanska Turska nemilosrdno obračunati sa kozacima, što joj je odavno cilj.

Na savetovanju je odlučeno da kozačka vojska pomogne poljskoj. Učešće u ratu uslovljeno je nizom zahteva: priznanjem kozačkih prava, proširivanjem registra, ukidanjem mnogih kralje-vih odredbi protiv kozaka, priznavanjem pravoslavne hijerarhije na čelu sa mitropolitom Boreckim, koju su krajem XVI veka zabranili poljski feudalci i koju je uz aktivno učešće Petra Sagajdačnog opet osveštao patrijarh Teofan 1620. godine. Savet je uputio u Varšavu izaslanike na čelu sa Petrom Sagajdačnim. Takođe je odlučeno da se pozovu ratni pobratimi – donski kozaci. Njima su takođe upu-ćeni emisari.

40 hiljada dobro naoružanih kozaka na čelu sa hetmanom Borodavkom krenulo je da se spoji sa poljskom vojskom. Uz do-zvolu kraljevog predstavnika Obalkovskog Borodavka je po šljah-tićkim imanjima razaslao naredbe da se za kozačku vojsku spreme konji, barut i olovo. Obalkovski je kozacima razdelio 20 hiljada zlatnika. Poljskim vojnicima je plaćeno mnogo više.

Kozaci ne samo što su se uputili u pomoć vojsci Hodkeviča, nego su još ranije, tri meseca pre Hotinske bitke, razvili aktivna dejstva na Crnom moru. U njihovim rukama se neočekivano našlo nekoliko galera koje su prevozile opsadne topove, barut i đulad, kao i provijant za Osmanovu armiju.

Turska flotila na čelu sa kapudan-pašom Halilom je stigla Zaporošce, koji su joj u neravnopravnoj borbi zadali velike gubit-ke, ali su ih i sami pretrpeli. Neprijatelj je zarobio 18 čajki i poto-pio 5. Zarobljeno je 200 kozaka. Zarobljenike su poslali sultanu, koji je lično smislio načine pogubljenja za njih: gađali su ih kao žive mete, privezivali za slonove i rastrgavali, vešali o kuke, sekli sabljama na komade. Četrdeset kozaka su vezane bacili u čajke, polili smolom, zapalili i pustili niz Dunav. Nešto kasnije, počet-kom juna, 16 čajki je veštim manevrom obišlo eskadru Halil-paše koja je čuvala ušće Dunava i uputilo se ka Istambulu. Kozaci su napravili 16 maketa čajki od trske, pustili ih prema neprijatelju i skrenuli mu pažnju a onda se provukli. Francuski konzul de Sezi pisao je iz Istambula: „Šesnaest kozačkih čajki stiglo je ovih dana sve do Pompejevog stuba na ulazu u Bosforski moreuz. Kozaci su uništili Karamusom… Ne može se opisati kako je tu bio veliki

strah. Mnoštvo ljudi od Pere i Kosombaše do Arsenala već je počelo seliti svoju imovinu u Konstantinopolj.”

Ali kozaci su stigli i do Istambula, napali jednu od istambul-skih tvrđava, spalili nekoliko mesta na obali i potopili brodove koji su ih progonili. Tek tada je u turskoj prestonici zavladala panika. Vest je stigla i do turske vojske koja je već marširala prema Ukra-jini i izazvala uzbunu.

U julu se u rejonu Kilije odigrala po kozake nesrećna bitka između flote Halil-paše i 16 čajki. U avgustu su kozačke flotile na-pale istovremeno Trapezund i Bilgorod, uništivši turske garnizone. Halil-paša je stigao 18 čajki. Kozaci su prihvatili bitku i odneli po-bedu. Istog meseca odigrao se i zajednički pohod Zaporožaca (400 ljudi) i Donaca (1300 ljudi) na čelu sa Zaporošcima Šilom, Jackom i Sulimom, ali porazan. Prvo je bura razbacala brodove i potopila deo, a u povratku su turski brodovi stigli i dotukli kozake. Poto-nulo je osam čajki. Na obale domovine vratilo se jedva 300 Dona-ca i 30 Zaporožaca. Ali aktivna dejstva kozačkih flotila nastavljena su i za vreme Hotinske bitke, stvarajući tako svojevrsni drugi front i ometajući dostavu oružja, municije i hrane turskoj vojsci.

Okupljanje i slanje armije prema budućoj pozornici bitke trajalo je veoma dugo. Mladi sultan Osman II, želeći da rehabili-tuje prestiž Turske posle neuspešnih ratova sa Iranom i da stekne ličnu slavu, nastojao je da okupi veliku armiju od nekoliko stotina hiljada ljudi, radi čega je poslao mobilizacijska naređenja i u naj-udaljenije krajeve svoje imperije. Od aprila su u prestonicu Turske počele stizati vojne jedinice iz raznih delova Azije. Sa njima je sultan krenuo u pohod 29. aprila. Armiji su se usput pripajale jedi-nice iz evropskih vazalskih zemalja, pre svega iz Vlaške i Molda-vije. Ostavljajući svoje uluse, na spajanje sa turskom vojskom išle su orde krimskih i nogajskih Tatara na čelu sa krimskim hanom Džanibek-Girejem i nogajskim hanom Kantemirom. Turska vojska se preko Moldavije zaputila prema granicama Poljske. Osman je pod Hotin doveo ogromnu armiju koja je imala stotinu topova, veliki broj kamila i mula pa čak i četiri bojna slona koji su izazi-vali veliki strah kod lokalnog stanovništva. Evropa odavno nije videla tako veliku armiju.

Poljska vojska je takođe veoma sporo pristizala sa severa i tek 16. avgusta počela je prelaziti Dnjestar kod Hotina, dok su ko-zaci još početkom meseca forsirali reku i stupili na teritoriju Mol-davije. Ali tu su bili zadržani i morali su gotovo mesec dana pre

same Hotinske bitke da stupe u borbu. Naime, pošto su sultanovi pokušaji da privuče kozake na svoju stranu ostali bez rezultata, on je na njih poslao tatarske orde kako bi ih sprečio da se spoje sa poljskom armijom. Kozaci su takođe imali okršaje i sa delovima turske vojske.

Kozački hetman Borodavka je veći deo vojske ostavio u rejonu Mogileva kod Dnjestra, ali je takođe razaslao odrede na velike razdaljine, u radijus od 150 km, razbijajući tako celinu kozačke vojske. Tokom avgusta kozački odredi su se hrabro borili protiv neprijatelja koji ih je brojem uvek višestruko nadmašivao. Sredinom avgusta se kozački odred koji se vraćao sa Sučave našao na putu čitavoj turskoj vojsci koja je marširala na Hotin.

U to vreme je hanu, koji je zatražio sultanovu pomoć, upu-ćeno nekoliko paša sa njihovim vojskama i 25 topova. Zaporoški odred koji se vraćao sa Sučave progonio je Husein-paša.

Progonioci su stigli kozake kod reke Prut. U neravnopravnoj borbi izginulo je mnogo kozaka a deo je zarobljen. Mala grupa preživelih se podelila: 200 kozaka se sakrilo na suprotnoj obali Pruta u šumi a stotinu kozaka u pećini na levoj obali pored puta za Hotin kojim je morala proći turska vojska.

18. avgusta na putu se pojavilo čelo kolone. Kozaci su ga dočekali jakom vatrom. Turci su se zaustavili. Onemogućeni da produže, Turci su rešili da isteraju kozake vatrom i dimom. One koji su istrčavali iz pećine, poluslepi od dima, gađali su strelama i dovršavali jataganima. Borba je okončana tek kad su svi kozaci izginuli.

Protiv dve stotine kozaka na drugoj obali Pruta sultan je po-slao Hadžek-pašu sa janičarima i topovima. Ali Zaporošci su odbi-jali sve napade i, kad je pala noć, probili su se iz okruženja. Zarob-ljeno je manje od 30 kozaka. Hroničari XVII veka poredili su ovaj podvig malog zaporoškog odreda koji je čitav dan zadržavao celu tursku armiju sa heroizmom branilaca Termopila u bici iz antičkih vremena. Neki drugi kozački odredi potučeni su od strane tatarske vojske.

24. avgusta je u zaporoški tabor stigao konjički kapetan Boguševič, koga je poslao glavnokomandujući poljske vojske Hodkevič, zabrinut zbog nedolaska kozaka. Borodavka je uverio Boguševiča da će kozaci ubrzo stići u Hotin i odmah poslao onamo 4.000 Zaporožaca na čelu sa Mihajlom Dorošenkom.

26. avgusta je Džanibek-Girej sa svojim ordama napao ko-začku vojsku kod Mogileva; Tatari su prodrli duboko u tabor ali su posle žestoke borbe odbačeni do Pruta. Kozaci su izgubili skoro 800 ljudi. Posle toga je kozačka vojska izvršila proboj prema Hotinu, prešavši za 5 dana 100 kilometara.

U međuvremenu je Petar Sagajdačni, okončavši kompro-misom pregovore u Varšavi, 21. avgusta stigao u hotinski poljski logor i, ne našavši ovde zaporošku vojsku, uputio joj se u susret u rejon Mogileva, prethodno se dogovorivši sa poljskim glavnoko-mandujućim o položaju kozačke vojske. Hodkevič je Sagajdačnom kao pratnju dodelio odred poljskih konjanika. Noću između 28. i 29. avgusta Sagajdačni i poljski odred naišli su na tragove mnogo-brojnih konjskih kopita, a u daljini su se videle i vatre. Smatrajući da su to kozaci, Sagajdačni se uputio prema logoru. Ali pokazalo se da je sa poljskim odredom naleteo na tursku vojsku. Otpočela je neočekivana borba. Poljski vojnici su hrabro štitili zaporoškog pukovnika, ali je on u borbi ipak bio ranjen otrovnom strelom što je bio razlog njegove teške bolesti a sledeće godine i smrti. Poljski odred je sa ranjenim Sagajdačnim uspeo da se izvuče i izmakne progoniocima, i uskoro su sreli kozake koji su marširali od Mogi-leva ka Hotinu.

Za vreme marša kozačka vojska je održala savetovanje. Sagajdačni je obavestio kozake o svojim pregovorima sa kraljem. Na savetovanju su osuđene pogrešne organizacione i vojne metode glavnokomandujućeg – hetmana Jacka Borodavke. On je okrivljen za razbijanje vojske na neprijateljskoj teritoriji usled čega je čitava vojska mogla biti izgubljena. Letopisac je o ovome zapisao: „Zato što nije pohitao sa svojom vojskom do glavnog logora nego se usput bavio plenom.” Posledica ovoga bio je gubitak preko četiri hiljade ljudi. Savet je skinuo Borodavku sa hetmanskog položaja. Pošto je smenjen sa tog položaja, Jacko Borodavka je kasnije i pogubljen.

Umesto Borodavke na savetu je za hetmana izabran Petar Sagajdačni. Neki istoričari smatraju da se iza ovog slučaja krio konflikt između starešina i običnih kozaka i suparništvo između Borodavke i Sagajdačnog. Ali, u svakom slučaju, ovo smenjivanje je bilo na veliku korist zaporoškoj vojsci. Letopisac je zapisao: „Toga dana je kozačka vojska ražalovala svog glavnog načelnika i na njegovo mesto postavila jednog hrabrog i sposobnog čoveka.”

Turska komanda je krajem avgusta naredila energičan i neprekidan marš, progoneći zaporošku vojsku danonoćno. Kozaci su se našli u opasnosti da još tokom marša prime na sebe prvi udar celokupne turske vojske i da budu odsečeni od poljskog tabora. Naročito su teški bili dani 30. i 31. avgust i čak jutro 1. septembra. Novi zaporoški hetman, zadržavajući pritisak neprijateljske vojske i prihvatajući borbu sa pojedinim neprijateljskim odredima, poseb-no 30. avgusta sa 5.000 turskih vojnika, izmakao je sultanovoj voj-sci dve milje i posle podne 1. septembra 41.520 kozaka pridružilo se poljskim snagama. U poljskom taboru su radosno dočekali kozake, koje su odavno očekivali kao spasioce.

Poljska vojska je brojala manje od 35.000 ljudi, pošto se još do Hotina mnogo šljahtića razbežalo. Zajedno sa Poljacima i Ukra-jincima u sastav poljske vojske ulazili su Belorusi i Litvanci koje je sve objedinjavala jedna država - „Žeč Pospolita”, kao i najam-nici – Mađari i Nemci. Ukrajinskim kozacima se pridružilo 700 donskih kozaka. To je bila donska prethodnica. Kada su na Don stigli zaporoški izaslanici sa pozivom za pomoć u ratu sa Turcima, glavnina donske vojske nalazila se u morskom pohodu. Po povrat-ku sa tog pohoda 20.000 donskih kozaka krenulo je u pomoć Za-porošcima, ali su zakasnili da uzmu učešće u borbama – stigli su do Hotina onda kad je rat već bio završen.

Turske snage su došle nadomak Hotina 2. septembra. Brojno stanje turske vojske, kada se u potpunosti skoncentrisala pod Ho-tinom, bilo je blizu 300.000 ljudi. Njen sastav je bio izvanredno složen – u pitanju je bio konglomerat prestavnika raznih naroda: Turci, Sirijci, Bosanci, Hrvati, Srbi, Albanci, Grci, Kurdi, Tatari, Bugari, Vlasi, Moldavci. Sama turska vojska – janičari (pešadija) i spahi (konjica) brojala je 75.000 ljudi. 30.000 su bili Arapi, a osta-tak – nasilno mobilisani iz pokorenih zemalja Južni Sloveni, Vlasi i Moldavci. Turska vojska je imala i 260 topova. [Autorka nije precizirala, ali možemo pretpostaviti da nije reč o 300.000 vojnika -boraca, već da je u taj broj uračunata i komora; prevodilac.]

Poljska vojska, koja je stigla prva, zauzela je najbolje polo-žaje. Postavljena je na dobro zaštićenom mestu. Poljski tabor je frontom bio okrenut na jugozapad, prema Černjivcima. Pružajući se od zidina tvrđave do strmih obala Dnjestra na istoku, urvina na severu i duboke jaruge na jugu, poljski tabor je bio lako dostupan samo sa zapada. Zato je poljski tabor, koji je čitav bio opkoljen ši-rokim rovom i visokim nasipom, na ovom mestu dobio još jedan

nasip. Desnim – severnim – krilom komandovao je niži hetman Ljubomirski, i tu su dislocirane poljske jedinice. Centar su činili Nemci i Mađari, a kasnije je ovamo došla vojska predvođena prin-com Vladislavom. Levo krilo poljskih položaja (jug) držali su Lit-vanci i Belorusi na čelu sa Hodkevičem, koji je komandovao i čita-vom objedinjenom poljsko-kozačkom vojskom. Kozaci su prišli poljskom taboru na levom krilu, postavivši se na jug od poljskih položaja, u dolini Dnjestra. Ovaj položaj je bio izuzetno opasan, jer ne samo što su se pred njima nalazili Turci, nego je opasnost dolazila i sa leve obale Dnjestra koju su zaposeli Tatari.

Kozaci su u početku stigli da postave samo dva reda zaprega napunjenih peskom. Zatim su radi zaštite od neprijateljskih topova iskopali šančeve. Kasnije, tokom opsade, iskopani su dodatni šančevi, rovovi, vučje jame. Spoj između kozačkih snaga i vojske Hodkeviča obezbeđivale su posebne poljske jedinice.

Čitava linija poljsko-kozačkog tabora bila je zaštićena arti-ljerijom: 28 poljskih topova i 23 kozačka a postojala je i rezerva. Topovi su postavljeni na nasipima na rastojanju od 150-180 me-tara.

Turska komanda je postavila svoje trupe, koje su četvoro-struko nadmašivale poljsko-kozačku vojsku, u polukrug koji se pružao od obale Dnjestra na jugu do njene obale na severu. Deo turskih i tatarske snage na drugoj obali reke gotovo da je zatvarao taj krug. Postavljeno je preko 60 topova. Poljsko-kozački tabor je imao premoć u ručnom vatrenom oružju koje su imali pre svega kozaci. Sejmov komesar poljske vojske pod Hotinom Jakub Sob-jeski je visoko ocenio naoružanje kozačke pešadije. „Kad bi polj-ska vojska bila tako dobro naoružana, mogla bi se meriti sa naj-jačom pešadijom na svetu.” Turska vojska nije imala dovoljno pešadije, koja je preovlađivala u poljsko-kozačkom taboru.

2. septembra pojavilo se čelo turske kolone: 20.000 pripad-nika elitne konjice, spahi centralnih turskih zemalja Rumelije i Anadolije pod zapovedništvom anadolijskog beglerbeja Huseina. Zajedno sa njima stigao je i sultan Osman II sa štabom. Bez odla-ganja, pravo sa marša, turska konjica je podržana Tatarima napala kozačke položaje. Turska komanda je znala da u kozačkom taboru još nisu završili fortifikacione radove. Ona je zaporoške kozake smatrala glavnom i odlučujućom snagom poljske vojske u ovom ratu i zato je upravo na kozačke položaje usmerila prvi napad i elitni deo svoje vojske. Očevidac – jermenski hroničar Avksent,

koji se nalazio u poljskom taboru, zapisao je da su Turci pod Hoti-nom govorili: „Ako savladamo kozake, lako ćemo izaći na kraj sa Poljacima.”

Tursko-tatarska konjica je nekoliko puta jurišala na kozački tabor, ali ju je jaka puščana vatra svaki put odbacivala. Artiljerija, koja je tokom celog dana tukla položaje kozaka (ispaljeno je 60 đuladi), takođe nije mogla da slomi njihov otpor. A krajem dana, kada su se napadači jedva držali na nogama, kozaci su sami prešli u napad. Iznenađeni kontranapadom, Turci su se počeli povlačiti, ali premoreni celodnevnom borbom kozaci su i sami počeli gubiti snagu. Hodkevič je primetio da grupi kozaka preti opkoljavanje i poslao im u pomoć sveže snage: pešadiju, najamnike, nekoliko konjičkih odreda ritera i dobrovoljaca. Neprijateljska vojska je da-leko odbačena. 800 Turaka je ubijeno ili ranjeno, a nekoliko ih je palo u zarobljeništvo. Poginuo je silistrijski paša Husein. Zaroblje-no je dosta konja i opreme. Kod kozaka je bilo 40 mrtvih i zaro-bljenih, a u poljskoj vojsci 30 mrtvih i dosta ranjenih. Moldavski letopisac svedoči da je razbesneli mladi sultan pozvao janičare i izjavio, da „neće staviti u usta ni zalogaj, dok kozački tabor ne bude zauzet i svi kozaci pobijeni”. Da je držao reč, vladar Otoman-ske Porte umro bi od gladi. Tokom svih pet nedelja Hotinske bitke turska vojska nije mogla ni da prodre u kozački tabor.

Noću između 2. i 3. septembra u poljskom taboru su ojačali nasipe i šančeve dovozeći zaprege napunjene zemljom. Hodkevič je poslao ljude kozacima. Oni su pomogli u nasipanju šančeva pošto kozaci nisu imali dovoljno vremena da završe fortifikacione radove.

Ni u turskom taboru nije bilo odmora. Tokom cele noći pri-stizali su delovi turske vojske, vojska je postavljana na položaje, podizani su zemljani bastioni za artiljeriju.

Te noći je u poljskom logoru održan ratni savet. Veliki lit-vanski hetman je želeo da se iskoristi to što još nije pristigla čitava neprijateljska vojska i što turski logor nije utvrđen, te da se odmah krene u napad i odlučujuću bitku. Hodkevič se plašio dugotrajne opsade, jer bi njegova vojska u tom slučaju mogla biti osuđena na gladovanje. Poljaci nisu imali dovoljno namirnica, a tatarske orde su forsirale Dnjestar, našle se u pozadini poljsko-kozačke vojske, presekle komunikacije i zatvorile put prema Kamjanecu. Tatari su zarobili neke transporte koji su donosili provijant i municiju.

Ali poljski komesari i senatori, pamteći cecorsku bitku, nisu pristajali na rizik, tvrdeći da bi poraz bio katastrofalan za poljsku državu. Svoju tvrdoglavost motivisali su i kraljevim instrukcijama. Tako da se ostalo na prvobitnoj koncepciji odbrambenog rata.

Kozački hetman Sagajdačni se nije slagao sa takvom kon-cepcijom i tokom celog rata kozaci su se držali aktivne, ofanzivne taktike.

Trećeg septembra svi okolni bregovi koje su Turci zauzeli bili su pod belim čadorima. Turske trupe su postepeno zauzimale položaje u južnom i jugoistočnom pravcu, opkoljavajući poljsko-kozački tabor. U bitku je bačeno, osim jučerašnjih snaga, još 8.000 janičara i 3.000 spaha iz sultanove garde. I opet su sve napade Turci usmerili na kozački tabor. Dva sata je trajala intenzivna arti-ljerijska priprema, ali ona nije imala mnogo uspeha – većina đula-di je pala izvan kozačkih linija. Dobro ušančeni kozaci su imali vrlo male gubitke. Kada su Turci zaključili da su kozaci gotovo uništeni i krenuli u napad, kozaci su sa sabljama iskakali iz rovova i odbijali ih. To se ponavljalo triput. Kozaci su imali podršku od vojvode Vajhera, koji je sa tri topa tukao po napadačima. Završni napad su izveli kozaci. Turski pokušaj kontranapada je propao jer su u pomoć priskočili i Poljaci. Pala je noć i bitka je prekinuta. Poginulo je nekoliko desetina kozaka, među njima i jedan pukov-nik. Turski gubici bili su znatno veći – preko dvesta mrtvih. Pogi-nuo je i bosanski beglerbej. Kozaci su oteli četiri topa i mnogo drugog oružja, a imali su i nekoliko zarobljenika.

Ta prva dva dana – 2. i 3. septembar – bili su prva etapa Hotinske bitke, kada je brojna turska avangarda višekratno ali bezuspešno napadala kozačke položaje. Dejstva pojedinih turskih odreda protiv Poljaka bila su lokalna i imala su za cilj da vežu poljske snage. U ovoj etapi su kozaci i poljski odredi koji su im priskakali u pomoć imali više uspeha.

Četvrtog septembra pod Hotinom se skupila čitava turska vojska i počela je druga faza Hotinskog rata, kada su u napad pola-zile sve vojne jedinice turske armije. I opet su kozački položaji bili najviše na udaru. Sultanova vojska je sa tri strane opkolila poljsko-kozački tabor. Nasuprot kozačkog tabora, iznad Dnjestra, disloci-rani su spahi iz Dijaberkira pod komandom Dilavera, desno su zauzeli položaje jedinice iz Anadolije beglerbeja Hasana a levo pukovi iz Karamana i Sivaša. U centru su bili janičari, koji su pre-tili i kozacima i poljskim snagama Hodkeviča. Iza janičarskih po-

ložaja nalazio se raskošni sultanov čador. Pored su bili gardijski spahi i vojska mobilisana u Rumeliji, Marašu, Bosni, Raki [Sirija; prev.] i Kafi. Dalje, nasuprot princa Vladislava položaje su zauzele vojske iz Alepa, Damaska i Tripolija. Levo krilo, nasuprot vojske Ljubomirskog, sastojalo se od moldavskih i vlaških odreda i tatar-skih ordi, čiji je jedan deo turska komanda prebacila sa leve obale. Sva artiljerija turske vojske bila je koncentrisana protiv kozaka.

Ujutro 4. septembra Turci su iz svih topova počeli tući ko-začke položaje. Za dva sata palo je oko hiljadu đuladi, ali i ovog puta bez većeg efekta. Većina đuladi je preletala šančeve sa koza-cima i padala u talase Dnjestra. Međutim, stradalo je mnogo konja. Zatim je počeo najjači do tada napad, koji je trajao šest sati nepre-kidno. Posle artiljerijske pripreme prvo su udarili janičari. Odbi-jeni su. Tada je neprijateljska vojska počela napade u talasima. Na svaki napad kozaci su pod Sagajdačnim odgovarali intenzivnom puščanom paljbom i smelim kontranapadima. Kozaci su odbili tri silovita juriša. Pomagala im je litvanska konjica koja je sa bokova tukla neprijatelja, kao i ugarska i nemačka pešadija koju je Hodke-vič poslao u pomoć. Uveče su se Turci približili kozačkim linijama i počeli bacati svežnjeve zapaljene slame, pokušavajući da zapale logor. A pod okriljem tame otpočet je novi napad.

Odbivši i ovaj, četvrti napad, kozaci su pod vođstvom sa-mog Sagajdačnog prešli u snažan kontranapad. Poteravši nepri-jatelja, prodrli su u turski tabor, zarobili četiri topa, pet šatora, mnogo konja, municiju, oružje, vojnike. Nekoliko visokih turskih zapovednika palo je kozacima u ruke. Francuski istoričar iz prve polovine XVII veka M. Bodije je zapisao: „Kozaci su sa takvom smelošću progonili Turke, metući sve na svom putu, da su stigli gotovo do sultanovih šatora i zastava.” Pojava Zaporožaca među sultanovim šatorima izazvala je paniku u osmanlijskoj vojsci. Nastupio je odlučujući trenutak koji je mogao doneti potpunu pobedu i kraj rata. Ali glasnici, koje je Sagajdačni slao Hodkeviču tražeći pomoć i predlažući mu da krene svom snagom u napad, vraćali su se bez ohrabrujućih vesti. Hodkevič je odbio da uvede borbu svoje trupe. To je bila neoprostiva greška. Savremenici, kao i kasniji istraživači-istoričari, pokušali su da objasne takvo ponašanje poljskog glavnokomandujućeg. Najverovatnije je bio odlučujući uticaj sejmovih komesara koji su tražili pozicioni rat i pasivnu odbranu. Bodije zaključuje: „U ovoj bici bi kozaci potukli do nogu tursku armiju, da im princ Vladislav i general Hodkevič

nisu naredili da odstupe, umesto da im se pridruže u napadu.” Sagajdačni se morao povući pod vatrom 12 topova i kontra-napadom svih snaga desnog krila turske vojske. Kozaci su se vratili na svoje položaje uz velike gubitke. To je bio najkrvaviji dan Hotinskog rata. Poginulo je 800 kozaka i triput više Turaka.

Turska komanda je, s obzirom na fatalne rezultate ovih bita-ka, rešila da privremeno obustavi napade. Dva dana, 5. i 6. septem-bra, nije bilo vojnih dejstava. Na to je takođe uticala jaka kiša. U turskom taboru to vreme su iskoristili za ojačavanje fortifikacija, kopanje šančeva, podizanje nasipa, postavljanje topova i sahranji-vanje poginulih.

U poljsko-kozačkom taboru takođe su ojačavali svoje polo-žaje, kopali su nove šančeve duž gotovo celog fronta. Intenzivno su gradili most tako da se najzad i vojska princa Vladislava preba-cila i razmestila u centru.

Istovremeno je Sagajdačni, koji je ne jednom vodio Zapo-rošce na turske tvrđave, dajući prednost napadačkoj strategiji i tak-tici, rešio da iskoristi odsustvo inicijative neprijatelja i preduhitri mogući napad. U noći između 6. i 7. kozački hetman je organizo-vao i poveo snažan napad na položaje Tatara koje je turska koman-da prebacila na desnu obalu. Trgnuti iz sna, Tatari su se potpuno izgubili. Han je zatražio sultanovu pomoć. Probuđeno je i podig-nuto na noge čitavo desno krilo turske armije. Na Zaporošce je osuta paljba iz 20 topova. Haotična noćna bitka je završena i Zapo-rošci su se vratili u svoj tabor.

Ovim je Sagajdačni započeo seriju noćnih napada. U tim napadima pod neposrednim vođstvom kozačkog hetmana, kojima su nanošeni veliki gubici turskoj vojsci, posebno se ispoljila mane-varska dinamična taktika zaporoških kozaka, umeće da se maksi-malno iskoristi faktor iznenađenja. Kozaci su vršili iznenadne noćne napade i kontranapade za vreme povlačenja neprijatelja tokom čitave četrdesetodnevne Hotinske kampanje.

7. septembra Turci su započeli snažan napad iznenadnim udarom janičara na poljski tabor, na slabo utvrđeno desno krilo poljske vojske koje dotad nijednom nije bilo napadnuto, a takođe i na centar gde su se razmestili tek pristigli odredi princa Vladislava i ostale krunske vojske. Turci su gotovo uništili dve poljske peša-dijske čete postavljene ispred nasipa, zarobili dva topa i likvidirali njihove posade. Napadači su pokušali da prodru u poljski tabor. Poljsku krunsku vojsku zahvatila je panika; deo vojnika je poku-

šao da se sakrije u sredini tabora. Hodkevič, koji je lično pred-vodio poljsku vojsku u ovoj bici, ubacio je rezervu. U čeličnim oklopima i sa šumećim krilima od ždralovog perja, poleteli su u boj poljski husari – ponos i ukras poljske vojske. Oni su potisnuli janičare van linije utvrđenja i odbili nov napad staha. Ali neprijatelj je i dalje napadao. Uveče su Turci izveli još dva jaka napada. Hodkevič je uveo u borbu sveže trupe. Na čelu svoje ko-rogve poljski hetman se zario u centar spaha. Pešadija zaštićena nasipima podržavala je vatrom kontranapade poljske konjice.

Istog dana ujutru počelo je bombardovanje kozačkih polo-žaja iz 150 topova. Kozaci su imali značajne gubitke. Poginulo je oko 40 ljudi, razbijeno mnogo kola, stradalo mnogo konja. Pod zaštitom artiljerijske vatre četiri puta jurišali su spahi. Izdržavši petočasovno artiljerijsku paljbu kozaci su herojski odbili jarosne napade spaha, a uveče su pomogli svojim litvanskim susedima i poljskim husarima da odbiju poslednji u tom danu neprijateljski napad i definitivno uklone spahe sa bojnog polja. Krvava celodne-vna bitka završena je pobedom poljsko-kozačke vojske. Tog dana poginulo je blizu 1500 Turaka. Poljaci i kozaci izgubili su oko 400 ljudi. Bitke od 7. septembra predstavljaju prelomni momenat u Hotinskom ratu, njima je završena druga etapa – inicijativni period dejstava celokupne turske armije. Posle cele sedmice neuspešnih napada turska komanda je odustala od njih i započela sistematsku opsadu, radi čega je izvršeno potpuno opkoljavanje poljsko-kozač-kog tabora i potpuni prekid njihovih komunikacija sa pozadinom. Počela je nova, najteža faza – iscrpljivanje. Kako bi uznemiravali protivnika i proveravali njegovu borbenu gotovost, Turci su plani-rali da povremeno vrše napade na pojedinim delovima fronta, pre svega na delu kozačkih položaja.

8. septembra su Hodkevič i ostali poljski zapovednici rešili da uvećaju razultate ranijih pobeda. Dejstvujući u okvirima pozici-one strategije, izveli su čitavu poljsko-litvansku vojsku van linije nasipa i počeli čekati, želeći da isprovociraju tursku vojsku na napad. Ali Turci nisu prihvatali taj izazov, nisu čak ni izlazili iz tabora, ograničavajući se na sporadično puškaranje. Umesto toga napali su kozački tabor. U centru su išle turske jedinice, na krilima tatarske. Kozaci ispočetka nisu odgovarali, a kad su se janičari pri-bližili rovu, otvorili su vatru iz mušketa. Uraganska vatra je odba-cila neprijatelja. Zaporošci su, uz podršku Lermontove pešadije, odbili tri napada. Poginulo je preko tri hiljade napadača.

Narednog dana, 9. septembra, ponovili su se izlaženje polj-sko-litvanske vojske izvan nasipa, ignorisanje od strane turske komande i novi napad na kozački tabor posle podne. Pola sata Tur-ci su intenzivno bombardovali kozačke položaje a onda krenuli u juriš. Hodkevič je opet podržao Zaporošce nemačkom pešadijom Denhofa i Lermonta kao i sa dva konjička eskadrona. Nakon tro-satne bitke Turci su se morali povući.

Veliki turski gubici u pešadiji prinudili su sultana da pošalje četiri hiljade vojnika iz lične garde u napade na kozake 10. i 11. septembra, ali su i ovi napadi završeni neuspešno. Bombardovanje kozačkih položaja je bilo naročito intenzivno 11. septembra. Preko delimično sagrađenog mosta prebačena su četiri laka topa iz kojih je direktno gađan kozački tabor. Stradalo je mnogo konja a pogi-nula su i četiri kozaka. U odgovor se oglasila poljska artiljerija i ućutkala tursku bateriju. Napad janičara koji je usledio bio je ne-uspešan.

U kišnoj noći 12. septembra Sagajdačni je poveo kozake na turske položaje. Po kiši i tami deset hiljada kozaka se neopaženo privuklo turskom taboru. Bešumno je uklonjena straža i Zaporošci su počeli upadati u šatore. U turskom logoru je nastala panika. Uhvaćeni na prepad, spahi i janičari su bezglavo bežali. Kad su se malo pribrali, počela je haotična paljba. Kozaci su se sa velikim plenom organizovano povukli. Sagajdačni je ostavio jedan odred da štiti njihovo povlačenje. On je primio na sebe udar vojske veli-kog vezira Husein-paše, koji je bezuspešno pokušavao da stigne zaporošku vojsku.

13. septembra Turci su opet bombardovali kozački tabor i naneli Zaporošcima osetne gubitke.

Sve to vreme dejstvovale su tatarske orde. Tatari su napadali pojedine poljske odrede, otimali konje koji su napasani van linija poljskog tabora. Kantemirovi Tatari prešli su Dnjestar kako bi pre-kinuli vezu sa Kamjanecom, koji je za poljsku vojsku predstavljao snabdevački punkt. Zarobili su 100 zaprega sa hranom i barutom sakupljenim za poljsku vojsku. Tatari su pljačkali sela, mnogo lju-di odvedeno je kao jasir. Ali nisu uvek imali uspeha, zahvaljujući otporu mesnog stanovništva. Na primer, meštani i seljani Kamja-neca su uz pomoć 400 nemačkih najamnika izvršili organizovan napad, preoteli Tatarima zarobljenike i plen i naneli im velike gu-bitke. Takođe, sve vreme su se odigravali pojedinačni dvoboji između poljskih i turskih vojnika.

Osman je besneo zbog neprestanih poraza. Naredio je da se pogubi jedan paša, smenio drugog i kaznio mnoge druge zapoved-nike. 14. septembra stigao je budzinski paša Karakaš sa svežim snagama. Ohrabreni sultan je rešio da napadne čitav poljski tabor. Četiri hiljade vojnika Karakaš-paše spojilo se sa velikim snagama – pet hiljada janičara i 21 hiljada spaha. 15. septembra novi turski napad otpočeo je artiljerijskom kanonadom koja je trajala od jutra do podneva. Zatim su spahi i janičari na čelu sa Karakaš-pašom napali slabo utvrđeni deo desnog krila poljskog tabora. Turci su prešli nasip i prodreli u sredinu tabora. Deo poljske vojske zahva-tila je panika. Ali Hodkevič je organizovao kontranapad i četiri hiljade nemačkih pešadinaca odbilo je neprijatelja. Preciznim hi-cem ubijem je Karakaš-paša. Turci su u panici počeli da se povla-če. Kozaci su ih napali sa boka ubivši najmanje 300 neprijatelja.

Tokom čitave kampanje ovaj napad od 15. septembra bio je jedini usmeren isključivo na poljski tabor, ali je i on završen tur-skim porazom.

Sultan je za neuspeh optužio velikog vezira Husein-pašu, smenio ga i na njegovo mesto postavio Dilaver-pašu. Među tur-skim vojnicima zavladalo je nezadovoljstvo. Njihovo moralno sta-nje i borbeni duh znatno su se pogoršali. Započela su dezertiranja, iako je turska komanda dezertere surovo kažnjavala. Među onima koji su prešli na poljsku stranu bili su sin Husein-paše i rođak Dilaver-paše. Pojavile su se i teškoće u snabdevanju, bilo je teško nahraniti tako veliku vojsku. Cena hleba je porasla 60 puta. Glad i bolesti odnosili su sve više žrtava u turskoj vojsci.

Stanje je bilo teško i u poljskom taboru. Mnogo ljudi je umrlo od bolesti, hleb je poskupeo za 40 puta, masovno su padali konji a i klali su ih za hranu. Oboljevali su i umirali mađarski i nemački najamnici.

Naročito je bio težak položaj kozaka, koji su došli pod Hotin posle krvavih borbi u Moldaviji. Poljska vojska je sa njima pode-lila provijant i bilo im je isplaćeno 50.000 zlatnika, ali je to u tim uslovima bila beznačajna suma. Za taj novac moglo se kupiti samo po dve vekne hleba za svakog borca. Glad i bolest postali su opa-sna pretnja za poljsku i kozačku vojsku. Međutim, kod kozaka nije bilo dezertera, dok su šljahtići bežali masovno i uglavnom padali Tatarima u ruke. Krajem septembra poljska komanda je objavila da će poljski plemići koji dezertiraju biti pogubljeni a njihova ima-

nja konfiskovana. Ali poljska vojska se i dalje smanjivala na ovaj način.

Sagajdačni je iskoristio dozvolu sejma za noćne napade i uzeo inicijativu u svoje ruke. Čak i onako slab posle ranjavanja kozački hetman je dejstvovao uvek odlučno i uporno. Od jutra do večeri, a za vreme napada i noću bio je na nogama, predvodio voj-sku, odlazio na savetovanja kod krunskog hetmana, lično prove-ravao stražu. Izveo je seriju noćnih napada koji su imali za cilj uništenje neprijateljske žive sile, dolaženje do provijanta i drugog plena, demoralizaciju turske vojske. Noću 17. septembra izvršen je napad u kojem se nekoliko stotina kozaka prikralo turskom taboru. Kozaci su likvidirali preko hiljadu pripadnika neprijateljske vojske i vratili se bez većih gubitaka. Iste noći su napali odrede koji su čuvali most preko Dnjestra. Straža na čelu sa pašom i nekoliko stotina janičara su ubijeni ili zarobljeni.

Noću 18. septembra oko hiljadu Zaporožaca udarilo je na položaje nekadašnjeg vezira Husein-paše, gde su bile snage iz Karamana i Sivaša. Tri sata je trajala ogorčena borba među tur-skim šatorima, u kojoj je poginulo nekoliko stotina Turaka. Kozaci su došli do 200 konja, 20 kamila, nekoliko šatora, odeće, oružja i dragocenosti. Kozački napad je odbijen tek kada su u pomoć stigle snage iz Rumelije. Gubici kozaka bili su vrlo mali.

Naredne noći opet je izvršen napad. Neprimetno obišavši tursku stražu, nekoliko stotina kozaka prodrlo je u tursku komoru. Ubijeno je nekoliko desetina Turaka, oteto nekoliko stotina konja, mnogo mula i kamila, skupocene tkanine sa vezom od zlata i srebra.

22. septembra noću oko 800 Zaporožaca forsiralo je Dnje-star i napalo turski logor sa te strane reke. Kozaci su jurišali na most i bacili u reku 200 Turaka. Poginuo je Togadža-paša, teško je ranjen Čerkes-paša, a sam nekadašnji vezir Husein-paša umalo što nije zarobljen i čitave noći se krio u žbunju. Kozaci su došli do nekoliko šatora i mnogo krzna, do konja i kamila. Pokušali su i da unište most, ali su pristigle nove turske snage te su se kozaci morali povući u svoj tabor.

U noći između 23. i 24. septembra izvršen je još jedan na-pad sa ciljem da se osvoji i uništi most. U napadu je učestvovalo 2.000 Zaporožaca, 200 pešadinaca iz puka Ljubomirskog i velik broj naoružane čeljadi iz vojne posluge. Prilikom napada osvojen je veliki plen, ali glavni cilj nije bio ostvaren. Kozaci su stigli do

mosta, ali su u turskom taboru pravovremeno podigli uzbunu, pristigao je veliki broj spaha i prinudio kozake na odstupanje. Tur-ski gubici su i ovog puta bili veliki – blizu hiljadu ljudi.

Zahvaljujući ovim noćnim napadima kozaka turski štab, registrujući takvu aktivnost, nije mogao znati da je poljsko-kozački tabor u veoma teškom stanju. Desetak dana se turske snage nisu usuđivale da izvrše nikakvu veću akciju, već su vršile samo sporadična kratkotrajna bombardovanja. 23. septembra arti-ljerija Husein-paše je preko reke bombardovala Zaporošce. Uspe-šno su im odgovorili topovi Ljubomirskog, koje je on lično opsluživao.

Ujutro 24. septembra od bolesti je umro Hodkevič. I mada u poljskom taboru, da ne bi pao borbeni moral, nisu govorili o smrti glavnokomandujućeg, u turskom taboru su za to saznali već posle nekoliko sati. Turska komanda je zaključila da će u inače oslablje-noj poljsko-kozačkoj vojsci doći do demoralizacije i da je stigao čas završnog udara.

