Ivo Andrić-Kraljevski poslanik u Berlinu-feljton Večernjih Novosti

7/31/2019 Ivo Andrić-Kraljevski poslanik u Berlinu-feljton Večernjih Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/ivo-andric-kraljevski-poslanik-u-berlinu-feljton-vecernjih-novosti 1/31

Srbin katoličke vere Dušan Glišović | 10. maj 2012.

Viktor fon Heren predstavlja Andrića kao Hrvata iz Bosne. Uoĉi odlaska u Berlin velikipisac postao akademik

Andrić ispred mosta u Višegradu

ZAHVALJUJUĆI spletu političkih okolnosti i izuzetnim ličnim sposobnostima, Ivo Andrić je aprila 1939. postavljen za poslanika u Berlinu. Uživao je počasti kao predstavnik države koja je s nacističkom Nemačkom bila u dobrim odnosima, sve dok u iznenadnom pr eokretu nije došlo do napada Nemačke na Jugoslaviju. U knjizi „Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939-1941“, izdanje „Glasnika“, autor dr DušanGlišović prikazuje drugačije viđenje uloge velikog pisca u ovim dramatičnim zbivanjima. Najzanimljivije delove iz ove izuzetne knjige objavićemo u feljtonu narednih dana.

* * * * * * * * *

Andrićevo postavljenje za poslanika posledica je Stojadinovićevog pada. Najĉešće se kaorazlog za smenu pominje njegov profašistiĉki metod vladanja. Navodi se da je to bilo

zbog pritiska Engleza, koji su smatrali da ni Bogoljub Jevtić ni Milan Stojadinović nisurešili najbitnije pitanje po stabilnost Jugoslavije - hrvatsko pitanje, koje je London

smatrao za „rak ranu Kraljevine Jugoslavije“.

Ako je to glavni razlog Stojadinovićeve smene, onda se knez Pavle posle svrgavanjaStojadinovića našao u obavezi i prema Londonu i prema Berlinu i pokušao je da udovoljii jednima i drugima. Za predsednika vlade uzeo je bledu liĉnost, Cvetkovića, koji će bezpogovora sprovesti nagodbu sa Hrvatima, a pošto je Hitler izuzetno cenio Stojadinovića,

knez je u novoj kraljevskoj vladi zbog kontinuiteta dobrih odnosa prema Nemaĉkoj zaministra inostranih poslova postavio dotadašnjeg poslanika u Berlinu Aleksandra Cincar Markovića, a na njegovo mesto poslao Stojadinovićevog ministra pomoćnika, IvuAndrića.

POD NEMAČKIM UTICAJEM DA Englezi Andrića vrednuju kao diplomatu koji je došao pod nemaĉkiuticaj moţe se razumeti iz više razloga. Andrić obazrivo piše svoje izveštaje Beogradu, jer polazi od

pretpostavke da već tokom šifrovanja podaci mogu da procure, pa bi onda imao problema sa nemaĉkomstranom. On nije mogao da se pouzda ni u svoje ministarstvo, gde su dešifrovane depeše mogle lako dadoĊu u neovlašćene ruke. Andrić je vrlo dobro znao da će knez Pavle da ih dostavlja Englezima. Da bi se u

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/05/10n/feljton-andric.jpg



tom smislu skratio postupak, Andrić je jedno vreme imao nalog da direktno iz Berlina šalje telegrameJugoslovenskom poslanstvu u London.

Nemaĉki poslanik u Beogradu Fon Heren je svom ministarstvu u Berlinu telegramom poslatim 8. marta 1939, u 19 ĉasova, posle razgovora sa Cincar Markovićem, preporuĉioda prihvati Andrića kao poslanika:

„Andrić, koji je pre toga bio naĉelnik Politiĉkog odeljenja Ministarstva inostranihposlova, postavljen je od strane Stojadinovića, koji je u njemu video pouzdanogzastupnika njegove spoljne politike pre godinu i po dana, za ministra pomoćnika. Ongovori teĉno nemaĉki, ima oko ĉetrdeset i pet godina, neoţenjen, Hrvat iz Bosne, pisac sareputacijom, i slovio je uvek za jednog od najsposobnijih ljudi u jugoslovenskoj

diplomatskoj sluţbi.

Tokom svoga dugogodišnjeg sluţbovanja u Ministarstvu inostranih poslova odrţavao jeAndrić uvek veoma bliske odnose sa Nemaĉkim poslanstvom i pokazivao u svimpregovorima bez izuzetka veliko razumevanje za potrebe i interese nemaĉke politike.

Namera njegovog slanja za Berlin dokazuje koliki znaĉaj se ovde pridaje mestu u Berlinui koliko se ovde ţeli veoma da istakne nastavak dosadašnje spoljne politike prema Nemaĉkoj.

Andriću je posle posete gospodina Fon Nojrata Beogradu dodeljen Veliki krst Ordena

nemaĉkog orla.

Davanje agremana mogu samo najtoplije da preporuĉim.

Heren.“

Iz ovoga skoro moţe da se zakljuĉi da je Andrić bio pronemaĉki jugoslovenskidiplomata. Tako stvari ne stoje, ali ih takvim Heren ipak prikazuje. Za to je imao i razlog.

Naime, Herenovi su bili kućni prijatelji sa Stojadinovićima, a Andrić je bioStojadinovićev prvi saradnik u Ministarstvu inostranih poslova. Heren je hteo da u Berlinode takav ĉovek, u nadi da će biti od pomoći da se Stojadinović, doĊe li vreme za to,lakše vrati na politiĉku scenu. Drugo, taj podatak je bio signal drţavnom sekretaru Ernstufon Vajczekeru da je Andrić dobro saraĊivao sa Poslanstvom, tj. Herenom, a ne sa Nemaĉkim saobraćajnim biroom, koji je vodio Geringov prijatelj, Nojhauzen, koji je

intrigirao protiv Herena.

Pogledi Herenovi su se „bitno razlikovali od nekakvog zadrtog naciste“, imao je utisak

Vlatko Maĉek, koji je Herena smatrao samo formalnim šefom Nemaĉke misije, dok jeglavnu reĉ vodio Nojhauzen.

Zanimljiva je Herenova definicija Andrićeve nacionalne pripadnosti. Dok je Stojadinovićza Andrića rekao da je „Srbin katoliĉke vere“, dotle ga nemaĉki poslanik oznaĉava kao„Hrvata iz Bosne“. Kao poznavalac društvenih prilika Beograda, Heren je lako mogao da

sazna šta Andrić misli o Hitleru, a pošto ni Herenovo mišljenje o nacistima nije bilo bolje, utoliko pre ga je preporuĉio.



Agreman za Andrića je dobijen izuzetno brzo. Od Herenove preporuke za davanjeagremana od 8. marta do predaje akreditiva Hitleru 19. aprila, sve se odigralo za 73 dana.

Neposredno pred postavljenje na novu duţnost u Berlinu, 16. februara 1939, Andrić jeizabran za pravog ĉlana, kako se onda oznaĉavao redovni ĉlan Srpske kraljevskeakademije. Predlog za redovnog ĉlana su potpisali Bogdan Popović, Uroš Predić i ĐorĊeJovanović.

Na Sveĉanom godišnjem skupu Akademije, 7. marta 1939, kada je saopšten izbor novihĉlanova, reĉeno je za Andrića da je „kraljevski poslanik u Berlinu“, zbog ĉega nije mogaoda odrţi pristupnu besedu, što je bio uslov za sticanje statusa redovnog ĉlana. TakoĊe 7.marta 1939, Andrić se obratio upravi Veslaĉkog kluba da se njegov ĉamac ustupi VeriStojić. To znaĉi da je Herenov navedeni zahtev za akreditaciju od 8. marta bio pukaformalnost.

Knežev pozdrav f ireru Dušan Glišović | 11. maj 2012.

Sveĉana predaja akreditiva uz puno obostrano upućenih lepih ţelja. Andrić nosio Orden

Velikog krsta Ordena nemaĉkog orla

Andrić posle predaje akreditiva Hitleru

U BERLINU, 19. aprila 1939, Kraljevsko jugoslovenski poslanik, kako je glasio pun

naziv, Ivo Andrić uruĉio je kancelaru Rajha Adolfu Hitleru akreditive.

"Politika" je izvestila na prvoj strani:

"Novi poslanik Jugoslavije kod g. Hitlera

Prilikom predaje akreditiva poslanika g. dr. Andrića, g. Hitler izraţava najbolje ţelje zasrećan razvitak Jugoslavije.

Poslanik g. dr. Ivo Andrić sa svoje strane istakao je odnose dobrog susedstva kao i ţivu privrednu i kulturnu razmenu dobara izmeĊu Jugoslavije i Nemaĉke."

Andrić je tom prilikom rekao:

"Gospodine kancelare,

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/05/11n/feljton.jpg



Ĉast mi je da Vašoj Ekselenciji predam pisma kojima je Kraljevsko Namesništvo, u ime Njegovog Veliĉanstva Kralja Jugoslavije, moga uzvišenog Suverena, izvolelo da meakredituje kod Vaše Ekselencije u svojstvu svoga izvanrednog poslanika i opunomoćenogministra, kao i opozivna pisma moga prethodnika g. Cincar Markovića.

Smatram za naroĉitu sreću što mi je Kraljevsko Namesništvo poverilo tu ĉasnu zadaću.

Odnosi dobrog susedstva kao i ţiva privredna i kulturna izmena dobara izmeĊu Nemaĉkei Jugoslavije odgovara ju potpuno ţeljama i namerama Kraljevske vlade, i ja sam naroĉito poĉašćen što mi je Kraljevska vlada stavila u duţnost da rad moga prethodnika na tomdelu nastavim a u cilju produbljenja i uĉvršćenja tih prijateljskih odnosa i uzajmnog poštovanja koje vlada izmeĊu oba naroda.

Dozvolite Gospodine Kancelare Rajha, da uverim Vašu Ekselenciju da ću sve svojesnage posvetiti tom zadatku koji pretstavlja jedan od znaĉajnih ciljeva spoljne politikemoje vlade. Slobodan sam izraziti nadu da mi blagonaklona podrška Vaše Ekselencijeneće nedostajati u izvršenju moje prijatne duţnosti.

Predajući Vašoj Ekselenciji moja pisma, koristim ovu sveĉanu priliku da izrazim u ime Njegovog Namesnika, Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade najlepše ţelje zaliĉnu sreću Vaše Ekselencije, koja sa toliko uspeha i dostojanstva stoji na ĉelu Velikog Nemaĉkog Rajha, i napredak nemaĉkog naroda."

VoĊa i Kancelar Rajha g. Adolf Hitler odgovorio je Kraljevskom poslaniku g. dr.Andriću sledeće:

"Radujem se što primam iz Vaših ruku pisma kojima Vas Kraljevsko Namesništvo u ime Njegovog Veliĉanstva Kralja Jugoslavije opunomoćuje kao izvanrednog poslanika iopunomoćenog ministra kod mene i opoziva Vašeg Gospodina prethodnika. Poslednji,

kome je sada pala u deo ĉasna zadaća da rukovodi spoljnom politikom Vaše zemlje,uţivao je u svim nemaĉkim krugovima naroĉito poštovanje.

Sa ţivim zadovoljstvom razumeo sam iz Vaših reĉi, da Vi, Gospodine poslaniĉe,odgovarajući ţelji Vaše vlade da prijateljske odnose izmeĊu naših dveju zemaljauĉvrstite, vidite kao i Vaš Gospodin prethodnik svoju prvenstvenu zadaću u izgradnji iprodubljenju tih odnosa.

Ja sam i vlada Rajha imamo istu volju i mišljenje da za delo zbliţenja naših dvejuzemalja, u smislu dobrog susedstva, na kulturnom i privrednom polju postoje najbolji

preduslovi. Moţete biti uvereni Gospodine poslaniĉe, da ćete u postizanju tog visokog

cilja moći da raĉunate na moju pomoć, kao i na pomoć vlade Rajha.

Prijateljske ţelje koje ste Vi izrazili u ime Njegovog Kraljevskog Visoĉanstva KnezaNamesnika Pavla, Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade za sreću i uspeh Nemaĉke, kao i mene liĉno, primio sam sa najboljom zahvalnošću. Ja ih uzvraćam samojim najboljim ţeljama za srećan razvitak Jugoslavije i za liĉnu sreću NjegovogKraljevskog Visoĉanstva Kneza Namesnika Pavla, ĉlanova Kraljevskog Namesništva iKraljevske vlade i srdaĉno Vas pozdravljam, Gospodine poslaniĉe, dobrodošlicom."



