JAN MEKDONALD

BESPUĆE

1.

Tri dana je Doktor Alimanando pratio zelenka kroz pustinju. Pozvan prstom

sačinjenim od aranžiranih zrna pasulja-pričanika, jedrio je pustinjom crvenog

šljunka, pustinjom crvenog kamena i pustinjom crvenog peska u poteri za njim. I

svake noći, dok je sedeo kraj vatre naložene ostacima mumificiranog drveta i

unosio zapise u dnevnike, podizao se mesec-prsten, ta zakovitlana blistava struja

veštačkih satelita, prizivajući zelenka iz dubina pustinje.

Prve noći, meteori su svetlucali visoko u stratosferi kada je zelenko došao

Doktoru Alimantandu.

"Pusti me blizu svoje vatre, prijatelju, dopusti mi da se zagrejem, zakloni me, jer

ja potičem iz toplijeg doba nego što je ovo." Doktor Alimantando mahnu

zelenku da priñe bliže. Posmatrajući neobičnu, golu priliku, Doktor

Alimantando je morao da upita: "Kakav si ti stvor?"

"Ja sam čovek", reče zelenko. Njegova usta, usne, jezik bili su zeleni kao lišće

dok je govorio. Zubi su mu bili sitni i žuti kao zrna kukuruza. "A šta si ti?"

"I ja sam čovek."

"Onda smo isti. Podloži malo tu vatru, prijatelju, daj da osetim plamen." Doktor

Alimantando šutnu čvor sivog drveta i iskre umakoše visoko u noć. Nešto

kasnije, zelenko reče: "Imaš li vode, prijatelju?"

"Imam, ali pazim na nju. Ne znam koliko ću dugo prelaziti preko ove pustinje,

niti hoću li pronaći vode bilo gde tokom putovanja."

"Sutra ću te povesti do vode, prijatelju, ako mi večeras daš svoju čuturicu."

Doktor Alimantando je dugo ostao nepomičan pod zatumbanim svetlima mesec-

prstena. Onda je otkačio jednu čuturicu sa ranca i dodao je zelenku preko

plamena. Zelenko je čuturicu iskapio. Vazduh oko njega svetlucao je, sa

aromom zelenila, poput šume posle prolećne kiše. Onda je Doktor Alimantando

zaspao i ništa nije sanjao.

Sledećeg jutra, tamo gde je sedeo zelenko bio je samo crveni kamen kraj žara

vatre.

Druge noći, Doktor Alimantando se ulogorio, večerao i uneo zapis u dnevnik.

Onda je sedeo, samo sedeo, ispunjen ushićenjem zbog kamene pustinje. Jedrio

je, jedrio i jedrio, dalje od brda Deuteronomije, dalje od pustinje crvenog

šljunka, pustinjom crvenog kamena, preko zemlje ponora i pukotina, nalik na

okamenjeni mozak, preko pločnika od uglačanog kamena, izmeñu erodiranih

tornjeva od tamnog vulkanskog stakla, kroz šume okamenjene već milijardu

godina, niz vodene tokove suve već milijardu godina, kroz vetrom izvajane

palisade od drevnog crvenog peščanog kamena, preko ukletih pljosnatih

uzvisina, survavajući se preko tankih granitnih rubova u beskrajne odjekujuće

kanjone, držeći se, razrogačen od strave, za svaki rukohvat dok su se

promagneni levitatori upinjali da dasku za vetar održe u vazduhu. Bežao je pred

dugim vetrom, jedrio je, jedrio i jedrio sve dok prve čiode večernjih zvezda ne bi

probole nebo.

Dok je sedeo tako i dok su laseri plavog usijanja grčevito trepereli u luku iznad

njega, zelenko mu je ponovo došao.

"Gde je voda koju si obećao?" upitao je Doktor Alimantando.

"Posvuda je nekada bilo vode, i biće je ponovo", reče zelenko. "Ovaj kamen je

nekada bio pesak, i biće ponovo pesak na plaži, za milion godina."

"Gde je voda koju si obećao?" povika Doktor Alimantando.

"Hodi sa mnom, prijatelju." Zelenko ga povede do ureza u crvenoj litici i tamo,

u najdubljoj tami, žuborila je samotna, bistra voda koja je curkala iz pukotine u

kamenu i padala u mali, tamni basen. Doktor Alimantando napuni čuturice, ali

ne otpi. Plašio se da ne zagadi drevnu samotnu vodu. Tamo gde je stajao

zelenko, bledozeleni izdanci sada su izbijali iz otisaka njegovih stopala. Tada je

Doktor Alimantando zaspao i te noći baš ništa nije sanjao.

Sledećeg jutra, kraj žara vatre, tamo gde je sedeo zelenko, nalazilo se sparušeno

sivo drvo.

Treće večeri posle trećeg dana, kada je projedrio pustinjom crvenog peska,

Doktor Alimantando je naložio vatru, ulogorio se i zapisao svoja zapažanja i

razmišljanja u kožom uvezane dnevnike finim, delikatnim rukopisom, koji je sav

bio u petljama i vijugama. Te večeri je bio umoran; prolazak pustinjom peska

iscrpeo ga je i isušio. Isprva je osećao trnce ushićenja i peska nošenog vetrom

dok je jahao na dasci za vetar naviše i preko, naviše i preko, naviše i preko

nepreglednih talasa peska. Jahao je nad crvenim peskom i plavim peskom, žutim

peskom i zelenim peskom, belim peskom i crnim peskom, talas za talasom za

talasom sve dok ga talasi nisu slomili, iscrpeli i isušili, ostavivši ga izmoždenog

da se suoči sa pustinjom sode, pustinjom soli i pustinjom kiseline. A iza tih

pustinja, na mestu iza iscrpljenosti, nalazila se pustinja nepomičnosti, kao da je

nastala iz tornjeva gradova sahranjenih milijardu godina pod peskom, ili iz

tornjeva gradova koji će se roditi i stajati tu tek za milijardu godina. Tamo, u

srcu pustinje, Doktor Alimantando se zaustavio, i pod nebom ogromnim i

ispunjenim signalnim svetlima Jedrenjaka koji je pristizao do ruba sveta,

zelenko mu je došao treći put. Čučnuo je na pete iza ruba svetlosti vatre, crtajući

prilike kažiprstom u pesku.

"Ko si ti?" upita Doktor Alimantando. "Zašto me pohodiš noću?"

"Mada putujemo različitim dimenzijama, i ja sam, kao i ti, putnik u ovom suvom

i bezvodnom mestu", reče zelenko.

"Objasni to o 'različitim dimenzijama'."

"Vreme i prostor. Ti prostor, ja vreme."

"Kako je to moguće?" uzviknu Doktor Alimantando, koji se strasno zanimao za

vreme i temporalnost. Zbog vremena je i bio oteran iz svog doma na zelenim

obroncima Deuteronomije. Susedi koji nisu mogli da trpe njegovu bezazlenu i

kreativnu ekscentričnost u svom tesno definisanom svetu krava, daščanih kuća,

ovaca, utrapljene stočne hrane i belih plotova, obeležili su ga kao 'demona',

'čarobnjaka' i 'decoždera'. "Kako možeš da putuješ kroz vreme, da činiš ono što

ja već godinama težim da postignem?"

"Vreme je deo mene", reče zelenko, uspravivši se i otresavši telo vršcima prstiju.

"Tako sam naučio da ga kontrolišem kao što sam naučio da kontrolišem i bilo

koji drugi deo svog tela."

"Možeš li toj veštini naučiti drugoga?"

"Tebe? Ne. Tvoja boja je pogrešna. Ali mislim da ćeš jednog dana dokučiti i

drugačiji put."

Srce poskoči Doktoru Alimantandu u grudima.

"Kako to misliš?"

"To ti treba da zaključiš. Ja sam ovde samo zato što budućnost tako zahteva."

"Suviše dobro postavljaš zagonetke za mene. Reci šta misliš. Ne mogu da trpim

sopstvenu glupost."

"Ovde sam da bih te poveo tvojoj sudbini."

"O? Tako?"

"Ako me ne bude ovde, odreñeni nizovi dogañaja neće se zbiti; to su zaključili

moji drugovi, jer oni mogu potpuno da manipulišu vremenom i prostorom, i oni

su me poslali da te povedem tvojoj sudbini."

"Budi odreñeniji, čoveče!" uzviknu Doktor Alimantando, prasnuvši onako prek.

Ali svetlost vatre zatreperi, jedra lañe 'Prezidijum' koja su ispunjavala nebo

zasvetlucaše na sjaju iščezlog sunca, i zelenko nestade. Doktor Alimantando

ostade da čeka zaklonjen svojom daskom za vetar, da čeka sve dok mu vatra nije

zgasnula u jarki crveni žar. Onda, kada je shvatio da se zelenko te noći neće

vratiti, on zaspa i usnu čelični san. U tom snu titanske mašine boje rñe gulile su

kožu pustinje i polagale gvozdena jaja u njeno osetljivo meso. Iz jaja su se

izlegale koprcave metalne larve, gladne hematita, magnetita i nefrita. Čelični

crvi sazdali su sebi visoko gnezdo od dimnjaka i peći, grad izbljuvanog dima i

šištave pare, zvonkih čekića i letećih varnica, reka belog istopljenog čelika i

pulpastih belih trutova koji su služili crvima.

Sledećeg jutra, Doktor Alimantando se probudio i video da se vetar tokom noći

pojačao i prekrio dasku peskom. Tamo gde je zelenko čučao na rubu svetlosti

vatre, nalazio se napukli kamen zelenog malahita.

Vetar je ojačao i poneo Doktora Alimantanda dalje iz srca pustinje. Udisao je

vazduh oštar poput vina i osluškivao prasak vetra u jedrima i šapat vetrom

nošenog peska koji je tekao dalje od njega i bežao mu. Osećao je kako mu se

znoj suši na koži, a so ga je pekla i usecala mu se u lice i šake.

Jedrio je, jedrio i jedrio, čitavo jutro. Sunce samo što je stiglo do zenita, kada je

Doktor Alimantando ugledao svoju prvu i poslednju fatamorganu. Linija čistog,

sjajnog srebra protezala se pravo kroz razmišljanja o vremenu i njegovim

putnicima; najčistije srebro jarkog sjaja protezalo se pravcem istok-zapad iznad

linije niskih brežuljaka koja kao da je obeležavala kraj pustinje peska. Prilazeći

bliže, Doktor Alimantando je razabrao tamne senke u srebrnom sjaju i zeleni

odsjaj, kao od nekih zelenih stvari koje tamo možda rastu.

Varka suvog uma, rekao je sebi, podigavši lebdeću dasku za vetar naviše, kroz

jedva vidljiv prolaz izmeñu litica punih pećina, ali dok se približavao vrhu

uspona uvideo je da to nije bila varka suvog uma, niti bilo kakva fatamorgana.

Sjaj zelenila zaista je bio sjaj zelenog rastinja, senka je bila tamna silueta

neobične kamene izbočine koja je na vrhu nosila mikrotalasni relejni toranj

načičkan antenama kao perjem, a linija srebra bila je upravo to: dva železnička

koloseka od šina standardnog promera, koje su blistale na suncu.

Doktor Alimantando je neko vreme hodao po zelenoj oazi prisećajući se mirisa

zelenila, izgleda zelenila, osećaja zelenila pod tabanima. Sedeo je i slušao žubor

vode koja je tekla kroz kaskadni sistem malih kanala za navodnjavanje, kao i

strpljivo kloparanje, škripu pumpi na vetar koje su je izvlačile iz nekog sloja

podzemne vode. Doktor Alimantando se poslužio bananama, smokvama i narom

i ručao je smrknuto u senci pamukovog drveta. Bilo mu je drago što je došao do

kraja surove pustinjske zemlje, a opet, duhovni vetar koji ga je nosio tim

izdvojenim krajevima zamro je u njemu. Sunce je sijalo na oazu ispunjenu

zujanjem pčela, a Doktor Alimantando je utonuo u lenji, udobni dremež.

Posle ko zna koliko vremena, probudi ga ubod krupnog peska na obrazu. U

jednom lenjom trenutku, zatvorenih očiju, značenje toga mu je izmicalo. Onda

ga uviñanje tresnu kao čekić meñu oči. On se naglo uspravi, uzdrhtavši do dna

duše od naleta čistog užasa.

U svojoj žurbi, zaboravio je da priveže dasku za vetar.

Nošena sve jačim vetrom, neprivezana daska poskakivala je i nadletala suvu

ravnicu. Bespomoćan, Doktor Alimantando je posmatrao kako njegovo jedino

sredstvo izbavljenja jedri dalje od njega preko Visoravni. Posmatrao je

svetlozeleno jedro sve dok nije nestalo kao mrlja na horizontu. Onda je dugo i

glupavo stajao i pokušavao da smisli šta da radi, ali nije mogao da misli ni na šta

osim na tu podrugljivu, skakutavu dasku za vetar. Izgubio je svoju sudbinu,

pustio je da odjedri od njega na vetru. Te noći, zelenko će istupiti iz vremena da

bi razgovarao sa njim, ali njega neće biti tamo zato što je propustio sudbinu i svi

ti nizovi dogañaja koje su veliki umovi zelenaka predvideli nikada se neće zbiti.

Sve je nestalo. Zgañen glupošću i mučninom, Doktor Alimantando je spustio

ranac i ponadao se izbavljenju. Možda će prugom naići neki voz. Možda će

moći da prepravi neki mehanizam u relejnom tornju kako bi poslao svoj poziv

za pomoć preko vazdušnih talasa. Možda bi vlasnik ovog plodnog, zelenog,

varljivo blagog mesta mogao da mu pomogne. Možda... Možda. Možda je sve to

samo san, dremež iz koga bi mogao da se probudi i zatekne svoju izlupanu

dasku za vetar kako lebdi kraj njega.

Posle 'možda' sledilo je 'samo da'. Samo da nije zaspao, samo da je privezao to

uže... Samo da.

Podzvučna tutnjava od koje škripe kutnjaci zatrese oazu. Vazduh zatreperi.

Voda zadrhta i prosu se u kapljicama sa lišća biljaka. Metalni relejni toranj se

zatrese i Doktor Alimantando preneraženo skoči na noge. Kao da je došlo do

nekog poremećaja ispod pustinje jer je površina ključala i napinjala se kao da se

neki ogromni predmet tumba i okreće duboko ispod nje. Pesak se nadu u veliki

crveni plik i prsnu, u bujicama iskliznulih krupnih zrna, da bi otkrio ogroman

predmet nalik na kutiju, jarkonarandžastu, sa blago zaobljenim ivicama, koja se

pomaljala ispod Velike Pustinje. Na njenim kao planina visokim bokovima

nalazila se reč ROTEH, ispisana crnom bojom. Privučen kobnom

ljubopitljivošću, Doktor Alimantando priñe bliže rubu litica. Narandžasta kutija,

velika kao kuća, nalazila se na pustinjskom tlu i moćno je zujala.

"Orf", šapnu Doktor Alimantando, dok mu je srce lupalo od strahopoštovanja.

- Dobar dan, čoveče! reče iznenadni glas u glavi Doktora Alimantanda.

"Šta?" zaskiča Doktor Alimantando.

- Dobar dan, čoveče. Izvinjavam se što te nisam spremnije dočekao, ali, vidiš, na

umoru sam, i taj proces mi zadaje velike muke.

"Molim?"

- Ja umirem; moji sistemi otkazuju, kidaju se kao konci, moj nekada titanski

intelekt hrli prema idiotluku. Pogledaj me, čoveče, moje divno telo je puno

ožiljaka, plikova i mrlja. Umirem, napušten od svoje braće, koja su me ostavila

da umrem u ovoj groznoj pustinji umesto na rubu neba kako priliči jednom orfu,

štitova spuštenih tako da plamtim u kratkoj zvezdanoj slavi u gornjem sloju

atmosfere. Neka su prokleta ta neverna braća! Kažem ti, čoveče, ako je to ono

do čega je došao mlañi naraštaj, onda mi je drago što napuštam ovo postojanje.

Samo da to nije tako nedostojanstveno. Možda mi ti možeš pomoći da umrem

dostojanstveno.

"Da ti pomognem? Tebi? Pa ti si orf, sluga Blažene Gospe, ti bi trebalo da

pomogneš meni! Kao ti, i ja sam napušten ovde, i ako mi neko ne pomogne,

moja propast uslediće ubrzo posle tvoje. Ovde me je ostavila ćudljiva sudbina,

izdalo me je sopstveno prevozno sredstvo."

- Imaš noge.

"Sigurno se šališ."

- Čoveče, ne gnjavi me svojim sitnim potrebama. Ja ti više ne mogu pomoći. Ne

mogu te otpremiti sa ovog mesta; ne mogu otpremiti ni sebe. I ti i ja ćemo ostati

ovde, na mestu koje sam ja stvorio. Priznajem, tvoje prisustvo je ovde

neplanirano, a još manje zvanično; Petstogodišnji Plan ne dopušta stanište u

ovom mikrookruženju za još šest godina, ali ti možeš ostati ovde dok ne naiñe

voz i ne odveze te nekuda.

"A kada će to biti?"

- Za dvadeset osam meseci.

"Dvadeset osam meseci?"

- Žao mi je, ali to je prognoza Petstogodišnjeg Plana. Istina, okruženje koje sam

pripremio teško je i surovo, ali održaće te i pomoći da preživiš, a posle moje

smrti imaćeš pristup svoj opremi koja se u meni nalazi. E sad, ako si sasvim

završio sa gnjavažom i sopstvenim mukama, smem li ja da obratim pažnju na

svoje?

"Ali, ti me moraš odvesti odavde! Moja sudbina nije da budem... to što ti hoćeš

da budem..."

- Čuvar komunikacionih sistema.

"Čuvar komunikacionih sistema: postoje veliki dogañaji koje moram pokrenuti

drugde!"

- Kakva god da ti je sudbina, ona se mora od sada odvijati odavde. A sad,

čoveče, budi ljubazan, poštedi me cviljenja i dopusti da umrem dostojanstveno.

"Da umreš? Umreš? Kako može jedna mašina, jedan ROTEH-ov modul za

inženjering životne sredine, jedan orf, da umre?"

- Odgovoriću još na to pitanje, a onda više neću odgovarati. Život jednog orfa je

dug, ja sam star skoro sedam stotina godina, ali mi nismo ništa manje smrtni od

tebe, čoveče. A sad, daj mi mira i predaj moju dušu u ruke Naše Gospe od

Tarzisa.

Prodorno zujanje naglo prestade. Doktor Alimantando zadrža dah u iščekivanju

sve dok to nije počelo da mu smeta, ali orf je ležao i dalje nepromenljiv i

nepromenjen na crvenom pesku. U tišini punoj poštovanja, Doktor Alimantando

istraživao je malo kraljevstvo, rukotvorinu koju mu je orf zaveštao. Pronašao je

izuzetno lepe pećine kojima je bila prošarana kamenita izbočina sa

mikrotalasnim relejom; njih je Doktor Alimantando odabrao za svoj dom.

Njegova oskudna imovina izgledala je trivijalno u velikim okruglim pećinama.

Odmotao je vreću za spavanje da bi se izvetrela i otišao da nabere večeru.

Spuštao se mrak. Prvi dragulji meseca-prstena sijali su na nebu. Tamo gore,

bezosećajni orfovi kotrljali su se i tumbali, zauvek uhvaćeni u činu padanja. U

zamci zemlje i gravitacije, njihov brat na samrti bacao je džinovske ljubičaste

senke na pesak. Doktor Alimantando je večerao bez apetita i otišao na spavanje.

U dva minuta do dva, probudi ga snažan glas.

- Dabogda istruleo ROTEH! - povikao je. Doktor Alimantando požuri kroz

mrkli mrak pećina da bi video šta se dešava. Noćni vazduh zujao je od energije,

zraci reflektora-tragača probadali su tamu, a delovi moćnog tela orfa izbijali su

napolje i uvlačili se unutra, otvarali i zatvarali. Orf oseti Doktora Alimantanda

koji je drhtao u svojoj spavaćici i prostreli ga reflektorima kao sveca-mučenika.

- Pomozi mi, čoveče! Ovo sa umiranjem nije tako lako kao što sam zamišljao.

"To je zato što si mašina, a ne ljudsko biće", viknu Doktor Alimantando,

zaklonivši oči pred sjajem reflektora. "Ljudska bića vrlo lako umiru."

- Zašto neko ne može da umre onda kada to poželi? Pomozi mi, čoveče, pomozi

mi, siñi do mene i ja ću ti pokazati kako mi se možeš smilostiviti, jer ovo sporo

onesposobljavanje, ovo mehaničko propadanje, ne da se istrpeti. Siñi do mene,

čoveče. Pomozi mi!

I tako se Doktor Alimantando smandrljao bosonog niz tešku stazu koju je

načinio tog jutra. Shvatio je da mora da je prejedrio preko zakopanog orfa, a da

to nije ni znao. Čudne stvari, čudne stvari. On požuri preko još toplog peska

prema zujećem licu grdosije. Tamna tačka pojavila se na glatkom metalu,

otprilike veličine novčića od jednog centavosa.

- Ovo je aktivator uništenja mojih sistema. Dodirni ga i ja ću prestati da

postojim. Svi moji sistemi će se pogasiti, sva moja kola stopiće se i ja ću umreti.

Uradi to, čoveče.

"Ne znam..."

- Čoveče, star sam sedam stotina godina, star koliko i ova zemlja po kojoj hodaš;

zar starost više ne izaziva poštovanje meñu vama, ljudima, u ovo degenerisano

doba? Poštuj moje želje, ne želim ništa drugo do da me nema. Dodirni tačku.

Uradi to, čoveče. Pomozi mi.

Doktor Alimantando dodirnu tamnu tačku i ona smesta izblede u topao

narandžasti metal. Onda, veoma sporo, veoma postepeno, životno zujanje orfa

poče da jenjava i zamire, da bi prestalo i nestalo u tišini Velike Pustinje. Dok se

velika mašina opuštala u smrti, njeni mnogobrojni paneli, komore i odeljci

otvarali su se i otkrivali čudesne mehanizme njene unutrašnjosti. Kada je bio

potpuno siguran da je orf mrtav, Doktor Alimantando se odvukao natrag u

krevet, zabrinut i sa osećanjem krivice zbog onoga što je učinio.

Ujutro je otišao da očerupa telo orfa koga je ubio. Od toga je sačinio, posle pet

dana mahnitog, poletom ispunjenog i krajnje prijatnog rada, solarni kolektor u

obliku romba pet puta viši od njega i postavio ga, uz izvesne poteškoće, na

uzdignute skele pumpe na vetar. Obezbedivši energiju i toplu vodu, prešao je na

probijanje prozora u zidovima pećina i zastaklio neuporedivi pogled na Veliku

Pustinju plastikom iz orfove fabrike za polimerizaciju. Raščerečio je leš i odneo

ga komad po komad uz litice do svog novog doma. Pročeprkao je po utrobi

mašine da bi isekao komade mašinerije od kojih su se mogli napraviti dobri

automatski kultivatori, pumpe za navodnjavanje, električne grejne ploče, paneli

za osvetljenje, varioci metana, sistemi prskalica, sve sa malo rada i

domišljatosti. Doktor Alimantando je obožavao domišljatost, naročito

sopstvenu. Svaka nova poboljšana sprava oduševljavala ga je danima, sve dok

na kraju ne bi načinio novu. Dan za danom, orf je bio svoñen na jadnu ljušturu, a

zatim na odeljke dok je Doktor Alimantando gradio nove solarne kolektore,

potom na ploče, a onda je jedne noći olujni vetar dunuo zaista jako, tako jako da

je Doktor Alimantando, na svom krevetu domaće izrade, drhtao sklupčan u vreći

za spavanje. Ujutro, kosti mrtve mašine nestale su kao neki drevni grad ispod

nanosa peska.

Ali kroz njenu smrt, Doktor Alimantando je preobrazio oazu u iščekivanju u

pravo, udobno, tehnološko skrovište pustinjaka, u privatni svet nepoznat čak i

onima koji su sazdali svet, gde čovek može dugo i duboko da razmišlja o

sudbini i gustini, o vremenu, prostoru i smislu života. Sve je to Doktor

Alimantando učinio, i pošto je oskudevao u hartiji, zapisao je svoja razmatranja

na zidovima pećina crnim ugljenom. Godinu i jedan dan, prekrivao je zid

algebarskim izrazima i teoremama simbolične logike, a onda je jednog

popodneva ugledao paru voza na zapadnom horizontu i shvatio da je orfovo

obećanje ispunjeno, i to sedam meseci ranije. Sačekao je da voz bude dovoljno

blizu da može da pročita naziv Železnica Vitlejem Ares, a onda se popeo u

najvišu odaju svoje kuće, u sobu za osmatranje vremenskih prilika, i seo da

posmatra veliku pustinju sve dok voz nije prešao preko istočnog horizonta. Jer

shvatio je da je sudbina nešto nedokučivo, kao od žive; zahvaljujući svom

proučavanju znao je da mnogo staza vodi kroz predele vremena i paradoksa

kojima se može doseći njeno odredište, jer zar nisu sudbina i odredište ista reč

pisana drugim slovima? Ovo je bila njegova sudbina, da živi životom plodne

usamljenosti na vrhu pustinjskog tornja. Mogao je da se seti i gorih stvari. I

tako, jednog jutra, ubrzo pošto je prvi voz u istoriji prošao kroz Vaseljenu

Doktora Alimantanda, popeo se sa bocom graškovog vina do sobe za osmatranje

vremenskih prilika. Najviša pećina, sa četiri prozora koji su gledali u sva četiri

smera kompasa, bila je za njega toliko opčinjavajuća da ju je posećivao veoma

retko, kako bi ostala izuzetna. Gledao je dugo kroz svaki prozor. Onda je nasuo

sebi čašu graškovog vina, pa još jednu, i još jednu, i još jednu, da bi sa

poslednjom kapi iz boce podigao čašu i nadenuo ime svemu što je mogao da

vidi.

"Bespuće", zapleo je jezikom, iskapivši poslednju čašu graškovog vina. "Ti si

Bespuće." I to ostade Bespuće, iako je Doktor Alimantando shvatio kada se

otreznio da uopšte nije mislio na Bespuće, već na Odredište.

2.

Gospodin Jerihon pumpao je ručku dresine kroz šume i ravnice. Pumpao je kroz

doline i metropole. Pumpao je kroz pirinčana polja i voćnjake, močvare i

planine. Sada je pumpao kroz Veliku Pustinju. Bio je strpljiv. Bio je tvrdokoran.

On je bio mali, zadrti čovek, tvrd i crn kao uglačani koren nekog pustinjskog

drveta, bezvremen i nepokolebljiv. Pumpao bi to ručno vozilo do ivice sveta i

preko ako bi ga to sakrilo od ljudi koji su želeli da ga ubiju. Pronašli su ga u

Telfersonu, pronašli su ga u Namanga Petlji, pronašli su ga u Ksipotlu, a čak je i

on imao poteškoća da pronañe Ksipotl. Pet dana je gledao preko ramena, a onda

šestog dana to više nije bilo neophodno, pošto su ubice u gradskoj odeći sišle sa

voza, privukavši sve poglede na sebe, a gospodin Jerihon je istog sata otišao

odatle.

Bio je to očajnički potez, da se otisne preko Velike Pustinje, ali očajanje i

pustinja bili su jedino što je preostalo gospodinu Jerihonu. Na šakama je imao

plikove od vrele ručke i zaliha vode mu se smanjivala, ali on je i dalje pumpao

pumpao pumpao tu smešnu ručnu dresinu kilometrima i kilometrima i

kilometrima kamena i plamtećeg crvenog peska. Nije se radovao umiranju na

kamenju i plamtećem crvenom pesku. Tako nije trebalo da umre jedan

Paternoster Egzaltiranih Porodica. Tako je kazao Džim Jerihon. Tako je kazivala

i sveukupna mudrost njegovih Egzaltiranih Predaka koji su se tumbali u

limbočipu usañenom u njegov hipotalamus. Možda je igla ubice bila prikladnija.

A možda i nije. Gospodin Jerihon je zgrabio ručku još jednom i polako, bolno,

pokrenuo dresinu.

On je bio najmlañi Paternoster ponikao iz Egzaltirane Loze i bila mu je potrebna

uskladištena mudrost njegovih predaka, uključujući i njegovog ožaljenog

neposrednog prethodnika, Paternostera Vilema, da bi preživeo prvih nekoliko

meseci na svojoj funkciji. Egzaltirani Preci nagnali su ga da se preseli iz

Metropolisa u Novi Svet.

- Privreda u razvoju, rekli su, hiljadu i jedna mogućnost za posao koja se da

iskoristiti. I on ih je zaista iskoristio, jer iskorišćavanje je i bilo svrha postojanja

Egzaltiranih Porodica: zločin, porok, ucena, iznuñivanje, korupcija, narkotici,

kocka, kompjuterske prevare, ropstvo: hiljadu i jedna privredna mogućnost.

Gospodin Jerihon nije bio prvi, ali je bio najbolji. Drskost njegove kriminalne

smelosti možda je nagonila javnost na zastajanje daha od izbezumljenog

divljenja, ali je takoñe izazvala njegove rivale da odustanu od sitnih trvenja i

udruže se kako bi uništili njega i njegovu Porodicu. Kada se ponovo uspostavi

mir, moći će da nastave meñusobne sukobe.

Gospodin Jerihon zastade da obriše slani znoj sa čela. Čak i uz pomoć

Damanskih Disciplina, snaga mu je bila na izmaku. Zatvorio je oči pred jarkim

sjajem sunca i usredsredio se, pokušavajući da iz nadbubrežne žlezde istisne

noradrenalinski nalet koji bi mu dao snagu da nastavi dalje. Glasovi Egzaltiranih

Predaka bučali su u njemu kao vrane u katedrali, rečima saveta, rečima

ohrabrenja, rečima prekora, rečima prezira.

"Umuknite!" zaurla on na jonski plavo nebo. I nastade muk. Osnažen svojim

poricanjem, gospodin Jerihon još jednom zgrabi ručku. Ručka se spusti. Ručka

se podiže. Dresina se pokrenu uz škripu. Ručka se spusti. Ručka se podiže. Dok

se podizala, gospodin Jerihon ugleda načas zeleni treptaj na bliskom horizontu.

Žmirnu, obrisa znoj koji mu je pekao oči, zagleda se podrobnije. Zeleno.

Komplementarno zeleno na crvenom. On usmeri vid onako kako ga je učio

Paternoster Avgustin, fokusirajući ga na granice izmeñu predmeta gde razlike

postaju očigledne. Time potpomognut, mogao je da razabere majušne čiode

svetla; sunčeva svetlost u odsjaju na solarnim pločama, zaključila je nagomilana

mudrost Egzaltiranih Predaka. Zeleno na crvenom i solarne ploče. Stanište.

Gospodin Jerihon zgrabi ručku sa obnovljenim poletom.

Meñu nogama su mu se nalazila dva predmeta. Jedan je bio svileni šal sa

kockastim šarama. U njega je bio umotan pištolj na igle sa rukohvatom od

ljudske kosti, tradicionalno oružje časti meñu Egzaltiranim Porodicama. Drugi

je bila varljivo mala kožna torba, od onih koje su nekada zvali 'Gledston'. U njoj

se nalazilo tri miliona dve stotine pedeset hiljada Novih dolara u hartijama od

vrednosti Ujedinjene Banke iz Ravnodnevice, u krupnim apoenima. Ta dva

predmeta, zajedno sa odećom na leñima i cipelama na nogama, bila su jedine

stvari koje je gospodin Jerihon uspeo da ponese sa sobom u Noći Uništenja.

Njegovi neprijatelji udarili su svi odjednom, svuda. Još dok se njegovo carstvo

rušilo oko njega u orgiji bombardovanja, paljevina i ubistava, gospodin Jerihon

je zastao na trenutak kako bi se divio delotvornosti svojih protivnika. Tako mu

je nalagala čast. Žalosno ih je potcenio: oni nisu bili tupani i sitni parohijski

kriminalci kakvim ih je smatrao. Sledeći put znaće da tako ne postupi. A oni su

sa svoje strane potcenili Džejmsona Jerihona, ako su mislili da će on pred njima

pasti. Njegovo osoblje umiralo je svuda unaokolo; dobro, onda, radiće sam.

Aktivirao je plan za slučaj bekstva. U deliću trenutka pre nego što su virusni

programi razorili njegovu mrežu podataka i pretvorili je u proteinsku supu,

Džejmson Jerihon je imao novi identitet. U deliću-delića-delića sekunde pre

nego što su državni revizorski programi upali u njegovu kreditnu matricu,

Džejmson Jerihon je preneo sedam miliona dolara na depozitne račune lažnih

kompanija u bankarskim filijalama pedeset gradića širom severne polulopte

planete. Podigao je samo ono što je sada ležalo u njegovoj crnoj 'Gledston' torbi

kada su Paternosteri provalili da je njegova smrt bila falsifikovana (neki jadni

dvojnik, ali posao je posao) i poslali ubice i tragačke programe za njim.

Džejmson Jerihon je za sobom ostavio dom, ženu, decu, sve što je ikada voleo i

sve što je ikada stvorio. Sada je bežao preko Velike Pustinje na ukradenoj

dresini Železnice Vitlejem Ares u potrazi za poslednjim mestom na svetu gde bi

iko pomislio da ga potraži.

Bližilo se veče kada je gospodin Jerihon stigao do staništa. Nije bilo impresivno,

ne za čoveka koji je navikao na velike arhitektonske vidike drevnih gradova

Velike Doline, koji je odrastao u Metropolisu, gradu-prstenu, najmoćnijem

gradu od svih. Tu je bila jedna kuća, straćara od grubog ćerpiča oslonjena uz

visoku crvenu stenu istačkanu prozorima, sa jednim mikrotalasnim relejnim

tornjem, pregršti solarnih kolektora i pumpi na vetar, kao i sa mnoštvom blago

zapuštenih zelenih bašti. A opet, sama izolovanost tog mesta veoma je

impresionirala gospodina Jerihona. Tu ga niko nikada neće tražiti. On siñe sa

škripave dresine da bi natopio plikove vodom u valovu kraj kuće. Ovlažio je

crvenu maramicu i nakvasio vrat toplom vodom dok je u mislima nabrajao

proizvode iz bašte. Kukuruz, pasulj, matoka, luk, šargarepa, krompir, beo i

sladak; jam, spanać, razno bilje. Voda je tekla crvenkasta kroz kanale za

navodnjavanje izmeñu parecela.

"Lepo će poslužiti", reče gospodin Jerihon svima u sebi. Egzaltirani Preci se

saglasiše. Jedan pustinjski soko zakrešta sa vrha mikrotalasnog tornja.

"Alo!" viknu gospodin Jerihon iz sveg glasa. "Aloooooo..." Nije bilo odjeka.

Nije postojalo ništa od čega bi mu se glas odbio, izuzev crvenih brda na južnom

horiozontu. "Aloooo..." Nešto kasnije, neka prilika pojavi se iz niske straćare od

ćerpiča; visok, mršav čovek, veoma mrk, kao koža. Imao je dugačke, izuvijane

brkove.

"Zovem se Jerihon", reče gospodin Jerihon, u želji da stekne prednost."

"Alimantando", reče visoki, mršavi kožni čovek. Izgledao je podozrivo.

"Doktor." Dva muškarca se nakloniše jedan drugom prilično kruto, prilično

nesigurno.

"Drago mi je što smo se sreli", reče gospodin Jerihon. Alimantando je bilo ime

iz Deuteronomije: osetljivi ljudi, ti Deuteronomaši. Meñu samim prvim

naseljenicima, pa su smatrali da je čitava planeta njihova i bili su prilično

netrpeljivi prema pridošlicama. "Čujte, samo sam u prolazu, ali treba mi neko

mesto gde bih prespavao; malo vode, malo hrane, krov nad glavom. Možete li

mi pomoći?"

Doktor Alimantando je zagledao nezvanog gosta. Slegnuo je ramenima.

"Vidite, ja sam veoma zauzet čovek. Nalazim se usred veoma važnog

istraživanja i voleo bih da me ne uznemiravate u razmišljanju."

"Šta to istražujete?"

"Pravim zbirku hronodinamičkih teorija."

Egzaltirani Preci izbaciše prikladan odgovor na površinu uma gospodina

Jerihona.

"A, poput Vebenerovih postulata o sinhronosti, i Čen Cuovog trostrukog

paradoksa."

U podozrivom pogledu doktora Alimandanda zaiskri poštovanje.

"Koliko mislite da se zadržite?"

"Samo jednu noć."

"Sigurno?"

"Prilično sigurno. Samo sam u prolazu. Samo jednu noć."

I gospodin Jerihon ostade tu samo jednu noć, ali ona je potrajala dvadeset

godina.

3.

Oluja je sada bila blizu i šinska laña bežala je pred njom punim jedrima ne bi li

ukrala svaki kilometar udaljenosti od ključanja mrkog oblaka prašine. Tri dana

je bežala pred olujom, tri dana od jutra kada je Deda Haran okrenuo levo oko,

svoje oko za vremenske prilike, prema zapadnom horizontu i primetio

prljavožutu boju neba. "Stiže prljavo vreme", rekao je on, i prljavo vreme je

stiglo i približavalo se neprestano, tako da je sada bilo toliko blizu pionira da je

čak i Rael Mandela, proklet darom pragmatizma, shvatio da ne postoji

mugućnost da mu izmaknu i da je jedina nada za njegovu porodicu da pronañe

neko sklonište pre nego što ih ne proguta prašina.

"Još brže, još brže!" povika on, a Deda Haran i mila, prelepa Eva Mandela, sušto

oličenje supruge, u poodmakloj trudnoći, povešaše i poslednju maramicu jedra

tako da je šinska laña zujala i pevala po pravim čeličnim šinama. Grede su

krckale, palamari odapinjali i vrištali, dok se vozilo na vetar ljuljalo i njihalo. U

prikolici sa opremom, koze i lame preplašeno su meketale, a svinje grebale po

rešetkama svojih kaveza. Iza, zakotrljana mrka prašina kuljala je po tlu, sve

bliža i bliža.

Rael Mandela ponovo ošamari u mislima sam sebe zbog preke odluke da povede

ženu, oca i neroñeno dete preko Velike Pustinje. Pre četiri dana, u Marčison

Fletsu, izbor je bio jednostavan. Pomeranje poluge skretnice na jednu stranu

poslalo bi njegovu porodicu južno, u naseljene zemlje Deuteronomije i Velikog

Oksusa, dok bi je pomeranje na drugu poslalo preko Velike Pustinje do praznih

prostora Severne Argire i Transpolarisa. Tada nije oklevao. Osećao je

zadovoljstvo pri pomisli o sebi kao o smelom pioniru koji osvaja nove prostore,

gradi novu zemlju sopstvenim rukama. Bio je gord. Ovo je, dakle, bila kazna za

to. Njegove mape i karte bile su neumoljive, ROTEH-ovi kartografi nisu

označili nikakvo stanište hiljadu kilometara duž ove pruge.

Prasak vetra dohvati glavno jedro i pocepa ga po sredini. Rael Mandela je zurio

zaprepašćeno u lepetanje rita od tkanine jedra. Onda naredi da se jedra skupe.

Pri tom se još tri jedra pocepaše sa praskom nalik na pucnjeve iz puške. Šinska

laña zadrhta i izgubi nešto od svoje strmoglave brzine. Onda Eva Mandela

ustade, povodeći se, grabeći palamar koji je zujao. Stomak joj se nadimao u

trudovima, ali oči su joj izgledale odsutno, a nozdrve bile raširene kao u

preplašene srne.

"Tamo ima nečega", reče ona glasom koji se podvuče ispod krika vetra i žica.

"Osećam miris; tamo ima nečega zelenog, što raste. Harane, ti imaš oko za to,

šta možeš da vidiš?" Deda Haran uperi svoje oko za vremenske prilike duž

geometrijski savršene linije i u vrtlogu prašine i jari koja je nagoveštavala oluju,

on ugleda ono što je Eva Mandela namirisala: mehur zelenog rastinja, i još toga;

visoku metalnu kulu i nekoliko solarnih kolektora u obliku romba.

"Naseobina!" viknu on. "Naseobina! Spaseni smo!"

"Još jedara!" zaurla Rael Mandela, dok su mu krpe jedara lepetale oko ušiju.

"Još jedara!" Deda Haran je žrtvovao drevni porodični barjak od najfinije svile

iz Novog Merioneda kojim je nameravao da ponosito proglasi sinovljevo

kraljevstvo u zemlji iza pustinje, a Eva Mandela svoju venčanicu od krem

organdina i najfinije podsuknje. Rael Mandela je žrtvovao šest listova

nezamenljive plastične solarne oplate, i sve je to bilo zajedno podignuto na

katarku. Vetar dohvati šinsku lañu koja malo zadrhta i malo poskoči pa, pre

nalik na putujući karneval zahvaćen provalom oblaka nego na pionire koji

osvajaju nove zemlje, porodica Mandela jurnu po šinama prema utočištu.

Doktor Alimantando i gospodin Jerihon ugledali su šinsku lañu još dok je bila

daleko, parče raznobojne tkanine koja leti pred frontom oluje. Oni su se

suprotstavili prvim naletima i udarima uskovitlane prašine da bi svili nežne

latice solarnih kolektora u čvrste pupoljke i uvukli pernate antene i tanjire u

relejni toranj. Dok su radili, glava i šaka umotanih u debele krpene turbane,

vetar je narastao u prkosni krik i ispunio vazduh letećim iglama prašine. Dok je

šinska laña mahnito kočila u mlazu krikova, škripe i varnica, Doktor

Alimantando i gospodin Jerihon potrčaše da pomognu pri istovaru provijanta.

Radili su u nemoj sinhronizaciji, lišenoj ličnih posebnosti, tipičnoj za ljude koji

su zajedno proveli mnogo vremena u usamljenosti. Za Evu Mandelu njihovo

neumorno, mehaničko dizanje i nošenje bilo je prilično zastrašujuće: stoka,

korenje, semenje, alati, mašine, materijali, štofovi, predmeti za domaćinstvo,

ekseri, zavrtnji, čiode i boje; nosi i spusti, nosi i spusti, sve bez ijedne

izgovorene reči.

"Gde možemo to da stavimo?" vrisnu Rael Mandela.

Doktor Alimantando ih pozva prstom umotanim u tkaninu i povede u toplu,

suvu pećinu.

"Ova za vas, susedna za vašu opremu."

U sedamnaest sati i sedamnaest minuta naletela je oluja prašine. U istom

trenutku Eva Mandela je počela da se poraña. Dok su njena venčanica, njene

podsuknje, porodični barjak i šest listova vredne solarne oplate hujali u vrtlogu

naviše u atmosferu, nošeni vetrom koji bi čoveku strgnuo meso sa kostiju, ona je

istiskivala i istiskivala i stenjala i dahtala i istiskivala i istiskivala u toploj, suvoj

pećini pri svetlosti lojanica; istiskivala i istiskivala i istiskivala i istiskivala sve

dok nije istisnula dve uplakane bebe u svet. Vriska njihovog prispeća izgubila se

u jačem vrisku oluje. Malo crvenog peska procurelo je u ulaz pećine. U žutoj,

treperavoj svetlosti sveća Rael Mandela je podigao sina i kćerku.

"Limal", rekao je detetu u desnoj ruci. "Tasmin", rekao je detetu u levoj, i time

ih prokleo svojom kletvom, tako da je njegova desnoruka racionalnost prešla u

sina, a levoruka mistika njegove žene prešla u kćerku. Oni su bili prvi prirodni

grañani Bespuća, i njihov status grañana uspostavio je status grañana i za

njihove roditelje i dedu, jer oni nisu mogli da nastave dalje iza pustinje dok su

bebe na sisi. I tako su ostali zauvek i nikada nisu pronašli zemlju iza planina za

kojom svaki Mandela od tada večno traga, jer zna da je Bespuće uvek na jedan

korak od raja i da on time ne može biti zadovoljan.

4.

Radžandra Das živeo je u rupi ispod Platforme 19 Glavne Stanice Meridijan. Tu

rupu delio je sa mnogo drugih ljudi, a ispod Glavne Stanice Meridijan bilo je

mnogo rupa, tako da je tamo bilo mnogo ljudi. Sebe su nazivali dokona gospoda,

poznavaoci slobode, naučnici Univerzuma Života, Veseli Duhovi. Upravnici

železnice zvali su ih ljudi iz slivnika, skitnice, prosjaci, tumarala, gunde i

propalice. Putnici su ih zvali nevoljnici, nesrećnici, pale duše i vitezovi zle

sudbe, i otvarali su im svoje novčanike dok su ovi čučali na stepenicama stanice,

ruku ispruženih da prime kišu centavosa, očiju koje su zurile mlečno-slepe,

zahvaljujući naročitim kontaktnim sočivima za kataraktu koje je proizvodila

'Istočna kompanija za svetlost, naočari i optiku' iz Istočne hlebne ulice.

Radžandra Das, meñutim, bio je iznad darova ljudi Meridijana koji su putovali

vozom. On je postojao u potpunosti samo unutar podzemne zajednice Glavne

stanice i živeo od onoga što su prosjaci mogli da prikupe kako bi plaćali za

njegove usluge. Uživao je izvestan ugled, (mada, pitanje je šta ugled uopšte

može da znači u kraljevstvu skitnica), zato što je bio nadaren.