Već sledećeg dana napad je počeo bombardovanjem polj-sko-kozačkih položaja sa tri strane – sa juga, sa zapada i preko Dnjestra – iz topova toliko velikih da su ih dovukli sa 14 pari volo-va. Sultan je u napad poslao 14.000 gardijskih janičara. Dakle, na bojno polje su izišli najbolji turski vojnici. Tek u četiri popodne, kad se zemlja osušila posle jutarnje kiše, ove snage su udarile na mestu gde se spajalo levo krilo kozaka sa Litvancima. Janičari su provalili preko nasipa. Turska zrna su letela na sve strane, puščana paljba se razlegala po celom taboru. Međutim, kod položaja Litva-naca, na koje su pošli pešaci janičari pod zaštitom konjanika spa-ha, napadači su naleteli na vatru iz maskiranog blokhauza, odakle su tukla dva topa i stotinu pešacinaca. Ljubomirski, koji je po smrti Hodkeviča postao glavnokomandujući, poslao je pomoć. Sa druge strane udarili su kozaci. Intenzivna i precizna paljba izazvala je haos kod napadača. Nekoliko kozačkih pukova prešlo je u kontranapad i primoralo Turke na bekstvo. Janičari su bežali trpeći velike gubitke. Turski napad je odbijen duž cele linije. A istog dana uveče kozaci su izvršili uspešan napad i odveli veliku koli-činu stoke.

Sultan je, želeći da pojača blokadu, sa nekoliko hiljada voj-nika prešao Dnjestar i počeo napad na Kamjanec. Ali Turci su se ubrzo uverili da je tvrđava neosvojila i povukli su se.

28. septembra sultan je rešio da izvrši još jedan, poslednji napad, sa svim snagama kojima je raspolagao, uključujući i rezer-vu. U taboru su ostale samo dve hiljade spaha i četiri hiljade jani-čara sultanove lične garde. Još tokom noći Turci su postavili četiri baterije. Najveća, od 40 topova, tukla je protivnika preko Dnjestra. Druga je postavljena kod mosta, treća nasuprot šančeva Nemca Denhofa, a četvrta nasuprot položaja poljske krunske vojske.

Ujutro su Turci i Tatari izvršili provokativne izviđačke na-pade. Oterani od šanaca, uverili su se u budnost poljsko-kozačkog tabora. Kada je svanulo topovi su počeli tući sa četiri strane. Ispa-ljeno je oko 1500 đuladi, od toga – 500 iz baterije preko Dnjestra. Snažno bombardovanje je primoralo kozake da se malo povuku od leve obale Dnjestra, što su iskoristili Tatari i prebacili se preko reke. Ali Zaporošci su, podržani nemačkim odredima, prešli u kontranapad i prisilili neprijatelja da na neko vreme prekine bombardovanje a Tatare da se povuku. Glavne turske snage obru-šile su se na levo krilo. Artiljerijska vatra je obnovljena. Očevidac je zapisao: „Preko 60 topova tuklo je neprestano.”

Posle artiljerijske pripreme počeo je napad. Spahi i Tatari sa druge strane Dnjestra prikovali su pažnju kozaka, preteći da svaki čas krenu preko reke, dok su se glavne snage obrušile na desno krilo. Obične vojnike u turskoj vojsci terali su u napad stotnici. Posle devetog juriša Turci su preko nasipa prodrli u poljske polo-žaje ali su dočekani vatrom iz topova koji su, kada je potrošena sva đulad, punjeni komadima gvožđa i stakla. Turci su se morali povući pod pritiskom mađarskih, poljskih i ukrajinskih vojnika.

Naročito žestoke borbe vođene su pred kozačkim taborom. Zaporošci su odbili 11 juriša koje je izvelo 20.000 spaha. Zapo-rošci su svaki put dejstvovali jakom puščanom vatrom i odlučnim izlaženjem iz rovova, bacajući se na neprijatelja sa sabljama i vodeći borbu prsta o prsa. Odbivši poslednji, jedanaesti napad, Zaporošci su krenuli u pomoć svojim saveznicima, dovršavajući neprijatelja. Po završetku bitke, koja nije jenjavala tokom čitavog dana, uz gubitke od nekoliko hiljada što poginulih što ranjenih ljudi, demoralisani Turci vratili su se u svoj tabor.

Na bojnom polju je ostalo da leži preko hiljadu mrtvih tur-skih vojnika. Gubici u poljsko-kozačkom taboru bili su znatno manji. Tatari su uspeli da zarobe 40 ljudi.

Bitka od 28. septembra ocenjena je kao najznačajnija u Hotinskom ratu. „Bila je to najveća bitka” – zaključio je i turski istoričar Kotib Čeljabi.

Neuspesi turske vojske i nemogućnost da dalje vodi rat pri-nudili su sultana da započne pregovore o sklapanju mira. Takođe, tursku komandu je zabrinula vest da prema Hotinu žuri donska vojska od 20.000 ljudi. 29. septembra Osman i veliki vezir Dilaver-paša primili su poljske izaslanike na čelu sa Jakubom Sobjeskim. Pregovori su počeli tek 2. oktobra i trajali su nedelju dana. Za sve to vreme turska strana je podržavala svoje zahteve oružjem: njihova artiljerija je neprestano bombardovala protivnički tabor, odakle je retko odgovarano. Tatari su vršili manje napade. Vođeni su pojedinačni dvoboji.

A 5. oktobra odigrala se još jedna veća bitka, koja je trajala do večeri. Ponovo su na meti glavnog turskog napada bili kozaci. Turci su prebacili znatan deo topova na levu obalu Dnjestra, kako bi mogli tući kozački tabor sa krila. Onda su se kozaci podelili. Jedna grupa je prešla Dnjestar i napala tursku artiljeriju. To je izvedeno tako brzo i uspešno da se od Turaka spasio samo vezir. Istovremeno je druga grupa napala turski tabor na desnoj obali reke. Moldavski letopisac kaže: „Tursku vojsku je obuzeo takav strah da je polovina pobegla na drugi kraj tabora, ostavljajući topo-ve. Kozaci su nakupili odeće, opreme, oružja, šatora, mada su ih uglavnom porušili i isekli, pa su se sa velikim plenom vratili u svoj tabor.” 8. oktobra su Turci iskotrljali sedam topova i počeli da bombarduju kozačke položaje. Poljska konjica je izišla preko nasipa i Turci su brzo povukli svoje topove. Ovi događaji su ubrzali pregovore.

9. oktobra je potpisan mir. Sa poljske strane sporazum su u ime kralja Sigismunda III potpisali Stanislav Žuravski i Jakub Sobjeski, a sa turske – sultan Osman i veliki vezir Dilaver-paša.

Poljaci su pregovore vodili kao pobednička strana. Zaista, moćna turska vojska je pretrpela poraz a Osman je morao odustati od svojih osvajačkih planova u pogledu Poljske i Ukrajine. Poljaci su najvećim dobitkom smatrali to što nisu morali ustupiti ni deo teritorije.

Ali ipak je Hotinski mir bio rezultat kompromisa, i to pre svega na račun kozaka. Uslovi mirovnog sporazuma su utanačeni na štetu Zaporožaca. Poljska država se obvezala da zabrani crno-morske pohode i kazni kozake koji krenu u njih. Poljski kralj je

preporučio da se kozacima oduzmu plovila kako bi im se onemo-gućili pohodi na Krim i Tursku i da se broj kozaka smanji na 3.000 registrovanih. Ostale, gotovo 85% učesnika Hotinske kampanje, koji su Poljskoj doneli pobedu, trebalo je pretvoriti u kmetove. Jasno je da te planove poljski feudalci nisu mogli i da realizuju. Posle Hotinskog mira zaoštreni su šljahtićko-kozački konflikti, snaga kozaštva je rasla, morski i suvozemni pohodi na turske i tatarske oblasti dostigli su velike razmere pretvarajući se u pravi rat. Turska je bila prinuđena da na kozake šalje čitavu svoju flotu. Zaporoška Sič je postajala sve jača i nezavisnija.

Prema uslovima Hotinskog mira Poljska je morala svake godine slati „poklone” krimskom hanu. Ali zato su Poljaci katego-rično odbili da plaćaju Turskoj godišnji danak, jer bi to predstav-ljalo vazalski odnos Poljske prema Otomanskoj Porti. Sultan se morao zadovoljiti običnim poklonima povodom sklapanja mira – samurovinom i krznima bele lisice, kutijama i ogledalima. Viši turski dostojanstvenici su dobili po nekoliko stotina talira.

Okončanje pregovora i sklapanje mira je u poljskom i kozačkom taboru pozdravljeno puščanim plotunima. Turska voj-ska je 10. oktobra prva napustila bojno polje. Iste noći su otišli i Zaporošci. Ne verujući poljskim senatorima i komesarima, pohitali su da ispred poljske vojske pređu napušteni turski most i postave tabor kod Brage. 13. oktobra je napustila položaje i poljska vojska, da bi 15-og postavila logor pod Kamjanecom.

Tako je okončana četrdesetodnevna Hotinska kampanja. Njen opšti istorijski značaj je ogroman. Pokušaj Osmana II da obori na kolena Poljsku, likvidira kozaštvo i osvoji Ukrajinu završen je potpunim neuspehom. Za pet nedelja bitaka turska voj-ska nije odnela nijednu pobedu a njeni ukupni gubici bili su oko 40% ljudstva.

Gubici u poljskoj vojsci iznosili su oko 5.000 ubijenih i umrlih od bolesti, ne računajući oko 2.000 dezertera.

Kozaci su pobedu u Hotinskom ratu platili životima oko 6.500 vojnika, palih u borbama i umrlih za vreme opsade. U oba tabora je broj umrlih od gladi i bolesti bio jednak broju palih u borbi, što je bilo karakteristično za onovremene pozicione ratove.

O odlučujućoj ulozi ukrajinskih kozaka u Hotinskom ratu svedoče brojni turski i poljski izvori, posebno izjave učesnika. Čak su i Poljaci priznavali da kozaci ne samo što su podneli najveći teret i doneli pobedu, nego da su i uopšte uzev spasili poljsku drža-

vu od propasti. Sejmov komesar poljske vojske, magnat Jakub Sobjeski je izjavio: „Pravi pobednici kod Hotina i spasioci Poljske su kozaci.” Očevidac, jermenski hroničar Avksent je zapisao: „Da nije bilo kozaka, poljska vojska bila bi razbijena za 3-4 dana. Po-beda je ostvarena samo zahvaljujući Bogu i zaporoškim kozacima.

Hotinska kampanja je osvetlila mnoge negativne strane tadašnje Poljske: anarhiju političke uprave, katastrofalno stanje državne blagajne, organizacioni haos, nedisciplinovanost šljah-tićke vojske i opštu nepripremljenost za rat.

Veliki značaj pobede kod Hotina uviđali su već i savreme-nici. Ukrajinski i poljski narod opevali su ovaj istorijski događaj. Na obali Jadranskog mora o podvigu ukrajinskih i poljskih vojnika pisao je hrvatski pesnik Ivan Gundulić. U zemljama Zapada bile su poznate poljske hronike i monografije na latinskom ili živim jezi-cima posvećene Hotinskoj bici.

Hotinska bitka je imala i veliki međunarodni značaj. Po dugoročnim planovima Osmana II, pobeda nad Poljskom trebalo je da otvori put Turskoj na Zapad – preko Nemačke do Baltika, a onda i dalje u Evropu. Ova prva velika pobeda na kopnu nad tur-skom vojskom a možda i najveći poraz u celoj istoriji sultanske Turske predstavljala je prelomni momenat u viševekovnoj borbi Evrope protiv Turske. Prekinuta je nezadrživa turska ekspanzija i vojna moć Otomanske Porte je počela opadati.

Posledice Hotinskog rata su se odrazile i na unutrašnje pri-like u Turskoj – produbljene su krize i zaoštrene unutrašnje protiv-rečnosti. Usled pojačanog tlačenja radnih masa i povećanja name-ta, kao i ovog vojnog poraza, izbio je narodni ustanak. Janičari su se pridružili ustanku i iskoristili ga za svoje ciljeve. 20. maja 1622. godine ubili su Osmana i na presto doveli nesposobnog za vladanje Mustafu. Ali time se nisu iscrpljivale sve negativne posledice. Naglo se produbio raspad vojno-vazalskog sistema, koji je ranije garantovao veliku snagu turske armije. Pojačale su se separati-stičke tendencije beglerbejeva i vazala. Krimski han je nastojao da dobije nezavisnost. Pobeda nad turskom vojskom kod Hotina je uticala na pojačavanje oslobodilačke borbe balkanskih Slovena, kao i kavkaskih i arapskih naroda koji su živeli pod jarmom turskih kolonizatora.

VIOSVAJANJE AZOVA

U 4 sata popodne 18. juna 1637. godine srušen je najjači zid turske tvrđave u Azovu. U utvrđenje su prodrli zaporoški i donski kozaci. Bitka prsa o prsa bila je žestoka i kratka. Kozaci su zauzeli Azov. Od tog časa kozaci su pet godina držali ovu moćnu tursku tvrđavu na Donu.

Osmanska imperija je 1471. pretvorila drevni slovenski grad u svoju vojnu bazu za lakši nastup na južni Kavkaz, Povolžje, Rosiju i Ukrajinu.

Još od svog nastanka, donski i zaporoški kozaci održavali su tesne veze. Ukrajinski i rosijski kozaci imali su slično socijalno-ekonomsko uređenje i vojnu organizaciju. I Zaporošci i Donci su bili slobodni ljudi koji nisu hteli da trpe feudalno ugnjetavanje. Osvajali su i nastanjivali južne oblasti Ukrajine i Rosije, opusto-šene tatarskim napadima. Život u susedstvu sa grabežljivim ordi-jama, stalna potreba zaštite i odbrane svojih postojbinskih terito-rija držali su kozake na visokom nivou ratničkog umeća.

U toj borbi su Zaporošci i Donci održavali nezavisne prija-teljske odnose čak i onda kada su Rosija i Poljska bile u ratnom stanju. Čak i tada su donski kozaci pomagali Zaporošcima u njiho-vim ustancima, a zauzvrat su u svim bitkama rosijskih kozaka i seljaka sa bojarima, spahijama i carem učestvovali i Zaporošci.

Boravak Donaca na Siči ili Zaporožaca na Donu bio je uobi-čajena pojava. Nisu postojala nikakva ograničenja u pogledu broja ljudi ili dužine boravka. I Zaporošci su, odlazeći na Don, i Donci na Zaporožje, stizali u srodnu i blisku sredinu.

U gotovo sve pohode, naročito od 20-40 godine XVII veka, zaporoški i donski kozaci polazili su zajedno. Skupljalo ih se od nekoliko desetina, pa do više hiljada ljudi. Išli su u zajedničke morske pohode na Crno i Azovsko more i na Krim kopnom, Do-nom i morem. Napadali su dobro utvrđeni Trapezund (poznati su zajednički pohodi 1615, 1623, 1626. i dvaput 1631. godine), Sinop (1615, 1623, 1632. i nekih drugih godina), Rizu (1621, 1627. i na-rednih godina). Ne jednom je kozačke udare trpeo sâm Istambul. Zaporošci i Donci pretili su Kafi, Starom Krimu, Karas-Bazaru,

Balaklavi, Kerču i mnogim tatarskim ulusima na Krimu i nogaj-skim oblastima.

U prvoj polovini XVII veka kozaci su gospodarili između Bosfora i Limana, i garnizoni sultanskih luka živeli su u stalnom strahu od njih. Jedna od meta kozačkih napada bila je i glavna baza turske vojske na Donu – Azov. Još 1593. Zaporošci i Donci su preduzeli prvi pokušaj da zajedno zauzmu tu tvrđavu i od tada gotovo svake godine napadali Azov.

U proleće 1637. zaporoški i donski kozaci otpočeli su novu bitku za Azov. »Istorija osvajanja Azova« iz XVII veka, koja nam pruža istorijski verodostojnu sliku bitaka za tursku tvrđavu, kaže da su planovi za ovaj napad pripremani odranije. Tokom zime 1636-37. na Manastirskom ostrvu se nekoliko puta okupljala voj-ska i detaljno dogovarala o budućem pohodu. U »Istoriji« se ističe da su na savetovanjima učestvovali i zaporoški kozaci.

Već u januaru 1637. poslata su pisma u sva donska naselja sa pozivom kozacima. Nizijski kozaci su se počeli okupljati u proleće. Zajedno sa Doncima u pohod su se spremali i Zaporošci koji su živeli na Donu. Oni su se tamo naselili posle 1634. kada je poljska vlada, kao rezultat mirovnog sporazuma sa Turskom, poja-čala pritisak na zaporoške kozake. A uoči pohoda, negde sredinom aprila, na Uskrs, stigla je još jedna grupa sa samog Zaporožja. Ukupno je bilo oko 4.000 Zaporožaca, a takođe i nekoliko hiljada jaickih i terskih kozaka.

Žurili su da zauzmu ovu tvrđavu koja se u to vreme našla u potpunoj izolaciji: nogajski Tatari su otišli na Krim, a Turska se nalazila u ratu sa Persijom i nije mogla poslati pomoć.

Plan napada na Azov detaljno je razrađen na Donu. Prvo je izvršeno duboko izviđanje: prema tvrđavi su poslate grupe kozaka da uhvate „jezika”. U čarkama oko grada zarobljeno je nekoliko Turaka i od njih su dobijene informacije o brojnom stanju garni-zona, topova i količini baruta.

Na vojnom savetovanju su, po tradiciji, donski i zaporoški kozaci odslužili službu božiju i izabrali za atamana Mihajla Tata-rinova. Tatarinov je održao kratak govor: „Atamani i kozaci i sva velika donska i zaporoška vojsko! Idemo, mi, atamani i kozaci, na taj grad usred dana, a ne noću i kradom; svojom velikom slavom nećemo posramiti lica svoja pred nečasnim busurmanima.”

21. aprila kozaci su pošli na Azov. Konjica je išla obalom, a pešadija u čamcima i brodovima rekom.

Istog dana Azov je napadnut prvi put. Pokušaj da se tvrđava osvoji na juriš nije uspeo i kozaci su morali staviti grad pod opsa-du. Kozačka komanda je podelila vojsku na četiri puka, od kojih je svaki izabrao sebi pukovnika i jesaula. Dobro vladajući fortifika-cionim umećem, kozaci su vešto gradili svoja utvrđenja, vodili opsade i napadali neprijateljske tvrđave. Za tri nedelje oko azovske tvrđave iskopani su rovovi, napravljeni su tuneli pod zidine, na-činjeni su pleteni zakloni i zasuti zemljom. Koristeći se tim za-klonima kozaci su se toliko približili tvrđavi da su mogli bacati kamenje. Na njih je takođe letela kamena kiša. Taj duel je trajao danonoćno i naneo dosta gubitaka obema stranama. Nalazeći se, takođe, pod topovskom i puščanom paljbom kozaci ni za trenutak nisu prekidali kopanje rovova i tunela.

Vojnici garnizona su se u početku podsmevali kozacima: „Koliko god se trudili, mesto nećete zauzeti, nego koliko je u zidi-nama kamenja, toliko će vaših glava pasti pod zidine!”

Kozaci su se zaista našli u teškom položaju. Turci su u pomoć pozvali ordu. Osim napada na tvrđavu, kozaci su morali odbijati tatarske napade na Kagalniku. Snabdevanje je takođe bilo otežano. Za gotovo dva meseca opsade kozaci su potrošili sve rezerve hrane i novac. Na kraju je ipak stigla „carska pomoć” – hrana i municija, koju su Donci dobili od carske vlade. Spasilački za kozake konvoj brodova sa provijantom dopratili su rosijski vojnici.

Krajem četvrte nedelje, završivši tunel, kozaci su stavili pod tvrđavu minu. Taj posao su obavili Zaporošci, koji su bili iskusni mineri, što su dokazali i kasnije u odbrani Azova.

Moćni zid je pao i zatrpao Turke koji su se našli blizu njega. Neprijatelj je bio zatečen. Odred odabranih kozaka na čelu sa ata-manom Tatarinovom strelovito je uleteo u tvrđavu preko srušenog zida. Drugi kozaci su se penjali na zidine po lestvama pod smrto-nosnom kišom metaka i kamenja. Tvrđava je postala bojno polje. Koliko je žestoka bila navala kozaka, toliko su se jarosno branili vojnici garnizona i tursko stanovništvo Azova. Artiljerija je obu-stavila paljbu, jer se vodila borba prsa o prsa. Turci su mnogli da koriste samo pištolje i puške, ali su uskoro i oni zamukli. Kratka i očajnička borba izbliza završila se tako što su Turci ustuknuli i počeli bežati iz Azova u stepu. Kozaci su ih progonili gotovo deset vrsta [1 vrsta = 1,06 km] i tako likvidirali ostatke garnizona od četiri hiljade vojnika. Samo manji broj Turaka se zatvorio u zamku

i odbio da se preda. Tri dana su ovi Turci odbijali napade kozaka. Bacali su na njih kamenje sa zidova, odbijali njihove napade vatrom iz topova i pušaka. Na kraju su svi izginuli.

Tako je Azovska tvrđava prešla u ruke kozaka. Oslobođeno je dve hiljade zarobljenika koji su bili na ropskom radu kod Turaka.

Gubitak tvrđave je izazvao sultanov bes. Po njegovom nare-đenju krimski han je u septembru 1637. izvršio krvavi i pustošeći napad na oblasti rosijske države.

Carska vlada je odbila da primi osvojeni grad pod svoju upravu i da pošalje onamo stalni garnizon, iako su se kozaci više puta obraćali Moskvi sa takvim molbama. Ali to bi značilo progla-šavanje rata Turskoj. U onim međunarodnim okolnostima Rosija se nije smela odvažiti na takav korak u svojoj spoljnoj politici. Car je licemerno dokazivao pred svetom da on nema nikakve veze sa napadom na Azov, da su to kozaci učinili na svoju ruku, „bez gosudarstvenogo povelenija” – kako je govoreno turskim izasla-nicima. Zapravo, caru je odgovaralo da kozaci drže osvojenu tvr-đavu kao uporišnu bazu za borbu protiv Turske. Tokom petogodi-šnjeg držanja tvrđave carska vlada je neprestano pomagala kozake. U Azov je često u velikoj količini stizala carska pomoć. 1638. je na Don stiglo, osim velike količine pšeničnog i ovsenog brašna i krupice, još i 150 vedara vina, 300 pudova [1 pud = 16,38 kg] puščanog i topovskog baruta, 200 pudova olova za zrna i 500 ruba-lja u novcu, što je za ono vreme bila velika suma. Vojvode pogra-ničnih oblasti su slobodno propuštale trgovce i lovce sa raznom robom i namirnicama.

U Azovu je otpočela živa trgovina, koja se proširila na Crno more i dalje na Istok. Ovamo su stizali trgovački brodovi iz Tama-nja, Temrjuka, Kerča, Kafe, iz daleke Persije. Pristajali su čak i turski brodovi natovareni odećom, marokenom, čizmama, kindža-lima i drugim oružjem, brašnom i povrćem.

10. jula 1638. donski ataman Denis Parfenjev je u Moskvi izjavio da zaliha mesa, brašna i ribe u tvrđavi ima dovoljno za godinu dana. Starešine donske vojske mislile su i na povećanje stanovništva Azova. Ovamo su se selile čak i žene donskih kozaka sa decom. Oni koji su putovali u Rosiju ili Ukrajinu pozivali su sve da se nasele u Azovu.

Za sve vreme držanja tvrđave rastao je broj Zaporožaca u Azovu. Zaporošcima koji su ulazili u sastav garnizona svake go-

dine pridruživali su se novi. Krajem 1637. ovamo je „za stalno” stiglo 700 Zaporožaca. Sledeće godine je donski ataman Tatarinov rekao u Moskvi da ukrajinskih kozaka u Azovu ima 10.000, koliko i donskih, i da „zaporoški čerkasi (kozaci) pristižu u Azov nepre-stano”. Ispričao je i sledeću epizodu: kada su oni išli za Moskvu, onda su na Severskom Donjecu sreli zaporoške čerkase, oko 50 ljudi, kako čamcima plove niz Donjec, dok obalom pet kozaka tera dvadesetak konja, i da su im rekli da idu k njima u Azov. O pove-ćanju broja Zaporožaca je 1639. govorio i donski ataman Sidor Alfimov. Kada je 1640. zapretila opasnost od napada u pomoć je stiglo pet stotina Zaporožaca, a pred samu opsadu kozačka vojska je još više pojačana – stiglo je nekoliko hiljada Zaporožaca.

Carska vlada je čak izražavala bojazan zbog preteranog naseljavanja Zaporožaca. Donski atamani nisu delili njihov strah. Kozaci su zajednički obnovili Azovsku tvrđavu u proleće sledeće godine po zauzimanju, iako je obim radova bio vrlo velik, pošto je tvrđava znatno oštećena tokom dvomesečne opsade i osvajanja.

Kozaci su imali nameru da dugo ostanu u Azovu, kako bi postali nezavisni od carske vlade, a imali su i još jedan cilj – da povrate od neprijatelja Temrjuk i Kerčenski moreuz i iziđu na Crno more. Sultan je, sa svoje strane, nameravao da po svaku cenu povrati Azov i već 1638. rešio da na juriš osvoji tvrđavu. Zamisao mu je bila da istovremeno udari i sa kopna i sa mora. Krimski han je dobio naređenje da okupi ne samo svoje, nego i nogajske orde, kao i da privoli na učešće gorštake-Čerkeze.

Prvo je upućena flota od 60 katorgi da zatvori izlaz na Crno more i da ne propušta trgovačke brodove do Azova. Skoro mesec dana flota je stajala između Kerča i Tamanja. Protiv turskih brodo-va uputilo se 40 velikih rečnih čamaca sa dve hiljade ljudi. Bitka se odigrala 14. jula, i to veoma loše za kozake. Primorani su da se povuku u Obihanski liman na ušću reke Kubanj. Turci su ih progo-nili i opet je započela morska bitka. Ali osim Turaka, kozake su napadale sa kopna tatarske orde, koje je han prebacio sa Krimskog poluostrva i nogajskih stepa na Južni Kavkaz. Kozaci su pretrpeli težak poraz.

»Istorija osvajanja Azova« prenosi nam poslednju bitku. Kad su izgubili svaku nadu, kozaci su, ne bacajući oružje, pokušali pojedinačno da se probiju kroz trsku. Ali tu su ih sačekali Tatari, mnoge su pobili a ranjenike su zarobili i sve ih prodali za katorge.

Samo jedan kozak je uspeo da se sakrije u Čerkeskim gorama i odatle da se probije do Azova.

Tada je azovska komanda doznala da na tvrđavu ide velika hanska vojska i 42 turske galere u pratnji mnogo manjih brodova. Krajem jula turska vojska se već približila Azovu, a 1. avgusta po-čela je opsada. Tvrđava se držala tri meseca. Kozaci su se junački branili i posle iscrpljujućih i krvavih borbi odbili neprijatelja. Ali gubici u ljudstvu su bili ogromni. Iscrpljene su sve rezerve hrane i municije. Od zidina tvrđave ostale su samo ruševine. Bojne kule su bile gotovo uništene, spojni zidovi među njima srušeni.

Obnova tvrđave zahtevala je velike napore i još veće troško-ve. A materijalno stanje gradskih žitelja je znatno pogoršano. Trgovina je sasvim obustavljena. Sultanska vlada je, spremajući nov napad na Azov, ojačala Temrjuk, Kerč, Tamanj, Perekop i stalno držala brodove u Kerčenskom moreuzu. Po naređenju iz Istambula han je ponovo krenuo na Azov. Garnizon je bio uzne-miren, a mnogo stanovnika je napustilo grad. Početkom 1641. u tvrđavi je ostalo samo oko hiljadu ljudi.

Donske starešine su neprestano molile cara da uzme Azov u sastav rosijske države, da pošalje ovamo svoju vojsku i da materi-jalno pomaže kozake, ili će morati da napuste tvrđavu. Carska vlada nije želela da izgubi Azov, iako je diplomatski krila svoje namere. Da bi zadržao kozake u tvrđavi i pojačao njihovu vojsku, car je povukao neobičan za tadašnje uslove potez. 15.januara 1640. potpisao je povelju kojom je dozvoljavao kozacima da bez ikakvih smetnji vrbuju „slobodne voljne ljude”, a usmeno im je dozvolio da ne vraćaju odbegle bojarske kmetove, iako je dotad carska vlada uvek zahtevala od kozaka da vrate „vlasnicima” begunce.

U Moskvi su srdačno dočekivali kozačke izaslanike. Uviđa-jući kakav je značaj Azova u odbrani Dona i uopšte južnih granica države, car je smatrao da se ne sme žaliti novac za obnovu. Zato je povećao i „carsku pomoć”: rezerve hrane i municije četverostruko, a u novcu je prvo poslao šest hiljada rubalja, a posle još osam. Deo tog novca starešine su podelile i kozacima, Doncima i Zaporošci-ma, a deo je potrošen na rekonstrukciju tvrđave.

Kozaci su morali žuriti sa obnovom. Turska se, uspešno završivši rat sa Persijom, spremala da baci sve vojne snage na Azov. Sultan je smatrao da, pošto je osvojen Bagdad, ne bi smelo biti velikih poteškoća u zauzimanju tvrđave na Azovskom moru. Ali iznenadna smrt sultana Murata VI l. marta 1640. godine i

međusobna borba dvorskih frakcija odložili su na neko vreme turski napad na Azov.

Turska vlada je pokušala da bez borbe povrati Azov. Koza-cima je ponuđena velika novčana suma i besplatno puštanje zaro-bljenika. Ovaj predlog je razmotren na vojnom savetovanju u Azo-vu, gde su zaporoški kozaci imali jednako pravo glasa sa Doncima. U Tursku je poslat jednoglasan i ponosan odgovor: „Ako vam je Azov-grad potreban, osvojite ga kao i mi, svojim glavama i svo-jom krvlju.”

U leto sledeće, 1641. godine, turska vojska je kopnom i morem stigla do Azova i započela opsadu. Tome su, kao i uvek, prethodili pustošeći upadi tatarskih ordi, koje su se zatim spojile sa sultanovom vojskom. Šest hiljada kozaka je herojski branilo Azov od dvadeset puta brojnijeg neprijatelja. Glavnokomandujući koza-čke vojske je za vreme opsade bio donski vojni ataman Naum Vasiljev.

U julu iste godine je donski ataman Beljaj Lukjanov, uče-snik borbi u osvajanju Azova, rekao u Moskvi: „Atamani i svi kozaci držaće se u opsadi čvrsto; neće predati Azov makar svi izginuli.”

O ovim događajima, osim »Istorije osvajanja Azova« i svedočenja kozačkih predstavnika i glasonoša slatih u Moskvu, govore rosijski prestavnici koji su dolazili u Azov, kao i zapisi Evlije-Efendije [Evlija Čelebi, 1611-95; prev.] putnika po Evropi, Africi i Aziji, koji je pratio sultana u persijskom pohodu i bio mujezin kod glavnokomandujućeg turskim snagama pod Azovom Deli-Husein-paše. Iako je Evlija-Efendi dobio titulu hafiza zato što je znao Koran [tačnije: Kur'an] napamet i bio fanatičan musliman, što je ostavilo traga i na njegovom pripovedanju o bici za Azov, ipak je on prilično verodostojno opisao ratna dejstva, vojno umeće donskih i zaporoških kozaka i njihovu izvanrednu hrabrost, a tako-đe i dao sliku turskog tabora.

Turska komanda je, koristeći iskustva iz uspešnih borbi za Bagdad, pokušala da načini ogroman nasip, viši od zidina tvrđave, odakle bi topovima tukla unutrašnjost utvrđenja i kozačku artilje-riju. Kozaci su pravili tunele i razbijali nasip. Neprijateljske tunele kozaci su otkrivali nekom posebnom napravom koju su zvali je-dnostavno „sluh”. Kozačke patrole su pomoću tu naprave otkrivale mesta gde su kopani tuneli i minirali ih. Vodio se pravi minerski rat. Tokom opsade Turci su iskopali 241 tunel a kozaci više dese-

tina. Evlija-Efendi je isticao snalažljivost Zaporožaca koji su pri-begavali čak i podvodnom miniranju. „Vešti mineri, kozaci posta-vljaju mine čak i pod rekom, koristeći čamce premazane smolom.”

Uzalud su hanova i sultanova vojska pokušavale da zauzmu Azov na juriš i uz pomoć merdevina koje su prislanjali na zidine. Kozaci, koji su neprestano bili na zidinama, gađali su neprijatelja iz pušaka, bacali odozgo kamenje, sipali vrelu smolu i rušili mer-devine zajedno sa vojnicima. Kozaci nisu dozvoljavali da neprija-telj topovskim đuladima napravi breše u zidinama. Na mestima gde bi đulad probila zidine kozaci bi odmah stavljali „koševe” (tako su ih nazivali Zaporošci, a Donci - „izbe”) napunjene zem-ljom.

Posle prvog, neuspešnog pokušaja da se podigne nasip, turske paše su naredile podizanje novog, koristeći za to janičare. Fortifikacionim radovima su rukovodili stručnjaci iz Evrope – Ita-lijani, Francuzi i Venecijanci – koje je dovela turska vlada.

„Janičari podigoše nasip – govori se u »Istoriji osvajanja Azova« – u visinu viši od Azova-grada, a u širinu – koliko čovek može dvaput da baci kamen.” Na tom širokom nasipu Turci su postavili artiljeriju i pešadiju.

Bombardovanje nije prekidano „ni na jedan sat”. Po tvrđavi su tukli „neprestano danju i noću; 16 dana i noći grmeli su njihovi topovi, a oganj i dim dizali su se do neba”.

Ni kozački topovi nisu ćutali. Ali sedmog dana kroz otvore u zidinama prodrli su Turci i postavili na zidine zelene turske zastave. Kozaci su tada skupili snagu i, kako kaže Evlija-Efendi „skinuli sa zidina muslimanske pobednike”.

U taj čas je opsađenima u pomoć stiglo četiri hiljade Zapo-rožaca na 40 čajki. Turci su ih dočekali jakom topovskom vatrom sa brodova, onemogućavajući im prilaz tvrđavi. U toj bici su, tvrdi Evlija-Efendija, kozaci izgubili preko hiljadu ljudi, i govori o tome kako su kozaci ipak našli način da uđu u tvrđavu. „Uprkos velikoj pažnji mnogo nevernika se probilo do tvrđave, skačući razodeveni u Don i roneći na leđima sa trskom u ustima. Oružje i municiju su stavljali u kožne vreće koje su vukli za sobom plivajući i tako su pomagali tvrđavi.”

Nakon šesnaest dana neprekidne paljbe turska artiljerija je porušila zidine utvrđenja. „Sve naše azovske utvrde – zapisao je autor »Istorije osvajanja Azova« – zidine i veže, i crkvu Preteče, i zgrade sve do jedne, razbili su do temelja i sve topove su nam uni-

štili.” Samo je Nikoljska crkva, koja se nalazila pod brdom kod samog mora, delimično sačuvana.

Kozaci su se zaklanjali iza koševa u utvrđenim šančevima. Zatim su pod neprijateljskim nasipom „potajno iskopali odaju veli-ku”. Odatle su prokopali 28 malih tunela do turskog tabora. Kada bi pala noć i utrnule logorske vatre kozaci su izlazili iz tunelâ, napadali Turke i, po tvrđenju iz »Istorije osvajanja Azova«, nano-sili im značajne gubitke i zadavali veliki strah.

Turci su pokušali da iskoriste iskustvo kozaka. Od svog tabora prokopali su 17 tunela direktno pod tvrđavu, nadajući se da iznenada upadnu u kozačke šančeve. Ali kozaci su pomoću svojih naprava pronašli sve tunele i uništili u njima veliki broj janičara.

Uverivši se u to da ne mogu pobediti kozake u tunelsko-minskom ratu, Turci su se vratili bombardovanju. Sada su paljbu usmeravali na zemljana utvrđenja koristeći nekakvu specijalnu va-trenu đulad, koju su pripremali nemački stručnjaci. Ginulo je mno-go branilaca Azova. Ali tvrđava se i dalje držala.

Kad ni ovo bombardovanje šančeva nije slomilo kozake, turske paše su započele sa jurišima koji su trajali četrnaest dana. Danju je na kozake jurišalo oko 10.000 janičara, a kada bi pala noć na smenu bi im dolazilo drugih 10.000 koji su napadali do zore. „Ne daju nam ni sat odmora” – zapisuje autor »Istorije osvajanja Azova«.

Zaista, onih par hiljada kozaka koji su još držali Azov nisu imali nikakvu smenu. Morali su se boriti danju i noću, bez sna i bez odmora. Isti autor kaže: „Od teških rana svojih i od raznih po-vreda, od smrada trupova ljudskih napale su ih ljute bolesti. Već noge naše popuštaju, i ruke nas više ne slušaju, od umora usta naša ćute, od pucnjeva neprestanih oči nam je izgoreo barut, jezik naš više ne može viknuti na busurmane, naša nemoć je takva da više ne možemo u rukama oružje držati, svi ćemo izginuti.”

Verujući da će ovde ostaviti svoje glave, zaporoški i donski kozaci počeli su se opraštati jedni od drugih. „Već smo se počeli mi, atamani i kozaci, hrabri junaci, i sva velika Donska i Zapo-roška ljuta Vojska opraštati.”

Kozaci su ipak smogli snage za još jedan izlazak iz rovova i juriš, i to prilično uspešan. Ta nadljudska izdržljivost i hrabrost izazvala je sujeverni strah kod Turaka. A tu je još stigla i vest da rosijski car sa dvadeset hiljada ljudi ide na Azov; mada neistinita, ona je izazvala veliki strah u turskim redovima.

Turska komanda je sazvala prošireni vojni savet. Tada je prvi put glasno izrečena sumnja da se tvrđava može osvojiti. Posle dugog savetovanja odlučeno je da se izvrši poslednji opšti napad na tvrđavu.

Pre toga Turci su još jednom pokušali da potkupe kozake. Odapeli su strele sa „poveljom” u kojoj su predložili da otkupe Azov. Suma otkupa je bila vrlo velika: po 300 talira i 200 zlatnih rubalja „na svakog junaka”. Kozaci su odgovorili da nizašta neće predati Azov. „Не добро нам ваше срiбло й золото собачe [pasje], нахабне [kradeno], бусурманське; в нас в Азовi й на Дону золота й срiбла свого много.”

Ujutru je pred tvrđavu izišla sva turska vojska. Pročitan je prvi deo Korana, podeljeno oružje – 7.000 mačeva, 2.000 štitova, 2.000 mušketa, 5.000 lukova, 40.000 strela, 6.000 halebardi, 5.000 đuladi i mnogo drugog oružja – i vojska je krenula u napad. Turci su prodrli u tvrđavu, stigli u sam centar, poboli svoju zastavu, pro-čitali „molitvu islamu”; tokom sedam i po sati - kako kaže Evlija-Efendi - „muslimani su bili u zamku kao vukovi među ovcama, i bili su poprskani krvlju kao mesari”.

Paše su uveravale vojsku da je pobeda ostvarena. Ali to nije bilo sasvim tačno. Kozaci, koji su se krili pod zemljom, aktivirali su mine i „tako poslali veliki broj napadača na drugi svet” – kaže Evlija-Efendi. „Osim toga, kozaci su pucali iz puškarnica tako da su doveli muslimane u težak položaj.” I mada su za ovaj napad mnogi Turci dobili čelenge (odličja), zajmete (feudalna imanja), timere (zemljišne parcele) i novčane nagrade za svaku kozačku glavu, i taj napad je na kraju propao.

Opsada je nastavljena, ali bez odlučnosti i vere u uspeh. Razrušena tvrđava i dalje je ostala nepokorena. Garnizon je bio u krajnje teškom položaju. Poginulo je preko tri hiljade ljudi, kozaka i pridošlica iz Rosije. Hrane gotovo da više nije bilo, pojavile su se epidemijske bolesti.

Ali i u turskom taboru je bilo teško. Dugotrajna opsada je iscrpela vojsku koja je, po svedočenju Evlije Efendije, izgubila 70.000 ljudi pod Azovom. Još jednom, poslednji put, sazvan je vojni savet. „Više niko ne veruje da se tvrđava može zauzeti” – gorko zaključuje Evlija-Efendi.

U noći između 26. i 27. septembra turska vojska se počela povlačiti. Kozaci su još našli snage da ih progone. 9. oktobra su zapodenuli bitku sa Turcima i čak im oteli jedan veliki ratni brod.

Još su se dimile ruševine, još nisu zacelile rane kozaka, a već je započeta obnova tvrđave. Na vojnim savetovanjima većina kozaka je bila za to da se grade zemljani bedemi, koji su otporniji na bombardovanje nego kameni.

Ali kozacima nije bilo suđeno da ostanu u Azovu. 18. juna 1642. godine morali su ga napustiti po naređenju rosijskog cara, koji ga je vratio Turskoj zbog teškog međunarodnog položaja u kojem se Rosija nalazila.