Shodno protokolu, Andrić je prilikom predaje akreditiva nosio odliĉja svoje i zemljedomaćina, a u njegovom sluĉaju je to bio Orden Velikog krsta Ordena nemaĉkog orla,koji je dizajniran prema uputstvima samoga Hitlera.

Tada niko od njih dvojice nije mogao da pretpostavi kako će odliĉni jugoslovensko-

nemaĉki odnosi završiti, na kakav poniţavajući naĉin okonĉati Andrićeva diplomatska

misija u Berlinu, niti da će neprikosnoveni nemaĉki voĊa skonĉati u bunkeru upravo

ispod prostorija u kojima je primio Andrića.

Pucanj Principa u nadvojvodu Ferdinanda 28. juna 1944. oznaĉen je kao povod za poĉetak Prvog svetskog rata, ĉiji su nerešeni sporovi zaraćenih strana doveli do izbijanjanjegovog nastavka, Drugog svetskog rata, koji je okonĉan Hitlerovim pucnjem 30. aprila1945. sebi u glavu. Andrić je bio jedini ĉovek koji je liĉno upoznao obojicu.

Po izlasku iz Kancelarstva Rajha, Andrića su saĉekali novinari, kojima se obratio.

Nemaĉka novinska agencija 19. aprila javlja da je Firer primio u sredu novog kraljevskog jugoslovenskog poslanika dr Ivu Andrića.

Naglašeno je da srdaĉni i prijateljski odnosi oba naroda poĉivaju na uzajamnom poštovanju i ukazano da izgradnja tih odnosa na privrednom i kulturnom polju, kao i

susedstvo Nemaĉke i Jugoslavije, predstavljaju najbolje preduslove za dalje pribliţavanjedveju zemalja."

SOBA OD 400 KVADRATA

DA bi došao do Hitlerove radne sobe, Andrić je morao da prevali ukupno 220 metara

kroz predvorja i dugaĉku Mermernu galeriju, duţine 164 metra, dvostruko duţu odDvorane sa ogledalima u Versaju, koja je, po Hitlerovoj zamisli, trebalo da nadmaši svojuzor, i da na taj naĉin simboliĉno potre po Nemaĉku poniţavajući Versajski ugovor.Hitlerova radna soba je imala 400 kvadrata, sa tavanicom visokom 10 metara. Ispod

sveĉane sale i bašte nalazili su se delom i bunkeri. Posle rata, zgrada Kancelarstva Rajha je srušena, a od njenog kamena i mermera napravljen je spomenik sovjetskim vojnicima u

berlinskoj ĉetvrti Trepto.

Hladna ruka diktatora Dušan Glišović | 12. maj 2012.

Hitlera pamtim ne po anemiĉnom licu, nego po hladnoj, vlaţnoj ruci. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim



Proslava Hitlerovog roĊendana 1939.

TRADICIJA proslavljanja Hitlerovog roĊendana zapoĉela je po dolasku nacionalsocijalista na vlast. Prvosporadiĉno, a onda sve organizovanije i masovnije, uz uĉešće Vermahta i NSDAP, da bi 17. aprila 1939.dan Hitlerovog roĊenja bio proglašen i za nacionalni praznik.

Hitlera su od dolaska na vlast sluţbeno oslovljavali kratko “firer” (voĊa). Po ugledu na duĉea, unutar Partije oslovljavali su ga kao “voĊu stranke” tokom 1921. i 1922, ali je dolaskom na vlast on to preinaĉio u“firer nemaĉkog naroda i kancelar Nemaĉkog rajha”, kako je i zvaniĉno glasila njegova politiĉka funkcija.

Od smrti predsednika Rajha, Fon Hindenburga, 2. avgusta 1934, do 30. aprila 1945, Hitler je imaozvaniĉnu titulu “firer i kancelar Rajha”. Spojio je funkciju kancelara i predsednika Rajha, ali se ove druge

odrekao. Uz to je bio i vrhovni komandant oruţanih snaga. Tek dekretom od 26. juna 1943, uzima kao prviĉovek Partije, Vermahta, drţave i naroda samo titulu “firer”, a u meĊunarodnom politiĉkom ophoĊenju“firer Velikonemaĉkog rajha”. RADIO U SLUŽBI NACISTA U kratkom televizijskom intervjuu 1972, povodom dodele Vukove

nagrade, Andrić je na pitanje u kojoj meri je radio kao medij bio moćno nacistiĉko sredstvo ubeĊivanja,odgovorio tiho: “Imao je Hitler i druga sredstva ubeĊivanja”.

Relativno je bio mali broj zemalja s kojima je Nemaĉki rajh odrţavao diplomatske odnose i koje su poslaledelagacije na proslavu Hitlerovog roĊendana. Da bi se videlo sa ĉijim diplomatskim predstavnicima jeAndrić odrţavao kontakte u Berlinu, valja navesti pomenute zemlje, i to onim redosledom kako ih je

nemaĉki protokol poreĊao po vaţnosti tokom proslave Hitlerovog roĊendana: Italija, Japan, Španija,MaĊarska, Belgija, Bolivija, Brazil, Bugarska, Estonija, Finska, Grĉka, Velika Britanija, Jugoslavija,

Letonija, Litvanija, Holandija, Norveška, Portugal, Rumunija, Švedska, Sijam, Slovaĉka i Turska. Iako nisunavedeni, bili su prisutni i predstavnici SAD, SSSR, Poljske i Francuske.

Jugoslovenska delegacija je bila na sveĉanoj tribini, u neposredno j blizini Hitlera. Delegaciju koju je

predvodio komandant ratnog vazduhoplovstva general-major M. Janković, ĉinili su general-major Lukić, bivši ministar V. Janković, voĊa omladine dr Pirc, general-major Bakić, ministar trgovine Tomić i admiralPolitić. Ĉestitke Hitleru, izmeĊu ostalih, uputio je i knez Pavle, kao i bivši jugoslovenski predsednik vladeStojadinović.

Tako je vest o predaji akreditiva Ive Andrića Adolfu Hitleru objavljena na dan Hitlerovog roĊendana, kadasu sve nemaĉke novine bile u znaku te proslave.

Posle predaje akreditiva, Andrić je, prema protokolu, poloţio venac na grob Neznanog junaka. Kasno po podne Andrić je već bio na berlinskom aerodromu “Tempelhof”, gde je zajedno sa savetnikom Poslanstva

Ivanom Kovaĉevićem doĉekao jugoslovenskog ministra trgovine i industrije Jevrema Tomića iviceadmirala Polića.

Zahvaljujući upornosti Maksa Erenrajha Ostojića, novinara i pisca, ostalo je zabeleţeno Andrićevo sećanjena predaju akreditiva Hitleru. Na postavljeno pitanje o tom susretu, da li je tada bio svestan da se pred njim

nalazi “liĉnost koja je oliĉavala jedno od najvećih zala u istoriji”, Andrić je bio zbunjen i oklevao je sodgovorom:

“Vaše pitanje me podseća na mog bivšeg nastavnika koji je bio ţiv kada mi je bila dodeljena Nobelovanagrada. Tim povodom, jednom novinaru je rekao: ’Oduvek sam znao da će jednog dana postatinobelovac.’ Takav ’vidovnjak’ nisam bio kada sam se našao pred Hitlerom, koji se pre toga već prikazao usvom pravom svetlu. Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doţivljaj. Ostani priseban,

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/05/12/feljton-hitler.jpg



pokušavao sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, poĉeo sam dagubim prisebnost i gotovo paniĉno zaţeleo da se ovaj strogo protokolarni ĉin što pre završi.

“Zapazio sam da je Hitler bio moţda nešto malo niţi od mene i da je u filmskim ţurnalima delovaoimpresivnije nego kada sam se pred njim našao. Da ste me tada zapitali kakve ima oĉi - ne bih mogao da

vam sa sigurnošću kaţem: otkrivao sam u njima neku ĉudnu radoznalost, hladan sjaj ĉoveka koji viševeruje, ako bih mogao da kaţem, u svoje ideje i predrasude, nego u samog sebe. Ipak, Hitlera iz tog susretane pamtim toliko po njegovom pomalo amemiĉnom licu koliko po njegovom stisku ruke: bila je hladna imalo vlaţna. Tek kasnije, ĉitajući biografije i studije o njemu, saznao sam - moţda je već u to vreme bio

bolestan. A još kasnije, kada sam se podsećao ovog susreta i stiska ruke padala mi je na um jedna misao:moţda je on, neumoljivi i agresivni diktator, bio pre posledica svoje bolesti nego svojih ideja, da je bio

neka vrsta Mustafe Madţara, samo Mustafe ĉija je moć razaranja i ubijanja bila srazmerna sili koju je onkao voĊa jedne moćne drţave ovaploćavao.”

NARUDŽBAKNJIGA „Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939-1941“ moţe da se kupi uknjiţarama „Glasnika“ ili da se naruĉi na telefone 011/36-444-52, 30-60-578, faks 30-60-393 i mejl

[email protected]

Andrić se, prema sopstvenim reĉima, Hitlerom bavio i o njemu ĉitao “biografije i studije”. Iako nije rekaošta je sa Hitlerom priĉao posle predaje akreditiva, bio je fasciniran pojavom koja je opĉinila milione

Nemaca, i koja ga je podsetila na lik obesnog junaka Mustafe Madţara koga na kraju pripovetke Ciganin pogaĊa komadom starog gvoţĊa u slepooĉnicu, od ĉega ovaj umire.

Jednom prilikom je Andrić pomenuo Hitlera razmišljajući o ĉovekovoj prirodi i ĉinjenici da je u razliĉitim

vremenima i na razliĉitim mestima ĉovek “uvek isti”: “U noći, ovako pre poĉinka, dok napolju huji vetar, ja ne mogu da se naĉudim, stojeći pred ĉinjenicom, neverovatnom i strašnom: da je ĉovek uvek i svuda i usvemu jedan isti, jednostavan u svojoj strahovitoj raznolikosti.

Trojni pakt u potaji Dušan Glišović | 13. maj 2012.

Nemci drţali u strogoj tajnosti pripreme za parafiranje pakta. Vest o paktu na Radio

Beogradu uz posmrtni marš



Dvorac Belvedere u Beĉu

VANREDNO izdanje „Politike“ za 25. mart 1941. donelo je na naslovnoj strani udarnu politiĉku vest o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu i u naslovu saopštilo suštinuspecifiĉnog jugoslovenskog statusa u okviru Pakta, u ţelji da se negativno dejstvo vestiublaţi: „Jugoslavija je pristupila paktu triju sila pod uslovom da za sve vreme trajanja

rata Nemaĉka i Italija ne traţe prelaz niti prevoz svojih trupa preko jugoslovensketeritorije.“

U istom umirujućem tonu bio je i naslov u „Vremenu“ od 25. marta 1941, „UlogaJugoslavije je u znaku pune nezavisnosti jugoslovenskog naroda i njegove teritorije“.Objavljeno je da su u Beĉ otputovali Cvetković i Cincar -Marković, a MiroslavSpalajković je na sugestiju kneza Pavla u uvodniku“ Politike“ uzalud obrazlagao da je„odrţanje mira jedina teţnja Jugoslavije“ i da je pristup Paktu politiĉka neminovnost.Efekat je bio upravo suprotan. Ĉlanak je izazvao „buru negodovanja u beogradskojintelektualnoj javnosti“, a negativnom raspoloţenju doprinosio je i Radio Beograd, koji je, „sabotirajući Vladu, tekst Pakta objavio uz sviranje posmrtnog marša“.

Ĉesto se jugoslovenskoj vladi prebacuje da nije ništa uradila da pripremi javno mnjenjena potpisivanje pristupa Paktu. Gubi se pri tome iz vida da je nemaĉka strana bila izriĉito protiv toga da se bilo šta objavljuje pre ĉina pristupanja. Štaviše, traţila je da se u javnostvest iznese tek u podne 25. marta, dakle, na dan potpisivanja.