Radžandra Das je bio obdaren sposobnošću opčinjavanja mašina. Nije bilo ničeg

mehaničkog, električnog, elektronskog ili podmolekularnog što ne bi proradilo

za Radžandru Dasa. On je voleo mašine, voleo je da ih rastavlja, čačka po njima,

ponovo ih sastavlja i čini ih boljim nego pre, a mašine su volele na sebi njegove

dugačke, spretne prste koji su im mazili unutrašnjost i izvijali njihove osetljive

komponente. Mašine bi pevale za njega, mašine bi prele za njega, mašine bi za

njega učinile sve. Mašine su ga ludo volele. Kad god bi se neka sprava pokvarila

u rupama pod Glavnom stanicom Meridijan, išla bi pravo Radžandri Dasu, koji

bi zapevušio, zamrmljao i pogladio svoju urednu smeñu bradu. Onda bi izvadio

odvrtke iz jakne sa mnoštvom džepova, rastavio spravu i za pet minuta je

popravio tako da bi radila bolje nego ranije. Umeo je da izmami dve godine

života iz četvoromesečnih sijalica. Mogao je da podesi radio-aparate tako fino

da hvataju kosmičko čavrljanje izmeñu ROTEH-ovih staništa na visokoj orbiti.

Mogao je da preveže protetičke ruke i noge (kojih nije nedostajalo u Glavnoj

stanici Meridijan) tako da budu jače i brže od mesnatih delova koje su

zamenjivale.

Takve sposobnosti nisu prošle nezapaženo kod zvaničnika stanice, i kad bi se

povremeno dogodilo da se neka pred-fuziona cediljka naprosto ne smiruje kako

treba, ili da štipaljka broj 3 neprestano spada, pa mašinovoñe iznervirano

treskaju svoje alatke sa indukcijom E-M polja o beton, tada bi najmlañi podšegrt

bio odaslan u lavirint prolaza i tunela pun izmeta da dovede Radžandru Dasa. A

Radžandra Das bi ispravio štipaljku i podesio neispravnu cediljku i sve bi

ponovo bilo baš kao što treba, ako ne i bolje.

I tako je Radžandra Das imao čaroban život; imun na periodična čišćenja tunela

koja je vršila transportna policija, poštovan, voljen i udobno po strani. A onda je

Radžandra Das jednog dana osvojio Veliki Železnički Loto.

Bilo je to lukavo delo socijalnog inženjeringa koje je smislila legendarna

skitnica poznata samo kao Stari Mudrac, a evo kako je dejstvovalo. Jednom

mesečno, ime svakog podzemnjaka ispod Glavne stanice Meridijan ulazilo je u

veliki bubanj. Izvlačeno je jedno ime i pobedniku je nuñeno da napusti Glavnu

stanicu Meridijan iste te noći vozom po sopstvenom izboru. Jer Stari Mudrac je

prozreo zamku koju je predstavljala Glavna stanica Meridijan; udobnu, toplu,

suvu rupu, poziv za večnost zadovoljnog prosjačenja i samouniženosti. Bilo je to

poricanje svakog potencijala u jednom ljudskom biću. Bio je to prijatan zatvor.

Pošto je bio Star i Mudar, (star koliko i svet, po legendi), Stari Mudrac doneo je

dva zakona koja su važila za njegovu igru. Prvi je bio da svako ime bez izuzetka

mora ući u bubanj. Drugi je bio da nijedan pobednik nikada ne sme da odbije

nagradu.

I onda je bubanj u sobičku sa razglednicama ranijih pobednika na zidovima tiho

zazujao, kašljucnuo i iskašljao ime Radžandre Dasa. To je mogla biti čista sreća.

A opet, mogla je to biti i čista želja mašine sa bubnjem da ga zadovolji. Kako

god bilo, Radžandra Das je pobedio i dok je pakovao svoje malobrojne stvari u

platnenu vreću, vest se proširila Glavnom stanicom Meridijan, kako iznad, tako i

ispod tla, od Bočnog koloseka za teretnjake u aveniji Esterhazi do kancelarije

gospodina Populeskua, upravnika stanice: "Radžandra Das je dobio na lotou...

jeste li čuli? Radžandra Das je dobio na lotou... odlazi večeras... zaista? Da,

dobio je na lotou", tako da je u vreme kada je ponoć došla i kada je Radžandra

Das čučao u jami za ispitivanja kraj Glavnog koloseka broj dva i čekao da se

promeni signal, više od stotinu ljudi stajalo kraj pruge da bi ga ispratilo.

"Kuda ideš?" upitao je ðong Pot Huan, drugar iz rupe i verni isporučilac.

"Ne znam. Na kraju, mislim, u Mudrost. Oduvek sam želeo da vidim Mudrost."

"Ali to je na sasvim drugoj strani sveta, R.D."

"Time je vrednije kao cilj."

Onda je signal postao zelen i duž koloseka u jarkom sjaju Glavne stanice

Meridijan začulo se huktanje i dahtanje fuzijom zagrejane pare. Iz bleska i pare

pojavio se voz, hiljadu i po tona kloparajućeg i zveckavog čelika Vitlejem

Aresa. Teretni vagoni nezgrapno su se zakotrljali kraj skrovišta Radžandre Dasa,

neizdrživo spori i teški. Radžandra Das izbrojao je dvanaest, svoj srećni broj, i

skočio. Dok je trčao izmeñu voza i redova dobronamernika, ruke su se pružale

da ga pljesnu po leñima a glasovi izvikivali ohrabrenja. Radžandra Das se

osmehivao i mahao im dok je trčao. Voz je lagano ubrzavao. Radžandra Das

odabra svoj vagon i naskoči na spojnicu. Povici, klicanje i pljesak dopreše do

njega iz mraka. On krenu po rubu vagona i pokuša da otvori vrata. Čarolija ga

nije napustila. Bila su otključana. Radžandra Das otvori vrata i ukotrlja se

unutra. Raskomoti se na gomili kutija sa mangom. Voz nastavi da tutnji u noć. U

grčevitom, isprekidanom snu, Radžandri Dasu se činilo da je voz stajao dugo na

bezimenim ukrštanjima dok su svetliji, brži vozovi vrištali u prolazu. U zoru se

probudio i doručkovao mango. Otvorio je vrata i seo oklembesivši noge izna

šina, posmatrajući kako se sunce diže iza ogromne crvene pustinje, obedujući

režnjeve mangoa koje je isekao svojim nožem Odbrambenih snaga sa mnoštvom

sečiva, ukradenim iz 'Krišnamurtijeve prodavnice posebnih alata' u Vodenoj

ulici. Pošto nije bilo ničega za gledanje osim crvene pustinje u velikim

količinama, ponovo je zaspao i sanjao tornjeve Mudrosti kako blistaju u svetlu

osvita dok se sunce dizalo iza Sirtijskog mora.

U dvanaest sati i dvanaest minuta, Radžandru Dasa je probudila mala eksplozija

u podnožju kičme. Zvezde su mu buknule pred očima, jeknuo je i pokušao da

udahne, bez vazduha, u agoniji. Eskplozija se ponovi, jednom, dvaput.

Radžandra Das je sada bio dovoljno budan da to prepozna kao udarce u bubrege.

Bez daha toliko da ne može čak ni da zaurla, prevrnuo se i neko čekinjavo,

oznojeno lice zapahnu ga ogavnim zadahom.

"Prokleti, lenji propalitet i skitnica, ništavilo švercersko", zareža masno lice.

Noga se podiže za novi šut.

"Ne ne ne ne ne ne ne ne ne, ne ne ne šutiraj", zavapi Radžandra Das, pronašavši

vazduha u nekom džepu svojih pluća da bi molio, ruku podignutih u zaludnoj

odbrani.

"Prokleti, lenji propalitet i skitnica, ništavilo švercersko", ponovi čekinjavi

smrad radi efekta i šutim izbi Radžandri Dasu vazduh. Ruka zgrabi izlizani

kaput Radžandre Dasa i podiže ga.

"Ideš preko", reče lice dok je vuklo Radžandru Dasa prema vratima. Crvena

pustinja jurila je pod točkovima.

"Ne ne ne ne ne", molio je Radžandra Das. "Ne ovde, ne u pustinji, to je

ubistvo!"

"Baš me briga", progunña oznojeno lice, ali neki ostatak pristojnosti koji

Železnica Vitlejem Ares još nije dodirnula mora da je reagovao, jer on spusti

Radžandru Dasa na hrpu kutija sa mangom i sede da ga pogleda, lupkajući

palicom po butini. "Čim sledeći put iole usporimo, silaziš." Radžandra Das

oćuta. Osećao je kako mu modrice postaju ljubičaste uzduž i popreko po leñima.

Posle pola sata, vagon se trže. Radžandra Das oseti po pritisku na ljubičaste

modrice da voz usporava.

"Gde smo, hej? Na nekom civilizovanom mestu?"

Stražar se osmehnu, otkrivši rasklimatane, trule zube. Voz je usporavao. Uz

grubu škripu kočnica, voz se zaustavi. Stražar otvori vrata i pusti unutra

buktanje blistavog sunca.

"Hej hej hej, šta je ovo?" upita Radžandra Das, trepćući, zaslepljen. Onda se

nañe na tvrdoj zemlji, ponovo bez vazduha. Platnena vreća tresnu ga bolno po

grudima. Začu se pisak, zašišta para, zabućkaše klipovi. Vrela tečnost curkala je

Radžandri Dasu po licu i pekla ga. Krv! - pomisli on, a onda trepnu, pljunu,

uspravi se. Stražar je mokrio po njemu i smejao se grohotom dok je trpao

bradavičavi ud natrag u užegle pantalone. Voz se oglasi sirenom i krenu dalje.

"Gadovi", reče Radžandra Das železničkoj kompaniji uopšte. Obrisa lice

rukavom. Mokraća je načinila tamnocrvenu mrlju u prašini. Mogla je to isto tako

biti i krv. Radžandra Das se zagleda iz sedećeg položaja u mesto na kome se

našao. Niske kuće od ćerpiča, beli zid ili dva, nešto zelenila, nešto drveća, nešto

pumpi na vetar, pregršt velikih solarnih kolektora u obliku rombova i zdepasti

mikrotalasni relejni toranj na vrhu gomile stena koje su izgledale kao da neko u

njima živi.

"Poslužiće", reče Radžandra Das, koga su obožavale tombole, vozovi i teretni

vagoni, ali ne i stražari, nikada stražari Železnice Vitlejem Ares. Neke prilike su

mu prilazile, nerazaznatljive u podnevnoj jari. Radžandra Das ustade i poñe u

susret svojim novim domaćinima.

"Hej", reče on, "postoje li možda razglednice sa slikama ovog mesta?"

5.

Babuška nije volela vozove. Plašila ju je njihova glomaznost. Zgromljavala ju je

njihova težina. Zabrinjavala ju je njihova brzina, a zvuk njihovih točkova bio je

zvuk nailaska sudnjeg dana. Plašila se njihove pare, njihovih cevi i mogućnosti

da njihovi tokamaci eksplodiraju i raznesu je u slobodne atome u višim

delovima atmosfere. Mrzela je vozove. Naročito vozove koji su morali da

prolaze kroz grozne crvene pustinje. Što se vozova tiče, oni su prema Babuški

bili uglavnom ravnodušni. Čak i ovaj, koji je prolazio kroz groznu crvenu

pustinju.

"Miša, Miša, koliko još treba da proñe dok ne siñemo iz ove užasne mašine?"

Mikal Margolis, minerolog, industrijski hemičar, poslušni sin i mladi pionir,

odvrati pogled od hipnotičke crvene pustinje, čiste, škrte i divne zbog svog

geološkog potencijala, pa reče sitnoj, staroj majci: "Proći ćemo kroz pustinju

kad budemo prošli kroz pustinju, a onda ćemo biti u Rajskoj Dolini, gde kiša

pada samo u dva ujutro, gde, kada posadiš seme, moraš da ustukneš da te

izdanak ne bi udario u bradu, gde pitome ptice pevačice doleću i pevaju ti na

prstu i gde ćemo se ti i ja, majko, obogatiti i provesti svoje dane u izobilju,

zdravlju i sreći."

Babuški je prijala jednostavna čudesna priča njenog sina. Dopadalo joj se ono o

pitomim pticama pevačicama koje će joj sedeti na prstima. Jedine ptice u

Novom Kosmobadu bile su promukle crne vrane.

"Ali, koliko još, Miša?"

"Do sledeće stanice, Majko. U ovoj pustinji nema gradova, tako da se nećemo

zaustaviti sve dok ne stignemo tamo. Na sledećoj stanici prelazimo na planinski

voz koji će nas odvesti do Rajske Doline."

"O, menjamo vozove. To mi se ne sviña. Ne volim vozove, Miša. Uopšte ih ne

volim."

"Ništa ne brini, majko, ja sam tu. A sad, želiš li malo nane da ti smiri živce?"

"To bi bilo stvarno veoma lepo, Miša. Hvala ti."

Mikal Margolis pozvoni stjuartu, koji donese čaj od nane u malom čajniku

ukrašenom crnozlatnim znakom Železnice Vitlejem Ares. Babuška je pijuckala

čaj i osmehivala se sinu izmeñu gutljaja. Mikal Margolis joj je uzvraćao

osmehom i pitao se šta će reći majci kada stignu u Rajsku Dolinu, jer to je bio

raj jedino za nekog industrijskog hemičara; tamo je kiša padala samo u dva

ujutro zato što su rafinerije tada ispuštale otpadne gasove u atmosferu, tamo su

biljke nicale preko noći zbog etilena u tlu, da bi onda svenule, da bi onda umrle,

i tamo su sve ptice odavno podlegle otrovnim isparenjima, a one koje sede na

prstima bile su vešto napravljeni mehanički duplikati, kao deo programa

Kompanije za odnose sa javnošću.

Brinuće o tome kada doñe vreme. Iza polarizovanog prozora nalazila se

uzbudljiva crvena pustinja, muški predeo, šljunkovita zemlja čuda sirovog stenja

i minerala. Zamišljao je kako jaše tuda na konju, umotan u veliki šal i turban,

dok mu kožna kutija za uzorke lupka po leñima. Utonuo u takvo sanjarenje,

ubrzo je zaspao zbog blagog ljuljanja voza.

Probudio se u pandemonijumu. Ne u Pandemonijumu, kako je glasilo ime

stanice gde se prelazilo na liniju za Rajsku Dolinu, već u onom drugom,

strašnijem. Ventili su šištali, glasovi vikali, metal zveketao o metal, a neko mu

je drmao rame i vikao: "Gospodine, vaša majka, gospodine, probudite se,

gospodine, vaša majka, gospodine, gospodine, gospodine." On se usredsredi na

bledo stjuartovo lice. "Gospodine, vaša majka, gospodine." Babuška nije bila na

svom sedištu. Sav prtljag je nestao. Mikal Margolis jurnu prema prozoru i vide

kako njegova majka zadovoljno klizi niz šinski nasip, terajući rukom napred

nekog vitkog, bradatog mladića koji se cerio ispod gomile paketa i torbi.

"Majko!" zagrme on. "Majko!"

Babuška diže pogled i mahnu, majušna, srećna porcelanska lutka od žene. Lice

joj je bilo kao lice lutke.

"Miša! Hodi! Ne smemo gubiti vreme. Moramo pronaći tu drugu stanicu."

"Majko!" zaurla Mikal Margolis. "Ovo nije ta stanica!" Ali njegove reči izgubile

su se u naletu pare i grmljavini tokamaka koji su se zagrevali. Uz škripu,

vremešni voz poče da se kotrlja. "Gospodine, gospodine!" povika uzmlatarali

stjuart. Mikal Margolis ga gurnu ispruženom rukom na prazno sedište i jurnu

prema vratima. Skoči dok je vagon prolazio kraj završetka priručne platforme.

Babuška se obrnu na platformi u oluji male uvreñenosti.

"Miša, kakav si šok to priredio meni, svojoj jadnoj, dragoj majci! Zaspao u

vozu, ni manje ni više. Hajde, propustićemo planinski voz."

Drski nosač je morao da spusti torbe, toliko se smejao.

"Majko, a gde su planine?"

"Iza zgrada."

"Majko, možeš da vidiš preko zgrada, toliko su niske. Majko, ovo nije ta

stanica."

"Ma nemoj? A gde te je onda to dovela tvoja jadna, draga majka?"

Mikal Margolis pokaza na neke reči ispisane lepim, belim oblucima kraj samih

šina.

"U Bespuće, majko."

"I to je sledeća stanica, zar ne?"

"Trebalo je da siñemo u Pandemonijumu. Voz nije trebalo da se zaustavlja ovde.

Ovaj grad ne bi trebalo ni da se nalazi ovde."

"Onda krivi za to železničku kompaniju, krivi grad, ali ne i tvoju jadnu, dragu

majku!" pušila se Babuška, histerisala i grdila, klela i uglavnom psovala

železničku kompaniju, njene vozove, šine, signale, vagone, vozače, mašinovoñe,

stražare i sve što je imalo i najmanje veze sa Železnicom Vitlejem Ares sve do

onog najgoreg čistača klozeta u trećoj klasi, otprilike dvadeset minuta.

Konačno, Doktor Alimantando, nominalni voña Bespuća, stanov. 7, vis. 1250 m,

'na korak od Raja' došao je da smiri raspravu kako bi mogao da se vrati svojim

hronokinetičkim proučavanjima u miru. Samo dan ranije naručio je od

Radžandre Dasa, momka za sve, čarobnjakovog šegrta, čoveka za sitne poslove i

staničnog nosača, da ispiše ime grada gordim, belim oblucima tako da svaki voz

u prolazu zna da se ljudi Bespuća ponose svojim gradom. Kao da je bio

namamljen zlobno saosećajnom magijom, voz koji je nosio Babušku i Mikala

Margolisa došao je sa horizonta i zastao da baci pogled. Čarolija Radžandre

Dasa nad mašinama bila je moćna, ali svakako ne toliko moćna. Svejedno, on je

prizvao Babušku i njenog sina u postojanje, i Doktor Alimantando je sada morao

da odluči šta da radi sa njima. Ponudio im je utočište u jednoj od toplih suvih

pećina kojima su brda bila prošarana sve dok ne odluče da odu ili da sagrade

neko trajnije stanište. Kruta od uvreñenosti, Babuška je odbila ponudu utočišta.

Nije imala nameru da spava u nekoj prljavoj pećini sa izmetom šišmiša na podu

i gušterima koji bi joj pravili društvo; ne, niti je želela da to deli sa sinom,

nevernim raspikućom koji ne zna kako treba da se ponaša prema jednoj staroj

dami, svojoj jadnoj, dragoj majci. Doktor Alimantando ju je saslušao, sa ono

malo uljudnosti koliko je mogao da prizove u sebi, a onda naložio Mandelama,

čija je kuća bila sazidana za porodicu, da prime ženu. Mikal Margolis je

prihvatio pećinu. Tamo je bilo izmeta šišmiša i bilo je guštera, ali nije bilo

majke, tako da pećina i nije bila odveć loša.

U domaćinstvu Mandela, Babuška je našla vršnjaka u Dedi Haranu, koji ju je

poslužio vinom od graškove mahune, zabavio slatkorečivim laskanjem i zatražio

od sina da sazida dodatnu sobu u inače razbaškarenoj kući Mandela, posebno za

Babušku. Svake večeri pijuckali bi vino, prisećali se dana kada su i oni i svet bili

mladi i igrali igre rečima koje je Babuška toliko volela. Jedne takve večeri, u

ranu jesen, dok je Deda Haran ispisivao 'boksit' na mestu za dvosložne reči,

Babuška je prvi put primetila njegovu izuzetnu sedu kosu i fino uspravno telo,

iskrzano vremenom poput porcelanskog boga, ali snažno i neistrošeno.

Dozvolila je svojim očima da se zadrže na gvozdeno čvrstoj bradi i ljupkim

sitnim očima sjajnim poput dugmadi, a onda tiho uzdahnula i zaljubila se u

njega.

"Harane Mandela, kako mi ono kažemo u Starom Novom Kosmobadu, ti si

mnogo mnogo džentlmen", reče ona.

"Anastasja Tjuriščeva Margolis, kako mi ono kažemo u Bespuću, ti si mnogo

mnogo dama", reče Deda Haran.

Venčanje je zakazano za sledeće proleće.

Mikal Margolis je u svojoj pećini sanjao o mineralnim izvorima Rajske Doline.

Nikada nije pronašao svoju sreću u stenju Bespuća, ali ono što jeste pronašao

bili su kristali sulfata dileme. Vremenom, ona se rafinisala u čisti oblik: da bi

pronašao svoju sreću, morao bi da napusti Bespuće i majku; ako bi napustio nju,

napustio bi rod najroñeniji, a on za to nije imao hrabrosti. To je bila suština

prečišćene dileme Mikala Margolisa. Njeno rastavljanje na upotrebljive sastojke

i njegova potraga za ličnom protivmajčinskom hrabrošću provešće ga kroz

preljubu, ubistvo i izgon, sve do uništenja Bespuća. Ali ne još.

6.

Jednog popodneva, ubrzo posle zvaničnog završetka sieste, dok su ljudi još

nezvanično žmirkali, istezali se i zevali budeći se iz znojavog sna, u Bespuću se

začula buka kakvu niko nikada ranije nije čuo.

"Zvuči kao neka velika pčela", reče Babuška.

"Ili kao roj pčela", reče Deda Haran.

"Ili kao veliki roj velikih pčela", reče Radžandra Das.

"Pčela-ubica?" upita Eva Mandela.

"Ne postoje pčele-ubice", reče Rael Mandela.

Blizanci zagrgoljiše. Sada su se već gegali i bili u uzrastu kada su neprestano

padali napred. Pred njima se nisu mogla zatvoriti nijedna vrata u gradu, bili su

smeli, neustrašivi pustolovi. Pčele-ubice ne bi ih nimalo potresle.

"Pre je kao avionski motor", reče Mikal Margolis.

"Jednomotorac?" oglasi se Doktor Alimantando. "Jednomotorac i jednosed za

zaprašivanje?" Takve stvari su se često viñale u Deuteronomiji.

"Pre će biti dvomotorac", reče gospodin Jerihon, napinjući svoj podešeni sluh.

"Dvomotorac, dvosed, ali ne za zaprašivanje, već za izvoñenje vratolomija,

'Jamaguči i Džons', sa dva 'Majbah/Virtel' motora u dvosmernoj konfiguraciji,

ako ne grešim."

Kakav god bio izvor, zvuk je postajao sve bučniji i bučniji. Tada gospodin

Jerihon ugleda crnu mrljicu na sunčevom licu.

"Eno ga, gledajte!"

Zavijajući kao veliki roj pčela-ubica, avion se odvoji od sunca i zagrme iznad

Bespuća. Svi se sagnuše izuzev Limala i Tasmin, koji ga ispratiše glavama i

preturiše se, izgubivši ravnotežu.

"Šta to bi?"

"Gledajte... okreće se, vraća se."

U najvišoj tački zaokreta svi jasno razabraše avion koji ih je razbudio. Bila je to

izdužena stvar u obliku morskog psa sa dva propelera, nosnim i repnim, sa

krilima pod uglom i naniže zakošenim repom. Niko nije propustio da primeti

jarke tigraste pruge naslikane na njegovom trupu i režeći, zubati kez na nosu.

Avion još jednom nadlete Bespuće, jedva izbegavši vrh relejne kule. Glave se

ponovo sagnuše. Avion na trenutak zastade u zaokretu i popodnevno sunce

blesnu sa poliranog metala. Ljudi Bespuća zamahaše. Avion se ponovo obruši

prema gradu.

"Gledajte, pilot nam uzvraća mahanjem!"

Ljudi još više zamahaše.

Treći put avion nadlete kuće od ćerpiča u Bespuću. Treći put se izvuče u tesnom

zaokretu.

"Mislim da sleće!" viknu gospodin Jerihon. "Sleće!" Oprema za prizemljenje

izbijala je iz krajeva krila, nosa i zakošenog repa. Avion prolete i poslednji put,

gotovo u visini glava, pa se obruši prema praznom mestu sa druge strane

železničkih šina.

"Neće mu uspeti!" reče Doktor Alimantando, ali svejedno potrča sa ostalim

ljudima prema velikom oblaku prašine koji se dizao iza koloseka. Naiñoše na

avion koji je jurio nosom prema njima. Ljudi se razbežaše, avion se zanese,

polomi krilni točak na kamenu i sruči se na bok, zaoravši dugu zaokrenutu

brazdu u prašini. Grañani Bespuća požuriše da pomognu pilotu i putniku, ali

pilot se oslobodio i, povukavši poklopac kabine unazad, ustao i vrisnuo:

"Bitange jedne glupe! Bitange jedne tupe glupe! Zašto ste to uradili? A?

Upropašćen je, upropašćen, nikada više neće poleteti, samo zato što ste vi,

bitange glupe, suviše tupi da znate da ne treba da trčite pred avion! Gledajte šta

ste uradili, gledajte samo!"

I pilot briznu u plač.

Ime joj je bilo Persis Taterdemalion.

Bila je roñena sa krilima, u venama je imala avionski tečni vodonik, a u nervima

vetar. Sa očeve strane, tu je bilo tri pokolenja Letećeg cirkusa Rakete Morgana,

sa majčine loza zaprašivača, komercijalnih pilota, čarter-letača i neustrašivih

kaskadera sve do čukunbabe Indire, koja je navodno pilotirala Jedrenjacima

Prezidijuma dok su izmišljali svet. Persis Taterdemalion bila je roñena da leti.

Bila je velika, vinuta, razmahnuta ptica. Za nju je gubitak aviona bio ništa manje

bolan od gubitka uda, voljene osobe ili života.

Sve njeno vreme, novac, energija i ljubav bili su, od desete godine, usmereni u

'Vazdušni bazar zapanjujuće Taterdemalion', leteći cirkus sa jednom ženom i

jednom arenom, nebesku atrakciju koja ne samo da je zaprepašćivala publiku

vazdušnom akrobatikom i vratolomijama što su prkosile smrti, već ju je takoñe

obrazovala, omogućavajući onima koji plate skromnu naknadu da iz vazduha

vide svoje farme, vremenske prilike izbliza, ili da razgledaju lokalne

znamenitosti. Tako angažovana, išla je prema istoku preko gornje polovine sveta

sve dok nije došla do ravničarskog grada po imenu Stanica Volamura.

"Pogledajte Veliku Pustinju", pevala je ovčarima iz Stanice Volamura, "čudite

se vrtoglavim dubinama moćnih kanjona, divite se silama Prirode koje su

izvajale zapanjujuće prirodne lukove i visoke kamene stubove. Čitava istorija

zemlje leži u kamenu ispod vas: jemčim za jedan dolar i pedeset centavosa, ovo

je putovanje koje nikada nećete zaboraviti."

Za Džunijusa Lambea, omamljenog od jarosti na zadnjem sedištu, ovo poslednje

bilo je sasvim tačno. Posle dvadeset minuta leta od Stanice Volamura, bez

ijednog kanjona, zapanjujućeg luka ili visokog stuba na stotinu kilometara

udaljenosti, Persis Taterdemalion je primetila da joj se pokazivač goriva nije

pomerio. Kucnula ga je. Crveni indikatori na displeju zatrepereli su i sunovratili

se prema oznaci za prazno. Ponovo je kucnula. Indikatori su ostali tamo gde su

bili.

"O, sranje", rekla je. Uključila je na traku snimljen komentar o čudima Velike

Pustinje ne bi li primirila Džulijusa Lambea i potražila na kartama obližnje

naselje gde bi mogla da prisilno sleti. Nije mogla da se vrati u Stanicu

Volamura, to je bilo očigledno, a ROTEH-ove mape nisu je nimalo utešile.

Proverila je opremu za radio-lociranje. Ukazala je na curkanje mikrotalasnog

zračenja samo dvadeset kilometara dalje, od one vrste osobene za releje u

planetnoj komunikacionoj mreži.

"Da pogledamo, ipak", rekla je i podvrgla sebe, avion i putnika svojoj odluci.

Pronašla je maleno naselje tamo gde nikakvog naselja nije trebalo da bude. Bili

su tu uredni kvadrati zelenila, a svetlost je bleštala sa solarnik-kolektora i kanala

za navodnjavanje. Mogla je da razabere crvene crepove na krovovima kuća. A

bilo je i ljudi.

"Drži se", rekla je Džunijusu Lambeu, za koga je to bila prva naznaka da nešto

možda nije u redu. "Slećemo."

Poslednjom suzom goriva spustila je svoju voljenu pticu, i šta se onda desilo?

Toliko je bila zgañena da je odbila da ode iz Bespuća sa Džunijusom Lambeom

Ares Eskpresom Ljagoned-Svetkovina u 14:14.

"Doletela sam, pa ću i odleteti", objavila je. "Otići ću odavde samo na krilima."

Radžandra Das je pokušao da svojom čarolijom vrati točak na kraj krila, ali

njegova moć, pa čak ni moć aparata za zavarivanje Raela Mandele, nije bila

dovoljna da avion ponovo bude doveden u ispravno stanje. Za jedinu preživelu

iz 'Vazdušnog bazara zapanjujuće Taterdemalion' najmrskije je bilo to što je

aparat za zavarivanje Raela Mandele radio ni manje ni više nego na stopostotni,

čisti, nerazblaženi avionski tečni vodonik.

I tako je Doktor Alimantando pronašao kuću za Persis Taterdemalion, i vrt kako

ne bi gladovala, ali ona nije mogla da bude srećna jer je imala nebo pred očima.

Gledala je kako se mršave pustinjske ptice okupljaju na antenama relejnog

tornja, ogorčena zbog toga što su njena krila slomile budale. Stajala je na

ivicama visokih stena, posmatrala kako ptice s večeri jašu naviše na toplim

strujama i pitala se koliko bi morala da raširi ruke da bi se digla poput njih i bila

povučena naviše u spiralu vazduha sve dok ne nestane iz vidokruga.

Jedne noći, Mikal Margolis predložio joj je dve stvari, i pošto je znala da će

moći da zaboravi nebo samo ako se izgubi u njima, prihvatila je obe. Te noći, i

dvadeset sledećih noći, mir grañana remetila je čudna buka iz Margolisovog

staništa. Deo te buke bilo je i zavijanje i rika snošaja. Ostalo je zvučalo kao

unutrašnja dekoracija.

Kada se pojavila tabla, sve je postalo očigledno.

Tamo je pisalo:

HOTEL/ŽELEZNICA VITLEJEM ARES

JELO * PIĆE * SMEŠTAJ

VLASNICI: M. MARGOLIS, P. TATERDEMALION

"To nije moj sin", izjavila je preneražena Babuška. "Kad može da zanemarisvoju

dragu majku da bi se upustio sa nekom jevtinom strankinjom i ispunio mirne

noći zvucima kakve ne želim ni da opišem; kakva sramota! A sada, ta jazbina

greha i sodomije! Hotel/B.A.R, ha! Kao da njegova draga majka ne zna šta to

znači! Misli da njegova draga majka ne ume da čita, a?<$FU originalu:

Bethlehem Ares Railroad, odn. skraćeno B.A.R.; prim. prev.> Harane", rekla je

svom budućem mužu, "niti jednom nogom nećemo stupiti tamo. Od sad, on mi

više nije sin. Odričem ga se." Pljunula je u izveštačenom ogorčenju na tle ispred

Hotela/Železnice Vitlejem Ares. Te noći, Persis Taterdemalion i Mikal Margolis

priredili su svečano otvaranje, sa onoliko kukuruznog piva koliko je svako

mogao da popije, što nije bilo naročito mnogo, jer je bilo samo pet gostiju. Čak

je i Doktor Alimantando bio primoran da napusti svoja izučavanja da bi te večeri

bio na proslavi. Deda Haran i Babuška ostali su da čuvaju malog Limala i

Tasmin. Deda Haran bi rado otišao, pa ga je Babuška s prekorom gledala svaki

put kada bi ga uhvatila da čežnjivo baca pogled napolje, prema svetlosti i buci.

Njena potpuna zabrana prelaska praga B.A.R.-a obavezno se odnosila i na

njenog muža.

Dan posle proslave, Persis Taterdemalion odvela je Radžandru Dasa, gospodina

Jerihona i Raela Mandelu preko železničkih šina i trojica muškaraca rasklopili

su peskom izgreban kaskaderski avion i spakovali ga u petnaest sanduka za čaj.

Persis Taterdemalion nije prozborila ni reč za vreme operacije rasklapanja.

Zaključala je delova svog aviona u najdublju, najmračniju pećinu Hotel/B.A.R.-

a i stavila ključ u jednu teglu. Nikada nije uspela da natera sebe da sasvim

zaboravi gde se ta tegla nalazi.

Jednog jutra, u dva sata i dva minuta, prevrnula se preko Mikala Margolisa i

šapnula mu u uho: "Dragi, znaš li šta nam treba? Šta nam zaista treba da sve

bude savršeno?" Mikal Margolis je zadržao dah, u očekivanju burmi, dece,

malih perverzija sa kožom i gumom.

"Bilijarski sto."

7.

Bila su tri brata Galačeli: Ed, Lui i Umberto.

Niko nije znao koji je Ed, koji Lui, a koji Umberto, pošto su bili trojke potpuno

istovetne poput zrna graška u mahuni ili dana u zatvoru. Odrasli su u

poljoprivrednoj zajednici Burma Šejv, gde su grañani o njima imali tri

zajednička mišljenja. Prvo je bilo da su pronañeni napušteni u jednoj kartonskoj

kutiji na ivici kukuruzne njive ðovan' Galačelija. Drugo je bilo da su oni nešto

više od trojki, mada niko nije bio spreman da kaže šta je to više, iz straha da ne

uvredi bezgrešnu gospoñu Galačeli. Treće je bilo da su Galačelijevi dečaci

razmenili identitete makar jednom od najranijeg detinjstva tako da je Lui

odrastao ili u Eda ili u Umberta, Umberto u Luija ili Eda, a Ed u Umberta ili

Luija, uz sve moguće permutacije daljih trampi. Čak ni sami momci nisu bili

sigurni koji je Ed, koji Lui, a koji Umberto, ali meñu ljudima Burma Šejva bilo

je sigurno da oni nikada nisu videli tako istovetne trojke ('klonove', o majku mu,

eto, rečeno je, prosto je izletela, znate, ta reč koju ne smete pominjati pred

njihovim roditeljima): ili tako ñavolski zgodne.

Agneta Galačeli bila je zdepasta žaba od žene, sa srcem od tople mlečne

čokolade. ðovan' Galačeli bio je visok, mršav i tanak kao motka. Ed, Lui i

Umberto bili su tamnooki, kovrdžavi, nasmejani bogovi ljubavi. I znali su to. A

isto tako i sve devojke u Burma Šejvu. Zbog čega su braća Galačeli i morala da

napuste Burma Šejv u sitne sate jednog utorka ujutro, motorizovanim

železničkim vagonom koji su sami napravili od kamiona sa farme.

Bila je tu ta devojka. Zvali su je Magdala, skraćeno Magz. Uvek postoji neka

takva devojka, od onih koje flertuju, igraju se, petljaju okolo i ne ostavljaju

mesta sumnji da je i ona jedna od momaka, sve dok momci ne postanu momci i

tada, baš kao i ona, ne shvate da ona ni najmanje nije jedna od njih, ni najmanje.

Za Magz je trenutak uviñanja nastupio dve nedelje posle njene vožnje po

zabačenijim njivama u zadnjem delu kamiona Galačelijevih. Za Eda, Luija i

Umberta on je nastupio kada je kamion bio zasut sačmom posle zaustavljanja

ispred kuće Majagezovih, gde su išli da se raspitaju zašto Magz nije tako dugo

došla da ih poseti.

Bratska solidarnost bila je stožer života braće Galačeli. Nije se pokolebala

suočena sa rezigniranim ocem i jarosnim komšijom. Odbili su da kažu sa kojim

od njih je Magdala Majagez zatrudnela. Bilo je sasvim moguće da to ni sami

nisu znali.

"Ili će jedan od vas da prizna, ili ćete svi da se oženite njome", rekao je Soni

Majagez. Njegova žena potkrepila je taj zahtev sačmaricom. "Pa, šta ćete onda?

Pričajte, il' se ženite."

Braća Galačeli nisu odabrala niti jedno, niti drugo.

Bilo gde u svetu niko ne bi izgubio ni tren sna zbog glupe devojčice kao što je

Magz Majagez. U obližnjoj Beladoni, samo u Ulici Tomobolova moglo se

izbrojati četrdeset osam salona za pobačaj i dvanaest biroa za usvajanje

transplanta za glupe devojčice upravo u njenoj situaciji. Beladona je, ipak, bila

Beladona, a Burma Šejv je bio Burma Šejv, pa su braća Galačeli stoga odabrala

Beladonu umesto Burma Šejv. Tamo su stekli diplome od deset dolara iz oblasti

poljoprivrednih nauka, prava i mašinstva iz univerzuuma u obliku rupe u zidu.

Tamo bi živeli zadovoljno sve do kraja života da nije došlo do jednog žalosnog

nesporazuma sa nožem, pijanim utovarivačem šatlova i devojkom u baru u ulici

Primavera. I tako su ponovo pobegli, jer još je postojao nekakav zakon u

Beladoni, gde je najpribližnija stvar potpuno poštenoj policiji ona potpuno

korumpirana.

Privukla ih je mreža blistavih čeličnih šina koje su prekrivale svet kao paučina:

farmer, pravnik, mehaničar. Ed je bio mehaničar, Lui pravnik, Umberto farmer.

Sa takvim kvalifikacijama, mogli su da uspeju bilo gde u svetu, jer svet je još

bio dovoljno mlad da za svaku ruku postoji više nego dovoljno posla. Ali mesto

do koga su, zapravo, došli bilo je Bespuće.

Skočili su sa svog vagona smrknuti i znojavi, ali i dalje ñavolski zgodni, i upali

u Hotel/Železnicu Vitlejem Ares. Tresnuli su po zvonu na recepciji jedan za

drugim. Glave su se okrenule da ih pogledaju. Braća Galačeli osmehnula su se i

mahnula.

"Ed, Lui i Umberto", predstavi ih jedan od njih.

"Tražimo mesto gde ćemo prespavati", objasni drugi.

"Čistu postelju, vruće kupatilo i vruću večeru", reče treći.

Persis Taterdemalion pojavi se iz pivskog podruma, gde je postavljala novu

bačvu.

"Da?" upita ona.

"Ed, Lui i..." reče Ed.

"Tražimo..." reče Lui.

"Čistu postelju, vruću..." reče Umberto, i odjednom, istog trenutka, oni se

strahovito, očajnički i strasno zaljubiše u nju. Vidite, ima jedna teorija koja tvrdi

da za svakoga postoji jedna osoba koja će mu ispuniti ljubav savršeno i potpuno.

Braća Galačeli, koja su bila jedna ista osoba pomnožena tri puta, naravno da su

delila tu zajedničku, jedinstvenu ljubav, a potpuno ispunjenje te zajedničke

ljubavi bila je Persis Taterdemalion.

Sledećeg jutra, braća Galačeli otišla su u posetu Doktoru Alimantandu pošto su

se tu trajno nastanila. On je Umbertu dao veliko parče zemlje, Edu je dao

radionicu u kojoj će moći da popravlja mašine, a pošto Luiju nije mogao da dâ

kancelariju, okružni sud ili makar ugao šanka gde bi ovaj upražnjavao svoju

veštinu, dao mu je komad zemlje gotovo podjednako velik kao i Umbertov i

posavetovao ga da se lati uzgajanja životinja, pošto je to bilo nešto najsličnije

pravosuñu što je Bespuće moglo da ponudi.

8.

Mikal Margolis imao je problem. Bio je bolno zaljubljen u veterinarku koja je

stanovala preko puta u Kući Dvanaest. Ali predmet i zadovoljenje njegove

požude bila je Persis Taterdemalion, njegova partnerka u postelji i poslu.

Veterinarka u Kući Dvanaest, čije je ime bilo Marja Kvinsana, takoñe je imala

problem. Problem je bio u tome što je ona bila predmet požude svog brata

Mortona. Ali ona ga nije volela, čak ni kao brata, kao što nije volela ni Mikala

Margolisa. Jedina osoba koju je volela bila je ona sama. Ali ta samoljubav bila

je brušena kao dijamant sa mnogo sjajnih površina tako da su se zraci te

samoljubavi odbijali od Marje Kvinsane na one oko nje i navodili ih na pomisao

da ona voli njih, kao i oni nju.

Jedan od takvih bio je njen brat Morton Kvinsana, zubar sa neobičnim

opsesijama, čija posesivnost prema sestri nikoga nije mogla da prevari. Svi su

znali da on u potaji žudi za njom, tako da ta žudnja i nije bila potajna, čim je

toliko ljudi za nju znalo. Ali poštovanje i posesivnost Mortona Kvinsane bili su

takvi da nije mogao ni prstom da pipne svoju sestru. I tako je izgarao nadohvat

nje u paklu osujećenosti. I što je duže izgarao, to su vrelije gorele vatre opsesije.

Jedne večeri je uhvatio sestru kako flertuje sa braćom Galačeli, smeje se

njihovom sirovom seljačkom humoru, pije njihovo piće, dodiruje njihove grube i

ružne šake. Tada i tamo, zakleo se da nikada neće lečiti nijednog Galačelija, čak

ni ako mu doñe molećivo, uz vrisku zbog zubobolje, čak ni ako agonija trulog

zuba oslobodi životinju u njima i natera ih da udaraju glavom o zidove; ne,

oteraće ih, oteraće ih bez razmišljanja, nagnati ih na stenjanje, trpljenje i

škrgutanje zubima zbog toga što su bacili mrežu svojih žarkih želja na njegovu

sestru Marju.

Druga takva budala bio je Mikal Margolis. Zbog svoje majke, nikada nije bio

srećan u ljubavi. Kada je njegova majka objavila veridbu, postao je srećan u

ljubavi, srećan sa živom, pohotnom, poletom ispunjenom Persis Teterdemalion.

Onda su Morton i Marja Kvinsana sišli sa nedeljnog voza sa namirnicama iz

Meridijana. Mikal Margolis je uzimao na stanici bačve sa pivom i sanduke sa

alkoholnim pićima, kada je ugledao visoku, snažnu ženu kako hoda platformom

sa prirodnom gracioznošću i nagoveštenom snagom mačke-lovca. Oči su im se

srele, a zatim razdvojile, ali u treptaju kontakta, Mikal Margolis je osetio kako

mu šok kičmenog elektriciteta topi podnožje srca, mesto gde leži svo poštenje i

pristojnost, u debelo crno staklo. Voleo je nju. Nije mogao da pomisli ništa

drugo osim da voli nju.

Kada im je Doktor Alimantando Kvinsanama dao pećinu, požurio je da im

pomogne da sagrade dom. "Hej, a čišćenje, pranje čaša?" upitala je Persis

Taterdemalion. Mikal Margolis je odmahnuo i otišao. Kada je Doktor

Alimantando Kvinsanama dao zemljište, Mikal Margolis je došao da kopa jarak,

nasip i branu sve dok mesec-prsten nije zablistao poput dijamanata. "A šta je sa

služenjem pića?" rekla je Persis Taterdemalion. "Šta je sa spremanjem večere za

ove gladne ljude?" A kada su Morton Kvinsana i njegova sestra došli u

Hotel/Železnicu Vitlejem Ares, oboma im je dao po činiju vrućeg jagnjećeg

pilava i onoliko besplatnog piva koliko su mogli da popiju, a onda se šalio sa

njima i ćeretao sve do zatvaranja. Kada bi se u hotelu razbolelo neko pile, makar

bilo namenjeno i za večernji kazan, svejedno je nošeno Marji Kvinsani, koja bi

ga bockala i pipkala veštim prstima dok bi Mikal Margolis zamišljao kako ti

prsti to isto rade njemu. Mnogo se Margolisovih i Taterdemalioninih životinja

porazboljevalo te jeseni.

A opet, Mikal Margolis nije bio srećan. Oscilirao je izmeñu ljubavi dobre žene i

ljubavi loše žene, kao mali kvarcni kristal koji otkucava vreme. Persis

Taterdemalion, priprosta i nedužna poput orla na nebu, pitala ga je da li je

bolestan. Mikal Margolis je zastenjao i oglasio se zvukom čiste osujećene

požude.

"Možda bi trebalo da odeš kod nekoga, ljubavi, proteklih nekoliko dana uopšte

ne misliš na posao. A šta je sa onom veterinarkom, a? Mislim, ljudi su samo još

jedna vrsta životinja, zar ne? Možda bi ona mogla da ti pomogne."

Mikal Margolis se okrenu da pogleda Persis Taterdemalion.

"Šališ se, zar ne?"

"Ne. Ozbiljno."

Mikal Margolis još glasnije zastenja.

Što se tiče Marje Kvinsane, ona nije marila. Baš tako, nije marila, osećala je

samo prezir prema svima dovoljno slabim da je vole. Prezirala je svog

budalastog brata, prezirala je tog glupog momka koji je imao kafanu. A opet,

nije mogla da se odupre izazovu. Preoteće glupog momka od te pegave i benave

žene sa kojom je živeo i vodio ljubav. U pitanju je bila igra, igra; figure u igri

nisu važne, ono što je važno jeste um koji ih pomera; to, i pobeñivanje, jer dok

je pobeñivala, gubitnike je još više prezirala. Jednim nadahnutim gambitom

mogla je da trijumfuje i nad Mikalom Margolisom i nad svojim prokletim

bratom. Onda bi makar mogla da mu se otme i omogući svom imenu da svet

čuje za njega. "Staraj se o Mortonu", rekla je njena gvozdena mati na samrti,

"staraj se o njemu, pazi ga, pusti ga da misli da on odlučuje o svemu, ali pobrini

se da ne odluči ni o čemu, Marja. Zapovedam ti."

Staraj se o Mortonu, staraj se o Mortonu; da, već je pet godina verno postupala

po majčinoj volji. Pošla je sa njim u pustinju posle one afere sa devojčicom u

parku, ali mora doći vreme, majko, kada će Morton ostati sam, a istog jutra ona

će uhvatiti prvi voz za Mudrost.

Zbog toga su tu bile igre. One su je zabavljale, sačuvale joj razum u tih pet

godina, dok je Mortonova zaljubljenost sve više jačala, davale joj nadu da će

zahvaljujući njima biti dovoljno snažna da stupi na taj jutarnji voz za Mudrost.