VIISVETSKA SLAVA

BOGDANA HMELJNICKOG

Nijedna istorijska ličnost ukrajinskog naroda ne može se meriti sa Bogdanom Hmeljnickim po broju radova nastalih o njoj. Teško je čak i nabrojati vrste naučnih i umetničkih radova u kojima se opisuje, istražuje, oslikava lik Bogdana Hmeljnickog. Narodna umetnost – istorijske pesme, dume, legende, priče – pridaje osobitu pažnju slavnom kozačkom hetmanu. O njemu su pisani romani, pripovetke, poeme, drame; stvoreni su filmovi, slike i skulpture.

Kada bi neko hteo da napravi mapu mesta gde su nastajali svi naučni, kao i književni i drugi umetnički radovi o Bogdanu Hmeljnickom, morao bi u nju uneti veliki broj država.

Ovako veliki interes svedoči i o opšteevropskom karakteru zbivanja u čijem se centru Hmeljnicki nalazio.

Bogdan Hmeljnicki je spadao u onu vrstu ljudi, koja je u raznim državama sveta dala istaknute delatnike u oblasti politike, nauke, kulture; ljudi obdarenih najrazličitijim talentima. Ti ljudi velikih htenja i snažnog intelekta uzdigli su se do najviših nivoa tadašnje prosvećenosti i proslavili se istovremeno u više oblasti ljudske delatnosti (Jan Hus, Tomas Mincer, Oliver Kromvel i drugi).

Na tlu Ukrajine takav čovek se pre svega istakao u oslobodi-lačkoj borbi naroda protiv strane vlasti. Ta borba je u XVI i XVII veku dobila značaj najvažnijeg problema, od čijeg je rešenja zavi-sila sudbina čitavog naroda. Postavljalo se pitanje opstanka ukra-jinskog naroda. Tursko-tatarski agresori pretili su mu fizičkim uništenjem. Vlast šljahtićke Poljske, osim feudalno-kmetskog ugnjetavanja, pretila je duhovnim uništenjem.

Zato je ukrajinski narod u to vreme mobilisao sve svoje materijalne i duhovne snage, sve svoje stvaralačke potencijale i istorijske rezerve. Kozaci su zajedno sa seljacima bili pokretačka snaga ustanaka s kraja XVI i u prvoj polovini XVII veka, koji su imali antifeudalni karakter i istovremeno predstavljali nacionalno-oslobodilačke ratove. U Bogdanu Hmeljnickom su se fokusirali

pregnuća, napori i interesi celokupnog ukrajinskog društva. Isto-vremeno je on sâm bio tvorevina svog vremena. Ukrajinski život XVII stoleća stvorio je od njega predvodnika ukrajinskog naroda u borbi protiv strane vlasti.

Mesto rođenja Bogdana Hmeljnickog nije tačno ustano-vljeno. Postoji nekoliko pretpostavki. Ali znamo gde je protekao prvi period njegovog života i u kakvim uslovima se formirala njegova ličnost.

Bogdanov otac – Mihajlo Hmeljnicki – je služio kao naselji-vač kod korsunjsko-čigirinskog staroste, magnata Jana Daniloviča. Mihajlo Hmeljnicki je osnivao (naseljivao) nova naselja na ukra-jinskim zemljama koje su pripale poljskom feudalcu Daniloviču kao kraljev poklon. Hmeljnicki je osnovao mesto Čigirin, a kasni-je, kad je postao čigirinski podstarosta, i majur Subotov, koji je postao njegovo nasledno imanje.

Čigirinščina je tada bila pogranična stepska oblast, iza nje se pružalo Divlje polje kojim su lutale tatarske orde. Zato su naselje-nici Čigirinščine bili pretežno odbegli seljaci koji su, spašavajući se od feudalno-kmetskog ugnjetavanja, tražili slobodan život na nenaseljenim, ali i opasnim zemljama. Da bi doveli takve nase-ljenike, feudalci su im morali davati olakšice, oslobađati ih od poreza i nameta na 10, 20 pa i više godina. Ovde su se, makar privremeno i delimično, seljaci osećali slobodnima od kmetskog jarma.

Međutim, najveći deo stanovništva ovih mesta, kao i uopšte Čigirinščine i Kanjivščine, bili su kozaci. Kozaci-slobodnjaci nisu priznavali poljsku vlast, imali su svoje samouređenje, svoje zakone.

Bogdan Hmeljnicki je odrastao u toj atmosferi pokozačene, slobodnjačke Ukrajine. Tim više što je njegova majka bila kozačka ćerka iz Perejaslava. Čak i fizički Bogdan se čeličio u opasnim uslovima stepskog pograničja, gde su preživljavali samo najhra-briji i najčvršći. Ovde je Bogdan stekao i prva ratnička iskustva. Celokupno stanovništvo pograničnih oblasti bilo je naoružano i učestvovalo je u odbrani zemlje.

Kozačko okruženje je svakako uticalo na karakter budućeg hetmana, na njegovo životno iskustvo. Posle kratkog vremena će i on, koji je poreklom bio sitni šljahtić, u potpunosti povezati svoj život sa kozaštvom.

Osnovno obrazovanje Hmeljnicki je stekao u ukrajinskoj školi. Ne znamo tačno gde, ali na to ukazuje jezik njegovih pisa-ma, tadašnji ukrajinski književni jezik. Školovanje je nastavio na jezuitskom kolegijumu u Ljvovu. Ovde je učio gramatiku, poetiku i retoriku i dobro savladao latinski jezik, koji je tada bio međuna-rodni književni i diplomatski jezik. Venecijanski izaslanik Vimina, koji je došao u Čigirin 1650. u toku oslobodilačkog rata, kasnije je rekao da je sa Hmeljnickim pregovarao na latinskom jeziku. Još ranije francuski predstavnik de Briži, s kojim se Hmeljnicki sretao u Varšavi 1641, svedoči o njegovom dobrom poznavanju latinskog jezika i naziva ga „umnim i prosvećenim čovekom.”

Jezuitske kolegijume na Ukrajini osnivala je poljska vlada radi borbe protiv pravoslavlja i ukrajinske kulture, sa ciljem poka-toličenja i opoljačivanja ukrajinske omladine. Ipak, klica tuđe vere nije se primila u duši mladog Hmeljnickog; kasnije, tokom rata, on je tražio ukidanje svih jezuitskih kolegijuma na oslobođenim ukra-jinskim zemljama.

Mladi Hmeljnicki ne samo što je imao prilike da posmatra tuđa stradanja i ropstvo, nego ih je i sam iskusio. U bici kod Ceco-re u Moldaviji, u oktobru 1620, kada je poljska vojska hetmana Žolkevskog a sa njom i odred „dobrovoljaca-strelaca” iz Čigirina bila razbijena od strane tursko-tatarske vojske, Bogdan Hmeljnicki i njegov otac bili su zarobljeni. Sâm Bogdan je potom pričao da je „dve godine ljutog ropstva pretrpeo” u Konstantinopolju i na jednoj od galera turske flote. Hmeljnicki su otkupljeni od strane Zaporožaca i Bogdan se vratio kući, naučivši za to vreme turski i tatarski jezik, ispunjem mržnjom i svešću o bliskoj bespoštednoj borbi sa tursko-tatarskim agresorima.

Kasnije će Bogdan ne jednom učestvovati u kozačkim poho-dima na sultansku Tursku i Krimski hanat, a nekima od njih će biti i vođa. Kozački ratovi sa Turskom i Krimom bili su važan sastavni deo opšte evropske borbe protiv turske najezde. Kozaci su vezivali veliki deo turske vojne sile, pre svega skoro čitavu flotu, i time ublažavali agresivnu inicijativu Turske prema Evropi.

Bogdan Hmeljnicki je upoznao i samovolju poljskih panova. Krunski hetman Stanislav Konjecpoljski i njegov sin Aleksandar rukama svojih vojnika pljačkaju i spaljuju majur Subotov, bičuju do smrti Bogdanovog sina a njega samog progone kao divlju zver. On je dobro osećao uzaludnost pokušaja da se legalno dođe do pravde tamo gde su vladali poljski magnati.

Ipak, nije želja za osvetom navela Hmeljnickog da podigne narod na ustanak protiv poljske šljahte. Oslobodilačka borba ukra-jinskog naroda za njega je bila najvažnija stvar još od mladićkih dana. Zapravo, gotovo pedeset godina života Bogdana Hmeljnic-kog do oslobodilačkog rata hronološki spada u period kozačko-seljačkih ustanaka, koji su počeli krajem XVI veka i trajali do 1638. Jedan od prvih ustanaka, 1594-96, pod vođstvom Severina Nalivajka, može se smatrati svojevrsnim pozdravom u čast rođenja čoveka koji će u budućnosti okončati borbu započetu istovremeno sa početkom njegovog života. „On je bio saborac Tarasa” – svedo-či savremenik – poljski istoričar Kohovski o učešću Hmeljnickog u Perejaslavskoj bici, u kojoj su ustanici, predvođeni Tarasom Fedorovičem (Trjasilom), pobedili poljsku šljahtićku vojsku sa Konjecpoljskim na čelu. U ustancima 1637-38. on će imati glavnu ulogu, zauzimajući istaknuto mesto među kozačkim starešinama

Učešće u kozačko-seljačkim ustancima imaće veliki značaj u formiranju Hmeljnickog kao državnika, političara i vojskovođe. Ti ustanci su imali međunarodni značaj i privlačili pažnju država koje su tada određivale političku klimu u Evropi – Francuske, Španije, Švedske, Rosije i naročito Vatikana.

Poljska država, koja se pridružila agresivnom katoličkom feudalnom taboru kontrareformacije, na čijem su čelu bili Vatikan i dinastija Habsburga, od kraja XVI veka postala je „istočni bastion” feudalne reakcije u Evropi.

Političari i diplomate, ocenjujući, pre svega, ustanak iz 1630. u kojem je učestvovao i 35-godišnji Bogdan Hmeljnicki, došli su do zaključka da su ovi ratovi doveli u pitanje sam opsta-nak šljahtićke Poljske.

Blistavi uspesi kozaka u oslobodilačkoj borbi doprineli su njihovoj reputaciji u Zapadnoj Evropi. Vladari evropskih zemalja nastojali su da ih dovedu u svoju službu, kao, na primer, švedski kralj, a takođe Transilvanija i Holandija.

Krajem Tridesetogodišnjeg rata, 1645-46, kozački korpus pod komandom Bogdana Hmeljnickog primljen je u francusku službu i u sastavu vojske princa Kondea učestvovao u opsadi i jurišu na tvrđavu Denkerk.

Dakle, Bogdan Hmeljnicki je još do oslobodilačkog rata 1648-54. dobro upoznao političku scenu evropskog kontinenta i mesto i ulogu Ukrajine na njoj. On je prošao dobru školu međuna-rodnih odnosa u Zaporoškoj vojsci, jer je kozaštvo već odavno

vodilo svoju, nezavisnu od vlade poljske države spoljnu politiku. Već 1637. Hmeljnicki je bio vojni pisar i ne samo upravljao voj-nom kancelarijom, nego i vodio prepisku sa drugim državama i pregovore sa stranim predstavnicima.

Ustanak 1637-38. je bio ugušen i Hmeljnicki je kao vojni pisar morao potpisati akt kapitulacije kod Borovice 24. XII 1637. Takozvana „sejmova ordinacija” [propis; prev.] iz 1638, ograniča-vajući kozačku samoupravu, likvidirala je najviši kozački aparat uprave i na starešinska mesta dovela poljske šljahtiće.

Postoje istorijski dokazi da je Hmeljnicki sa još nekim stare-šinama već od 1645. spremao novi ustanak, i 1648. formirao prvi ustanički odred. Njegovom zaslugom je u toku prve godine rata uz pomoć iskusnih starešina od razjedinjenih kozačkih i seljačkih odreda stvorena prava narodnooslobodilačka armija. Započinjući rat, on je sa Zaporoške Siči, kao ukrajinski hetman, krenuo sa vojskom od tri hiljade ljudi. Kod Zborova, po njegovom ličnom svedočenju, vojska je imala 360.000 ljudi, što je za ono vreme nečuvena brojnost. Evropske armije koje su učestvovale u Tride-setogodišnjem ratu brojale su najviše do 50.000 ljudi. Bogdan Hmeljnicki je seljačke odrede pretvorio u disciplinovane pukove koji su pobeđivali dobro obučenu poljsku armiju.

Služba vojnog pisara i stotnika u kozačkoj vojsci do 1648. godine omogućila je Bogdanu Hmeljnickom da dobro izuči prin-cipe organizacije i komandovanja tom vojskom, kao i sistem pri-prema za rat. Koristeći i razvijajući to iskustvo, ukrajinski hetman se pokazao kao najtalentovaniji organizator armije koja je odraža-vala tradicionalne crte kozačkog vojnog sistema.

Sa imenom Hmeljnickog povezano je stvaranje kozačke konjice kao roda vojske.

Artiljeriju kozačke vojske je, u suštini, takođe stvorio Hmeljnicki. U početku je imao samo nekoliko topova sa Zapo-roške Siči, a pri kraju rata artiljerija kozačke vojske brojala je preko 400 topova. Njihov broj povećavan je izradom u pukovima, zaplenom i poklonjivanjem od strane rosijske vlade. U nizu bitaka kod Zborova, Berestečka, Bile Cerkve i Ohmatova kozačka arti-ljerija je nadmašivala poljsku. Hmeljnicki je uz svaki top odredio stalnu poslugu sastavljenu od najboljih strelaca. Svaki poljski top je imao svoj par konja, malokalibarske topove je postavio na dvo-kolice, koje su bile prototip „tačanke” u građanskom ratu 1918-20.

Hmeljnicki je sprovodio liniju aktivnog, odlučnog nastupa i koncentrisanog udara, što je odlučilo sudbinu bitaka kod Korsunja, Piljavaca, Zbaraža i Zborova. Vatreni pobornik napadačke strate-gije, on je uvek tražio neprijatelja i prvi nanosio udare, držeći u svojim rukama inicijativu, namećući svoju volju protivniku, čuva-jući rezervu da bi njome dotukao neprijatelja. Jedan od klasičnih primera je Korsunjska bitka. Hmeljnicki je sa vojskom od 15.000 ljudi prinudio poljsku armiju od 20.000 vojnika da napusti zauzete pozicije i da prihvati bitku na nepogodnom za poljsku kavaleriju brdovitom terenu – Gorohovoj dubravi – za vreme silaska komore i artiljerije u duboku jarugu. 6.000 kozaka rezerve Krivonosa, koji su udarili iz pozadine, iz zasede, definitivno su doneli pobedu kozacima u drugoj velikoj bici ovog rata.

Kozački vojskovođa je dejstvovao suprotno strategiji i takti-ci zapadnoevropskih armija. Tamo se težilo odbrani, opsadi tvrđa-va i izbegavanju otvorenih bitaka, koje su nanosile velike gubitke skupo plaćenim najamničkim vojskama. Hmeljnicki nije gubio vreme na opsedanje tvrđava. Pobede je ostvarivao poljskim bitka-ma. Išao je pravo ka glavnom cilju – zapodenuti bitku sa glavnim snagama neprijatelja i potući ih.

Na leto 1648. ukrajinska vojska je krenula u odlučan nastup na poljsko-šljahtićku iako su u pozadini u rukama neprijatelja osta-li utvrđenje Kodak i niz zamaka na litvanskoj granici. U to vreme je pobeda kod Piljavaca već oslobodila Volinj i Podolje, i nijedan utvrđeni grad više nije pružao otpor kozačkoj vojsci. Nakon Pilja-vecke pobede Hmeljnicki nije čekao da se okončaju opsade Kam-janeca, Broda i drugih utvrđenja, već je nastavio pohod, ostavlja-jući iza sebe utvrđeni Lavov i nastupajući ka Zamošću. U maju 1655. Hmeljnicki je pisao glavnokomandujućem snagama u Belo-rusiji pukovniku Ivanu Zolotarenku, tražeći od njega da ne gubi vreme i snagu na opsadu pojedinih tvrđava i zamkova, već da kre-ne na glavnu neprijateljevu vojsku. „Ne treba se zadržavati oko tih kokošinjaca, kao prošle godine, već udariti na glavu ili na bilo koje odvojene trupe. Jer i prošle godine bilo bi mnogo bolje da se nije zadržavalo oko tih kokošinjaca, jer tako je malo šta postignuto, samo su ljudi izgubljeni… Udaraj, vaša milosti, na glavu, a sa repom će posle biti lako.”

U bitkama je Hmeljnicki koristio složen taktički manevar – opkoljavanje neprijatelja sa krila i zalaženje u njegovu pozadinu.

Već u prvoj bici kod Žovtih Voda, kozačka vojska je opkolila vojsku Stefana Potockog i Šemberga na ovaj način.

Veliki značaj Hmeljnicki je pridavao i faktoru iznenađenja. 2. avgusta 1650. hetman je u pismu bilocerkovskom pukovniku naređivao: „Ne gubite ni sata, nego da ste odmah sa dobrim oruž-jem krenuli, danju i noću išli na Umanjski put, ne zadržavajte se zbog hrane da je usput nabavljate, samo sedajte na konje, jer treba da mi preduhitrimo neprijatelja, a ne on nas.” Kod Piljavaca i Zbo-rova uspelo mu je da do poslednjeg časa krije vojsku i iznenadi neprijatelja neočekivanim napadom.

Tokom rata je široko korišćeno neprevaziđeno izviđačko umeće zaporoških kozaka, koji su kasnije još i u XVIII veku smatrani najboljim izviđačima rosijske armije. Veliki značaj je pridavan i fortifikacionim radovima – podizanju zemljanih bedema ili individualnih zaklona. O kozačkoj metodi individualnog ukopa-vanja tokom ovog rata arapski putopisac Pavle Alepski piše: „Sva-ki ima svoju zasebnu zaštitnu jamu. Dižući se na noge, kozaci pucaju iz pušaka, a kada puca protivnik kriju se u jamama i nije-dan metak ih ne pogađa.”

Često je pribegavano upotrebi tabora – originalnog i najpo-pularnijeg kod kozaka bojnog poretka. Po naređenju Hmeljnickog, tabor kod Zborova je načinjen u „nekoliko desetina redova”. Kod Berestečka se pružao sedam vrsta u širinu i dužinu. Kod Bile Cer-kve 1651. godine tabor je postavljen između dve uvale i opkoljen dvostrukim nasipom. Kozaci su podizali utvrde izvanrednom brzi-nom. 1649. godine kod Lojeva 10.000 kozačkih konjanika je za četvrt sata podiglo u gustoj šumi veliki tabor. Pojačali su ga zasi-kama i odbili napad litvanskog hetmana Radzivila. „Naša litvanska konjica nikako ga nije mogla zauzeti” – piše učesnik bitke.

Uspešnost vojne, političke i državničke aktivnosti Bogdana Hmeljnickog, osim drugih uzroka i faktora, potiče i odatle što je on umeo da okupi talentovane ljude poreklom iz sva tri sloja – kozake, seljake i građane, najbolje poznavaoce vojne veštine koji su stekli iskustvo u prethodnim ustancima protiv Poljske, nepomir-ljive neprijatelje poljskih magnata, talentovane i hrabre vojsko-vođe. Kao i uvek u odlučujućim, prelomnim trenucima, narod je davao talentovane pojedince. Oslobodilački rat je otkrio mnogo izuzetnih kozačkih vojskovođa koji su dalje razvijali kozačko vojno umeće: Maksim Krivonos, Ivan Bogun, Danilo Nečaj, Ste-pan Pobadajlo, Nestor Morozenko, Anton Ždanovič, Matvij Glad-

kij, Martin Puškar, Prokip Šumejko, Martin Nebaba, Ivan Zolota-renko, Filon Džalalij, Demjan Lisovec, Ivan Kričevski.

Hmeljnicki je vodio aktivnu i široku državničku i političku delatnost u cilju stvaranja ukrajinske države. Na oslobođenoj teri-toriji Ukrajine stvoren je novi državni aparat. Njegov prototip su bile institucije koje su postojale na Zaporoškoj Siči.

Svoja znanja i iskustvo u oblasti diplomatije Hmeljnicki je kao vođ ukrajinske države, koja se stvarala tokom oslobodilačkog rata, iskoristio u odnosima sa mnogim državama: Rosijom, Polj-skom, Moldavijom, Vlaškom, Transilvanijom, Švedskom, Veneci-jom, Brandemburgom itd. Sačuvan je deo pisma Olivera Kromvela u čijem se liku Engleska, koja je tada doživljavala buržoasku revo-luciju, obraća ukrajinskom hetmanu i iskazuje mu veliko pošto-vanje.

Dobro razumevanje međunarodne situacije bilo je jedan od faktora koji je uslovio odluku Bogdana Hmeljnickog da uvede Ukrajinu u sastav Rosijske imperije na bazi autonomije. Takva odluka predstavljala je istorijsku nužnost. 30-ih godina XVII veka naročito su pojačane veze ukrajinskog i rosijskog naroda. Carska vlada je, uprkos opštem feudalno-kmetskom pravcu svoje socijal-no-ekonomske politike, a zbog zainteresovanosti za očuvanje juž-nih granica, rado primala ukrajinske doseljenike, dajući im niz olakšica i ostavljajući im kozačke običaje i samouređenje. Takođe, postojalo je ratno prijateljstvo ukrajinskih i rosijskih kozaka. Zaporošci i Donci su se borili protiv zajedničkih neprijatelja – stranih agresora, kao i protiv carističkog kmetskog jarma, rosijskih bojara, poljskih i ukrajinskih feudalaca.

Zato je Bogdan Hmeljnicki usmerio razvoj ukrajinsko-rosij-skih odnosa u skladu sa istorijskim okolnostima, što je i dovelo do prisajedinjenja na Perejaslavskom savetu 1654. godine.

VIIINARODNI HEROJ

MAKSIM KRIVONOS

Jedan od najčuvenijih saboraca Bogdana Hmeljnickog, najtalentovaniji posle velikog hetmana vođ narodnih masa u početnoj fazi oslobodilačke borbe ukrajinskog naroda bio je Maksim Krivonos.

Slavno ime Maksima Krivonosa sačuvano je u pesmama i dumama, iako je njegovo učešće u toj borbi bilo kratkotrajno – po-ginuo je krajem 1648, i svi verodostojni podaci o njemu su pove-zani sa događajima iz te godine. Podaci o njegovom životu pre oslobodilačkog rata su vrlo škrti.

Maksim Krivonos je rođen na Podnjeprovlju, u gradiću Vilj-šani. Otac mu je bio zanatlija-krznar. Godina rođenja nije poznata. Zna se samo da je u oslobodilački rat stupio već kao sredovečan, iskusan i dobro upoznat sa vojnom veštinom čovek. Ta iskustva je skupio u borbi protiv tursko-tatarskih agresora. Sa kozačkim odre-dima je išao u daleke morske i suvozemne pohode, zajedno sa Doncima odbijao napade tatarskih ordi na gradove i sela Rosije i Ukrajine, oslobađao zatočenike iz teškog ropstva na Krimu i u Turskoj. Postoje podaci da je kao učesnik pohoda stigao čak do obala Atlanskog okeana. Za sve to vreme prošao je dobru ratničku školu.

Zatim se ime ovog narodnog heroja povezuje sa samim po-četkom oslobodilačkog rata, sa događajima na Zaporožju u januaru i februaru 1648. U to vreme, spašavajući se od progona i represija od strane poljske šljahte, na Niz je stigao čigirinski stotnik Bogdan Hmeljnicki sa nekoliko stotina odanih ljudi.

Na plavnim obalama Dnjepra nepristupačnim za šljahtu, u oblasti ostrva Buckog, gde je stigao Hmeljnicki sa svojim istomi-šljenicima, okupljali su se seljaci, građani i kozaci koji su pobegli od nasilja poljske šljahte. Tu se skrivalo i mnogo učesnika ranijih ustanaka. Od njih je stvoren prvi ustanički odred. Predvođen Hmeljnickim, on je izbacio sa Zaporoške Siči tamo locirani garni-zon poljske vojske.

Bogdan Hmeljnicki je sa Zaporoške Siči krenuo sa samo tri hiljade ljudi. Među njima je bio i Maksim Krivonos sa svojim odredom.

Kod Žovtih Voda (danas je to selo u Dnjepropetrovskoj oblasti) odigrala se prva bitka oslobodilačkog rata, koja je završe-na uništenjem avangardnih trupa poljske vojske.

Kada su zapovednici ovih trupa – sin krunskog hetmana Ste-fan Potocki i komesar Šemberg – počeli pregovore sa kozacima, jedan od dvojice kozaka koji su poslati kao pregovarači i založnici bio je Maksim Krivonos. Jedan od vojnika Potockog zapisao je da su u poljski tabor kozaci Krivonos i Krisa došli u bogatoj odeći i u blistavim pancirima. Boravak u poljskom taboru Krivonos je isko-ristio za agitaciju među „registrovanim” kozacima i dragunima, koje su magnati zavrbovali među kmetovima. Ovi kozaci i draguni su prebegli ustanicima, a kasnije je i Krivonos pobegao iz poljskog tabora.

Kod Korsunja se odigrala druga bitka u kojoj su uništene glavne poljske snage locirane na Ukrajini. Korsunjska bitka je bila signal za opšti ustanak u zemlji.

U zoru 16. maja poljska vojska je napustila svoje položaje kod Korsunja i počela povlačenje prema Biloj Cerkvi, sa namerom da se spoji sa magnatskim trupama koncentrisanim u tom rejonu.

Bogdana Hmeljnickog je o maršruti poljske vojske na vreme obavestio vodič poljskih trupa, kozak Samijlo Zarudnij.

Put kojim je išla poljska vojska je nekoliko kilometara da-leko od Korsunja presecala uzana šumovita dolina – Gorohova Dibrova. Njene padine su obrasle visokom i gustom hrastovom šumom. Hmeljnicki je rešio da upravo na tom mestu primora polj-sku vojsku na bitku. Još prethodne večeri Hmeljnicki je, demon-strirajući nameru da sa svim snagama pređe Ros [reka koja se u Zapadnoj Ukrajini uliva u Dnjepar; prema jednoj teoriji, nazivi Rûs i Rosija u vezi su sa imenom ove reke; prev.], poslao odred kozačke pešadije sa artiljerijom da neprimetno zaobiđe poljski tabor. Komandu nad ovim odredom poverio je Maksimu Krivo-nosu, koji je naredio da se na dnu udoline, poljskoj vojsci na putu, iskopa rov. Sa druge strane rova kozaci su postavili zasedu.

16. maja se poljska vojska počela spuštati u dolinu. Prvo je sišla pešadija i konjica, za njom artiljerija, a na kraju su bile zapre-ge komore. Došavši do rova, artiljerija nije mogla dalje i zato su vojnici počeli vikati da ne treba spuštati komoru. Ali deo zaprega

se već počeo spuštati i konje se nije moglo zaustaviti. Zaprege su se nezadrživo kotrljale, naletale na ljude i konje i prevrtale, razbi-jajući se.

Za vreme tog meteža u poljskoj vojsci Krivonos je poveo svoje kozake iz zasede u napad. Kozački topovi su počeli tući po Poljacima a istovremenu su u bitku stupile i glavne snage Hmelj-nickog, nastupajući na neprijatelja sa druge strane.

Zapovednik poljske vojske je naredio konjanicima da siđu i prihvate se mušketa. Ali, nevični pešadijskoj borbi, poljski konja-nici nisu stigli da se postave u odgovarajući bojni poredak. Kozaci su udarili na poljski tabor, oteli su deo artiljerije i posle kratke i žestoke bitke razbili poljsku vojsku zarobivši oba poljska hetmana.

Vest o zarobljavanju regimentara (zapovednika) izazvala je paniku u poljskoj vojsci koja je ionako bila u haosu. Počelo je opšte bekstvo. Ali Poljaci nisu imali kud – begunce su napred tukli topovi Krivonosa, a nazad su ih dočekivale sablje, kindžali i puške kozaka i Tatara, koji su bili privremeni saveznici kozaka.

Iz doline se izvuklo jedva oko hiljadu i po Poljaka. Begunce su progonili nekoliko vrsta. Seljaci iz okolnih sela takođe su lovili šljahtiće i ubijali ih. Obojicu poljskih hetmana, neprijatelje i krvni-ke ukrajinskog naroda, Hmeljnicki je predao Tatarima.

Posle Korsunjske bitke na Ukrajini nije ostalo značajnijih poljskih snaga. Krunska vojska, odnosno kraljevska šljahtićka okupaciona armija na Ukrajini bila je uništena.

Ustanak se zatim proširio i van granica Ukrajine. Seljaci Belorusije takođe su ustali protiv ugnjetača – poljske šljahte, a i u samoj Poljskoj seljaci su se pobunili protiv svojih feudalaca.

Spašavajući se od osvetničke ruke ustanika, poljsko plem-stvo je bežalo sa Ukrajine ili se krilo u manastirima i zamkovima. Svuda su se stihijski stvarali seljački odredi kojima je bila pot-rebna pomoć od strane organizovane vojske protiv većih magnat-skih odreda. U tu svrhu je Bogdan Hmeljnicki u pobunjene oblasti slao kozačke jedinice.

Za rukovođenje ustankom na Desnoobalnoj Ukrajini Hmelj-nicki je odredio svog najbližeg ratnog druga, pukovnika Čerkas-kog puka Maksima Krivonosa. On je dobio težak zadatak. Trebalo je likvidirati poljsku vlast u zamkovima i ponekim utvrđenim gra-dovima, gde se skupilo mnogo šljahtića, krijući se od pravednog gneva naroda. Krivonos je morao organizovati ustaničke trupe i ujediniti ih u vojsku koja se može suprotstaviti velikim i dobro

naoružanim snagama pod komandom magnata Jeremije Višnjevec-kog koji je vladao ovim delom Ukrajine.

Jeremija Višnjevecki je bio jedan od najbogatijih magnata plemićke Poljske. Imao je vlastitu vojsku od nekoliko hiljada oda-branih i dobro uvežbanih plaćenika. Tu vojsku, u ono vreme naj-jaču među takvim malim armijama, Višnjevecki je koristio za gu-šenje ustanaka svojih podanika, ali takođe i za napade na susedne gradove i sela koji su pripadali drugim magnatima. Sa tom voj-skom Višnjevecki je išao i na sejmove i diktirao svoju volju plem-stvu i kralju.

Jeremija Višnjevecki, poreklom ukrajinski pravoslavni knez, prešao je u katoličanstvo i podržavao poljsku kolonizatorsko-okupacionu politiku na Ukrajini. U nacionalnim i religijskim pro-gonima ukrajinskog naroda Višnjevecki se, kao što je to i svojstve-no renegatima, posebno isticao surovošću i fanatizmom. Na njego-vim ogromnim posedima na Levoobalnoj i Desnoobalnoj Ukrajini vladala je najžešća eksploatacija. Sa učesnicima kozačko-seljačkih ustanaka 1637-38. godine Višnjevecki se surovo obračunao. Čuvši za pripremu novog ustanka, Višnjevecki je razoružao mnogo svo-jih podanika, oduzevši im preko 40.000 samokresa i pištolja i veli-ku količinu hladnog oružja, ali ga to nije spasilo. Prva iskra ustan-ka je podigla narodne mase protiv ovog zločinca i ugnjetača.

Višnjevecki je pokušao da uguši ustanak na levoj obali Dnjepra vlastitom vojskom, koja je u to vreme imala oko 8.000 ljudi. Ali, u nemogućnosti da iziđe na kraj sa narastajućim ustan-kom po svim svojim selima i gradovima, šljahtić je napustio levu obalu. Višnjevecki je imao nameru da se spoji sa krunskom voj-skom Potockog, ali pošto se nije mogao probiti do njega i pošto mu je stigla vest o porazu Potockog kod Korsunja, Višnjevecki je preko Perejaslava i Ostera pobegao na sever. Kozaci su ga progo-nili i Višnjevecki je uspeo da umakne samo zato što ih je zadržalo osvajanje Černjigova.

Posle bekstva Višnjeveckog i osvajanja Černjigova, Novgo-roda-Severskog i drugih gradova poljska vlast na Levoobalnoj Ukrajini je likvidirana.

Okupivši šljahtiće, Višnjevecki se ognjem i mačem bacio na stanovništvo Desnoobalne Ukrajine. Kuda je prolazio ovaj knez, tamo su ostajali požari, zgarišta, ruševine i gomile izmasakriranih leševa. Sve ovo bilo je praćeno pljačkom imovine.

Iz beleški jednog od oficira Višnjeveckog saznajemo o nje-govim zverstvima:

„Krećemo se sa komorom njegove milosti kneza Koributa Višnjeveckog. Kod Pogrebišča smo; prolazeći kroz Pogrebišče, izdajnicima seku ruke, nabadaju ih na kolac, seku sabljama… Kod Vahna; tu je pogubljeno nekoliko desetina kozaka; odavde njegova milost knez šalje na Nemirov svoju vojsku, četiri dragunska odre-da i korogvu Baranovskog… Osvojivši na juriš Nemirov posekli smo neke kozake i uzeli mnogo plena… Kod Priluka; pred našom crkvom smo im sekli ruke i nabijali na kolac i osvojili mnogo ple-na.”

Krivonos u svom odgovoru magnatu Zaslavskom sa gnevom piše o masovnim zločinima Višnjeveckog. On je, po rečima Krivo-nosa, „nemilosrdno tiranstvo činio… Mučio je ljude, sekao im gla-ve i nabijao ih na kolac. Svuda, u svakom gradu na trgu su vešala. Sada se zna da su na kočeve nabijani nevini ljudi. Mojoj rođenoj braći je svrdlom izvadio oči”.

Višnjevecki je hteo da zaustavi razvoj oslobodilačkog rata, da ga uguši u krvi. Ali ustanak se razbuktavao sve jače.

Hmeljnicki je 1649. kod Zborova ironično pisao poljskoj vladi da je Višnjevecki svojom surovošću samo podstakao mnoge seljake da se proglase kozacima i pridruže ustanicima.

Sa prelaskom Krivonosa na desnu obalu krvavo sunce Vi-šnjeveckog počelo je da zalazi. Odred Krivonosa se brzo uvećavao pridruživanjem pobunjenih seljaka i siromašnijeg gradskog stanov-ništva. Za manje od mesec dana Krivonos je spojio razjedinjene grupe u organizovanu vojsku. Do juna je ustanička armija već oslobodila Ladižin, Beršad, Verhovku, Oleksandrovku, Tuljčin, Vinicu, Umanj, Braclav, Nemirov. Stanovnici su svugde aktivno pomagali ustanicima, otvarali su im gradske kapije, davali po-trebna obaveštenja o neprijatelju.

Žitelji Nemirova, koji su se posakrivali u šumama za vreme divljanja Višnjeveckog, posle njegovog odlaska obavestili su Kri-vonosa da je u gradu ostao odred draguna. 31. maja kozaci su iznenadnim napadom uništili čitav garnizon. Samo jedan dragun se spasao i obavestio Višnjeveckog o ovom događaju. Razbesneli knez je na nepokorni grad poslao hiljadu i po svojih konjanika, naredivši im da poseku sve Nemirovce do poslednjeg. Ali kozaci su se, predvidevši ovakav razvoj događaja, dobro pripremili i nisu dozvolili Poljacima ni da se približe gradu. „Ovaj odred – zapisuje

u svoj dnevnik jedan šljahtić iz pratnje Višnjeveckog – ništa ne postigavši, morao je sramno retirirati.”

Sredinom jula ustanička vojska je stupila u borbu sa svim poljskim snagama pod Višnjeveckim.

Prvi susret ustaničke vojske sa snagama Višnjeveckog odi-grao se kod gradića Mahnovke. Po naređenju Krivonosa, gradić i utvrđeni zamak napao je bilocerkvanski pukovnik Girja, koga je Hmeljnicki poslao u pomoć ustanicima desne obale. Zajedno sa Girjom dejstvovao je avangardni odred predvođen sinom Krivo-nosa. Sam Krivonos je sa 1.000 kozaka ostao u polju, spreman da u slučaju potrebne pritekne u pomoć. Kozaci su uspešno napali gradić i uništili garnizon. Oslobodivši Mahnovku, kozaci su otpo-čeli napad na zamak, gde su se krili ostaci plaćeničke vojske voj-vode Tiškeviča, gospodara Mahnovke. Kada su kozaci osvojili ma-nastir i počeli juriše na zamak, Mahnovki se približila vojska Viš-njeveckog. Njoj naočigled zauzet je i zamak. Višnjevecki je hteo neprimetno da opkoli kozake, ali je odred, koji je imao zadatak da zauzme položaj na brdu pored gradića, bio otkriven i uništen.

Girja je svoje trupe postavio u tabor - „pokretnu tvrđavu” od zaprega u 12 redova - i izišao iz zamka ponevši provijant, oružje i dragocenosti. Kozaci su se utaborili blizu gradića. Poljska vojska je tokom noći nekoliko puta pokušavala da ih napadne, ali su kon-tranapadi bili toliko snažni da su Poljaci odustali.

U zoru su se Girja i Krivonos spojili i Krivonos je sa svim snagama krenuo na vojsku Višnjeveckog, ali je ova odustala od birke i žurno se počela povlačiti na zapad, prema Zbaražu. Višnje-vecki je žurio u Višnjevec – centar svojih poseda na desnoj obali, brinući se pre svega o očuvanju svog imanja. Kozaci su ga progo-nili sve do gradića Pjatke, gde je Višnjevecki bio opkoljen, ali se uspeo izvući i pobeći preko reke Sluč.

Drugi put se Višnjevecki sreo sa ustaničkom vojskom Kri-vonosa kod utvrđenog grada Kostantinova. Tu su se okupile polj-ske snage Višnjeveckog, Osinskog i Tiškeviča. Iz pravca Novo-kostantinova je došla vojska Krivonosa i rasporedila se polukružno na brdovitoj desnoj obali Sluča. Kozaci su hteli odmah da krenu u napad, ali je odred poljske pešadije zauzeo položaj sa druge strane broda i sprečio kozačko forsiranje reke. Poljski topovi su nepre-kidno tukli kozački tabor, a odred konjanika se prebacio preko reke i neočekivanim udarom potisnuo kozake. Ustanička vojska se povukla u jednu udolinu i utaborila.

Uveče je Poljacima u pomoć stigla kraljevska garda. Ali po-moć su dobili i ustanici; po naređenju Hmeljnickog stigao je Čigi-rinski puk. U kozačkom taboru je odmah odlučeno da se preuzme inicijativa i krene u napad.

Veliku pomoć kozacima pružili su građani Kostantinova. „Zadovoljni dolaskom kozaka – zapisao je šljahtić Maškevič – građani su pod pokrovom noći kradom od šljahte dostavili u ko-zački tabor barut, namirnice, pivo, rakiju.” U poljskom taboru su saznali za to i Višnjevecki je naredio da se pogubi 40 građana.

Ujutro je kozački tabor krenuo prema obali Sluča. Ostavivši kod broda zasedu od 1.500 vojnika kraljevske garde, Višnjevecki je ostalu vojsku postavio u bojni poredak u polju. Počeli su tući poljski topovi, kojima je odgovorila kozačka artiljerija. Komora Višnjeveckog je napustila bojno polje i uputila se za Kuljčin. Kra-ljevska garda se snažno odupirala kozacima, ali vojska predvođena Krivonosom se uporno i odlučno približavala prelazu. Višnjevecki je morao povući gardu i poslati je za komorom. Ustanička vojska je počela forsirati reku. Bitka na drugoj obali je počela pre nego što se prebacila i polovina kozaka, ali su šljatići ipak bili potisnuti. Na zauzetom delu leve obale Krivonos se, prebacivši svu vojsku i artiljeriju, ukopao i počeo tući protivnika iz topova. Poljaci su kre-nuli u napad, ali ih je kozački kontraudar odbacio još dalje od prvobitnih položaja. Kozaci su odmah krenuli napred i iskopali nove rovove još bliže poljskim položajima. Onda je Višnjevecki lično poveo u napad svoju vojsku. Šljahta je žestoko napala i uspe-la da zarobi deo kozačke artiljerije. Savremenik-letopisac kaže da se u toku bitke Maksim Krivonos probio do Višnjeveckog i da je samo slučaj spasio magnata od sablje podignute nad njegovom glavom. Bitka je trajala čitav dan i završila se porazom poljske vojske koja se povukla prema Kuljčinu, a odatle forsiranim mar-šem produžila za Volinj.

Panični strah od kozaka terao je na zapad poljsku vojsku u povlačenju. Ustanička vojska je oslobađala Podolje i gradove Po-lonje, Čudnov, Čortorij, Berdičov, Rajgorod, Ostrog, Zaslavlj, Mežireč, Šargorod i druge, likvidirajući u njima šljahtu i jezuite, katoličke monahe i poljske vojnike. Mesno stanovništvo je poma-galo ustanicima dobrovoljno im predajući gradove i pridružujući im se.

Osvajanjem dva jaka utvrđenja, Medžiboža i Bara, završene su borbe Krivonosa na Desnoobalnoj Ukrajini.

Dobro utvrđeni i zaštićeni prirodnim formacijama Medžibož zauzet je na juriš. Za tvrđavu Bar ustanička vojska je morala da vodi teške borbe. Bar je po svom značaju i snazi bio na jednom od prvih mesta među utvrđenjima koje je šljahtićka Poljska sagradila na Ukrajini. Utvrđenje je imalo veoma jaku za ono vreme artilje-riju i magacine pune oružja i municije. Reka Bug je veštački pre-građena tamo gde je opticala grad i zamak tako da se proširila u prava jezera, otežavajući prilaz.