OPUŠTENI ČINOVNIK ANDRIĆ AndriĆ je i inaĉe imao indiferentan odnos prema poslu. Tako jeCrnjanski, na poslednjoj konferenciji Male Antante na Bledu, avgusta 1938, zatekao Andrića, tada

pomoćnika ministra inostranih poslova, kako posle potpisivanja završnih dokumenata pije kafu na terasi

hotela „Toplice“. Na pitanje zašto nije uĉestvovao u tom ĉinu, Andrić je odgovorio da je njegov ĉinovniĉkideo posla obavljen, pa sada neka pozvaniji rade ono što je njihova duţnost.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/05/13/feljton-belvedere.jpg



Jugoslavija je pristupila Trojnom paktu u dvorcu Belvedere, u Beĉu, koji je, kao mesto

potpisivanja, odabrao Hitler, jer je vekovima carska prestonica bila politiĉki i kulturnicentar jugoistoĉne Evrope, ali i iz bezbednosnih razloga. Beĉ je, za razliku od Berlina, jošbio van dometa britanskih bombardera, mada je oko dvorca Belvedere bilo postavljeno

„nekoliko protivavionskih topova radi svake sigurnosti“, zabeleţio je „Politikin“ izveštaĉ.

Belvedere je kao letnju rezidenciju podigao princ Evgenije Savojski, koji se u istorijskom

pamćenju kod Austrijanaca i Nemaca zadrţao kao oslobodilac Beograda od Turaka 1717.Dvorac je potom bio i rezidencija prestolonaslednika Franje Ferdinanda, odakle je krenuo

na put u Bosnu 1914. I zbog jednog i zbog drugog, barokni dvorac usred Beĉa imao jetako simboliĉku vrednost za jugoslovensku delegaciju, a posebno za Andrića.

Jugoslavija se pristupanjem Trojnom paktu našla u taboru sa zemljama jugoistoĉneEvrope koje su mu već pristupile: MaĊarskom (20. novembra 1940), Rumunijom (23.novembra 1940), Slovaĉkom (24. novembra 1940) i Bugarskom (1. marta 1941), koja je

to takoĊe uĉinila u Belvedereu. Već pominjani Domarus je taj dan nazvao „još jednom pozorišnom predstavom u dvorcu Belvedere“.

Toga 25. marta, prema pisanju „Vremena“, po dolasku Ĉana iz Rima i italijanskogposlanika iz Berlina na Za padnu ţelezniĉku stanicu, „doputovao je vozom u Beĉ jugoslovenski poslanik u Berlinu g. dr. Ivo Andrić, koga je doĉekao naš beĉki generalnikonzul g. Ţivotić“, da bi nešto posle 10 ĉasova stigli na istu stanicu Cvetković i Cincar -Marković, koje su doĉekali Ribentrop, namesnik Rajha Fon Širah i, izmeĊu ostalih,general vazduhoplovstva Aleksander Ler. On će samo nekoliko dana kasnijekomandovati operacijom bombardovanja Beograda.

CVETKOVIĆ I CINCAR

-Marković su se u pratnji Ribentropa i ostalih odvezli do hotela „Bristol“, gde su bili

apartmani za jugoslovenske predstavnike. Od predstavnika jugoslovenskih novinskihkuća, prisutni su bili šef Centralnog presbiroa predsedništva vlade Predrag Milojević,direktor „Vremena“ Danilo Gregorić i direktor „Politike“ Jovan Tanović. Tek kada su sviakteri pristigli u Beĉ, ĉime je svaka neizvesnost bila otklonjena, stigao je i Hitler, u 11.15.

Kada je neposredno pred potpisivanje predsednik Vlade Dragiša Cvetković upitaoAndrića šta misli o tekstu Pakta, Andrić je rekao da „sve ne moţe biti bolje“. Cvetković,koji je kasnije zabeleţio Andrićeve reĉi kao znak priznanja, nije shvatio njihov cinizamkao odgovor na omalovaţavanja koja je doţiveo kao poslanik uvoĊenjem specijalnogemisara i izopštavanjem. Navodno je Andrić tada izjavio da je pristupanje Jugoslavije

Paktu „produţena ruka neutralnosti“.

Nemaĉka novinska agencija dala je na znaĉaju nemaĉkom ministru inostranih poslova, te je izvestila da je, dok su svi strani uĉesnici bili uveliko okupljeni u Belvedereu, nemaĉkadelegacija, predvoĊena Ribentropom, došla tek u 14 ĉasova. Prema pisanju „Felkišer Beobahtera“, oko 14 ĉasova je Ribentrop, kao domaćin, ispred dvorca Belvedere doĉekaosve strane zvanice. Taĉno je i jedno i drugo. Naime, svi strani predstavnici su bili pr isutni

kada je došao Ribentrop, ali su tek posle njega došli najviši predstavnici Jugoslavije.Potom su se svi uputili u Ţutu dvoranu.



Prema Miti Dimitrijeviću, kašnjenje ĉitavog cermonijala imalo je drugaĉiji razlog:Cvetkovića i Cincar

-Markovića saĉekao je u Beĉu Ribentrop, ĉime je Hitler hteo da pokaţe nezadovoljstvošto Jugoslavija nije odmah pristupila Paktu, te je iz istog razloga jugoslovenskadelegacija morala da ĉeka na Hitlera od 10 do 14 ĉasova, a onda je u poslednji ĉasRibentrop zatraţio da se prestilizuju dve reĉenice Cvetkovićevog govora.

Nemačka nudi Solun! Dušan Glišović | 14. maj 2012.

Jugoslavija dobila povlašćeni status ĉlanice Pakta. Šta su srpski novinari prećutali uizveštajima

Potpisi Cvetkovića i Cincar Markovića u Beĉu

DOPISNIK "Vremena" je pisao da se "ni do poslednjeg trenutka" nije znalo pod kojimuslovima će Jugoslavija prići Paktu. Jugoslovenski novinari su jedino mogli da kaţusvojim stranim kolegama da će to biti pod uslovima sadrţanim u garancijama. "Najzad,posle dugog ĉekanja" u Ţutu salu dvorca "Belvedere" ušli su potpisnici Pakta. Na devet baroknih stolica za dugaĉkim stolom seli su Cvetković i Ribentrop, Cincar Marković iĈano, i poslanici Japana, Slovaĉke, Rumunije, MaĊarske i Bugarske. Posle ĉitanjaProtokola, potpisan je Pakt i uruĉene garantije. Cvetković je svoj govor ĉitao nasrpskohrvatskom, potom je proĉitan na nemaĉkom, a onda je Ribentrop odrţao govor.




Prvo je potpisan Protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu izmeĊu vlada Italije,Japana i Nemaĉke, s jedne, i vlade Jugoslavije, sa druge strane, ĉime je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu, osnovanom 27. septembra 1940. u Berlinu, i to "u Beĉu, 25.marta 1941. godine, u IX godini fašistiĉke ere i datuma koji odgovara 25. danu trećegmeseca XVI ere Šove".

Protokol od tri ĉlana koji su usvojile vlade triju osnivaĉa Trojnog pakta i Jugoslavija

sadrţi konstataciju da Jugoslavija pristupa Paktu (ĉlan 1), da Jugoslavija uĉestvuje u radutehniĉkih odbora Pakta ukoliko pitanje koje se raspravlja dodiruje interese Jugoslavije

(ĉlan 2) i da je Protokolu priloţen tekst Pakta (ĉlan 3).

KAO NA POGREBU U Mermernoj dvorani dvorca "Belvedere" Hitler je pozdravio okupljene, a zatim je

u ĉast jugoslovenskih drţavnika priredio ruĉak, kojem je prisustvovao i "kraljevsko-jugoslovenski poslanik

u Nemaĉkoj g. dr Ivo Andrić". Ruĉak je protekao u "tmurnoj atmosferi", ĉemu je doprinelo to što su doHitlera sedeli Ĉano i Ošima, koji osim maternjeg nisu govorili drugi jezik, a Hitler nije znao njihov, te jeruĉak nalikovao "obedu posle sahrane", na kome su Jugosloveni odavali "saţaljiv utisak". I Hitleru seatmosfera tokom jugoslovenskog pristupanja Paktu uĉinila "kao pogreb".

Zatim je potpisan Trojni pakt, koji predstavlja nacrt "novog poretka" prema zamisli

njegova tri osnivaĉa, i prema kome "rešenje trajnog mira jeste u tome da svaka nacija nasvetu dobije prostor na koji ima pravo". Italiji i Nemaĉkoj pripada voĊstvo u stvaranjunovog poretka u Evropi, a Japanu u Aziji. Uloga ostalih ĉlanica Pakta svedena je nauĉešće u radu "zajedniĉkih struĉnih odbora". Paktom je zagarantovana samostalnost uugovornim i politiĉkim pojedinaĉnim odnosima izmeĊu ĉlanica i Sovjetske Rusije. Pakt je imao vaţnost od deset godina, sa mogućnošću produţenja.

U posebnoj pismenoj noti predsedniku jugoslovenske vlade Ribentrop je u ime nemaĉkevlade i u saglasnosti s vladama sila Osovine izjavio da vlade sila Osovine neće tokomrata "uputiti zahtev da se odobri prolaz i prevoz transporta trupa preko jugoslovenske

teritorije", a u drugoj noti, samo u ime nemaĉke vlade, potvrdio da će "u svako doba

respektovati suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije". Cvetković je takoĊe u pisanom obliku uruĉio Ribentropu izjavu da osim garancija o suverenitetu i teritorijalnomintegritetu, kao i o zabrani prolaza i transporta trupa, druge garancije neće objavljivatibez prethodne saglasnosti vlada Osovine.

Potom su razmenjene posebne nemaĉke i italijanske note, a kao odgovor na njih jugoslovenske potvrdne note kojima je Jugoslaviji potvrĊen poseban status unutar Pakta.

On se sastojao od: nemaĉkog i italijanskog priznavanja "suvereniteta i teritorijalnogintegriteta Jugoslavije", odricanja Italije i Nemaĉke od jugoslovenske vojne pomoći, osimako jugoslovenska vlada ne odluĉi da "je u njenom interesu da uzme uĉešća u vojnim

operacijama sila Osovine", i izjave da vlade ĉlanice Pakta neće od Jugoslavije zahtevati

"da dozvoli prolaz ili prevoz trupa preko jugoslovenske drţavne teritorije". Uz to prilikom novog odreĊivanja granica na Balkanu "vodiće se raĉuna o interesu Jugoslavije

za teritorijalnu vezu sa Jegejskim morem, proširivanjem njenog suvereniteta na grad iluku Solun".

Što se slova na papiru tiĉe, Jugoslavija je mogla da bude zadovoljna. Dobila je povlašćenistatus ĉlanice Pakta.

Ĉitalac "Vremena" je bio detaljno informisan. Osim ugovornih obaveza Pakta, objavljeni

su u celosti govori Cvetkovića, koji je rekao da je Jugoslavija pristupila Paktu "u nadi da



obezbedi svoj mir i budućnost" i Ribentropa, u kome je napomenuo da Nemaĉka naBalkanu "nema ni teritorijalnih, ni politiĉkih interesa".

Za razliku od nemaĉkih, srpski izveštaĉi su izostavili da je Ribentrop na poĉetkuceremonije rekao da je Jugoslavija izrazila ţelju da pristupi Trojnom paktu, a da su sileĉlanice Trojnog pakta i njima prikljuĉene drţave udovoljile toj ţelji.

U srpskim izveštajima izostale su Ribentropove optuţbe na raĉun Engleske. Ribentrop je pozdravio Jugoslaviju kao novu ĉlanicu Pakta i istakao bezuspešan trud Jugoslavije da seostvari prijateljski sporazum izmeĊu Nemaĉke i Engleske, te više puta optuţio Engleskuza rat.

"Felkišer beobahter" doneo je 26. marta opširan izveštaj o pristupanju JugoslavijeTrojnom paktu u severnonemaĉkom i u beĉkom izdanju, u kojima se u uvodnikuIzjašnjenje za novi poredak Teodora Betigera, struĉnjaka za englesku politiku u

nacistiĉkoj štampi, ironiĉno prikazuje neuspeh engleske politike prema Jugoslaviji, zbogĉega odluku jugoslovenske vlade i namesnika Pavla treba "utoliko više ceniti".