O, da, igre su joj sačuvale razum. I zato je smislila da izlazi da hrani piliće

svakog dana u isto vreme kada je i Mikal Margolis preko puta, u zadnjem

dvorištu Hotela/B.A.R.-a hranio svoje. Igra ju je nagnala da ga zamoli da doñe i

pogleda njen sud za metan ne bi li ustanovio zbog čega ne radi kako treba, mada

bi Radžandra Das taj posao bolje obavio. "Hemijski problemi, gospoñice", rekao

je Mikal Margolis, "neko je sasuo tovar korišćenog sredstva za sterilisanje

unutra i inhibirao bakteriofage." Marja Kvinsana se osmehnula. Ona je koliko

jutros nasula tri boce hirurške tečnosti za sterilizaciju u rezervoar. Igra se

odvijala valjano. Iz zahvalnosti, pozvala ga je unutra na piće, zatim na razgovor,

zatim u krevet (a Mikal Margolis je sve vreme drhtao kao trska), zatim na seks.

I u tom krevetu proliveno je seme uništenja Bespuća.

9.

Problem izmeñu porodica Staljin i Tenebre započeo je kada su ustanovile da im

je prodato isto parče zemlje i idiličnom, rajskom gradu Bespuće, a to je učinio

gospodin E. P. Venkatačalum, nekadašnji agent za prodaju nekretnina u

Venkatačalumovom birou za imigraciju i naseljavanje, koji je upravo sedeo u

jednoj beloj sobi suočen sa pitanjima inspektora ðijen Ksao-Pina iz policijske

ispostave u Bleriotu koja su se ticala prevarnih radnji. Ne samo da su porodice

Staljin i Tenebre kupili isto parče zemlje (koje gospodin E. P. Venkatačalum

uopšte nije imao pravo ni da prodaje), već su im takoñe bile izdate duplirane

karte za isti kupe u spavaćim kolima Noćnog voza za Ravnodnevicu u 19:19, sa

stajanjem u Severnom Benovom Gradu, Anensiju, Merčisonvilu, Novom

Poduhvatu, Stanici Volamura i Bespuću. Nijedna porodica nije htela da popusti

onoj drugoj. Poslužitelj spavaćih kola zaključao se u svoju kabinu i odvrnuo

radio. Morali su sami da reše svoje sporove. Niko nije uspeo mnogo da odspava

u vagonu 36 Noćnog voza za Ravnodnevicu. Petoro ljudi, sa prtljagom za

petoro, pokušavalo je da spava u kupeu za troje ljudi, sa prostorom za prtljag za

troje. Prve noći, samo je mali Džoni Staljin, uzrasta nepune četiri godine, imao

krevet za sebe. To je bilo stoga što je on bio veoma nervozan mali i debeli dečak

koji je vrištao i vrištao i razboleo se od vrištanja sve dok nije dobio krevet za

sebe. Njegova majka se prećutno složila i dala mu tri ili četiri pilule za spavanje

namenjene odraslima da bi ga ućutkala i umirila. Džoni Staljin bio je razmažen,

veoma nervozan mali i debeli dečak, uz to i narkos.

Sledeći dan protekao je u krtoj tišini sve dok se Gaston Tenebre nije nakašljao

tačno u četrnaest sati i rekao da bi možda bilo dobro da svi spavaju po smenama.

On i njegova žena, Ženevjev, probdeće celu noć i prespavaće ceo dan, ako

Staljinovi budu probdeli ceo dan i prespavali celu noć.

Taj aranžman isprva je izgledao pravično. Onda je prosta, neumoljiva logistika

kupea za spavanje preuzela kontrolu. Jedan krevet je morao da se preklopi kako

bi se napravila sedišta za dvoje, tako da su preostala tri tela na dva kreveta.

Potom bi troje sedelo, a dvoje udobno spavalo. Gospodin i gospoña Staljin

bacakali su se i gunñali na skučenom krevetu, mali Džoni je astmatično hrkao, a

Gaston i Ženevjev Tenebre imali su svoje male privatne, ljubavne svañe, sa

mnogo besnog šapata i malih, agresivnih gestova rukama dok je voz zveketao i

kloparao, išao unazad i cepao se da bi formirao nove vozove, približavajući se u

takvim grčevima i cimanjima sve više Bespuću.

Prilikom bauljanja radi prelaska sa sedišta na krevet trećeg jutra došlo je do

formalnog početka neprijateljstava. Ženevjev Tenebre je optužila mladog

Džonija Staljina da je pokušao da joj zaviri pod suknju dok se pela na gornji

ležaj. Gospodin Staljin je optužio Gastona Tenebrea da mu je preturao po

prtljagu dok je njegova porodica tobože spavala. Gaston Tenebre je optužio

gospodina Staljina da je nepristojno navaljivao na njegovu lepu ženu u redu za

klozet druge klase. Gospoña Staljin optužila je gospoñu Tenebre da je varala na

kartama. Zvocanje je izbijalo u naletima, nalik na nalete snega koji predskazuju

jaku zimu; i došao je četvrti dan i četvrta noć.

"Bespuće!" viknu kondukter koji je izišao iz skrovišta i zakucao na vrata

srebrnom olovkom. Kuc kuc kuc. "Bespuće! Tri minuta!" Kuc kuc kuc.

Anarhija je paradoksalno vladala dva minuta i trideset sekundi dok su porodice

Staljin i Tenebre ustale umile se odenule sakupile torbe knjige dragocenosti

debele sinove i nabile se tresnule zaglavile u uskim hodnicima da bi ispale kroz

uska vrata na tanušnu, široku sunčevu svetlost sedmog jutarnjeg sata. Sve to da

nijednom nisu pogledali kroz prozore gde se nalaze, što je bilo baš šteta, jer da

jesu, možda ne bi ni sišli sa voza. Ali kada su pogledali, videli su: "Zelene

doline..." reče gospodin Staljin.

"Bogata zemlja, spremna za plug", reče je Gaston Tenebre.

"Vazduh blag od mirisa miliona pupoljaka", reče gospoña Staljin.

"Miran, spokojan raj na zemlji", reče Ženevjev Tenebre.

Džoni Staljin pogleda bleštavi beli ćerpič i sprženu crvenu zemlju, jarke treptaje

solarnih kolektora i gole kosture nosača pumpi. Onda skupi lice kao vlažan

sunñer koji se upravo cedi i pripremi se na vrišteće histerisanje.

"Mama!" zavapi. "Ja neću..." Gospoña Staljin ga žestoko zviznu po levom uhu.

On još besnije zakuka, što posluži kao znak porodicama Staljin i Tenebre da

jedna drugu zaspu baražnom vatrom opakih pogrda koje su ostavile tragove na

obližnjim zidovima. Džoni Staljin se udalji kako bi se osamio sa svojim jadom,

neprimećen, pa samim tim i nevoljen. Limal i Tasmin Mandela pronašli su ga

kako nabusito sedi kraj glavnog metanskog suda dok su tražili nešto novo čime

bi se poigrali u novom danu.

"Zdravo", reče Limal. "Ti si nov."

"Kako se zoveš?" upita Tasmin, četrdeset osam sekundi starija od brata.

"Džoni Staljin", reče Džoni Staljin.

"Bićeš dugo ovde?"

"Mislim da hoću."

"Onda ćemo ti mi pokazati gde ovde može da se igra", reče Tasmin, i dva brza,

vitka deteta povedoše bledog i slinavog Džonija Staljina za ruku da mu pokažu

divnu kaljugu za krmače, vodene pumpe, kanale za navodnjavanje gde možeš da

puštaš male jedrenjake, obore gde Rael Mandela drži male životinje roñene

zahvaljujući njegovom kompletu sa klicama, i žbunje sa bobicama, gde možeš

da jedeš sve dok ti ne pozli, a da niko ne mari, ni malčice. Pokazali su mu kuću

Doktora Alimantanda, kao i samog Doktora Alimantanda, koji je bio veoma

visok, veoma star i veoma ljubazan na prilično zastrašujući način, a Doktor

Alimantando je odveo dečaka umazanog blatom, govnima, vodom i bobicama

roditeljima koji su se još svañali, i proglasio ih stanovnicima Bespuća. Prve dve

noći proveli su u Hotelu/Železnici Vitlejem Ares dok je Doktor Alimantando

razmišljao šta da radi sa njima. Konačno je pozvao svoje najpouzdanije prijatelje

i savetnike; gospodina Jerihona, Raela Mandelu i Radžandru Dasa, pa su

zajedno, uz pomoć Egzaltiranih Predaka gospodina Jerihona, došli do

zapanjujuće jednostavnog zaključka.

Bespuće je bilo premalo da sebi priušti takav luksuz velikih gradova kao što su

zaraćene porodice. Staljinovi i Tenebreovi moraće da nauče da žive zajedno.

Zato im je Doktor Alimantando dao kuće jednu do druge i zemljište sa

zajedničkom meñom i samo jednom pumpom na vetar. Zadovoljan svojim

solomonskim rešenjem, Doktor Alimantando se vratio sobi za osmatranje

vremenskih prilika i izučavanju vremena, prostora i svega ostalog.<%

10.

"Kaži mi ponovo, oče, zašto idemo tamo?"

"Da bismo umakli lošim ljudima koji pričaju loše stvari o tebi i meni, od ljudi

koji žele da te odvedu od mene."

"Kaži mi ponovo, oče, zašto ti ljudi žele da me odvedu od tebe?"

"Zato što si ti moja kćer. Zato što kažu da si neprirodna, nakaza, veštački

eksperiment, moja malena ptičice. Zato što kažu da si roñena suprotno zakonu, i

ja zbog toga moram biti kažnjen."

"Ali, kaži mi ponovo, oče, zbog čega bi te kažnjavali? Zar ja nisam tvoja kćer,

tvoja malena ptičica?"

"Ti jesi moja malena ptičica i jesi moja kćer, ali oni kažu da nisi ništa više od...

lutke, ili mašine, ili bilo koje druge tvorevine, a takvi ljudi smatraju da je

protivzakonito da čovek ima takvu kćer, kćer koju je sačinio za sebe, iako je on

voli više od samog života."

"A da li me ti voliš više od samog života, oče?"

"Volim te, trešnjice moja malena, i upravo zbog toga bežimo od tih loših ljudi,

jer oni bi da me odvedu od tebe, a ja to ne bih mogao da podnesem."

"Ni ja, oče. Ne bih mogla da te nemam."

"Znači, bićemo zajedno, a? Uvek."

"Da, oče. Ali, kaži mi ponovo, gde to idemo?"

"To se mesto zove Bespuće, i toliko je maleno i daleko da se za njega zna samo

zbog priča koje se o njemu ispredaju."

"I tamo idemo?"

"Da, mačkice moja, na poslednje mesto na svetu. U to Bespuće."

Meredit Modra Gora i njegova kćer, Ruti, bili su tihi ljudi. Bili su jednostavni,

neupadljivi, neprimetni ljudi. U kupeu treće klase sporog putničkog voza koji je

prolazio pustinjom izmeñu Meridijana i Beladone, bili su nevidljivi pod

gomilama tuñeg prtljaga, tuñe živine, tuñe dece i drugih ljudi. Niko im se nije

obraćao, niko nije pitao sme li da sedne kraj njih ili ostavi gomilu prtljaga živine

dece sebe preko njih. Kada su sišli na maloj pustinjskoj stanici, niko nije

primetio duže od jednog sata da ih nema, a čak ni tada niko nije mogao da se seti

kako su ti saputnici izgledali.

Niko nije primetio da silaze iz voza, niko ih nije video da stižu u Bespuće, čak ni

Radžandra Das, samoprozvani upravnik stanice, koji je dočekivao svaki voz što

je stizao u njegovu sklepanu stanicu, niko nije primetio da ulaze u

Hotel/Železnicu Vitlejem Ares u dvadeset i dvadeset. Onda je nešto veoma nalik

na kontrolisanu eksploziju svetlosti ispunilo hotel i tamo, u epicentru sjaja,

nalazila se najlepša žena koju je iko od njih ikada video. Svaki muškarac u

prostoriji bio je primoran da proguta knedlu. Svaka žena borila se sa

neizrecivom potrebom da uzdahne. Desetak srca prelomilo se po sredini i sva

ljubav izletela je iz njih poput lasti da bi počela da kruži oko neverovatnog

stvorenja. Bilo je to kao da je Bog Lično ušao u prostoriju.

Onda je božja svetlost nestala i ustupila mesto tami za žmirkanje i trljanje očiju.

Kada su ponovo mogli da vide, svi su ispred sebe ugledali nekog sitnog, veoma

običnog čoveka i devojčicu od nekih osam godina koja je bila u potpunosti

najobičnije, najbezličnije stvorenje koje su ikada videli. Jer takva je bila priroda

Ruti Modre Gore, devojčice zapanjujuće običnosti, da apsorbuje poput sunčeve

svetlosti lepotu svega oko sebe i čuva je sve dok ne odluči da je otpusti, sve

odjednom, nalik na blesak svetiljke silovite lepote. Onda bi se ponovo vratila

aljkavoj anonimnosti, ostavivši za sobom u srcu sliku neizrecivog gubitka. To je

bila prva tajna Ruti Modre Gore. Druga je bila da ju je njen otac načinio takvom

u svojoj boci postanka.

Izuzetna dešavanja u B.A.R.-u još su bila predmet razgovora kada su se Meredit

Modra Gora i njegova kćer popeli da posete Doktora Alimantanda. Veliki čovek

je radio u svojoj sobi za osmatranje vremenskih prilika i prekrivao zid nečitkim

algebarskim simbolima u crnom ugljenu.

"Ja sam Meredit Modra Gora, a ovo je Ruti, moja kćer (tu se Ruti naklonila i

osmehnula kao što je strpljivo uvežbavala u njihovoj hotelskoj sobi). Ja sam

odgajivač stoke iz Marsarita, koga njegova zajednica nažalost nije umela da

shvati. Kćer mi znači više od svega, ali njoj je potrebno sklonište, potrebna joj je

zaštita od surovih i zlonamernih ljudi, jer, avaj, moja kćer je jadno i jednostavno

stvorenje, zarobljeno u mentalnom uzrastu petogodišnjakinje. Stoga tražim

sklonište za sebe i svoju jadnu kćer." Tako je molio Meredit Modra Gora.

Doktor Alimantando je obrisao naočari.

"Dragi moj gospodine, savršeno razumem kako to izgleda biti neshvaćen u

sopstvenoj zajednici i mogu vas uveriti da niko nikada nije oteran iz Bespuća.

Za sve siromahe, prikraćene, progonjene, očajnike, gladne, beskućnike, lišene

ljubavi, krivce, opsednute prošlošću, za sve njih ovde ima mesta." On pogleda

glavni Petstogodišnji plan na zidu sobe za osmatranje vremenskih prilika,

ugrožen primicanjem matematike. "A vaše mesto je Parcela 17, Pećina 9. Idite

kod Raela Mandele po oruña za obradu zemlje, a kod gospodina Jerihona u vezi

sa zidanjem kuće. Sve dok ne bude sagrañena, možete besplatno boraviti u

gradskom hotelu." On pruži Mereditu Modroj Gori svitak. "Dokumenta o statusu

grañanina. Popunite ih kada stignete i vratite ih meni ili Persis Taterdemalion. A

sada, upamtite dva pravila. Pravilo broj jedan jeste da kucate pre nego što uñete.

Pravilo broj dva jeste da nema vike u vreme sieste. Poštujte ta pravila i bićete

ovde srećni."

I tako je Meredit Modra Gora poveo svoju kćer i posetio gospodina Jerihona,

koji mu je obećao kuću za nedelju dana, sa vodom, gasom iz zajedničke fabrike

metana i električnom strujom iz zajedničkog solarnog pogona; <%-2>i Raela

Mandelu, koji im je pozajmio motiku, ašov, budak, sadilicu i raznovrsno seme,

lukovice, rizome, kaleme i korenje. Takoñe im je dao malo kultura ubrzanog

rasta za svinje, koze, piliće i lame iz svoje zalihe ćelija.<%0>

"Oče, kaži mi, je li ovo mesto u kome ćemo ostati zauvek?"

"Jeste, mačkice moja, tako je."

"Lepo je, mada malo suvo, zar ne?"

"Baš tako."

Ruti je ponekad govorila glupe i očigledne stvari, ali šta je Meredit Modra Gora

mogao da očekuje od devojčice mentalnog uzrasta petogodišnjakinje? U svakom

slučaju, voleo je njena glupa pitanja. Voleo je njenu odanu zavisnost i krajnje

obožavanje, ali ponekad bi poželeo da ju je stvorio sa višim koeficijentom

inteligencije.

11.

Prvog dana proleća godine Druge, Babuška i Deda Haran venčali su se pod

pamukovim drvetom u vrtu Doktora Alimantanda. Dan je bio vedar, jasan i plav,

kako i priliči prvom danu proleća. Ali, u Bespuću su dani većinom bili vedri,

jasni i plavi. Doktor Alimantando je obavio ceremoniju, Rael Mandela je bio

kum, Eva Mandela i mala Tasmin bile su deveruše, a Mikal Margolis je drage

volje predao mladu.

"Moraš predati svoju dragu majku", cvrkutala je Babuška jedini put kada su se

sreli po dolasku u Bespuće.

"Ja, majko? Svakako bi mogla da nañeš nekog boljeg?"

"Pokušala sam, Miška, pokušala, ali bilo bi ispod časti da bilo ko osim sina

preda svoju dragu, ostarelu majku na venčanju. Zato me moraš ti predati."

Mikal Margolis nikada majci nije umeo da kaže ne. Pristao je, uprkos prekoru

Persis Taterdemalion zbog njegove slabosti i rečima sa kojima se majka rastala

od njega.

"O, i ne zaboravi, Miška, ovo je izuzetan dan za tvoju majku i ne želim da je

pokvari prisustvo te jevtine žene lakog morala, razumeš li?"

I tako je Persis Taterdemalion zadržana dobrano pozadi dok je Doktor

Alimantando obavljao ceremoniju. Sam je to napisao. Smatrao je da veoma

dobro zvuči. Doktor Alimantando je rado mislio da ume lepo da čita. Posle sveg

čitanja i pevanja, razmene prstenja i krunisanja glava, prireñena je proslava.

Bila je to prva proslava u istoriji Bespuća, i zbog toga, ostaće i najbolja. Jagnjad

su pečena iscela nad jamama ispunjenim užarenim ugljevljem, poslužavnici

lokuma i punjenih urmi kružili su okolo za one koji vole da grickaju, velike

posude matoke i kuskusa pušile su se, a čaše hladnog voćnog punča kvasile su

grla svatova. Slatkiši su bili vezani trakama za granje pamukovog drveta, i deca

su skakala i skidala ih. Limal i Tasmin, mali, vitki majmuni od dece, ubrzo su se

toliko najeli mlečnih anñela da im je bilo muka. Bucmasti Džoni Staljin, uprkos

prednosti u godinama, nije skinuo nijedan kolač i cvileo je sa gañenjem pod

stolom do kraja popodneva.

Kada su prve zvezde probile kupolu noći, papirni fenjeri popaljeni su u

krošnjama, a mali kavezi sa živim svicima pokačeni o grane. Deca su dugačkim

slamkama gurkala insekte kako bi se aktivirali, i bilo je to kao da je galaksija

zvezda mekog zelenog sjaja pala iz meseca-prstena i uhvatila se u granje drveća.

Tada se zbio najčudesniji dogañaj te večeri. Radžandra Das i Ed Galačeli

dokotrljali su na kolicima veliki radio koji su napravili u potaji za venčanje, od

jednog sanduka Raela Mandele. Radžandra Das se duboko poklonio i objavio:

"Dame i gospodo, srećni mladenci, dragi prijatelji, neka počne igranka! Neka

zasvira muzika!"

Ed Galačeli je zapetljao oko dugmeta za traženje stanica i začula se muzika -

grebuckava, daleka, loše podešena, ali ipak muzika. Svatovi su zadržali dah u

iščekivanju. Radžandra Das je svojim čarobnim prstima dodirnuo dugme za

podešavanje, radio se oglasio čujnim uzdahom ekstaze, i napolje je pokuljala

muzika; snažna, ubedljiva, muzika od koje se pocupkuje. Začu se klicanje. Začu

se pljesak.

"Da zaigramo?" predloži Deda Haran svojoj nevesti. Babuški se pojaviše jamice

na obrazima kada mu se osmehnula i naklonila. Onda je deda Haran zgrabi - i u

trenu, obrtali su se u talasima podsuknji i rukom izvezene svile po utabanoj

zemlji. Nadahnuti njihovim primerom, svi su pronašli parove i igrali igrali igrali

uz svetovnu, poletnu muziku Sletišta Zapadne Ravnodnevice. Doktor

Alimantando je vodio Evu Mandelu u nezgrapnom, svečanom narodnom plesu

njegove rodne Deuteronomije. Neprestano preplašen zbog majčine cenzure,

Mikal Margolis je igrao sa Marjom Kvinsanom, koja se osmehivala i pomerala

svoje telo uz njegovo na takav način da je on ostatak noći proveo plešući sa

bolnom erekcijom. Bračni parovi Staljin i Tenebre plesali su i komentarisali

koliko su njihovi neprijatelji nespretni i neugledni, mada je Ženevjev Tenebre

odigrala jednu brzu igru sa gospodinom Jerihonom, koga je smatrala izvanredno

hitronogim. Ostavljena za tu noć, Persis Taterdemalion igrala je sa svakim

bratom Galačeli naizmenično i videla isto lice toliko puta da se osećala kao da je

cele noći igrala sa istim čovekom. Limal i Tasmin Mandela ñipali su zajedno

okolo sa nesmanjenom energijom, a Džoni Staljin se šunjao i služio ostacima

hrane.

Igrali su, igrali i igrali pod užurbanim mesecima sve dok spiker na radiju nije

rekao da stanica sada prestaje emitovanje programa i svima poželeo laku noć.

"Laku noć!" rekoše svi.

"Piiiiiiiiiiiiiiiiii", reče radio.

I svi su lepo proveli noć.

"Najbolja noć", rekao je Radžandra Das gospodinu Jerihonu dok su se pijano

teturali, svaki prema svom krevetu. A svi Egzaltirani Preci saglasili su se sa

time.

Venčanje je bilo divno za Babušku i Deda Harana, svi koji su ih videli osetili su

auru ljubavi koja ih je okruživala dok su bili zajedno i to ih je obradovalo. A

opet, radost tog para nije bila potpuna, jer u njegovom srcu nalazila se senka. Tu

senku je u svet izgovorila Babuška jedne noći, umotana zbog hladne večeri u

skerletnu flanelsku pižamu.

"Harane, želim da rodim dete."

Deda Haran se zagrcnuo vrućom čokoladom.

"Šta?"

"Zbog čega ne možemo imati dete, mužu dragi? Malo, savršeno dete."

"Ženo, budi ozbiljna. Suviše smo stari za decu."

"Ali, Harane, ovo je Dvanaesta Dekada, čuda se svakog dana dešavaju. Ovo je

doba mogućeg, tako nam govore, pa je onda i to moguće za nas, zar ne? Reci mi,

čoveče moj, želiš li dete?"

"Pa... to bi bilo divno, ali..."

"Mužu, to je ono za šta živim! Ah, biti supruga jeste divno, ali biti i majka!

Harane, reci mi, ako budem pronašla način da rañamo, hoćeš li pristati da

imamo dete? Hoćeš li?"

Pomislivši, pogrešno, da je to samo prolazni hir nedavno venčane žene, Deda

Haran je spustio šolju, preturio se na krevet i zarežao: "Naravno, najdraža,

naravno." Ubrzo je zaspao. Babuška je sedela u krevetu sve dok nije svanulo.

Oči su joj bile ozarene i svetlucale su kao granat.

12.

Malo je toga u Bespuću izmicalo pažnji Limala i Tasmin Mandele. Pre nego što

je i sam Doktor Alimantando, obuzet algebrom u svojoj sobi za osmatranje

vremenskih prilika, okrenuo tamo optikon, blizanci su spazili oblak dima na

rubu druge polovine sveta iza šina. Pohrlili su da jave Doktoru Alimantandu.

Posle venčanja njihovog prirodnog dede, Doktor Alimandanto je postao daleko

pogodnija dedovska pojava, deda pomalo nalik na čaronjaka, ljubazan, ali

donekle zastrašujući. Doktor Alimantando je čuo kako Limal i Tasmin kloparaju

uz zavojito stepenište i bio je zadovoljan. Baš je uživao u ulozi dede.

Kroz optikon, oblak prašine poprimio je oblik šarene gusenice, koja se posle

uvećanja pretvorila u kamion i dve prikolice, u veoma brzoj vožnji preko suve

ravnice.

"Gledajte", reče Doktor Alimantando, pokazavši na ekran displeja. "Šta tamo

piše?"

"ROTEH", reče Limal, u kome su klijale klice racionalnosti.

"Lotjanino Srce: Genetsko obrazovanje", reče Tasmin, podjednako prokleta

misterijom.

"Da poñemo i susretnemo to Lotjanino Srce, važi?" predloži Doktor

Alimantando. Deca ga uzeše za ruke, Limal za desnu, Tasmin za levu, i

povukoše niz strme, zavojite stepenice, pa napolje na vrelo sunce u četrnaest i

četrnaest. Ostali stanovnici stigli su pre njih, ali bez svog počasnog poglavara

nisu znali šta da rade, pa su stajali nesigurno u blizini; pomalo u

strahopoštovanju zbog reči ROTEH na prednjoj strani šarenog traktora.

Ogromna obla žena sa licem nalik na krompir pružala im je posetnice.

"Dobrodošli u Bespuće", reče Doktor Alimantando, poklonivši se po propisu.

Deca su oponašala njegov postupak.

"Alimantando."

"Drago mi je što smo se upoznali", reče krupna žena. Govorila je sa neobičnim

naglaskom koji niko nije mogao sa sigurnošću da prepozna. "Lotjanino Srce:

genetski inženjer, konsultant za hibridizaciju, ROTEH-ov službenik za

eugenično obrazovanje. Hvala." Ona nakloni glomazno telo Doktoru

Alimantandu, Limalu, pa Tasmin. "Jedna stvar", reče ona, "ovo mesto ne vidi se

ni na jednoj karti... sigurni ste da ste registrovani u Birou za razvoj?"

"Pa", reče Doktor Alimantando, "ovaj..."

"Nije važno", grmnu Lotjanino Srce. "Stalno nailazim na to. Srediću to sa

momcima u Porcelanskoj Planini kada se vratim. Stalno se dešava, ali nije to

moja stvar. Evo..." Ona svakome pruži po posetnicu i povika glasom nalik na

grmljavinu: "Kartice koje imate daju vam pravo na jednu besplatnu posetu, uz

čašu vina, Putujućoj genetsko-obrazovnoj predstavi Lotjaninog Srca: sva čuda

današnje biotehnologije na raspolaganju su vam, besplatno, zahvaljujući

velikodušnosti ROTEH-ovog Veća za oblasni razvoj. Doñite, doñite, povedite

porodicu, stari i mladi, veliki i mali, hodite svi da vidite kako ROTEH može da

pomogne vašoj plantaži, vrtu, voćnjaku, pašnjacima, stoci, živini, domaćim

životinjama i rastinju, sve u Velikoj šarenoj predstavi biotehnologije. Vrata se

otvaraju u dvadeset sati. Prvih deset dobijaju besplatne ROTEH-ove značke,

nalepnice i plakate. Šešire za dečicu, a svako dobija besplatno čašu vina. Onda",

dodade ona, sa sjajem u oku, "onda ću vam pokazati kako ga pravim."

U dvadeset sati, svaki muškarac, žena i dete u Bespuću stajali su u redu ispred

putujuće predstave Lotjaninog Srca. Traktor i dve prikolice nekako su se

rasklopili u pupoljak šarenog platna i blistavih neonskih svetiljki. Privezan

helijumski balon lebdeo je stotinu metara visoko i vukao dugi barjak na kome su

bila ispisana čudesa Putujuće genetsko-obrazovne predstave Lotjaninog Srca. Iz

zvučnika je navirala brza muzika od koje su stopala sama cupkala. Svi su bili

veoma uzbuñeni, ne zbog moguće koristi za njihova mala imanja (Rael Mandela

je bio sve zabrinutiji zbog pražnjenja njegove banke klica i time izazvanog

meñusobnog ukrštanja stoke u gradu), već zbog toga što je u mestu od deset

kuća, gde je čak i dolazak nedeljnog voza dogañaj, pripeće putujuće predstave,

bilo samo nešto manje vredno strahopoštovanja od mogućnosti da Panarh i svi

anñeli Pet Nebesa promarširaju iznad Bespuća uz zvuke flauta i doboša.

U dvadeset i dvadeset, Lotjanino Srce otvorila je širom vrata i ljudi su pokuljali

unutra u masi koja se gurala i laktala. Svi su dobili po torbu mešanih ROTEH-

ovih sitnica; imajući u vidu malobrojno stanovništvo Bespuća, ograničenje na

prvih deset bilo bi nepravedno. Sa čašom vina u ruci, ljudi su gledali čudesa

ROTEH-ove genetske nauke. Bili su zapanjeni hormonima plodnosti koji su

omogućavali kozi da okoti čak i do osam jarića odjednom; čudili se kompletima

za kloniranje pomoću kojih su se živi pilići odgajali iz običnihi ljuski jaja i

perja; govorili 'oh' i 'ah' pred ubrzivačima rasta koji mogu da dovedu svako živo

stvorenje, biljku ili životinju (čak i ljudsko biće, rekla je Lotjanino Srce) do

pune zrelosti za nekoliko dana; s nevericom gledali veštački stvorene bakterije

koje mogu da jedu kamen, prave plastiku, leče biljne bolesti, stvaraju gas

metana i proizvode gvožñe od peska; kolačili oči u aparaturu za vrenje

Lotjaninog Srca, veliki džak od plavog veštačkog mesa koji je vario sve oblike

otpadaka domaćinstva i krvario iz bradavica crnim, belim vinom ili ružicom, po

želji; i bojažljivo su i obazrivo ulazili u zamračenu sobu sa oznakom Čudovišne

mešavine, tobože preneraženi genetskim mešavinama koje su vrebale, rikale ili

puzale u svojoj zaštićenoj sredini. Opremljeni narandžastim papirnim kapama sa

rečju ROTEH i crnim simbolom ognjenog točka sa devet žbica, Limal, Tasmin i

Džoni Staljin ostali su tamo satima, zadirkujući agapante da škljocaju čeljustima

širokim čitav metar i zmajeve da izbacuju male kugle veštičje vatre. Konačno je

Lotjanino Srce lično morala da ih izbaci kada je zatekla Limala i Tasmin kako

pokušavaju da proguraju Džonija Staljina kroz gasnu komoru u rashlañeni kavez

pirana-šišmiša.

Ljudi su ostali do kasno, veoma kasno za seljane koji ustaju i ležu sa suncem.

Pitali su, naručivali, dizali puna naručja besplatne literature koje je bilo u

izobilju, i ispijali čašu za čašom izvrsnog crnog, belog vina i ružice Lotjaninog

Srca. Rael Mandela je kupio čitavo pakovanje plazme za klice ('zajemčeno

snažnije i zdravije', rekla je Lotjanino Srce) da bi popunio zalihe na izmaku.

Braća Galačeli, sa previše crnog, belog i ružice u sebi, pitali su Lotjanino Srce

da li bi za svu trojicu mogla da stvori istu ženu, savršenu u svakom fizičkom

detalju. Lotjanino Srce ih je izbacila sa smehom iz svoje kancelarije, ali rekla im

je da se vrate posle predstave ukoliko požele da probaju koliko je savršeno njeno

obilato meso. Gospodin Jerihon i njegovi Egzaltirani Preci upustili su se s njom

u podsticajan, uzvišen razgovor duži od jednog sata, Meredit Modra Gora kupio

je malo bakterijskih tretmana za svoj krompir, porodice Tenebre i Staljin

pribavili su raznovrsne sojeve ogromnih i gnusnih puževa koje će pustiti jedni

drugima u baštu, Persis Taterdemalion je poručila kućnu vinariju koja proždire

otpatke (iako ju je Velika šarena biotehnološka predstava žalosno podsećala na

Vazdušni bazar zapanjujuće Taterdemalion), a poslednja od svih došla je

Babuška.

Svi neoni su se pogasili, nadstrešnica i šareni šatori sklapali su se natrag u

prikolice, braća Galačeli nepotrebno su se motala pod jednom pumpom na vetar,

a zvezde snažno sijale kada je Babuška došla Lotjaninom Srcu.

"Madam, videla sam vaše divote i čudesa, i da, sve je to zaista divotno i

čudesno, šta sve danas može da se uradi, ali pitam se, madam, da li je moguće da

mi sva ta nauka i tehnologija daju ono što najviše želim na celom svetu, a to je

dete."

Lotjanino Srce, velika majka-zemlja od žene, zagleda se u Babušku, sitnu,

žilavu poput pustinjskog vrapca.

"Gospo, ne postoji nikakav način da rodite dete. Nikakav. Ali to ne znači da ne

možete da ga dobijete. Moraće da se začne izvan tela, i to bih mogla da izvedem

podešavanjem jedne od posteljica koje držim u zalihama, goveñe, verovatno;

krave su se obično koristile za surogate ljudskih beba, znate li to? Mogla bih da

oplodim jaje in vitro, to je elementarna stvar, mogli biste to čak i sami; trebalo

bi da budem u stanju da pronañem negde u vama jaje; ukoliko ne uspem, mogla

bih da uzmema malo ćelijskih uzoraka... da li je vaš muž još potentan?"

"Molim?"

"Da li bih od njega mogla da dobijem uzorak sperme, gospo?"

"To mora on da kaže. Ali recite mi, je li moguće da dobijem dete?"

"Sasvim. Genetski, ono će biti vaše, iako nipošto nećete moći da ga nosite u

sebi. Ako želite da to učinite, doñite sutra kod mene, u devetnaest, sa mužem."

"Madam, pravo ste blago."

"Samo radim svoj posao."

Babuška se iskrala u noć, a braća Galačeli su se iskrala iz noći. Niko nije

primetio dolazak i odlazak.

Isto tako, niko nije tri dana kasnije video kako Babuška nosi kući posteljicu u

Beldenovoj tegli.

"Mužu Harane, imamo naše dete!" uzdahnula je i skinula diskretni pokrov da bi

otkrila crvenu pulsirajuću stvar u staklenoj tegli.

"Taj, taj, taj... pobačaj, jeste naše dete?" grmnu Haran Mandela, posegnuvši za

stamenim štapom da razbije tu nečistu stvar. Babuška se ispreči izmeñu

razjarenog muža i vlažne, usisavajuće veštačke materice.

"Harane Mandela, mužu, ovo je moje dete, koje mi je draže od svega na ovom

svetu, i ako samo pipneš ovu teglu bez mog pristanka, otići ću i nikad se neću

vratiti."

Odlučnost Dede Harana bila je pokolebana. Štap mu je drhtao u ruci. Babuška je

stajala pred njim, mala i prkosna kao kos. Smirila ga je pevušenjem.

"Biće prelepa, naša kćer, plesaće, pevaće, ulepšaće svet svojom lepotom, ta naša

kćer; dete Harana i Nastasje Tjuriščeve Mandele." Deda Haran vrati štap na

njegov držač i ode u krevet. Na prozoru, gde je svetlost svitanja mogla da je

hrani, posteljica je podrigivala i pulsirala.

Ali Babuškino ponoćno šunjanje nije prošlo sasvim neprimećeno. Pošto su čuli

da Staljinovi od Lotjaninog Srca poručuju ogromne i gnusne puževe, Tenebreovi

su neprestano bili na straži zbog mogućih puževskih pohoda njihovih

neprijatelja. U noći kada je Babuška došla u posed blastocita, Ženevjev je pazila

na puževe. Videla je staricu i zavežljaj u njenom naručju i shvatila, zahvaljujući

sigurnom i neporecivom uviñanju, pravu prirodu Babuškinog posla sa

Lotjaninim Srcem. A njeno roñeno srce poludelo i je prepuklo od zavisti.

Ženevjev Tenebre nije verovala svom mužu. Nije mu verovala zato što je

odbijao da joj dâ dete, dete koje bi vezalo porodicu u čvrst Gordijev čvor

bliskosti, dete koje bi je izjednačilo sa tim prokletim snobovima Staljinovima, i

na šta su uopšte imali da budu tako prokleto ponosni kada im je sin jedinac bio

samo debeli, starmali govnar, loše naravi i toliko razmažen da je bio gotovo

upropašćen? Dete bi pružilo Ženevjev Tenebre sve što je želela, ali Gaston

Tenebre joj ga nikada ne bi dao.

"Dete, dete, želim samo dete, zašto nećeš da mi ga daš?" zvocala je

svakodnevno i svakodnevno je Gaston Tenebre pronalazio neki slab izgovor,

tanak papir izmišljotina koje su se svodile na sebičnost, da, sebičnost, čistu i

prostu, a sada ova babuskera, matora, udata Mandela, sasušene materice, ima

dete koje fizički ne može da nosi, a ona, sa matericom plodnom poput Crnice

Oksusa, nema seme koje bi u njoj proklijalo; to nije bilo pošteno, ne, nimalo, a

onda joj se javi zamisao, dok se krila u patuljastom žbunju matoke i pazila na

puževe, zamisao, strašna divna zamisao.

Sledećeg jutra, dok je čitavo naselje mahalo Lotjaninom Srcu i pratilo je pri

polasku natrag prema Porcelanskoj Planini, gde će njihovom gradu isposlovati

zvaničan ROTEH-ov blagoslov, Ženevjev Tenebre je klisnula u dograñeni deo

kuće Mandela u kome su stanovali Babuška i Deda Haran. Posteljica je drhturila

i pulsirala na prozorskom pragu. Prišla joj je sa gañenjem i odlučno. Iz torbe je

izvukla teglu za biološko održavanje koju je njenom mužu dao Rael Mandela.

Nekoliko minuta prljavog posla u ribljem smradu i ponovo je nestala u oblaku

prašine i krivice, sa teglom stitnutom uz srce, dok se majušni blastocit unutra

slepo i bledo prevrtao. Da nedostatak fetusa ne bi bio primećen, zavukla je

nedozreli mango u veštačku matericu.

Čim se slegla prašina od odlaska Lotjaninog Srca, Ženevjev Tenebre je pokucala

na vrata Marje Kvinsane.

"Dobro jutro, gospoño Tenebre", reče Marja Kvinsana, oštra i profesionalna u

zelenom, plastičnom kombinezonu. "Posao ili zadovoljstvo?"

"Posao", reče Ženevjev Tenebre. Ona stavi teglu za održavanje na operacioni

sto. "Ovo je dete koje je za mene napravila Lotjanino Srce. Nije imala vremena

da mi ga sama usadi, ali rekla je da biste vi bili kadri za to."

Operacija je potrajala deset minuta. Kada su završile čaj i karamele, Ženevjev

Tenebre je šmugnula kući svom uobraženom i sitničavom mužu. Osećanje

krivice sasvim je nestalo, odagnano zgodnim instrumentima Marje Kvinsane. U

džepu njene suknje zveckala je tegla imunopotiskivača koji će joj pomoći da ne

odbaci fetus; zamišljala je da oseća kako se u materici ukradeno dete već rita i

proteže. Nadala se da će biti devojčica. Pitala se kako da saopšti mužu. Biće

zanimljivo posmatrati izraz na njegovom licu.

13.

Rael Mandela se plašio da će mu deca izrasti u divljake. Tri godine su trčala

nedužna i bez ikakvog znanja poput pilića, u krug, po malenom gradu Bespuću.

Bio je to jedini svet koji su poznavali, širok poput neba, a opet tako tesno

omeñen da je jedan trogodišnjak mogao da ga čitavog optrči za manje od deset

minuta. Da postoji neki svet i nebo, pa čak i svet izvan neba, sve to puno ljudi i

istorije, blizancima nikada nije palo na pamet. Vozovi koji su zahuktalo dolazili

i odlazili u neredovnim razmacima dolazili su odnekud i odlazili nekud, ali od

pomisli na to nekud, deca su osećala uznemirenost i nelagodnost. Volela su svoj

svet, mali i udoban kao jorgan na krevetu. A ipak je Rael Mandela insistirao da

saznaju stvari o tim drugim svetovima. 'Obrazovanje', tako se zvao taj proces, i

obuhvatao je žrtvovanje čitavih prepodneva koja su mogla mnogo korisnije da

se upotrebe za slušanje Doktora Alimantanda, koji je bio ljubazan, ali ne i

naročito vičan komunikaciji, ili gospodina Jerihona, koji je tako mnogo znao o

svetu da je to bilo zastrašujuće, ili za učenje čitanja iz majčinih divnih

ilustrovanih slikovnica koje su pripovedale o danima kada su ROTEH i Sv.

Katarina sazdali svet.

Limal i Tasmin ostali su poletni divljaci. Daleko su više voleli da provode dane

zagorčavajući život debelom Džoniju Staljinu blatom, vodom, izmetom i

neponovljivim akrobatskim podvizima na skelama pumpi za vodu. Ipak, Rael

Mandela je nepokolebljivo tvrdio da njegova deca neće izrasti u pogrbljene

robove lopate, tupa poput starih čizama. Imaće sve ono što on nije mogao da

ima. Svet će biti njihova igračka. Pokušao je da u njima podstakne uzbuñenje

zbog učenja, ali njih je čak i genetsko-obrazovna predstava Lotjaninog Srca

ostavila hladne. To jest, sve do dana kada je u grad stiglo Putujuće vrelo znanja i

obrazovna atrakcija Adama Bleka.

U noći pre dolaska velikog zabavljača, na istočnom horizontu pucketao je i

svetlucao srebrni i zlatni vatromet. U Bespuću nije ostalo mesta nikakvoj sumnji

da mu se sprema veliki trenutak. Sledećeg jutra, voz bez voznog reda ušao je u

sklepanu stanicu Bespuća i nezvanični šef stanice, Radžandra Das, mahanjem ga

je uputio na bočni kolosek. Stajao je tamo, izbacivao oblake pare i treštao

živahnom muzikom iz zvučnika postavljenih na lokomotivi dok su se ljudi

okupljali da vide šta je sad to došlo.

"Putujuće vrelo znanja i obrazovna atrakcija Adama Bleka", pročitao je

Radžandra Das upadljiva oglasna slova ispisana crvenom i zlatnom bojom na

lokomotivi i vagonima. Pljunuo je u prašinu. Muzika je i dalje svirala. Vreme je

prolazilo. Vazduh se zagrevao. Ljude je počelo da zamara čekanje na vrućini.

Ženevjev Tenebre se umalo nije onesvestila.

Iznenada se istovremeno začuše fanfare i nalet pare, od čega svi poskočiše.

"Dame i gospodo, momci i devojke, jedinstveni... Adam Blek!" zaurla glas koji

je zazvučao neobično mehanički. Iz vagona se spustiše stepenice. Neki visoki,

elegantni muškarac stupi napred. Nosio je tamni frak i pantalone sa pravom

zlatnom trakom. Oko vrata bila mu je vezana crna, tanka kravata, a na glavi je

imao ogroman okrugao šešir. Nosio je pozlaćeni štap, a oči su mu svetlucale kao

crna smola. I, naravno, imao je brkove tanke poput linije povučene olovkom.

Bilo je teško zamisliti ikoga ko bi više ličio na Adama Bleka. Postarao se da ga

svi dobro pogledaju. Onda je povikao: "Dame i gospodo, pred sobom vidite

najveću riznicu ljudskog znanja: Putujuće vrelo i obrazovnu atrakciju Adama

Bleka. Istorija, umetnost, nauka, priroda, čudesa zemlje i neba, divote nauke i

tehnologije, priče o čudnim mestima i dalekim zemljama, gde se čuda

svakodnevno zbivaju, sve je to unutra. Pogledajte moćna dela ROTEH-a iz prve

ruke kroz Optikon po patentu Adama Bleka; počujte priče misterije i mašte

Adama Bleka, sa sve četiri strane globusa; čudite se najnovijim dostignućima

nauke i tehnologije; divite se vozu, da, upravo ovom vozu, koji sâm sobom

upravlja, sopstvenim umom; bečite oči na Tupsonijance, pola ljude, pola

mašine; učite o tajnama fizike, hemije, filozofije, teologije, umetnosti i prirode;

sve to može biti vaše, dame i gospodo, ova riznica drevne mudrosti; vaša za

samo pedeset centavosa, da, pedeset centavosa, ili za robu koju sami odaberete u

istoj vrednosti; da, dame i gospodo, momci i devojke. Adam Blek vam

predstavlja svoje Putujuće vrelo znanja i obrazovnu atrakciju!" Živahni kicoš

vešto kucnu štapom po crvenom, zlatnom i zelenom vagonu, a lokomotiva

izbaci pet prstenova pare, jedan unutar drugog, i zasvira marševsku muziku

zaglušujućom snagom.

Adam Blek otvori vrata svoje zemlje čudesa saznanja i Rael Mandela i njegova

bandoglava deca umalo ga ne počistiše s puta na čelu pohoda na obrazovanje.

Tajne fizike, hemije, filozofije, umetnosti i prirode nisu uzbuñivale Limala i

Tasmin Mandelu. Oni su zijali u Tupsonijance, pola ljude, pola mašine, vrpoljili

se od dosade dok je kompjuterizovani voz sa sopstvenim umom pokušavao da ih

uvuče u razgovor, pričali i kikotali se za vreme ilustrovanog predavanja Adama

Bleka o prirodnim čudima sveta. Ali moćna dela ROTEH-a, koja su videli kroz

Optikon po patentu Adama Bleka, nateraše ih da iskolače oči.