Napad na utvrđenje je započet 25. juna. Na čelu kozačkih snaga bili su pukovnici Krivonosa – Kuška, Gorbač, Breslavec, Stjopka i drugi. Čitavom operacijom rukovodio je Krivonos. Grad je istovremeno napadnut sa kopna i sa reke. Za prelaz preko reke kozaci su napravili splavove, a sa obale su na grad išli pod zašti-tom „pokretnih moskovskih zidina” – ogromnih štitova na točko-vima. Garnizon tvrđave počeo je artiljerijsko bombardovanje ovog pokretnog drvenog zida, a nemački plaćenici su istovremeno otvo-rili vatru iz pušaka. Dim je obavio bojno polje. Koristeći tu okol-nost, seljaci i kozaci su stigli do gradske kapije, koju su građani već otvorili. Posle kraće borbe barski garnizon je likvidiran.

Zauzevši grad, kozaci su započeli opsadu zamka. Garnizon na čelu sa Pavelom Potockim pružao je snažan otpor. Ustaničkoj vojsci opet su pritekli u pomoć meštani: otvorili su kapiju zamka i spustili mostove. Zamak je osvojen. Potocki je zarobljen i odveden do Krivonosa. Hiljade mušketa, znatne rezerve olova i baruta i mnogo zarobljenika predstavljali su ratni plen.

Pad Bara, ovog uporišta poljske vlasti na Podolju, još više je pojačao paniku među šljahtom. Za manje od mesec i po ustanička vojska je u pobedničkom maršu prošla kroz Braclavščinu, Volinj i Podolje. Šljahta nije mogla ni da uspori, a kamoli da zadrži njiho-vo napredovanje. Višnjevecki je bežao pred pritiskom vojnih sna-ga ukrajinskog naroda. Veliki deo Desnoobalne Ukrajine bio je potpuno očišćen od neprijatelja. Poljska šljahta se držala samo još na južnoj granici Podolja u Kamjanec-Podoljskoj tvrđavi.

Krivonos se marljivo pripremao za opsadu ove tvrđave, čiji sam naziv govori o kamenim zidinama. Tvrđava se uzdizala na hri-dinama i prilikom njenog građenja su korišćena sva dostignuća tadašnje odbrambeno-građevinske tehnike. Krivonos je vozio sa sobom veliku artiljeriju, popunjenu topovima iz Barskog zamka, kao i „aparat za izbijanje stena” – napravu za podrivanje kamenih zidina. Kamjanecka šljahta, čuvši za približavanje Krivonosa, pa-

nično se obraćala Varšavi i Lavovu za pomoć. Podoljski sudija Luka Mjaskovski pisao je svom bratu u Lavov: „Molimo da nam se pošalje pojačanje u ljudstvu i zalihe… Ostala su samo tri sela koja nam daju regrute… Grad je pun izdaje… pešadiju nam čini sve izdajnička Rûs.”

Ali Krivonos nije stigao da otpočne borbu za Kamjanec-Podoljski. Njega i njegove snage pozvao je Bogdan Hmeljnicki da se prisajedine glavnoj vojsci, koja je krenula u susret velikim sna-gama upućenim iz Poljske.

Ustanak na Desnoobalnoj Ukrajini nije se ugasio povratkom Krivonosa u glavnu vojsku. I dalje su dejstvovali seljački ustanički odredi, od kojih mnogi nisu primali nikakva naređenja od Hmelj-nickog, već su se samostalno obračunavali sa svojim feudalcima.

Krajem leta 1648. godine plemićka Poljska je mobilisala velike snage i bacila ih na Ukrajinu, pokušavajući da vaspostavi u njoj svoju vlast.

32.000 šljahtića sakupljenih u opštoj mobilizaciji i 8.000 nemačkih landsknehta uputila je Poljska protiv vojske ukrajinskog naroda.

Poljska armija, dobro naoružana i opremljena velikom arti-ljerijom, bila je sastavljena uglavnom od konjice, čija se borbena gotovost visoko cenila u Zapadnoj Evropi. Osim poljskih i najam-ničkih vojnika, poljsku vojsku su činili komorna posluga i plemić-ke sluge. Oni su takođe bili naoružani i po broju su skoro trostruko premašivali osnovnu armiju.

Sejm je posle dugih rasprava poručio komandovanje trojici magnata: Zaslavskom, Ostrorogu i Konjecpoljskom. Ali nijedan od njih nije se posebno isticao ni vojničkim, ni uopšte bilo kakvim sposobnostima. Šljahta ih je kompromisno izabrala među onim magnatskim grupacijama koje su neizostavno želele da imaju svog predstavnika u komandi ne brinući se o tome da li su ti predstavni-ci sposobni za vođenje ratnih operacija.

Trojici glavnokomandujućih sejm je pridodao još i 32 savet-nika sa titulama „vojnih komesara” i sa neodređenim punomoć-jima; među ovim savetnicima bio je i Jeremija Višnjevecki. 35 komandanata bilo je sasvim dovoljno da se izgubi ne jedna, nego i svih 35 bitaka – ironisali su šljahtići na svoj račun kasnije, posle piljaveckog poraza. Nijedan od 7 vojvoda, 5 kaštelana i 16 starosta koji su bili u vojsci nije priznavao ničiju vlast, nego je pokušavao

svoju da nametne čitavoj armiji. Vojnici nisu slušali naređenja glavnokomandujućih, nego samo svoje starešine.

Takođe, postojali su sukobi i vođene su intrige među ko-mandantima i Višnjeveckim, koji je nastojao da se domogne prave diktatorske vlasti.

U takvoj poljskoj armiji se kao u ogledalu odražavala poli-tička decentralizacija i anarhija šljahtićke republike.

U poljskoj vojsci su potcenjivali protivnika. Lekcija kod Korsunja ničemu nije naučila ohole plemiće. Šljahtići su govorili kako je šteta trošiti barut, jer da bi se rasterale „te sluge” biće do-voljni bičevi i kamdžije.

Poljski šljahtići i magnati išli su u rat kao na vojnu paradu ili na praznik.

Išli su u kočijama presvučenim purpurom i sa zlatnim šnuro-vima, sa skupim ćilimima i raskošnim tkaninama za šatore, sa kri-stalnim, srebrnim i zlatnim posuđem za gozbe i pijanke. Svako je nastojao da nadmaši druge bogatom, zlatom prošivenom odećom ukrašenom još i dragim kamenjem, sa nojevim perima i zlatnim pancirima. „Zlatom su sijali njihovi štitovi, sultani, bunčuci, paloši i mačevi – piše savremenik. – Pod srebrom su se lomili šatori, ormani i stolovi.” Drugi dodaje: „Pošli su u rat manje sa gvožđem, a više sa zlatom i srebrom. Moglo se pomisliti da je zlatno posuđe dovezeno iz čitavog kraljevstva.”

Razvukavši se na nekoliko kilometara, vukla se ova bleštava vojska po ukrajinskoj zemlji i kao jato skakavaca pustošila sve na svom putu, pljačkajući stanovništvo.

U susret poljskoj vojsci krenuo je Bogdan Hmeljnicki preko Gončarihe i Ostropolja na Starokostantinov. Hmeljnicki je za krat-ko vreme mobilisao vojne snage ukrajine i formirao 35 kozačkih i nekoliko seljačkih pukova sa blizu 70.000 ljudi.

U avangardi vojske Hmeljnickog bio je Maksim Krivonos sa svojim proslavljenim pukom. Vojska ukrajinskog naroda bila je znatno slabija od poljske po kvalitetu naoružanja i brojnom stanju konjice, ali neuporedivo iznad Poljaka po bojevom duhu i orga-nizaciji.

Kozačka vojska se zaustavila na pogodnom za nju mestu, daleko od reke u ravnici. Da bi joj prišao, protivnik je morao ići obalom Piljave, koja se razlila od jesenjih kiša. Neravan, brdovit kraj kojim su išli Poljaci, ispresecan jezerima, potocima i jesenjim barama, neminovno je otežavao kako kretanje i koncentraciju voj-

ske, tako i podizanje tabora i zemljanih utvrda. U takvim topograf-skim uslovima poljska armija nije mogla iskoristiti ni svoju pre-moć u konjici.

Poljaci su kozačkoj vojsci mogli prići samo preko zemlja-nog nasipa koji je spajao obale reke. Hmeljnicki je naredio da se iskopaju rovovi na nasipu i poverio njihovu odbranu pukovniku Maksimu Krivonosu. Njegov puk je morao da dočeka prvi udar neprijateljske vojske.

Poljska vojska se kretala gotovo naslepo. Komanda nije imala informacije o snazi i stanju ukrajinske vojske, kao ni o pla-novima i namerama Hmeljnickog. Poljski odredi, kao ni kod pret-hodnih bitaka, nisu mogli uhvatiti „jezika” niti dobiti obaveštenja od lokalnog stanovništva. S druge strane, izviđači ustaničke vojske sjajno su obavljali svoj posao. U organizaciji izvidnice posebno se isticao Krivonos. Njegovi izvidnici stizali su čak i do Krakova.

9. septembra poljska vojska je stigla do Piljave. Dva dana je postavljan veliki tabor na nepovoljnom blatnom terenu. Onda su počeli napadi na nasip. Triput je poljska pešadija osvajala nasip i redut na njemu, i svaki put bi ih kozaci izbacili odatle. Onda su poljski regimentari bacili u boj konjicu koja je kombinovanim uda-rom sa fronta i obilaskom kroz močvaru prinudila kozake da se sa nasipa povuku u utvrđeni tabor.

13. septembra kozaci su krenuli na poljski tabor. Išli su u dve grupe, od kojih je jednu predvodio Hmeljnicki, a drugu Krivo-nos.

Vojska Hmeljnickog, vodeći bitku sa poljskom konjicom, istovremeno je napadala i poljsku pešadiju u šančevima na obali. Napad je iz tabora potpomagala kozačka artiljerija: topovi su ne-prestano tukli nasip, otežavajući prebacivanje poljskih pojačanja sa druge obale. Posle prvog napada Mazovjecki puk je napustio taj redut i pobegao ali se Sandomirski puk uporno branio. Na kraju ni on nije izdržao navalu kozaka i morao je napustiti redut. Čitav taj puk bio je razbijen. Iza prvog poljskog reduta osvojen je i drugi i u njemu je zarobljena artiljerija. Dezorganizacija u poljskoj vojsci je dostigla vrhunac. Naređenja glavnokomandujućih nisu se slušala. Zapovednici korogvi su pod raznim izgovorima odbijali da povedu svoje odrede u bitku. Poljska vojska se počela povlačiti prema Starokostantinovu.

Kozaci su nastavili sa napadima i noću. To je izazvalo paniku u poljskoj vojsci; glavnokomandujući su napustili tabor i

komoru i pobegli na konjima. Za njima su, kradom od vojnika, po-begli komesari i zapovednici korogvi. Primetivši bekstvo zapoved-ništva, i konjica je krenula u panično bekstvo ostavljajući sve – oružje, zalihe, zastave, topove, zaprežna kola. „Strah i užas od ko-začke vojske gonio je begunce” – kaže jedan poljski šljahtić. Neki od begunaca zaustavili su se tek na Visli.

Po odluci donetoj na opštem vojnom savetu, ukrajinska voj-ska je produžila nastup na Lavov preko Zbaraža, Zborova i Glinja-na. 20. septembra glavne kozačke snage već su bile kod Lavova. Katoličko-poljski deo stanovništva grada i šljahta su se nekoliko dana pripremali za odbranu. Višnjevecki je takođe stigao u Lavov, gde je postao zapovednik odbrane. Povereni su mu velika suma novca i dragocenosti. Ali kada se ukrajinska vojska približila, Viš-njevecki je, pokupivši novac i dragocenosti, pobegao iz Lavova prema Zamošću. Opsada Lavova je trajala od 26. septembra do 16. oktobra. I opet je odlučujuća uloga pripala puku Krivonosa. Još jednom, ali sada poslednji put, Krivonos pokazuje svoj vojni tale-nat. Ne obazirući se na tešku ranu, koju je zadobio još u bitkama na Desnoobalnoj Ukrajini, Krivonos sâm predvodi napad na utvr-đeni zamak na visokom brdu koje dominira nad gradom (Visoki zamak). Osvajanje Visokog zamka je odlučilo sudbinu grada. Ukrajinski stanovnici su aktivno pomagali kozacima. Stanovnici krakovskog predgrađa su se pridružili Hmeljnickom. Lavovska šljahta i poljski garnizon su kapitulirali.

Posle opsade Zamošća, pobednički završivši pohod u Gali-ciju i ostavivši garnizone na Podolju i Volinju, ukrajinska usta-nička vojska se vratila na Podnjeprovlje. Ali sa njima više nije bilo Maksima Krivonosa. Umro je ne od neprijateljskog oružja, već od kuge koja je harala zemljom.

Pobedama iz 1648. godine, za koje velika zasluga pripada Maksimu Krivonosu, najveći deo ukrajinske teritorije oslobođen je od poljske vlasti.

IXKOZAČKI VITEZ

IVAN BOGUN

Jedan od najistaknutijih ukrajinskih vojskovođa u periodu borbe protiv plemićke Poljske bio je kalnički pukovnik Ivan Bogun – ratnik bezgranične hrabrosti, majstor i za poljske bitke i za odbranu gradova, koje je pretvarao u neosvojive tvrđave.

Na početku oslobodilačkog rata hetman je postavio Ivana Boguna za pukovnika Viničkog puka, koji je branio zapadne gra-nice oslobođene ukrajinske teritorije. Bogunov puk je morao primiti na sebe jedan od prvih udara neprijatelja koji je nastupao na Ukrajinu.

28. februara 1651. godine poljska vojska predvođena Kali-novskim krenula je na Vinicu, gde su se nalazile samo manje ko-začke snage. Uprkos tome, Bogun je rešio da zadrži poljsku armiju do dolaska pomoći od Bogdana Hmeljnickog. Toga dana odigrala se prva bitka kod Vinice. Ostavivši deo svojih kozaka u gradu, Bogun je na čelu konjičkog odreda krenuo na neprijatelja – konji-čku avangardu Lanckoronskog. Brojniji poljski konjanici pokušali su da u polukrugu opkole kozake. Probivši levo krilo, kozaci su se žurno počeli povlačiti kako bi preko zaleđenog Buga stigli u mana-stir na drugoj obali. Poljski konjanici su, u nameri da im preseku put, jurnuli na zaleđenu reku. Ali, tu ih je čekala propast. Bogu-novo povlačenje bilo je ratni manevar. On je namamio poljsku konjicu na onaj deo reke gde su kozaci prethodno probili led i prekrili otvore senom i snegom. Deo poljske konjice završio je pod zaleđenom površinom Buga. Razbesneli Kalinovski je sa glavni-nom vojske započeo opsadu grada i zamka. Opsada je trajala do ll. marta. Kozaci i meštani su se držali hrabro i uspešno su odbijali napade.

Trećeg dana opsade je Bogun, na čelu odreda od 300 koza-ka, izjahao u izviđanje. Odred je bio prinuđen da stupi u borbu sa neprijateljem i poljski vojnici i šljahtići su prepoznali Boguna. U borbi se više Poljaka bacilo na njega; jedan ga je udario drškom zastave po glavi, drugi su ga ščepali za ruke i noge. Obdaren nat-prosečnom fizičkom snagom, Bogun je zbacio neprijatelja i, sekući

sabljom, poterao konja preko reke. Konj je u jednom trenutku pro-pao kroz led ali se brzo izvukao i srećno doneo jahača do manasti-ra. Sledećeg dana Bogun se opet borio protiv neprijatelja.

Dve nedelje je Vinički puk hrabro odbijao poljske napade. Kada su do Vinice stigli pukovi umanjskog pukovnika Josipa Gluha i poltavskog – Martina Puškara, poljska vojska se povukla prema Kamjanec-Podoljskom. Tu tvrđavu je Bogun sa svojim pu-kom napao u sastavu korpusa D. Lisovca krajem aprila 1651. A u junu iste godine on je spasio ukrajinsku vojsku od uništenja u naj-tragičnijem momentu oslobodilačkog rata – za vreme bitke kod Berestečka.

Ovde se odigrala jedna od najvećih bitaka oslobodilačkog rata. Protiv ukrajinske vojske predvođene Bogdanom Hmeljnickim Poljska je poslala gotovo sve svoje oružane snage - 150.000 vojni-ka, uključujući i naoružanu poslugu. Na čelu vojske bio je sâm kralj Jan Kazimir.

Bitke u prva dva dana završene su uspešno za kozake.Na dan odlučujuće bitke, 20. juna, poljska vojska je posle

neuspešnih napada na kozake usmerila vatru sve svoje artiljerije na levo krilo vojske Hmeljnickog, gde su se nalazili Tatari. Tatari su izdajnički napustili bojno polje i svoje kratkotrajne saveznike. Bogdan Hmeljnicki je predao komandu kropivenskom pukovniku Filonu Džalaliju i lično pošao za Tatarima da ih nagovori da se vrate. Ali han ne samo što se nije vratio, nego je naredio da zadrže Hmeljnickog; hetman je puštan tek onda kada je za njega plaćen veliki otkup iz Čigirina. Ali ni tada Hmeljnicki nije mogao da se vrati svojoj vojsci, jer je bila opkoljena od Poljaka. Tatari su se uputili nazad za Krim, pljačkajući usput ukrajinska sela i poroblja-vajući stanovništvo.

Posle hanovog bekstva poljske jedinice su zauzele položaje koje su držale tatarske orde i tako kozacima presekle put za povla-čenje iz Berestečka. Kozaci su se ukopali u svom taboru. Neprija-teljska vojska je sa tri strane opkolila kozački tabor; sa četvrte je bila neprohodna močvara. Opkoljeni kozaci su se hrabro branili deset dana.

Poljaci su počeli bombardovati kozački tabor još 26. juna. Kozački topovi su im odgovarali. Obe strane su imale velike gubit-ke, tako da su započeti pregovori. Poljsko zapovedništvo je zahte-valo da kozaci predaju svoje pukovnike, zastave i topove. Bogun, koga su kozaci izabrali za hetmana u odsustvu Hmeljnickog, rešio

je da se ne preda. Proširio je u poljskom taboru vest da se Hmelj-nicki vraća sa hanom i da će tokom noći napasti Poljake. Da bi neprijatelj poverovao u to, naredio je kozacima da duvaju u trube i udaraju u talambase. Neprijatelj je poverovao i poslao preko reke veliki korpus da dočeka Tatare. Kozaci su tada pod komandom Boguna napali Poljake u najbližim šančevima, izbacili ih odatle i razbili. 30. juna kozaci su uvideli da Poljaci nameravaju da pregra-de rečicu Pljašovu, podignu nivo vode i potope kozački tabor. Ivan Bogun je organizovao izvlačenje kozaka iz opsade. Jedini put im je bio preko močvare. U toku noći zagatili su močvaru odećom, buradima, vrećama, sedlima, ašama i zaprežnim kolima. Tako je načinjen prelaz preko kojeg se izvukao veći deo kozaka. Ali gubici su bili veliki: skoro trećina vojske nije izišla iz okruženja, a izgu-bljeni su i komora i artiljerija.

Kozaci koji se nisu izvukli hrabro su se dalje borili, spremni da radije izginu nego da se predaju. 300 kozaka je podiglo zasike na jednom ostrvu i hrabro štitilo povlačenje svojih. Poljaci su im ponudili da ih puste ako polože oružje. Oni su sa prezirom odbili predlog i izginuli do poslednjeg herojskom smrću. Poslednji se iz jednog čamca dugo branio kosom dok nije proboden kopljem.

Pa ipak, zahvaljujući hladnokrvnosti i gvozdenoj volji Ivana Boguna, veći deo ukrajinske vojske bio je spasen.

Kao rezultat energične delatnosti Hmeljnickog i njegovih pukovnika brojno stanje ukrajinske armije za kratko vreme je obnovljeno. Bogun je doveo korpus od deset hiljada kozaka stvo-ren na Pobužju.

1652. godine je kozačka vojska izvojevala novu pobedu kod Batoga. Veliki deo zasluge za ovu pobedu pripadao je Bogunu.

A u martu 1653. poljski kralj Jan Kazimir ponovo je poslao na Ukrajinu veliku armiju. Komandu nad njom je poverio Stefanu Černjeckom, poznatom po neljudskoj surovosti.

Vojska Černjeckog je prodrla na Braclavščinu. Svuda gde je ona prolazila ostajala je pustoš sa zgarištima i leševima. Vešti stra-teg Ivan Bogun je tada, imajući pod komandom znatno manje sna-ge nego Černjecki, uspeo da namami ovoga do Monastirišča (na Podolju, danas centar Vinicke oblasti), gde se 21. marta odigrala odlučujuća bitka. Poljska vojska je razvijenim frontom pošla na kozačke utvrde.

Bogun je tada otpočeo kontranaspad, a istovremeno je nepri-metno iz tvrđave izvukao konjicu i udario njome neprijatelja sleđa.

Šljahtićka vojska nije izdržala dvostruki udar i bila je razbijena. Sam Černjecki bio je teško ranjen.

Posle bitke kod Monastirišča Ivan Bogun je sa svojim Vini-ckim pukom tokom čitave godine učestvovao u svim najvažnijim bitkama i zbivanjima. U maju je bio u sastavu vojske Timoša Hmeljnickog u Moldaviji, predvodeći korpus od 12.000 ljudi, a u novembru 1653. Bogunov puk u sastavu vojske Bogdana Hmelj-nickog drži pod opsadom u Žvanecu poljsku najamničku vojsku. Poljake je od potpunog uništenja ponovo spasila izdaja krimskog hana, koji je počeo bitku kao kozački, a završio kao poljski save-znik.

Bogun se proslavio i u borbama protiv Tatara, koji su posle Žvanecke bitke dobili od poljskog kralja dozvolu da na putu za Krim uzimaju u zarobljeništvo ukrajinske seljake.

Letopisac Veličko opisuje kako je Bogun, predvodeći 10.000 kozaka, porazio hansku ordu koja se u čambulima (odredi-ma) rasejala po Ukrajini radi skupljanja jasira.

Veličko kaže da se od čambula koji je brojao četiri i po hiljade ljudi u tatarski koš vratilo svega njih pet stotina. Ukupni gubici Tatara bili su oko 8.000 ljudi, od čega je 2.000 zarobljeno. Bogun je predstavljao pravu moru za Tatare.

Poljska vlada je ne jednom pokušavala da privuče na svoju stranu legendarnog heroja ukrajinskog naroda, ali je Bogun odba-civao sve bogate ponude. Tada poljska komanda pokušava fizički da likvidira Boguna. Preduzima se napad na Braclavščinu naročito u cilju likvidiranja Viničkog puka i Ivana Boguna, ali ni taj napad ne uspeva.

Za vreme Perejaslavskog savetovanja Bogun je na čelu odreda koji čuvaju granice Ukrajine.

Posle smrti Hmeljnickog počela je borba za hetmanski po-ložaj. Hetmansku bulavu [kozačko žezlo] prigrabio je poljski pristalica Ivan Vigovski. Ivan Bogun i Ivan Sirko stali su na čelo narodnog ustanka protiv hetmana, koji je na Ukrajini obnovio poljsku vlast. Pretrpevši poraz, Vigovski je otpočeo pregovore o primanju Ukrajine u tursko podaništvo i pozvao krimske Tatare u pomoć, ali su Bogun i Sirko razbili tatarsku vojsku i krenuli na Čigirin gde se nalazio Vigovski. Vigovski tada beži u Poljsku.

Boraveći kasnije, 1660. godine, na Desnoobalnoj Ukrajini, Bogun sprema ustanak protiv poljskih osvajača koji su ponovo okupirali taj deo Ukrajine. 1662. Bogun je zarobljen i zatočen u

Marijenburškoj tvrđavi. Ali kroz godinu dana kraj Jan Kazimir, spremajući se u nov pohod na Levoobalnu Ukrajinu i želeći da iskoristi popularnost Boguna u narodu, oslobađa ga i vraća u Ukra-jinu kao hetmana.

Prihvatajući to postavljanje za hetmana od strane poljskog kralja, Bogun namerava da snagama svojih kozaka, levoobalnih Ukrajinaca i rosijske vojske zada odlučujući udarac Poljacima i oslobodi Ukrajinu. Ali kozak, koji je trebao da odnese rosijskom glavnokomandujućem jedno od Bogunovih pisama, predaje to pismo poljskom kralju i tako odaje Bogunove namere. 17. februara 1663. Bogun je uhapšen i posle nekoliko dana streljan.

XSLAVNI ATAMAN

IVAN SIRKO

Osam puta je Zaporoška Sič birala Ivana Dmitroviča Sirka za koševog atamana. Za tri veka postojanja Siči nijedan košev ata-man nije uživao takvu popularnost i poštovanje među kozacima kao Sirko. Razborit i demokratičan, on je istovremeno bio skro-man do asketizma u svakodnevnom životu kao i duboko verujući čovek. Na Siči je živeo u kozačkoj zgradi, jeo zajedno sa kozacima iz istog kazana, nosio kao i svi običnu odeću. Istoričari smatraju da po svojim spartanskim običajima Ivan Sirko podseća na starokijev-skog kneza Svjatoslava.

Još za života Ivana Sirka o njemu su se pronosile legende, pevale dume i pesme. Narodno sećanje povezuje čuveno pismo-parodiju zaporoških kozaka turskom sultanu upravo sa imenom ovog atamana. Na svetski poznatoj slici Ilje Rjepina »Zaporošci pišu pismo turskom sultanu« predstavljen je lik Sirka, iako se o faktičkoj sličnosti ne može govoriti – nije sačuvana nijedna njego-va ikonografija.

Ivan Sirko je rođen na Podolju, u porodici sitnog pravoslav-nog ukrajinskog plemića. Datum njegovog rođenja verovatno pada negde na početak XVII stoleća.

Već u starosti, u jednom pismu rosijskom caru Alekseju Mihajloviču, on spominje da je krajem dvadesetih godina bio za-jedno sa Hmeljnickim u pomorskom kozačkom pohodu na tursku tvrđavu Trapezund. Sa ukrajinskim hetmanom je takođe bio 1646. u Francuskoj, gde su se u sastavu vojske princa Kondea borili kod Denkerka.

Dve i po decenije Sirko je branio otadžbinu od hanskih ordi i nikad nije pretrpeo poraz. Vodio je kozake u blizu stotinu pohoda na Krim i nogajske uluse i odbijao napade ordi koje su prodirale na ukrajinske teritorije.

Kada su posle smrti Hmeljnickog počele borbe za hetmanski položaj, Ivan Sirko, koga nikad nisu privlačile hetmanske regalije i koji nikad nije pokušao da iskoristi veliku popularnost u narodu za

osvajanje vlasti, ostao je i ovog puta po strani, sa običnim koza-cima.

On je dobro osećao patnje Ukrajine zbog unutrašnjih sukoba i uviđao skrivene motive hetmana u borbi za vlast. 1674. godine govorio je: „Sad kod nas ima četiri hetmana: Samojlovič, Suhovij, Hanenko i Dorošenko, ali ni od jednog nema nikakva dobra – sede kod kuće i prolivaju tuđu krv za svoje hetmanstvo, za imanja, za mlinove.”

Košev ataman Ivan Sirko se odlučno borio protiv onih het-mana koji su iz ličnih interesa stupali u saveze sa stranim osvajačima. Tako je sa pukovnikom Ivanom Bogunom bio na čelu kozačko-seljačkog ustanka protiv Ivana Vigovskog, koji je 8. sep-tembra 1658. u Gadjaču sklopio sramni savez sa Poljacima, a ka-snije i sa Tatarima. Za vreme tog ustanka Ivan Sirko je izabran za kalničkog pukovnika. Predvodeći kozački pohod na Čigirin, Sirko je doneo definitivan kraj hetmanstvu Vigovskog.

Početkom 60-ih godina Poljska je obnovila rat sa Rosijom i poslala na Ukrajinu veliku armiju, unapred se dogovorivši sa krim-skim hanom koji je trebao da sa svoje strane udari na Ukrajinu.

Ivan Sirko ni kao kalnički pukovnik nije prekidao veze sa Zaporožjem i organizovao je nekoliko pohoda protiv tursko-tatar-skih agresora. Ujesen 1660. sa Siči su krenula dva kozačka odreda. Prvi se spustio Dnjeprom do onog mesta gde su se sa obe strane reke nalazile turske tvrđave. Drugi je krenuo do Očakova, blizu kojeg su bile locirane turske i tatarske trupe. Ovi odredi su istovre-meno napali tvrđave Aslam-Kermenj i Očakov. Odred kojim je komandovao Ivan Sirko je, po svedočenju igumana Trahtemirov-skog manastira Iosafa „u Očakovu posadu posekao i mnoge je zarobio”. Zaporošci iz oba odreda srećno su se vratili na Sič, vode-ći mnogo zarobljenih Tatara namenjenih razmeni.

1663. Sirko je zajedno sa komandantom rosijskog garnizona na Zaporožju Grigorijem Kosagovim realizovao dva velika pohoda objedinjenih rosijskih i zaporoških jedinica na Perekopska utvrđe-nja. To je paralisalo krimske orde i onemogućilo njihov izlazak sa poluostrva radi spajanja sa poljskom vojskom. 8. januara 1664. Ivan Dmitrovič je, predavši komandu Pilipčatu, poveo odred Zapo-rožaca do Dnjistra, na Tjagin, da bi i tamo uništio turska naselja i utvrđenja.

Kralj Jan Kazimir je na čelu poljske vojske koja je prodrla na Levoobalnu Ukrajinu uzalud čekao saveznika - krimskog hana.

Pokušavajući da privuče na svoju stranu popularnog kozač-kog vođu, kralj mu je čak poslao iz Šargoroda 300 zlatnika i zlatni lanac. Kozački ataman se, naravno, nije dao namamiti time.

Poljska vojska je uz velike teškoće napredovala Levoobal-nom Ukrajinom, znatno oslabljena i time što se u njenoj pozadini, na desnoj obali Dnjepra, širio ustanak predvođen Ivanom Sirkom protiv poljske vlasti i njenog sluge desnoobalnog ukrajinskog het-mana Tetere. Već 1. marta 1664. na teritoriji od Dnjestra do Dnje-pra nije ostalo nijednog poljskog vojnika. Pohod kraljevske vojske na Levoobalnu Ukrajinu završen je potpunim neuspehom.

Narednih godina Ivan Sirko je predvodio kozačke pohode na posede krimskog hana. Jedan od najvećih bio je ujesen 1667, kada su Sirko i novi ataman Ivan Rog poveli sa Zaporožja nekoliko hiljada kozaka na Krim. Kozaci su u pobedničkom pohodu prešli preko čitavog poluostrva. Zarobljeni Tatari Jenakij-Atemaš, Čina-sek i drugi su pričali da je Sirko vodio kozake do kafe i Širinbajev-skih ulusa, odnosno do poseda najuticajnijih tatarskih feudalaca-mirza. Kada je sa Perekopa sa svežim snagama stigao han, koji se spremao u pohod na Ukrajinu, počela je velika bitka koja je trajala tri dana i tri noći. Kozaci su imali velike gubitke, a Tatari još veće. Zaporošci su oslobodili dve hiljade zarobljenika, od kojih je hilja-du i po pošlo sa njima na Zaporožje. Saznavši za ovaj kozački pohod, sve tatarske orde izvan Krima odmah su se vratile na poluostvrvo.

1667. godina je bila tragična za Ukrajinu. Carska Rosija i šljahtićka Poljska sklopile su mir u gradiću Andrusovu. 1686. ovaj mir je sa nekim izmenama potvrđen takozvanim „Večnim mirom”. Po Andrusovskom sporazumu Ukrajina je podeljena. Levoobalni deo je ostao u sklopu rosijske imperije, a desna obala je „vraćena” Poljskoj. U naročito teškom položaju našla se Zaporoška Sič, nad kojom je ustanovljeno dvovlašće Rosije i Poljske. Istorijski non-sens je bilo to, što su od nje zahtevali da služi poljskoj državi, pro-tiv koje je ukrajinski narod dugo vodio ogorčenu borbu.

18. oktobra 1672. Poljska je sa Turskom sklopila Bučački mir, po čijim je odredbama Poljska predavala znatan deo Desno-obalne Ukrajine Turskoj.

Posle Andrusovskog mira na Ukrajini je planuo građanski rat, a pojačala se i tursko-tatarska agresija. Hetmani ovog dela Ukrajine, koji su se brzo smenjivali a ponekad i delovali istovre-meno, čas su priznavali poljsku vlast, čas vazalstvo pod sultanom

ili krimskim hanom. A ovi su slali svoje vojske, pljačkali i uništa-vali sela i gradove, odvodili veliki broj zarobljenika. Ovaj period je nazvan „Ruina”.

Ivan Sirko je otišao na Slobožanščinu, gde je zimu 1667/68. proveo sa porodicom u naselju Artemovka; ovde je živela njegova žena Sofija sa sinovima Petrom i Romanom i dvema ćerkama. Ovde je i primio vest o narodnom ustanku. Sirko je odmah formi-rao manji odred i pridružio se ustanicima.

Na poziv kozačkog vođe podigli su se gradovi Careborisov, Majački, Zmijov, Valke i Merefa. Ukrajinsko stanovništvo i rosij-ski vojnici likvidirali su predstavnike carske vojvodske vlasti i, došavši do oružja garnizonâ, pridruživali se ustanicima, a Sirka izabrali za harkovskog pukovnika. Za vreme ovih dejstava Ivan Sirko je imao podršku donskih kozaka, a sa Stepanom Razinom i lične prijateljske veze.

U martu 1668. Sirko je doveo svoj odred, koji je već brojao tri hiljade ljudi, do Harkova. U gradu je odmah buknuo ustanak. Ali carski garnizon je bio jak i dobro naoružan artiljerijom. Ustani-ci su morali da se povuku, a kod Ohtirke su pretrpeli težak poraz.

Ivan Sirko je prešao na Zaporožje, gde je nastavio borbu protiv tursko-tatarskih osvajača. Postoje podaci o četiri njegova pohoda na Krim tokom 1668. godine. U trećem je uništeno tri hi-ljade tatarskih ratnika, a hiljadu i po zarobljeno. Četvrti je poznat po tome što su Zaporošci zajedno sa donskim kozacima i Kalmici-ma stigli do Bahčisaraja – napali su tatarsku prestonicu.

U međuvremenu su se na Siči desile neke promene; na vlast je privremeno došao tatarski pristalica Petar Suhovij. Sirko je sa njim i njegovim saveznicima morao povesti borbu, u kojoj ga je podržao hetman Petar Dorošenko, koji je kasnije i sam pristao na tursko vazalstvo. Međutim, Dorošenka kao i još neke kozačke sta-rešine iz tog teškog vremena punog protivrečnosti ne možemo pre-terano osuđivati. Hetman Desnoobalne Ukrajine Petar Dorošenko se 1674. odrekao turskog vazalstva, položio zakletvu Rosiji, pri-znao hetmana Samojloviča i bio pozvan u Moskvu. Tamo je pro-glašen za vojvodu, dobio posede i oženio se po drugi put. Uzgred, Natalija Nikolajevna Gončarova, supruga A. S. Puškina, bila je po direktnoj liniji praunuka hetmana Dorošenka.

Nepobeđeni ataman, onaj koga nisu mogli zarobiti ni Turci, ni Tatari, ni šljahta - stradao je od ruku svojih. U aprilu 1672. Ivana Sirka je na izdaju zarobio i predao rosijskim carskim vla-

stima poltavski pukovnik Fedor Žučenko, iznoseći sa nekim starešinama lažne optužbe protiv zaporoškog atamana.

Motiv ove izdaje je jasan - borba starešinskih grupa za vlast. Fedor Žučenko i njegovi istomišljenici, skinuvši sa hetmanskog položaja Demjana Mnogogrešnog, hteli su da na njegovo mesto postave Ivana Samojloviča. Zato nisu smeli pustiti na izbore ni široke kozačke mase ni, tim više, Zaporošce predvođene Sirkom koji je imao ogroman autoritet i mogao odlučujuće uticati protiv izbora Samojloviča. Upravo na predlog Samojloviča, koji se plašio da mesto njega za hetmana ne izaberu Sirka, carska vlada je bez suđenja poslala „državnog zločinca” Ivana Dmitroviča u Sibir, u Tobolsk. Vlada, takođe, nije zaboravila atamanove veze sa Stepa-nom Razinom. [Vredi još jednom podsetiti da su donski kozaci predstavljali posebnu zajednicu unutar Rusije, što je 1918. kulmi-niralo proglašenjem Donske republike koju je krvavo likvidirala Crvena armija. S. Razin i ostali donski i zaporoški atamani bili su, tako, večiti i principijelni neprijatelji ruske carske vlasti; prev.]

Za zaporoške kozake su hapšenje i progon omiljenog atama-na predstavljali težak udarac. Sič je odmah uputila specijalno iza-slanstvo u Moskvu da moli za Sirkovo vraćanje. Zaporošci su u Moskvi izvestili: kada su na Krimu doznali da su „strašnog lovca i srećnog pobednika, koji ih je sve poražavao i ubijao i hrišćane iz ropstva oslobađao”, čuvenog Sirka odveli sa Ukrajine, tatarske mirze su počele mnogo češće da napadaju.

Umešao se i krunski hetman, a uskoro je i poljski kralj Jan Sobjeski zatražio da se Sirko oslobodi, ukazujući caru na nove pretnje Poljskoj i Rosiji od strane Osmanske imperije.

Vrativši se iz progonstva, Ivan Sirko je odmah poveo koza-ke na tursku tvrđavu na Dnjepru Aslam-Kermenj, a zatim i na Očakov. Sirko nije znao za odmor: polazio je iz pohoda u pohod.

Sa oreolom nepobedivosti, slavni ataman je izazivao veliki strah kod neprijatelja. Postoji priča da je sultan izdao poseban fir-man po kojem se u džamijama uvodi molitva za Sirkovu smrt, i da su ga Tatari zvali „šejtan”.

Ali godine su uzimale svoje. One, kao i stare rane, sve više su se odražavale na hetmanu. Osim toga, u jednoj od bitaka za vre-me pohoda na Krim 1673. godine poginuo je njegov sin Petar. Narodna duma govori o smrti Petra Sirka kod Tora.

1675.košev ataman šalje caru molbu o povlačenju u mirovi-nu. On piše: „Mnogo vremena, ne štedeći glavu svoju, istrebljivao

sam neprijatelja, a sada sam ostario, od velikih putovanja, od če-stih pohoda i rana sam osakaćen, moja žena i deca u ukrajinskom gradiću Merehovu skitaju bez doma svojega, Tatari su mi sve konje i stoku uništili, a meni, Ivanu, ratnička služba je postala pre-teška, a nema nikog da se pobrine za starca. Milostivi gospodaru. Dozvoli meni, slugi svojemu, da sa ženom i decom poživim u kući svojoj, da ne bih, ovako živeći, sasvim propao i umro kao siromah; naredi da mi se dâ tvoja povelja, kako ne bih, živeći u domu svo-jemu, ni od koga krivde trpeo.”

Ne treba da nas čudi nesvojstven za Sirka ponizan ton u ovom pismu. Po kanonima ondašnjih rosijskih državnih kancela-rija caru se moglo obraćati samo takvom leksikom i frazeologijom.

Ali iskusni vojnik je bio potreban caru, i njegovo visočan-stvo je odbilo Sirkovu molbu. Sirko je nastavio da izvršava svoju životnu misiju. 1675.godine kozački ataman je sa svojom vojskom krenuo na hanske orde i turske janičare Ibrahim-paše, koji su pro-drli na ukrajinsku teritoriju. Agresori su pretrpeli težak poraz od združenih snaga Zaporožaca, Donaca i Kalmika. Narednih godina – još nekoliko blistavih operacija koje su zaustavile turske pohode na Ukrajinu.

1679.godine sultanska vlada je isplanirala nov pohod širokih razmera na Ukrajinu i Rosiju, pri čemu je jedna turska armija od 25.000 vojnika imala da napadne upravo Zaporošku Sič. Upravo sa ovim turskim pohodom istorijska tradicija povezuje čuveni odgovor Zaporožaca i njihovog atamana turskom sultanu.

Poslednja akcija povezana sa imenom slavnog atamana je pohod iz 1680. godine. Uoči pohoda Ivan Sirko je poslao pismo donskim kozacima, pozivajući ratne pobratime u zajednički pohod na Krim.

To je bio poslednji njegov dokument. Nedugo posle toga je teško oboleo i otišao na deset vrsta od Siči u selo Gruševku. Tamo je 1. avgusta 1680. kozački ataman otišao na večni počinak.