Posle potpisivanja Pakta, Hitler se rukovao sa svakim ĉlanom jugoslovenske delegacije.Poslanik Paul Karl Šmit predstavio je Hitleru Danila Gregorića reĉima da je on "pobornik za ovo što je danas ovde svršeno". A Paulu Otu Šmitu, glavnom prevodiocu, pošlo je zarukom da popije sa Cvetkovićem ĉašicu šljivovice, u šta su se njih dvojica svojevremenokladila ako doĊe do jugoslovenskog pristupa Paktu.

Cirkus po protokolu Dušan Glišović | 15. maj 2012.

Opstanak Jugoslavije za Hitlera interes Rajha. Stajali smo u prikrajku dvorca, kao

prisutni graĊani

Parafi predstavnika Japana, Italije i Nemaĉke

NAPUŠTAJUĆI Belvedere, na putu ka hotelu "Imperijal", u kome je uvek odsedao uBeĉu, Hitler se obratio novinarima: "Opstanak i napredak Jugoslavije vaţan je interesvelikog nemaĉkog Rajha." Potom je Hitler u hotelu "Imperijal" primio Cvetkovića i Cincar Markovića, a posle njih Ĉana.

Cvetković i Cincar -Marković su mogli sa Hitlerom i Ribentropom da rezimiraju uĉinak toga dana. Hitler je izneo da ima razumevanja za emocije i otpore koji su kao prepreka




stajali na putu jugoslovenskoj odluci o pristupu, te da ni on sam nije lišen takvihosećanja, ali da na kraju mora da pobedi drţavni interes i da je "ĉvrsto kao stena" ubeĊenda će kontinentalna Evropa odneti pobedu nad protivnicima, i da oni koji su na vreme pristupili novom poretku imaju veća prava na ostvarenje svojih ţelja.

Hitler je rekao da je srećan zbog pristupanja Jugoslavije, da je "uvek bio iskreni i pošteni prijatelj Jugoslavije". Oznaĉio je pristup Egejskom moru kao najuspešniji ĉin

jugoslovenske diplomatije i ponovio da "Nemaĉka nema nikak vih teritorijalnih ni politiĉkih interesa na Balkanu".

BRAĆA U NESREĆI PRI izlasku iz sale, Bosi je koraĉao pored Andrića i "svome bratu u nesreći pokušavao da digne moral", tešeći ga da je Jugoslavija bolje prošla od Rumunije, ĉiju su teritorijurasparĉali. Andrić mu je na to odgovorio: "Oh, znate, da li vam išĉaše ili vam slome zglob, rezultat je isti."

Cvetković je zahvalio na tim Hitlerovim reĉima i izneo uverenje u spremnost Jugoslavijeda uĉestvuje u izgradnji nove Evrope i prijateljskih odnosa prema Nemaĉkoj, koja nikadanije vodila revizionistiĉku politiku prema Jugoslaviji. Govorio je još o teškoćama koje jetrebalo prebroditi u zemlji pre pristupa Paktu, ali da su te teškoće sada uklonjene. Nakraju je Hitler zamolio Cvetkovića da prenese njegove liĉne pozdrave knezu Pavlu i da ga

uveri da on razume njegova liĉna osećanja. Razgovorima je prisustvovao i general-feldmaršal Kajtel. Odmah posle toga su jugoslovenski gosti napustili Beĉ.

U izdanjima "Felkišer Beobahtera" naveden je "kraljevsko jugoslovenski poslanik

Andrić" - jednom u nabrajanju prisutnih prilikom potpisivanja, i drugi put u vesti o

prijemu koji je Hitler priredio u Belvedereu. Nemaĉka novinska agencija se izvinila što jena poĉetku izveštaja o pristupanju Jugoslavije Paktu, u kome su nabrojani prisutni

poslanici, izostavljeno ime jugoslovenskog ambasadora Andrića, koje je trebalo da stojiizmeĊu imena italijanskog ambasadora Alfijerija i maĊarskog Stojaja.

Tokom potpisivanja, pred oko 150 nemaĉkih i stranih novinara, "protivno protokolu,

jugoslovenski poslanik u Berlinu, Ivo Andrić, i naĉelnik Ministarstva spoljnih poslova, dr Slavko Stojković, koji je bio u jugoslovenskoj delegaciji, nisu stajali iza Cvetkovića iCincar-Markovića, već negde u uglu dvorane sa još nekoliko jugoslovenskihpredstavnika", zapisao je Danilo Gregorić.

"Novinari koji su Andrića poznavali, prilazili su da ĉuju od njega neku reĉ. Ustruĉljivkakav je bio, on se izvinjavao i upućivao ih na mene", piše Predrag Milojević, koji je kaošef Centralnog presbiroa prisustvovao potpisivanju. Poput Andrića, i on je izrazom licaizraţavao odbojan stav prema tom ĉinu, što je primetio i Paul Šmit, šef Odeljenja zaštampu nemaĉkog Ministarstva inostranih poslova.

Na jednoj poratnoj izloţbi u Beogradu o pristupanju Paktu bila je izloţena i fotografija nakojoj se video Milojević kako se smeje i Andrić s leĊa, okrenut Milojeviću. Slika je naAndrićevo insistiranje uklonjena. Andrić se plašio da bi neko mogao da protumaĉi kakose njih dvojica raduju pristupanju Paktu. Da bi objasnio da mu je tada najmanje bilo do

smeha, Andrić se posluţio citatom Kroĉea, gde ovaj na jednom mestu kaţe da su i starinarodi znali za "smeh kojim srce plaĉe, i plaĉ kojim se srce smeje".

Evo kako je Andrić opisao ceremoniju pristupanja Paktu:



"Predrag Milojević i ja smo se bili izdvojili, ili bolje reći, drugi su nas izdvojili, sasvim u jedan ćošak, i ako se na našim licima moglo nešto videti što bi liĉilo na smeh, to će pre biti 'podsmeh'. I zaista, meĊu sobom, više grimasama, mi smo se celo vreme podsmevaliceloj toj cirkusijadi. Iako smo po svojim titulama bili duţni da se krećemo tamo, meĊuonim najvišima, stajali smo u prikrajku kao neki prisutni graĊani... I, bili smo srećni,obojica, što nam je dodeljena takva uloga. Predrag je to, sećam se dobro, i došapnuo

meni... I onaj smeh koji je uhvaćen na toj slici na njegovom licu, biće pre da je na moj

raĉun, jer je video kako malo-malo pa promenim 'pozu', samo da me ne bi uhvatili s lica uobjektiv... On je opet u nekoliko mahova beţao u pozadinu, uveren da ga tako neće niko'poznati', no, eto, na jednom snimku ipak se vidi dobro, ĉak i kako se smeje!"

Milojević se seća da Andrić "nije bio nimalo oduševljen Trojnim paktom". Okolnost da jeAndrić kao diplomata dominantnog drţanja traţio mesto u sali najudaljenije od središtadogaĊanja i skriveno od foto-reportera, psihološki dovoljno govori o njegovom odbojnomstavu prema ĉinu potpisivanja. Andriću je postalo jasno da je on bivši ĉovek jugoslovenske diplomatije, a sa proterivanjem Stojadinovića, da je vreme bivšeg predsednika Vlade zauvek prošlo. Andrića je Berlin uvaţavao kao poslanika, dok ga jeBeograd omalovaţavao na toj funkciji. Stoga je Andrićev podsmeh u Belvedereu bio

upućen u prvom redu Cvetkoviću, koji je dobrim delom zasluţan za Stojadinovićevu zlusudbinu i koji je nipodaštavao Andrića na mestu poslanika.

Zatureno pismo knezu Dušan Glišović | 16. maj 2012.

U obraćanju knezu Pavlu uzdao se u njegovu naklonost Englezima. Da li je Andrić naprevaru doveden u "Belvedere"

Hitler i knez Pavle

U SEĆANjIMA slikarke Leposave Pavlović, sestriĉine Slobodana Jovanovića, navedenisu neobiĉni podaci o Andriću iz vremena pristupanja Paktu. Naime, pored dva pismaCincar Markoviću, Andrić je napisao i jedno pismo knezu Pavlu, kako bi ga obavestio o"pravom stanju stvari", koje je poslao preko kurira Ministarstva spoljnih poslova. Andrić je u obraćanju knezu raĉunao na "Pavlovo anglofilstvo" i "neobiĉno snaţan patriotizam".

Pošto je veoma neobiĉno što su baš Andrićeva pisma Cincar Markoviću u kojima traţi da bude povuĉen iz Berlina ostala saĉuvana, sledi sećanje Leposave Pavlović:




“Sa zaprepašćenjem je Andrić docnije saznao da to pismo Knezu nikada nije ni predato.Po svom povratku u zemlju, Andrić mi je doneo kopije sva tri navedena pisma samolbom da ih sklonim negde na sigurno mesto. Prva dva, kazao mi je, ostavio je i kod

Vere Stojić, vernog i poţrtvovanog prijatelja, a treće, eto, biće kod njega samog i kodmene. ’U ovom ratnom haosu, pod okupacijom, mogu kod nekog od nas i da nestanu, pa bolje je’, mislio je, ’da ih tako rasporedim na tri razna mesta. Ne zna se zašto ona jednogadana mogu biti potrebna’.

KORIGOVAO BIZMARKA JEDAN ŠveĊanin je rekao da je Ribentrop korigovao Bizmarka. Ako jeBizmark govorio da mu Balkan nije vredan kostiju ni jednog jedinog pomeranskog grenadira, onda je

Ribentrop prikljuĉenjem Jugoslavije politici Osovine ipak osvojio Balkan, i to bez ijedne ţrtve u krvi.

Po Andrićevom odlasku, zajedno sa svojim ocem zabila sam ih nekako izmeĊu greda icrepova na tavanu. Kod nas je u kući Gestapo već nekoliko puta vršio premetaĉinu, panam je tu, iznad tavanice, mesto izgledalo najskrovitije. Pred kraj rata, meĊutim,savezniĉko bombardovanje razrušilo je i naš krov. U sloju ruševina, meĊu isitnjenimcrepovima i zaţarenim gredama probijene tavanice, ugledala sam paketić zavijen unepromoĉiv materijal. Drugog omota, sa kopijom trećeg pisma upućenog knezu, nigdenije bilo. Plamen ga je verovatno već bio uništio.”

Pisma je Andrić predao Leposavi Pavlović po povratku u Beograd, najranije 1. juna 1941.Pavlovićevu je odabrao za ĉuvara pisama knezu Pavlu i Cincar Markoviću jer je u njuimao poverenja i zato što je bila poznata u beogradskim uticajnim krugovima, te je moglada upotrebi pisma u datom trenutku u korist Andrićevu. Bila je sestriĉina SlobodanaJovanovića, portretisala prestolonaslednika Petra, kneza Pavla i Aleksandra Belića, iinaĉe u svojoj kući okupljala ljude od imena.

Ostaje otvoreno od koga je Andrić mogao da sazna da njegovo pismo knezu Pavlu nikadanije uruĉeno. Pismo knezu Pavlu je moglo posle rata da ga kompromituje svojim

sadrţajem, pa ga je, najverovatnije, Andrić sam uništio, dok su druga dva odliĉno

posluţila kao dokaz da se nije slagao sa pristupom Jugoslavije Paktu.

Prema kazivanju Leposave Pavlović, Andrić je posle zahteva da bude smenjen sa

poloţaja poslanika, "traţio odmah zatim od nemaĉkih vlasti da mu u njegov diplomatski pasoš unesu potrebne vize za povratak u Beograd". A onda se stvari dešavaju, po ovomkazivanju, još ĉudnovatnije. Andrić putuje vozom do Beĉa, gde mu kaţu da će do sutra

morati da saĉeka voz za nastavak puta za Beograd.

Odvezli su ga u "Belvedere" gde su mu, kaţu, pripremili sobu, i uveli ga u jednu velikusalu da priĉeka dok mu gore odnesu i smeste stvari. Zaprepašćen, Andrić ugleda dvoranuprepunu ljudi zbijenih jedni uz druge. Bacio je unezveren pogled oko sebe, i odjednom,

prepoznavši izvesne liĉnosti, shvatio da se oĉekuje dolazak glavnih potpisnika pakta.Vladala je u prostoriji smrtna tišina, prekidana povremeno škljocanjem fotografskihaparata.