Sedeli su u vagonu na tvrdim plastičnim stolicama. Limal je ustanovio da mu

stolica škripi ako se ljulja napred-nazad, i upravo je to radio kada se prostorija

najednom nañe u tami crnoj kao smrt. Pozadi se začuše krici, tamo gde su braća

Galačeli sedela iza Persis Taterdemalion. Tada neki glas reče: "Svemir:

poslednja granica", i vagon najednom ispuniše lebdeće iskre svetlosti. Blizanci

pokušaše da ih uhvate i zadrže u rukama, ali svetle mrljice prolazile su im kroz

prste. Uskomešana spiralna maglina proñe pravo kroz Limalove grudi. On

posegnu da je zgrabi, ali ona izlete kroz zadnju stranu vagona. Jedna zvezda

odvoji se od svetlucave galaktičke mreže i naraste u veličini i sjaju sve dok ne

ocrta jasne senke na zidovima vagona.

"Naše sunce", reče Adam Blek. "Približavamo se svom sunčevom sistemu

simuliranom brzinom dvadeset hiljada puta većom od brzine svetlosti. Dok

budemo ulazili u sistem svetova, usporićemo kako biste mogli da osmotrite

veličanstvene planete." Zvezda je sada bila daleko sunce. Planete su klizile u

svečanom mimohodu kugli i prstenova. "Prolazimo kraj spoljnih svetova; oblaka

kometa koji okružuje naš sistem, tamo vidite daleku Nemezis, daleku, slabašnu

družbenicu našeg sunca, tu je Avernus, ovde Haron; Posejdon, to je Uran sa

prstenom, Hronos takoñe sa svojim prstenovima... evo Jupitera, najmoćnijeg od

svih svetova, ako bi naš svet, koga sada vidite, iza gomile stenovitih asteroida,

bio oljušten kao pomorandža i smešten na površinu moćnog Jupitera, ne bi

izgledao veći od novčića od pedeset centavosa... ovo je naš svet, naš dom,

vratićemo mu se za trenutak, ali najpre da načas posetimo blistavu Afroditu i

majušni Hermes, najbliži Suncu, pre nego što budemo obratili pažnju na Matični

svet na kome su nikli ljudi naše zemlje."

Tačka svetla na rubu prostorije eksplodira u sistem dva velika sveta, jedan je bio

mutna, bela, beživotna lobanja, drugi kugla plava kao opal, sa mlečnim mrljama

nalik na mermer. Mrtvi, beli svet-lobanja projuri kraj posmatrača u zvezdanu

daljinu, a blizanci shvatiše da lebde iznad plavog sveta-materice kao dva musava

Panarhova serafima. Videli su da je taj zahuktali plavi svet ovenčan srebrnim

prstenom, čije dimenzije nisu mogli ni da zamisle.

Žiža holograma ponovo se pomeri i svi jasno videše tanke prečke, nalik na žbice

točka bicikla, koje su vezivale svet-prsten sa svetom-sferom.

Malu, mračnu prostoriju ispuni strahopoštovanje. Blizanci su sedeli nemi i

mirni. Zastrašujuće stvari na nebu toliko su ih potresle da nisu mogli ni da se

pomere. Adam Blek nastavi predavanje. "Pred sobom vidite Matični svet,

planetu na kojoj je nikla naša rasa. To je vrlo star svet, neverovatno star. Ljudi

nastanjuju naš svet samo sedam stotina godina, većina je došla pošto je njegovo

prilagoñavanje čoveku dovršeno pre manje od jednog veka, ali na Matičnom

svetu postoje civilizacije stare hiljade i hiljade godina." Plavi Matični svet

okretao se pod sveznajućim pogledom blizanaca. Dok su njegovi oblacima

zastrti predeli zamicali u noć, oživljavali su desetinama miliona miliona svetala

gradova koji su se prostirali preko čitavih kontinenata. "Stari, stari svet",

pevušio je Adam Blek publici koju je hipnotisao plesom reči, "star i istrošen. I

pretrpan. Veoma pretrpan. Ne možete zamisliti koliko je pretrpan."

Limal Mandela se držao za oca iz straha, jer mogao je to isuviše dobro da

zamisli. Mogao je da vidi sve te gole, ćelave ljude nagurane rame uz rame, živi

tepih mesa koji diše prebačen preko brda i dolina, planina i ravnica, sve do obale

mora. Tu su ljude gurali do pojasa u masnu vodu, gurala ih je sve dublje i dublje

maltuzijanska masa u neprestanom rastu, sve dok im voda ne bi prekrila glave.

Zamišljao je kako taj glomazan globus mesa u eksploziji pada sa neba povučen

sopstvenom težinom i mrvi ga svojim masama.

"Stanovništva ima tako mnogo da su kopnene mase odavno popunjene, a čak ni

u velikim gradovima koji plove okeanima tog sveta više nema mesta. Zato su

ljudi primorani da se popnu tim žbicama, orbitalnim liftovima, kako bi živeli u

gradu-prstenu koji su sačinili oko svog sveta, gde energije i resursa ima u

izobilju."

Žiža projekcije bila je usmerena na srebrni prsten i rastvorila se u uznemirujuću

hrpu geometrijskih oblika koji su rasli jedan iz drugog poput kristala. Još bliže, i

pojaviše se detalji geometrijskih oblika, ogromnih poput čitavih gradova; cevi,

sfere, lepezaste formacije i čudni izraštaji, kocke i iskrivljeni trapezoidi.

Najbliže od svih, jasno su se videli providni krovovi, a ispod njih gurale su se i

laktale prilike male poput bakterija.

Oči Tasmin Mandele bile su čvrsto zatvorene i skrivene iza stisnutih prstiju. Sa

druge strane njihovog oca, Limal Mandela sedeo je širom otvorenih usta,

zgromljen znanjem.

"Ovaj grad zove se Metropolis", reče Adam Blek. Gospodin Jerihon je u istom

trenutku nemo izgovorio ime 'Metropolis'. Plašio se donekle da bi mogao da

ugleda sebe ispod tog velikog providnog krova, kako sedi pod nogama

Paternostera Avgustina. "Uprkos njegovoj veličini, stanovništvo tamo raste tako

brzo da mašine koje ga dograñuju svakog sata u svakom danu ne mogu da održe

korak sa povećanjem. Sada ćemo reći zbogom Matičnom svetu", i plavi opalni

svet, njegov prsten, satelit-lobanja i natiskani trilioni smanjiše se u daleku tačku,

"i obratiti pažnju na ono što nam je bliže."

Sada zemlja naraste pred blizancima i oni ugledaše snežne polove koji su im bili

poznati iz atlasa, plava mora opkoljena kopnom, zelene šume, žute ravnice i

široke crvene pustinje. Gledali su odozgo na Olimp, toliko se njegov vrh visoko

izdizao iznad najviših snegova, i načičkane zemlje Velike Doline, pune varoši i

gradova. Dok se njihova planeta približavala, ugledali su blistavi mesec-prsten, i

tu je počivalo proročko oko, koje je prostoriju ispunilo nerazaznatljivim

lebdećim obličjima. Neka su bila toliko ogromna da su im trebali čitavi minuti

da proñu prostorijom, neka majušna i zatumbana, neka užurbana poput insekata,

tako da su strelovito letela meñu posmatračim obuzeta svojim malim poslovima;

na svima njima negde je pisalo ROTEH.

"Gledajte, sile koje su oblikovale naš svet i stvorile od njega mesto na kome

čovek može da živi. Pre hiljadu godina, neki pametni ljudi, sve sami sveti

mudraci, bez sumnje, predvideli su ovo što ste vi upravo videli, da Matični svet

neće moći da izdrži sve te ljude koji će na njemu živeti. Moraju se naći drugi

svetovi, ali svi svetovi na dohvat ruke bili su mrtvi i beživotni, čak i ovaj. Da,

naša je zemlja bila mrtva i beživotna poput one bele lobanje od sveta koji ste

videli pre par minuta. Ipak, ti su mudraci znali da se on može preinačiti tako da

život na njemu opstane. Obrativši se različitim vladama država Matičnog sveta,

osnovali su ROTEH, Orbitalni štab za daljinsko teraformiranje i kontrolu

životne sredine, u originalu: Remote Orbital Terraforming and Environmental

Control Headquarters; prim. prev.> i potpuno naoružani naukom i tehnologijom

tog doba radili sedam stotina godina kako bi od ove zemlje stvorili pogodno

mesto za čoveka."

Prostorijom kliznu neki ogroman, asimetričan predmet, načičkan malim,

blistavim prozorima, sa svetim imenom ispisanim slovima koja su, u prirodnoj

veličini, sigurno bila visoka dve stotine metara. Majušne mušice zujale su oko

toga i mahnito radile. Limal Mandela je skakao gore-dole na stolici uzbuñen

obličjima na nebu.

"Smiri se", prošišta njegov otac. On potraži majku ne bi li u njoj našao nekoga

sa kime bi mogao da podeli toliko uzbuñenje, ali na licu Eve Mandela bio je

izraz nerazumevanja. Njegova sestra bila je razrogačena i bezizražajna poput

ikone neke svetice.

"Ono što sada vidite jeste nekoliko orbitalnih ureñaja pomoću kojih ROTEH

održava delikatnu ravnotežu životne sredine našeg sveta. Neki od njih su mašine

za kontrolu vremenskih prilika, koje infracrvenim laserima greju oblasti

površine planete kako bi generisale razlike u pritisku, pa time i vetrove. Drugi su

magnetna super-jezgra, 'magnetosi', koji generišu snažno polje što štiti naš svet

od bombardovanja naelektrisanih solarnih čestica i kosmičkog zračenja. Treći su

'vane', orbitalna ogledala koja osvetljavaju mračne noći u nedostatku meseca,

neki su orfovi, koji rade direktno na svetu, i koliko sada seju život na jalovim

mestima zemlje, neki su odbojnici koji premeštaju kometni led iz oblaka koji

smo maločas videli, na samom rubu Sunčevog sistema, i donose ga našem svetu

kako bi se održala hidrostatička ravnoteža, a neki su 'partaci', zastrašujuće oružje

silnog uništenja kojim ROTEH može da brani ovaj krhki svet od napada...

spolja. Nekada je njih bilo mnogo više, ali oni su zajedno sa ROTEH-om krenuli

prema većim izazovima; da ukrote pakleni svet koji zovemo Afrodita, ali bolje

bi bilo da nosi svoje staro ime, Lucifer; da ozelene bezvazdušni mesec Matičnog

sveta. A sada, pogledajte ovo..."

Deci se činilo da lete kao velika svemirska ptica oko ramena sveta i vide daleko

iza kaskadnog meseca-prstena kako nešto ogromno prilazi svetu, nešto nalik na

leptira širokog kilometrima i kilometrima i kilometrima, nešto tako ogromno i

složeno da prkosi mašti. Okretalo se nezgrapno tako da ga je sunce uhvatilo, i

blizanci i svi oko njih glasno uzdahnuše kada je jedro od tri miliona kvadratnih

kilometara najednom bilo obasjano.

"Jedra dovoljno široka da u njih umotate svet", šapnu Adam Blek, a onda diže

glas do dramatične visine, dok je deklamovao: "Jedrenjak Prezidijuma, koji stiže

na ROTEH-ovo orbitalno pristanište. Pre jedne godine i jednog dana otisnuo se

iz Metropolisa sa milion i tri četvrti kolonista usnulih u stanju zastoja u teretnim

mahunama, i njihovo je putovanje sada okončano. Stigli su na naš svet. Za njih

će to biti neobično, naopako, zbunjujuće mesto, baš kao i za očeve očeva naših

očeva i majke majki naših majki. Neki će umreti, neki će se vratiti kući, neki će

propasti i potonuti do društvenog dna, ali većina, kada stigne u prijemne gradove

čija su imena Sletište, Blerio i Beladona, odmeriće svet dugim pogledom i

pomisliti da su stigli u raj."

Bestelesna tačka posmatranja obruši se prema zemlji, dole dole, ponirući sve

brže, dok se Limalu i Tasmin nije učinilo da će se razbiti u paramparčad na

tvrdom tlu. Zglavci na rukama pobeleše i Babuška vrisnu. Svetla se ponovo

popališe. Zrnca prašine lebdela su u zracima svetiljki. Adam Blek stupi u svetlo

i reče: "Time je okončan naš obilazak čudesa zemlje i neba, i sada se još jednom

bezbedno vraćamo poznatom, čvrstom tlu." Vrata se otvoriše na kraju vagona,

propustivši navalu prašnjave sunčeve svetlosti. Ljudi su vrlo tiho izlazili u

koloni na popodnevno sunce.

"Pa, šta mislite o tome?" upita Rael Mandela svojoj deci. Ne odgovoriše mu.

Bili su zagnjureni u sopstvene misli.

Glava Limala Mandele bila je puna planeta u padu, nabreklih od čovečanstva,

točkova svetlosti širokim hiljadama kilometara, naizgled anarhičnih gomila

obličja koja svejedno pokreću svet kao podmazani časovnik, i njegov racionalni

deo posegnuo je napolje i prigrlio sve što je video. Shvatio je da i ljudska i

materijalna Vaseljena dejstvuju u skladu sa osnovnim načelima i da, ukoliko se

ta načela mogu dooznati, onda se dooznati mogu i čitave Vaseljene materije i

uma. Prigrlio je Veliki Plan i video ga u minijaturnim kopijama gde god bi mu

se pogled zaustavio. Sve se moglo shvatiti, sve se moglo objasniti; nije bilo više

misterija, sve je pokazivalo unutra.

Tasmin Mandela isto je tako posmatrala čudesa zemlje i neba, ali radije je

odabrala stazu misticizma. Videla je da svaki organizacioni poredak poštuje više

poretke, dok oni, opet, poštuju poretke daleko veće i izuzetnije inteligencije u

uzlaznoj spirali svesti na čijem vrhu sedi Bog Panarh Nedokučivi: Neizgovoriv i

Nečujan kao Svetlost, čiji se planovi samo mogu nagañati u Njegovim

otkrovenjima koja padaju kao neki slatki destilat niz zavoje helikoide svesti. Sve

je pokazivalo napolje i naviše.

Rael Mandela nije mogao da zna šta je učinio svojoj deci, bilo u trenutku

njihovog roñenja, kada ih je prokleo svojom porodičnom kletvom, bilo

zahvaljujući klijanju tog ukletog semena u Holografijumu Adama Bleka.

Blizanci su izgledali očarano. Možda su naučili nešto vredno. Ako se korenje

učenja primilo u njima, onda je dobro uložio dve bačve jagoda i pile koje je

potrošio na obrazovanje svoje dece.

14.

Uveče u petak, 21. avgustembra, u dvadeset i dvadeset, Babuška je skočila usred

jedne od njihovih beskrajnih igara rečima baš kada je Deda Haran hteo da stavi

'zoomorf' kao trostruku reč, i uskliknula: "Vreme je! Vreme je! Moja beba, o

moja beba!" I jurnula je u sobu gde je posteljica pulsirala, pumpala i nadimala se

dan za danom, sat za satom, dve stotine i osamdeset dana, 7520 sati, u veliku

loptu modrocrvenog mesa.

"Šta je bilo, cvete srca moga?" uzviknu Deda Haran. "U čemu je stvar?" Ne

dobivši odgovor, on požuri u sobu i zateče svoju ženu kako stoji sa rukama na

ustima i zuri u posteljicu. Veštačka materica je podrhtavala i grčila se, a soba je

bila puna gnusnog zadaha raspadanja.

"Vreme je!" zablebeta Babuška. "Moja beba je stigla! Naša beba! O, Harane!

Mužu."

Deda Haran onjuši smrdljivi vazduh. Potočić crnog fluida bio je istisnut iz

posteljice i uprljao je hranljivu tečnost. Srce mu se steže od slutnje velikog zla.

"Napolje", zapovedi on Babuški.

"Ali, Harane... naše dete! Ja, majka, moram biti sa svojim detetom." Ona pruži

ruke prema mesnatoj gnusobi na prozorskom pragu.

"Napolje. Ja, tvoj muž, zapovedam to!" Deda Haran zgrabi svoju ženu za

ramena, okrenu je oko ose i izgura kroz vrata, da bi ih zabravio za sobom.

Užasno podrigivanje sada je u erupcijama dopiralo iz posteljice koja se grčila.

Deda Haran joj priñe sa strepnjom. Kucnu po tegli. Posteljica se oglasi žalosnim

cviljenjem poput gasa koji kulja pod visokim pritiskom. Mehurići proključaše na

površini Beldenove tegle i rasprsnuše se, zapahnuvši sobu zagušljivim smradom.

Deda Haran prekri usta i nos maramicom, pa bocnu matericu olovkom.

Posteljica se zgrči i, sa zvukom cepanja, podrigivanja, rasprši ogavnu sivu sluz u

vazduhu. Ispljunu bujicu gnusnog crnog fluida isprekidanu zagušljivim

prdežima, a onda se pokida po sredini i lipsa. Zadržavajući vazduh da ne bi

povratio, Deda Haran poče da čačka olovkom po ostacima u raspadanju. Nije

bilo nikakvog znaka da je unutra ikada bilo deteta. Pronašao je nekakve trule

crne komade nečega što je ličilo na ljusku mangoa. Zadovoljan što deteta nije

bilo, ni živog ni mrtvog, on iziñe iz sobe i zaključa je za sobom.

"Strašna, svetogrdna stvar dogodila se ovde večeras", reče on svojoj ženi. "Dok

god budem živ, niko neće ponovo ući u tu sobu." On priñe ulaznim vratima i

baci ključ u noć što je dalje mogao.

"Moje dete, Harane, moje dete, je li živo, je li mrtvo?" Babuška proguta knedlu.

"Je li... ljudsko biće?"

"Nikada nije bilo nikakvog deteta", reče Deda Haran, zagledan pravo ispred

sebe. "Lotjanino Srce nas je prevarila. Materica je bila prazna. Potpuno prazna."

Tu i tada on prekrši zavet koji mu je žena nametnula i ode u Taterdemalionin

B.A.R. da se uvošti od pića.

Tačno u trenutku kada je Babuška skočila i ostavila igru, Ženevjev Tenebre

osetila je u sebi neizdrživ bol. Oglasila se prigušenim jecanjem i stenjanjem,

znajući da je došlo vreme.

"Najmilija, nešto nije u redu?" upita Gaston Tenebre iz svoje stolice kraj vatre,

gde je sedeo uveče, pušio huka-lulu i sanjario o slatkoj preljubi.

Ženevjev Tenebre se presamiti od nove kontrakcije.

"Dete", šapnu ona. "Dolazi."

"Dete", reče Gaston Tenebre. "Kakvo dete?"

Ženevjev Tenebre se osmehnu uprkos bolu. Namerno je krila trudnoću devet

meseci, u iščekivanju ovog izuzetnog trenutka.

"Tvoje dete", šapnu ona. "Tvoje dete, idiote uobraženi."

"Šta?" grmnu Gaston Tenebre, hiljadu kilometara odatle, visok i beskoristan

poput vlažne trske.

"Prešao si se, mužu. Tvoje dete... uskraćivao si mi... uskraćivao i ostavljao me...

da... čekam, pa sam tako i ja tebe ostavila da čekaš i sada... čekanju je kraj." Ona

glasno uzdahnu kada je prože novi bol. Gaston Tenebre uzvrteo se i uzmahao

kao mala, jadna ptica u staklenoj bašti. "Vodi me Kvinsani... Marji Kvinsani."

Prikupila je onoliko dostojanstva koliko joj je preostalo i prišla vratima. Tada je

protrese najžešći niz kontrakcija.

"Pomozi mi, svinjo beskorisna", zastenja ona i Gaston Tenebre priñe i pomože

joj da po hladnoj, tamnoj noći doñe do zubne i veterinarske klinike Kvinsana.

Ženevjev Tenebre pomisli da lice Marje Kvinsane koje se nadnosilo iz

postanestetičke umrtvljenosti prilično liči na lice lame. Ta zaglušujuća misao

kružila je u superprovodničkom kolu njenog uma sve dok joj se beba spakovana

kao poklon nije našla u naručju, a onda se svega setila.

"Nije mnogo teže od pomaganja pri poroñaju koze", reče Marja Kvinsana, čije je

lice lame bilo ozareno osmehom. "Ali mislila sam da je ipak najbolje da te

uspavam."

"Gaston, gde je Gaston?" upita Ženevjev Tenebre. Kozje lice njenog muža

nagnu se blizu njenog.

"Razgovaraćemo kada budemo nasamo", reče joj poverljivim šapatom.

Ženevjev Tenebre se osmehnu odsutno, njen muž je bio važan koliko i obična

muva zunzara. Važno je bilo da je u njenom naručju dete, njeno dete; zar ga nije

sama rodila, nosila ga u sebi devet meseci, učinila ga delom sebe skoro pola

godine?

"Arni Nikolodea", šapnu ona. "Mala Arni."

Kada je u Hotelu/Železnici Vitlejem Ares pukao glas o iznenadnom roñenju

trećeg prirodnog grañanina Bespuća, Persis Taterdemalion je objavila da kuća

časti pićem, bilo je zdravica i veselja za sve osim za Dedu Harana, koji je

potpuno shvatio, dok se noć pretvarala u jutro, šta mu je učinjeno. Takoñe je

shvatio da ništa ne bi mogao da dokaže.

"Nije li čudno", prokomentarisao je Radžandra Das, govorljiv zahvaljujući

kukuruznom pivu i vinu iz hotelske mešine za vrenje, "da bebu nije dobio par

koji ju je želeo, a dobio ju je par koji je nije želeo?" Svi su to smatrali zgodnim

rezimeom.

15.

Radžandra Das je nekada živeo u rupi ispod Glavne stanice Meridijan. I dalje je

živeo u rupi: u Velikoj Pustinji. Radžandra Das je nekada bio princ ljudi iz

slivnika, skitnica, prosjaka, tumarala, gundi i propalica. I dalje je bio princ ljudi

iz slivnika, skitnica, prosjaka, tumarala, gundi i propalica. Niko drugi nije

mogao da mu konkuriše za tu čast. Previše lenj za zemljoradnju, živeo je

zahvaljujući svojim vijugama i milostinji suseda, magijski ulivao obnovljenu

čilost u njihove pokvarene kultivatore i nepouzdane aparate za praćenje sunca,

pomagao Edu Galačeliju u konstrukciji mehaničkih aparata od male praktične

vrednosti izuzev kada je u pitanju trošenje vremena koga je bilo na pretek.

Jednom je popravio lokomotivu Železnice Vitlejem Ares: Klase 19, sećao se;

dohramala je u Bespuće sa loše podešenim tokamakom. Kao da se vratio u stare

dane. U napadu nostalgije, umalo nije zamolio mašinovoñe da ga povezu: u

Mudrost, blistavi san njegovog srca.

Onda je pomislio na stražara koji ga je izbacio iz voza, na nedaće, bolne udarce i

rad, naporan rad koji bi ga čekao na takvom putovanju. Bespuće je bilo mirno,

Bespuće je bilo izolovano, ali Bespuće je bilo udobno i tu se plod mogao ubrati

sa drveta. Ostaće ipak još malo.

O zimskoj ravnodnevici, dok je sunce stajalo nisko nad horizontom, dok se

crvena prašina presijavala mrazom, Adam Blek se vratio u Bespuće. Njegov

dolazak su zemljoradnici umorni od zime dočekali sa dobrodošlicom kao da je

stiglo proleće.

"Priñite, priñite", drao se on. "Putujuće vrelo znanja i obrazovna atrakcija

Adama Bleka još jednom" (i tu je udario pozlaćenim štapom po malom

kamenom bloku da bi naglasio značaj rečenog) "predstavlja vam čudesa sa sve

četiri strane sveta u sasvim novoj" (tras tras) "predstavi! Uključujući, za vaše

zadovoljstvo i uživanje, dame" (tras) "gospodo" (tras) "momci" (tras) "i devojke,

neviñeni novitet, Anñela iz Kraljevstava Slave! Zarobljenog u Nebeskom

Cirkusu, pravog, istinskog, stopostotnog anñela!" (tras tras) "Da, priñite, priñite,

dobri grañani, samo pedeset centavosa za pet minuta sa ovim čudom našeg

doba; pedeset centavosa, dobri ljudi, možete li zaista dopustiti sebi da ne

prisustvujete ovom jedinstvenom fenomenu?" (tras tras?) "Ako biste bili tako

ljubazni da formirate red, vremena ima dovoljno za svakoga."

Radžandra je zakasnio na predstavu. Udobno je spavao kraj svoje vatre kada je

voz Vrela stigao, i zahvaljujući tome morao je da stoji na hladnoći duže od

jednog sata pre nego što je došao na red.

"Samo jedan?" upita Adam Blek.

"Ne vidim nikog drugog."

"Onda, pedeset centavosa."

"Nemam pedeset centavosa. Primate dva saća?"

"Dva saća, može. Pet minuta."

U vagonu je bilo toplo. Crne draperije prekrivale su prozore i šaputale,

pomerane vrelim vazduhom iz ventilatora. U središtu vagona nalazio se veliki i

težak čelični kavez, krajnje čvrst, bez vrata ili brava. Na trapezu koji je visio sa

tavanice kaveza sedelo je melanholično stvorenje za koje je Radžandra Das

trebalo da poveruje da je anñeo, iako nije bilo ni nalik anñelima o kojima ga je

na svom pobožnom kolenu učila njegova draga, pokojna majka.

Imalo je lice i telo izuzetno lepog mladića. Ruke i noge bile su mu od metala

spojenog zakivcima. Kod ramena i bokova, meso je bilo stopljeno sa metalom.

Nije bilo vidljivih granica izmeñu kože i čelika. Radžandra Das je video da to

nije puki spoj čoveka sa veštačkim protezama. Ovo je bilo nešto potpuno

drugačije.

Sjajna plava aura ocrtavala je anñela i predstavljala jedino osvetljenje u crnom,

toplom vagonu.

Radžandra Das nije znao koliko je dugo stajao i zurio pre nego što je anñeo

izdužio mehaničke noge u dugačke štule i sišao sa trapeza. Teleskopski je

poprimio ljudsku visinu i pribio lice uz rešetke, oči u oči sa izbuljenim

Radžandrom Dasom.

"Ako imaš samo pet minuta, predlažem da me nešto pitaš", reče anñeo

uzbudljivim kontraaltom.

Čarolija zurenja bila je razbijena.

"Auu!" reče Radžandra Das. "Kakvo si ti to stvorenje?"

"To je obično prvo pitanje", reče tobožnji anñeo, umoran od davno

uspostavljene rutine. "Ja sam anñeo, serafim Petog Reda Nebeske Vojske

Anñela, sluga Blažene Gospe od Tarzisa. E, sad, da li želiš da zamolim Našu

Gospu nešto za sebe ili za druge, ili da prenesem tvoju poruku dragim

pokojnicima s one strane vela smrti? To je obično drugo pitanje."

"E, pa, moje nije", reče Radžandra Das. "Svaka budala može da vidi da nećeš

nigde prenositi nikakve poruke, ne dok si u tom kavezu i dok nastupaš za

gospodina Adama Bleka. Ne, ono što ja hoću da znam jeste, do ñavola, kakva si

ti to vrsta anñela, gos'n, jer mene su uvek učili da su anñeli kao gospe sa

dugačkom kosom, lepim krilima, sjajnim odorama i tako to."

Anñeo napući usta zbog te sitne uvrede.

"Danas više nema prokletog dostojanstva. U svakom slučaju, to je treće pitanje

koje postavlja većina smrtnika. Od tebe sam očekivao više, pošto si propustio

pitanje broj dva."

"Pa, kako bi onda bilo da odgovoriš na pitanje broj tri?"

Anñeo uzdahnu.

"Gledaj, smrtniče."

Iz njegovih leña rasklopiše se dve sklopive helikopterske elise. Kavez je bio

premali da bi dozvolio rotorima da se potpuno otvore, i anñeo je sa

oklembešenim elisama izgledao još jadnije i beskorisnije.

"Krila. A što se tiče pola." Oreol anñela zatrepere. Neobična nabreknuća

pojaviše se i počeše da mu se pomeraju pod mesnatim delovima. Crte lica

stopiše mu se i potekoše kao kišnica sa krova. Potkožne izbočine spojiše se,

očvrsnuše i stvoriše novi telesni predeo. Radžandra Das tiho zviznu u divljenju.

"Lepe sise. Znači, ti si i jedno i drugo."

"Ili ni jedno ni drugo", reče anñeo i ponovi trik sa facijalnim stapanjem,

pretvorivši se u izuzetno lepu mladu osobu neodreñenog pola. Sada zavreñujući

svoju zamenicu, to uvuče elise rotora u leña i osmehnu se neutešnim osmehom.

Radžandra Das oseti kako mu se igla saučešća zabada u srce. Znao je kako je to

kada se neko nalazi na mestu koje nije sam odabrao. Znao je kako izgleda kada

se život popiša na nekoga.

"Još nešto, smrtniče?" upita anñeo umorno.

"Hej hej he, čovek, nemo' da si tako osetljiv. Na tvojoj sam strani, stvarno. Reci

mi, kako to da ne možeš da razvališ ovaj kavez malim prstom? Učili su me da su

anñeli prilično moćna bića."

Anñeo se nasloni na rešetke svog kaveza o reče poverljivo:

"Ja sam samo običan anñeo, Petog Reda Nebeske Vojske, a ne jedan od onih

glavonja poput FARIOSTERA ili TELEMEGONA; oni su najnoviji modeli;

Prvog Reda, Arhangelsci; oni mogu da urade praktično sve, ali mi anñeli, mi

smo bili prvi, bili smo prototipovi Blažene Gospe, a ona je poboljšavala dizajn

kod svakog sledećeg modela: kod Avataha, Lorarha, Kerafa, Arhangelska."

"Čekaj malo, čekaj malo, kažeš da su te napravili?"

"Sve nas prave, smrtniče, ovako ili onako. Ono što hoću da kažem jeste da smo

mi anñeli projektovani tako da radimo na solarnu energiju, zbog toga Adam

Blek drži ovaj kavez u mraku, inače bih mogao da upijem dovoljno sunčeve

energije da razvalim ove rešetke. Ipak", dodade anñeo žalosno, "mi anñeli

prevashodno smo projektovani za letenje, ne za borbu; najveći deo snage

kanališe mi se kroz rotore."

"Šta bi se, dakle, desilo kada bih otvorio sve zavese?"

"Adam Blek doñe i sve ih ponovo navuče. Hvala ti za tu pomisao, smrtniče, ali

bilo bi potrebno oko tri nedelje neprekidne sunčeve svetlosti da povratim svoju

punu anñeosku moć."

Adam Blek zaviri kroz vrata i reče: "Vreme je isteklo. Iziñi." Pogleda strogo

anñela. "Opet ih zadržavaš razgovorom? Rekao sam ti da skratiš priču."

"Hej hej hej, čemu žurba?" usprotivi se Radžandra Das. "Iza mene nema nikoga,

a baš smo došli do zanimljivog dela razgovora. Još minut, u redu?"

"O, važi." Adam Blek se povuče da prebroji zaradu: šest dolara i pedeset

centavosa, pile, tri boce graškovog vina i dva saća.

"Dobro, čovek, pričaj mi još", reče Radžandra Das. "Kao, kako si se uopšte

našao u ovom kavezu?"

"Puka neopreznost. Bio sam u Velikoj Pratnji Blažene Gospe, paradirao iznad

nekog sirotog grada zvanog Francuz u Velikoj Ravnici - radimo to s vremena na

vreme, pravimo veliku cirkusku paradu, kako bi smrtnici i dalje mislili na više

stvari, kao na to ko je stvorio svet. Blažena Gospa ima tu novu politiku o

neposrednom uplivu kod organskih bića. Pa, bila je to prilično velika predstava,

sa sve Velikim Silama, Dominionima, Duhovnom Menažerijom, Velikim

Plavim Plimutom, Jahačem na Mnogoglavoj Zveri i tako to, tako da je prošao

dobar deo dana dok svi nismo prošli. Ja sam bio u poslednjem talasu, i prilično

sam se dosañivao zbog čekanja, a anñeli kojima je dosadno postanu neoprezni.

Dok sam se opepelio, uleteo sam pravo u visokonaponski deo Francuzovog

mikrotalasnog linka. To me je omamilo. Iskočili su mi osigurači. Pandrknuo

sam. Smrtnici su me spustili tako što su isekli kablove, pa su me strpali u ovaj

kavez i u podrum, gde su me hranili projom i pivom. Imaš li pojma kako izgleda

biti anñeo-alkoholičar? Stalno sam im govorio da radim na solarnu energiju, ali

oni to nisu mogli da shvate. Smrtnici su se pitali šta da rade sa jednim anñelom

iz Nebeske Vojske, kada je naišao Adam Blek i kupio mene i moj kavez za

petnaest zlatnih dolara."

"Pa, šta je sa pokušajem bekstva?" predložio je Radžandra Das, sa zlim mislima

u glavi.

"Nema brave. Mi umemo sa mašinama, toliko mogu da kažem za nas, svaku

bravu na kavezu mogao bih da obijem, ali Adam Blek poznaje hagiografiju, jer

kada sam povratio snagu i kada su mi izrasla nova kola, zavario je vrata."

"To ne valja", reče Radžandra Das, setivši se rupa ispod Glavne stanice

Meridijan. "Niko ne bi trebalo da se nalazi u kavezu zbog greške."

Anñeo rečito slegnu ramenima. Adam Blek ponovo zaviri kroz vrata.

"Dobro. Vreme je isteklo, i sad to stvarno mislim. Napolje. Zatvaram za ovu

noć."

"Pomozi mi", šapnu anñeo očajnički, ščepavši rešetke debljine prsta. "Ti možeš

da me izbaviš, znam to; čitam ti to u srcu."

"To je verovatno samo pitanje broj pet", reče Radžandra Das i okrenu se da

napusti zamračeni vagon. Ali iz džepa izvadi nož Odbrambenih Snaga sa

mnogostrukim oštricama, ukraden u Krišnamurtijevoj specijalizovanoj gvožñari,

pa ga stavi anñelu na dlan.

"Sakrij to", šapnu, ne pomerajući usne. "I obećaj mi da ćeš učiniti dve stvari

kada iziñeš. Prvo, ne vraćaj se. Nikad. Drugo, pomeni me Blaženoj Gospi kada

je vidiš, zato što me je ona učinila takvim da budem dobar sa mašinama, i da

mašine budu dobre sa mnom." Dlan se okrenu da mahne u znak pozdrava. Adam

Blek je čekao da zaključa vrata.

"Bogami, predstava i po", napomenu mu Radžandra Das. "Pravo da velim, to će

biti teško nadmašiti. Šta nam sledeće spremate? Svetu Katarinu u kavezu, a?"

On namignu vlasniku predstave. Pomisli da već može da čuje struganje metala

po metalu.

16.

Tog jutra kada je došao, ROTEH je ušao u svet kao tupo zujanje u snovima

ljudi, a iskrao se iz njih kao teško pulsiranje. Probudio je sve iz sna i tada su

shvatili da ne dele isti zajednički košmar, da je buka stvarna, objektivna pojava,

toliko stvarna i objektivna da je svaki nepričvršćeni predmet u kući zvečao, a

tanjiri padali sa polica i razbijali se na podu.

"Šta je to, šta je to?" pitali su ljudi jedni druge, nabacujući na sebe dnevnu

odeću, zbacujući košmarna sujeverja o Apokalipsi, Armagedonu, nuklearnom

uništenju, meñuplanetnom ratu ili nebu koje im se ruši na glave. Pulsiranje je

narastalo sve dok nije ispunilo čak i prostor u unutrašnjosti njihovih lobanja.

Treslo je kamen pod njihovim nogama, treslo im kosti pod kožom, treslo nebo i

zemlju, treslo ljude koji su se peli uz stepenice i izlazili na vrata kuće da vide šta

se dešava.

Iznad Bespuća lebdelo je hiljadu srebrnih tanjira, tako sjajno blistavih na suncu

zore da su bili zaslepljujući za oči: hiljadu srebrnih nebeskih letelica treslo je

zemlju i nebo treštanjem svojih motora. Svaka je bila promera punih pedeset

metara, svaka je imala sveto ime ROTEH zajedno sa serijskim brojem i zapisom

ispod toga, masnim crnim slovima: 'Planetno odeljenje za održavanje'.

Reflektori blesnuše i prošpartaše gradom, u potrazi za grañanima koji su stajali

zapanjeni na svojim terasama i verandama. Obasjana sa visina, Babuška pade na

kolena i pomoli se da je Anñeo Pet Bočica Uništenja (pošast tame, pošast gladi i

žeñi, pošast jalovosti, pošast sarkazma, pošast mutiranih koza-sveždera)

mimoiñe. Deca Bespuća mahala su posadama u isturenim kontrolnim kabinama.

Piloti su im uzvratili mahanjem i zablesnuli ih reflektorima. Kada su se ljudi

privikli na zamisao da se ROTEH-ove letelice nalaze u vazduhu iznad njihovog

grada, shvatili su da ih nema hiljadu, niti stotinu, čak ni pedeset, već dvadeset

tri. Dvadeset tri lañe ispunile su nebo i zemlju motorima koji su tutnjali tutnjali,

i dalje veoma upečatljive za prvi jutarnji prizor.

Uz riku toliko snažnu da je od nje pucao kamen, dvadeset dve lañe podigle su se

visoko u vazduh, nagnule se i odletele na zapad, dok su reflektori ostavljali

dugačke grabuljaste mrlje na nebu. Jedan preostali dirižabl spustio se niže i

prizemljio sa suprotne strane železničke pruge, tačno na onom mestu gde se

Persis Taterdemalion srušila u Bespuće. ROTEH-ovo sletanje bilo je potpuno

kontrolisano i izvedeno sa nadmenom lakoćom. Elise lañe nagnule su se naviše

pri sletanju i digle zagušljive oblake prašine u vazduh. Kada je kašalj prestao,

laña je počivala na stajnim trapovima i iz njene blistavo osvetljene unutrašnjosti

spuštalo se stepenište. Sa stepenicama je došao i miris doručka koji se priprema.

Svi grañani Bespuća okupili su se na gradskoj strani pruge, svi osim Persis

Taterdemalion, koja je pobegla kada je osetila prvi dodir reflektora na koži, jer

lañe su mogli slobodno da lete, a ona nije. Ljudi su posmatrali dešavanja oko

vazdušnog broda sa mešavinom strepnje i uzbuñenja. Ovo su mogli biti najbolji

posetioci do sada.

"Samo napred", reče gospodin Jerihon Doktoru Alimantandu. "Ti si šef." Doktor

Alimantando otrese malo prašine sa svoje stalno prašnjave odeće i preñe stotinu

metara sa druge strane pruge, do lañe. Niko se nije oglasio povikom ohrabrenja

u znak podstreka.

Neki izuzetno uredan muškarac u divnom belom odelu sa visokim okovratnikom

siñe niz stepenice lañe i zagleda se u Doktora Alimantanda. Doktor

Alimantando, prašnjav i ponizan, učtivo se nakloni.

"Ja sam Doktor Alimantando, privremeni predsednik zajednice zvane Bespuće,

stanovnika dvadeset dva, visina hiljadu dvesta pedeset, 'na korak od raja'. Dobro

došli u naš grad, nadam se da ćete uživati u svom boravku, imamo veoma dobar

hotel u kome će vam biti zgodno i udobno, čisto, jevtino, krajnje prijatno."

Nepoznati, koji je i dalje zurio (što je bilo krajnje nepristojno po merilima

sramežljivog Deuteronomijanca), klimnu glavom jedva poklonivši pažnju

formalnostima.

"Dominik Frontera, službenik za naselja i razvoj, ROTEH-ovo planetno

odeljenje za održavanje, sa Porcelanske Planine. koga ñavola vi to radite ovde?"

Preki Doktor Alimantando prasnu.

"Ja bih to isto mogao vas da pitam, gospodine."

I tako mu Dominik Frontera reče. A Doktor Alimantando smesta sazva sastanak

svih stanovnika kako bi Dominik Frontera mogao i njima da kaže ono što je

rekao njemu. I evo šta im je Dominik Frontera rekao.

"U utorak šesnaestog maja, za tri dana, u šesnaest sati i dvadeset četiri minuta,

Bespuće će ispariti u udaru kometnog jezgra teškog negde oko dve stotine

megatona, brzine pet kilometara u sekundi, oko trideset četiri kilometra odavde."

Nastade haos. Doktor Alimantando stade da udara čekićem privremenog

predsednika sve dok nije slomio blok, potom je promukao od vike, ali ljudi su i

dalje urlali, besneli i mahali najboljim stolicama Persis Taterdemalion u

vazduhu. Dominik Frontera je teško mogao da pretpostavi da je dvadeset dvoje

ljudi kadro da stvori takav džumbus.

Ništa od toga nije trebalo da mu se dogodi. Trebalo je da dovrši ispitivanje

mesta udara za jedno prepodne, i sada bi bio kod kuće, u oblasnom štabu u

Meridijanu. Igrao bi bekgemon u svom omiljenom uglu Čen Cuove čajdžinice,

srkutao rakiju iz Beladone i posmatrao pupoljke kajsije. Umesto toga, bio je

suočen sa podivljalom ruljom željnom da ga ubije od batina barskim stolicama

od borovine - gledaj samo onu matoru, mora da je napunila svih četrdeset, ali

ništa joj ne bi bilo slañe nego da oliže moju krv sa poda - sve zato što je

pronašao popišani mali grad tamo gde nikakav popišani mali grad nije trebalo da

se nalazi, u oazi koja je bila predviñena za ekološki inženjering tek dve godine

posle udara. Dominik Frontera uzdahnu. Izvuče zatupasti Presnijev reaktivni

pištolj iz pilotske futrole i opali tri brza hica u tavanicu Hotela/Železnice

Vitlejem Ares.

Trenutna preneražena tišina prijala mu je. Reaktivni naboji šištali su i pušili se

meñu crepovima. Pošto je mir ponovo uspostavljen, objasnio je zbog čega

Bespuće mora biti uništeno.

Sve je to imalo veze s vodom. Nje nije bilo dovoljno. Svet je održavao niz

ekoloških jednačina koje uvek moraju biti u ravnoteži. Sa jedne strane jednačine

bila je stvorena životna sredina zemlje: vazduh, voda, vremenske prilike i oni

manje opipljivi agensi, poput orbitalnih magnetnih superprovodnika koji su

ispleli zaštitnu mrežu oko planete, odagnavši zračenje i oluju solarnih čestica

koja bi inače sterilisala površinu zemlje, ili sloja metalnih jona koji je počivao

visoko iznad tropopauze i pojačavao ambijentalnu svetlost sunca, i orbitalnih

nebeskih ogledala, Vana, koja su peglala lokalne diferencijale temperature i

pritiska; stabilna jednačina, ali krhka. Sa druge strane znaka jednakosti stajali su

narodi zemlje, domaći i doseljeni, sa sve većom populacijom i sve većim

zahtevima od sveta i njegovih resursa. I ta jednačina uvek mora biti u ravnoteži!

U slučaju aritmetičkog, geometrijskog, logaritamskog prirodnog priraštaja,

jednačina uvek mora biti u ravnoteži (tu Dominik Frontera uperi cev svog

pilotskog pištolja u publiku da bi naglasio rečeno), i ukoliko ta jednakost

pretpostavlja povremeno dovoñenje vode odnekud ('povremeno' je značilo

svakih desetak godina u sledećih pola milenijuma, 'odnekud' se odnosilo na

gigatone kometnog leda koji čeka sa strane u sunčevom sistemu na svoj

gravitacioni šlagvort), onda će voda stizati.

"U prošlosti", objasnio je Dominik Frontera redovima otvorenih usta, "vršili smo

udare kometnih glava, hteli-ne hteli, na površini sveta: ono leda što ne bi isparilo

pri ulasku u atmosferu učinilo bi to pri udaru, a ogromne količine prašine bačene

naviše silinom eksplozije izazvale bi nastanak vodenih oblaka, a time i kišu. U

rano doba, komete su padale stopom od najviše tri nedeljno. Naravno, tada nisu

imale na koga da padnu." Dominik Frontera se seti da ne drži predavanje nekom

gimnazijskom razredu na času geografije, već gomili glupih seljaka, pa se

ražesti. "Kao što možete da zamislite, otkad je počelo naseljavanje, sve je teže

pronaći mesta na koje se može oboriti led; a mi volimo da led obaramo ako

možemo, jer to je daleko najjevtiniji način stvaranja vodene pare. E, sad,

odabrali smo ciljnu oblast, oblast Severozapadne Četvrtsfere, gde ekološki

inženjering nije bio planiran najmanje još za četiri godine, možda koji usamljeni

putnik, usamljeni voz, usamljena nebeska laña, ali njih možemo da upozorimo

da napuste tu oblast pre udara, a potom možemo da doñemo, sredimo uništene

pruge i pozovemo orfove da siñu sa orbite kako bi od pustinje napravili vrt. To

je plan. I šta smo zatekli? Šta smo zatekli?" Glas Dominika Frontere podigao se

toliko da je postao piskutav. "Vas. Šta vi, koga ñavola, radite ovde? Ovde ne bi

trebalo da bude ni oaza, a kamoli grad!"

Doktor Alimantando ustade da ispriča svoju priču o daskama na vetar i ludim

orfovima. Dominik Frontera mu mahnu da sedne.

"Poštedite me objašnjenja. Niste vi odgovorni. Došlo je do zajeba u odeljenju za

orbitalni ekološki inženjering, programiranje nekog orfa otišlo je u majčinu. Te

stvari se kvare. Dobro, niste vi krivi, ali ja ne mogu tu ništa da uradim. Kometa

stiže, putuje već sedamdeset dva meseca. U utorak šesnaestog maja, u šesnaest i

dvadeset četiri, udariće na trideset četiri kilometra odavde i ovaj gradić i njegova

mala oaza sklopiće se kao... kao... kuća od kartona." Začuše se urlici

protivljenja. Dominik Frontera diže ruke kako bi uspostavio tišinu i mir. "Žao

mi je. Stvarno mi je žao, ali ne mogu ništa da uradim. Kometa se ne može

skrenuti, ne postoji drugo mesto na koje bi mogla da padne, ne u ovako kasnoj

fazi. Da ste samo nekoga, bilo koga, ranije obavestili da postojite, bili bismo u

stanju da proračunamo drugačije orbite. Ovako, prekasno je. Žao mi je."