Zaporošci su rekom vratili na Sič telo omiljenog vođe. Sle-dećeg dana je u polju iskopana mogila i sa vojnim počastima „sva Vojska nizovska Zaporoška” sahranila je Ivana Sirka. „Sahranjen je slavno 2. avgusta sa velikom topovskom paljbom” – zapisao je kozački letopisac Samijlo Veličko.

Smrt Ivana Sirka izazvala je veliku žalost ne samo na Zapo-rožju, nego i u čitavoj Ukrajini. U narodu su se sa pokolenja na pokolenje prenosile legende o slavnom atamanu. Pričalo se da

Zaporošci pet godina nisu sahranjivali Ivana Sirka, nego su ga vozili sa sobom u pohode, što im je obezbeđivalo pobedu. Pričalo se da su Sirku odsekli desnu ruku, u kritičnom trenutku bitke je podizali i pokazivali neprijatelju, što je okretalo tok bitke u njiho-vu korist. Prema toj legendi, Zaporošci su tek posle likvidacije Zaporoške Siči sahranili desnu ruku atamana Ivana Sirka.

XICRKVA NA ZAPOROŽJU

Zaporoški kozaci su bili duboko religiozni ljudi, pripadnici pravoslavne hriščanske vere. Zaporoška Sič je pružala utočište beguncima od kmetstva i represalija raznih nacionalnosti, ali su svi došljaci drugih vera morali preći u pravoslavnu.

U doba feudalizma svi ljudi su bili religiozni; religija je bila jedini oblik ideologije. Postojali su i ateistički pogledi, ali samo kao izuzetak. Čak i bogoboračke ideje često su oblačile religijsko ruho.

Religija je u to vreme pratila čoveka na svakom koraku. Crkva je osveštavala sve najvažnije etape čovekovog života i rada. Prilikom rođenja – krštenje, venčanje – u crkvi, pre smrti – posled-nja pričest, a posle smrti – crkvena sahrana. Službe božije su pret-hodile raznim radnim procesima, političkim događajima, odlasku kozaka u rat. Prvi bukvari su bili časoslovi i druge religijske knjige. Odlazeći svakodnevno u crkvu, čovek je dobijao moralne smernice, zadovoljavao svoje estetske i duhovne potrebe. A religij-ski praznici, kao Rođenje Hristovo ili praznik nad praznicima - Uskrs, praćeni su veličanstvenim obredima i duhovnim očišćenjem

Religija je davala čoveku moralni kodeks. Ostavimo sada po strani ona zastranjenja i zloupotrebe kojih ima mnogo u istoriji crkve. U idealu je hrišćanska religija, čiji su glavni postulati ljubav prema bližnjem i milosrđe, van svake sumnje očovečavala ljude u ta surova vremena krvavih ratova.

Dakle, religijom je bio prožet čitav unutrašnji i spoljašnji svet čoveka prošlih vekova. Umetnost se zasnivala na religijskim idejama i temama. I to su bile opšteljudske vrednosti. Najveličan-stvenija dela arhitekture bile su katedrale. A starorusko slikarstvo, ukrajinski i rosijski ikonopis nimalo ne zaostaju za najlepšim deli-ma zapadne Renesanse.

U doba feudalizma svi socijalni sukobi, nacionalno-oslobo-dilački pokreti i političke borbe zadobijali su religijski karakter i forme, religijska odeća je zaogrtala istorijske procese i događaje kao i klasnu borbu.

Ukrajina nije bila izuzetak od tog opšteg pravila.Oslobodilačka borba, koja se rasplamsala s posebnom žesti-

nom posle prihvatanja Brestovske crkvene unije 1596. godine, kozačko-seljački ustanci s kraja XVI i u prvoj polovini XVII veka i oslobodilački rat ukrajinskog naroda 1648-54, među glavnim parolama imali su geslo borbe za veru. Geslo „Za veru!” bilo je ispisano i na kozačkim zastavama.

Pošto se politika takođe razvijala pretežno u religijskim, crkvenim formama, i kozaštvo je bilo upleteno u crkvene poslove, istupalo je u odbranu pravoslavne vere, odnosno nacije, borilo se protiv poljsko-šljahtićke okupacije i katoličke crkve.

Krajem XVI veka poljska vlada je, nastojeći da iskoristi deo kozaka u odbrani granica a ostale da pretvori u kmetove, uzela u službu nekoliko stotina kozaka i unela ih u registar. Ti registrovani kozaci dobili su gradić Trahtemirov, gde su podigli svoju crkvu, prvu parohiju ukrajinskih kozaka. U periodu kozačko-seljačkih ustanaka ona je izgubila svoj značaj. Umesto trahtemirovske crkve Zaporošcima je parohija postao Mežigorski manastir u Višgorodu kod Kijeva – sve do tragičnog kraja Zaporoške Siči.

Do sredine XVII veka Zaporoška Sič, njeno duhovništvo i crkva podlegali su kijevskom mitropolitu i preko njega su prizna-vali vrhovno starešinstvo jerusalimskog vaseljenskog patrijarha.

U drugoj polovini XVII veka, kada je Ukrajina ušla u sastav Rosije na bazi autonomije sa izbornim hetmanom na čelu, Zaporo-ška Sič je imala autonomiju čak i u odnosu prema hetmanskoj vladi.

Najvažnije crte zaporoške crkve bile su demokratičnost i autonomija: autonomija od carizma koji je gušio autonomiju Ukra-jine uopšte, i autonomija od rosijske crkvene hijerarhije. Zaporoški sveštenici od sredine XVII veka više nisu pripadali kijevskoj mitropoliji i Zaporošci su bili vezani za Mežigorski Spaso-Pre-obraženski manastir. Posle rušenja Trahtemirovskog manastira zaporoška crkva je postala duhovno zavisna od Mežigorskog. A 1688. godine patrijarh Ioakim je izdao povelju na ime međugor-skog igumana Feodosija, po kojoj se zaporoškoj crkvi potvrđuje parohija ovog manastira. Manastir je imao pravo stavropigije, odnosno, bio je pod neposrednom upravom patrijarha, van uticaja sinoda i kijevskog mitropolita. Ovo je Zaporoškoj Siči omoguća-valo nezavisnost od mitropolije, a pošto je patrijarh bio daleko, davalo joj je nezavisnost uopšte.

Kijevski mitropoliti su ne jednom pokušavali da podrede zaporošku crkvu svojoj katedri. Zaporoška Sič se zajedno sa igumanom Mežigorskog manastira borila protiv takvih pokušaja: „Neće crkva božija zaporoška biti odvojena od manastira Mežigor-skog opštežiteljnog, dok god teče voda u Dnjepru i stoji Vojska Zaporoška na zemlji.”

Nominalno podležući moskovskom patrijarhu, zaporoška crkva je bila pod vlašću samo zaporoškog koša – vlade Zaporožja, koja je odredila „načelnika zaporoških crkava”, Volodimira Sokaljskog.

Parohijalnost manastira ogledala se u tome, što je on Zapo-rožju davao sveštenike. Oni su na Siči živeli po strogim pravilima i za najmanje prekršaje odmah su vraćani u manastir. Na primer, u nađenim dokumentima je zabeležen slučaj kada je sveštenik po prezimenu Košman vraćen u manastir samo zato što je bez dozvole otišao u Kijev.

Osnovni zahtevi postavljani pred sveštenike bili su sledeći: da se propovedi ne čitaju sa papira i da budu isključivo na ukrajin-skom jeziku. Obavezni uslovi bili su i dobar izgovor i lep glas, posebno za đakone, kao i trezvenost. Načelnik zaporoških crkava morao je svake nedelje i svakog praznika govoriti propovedi napa-met dobrim ukrajinskim jezikom. A inače su bogosluženja kod zaporoških kozaka bila svakodnevna i obavezna.

Svi duhovnici koji su iz Mežigorskog manastira stizali na Sič mogli su ostati ovde samo godinu dana – od septembra do sep-tembra [u septembru je nova godina i počinjala i računala se „od stvaranja sveta” sve do 1700-e po našem kalendaru; prevodilac]. Kozaci nisu želeli da se sveštenici odomaće na Siči. Postojali su i izuzeci, za one sveštenike koje bi kozaci posebno zavoleli. Duhov-ne osobe nisu imale svetovnu vlast i nisu se mešale u svetovne stvari, osim zastupništva u slučajevima javnih kazni za manje pre-stupe. Bili su obavezni da se zakunu na vernost košu. Na Sič su po pravilu slali neoženjene sveštenike, mada je po palankama – obla-stima Zaporožja – bilo i oženjenih.

Poslednju reč u rešavanju važnijih crkvenih pitanja imao je koš, a najvažniji problemi rešavani su na savetu. Odluke koša i saveta imale su veću težinu od naredbi kijevskog mitropolita i prava međugorskog arhimandrita.

Na savetovanjima su odabirani sveštenici iz redova samih Zaporožaca i potvrđivani oni koji su poslati iz manastira. Pitanje

gradnje crkava na Zaporožju takođe je rešavano na opštevojnom savetu. Tako je bilo na čuvenoj Čortomlickoj Siči, koja je i najdu-že postojala (više od pola veka, 1652-1709). Savet se tada okupio kod Romankovske mogile iznad pragova (danas selo Romankovo) i kozaci su rešili da se sagradi crkva Pokrova koja je završena do crkvenog praznika – prvog oktobra.

1760. godine u zaporoškom gradiću Samarčiku izabrana je Staro-Kozačka namesnička duhovna uprava, a za prvog glavnog sveštenika izabran je zaporoški vojni starešina Grigorij Ivanovič Porohnja. Posle ovoga, kozake je sa Mežigorskim manastirom vezivala samo moralna zavisnost. Međutim, kozačka naklonost prema njemu manifestovala se i sasvim materijalno.

Kozaci su o svom trošku tamo održavali bolnicu i dom za najstarije kozake. Oni su čak smatrali svojom obavezom da dvaput posete Mežigorski manastir i daju velike novčane priloge, podare skupoceno posuđe i ukrase – putire, krstove, jevanđelja, raskošnu odeću. Zaporošci su gradili crkve i druge objekte u krugu mana-stira i van njegovih granica, slali su u manastir zaprege pune ribe, soli, krzna, vina, slali su stoku i rasne konje.

Neki Zaporošci su posle burnog života i brojnih ratničkih pohoda provodili svoje poslednje dane unutar zidova manastira.

Carska vlada je pokušavala da liši Zaporožje crkvene auto-nomije. Zaporošci su se odupirali takvim nastojanjima.

1769. godine, uprkos naređenju Rumjanceva, zaporoške starešine nisu htele postaviti zaporoške jeromonahe koji su bili u pohodu u zavisnost od rosijskih ober-sveštenika čitave aktivne armije. Kozaci su se sa svojim demokratskim tradicijama branili od svih takvih uticaja.

Iste godine je veliku uznemirenost crkvene mitropolije u Kijevu i sinoda u Peterburgu izazvao boravak na Siči po pozivu zaporoškog koša episkopa Anatolija sa Svete gore. On je na Ukra-jinu došao radi skupljanja priloga za atoske manastire, a i kao emi-sar zarobljenih Slovena među Turcima. Prilikom bogosluženja na Siči on nijednom nije spomenuo ime nijednog rosijskog hijerarha. U strahu od mogućnosti stvaranja autonomnog episkopata na Zaporoškoj Siči carica Jelisaveta je 27. oktobra izdala ukaz o za-brani episkopu Anatoliju da vrši službu božiju na Siči.

Najteži period za zaporošku crkvu bio je od 1709-34. godi-ne. 1709. je, po naređenju Petra I, zajedno sa Čortomlickom Sičju srušena i crkva. Kozaci su poneli pohodne crkve, spustili se niz

Dnjepar i zasnovali Kamjansku Sič, ali ih je carska vlast i odatle oterala. Zaporošci su otišli još niže i utaborili se u Oleškama, ali je ta oblast tada bila pod vlašću krimskog hana i kozacima je, oba-veznima da u neposrednoj blizini trpe neprijatelja, tamo bilo veoma teško.

Ali uprkos svemu kozaci su i odavde uspostavili vezu sa atoskim duhovništvom i carigradskim (konstantinopoljskim) patri-jarhom. Našli su mogućnost da razmenjuju poklone, primaju odande sveštenike, dobiju na dar zlatotkane rize i analoj od arap-skog drveta sa inkrustracijama, koji je, po predanju, pripadao čuvenom propovedniku iz IV veka Jovanu Zlatoustom. Posle likvi-diranja Siči on je čuvan u Nikopoljskoj crkvi; nema podataka gde se on danas nalazi i da li je uopšte sačuvan.

Na poslednjoj, takozvanoj Novoj ili Podpiljnenskoj Siči, koja je postojala od 1734-75. godine, zaporoška crkva je doživela novi razvoj.

Sa obnovom zaporoške prestonice, Siči, 1734. godine, pod upravom jeromonaha Pavla Markeviča, nekadašnjeg arhimandrita Kijevsko-Mežigorskog manastira, kozački majstori su podigli crkvu Pokrova na Siči i obnovili veliki Samarski manastir koji je bio od velikog značaja. Između ostalog, on je bio i prava tvrđava, imao je kameni zvonik sa puškarnicama. Pored crkve su otvorene i škole.

Od savetovanja 1766. pa do kraja postojanja Siči, u 53 nase-ljena mesta u granicama nadležnosti Vojske zaporoške, postojale su 44 crkve, 13 kapela, 2 samostana i jedna molitvena ikona.

Sve crkve na Siči bile su drvene. Kozaci su nameravali da vremenom zamene drvene crkve kamenim; hteli su i da podignu jednu crkvu od mermera i tesanog kamenja, pokupljenog na ruše-vinama džamija u tatarskim mestima [treba li napomenuti da su i džamije sigurno često bile građene od kamena iz srušenih crka-va?]. Međutim, likvidacija Siči je omela realizaciju tih planova.

Zaporoška Sič je imala još jednu osobenost - pohodne crkve. Pravljene su od grubog platna i cerade i ličile su na velike šatore. Zaporošci su ih vozili sa sobom u pohode ili postavljali uz stražar-ske postaje. Na primer, Mihajlovska pohodna crkva postavljena je u Starom Kodaku za obalsku stražu Zaporožaca, koji su istovreme-no bili i piloti - sprovodnici brodova. Crkve su uopšte postavljane na onim mestima gde su se zadržavale manje ili veće grupe kozaka.

Crkveni interijer, unutrašnja oprema crkve odražavala je kozački stav prema crkvi uopšte. Zaporoška crkva je imala bogatu riznicu i najskuplju crkvenu opremu. Carska vrata na crkvi posled-nje Siči bila su izlivena od čistog srebra, ikone koje su naslikali najbolji vizantijski i ukrajinski ikonopisci bile su u zlatnim ramo-vima, rize su bile protkane zlatom, knjige uokvirene teškim sre-brom sa umetnutim dragim kamenjem; crkvena oprema je bila raskošna: veliki srebrni svećnjaci, kiparisovi izrezbareni a takođe i srebrni pozlaćeni krstovi, srebrna kandila, pedeset srebrnih pozla-ćenih kruna; unutrašnjost je ukrašavana sa mnogo niski bisera i korala, izrađevinama od ćilibara, stotinama zlatnika, platnenim stolnjacima protkanim zlatom i srebrom, prekrivačima za analoje; sveštenička odeća je bila od brokata, štofa i drugih skupih tkanina; crkva je imala 120 rukopisnih i štampanih knjiga, mnogo bakarnih i olovnih posuda.

Starešine i najuvaženiji starci imali su u crkvi posebna mesta, sedišta u izrezbarenim pregradama – stasidijama, ofarbanim jarkozelenom bojom. One su se nalazile duž zidova sa obe strane.

Bogosluženja su se u zaporoškim crkvama, posebno na sa-moj Siči, vršila svakodnevno. Kozaci su imali hor pevača starijeg i mlađeg uzrasta.

Imena poginulih kozaka unošena su u sinodik ili upisivana na posebnu duguljastu tablicu u obliku lopatice; nju je đakon držao pred sobom i čitao imena.

Kozaci su imali svoje najcenjenije svece i praznike. Crkveni praznik Zaporoške Siči bio je praznik Pokrova – l. oktobar (po novom kalendaru – 14. oktobar). Sve Siči su imale crkvu Pokrova i ona je bila glavna. Pod pokrovom Bogorodice Zaporošci se nisu plašili ni neprijateljske vatre ni bure na moru.

Postojale su crkve Mikolaja – zaštitnika onih koji putuju ili plove, nebeskog ratnika Mihajla, kao i Andrija Prvozvanog, prvog vesnika hrišćanske vere u Pridnjeprovlju [prema »Istoriji starog vremena«, prvom delu »Ruskog letopisa«, apostol „Ondrej”, kako je tamo zapisano, putovao je iz Grčke Dnjeprom za Rim i čak pro-rekao mesto na kome će biti osnovan Kijev; prevodilac].

Zaporoška Sič se dobro starala o svojim sveštenicima i monasima. Načelnik svih crkava Volodimir Sokaljski dobijao je za ono vreme veliku sumu od 300 rubalja godišnje. Zaporoški duhov-nici su dobijali deo vojničke plate koju su kozaci primali od carske vlade, imali su prihode od prodaje crkvenih sveća, od lova i trgo-

vine, od pića koja su dovožena na Sič (šestu bačvu vina ili rakije), kao i od poklona i ratnog plena, gde je jedan deo uvek išao „od svakog mača i vesla” za svoju i crkve u drugim krajevima.

Sveštenici su mogli da primaju nagradu za služenje sveto-tajstava i raznih naručenih obreda, ali samo u određenim grani-cama: najviše do četiri rublje. Zloupotrebe i pohlepa strogo su kažnjavani.

1766. godine na opštevojnom savetovanju ustanovljena je visina plate za vršenje bogosluženja i raznih obreda, i određeno je da se plaća „godištarina” za održavanje crkava.

Na savetovanju je odlučeno da se pri Sičovoj, Samarskoj i svim ostalim parohijalnim zaporoškim crkvama uvedu škole za opismenjavanje, učenje božijeg zakona, škole crkvenog pojanja i vokalne muzike i bolnice za stare, siromašne i invalide.

Na Siči su uglavnom starešine podizale crkve. Crkva tog vremena bila je duhovni centar za sve ljude, a okupljala je oko sebe i siromahe, koji su uvek mogli očekivati dobru milostinju od kozaka. Po ugledu na kozačke starešine, skupivši novac, crkve su podizali i građani i seljaci, namenjujući ih i živim, i budućim pokolenjima. Crkve su podizane i van granica Siči. Kalniševski je podigao jednu kamenu crkvu u Mežigorskom manastiru, dve drvene u Romni, u selu Pustovojtovci gde je rođen i u svom zimovniku – Petrikovcu.

Crkva svetog Pokrova, sagrađena na zahtev i pod nadzorom poslednjeg koševog atamana Zaporoške Siči Petra Kalniševskog, bila je najveća građevina Poltavske oblasti (30 m visine). Iznad glavnih vrata urezan je natpis: „Ovaj hram je sagrađen u ime Po-krova Bogorodice staranjem vojske zaporoške koševog blagorod-nog gospodina Petra Kalniševskog, Davida Čornog.” Crkvu su šest godina (1764-70) gradili majstori iz gradića Smelog, čiji je svešte-nik bio brat Petra Kalniševskog – Semen.

Građenje drvene crkve svete Trojice u Pustovojtovci zabe-leženo je u dokumentima iz 1773. i narednih godina: „Vojske Zaporoške gospodin košev ataman Petro Ivanovič Kalniševski u selu protopopije Romenske Pustovojtovci, u kojem je on, gospodin koševoj, rođen, o svom trošku podiže drvenu crkvu u ime presvete Trojice na slobodnom mestu…”

Vojni sudija Vasilj Timofijovič je o svom trošku sagradio i održavao crkvu Pantelejmona u Kijevu, na Podolju. To je bila

masovna tradicija: zaporoški kozaci su, posećujući i daleki Atos i Jerusalim, i tamo gradili i potom održavali crkve.

XIIUZROCI I POSLEDICE

LIKVIDIRANJAZAPOROŠKE SIČI

U leto 1775, po naređenju Katarine II, carska vojska je zauzela i razorila Zaporošku Sič. Kasnije je izišao caričin ukaz o likvidaciji ovog poslednjeg uporišta autonomije na Ukrajini, upo-rišta slobode, demokratije i nacionalne nezavisnosti, utočišta za begunce od kmetstva iz cele Rosijske imperije, mesta sa razvije-nom ekonomijom i progresivnim farmerskim načinom života, ognjišta slobodoljublja, heroizma i sjajnog ratničkog umeća.

Najtragičnijem događaju na Ukrajini s kraja XVIII veka prethodio je dug proces nastupa carizma na autonomiju Ukrajine, koji je počeo još 60-ih godina XVII veka, iako je ukrajinska država – Hetmanščina – stvorena tokom oslobodilačkog rata 1648-54, ušla u sastav Rosijske imperije na dogovornim uslovima, koji su određivali autonomni politički, pravni, finansijski i vojni polo-žaj Ukrajine. U skladu sa tim državnim dogovorom sačuvani su vojno-administrativni organi uprave na čelu sa izbornim hetma-nom i vlastite oružane snage – kozaci.

Nastup na autonomiju Ukrajine naročito je pojačan u vreme carevanja Petra I, koji je likvidirao ustaljene forme uprave, ograni-čavao vlast kozačkih starešina, preko svojih rezidenata uspostavio kontrolu ekonomske, finansijske i spoljnopolitičke delatnosti het-manske vlade i na kraju predao kozačku vojsku u neposrednu kompetenciju carske vojne komande. 1722. Petar I je za centralni organ državne uprave u Ukrajini postavio takozvani Malorosijski kolegijum, sastavljen od šest rosijskih oficira – zapovednika car-skih pukova na Ukrajini. Imperator je zatim zabranio hetmanske izbore. Takođe, izdao je ukaz o oduzimanju crkvi ukrajinskih knji-ga i zabranio štampanje knjiga na Ukrajini.

Obnovljena posle smrti Petra I hetmanska vlada u licu Dani-la Apostola već je bila vrlo ograničena i pod kontrolom carskih savetnika. Posle smrti Danila Apostola carica Ana Ioanovna pono-vo je zabranila hetmanske izbore, a grupa avanturista-probisveta,

poreklom Nemaca, koja se ugnezdila na njenom dvoru, pljačkala je i ekonomski uništavala Ukrajinu.

Naklonjena Ukrajini, carica Jelisaveta Petrovna je 1750. godine obnovila hetmanstvo, ali je ono ubrzo potpuno ukinuto od strane Katarine II kao rezultat njene brutalne kolonijalne i rusifika-torske politike.

U periodu carevanja Katarine II feudalno-kmetski odnosi u Rosijskoj imperiji dostigli su vrhunac. To se ispoljilo pre svega u daljem narastanju plemićkog zemljoposedništva i pojačavanju procesa oduzimanja svih prava seljacima. Sama carica je „poklo-nila” velikim feudalcima oko 400.000 seljaka i ogromne zemljišne posede. Posebnim ukazom iz 1765. seljaci su lišeni svih prava, a njihovim vlasnicima je omogućeno da ih šalju na robijaški rad u Sibir bez ikakvog suđenja. Već i same žalbe na spahije surovo su kažnjavane.

Novi, progresivni za ono vreme buržoaski odnosi, koji su se razvijali na Zaporoškoj Siči, nisu mogli opstati u Rosijskoj imperi-ji. Njima su se aktivno suprotstavile socijalno-ekonomske i poli-tičke snage koje su istupale u zaštitu feudalno-kmetskog sistema. Na Levoobalnoj i Slobodskoj Ukrajini u drugoj polovini XVIII veka te snage su predstavljali rosijski i ukrajinski feudalci, među kojima je bila i većina kozačkih starešina, koji se više nisu borili za očuvanje autonomije Ukrajine već za prava i privilegije kakve su imali rosijski plemići.

1764. godine, posle definitivnog likvidiranja hetmanske države, u višim vladinim krugovima carske Rosije ustanovljena je koncepcija po kojoj Zaporožje stoji na putu jačanja Rosijske impe-rije. Samo državno postojanje Siči sa njenim slobodama, demokra-tizmom i antikmetskim odnosima bilo je u suprotnosti sa osnov-nim pravcima kolonijalne feudalno-kmetske unutrašnje i spoljne politike apsolutističke vladavine Katarine II.

Zaporožje je i u XVIII veku bilo žarište socijalnog protesta ugnjetavanog naroda; u očima miliona seljaka čitave Rosijske imperije ono je ostalo primamljivi ideal slobode. Njegovo postoja-nje uticalo je na karakter socijalno-ekonomskih odnosa u Ukrajini kao i u čitavoj imperiji, podrivalo je temelje feudalne države. Sve češća bekstva na Sič ne samo ukrajinskih nego i rosijskih seljaka lišavala su plemićka imanja neophodnih radnih ruku.

Politička autonomija, samosvojno republikansko uređenje Siči sa njenim demokratskim institucijama – čestim savetovanjima

na kojima su rešavana sva glavna pitanja, izborom starešina, me-snom samoupravom, vlastitim sudom – sve to je bila istorijska antiteza rosijskom samodržavlju, apsolutističkoj monarhiji. Spro-vodeći politiku likvidacije autonomije Ukrajine carska vlada nika-ko nije mogla obići Zaporožje. Zaporoškoj Siči takođe je izrečena smrtna presuda. Ipak, spoljno-politički i vojni interesi neko vreme nisu dopuštali carizmu da izvrši ovu presudu. Sič je likvidirana 15 godina posle likvidiranja Hetmanščine.

Ali činu definitivnog uništenja Siči prethodio je niz postu-paka usmerenih na ograničavanje i postepeno ukidanje njene auto-nomije. To se pre svega iskazalo u smanjivanju teritorije Zaporo-ške Siči - „Voljnosti Vojske Zaporoške”, koja je obuhvatala veliki prostor na jug od reka Tjasmina i Orelje u granicama današnje Zaporoške, Dnjepropetrovske, Donjecke, Kirovogradske, Lugan-ske, Hersonske i Mikolajevske oblasti. Naziv „Voljnosti Vojske Zaporoške” dobro je odražavao situaciju. Njime je carska vlada i posle ulaska Ukrajine i Zaporožja u sastav imperije priznavala samobitnost njegovog administrativno-političkog i socijalno-eko-nomskog uređenja, autonomiju Zaporožja. Ali, u procesu postepe-ne likvidacije Siči carska vlada je počela sa izgradnjom utvrđenja i dovođenjem naseljenika – uglavnom neruskih nacionalnosti – na teritoriju Zaporožja. Još 1687. godine na reci Samari podignuta je Bogorodička tvrđava, a 1736. je obnovljena pod nazivom Samar-ski retranšement. Na levoj obali Dnjepra je 1699. u Kamenom zali-vu podignuta tvrđava sa ciljem kontrolisanja Siči. 1735, na samo dva kilometra od Siči, a radi držanja kozaka pod nadzorom, podig-nut je Novosičenjski retranšement, čiji je komandant bio podređen kijevskom general-gubernatoru. On je upravljao garnizonom od 6 pešadijskih četa i 6 topova sa poslugom. Deo zaporoške teritorije ušao je u sastav Jelisavetgradske provincije osnovane 1754, a još ranije podignuta tvrđava sv. Jelisavete dobila je zadatak da uz reke Samotkanj i Verbljužij lovi odbegle seljake i hajdamake [ustanike iz Zapadne Ukrajine].

1767. Sič je u svom obraćanju Komisiji za stvaranje novog zakonika izložila svojevrsni istorijat nastupa na zaporoške terito-rije. Govorilo se o „razaranju, uvredama, smrtoubistvima” koje su počinili carski vojnici, kao i teritoriji koju je dobio Novoslobodski puk pri tvrđavi sv. Jelisavete i teritoriji Nove Serbije, koje su „u širinu i dužinu nemalo zemlje sa šumama i rekama zauzele”. Koza-ci Bugogardovske i Kodačke palanke koje su se nalazile u

toj oblasti isterani su iz svojih zimovnika. Veliku štetu pretrpeli su Zaporošci i prilikom utvrđivanja rosijsko-turske granice, kada je, 1746. godine, od njihove teritorije odsečeno preko 300 vrsta stepe i Azovskog priobalja. Tada je deo zaporoške zemlje predat na upravu Donskoj vojsci.

Sa stvaranjem, 1754. godine, između Zaporožja i utvrđene Ukrajinske linije novog sistema vojnih naselja, takozvane Slovja-noserbije, Vojska Zaporoška je, kako se slikovito izrazio vojni pisar Romanovski, „sva u mišju rupu sabijena”. Utvrđujući svoje pozicije u ukrajinskim južnim stepama, carska vlada je 1767. osnovala Novorosijsku guberniju u čiji sastav su ušle zemlje Nove Serbije, Slovjanoserbije, naselje Slobodsko i zaporoške zemlje niz reku Ingul sa pukovim Mirgorodskim, Poltavskim i više drugih.

Rosijska vlada je spustila svoju ruku i na Prognoje sa slanim jezerima koje su koristili Zaporošci, kao i na plovila koja su saobraćala vodenim putevima do Crnog mora i pripadala Zapo-rožju. Carska vlast ih je prvo stavila pod svoj nadzor, a zatim i počela uzimati kozacima sve prihode od njih.

1770. godine počela je gradnja Dnjeprovskog utvrđenog pojasa, koji je počinjao kod ostrva Hortice i išao duž granice Zaporožja i Krimskog hanata do ušća reke Berde u Azovsko more. Vojni inženjeri-fortifikatori i komandanti garnizona su na svom putu divljački uništavali šume, ali i objekte kozačkih zimovnika. Uz novopodignute tvrđave naseljavali su se rosijski seljaci-slobod-njaci. Osim vojnih naselja, carski oficiri su na zaporoškim zemlja-ma osnivali i vlastita spahijska imanja sa svojim kmetovima.

Carski nastup na „Voljnosti Vojske Zaporoške” praćen je oduzimanjem kozačkih prava od strane ukrajinskih i rosijskih spa-hija, predstavnika levoobalnih i slobodskih starešina, manastira.

Otpor kozaka nastupu carizma na njihova prava i teritorije ispoljavao se u raznim formama. Često su po tajnim naređenjima, a ponekad i posle otvorenih odluka zaporoškog saveta, podizani zimovnici na spornim granicama, a pojedini kozaci ili čitave grupe su ulazile u sukobe sa garnizonima utvrđenja, rušile objekte, terali isturene jedinice, spaljivali naselja. Svedok tih događaja A. Rigel-man u svojoj »Letopisnoj pripovesti o Maloj Rosiji« opisao je kako su se Zaporošci suprotstavljali pokušajima Moldavskog husarskog puka da se, prema ukazu senata, naseli između reka Buga, Dnjepra i Samare. Oružani karakter imali su i sukobi

između zaporoških kozaka i slobodskih i levoobalnih spahija koji su osnivali imanja na teritoriji Siči.

Zaporoški kozaci sporove nisu rešavali samo oružjem, već su pre svega pokušavali da ih razreše mirnim putem, političkim metodama. Koševa vlada se mnogo puta obraćala carskim vlastima sa protestima i žalbama. Kozaci su pisali malorosijskom general-gubernatoru i vojnoj komandi za vreme rata. Neposredno su se obraćali caricama Jelisaveti Petrovnoj i Katarini II. Izaslanici sa Zaporožja koji su išli u Peterburg po tradicionalnu godišnju „platu” Vojsci Zaporoškoj (novac i žito, barut i olovo za izradu tanadi, đuladi, topova) za vreme audijencije kod carice i visokih činovnika uvek su se žalili na oduzimanje zaporoških zemalja.

Jelisaveta Petrovna je izlazila u susret nekim kozačkim mol-bama o pravu na bescarinsku trgovinu, vlasništvu nad plovilima, bavljenju zanatima i sl. Ali carska vlada nikad se nije obazirala na zahteve o povraćaju oduzetih teritorija.

1755-56. u Peterburgu je boravila zaporoška delegacija u čijem sastavu su bili vojni jesaul Petar Kalniševski, Danilo Gladkij i Ivan Čugujevec, izabrani na opštem vojnom savetovanju na Siči posle dobijanja dozvole od hetmanske Glavne vojne kancelarije za slanje delegacije. Zaporoška vlada – koš – dala im je detaljne instrukcije i poverila zadatak da carskoj vladi uruče peticiju u vezi sa oduzimanjem zaporoških zemalja u korist Nove Serbije, Slo-bodskog puka i Donske vojske. U peticiji se, takođe, tražilo da se ukine 1755. godine uvedena carina na so, koju je izvozila Zapo-roška Sič. Uopšte, tražena je dozvola da se sa Zaporožja bez carine izvoze konji, stoka, lovne životinje, krzna, a na Zaporožje uvozi hrana. Carskim činovnicima, plemstvu i senatorima Sič je, nada-jući se njihovoj podršci, slala poklone – rakiju, vino, ribu i prilično skupocene predmete ako je suditi prema spisima sačuvanim u arhi-vi, a slate su čak i tako egzotične životinje kao što su kamile. Dele-gati su po dolasku uspostavili tesne veze sa hetmanom Ukrajine Kirilom Razumovskim, koji je u to vreme bio u Peterburgu, i kancelarom Bezborodkom, poreklom Ukrajincem. Koš im je u posebnom pismu zahvaljivao za podršku.

Rezultat ove delatnosti bila je povelja carice Jelisavete od 10. jula 1756. sa ukazom da se Zaporoškoj Siči udovolji na zahteve o carini, ali da se sve žalbe u vezi sa teritorijama odbiju. Ovde je carizam bio dosledan.

Istina, u ovoj povelji određeno je da se formira mešovita komisija radi opisa zaporoških zemalja i njihovog razgraničenja sa Novom Serbijom i Novoslobodskim pukom. Ta komisija je stvore-na 1756. od delegata sa Zaporožja, Hetmanščine i tvrđave Svete Jelisavete. Komisija je radila od 1756. do 1762. i njeni članovi su se nekoliko puta menjali. Ali i za vreme rada te komisije nastavlje-no je oduzimanje zaporoških teritorija. Posebno netolerantno se ponašao zapovednik tvrđave Muravjov, koji je čak uhapsio jednog zaporoškog delegata.

Poslednji sastanak ove komisije bio je 1762. godine. Zapo-roška Sič je kao delegate poslala jesaula Petra Kalniševskog, sudiju Pavla Kiriloviča Kozeleckog i pisara Artema Kumpana. Sastanak je održan posle ukaza senata od 7. januara 1762. godine, kojim je određen status kvo na granici.

Nastup carizma na teritorije i uopšte na autonomiju Zapo-roške Siči pojačan je po stupanju Katarine II na presto 1762. godine. Borba za teritorije zaoštrena je do krajnjih granica tokom poslednje decenije postojanja Siči.

1763. godine zaporoška delegacija na čelu sa koševim ata-manom Grigorijem Lantuhom stigla je u Peterburg. Učesnik ove delegacije, pisar Vojske Zaporoške Ivan Globa dugo je i bezuspe-šno molio u senatu za zaštitu zaporoških zemalja.

1765. je na imperatorski dvor stigla nova delegacija sa mol-bom u vezi teritorija i molbom da se Zaporoška Sič izdvoji iz nad-ležnosti Malorosijskog kolegijuma, koji je ograničavao autonomiju Zaporožja. Tada je formiran Drugi Malorosijski kolegijum, kao centralni organ uprave Levoobalnom Ukrajinom posle ukidanja hetmanske vlade. Sič je molila da bude vraćena u nadležnost Kole-gijuma inostranih poslova. Sastavljači molbe pozivali su se na povelju poljskog kralja Stefana Batorija iz 1576. i sporazum Bog-dana Hmeljnickog iz 1655. godine. Zaporoška delegacija je, tako-đe, postavila konkretno pitanje o dislociranju sa teritorije Zapo-rožja Nove Serbije i tvrđave Svete Jelisavete, kao i o povlačenju carske vojske sa te teritorije. Sve ovo je izneto na audijenciji kod Katarine II, kao i prilikom posete A. Rumjancevu, koji je postav-ljen za general-gubernatora Ukrajine posle ukidanja hetmanske vlade. Po ukazu Katarine II formirana je komisija od senatora koji su proučili „landkarte” i tobože priznali da su novoserpska naselja zaista na zaporoškoj teritoriji. Katarina II se takođe upoznala sa „landkartama”. Uskoro je na Sič stigla caričina povelja u kojoj ona

maglovito obećava Zaporošcima da će rešiti ovo pitanje u njihovu korist. Ali Kalniševski je u svojim pismima na Sič izražavao veliku sumnju u uspeh misije zaporoških delegata.

Dve godine kasnije u obraćanju Zaporoške Siči Komisiji za stvaranje Novog Zakonika 1767. konstatovano je da obećanja Katarine II nisu održana. Pitanja u vezi sa teritorijama bila su glavni predmet ovog obraćanja. Zahtev za povraćaj oduzetih teri-torija argumentovao se time, što su one od davnina zaporoške i što je Zaporoška Sič sa njima ušla u sastav Rosijske imperije, pri čemu su se Zaporošci pozivali na istorijski dokument - „Punktove Bogdana Hmeljnickog” - državne dogovorne uslove o kojima je već bilo reči. Zahtev za povlačenje carskih trupa objašnjen je time, što te trupe nisu bile smeštene na granici, već „usred zaporoške zemlje”, a što se tiče odbrane južne granice od napada krimskog hana ili Turske, Zaporošci su ih „po zakletoj svojoj dužnosti” čuvali i čuvaće ih i dalje.

Za vreme rosijsko-turskog rata 1768-74. svaka kampanja je bila praćena herojskim podvizima Vojske Zaporoške, a zaporoška teritorija je i dalje bila oduzimana, zimovnici uništavani, imanja pljačkana. Zaporoški kozaci su pokušavali da se odupru tome. Oružani sukobi, proterivanje došljaka, iseljivanje stranih i vojnih naselja i spaljivanje tih naselja su nastavljeni. Petar Kalniševski je istovremeno komandovao Vojskom Zaporoškom u ratu protiv Turske i vodio aktivnu borbu za zaštitu zaporoških teritorija. On ne samo što je branio granice Zaporožja, nego je i organizovao i stimulisao brzo naseljivanje tih prostora seljacima sa Levoobalne i Desnoobalne Ukrajine i Slobožanščine, a takođe, nije vraćao spa-hijama odbegle kmetove. Oslobađajući tokom bitaka zarobljenike iz tursko-tatarskog ropstva, kozaci su i njih vodili sa sobom i pomagali im da se nastane na teritoriji Zaporožja. 1770. godine na teritoriji „Voljnosti Vojske Zaporoške” bilo je već 45 sela i blizu 4.000 majura-zimovnika.

Zaporoška Sič je nastavljala i sa slanjem delegacija na impe-ratorski dvor, 1771. i 1773. godine. 1774. Zaporoška Sič dobija pismo od Katarine II sa pozivom da odabere tri delegata koje će sa dokumentima o pravu na zemlju poslati na dvor. Zaporoške dele-gate sa brojnim dokumentima primio je general-prokuror senata. Kao i obično, delegati su predali pisma i carskim velmožama. Početkom 1775. delegati su obavetili Sič o neskriveno neprijatelj-skom raspoloženju tih velmoža, pre svega Potjomkina, koji je

oštro govorio o napadima zaporoških odreda na strana i vojna naselja na teritoriji Zaporožja. Senatori Vjazemski i Strekalov direktno su pretili za spaljena sela Novorosijske gubernije, koja se uklinjavala u zaporoške oblasti.

Carica je „radikalno” rašila ove sporove oko teritorija. „Sa materinskom nežnošću i velikodušnošću” dajući nadu Zaporošci-ma i otupljujući njihov oprez, poverila je svom zvaničnom „rosij-skom istoriografu” Nemcu Gerhardu Mileru da „naučno” dokaže kako Sič uopšte nema prava na svoju teritoriju. [Ovde vredi pod-setiti da je Katarina II bila nemačka princeza, pravim imenom Sofija Augusta Frederika Anhalt-Cerbstka, ćerka nem. kneza i generala Kristijana Augusta od Anhalt-Cerbsta, što je glavni uzrok činjenici da je na njenom dvoru uvek bilo mnogo Nemaca, i što su se za njene vladavine Nemci naseljavali u Rusiji i Ukrajini; prev.]

Carska vlada je dobila od Milera dva dokumenta - „Mišlje-nje o Zaporošcima” i „Kratki zapis o malorosijskom narodu i Zaporošcima” – baš uoči likvidacije Siči, 10. maja 1775. Ocene Milera, pune neskrivene zlobe jednog spahije i monarhiste, odraža-vale su zvanične carističke poglede na zaporoško kozaštvo. Neki njegovi zaključci kasnije su iskorišćeni u manifestu Katarine II o likvidaciji Zaporoške Siči: „Sič nema prava na postojanje”, „var-varska uprava”, „zločinačka namera”, „političko čudovište”.