Ispada, prema ovom kazivanju, da je Andrić na prevaru doveden u Beĉ.

Ali kod Leposave Pavlović ima još jedno nesvakidašnje tvrĊenje:

“Andrić je stvarno 25. marta bio u Beĉu u bivšem dvorcu, tada hotelu ’Belvedere’, alinije prisustvovao potpisivanju Pakta. Taĉno je da je general Simović telegramom bio



pozvao Andrića na konsultovanje, ali njega taj telegram nije zatekao u Berlinu, pošto seon, tada već u ostavci, nalazio ispred Beograda.”

Andrić se, kazuje Leposava Pavlović, iz sale gde je potpisivan pristup "izvukao" i otišaou svoju sobu, gde mu se ubrzo pridruţio njegov mlaĊi kolega Aleksandar Saša Zvekić,šef kabineta Cincar Markovića.

Leposava Pavlović naglašava da su taj dogaĊaj odvojeno i istovetno njoj i njenima opisaliAndrić i Zvekić. Ĉudnovata je okolnost da se Andrić iz Beĉa u Beograd nije uputiovozom kojim su se u Beograd vraćali jugoslovenski premijer i ministar inostranih poslova, već je iz Beĉa krenuo tek sutradan. Bio je pred Beogradom izjutra 27. marta,kada je vojska već uzela vlast, te je tako i zaustavila voz, ali "Andrić se oficiru predstavioi peške zaputio u Beograd".

Ribentropova obaveštajna sluţba tada je dobila zadatak da hvali svoga šefa, koji jepostigao sjajnu diplomatsku pobedu.

Poverljiv izveštaj Ribentropove uprave:

"Mada momenat iznenaĊenja pri pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu nije potekao od

Berlina, ĉinjenica je da je ovaj spoljnopolitiĉki postupak ostavio dubok utisak na strance prisutne ovom drţavnom ĉinu. DogaĊaj su jednoglasno ocenili kao najveći diplomatskidogaĊaj i kao najveći diplomatski uspeh Rajha od postojanja sistema Pakta. Još tokomzajedniĉke voţnje ka Beĉu taj stav izneli su u meĊusobnim razgovorima strani predstavnici štampe.

Diplomatskom geniju ministra inostranih poslova Rajha pošlo je za rukom da ostvarizakljuĉenje Pakta sa Jugoslavijom uprkos svim otporima i unutrašnjopolitiĉkim krizama.Ribentrop je umeo da uvuĉe Jugoslaviju u nemaĉku interesnu sferu i da joj uĉini stranim

zapadno demokratsko mišljenje. Ministar inostranih poslova Rajha je takoreći bez jednogzrna baruta osvojio za sada mogući jugoistoĉni evropski prostor".

Kraljev govor lažiran Dušan Glišović | 17. maj 2012.

Maloletni Petar Drugi na radiju slušao svoj toboţnji proglas naciji. Nemaĉka propagandaveliĉa ulogu Jugoslavije

Kralj Petar Drugi i general Simović




U POVERLjIVOM izveštaju Ribentropove uprave 26. marta 1941. piše da se uameriĉkim krugovima govori o "kljuĉnoj poziciji" koju su do sada Jugosloveni zauzimaliu kontinentalnoj evropskoj politici. Znaĉaj jugoslovenske odluke se utoliko više vrednuje

jer je Jugoslavija po tradiciji, kako je to rekao jedan ameriĉki diplomata, pre spadala ulager zapadnih sila.

Strpljenju i ţilavosti nemaĉke diplomatije da postigne uspeh u Beogradu, Amerikanci

odaju priznanje. Za njihovo smirenje oni u krugovima stranih diplomata u Berlinu pak danas šire tumaĉenje da su sile Osovine za pridobijanje Jugoslavije morale da platevisoku cenu.

U Jugoslovenskom poslanstvu su zadovoljni razvojem. Ameriĉkim novinarima je reĉenoda je opozicija protiv prikljuĉenja u Beogradu beznaĉajna.

MAČEK SMIRUJE CVETKOVIĆA NA ţelezniĉkoj stanici u Topĉideru 26. marta 1941. DragišuCvetkovića je doĉekao Maĉek, reĉima: "Ovdje je zasad sve dobro, deĉki su demonstrirali...", a upravnik grada Dragomir Drinĉić je izvestio predsednika vlade o juĉerašnjim (25. mart) demonstracijama, koje suuglavnom vodili komunisti. Cvetković i Maĉek nisu našli za shodno da preduzmu dodatne mere za javnubezbednost.

Jednom nemaĉkom povereniku je danas u Jugoslovenskom poslanstvu reĉeno da su stav poslanika Andrića i njegov od poĉetka jasan i mudar sud verovatno doprineli da se naodluku Beograda utiĉe u pozitivnom smislu. Jugoslovenski diplomata je uveravao da suSrbi, Hrvati i Slovenci usaglašeno hteli zaokret politike Beograda. Pogrešno je verovatida su pak Hrvati ili Slovenci u prvom redu bili nosioci ove odluke.

Švajcarski poslanik dr Freliher naglasio je da će jednoga dana i Švajcarska morati nadrugi naĉin da se opredeli nego do sada. Pridobijanje Jugoslavije znaĉi otvaranje brešekod onih evropskih naroda k oji su do sada još koketirali sa starim pojmom neutralnosti.

Nemaĉka propaganda je na dan potpisivanja Pakta ponovo, kao i povodom posete knezaPavla Berlinu juna 1939, euforiĉno veliĉala Jugoslaviju. Nemaĉka je dobila jednogvaţnog saveznika i mislila je da je time spreĉila politiĉki prodor Engleske na Balkanu.Hitler se 26. marta u znak najnovijeg diplomatskog uspeha u Beĉu pojavio predokupljenima na balkonu Kancelarstva Rajha. Tako je obeleţio svoj diplomatski i politiĉkitrijumf pridobijanja još jedne drţave za tabor ĉlanica Trojnog pakta.

Heren je izvestio Berlin o dubokom efektu pristupa Jugoslavije Paktu u srpskim delovima

drţave, pri ĉemu obrazovaniji deo stanovništva bolje prihvata smisao tog politiĉkog ĉina.Javnost je ostala potpuno nepripremljena, a na Cetinju i u Šumadiji je došlo do manjihdemonstracija, koje je policija brzo rasturila.

U Beogradu je 26. marta potpisan Ukaz o sazivanju Skupštine i Senata za 30. mart, radiratifikovanja pristupa Paktu. To puĉisti nikako nisu smeli da dozvole.

“Vreme” je 27. marta donelo na naslovnoj strani krupan naslov, "Nema zemlje koja bimogla pokušati da povredi integritet Jugoslavije, izjavljuju u Berlinu". I za “Politiku” je idalje glavni dogaĊaj pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, s fotografijama ireagovanjima strane štampe i politiĉkih centara, koji prikazuju Jugoslaviju kao "faktor mira na Balkanu". Bili su to naslovi koji su drastiĉno odudarali od svega što se toga danadogaĊalo na ulicama Beograda.



Maloletni prestolonaslednik Petar na radiju 27. marta slušao je ujutro, oko pet ĉasovatoboţnji svoj Proglas naciji, koji je inaĉe sastavio Slobodan Jovanović, a u RadioBeogradu, oponašajući glas prestolonaslednikov, proĉitao kapetan Jakov Jovović. Nigdenema podatka da je Petar zbog toga kasnije prekoreo Simovića ili nekoga pozvao naodgovornost.

“Politika” objavljuje 27. marta i vanredno izdanje na samo jednom listu, na ĉijoj prvoj

strani je proglas kralja Petra II, a na drugoj spisak ĉlanova nove vlade, koja je"sastavljena u Glavnom generalštabu". Simovićeva vlada je bila koncentraciona, sa dva potpredsednika: Slobodanom Jovanovićem i Vlatkom Maĉekom, koji je zakletvu uBeogradu poloţio tek 4. aprila.

Demonstracije 27. marta bile su unapred organizovane isto kao i puĉ. Antinemaĉkapropaganda, nepripremljenost javnosti na pristupanje Paktu i uticaj Srpske pravoslavne

crkve uĉinili su da demonstracije lako prerastu u opštenarodno nezadovoljstvo, koje je bilo podstaknuto sećanjima na strahovite dane okupacije iz Prvog svetskog rata, naroĉitona zlodela austrougarske vojske nad civilima, koja su bila isuviše duboka i sveţa da bivojni savez sa Nemaĉkom bio lako primljen. Uz to je išao i nedostatak autoriteta Dragiše

Cvetkovića, bivšeg niškog gradonaĉelnika, koga su u narodu zvali Gile i niški Ciganin, iCincar Markovića, koga kao Cincarina ionako nisu smatrali Srbinom.

Masovnost demonstracijama obezbedila je okolnost što je 27. mart padao u subotu, te sedosta dokonog sveta pridruţilo demonstrantima. I tu ĉinjenicu su, naravno, organizatori puĉa imali u vidu.

Tokom demonstracija polupana su stakla na Nemaĉkom saobraćajnom birou u centruBeograda, u današnjoj Ĉika-Ljubinoj ulici. Tu su cepane Hitlerove slike i razbijena

njegova bista. Stoga ne ĉudi što su Jevreji meĊu demonstrantima bacali vojnicimacigarete, pomorandţe i novac.

Po izbijanju demonstracija, sve što je bilo nemaĉko ili u vezi sa Nemaĉkom našlo se uopasnosti. Nemaĉko poslanstvo su stoga već tokom prepodneva poĉele da obezbeĊuju jake vojne snage.

Muški odgovor Hitleru Dušan Glišović | 18. maj 2012.

Patrijarh Gavrilo: "Munjevito smo negirali Hitlerov diktat i udarili mu šamar u lice".Anglikanski sveštenici na kolenima mole za podršku




Demonstranti na beogradskim ulicama

TREZVENOST u izveštaju nemaĉkog poslanika Herena moţe se tumaĉiti stavom koji je

on ispoljio prema grupi generala koja mu se obratila krajem oktobra 1940. i upoznala ga

sa planom za uklanjanje kneza Pavla i Cvetkovića, osoba koje Herenu ionako nisu bile povolji, jer su najodgovornije za uklanjanje Stojadinovića, njegovog prijatelja. Stoga je

Heren još u vozu na povratku iz Beĉa, 25. marta, ĐorĊu Periću, direktoru Avale, i Danilu

Gregoriću, izrazio bojazan za dalji razvoj politiĉkih prilika u Jugoslaviji i rekao da bi naĉelu vlade trebalo da stoji "neka jaka liĉnost, kao što je general Simović".

Zato se moţe razumeti da je Heren prema pravilima protokola, u ĉast proglašenja prestolonaslednika za kralja, dao da se istakne nemaĉka zastava na Poslanstvu, kao što suto uĉinila i sva druga poslanstva u Beogradu. A nemaĉka nacionalna manjina je,

verovatno uz prethodnu saglasnost Nemaĉkog poslanstva, odmah uputila telegram podrške mladom suverenu, adresirajući ga "našem vladaru, Nj. E. kralju Petru II", iizrazila svoju duboku odanost ustoliĉenom monarhu. Ipak, jedino se "budnosti srpsk ihorgana bezbednosti" moţe zahvaliti što su pripadnici nemaĉke manjine ostali pošteĊeni unasilju i odmazdama razularenog ţivlja.

STEPINAC O DVA POLA NADBISKUP Stepinac beleţi u svom Dnevniku o puĉu da su "Srbi i Hrvatidva svijeta koji se nikad neće ujediniti, dok je jedan od njih u ţivotu", i na osnovu kazivanja jednog oĉevicazakljuĉuje: "Nijednog poštenog ĉovjeka nije bilo na ulici da manifestira, već je bila u Beogradu samorazularena masa ţeljna krvi, uţitaka i para. Hrvati i Srbi dva su svijeta, sjeverni i juţni pol koji se nikadaneće pribliţiti, osim ĉudom boţjim".

Kada je posle blagodarenja u Sabornoj crkvi, gde su se pored mladog kralja i vlade

nalazili i diplomatski predstavnici, nemaĉki poslanik seo u automobil, koji je imaonemaĉku zastavu sa kukastim krstom, demonstranti su se ustremili ka njemu. Prema

onome ĉime su demonstranti gaĊali njegov automobil izvori se razlikuju: nekolikokamenica; jajima i paradajzom; i prema trećem, samo je popljuvan, što navode i prva dva

izvora.