"A šta je sa Lotjaninim Srcem?" viknu Ed Galačeli.

"Ona je obećala da će nekome ispričati o nama", složi se Umberto.

"Da, rekla je da će ispričati Porcelanskoj Planini", dodade Lui.

"Lotjanino Srce?" upita Dominik Frontera. Njegov pilot rečito slegnu ramenima.

"Putujući predstavnik Ministarstva opšteg obrazovanja", objasni Doktor

Alimantando.

"A, drugo ministarstvo", reče Dominik Frontera. Grañani ga zasuše pogrdama

zbog tog jadnog izgovora.

"Birokratske budale!" drao se Morton Kvinsana. "Planirate propast!"

Dominik Frontera pokuša da umiri situaciju.

"Dobro, dobro, slažem se da je došlo do birokratske omaške na najvišem nivou -

to se ne dovodi u pitanje. Ono o čemu je reč jeste da će kometa za tri dana da

udari tako da će se ovaj grad rasprštati okolo kao sos, eto, kratko i jasno. Ono

što mogu da uradim jeste da pozovem natrag eskadron laña i naredim da vas sve

presele odavde. Možda onda, pošto očistimo poprište udara, ako vam se ovde

zaista sviña, možda ćete moći da se vratite ovamo, ali za tri dana svi morate

otići, sa svim svojim kozama, lamama, svinjama, živinom, decom i imovinom.

A sad, ima li pitanja?"

Rael Mandela skoči pre svih ostalih.

"Ovo je naš grad, mi smo ga napravili, sagradili, naš je, i ne dozvoljavamo da

bude uništen. Sve što imam jeste ovde, moja žena, deca, dom, imanje, ne želim

to da ostavim kako bi bilo uništeno tom vašom kometom. Vi, inženjeri koji

ćuškate planete okolo kao bilijarske kugle, pošaljite svoju kometu na neko drugo

mesto."

Začu se burni pljesak. Dominik Frontera sačeka da zvuk zamre.

"Sledeći."

Persis Taterdemalion ustade i viknu: "Ovo mesto, u kome si ti, gospodine,

napravio rupe, pripada meni. E sad, već sam ostala bez jednog posla, letačkog, i

nemam nameru da izgubim još jedan. Ja ostajem. Vaša kometa neka ide

drugde."

Mikal Margolis žustro zaklima glavom i viknu: "Tako je, tako je!"

Onda Ruti Modra Gora ustade i muk se spusti oko nje kao sneg.

"Da?" upita Dominik Frontera umorno. "Molio bih pitanje, a ne monolog

bezbadežnih slučajeva."

"Gospodine Frontera", reče priprosta Ruti, koja je iz čitave gužve razabrala da

su njeni prijatelji u opasnosti, "ne smete nauditi mojim prijateljima."<%0>

"Gospo, nije mi ni na kraj pameti da naudim vašim prijateljima. Meñutim, ako

oni imaju nameru da naude sebi time što nemaju dovoljno zdravog razuma da se

uklone opasnosti s puta, to je potpuno drugo pitanje." Ruti nije razumela

odgovor ROTEH-ovog predstavnika.

"Neću dozvoliti da naudite mojim prijateljima", promrmlja ona tupo. U

prostoriji je vladala napeta tišina kakva prethodi nečem izuzetnom. "Kada biste

ih voleli koliko i ja, ne biste im naudili. Zato ću vas naterati da zavolite mene."

Gore, na podijumu, Doktor Alimantando vide da joj lice postaje sve svetlije u

deliću sekunde pre nego što je Ruti Modra Gora pustila lepotu akumuliranu

četiri godine na Dominika Fronteru. Privremeni predsednik zaglavi pod

privremeni predsednički sto i prekri oči rukama. Dominik Frontera nije imao

takvo upozorenje. Stajao je punih trideset sekundi u svetlu nove pre nego što se

oglasio neobičnim piskom i srušio na pod kao džak graška.

Doktor Alimantando preuze kontrolu. Pokaza pilotu lañe, koga su spasla

polarizovana kontaktna sočiva. "Vodite ga odavde u neku od soba", naloži on.

"Vas dvoje, pokažite mu gde." On pokaza Persis Taterdemalion i Mikalu

Margolisu da pomognu pilotu da ponese ljubavlju obeznanjenog agenta

ROTEH-a do mesta oporavka. Opšti žamor ućutka jednim pogledom.

"Pa, svi ste čuli šta je ovaj naš prijatelj imao da kaže, i uopšte ne sumnjam da je

to tačno. Stoga, nalažem svima vama da se pripremite za evakuaciju."

Preneraženost se pojača. "Tišina, tišina. Evakuacija je poslednje sredstvo. Jer ja,

Alimantando, pokušaću da spasem naš grad!" On ustade da prihvati opšte

odobravanje koje je trajalo nekoliko minuta, a onda pohita iz Hotel/B.A.R.-a da

spase svet.

17.

Noć i dan, Doktor Alimantando je punio zidove svoje sobe za osmatranje

vremenskih prilika hronodinamičkim simbolima. Struja logike začeta tri godine

ranije u donjem levom uglu njegove kuhinje, krivudala je kroz dnevnu sobu,

trpezariju i hodnik, uz stepenice, sa malim digresijama i skretanjem u spavaće

sobe broj jedan i dva, kroz kupatilo, preko zidova klozeta, uz novo stepenište i u

osmatračnicu za vremenske prilike, gde je vijugala oko zidova, u krug i u krug,

naviše i naviše, sve dok u središtu tavanice nije preostalo prazno mesto veliko

otprilike kao dolarska novčanica.

Ispod te tačke Doktor Alimantando je sedeo i držao se za glavu. Ramena su mu

se tresla. Nisu se tresla od suza, već od besa, monumentalnog besa na

podrugljivu Vaseljenu koja, poput obojene rumbo-igračice u nekom

opijumskom paklu Beladone, zbacuje sloj za slojem odeće koja je skriva, samo

da bi se svetla pogasila u trenutku konačnog otkrovenja.

Rekao je svojim ljudima da će izbaviti njihov grad.

I nije to mogao da uradi.

Nije mogao da pronañe nedostajuću inverziju.

Nije mogao da pronañe algebarsku formulu koja bi stajala u ravnoteži sa

petnaest godina pisanja po zidovima u bespuću, Jingjang-Sorengu i

Univerzuumu Liks i svela sve to na nulu. Znao je da formula sigurno postoji.

Točak mora da se okreće, zmija da guta sopstveni rep. Podozrevao je da je

sigurno jednostavna, ali on nije mogao da je nañe.

Izneverio je sebe. Izneverio je nauku. Izneverio je svoje ljude. To je bio neuspeh

zbog koga se najviše osećao zgromljeno. Duboko je mario za svoje ljude; tako ih

je video, kao svoje ljude, decu koju je mislio da nikada neće poželeti. Kada im

nije bio potreban spas, on ih je spasao. Sada, kada moraju biti spaseni, on to nije

mogao.

To uviñanje izazvalo je kod Doktora Alimantanda veliko popuštanje napetosti.

Poput životinje koja se bori i bori i bori, a onda se u čeljustima neizbežnog preda

smrti, gnev je iščileo iz njega, iscureo kroz njegovu kuću, otekao kroz pukotine

u stenama u Veliku Pustinju.

Bilo je šest i šest ujutro, u ponedeljak petnaestog. Gasne svetiljke su pucketale, a

insekti naletali na staklo. Sa istočnog prozora video je kako usamljeni Rael

Mandela obavlja svoje jutarnje poslove koji su počinjali u šest sati. Sada nisu

bili neophodni. Sići će sa gore i reći svojim ljudima da idu. Nije želeo njihovo

praštanje, mada će mu oni oprostiti. Želeo je samo njihovo razumevanje. Čvrsto

je zatvorio oči i osetio kako veliki mir dopire iz pustinje, kako ga zapljuskuje,

prožima talas smirenosti. Jutarnja izmaglica nosila je miris rastinja iz vlažne,

bogate zemlje, crne poput čokolade, bogate poput Kralja Solomona. Zvuk nalik

na zveket zvončića za vetar natera ga da odvrati pogled od prozora.

Trebalo je da bude preneražen, ili zapanjen, da oseti neku vrstu ljudske emocije

iznenañenja, ali zelenkovo prisustvo na ivici njegovog stola izgledalo je kao

nešto najprirodnije.

"Dobro jutro", reče zelenko. "Mora da smo se mimoišli u tom sledećem

logorištu... pet godina, zar ne?"

"Jesi li ti samo proizvod moje mašte?" upita Doktor Alimantando. "Mislim da si

nešto od te sorte: arhetip, konstrukcija mog uma pod stresom: halucinacija, eto

šta si - simbol."

"Ma daj, zar bi sebe voleo da smatraš čovekom koji halucinira?"

"Ne bih voleo sebe da smatram čovekom koga posećuju animirani ostaci

povrća."

"Touché. Kako onda da te ubedim?" Zelenko stade na sto. Izvuče štapić od

crvene krede sa nekog nevidljivog mesta i ispisa kratku jednačinu simboličke

logike u prostoru velikom kao dolarska novčanica nasred tavanice. "Mislim da

ovo tražiš." Zelenko proguta štapić od crvene krede. "Hranljive materije su

veoma korisne, znaš." Doktor Alimantando se pope na sto i zagleda u jednačinu.

"Da", promrmlja, "da... da..." Pratio je spiralu crnih ugljenih jednačina unazad,

preko tavanice, oko zidova, u krug i u krug, po podu na sve četiri, i sve vreme

mrmljao: "Da... da... da", niz stepenice, oko klozetske šolje, kroz kupatilo,

skrenuvši u spavaće sobe broj jedan i dva, niz nove stepenice, preko hodnika,

trpezarije i dnevne sobe, do kuhinje. Gore, u osmatračnici za vremenske prilike,

zelenko je sedeo na stolu sa krajnje samozadovoljnim osmehom na licu.

Glasni povik trijumfa začu se iz dubina kuće Doktora Alimantanda. Pratio je

trag logike do njegovog izvora u donjem levom uglu kuhinje.

"Daaaaa! Uklapa se! Uklapa! Nula! Čista, divna, okrugla, potpuna nula!" Kada

je stigao do osmatračnice, zelenka više nije bilo. Nekoliko zelenih listova bilo je

razbacano po stolu.

18.

Alimantandov vremenski ključ, Model Jedan, izgledao je kao mala šivaća

mašina uhvaćena u paukovu mrežu. Ležao je na stolu koji je Doktor

Alimantando koristio za doručak, i čekao priznanje svog tvorca.

"Ovo je bilo ñavolski teško napraviti", reče Ed Galačeli.

"Pola vremena proveli smo radeći stvari čiji razlog nismo znali", reče Radžandra

Das. "Ali, eto ga."

"To su praktično dva sinhronizovana unifikovana generatora polja koji rade u

tandemu, ali sa promenljivom faznom kontrolom", reče gospodin Jerihon, "te

tako stvaraju temporalnu razliku izmeñu dva nefazna polja."

"Znam kako radi", reče Doktor Alimantando. "Ja sam ga projektovao, zar ne?"

Zagledao je vremensku mašinu sa sve većim oduševljenjem. "Baš izgleda kako

valja. Jedva čekam da ga isprobam."

"Hoćeš da kažeš da ćeš to upotrebiti na sebi?" upita Radžandra Das.

"Zar bih stvarno mogao to da zatražim od ikog drugog? Naravno, i to što je pre

moguće. Mislim, posle ručka."

"Čekaj malo", reče gospodin Jerihon. "Zar ćeš da uradiš ono što mislim da ćeš

da uradiš, to jest..."

"Da se vratim u prošlost i izmenim istoriju? Naravno." Doktor Alimantando

zapetlja po dugmićima za fino podešavanje, a vremenski ključ nagradi ga

moćnim zujanjem. "To je samo istorija, i kada je izmenim, sve će se promeniti

sa njom, tako da to niko nikada neće znati. Sigurno niko u Bespuću."

"Bože moj." To je rekao Ed Galačeli.

"To je otprilike efekt kome težim", reče Doktor Alimantando. Uspeo je da

okruži vremenski ključ svetlucavim plavim mehurom. "Naravno, ima nekih

temporalnih paradoksa koji se moraju razrešiti, ali mislim da sam se pobrinuo za

to. Glavni paradoks jeste u tome da, ako uspem, svrha mog vremenskog

putovanja biva poništena; shvatate šta hoću da kažem, čitava stvar pretvara se u

petlju, ali mislim da bi trebalo da nestanem iz Bespuća i da se ne vraćam;

pojaviće se neki drugi izgovor za moj nestanak, verovatno nešto vezano za

vremensko putovanje. Te se stvari stiču u jednu. Takoñe, biće dosta

meñuvremenskog curkanja; ne dajte da vas to brine, u trenutku proboja biće

dosta vremenskih odjeka oko značajnih čvorišta i možda ćete pronaći deliće

alternativnih istorija, tih starih paralelnih Vaseljena, preslikanih preko ove, pa

budite spremni na to da će se tu i tamo dogoditi koje čudo. Čačkanje po istoriji

obično izaziva dosta vremenskih padavina."

Dok je govorio, njegovi spretni prsti pronañoše željeni položaj kontrola za

vremenski transfer. On odstupi od vremenskog ključa; ovaj uzdahnu, zadrhta i

nestade u nizu zamrljanih naknadnih slika.

"Gde ode?" upitaše Radžandra Das i Ed Galačeli.

"Tri sata u budućnost", reče Doktor Alimantando. "Uzeću ga negde oko ručka.

Gospodo, videli ste roñenim očima da je putovanje kroz vreme praktično

moguće, i ako mi se pridružite u trinaest i dvadeset, moći ćete da mi pomognete

pri prvom ljudskom putovanju u istoriji."

Dok je ručao praziluk i sir, Doktor Alimantando je planirao kako da izmeni

istoriju. Pomislio je da počne od orfa koji mu je zaveštao oazu. Odatle, pa, moći

će da luta kroz čitavo vreme i prostor. Moći će da provede čitav život za jedno

veče, dok bude spasavao svoj grad. Biće to dobro utrošen životni vek. On ode do

jednog naročitog kredenca u kuhinji i otvori ga. Unutra se nalazila gomila

njegove opreme za vremenskog putnika-amatera. Proveo je pet godina i dobar

deo kredita deponovanog u Deuteronomijskoj Banci prikupljajući je. Isprva je to

bila dokona fantazija, ona vrsta hobija kome se ljudi predaju kao dokazu

krajnjeg ispunjenja nemogućih snova, a onda, od trenutka kada su poštom

poručeni predmeti počeli da stižu od firmi iz Meridijana, fantazija je vukla za

sobom san, tako da je sada bio tu i spremao se da otputuje u razna vremena i

mesta na način na koji niko nikada ranije nije putovao.

Doktor Alimantando se osmehivao nad svakim predmetom dok ga je izvlačio i

spuštao.

Sklopivi šator za jednu osobu, vojnički, sa zaptivcima za dvostruko zatvaranje i

integralnom prostirkom za tle.

Jedna vreća za spavanje, u stilu mumije; vojnička.

Jedno providno plastično izolaciono odelo, sa sve mehurastom kacigom i

maskom za udisanje kiseonika.

Dva kompleta čistog rublja, jedne dugačke gaće za hladno vreme. Čarape.

Jedna kompletna preobuka.

Jedna vojnička kuhinja za kampovanje, sklopiva, prilagoñena napajanju iz

njegovog prenosivog izvora energije. Kompresovana sledovanja samo za

očajničke situacije.

Pet stotina dolara u gotovini.

Šešir za sunce i dve tube kreme za sunčanje.

Vrećica sa sapunom, sunñerom i peškirom.

Četkica za zube i pasta (spermint).

Pribor za prvu pomoć, uključujući antihistamine, morfin i antibiotike opšteg

dejstva.

Za upotrebu uz gore navedeno, jedna kalajna pljoska rakije iz Beladone.

Jedne naočari za sunce, jedne naočari za pesak.

Šal od čiste svile: sa plavim kašmir-šarama.

Jedan džepni kratkotalasni primopredajnik.

Kompas, sekstant i interni tragač, zajedno sa geološkim kartama kako bi mogao

da odredi svoj položaj na površini planete pri izlasku iz polja fluksa.

Jedan mali komplet alata, lepljive i vinilne zakrpe za odelo pod pritiskom i šator.

Jedan paketić tableta za sterilisanje vode.

Kamera, tri sočiva i dvanaest rolni samorazvijajućeg filma.

Pet svezaka u kožnom povezu i jedna zajemčeno večna hemijska olovka.

Jedan ručni dozimetar jonizacije.

Šest tabli čokolade za hitne slučajeve.

Jedan nož Odbrambenih Snaga, sa sečivom za svaki dan u godini, i konzerva

suvih šibica.

Signalne rakete.

Jedan primerak Kompletnih dela Stražara Rija.

Jedna prenosiva trans-stabilna muonska energetska jedinica sa multinabojnim

sifonom za re-energizaciju iz bilo koga izvora energije: kućne proizvodnje.

Sa napajanjem iz gore navedenog, jedan prenosivi tahijonski blaster kućne

proizvodnje, veličine i oblika sklopivog kišobrana, sa dovoljno snage da raznese

omanji oblakoder.

Jedan veliki ranac sa ramom, vojnički, za sve to.

Doktor Alimantando poče da pakuje opremu. Sve se sklapalo do izuzetno malih

dimenzija. Onda pogleda na sat. Bilo je skoro trinaest sati. On ode do

kuhinjskog stola da broji sekunde na zidnom satu.

"Sada." On pokaza na sto. U kaskadi mnogostrukih slika, vremenski ključ stiže

iz prošlosti. On ga uze i dodade putničkoj opremi. Onda ode i presvuče se u

iznošenu, voljenu pustinjsku odeću i dok je navlačio na sebe dugački, sivi,

pustinjski kaput, iznašao je osam stotina šest razloga da ne poñe.

Osam stotina šest protiv, a jedan za. Naprosto, morao je. On nabaci glomazni

ranac i priveza kontrolne nonijuse oko ručnog zgloba. Gospodin Jerihon,

Radžandra Das i Ed Galačeli uñoše, tačni onoliko koliko samo gospodin Jerihon

ume da bude tačan.

"Spreman?" upita gospodin Jerihon.

"Zar čovek može da bude iole spreman za nešto ovakvo? Slušajte, ako budem

uspeo, vi to nikada nećete znati, razumeš?"

"Razumem."

"Zbog prirode hronodinamike, izmeniću čitavu istoriju i vi uopšte nećete znati

da ste bili u opasnosti zato što opasnost neće ni postojati. Sa objektivnog

stanovišta, mog stanovišta, pošto ću biti osloboñen vremena, Vaseljena, ili pre

ova subjektivna linija sveta, premestiće se u neku novu liniju sveta. Pokušaću da

ostavim poruku o onome što sam uradio, ako budem mogao, negde u prošlosti."

"Previše pričaš, Doktore", reče Radžandra Das. "Samo ti to uradi. Bolje da ne

zakasniš."

Doktor Alimantando se osmehnu. Oprosti se sa svakim od njih i dade im tablu

svoje čokolade za hitne slučajeve. Upozori ih da je brzo pojedu, pre nego što

neka transtemporalna anomalija ne poništi taj trenutak. Onda prebaci nekoliko

prekidača na ručnim kontrolama. Vremenski ključ zazuja.

"Na kraju još jedna stvar. Ako uspem, neću se vratiti. Tamo napolju ima isuviše

toga što želim da vidim. Ali možda navratim s vremena na vreme, tako da me

očekujete i čuvate mi jednu praznu stolicu."

Onda se obrati gospodinu Jerihonu: "Znao sam sve vreme ko si, zapravo. Meni

to nimalo ne smeta, prošlost mi nikada nije smetala, iako sam opsednut njome.

Čudno. Samo pripazi na moje ljude umesto mene. Tako. Vreme je za polazak."

On pritisnu crveno dugme na ručnim kontrolama. Začu se krik izmučenog

kontinuuma, ostade sve bleñi trag naknadnih slika u obliku Alimantanda, i on

nestade.

U noći pre Kometnog Utorka, svi su usnili isti san. Sanjali su da je zemljotres

prodrmao grad tako snažno da je iz zidova i podova istresen neki drugi grad, kao

dvostruka slika koju ponekad vidite kada vam oči nisu u žiži, čim ujutro

ustanete. Grad-duh, sa sve stanovnicima-duhovima (koji toliko podsećaju na

prave stanovnike da se ne bi moglo razabrati ko je ko), odvojio se od Bespuća

kao usireno mleko od surutke i odlebdeo, mada niko nije mogao da kaže kuda.

"Hej!" povikali su ljudi u svojim snovima. "Vratite nam naše duhove!" Jer

duhovi su podjednako deo zajednice kao i njen vodovod ili biblioteka, jer kako

zajednica da postoji bez svojih sećanja? Onda nastade udar koji na tren prodrma

svakog spavača iz stanja brzih očnih pokreta. Nisu mogli da znaju da su u tom

trenutku umrli da bi bilo roñeni u novi život. Ali kada su se vratili u utočište

zajedničkog snevanja, ustanovili su da je na delu bila suptilna revolucija. Oni su

bili duhovi, stvarni, čvrsti, duhovi od krvi i mesa, a grad koji je lebdeo u

nepojmljivom smeru bilo je Bespuće koje su sagradili i voleli.

Iz sna se probudio Dominik Frontera, prenut budilnikom svog komunikatora.

Protrljao je oči da bi iz njih prognao san i Ruti Modru Goru.

"Frontera."

"Asro Omelijančik." Njemu pretpostavljena službenica. Prava kučka od žene.

"Došlo je do pravog haosa; orbitalci su očitali ogromnu navalu energije

verovatnoće fokusirane na pet godina, petnaest godina i osamnaest godina u

prošlost sa hron-odjecima gore-dole duž vremenske linije."

"Uh."

"Prokletstvo, čoveče, neko se igra vremenom! Orbitalci su procenili sa

verovatnoćom većom od devedeset odsto da je naša Vaseljena bačena u

drugačiju vremensku liniju: šta god bilo, to će promeniti istoriju, čitavu prokletu

istoriju sveta!"

"Nisam shvatio... kakve to veze ima sa mnom?"

"Prokletstvo, to dopire iz tvoje oblasti! Neko u krugu od pet klika oko tebe

zajebava se sa hronokinetičkom skretnicom za koju nema dozvolu! Trag mreže

verovatnoće vodi do tebe!"

"Za Boga miloga!" uskliknu Dominik Frontera, najednom budan i svestan.

"Znam ko je to!"

A onda je ponovo spavao i sanjao Ruti Modru Goru, kao i svake noći od... kada?

Zašto? Zašto ju je voleo?

Vaseljena se izmenila. Ruti Modra Gora nikada nije otvorila pupoljak svoje

lepote pred Dominikom Fronterom, koji zaista nije imao nikakvog razloga da

bude u Bespuću, sada kada je prošlost izmenjena, a ipak je spavao u svojoj sobi

u Hotelu/Železnici Vitlejem Ares i sanjao Ruti Modru Goru zato što Vaseljene

dolaze i prolaze, ali ljubav ostaje; takvo je učenje Panarha iz koga izvire

vaskolika ljubav, a Doktor Alimantando je takoñe obećao poneko malo i

čudesno meñudimenziono curkanje u noći kada je izmenio svet.

A ujutro je bio Kometni Utorak i svi su se probudili, protrljali oči da isteraju

čudne noćne snove i pogledali gradsku povelju, gordu na njihovim zidovima,

povelju koju je Doktor Alimantando potpisao sa ROTEH-om pre toliko godina

da bi ovde osnovao grad, povelju koja je značila da će nailazeća kometa biti

pretvorena u paru u gornjim slojevima atmosfere umesto da se sruši na zemlju sa

ogromnom silinom uništenja, što je ROTEH inače praktikovao. Svi su od srca

zahvalili Doktoru Alimantandu (kad god da je) za to što je sve ispravio i sredio.

U četrnaest i četrnaest, svi su bez izuzetka bili na uzvisini meñu brdašcima,

zvanoj Kota Bespuće, sa toplim prostirkama i pljoskama vrućeg čaja začinjenog

rakijom iz Beladone, spremni za ono što će, kako ih je Dominik Frontera

uveravao, biti spektakl decenije.

Po časovniku Eda Galačelija, Kometni Utorak okasnio je dva minuta, ali po

lovačkom hronometru gospodina Jerihona, uranio je četrdeset osam sekundi. Ne

obazirući se na zemaljske sprave za merenje vremena, kometa je došla kad je

došla, i došla je sa tupom grmljavinom koja je uzdrmala kamen pod nogama

posmatrača dok su iznad njihovih glava, visoko u jonosferi, pražnjenja aurore

nematerijalno gasnula, meteori pljuštali poput raketnih mlazeva, a grupe

ljubičastih jonskih munja obasjavale čitavu pustinju u delićima sekunde

fantomskog osvetljenja.

Nebo iznenada prošaraše plavi zraci koji se spojiše na još nevidljivoj kometi

poput žbica u središtu točka. Uzdasi zajedničke zapanjenosti pozdraviše taj

prizor.

"Zraci čestica", viknu Dominik Frontera, koji se upinjao da ga čuju usred

nebeske buke. "Gledajte to!" Kao da je rekao abrakadabra, iznenadni pupoljak

svetla ispuni nebo.

"Uuu!" rekoše svi, zatreptavši da odagnaju mrlje pred očima. Snažan zlatni sjaj

ispuni horizont i lagano izblede. Jonske munje grčevito su pucketale i prolazile,

poneki meteor izgarao je u ništavilo. Predstava je bila završena. Svi su pljeskali.

Na visini od četrdeset kilometara, Kometa 8462M bila je razbijena ROTEH-

ovim zracima čestica u komade leda veličine i oblika zamrznutog graška, a onda

je blesnula i isparila zahvaljujući strujama nabijenih čestica. Blaga kiša leda

padala je kroz jonosferu, troposferu, tropopauzu i stratosferu, danima i

nedeljama, da bi sazdala sloj oblaka. Ali to nije bio deo Kometnog Utorka.

Kada je i poslednja zvezda padalica sagorela nad horizontom, Radžandra Das je

napućio zamišljeno usne i rekao: "Pa, to stvarno nije bilo loše. Ni najmanje.

Mogao bih da živim s time ako bih morao."

I to je priča o Kometnom Utorku.

I ovo je priča o Kometnom Utorku.

Na jednom mestu daleko od Bespuća, a opet tako prisno povezanog sa njim

poput štampe sa druge strane lista, dve stotine pedeset megatona prljavog

vodenog leda, nalik na nečisti šerbet, sjurilo se sa neba brzinom od pet

kilometara u sekundi i tresnulo u Veliku Pustinju. E sad, primena Njutnove

formule o kinetičkoj energiji daje nam za energiju osloboñenu ovim dogañajem

iznos od 3,126 x 1016 J, dovoljno da napaja vakuumski prekidač do kraja

Vaseljene, ili ekvivalentnu kaloričnu vrednost ramsteka veličine planete

Posejdon; svakako dovoljno da Kometa 8462M trenutno ispari, da se ta para i

dignuta prašina popnu desetinama kilometara u atmosferu, i da udarni talas,

četiri puta brži od zvuka, proñe kroz kamen ispod pustinje, digne veliki talas

peska u vazduh i pokopa Bespuće sa čitavim njegovim tovarom snova i smeha

ispod sloja peska dubokog petnaest metara. Prateći pečurkasti oblak svakako su

mogli da vide duhovi Bespuća u svom izgnanstvu u gradovima Meridijan i O;

svakako su osećali crvene kiše rñe koje su sporadično padale godinu i jedan dan

posle Kometnog Utorka. Ali to je bilo daleko/davno, značajno koliko i san.

I to je druga priča o Kometnom Utorku.

Ko može da kaže koja je istinita, a koja lažna?

19.

U danima svoje najmračnije podvojenosti, Mikal Margolis je često odlazio u

duge šetnje Velikom Pustinjom kako bi vetar mogao da mu oduva žene iz glave.

A vetar je duvao kao što je duvao već sto pedeset hiljada godina i kao što će

duvati još sto pedeset hiljada godina, ali to opet ne bi bilo dovoljno da oduva

krivicu koju je Mikal Margolis osećao u srcu. Imao je tri žene, ljubavnicu,

metresu i majku, i baš kao što učeni astronomi Univerzuuma Liks smatraju da

dinamika sistema sa tri zvezde nikada ne može biti stabilna, tako je Mikal

Margolis lutao, odbegla planeta, kroz polja privlačenja svoje tri žene. Ponekad je

čeznuo za postojanom ljubavi Persis Taterdemalion, ponekad žudeo za

pikantnim i lascivnim odnosom koji je imao sa Marjom Kvinsanom, ponekad,

kada ga je krivica grizla u dnu stomaka, tražio je majčin oproštaj, a ponekad je

želeo da bude u stanju da potpuno umakne njihovim uskomešanim gravitacijama

i tumara slobodan kroz svemir.

Pustinjske šetnje bile su njegovo bekstvo. Nije imao hrabrosti da sasvim umakne

silama koje su ga uništavale; nekoliko sati nasamo meñu crvenim dinama bilo je

najviše što je mogao da učini da bi se udaljio od zvezdanih žena svog života, a

opet je u tim satima bio sâm, uživao u samoći i mogao da pušta svoje fantazije u

bioskopu mašte: pustinjski razbojnici; smrknuti, ćutljivi revolveraši; smeli

pustolovi u potrazi za izgubljenim gradovima; visoki jahači; usamljeni kopači

blizu zlatne žice. Bazao je satima gore-dole po padinama, bio sve ono što mu

žene nisu dopuštale da bude i pokušavao da oseti kako vetar duvanjem, a sunce

znojem isteruje krivicu iz njega.

Danas ni vetar nije duvao, niti je sunce sijalo. Posle sto pedeset hiljada godina

svetlosti i vazduha bez prekida, sunce i vetar su omanuli. Gusti sloj oblaka ležao

je iznad Velike Pustinje, širok kao nebo, crn i uzburkan poput ñavoljeg mleka.

Bilo je to zaveštanje Komete 8462M, sloj kondenzovane vodene pare koja je

prekrivala najveći deo Severozapadne Četvrtlopte i pretvorila se u kišu da bi

pala na Beladonu, Meridijan, Transpolaris i Novi Merioned, i svugde osim na

Bespuće, gde je nekako zaboravila da padne. Mikal Margolis, hodač po dinama,

malo je znao o tome, a mario još manje: on je bio naučnik zemlje, a ne naučnik

neba i, uostalom, bio je zaokupljen jer samo što nije načinio slučajno otkriće.

Pesak. Prezreni pesak. Crveni šljunak. Beskoristan, ali Mikal Margolis, sa

svetlom otkrovenja u očima, sagnuo se da uzme pregršt i pusti da mu iscuri kroz

prste. Zatvorio je pesnicu da zadrži preostali pesak, ustao i oduševljeno viknuo u

svaki kraj Velike Pustinje.

"Naravno! Naravno! Naravno!" Napunio je peskom torbicu za ručak i otplesao

natrag do Bespuća.

20.

Limal i Tasmin Mandela, Džoni Staljin i mala Arni Tenebre, šest dana posle

njenog drugog roñendana, popeli su se na Kotu Bespuće da prave papirne

jedrilice i bacaju ih iznad brežuljaka, kada se pojavio Šaka. Tada nisu znali da je

to Šaka, ne odmah. Tasmin Mandela, čije su oči bile najoštrije, pomislila je da je

to samo varka jare, poput izmagličastih toplih struja koje su nosile papirne

jedrilice naviše u spirali, u teške sive oblake. Onda su svi primetili i zapanjili se.

"To je čovek", reče Limal Mandela, koji je jedva bio u stanju da razabere

obličje.

"To je čovek svetlosti", reče Tasmin Mandela, primetivši kako prilika sija

snažnije od sunca skrivenog oblacima.

"To je anñeo", reče Džoni Staljin, videvši dva crvena krila svijena pozadi.

"To je nešto mnogo mnogo bolje!" ciknu Arni Tenebre. Tada sva deca pogledaše

i videše ne ono što su želela da vide, već ono što je tamo želelo da bude viñeno,

a to je bio visoki mršavi čovek u belom odelu sa visokim okovratnikom po kome

su bile projektovane pokretne slike ptica, životinja, biljaka i neobičnih

geometrijskih šara, a krila na njegovim leñima uopšte nisu bila krila već velika

crvena gitara koju je prebacio preko ramena.

Deca strčaše da dočekaju nepoznatog.

"Zdravo, ja sam Limal, a ovo je moja sestra, Tasmin", reče Limal Mandela. "A

ovo je naš drug, Džoni Staljin."

"I Arni Tenebre, ja!" reče mala Arni Tenebre, poskakujući od uzbuñenja.

"Mi se zovemo Šaka", reče stranac. Imao je čudan glas, kao da govori iz dubina

sna. "Gde je ovo mesto?"

"Ovo je Bespuće!" rekoše deca u horu. "Hodi." I dvoje ga zgrabiše za ruke,

jedno potrča kao prethodnica, a jedno kao odstupnica i zagalopiraše uz

brežuljke, kroz zelene, drvećem oivičene uličice Bespuća do Hotela/Železnice

Vitlejem Ares, jer to je bilo mesto na koje su najpre dolazili svi stranci.

"Gledajte šta smo našli", rekoše deca.

"Zove se Šaka", zapišta Arni Tenebre.

"Prešao je čitavu Veliku Pustinju", reče Limal. Grmljavina se prosu meñu

gostima, jer samo je Doktor Alimantando (izgubljen u vremenu, u poteri za

legendarnim zelenkom, neka ga Bog sačuva u toj ludosti) ikada ikada ikada

prešao Veliku Pustinju.

"Znači da je za piće", reče Rael Mandela i klimnu glavom prema Persis

Taterdemalion da natoči čašu hladnog kukuruznog piva.

"Veoma vam hvala", reče Šaka svojim čudnim odsutnim glasom. Ponuda za

prihvat je data i primljena. "Smemo li da izujemo čizme? Velika Pustinja je

nemilostiva prema tabanima." On skinu gitaru sa ramena, sede na jedan sto, a

sjaj njegovog oslikanog odela bacao mu je neobične senke na ajkulasto lice.

Deca posedaše oko njega, u iščekivanju da budu pohvaljena zbog svog čudesnog

otkrića. Čovek zvani Šaka skinu čizme i svi užasnuto uskliknuše.

Stopala su mu bila uska i prefinjena kao ženske šake, nožni prsti dugi i

fleksibilni poput prstiju na rukama, a njegova kolena, kolena su mu se savijala

nazad, baš kao i napred, poput ptičjih.

Onda Persis Taterdemalion prozbori i umiri buru. "Hej, gos'n, odsviraj nam

nešto na toj gitari, hoćeš?"

Šakine oči potražiše osobu koja je to zatražila, daleko pozadi, u senkama šanka.

Ustade i izvede složen naklon, nemoguć za ikoga manje fleksibilnog od njega.

Slike ubrzanog cvetanja pupoljaka preñoše mu preko odela.

"Pošto gospa tako traži, mislim da hoćemo." On uze gitaru i udari akord. Onda

dodirnu žice dugačkim, vitkim prstima i pusti roj tonova u vazduh.

Nikada nije svirana takva muzika kakva je svirana tog popodneva u

Hotelu/Železnici Vitlejem Ares. Muzika je pronalazila tonove u stolovima,

stolicama i ogledalima na zidovima; nalazila je melodije u spavaćoj sobi i

kuhinji, podrumu i klozetu, i izvlačila zvuke iz mesta koja su godinama čamila

neotkrivena, pronalazila ih, uzimala i ugrañivala u sebe. Bilo je tu melodija od

kojih su noge cupkale i melodija koje su izazvale nagli ples. Bilo je melodija

koje su preturale stolove i melodija od kojih je staklarija zvečala. Bilo je

melodija zbog kojih ste morali da se smešite, melodija da vas rasplaču i melodija

od kojih su vam divotni žmarci prožimali leña. Bila je tu veličanstvena drevna

muzika pustinje i vazdušasta, lepršava muzika neba. Bila je tu muzika igre

svetlosti vatre i beskrajnog zvižduka dalekih zvezda, bilo je tu veselja, čarolije,

tugovanja i ludila; muzika je ñipala, muzika je plakala, muzika se smejala,

muzika je volela, muzika je živela, muzika je umirala.

Kada se završilo, niko nije mogao da poveruje da je gotovo. Niko nije mogao da

poveruje da samo jedan čovek, sa gitarom u krilu, može da proizvede tako

moćnu muziku. Odzvanjajući muk ispunio je vazduh. Šaka opruži neobične

prste na rukama, nogama. Peščani sutoni sijali su crvenom i ljubičastom bojom

na njegovom oslikanom odelu. Onda mu Umberto Galačeli doviknu: "Hej, gos'n,

odakle, zapravo, dolaziš?"

Niko nije čuo da je ušao gospodin Jerihon. Niko nije video da je seo za šank.

Niko nije ni znao da je on tu, dok nije rekao: "Ja ću vam reći odakle je."

Gospodin Jerihon pokaza prema tavanici. "Jesam li u pravu?"

Šaka ustade, napet, oštar.

"Spolja, zar ne?" Gospodin Jerihon bio je uporan. "Stopala, sa takvima se rañaju

radi upotrebe u otvorenoj gravitaciji, zar ne? Dodatne ruke? I oslikano odelo, to

je univerzalna alatka ROTEH-ovog orbitalnog osoblja, za trenutni pregled

vizuelnih informacija: pretpostavljam da samo izvodi nasumične testove slikama

u nedostatku podataka, jesam li u pravu?"

Šaka ne reče ni da ni ne. Gospodin Jerihon nastavi.

"Pa, šta radiš ovde? Nareñenja o isključivanju zabranjuju ljudskim bićima

prilagoñenim svemiru da doñu na površinu osim sa dozvolom. Imaš li ti

dozvolu?" Čovek zvani Šaka nape se, spreman da umakne, držeći gitaru

defanzivno ispred sebe. "Možda bi trebalo da porazgovaraš sa našim oblasnim

nadzornikom, gradonačelnikom Dominikom Fronterom. On može da javi

RORTEH-ovim momcima u Porcelanskoj Planini da te provere."

Čak ni raskošno iskustvo Egzaltiranih Predaka gospodina Jerihona nije moglo da

ga pripremi na ono što je Šaka tada učinio. Vrišteći akord moći iz crvene gitare

izobliči svet i stade da kida um hromnim zubima. Zaklonjen vriskom gitare,

Šaka nestade, a i deca s njim.

21.

Limal, Tasmin, Džoni Staljin i Arni Tenebre sakrili su Šaku u jednoj maloj

pećini iza kuće gospodina Modre Gore. Bilo je to najbolje moguće skrovište. Tu

niko neće pronaći Šaku zato što niko od odraslih nije ni znao da tu postoji tajna

pećina. Oko Bespuća je bilo dosta mesta za koja niko od odraslih nije znao, na

desetine uistinu dobrih mesta gde su igračka, životinja ili čovek mogli da se

kriju dugo, dugo. Jednom su Limal i Tasmin pokušali da sakriju Džonija Staljina

u jednoj tajnoj pećini, ali njega je spopao napad vrištanja, pa je majka doletela

da ga izbavi. To je bilo jedino skrovište koje više nisu mogli da koriste.

Donosili su Šaki ukradene stvari koje su smatrali potrebnim da bi mu bilo

udobno: prostirku, jastuk za sedenje, tanjir i čašu, krčag vode, nešto sveća, malo

pomorandži i banana. Arni Tenebre mu je dala bojanku i nove voštane boje koje

je dobila za roñendan i koje su stigle čak iz jedne gradske radnje koja se bavila

kataloškom prodajom. Minijaturni čarobnjaci predali su svoje poklone Šaci.

Prihvatio je njihov dar sa zahvalnošću i nagradio ih melodijom i pričom.

Evo priče koju je ispričao Šaka.

U letećim gradovima koji su kružili oko zemlje kao krhotine razbijenog stakla

živela je rasa ljudi koji su još smatrali da, kao ljudska bića, imaju nešto

zajedničko sa svojom braćom vezanom za tle, ali koji su, u vekovima

samonametnutog izgnanstva, postali tako neobični i strani da su, zapravo,

predstavljali zasebnu vrstu. Ta čarobna rasa imala je dva velika zadatka. Ti

zadaci bili su razlog za njihovo postojanje. Prvi je bila briga i održavanje, kao i

upravljanje svetom koji su sačinili njihovi preci, sve do trenutka kada on postane

sposoban da upravlja sobom. Drugi je bila odbrana od onih tuñinskih sila koje bi

mogle da požele, iz ljubomore, pohlepe ili neshvatljive gordosti, da unište

najveće ljudsko delo. Ispunjenje tih svetih naloga, koje im je dala lično Blažena

Gospa, zahtevalo je takvu koncentraciju napora nebeskih ljudi da niko nije

mogao biti pošteñen zbog nekih manje važnih zadataka. Stoga je donet jedan

jednostavan zakon.

Bilo je to doba većine i razuma, kada osoba preuzima odgovornost i svaki

pojedinac mora da od više mogućih izabere budućnost za sebe. Prva je bila da

prati put besmrtnih predaka, da preuzme katarinističke zavete i služi ROTEH-u i

njegovoj zvezdanoj pokroviteljki. Druga je bila da se podvrgne operaciji

prilagoñavanja kod lekara i odabere izgnanstvo i novi život dole, na svetu,

izbrisanih sećanja na sve što je bilo ranije. Treća je bila da se oslobodi telesnog i

spoji s mašinama kako bi živeo kao bestelesni duh u kompjuterskoj mreži, ili da

podesi kontrole trans-mat mašine na dobro čuvanu kombinaciju koordinata

znanih kao Tačka Epsilon, gde bi kvazi-razumni Psimbiji, vegetativna stvorenja

svetlosti i vakuuma, došli, uzeli tog pojedinca, omotali ga, proželi, ušli u njega

sve dok ne bi postali simbiot tela i biljke, da bi živeli slobodno u ogromnim

prostranstvima meseca-prstena.

A opet, bilo je onih koji su smatrali da je o svim tim budućnostima užasno

razmišljati, pa su birali sopstvenu. Neki su želeli da ostanu ono što su bili, pa su

silazili na svet neprilagoñeni, gde su živeli samo vrlo kratko i umirali u velikom

jadu. Neki su uzimali brodove i jedrili u noć prema bližim zvezdama, tako da

više niko nije čuo za njih. A neki su tražili utočište iza zidova sveta u vazdušnim

šahtovima i svetlosnim bunarima, braća i sestre pacovima.

Takav je bio i Šaka. O svom desetom roñendanu, na tradicionalni dan odluke,

ukrao je bratovljevo odelo od tkanine sa živim slikama i šmugnuo iza zidova da

bi jurio tunelima i gazištima, jer on nije želeo da služi Blaženoj Gospi, već

Muzici. I postao je Gospodar Tamnih Mesta, što se moglo brzo izgovoriti u

malo reči, ali nije se tako brzo moglo i postati: Kralj u svetu gde je muzika bila

zakon, a električna gitara gospodar svetlosti i tame.

Dok su se večernje senke beskrajno izduživale niz svetlosne bunare Stanice

Karioka, stvorenja blistavih krila nalik na heroinske anñele u blesku su proletala

kroz prostore pune odjeka i rojila se poput vampira, obavijena sopstvenim

krilima kao pokrovom, na gredama i žicama, kako bi prisustvovala muzičkim

dvobojima. Dok god je trajao mrak i dok god ih, kao vampire, sve jača sunčeva

svetlost ne bi oterala u senke, slušala su sudar gitara. Šahtovi i tuneli odzvanjali

su ludačkom muzikom, gitare su zavijale i vrištale kao oznojeni ljubavnici, a

odgovorni grañani koji su poštovali zakon i dužnost budili su se iz svojih snova

u slobodnom padu da bi hvatali tragove odjeka divlje, slobodne muzike koja je

dopirala iz njihovih ventilacionih proreza, muzike o kakvoj nikada ranije nisu

sanjali. I kada su sve borbe bile završene i poslednje kapi krvi istisnute iz

razrovanih vršaka prstiju, kada je i poslednji sprženi gitarski leš bio izbačen kroz

izlazne komore da se tumba kroz svemir, krunisan je Kralj i svi su objavili da su

Šaka i njegova crvena gitara najbolji u Stanici Karioka.

Za jednu sezonu, Šaka je vladao tunelima i prolazima Stanice Karioka, i nije

bilo nikoga da ga izazove. Onda se pročulo da Kralj Stanice Makartni želi da

izazove Kralja Stanice Karioka. Rukavica je bačena. Nagrada je bilo Kraljevstvo

gubitnika. I svi njegovi podanici.

Sreli su se u opservacionom mehuru u otvorenoj gravitaciji, pod zvezdama koje

su se sporo okretale. Čitavog dana oslikano odelo Kralja Stanice Karioka (koje

je on radije nosio nego prnje, plastiku, metal i sintetičko krzno ljudi iza zidova)

projektovalo je neverovatno stare crno-bele slike: vizuelnu zabavu čije je ime,

prevedeno sa drevnih jezika, značilo 'Bela kuća'. Onda je paž dodao Kralju

Stanice Karioka upravo naštimovanu gitaru. On je dodirnuo žice prstima i osetio

sa uzbuñenjem kako mu se zloduh genija penje uz ruku i pretvara mu mozak u

tečnost. Paževi su Kralju Stanice Makartni dodali njegovu mašinu: devet stotina

godina star 'stratokaster'. Sunčeva svetlost zabuktala je na njegovoj zlatnoj boji i

nagnala posmatrače, koji su visili o stopalima i repovima sa poprečnih žica, da

utonu u svetu tišinu izazvanu strahopoštovanjem.