Zadugo do likvidacije Siči carska vlada je, postepeno suža-vajući njenu autonomiju, ne samo oduzimala njene zemlje, već se i mešala u unutrašnju upravu, sudstvo, crkvene poslove; ispočetka se to čililo oprezno, ali kasnije se demokratski poredak sve više narušavao. Pripremljeni su projekti reformi koji su predviđali pre svega ukidanje izbora za starešine i koševu vladu, zatim zabranu učešća na savetima običnim kozacima, i postavljanje specijalnog pristava pri koševom atamanu – carskog štapskog oficira. Takve projekte je, na primer, senatu podnosio kijevski general-gubernator Leontjev 1740. i 1750. godine. Naslov poslednjeg bio je „Mišlje-nje, koji je najbolji način da se uvede red u Vojsku Zaporošku”. „Red”, jer su carske vlasti neredom smatrale upravo demokratske izbore na opštem vojnom savetu Zaporoške Siči. „Izbor starešina zavisi ne od starih i umnih ljudi, i ne od kurenjskih atamana, već od puke sirotinje” – izveštava sekund-major Nikiforov, kojeg je Leontjev uputio na Sič 1748. godine.

Ukidanje izbornosti potpomogao je i deo zaporoške vrhuške. Njoj nije odgovarao izbor kandidata na savetu, gde je glas mase

običnih kozaka imao najveću važnost. Projekat ukidanja izbora i princip postavljanja starešina od strane vlade razradio je vojni pisar Pavlo Černjavski. Pojedini predstavnici zaporoške vrhuške, dodvoravajući se carskim vlastima, nastojali su na tome tajno. Tako je i Černjavski, plašeći se osvete kozaka, molio da se nigde u dokumentima ne spominje njegovo ime. 1753. i 1756. godine car-ska vlada je izdala ukaz i povelju o poništavanju izbora na Siči.

Stupanjem Katarine II na presto mešanje carizma u demo-kratsko uređenje na Siči postao je sasvim direktno. 9. septembra 1762. na krunisanje Katarine II stigla je zaporoška delegacija koju su činili tek izabrani košev ataman Petar Kalniševski i vojni pisar Ivan Globa. Kalniševski se, sa svojim snažnim i nezavisnim karak-terom, nije dopao carici i na Sič je stigla naredba da se on smeni sa atamanskog položaja. U decembru 1762. kurenjski atamani su odlučili da se izbori vrše samo na starešinskim savetima, a ne na opštem vojnom savetu, kako bi na položaje dolazili upravo oni kandidati koji su bili po volji carici i njenom okruženju.

Međutim, zbog otpora kozačkih masa i nesloge među samim starešinama, ove novine, koje je zahtevala carska vlada, nisu reali-zovane ni do kraja postojanja Siči. Demokratske tradicije na Zapo-rožju i dalje su bile jake i zaporoški kozaci su se okupljali na opšta savetovanja i za starešine birali one koje su smatrali najvrednijima.

Tako je u januaru 1765. za koševog atamana po drugi put izabran Petar Kalniševski, mada je bio nepoželjan za carsku vlast. Takvo nepoštovanje imperatorkine volje u Peterburgu je ocenjeno kao „neviđena drskost i samovolja” i specijalna komisija je tokom februara i marta sprovela istragu. Istraga ipak nije rezultirala željenim posledicama. Sve je očiglednija bila neminovnost rata sa Turskom, a bez zaporoških kozaka rosijska armija se nije mogla suprotstaviti turskoj, posebno ne na takvoj pozornici ratnih dejsta-va kao što su južne stepe. I tako je Petar Kalniševski, koji je imao ogroman autoritet na Zaporožju, deset godina bio košev ataman i sedam godina neposredno komandovao Vojskom Zaporoškom.

Carizam je preduzimao korake i protiv autonomije i demo-kratičnosti zaporoške crkve, koja je bila nezavisna od kijevske mitropolije, a njena podložnost patrijarhu je bila sasvim nomi-nalna, jer su sva važnija crkvena pitanja rešavana takođe na opštim savetovanjima.

Razmatrajući preduslove za likvidaciju Siči, ne mogu se ispustiti iz vida ni razmirice između zaporoških starešina, i sta-

rešina levoobalnih i slobodskih. Ove poslednje je zabrinjavalo ekonomsko jačanje Zaporožja. Osim toga, levoobalne i slobodske starešine, pretvarajući se polako u velike feudalce, nisu se mogle miriti sa tim da Zaporoška Sič, koja je u drugoj polovini XVIII veka ostala svojevrsno demokratsko ostrvce usred okeana kmet-sko-spahijskih odnosa u Rosijskoj imperiji, okuplja odbegle kme-tove, čime su feudalci gubili radnu snagu. Zato su oni tako uporno istupali protiv Siči, koju su energično branile narodne mase Levo-obalne, Desnoobalne i Slobodske Ukrajine, videći u njoj jedinog garanta toga da se kmetstvo neće proširiti i na Zaporožje.

Zaporoške starešine, nastojeći da sačuvaju autonomiju Siči, zajedno sa celokupnim kozaštvom istupale su za pravo slobodnog dolaska seljaka, kozaka i stanovnika gradova na Zaporožje, jer su zajedno sa bogatim kozacima i sami koristili rad došljaka. Farmer-ska domaćinstva – zaporoški zimovnici – koja su se bazirala na slobodnom najamnom radu, bila su istorijski progresivnija nego spahijska gazdinstva sa prinudnim radom potpuno obespravljenih seljaka. Time se objašnjava težnja Siči za autonomijom ne samo u okviru Rosijske imperije, nego i unutar same Ukrajine, što je car-ska vlada neko vreme i podržavala, koristeći zaporoško-hetmanske nesuglasice. Time se može objasniti i to što je carizam kontaktirao sa Sičju obilazeći hetmana Ukrajine i njegovu vladu.

Zaporoški kozaci su bili odlučujuća, najiskusnija u vojnom pogledu snaga u Koljijivščini, ustanku iz 1768. godine [u Zapad-noj, Desnoobalnoj Ukrajini], kao i aktivni učesnici seljačkog rata u Rosiji pod vođstvom Pugačova. Interesantno je da su atamani Pu-gačova Jemeljanov i Stodola boravili na Siči. Posle poraza u bici sa carskom vojskom sâm vođ ustanka Pugačov takođe je name-ravao da se „morem probije do zaporoških kozaka”. Carska vlada se više od svega plašila da se ustanak ne proširi i na Ukrajinu.

Sa produbljavanjem socijalne nejednakosti među kozacima zaoštrile su se unutrašnje protivrečnosti na Zaporožju, posebno tokom poslednje decenije postojanja Siči. Istupanja siromašnih kozačkih masa sve vreme su zaokupljala pažnju carske vlade, koja je svojom vojskom pomagala starešine da uguše pobune. Najveći ustanak na Siči, očigledno kao odjek Koljijivščine, planuo je 26. decembra 1768. Ustanici su ovladali celokupnom artiljerijom, oslobodili zatočene hajdamake i porušili kuće starešina. Kozaci su na neko vreme potpuno ovladali Sičju i pružali otpor carskim kaznenim trupama. Ali snage su bile nejednake i ustanak je surovo

ugušen. 1769. izbili su nemiri u Korsunjskom kurenju. Česte su bile pobune kozaka na zimovničkim stražarskim mestima koje je carska komanda loše snabdevala namirnicama i stočnom hranom, a zloupotrebe i nasilja pojedinih starešina stvarali su neizdržive uslove. Iz istih razloga pobunili su se i zaporoški mornari za vreme Dunavske ekspedicije. Izbila je pobuna i u odredima zaporoškog pukovnika Kovpaka 1773. godine.

Sve ovo, kao i pomoć Zaporožaca delu pobunjene carske vojske krajem 60-ih i početkom 70-ih godina izazvalo je veliku uznemirenost carske vlade, koja se ipak još nije mogla odvažiti na likvidaciju Siči.

Carska vlada i vojna komanda bili su veoma zainteresovani da uvuku Zaporošce u vojna dejstva protiv Turske. Na ratnoj po-zornici 1768-74. godine kozaci su bili glavna snaga rosijske armije koja je u to vreme imala samo tešku konjicu. A Zaporošci, koji su dobro poznavali taktiku tursko-tatarske vojske, u uslovima pri-crnomorskih stepa najbolje su se mogli suprotstaviti pokretnoj, lakoj azijskoj konjici, koja je predstavljala osnovnu snagu neprija-telja. Rosiji je u to vreme Crno more bilo nedostupno, i zato su važnu ulogu u ratu imale i kozačke flotile. Uvlačeći Zaporošce u rat, carska vlada je ne samo nameravala da iskoristi njihove rat-ničke kvalitete, nego i da ih na taj način odvoji od učešća u anti-feudalnim ustancima i aktivnostima u odbrani autonomije Siči.

U ratu sa Turskom Zaporošci su se toliko proslavili hra-brošću i vojnim umećem, da su najviši rosijski oficiri i velikodo-stojnici smatrali za čast da se upišu u njihove kurenje. Tako u registru Irklijevskog kurenja nalazimo ime M. I. Kutuzova, a u drugim kurenjima – zapovednike rosijske vojske P. Panjina i A. Prozorovskog.

Tokom čitavog rata košev ataman Petar Kalniševski, koji je 1774. napunio 84 godine, predvodio je Vojsku Zaporošku, ispolja-vajući veliku organizacionu i administrativnu sposobnost, talenat vojskovođe i ličnu hrabrost, kao i umeće orijentisanja u političkoj situaciji i diplomatsku veštinu.

Za ratne zasluge u kampanji 1770. godine Vojska Zaporoška je nagrađena poveljama, a košev ataman – zlatnom medaljom sa dijamantima. Niz starešina je takođe nagrađen zlatnim medaljama. Učešće Zaporožaca u Dunavskoj ekspediciji 1771-73, koja je ima-la ne samo vojni, nego i naučni karakter, jer su Zaporošci sproveli

navigaciona istraživanja dunavskog i crnomorskog puta i napravili prve locije, nagrađeno je poveljom Katarine II.

Za komandu prvom zaporoškom Dunavskom flotilom ko-zački pukovnik Sidlovski i druge starešine dobili su srebrne meda-lje, a blizu hiljadu članova posade – novčane nagrade. Zaporoška vojska je dobila klejnode-regalije: zastave, bunčuke, draguljima ukrašena žezla.

Ovde treba spomenuti da zaporoški kozaci nikad pre toga u svojoj sredini nisu priznavali nikakve posebne nagrade. Ratni tro-feji, stečeni u bitkama, kao i novčano-provijantska „plata” i muni-cija koju je Sič dobijala od carske vlade za stražarsku pograničnu službu, deljeni su na jednake delove među kozacima – kako uče-snicima bitaka, tako i onima na stražarskim postajama. Pre toga je samo odvajan deo trofeja za starešine.

Odlučujuću ulogu u osvajanju Krima 1771. godine imao je podvig zaporoških kozaka, koji su za vreme opsade perekopskih utvrđenja forsirali Sivaš, obilazeći Perekop, a za njima je išla rosijska konjica.

Kučuk-Kajnardžijski sporazum Rosije i Turske kojim je okončan rat 1774. godine bio je početak praktične realizacije smrtne presude Zaporoškoj Siči. Kao rezultat izvojevane pobede, u čemu je važnu ulogu igrala Vojska Zaporoška, definitivno su okončani tatarski upadi na ukrajinske teritorije, a Rosijska imperija je dobila nove oblasti na jugu. U višim carskim krugovima se sma-tralo da je Zaporožje konačno izgubilo značaj grudobrana za tur-sko-tatarsku agresiju i da su zaporoški kozaci postali nepotrebni.

Dalji događaji su pokazali da je ovakav zaključak bio pre-uranjen. Kada je otpočeo novi rosijsko-turski rat 1787-91. carska vlada je bila prinuđena da obnovi deo Vojske Zaporoške, istina, pod drugim nazivom – Crnomorska kozačka vojska.

Očigledno, odluku o hitnoj likvidaciji Zaporožja Katarina II je donela posle gušenja seljačkih ustanaka pod vođstvom Pugačo-va. Carske vlasti su se tada nemilosrdno obračunale ne samo sa ustanicima – talas kaznenih mera i represija obrušio se i na seljaštvo i kozaštvo Rosije i Ukrajine, kao i na seljaštvo drugih naroda imperije. Hiljade ljudi je pogubljeno, još veći broj poslat na robiju.

Sudbina Zaporoške Siči definitivno je rešena 23.aprila 1775. na dvorskom savetu. Novorosijski general-gubernator Potjomkin podneo je projekat likvidacije Siči uz pomoć oružanih snaga. De-

taljno je razrađen plan kaznene ekspedicije. Svemoćni vladar Južne Ukrajine, miljenik Katarine II, odigrao je svoju izdajničku ulogu. Zaporošci su polagali velike nade upravo u Potjomkina, nadajući se da će on štititi interese Ukrajine u carskim krugovima. A upravo on je postao izvršilac monarhističke volje i surovo se obračunao sa zaporoškim kozacima.

U operaciji protiv Zaporoške Siči upotrebljena je vojska koja se vraćala iz rosijsko-turskog rata: 8 pukova regularne kava-lerije, 20 husarskih i 17 kopljaničkih eskadrona, 10 regularnih pešadijskih i 13 donskih kozačkih pukova sa velikim artiljerijskim parkom i ukupnom brojnošću od preko sto hiljada vojnika. Svim ovim snagama komandovao je Petar Avramovič Tekeli, poreklom iz stare srpske plemićke porodice. Bivši austrijski oficir, on je bio i rođak upravnika Nove Serbije Horvata, koga je zbog zloupotreba, nasilja i pljačke sama carska vlada bila prinuđena da smeni i izve-de pred sud. [Reč je o generalu Jovanu Horvatu, međutim, danas postoje sumnje u te „zloupotrebe” – moguće da ga je carska vlast lažno optužila kako bi ga lakše smenila; prev.]

Tekeli je podelio svoju vojsku, skoncentrisanu kod tvrđave Svete Jelisavete, na pet delova. Prvi i najveći deo, kojim je on neposredno i komandovao, imao je zadatak da napadne zaporošku prestonicu – Sič. Ostale formacije su upućene na zaporoške palan-ke i druga mesta.

Carska vojska je brzo zauzela Zaporožje, pre svega zahva-ljujući neočekivanom napadu, kao i malom broju kozaka na Siči. Veći deo se razišao kućama ili otišao u lov. Na Siči je bio garnizon od tri hiljade ljudi sa 20 manjih topova. Garnizoni u palankama bili su još slabiji.

Raport Tekelija od 6. juna omogućuje nam da rekonstruiše-mo događaje. Carska vojska je na zaporoške kozake krenula 25. maja. 4. juna, nigde ne nailazeći na otpor (kozacima, verovatno, nije padalo na pamet da će se posle šest godina zajedničkih borbi rosijska vojska okrenuti protiv njih), Orelski pešadijski puk pod komandom Jazikova i Rozenov konjički odred su, neprimećeni, preko zimovnika, predgrađa Hasan-baše i Novosičenskog retran-šementa, gde se nalazio carski garnizon, stigli do zidina sičove trvđave. Straža i artiljerija su zarobljeni. Jazikov je na ulicama predgrađa razmestio deo svojih pešadinaca. Carska vojska je, tako-đe, blokirala sičovu luku na redi Podpoljnoj i zauzela sve brodove.

Posle toga Tekeli je poslao pukovnika Misjureva koševom atamanu sa porukom da dođe kod njega. Misjureva dugo nisu pu-štali u koš (tako su kozaci zvali osnovno, utvrđeno jezgro svoje Siči). Kasnije, kako svedoči Tekeli, kada su kozaci uvideli da su opkoljeni i da ne mogu pružiti otpor ni pobeći, počeli su pregovori sa carskim pukovnikom.

Starešine, kurenjski atamani i obični kozaci su, kada je pro-glašeno „соизволение” Katarine II o likvidaciji Siči, položili oružje. Carski general u svom raportu nije spomenuo starešinski savet sa učešćem duhovništva, jer nije ni znao za njega. A upravo na njemu je, posle dugog većanja, odlučeno da se Sič preda bez otpora. U zvaničnom raportu nema ništa ni o tome, da je najveći deo kozaka tada prisutnih na Siči bio za borbu protiv carskih trupa. Kasnije je zapisano svedočenje očevica – stogodišnjeg dede, Zapo-rošca Korža, koje se slaže sa podacima u istorijskim narodnim pesmama o rušenju Siči. Iz ova dva izvora saznajemo koliko su mnogo napora morale uložiti zaporoške starešine i zaporoški arhi-mandrit Volodimir Sokaljski kako bi privoleli kozake da se pokore imperatorskoj volji.

„Ne želimo da se proliva hrišćanska krv” – objasnili su oni svoj stav o potpunoj predaji. Zaista, oružani otpor carskoj vojsci završio bi se fatalno za kozake, jer su snage bile suviše nejednake.

Starešine su otišle kod Tekelija. Četiri pešadijske čete zau-zele su koš. Njegov garnizon je razoružan. Narednog dana, 5. juna, po naređenju Tekelija, iz sičovih skladišta pokupljeni su i odvezeni oružje i municija, klejnode, zastave, materijalne vrednosti i arhiv zaporoške vojne kancelarije. Topovi, vojna blagajna, klejnode i deo arhiva kasnije su poslati za Peterburg. Po naređenju vojnih vlasti srušene su sve građevine na Siči osim same tvrđave. A na Siči je u to vreme bilo oko 500 zanatskih radionica i trgovina. Oružarnica je zatrpana zemljom, većina kurenja je srušeno a deo iskorišten kao skladišta. Dugo vreme su ovde, kao i na čitavoj teri-toriji okupiranog Zaporožja, ostale carske trupe – pešadijski, dra-gunski i donski kozački puk. Na čelu uprave okupiranog Zaporožja bio je pukovnik Norov.

Dva godine kasnije samo su nasipi, rovovi, mogile i ruše-vine podsećale na to da je ovde bila slavna Sič.

Neki od zaporoških starešina koji su zauzeli poziciju pot- pune pokornosti volji monarhinje, nadali su se da sačuvaju lične privilegije i bogatstva izvan granica Zaporožja služeći carskoj

vlasti. I za neke su ta očekivanja bila sasvim opravdana. Nakon likvidacije Siči carska vlada je mnogim zaporoškim starešinama dodelila oficirske činove, zemlju itd.

Još 29. juna 1775. senat je izdao ukaz gde su objašnjeni motivi likvidacije Siči i dopuštalo se delu starešina i kozaka da primaju izdržavanje. Na osnovu toga Novorosijska gubernijska kancelarija naredila je Norovu da napravi spiskove starešina, a Potjomkin je preko Tekelija naložio Norovu da niz starešina raspu-sti, dodelivši im oficirske činove. Dakle, nekadašnji košev ataman Pilip Fedoriv, jesauli Sidir Bilij, Login Moščenski, Lomaka, Lehkostup, pukovnici Andrij Bilij, Ivan Visočin, Čepiga, Opanas Kovpak, starešine Timkovski, Anton Golovatij i drugi u potpuno-sti su zadržali svoja imanja i dobili oficirske činove. Neki su dobili još zemlje, na primer Sidir Bilij.

Među ovim i drugim starešinama određeni su upravnici „srezova” na koje je podeljena okupirana teritorija. Ali već 1776. ti srezovi su predati na upravu rosijskim oficirima.

Najviše sičove starešine su ipak doživele represalije. Kada su se košev ataman, vojni sudija i vojni pisar javili Tekeliju, bili su odmah uhapšeni. Vojni starešina Andrij Porohnja, pukovnici Musij Čornij, Stepan Geleh, Ivan Kulik, Ivan Garadža, kurenjski atamani Osip Paralič, Mojsej Golovko i niz drugih predati na sud i konfi-skovana im je imovina.

1776. u Biljovskoj i Aleksejevskoj tvrđavi suđeno je još nizu starešina. Najgore je prošao košev ataman Petar Kalniševski, prema kojem se Potjomkin poneo izrazito verolomno. Ljubimac Katarine II je mnogo puta naglašavao svoje veliko poštovanje prema zaporoškom političkom delatniku i vojskovođi, nazivajući osamdesetogodišnjeg Kalniševskog „poštovanim ljubeznim ocem svojim” i „nerazdvojnim prijateljem”. I upravo on je naredio da se Kalniševski uhapsi a zatim da se sa još dvojicom koševih stare- šina, bez istrage i suđenja, pošalje u doživotno progonstvo i zato-čeništvo.

Potjomkin je pisao* Katarini II: „Najmilostivija gospoda-rice! Vašem imperatorskom veličanstvu poznati su svi drski postupci bivšeg koševog atamana Seči Zaporoške Pjotra Kalnišev-skog i njegovih saučesnika sudije Pavla Golovatog i pisara Ivana Globe, čija verolomna razuzdanost je toliko velika da se ja, najmi-lostivija gospodarice, ne usuđujem nabrajanjem onih uznemiravati nežno i čovekoljubivo vaše srce, a pritom ne nalazim ni najmanje

potrebe da pristupam bilo kakvim istragama, imajući kao očigle-dan dokaz originalne njihove naredbe starešinama, koje otkrivaju svu veličinu njihovog prestupa pred svetim prestolom vašeg impe-ratorskog veličanstva. Oni su, po svim građanskim i političkim zakonima, zaslužili po pravdi smrtnu kaznu. Ali kako večita bli-stave duše vaše saputnica plemenitost pobeđuje surovost zlobe krotkom materinskom milošću, osmeliću se da vam najponiznije predložim: nećete li blagoizvoleti najvišim ukazom pomenutim predanim pravednom sudu vašem uznicima, koji su uvideli težinu svojih prestupa, objaviti milosrdno izbavljenje od zaslužene kazne, i umesto toga, a zbog iskušane već opasnosti od bližeg prebivanja njihovog bivšim zaporoškim mestima, narediti da se pošalju na doživotno zadržavanje u manastire, od kojih koševog – u Solov-jecki, a ostale – u postojeće u Sibiru manastire, sa dodeljivanjem iz unetog u sekvestar bivšeg zaporoškog imanja koševom po rublju, a ostalima po četvrt rublje na dan. Ostalu njihovu imovinu zatim, po svoj pravednosti, dodeliti razorenim od njihove strane vernim vašim podanicima, koji su, povinujući se božanskoj vašoj volji, podnosili razuzdanost bivših Zaporožaca bez i najmanjeg otpora, čekajući spas od desnice vaše i pretrpevši štetu od preko 200.000 rubalja, što ću im ja srazmerno nadoknaditi, namilostivija gospo-darice.

*U originalu je pismo preneseno na ruskom tj. rosijskom jeziku, a ovde je prevedeno doslovno, kako bi čitalac imao pravu predstavu o stilu obraćanja; prev.

Vašeg imperatorskog veličanstva vernopodani rab knjaz Potjomkin.” Na istom pismu dopisano je rukom njenog imperator-skog veličanstva: „Neka bude tako. 14. maja 1776. godine. Carsko selo.”

Potjomkin je preko sinoda naredio manastirskim upravama da „uznici ovi ne smeju biti puštani iz manastira i da im se ne sme dozvoliti ne samo prepiska, nego ni bilo kakvo obraćanje stranim licima”.

O tragičnoj sudbini bivši zaporoških vođa nisu znali ništa čak ni njihovi najbliži rođaci. Tek znatno kasnije, posle gotovo čitavog stoleća, istraživači su ustanovili da je košev ataman Kalni-ševski poslat u Solovjecki, vojni pisar Ivan Globa u Turuhanski, a sudija Pavlo Golovatij u Tobolski manastir. Carski satrap je, nare-divši da se za sve njih stvori režim potpune izolacije, naglasio da se Kalniševskog mora držati „pod neprestanom i pojačanom voj-

nom stražom”. Poslednji košev ataman zaporoških kozaka proveo je četvrt stoleća u teškim uslovima, praktično živ zazidan. Umro je 1803. godine u starosti od 113 godina u istom manastiru gde je ostao i posle „pomilovanja” dobijenog od Aleksandra I 1801. godine. [Solovjecki manastir se nalazi na Solovjeckim ostrvima u Belom moru. Manastir je služio kao mesto progonstva u carskim vremenima, a ostrva „Solovki” - u Staljinovo vreme; prev.]

Posle likvidacije Siči najveći broj kozaka je lišen prava slobodnih seljaka i zanatlija. Na teritorijama zimovnika i drugih naselja stvarana su državna imanja, čiji žitelji su prevođeni u status vojnih naseljenika, kopljanika itd. Živeli su sada na carskoj zemlji i bili obavezni da daju određeni broj vojnika u carsku konjicu. Zatim su ih spustili na nivo državnih seljaka, namećući im teške novčane poreze i prisiljavajući ih da o svom trošku izdržavaju seosku administraciju i opštinsku upravu, da održavaju puteve i sl.

Velik broj kozaka našao se u šakama spahija. Deo njih nije se mirio sa novim poretkom koga je zavodila carska vlast na Zapo-rožju. Počela je emigracija Zaporožaca u Očakovsku stepu i preko Dunava, što je ponukalo generala Prozorovskog, Tekelijevog za-stupnika, da naredi Norovu „paziti da Zaporošci nikud ne odlaze”. Kozaci su u stepama, koje su tada još pripadale Turskoj, osnovali Zadunajsku Sič. Po rosijskim podacima iz novembra 1776. na teri-toriji od Bendera do Dunava bilo je 10.000 nekadašnjih Zaporo-žaca. Ali život emigranata bio je tamo veoma težak i posle nekog vremena mnogo njih se vratilo na Ukrajinu. [U isto vreme deo ko-zaka seli se u današnji Krasnodarski kraj, odnosno na Kubanj, tako da su „kubanjski kozaci” zapravo potomci zaporoških, a hiljadu-dve Zaporožaca dolazi i u Vojvodinu i pridružuje se Ukrajincima-Rusinima koji su se u većem broju ovde naselili još 1745. godine; prev.]

Tek dva meseca posle ulaska Tekelijeve vojske na Zapo-rožje, 3. avgusta 1775, Katarina II obavestila je narode svoje impe-rije o likvidaciji Siči. Manifest koji je potpisala proglašavao je da je „Сечь Запорожская вконец уже разрушена со истреблением на будущее время и самого названия запорожских казаков”. Autori carskog manifesta predstavljali su kozake u najgnusnijem vidu dopuštajući sebi najgrublje klevete. A autonomija i uređenje Siči nazvani su „političkom nakaznošću” i „divljačkom upravom”.

U manifestu su spomenute i „ekonomske osobenosti” na Zaporožju koje su stajale u suprotnosti sa spahijskim odnosima

Rosijske imperije i bile osnova njegove nezavisnosti od „prestola”. Odrazio se u manifestu i strah carizma od uticaja zaporoškog ure-đenja na susedne zemlje, što je vodilo ka „neminovnom gubitku ljudi”, odnosno kmetova.

Nastojeći da dokažu „nezakonitost” teritorijalnih pretenzija Zaporožaca, sastavljači manifesta falsifikovali su istorijske činje-nice. Na primer, tvrdili su da su kozaci poslednjih nekoliko meseci pre likvidacije Siči samovoljno zauzeli za svoje zimovnike terito-riju između Buga i Dnjepra, koja je ušla u sastav Rosije 1774. prema Kučuk-Kajnardžijskom sporazumu. Ali topografski opis te oblasti iz iste godine svedoči da ovde nije bilo ni turskih ni tatar-skih naselja, dok su „Zaporošci mnogo svojih zimovnika imali”. A za vreme poslednjeg naleta Tatara na ukrajinske zemlje 1766. godine veliki broj zimovnika bio je i spaljen.

Nakon likvidacije Siči njene zemlje, ušavši u sastav Novo-rosijske i Azovske gubernije, našle su se u rukama rosijskih i ukra-jinskih feudalaca. Sama Katarina II poklonila je svojim satrapima fantastična po veličini imanja iz „zaporoškog nasleđa”. Tako je jedan od autora manifesta, general-prokuror knjaz A. S. Vjazemski postao vlasnik 200.000 desetina zemlje [oko 220.000 hektara – ravno desetom delu teritorije Vojvodine] zajedno sa nekadašnjom prestonicom Zaporožja – Sičju, koja je od tada nosila naziv „Po-krovska tvrđava”. Kasnije je to imanje prodato Nemcu, baronu Štiglicu. U zaporoškim stepama osnivana su spahijska imanja i kolonije stranaca koji su dobijali razne povlastice.

Uprkos velikim naporima, carizmu nije uspelo da izbriše sećanje na Zaporošku Sič. Narod, koji je sa velikim bolom primio vest o padu poslednjeg bastiona slobode pred kmetstvom, u usme-noj književnosti sačuvao je sećanje na Sič i njegovu propast. Uni-štenje i likvidacija Siči verno i podrobno su opisani u ciklusu isto-rijskih pesama. Pad Siči predstavljao je tragediju pre svega za siromašno ukrajinsko stanovništvo: „Naneli su siromasima veliku nepravdu.” U skladu sa dokumentima, i pesme svedoče da je oti-manje zaporoških zemalja počelo dugo pre definitivne likvidacije Siči, kada su na njenoj teritoriji osnivana vojna naselja i spahijska imanja.

A zatim, kada je Siči nestalo, zaporoške zemlje pale su u ruke carskim velikodostojnicima i višim oficirima. „Veseliše se gospoda senatori i manji generali što su oteli zemlju Zaporošcima pa vladaju njome sami.” Inicijatorku likvidacije Siči – caricu Kata-

rinu II – narod je nazivao „prokleta, đavolska baba”. Ukrajinski narod je u svojim pesmama izražavao želju i nadu da istorija zaporoškog kozaštva još nije okončana: „Uništiše Zaporožje – a nekad će još zatrebati!”

SLOVENI IZ UKRAJINE(letimičan pregled istorije Ukrajine od njenog nastanka

do naših dana)

Teško je, čak nemoguće tačno reći kada je nastao ukrajinski narod – reč je o procesu koji je trajao vekovima. Savremena isto-rija zato zna da su do IV veka naše ere na prostoru današnje Ukra-jine, tačnije, između Dnjepra, Visle i Karpata živela sva slovenska plemena, od kojih su nastali savremeni slovenski narodi. Plemena od kojih je sastojao sâm kijevskoruski narod (danas podeljen na tri ruska naroda) su sledeća: Poljani, Volinjani, Tiverci, Derevljani ili Drevljani (od reči „drvo”), Uliči, Poločani, Dregoviči, Sloveni (očigledno, jedno slovensko pleme zvalo se jednostavno tako, baš kao i savremeni Slovenci i Slovaci), koji su otišli najsevernije i osnovali Novgorod, Kriviči, Radimiči, Vjatiči, Severjani i dr. Za nas je posebno zanimljivo da se među plemenima-tvorcima ukrajinskog naroda spominju i Beli S(e)rbi i Beli H(o)rvati. Dakle, nisu se svi pripadnici ova dva plemena u IV-VI veku naše ere preselili na Balkan. Uostalom, znamo da od tih vremena na tlu današnje Nemačke žive Lužički Srbi (mada je njihov naziv verovatno samo varijanta naziva „Sloveni”), a postoje i dokazi da su se Srbi još i pre IV veka doseljivali na Balkan (čak na teritoriju Grčke) što nas posebno ne iznenađuje – baš srpski narod spada u one čiji su pripadnici, sticajem okolnosti, najraseljeniji po svetu.

Jedno je izvesno: država bez svog glavnog grada ne postoji, a upravo Kijev je jedan od najstarijih pa i najvećih slovenskih gra-dova svih vremena. Čak ne sami Ukrajinci nego Rusi (tj. Rosijani) dali su mu naziv „majka ruskih gradova” (мать русских городов) – mada bi ga, sa gramatičke tačke gledišta, trebalo zvati „ocem”. Staroruski letopisci Ioan i Nestor (XI-XII vek) zapisali su predanje po kome su grad blizu ušća Desne u Dnjepar osnovala tri brata – Kij, Šček i Horiv i njihova sestra Lebidj („Labudica”). Grad je dobio naziv po Kiju („град Kия”), dva brega su dobila nazive

Ščekovica i Horivica, a mala reka – Lebidj. Po letopiščevom zapi-su, Kij je putovao u daleki Konstantinopolj i bio primljen na impe-ratorovom dvoru. Nažalost, letopisac nije imenovao tog imperato-ra (možda ni predanje koje je zapisao nije bilo detaljno i precizno). Pretpostavlja se da je Kij bio u Konstantinopolju za vreme vlada-vine Anastazija I (491-518) ili Justinijana I (527-565. godine). Naime, upravo u to vreme se Sloveni u većem broju pojavljuju na granicama Vizantijske (Romejske, kako se tada govorilo) imperije. Carski dvor počinje da učvršćuje granice na Dunavu i traži kon-takte sa Slovenskim plemenima (mada, možemo pretpostaviti da su Romeji i ranije imali kontakte sa Slovenima i drugim pagan-skim narodima, u vidu upada na njihove teritorije radi sticanjanja robova). Vizantijski istoričar Prokopije Cezarijski zapisao je da je 530. godine na Justinijanovom dvoru bio izvesni Hiljbudije. Njegov zapis o Hiljbudiju i letopiščev o Kiju imaju izvesne slič-nosti. Savremena arheologija dala je svoj doprinos razrešenju ovog pitanja: na Starokijevskoj gori pronađeni su ostaci Kijevog grada, a u njima i vizantijski predmeti – amfore i novčići upravo iz vre-mena Anastazija i Justinijana. Kijev je 1985. godine, još u geo-grafskim i vremenskim granicama Sovjetskog Saveza, skromno i nezapaženo proslavio 1500 godina postojanja, što će reći da je za trećinu stariji od Moskve i Peterburga zajedno! A prema saznanjima poljskog istoričara Maćeja Strikovskog iz XVI veka, Kijev je postojao još 430. godine, što ga čini najmanje pola veka starijim. Uostalom, na lokalitetu Kijeva-grada, kao i na mestu našeg Beograda, bilo je ljudskih staništa još u praistorijsko doba. Na mestu Beograda živeli su Kelti, a Kijeva – neslovenska plemena tzv. „tripoljske” kulture (po kasnije nastalom selu Tripolju blizu Kijeva) još u neolitu, 6 hiljada godina pre naše ere. Za nas je posebno interesantno još i to, da na teritorijama koje su naselili Srbi na Balkanu postoje najmanje pet sela Kijeva – na Kosmetu, u centr. Srbiji blizu Svetozareva, i pored Sarajeva, Knina i Beograda (danas je Kijevo periferija Beograda). Nema sumnje da su nazivi ovih sela u nekoj vezi sa imenom Kijeva grada (ili samog Kija?). Teško da do takvog otkrića može još doći, ali se ne bi trebalo začuditi ako se jednom otkrije da legendarni Kij nije bio ni Poljanin, ni Severjanin, već – Serbin. (Ali i sasvim ozbiljno govoreći, prema istraživanjima prof. dr. Radivoja Pešića, Kij i njegovo pleme došli su na Dnjepar sa juga – sa obala Dunava i Tise!)

Iz vremena bliskih Kijevom stigla su do nas samo još imena junaka i, možda, kneževa Mezamira i Bravlina, bez detaljnijih podataka o njima. Zato znamo da je vojska Kijevske Rūsi izvršila pohod na Konstantinopolj 860. godine, za vreme kneževanja Var-jaga Askolda i Dira. Za Varjage nam zvanična nauka kaže da su Šveđani, odnosno Normani. Postoje tvrdnje da su oni još jedno Slovensko pleme, ali sudeći po njihovim imenima (Askold, Sve-neld, Ruald, Ingeld…) trebalo bi ostati pri saznanjima oficijelne istorije. Po predanju, Askold i Dir su došli u Kijev sa zapada, a preko Novgoroda, gde je ostao njihov knez Rjurik, bili su braća i kneževali su zajedno, ali ovi podaci iz zapisa staroruskih letopi-saca, nastalih po predanjima ili, možda, kao rezultat njihovih domišljanja, nisu sasvim pouzdani. Međutim, podaci o pohodima na Konstantinopolj (kakve su vekovima kasnije vršili zaporoški kozaci na isti grad sa novim imenom – Istanbul), pouzdani su i dokumentovani. Postoji dokument iz 912. godine o trgovinskom i mirovnom sporazumu Konstantinopolja i Kijeva. Dokument je potpisao veliki ruski knez Oleg, koji je pod svojom vlašću već imao najveću slovensku državu u to vreme (kakva je i ostala sve do XII veka). Ovaj sporazum nastao je nakon, po ukrajinskim letopisima, veoma uspešnog Olegovog pohoda na Konstantinopolj. Pa iako u grčkim izvorima nema zapisa o samom tom pohodu, čin davanja velikih povlastica Kijevu pokazuje da se nešto takvo zaista odigralo. Uostalom, o bitkama radije pišu pobednici, dok ih poraženi ili prećutkuju, ili interpretiraju na svoj način.

Ali već priča o sledećem kijevskom knezu, Igoru (to još nije onaj Igor iz »Slova o polku Igoreve«) tipična je priča o nera-zboritosti staroruskih kneževa. Igor je takođe išao u pohod na Carigrad i postigao sporazum sa Romejskim carstvom, izvršio je i pohod na kaspijsku oblast, ali nije imao sreće sa svojim, ruskim plemenima. Uliči i Derevljani dugo su mu pružali otpor. Nakon što ih je pokorio, dao je pravo svom vojvodi Sveneldu da uzima danak od njih ali je, preko toga, otišao i sâm u njihove krajeve i pokupio danak. Kad mu je i to izgledalo malo – njegova „дружина” (staro-ruski izraz za grupu vojnika oko kneza) prekorevala ga je tvrdeći da je Sveneld profitirao bolje od njega samog – krenuo je na Drev-ljane ponovo. Uvidevši da se „vuk navadio na tor”, Derevljani iz grada Iskorostenja rešili su da mu stanu na kraj: Igor je među njih došao ovog puta sa manjim delom družine koja je likvidirana, a on sam je zarobljen i pogubljen na poseban način. Prema zapisu grč.

istoričara Lava Diakona, Drvljani su (verovatno u vezi sa nazivom svog plemena) savili vrhove dva drveta, vezali Igora između i pu-stili stabla koja su, ispravljajući se, razderala pohlepnog kneza.

Nažalost, ovde se priča ne završava, jer se Igoreva žena Olga, slédeći narodne običaje koji su nalagali osvetu, surovo revanširala inače oholim i nerazboritim Drevljanima. A pošto je baš Olga prva – pre opšteg pokrštavanja – primila hrišćanstvo, crkva ju je proglasila prvom ruskom sveticom. Priča o njenom pokrštavanju takođe je zanimljiva. Olga je bila u gostima kod grčkog cara kojem se toliko dopala da joj je predložio da se uda za njega. Pošto ona to nije htela (?) smislila je ovakvo lukavstvo: izrazila je želju da se pokrsti i da joj on bude krsni otac, a kada je to obavljeno rekla je da se po hrišćanskim zakonima ne može udati za svog krsnog oca. Priča nam se čini neverodostojna po obe glavne tačke: zašto bi Olga odbila udaju za jednog od najmoćnijih ljudi sveta u to vreme, i otkud to da je jedna paganka poznavala hrišćanske propise bolje od romejskog imperatora u čijoj je kulturi hrišćanstvo bilo prisutno već pet vekova?!

Sin Igora i Olge, knez Svjatoslav, pročuo se kao neustrašivi ratnik i vojskovođa. Meta njegovih napada bili su bugarski i hazar-ski krajevi, kao i Grčka, i, zapućujući se često na višestruko brojni-jeg neprijatelja, Svjatoslav bi mu još slao glasnika sa porukom „Idem na vas!” – svojevrsnom neizostavnom objavom rata. Inače, istorija nam pokazuje da čak ni u XX veku najmoćnije svetske sile – Nemačka, Japan, SAD… - još nisu dostigle taj stepen civilizova-nosti (upotrebimo za ovu priliku taj izraz, iako je rat u principu anticivilizacijski), te su svoja ratna dejstva započinjale uvek bez objave. Prestonica Bugarske u njegovo vreme bio je Perejaslavec na Dunavu. Svjatoslavu se dopao ovaj grad kao čvorište trgo-vačkih puteva između Češke i Ugarske s jedne strane, Grčke s druge i, najzad, njegove Kijevske Rusi. Svjatoslav je zaista potu-kao bugarsku vojsku i zaseo u Perejaslavecu, ali mu je tada stigla vest da Pečenjezi – ratnički nomadski narod iz Azije – opsedaju Kijev. Vrativši se i razbivši Pečenjege, Svjatoslav je ostavio jed-nog sina da upravlja Kijevom, drugog Novgorodom, a trećeg Vručem, derevljanskim gradom. Zatim se Svjatoslav ponovo zapu-ćuje na jug, ponovo poražava bugarsku vojsku i osvaja Perejasla-vec a onda javlja Grcima da se sprema i na njih. U to vreme Grci već shvataju da imaju posla sa fanatičnim ratnikom. »Letopis ruski« veli da Svjatoslav u pohode nije nosio ni šator ni kazan, da

je spavao na zemlji sa sedlom pod glavom i jeo pripečeno konjsko i volovsko meso. Grci skupljaju ogromnu vojsku od sto hiljada vojnika naspram Svjatoslavljevih deset hiljada i jedva uspevaju da okončaju bitku primirjem i brojnim poklonima za Svjatoslava. Ali kada Svjatoslav pokušava zatim Dnjeprom da se vrati u Kijev, sačekuju ga Pečenjezi (koje su, navodno, sami Rusiči iz grada Perejaslavlja obavestili o velikom plenu koji mogu osvojiti). Dotle nepobeđeni Svjatoslav, ovaj varjaško-ruski Aleksandar Makedon-ski, najzad gubi bitku i glavu; od njegove lobanje Pečenjezi prave pehar za uspomenu na strašnog ratnika, koji se više bavio osvaja-njem tuđih zemalja, nego čuvanjem svoje.