Heren je u telegramu koji je u Berlin stigao u 14 ĉasova, dakle, pošto je Hitler većsaopštio odluku o napadu na Jugoslaviju, izvestio da mu je Momĉilo Ninĉić, koji ga je primio umesto predsednika vlade Simovića, obrazloţio da je puĉ izveden zbog slabogoslonca koji su knez namesnik i vlada imali u srpskom narodu. Obećao je Ninĉić dasvojom liĉnošću garantuje nastavak saradnje sa silama Osovine, što je i Simovićspomenuo u izjavi posle polaganja zakletve.

Ninĉić nije znao da odgovori Herenu kakav stav nova vlada ima prema Trojnom paktu,

ali je obećao da će se poštovati preuzete obaveze. Heren je ministru "sa kojim je

godinama u prijateljskom odnosu" skrenuo paţnju na ozbiljnost poloţaja i posledice usluĉaju promene jugoslovenske spoljne politike. Ninĉić je rekao Herenu da su već izdatauputstva da se svim sredstvima suzbiju demonstracije protiv Trojnog pakta. Herenova

liĉna ocena puĉa bila je da su ga izveli "srpski šovinistiĉki krugovi", da će nova vladagledati da odrţi dobre odnose sa Osovinom, ali da će istovremeno gledati da se vrati na

politiku neutralnosti.

Heren je tokom popodneva saţeo zbivanja toga dana i u telegramu koji je u Berlinu primljen izmeĊu 16.30 i 18.25 ĉasova, detaljnije je opisao puĉ. Naveo je da je prethodnenoći namesništvo podnelo ostavku, u 7.45 ĉasova proĉitana je proklamacija kralja Petra





Adolf Hitler

KADA su Hitleru 27. marta ujutro preneli da su u Beogradu demonstracije, on je isprva

mislio da to nije istina, kako je mesec kasnije Šulenburgu priĉao: „Jugoslovenski puĉ jedošao kao grom iz vedra neba. Kada su mi izjutra 27. marta saopštili tu vest, mislio samda je šala.“ Vest o „beogradskom puĉu“ odjeknula je u Berlinu „kao bomba“.

U nastupu besa doneo je odluku o bombardovanju Beograda. Svedoci tvrde da je kod

Hitlera nastup „ţestoke mrţnje“ protiv Jugoslavije u tom trenutku bio jaĉi nego premaPoljskoj pre izbijanja rata. Istog ĉasa je promenio mišljenje o Srbima: „Srbi i Slovencinikada nisu bili prijateljski raspoloţeni prema Nemcima.“

Hitlerove izjave o hrabrom srpskom vojniku iz Prvog svetskog rata zamenila je slika Srba

iz austrougarske propagande posle Sarajevskog atentata, prema kojoj su Srbi „bombaši,atentatori, zaverenici, puĉisti i podmetaĉi svetskog poţara“, kao i uverenje da jeJugoslavija imala „samo jednog jakog ĉoveka, Stojadinovića, koga je knez Pavle nasopstvenu štetu zbacio“.

AMERIKANCI KUPILI REVOLUCIJU AMERIĈKI pukovnik Donovan kazaće kasnije: „Srbi se ne

mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili“. Puĉ se u prvom mesecu nije isplatiokupcima. Izostao je dugotrajni rat protiv Nemaca. Precenili su odbrambenu snagu jugoslovenske vojske.

Konaĉni politiĉki rezultat je na kraju bila zamena monarhistiĉkog ureĊenja komunistiĉkim.

Hitler je Paveliću 9. juna 1941. priznao da ga je „najnovija istorija“ uĉinila tvorcemosloboĊenja Hrvatske, mada on „uopšte nije nameravao da napadne Jugoslaviju“. Balkan

je za Hitlera bio vaţan kao privredno podruĉje za snabdevanje naftom iz Rumunije, terudom i hranom prilikom ostvarivanja operacije „Barbarosa“. Nojbaher beleţi da niko uvrhu Trećega rajha nije pomišljao na okupaciju Jugoslavije, jer bi sebi oteţali posao

snabdevanja nemaĉke privrede, pre svega rudom bakra iz borskih rudnika, ĉiji je većinski

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/05/19/novine/feljton.jpg



deo akcija pre izbijanja rata Nemaĉka kupila od Francuske. Nemci su znali da će jugoslovenska vojska dići u vazduh sistem jama borskog rudnika ako nemaĉka vojska

pokuša da mu se pribliţi, što se i dogodilo.

U Berlinu, 27. marta, izmeĊu 13.00 i 14.30 Hitler je izdao nareĊenje za izradu plananapada na Jugoslaviju. Generalima je rekao da nije nameravao da se vojno angaţuje protiv Jugoslavije, ali da sada „Srbe treba smoţditi“.

Hitler je potvrdio da neće da ĉeka na izjave lojalnosti nove jugoslovenske vlade, ali da seimaju primiti k znanju uveravanja jugoslovenske vlade kojima ubuduće ne treba verovati.Za Hitlera je „politiĉki bilo bitno“ da se napad na Jugoslaviju obavi „nemilosrdnomţestinom“, kako bi se zastrašila Turska. Raĉunao je da će Hrvatska prići Nemaĉkoj, za šta bi potom bila nagraĊena autonomijom. Zahtevao je da se vazdušni udari na Beogradizvedu u talasima i da se sve obavi što brţe, kao i da „u tom kontekstu poĉetak operacije’Barbarosa’ mora da se odloţi za ĉetiri nedelje“.

Sluţeći se ovim dokumentom, istoriografija Titovog reţima rado će citirati da je napad naJugoslaviju odloţio napad na Sovjetski Savez za ĉetiri nedelje. Hitler je raĉunao na jak

otpor srpskog dela jugoslovenske vojske, a ne da će Jugoslavija kapitulirati već 18. aprila,ĉime odlaganje operacije „Barbarosa“ nije bilo ugroţeno predviĊenim vremenskimopsegom „do ĉetiri nedelje“.

Odmah posle sastanka sa generalima, Hitler je nudio MaĊarskoj i Bugarskoj deloveJugoslavije, kako bi ih odobrovoljio da uĉestvuju u pohodu na Jugoslaviju. PremamaĊarskom poslaniku Demeu Stojaju, sa kojim će se tih dana nekoliko puta sresti, Hitler je puĉ komentarisao nemaĉkom poslovicom: „Kad magarcu krene isuviše dobro, onda poĉne da pleše po ledu“, a sve to uz obećanja MaĊarskoj da će zadovoljiti njenarevanšistiĉka potraţivanja jugoslovenske teritorije ukoliko se vojno angaţuje prilikomnemaĉke okupacije Jugoslavije.

Hitler je ocenio puĉ kao „neprocenjivu nesreću“ za Jugoslaviju. O kralju Petru, koga jeĉesto citirao u kontekstu riziĉnosti monarhije po sudbinu jedne zemlje, rekao je da je „sasvojih sedamnaest i po godina dete, zarobljenik i lopta za igru raznoraznim snagama“.Smatrao je da „Jugoslavija nije postojana zbog svog veoma heterogenog sastava i da ćese, kad jednom primi jak udarac, raspasti“, te da Nemaĉka ima jednu ţelju sada, a to je da„više nikad ne sme da bude Jugoslavije“. Uveravao je svoga maĊarskog sagovornika daće pri napadu na Jugoslaviju „Rusija biti mirna“.

Na prijem kod Hitlera ĉekao je tada i italijanski poslanik, ali ga je Hitler ignorisao.Andrić je rekao da je Hitler 27. marta, besan na svog saveznika Musolinija što ga je

uvukao u balkanski problem, ostavio italijanskog poslanik a Alfijerija da ĉeka nekolikosati da bude primljen.

Primio je bugarskog poslanika Parvana Draganova, koji je, prema Andrićevom sećanjuna te dane, slovio u diplomatskom Berlinu ne kao poslanik cara Borisa III kod Hitlera

nego kao Hitlerov poslanik kod Borisa. Draganovu je Hitler rekao da će napadom naJugoslaviju „rešiti makedonsko pitanje“, da su Jugosloveni „ludi“ i da ĉak, u sluĉaju daJugoslavija izjavi lojalnost, to neće ništa promeniti.



Niko u Jugoslaviji, pa ni puĉisti i vodeći politiĉari, 27. marta nije ni slutio da će Hitler zadvanaest dana, od 6. do 17. aprila, pregaziti Jugoslaviju, da će Hrvati pre poĉetka napadapredati Nemcima detaljne informacije o vojnim aerodromima, a potom se boriti protiv

Srba, da će Nemci zarobiti ĉetvrt miliona jugoslovenskih vojnika za samo nekoliko dana

ratovanja.

Mladi kralj u suzama

Dušan Glišović | 20. maj 2012.

Dvorski voz sa knezom Pavlom i njegovom porodicom krenuo put Grĉke. Prema izjavi jednog svedoka, namesnika su piloti u ţandarmerijskoj stanici prisilili na abdikaciju

Knez Pavle sa porodicom

KNEZ Pavle je nameravao da krene iz Beograda 26. marta u 9.30 uveĉe radi odmora naBrdu kod Kranja. Trebalo je da ga prate Cvetković i Antić do Stare Pazove, da bi sprovelismenu nekoliko generala. Knez Pavle je došao do Novske. Tamo su u voz ušli oficiriavijacije i zatraţili razgovor. Knez nije verovao u postojanje revolucije, u Zagrebu je

traţio da razgovara sa banom. To se i dogodilo, ban je otpratio kneza natrag do Beograda,u zgradu Generalštaba.

Tamo su već bili internirani Cvetković, Marković i svi generali koji su bili za Pakt. ProtivPakta su bili generali Zukavac i Braĉić. Knez je pozdravljen sa "Ţiveo kralj Petar", aonda silom prinuĊen da potpiše abdikaciju. Knez je izjavio, izmeĊu ostalog, da je nazahtev pokojnog kralja Jugoslavije, po savesti upravljao Jugoslavijom u ime kralja Petra,

da je ubeĊen da će veza sa Engleskom dovesti do propasti zemlje.

Ujutro 27. marta knez namesnik je proteran u Grĉku. Prema izjavi jednog svedoka,namesnika su piloti u ţandarmerijskoj stanici prisilili na abdikaciju.

Na prvi pogled je neobiĉno što knez vozom odlazi na odmor. U sećanjima NikolePomorišca koji je bio deţurni ordonans-oficir na Dvoru i pratio kneza Pavla na tom putu,

ostao je znaĉajan podatak da je uobiĉajeno bilo da knez posle "nekog burnog dogaĊaja ilidonošenja vaţnijih odluka" ode na Brdo. Posle ponoći je Pomorišac telefonski obavešteniz Beograda o puĉu. Knez to u poĉetku nije primio ozbiljno, ali pošto je u daljemtelefonskom kontaktu saznao koje se parole nose kroz Beograd, rekao je: "Gotovi smo, za

nedelju dana ili dve, Nemaĉka će nas pregaziti." U Zagrebu je knezu proĉitan telegram o puĉu i zahtev da se vrati u Beograd, na koji je on reagovao smireno: "A! ĐeneralSimović!", pokazujući da nije zaĉuĊen niti iznenaĊen.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/05/20/feljton-knez-pavle-Beli-dvo.jpg



Prema kazivanju Dušana Simovića, iz Zagreba je knez Pavle krenuo u 12 i stigao u 19ĉasova na Zemunsku ţelezniĉku stanicu, u blizini današnjeg hotela " Jugoslavija", gde je

bila postrojena, kako opisuje Simović, "jedna ĉeta Drugog pešadijsk og puka s muzikom".

Simović je pozdravio kneza Pavla vojniĉki i zamolio ga da poĊe sa njim, a "za to vrememuzika je, u znak pozdrava, svirala jedan marš".

STRAH OD OTCEPLjENjA HRVATSKE PRAVA namera kneţevog putovanja nije bio odmor na Brdukod Kranja, nego da kao glavnokomandujući bude u kritiĉnim trenucima u Hrvatskoj i da tamo obezbedi

prihvatanje nove vlasti, ĉime bi se spreĉili mogući sukobi i otcepljenje Hrvatske.