Sudija dade znak. Započe dvoboj.

U svim obaveznim fugama, Kralj Stanice Makartni bio je ravnopravan sa

Kraljem Stanice Karioka. Njihove melodije uvijale su se i meñusobno

umotavale oko tema kao ptice u letu sa tako preciznom veštinom da niko nije

mogao da kaže kada se jedna okončala, a druga započela. Njihove improvizacije

slobodne forme odjekivale su u ogromnoj katedrali vazdušnog šahta broj

dvanaest, a pahuljice kristalizovanih moćnih akorda spuštale se kao sneg da bi

prekrile glave devojaka zvezdanom prašinom. Gitare su pratile jedna drugu kroz

harmonijske predele modusa: jonskog, dorskog, frigijskog, lidijskog i

miksolidijskog, eolskog i lokrijskog. Vreme je usporilo u džungli skala i arpeña:

vremena nije bilo, zvezde su se zaledile na svojim lučnim putanjama, ispisujući

spore srebrne puževske tragove po kupoli od glasita. Gitare su suktale kao

noževi-skakavci, kao metadonski snovi. Gitare su kreštale kao silovani anñeli.

Tamo-amo, bitka se vodila, ali i dalje nijedan od njih dvojice nije mogao da

stekne prednost nad onim drugim.

Kralj Stanice Karioka znao je da je našao ravnopravnog takmaca u Kralju

Stanice Makartni. Sada je preostao samo još jedan način da pobedi, a cena te

pobede biće uistinu strašna. Ali gitara, koja je nanjušila krv i čelik u vetru, nije

nameravala da svom robu dozvoli taj slabićki luksuz predaje.

Kralj Stanice Karioka, a to je bio Šaka, posegnuo je u sebe do onog mračnog

mesta gde borave divlje stvari i sa molitvom Blaženoj Gospi otvorio to mračno

mesto svetlosti i pustio da crnilo pokulja iz njega. Puštena s lanca, crvena gitara

zaurlala je kao uspaljeni demon i usisala tamni fluid u interna pojačala i

sintisajzere. Duž njenih žica, koje su odzvanjale tuñinskim harmonijama o čijem

postojanju niko nikada nije ni sanjao, blesnuše ljubičaste munje. Mračna muzika

udari kao Božja pesnica. Publika pobeže u vrisku od crnih, živih nečastvih

stvorenja koja je Šaka oslobodio. Jezik mračne munje izbi iz crvene gitare i sprži

strančev 'stratokaster', ostavivši samo zadimljene komade. Za trenutak,

unutrašnjost strančeve lobanje obasja nebeska svetlost, a onda mu očne duplje

sagoreše u blesku i dim pokulja iz njih, tako da je bio mrtav mrtav mrtav, a Kralj

Stanice Karioka bio je uistinu Kralj, Kralj dva sveta, ali kakva je bila cena,

kolika, cena koju je platio za svoju krunu?

Tada su krilate žene smrknutih lica u tesnim žutim kombinezonima pokuljale iz

svih ulaznih komora. Stanično obezbeñenje, naoružano palicama za šokove i

pištoljima ljubavi. Opkolile su Kraljeve podanike, podelile ih uredno u grupe od

po šestoro i odvele u neizvesnu, ali obezbeñenu budućnost. Zasule su penom za

gašenje požara ugljenisani leš Kralja Stanice Makartni koji se tamo tumbao.

Odvele su Kralja Dva Sveta uvezanog narkotičnim koncem, i crvenu gitaru sa

njim. Odvele su Kralja vidarima Svete Katarine, koji će izvršiti presudu Grupe

Devetnaestoro primenom malih, o-tako-pažljivo odmerenih doza mijelinskih

potiskivača, kroz koje će još jednom vratiti u život dušu ubijenog, u telu ubice, a

taj ubica platiće svojom nasmejanom, vrištećom dušom i više ga neće biti.

To bi bio Šakin kraj da nije pobegao od svetih doktora Svete Katarine. Kako im

je pobegao, ne želi da kaže, osim da je umakao i spasao crvenu gitaru od peći,

pa su zajedno podesili kontrole stanične trans-mat kabine tako da ga pošalju

dole, na zabranjeni svet. Brzinom misli, on, njegova gitara i embrion duše Kralja

Stanice Makartni bili su prebačeni u industrijski geto Sletišta, gde su im milost

ukazale Male Sestre Tarzisa i odvele ih u svoj dom za sakate prosjake. Jedan

stari prosjak bez nogu naučio ga je kako da se oslobodi kolica i hoda, još nešto

što se brzo dalo izgovoriti, ali se sporo moglo ostvariti, a pošto je pogodio

odakle je Šaka stigao, starac ga je naučio svemu što je znao o običajima tog

sveta, jer takve stvari mora naučiti ili će propasti, i uredio mu bekstvo od Malih

Sestara Tarzisa. Šaka je uspeo da isprosi vožnju kamionskim konvojem preko

Planina Eklezijasta u samo srce drevne zemlje Velikog Oksusa, gde je tumarao

godinu i jedan dan po pirinčanim farmama i nudio se da spretnim stopalima seje

seme na poplavljenim poljima. Noću je zabavljao seljane melodijama svoje

crvene gitare i tako uspevao da zaradi činiju supe, čašu piva ili nekoliko

centavosa u džepu.

Ali, nije mogao da se smiri, jer duša čoveka koga je ubio nije mu dala mira.

Noću ga je budila iz sna u vrisku i znoju iz snova o sopstvenoj smrti.

Probadajući ga krivicom kad god bi dodirnuo žice crvene gitare, duh ga je terao

dalje kroz neprekidne podsetnike na ono što su sveti doktori Svete Katarine još

imali da mu urade. I tako je Šaka lutao svetom širom i popreko, jer sveti doktori

Svete Katarine tragali su za njim po šaru globusa, i ako bi ikada prestao da se

kreće, pronašli bi ga, vratili na nebo i uništili. To je bila kletva Šake, da zauvek

luta svetom sa crvenom gitarom na leñima, progonjen duhom ubijenog čoveka

koji iza njegovih očiju čeka da mu uzme dušu.

"To je bila dobra priča", reče Arni Tenebre.

"Svaki čovek ima dobru priču", reče Rael Mandela. Deca uspaničeno vrisnuše.

Šaka posegnu za svojom crvenom gitarom kako bi ispalio novi akord paralize.

"Polako", reče Rael Mandela. "Ne želim ti ništa nažao." Deci reče: "Treba više

da pazite na vodu kada sledeći put budete hteli nekoga da krijete. Pratio sam trag

kapljica sve do ovog mesta. Zašto ste to učinili?"

"Zato što je on naš drug", reče Limal Mandela.

"Zato što mu je trebao neko ko će biti ljubazan prema njemu", reče Tasmin

Mandela.

"Zato što je bio uplašen", reče Arni Tenebre.

"Nećete, valjda, nikome reći da je ovde?" upita Džoni Staljin. Deca se horski

pobuniše.

"Tišina", reče Rael Mandela, najednom ispunivši pećinu svojim prisustvom.

"Čuo sam tvoju priču, gos'n Šaka, i mogu da ti kažem ovo, šta je neko radio u

prošlosti mene se ne tiče, niti bi trebalo da se tiče bilo koga. Kada je Doktor

Alimantando izumeo ovo mesto (sećate ga se, deco?), rekao je da odavde niko

nikada ne sme biti oteran zbog nečega što je ranije činio. Ovo je trebalo da bude

mesto za novi početak. Pa, Doktora Alimantanda više nema, otišao je u prošlost

ili budućnost, ne znam, ali mislim da je bio u pravu. Ovo je mesto za novi

početak. E, sad, nisam baš siguran da je dobra ta novotarija sa gradonačelnikom;

stvari su bile mnogo bolje kada se Doktor Alimantando brinuo za ovo mesto. I

ne slažem se sa ljudima koji trče gradonačelniku da bi od njega tražili sve one

prave odgovore; ja velim da su pravi odgovori već u tebi, ili ti nikada neće doći,

što je samo još jedan način da kažem kako neću nikome reći da si tu. Reći ću im

ako pitaju, a i vi, deco, da ste ga videli kako odlazi preko pruge, jer ako je istina

što je rekao, ubrzo će ionako morati dalje."

Šaka klimnu glavom, uz mali naklon zahvalnosti.

"Hvala, gospodine. Sutra ćemo krenuti dalje. Možemo li nešto da učinimo za vas

da bismo pokazali koliko smo vam zahvalni?"

"Da", reče Rael Mandela. "Kažeš da si Spolja, pa onda možda znaš zbog čega

kiša nije pala sto pedeset hiljada godina. Hodite deco, smišljate alibi, a

večeraćete u mojoj kući."

22.

Tle se iskrilo mrazom pod čeličnosivim nebom kada je Rael Mandela odneo

izbeglici činiju žitne kaše i dve banane u pećinu. Rael Mandela je uživao u

mirnim satima pre nego što bi se ostatak sveta probudio u zevanju i prdežima.

Obično su se samo ptice budile pre njega; stoga je bio veoma iznenañen kada je

zatekao Šaku budnog, spremnog i obuzetog nekim tajnovitim privatnim poslom.

Njegovo oslikano odelo postalo je crno kao noć, i linije pune svetlucavih

brojeva, užurbanih grafikona i obojenih rečenica obrtale su se kao paoci točka

po toj izuzetnoj tkanini. Malu pećinu ispunila je treperava svetlost.

"Šta se dešava?" upita Rael Mandela.

"Ššš. Grafičko očitavanje klimatskih i ekoloških režima Sletišta Ravnodnevice

za sedam stotina godina otkad je započelo teraformiranje. Ubacili smo se u

Anagnostasa na Stanici Papa Pije da vidimo možemo li locirati prekid u lokalnoj

mikroklimi, i to ne samo da stiže munjevito brzo, već moram sve da čitam

unazad u odrazu iz ovog krčaga s vodom, pa molimo za malo tišine dok se

usredsredimo."

"To je nemoguće", reče Rael Mandela. Boje su letele, reči se komešale.

Vrtoglavi displej najednom se isključi.

"Imam ga. Problem je u tome što i oni imaju nas. Pronaći će nas pomoću

kompjuterske veze, pa ćemo doručkovati, zahvaliti vam se i poći."

"Svakako, ali zbog čega nije pala kiša?"

Šaka se posluži žitnom kašom i reče izmeñu punih kašika: "Zbog raznoraznih

stvari. Vremenskih anomalija, barometrijskih gradijenata, agenasa taloženja,

skretanja mlaznih struja, mikroklimatskih zona verovatnoće, polja katastrofe: ali

uglavnom, zaboravili ste ime kiše."

A na to deca, koja su krišom pratila Raela Mandelu do pećine, povikaše:

"Zaboravili ime kiše?"

"Šta je to kiša?" upita Arni Tenebre. Kada je Šaka objasnio, ona reče strogo:

"Bez veze. Kako voda može da doñe s neba? Na nebu je sunce, voda ne može da

doñe odatle, voda dolazi iz tla."

"Vidiš?" upita Šaka. "Nikada nisu naučili ime kiše, pravo ime, ime iz srca, ime

koje ima svaka stvar i na koje sve doñe kada se pozove. Ali ako ste zaboravili

njeno ime iz srca, kiša uopšte ne može da vas čuje."

Rael Mandela zadrhta, iako nije mogao da shvati zbog čega.

"Kaži nam ime kiše, gos'n", reče Arni Tenebre.

"Da, hajde, pokaži nam kako voda može da doñe s neba", reče Limal Mandela.

"Da, napravi nam kišu tako da možemo da je zovemo po imenu", reče Tasmin.

"Aha, pokaži nam", dodade Džoni Staljin.

Šaka spusti činiju i kašiku.

"U redu. Vi ste pomogli nama, pa ćemo i mi pomoći vama. Gospodine, postoji li

način da se ode u pustinju?"

"Braća Galačeli imaju peščani bagi."

"Da li biste mogli da ga pozajmite? Treba da odemo dosta daleko: igraćemo se

silama na prilično kosmičkom nivou. Koliko znamo, niko ranije nije pokušao

zvučnu setvu oblaka, ali teorija je čvrsta. Dovešćemo kišu u Bespuće."

Peščani bagi braće Galačeli bio je neobična mešavina vozila. Sklepao ga je Ed u

slobodnim trenucima, i ličio je na motorni tricikl šestosed za sve terene, sa

velikom nadstrešnicom poput onih koje se stavljaju na prodavnice. Rael

Mandela ga nikada ranije nije vozio. Deca su se kikotala i klicala dok je bagi

poskakivao po neravnom putu niz brežuljke i hitao prema poljima dina. Dok je

vozio glomazno vozilo kanalima izmeñu planina crvenog peska, upravljao je sve

sigurnije. Šaka je zabavljao decu pričom o tome kako je prešao pustinju,

naglašavajući najvažnije i najzanimljivije delove. <%-3>Vozili su se i vozili pod

velikim sivim oblakom, dalje od staništa ljudi u predeo gde je vreme bilo fluidno

i neuobličeno kao pesak u vetru, gde je zvonjava pokopanih gradova dopirala

ispod nestalne površine pustinje.

Svima su satovi stali u dvanaest i dvanaest.

Šaka mahnu Raelu Mandeli da stane, ustade i onjuši vazduh. Televizijski oblaci

hitali su mu po oslikanom odelu.

"Ovde. Ovo je to mesto. Osećate li?"

On skoči sa peščanog bagija i iskobelja se na vrh velike crvene dine. Rael

Mandela ga je sledio sa decom, koja su posrtala i klizala se po nesigurnom

pesku.

"Eno", reče Šaka, "vidite li to?" U udubljenju dine stajala je poluzakopana

skulptura nalik na pauka, od zarñalog metala, izjedena vremenom i peskom.

"Hodite." Zajedno krenuše dugim koracima niz klizavi nagib dine u kaskadama

obrušenog peska. Deca dotrčaše do skulpture kako bi dodirnula njene tuñinske

površine.

"Osećam da je živo", reče Tasmin Mandela.

"Osećam da je staro, hladno i mrtvo", reče Limal.

"Osećam da mu nije ovde mesto", reče Arni Tenebre.

"Ja ne osećam ništa", reče Džoni Staljin.

Rael Mandela je pronašao neki zapis na stranom jeziku. Gospodin Jerihon bi

nesumnjivo to mogao da prevede. Rael Mandela nije bio nadaren za jezike.

Slutio je neobičnu ravnu tišinu na mestu izmeñu dina, kao da neka ogromna sila

crpi život iz vazduha i reči koje u njemu lebde.

"Ovo je srce pustinje", reče Šaka. "Ovde je njena snaga najveća, odavde njena

snaga polazi i ovamo se vraća. Sve biva privučeno ovamo; mi smo bili privučeni

dok smo prolazili, nesumnjivo i vaš Doktor Alimantando dok je prelazio preko

Velike Pustinje, i tako je bilo već stotinama godina. Ovo je drevno svemirsko

vozilo. Spustilo se ovde pre oko osam stotina godina, kao prvi ljudski pokušaj

da se proceni koliko je ovaj svet prikladan za život. Njegovo ime, zapisano

ovde, gospodine Mandela, znači Severni Moreplovac, ili ako bi se prevelo

bukvalno, 'onaj koji nastanjuje zalive i fjordove'. Već je dugo dugo tu, u srcu

pustinje. Pesak je moćan tu, u srcu."

Gore su oblaci postali gusti i bremeniti. Vreme se motalo oko tačke označene

kao dvanaest i dvanaest. Niko nije progovarao; nije bilo potrebe za rečima, a one

neophodne uzela je pustinja. Šaka skinu crvenu gitaru i odsvira harmoniju.

Oslušnu napeto.

Onda započe kišna muzika.

Šapat peska na crvenoj dini, nosi i kaplje, zrnasti marš pustinje u dizanju vrtlog

u vihoru, ñavoljom voljom oblikovani kamen sve stvari potiču iz peska i u pesak

se vraćaju, rekla je crvena gitara, slušajte glas peska, slušajte vetar, lavlju riku,

vetar s druge strane sveta, što oblakenosi u struja mase diže spušta, vazdušasti

barometarski slojevi zaklonjenih frontova spiralnih depresija: element zona i

granica mada bezgraničan, nestalne krajine promenljivih kraljevstava vazduha

zavijaju ukrug ukrug ukrug i u krug i ukrugukrugokoglobusa: gitara je pevala

pesmu vazduha i peska, sad pevaj pesmu svetlosti i toplote: pruga, ravni i

geometrijske preciznosti njihovih preseka, domena večnih vertikala, svetlosnih

pruga, toplotnih štitova, zagušljivosti pustinjskih tepiha i pećnica, srebrnih

sunčevih obrva upitno podignutih iznad tamnog perimetra velova oblaka: ovo je

pesma svetlosti, ovo je pesma toplote, a opet ima još pesama za pevanje, rekla je

gitara, pre no što kiša bude mogla da padne padne padne, a pesma oblaka jedna

je od njih, pesma jastučastihpaperjastihšećernovatastihvisokihvunastih izdisaja

parnih vozova, tiganja i kupatila u zimska jutra šibanih vetrom tako da

plovejezde klize u belim armadama po plavomplavomplavom moru; počuj i glas

vode usisane u vazduh, rečnogtokakapkapkapunaletuispražnjenihpotočića što se

množe u potoke rečice pritoke reke u more more! Gde pruge svetlosti i toplote

šetaju kao Božji prsti, a vetar ga diže goregore gore u kraljevstvo barometarskih

granica gde more poprima oblik akorda durskog stratusa i molskog cirusa,

povišenog kumulusa; postojala je pesma za sve to, i muzika, ime koje su tim

stvarima ljudi dali u svom srcu, skriveno poput harmonija u žicama gitare. Te su

pesme bile prava imena stvari, koja izgovara duša, imena tako lako zakopana

pod naslagom svačijih svakodnevnih malih poslova.

Muzika je besnela u nebo kao nešto elementarno. Bacala se sa rikom i

zavijanjem na zidove oblaka: divlja i nesputana, sve veća i veća, dok nije

raskinula granice ljudskog poimanja i zašla izvan poimanja, tamo gde su prava

imena. Gitara je vapila za osloboñenjem. Oblaci su bili uzburkani zbog takvog

pritiska. Vreme se upinjalo da nastavi dalje od dvanaest i dvanaest, ali pesma ih

nije puštala, nikoga od njih. Odrazi ludačkih slika trepereli su po Šakinom odelu

od bele tkanine. Deca su se sakrila pod peševe pustinjskog mantila Raela

Mandele.

Svet nije mogao da podnese još mnogo istine.

Tada pade jedna kišna kap. Skliznu niz bok olupine svemirskog istraživača i

ostavi tamnu mrlju u pesku. Druga joj se pridruži. Pa još jedna. Pa još jedna i još

jedna i još jedna i još jedna, i najednom, pade kiša.

Kišna pesma bila je završena. Glas kiše, bez muzičke pratnje, ispunio je čitav

svet. Deca su pružala ruke u neverici da dohvate teške kapi. Tada se oblaci

provališe i sto pedeset hiljada godina prosu se po tlu. Rael Mandela, slep i

zadihan, bez vazduha u plućima, potraži prestravljenu decu i sakri ih pod mantil.

Nebo se praznilo na zgurenu, jadnu grupicu ljudi.

Koncentrični zidovi vode širili su se iz tajnog srca pustinje. Na uzvišenju

zvanom Kota Bespuće, Babuška i Deda Haran priredili su privatni piknik u

vreme sieste. Voda je to pretvorila u panično bekstvo. Jadna u svom

natopljenom taftu, Babuška je omamljeno trpala tanjire i prostirke u pletenu

korpu koja se brzo punila vodom. Bujice crvene vode pokuljale su u sve kuće i

odnele tepihe, stolice, stolove i nepričvršćene predmete. Ljudi su bili

zabezeknuti. Onda su čuli dobovanje po crepovima i svi povikali: "Kiša, kiša,

kiša!" i izjurili na uličice i sokake da bi okrenuli lica prema nebu i pustila da kiša

iz njih ispere suve godine.

Kiša je padala kao nikada ranije. Crvene reke tekle su uskim sokacima, mali ali

spektakularni vodopad preskakao je brežuljke, kanali za navodnjavanje u

vrtovima narasli su u bujice guste, mrke, čokoladne ilovače pune iščupanih

sadnica i povrća. Sve je skakalo i šištalo pod tim potopom. Kiša je kažnjavala

Bespuće.

Ljudi nisu marili. Bila je to kiša: kiša! Voda sa neba, kraj suše koja je pustinjsku

zemlju držala u šaci sto pedeset hiljada godina. Ljudi su pogledali grad.

Pogledali kišu. Bila je tako jaka da su jedva mogli da vide svetlo signalnog

releja na vrhu kuće Doktora Alimantanda. Zgledali su se, u odeći pripijenoj za

tela, kose slepljene za glave, lica umrljanih crvenim blatom. Neko se nasmeja, i

bio je to mali blesavi smeh koji je rastao i rastao i rastao sve dok se nije

pretvorio u gromoglasni grohot. Neko drugi prihvati smeh, onda još neko i još

neko, i za trenutak, svi su se smejali, divnim, dobrim dobrim smehom. Zbacili su

odeću sa sebe i pojurili goli u provalu oblaka dopustivši da im kiša puni oči i

usta, sliva im se niz obraze i brade, grudi i trbuhe, ruke i noge. Ljudi su se

smejali, klicali i plesali u šljapkavom crvenom blatu, i kada su se zgledali,

obojeni u crveno i goli kao stanovnici Hanzeove Zemlje odbegli u brda,

nasmejali su se još grohotnije.

Kap je sledila kap koja je sledila kap kada je kiša počela: isto tako, kiša se i

okončala, kap po kap. Došao je trenutak u oduševljenju ljudi kada su mogli

jasno da vide i da čuju jedni drugima glas usred huka. Potop je jenjavao,

popuštao, da bi se onda pretvorio u običan laki pljusak. Kap po kap, kiša je

slabila. Pade i poslednja kap. Posle kiše zavlada tišina nalik na muk pre

Stvaranja. Voda je kapala sa crnih rombova solarnih kolektora. Kiša je isušila

ROTEH-ove oblake. Sunce se probijalo i obasjavalo pustinju lokvama svetla.

Dvostruka duga dizala se, sa nogama u dalekim brdima i glavom u nebesima.

Pramenovi isparenja dizali su se kao duhovi iz tla.

Kiša je prestala. Ljudi su ponovo bili samo ljudi i poprimali su iznova živote

muškaraca i žena. Posramljeni svojom golotinjom, navukli su natopljenu,

prljavu odeću. Tada se dogodi nešto čudesno.

"O, gledajte!" uskliknu Ruti Modra Gora. Ona pokaza prema dalekom horizontu.

Tamo se odvijao mistični preobražaj, pred zapanjenim očima ljudi Bespuća,

pustinja je zelenela. Linija alhemije napredovala je kao zahuktali talas po

poljima dina. Za samo nekoliko minuta, zelenilo se prostiralo koliko god je oko

gospodina Jerihona moglo da dopre. Oblaci su nestali i sunce je sijalo na čistom

plavom nebu. Ljudi zadržaše dah. Dogodiće se nešto ogromno.

Kao po božanskoj zapovesti, Velika Pustinja eksplodira bojama. Na dodir sunca

iza kiše, dine su se prostrle u poentilistički predeo crvene, plave, žute, delikatne

bele. Vetar je namreškao okean latica i zapahnuo grad mirisom stotinu miliona

svetova. Ljudi Bespuća sjuriše se sa svojih golih kamenih brežuljaka u beskrajne

cvetne doline. Iza njih, napušteni grad isparavao je na popodnevnom suncu u

dva sata i dva minuta.

U srcu pustinje, Rael Mandela je primetio da je kiša prestala. Deca su provirila

ispod njegovog mantila kao ptići. Pod njihovim sandalama zeleni izdanci

otvarali su se kao opruge časovnika dok im je lahor njihao blede stabljike.

Cvetovi su iznikli oko crvene gitare. Rael Mandela je prišao instrumentu i

podigao ga. Glatka plastična koža bila je puna plikova, oprljena, pragovi

spljeskani, žice pocrnele, vrat od ružinog drveta rascepljen po sredini. Tanak

dim izbijao je iz stopljenih unutrašnjih sintisajzera i pojačala. Dok je Rael

Mandela prevrtao mrtav predmet u rukama, žice su popucale: preciznim,

konačnim zvucima. Bilo je nečeg čistog u crvenoj gitari posle njene smrti. Kao

da je kiša isprala sve njene grehove.

Od čoveka koji je sebe nazivao Šaka, negdašnjeg Kralja Dva Sveta, ostao je

samo komad oslikane tkanine otcepljen sa televizijskog odela.

"Previše muzike", šapnu Rael Mandela crvenoj gitari. "Ovog puta stvorila si

previše muzike."

"Šta se dogodilo sa Šakom?" upita Limal.

"Kuda se deo?" upita Tasmin.

"Jesu li ga uhvatili zli doktori?" upita Arni Tenebre.

"Da, zli doktori su ga se dočepali", reče Rael Mandela.

"Hoće li ugurati mrtvog čoveka u njega?" upita Džoni Staljin.

"Ne verujem", reče Rael Mandela, zagledan u nebo. "A kazaću vam i zašto. Zato

što mislim da ono što imaju nije ni Šaka ni taj mrtvac. Mislim da su tu obojica,

da su se na samom vrhuncu svoje muzike stopili kao što se pesak topi u staklo, i

sada kao da počinju sasvim iznova."

"Kao da su se ponovo rodili?" upita Arni Tenebre.

"Baš kao da su se ponovo rodili. Šteta što su ga našli i uzeli natrag tako brzo;

nismo stigli da mu zahvalimo za kišu. To nije bilo lepo od nas. Nadam se da

nam neće zameriti. Pa, deco, idemo."

Limal Mandela je pokušao da vuče crvenu gitaru za sobom kako bi je odneo

kući kao uspomenu, ali bila je previše teška i otac mu je rekao da je ostavi tamo,

u srcu, kraj starog svemirskog istraživača, i on se vratio u svet praznih šaka.

23.

Persis Taterdemalion udala se za Eda Galačelija, Luija Galačelija i Umberta

Galačelija u deset sati pre podne, jedne nedelje početkom proleća godine 127.

Na osnovu ovlašćenja koja je imao kao gradski upravnik, Dominik Frontera

proglasio ih je poliandrijski venčanim i otpratio ih na voz za Meridijan, gde će

provesti medeni mesec pod vulkanima. Venčanje je za njega bilo dirljivo

iskustvo. Onog trena kada je voz krenuo, otišao je i zatražio od Meredita Modre

Gore ruku neugledne Ruti. Meredit Modra Gora je oklevao. Dominik Frontera je

priznao svoju mističnu ljubav roñenu u drugoj dimenziji, opsesivnu viziju lepote

koja ga danonoćno muči, a onda se rasplakao.

"Ah, jadni čoveče, šta bih mogla da učinim da ponovo postaneš srećan?" upitala

je nedužno Ruti, koja je ušla u prostoriju na zvuk cmizdrenja.

Kada joj je Dominik Frontera kazao, rekla mu je; "Ako je to sve, naravno da

hoću."

Drugi srećno venčani par za isto toliko dana proveo je medeni mesec meñu

hiljadu izuzetnih i jedinstvenih sela Porcelanske Planine.

Na vrata Hotel/B.A.R-a bio je postavljen znak. Tamo je pisalo: ZATVORENO

NA JEDNU SEDMICU: PONOVNO OTVARANJE U NEDELJU 23, U 20

SATI, VLASNICI: P. TATERDEMALION, E, L. I U. GALAČELI. Znak je

ispisao Mikal Margolis. Dok je brisao svoje ime da bi ga zamenio imenima

svojih uspešnih takmaca u ljubavi, nije osećao ljubomoru niti mržnju, već samo

tupu slutnju sudbine koja mu se primiče. Zaključao je vrata i bacio ključ u

bunar. Onda je otišao da pokuca na vrata Marje Kvinsane.

Marja Kvinsana je brzo shvatila situaciju.

"Mortone, uzeću Mikala kao pomoćnika u ordinaciji. Je l' da?"

Morton Kvinsana oćuta, ali izjuri, zlovoljno zalupivši vrata.

"Šta sad to bi?" upita Mikal Margolis.

"Morton mi je veoma privržen", reče Marja Kvinsana. "Pa, moraće naprosto da

se navikne na činjenicu da su se stvari malčice izmenile sad, kad si i ti ovde."

Jednu sedmicu kasnije, Persis Taterdemalion se vratila u Bespuće sa svojim

starim, gordim imenom, sa svoja tri muža i velikim profesionalnim stolom za

bilijar koji su napravili Mekmurdo i Čung iz Landrijskog Druma. Svi su

pripomogli da se on prebaci sa stanice u Hotel/Železnicu Vitlejem Ares.

Obećano je besplatno osveženje, a deca, koja su poigravala oko konopaca za

vuču i motki za nošenje, zaklicala su u iščekivanju neiscrpnih krčaga bistre

limunade. Kada je Persis Taterdemalion/Galačeli ugledala katance i znak, otišla

je pravo kod Mikala Margolisa.

"Ne moraš da ideš."

Mikal Margolis je sterilisao alat za kastriranje svinja. Shvatio je da ne može

nikako da se ljuti na nju, mada je racionalnost nalagala da oseća to. Bila je to

sudbina, a ljutnja na sudbinu jalova je koliko i ljutnja na vremenske prilike.

"Mislio sam da je najbolje da odem." Glas Mikasa Margolisa bio je pun

zgrušane ljubavi. "Ne bi išlo, ne bismo mogli da se vratimo u stare dane, ne sa

saznanjem da pripadaš nekome drugome, da nosiš tuñe dete. Ne bi nam ponovo

išlo. Uzmi moj udeo u hotelu kao svadbeni dar i nadam se da će ti doneti radost.

Zaista. Ipak, jedna stvar... reci mi, zašto si morala to da uradiš?"

"Šta?"

"Da zatrudniš sa... braćom Galačeli, od svih mogućih ljudi! Šta ste to radili onog

dana, kad je pala kiša? To je ono što ne mogu da shvatim, zašto oni, zar nisi

videla gde žive? Kao u svinjcu... izvini."

"U redu je. Gledaj, bila sam tada luda, svi smo tada poludeli..."

Setila se da je ležala na leñima u krevetu od crvenog maka onog dana kada je

pala kiša, zurila u nebo, obrtala mali crveni mak meñu prstima, pevušila neku

glupu pesmicu dok je milion svetlosnih godina daleko nešto učinilo ump-vump,

ump-vump, ump-vump u njoj. Radosno je strgla sa sebe odeću kada je pala kiša

i utrljala divno crveno blato u kosu; osećala se dobro, osećala je kao da bi mogla

večito da pada poput debele, bremenite kišne kapi i da rasprši svoje ženske

fluide po suvoj zemlji. Ispružila je ruke kao krila viiiiiii u krug i u krug, spustila

se u cvetne livade, dok su joj propeleri nosili krasuljke nevene mak u istovetnim

lučnim putanjama dalje od okruglih bradavičastih motora. Blažena, bila je tada

luda, ali zar nisu i svi ostali, i ako taj poludeli grad sa svim tim istim licima nije

bio izgovor da se s vremena na vreme poludi, šta jeste? Možda je malo preterala:

braći Galačeli nikada nije trebalo mnogo ohrabrenja, ali kada se EdUmbertoLui

popeo na nju, kako je samo poletela!

"Nisam znala šta radim; do ñavola, mislila sam da letim." Taj izgovor nije

ubedio čak ni nju. Posle rastanka, Mikal Margolis je osetio kako krivica u njemu

narasta kao magla. Mora da ode, i to brzo, od tih žena koje ga privlače Rošovoj

granici srca.

U novoj bilijarskoj sali Hotel/B.A.R-a, gospodin Jerihon je udarao kugle sa

savršenom lakoćom čoveka kome Egzaltirani Preci proračunavaju sve uglove.

Limal Mandela, star sedam godina i tri frtalja, posmatrao ga je. Kada je sto ostao

slobodan, uzeo je tak i dok su ostali obraćali pažnju na pivo i paprikaš od

pasulja, počeo da igra varijantu od sto sedam. Iza šanka, Ed Galačeli je čuo zvuk

kugli koje padaju u džepove i zainteresovao se. Posmatrao je kako Limal

Mandela završava svoju sto-sedmicu, a onda prelazi na sto petnaest.

"Zaboga miloga!" uskliknuo je tiho. Prišao je dečaku, koji je bio zauzet

postavljanjem trougla crvenih kugli za novu vežbu. "Kako to radiš?"

Limal Mandela slegnu ramenima.

"Pa, naprosto ih udaram tamo gde mi se čini da treba."

"Hoćeš da kažeš, nikada pre nisi uzeo tak u ruke?"

"A kako bih?"

"Zaboga miloga!"

"Pa, gledao sam gospodina Jerihona i radio sve što i on. To je veoma dobra igra,

u potpunosti kontrolišeš ono što se dešava. Sve je u uglovima i brzini. Mislim da

bih sa ovim ramom mogao da probam veliki brejk."

"Koliko veliki?"

"Pa, mislim da sam stekao osećaj. Maksimalan."

"Zaboga miloga!"

I Limal Mandela izvede maksimalni brejk od sto četrdeset sedam, a Ed Galačeli

se potpuno prenerazi. Zamisli o opkladama, izazovima i novčanicima počeše da

mu curkaju umom.

Meseci trudnoće Persis Taterdemalion prolazili su. Postajala je sve krupnija,

loptastija i neaerodinamičnija, što je kod nje izazivalo veću potištenost nego što

je bilo ko mogao da zamisli. Postala je toliko krupna i loptasta da su je muževi

odveli u veterinarsku ordinaciju Marje Kvinsane kako bi zatražili i njeno

mišljenje. Marja Kvinsana je osluškivala skoro čitav sat kroz aparat za praćenje

skotnosti lama i na kraju tog razdoblja objavila trudnoću sa blizancima. Grad se

razveselio, Persis Taterdemalion se nezgrapno kretala po Hotel/B.A.R-u u

gravidnom jadu, kiše su padale, a prinosi rasli. Pod rukovodstvom Eda

Galačelija, Limal Mandela je postao mlada ajkula i gulio je kožu neobaveštenim

naučnicima tla, geofizičarima i biljnim patolozima u prolazu, pelješeći im dolare

za pivo. A Mikal Margolis se približio blesavo blizu matičnoj masi Marje

Kvinsane i po zakonima emocionalne dinamike zasenio Mortona Kvinsanu.

Jedne oštre, ledene jesenje noći, Radžandra Das je obišao i pokucao na sva vrata

u Bespuću.

"Stižu, vreme je!" rekao je i zaždio da svoje upozorenje prenese i drugim

domaćinstvima. "Stižu, vreme je!"

"Ko to stiže?" upita gospodin Jerihon, vešto zadržavši brzonogog Merkura

spretnim zahvatom.

"Blizanci! Blizanci Persis Taterdemalion!"

Za pet minuta, čitav grad, sa izuzetkom Babuške i Dede Harana, ispijao je

besplatne runde u Hotel/B.A.R-u, a u spavaćoj sobi Marja Kvinsana i Eva

Mandela smetale su jedna drugoj dok je Persis Taterdemalion istiskivala i

huktala i huktala, istiskivala i huktala da bi konačno istisnula dva sjajna sina na

svet. Kao što se moglo očekivati, bili su jednaki kao jaje jajetu, baš kao i njihovi

očevi.

"Sevrijano i Batisto!" objaviše braća Galačeli (starija). Proslavili su, i dok su

braća Galačeli (starija) bila unutra sa majkom i braćom Galačeli (mlañom),

Radžandra Das je postavio pitanje koje je svakome bilo na vrhu jezika, ali niko

nije imao hrabrosti da ga izgovori.

"Dobro, onda, koji je od njih otac?"

Veliko Pitanje zazujalo je Bespućem kao roj nepodnošljivih insekata. Ed,

Umberto ili Lui? Persis Taterdemalion to nije znala. Braća Galačeli (starija) nisu

bila sigurna. Potpuna vladavina pitanja Radžandre Dasa trajala je dvadeset četiri

sata, da bi ga onda zamenilo još bolje. A to pitanje je glasilo: Ko je ubio Gastona

Tenebrea i ostavio ga kraj pruge sa glavom razbijenom poput ljuske rovitog

jajeta?

24.

Spremalo se suñenje. Svi su ga željno iščekivali. Biće to dogañaj godine.

Moguće i dogañaj za sva vremena. Obeležiće Bespuće kao stvarno mesto, jer

nijedno mesto nije stvarno dok neko tamo ne umre i ne stavi veliku crnu čiodu

na monohromne mape mrtvih. Bilo je to toliko važno da je Dominik Frontera

razgovarao sa pretpostavljenima preko svog mikrotalasnog releja i zatražio

usluge Suda Pajpauder.

Dva dana kasnije, crnozlatni voz pojavio se iznad horizonta da bi ga na bočni

kolosek mahanjem skrenuo Radžandra Das, privremeni šef stanice. Voz je

smesta bljunuo gomilu advokata i sudija s perikama, zapisničara i članova

sudskog obezbeñenja koji su odmah pomoću sudskog naloga od svih starijih od

deset godina obrazovali porotu.

Sudnica Pajpauder nalazila se u jednom vagonu. Stoga je, za jednu sudnicu, bila

prilično dugačka i uska. Sudija je predsedavao na jednom kraju, sa svojim

knjigama, savetnicima i pljoskom rakije; sa druge strane stajao je optuženi.

Javnost i porota gledali su se preko središta vagona, tako da su osećali žestoke

bolove teniskog vrata za vreme unakrsnog ispitivanja. Časni Sudija Dan zauzeo

je svoje mesto i suñenje je počelo.

"Ova legalno konstituisana Mobilna Sudska Služba pod jurisdikcijom

Ministarstva pravde Severozapadne Četvrtsfere (kako je to odredila Korporacija

Vitlejem Ares) za rešavanje onih slučajeva i zahteva koji ne mogu biti

razmatrani pred Zvaničnim Sudovima i odgovarajućim legalnim institucijama,

sada zaseda." Sudija Dan je strašno patio od šuljeva. U prošlosti, oni su često

nepovoljno uticali na ishod suñenja.

"Zastupnici Države i Kompanije?"

"Gospoda Praj, Pik i Medil." Tri pravnika sa licima poput lasica ustadoše i

pokloniše se.

"Zastupnici optuženog?"

"Ja, časni sudijo, Lui Galačeli." On ustade i pokloni se. Za Persis Taterdemalion,

on je izgledao veoma pametno i sigurno u svojoj advokatskoj odori. Lui Galačeli

je drhtao, znojio se i osećao preterano stezanje pantalona meñu nogama. Nikada

ranije nije nosio odelo koje je mirisalo na naftalin, niti upražnjavao svoju nauku.

"I kako glasi optužba?"

Zapisničar se diže i pokloni.

"Da je u noći trideset prvog julavgusta, gospodina Gastona Tenebrea, stanovnika

zvanično registrovanog naselja Bespuća, hladnokrvno i umišljajno života lišio

gospodin Josif Staljin, stanovnik Bespuća."

Retko je u istoriji pravosuña postojao osumnjičeni čija je krivica bila tako jasna,

kao što je to bio gospodin Staljin. On je bio tako očigledan izbor za ubistvo svog

omrznutog suparnika Gastona Tenebrea, da je većina ljudi smatrala suñenje

traćenjem vremena i novca, i rado bi ga linčovala i obesila o vetrenjaču-pumpu.

"Održaćemo suñenje", rekao je Dominik Frontera. "Sve mora biti legalno i po

propisu." Dodao je: "Prvo suñenje, onda vešanje." Uprkos protestima da je

nedužan, svi dokazi govorili su protiv gospodina Staljina. Imao je motiv i

priliku, a uopšte nije imao alibi za tu noć. Bio je kriv kao sam ñavo.

"Kako se optuženi izjašnjava?" upita Sudija Dan. Promeškoljeni šuljevi čupkali

su ga za čmar. Biće to teško suñenje.

Lui Galačeli ustade, zauze propisnu pozu advokata i izjavi glasno: "Da nije

kriv."

Red je ponovo uspostavljen posle pet minuta treskanja sudijskim čekićem.

"Još jedan ispad i narediću da se sudnica isprazni", prekori ih Sudija Dan.

"Dalje, nisam sasvim uveren da je porota potpuno nepristrasna, ali pošto druge

nema, moramo nastaviti sa porotom koju imamo. Pozovite prvog svedoka."

Radžandra Das je proglašen privremenim sudskim službenikom, do kraja

suñenja.

"Pozovite Ženevjev Tenebre!" viknu on. Ženevjev Tenebre iziñe na podijum i

dade svoju izjavu. Kako je prozivan svedok za svedokom, postalo je sasvim

jasno da je gospodin Staljin kriv kao sam ñavo. Tužioci su pobili njegov alibi

(da je igrao domine sa gospodinom Jerihonom) i iskopali dugotrajni sukob

izmeñu porodica Staljin i Tenebre. Navalili su na usamljenu vetrenjaču-pumpu

za obe bašte radosno kao lešinari koji sleću na mrvu lamu. "Primarni motiv!"

povikali su u horu, podigavši trijumfalno kažiprste. U brzom sledu, sručili su

govorkanja o prepirci u vozu pri dolasku u Bespuće, zavist zbog dece (u tom

trenutku, Ženevjev Tenebre je izišla iz sudnice) i hiljadu i jednu sitnu pakost i

mržnju pravo u krila porote. Gospoda Praj, Pik i Medil bila su trijumfalna.

Odbrana je bila demoralisana. Sve je bilo spremno za osudu gospodina Staljina

zbog ubistva suseda Gastona Tenebrea.

U očajanju, Lui Galačeli, koji je shvatio da ne može da se meri sa gospodom

Prajem, Pikom i Medilom, zatražio je odlaganje. Na njegovo iznenañenje, Sudija

Dan se saglasio. Časni sudija imao je dva motiva. Prvi se sastojao u činjenici da

je Sud Pajpauder radio na dnevnice, a drugi u činjenici da je bol u njegovim

hemoroidima postao toliko neizdrživ da ne bi mogao ni da pomisli na još jedan

sat u sudijskoj stolici. Suñenje je odloženo, svi su ustali, a Sudija Dan se

povukao na večeru koja se sastojala od kotleta i ružice da bi zatim održao

intimni susret sa teglom masti za hemoroide Mame Li, na bazi nevena.

U Hotelu/Železnici Vitlejem Ares, Lui Galačeli je tiho sedeo u uglu i razmatrao

dnevne dogañaje nad bocom besplatne rakije iz Beladone.

"Sveta Majko, uprskao sam stvar."

Video je da gospodin Jerihon ulazi i naručuje pivo. Nije mu se dopadao

gospodin Jerihon. Nijednom od braće Galačeli nije se dopadao gospodin

Jerihon. Kraj njega osećali su se grubo i nespretno, više životinje nego ljudi. Ali

nije ta odbojnost nagnala Luija Galačelija da glasno pozove gospodina Jerihona

da priñe, već činjenica da je gospodin Jerihon odbio da iziñe na podijum za

svedočenje i potvrdi alibi njegovog klijenta.

"Zašto, koga ñavola, kažem, zašto koga ñavola nisi podržao Džoov alibi? Zašto

koga ñavola nisi istupio kao svedok i rekao: 'Igrali smo domine u to i to vreme te

i te noći' i okončao taj slučaj?" Gospodin Jerihon slegnu ramenima.

"Pa, jeste li igrali domine zajedno u noći ubistva ili niste?"

"Naravno da jesmo", reče gospodin Jerihon.

"Pa, majku mu, reci to onda i na sudu! Slušaj, naložiću da te privedu kao

ključnog svedoka odbrane, i onda ćeš svakako morati da kažeš da si igrao

domine u noći ubistva!"

"Neću se pojaviti kao svedok, čak ni po sudskom nalogu."

"Do ñavola, zašto ne? Plašiš se da te neko ne prepozna? Možda sudija? Plašiš se

unakrsnog ispitivanja?"

"Baš tako." Pre nego što je Lui Galačeli stigao da postavi ikakvo teško

advokatsko pitanje, gospodin Jerihon reče zavereničkim šapatom: "Mogu da ti

pribavim sve potrebne dokaze i bez izlaska na podijum za svedoke."

"O? Kako?"

"Poñi sa mnom, molim te."

Gospodin Jerihon povede advokata do stare kuće Doktora Alimantanda, prazne i

prašnjave od onog dana kada je, dve godine ranije, Doktor Alimantando čarobno

nestao u vremenu da bi lovio mitskog zelenka. U radionici Doktora

Alimantanda, gospodin Jerihon obrisa prašinu sa jedne male mašine koja je ličila

na mašinu za šivenje uhvaćenu u paukovu mrežu.

"Niko ne zna da ovo postoji, ali to je Alimantandov vremenski ključ Model

Dva."

"Ma, daj. Hoćeš da kažeš da je sve to o nekakvom malom zelenom vremenskom

putniku istina?"

"Trebalo je više da razgovaraš sa svojim bratom. On nam je pomogao da to

napravimo. Doktor Alimantando nam je ostavio uputstva za pravljenje njegovog

Modela Dva za slučaj da u vremenu nešto krene kako ne treba; mogao bi sebe da

dovede u stanje zastoja na nekoliko miliona godina i stigne ovamo da uzme

rezervnu mašinu."

"Očaravajuće", reče Lui Galačeli, ni najmanje očaran. "Kakve to veze ima sa

mojim svedokom?"

"Time ćemo naviti vreme unazad kako bismo bacili pogled na noć ubistva i

videli ko je uistinu počinio zločin."