Između tri Svjatoslavljeva sina zapodeva se bitka za vlast. Pobeđuje Vladimir iz Novgoroda. Oteravši brata iz Kijeva, progla-šava se kijevskim knezom i uspešno ujedinjuje sve ruske zemlje. Kijevska država prostire se tada od Karpata do Kavkaza, a na sever do velikih jezera blizu današnjeg Peterburga. Vladimir se po-kazuje kao mudriji vladar od svojih prethodnika, pa i većine naslednika. Ne vlada samovoljno, već poziva na savetovanja naj-uglednije i najmudrije ljude iz gradova Kijevske Rusi. Čak pomaže sirotinju, čime stiče ljubav i poštovanje kod običnog naroda. Stvo-rene su mnoge narodne pesme u kojima se Vladimir naziva „dobri knez” i „Vladimir – jasno sunce”. Ali, postavivši svoje brojne sinove (od više žena) za namesnike po ruskim gradovima, Vladi-mir shvata da će posle njegove smrti opet doći do rasparčavanja države koju je stvorio. Odlučuje zato da u pagansku, mnogobo-žačku Rus (mada je staroslovensko mnogoboštvo sporno, odnosno, stvari nisu tako jednostavne da bi se mogle objasniti jednom rečju) dovede novu, hrišćansku religiju koja će držati narod na okupu nečim što je izvan (ili – iznad) kneževske vlasti. Osim toga, Vladi-mir je već i sam uvideo da je Grčka mnogo prosvećenija zemlja, i već je bio oženjen sestrom romejskog imperatora, kome je u jednoj prilici vojno pomogao. Iz Bugarske i Grčke Vladimir poziva sve-štenike koji 988. pokrštavaju narod prvo u Kijevu, a zatim i po ostalim ruskim gradovima. Preobraćanje u novu veru nije dočeka-no sa baš tolikom radošću kao što bi nas hteli uveriti hrišćanski izvori, ali je ipak obavljeno na korist ruskom narodu. Preko Bugar-ske stiže i ćirilica, koju su dugo smatrali prvim ruskim i Sloven-skim pismom, povezujući opismenjavanje sa pokrštavanjem, mada je bugarski crnorizac Hrabr zapisao da „preže Sloveni ne imahu knjig no črtami i rezami pogani čtehu i čatahu” to jest da su ipak

umeli zapisivati brojeve i slova. Zatim su, tokom građanskog rata 1917, otkrivene brezove tablice »Vles knjige« koje su Sloveni ispi-sivali, navodno, počev od V veka pre naše ere. Ali tek od Volodi-mira Velikog u Kijevsku državu stižu knjige i druge tekovine (ne uvek pozitivne) vizantijske kulture. Sveštenstvo takođe na svoj način učvršćuje moral, učeći da su svađe, pljačke, ubistva - greh protiv boga, zabranjuju mnogoženstvo, zahtevajući crkvena venča-nja umesto „divljih brakova” itd. Navodno je i sâm Vladimir nakon pokrštavanja postao mnogo pitomiji i plemenitiji. U svakom slučaju, crkva ga je proglasila za sveca, a narod za „Velikog” Vla-dimira. Vladao je za one prilike izvanredno dugo – čak 35 godina, i umro je 1015. godine.

Međutim, Vladimirova najgora predviđanja ipak su se ostva-rila: nakon njegove smrti započele su krvave razmirice oko vlasti između njegovih sinova. Pobedu je opet odneo novgorodski sin i knez – Jaroslav. Učvršćivanju njegove vlasti i države pripomogli su spoljni neprijatelji (koji uvek ujedinjuju narod). Na istoku su to bili Pečenjezi, a na zapadu – Poljaci, sa čijim kraljem Boleslavom Hrabrim je još Vladimir ratovao. Pečenjezi su u svojim pljačka-škim pohodima stizali i do samog Kijeva; međutim, za njima su iz Azije počela stizati, i na njih napadati, i druga plemena. Prvo su to bili Torki, a zatim još brojniji Polovci tj. Kumani. A i u Poljskoj su se promenile okolnosti. Nakon Boleslavljeve smrti 1025. godine i tamo su započele krvave borbe za vlast, koje je Jaroslav umeo da iskoristi: povratio je neke ruske teritorije pa i sâm opustošio Polj-sku. U Poljskoj je nastao takav haos da je sam narod počeo istre-bljivati i svoje kneževe i latinsko sveštenstvo. Tek 1039. Boleslav-ljev unuk Kazimir počeo je u zemlji da zavodi red, i to uz pomoć Nemaca kao i samog Jaroslava, koji mu je dao svoju ćerku za ženu i pomagao u smirivanju države. Jaroslav nije slutio da tako oso-vljuje na noge kasnijeg viševekovnog okupatora Ukrajine.

Jaroslav je bio poznat po uspostavljanju rodbinskih veza sa dvorovima drugih zemalja. On sam je bio oženjen ćerkom šved-skog kralja, ćerke su mu bile udate za poljskog kralja Kazimira, norveškog Haralda i francuskog Anrija I. Ova Jaroslavljeva ćerka, Ana, nadživela je svog muža i čak je delimično upravljala Fran-cuskom za vreme svog sina Filipa I.

Za vreme Jaroslava „Mudrog” u Kijevu je podignut najveći spomenik staroruske arhitekture – veličanstvena Sofijska saborna crkva u vizantijskom stilu, koja je obnovljena u XIX veku i stoji

do danas. Jaroslav je osnivao i gradove, od kojih je jedan i nazvan po njemu (danas se taj grad nalazi u istočnoj Poljskoj). U njegovo vreme i po njegovom nalogu stvoren je i prvi kodeks zakona – »Ruska pravda«, ili barem prvi deo tog zakonika. U njemu su ograničavana prava na osvetu, za sakaćenje i ubistva uvedene su novčane kazne, a najteža kazna bilo je progonstvo. Dakle, zakonik je bio relativno primitivan, ali, da podsetimo, stari srpski Dušanov zakonik stvoren je tek 1349. godine, a „pravo” na krvnu osvetu tek je nedavno odumrlo (ako je uopšte odumrlo), na Korzici, na Sici-liji, u Albaniji itd.

Jaroslav je uspeo da održi moćnu državu i da ponovi dugu vladavinu – isto kao njegov otac, vladao je 35 godina i umro 1054. – dakle, iste one godine kada je došlo do formalnog, konačnog raspada hrišćanske crkve na pravoslavnu i rimokatoličku. I kao što je to dovelo do velikih sukoba u Evropi, tako je smrt Jaroslava 1054. rezultovala ratovima i raspadom Kijevske države. Njegovi takođe brojni sinovi započeli su borbu za vrhovnu vlast. Ali ovog puta niko nije uspeo i da je se domogne. Država se podelila na nekoliko delova – kijevski, volinjski, galički, černjigovski i perejaslavski, a zatim su se ove zemlje raspadale na još manje. U tako razdeljenoj državi žitelji su bili zasuti brojnim raznim nametima, jer su vladari tih delova neprestano bili u međusobnim sukobima, istovremeno nemoćni da se odupru spoljnim neprijateljima. Žestoki kritičar kneževske nerazumnosti, autor dela »Слoво о плъку Игоревħ« (»Reč o Igorevom pohodu«), ovako je pisao o tome: Reče brat bratu: „Ovo je moje, a i ono je takođe moje!” I počeše kneževi o malom „to je veliko” govoriti, I jedni protiv drugih zavere kovati. A pagani sa svih strana pobednički dolažahu na rusku zemlju!

(Рекоста бо братъ брату: „Се мое, а то мое же!” И начяша князи про малое „се великое” млъвити, А сами на себħ крамолу ковати. А поганіи съ всħхъ странъ прихождаху съ побħдами на землю Рускую!)

»Reč o Igorevom pohodu« se s pravom smatra najvećim umetničkim delom staroruske književnosti, uz to i sa istoriograf-

skom vrednošću. Za razliku od tada već dosta brojnih crkvenih pisaca, autor »Слoвa« pisao je narodnim rusko-slovenskim jezikom koji je umnogome razumljiv i danas. Takoreći sva ruska dela iz XI-XII veka bila su crkvena ili su njihovi autori bili pod velikim uticajem crkve, ali nepoznati autor »Слoвa« - nije. U njegovom delu uopšte nema pozivanja na bibliju, što je u ono vreme bilo uobičajeno, već se, naprotiv, Rusiči nazivaju „Dažbogovim unucima” i na mnogo mesta u delu vidi se duboko prisustvo prehrišćanske kulture u ruskom narodu tog vremena. Autor je bio obrazovani čovek iz naroda, i gotovo je sigurno da je o Igorevom pohodu ili slušao od učesnika, ili da je čak sam u njemu učestvovao. Igor je bio knez Novgoroda-Severskog (na severu današnje Ukrajine; dakle, nije u pitanju onaj drugi, veći Novgorod). On je uspešno okončavao manje sukobe sa Polovcima, ali kada je 1185. odlučio da krene na njihove glavne snage u stepama uz Azovsko more, naišao je na veliku vojsku hana Kun-čaka, i Rusiči su neravnopravnu bitku izgubili. Prema letopišče-vom zapisu o ovoj bici, umaklo je svega petnaest ruskih vojnika. Ostali su izginuli, a Igor i još nekoliko kneževa su zarobljeni. Međutim, Igor je uz pomoć pokrštenog Polovca Lavra uspeo da pobegne, a ostali su bogatim otkupom izbavljeni.

Od ruskih kneževa tog vremena najvredniji pažnje je Vladi-mir Monomah, unuk Jaroslava, čija je majka bila Grkinja, ćerka imperatora Monomaha. Vladimir je prvo kneževao u Černjigovu, ali su ga 1113. sami Kijevljani pozvali u Kijev, gde je vladao do 1125. godine.

Negde u ovo vreme, u XI-XII veku, rađa se, širi i učvršćuje naziv „Ukrajina”. Tako su ispočetka zvani jugoistočni delovi, „krajevi” zemlje (mada se u »Letopisu ruskom« i zapadna Galicija naziva Ukrajinom), koji su neprestano bili podvrgavani upadima nomadskih ratničkih plemena, najviše Pečenjega i Polovaca, tako da njihovo stanovništvo kao da je živelo u „ratnoj krajini” (oči-gledna je analogija sa srpskim „krajinama”), ali se, takođe, često selilo na zapad i na sever. Moguće je još jedno objašnjenje naziva „Ukrajina”, koje je u vezi sa tim da je Kijevska Rus u to vreme bila država „na kraju” Evrope. Pa iako znamo da je naziv nastao na prvi opisani način, možda se širio i u vezi sa ovim drugim obja-šnjenjem. Naime, ma koliko u svojoj masi nepismeni i neobra-zovani bili, Rusiči/Ukrajinci svakako su znali da su u to vreme na jugu i na zapadu postojale države – Grčka, Bugarska, Srbija,

Vlaška, Ugarska, Franačka, Švedska i dr. – dok se na severoistoku pružaju samo stepe naseljene divljim hordama. Što se tiče drugog (tačnije – prvog) naziva „Rus”, a kasnije i „Rosija”, njegovo poreklo je sporno i nerazjašnjeno, ali pokušaćemo da bacimo nešto (novog) svetla na ovu problematiku.

Pre svega, autori prvog dela »Letopisa ruskog« – »Istorije starog vremena« (glavnim autorom i redaktorom smatra se kijevski monah Nestor), tvrde da su „ruskoj zemlji” naziv dali Varjazi/ Rusi, odnosno Šveđani. Ali postoji i saznanje da su inozemni hro-ničari dugo pre pojave Varjaga ove krajeve i narod zvali „Rus”, odnosno, da je u pitanju autohtoni naziv, samonaziv. Postoji i teo-rija da je naziv u vezi sa imenom reke Ros(a), koja se južno od Kijeva uliva u Dnjepar, dotičući iz Zapadne Ukrajine (dakle, uopšte ne teče kroz Rosiju). Predlažem sasvim novu hipotezu koja je u vezi sa nazivom S(e)rba i H(o)rvata, te ću prvo objasniti ove nazive, i povezati to objašnjenje sa objašnjenjem naziva „Rus”. Smatram krajnje očiglednim da „S(e)rbi” i „H(o)rvati” uopšte nisu dva naziva, dve reči, već, prvobitno, jedna reč, a činjenicu da je ovo bilo neprimećeno lako je objasniti upravo razdorom u prvo-bitnom srpskom/hrvatskom plemenu i odbijanjem da se vidi i prihvati sve što upućuje na jedinstvo. Dakle, svaka reč ima svoj koren, osnovu, i kad je reč o nazivima Srba i Hrvata, ta osnova/ koren je SRB i HRV. U oba slučaja imamo 3 glasa (foneme), odnosno 3 slova. Očigledno da je drugo slovo isto – R. Što se tiče identičnosti B i V – poznato je da je starogrčko B prešlo u novogrčko V, te Grci više i ne kažu „alfabet”, nego „alfavit”. Takođe, slovensko ime „Vasil” kod Engleza i Francuza glasi „Ba-zil”. U azbukama slovenskih naroda V dolazi iza B. U španskom jeziku postoji glas po načinu izgovora i zvučanju između B i V. Navođenje primera moglo bi se nastaviti unedogled. Dakle, jasno je da su B i V međusobno zamenljivi, odnosno, da možemo izme-đu njih staviti znak jednakosti. Ostaju S i H, a njihovu uslovnu identičnost je, zapravo, najlakše dokazati. Krenućemo prvo zaobi-laznim putem – preko Irana. U lingvistici je poznato da iransko H odgovara slovenskom S, što znači sledeće: pošto iranski jezik (a za razliku od iračkog, koji je arapski) spada u tzv. indoevropsku poro-dicu jezika, što podrazumeva postojanje reči sličnih rečima u evropskim jezicima, postoje, dakle, iranske reči slične i našima, gde je na mestu slovenskog S – iransko H. Kakve veze ovo ima sa H(o)rvatima? Koren reči „Hrvati” je „hrv”, a sufiks - „ati”. Slo-

venski sufiksi u nazivima plemena su „ni”, „či”, „ći”, „ci”. A sufiks „ti” je identičan kao u nazivu plemena Sarmata, Avhata, Zakata, Jaksamata i dr. – dakle, kao kod plemena za koje nauka kaže da su iranska. Logična pretpostavka bila bi da je jedan deo prvobitnog „srpskohrvatskog” plemena bio u nekakvom kontaktu sa Sarmatima – iranskim plemenom (mada je i ovo sporno; postoji i tvrdnja da su i Sarmati bili Sloveni) te su pod njihovim uticajem unekoliko izmenili svoj naziv. Međutim, za međusobnu zamenlji-vost glasova S i H uopšte ne moramo tražiti dokaze u Iranu: setimo se da baš u srpskohrvatskom jeziku prema drugoj palatalizaciji S zamenjuje H (orah-orasi, greh-gresi itd.). Obratimo, zatim, pažnju na srpska i hrvatska prezimena. Prezime koje je već i u vezi sa objašnjenjem porekla naziva Rus idealno za primer kod Srba glasi „Sorak” (takođe i „Soro”), a kod Hrvata - „Horak” (takođe i „Horo”)! Prisetimo se da se jedan od staroslovenskih bogova zvao Svarog, i da je bio sunčano božanstvo, isto kao i indijski Varuna (isti koren - „var”). Gde kod Hrvata imamo ovu reč? Pa kod ostrva „Hvar”, čiji se naziv, očigledno, može prevesti kao „sunčano”. Nije li sve ovo dovoljno kao dokaz da je i S identično sa H? Dakle, S=H, R=R, B=V; SRB=HRV.

Međutim, ni tu nije kraj, jer dokazivanje identičnosti naziva Srba i Hrvata možemo povezati sa objašnjenjem značenja ovih (tj. ovog) naziva. Kako se zove najviša indijska kasta? Bra(h)mani. Značenje ove reči je, opet, krajnje očigledno – svetli ljudi. „Man” je „čovek” ne samo u germanskim jezicima (inače odakle bi Ukrajinci imali reč „otaman”, a Rosijani „ataman”?). A „bra” je na ruskom „svetiljka”, dok u francuskom i engleskom „brand” označava svetlo ili vatru. Dakle, rođaci naših dalekih predaka, koji su naselili tzv. „Indijski potkontinent”, od tamnoputih starosedelaca dobili su logičan naziv - „svetli ljudi”. Mada ni to ne mora biti sve. „Bra” je početak ruske reči „брaвый” kao i engleske i francuske „brave” – u svim slučajevima značenje je „hrabar”. A upravo to imamo u reči „brah” - sa malom inverzijom - „hrab(ar)”, što je, uzgred rečeno, i lično ime ranije pomenutog bugarskog kaluđera. Dakle, „Brahmani” u smislu „hrabri ljudi” može biti i samonaziv. A date glasove/slova imamo i u nazivu Srba/Hrvata! Slučajno? Teško da je sve ovo slučajno, pogotovo kad se još setimo da samonazivi uvek dolaze od takvih – pozitivnih osobina. Pa Grci su samu reč „čovek” (andros – ανδρος) osnovom, korenom „andr” spojili sa osobinom tj. pridevom „hrabar”

(andrejos – ανδρειος). Takvih primera u suštini je onoliko koliko ima i samonaziva, a ja ću navesti samo još jedan prigodan primer. Nazivi France (Francuska) i Français (Francuz) koji su u očiglednoj vezi sa ličnim imenima Fransoa, Frenk, Franc, Franja itd. dolaze od (opet) grčke reči fran (φραν), što znači srce, duša, um, misao; dakle, u prevodu ovo ime znači „uman, duševan, srčan”. Prema svemu rečenom, samonaziv naroda (ili narodâ) u značenju „svetli, hrabri, vatreni ljudi” sasvim je moguć.

Vratimo se, konačno, objašnjenju reči i naziva „Rus”. Jedan od glavnih staroslovenskih bogova, takođe bog Sunca kao i Svarog i Dažbog, je Hors, odnosno Horos. Odmah se prisećamo da ime ovog boga nije samo rusko i slovensko – naprotiv: kod Egipćana bog Sunca zvao se Hor, u iranskoj mitologiji – Hvaršet, kod drevnih Jevreja – Hores itd. To što u engl. jeziku reč „hors” znači „konj” biće da takođe nije slučajno – u grčkoj mitologiji Sunčeve kočije, tj. samo Sunce vuku, naravno, konji, tako da ih možemo smatrati i delom tih kočija – simbolom Sunca. Izostavimo iz nazi-va Hor(o)s „H” i dobijamo – Ros. A što se tiče izostavljanja „h” – to je pojava prirodna za mnoge slovenske jezike. Kod Srba (h)leb, (h)rđa itd. Nemci ne izgovaraju „h” ni u sredini ni na kraju reči. Italijani, Francuzi i Španci slovo „h” pišu, ali ga ne izgovaraju uopšte! (Špansko ime „Horhe”, na primer, piše se „Jorge”; jasno, u pitanju je srpski „Đorđe” od grčke reči γεοργιος – prim. značenje „zemljoradnik”, u širem smislu, onaj koji nešto radi). Dakle, iz nekog razloga za mnoge evropske narode (a jasno je da su pre nekoliko milenijuma svi evropski narodi bili – jedan!) prirodno je ispuštanje glasa „h”. Ili – zamena drugim glasom; već i u knjizi Olene Apanovič imamo dve potvrde za ovo. Srednje ime ukrajinskog renegata Jeremije Višnjeveckog bilo je – Koribut. Obavimo legitimnu zamenu K u H i dobijamo „Horibut” odnosno „Horvat” (setimo se i imena Kijevog brata - „Horiv”. Ovde se može spomenuti stara pretpostavka da je Horiv – praotac hrvatskog naroda. Ovo ime, kao ni Kij ni Šček, u slovenskim narodima više ne postoji, ali je ime „Šček” ipak ostalo kao osnova crnogorskog prezimena „Šćekić”). A da je zamena K i H legitimna, dokazuje nam francuski izgovor nemačkog prezimena „Bah” kao „Bak”, zatim, mongolska reč „han” koju i južni Sloveni izgovaraju „kan” jer im je taj izgovor stigao sa Zapada itd. Pa i sama reč „Horvat” preoblikovala se u ime „Koribut” nesumnjivo pod zapadnim, latinskim i poljskim uticajem. Zaključak, koji ne

mora biti tačan, ali ga smatram vrlo verovatnim, glasi: ime Srba/ Hrvata dolazi od praindoevropske reči „hrabar/svetao/vatren”, a ime Rusa/Rusiča/Rusina/Ukrajinaca od imena boga Sunca Horosa. U kontekstu svega rečenog postaje nevažno pa čak i pogrešno pitanje da li je „rus” reč varjaška/švedska, ili slovenska; naime, sasvim je moguće i verovatno postojanje dva ili više plemena istog naziva, pogotovo kada je taj naziv u vezi sa drevnim zajedničkim božanstvom – Suncem.

Dakle, ovaj etimološki izlet bio je dug, ali samo relativno – na datu temu mogli bi se, očigledno, napisati tomovi knjiga. Vratimo se sada kijevsko-ruskoj, ukrajinskoj istoriji.

Do kraja XII veka Kijevska država se sasvim raspada na male kneževine, a jedan od najznačajnijih kneževa je Jurij Dolgo-rukij, osnivač Moskve. On se dugo borio za kijevski presto i tek pred kraj života ga je i osvojio. Međutim, već 1169. njegov unuk Mstislav Andrejevič, sin Andreja Jurjeviča Bogoljupskog, zajedno sa braćom napada Kijev i tamošnjeg kneza Mstislava Izjaslaviča, koji posle bitke jedva uspeva da pobegne u grad Volodimir. Često su u istoriji vladari tako uspevali da pobegnu, ostavljajući poda- nike neprijatelju na nemilost. Odlomak iz »Letopisa ruskog« o osvajanju Kijeva glasi ovako: „Kijev beše zauzet 8. marta, druge nedelje posta, u sredu, i pljačkaše oni dva dana čitav grad, Podolje, i Goru, i manastire, i Sofiju, i Desetinsku Bogorodicu. I ne beše nikome i niotkuda milosti: crkve su gorele, hrišćane su ubijali, a druge su vezivali, žene su otimali, silom ih odvajajući od muževa njihovih, i deca su plakala gledajući na matere svoje. I uzeli su mnogo imetka, i crkve su ogolili od ikona, i knjiga i riza, i zvona su poskidali svi [ti] Smolnjani, i Suzdaljci, i Černjigovci, i Olego-va družina, i odneše sve svetinje.” Ruska prestonica je od strane samih Rusiča razorena i opustošena, i nakon ovoga praktično ne stiže da se oporavi, jer u XIII veku iz Azije na Kijevsku Rus stiže najstrašniji osvajač – Mongoli, odnosno Tatari.

Najveći mongolski vojskovođa, kao što je poznato, bio je Temudžin, odnosno Džingis ili Čingiz-han. On je početkom XIII veka osvojio gotovo čitavu Aziju – od Kine do Kavkaza. Jedan od njegovih unuka, Batu ili Batij-han (Marko Polo u čuvenoj knjizi »Milion«, gde uopšte ne koristi reč „Mongoli” već samo „Tatari”, ovog hana zove „Batuj”), naumio je da stigne „do poslednjeg mora” na zapadu, to jest da osvoji čitav svet. O Mongolima se, kao i o Turcima, može reći da u civilizacijskom smislu predstavljaju

izrazito negativan narod, jer tokom svoje istorije (barem dosad) ljudskoj civilizaciji nisu dali uopšte nikakva dostignuća iz oblasti nauke, tehnike, umetnosti. Praktično sva njihova istorijska delat-nost svela se na ratove, osvajanja i porobljavanja čime se razlikuju od, recimo, Engleza i Nemaca (i njihovog amalgama – Amerika-naca), kojima je takođe vekovima bio (i još je) imanentan agre-sivni, osvajački odnos prema svetu, ali su tom svetu dali i bezbroj naučnika, umetnika, humanista. Jedina mongolska i turska tehnika dovedena do vrhunca bila je tehnika ratovanja. Tataromongoli (skup mnoštva srodnih plemena) su, osvajajući nove krajeve, sa velikom masom ratnika napadali i razarali prvo njihove centre, gradove, i pritom su bili izuzetno surovi kako bi zaplašili stanov-ništvo i doveli ga u stanje slepe pokornosti. Batu-han je u Ukrajinu došao 1239, razorio prvo Černjigov i Perejaslavlj a zatim se vratio u svoj privremeni glavni grad nad Kaspijskim morem. Sledeće, 1240. godine, krenuo je na Evropu sa, po tvrdnjama nekih istori-čara, milionskom vojskom. U decembru je stigao pred Kijev. Zima mu je išla naruku – Dnjepar je bio zaleđen (Kijev se tada nalazio samo na desnoj, zapadnoj obali reke). Mongolski šatori, kola, konji, kamile, vojska – pružali su se unedogled. Kijev se ipak nije predao (za razliku od gradova koji će biti spomenuti): na zidinama su se uz muškarce nalazile i žene i deca. Njihov hrabar otpor bio je uzaludan: grad je pred takvom silom pao za svega dva dana (Mongoli su koristili i velike katapulte, razbijajući gradske zidine). Kijev je gotovo do kraja razoren, gotovo čitavo stanovništvo pobijeno. Bio je to definitivan kraj Kijevske države.

I ovom prilikom moramo se spomenuti večite nesloge ruskih kneževa. Svaki od njih branio je svoj grad (ili bežao iz njega), ne shvatajući da je jedina – propuštena – šansa ruskog naroda bila da potpuno ujedinjen dočeka neprijatelja. A postoji još jedan faktor. Možda bi drugi po značaju ruski grad u to vreme – Novgorod – i pomogao Kijevu, da se nije te iste zime branio od švedske vojske. Dve godine kasnije odigrala se i čuvena bitka Novgorođana protiv severnonemačkih „mačonosaca” na Čudskom jezeru. Ova epizoda ruske istorije dobro je poznata zahvaljujući filmu Sergeja Ejzen-štajna »Aleksandar Nevski«. Ta druga pobeda Novgorođana gotovo da je spasila Evropu od Batu-hana koji se, nakon osvajanja Kijeva, sa polovinom vojske uputio na jug, osvojio Budim, Peštu, tvrđavu u Petrovaradinu, Zagreb, Rijeku i stigao na brda pred Trstom (pobrojani gradovi osvojeni su lako, jer su se njihovi sta-

novnici, kako bi izbegli pogibiju i razaranja, sami predavali, pa je Batuj, verovatno posle kratkotrajne pljačke, nastavljao dalje) kada su mu stigle dve vesti. Druga polovina njegove podeljene vojske je, nakon početnih uspeha, u srednjoj Evropi doživela poraz, a Novgorođani su, nakon pobeda nad Šveđanima i severnim Nemcima, mogli da preseku njegove komunikacije sa Kaspijem, da mu se nađu za leđima. Zato se Batu-han 1243. godine vraća u nadkaspijske stepe, svestan da izlaskom na Jadransko more nije ostvario svoju maštu i cilj – stići do poslednjeg mora, to jest osvo-jiti čitav svet.

Vrativši se na Kaspij, Batu-han ipak zadržava vlast nad svim ruskim zemljama, osim nad krajnjim zapadom. U pitanju su bile kneževine Polocka, Turovo-Pinska i dr. koje su tada i dobile opšti naziv Bela Rus, dakle „slobodna” ili čak, bukvalno, „nezacrnjena” Mongolima. Čitav jedan vek „Beli” Rusi odupirali su se Tatarima da bi onda bili savladani od Velike kneževine Litve koja je, dva veka kasnije, 1569. godine zajedno sa Belorusijom pala pod vlast Poljske. Međutim, sredinom XIII veka teritorija čitave današnje Ukrajine, kao i Moskva i Novgorod (podsetimo, Peterburga u to vreme još nije bilo, njega je osnovao Pjotr I tek posle 1700.) bila je pod vlašću Mongola, to jest morala je plaćati danak u robi i drago-cenostima. U to vreme ponegde dolazi do čudnog i strašnog, ali lako objašnjivog fenomena. Tataromongoli su, nakon početne bru-talnosti, ispoljavali veliku toleranciju prema veri i običajima u osvojenoj zemlji, drugim rečima, puštali su narod da živi na svoj način, tražeći samo obavezan danak. S druge strane, ruski kneževi su ponovo počeli dizati glave, zapodevati međusobne sukobe (mada, pošteno govoreći, nisu ih uopšte prekidali ni na trenutak!) i uvlačiti narod u njih, tako da su Rusiči ponegde ispravno zaključi-vali da je bolje imati jednog gospodara nego dva, pa su čak sami zvali Tatare da ih izbave od njihovih „vlastitih” kneževa! Na ovom primeru mogli bi se poučiti i neki savremeni kneževi koji, „zarad narodnog dobra”, a zapravo iz ličnog vlastoljublja, dele države na državice, koje zatim lako padaju pod vlast moćnijih sila. Uosta-lom, istorija je puna primera kako se narodi na svojim i tuđim gre-škama ničem ne mogu naučiti, pa ih ponavljaju iznova i iznova. Ili, kako je to rekao veliki ruski pisac Saltikov-Ščedrin, ljudi večito grade kule na pesku, da bi, kad im se te kule neizbežno sruše, ponovo gradili iste takve na istom tom pesku.

Sredinom XIII veka stvara se Galičko-Volinjska država, koja se u celini nalazila na teritoriji današnje Ukrajine, pa se u tom smislu može smatrati prvom čisto ukrajinskom državom (Kijevska Rus je, kao što smo videli, obuhvatala i današnju Belarus i evrop-ske delove današnje Rosije). Najuticajniji njen knez bio je volinj-ski knez Danilo Romanovič, koji je nakon višegodišnje borbe osvojio Galič i objedinio dve kneževine pod svojom vlašću. Naža-lost, desilo se to pred sam dolazak Tatara u Kijevsku Rus. Nakon osvajanja Kijeva, Tatari su prošli i Galičko-Volinjskom državom, pustošeći je usput i zadržavajući određenu vlast nad njom i po odlasku. 1245. Danilo je morao poći „na poklonjenje” tatarskom hanu, koji mu je jasno stavio do znanja da će ga ukloniti sa vlasti i postaviti svog namesnika ako mu se ne pokori. Kada se vratio, dočekan je sa suzama od sreće što je ostao živ, ali i ogorčenosti zbog takvog poniženja koje je pretrpeo on, a preko njega i čitava kneževina. Ipak, ovo je učvrstilo njegov položaj. Danilo je za svog sina Lava kasnije osnovao mesto Lavov, koje je izraslo u mnogo veći grad od Holma, prestolnog grada samog Danila. Uostalom, Holm, (Helm), Jaroslav i Peremišlj (Pšemisl), tri nekad velika ruska grada, danas se nalaze u Poljskoj, o čemu će još biti reči. Galičko-Volinjska kneževina je rasla i stvarala veze sa drugim državama. Ugarski kralj Bela IV udao je svoju ćerku za Danilovog sina Lava, a litvanski knez Mindovg svoju za drugog Danilovog sina, Švarna, koji je tako postao prvi ukrajinsko-litvanski knez. Tražeći saveznike protiv Tatara, Danilo stupa u kontakt i sa rim-skim papom, koji mu 1253. godine šalje krunu, te tako Danilo postaje formalno i prvi ukrajinski kralj (slično ovome, papsku krunu primio je 1217. i Stefan Nemanjić). Međutim, Danilo ubrzo uviđa da nikakvu konkretnu, vojnu pomoć od Rima ne može imati, već samo nametljive pokušaje da se stanovništvo prevede u rimo-katolicizam. Pred kraj života Danilo pokušava da vlastitim snagama oslobodi svoju i susedne kneževine svake tatarske vlasti; ne uspevši u tome, umire ogorčen i bolestan 1264. godine.

Nakon dugotrajne, 40-godišnje vladavine Lava Daniloviča, obeležene uobičajeno velikim brojem ratova i nemira, nastupa mir-niji period pod vlašću Danilovog unuka Jurija, koji je takođe dobio krunu od rimskog pape. Jurij je uspostavio dobre odnose sa Polja-cima i Nemcima, i pod njegovom vlašću Galičko-Volinjska država se najviše proširila prema ostatku Ukrajine. Život se malo pobolj-šao, ali upravo permanentno loš život običnog naroda, na koji

kneževi gotovo da uopšte nisu obraćali pažnju, slušajući u nekoj meri samo svoju „družinu”, bojare i sveštenstvo, dovodio je do takvih potresa u tadašnjim državama. Seljaci (pogrdno nazvani „smerdi”), čija su imanja neprestano uništavana ratovima, bili su prinuđeni da uz visoke kamate pozajmljuju novac od bojara (preteča feudalaca) i vremenom padali u kmetski, zavisnički od-nos. Zbog nebrige vlasti, narodi tog vremena imali su slabo razvi-jen osećaj nacionalnog jedinstva, dok nekakav „državni” osećaj gotovo da uopšte nisu posedovali. Popravljanje uslova za život običnog naroda nije mnogo zanimalo ni kneževe, ni bojare, ni crkvu. Zabeleženo je da je posle jednog ustanka u Kijevu, još u ranijim vremenima, Vladimir Monomah naložio da se smanje neizdrživo visoke kamate; dakle, samo direktne pobune mogle su doneti narodu izvesno poboljšanje. Ovim se objašnjavaju slučajevi pozivanja Tatara protiv sopstvenih kneževa i nezainteresovanost za promene vlasti, kao kada je Ukrajina, kasnije, pala pod vlast litvanskih kneževa.

Prosveta tog vremena, ne samo u Ukrajini, već i u čitavoj Evropi, bila je gotovo sasvim pod kontrolom crkve. U Ukrajini se samo u manastirima i većim crkvama obrazovanje vršilo na način sličan današnjem školskom, inače bi imućniji ljudi davali decu „na nauku” pismenim, obično duhovnim licima, pa bi deca učila obi-čno samo čitanje, a ređe pisanje i račun. U srednjem veku je širom Evrope opstojala pojava gotovo neshvatljiva za nas: bilo je više ljudi koji su umeli da čitaju, nego onih koji su umeli i da pišu! (Uostalom, koliko u naše vreme ima zaista pismenih ljudi, tj. mo-že li se reći da je zaista pismen onaj koji ume tek da se potpiše i pročita novine?! Jasno je da znati slova nije isto što i biti pismen kao što, na primer, poznavati pravila kretanja figura ne znači znati igrati šah!)

Ipak, naučivši da čitaju, neki su produbljivali svoja znanja i to uglavnom čitanjem prevoda grčkih knjiga, koji su tada u Ukraji-nu stizali preko Bugarske i Srbije. Još manje je bilo onih ljudi koji su znali grčki ili latinski, i to su bila samo visoka duhovna lica. Letopisi nam otkrivaju prilično velike razlike u načinima pisanja, pa je, uz umetničku i drugu vrednost, i zato toliko na ceni »Priča o Igorevom pohodu«, koja nam najvernije, čak i nakon intervencija rosijskih prepisivača tokom vekova, prenosi tadašnji živi ruski tj. ukrajinski govor. Svi slovenski narodi imaju letopise, crkvene be-

sede, slova, misale, ali je »Priča o Igorevom pohodu« jedinstveni književni spomenik u čitavom slovenskom svetu.

Po smrti kralja Jurija, a zatim i Jurija II Boleslava (Poljaka po ocu), koga su bojari sami pozvali za kneza, da bi ga zatim sami i otrovali, bojari za kneza pozivaju Litvanca Lubarta. Kneževanje Litvanca u narodu je dočekano dosta blagonaklono. Naime, sa-mom Galicijom upravlja Lubartov namesnik, a Litvanci, koji u to vreme uglavnom još nisu bili pokršteni, često primaju pravoslavnu veru pa čak usvajaju i jezik. Dokumenti litvanske države tog vre-mena napisani su jezikom koji se može nazvati starobeloruskim. Jednom od narednih litvanskih kneževa koji su upravljali i Ukraji-nom, Olgerdu, uspeva ono što nije pošlo za rukom kijevskim i galičko-volinjskim ruskim kneževima: u velikom pohodu zadaje težak udarac Tatarima, ionako oslabljenim unutrašnjim sukobima, tako da njihov uticaj na ruske zemlje znatno slabi. Međutim, protiv litvanske države, koja u tom trenutku obuhvata Belorusiju i veliki deo današnje Ukrajine, dižu se, udruženim snagama, poljski kralj Kazimir i mađarski Ludvig. Ovo je bilo jedno od prvih udruživa-nja Poljske i Mađarske, a najpoznatije za nas je ono sa polovine XIX veka koje je rezultiralo podelom vlasti u Austrijskoj monar-hiji, te se ona od 1867. zove Austro-Ugarska. Rezultat borbe polj-sko-mađarskih snaga protiv litvansko-ukrajinskih bio je gubitak Galicije, koja je pala pod poljsku vlast. Posle Kazimirove smrti Ludvig je postao i poljski kralj, a njegova ćerka se udaje za litvan-skog velikog kneza Jagajla, koji time postaje litvansko-poljski kralj pošto Ludvig nije imao sinova. Međutim, Jagajlo pre ven-čanja prelazi u hrišćansku veru latinskog obreda. Bilo je to 1386. godine i nakon toga rimokatolicizam u potpunosti osvaja i Litvu. Uprkos na ovaj način ostvarene unije, i poljski i litvanski manji kneževi nezavisno vladaju u svojim zemljama. Jagajlovi naslednici se već sasvim polonizuju a, budući objedinjeni religijom, litvanski i poljski kneževi nastupaju zajedno protiv ukrajinskih i beloruskih. Neki od ovih takođe se polonizuju. Najbolji primer za ovo su Višnjevecki. Dmitrij Ivanovič Koribut Višnjevecki (?-1563) bio je ukrajinski knez i vojskovođa koji je 1556. sagradio tvrđavu na dnjeparskom ostrvu Hortici, mestu rađanja Zaporoške Seče. Zatim je došao u Rusiju, u službu Ivana IV „Groznog” i, zamerivši mu se, prešao u službu poljskog kralja. I već Jeremija Koribut Višnje-vecki (1612-51) iz ove knjige o zaporoškim kozacima bio je poljski magnat, a njegov sin Mihal Toma Koribut Višnjevecki čak

i poljski kralj od 1669. do 1673. godine. Za jednako dobar (tj. loš) primer možemo uzeti kneževe Ostroške. Knez Konstantin Ostroški je u svom gradu Ostrogu osnovao ukrajinsku školu, među prvima štampao knjige na Ukrajini i znatno doprinosio ukrajinskoj kulturi tog vremena. Međutim, već njegovi sinovi su (budući da se oženio Poljakinjom) u tom „novom poretku” postali rimokatolici i, praktično, Poljaci.

U datim okolnostima najteže je bilo seljaštvu. Teritorije koje su doskora bile pod formalnom vlašću litvanskih kneževa pale su pod realnu poljsku vlast. Seljaci, ranije uglavnom slobodnjaci koji su imali samo obavezu plaćanja godišnjeg danka vlastodršcima, sada su bili dužni da prvo tri pa sve više dana nedeljno rade za poljske panove, a ponegde su, prelaskom imanja iz ruku ukrajin-skih u ruke poljskih vlastelina, odmah pretvarani u kmetove bez ikakvih prava. Ali ne samo što se seljaci nisu imali kome požaliti na poljske vlasteline, već se ni manji vlastelin nije mogao požaliti na većeg, jer poljski kralj nad šljahtom nije imao prave vlasti. Pravo je uvek bilo na strani jačeg.

U to vreme Tatari su već živeli naseljeni na Krimu i u okoli-ni, stupili u kontakte sa Otomanskom imperijom i preuzeli od Tu-raka islam. Tada, u XV veku, Tatari više nisu skupljali danak po ruskim zemljama, ali su zato često vršili pljačkaške upade na teri-toriju Ukrajine, pa i Rusije. Poljski kralj – vladar velikog dela Ukrajine – čak je sklopio sporazum sa tatarskim hanom o plaćanju godišnjeg danka kako bi sprečio dalje upade. Tatari su prihvatili i uzimali danak u novcu, ali su i sa napadima nastavili – pljačkali su imanja, terali stoku a sve više i odvodili ljude koje su zatim na krimskim pijacama prodavali kao roblje, uglavnom turskim kup-cima.