U kolima je knez rekao Simoviću: "Vi ste jedini ĉovek koji mi je govorio istinu. Ja ţe lim

da vam olakšam poloţaj u zemlji (verovatno misleći na ostavku i na odlazak), a tako istoi da vam pomognem kod saveznika. Vi znate da ja imam mnoge prijatelje i rodbinske

veze u inostranstvu." Knez je upitao Simovića da li bi mu vlada dozvolila da saporodicom napusti zemlju, na šta je Simović odgovorio da vlada neće imati ništa protivtoga, te da moţe da krene "još noćas u ponoć".

Simović kaţe: "PredviĊajući Kneţev odlazak iz zemlje, ja sam već ranije bio naredio daisti dvorski voz ostane na Zemunsko j ţeljezniĉkoj stanici i da se pripremi za put tako da

bude spreman da se krene u ponoć." Do odlaska voza, knez je potpisao ostavku bez pogovora. Javio je kneginji Olgi šta se dogaĊa i rekao joj da u ponoć kreću, i da "spremisve za polazak", a potom, kaţe Simović, knez je "mirno seo pored mene". U voz su ušliknez Pavle, supruga i njihovo troje dece. Na peronu je "bila postrojena jedna poĉasnaĉeta s muzikom". "Taĉno u ponoć" krenuo je dvorski voz, kako je to i "predviĊao"Simović, iz Zemuna put Grĉke. Na ispraćaju su bili Simović, ministri unutrašnjih dela ivojske, "a od stranih pretstavnika britanski poslanik Ronald Kempbel".

Neobiĉna je razlika u prikazu svedoka i uĉesnika opraštanja kralja Petra II od kneza Pavlai njegove porodice ispred Belog dvora, 27. marta uveĉe. Deţurni komandant spoljašnjedvorske garde, kapetan Boţidar Delibašić, naveo je:

"Suze su nam grunule svima. I kralj je jecao, i knez i kneginja Olga, i njihova deca. Kralj

je prvo poljubio kneginju Olgu, prinĉeve Aleksandra i Nikolu, a zatim princezu

Jelisavetu. Na kraju je zagrlio i poljubio svoga strica, kneza Pavla. To je bio najdirljiviji

trenutak. Stajali su tako dugo zagrljeni, plaĉući i ljubeći jedan drugog."

Kneginja Olga:

"Jadni mali Petar pokušavao je da bude hrabar i razuman... srce mi se cepalo što ostajesam. Kad smo odlazili, plakao je i molio da ide s nama - a britanski radio emitovao je

nekoliko puta da smo mi pobegli u Nemaĉku."

Kralj Petar II:

"Kratko sam razgovarao sa stricem koji mi je ukratko objasnio svoju politiku poslednjih

dana i rekao mi da se dokumenta koja će mi biti potrebna nalaze u njegovoj radnoj sobi uBelom dvoru. U ponoć sam ih ispratio do vrata i zatim do kola. Bilo je to tragiĉnozbogom ĉoveku koji je bio moj najbliţi prijatelj i zaštitnik. Iako srećan što sada moţemoda nastavimo sa našom novom politikom nezavisnosti, veoma mi je bilo ţao videći gakako ide, i dok sam ga posmatrao kako odlazi osećao sam veoma snaţno svoju novuodgovornost i moju nepripremljenost za nju."



Odlukom Drţavne komisije za utvrĊivanje zloĉina okupatora i njihovih pomagaĉa od 17.septembra 1945. knez Pavle je proglašen za ratnog zloĉinca, a na teret mu je stavljeno da je "pogazio Ustav, sabotirao naoruţavanje i pripremu zemlje za r at, potpisivanjem

Trojnog pakta doprineo agresivnom ratu sila Osovine, ali da je bio zadojen mrţnjomprema SSSR-u", da bi tek 15. decembra 2011. Viši sud u Beogradu doneo odluku orehabilitaciji.

Čvrsta ruka Staljina Dušan Glišović | 21. maj 2012.

Komunisti dobili nalog iz Moskve da protestuju protiv Pakta. I Englezima odgovaralootvaranje novog ratišta

Molotov potpisuje sporazum sa Nemaĉkom

STALjINU je ulazak Jugoslavije u konflikt s Nemaĉkom išao u prilog. Puĉisti suiskoristili pakt sa Hitlerom da se otarase kneza Pavla, koji je u pravoslavnom delu

Jugoslavije navukao omrazu još od Konkordatske krize i Sporazuma sa Hrvatima, a

Englezima je otvaranje jugoistoĉnog ratišta išlo u prilog.

Jugoslovenski komunisti su znali dobro da procene 27. mart kao idealni trenutak za

ulazak u borbu za vlast. Josip Broz je odmah po referisanju komunista koji su iz

Beograda došli u Zagreb 28. marta, krenuo toga dana uveĉe za Beograd, i "uz pomoćkomunista-vazduhoplovaca, prebacio se u Beograd avionom tipa "lokid", gde je odmah

odrţao sastanak sa ĉlanovima CK KPJ".

Branko Petranović je posle Brozove smrti pisao da rukovodstvo KPJ "nije smelo bezsaglasnosti Kominterne sprovesti nijednu akciju" koja je odstupala od Staljinove politike.

Drugim reĉima, jugoslovenski komunisti su radili samo po nareĊenju i odobrenju

Moskve. Petranović navodi da su prve demonstracije izbile 24. marta uveĉe, na vest da se priprema zakljuĉenje Pakta, a da su komunisti poĉeli da demonstriraju 25. marta. Kada sudemonstranti stigli u Ulicu Jovana Ristića, "masa se zaustavila pred poslanstvom SSSR -a,

bezuspešno pokušavajući da izazove sovjetske diplomate ne bi li se pojavili. Štaviše, prozori su bili zatvoreni i šaloni spušteni". Petranović objašnjava da je za "sovjetskediplomate bilo riziĉno da se javno izjašnjavaju, pošto je Sovjetska Rusija bila uugovornim odnosima sa Nemaĉkom".

Naravno da su komunisti imali nalog da demonstriraju protiv Pakta. Da se to dogodilo

spontano, Moskva bi im to zabranila već 24, najkasnije 25. marta, jer su i tada




demonstrirali. Okupljanje pred sovjetskim poslanstvom nije bilo sluĉajno. Upravo je takoStaljin mogao nemaĉkoj strani da stavi do znanja kako nema veze ni sa puĉem ni sa timkomunistima kojima je naredio da demonstriraju.

Tek posmatranjem 25. i 27. marta kao delova jednog plana moguće je sagledati perfidan plan sa jasnim namerama Londona i Moskve i pseudopatriotsku ulogu domaćih aktera.

OBAVEZE GENERALA SIMOVIĆA NEMAĈKA obaveštajna sluţba je odmah po ulasku u Beogradsaznala sve o Simovićevoj diplomatskoj aktivnosti. Prema dobijenim podacima, Simović se obavezao na

saradnju s Englezima i verovatno im obećao vojnu bazu, a ruski poslanik mu je ponudio sklapanjesavezniĉkog ugovora, prema kome bi Sovjetski Savez napad na Jugoslaviju smatrao napadom na sopstvenuteritoriju. Simovićeve beleške o navedenim sastancima došle su u ruke jednog ĉinovnika Ministarstvainostranih poslova, koji ih je kao pripadnik Ljotićevog Zbora predao Nemcima po ulasku u Beograd.

Postojanje toga plana objašnjava i vrlo neobiĉne okolnosti od dana pristupanja Paktu, 25.

marta, do 6. aprila 1941. Poslanika Andrića niko iz Beograda ne konsultuje i sve do poslednjeg trenutka zvaniĉno ne obaveštava o pristupanju Trojnom paktu. Knez Pavlenavodno ne zna za pripremanje puĉa, iako je preko vojnoobaveštajne sluţbe, prislušnesluţbe i tajne policije to mogao da sazna; puĉisti navodno ne znaju da će izazvati Hitlerov

gnev. Predsednik Ministarskog saveta Dragiša Cvetković navodno ne zna za puĉ, iako je po funkciji i ministar unutrašnjih poslova.

Predsednik puĉistiĉke vlade Dušan Simović navodno ne zna da će 6. aprila poĉeti bombardovanje Beograda, iako mu to iz Berlina javlja vojni ataše, pa se umesto daozbiljno priprema odbranu Beograda i Jugoslavije, sprema za venĉanje svoje ćerke,zakazano za taj dan. Za bombardovanje navodno ne zna ni kralj Petar II, koji je 6. aprila,

videvši da je poĉelo bombardovanje, telefonom zvao Simovića i saznao da je utopĉiderskoj crkvi, gde mu se venĉava kći, što je Petra "izbezumilo". Simović je sveradnje koje bi mogle da spreĉe ili ublaţe posledice nemaĉkog napada zataškavao ilizaustavljao. Drugim reĉima, sve je ĉinjeno da Hitler zarati protiv Jugoslavije. I zaratio je.

"Politika" je spremno doĉekala prevrat. Na prvoj stranici dominirao je naslov kako jekralj Petar II uzeo vlast u svoje ruke, objavljeni su kraljeva proklamacija i spisak

ministara nove vlade, mlaĊani kralj je prikazan na konju kako bi delovao viši i veći, a udnu stranice vest:

"Iz potpuno pouzdanog izvora" nemaĉki poslanik Heren je dobio zapisnik sa susreta

Simovića s engleskim i ameriĉkim poslanicima, koji je bio namenjen kralju. Englez jeĉestitao Simoviću na povraćaju slobode, a Amerikanac pored ĉestitanja ponudiofinansijsku pomoć.

Simović je odgovorio da ne moţe da primi njihova ĉestitanja, jer se Jugoslavija drţi svojedosadašnje politike. Engleze je osim toga zamolio da prestanu sa propagandom na radiju, jer je moţda nepoţeljna za Jugoslaviju i ne odgovara pravom stanju stvari. Amerikancu jestavio do znanja da Jugoslavija ţeli da ostane finansijski nezavisna.

Sve deluje kao da je napisano da bi došlo u nemaĉke ruke.

- Novoj vladi je bilo stalo do dobrih odnosa sa Nemaĉkom. Zboga toga je Simović izašaou 21 ĉas sa sednice kabineta da bi primio nemaĉkog poslanika, izjavio ţaljenje zbogincidenata, objasnio da je puĉ unutrašnjopolitiĉka stvar, uveravao ga da je oduvek bio



prijatelj Nemaĉke i da je ponosan na svoje poznanstvo s rajhsmaršalom Geringom igeneral-feldmaršalom Milhom i obećao da će se situacija u zemlji smiriti.

Otkuda iznenadna promena kod zagovornika parole "Bolje rat nego pakt" u stav "Bolje

pakt nego rat"? Cvetković je taj obrt tumaĉio da su puĉisti naseli na sopstvenu propagandu o Paktu, pa su uvidom u tekst Pakta shvatili da u njemu nije bilo niĉeg što isami ne bi mogli da prihvate. Takav zakljuĉak govori dosta o Cvetkoviću, koji nije

prozreo lukavu igru.

Puč nije smak sveta Dušan Glišović | 22. maj 2012.

Drţavni udar izazvan je iznutra, a ne spolja, tumaĉi Andrić

Ministarstvo spoljnih poslova u kome je sluţbovao Andrić

JUGOSLOVENSKI poslanik dr Andrić razgovarao je danas pre podne sa jednimnemaĉkim poverenikom, sa kojim je u liĉnom prijateljskom odnosu, o novoj situaciji koja je nastala unutrašnjopolitiĉkim obrtom u Jugoslaviji. Andrić ju je, naravno, oznaĉio kaoozbiljnu, i nije krio da ga je takav razvoj iznenadio, piše u poverljivom izveštajuRibentropove uprave od 28. marta 1941.

Poslanik Andrić će, prema sopstvenim reĉima, najverovatnije za vikend avionom zaBeograd, kako bi tamo sa novim predsednikom vlade, kao i sa novim ministrominostranih poslova, razmotrio problem nemaĉko-jugoslovenskih odnosa.

Jugoslovenski poslanik je primetio da je već tokom sinoćnjeg prijema u hotelu"Esplanad" imao priliku za kratki razgovor sa ministrom inostranih poslova Rajha.