"Hoćeš da kažeš da ne znaš?"

"Naravno da ne znam. Zbog čega si uopšte mislio da znam?"

"Da čovek ne poveruje."

"Samo ti gledaj i sačekaj."

Radžandra Das i Ed Galačeli prekinuli su večeru kada su ih poveli do mesta kraj

pruge gde je Radžandra Das pronašao telo. Noć je bila hladna, kao i noć ubistva.

Zvezde su sijale kao čelični šiljci na kopljima. Laseri su grčevito bleskali po

kupoli neba. Lui Galačeli je mlatarao rukama da bi se zagrejao i pokušavao da

čita nebesku heliografiju. Dah mu je visio i isparavao u velikim oblacima.

Gospodin Jerihon je izvršio fino podešavanje generatora polja.

"Spreman. Krećemo."

Ed Galačeli pomeri prekidač daljinskog upravljača i zarobi Bespuće u

providnom plavom mehuru.

"Zaboga miloga!" uskliknu njegov brat Lui. Ed Galačeli ga pogleda. To je bio

njegov izraz.

"To ne treba da se dogodi", reče Radžandra Das nepotrebno. "Uradite nešto pre

nego što neko primeti."

"Pokušavam, pokušavam", reče Ed Galačeli, čiji su zaleñeni prsti nespretno

leteli po finim komandama.

"Mislim da smo prevideli Problem Vremenske Inverzije", razmišljao je naglas

gospodin Jerihon.

"O, a šta je to?" upita Advokat Lui.

"Elektromagnetnogravitaciono polje sa promenljivim entropijskim gradijentom",

reče Ed Galačeli.

"Ne, šta je to." Nešto nalik na minijaturnu gromovnu oluju bombardovalo je

gornje zakrivljenje mehura prilično lepim, mada krajnje nedelotvornim plavim

munjama.

Tri inženjera digoše pogled sa svoje vremenske mašine.

"Zaboga miloga!" reče Ed Galačeli.

"Mislim da je to duh", reče Radžandra Das. Oluja entropijske ektoplazme

zgrušavala se u providni plavi lik Gastona Tenebrea u prirodnoj veličini. Glava

mu je bila savijena pod nemogućim uglom i kao da je ključao od potisnutog

besa. Možda je to bilo zato što je bio potpuno nag. Odeća očigledno nije

prelazila u zagrobni život, čak ni dekorativni beli čaršavi kojima je ljudska

imaginacija prekrivala golotinju svojih aveti.

"Izgleda prilično besno", reče Radžandra Das.

"I ti bi da su te ubili", reče Lui.

"Duhovi ne postoje", reče gospodin Jerihon čvrsto.

"O, ne?" rekoše tri glasa istovremeno.

"To je vremenski zavisan skup ličnih engrama holografski uskladišten u matricu

lokalnog prostornog napona."

"ðavola", reče Radžandra Das. "To je duh."

"Izgleda kao da jeste", reče gospodin Jerihon.

"U redu. Onda imamo svog svedoka. Pročačkajte tu stvarčicu i pogledajte

možete li ga poneti. Jedva čekam da sutra predstavim duha ubijene žrtve koji će

svedočiti u sopstveno ime." Šest ruku posegnu za kontrolama generatora polja.

Gospodin Jerihon pljesnu manje spretne prste i pomilova nonijuse. Plavi mehur

se skupi do polovine svoje zapremine, preseče vetrenjaču i odseče trećinu

gradske solarne farme.

"Uradi to ponovo", reče Lui Galačeli, dok je u mislima pripremao pitanja. Ući će

u istoriju prava. Prvi advokat koji je ikada podvrgnuo jednog duha unakrsnom

ispitivanju. Mehur se još jednom skupi. Sada udaljen manje od stotinu metara,

duh se mrštio na svoje tamničare i zasipao kupolu zatvora majušnim munjama.

"Nadam se da neće to okrenuti na nas", reče Radžandra Das. Duh je sada kružio

velikom brzinom pod najvišom tačkom svoje kupole, ključajući od neizrecivog

besa.

"Dovedite ga", reče Lui Galačeli, nesvesno zauzevši pozu iz sudnice. U

njegovim mislima, slučaj je već bio uspešno rešen. Ime Galačeli šaputalo se gde

god se odvijala borba protiv nepravde i gde su se branila ljudska prava.

Polje elektromagnetnogravitacione promenljive entropije više nije bilo veće od

jednog metra. Duh, zgrčen i iskrivljen unutra u bolnom čvoru ektoplazme, nemo

je izvikivao zavete koji su za gospodina Jerihona, vičnog čitanju sa usana, bili

prilično šokantni i krajnje neprikladni za nekoga ko je navodno prešao u blizinu

samog Panarha. Lui Galačeli pokuša da mu postavi nekoliko preliminarnih

pitanja, ali duh je bio tako uvredljivo nezahvalan da je on naložio Radžandri

Dasu da polje smanji na bolnih petnaest centimetara i ostavio ga takvog cele

noći, dok duh ne nauči da treba da poštuje zvaničan sudski postupak. Vremenski

ključ Model Dva i stešnjeni fantom smešteni su u Hotel/Železnicu Vitlejem Ares

da sačekaju jutro. Umberto Galačeli se zabavljao nekoliko sati tako što je

pljuvao u polje sile i pokazivaom duhu deo svoje ogromne zbirke fotografija

žena koje upražnjavaju, ili se spremaju da to urade, ili misle o tome kako

upražnjavaju seks same, sa drugim ženama, raznoraznim domaćim životinjama i

masivno obdarenim muškarcima.

25.

Sudija Dan bio je loše raspoložen za odrezivanje presude. Od lokalne vode

dobio je proliv zbog koga je, u kombinaciji sa šuljevima, osećao kao da sere

mlazeve plamena. Doručak mu je bio hladan i neprikladan, saznao je na radiju

da je njegov trkaći konj pao i slomio vrat na Deset hiljada metara Morongaj

Fletsa, a sada su mu nedostajala dva porotnika. Naložio je svom sudskom

službeniku, onom dronjavom ugursuzu Radžandri Dasu, da ih potraži u gradu, a

kada se to pokazalo uzaludno, doneo je rešenje da se suñenje nastavi sa porotom

od osam porotnika. Sačinio je mentalnu belešku da na gradski, inače prilično

veliki račun, doda još pedeset zlatnih dolara zbog donošenja tog dodatnog

rešenja. A sada je branilac, taj smešni poluobrazovani seljak sa

predimenzioniranim mišljenjem o sopstvenoj pravnoj potkovanosti, ozbiljno

predlagao da ovako kasno u postupku dovede ključnog svedoka.

"Kako se zove taj ključni svedok?"

Lui Galačeli se nakašlja.

"Duh Gastona Tenebrea."

Gospoda Praj, Pik i Medil su se smesta našla na nogama. Ženevjev Tenebre se

onesvestila, pa su je izneli. Sudija Dan je uzdahnuo. Čmar je ponovo počeo da

ga svrbi. Advokati su se prepirali. Optuženi je doručkovao prženi hleb i kafu.

Posle jednog sata, porota, posmatrači i svedoci otišli su da obrañuju svoje njive.

Argumenti su se sudarali i meñusobno parirali. Sudija Dan se borio sa upornim

porivom da zavuče kažiprst u guzicu i češe je u osujećenju sve dok ne prokrvari.

Proñoše dva sata. Pošto nije video kraja raspravi ukoliko se ne umeša, Sudija

Dan tresnu čekićem i objavi: "Duh može da svedoči."

Radžandra Das je obišao njive i kuće Bespuća da bi prikupio porotnike, svedoke

i posmatrače. Još nije bilo ni traga ni glasa porotnicima koji su nedostajali:

Mikalu Margolisu i Marji Kvinsani.

"Pozovite duha Gastona Tenebrea."

Lovci duhova pokazaše jedan drugom stisnute pesnice u znak trijumfa. Ed

Galačeli ugura vremenski ključ, Model Dva, i proveri kablove koje je pričvrstio

oko mehura.

"Da li me čujete?" zacvile duh. Tek vraćena svesti, Ženevjev Tenebre se smesta

ponovo obeznani. Fantomov glas čuo se grebuckavo ali jasno kroz radio

pojačalo Eda Galačelija.

"E sad, gospodine Tenebre, ili radije, pokojni gospodine Tenebre, da li vas je

ovaj čovek, optuženi, ubio u noći trideset prvog julavgusta, otprilike u dvadeset

minuta posle ponoći?"

Duh se čilo premetnu u svojoj plavoj kristalnoj kugli.

"Džoi i ja smo imali u prošlosti odreñene nesuglasice, prvi sam koji će to da

prizna, ali sada, pošto sam prešao u blizinu Panarha, sve je oprošteno i

zaboravljeno. Ne. Nije on bio taj koji me je ubio. Nije to on učinio."

"Onda, ko je?"

Ženevjev Tenebre doñe svesti taman da čuje kako njen muž navodi ime svog

ubice.

"Bio je to Mikal Margolis. On je to učinio."

U tarapani koja je usledila, Ženevjev Tenebre se onesvestila i treći put, a

Babuška je trijumfalno zapištala: "Rekla sam vam da ništa ne valja, taj moj sin",

a Sudija Dan je toliko jako udarao čekićem da mu je glava spala s drške.

"Ako još bude ovakvog ponašanja, sve ću vas pokažnjavati zbog nepoštovanja

suda", grmnu on.

Kada je red ponovo uspostavljen, duh Gastona Tenebrea izneo je svoju prljavu

priču, posvedočivši o preljubi, blistavoj strasti, nasilnoj smrti i tajnoj trostrukoj

vezi izmeñu Gastona Tenebrea, Mikala Margolisa i Marje Kvinsane.

"Verovatno nije trebalo to da radim", cvileo je fantom, "ali još sam sebe smatrao

privlačnim muškarcem: želeo sam da znam da li sam izgubio svoj uticaj na žene,

pa sam flertovao sa Marjom Kvinsanom zato što je to jedna fina, fina žena."

"Gastone!" vrisnu njegova udovica, samo što se oporavila od trećeg

onesvešćivanja, spremna za četvrto. "Kako si mogao to da mi učiniš?"

"Red!" reče Sudija Dan.

"A šta je sa bebom, draga, eh?" upita duh. "Otkad sam prešao u drugi svet

saznao sam mnogo toga zanimljivog. Kao na primer, odakle nam mala Arni."

Ženevjev Tenebre briznu u plač i Eva Mandela je izvede iz sudnice. Duh nastavi

svoju priču o tajnim sastancima i intimnom šaputanju pod svilenim čaršavima na

krajnje zaprepašćenje stanovnika Bespuća. Na zaprepašćenje i divljenje zbog

toga što je tajna preljubnička veza takvog intenziteta (i sa u javnosti toliko

primetnom ličnošću kao što je Marja Kvinsana) mogla tako uspešno da se skriva

u populaciji od samo dvadeset dva stanovnika.

"Dobro me je povukla za nos. Ali sada sam pametniji." Posle metempsihoze sa

Nebeskom Egzaltiranom Ravni, Gaston Tenebre je saznao za istovremenu vezu

Marje Kvinsane sa Mikalom Margolisom. "Igrala se nama, okretala jednog

protiv drugog; mene, Mikala i svog brata Mortona; igrala se nama iz čiste

zabave. Uživala je u tome da manipuliše ljudima. A Mikal Margolis, pa, on je

oduvek bio tvrdoglav momak i ljubav mu nikada nije baš išla od ruke: to što je

morao da se takmiči sa mnom za njega je bilo previše." Sumnjičav, Mikal

Margolis pratio je Marju Kvinsanu i Gastona Tenebrea i uhodio ih dok su vodili

ljubav. Tada je počela njegova drhtavica. U ordinaciji se tresao od potisnutog

besa, ispuštao instrumente i obarao stvari. Napetost je narastala sve dok nije

osetio kako mu krv ključa oko kostiju kao okean koji se razbija o stenje, sve dok

nešto staro i gadno poput crnog čira nije prsnulo u njemu. Pronašao je Gastona

Tenebrea dok je ovaj išao kući posle sastanka kraj pruge.

"Onda je podigao kratko parče šine, dužine oko pola metra, koje je ležalo kraj

pruge, i tresnuo me njime sa strane po vratu. Smesta mi je presekao kičmu. Ubio

me je u trenu."

Duh je tu završio svedočenje, pa su ga izgurali napolje. Sudija Dan izneo je svoj

rezime, zamolio porotu da bude objektivna u vezi sa onim što je videla i čula, i

naložio joj da se povuče i donese presudu. Porota se povukla u Hotel/Železnicu

Vitlejem Ares, sada svedena na sedam porotnika. Neprimećen, Morton Kvinsana

je klisnuo tokom završnog svedočenja.

U četrnaest i četrnaest, porota se vratila.

"Da li je optuženi kriv ili nije?"

"Nije kriv", reče Rael Mandela.

"I to je presuda svih vas?"

"Jeste."

Sudija je oslobodio gospodina Staljina. Začulo se klicanje i pljesak. Luija

Galačelija su izneli na ramenima iz Suda Pajpauder i u paradi poneli po gradu

tako da je svaka koza, kokoš i lama mogla da vidi kakvog sjajnog advokata

Bespuće ima. Ženevjev Tenebre je uzela svoju kćerku i otišla da zatraži od Eda

Galačelija muževljevog duha.

"Vremenski zavisni skup ličnih engrama holografski uskladišten u matrici

lokalnog prostornog napona?" upita inženjer Ed. "Svakako." Ženevjev Tenebre

odnese kući vremenski ključ sa malim mehurom u kome je bio njen muž i stavi

ih na policu, da bi sledećih dvanaest godina zvocala duhu zbog njegovog

neverstva.

Sudija Dan se vratio u svoj vagon-garderobu i naložio ličnoj sluškinji,

osmogodišnjoj ksantijskoj devojčici tamnoplavih očiju, da mu utrlja melem u

šuljeve.

Gospodin Staljin se radosno vratio svojoj ženi i slinavom sinu, čiji je nos

generisao potok sjajne sluzi tokom čitavog suñenja. Dok su Staljinovi slavili te

noći uz pečenu ćurku i graškovo vino, radosno raspoloženje pokvarila su im

četiri naoružana čoveka odevena u crnozlatnu kožu, razbivši im vrata kundacima

pušaka.

"Josif Menke Staljin?" upita voña.

Žena i sin istovremeno pokazaše na muža i oca. Čovek koji je progovorio pruži

mu parče papira.

"Ovo je vaš račun za usluge koje vam je pružio Sektor pravnih usluga

korporacije Vitlejem Ares, i on obuhvata iznajmljivanje sudnice, sudske

troškove, iznajmljivanje sudskog osoblja na dva dana, dnevnice za isto, upotrebu

energije i svetlosti, upotrebu hartije, naknadu za pristup dosjeima, naknadu za

tužioce, naknadu za beležnike, naknadu za sudiju, namirnice, uključujući sitne

troškove, melem za šuljeve, ružicu, naknadu za sudijinu sluškinju, dolaznu i

odlaznu taksu za lokomotivu, njeno osiguranje, najam, naknadu za isleñivanje,

sudsku taksu i zamenu jednog sudijskog čekića: ukupno, 3548 Novih Dolara i

dvadeset osam centavosa."

Staljinovi zinuše kao patke u oluji.

"Ali platio sam. Platio sam Luiju Galačeliju njegovih dvadeset pet dolara",

promuca gospodin Staljin.

"Sve sudske troškove obično plaća kriva strana", reče oficir. "Meñutim, pošto je

kriva strana umakla, po odeljku 37, član 16 Zakona o odgañanju pravnih

troškova (za oblasne i sudove po ugovoru o delu) sve prelazi na optuženog, kao

na prvu stranu do one koja je nañena krivom. Meñutim, pošto je Kompanija

velikodušna prema onima čija su sredstva ograničena, prihvatiće plaćanje bilo u

gotovini, bilo u naturi, i izdaće vam, na vaš zahtev, sudski nalog za regresiranje

od gospodina Mikala Margolisa, pravog krivca."

"Ali mi nemamo para", molila je gospoña Staljin.

"U gotovini ili naturi", reče oficir, koji je već odmeravao prostoriju očima

sudskog izvršitelja. Pogled mu zastade na Džoniju Staljinu, sa viljuškom

ćuretine na pola puta izmeñu tanjira i otvorenih usta. "On će biti dovoljan." Tri

naoružana uzaptioca umarširaše u trpezariju i podigoše Džonija Staljina sa

stolice, sa sve viljuškom u ruci. Oficir naškraba nešto u svojoj beležnici.

"Potpišite tu i tu", reče on gospodinu Staljinu.

"Tako. To je..." nastavi on, otkinuvši ružičasti formular po perforiranoj liniji,

"potvrda o konfiskaciji vašeg sina zbog dospelih sudskih troškova plativih Sudu

Pajpauder, na neodreñeni rok od najmanje dvanaest i najviše šezdeset godina. A

ovo je" - on tresnu parče plavog papira na dlan gospodina Staljina - "vaša

priznanica."

Dok je Džoni Staljin, star 8 i 3/4, vrištao i slinio kao zaklana svinja, izveli su ga

iz kuće, poveli sokakom, pa pravo na voz. U gromoglasnoj moćnoj rici,

lokomotiva je potpalila svoje fuzione motore i odvezla se iz Bespuća. Sud

Pajpauder niko više nikad nije video.

Morton Kvinsana se vratio u praznu ordinaciju. Uzeo je zubarske alatke,

zubarske knjige, zubarske mantile, zubarsku stolicu, sve to nagomilao usred

ordinacije i zapalio. Kada je vatra zamrla u pepelu, uzeo je parče užeta od

konoplje iz kredenca, napravio jaku omču i obesio se o tavansku gredu u ime

ljubavi. Noge su mu se klatile kroz gomilu pepela i stopljenog metala, a za njima

su na podu ostajali mali sivi tragovi.

26.

Već punu godinu, iz dana u dan, ista stvar: kako joj je samo bio neveran, kako je

samo njega volela, samo njega, uvek i jedino njega, nikada ni pomislila nije na

drugog muškarca, nijednom za sve te godine, nikada, i dok je sedela kod kuće i

obožavala ga u hramu svog srca, šta je on radio, o da, znaš ti jako dobro: da, to,

sa tom ženetinom, sa tom besramnicom lošeg porekla (neka joj materica istruli,

a dojke svenu kao suvi patlidžani) i nije bolje ni zaslužio, da, pravda je pobedila,

zbog izdajstva žene koja ga je tako obožavala i šta je samo uradio, šta je uradio;

osramotio je pred čitavim gradom, da, pred čitavim gradom, gde više nije mogla

ponovo da proñe gordo i dignuta čela, gde mora da se krije od ljudi koji govore

za nju u prolazu: "Eno je, ide, gledajte je, žena koju je muž varao, a ona o tome

nije imala pojma"; e, sad svi znaju zahvaljujući njemu, zahvaljujući njegovom

dobrom srcu, njegovim divnim i uzvišenim namerama da oslobodi tog Staljina

optužbe, svog ličnog suparnika i neprijatelja, ni manje ni više, mnogo je on

mislio na suparnike i neprijatelje, da, ali da li je ikada jednom pomislio na jadne

odane žene, koje vole ljubavlju neuporedivom, i šta je samo uradio sa tom

ljubavlju, a? Šta je uradio? Samo ju je straćio na neku jevtinu ženturaču koja

nije zvoczvoczvoczvoczvocala od buñenja, kada je potpaljivala zorom vatru, do

odlaska u krevet u suton, i sada je mogao da vidi kako ju je zvocanje poružnelo

u telu i duši i mrzeo ju je zbog toga, mrzeo je pakost koja ju je terala da mu

zvoca zvoca čitavu večnost na grudima Panarha, mrzeo ju je, pa je rešio da je

kazni, i tako je jednog dana zviznuo i počeo da doziva kćerku sve dok nije

spustila knjigu i pribila lice uz mehur, a onda joj rekao: "Arni, kćerko, da li si se

ikad zapitala odakle si došla?" a Arni je odgovorila, dok su joj usne dodirivale

plavo polje sila: "Misliš, seks, i tako to?" na šta je on rekao: "O, ne, mislim na

tebe, lično, jer, Arni, ja nisam tvoj tata", a onda joj je saopštio ono što je saznao

kada je načas dodirnuo panarhijsko sveznanje, o tome kako je jedna žena ukrala

bebu od starice koja nije imala dece i kako je ta žena želela tu bebu više od ičega

u vidljivom ili nevidljivom svetu, pa je primila, hranila i rodila tu bebu kao da je

njena, a pošto joj je sve to saopštio, rekao je sledeće: "Idi pred ogledalo, Arni, i

upitaj se, da li zaista izgledaš kao jedna Tenebre, ili ličiš na Mandele, jer to je

ono što si; Raelova sestra, Limalova i Tasminina tetka", i kada je ona otišla pred

ogledalo u svoju sobu, i kada je čuo njene jecaje, bio je veoma zadovoljan, jer

posejao je seme uništenja svoje žene u devojčici koja nikada nije bila njegova

kćerka, i toliko se pakosno radovao da se oduševljeno premetao u svom

treperavom plavom mehuru.

27.

Ime mu je bilo Spretni O'Rork. Imao je dijamantne plombe u zubima i pozlaćeni

tak. Odelo mu je bilo od najfinije organca-svile, a cipele od kože iz Hristadelfije.

Nazivao je sebe mnogim velikim imenima: 'Svetski Šampion', 'Sultan Bilijara',

'Majstor Zelene Čoje', 'Najveći Igrač Bilijara Koga Je Vaseljena Upoznala', ali

bio je zvezda na zalasku i svi su to znali, jer čovek koji je bio sve to što je tvrdio

da jeste, ne bi igrao bilijar za uloge od deset dolara u bilijarskoj sali

Hotela/Železnice Vitlejem Ares. Ipak, čak i potpuno pomračena, njegova zvezda

sijala je snažnije od svih ostalih igrača bilijara u Bespuću, a on je nakupio

znatnu gomilu novčanica pre nego što je upitao ima li još izazivača.

"Znam ja jednog", reče Persis Taterdemalion, "pod uslovom da nije već u

krevetu. Je li iko video Limala?"

Tamna mrlja se odvojila od najtamnijeg stola u najtamnijem uglu i zapuzala

prema bilijarskom stolu. Spretni O'Rork odmeri svog protivnika. Pretpostavio je

da je ovaj star izmeñu devet i deset godina, u tom bolnom uzrastu izmeñu

detinjstva i muževnosti. Mlad, samopouzdan: gledaj samo kako vraća kredu za

tak u džep prsluka. Kako da nastupi: oštro i grubo, ili kao majstor taktike, princ

igrača ili kralj psihopata?

"Koliko polažeš?" upita on.

"Koliko hoćeš?"

"Čitav svežanj?"

"Mislim da imam toliko." Lica za šankom zaklimaše u odobravanju. Kao da su

se cerila. Gomila novčanica od deset dolara narastala je na šanku.

"Da bacimo za brejk?"

"Glava."

"Pismo. Ja brejkujem." Gde je jedan devetogodišnji muškarac-dečak naučio da

bude tako samouveren? Spretni O'Rork gledao je kako se njegov protivnik

saginje nad tak.

Liči na zmiju, pomisli bilijarski kockar, gibak i elegantan. Ali mislim da mogu

da ga pobedim.

I igrao je svom snagom, ispredao nit svoje veštine tako fino da je mislio da će

pući, ali mršavi dečak upalih očiju mora da je crpeo snagu iz tame, jer svaki

potez odigrao je podjednako pažljivo i promišljeno kao onaj pre njega. Igrao je

sa smrtonosnom ujednačenošću koja je Spretnog O'Rorka samlela kao vodenički

točak. Stari kockar odigrao je protiv dečaka pet partija. Krajem pete, bio je

umoran i nemotivisan, ali dečak je bio svež i precizan kao kada je brejkovao u

prvoj. On je stajao pozadi u neskrivenom divljenju pred dečakovom veštinom i

kada je poslednjom crnom kuglom dečak pobedio rezultatom tri prema dva,

profesionalac mu je prvi čestitao.

"Sinko, imaš dara. Pravog dara. Nije mi krivo što sam izgubio stotinu dolara u

igri sa protivnikom poput tebe. Bilo je to uživanje gledati. Ipak, da ti učinim

jednu uslugu. Dozvoli da ti proreknem sudbinu?"

"Ti proričeš sudbine?"

"Po stolu i kuglama. Nikada to ranije nisi video?" Spretni O'Rork izvuče široku

rolnu crne čoje iz kofera i raširi je po stolu. Čoja je bila podeljena u odeljke,

svaki je bio označen tajanstvenim simbolima i neobičnim imenima, u zlatotisku:

'Samoneviñenje', 'Promene i menjanje', 'Ogromnost', 'Iza njega', 'Pred njim',

'Izvan njega'. Spretni O'Rork napravi trougao raznobojnim kuglama i postavi

belu kuglu na zlatnu tačku označenu sa 'Nastupiće'.

"Pravila su jednostavna. Samo udari te poreñane kugle osnovnom. Od tebe

zavisi strana, felš, ugao, brzina, obrtanje, a iz načina na koji ih razbacaš,

protumačiću ti sudbinu." Mršavi dečak uze tak i obrisa ga krpom. "Jedan savet.

Ti igraš racionalno; verovatno si već smislio gde hoćeš da ti se kugle zaustave.

Ako to uradiš, neće delovati. Moraš da isključiš um i pustiš srce da odluči."

Dečak klimnu glavom. Pogleda niz tak. Iznenadno pucketanje tamne energije

nagna sve da uzdrhte, a osnovna kugla udari u raznobojne i razbaca ih po stolu.

Za sekund, sto je bio kvantni košmar rikošetirajućih sfera. A onda se sve ponovo

umiri. Spretni O'Rork pevušio je i obigravao oko stola.

"Zanimljivo. Nikada nisam video ništa slično. Gledaj, vidi. Kugla boje

mandarine, kugla Putovanja, počiva na Zlatnom Blagu, kraj kugle Grimiznog

Srca, koja leži podjednako u Zlatnom Blagu i Božjoj Kući. Otići ćeš odavde,

ubrzo, ako je verovati kugli Hitrine; takoñe ćeš naći nekoga ko će te zavoleti na

tom mestu slave i bogatstva, ali taj neko neće biti odatle. Ali ovo je najbolji deo.

Vidiš tirkiznu kuglu, Ambiciju; počiva tačno u Borbi odmah do sive kugle

Tame. Ja bih protumačio da to znači da ćeš se sukobiti sa moćnom silom tame -

moguće čak i sa samim Uništiteljem."

U Hotelu/Železnici Vitlejem Ares zavlada iznenadna hladnoća. Limal Mandela

se osmehnu i upita: "Hoću li pobediti?"

"Tvoja kugla je odmah do samog polja. Pobedićeš. Ali, gledaj, vidi tamo, bela

kugla, kugla Ljubavi, nije se ni pomerila sa tačke udarca. A kugla Odgovora,

limun-zelena, leži u Velikom Krugu dok ljubičasta kugla Pitanja leži u Promeni

i Menjanju. Otići ćeš odavde da pronañeš odgovore na svoja pitanja, a njih ćeš

naći tek kada se vratiš kući, gde ti je ostalo srce."

"Moje srce? Ovde?" Smeh Limala Mandele bio je ružan, previše star za

devetogodišnjeg dečaka.

"Tako kugle kažu."

"A kažu li kugle kada Limal Mandela mora umreti, starče?"

"Pogledaj crnu kuglu Smrti. Vidiš kako leži kraj Nade na liniji izmeñu Reči i

Tame. Vodićeš svoju najveću bitku tamo gde ti je srce, i kada je izgubiš,

izgubićeš sve."

Limal Mandela se ponovo nasmeja. Uhvati se za srce.

"Moje srce, starče, nalazi se u mojim grudima. To je jedino mesto gde je moje

srce. U meni."

"Istinu zboriš."

Limal Mandela zakotrlja crnu kuglu Smrti vrškom kažiprsta.

"Pa, svi moramo umreti, a niko od nas ne može da izabere ni vreme, ni mesto, ni

način. Hvala za čitanje sudbine, gospodine O'Rork, ali ja želim da kuglama sam

sebi stvorim budućnost. Bilijar je igra za racionaliste, ne za mistike. Šta kažeš,

nije li to prilično duboka misao za jednog devetogodišnjaka? Ali igrao si dobro,

gos'n, igrao si najbolje. Ipak, vreme je da ovaj devetogodišnjak ode na

spavanje."

On iziñe, a Spretni O'Rork prikupi čarobne kugle i tkaninu za čitanje sudbine.

Posle te noći, Limal Mandela je bio ubeñen u svoju veličinu. Iako mu

racionalnost nije dozvoljavala da poveruje velikodušnom proricanju kugli, u

srcu je video svoje ime ispisano krupnim slovima meñu zvezdama i on je počeo

da igra ne zbog ljubavi ili novca, već zbog moći. Njegova veličina nalazila je

novu potporu svaki put kada bi razbio nekog geologa, geofizičara, botaničara,

biljnog patologa, inženjera tla ili meteorologa u prolazu. Novčani ulog bio je

beznačajan, i on je njime čašćavao kafanu pićem. Ime Limala Mandele

prenošeno je tamo-amo prugom, zajedno sa legendom o dečaku iz Bespuća koji

je bio nepobediv dok god je ostajao u svom rodnom gradu. Nije nedostajalo

mladih lovaca na glave revnosnih da ospore tu legendu: njihov poraz samo ju je

osnaživao. Poput zatumbanih planeta iz košmara njegovog detinjstva,

zakotrljane kugle mrvile su sve protivnike Limala Mandele.

Negde rano ujutro, na svoj deseti roñendan, na dan njegovog sazrevanja, kada su

prekrivači bili navučeni na novu pobedu na čoji, a stolice podignute naopako na

stolove, Limal Mandela je otišao kod Persis Taterdemalion.

"Hoću više", rekao je dok je ona prala čaše. "Mora da postoji više, mora da

postoji neko drugo mesto gde su svetla jaka, muzika glasna, a svet se ne zatvara

u tri i tri minuta. I želim to. Bože, želim to više od svega. Želim da vidim taj

svet, želim da mu pokažem koliko sam dobar. Tamo ima ljudi, tamo gore, čiji se

svetovi okreću oko bilijarskih kugli, i ja hoću sve da ih izazovem, hoću da

ukrstim svoju veštinu sa njihovom, hoću da odem odavde."

Persis Taterdemalion spusti svoju čašu i zagleda se dugo u jutro. Prisećala se

osećaja zarobljenosti na malom, zbunjujućem mestu.

"Znam. Znam. Ali počuj ovo, i počuj to odmah. Danas si muškarac i gospodar

sopstvene sudbine. Ti odlučuješ kakva će ona biti, gde će te povesti. Limale,

svet može imati oblik kakav god poželiš."

"Misliš, da poñem?"

"Poñi. Poñi odmah, pre nego što se predomisliš, pre nego Što izgubiš hrabrost.

Bože, želela bih da imam hrabrosti i slobode da poñem s tobom."

Oči vlasnice kafane bile su suzne.

Tog jutra, Limal Mandela je spakovao mali ranac sa odećom, stavio osam

stotina dolara ušteñevine u cipelu, i poneo dva taka u koferu za štapove. Napisao

je poruku roditeljima i ušunjao se u njihovu sobu da im je ostavi kraj kreveta.

Nije tražio njihovo praštanje, već samo razumevanje. Video je poklone koje su

majka i otac nameravali da mu daju za roñendan i pokolebao se. Udahnuo je

duboko, tiho, i otišao zauvek. Sačekao je na mraznoj hladnoći pod svetlucavim

zvezdanim nebom noćni poštanski voz za Beladonu. U zoru je bio pola

kontinenta daleko.

28.

Nikada se nije prala. Nikada nije sekla kosu. Nokti na njenim rukama i nogama

uvijali su se na krajevima, a kosa joj je visila sa glave sve do struka u debeloj,

masnoj, prašnjavoj pletenici. Legija parazita tamo je našla utočište, kao i meñu

maljama njenih prepona i smrdljivim, znojem ulepljenim i umršenim dlakama

ispod pazuha. Svrbelo ju je i gnojilo se, ali nikada se nije češala. Češanje bi

značilo predaju telu.

Započela je rat protiv svog tela na deseti roñendan. To je bio dan kada je Limal

otišao. Tak od javorovine koji je njen otac lično napravio ležao je upakovan na

kuhinjskom stolu. Kada je palo veče i kada je postalo očigledno da se Limal

neće vratiti, stavili su ga u kredenac, a kredenac zaključali i zaboravili. Onda se

Tasmin popela sama do isturenog crvenog stenja da ponovo pogleda obličje

sveta. Stajala je pred Velikom Pustinjom i pustila da je vetar šiba, pokušavajući

da od njega sazna šta znači biti žena. Vetar koji nikada nije prestajao da duva

cimao ju je kao da je zmaj koga hoće da odnese u nebesa.

Shvatila je da bi joj se to dopalo. Dopalo bi joj se da je duhovni vetar odnese kao

papirnu kesu, ljudski otpadak vinut sve više i više, dalje od plamteće suve

zemlje, u nebo ispunjeno anñeoskim bićima i delovima orbitalne inženjerske

opreme. Osećala je da jedri, diže se na Božjem vetru, i u panici pozvala u sebi

glas svog brata, ali ta bliskost je nestala, istegla se do tačke pucanja, razložila se,

nestala. Blizanci više nisu bili u ravnoteži. Mističnost jednog više nije vladao

racionalnošću drugog: poput mašina bez kontrole, odleteli su u prostor, dalje

jedno od drugoga. Nezauzdana, mističnost je pohrlila u prazninu Tasmininog

uma, tamo gde je nekada bio njen brat, i preobrazila je u stvorenje najčistije

svetlosti; belo, koje sija večitim svetlom kao vodoskok uperen u nebo.

"Svetlost", šapnula je, "mi smo svetlost, od svetlosti, u svetlost se vraćamo."

Otvorila je oči i ugledala dole crvenu pustinju i ružni mali grad zguren kraj nje.

Pogledala je svoje telo, tek zadevojčeno, i osetila mržnju prema njegovoj

glatkoći i izvajanim mišićima. Gadila se njegove beskrajne gladi, neutaživih

apetita, slepog neobaziranja na bilo šta osim sebe.

Tada se Tasmin Mandeli učini da je u vetru čula glas iz velike, velike daljine,

izvan sveta, izvan vremena, i da je glas povikao: "Mučenje tela! Mučenje tela!"

Tasmin Mandela se javila kao odjek tog povika i objavila rat svom telu i

materijalnim stvarima sveta. Tu i tada, zbacila je sa sebe odeću koju je fino

istkala Eva Mandela na razboju svoje posvećenosti. Hodala je bosa, čak i kada

bi kiša pretvorila uličice u tečnu prljavštinu ili kada bi mraz kljucao zemlju. Pila

je kišnicu iz bureta, jela povrće pravo iz zemlje u bašti, i spavala bez krova nad

glavom, pod pamukovim drvećem, u društvu lama. O podnevu, kada bi ostali

stanovnici uživali u obožavanoj siesti, ona bi čučala na plamtećem kamenju

Kote Bespuće, uronjena u molitvu, ne mareći za sunce od koga joj je koža

tamnela, a kosa belela u boju kostiju. Meditirala je o životu Katarine od Tarzisa,

koju je potraga za duhovnošću u pagansko, svetovno doba navela da odbaci

ljudsko telo i stopi dušu sa dušama mašina koje su sazdale svet.

Mučenje tela.

Tasmin Mandela je prevazišla ljudsko stanje. Roditelji nisu mogli da dopru do

nje, a prenebregla je pokušaje Dominika Frontere da je natera da pokriva svoju

golotinju. Bilo je važno samo unutrašnje milozvučje, kaskada svetačkih glasova

koji su ukazivali na put kroz zastor tela do nebeskih kapija. Bio je to put kojim

je Blažena Gospa prošla pre nje, i ako je taj put zahtevao zgañene poglede

pridošlica u Bespuću, zemljoradnika i vlasnika prodavnica, mehaničara i osoblja

železnice, onda je to bila cena koju je morala da plati. Videla su je ružnu, ta

nova lica sa Gvozdene Planine i iz Ljagoneda, Novog Merioneda i Velike

Doline, šaputali su joj iza leña. Ona je sebe videla neopisivo lepu, duhovno lepu.

Jednog dana meseca jula, kada je letnje sunce bilo u zenitu i kada su obluci

pucali, a crepovi se lomili od podnevne vreline, Dominik Frontera je došao sav

vreo i znojav Tasmin Mandeli, koja je čučala visoko kao kožnata ptica na

isturenim crvenim stenama.

"Ovo ne može dalje ovako", rekao joj je on. "Grad raste, novi ljudi stalno

dolaze: Merčandanijevi, sestre Pentekost, Čungovi, Aksamenidesi, porodica

Smit: šta će pomisliti, kakvo je to mesto gde devojke... žene tumaraju okolo gole

po čitav dan i zaudaraju kao blatište u svinjcu? Ne može tako, Tasmin."

Tasmin Mandela je zurila pravo ispred sebe prema horizontu, stisnuvši oči pred

jarom.

"Gledaj, moramo nešto da uradimo. Dobro? Važi. E sad, šta kažeš da se vratiš sa

mnom svojim roditeljima, ili ako to ne želiš, Ruti će se brinuti o tebi, okupaće

te, očistiti, odenuti ti neku lepu odeću, a? Šta misliš o tome?"

Nalet vetra zapahnu Dominika Fronteru zadahom prljavštine. On se zagrcnu.

"Tasmin, Bespuće nije što je nekad bilo, i ne možemo se vratiti onome što je

bilo. Ono raste, dočekuje Četrnaestu dekadu. Ne možemo prihvatiti takvo

ponašanje. A sad, ideš li?"

Ne pomerajući pogled, Tasmin Mandela reče: "Ne." Nije progovorila pedeset

pet dana pre te reči i osećala je gañenje zbog njenog izgovaranja. Dominik

Frontera je stajao neko vreme, slegnuo ramenima i sišao sa isturenog stenja

onome što je ostalo od njegove sieste. Iste noći, Tasmin Mandela napustila je

ljude Trinaeste dekade i lutala daleko duž brežuljaka sve dok nije pronašla

pećinu gde je voda curkala odozdo, iz podzemnog okeana. Tu je obitavala

devedeset dana, danju je spavala i molila se, noću prevaljivala dvanaest

kilometara do Bespuća da pohara bašte ljudi Trinaeste dekade. Kada su počeli

da se pojavljuju psi i sačmarice, osetila je božanski poziv da se još više udalji, te

je jednog vedrog jutra hodala i hodala i hodala u Veliku Pustinju, hodala i

hodala sve dok iz pustinje crvenog peska nije zašla u pustinju crvenog kamena.

Tamo je pronašla kameni stub na kome će živeti isposnički, stenovitu iglu na

koju će se nabosti. Te je noći spavala u podnožju kamenog stuba koji joj je

pokazivao put prema Pet Nebesa, a za vlagu joj je poslužila rosa koju je lizala sa

svog nagog tela. Od svitanja do sumraka tog dana pela se uz kameni stub; gipka

i spretna kao pustinjski gušter. Rascepljeni nokti, izrovani nožni prsti, prsti na

rukama puni plikova, iskidano meso: sve joj je to značilo podjednako malo

koliko i glad u njenom trbuhu; sve su to bila divna mala mučenja, sitne pobede

nad telom.

Tri dana je sedela ukrštenih nogu na vrhu crvenog kamenog stuba, nije ni

spavala ni jela, bez pića i bez najmanjeg pokreta, i terala je telesni vrisak dole

dole dole, napolje napolje napolje. Ujutro četvrtog dana, Tasmin Mandela se

pomerila. U dugoj noći, sanjala je da se pretvorila u stenu, ali ujutro se pomerila.

Nije to bio neki veliki pokret, samo pomeranje suvih očnih jabučica kako bi

pogledala oblak koji je dolazio sa juga, samotni tamni oblak prožet munjama. Iz

tog oblaka dopirao je zvuk nalik na zvuk roja besnih pčela. Dok se približavao,

Tasmin Mandela je videla da je sazdan od mnoštva majušnih čestica u

očajničkom kretanju, uistinu kao roj insekata. Približavao se oblak, približavao, i

ona vide na svoje zaprepašćenje (Tasmin Mandela je još bila donekle kadra za

izvesna ljudska osećanja) da se oblak sastojao od hiljada i hiljada svetih

anñeoskih bića koja su se probijala kroz gornje slojeve vazduha. Bila su slična

anñelu koga je Radžandra Das oslobodio iz Vrela znanja Adama Bleka, i u

vazduhu su ih održavala zbunjujuće raznovrsna krila, elise, rakete, jedra,

propeleri, baloni, rotori i mlazni motori. Anñeoska vojska projezdila je kraj nje

sa juga, i bilo ih je toliko da su možda kružili i uzdizali se u troposferu da bi

ponovo proparadirali. Onda se iz zujećeg oblaka pomolio masivni aparat,

četvrtasti leteći predmet blistavoplav i srebrn, dugačak čitav kilometar. Svojom

neobičnom konstrukcijom podsetio je Tasmin na slike rikši i autokola koje je

videla u majčinim slikovnicama. Na njegovom zatupastom pramcu nalazio se

hromni kez rešetke sa nazivom 'Plimut' ispisanim slovima visokim poput

Tasmin Mandele. Ispod rešetke, bio je pravougaoni štit, svetloplav, sa natpisom

žute boje:

DRŽAVA BARSUM

KAT

Plavi Plimut se zaustavi iznad kamenog stuba i dok je Tasmin pokušavala da

pogodi njegovu moguću svrhu (ROTEH-ova inženjerska stanica, zvezdane

kočije, leteća tržnica, trik sunca i kamena), anñeoski hor zavi ispod njega i

zapeva, uz pratnju citre, zmijaste trube, okarine, krumhorne i stratokastera:

Du ap a bi bap

Šubi-dubi du

Du ap šuvadi-šuvadi

A-bap bam bu

Bi-bap a lula

Šibap šubi-du

Ri bap a lula

Bibap bam bu.

Jedan usamljeni anñeo izdvoji se iz nebeskog hora i spusti na helikopterskim

elisama sve dok se nije našao licem u lice sa Tasmin Mandelom.

O Blažena Smrtnice, sad ove Vesti Primi:

Pripremi Sebe da te vidi Svetica,

Naša Svetica, Naša Blažena Gospa, od Tarzisa,

Gledaj je gde Dolazi, Blažena Katica!

Izdeklamovao je to u besprekornim jambičkom petercu. Elise u kontrarotaciji

uzdigoše anñela u nebo. Veliki Plavi Plimut odsvira drevnu, drevnu melodiju

zvanu 'Di-ksi' svojim petostrukim fanfarama i izbaci pristupnu rampu. Sitna,

kratko ošišana žena u blistavo belom odelu sa projektovanim slikama siñe niz

rampu i poñe prema Tasmin Mandeli, ruku ispruženih u univerzalnom simbolu

dobrodošlice.

29.

Ugledavši prvi put grad Keršo, prestonicu korporacije Vitlejem Ares, Džoni

Staljin nije mogao sasvim da shvati šta, zapravo, vidi. Iz stražarske prostorije

voza koji je kloparao kroz venac brda boje škriljca i rñe, učinilo mu se da je

ugledao kocku, crnu poput njegovih stisnutih očnih kapaka, na čijim su gornjim

ivicama bila zlatna slova KORPORACIJA VITLEJEM ARES KORPORACIJA

VITLEJEM ARES KORPORACIJA VITLEJEM ARES. Ipak, nije mogao sebi

da predoči razmere te kocke jer se ona nalazila u lokvi prljave vode koje joj je

oduzimalo svaku perspektivu. Onda je ugledao oblake. Bili su to prljavobeli

kumulusi, nalik na uprljanu vatu, i okupljali su se negde na tri četvrtine visine

kocke. Džoni Staljin se obrnu i pobeže od prozora da bi se sakrio od onoga što je

video.

Kocka mora da je imala osnovicu od gotovo tri kilometra.

Sada je svet poprimio odgovarajuće razmere: brda su bila krastava od visokih

peći i livnica, lokva i nije bila lokva, već veliko jezero u čijem se središtu

nalazio Keršo. Strahotna opčinjenost privukla ga je ponovo spoljnom prizoru.

Tanušne niti koje su spajale kocku sa obalama jezera sada mu se ukazaše kao

široki zemljani vijadukti, dovoljno veliki da nose dva železnička koloseka, a ono

što mu se učinilo kao ptice u letu oko površina kocke, bili su helikopteri i

dirižabli.

Sud Pajpauder zakloparao je po vijaduktu. Gordi crnozlatni ekspresi sukljali su

kraj njega i ljuljali voz talasima pritiska. Po njihovom prolasku, Džoni Staljin je

prvi put ugledao jezero izbliza. Činilo se da je puno masnog taloga i da se blago

klobuči i isparava. Hromno žute i zarñalo crvene mrlje plovile su po površini,

daleko odatle naftni gejzir izbacivao je crnu prljavštinu, a oblast veličine

omanjeg grada eksplodirala je u žutim sumpornim ključalim mahnitim

kaskadama kiselog blata, na stotine metara u svim mogućim pravcima. Na

manje od pola kilometra od vijadukta, neki ogroman voštani ružičasti predmet

dizao se iz polimerizovanih mehurova, kompleks tornjeva i ograda poput

obrnute katedrale koja se neprestano mrvi pod sopstvenom težinom.

Džoni Staljin zacvile od straha. Nije mogao da pojmi to pakleno mesto. Tada

vide nešto nalik na ljudsku priliku, u neobičnoj odeći, u šetnji na suprotnoj obali

jezera. Prizor ljudskog bića u toj hemijskoj divljini razveseli ga. Nije znao, a

kamoli mario, da je to bio neki Akcionar Grada Keršo u šetnji po prijatnim

obalama Sisa, otrovnog jezera, u surlastom respiratoru i izolacionom odelu.