U takvim uslovima, pritešnjeni sa dve strane – od Poljaka i od Tatara – ukrajinski seljaci se sve više odmeću i udružuju radi borbe protiv ova dva neprijatelja. Tako se pojavljuju kozaci i institucija Zaporoške Siči koju je, od njenog nastanka do kraja, opisala u svom delu istoričarka Olena Apanovič. Možda bi valjalo posebno naglasiti jednu važnu karakteristiku Zaporožja koju je i ova autorka, naravno, spomenula. Zaporožje je bilo prvo u svetu uređenje sa oblicima državnosti (oblik države unutar tada realno nepostojeće države Ukrajine), gde je svaki pripadnik imao jednako pravo glasa, što predstavlja osnovni princip demokratije. Istina je da se čak i tom principu može naći barem jedna ozbiljna zamerka,

a to je potpuno zanemarivanje inteligencije glasača, kada se uzima u obzir samo broj (konkretno, desetorica sa koeficijentom inteligencije od 0,75 nadglasaće devetoricu sa QI od 1,50!). U slu-čaju zaporoških kozaka, ljudi koji su tek manji deo vremena po-svećivali obradi svojih imanja a veći vođenju ratova, pripremi za borbu ili – pijankama, javljao se problem lake mogućnosti potku-pljivanja i pridobijanja glasača. Ali, za razliku od savremenih „vrhovnih komandanata armija” koji su istovremeno i predsednici država, ukrajinski hetmani i otamani su lično učestvovali u bitka-ma, tako da se u to vreme i na tom mestu niko nije kandidovao za položaje računajući samo na prava i povlastice koje položaji nose. I ne samo to. Vidimo da je tokom Hotinskog rata jedan hetman, Jacko Borodavka, okrivljen za velike početne gubitke u kozačkoj vojsci, smenjen i pogubljen. Nažalost, savremeni svetski glavno-komandujući lišeni su takve „privilegije”, koja bi nesumnjivo pojačala njihov osećaj lične odgovornosti pred svojim i drugim narodima.

Nakon likvidacije Zaporoške Siči ukrajinski narod se našao podeljen između dve države – Rusije i Austrije. Naime, još 1772. Poljska je podeljena između Rusije, Nemačke i Austrije, i delovi Ukrajine koji su bili pod poljskom vlašću našli su se sada u Austri-ji. Ova promena je donela ozbiljno poboljšanje najviše ukrajinskim seljacima, jer je sin i naslednik Marije Terezije Josif II 1782. godine ukinuo kmetstvo. Ruski i poljski spahija imao je pravo da kupuje i prodaje svoje seljake razdvajajući ih od porodica, mogao je čak i da ubije svog kmeta i nikome ne odgovara za to. Dr Radovan Košutić, koji je između 1890-93. boravio u Rusiji, 1896. je u Beogradu objavio knjigu »Pisma iz Petrograda« u kojoj je izneo užasavajuće primere odnosa ruskog spahije prema svojim kmetovima. Ukrajinski seljaci u Austriji već su od kraja XVIII veka bili oslobođeni takvog ropskog položaja, ali su uglavnom ostali pod vlašću istih poljskih spahija. I polonizacija je nastavlje-na u ovim krajevima, tek nešto slabija od „rusifikacije” u Rosijskoj imperiji. Tamo je još Petar I 1720. zabranio štampanje knjiga na ukrajinskom, a isti zakon je donela i Katarina Velika. Ali, kao što u (skoro) svakom zlu ima neko dobro, i ovde se ispoljio jedan pozitivan efekat. Knjige su u Ukrajini uglavnom štampane na ne-kakvoj mešavini narodnog govora, crkvenoslovenskog i „veliko-ruskog” jezika. Sa zabranom objavljivanja knjiga na takvom jezi-ku, ukrajinski književnici se okreću narodu, zapisuju narodne

priče, pesme, bajke. Uostalom, isto su u to vreme činili i drugi slo-venski narodi – Česi, Poljaci, Srbi - ali i Englezi i Nemci. 1798. pojavljuje se »Eneida« Ivana Kotljarevskog (1769-1838) i ta godi-na se smatra godinom rođenja nove ukrajinske književnosti. U izvornoj »Eneidi« rimski pesnik Vergilije opisuje doživljaje tro-janskog junaka Eneja posle rušenja Troje; satirična »Eneida« Kotljarevskog opisuje putovanje kozaka Eneja posle razaranja Siči. Grigorij Poletika (1725-84), prevodilac pri Akademiji nauka u Peterburgu, piše prvu istoriju Ukrajine sa naslovom »Icтopiя руссовъ«, pošto su Ukrajinci tada svoj jezik i narod takođe zvali i „ruski” – isto kao što govore Rusini u Vojvodini – a za razliku od naroda i jezika Rosije, koji se i danas na skoro svim slovenskim jezicima zove korektno „rosijski”. Ova knjiga bila je prvo i jedino istoriografsko štivo mnogih ukrajinskih književnika, uključujući i Tarasa Ševčenka. U to vreme je delovao i prvi poznati ukrajinski filozof Grigorij Skovoroda (1722-94). On se školovao na Kijev-sko-Mogiljanskoj akademiji, a kasnije je predavao poetiku i bio domaći učitelj. Ostavio je nekoliko dijaloga, taktata, basne i pesme, ali se više bavio putovanjima i usmenim izlaganjem svojih ideja. Osporavao je biblijske mitove o stvaranju sveta, sasvim logički dokazujući da svet postoji oduvek. Kritikovao je socijalnu nejednakost, tvrdio je da ljudska sreća leži u radu koji odgovara prirodnim sklonostima itd. Razumljivo da je iz državnih obrazovnih institucija bio otpuštan i da je trpeo izvesne progone od strane tadašnjih vlasti.

1818. Pavlovski sastavlja prvu gramatiku ukrajinskog naro-dnog jezika. (Iste godine izlazi i Vukov »Rječnik«, a samo par godina ranije njegova gramatika.) 1819. izlazi prva zbirka ukrajin-skih „duma”, lirsko-epskih pesama.

Nedugo zatim pojavljuje se i književno delo najvećeg ukra-jinskog pesnika Tarasa Ševčenka (1814-61) za koga se može reći da je i najveći sveruski narodni pesnik. Za najvećeg ruskog pesni-ka jednoglasno se proglašava Aleksandar Puškin; međutim, Puškin je bio plemić, što se ogleda i u njegovim delima. Ševčenko je, s druge strane, bio običan kmet kod spahije Engelharta od koga su ga, primetivši njegov slikarski talenat, novcem otkupili ruski pe-snik V. Žukovski i čuveni slikar Brilov, kod koga se na Akademiji lepih umetnosti Ševčenko zatim školovao. 1845. Ševčenko dobija mesto pri Kijevskom univerzitetu, a po nalogu kijevske arheograf-ske komisije putuje Ukrajinom i slika kulturne spomenike. Istovre-

meno piše pesme koje su ušle u knjigu velikog obima pod naslo-vom »Kobzar«. Jugoslovensko izdanje »Kobzara«, sa prepevima Ševčenkovih pesama koje su radili, između ostalih, i Desanka Maksimović i Ljubomir Simović (sa prethodnim proznim prevo-dom nekih pesama učestvovao je i novosadski pesnik i novinar Ivan Terljuk), predstavlja tek jednu trećinu od celokupnog »Kob-zara«.

Negde oko 1825, kada u Rusiji izbija pobuna tzv. „Dekabri-sta”, u Ukrajini se formira tajno društvo „Sjedinjenih Slovena”. Krajnji cilj njihovog delovanja trebalo je biti ujedinjenje svih Slo-vena u federativnu državu. Na temelju tog društva izraslo je „Ćiri-lo-Metodijevsko bratstvo”, čiji je član bio i Ševčenko. Evo jednog njegovog pasusa iz tog vremena:

„Ukrajina će ustati iz svog groba i pozvati braću Slovene, i oni će čuti njen poziv, i ustaće čitava slovenska zemlja, i neće osta-ti u njoj ni cara, ni kneza, ni grofa, ni hercoga, ni visosti, ni ekse-lencije, ni gospodina, ni bojarina, ni seljaka, ni siromaha, ni u Velikoj Rusiji, ni u Poljskoj, ni na Ukrajini, ni u Češkoj, ni kod Horutana, ni kod Srba, ni kod Bugara. I Ukrajina će biti nezavisna republika u slovenskom savezu. Onda će reći svi narodi, pokazu-jući na ono mesto, gde će na karti sveta biti Ukrajina: 'Evo ga ka-men, koji je odbacio zidar, a koji je legao u temelj svega!'”

Preveliki je optimista bio Ševčenko, i za ono, pa i za ovo vreme! A već sámo postojanje jednog ukrajinskog društva bilo je dovoljno da njegovi članovi budu pohapšeni. Ševčenko je dobio najtežu kaznu: deset godina bio je izgnanik, vojnik-kažnjenik na Kaspijskom moru. (Na tom mestu je danas Fort-Ševčenko blizu najvećeg grada oblasti takođe nazvanog „Ševčenko”.) Po carskom nalogu moralo mu je biti onemogućeno i da piše, i da slika. Šev-čenko je ipak pisao, uvek o Ukrajini, a u njegovim pesmama i prozi (koju je pisao i na rosijskom) i dalje ponekad probija san o sveslovenskom savezu. Vrativši se u Ukrajinu, Ševčenko otkuplju-je svoju porodicu iz kmetstva i umire nekoliko godina nakon toga, a svega nedelju dana pre ukidanja kmetstva što je takođe bio jedan od ciljeva Ćirilo-Metodijevaca.

Član i saosnivač „Ćirilo-Metodijevskog bratstva” bio je i rosijski i ukrajinski istoričar Nikolaj/Mikola Kostomarov (1817-85). Kao pisac, ostavio je pesme, drame, priče i pripovetke, romane. Njegovo najobimnije delo je roman »Kudejar, istorijska hronika u tri knjige«, o Rusu koji je, sticajem okolnosti, u vreme

strahovlade Ivana Groznog poveo Tatare na Moskvu. Kao i Ševčenko, Kostomarov je bio panslavista, ali – sa tačke gledišta monarhizma – nešto prihvatljivijih stavova, o čemu nam govori sledeći pasus iz jednog njegovog pisma:

„Mi bismo želeli da se svi ostali Sloveni ujedine sa nama u jedan savez, čak i pod žezlom ruskog imperatora, ako taj impera-tor bude imperator slobodnih naroda, a ne sveproždiruće tatarsko-nemačke moskovštine. U budućem slovenskom savezu, kome se nadamo i u koji verujemo, naša Južna Rus mora predstavljati zasebnu građansku celinu na čitavom prostoru gde narod govori južnoruskim jezikom, sa očuvanjem jedinstva, zasnovanog ne na pogubnoj, umrtvljujućoj centralizaciji, već na jasnoj svesti o ravnopravnosti i svojoj sopstvenoj koristi.”

Biće da je ono „pod žezlom ruskog imperatora” donelo Ko-stomarovu „samo” godinu dana utamničenja u Petropavlovskoj tvrđavi i proterivanje u Saratov, već tada veliki grad na Volgi, gde je mogao nastaviti istoriografski i književno-umetnički rad.

Centar kulturnog života Ukrajine tog vremena bio je Kijev, gde je 1834. godine formiran Univerzitet sa filozofskim, fiziko-matematičkim, medicinskim i drugim odelenjima, a 1845. gradi se čak i Kijevska astronomska opservatorija. Međutim, Kijev još od 1632. ima Kijevsko-Mogiljansku akademiju gde se izučavaju sta-roslovenski, grčki, latinski i poljski jezik, zatim poetika, filozofija, aritmetika, geometrija, gramatika, retorika, astronomija, muzika i bogoslovlje, a u XVIII veku uvode se arhitektura, medicina, eko-nomija i drugi predmeti. Tek po osnivanju Moskovskog (1755) i Harkovskog (1805. godine) univerziteta, Kijevsko-Mogiljanska akademija je zatvorena 1817. godine. Dakle, Kijev je od XVII veka bio izvorište nauke i kulture, ali su Kijevljani i uopšte Ukra-jinci, stekavši ovde obrazovanje, obično odlazili u Peterburg. Isto je bilo sa umetnicima, od kojih je svakako najpoznatiji Nikolaj (tj. Mikola) Vasiljovič Gogolj (1809-52) koji je samo manji deo svog književnog stvaralaštva posvetio Ukrajini, pa i tada pišući na „veli-koruskom”. Razlog je svakako bio manje u zabranama ukrajinskog jezika, a više u znatno brojnijoj čitalačkoj publici. I kao što je jedan ruski kritičar rekao za Ševčenka da bi već samo njegovo postojanje bilo dovoljno da ukrajinsku književnost učini velikom, tako je jedan od najvećih ruskih i svetskih pisaca svih vremena, Dostojevski, izrekao o Gogolju još pohvalniju ocenu: „Svi smo mi

izišli ispod Gogoljevog »Šinjela«.” Naime, svi ruski pisci počev od druge polovine XVIII veka čitali su Gogolja i učili se od njega.

Slično je bilo i u ruskoj muzici. Krajem XVII veka u Mo-skvi je delovao ukrajinski kompozitor Nikolaj Dilecki, tu je neko vreme radio i Kijevljanin Artemij Vedel (1767-1806), Ukrajinac je bio i Maksim Berezovski (1745-77), a najveći klasik ruske horske muzike tog vremena bio je Dmitrij Bortnjanski (1751-1825), ta-kođe Ukrajinac. Tek posle njih došli su Rosijani Arhangelski, Čajkovski, članovi „moćne petorke” (Borodin, Musorgski, Rim-ski-Korsakov, Balakirjev, Kjuj) i drugi. U Ukrajini je u to vreme, krajem XIX veka, najpoznatiji kompozitor bio Mikola Lisenko (1842-1919).

1863. godine ruski ministar unutrašnjih poslova izdaje naredbu o zabrani štampanja knjiga na ukrajinskom, tvrdeći da „nikakvog posebnog malorosijskog jezika nije bilo, nema i ne mo-že biti”. Ukrajinske škole su zatvarane, a mnogi kulturno-prosvetni delatnici, kao i pre i posle toga, prognani u Sibir. Nekoliko godina kasnije zabrana počinje da slabi, da bi 1876. bila doneta ponovo i ostala na snazi čitavih 30 godina – sve do 1906. Ovog puta je za-branjena svaka javna upotreba ukrajinskog i beloruskog jezika, uključujući pozorišne predstave i dr.; zabranjena je sáma upotreba reči „ukrajinski” i „beloruski”; zabranjeno je donošenje knjiga iz Zapadne Ukrajine tj. Galicije koja je bila u sastavu Austrije. Tamo je situacija bila nešto bolja: mnoga ukrajinska sela imala su škole, u austrijskom parlamentu bilo je nekoliko desetina Ukrajinaca (bili su tu, naravno, i Poljaci, Česi, Srbi i dr. – Austrougarska je u to vreme već bila parlamentarna monarhija). Ipak, nije pogrešio ni najpoznatiji tadašnji zapadnoukrajinski književnik Ivan Franko (1856-1916) koji je u jednom svom delu prvi dao Austrougarskoj naziv „tamnica naroda”. Kod nas je preveden roman još jednog poznatog zapadnoukrajinskog pisca, Mihajla Kocjubinskog (1864-1913). Događala se paradoksalna stvar: u carskoj Rusiji su ukrajin-stvo zvali „poljskom intrigom”, a u Galiciji su Poljaci ukrajinske kulturne delatnike zvali „Moskaljima” i „moskvofilima¨ i ometali ih na svaki način. A pošto su u galicijskom sejmu i austrijskom parlamentu imali više predstavnika, i pošto su čak i pod austrij-skom vlašću Poljaci imali neuporedivo više svojih predstavnika na upravnim položajima, imali su i mogućnosti za to. 1908. godine vojska i žandarmerija otvorili su vatru na jedan ukrajinski skup, a po nalogu poljskog namesnika Andžeja Potockog, koga je uskoro

u atentatu ubio student Miroslav Sičinski, postajući tako preteča Gavrilu Principu.

Dakle, kao što su Poljaci u Zapadnoj Ukrajini pokušavali da definitivno polonizuju Ukrajince, koji su već nekoliko vekova bili grkokatolici (zadržavanje pravoslavnih, grčkih običaja, obreda i kalendara uz priznavanje rimskog pape za vrhovnog poglavara), tako su u carskoj Rusiji nastojali da izbrišu nacionalni osećaj kod Belorusa i Ukrajinaca, to jest da od tri ruska naroda načine jedan. Mogli bismo reći da sama zamisao ujedinjenja ruskih naroda i nije toliko za osudu, ali metode jesu! Uostalom, poznato je da čak ni gubitak narodnog jezika ne znači gubitak nacionalnog osećaja. U Evropi je najbolji dokaz za ovo Irska. Nekoliko vekova engleski jezik je potiskivao irski, krajem XIX veka irski doživljava kratkotrajni preporod, ali do danas je živi irski jezik potpuno izišao iz upotrebe, a irska država i narod ipak postoje!

Uoči I sv. rata, u kojem su se Austrougarska i Rusija nala-zile na suprotnim stranama, u Galiciji su, očekujući izdaju, počeli hapsiti prvo prave, deklarisane „moskvofile”, a zatim i istaknute Ukrajince uopšte. A kada je ruska vojska 1914. zauzela Galiciju, to Ukrajincima nije donelo nikakvo olakšanje – naprotiv! Polja-cima su ostavljena prava koja su imali pri austrougarskoj vlasti, a novouspostavljena ruska vlast počela je sa likvidacijom ukrajin-skih izdavaštava i hapšenjem ukrajinskih intelektualaca sa deporta-cijom u Sibir. A upravo Galicija je od svih tadašnjih austrougar-skih i ruskih zemalja pretrpela najveća razaranja. Skoro četiri go-dine neprekidno su vođene borbe na teritoriji Volinja, Bukovine i Galicije. Jugoslovenski ljubitelji književnosti za nju znaju po krat-koj prozi Miroslava Krleže (koji je i sam vojevao u Galiciji) »Bit-ka kod Bistrice Lesne«. Svi Ukrajinci koji su se krajem XIX veka doselili na Balkan (manji deo u Slavoniju, veći u Bosnu, a odatle, pedesetih godina XX veka, u Vojvodinu), došli su iz Galicije. Bilo je to nakon Berlinskog kongresa 1878, kada je Austrougarska dobila administrativno-upravni mandat nad Bosnom i Hercego-vinom, a migracija je trajala od 1890. do 1912. godine.

U „ruskoj” Ukrajini se početkom veka stvaraju prve poli-tičke partije – Socijal-demokratska, Demokratska, Partija Socijali-sta-federalista i Partija ukrajinskih socijalista-revolucionara, koja se odvojila od ruskih „esera”. Ove partije su odigrale veliku ulogu po izbijanju revolucije 1917. godine (Februarske revolucije; „Oktobarska revolucija” zapravo je bila boljševički prevrat).

Nakon Februarske revolucije car se odriče prestola i Rusija postaje republika pod upravom Privremene vlade. Interesantno je da svi ukrajinski izvori naglašavaju da su upravo Ukrajinci-vojnici peterburških gardijskih pukova inicirali izbijanje revolucije!

Sa padom carizma gotovo istovremeno od Rusije su se po-čeli odvajati svi oni narodi koji su vekovima živeli pod surovom vlašću Moskve – Ukrajinci, Belorusi, Finci, Litvanci, Letonci, Gruzini i neki azijski narodi. Već 17. marta 1917. u Kijevu je for-mirana prva ukrajinska vlada i parlament pod nazivom Ukrajinski Centralni Savet („Рада”). Za njenog predsednika izabran je profe-sor Mihajlo Gruševski, istoričar. Po prvobitnoj odluci i nameri Centralnog Saveta Ukrajina je trebala da ostane u Rusiji kao auto-nomna republika, tako da spoljna politika i vojska ostanu u nadle-štvu Moskve. Naime, tada je ruska armija, u čijem su sastavu bili i Ukrajinci, još bila na forntu – još je trajao I sv. rat. Međutim, posle oktobarskog prevrata i usled boljševičke agitacije ruski vojnici počinju u grupama napuštati front i povlačiti se preko Ukrajine. Istovremeno se iz ruske armije izdvajaju ukrajinske jedinice i sta-vljaju pod komandu Centralnog Saveta. Tu dolazi i do prvih oruža-nih čarki. Treba podsetiti da je snaga ruske armije bila pre svega u masovnosti; loša organizacija, obučenost i ishrana uzrokovali su ogromne gubitke, a boljševički prevrat je dao najjači stimulans onom haosu i građanskom ratu koji je na Ukrajini trajao sve do 1920. Krajem 1917. boljševička vojska kreće na Ukrajinu i pribli-žava se Kijevu. Ovde se potpuno odriču ideja o autonomiji i fede-raciji i 22. januara 1918. proglašavaju nezavisnu Ukrajinski Naro-dnu Republiku. Međutim, vojne snage pod komandom Simona Petljure bile su slabe i već krajem januara Kijev pada u boljševičke ruke. Zanimljivo da po tom prvo osvajanju („oslobađanju” kako su 70 godina govorili sovjetski autori; cinizam je bio vrhunski – oslobađanje Kijeva od Ukrajinaca!) boljševici čine isto što i nekad carska vlada: donose naredbu po kojoj je zvanični jezik na Ukra-jini – ruski, odnosno, nastavljaju sa gušenjem ukrajinskog jezika i nacionalnosti. Tu grešku boljševici barem formalno kasnije više nisu činili.

Sada dolazi do zanimljivog obrta: Nemci, koji su i finansi-rali boljševike kako bi ubrzali kapitulaciju ruske armije, sklapaju (istovremeno sa Austrijom, Bugarskom i Turskom) mir sa UNR i priznaju je za nezavisnu državu. Ubrzo zatim nemačke vojne sna-ge, zajedno sa austrijskim, u kojima su bile i ukrajinske galicijske

jedinice, pridružuju se jedinicama UNR, zauzimaju Kijev i izbacu-ju odatle ruske boljševičke trupe (u kojima je, uostalom, takođe bio određeni broj Ukrajinaca!).

Seljaci u Ukrajini počinju sami da dele spahijsku zemlju – posebnu onu čiji su vlasnici bili Rusi koji su pobegli iz Ukrajine – pošto ih boljševički agitatori ubeđuju da Centralni Savet nema nameru da podeli seljacima zemlju, već da to mogu učiniti jedino boljševici. A Centralni Savet još nije ni imao vremena da se poza-bavi tim pitanjem. S druge strane, Nemci i Austrijanci takođe nisu bili zadovoljni saradnjom sa Centralnim Savetom. Njihova je raču-nica bila jednostavna: pomoći Ukrajini zato da bi se što pre došlo do žita za izgladnelu armiju i narode svojih država, a u perspektivi – zato da bi pretvorili Ukrajinu u svoju koloniju. I zaista, umesto prijateljskog, Nemci i Austrijanci brzo pokazuju svoje pravo lice: njihovi vojnici pljačkaju sela i dolaze u sukob sa ukrajinskim seljacima i vojnicima, a već u aprilu 1918. nemački vojnici upa-daju u salu Centralnog Saveta, hapse parlamentarce, likvidiraju ovo izabrano telo i kao svojevrsnog namesnika postavljaju het-mana Pavla Skoropadskog. Ispostavilo se da Skoropadski nije bio tipična marioneta: za vreme njegove kratkotrajne vlasti (saobrazno simboličnom imenu) život u Ukrajini se prilično dobro organizuje. Međutim, u drugoj polovini 1918. godine Nemačka kapitulira, Austrija se raspada, njihove armije se povlače iz Ukrajine i tako Skoropadski ostaje bez svojih zaštitnika. S jedne strane mu preti boljševička vojska, sa druge carski generali „belogardejci”. Skoropadski odlučuje da jaču stranu odabere za saveznika i proglašava da Ukrajina stupa u savez sa boljševičkom Rusijom. Ali to samo izaziva ustanak protiv hetmana i njegov pad u decembru 1918. godine.

18. oktobra 1918. u Lavovu se formira Ukrajinski nacionalni savet i od ukrajinskih zemalja u dotadašnjem sastavu Austrougar-ske proglašava ZO UNR (Zapadna Oblast Ukrajinske Narodne Republike), čime zapadni Ukrajinci odmah dolaze u sukob sa gali-cijskim Poljacima. 22. januara 1919. proglašava se ujedinjenje UNR i ZO UNR u jedinstvenu ukrajinsku državu, koja je opstala svega nekoliko dana, jer već 6. februara jake snage Crvene armije osvajaju Kijev. Tokom 18-e i 19-e godine ukrajinska vojska se bori na tri strane: protiv Crvene armije, Poljaka i Denjikinove bele garde, povremeno stupajući u savez sa svakom od njih! U haosu građanskog rata formiraju se nakratko i nezavisne republike Don-

skih kozaka i Kubanjskih kozaka-Ukrajinaca (tada u Katerinodar-skoj, danas Krasnodarskoj oblasti), pa i one pokušavaju da se uje-dine sa UNR, ali je već bilo kasno. Pobedu je, kao što je poznato, odnela realno najjača snaga, koja je lukavim i gromoglasnim paro-lama („Zemlja – seljacima!”, „Fabrike – radnicima!”, „Vlast – Sovjetima!”) uspela da pridobije većinu ruskog, pa i deo ukrajin-skog seljaštva i radništva. 1920. ukrajinska vojska u savezu sa poljskom (Petljura-Pilsudski; ovaj savez je Mihajlo Gruševski oštro osudio) još jednom na par meseci oslobađa Kijev pa ga pono-vo gubi. Najzad, na leto 1921, velika grupa od hiljadu-dve već interniranih u poljske logore ukrajinskih vojnika beži preko ukrajinske sovjetske granice, naoružava se u okršajima sa manjim jedinicama crvenoarmejaca i, polako uvećavajući broj, kreće u ipak samoubilački pohod na Kijev. Nadomak Kijeva dočekuje ih desetostruko brojnija Crvena armija. U neravnopravnoj borbi – kao nekad u Igorevom pohodu – izvukla se samo šačica ukrajinskih vojnika. Većina je izginula, a 360-orica su zarobljena. Nakon što su bili prinuđeni da iskopaju veliku jamu i postrojeni pred mitraljeze, boljševički komesar im je ponudio da pristupe Crvenoj armiji i bore se protiv „bandita” (ukrajinskih vojnika, belogardejaca i dr.). Ovu ponudu su svi odbili i zapevali pesmu „Još nije umrla Ukrajina, ni slava, ni sloboda…” koja je i danas ukrajinska himna. Pokošeni su mitraljeskim rafalima i odmah zatrpani, neki još živi. Jedan se zaista izvukao iz zajedničke grobnice, a od boljševika su ga zaštitili okupljeni seljaci; tako je i ostao živ. Sličnu scenu obračuna boljševika sa donskim kozacima opisao je Šolohov (koji je po majci bio Ukrajinac) u romanu »Tihi Don«. Za čuđenje je i za pohvalu to što ovaj roman, bar koliko znamo, sovjetska vlast nije cenzurisala.

Zanimljive su i potpuno različite sudbine prvog ukrajinskog predsednika Gruševskog, i prvog glavnokomandujućeg armijom, Petljure. Gruševski se za vreme svog predsednikovanja zalagao za federaciju Ukrajine sa Rusijom. Sovjetska vlast zato uviđa da ga je bolje imati za saveznika; 1923. godine, dok je još bio u emigraciji, biraju ga za akademika AN Ukrajinske Sovjetske Republike i re-zervišu mu katedru ukrajinske istorije (on je već krajem XIX veka bio šef katedre svetske istorije u Lavovu i do izbijanja revolucije napisao je više udžbenika i knjiga). 1924. Gruševski se zaista vraća u Ukrajinu i umire 1934, u svojoj 66-oj godini. A Simona Petljuru još 1926. ubijaju boljševički agenti u Parizu. Dugačka

ruka boljševičke agenture stigla je Lava Trockog čak u Meksiku, pa joj Pariz, očigledno, nije bio daleko…

Ali ni narednih godina Ukrajina se ne smiruje u potpunosti. Poslednja velika bitka odigrala se 1921. godine, ali i sledećih izbi-jaju manji oružani sukobi. Uzrok tome je i uviđanje realnosti sov-jetskog života, gde se od velikih parola nije otišlo gotovo ni korak dalje ka poboljšanju. Nakon slamanja belogardejske „kontrarevo-lucije” glavni neprijatelj sovjetskog poretka postaje nemirna Ukra-jina. Jedan u nizu isfabrikovanih sudskih procesa pao je i na ukra-jinske glave: bukvalno je izmišljen „Savez za oslobođenje Ukraji-ne”, da bi stotine naučnih i kulturnih delatnika bilo streljano ili poslato na višegodišnje robijanje. Stradali su najveći tadašnji ukra-jinski pisci – Mikóla Kuliš, Mikóla Hviljóvij i drugi. Pre toga, još 20-ih, fizički su likvidirani članovi Ukrajinske Komunističke Par-tije (nezavisne od RKP boljševika), a zatim su stradali i neki ukrajinski boljševici, obeleženi kao nacionalisti. Ali najteži udarac pretrpela je Ukrajina između 1932-34. Zaplenom poljoprivrednih proizvoda po ukrajinskim selima, u velikom delu istočne Ukrajine, koja je predstavljala sovjetsku žitnicu, izazvana je velika glad. Od gladi i bolesti umrlo je za te dve godine 7 miliona ljudi, a neke procene govore i o 10 miliona! U sledećem popisu stanovništva podaci za Ukrajinu morali su biti lažirani, kako bi se ovaj zločin kako-tako sakrio. Sve do vremena „Perestrojke” o ovome se – kao i o mnogo čemu drugom – u SSSR-u nije smelo zvanično govoriti. Naravno, Ukrajinci u Ukrajini i u inostranstvu su znali, pa su čak i podizali spomenike u sećanje na ovu zločinački izazvanu tragediju.

Moglo bi se primetiti da su žitelji jedne od ukrajinskih ze-malja na neko vreme imali više sreće. Zakarpatska oblast je još 1919. postala deo Čehoslovačke države, a 1938. je proglašena za treći činilac u federaciji Čeha i Slovaka. Karpatska Ukrajina je tada imala 700.000 stanovnika i teritoriju od 12.000 km² (pore-đenja radi, Crna Gora ima 14.000 km²). Međutim, već sledeće godine, u okviru dogovora Staljina i Hitlera, Karpatsku Ukrajinu okupira Mađarska. Kao što je poznato, Nemačka je tada okupirala Poljsku, osim Galicije, koja je pripala SSSR-u. Sledeće godine SSSR je pripojio i Severnu Bukovinu, naseljenu ukrajinskim sta-novništvo, a 1944. i Karpatsku Ukrajinu.

U Galiciji, koja je nakon raspada Austrougarske opet pripala Poljskoj, ukrajinski kulturni život (škole, narodni domovi, čita-

onice, izdavaštvo) postoji, ali postoje i žestoki neprijatelji Ukra-jine. Zato se 1929. osniva OUN (Organizacija Ukrajinskih Na-cionalista) čiji članovi 1934. ubijaju ministra Pjerackog, jednog od najgorih neprijatelja ukrajinske nacionalne manjine u tadašnjoj poljskoj državi. Tri člana OUN, među kojima i Stepán Bandera, uhapšeni su i osuđeni na smrt, ali je kazna preinačena u doživotnu robiju. 1939. Bandera beži iz poljskog zatvora i, već u vreme dola-ska nemačkih okupacionih trupa, počinje da formira Ukrajinsku Ustaničku Armiju za borbu protiv boljševika. Ali kada se 1941. u Lavovu formira ukrajinska vlada nezavisne ukrajinske države, za čijeg je predsednika izabran Jaroslav Stecko, Nemci hapse članove te vlade. Stecko i Bandera ostaju u nemačkom konclageru sve do 1944. godine. Za sve to vreme UUA pod vođstvom Romana Šuhe-viča vodi opet bezizglednu borbu, uglavnom protiv Crvene armije, ali i stupajući u okršaje i sa Nemcima i sa Poljacima. Banderu sov-jetski agenti ubijaju 1959. u Minhenu, i sve donedavno Stepan Bandera i svi članovi UUA nosili su sramni žig izdajnika i kolabo-ranata nemačke vojske, sa kojom je UUA zaista povremeno i sadejstvovala, a povremeno se borila protiv nje.

Veći deo Drugog svetskog rata Ukrajina i Belarus provode pod okupacijom, u sličnim okolnostima kao jugoslovenske zemlje: sve vreme tamo su dejstvovale partizanske jedinice i na snazi je bio propis o streljanju stotinu civila u odmazdu za jednog ubijenog nemačkog vojnika. U Belorusiji je blizu 700 sela i zaselaka samo iz odmazde sravnjeno sa zemljom! Beloruski narod, koji se više puta spominje u ovom tekstu, najsrodniji je ukrajinskom, što se lako vidi po gotovo istovetnim prezimenima i jeziku koji je sličniji ukrajinskom nego rosijski. Iako živi na teritoriji od preko 200.000 km², beloruski narod broji danas tek nešto više od 10 miliona ljudi. Slično je sa Ukrajinom: na teritoriji od preko 600.000 km² (po veličini – druga država u Evropi iza Rusije!) ukrajinski narod danas broji tek oko 50 miliona ljudi. Pošto je prema popisu od pre I sv. rata samo istočna Ukrajina imala 30 miliona stanovnika, vidi se da je tek krajem XX veka stanovništvo dostiglo onaj broj koji su zajedno imale istočna i zapadna Ukrajina početkom veka! Razlog tome su, očigledno, ogromni ljudski gubici u I i II sv. ratu, kao i za vreme Staljinove strahovlade.

Kijev je, mada pošteđen većih ratnih razaranja, doživeo posebnu tragediju: tokom 1941. u samo pet dana iz njega je izve-deno i streljano na lokalitetu „Babin Jar” (Бабин Яр, udolina

dugačka 2,5 km a duboka do 75 m) oko 60.000 ljudi, uglavnom Jevreja. Upravo u Babinom Jaru počelo je masovno uništavanje Jevreja u Evropi. A od 1941-43. ovde je streljano oko 200.000 ljudi, ne samo Jevreja, već i Ukrajinaca, Rusa, Belorusa, Roma. Od njih, preko 50.000 ljudi bili su partizani, ilegalci, komunisti – ili su samo osumnjičeni kao takvi. Ipak, Babin Jar ostaje upamćen kao najveća jevrejska grobnica na teritoriji SSSR-a.

Nakon oslobađanja od nacista tragedija ukrajinskog naroda se nastavlja. U novopripojenim ukrajinskim zemljama, kao i u Ga-liciji (gde nije stigao to da učini ranije) Staljin vrši „čistke” velikih razmera ukrajinske inteligencije, koja je ovde nacionalno svesnija nego u istočnoj Ukrajini. (I dan-danas Ukrajinci zapadne Ukrajine svi govore ukrajinskim jezikom, za razliku od „Istočnjaka” koji su vekovima trpeli tzv. rusifikaciju; još 80-ih se u Kijevu, Harkovu itd. mogao čuti gotovo isključivo rosijski jezik). Staljin se, valjda kao nesvršeni pravoslavni bogoslov, posebno obrušava na grčko-katoličko sveštenstvo.

Prema sovjetsko-poljskom sporazumu (a tačnije, rešenju koje je nesumnjivo nametnula Moskva) iz 1944, tokom naredne dve godine traje preseljenje Ukrajinaca i Poljaka, nakon čega se povlači nama poznata poljsko-ukrajinska (tada sovjetska) granica. Teritoriju današnje Poljske napustilo je 600-700 hiljada Ukrajina-ca, a teritoriju Ukrajine – 800 hiljada Poljaka. Poljacima je nesum-njivo teško palo napuštanje Lavova – grada u kojem su vekovima predstavljali veliki procenat stanovništva. Na drugoj strani ostale su prvobitno ruske zemlje sa gradovima Holm, Peremišlj, Jaroslav, Červen, po kome se čitava oblast u XIII-XIV veku zvala „Červona Rus”. Deo njihovog ukrajinskog stanovništva odbija napuštanje domova i zavičaja, da bi kasnije bio raseljen širom Poljske. Dakle, rešenje nije bilo optimalno, obe strane su bile oštećene, ali je barem stavljena tačka na viševekovne razmirice. U obe države ostalo je manje od 2 procenta pripadnika druge nacije, a granica je više od pola veka mirna i stabilna.

1953. godine umire Staljin i na čelo države dolazi Hruščov, koji je rođen u Ukrajini, kao i njegov naslednik Leonid Brežnjev. Obojica su, međutim, bili „velikoruske” nacionalnosti, a za razliku od Mihaila Gorbačova koji je ukrajinskog, kubanjsko-kozačkog porekla, a rođen je, naravno, u Krasnodarskom kraju u Rusiji. 1954. Hruščov izdvaja Krim iz sastava Rosijske federacije i pri-paja ga Ukrajinskoj Sovjetskoj Republici. Krim je, zapravo, veko-

vima bio naseljen Tatarima, kolji su u Evropu stigli kao osvajači, ali su gotovo čitavo poslednje stoleće živeli mirnim, uglavnom zemljoradničkim načinom života. Međutim, 1944. su lažno optuže-ni za masovnu kolaboraciju sa Nemcima i za svega par dana, bez imovine, prisilno preseljeni u zakaspijske oblasti. Kasnije su se decenijama pojedinačno i grupno vraćali, ali se nikad više nisu naselili u starom broju. Od 1944. na Krim se naseljavaju Ukrajinci i Rusi, a po svojoj srednjovekovnoj istoriji i geografskom položaju prirodno je da se nalazi u sastavu Ukrajine. Danas rosijska država više ne osporava teritorijalnu pripadnost Krima Ukrajini.

Za konačno osamostaljivanje Ukrajine i drugih republika bivšeg Sovjetskog Saveza krivcem ili zaslužnikom obično se pro-glašava Gorbačov i njegova „Perestrojka”. O „Perestrojci” je mno-go toga rečeno, ali čini se da je deo njenih uzroka i dalje mnogima nepoznat. Deo uzroka jeste u tome što su u Sovjetskom Savezu, takvom kakav je bio, unutrašnje reforme postale neminovne, a jednom započete reforme vodile su ka raspadu istog. Ali ovde po-stoje i – za mnoge nezapažene – istorijske analogije. Kada je car-ska Rusija izgubila Krimski rat 1853-56, to je dovelo do krize feu-dalne strukture i ukidanja kmetstva. Izgubljeni Japanski rat 1904-05. doveo je do Prve ruske revolucije 1905. godine. Neuspesi u Prvom svetskom ratu uzrokovali su Februarsku revoluciju 1917. i pad monarhije. I najzad, izgubljeni Avganistanski rat doveo je do krize koja je morala rezultirati famoznom „Perestrojkom” i njenom glavnom posledicom – raspadom SSSR-a. Kao što vidimo, svaki izgubljeni rat Rusije drastično se odražavao na unutrašnjem planu.

Posle neuspešnog prokomunističkog puča u Moskvi 19-21. avgusta 1991. godine, Vrhovni Savet Ukrajine donosi „Akt pro-glašenja nezavisnosti Ukrajine” koji je usvojen 24. avgusta. Za prvog predsednika izabran je Leonid Kravčuk, a Leonid Kučma je njegov naslednik na tom položaju. 24. avgust se slavi kao dan proglašenja nezavisnosti koja je potvrđena 1. decembra iste godine na referendumu, kada je preko 90% glasača podržalo odluku Vrhovnog Saveta. Dakle, znatan deo Rusa tj. Rosijana koji pred-stavljaju najbrojniju manjinu u Ukrajini (blizu 20% tj. blizu 10 miliona) takođe je podržao nezavisnost Ukrajine. Danas Rusi u Ukrajini, Ukrajinci u Rusiji (kojih takođe ima više miliona; samo u Moskvi oko 300.000!) i uopšte sve nacionalne manjine u sve tri ruske države imaju puna građanska prava. Na tom planu praktično

nema poteškoća; problemi života u ruskim državama su i dalje, naravno, ekonomske prirode.

I tako je, nakon viševekovne oružane borbe, Ukrajina do-stigla dugoželjeni cilj – samostalnost i nezavisnost – bez rata, bez ispaljenog metka, samo sticajem (kao i obično) loših svetskih i sovjetskih okolnosti. O daljoj istoriji Ukrajine – još je rano. Na kakvim putevima, puteljcima i stranputicama će se naći ukrajinski narod i drugi narodi ovde spomenuti – to ne znamo, ali poznavanje istorije govori nam da se Ukrajina neće nikad naći u onako nečasnoj ulozi kakvu sebi često namenjuju najmoćnije države sveta.

A.L. maj 1999.

SADRŽAJ

I KOZAČKA REPUBLIKA II PLAMEN NARODNOG GNEVA III U TURSKOM I TATARSKOM ROPSTVU IV ZAPOROŠCI NA MORU V ZAPOROŠKI KOZACI U HOTINSKOM RATU 1621. GODINE VI OSVAJANJE AZOVA VII SVETSKA SLAVA BOGDANA HMELJNICKOG VIII NARODNI HEROJ MAKSIM KRIVONOS IX KOZAČKI VITEZ IVAN BOGUN X SLAVNI ATAMAN IVAN SIRKO XI CRKVA NA ZAPOROŽJU XII UZROCI I POSLEDICE LIKVIDIRANJA ZAPOROŠKE SIČI

SLOVENI IZ UKRAJINE pogovor A.L.