Ministar inostranih poslova Rajha je, doduše, dao da se primeti razoĉaranje zbivanjima uBeogradu, ali mu se pak liĉno na tako ljubazan naĉin obratio, da je osetio da liĉnopoverenje, za koje veruje da poseduje kod ministra inostranih poslova Rajha, nije

izgubio.

Poslanik Andrić primetio je još u tom kontekstu da su mu se, naravno, sa svih strana ţivoobraćali. Druge strane diplomate su naznaĉile izvesno ĉuĊenje što ipak uĉestvuje na

manifestaciji "savezniĉkih sila". Mirne savesti je energiĉno uzvratio da je za njega touĉešće nešto što se podrazumeva, jer se oseća kao šef misije nacije koja je Trojnim paktom u savezniĉkom odnosu sa Rajhom.

U telefonskoj razmeni mišljenja koju je prošle noći, kao i danas kasno pre podne, vodiosa zamenikom upravnika beogradskog Ministarstva inostranih poslova, tamošnjimdrţavnim sekretarom, Andrić je dobio potvrdu svoga stava da se nikakva neopozivanesreća nije dogodila. Iz reĉi svoga drţavnog sekretara je stekao utisak da se i uBeogradu situacija iz sata u sat smiruje.

ENGLESKI AGENTI NA DELU POSLANIK Andrić se nada da izgredi neće uticati na ocenu u Berlinu, jer se, prema njegovom mišljenju, radi o namernim provokacijama subjekata koje plaća Engleska. On pak ima utisak da su na delu engleski agenti, i moţda sada i Jevreji, kako bi svim sredstvima iskoristili svojušansu, za koju misle da je vide u promenjenoj situaciji u Beogradu.

Jasnim naglašavanjem poslanik Andrić je objasnio da za beogradsku eksploziju koja jedovela do pada dosadašnje vlade i reţima kneza namesnika Pavla deo kr ivice snosi,

doduše zbog nesrećne metode, preĊašnja vlada. Prikljuĉenje Trojnom paktu je uBeogradu pripremano skoro nezamislivim diletantizmom. Ni najmanji korak nijeprethodno preduzet kako bi se javno mnjenje zemlje pripremilo za ovaj i te kako po

tradiciju Jugoslavije znaĉajan razvoj. Pripreme je izvela jedna šaka ljudi u stilu "zavere".Ĉak ni drţavni sekretar beogradskog Ministarstva inostranih poslova nije bio obavešten. Isam Andrić je tek na dan potpisivanja zvaniĉno obavešten.

Kako je neverovatno situacija u Beogradu tretirana, govori ĉinjenica da je beogradskoMinistarstvo inostranih poslova sinoć zamolilo Nemaĉko poslanstvo da mu pomogne darekonstruiše korake koji su doveli do pristupa Jugoslavije Trojnom paktu; u beogradskomMinistarstvu inostranih poslova niko ţivi nije uĉestvovao. Jugoslovenska politika jemoţda isuviše komplikovana da bi pri ovakvoj metodi stvarno osigurala uspeh. Posledica je bilo izbijanje skoro jedne pobune, koju su, naravno, odreĊeni politiĉki faktori zdušnopothranjivali.

U poslanstvima Velike Britanije i Sjedinjenih Drţava su u svakom sluĉaju bilipravovremeno i bolje informisani nego merodavna i za dobar uspeh neophodna mesta. I

te ĉinjenice mnogo govore.

Shodno takvom stanju stvari, jugoslovenski poslanik veruje da "drţavni udar" nije tolikonastao iz spoljnopolitiĉkog uverenja koliko iz unutrašnjopolitiĉkih zapleta. Upravo to mudaje za pravo da smatra da će ipak konaĉno - ako bi u Berlinu još samo nakratko imalistrpljenja - spoljnopolitiĉki rezultat iz Beĉa ponovo biti uspostavljen i moći da se u punom obimu obezbedi. Za njega sada ne postoji niti druga niti veća obaveza nego dasvom svojom snagom u tome uĉestvuje. Pod bilo kojim okolnostima rezultat iz Beĉamora da se sprovede, jer je on ubeĊen da Jugoslavija moţe da bude saĉuvana od teškeštete.



Politika Nemaĉke je, prema njegovom mišljenju, dala svoj udeo za srećno ukljuĉenjeJugoslavije u novu Evropu. Posebnu zahvalnost Jugoslavije zasluţuje i ministar spoljnih poslova Rajha za svoje psihološko razumevanje i taktiĉki uĉinjene napore da jugoslovenski problem reši na zadovoljstvo nove i buduće Evrope.

Poslanik Andrić je još jedanput podvukao da ne previĊa ozbiljnost situacije, ali da se odsveg srca nada da će im poći za rukom da se tragiĉan ispad od ove nedelje srećno

prebrodi po nemaĉko- jugoslovenske odnose. Veruje takoĊe da liĉnost novog ministrainostranih poslova Ninĉića, koji se ubraja u liĉne duĉeove prijatelje, daje za pravooptimistiĉkom stavu, jer je Ninĉić iskusan politiĉar, koji svakako u ovoj prelaznojsituaciji moţe da bude koristan. Ali i bez obzira na Ninĉića, mnogobrojni drugi ĉlanovinovog kabineta zasluţuju poverenje u Nemaĉkoj.

"Trapav" govor Čerčila Dušan Glišović | 23. maj 2012.

Šta je britanski premijer stvarno kazao o prevratu u Beogradu

Vinston Ĉerĉil

ANDRIĆ nije imao razloga da likuje zbog puĉa iako su sa vlasti otišli Cvetković i knezPavle, koji su bili odgovorni za loše politiĉko stanje i za proterivanje Stojadinovića.Preuzimanje vlasti od strane vojske mogao je Andrić da tumaĉi da će ĉvrstom rukom biti

uveden red i da stoga i on kao poslanik moţe liĉno biti saglasan sa takvom ĉinjenicom i pomoći "svom svojom snagom".

Pod "trapavim" Ĉerĉilovim govorom Andrić misli na govor od 27. marta 1941, predCentralnim savetom Konzervativne stranke, u Londonu, kada je Ĉerĉil izgovorio ĉuvenureĉenicu, koja i nije njegova nego Aleksendera Kadogana, koji mu je 27. marta tim

reĉima preneo vest o prevratu u Beogradu. U jugoslovenskoj istoriografiji se ustalio bukvalni prevod: "Jugoslavija je našla svoju dušu", iako je smisao da je "Jugoslavija ponovo ono što je uvek bila". Ono ĉemu se Ĉerĉil istinski radovao bio je uspeh britanskeobaveštajne sluţbe, koja je od polovine 1940. zdušno radila na pripremi puĉa.

Likovao je na Bi-Bi-Siju u radio-emisiji na srpsk om Andrićev davnašnji poznanik Siton-

Votson: "Ima još mnogo u ovoj zemlji onih koji se sa divljenjem i ljubavlju sećaju svojihsrpskih ratnih drugova iz Prvog svetskog rata. Pozdravljam vas, moji jugoslovenski

prijatelji, iskreno i verno. Nećemo izneveriti jedni druge kada doĊe dan suĊenja".




U poverljivom izveštaju Ribentropove uprave sledi dopuna koja se odnosi na zabeleške orazgovoru sa jugoslovenskim poslanikom:

"Drugi ĉlan Jugoslovenskog poslanstva je u razgovoru sa jednim nemaĉkim poverenikom još skrenuo paţnju na to da je i drţanje odreĊenih dvorskih krugova doprinelo beogradskom 'drţavnom udaru'. Ono je odreĊeno oštrom suprotnošću prema knezunamesniku Pavlu, protiv koga postoji izvesno podozrenje da bi se najradije on sam popeo

na presto, ili bi pak , po ugledu na generala Antoneskua, sebi hteo da osigura sliĉnuuzvišenu poziciju šefa drţave.

Naroĉito je kraljica majka već godinama u zavadi sa knezom namesnikom Pavlom, jer jeod poĉetka svoga namesništva 'potpuno pribio uza zid'. Kraljica majka je oĉigledno

dovoljno ambiciozna i ţeli da ima neku ulogu. I tu suprotnost odreĊenih krugova protivkneza namesnika su anglosaksonska diplomatija i propaganda u Beogradu veštoiskoristile. One su verovatno proturale glasinu da knez namesnik uz pomoć AdolfaHitlera ţeli da poveća svoju poziciju vlasti.

Nemaĉki vojni ataše je javio 29. marta da je u toku odlazak rajhsdojĉera, da vlada mir, da

je Beograd pod vojnom zaštitom i opasan vojskom, da je raspoloţenje antinemaĉko,engleska propaganda ućutkana reĉima, ali ne i praktiĉno. 'Srpski narod je predugo biohuškan da bi sada bila moguća promena mišljenja'. Vojni ataše je odustao od obraćanjaOdseku za rad sa stranim vojnim atašeima, jer se u juĉe niko iz tog odseka nije oglasio upresudnom momentu. Javio je jugoslovenskom Generalštabu da će u sluĉaju fiziĉkognapada na njega i nekog od njegovih oficira biti upotrebljeno vatreno oruţje."

OPASNO PRELETANjE DVORA NAĈELNIK politiĉkog odeljenja Ministarstva inostranih poslova uBeogradu naloţio je 29. marta Kraljevskom poslanstvu u Berlinu da nadleţnim nemaĉkim vlastima skrene

paţnju da se izbegava preletanje Belog dvora na Dedinju, što je 24. marta uĉinio pilot "Lufthanzinog"aviona.

Poslanik Heren je tada dobio iz Berlina nalog da pod izgovorom da je bolestan prekinesvaki zvaniĉan kontakt i da delegira u tu svrhu nekog ĉlana Poslanstva, ali samo za sluĉajda vlada zatraţi da nešto uruĉi.

Andrić se 29. marta telefonom obratio Vermanu i zatraţio da ga primi ministar, drţavnisekretar ili sam Verman. Obrazloţio je svoju molbu ĉinjenicom da ga je vlada pozvala nareferisanje u Beograd i da kreće danas posle podne u 18 ĉasova. Pošto je pretpostavljaoda sastanak s Andrićem ne treba da se odrţi, Verman je zamolio za uputstvo da li da se poslaniku kaţe da prijem nije moguć zbog boravka japanskog ministra inostranih poslova. Predloţio je da se Andriću odgovori neposredno pred njegov polazak.

Kako je Vermanov pismeni upit preko drţavnog sekretara Vajczekera bio upućenRibentropu pod oznakom "Odmah!", tako je Vajczeker odmah i reagovao. Nije prihvatio

predlog svoga zamenika da Andrića dovedu u vremensku zamku. Primio je jugoslovenskog poslanika, koji je došao da se oprosti, jer putuje u Beograd zbogreferisanja i informisanja.

Andrić je rekao da ne moţe ništa da kaţe o novoj vladi, jer se ona danas prvi put sastaje.Sam je pak procenio da nova situacija u Jugoslaviji ima svoju unutrašnjepolitiĉku i svojuspoljnopolitiĉku stranu, koje se ne mogu sasvim razdvojiti, da veruje da će se delati brzo ida u Berlinu treba imati strpljenja, kao i da zna da je red u velikoj meri uspostavljen i da



će se suzbiti antinemaĉki ispadi. Postaraće se da nova vlada zauzme prema Nemaĉkoj jasan stav. Vajczeker je ćutke primio izneto k znanju i rekao da nije u stanju da kaţe ništao novom stanju meĊusobnih odnosa, i da ima izveštaj da je nemaĉki poslanik u BeograduvreĊan na ulici. Andrić je rekao da će se vratiti 2. aprila.

U poverljivom izveštaju Ribentropove uprave dalje se navodi:

"Jedan poverenik saznaje od jednog jugoslovenskog novinara ataširanog priJugoslovenskom poslanstvu, poverenika zvaniĉne jugoslovenske novinske agencijeAvala, da u Poslanstvu situaciju u Beogradu ocenjuju daleko zabrinutije nego što jeocen juje poslanik Andrić. Upadljiv optimizam poslanika Andrića ne nailazi narazumevanje dela ĉlanova Poslanstva. Moţda Andrić ima informacije iz Beograda kojeprikriva od svojih saradnika.

Najveći broj jugoslovenskih diplomata i novinara je stoga od juĉe veoma deprimiran."

(Kraj)

Documents

Ivo Andrić-Kraljevski poslanik u Berlinu-feljton Večernjih Novosti