Akcionari Keršoa veoma su cenili prizmične boje i sjaj duge na površini jezera,

njegove silovite gejzire, erupcije i spontano gomilanje polimera: setni vazduh

Zaliva Sepije, propisno profiltriran kroz respirator i iznova udisan, izuzetno je

podsticao na razmišljanja o ljubavi i njenom gubitku; Zeleni Zaliv, bogat

bakarnim nitratima, nadahnjivao je na smirene misli i staloženost neophodnu za

donošenje menadžerskih odluka; bolesno truli Žuti Zaliv, koji je mirisao na

smrtnost, bio je omiljeno mesto za samoubistva; Plavi Zaliv setan, zamišljen;

Crveni Zaliv, koga su mnogo voleli Funkcioneri Nižih Nivoa, agresivan,

dinamičan. Funkcioneri u šetnji po zarñalim obalama videli su da se Sud

Pajpauder vratio, videli su da se neobičan polimerni hemoid diže iz hemijske

čorbe i uzbuñeno zabrbljali preko svojih mikrofona. Takav fenomen smatrao se

znakom sreće i onome ko bi ga opazio donosio je sreću u ljubavi, uspeh u poslu,

dobro znamenje. Za putnika koji stiže u Keršo, bilo je to predskazanje velike

sreće. Džoni Staljin, osam dana zaključan u stražarskom vagonetu, nije znao

ništa o znamenjima i predskazanjima. Nije imao pojma o korporaciji Vitlejem

Ares. Ali, ubrzo će je upoznati.

"Akcionar 703286543", rekli su mu. "Ne zaboravi, 703286543." Bilo bi zaista

teško da to zaboravi. Broj je bio odštampan na plastičkoj značci koju su mu dali,

na jednodelnom odelu koje su mu dali, na vratima sobe koju su mu dali, i otisnut

na svakom predmetu u majušnoj prostoriji bez prozora: na stolu, stolici, krevetu,

svetiljki, peškirima, sapunu, primerku knjige Ka novom feudalizmu pod brojem

obeleženim jastukom: Akcionar 703286543. Na prozivci u hodniku svakog

jutra, debela žena u sivom papirnom odelu funkcionera nižeg ranga viknula bi:

"Akcionar 703286543" i svakog jutra, Džoni Staljin bi podigao ruku i odazvao

se: "Prisutan." Nalazio se odmah iza Akcionara 703286542 i neposredno pre

Akcionara 703286544, i naučio je gde da stoji u redu po broju, ne po licu. Posle

prozivke, debela žena bi pročitala mali odlomak iz Ka novom feudalizmu,

kratko nahvalila vrline industrijskog feudalizma i glasno izdeklamovala

proizvodnu normu za taj dan, koju su Akcionari glasno ponavljali dok su

izvodili četrdeset sklekova, četrdeset čučnjeva, i trčali u mestu uz prilično

vojničku muziku koja je treštala iz zvučnika. Onda bi poskidali papirne kape i

držali ih na srcu, pevajući pesmu Kompanije. Dok bi Smena C marširala

hodnikom prema gravitacionom autobusu, debela žena izvikivala bi stanje akcija

kompanije na svetskim berzama. Politika Kompanije predviñala je da svi

Akcionari osete lično zadovoljstvo zbog svog sićušnog doprinosa korporaciji

Vitlejem Ares. Debela žena bi ispratila Smenu C u gravitacioni autobus, uz

proveru: Akcionar bla-bla-bla, Akcionar bla-bla-bla, Akcionar bla-bla-bla. Vrata

bi se zatvorila, a gravitacioni autobus jurnuo bi goredolenaprednazadlevodesno,

a Akcionar 703286543 izazvao bi salve smeha u svojoj smeni oponašanjem

debele žene i njenog bla-bla-bla. Uz trzaj koji bi ih pobacao jedne na druge,

gravitacioni autobus stigao bi na odredište, vrata bi se otvorila s treskom, a smeh

i osmesi isključili bi se kao kasni noćni radio program dok bi Smena C marširala

u fabriku.

I mašine su imale brojeve: mašina broj 703286543 stajala je kod transportne

trake izmeñu mašine 703286542 i 703286544. Akcionari bi zauzeli položaj,

sirena bi se oglasila, poklopac na kraju transportne trake bi se otvorio, a

komponente krenule serpentinom proizvodne linije. Od devet do jedanaest sati

(kada je bila pauza za čaj) i od jedanaest i petnaest do trinaest (kada je bio

ručak), Akcionar 703286543 uzimao bi parče plastike pomalo nalik na ljudsko

uho i parče plastike u obliku kitnjastog slova P, a onda ih zavarivao jedno za

drugo na svojoj mašini. Od trinaest i trideset do šesnaest i trideset zavarivao bi

još ušiju i slova P, a onda bi se Smena C odjavila i izmarširala iz fabrike u susret

Smeni A koja je marširala unutra. Ponovo bi ušli u gravitacioni autobus, došlo bi

do novog cimanja gore-dole i tamo-amo, a onda bi se Akcionari iz Smene C

opet našli u poznatim hodnicima. Nastupio bi jedan sat buke i pošalica u

kupalištu hodnika, potom večera u trpezariji (toliko sličnoj fabričkoj trpezariji

da se Akcionar 703286543 ponekad pitao nije li ta trpezarija jedna te ista), a

potom bi drugari iz Smene C otišli u bar i zadužili fenomenalnim svotama svoje

račune kupovinom glupavog dajkiri sladoleda i smešnog pića koje se uglavnom

pravilo od kaše od malina. Ponedeljkom, sredom i petkom, odlazili su u bar.

Utorkom i četvrtkom išli su u bioskop ili na neku živu predstavu, a subotom su

išli na igranku jer je Palais de Danse bilo jedino mesto gde su mogli da sretnu

devojke. Akcionar 703286543 bio je malčice prenizak i malčice premlad da bi

uživao i igranju. Zubi su mu dopirali neprijatno blizu bradavica plesnih

partnerki, ali on je voleo muziku, naročito onu novu, koju je svirao taj Glen

Miler. I Badi Merks je bio dobar. Nedeljom je bila Tržnica Čudesa i uveče su svi

išli u relaksarijum Kompanije, gde su mladi Akcionari pre vremena mogli da

saznaju sve o Muškoj Zabavi.

Klinac je previše mlad za to, govorili su njegovi drugari, ali vodili su ga sa

sobom iz nedelje u nedelju, jer bi njegov izostanak narušio njihovu solidarnost.

Solidarnost Smene bila je zvezda vodilja za život proizvodne jedinice. Držao si

se svojih pajtaša, ili se nisi držao ničega. To je bilo pre nego što je Džoni Staljin

saznao za značenje tigrasto obojene kutije za sugestije.

Džoni Staljin je mnogo toga naučio u prvih nekoliko meseci koje je proveo u

korporaciji. Naučio je kako da se klanja menadžeru i da mu se krevelji iza leña.

Naučio je kako da svima udovolji, a da istovremeno udovolji i sebi. Naučio je

zapetljanu pseudonauku zvanu ekonomija i njene lažne zakone, a udvarao se i

njenoj idiotskoj kopilanskoj kćerki zvanoj industrijski feudalizam. Noću je pio i

šegačio se sa momcima, a danju zavarivao komade plastike u obliku ušiju za

komade plastike u obliku slova P, i prepuštao ih Akcionaru 703286544, koji ih

je zavarivao za parče plastike u obliku debelog čoveka. Prolazile su nedelje,

meseci, turobno i bezlično poput papirnih maramica iz kutije sve dok jednog

dana, usred zavarivanja, Džoni Staljin nije shvatio da nema pojma kuda odlaze

plastični komadi u obliku slova P, ušiju i debelog čoveka, niti šta se od njih

pravi. Dvanaest meseci je zavarivao dva parčeta plastike jedno za drugo i sada je

morao da sazna zašto. Dok je sanjao jedne noći u svom brojem obeleženom

krevetu, plastični odlivci tumbali su se oko njega i stapali u ogromne plastične

planine, plastične masive, plastične kontinente, ogromne plastične mesece u

čijem je srcu bilo parče plastike u obliku uha zavareno za parče plastike u obliku

slova P.

Jednog dana, izgovorivši se na blagi proliv, pustio je da se čitava smena odjavi i

sakrio u klozet sve dok gravitacioni autobus nije zatutnjao i odzveketao naviše u

svom šahtu. Provukavši se tiho kroz zaljuljane vratnice, ustumarao se kraj

kameno tihih Akcionara i stigao do početka linije, gde su komponente prolazile

kroz zid i polazile na svoje fuziono putovanje. Pratio je krivudavu proizvodnu

liniju, virio preko ramena Akcionara dok su ovi zavarivali, šrafili kvake,

presovali kućišta i kutije, lemili elektroniku i opremali proizvod. Obuzeta radom

za Kompaniju, većina ga nije primetila; pred onima koji su mu uputili upitan

pogled, Akcionar 703286543 nabacio bi svoj najbolji menadžerski izraz na lice

(usavršen mesecima uvežbavanja) i rekao im kao nadozrnik: "Vrlo dobro, vrlo

dobro, samo tako." Počeo je da shvata kakav je to aparat - kombinacija radija,

čajomata i svetiljke za noćno čitanje, sasvim sigurno korisna stvar, mada nije

mogao da vidi gde su se uklapali njegovo plastično uho i slovo P. Na kraju

proizvodne linije radiočajomatsvetiljke prolazile su kroz prorez u zidu i

nestajale. Kraj transportne trake nalazila su se vrata sa oznakom 'Samo za

menadžere'. Džoni Staljin je gurnuo vrata, otvorio ih i našao se u kratkom

hodniku na čijem kraju su se nalazila nova vrata sa oznakom 'Samo za

menadžere'. Kraj njega, transportna traka nosila je kompletirane

radiočajomatsvetiljke prema sledećem prorezu u zidu. Džoni Staljin gurnu i

druga vrata sa oznakom 'Samo za menadžere' i nañe se u prostoriji toliko sličnoj

onoj iz koje je izišao, da je na trenutak pomislio da je prošao kroz pogrešna

vrata. Onda bolje pogleda i vide da je tu sve potpuno drugačije.

Radiočajomatsvetiljke pojavljivale su se iz zida i prolazile proizvodnom linijom

gde su ih Akcionari Kompanije u papirnim radnim odelima i sa plastičnim

identifikacionim značkama rastavljali na sastavne delove. Deproizvodna linija,

linija za demontažu. Omamljen iznenañenjem, Džoni Staljin je došao do mesta

na liniji gde je njegov parnjak stavljao plastično uho i slovo P pod radio-snop i

raskidao veze koje su ih spajale. Broj tog Akcionara bio je 345682307. Na kraju

linije, kod mesta 215682307, reka plastičnih i hromiranih komponenti prolazila

je kroz prorez u zidu kraj koga su stajala vrata sa oznakom 'Samo za menadžere'.

Te noći, dok je pio koktele u baru, Akcionar 703286543 napisao je na ceduljici:

'U interesu normi izraženih u broju komercijalnih proizvoda po radnoj jedinici,

predlažem da istražite i potom zatvorite sve proizvodne linije za proizvod

34216. S poštovanjem, Akcionar 703286543, Dž. Staljin.'

Sledećeg jutra, ubacio je tu malu bombu u žutocrnu prugastu kutiju sa oznakom

'Sugestije'.

Za dve nedelje, pripadnici Smene C bili su premešteni na nove proizvodne linije.

Džoni Staljin se osmehivao u sebi na pomisao da su sivi ljudi u sivim odelima

na svoj užas otkrili ekonomsku nakazu od fabrike koja je neprekidno pravila i

rastavljala isti proizvod, iznova i iznova. Kada je premeštaj obavljen, Akcionar

703286543 našao se u novoj prostoriji gde je radio na novoj liniji, sa novim

kreditnim rejtingom. Kupio je mali radio za svoju sobu kako bi mogao da sluša

Novi sat velikih orkestara nedeljom po podne. Veoma je voleo novu muziku;

Hamiltona Bohanona, Badija Merksa, Džimija Čunga i najvećeg od velikana,

Glena Milera. Mogao je sebi da priušti kupovinu sitnica i tričarija od nakupaca u

Tržnici Čudesa, koje su potpuno odudarale od radničkih kombinezona

Kompanije. Mogao je sebi da priušti da se napija tri noći nedeljno. Mogao je

sebi da priušti devojku: mršavo, kratko ošišano derle sa naočarima koje je vodio

na romantične (i skupe) promenade kraj Zaliva Sepije i na koje je bacao novac,

ali ne i poverenje. Neko sivo odelo u upravi zainteresovalo se za njega,

pretpostavljao je, pa je rešio da neprekidno potpaljuje vatru tog interesovanja, da

bi anñeli čuvari u sivim odelima stalno lebdeli u njegovoj blizini.

Jednog dana, za ručkom, čuo je kako Akcionar 108462793 šapuće nešto

Akcionaru 93674306 dok je dodavao bočicu sa sosom na sastanku Sindikata u

zadnjem delu Delehantijevog bara. U kabini u muškom toaletu, Džoni Staljin je

olovkom napisao malu poruku anñelima u sivom i prepustio je kutiji za

Sugestije.

Akcionari 108462793 i 93674306 sutradan se nisu pojavili na poslu, kao ni

sledećeg dana, ni sledećeg, a onda je nadzornik linije obavestio smenu da su se

oni dobrovoljno javili za premeštaj na drugu liniju zbog nedostatka radne snage.

Džoni Staljin bi to gotovo i poverovao da nije čuo čangrljanje racije policije

Kompanije kod Delahantija kroz svoj prorez za ventilaciju. Morao je prilično da

odvrne radio kako bi prigušio sve te povike i krike. Akcionar 396243088 kraj

njega je krajnje neprijatno lupao po zidu sat ili više da bi utišao zvuk.

Dva dana kasnije, Akcionar 396243088 našalio se za ručkom o seksualnom

ponašanju direktora Kompanije za vreme sednica odbora. Džoni Staljin se

iskidao od smeha kao i svi ostali. Za razliku od svih ostalih, poslao je ceduljicu

sivom odelu.

'Optužujem Akcionara 396243088 da nije mislio Pravilne Misli o Kompaniji,

njenom Časnom Odboru Direktora i načelima industrijskog feudalizma. On je

nelojalan i nema poštovanja, pa podozrevam da gaji naklonost prema sindikatu.'

Kada je mesto Akcionara 396243088, koji je bio sektorski nadzornik, najednom

postalo upražnjeno ('Premeštaj i Unapreñenje', rekao je linijski supervizor),

Džoni Staljin bio je najmlañi čovek koji je ikada unapreñen na taj položaj u

odeljenju za laki poljoprivredni inženjering. Imao je kreditni rejting čoveka sa

pet puta više godina i iskustva. Nagrada za Uzornog radnika godine (sektor

lakog inženjeringa) došla je na svoj godišnji red. Džoni Staljin je anonimno

razotkrio sistem sitne korupcije i potkradanja sa vezama čak i meñu nižim

menadžerima, pa je, zahvaljujući dobro odabranom trenutku, postao Uzorni

radnik godine (sektor lakog inženjeringa) samo dva dana pre nego što će

korporacijska sekira pasti na dvanaest zaposlenja u poljoprivrednom odeljenju.

U čvrstoj demonstraciji akcionarske solidarnosti, Džoni Staljin je odbio da

prisustvuje sednicama tribunala Kompanije na kojima je sud za radnike i

menadžere optužio dvanaest osumnjičenih i otpustio ih po kratkom postupku.

"Moglo se to desiti svakome od nas", rekao je Uzorni radnik godine svojim

kolegama u Smeni A dok su srkali dajkiri od mandarina u tek renoviranom

Delahantijevom baru. "Moglo se to desiti svakome."

I jeste. Desilo se Akcionaru 26844437 (Sumnjam da se Akcionar 26844437 bavi

industrijskom špijunažom i da sprema veliku izdaju za račun suparničkih

kompanija koje ja, kao lojalni i iskreni Akcionar neću pominjati, s poštovanjem,

Dž. Staljin), Akcionarima 216447890 i 552706123 (Sumnjam da Akcionari

216447890 i 552706123 održavaju nedozvoljene seksualne odnose u vreme koje

plaća Kompanija, s poštovanjem, Dž. Staljin) i Akcionaru (Optužujem

Akcionara 664973505, linijskog supervizora na proizvodnoj liniji 76543,

odeljenje lakog poljoprivrednog inženjeringa, za neodlučnost, lenjost i

nedostatak poleta u promovisanju Devetostrukih Vrlina Industrijskog

feudalizma, s poštovanjem, Dž. Staljin).

Bilo je samo pitanje vremena kada će siva odela pozvati to oličenje industrijske

vrline da se pridruži nižim menadžerima. Tada je otkrio da ne postoji jedno sivo

odelo, već jedanaest, sada prisutnih oko stola od hrastovine, i svi su bili skinuti

sa proizvodne linije na kojoj su se pravili niži menadžeri. Na čelu stola sedeo je

najstariji niži menadžer, sivo odelo kome su se povinovala ostala siva odela. U

dnu stola, na dužnom odstojanju od odličnika menadžerske kaste, stajao je

Džoni Staljin. Najstarije sivo odelo održalo je kratak govor pun izraza poput

'uzorni radnik', 'blistavi primer', 'proizvodna jedinica', 'odanost Kompaniji', 'više

vrednosti' i 'Akcionar koji shvata načela Industrijskog Feudalizma'. Džoni

Staljin je s pažnjom pamtio te klišee da bi ih koristio u sopstvenim govorima

hvale i bodrenja. Posle razgovora, poslužili su ga lepljivim koktelom, čestitali su

mu, a Džoni Staljin se poklonio i napustio menadžersku kastu. Po povratku u

svoju sobu obeleženu brojem, pronašao je koverat sa dokumentima o premeštaju

u jedinicu za obuku proizvodnih menadžera, proguran ispod vrata. Na

unutrašnjoj strani vrata zatekao je papirno odelo standardne veličine, sivo, koje

je visilo o plastičnoj vešalici, sivoj.

30.

Mudrost, prestonica sveta, nalazi se na četrdeset bregova kraj Sirtijskog Mora i

njeni kristalni tornjevi zaodenuti su zavesama zelenih lijana i letnjih cvetova.

Ljagoned je sazdan na ostrvu u jezeru i tokom vekova probio je te granice

sagradivši čitave oblasti koje plutaju na prepletu pontona ili se nesigurno uzdižu

na hiljadama stubova. Liks stoji na obe usne velikog ponora, sa dvadeset

mostova, od kojih je svaki remekdelo i u nadležnosti jedne katedre

Univerzuuma; po njima hodaju Majstori Fakulteta u odorama i kapuljačama, a

sa njihovih niskih cilindričnih kula diže se deset hiljada molitvenih zmajeva,

umolnica za neprekidnu mudrost Majstora Liksa. ROTEH-ova tvrñava,

Porcelanska Planina, jeste federacija od stotinu malih sela smeštenih u

izvanrednom parku. Tu je selo koje visi o granama drveća poput prepletanih

ptičjih gnezda, drugo je sazdano od izuzetnog, glaziranog i žeženog porcelana,

treće počiva na plutajućem ostrvu u jezeru, četvrto se sastoji od veselo obojenih

karavana i paviljona koji vrludaju i lutaju po šumi, peto je sagrañeno na mreži

od dijamantnih vlakana zakačenoj izmeñu vrhova Porcelanske Planine.

To su neki od velikih gradova sveta. Ovom spisku mora se dodati i Beladona.

Nesumnjivo, ravna je svakome od pomenutih, ali njena čudesa su manje

očigledna. Za putnika koji se približava Beladoni preko suvih i prašnjavih

Stamposa, sve što se od nje vidi jeste nekoliko tanjirastih antena, visoki toranj za

kontrolu svih vidova saobraćaja, nekoliko prljavih tezgi od ćerpiča i par

kvadratnih kilometara piste sa otiscima guma. A opet, Beladona je tamo,

prisutna, ali nevidljiva, poput božanske esencije u uskršnjoj nafori: nije laž,

najporočniji grad sveta čeka na putnika, samo nekoliko metara ispod njegovih

nogu, poput mravljeg lava, gladan ljudi koje će uvući dole, u svoju gubicu.

Beladona se ponosi svojim apetitima, ponosi se svojim porocima. To je stara,

gruba kučka od grada; lučki grad, mornarska kurva od grada. U Beladoni, pod

betonskim nebom, uvek je tri sata ujutro. Tu ima više uličnih uglova nego bilo

gde na svetu. A u gradu sa više barova, suši-restorana, taverni, seks butika,

vinarija, bordela, saraja, kupališta, privatnih bioskopskih klubova, kabarea

otvorenih cele noći, kafea, arkada za zabavu, restorana, pačinko-salona,

bilijarskih sala, opijumskih jazbina, kockarskih ćumeza, plesnih palata, škola za

kartanje, kozmetičara, kladionica, radnji za bildere, salona za masažu, privatnih

detektivskih kancelarija, rafinerija narkotika, krčmi, sauna, bunko-kabina,

alkoholnih palata, podruma za vezivanje, barova za slobodne, tržnica telima,

buvljih pijaca, robovskih aukcija, gimnastičkih sala, umetničkih galerija, bistroa,

revija, parternih predstava, prodavnica oružja, tezgi sa knjigama, odaja za

mučenje, relaksarijuma, džez klubova, pivskih podruma, kolica nakupaca, soba

za probe, kuća sa gejšama, cvećara, vinskih kafana, modnih butika, sportskih

sala, bioskopa, pozorišta, javnih auditorijuma, privatnih biblioteka, muzeja

bizarnog i spektakularnog, izložbi, oblasti za izlaganje i performanse, kazina,

vašarskih nakaza, tržnica sa mašinama za kocku, striptiza, senzacija, salona za

tetoviranje, verskih kultova, hramova, crkava i pogrebnika nego na bilo kome

drugom mestu na svetu, teško je pronaći nekoga ko ne želi da bude pronañen.

Ali ako je on slavan kao Limal Mandela, onda ga je lakše pronaći u Beladoni

nego u bilo kome drugom velikom gradu sveta, jer Beladona voli da laska

slavnim ljudima. Nije bilo tog čistača ulica ili klozeta koji nije znao da Limal

Mandela, Najveći Igrač Bilijara Koga Je Vaseljena Ikada Dala, može da se nañe

u zadnjoj prostoriji Džez Bara Glena Milera u Ulici Tuge. Isto tako, bilo je vrlo

malo onih koji nisu mogli da izdeklamuju spisak pobeda Limala Mandele, jer je

Beladona bila varoš u kojoj spiskovi doprinose veličini. Nema jednog jedinog

velikog Beladonjanina koji za sobom nije ostavio nekoliko velikih spiskova.

Koja su to, onda, imena onih koje je Limal Mandela pobedio da bi postao

šampion? Odmah ćete čuti.

Toni Džulijus, Olifon Dau, Džimi 'Dragulj' Petrolenko, 'Kec' Kvartućo, Ahmed

Sinaj Ben Adam, 'Džak' Džonson, Itamuro (Sami) Joši, Lui Manzanera, Rafael

Rafael Mlañi, 'Brzoprsti' Lo, Noburo Dž. Vošington, Henri Naminga, Bišop R.

A. Vikramasingi, gospodin C. Asim, 'Čeljust' Džekson Mlañi, 'Ledeni' Lari

Lemesku, Isus Ben Sirah, Valentin Kvi, gospodin Piter Melterdžons, 'Frenči'

Rej, Darma Alimangansoreng, Nejemija Čung (Trbosek), gospodin Dejvid

Bouvi, Mikal 'Miki' Manzanera (nisu rod), Saloman Salrisijan, Vladimir

'Nabadač' Drakul, gospodin Norman Majler, gospodin Halran Elisijan, Mercedes

Braun, 'Riñi' Futuba, Sudija (Sudija Dred) Simonsen, 'Profa' Čaz Ksavijer, Crni

Džon Delorean, Hju O'Her, gospodin Piter Melterdžons (ponovo).

U pobedi, Limal Mandela je bio skroman čovek. Prezirao je skupe afektacije

svojih protivnika; kutije za tak obložene krznom, dijamantima ispunjene zube,

biserne takove, nabildovane telohranitelje, flešetne pištolje od čistog zlata: sva ta

trivijalna odličja gubitnika. Od bogatstva koje je gomilao, šesnaest odsto išlo je

njegovom menadžeru, Glenu Mileru, koji je osnovao sopstvenu muzičku etiketu

'Američka patrola' za andergraund bendove i napravio im studio u kome su

mogli da snimaju, zadržavao dovoljno da mu telo i duša ostanu na okupu, a

ostatak anonimno poklanjao u dobrotvorne svrhe za pomoć penzionisanim

prostitutkama, vrući paprikaš za Beladoninih 175.000 registrovanih prosjaka i

rehabilitaciju zavisnika od alkohola, narkotika i pornografije.

Koliko god Limal Mandela živeo skromnim, čak velikodušnim životom, za

njega se nije moglo reći da ne poseduje višak uobraženosti. Verovao je da je

najbolji sa ubeñenjem postojanim poput neba. Postao je žustar, smršao, pustio

bradu koja je samo naglašavala čeličnu nijansu njegovih očiju. Zabrinut zbog

fanatizma svog štićenika, Glen Miler ga je gledao jednog jutra pošto se orkestar

spakovao i otišao kući, kako udara kuglu za kuglom, vežba vežba vežba,

usavršava se, doteruje, nikad zadovoljan.

"Previše se naprežeš, Limale", reče Glen Miler dok je odlagao trombon na sto.

Kugle su zakuckale u džepovima, uterane neumoljivom matematikom taka.

"Niko ne bi mogao da učini više od tebe. Gledaj, ovde si koliko, jednu godinu?

Jedva nešto više, dvadeset šest meseci, da budem precizan; tek što si napunio

jedanaestu, a pobedio si ljude iskusnije od sebe; ti si šampion, dika Beladone,

zar to nije dovoljno? Šta još možeš da poželiš?"

Limal Mandela je sačekao da raščisti sto pre nego što je odgovorio.

"Sve. Sve moguće." Bela se dokotrljala do središta stola i tu ostala. "Nije

dovoljno biti najbolji u Beladoni kada tamo negde možda postoji neko još bolji

od mene. Sve dok ne budem znao postoji li takav ili ne, neću moći da se

smirim." Uzeo je kugle iz džepova i poreñao ih za novu partiju protiv samog

sebe.

I tako je roñen izazov. Čoveku koji bude mogao da ga pobedi, Limal Mandela će

dati svoju krunu, pola ličnog bogatstva i reč da tak više nikada neće ni taknuti.

Od poraženog će zahtevati samo da se pokloni i prizna pobednika. Izazov je

odaslat na radio talasima Sata velikoh orkestra Glena Milera, u nedelju uveče, a

devet kontinenata se diglo da na izazov odgovori.

A izazivači čine sasvim drugi spisak.

Bilo je mladih muškaraca, starih, sredovečnih, visokih, niskih, debelih, mršavih,

bolesnih, zdravih, ćelavih, kosmatih, glatko izbrijanih, bradatih, muškaraca sa

brkovima, bez šešira, crnih, crvenih, mrkih, žutih, beličastih, srećnih, tužnih,

pametnih, prostih, nervoznih, samopouzdanih, skrušenih, oholih, ozbiljnih,

nasmejanih, muškaraca koji su voleli da pričaju, normalnih, homića, onih koji su

bili i jedno i drugo, onih koji nisu bili nijedno ni drugo, plavih očiju, smeñih

očiju, zelenih očiju, radarskih očiju, loših, dobrih, muškaraca iz Oa, Meridijana i

Mudrosti, muškaraca iz Ksantija, Kriza i Velikog Oksusa, muškaraca iz Velike

Doline, Velike Pustinje i Arhipelaga, Transpolaraca i muškaraca iz Borealisa, iz

Sletišta Ravnodnevice, iz Ljagoneda i Liksa, Keršoa i Gvozdene Planine,

Blerioa i Prizemljenja, muškaraca iz velikih gradova i malih naselja, planina i

dolina, šuma i ravnica, pustinja i mora; dolazili su i dolazili i dolazili sve dok se

gradovi nisu ispraznili, mašine ostale neuposlene u fabrikama, a prinosi narasli i

sazreli u njivama pod letnjim suncem.

Dolazili su starci, oni kojima je smrt bila u očima, oni koji su Limala podsećali

na Dedu Harana, i žene, supruge, ljubavnice i one jake, koje su nosile teret sveta

na plećima, velike, snažne žene sa devet kontinenata, a stizala su i deca, iz škola,

zabavišta i grupa za igranje, sa skresanim takovima i pivskim kutijama da na

njima stoje dok udaraju kugle.

Limal ih je sve pobedio.

Nije bilo muškarca, žene, deteta na planeti, koji su mogli da pobede Limala

Mandelu. On je bio Najveći Koga Je Vaseljena Ikada Dala. A kada je pao i

poslednji izazivač, on se popeo na sto, digao tak iznad glave obema rukama i

objavio: "Ja sam Limal Mandela, Najveći Igrač Bilijara Koga Je Vaseljena Ikada

Dala: ko je taj, čovek ili bog, koji će me izazvati, ko je taj, smrtan ili ne, grešnik

ili svetac, koga ne mogu da pobedim?"

"Ja sam on, ja sam taj. Igraj sa mnom, Limale Mandela, i nauči se poniznosti, ti

mali raskokodakani picopevcu."

Govornik je ustao kako bi Limal Mandela mogao da vidi svog izazivača. Bio je

to elegantni gospodin maslinaste kože, odeven u crveni saten, oslonjen o štap

kao da je malčice hrom.

"Ko si ti da mene izazoveš?" razmetao se Limal Mandela.

"Od mene se ne traži da kažem kako se zovem, samo da te izazovem", reče

elegantni muškarac; i uistinu, nije ni morao da kaže kako se zove, jer ga je

trenutni treptaj paklene vatre u crnim satenskim očima razotkrio svima: Apolion,

Put Satanahja, Ariman, Mendesov Jarac, Mefisto(feles), Arhizlotvor, Antihrist,

Hermes Trismegatus, Matori Papak, Nečastivi, Lucifer, Otac Laži, Satana

Mekratrig, Diabolus, Iskušivač, Matori Nik, Zmija, Gospodar Muva, Stari

Gospodin, Sotona, Neprijatelj, ðavo, zlo kome ne treba ime kojim bi se prikrilo.

Možda je Limal Mandela bio previše opijen pobedom da bi prepoznao svog

neprijatelja, možda mu je racionalnost branila da dopusti mogućnost paklenog

ovaploćenja tog gospodina, možda naprosto nije mogao da odoli nikakvom

izazovu, jer je uzviknuo: "Koliko ramova? Koliko želiš da budeš ponižen?"

"Svih sedamdeset šest?" predloži Neprijatelj.

"Važi se. Baci za brejk."

"Samo trenutak. Ulozi."

"Isto kao za svakog drugog izazivača."

"To nije sasvim dovoljno, ako mi dozvoliš. Ukoliko ti pobediš, Satana Mekratrig

saviće koleno pred tobom, Limale Mandela, ali ako izgubiš, uzeće ti krunu,

bogatstvo i dušu."

"U redu, u redu. Dosta teatralnosti. Glava ili pismo?"

"Pismo", reče Neprijatelj, osmehnuvši se paklenom sebi. Limal Mandela je

dobio bacanje i započeo partiju.

Vrlo brzo, Limal Mandela je shvatio da je naišao na protivnika kakvog nikada

ranije nije sreo. Jer zahvaljujući svojoj preñašnjoj božanskoj prirodi, Neprijatelj

je mogao da koristi i zloupotrebljava vaskoliku ljudsku nauku i duh, ali iz

razloga demonske časti neobjašnjivih za ljude, ali obavezujućih za ñavole i

Panarhe, nije mogao da koristi tu natprirodnu mudrost da bi nepropisno uticao

na ishod igre. Njegove prirodne moći ipak su bile dovoljne da sa Limalom

Mandelom igra nerešeno. Plima i oseka bitke valjala se po zelenoj čoji; sad bi

Neprijatelj poveo sa dva rama, sad bi Limal Mandela nadoknadio manjak i

poveo sa jednim. Borce nikada nije razdvajalo više od nekoliko ramova.

Svaka četiri sata pauzirali bi po šezdeset minuta. Limal Mandela bi jeo, kupao

se, pio pivo ili malo dremao. Neprijatelj bi sedeo sam u svojoj stolici i pijuckao

apsint iz čaše koju je dosipao nervozni šanker. Kada se pronela vest po

hodnicima i sokacima da Limal Mandela igra sa ñavolom za samu svoju dušu,

gomile radoznalaca navalile su u Džez Bar Glena Milera, usredsreñene i stisnute

gotovo do tačke gušenja i implozije, policajci na konjima jahali su tamo-amo

napolju, na bulevarima, i držali gomilu dalje od vrata. Mladi kuriri jurili su u

novinske agencije sa najnovijim rezultatima partije, a uzbuñeni Beladonjani

gledali su postavljanje plakata na kojima je pisalo 'Mandela vodi sa jednim

ramom prednosti' ili sedeli u barovima i kafeima, slušajući radio komentar-

epskog takmičenja na radiju Melstrom Morgana. U berbernicama, suši-

barovima, kupalištima i rikšama, grad Beladona klicao je Najvećem Igraču

Bilijara Koga Je Vaseljena Ikad Dala.

Ali Najveći Igrač Bilijara Koga Je Vaseljena Ikad Dala znao je da gubi. Kvalitet

njegove igre bio je neverovatan, ali on je znao da gubi. U udarcima protivnika

bilo je zastrašujuće preciznosti, a igrao je sa pronicljivošću koja je ličila na

odjek svemoći, i Limal Mandela je znao da koliko god dobro igra, njegov

ljudski dar nikada neće moći da se meri sa demonskim savršenstvom Sotone.

Gubio je inicijativu, zaostajao i počinjao da kaska za ðavolom, stalno

nadoknañujući manjak kako bi ostao u partiji, ali nikako nije mogao da navali i

preuzme kontrolu nad stolom. U povicima i usklicima dobronamernih, sada se

čuo prizvuk očajanja.

Posle trideset dva sata za stolom, Limal Mandela je bio uništen čovek. Iscrpljen,

neobrijan, saginjao se ponovo nad sto dok mu je premor izbijao iz svake pore.

Samo su ga racionalnost i postojana vera u to da veština mora na kraju

trijumfovati nad mračnim vradžbinama, nagonili da pomera ruku s takom.

Došao je red i na poslednji ram. Treća smena sudija objavila je rezultat: Limal

Mandela 38 ramova, Izazivač 38 ramova. Igra se svela na boje. Limalu su za

pobedu bile potrebne plava, ružičasta i crna. Neprijatelju su bile potrebne crna i

ružičasta. Pijuckajući apsint, on je bio svež i vedar kao maslačak u letnjoj živici.

Vaseljena zelene čoje sa majušnim šarenim solarnim sistemima kovitlala se pred

očima Limala Mandele, i najednom je to postala partija crne kugle. Limal je

duboko udahnuo i pustio da ga prožme talog racionalnog. Crna kugla je kliznula

po stolu, uskoprcala se u čeljustima, iskobeljala napolje.

Publika jeknu.

ðavo pogleda niz tak. I tada Limalu Mandeli prekipe. On stade na svoj pomoćni

stočić, uperi tak u Neprijatelja i viknu: "Ne možeš pobediti! Ne možeš pobediti,

ti ne postojiš! Nema ñavola, nema Panarha, ni svete Katarine, postojimo samo

mi, sami. Čovek je sopstveni bog, čovek je sopstveni ñavo, i ako ću biti poražen

od ñavola, taj je ñavo u meni. Ti se lažno predstavljaš, ti si običan starac u

kostimu koji kaže 'Ja sam ðavo', a svi vi ostali mu verujete! Verujemo mu!

Verujem mu! Ali sada više ne, ne verujem u tebe! Nema mesta ñavolu u

racionalnom svetu!"

Sudija pokuša da vaspostavi kontemplativni mir bilijarske sale. Džez Bar Glena

Milera primiri se posle nepriličnog ispada. Mendesov Jarac još jednom pogleda

niz tak i udari. Bela kugla udari crnu, crna se zakotrlja prema džepu. Dok je

kugla hitala po stolu, paklena vatra zapalaca u očima gospodina i zgasnu.

Nečastiva moć, natprirodno savršenstvo nestalo je, zbrisalo ga je bezverje

Limala Mandele. Grad Beladona zadrža dah. Crna kugla je gubila brzinu, gubila

momenat sile. Na dašak od džepa, crna kugla se zaustavi. Zavlada grobna tišina.

I brbljivi Melstrom Morgan, koji je neprekidno blebetao, ućuta, sa rečima

zamrznutim u mikrofonu. Deset kilometara visok, Limal Mandela priñe stolu.

Grad Beladona oglasi se krikom iščekivanja.

Najednom, ðavo je bio samo umoran, uplašen stari gospodin.

Limal Mandela postavi tak u položaj za udarac, ne mareći za premor koji mu je

kidao svaki mišić. Prostorija ponovo utihnu, kao da je njegov pokret zaustavio

vreme. Ruka mu se trže unazad, istim onim preciznim mašinskim pokretom koji

je izveo deset hiljada istovetnih puta u proteklih dan i po. Osmehnuo se samo za

sebe i pustio da tak jedva dodirne kuglu. Bela kugla se otkotrlja po stolu i

pomazi crnu nežno, poput milovanja ljubavnika. Crna zadrhta i upade u džep

poput obrušenih porcelanskih planetoida iz njegovih košmara.

31.

Pošto je ostavila Mikala Margolisa u soba-baru u železničkom čvoru Išivara,

Marja Kvinsana uperila je srce prema Mudrosti i pustila da je ponese sloboda.

Sloboda. Toliko je dugo bila zarobljenik tuñih potreba da je zaboravila na ukus

slobode. A sloboda ga je imala. Ukus joj je bio kao ukus prsta rakije iz Beladone

na dnu čaše, kada misliš da je čaša prazna. Imala je ukus kao soba-testo sa

sosom u hladno jutro posle hladne noći. Imala je tako dobar ukus da je ona

ustala posle doručka i napustila Mikala Margolisa, napustila soba-bar, prešla

ulicu tamo gde su starci gañali mlazevima soka od mrke konoplje izlupanu

mesinganu pljuvaonicu, da bi prišla teretnjaku koji je dremao na bočnom

koloseku. Osećala je na sebi oči Mikala Margolisa pri svakom koraku dok se

pela u kabinu gde su dvojica mašinovoña, starih najviše deset godina,

besposličila i čekala na signal.

"Ima li ikakvih izgleda da se provozam?" upita ona. Dok su je dva omladinca

odmeravala od glave do pete i žvakala paan, načas je pogledala preko ulice

prema Mekmurdovom soba-baru gde su je susrele izdate oči Mikala Margolisa

iza staklenog prozora.

"Mi bismo isto to mogli tebe da pitamo", reče tamnoputi mladi mašinovoña na

čijoj je kapi pisalo Aron.

"Naravno. Zašto ne?" Marja Kvinsana je premetala ukus slobode po ustima kao

smotano lišće paana. Kurvanje je bilo sitniš u valuti ambicije.

"U tom slučaju, naravno, zašto ne?" Mašinovoña Aron otvori vrata kabine.

Marja Kvinsana se pope i sede izmeñu najednom napetih mladih mašinovoña.

Signal se promeni, tokamaci riknuše, i voz krenu iz železničkog čvora Išivara.

Menjajući vozove u satima osvita, čekajući po pola dana kraj Velikih

Magistralnih Drumova sa visoko podignutim totemom vetrom šibanog palca,

stopirajući noćne transportne dirižable, Marja Kvinsana je pratila duha slobode

preko pola sveta sve dok ga nije sustigla na teretnom koloseku iza glavne stanice

u L'Esperadu.

Voz je bio oronuo, sa bojom koja se ljuštila i otrcan, erodiran godinama

izlaganja čudesima i divotama, ali Marja Kvinsana je mogla da razazna natpis u

žutom sjaju natrijumskih svetiljki: Putujuće vrelo znanja i obrazovna atrakcija

Adama Bleka. Mala grupa staničnih propalica stajala je dokono u podnožju

stepenica, bez i ono malo sitniša neophodnog da vide čudesa predstave Adama

Bleka. Marja Kvinsana nije znala šta ju je nateralo da ode tamo te noći; možda

topla nostalgija, možda neki atavistički poriv, možda želja da čačka po krastama.

Progurala se izmeñu propalica i ušla. Adam Blek je bio malo stariji i malo

tužniji, ali inače isti. Marji Kvinsani se dopalo to što ga je prepoznala, a on nije

prepoznao nju.

"Pošto?"

"Pedeset centavosa."

"U gotovini ili naturi. Kao i uvek."

Adam Blek je pogleda sa izrazom nekoga ko pokušava da prebira po sećanju.

"Ako poñete sa mnom, pokazaću vam čudesa Dvorane sa ogledalima." Uzeo je

Marju Kvinsanu za ruku i poveo je u zamračeni vagon. "Ogledala u Dvorani

Adama Bleka nisu obična ogledala, jer njih su izlili Majstori Livci iz Merioneda

koji su svoju veštinu toliko usavršili da njihova ogledala ne odražavaju fizičku

sliku, već vremensku. Odražavaju hronone, ne fotone, vremenske slike bezbroj

mogućih budućnosti koje mogu da vas zadese, koje se razilaze kroz vreme kada

na njih padne pogled onoga koji traga. Vama će prikazati moguće budućnosti na

različitim životnim raskršćima, i pametni ljudi obično zapamte to, meditiraju i u

skladu s tim promene život." Dok je deklamovao svoju staru priču, Adam Blek

je poveo Marju Kvinsanu kroz mrkli mrak i lavirint klaustrofobičnih skretanja i

zavijutaka. Kada je završio govor, on stade.

Marja Kvinsana ga je čula kako uzima vazduh, i on onda objavi: "Neka svetlost

obasja budućnost!"

Prostoriju ispuni oštra ljubičasta svetlost iz fenjera neobičnog oblika koji je visio

sa tavanice. U toj čudnoj svetlosti, Marja Kvinsana ugleda sebe u hiljadu hiljada

hiljada odraza u beskrajnom lavirintu ogledala. Slike su bežale, bežale, izmicale

u trenu kada bi ih oko pojmilo, zahvaljujući složenim mehanizmima koji su

okretali ogledala. Marja Kvinsana je shvatila da je trik u tome da zadrži slike u

perifernom vidiku, i ta vizuelna varka omogućila joj je da opazi mistične

sopstvene slike u raznim budućnostima: ženu u borbenoj maskirnoj uniformi sa

MRCV-om prebačenim preko ramena, ženu sa petoro dece pod skutima i

stomakom nabreklim sa šestim, ženu plemenitu i moćnu u sudijskoj odori, ženu

golu na krevetu sa glicerinskim punjenjem, ženu umornu, ženu radosnu, ženu

uplakanu, ženu mrtvu... čim bi ih opazila, one bi se okretale kao stranci u vozu,

prema sopstvenim budućnostima. Bila su tu lica osujećene ambicije, lica

očajanja, lica nade i lica koja su zaboravila na svaku nadu zbog toga što znaju da

je ono što sada imaju sve što će ikada imati: bila su tu lica smrti, hiljadu lica

krvavih ili pepeljasto sivih, oprženih poput crnog ugljena, prekrivenih gnojavim

čirevima bolesti, sasušenih starošću i trošenjem ili smirenih u lažnom počinku

koji smrt daruje onima što se protiv nje najviše bore.

"Smrt je svačija budućnost", reče Marja Kvinsana. "Pokaži mi budućnost živih."

"Onda pogledaj ovamo", reče Adam Blek. Marja Kvinsana pogleda tamo gde je

pokazao i ugleda nasmejanu, sardoničnu priliku koja se osvrće preko ramena i

odlazi u lavirint, stupa iz ogledala u ogledalo lakim koracima jaguara, sa snagom

na gotovs u stomaku. Hodala je koracima moćnih; tako hodaju oni koji stvaraju i

menjaju svetove. Tako je sebe oduveka zamišljala.

"To je budućnost koju želim."

"Samo napred, uzmi je."

Marja Kvinsana stupi napred da sustigne buduću sebe, i sa svakim korakom,

samopouzdanje je naviralo u njoj poput pupoljka. Potrčala je, kao lovac, i dok su

joj se ogledala uklanjala s puta da bi pokazala samo prazne meñusobne odraze,

videla je da njen plen usporava. Moć i autoritet su prelazili iz koraka slike u

njene korake. Marja Kvinsana se približila na dohvat odbegle slike.

"Moja si!" uzviknu ona i zgrabi sliku, čvrsto joj stisnu rame. Sa uzdahom

prestravljenosti, slika se obrnu i ona vide sebe onakvu kakva je nekada bila,

sigurna, a opet nesigurna, puna znanja, a opet neznalica, rob slobode, i shvatila

je da je u nekom trenu ona postala slika, a slika se pretvorila u nju. Slika se sruši

uz prasak naleta vazduha i rasprši se u stvetlucavu prašinu, a Marja Kvinsana se

nañe još jednom na ulazu Dvorane sa ogledalima.

"Verujem da je to bilo vredno iskustvo", reče Adam Blek učtivo.

"Mislim da jeste. Evo, zaboravila sam, pedeset centavosa."

"Vama, madam, neću naplatiti. Zadovoljnoj mušteriji nikada ne naplaćujem.

Plaćaju samo nezadovoljni. Ali opet, oni uvek plaćaju, zar ne? Ali sada mislim

da sam vas se setio, madam, vaše lice mi je poznato; imate li ikakve veze sa

mestom zvanim Bespuće?"

"Bilo je to, bojim se, davno i daleko, a ja više nisam ona žena koja sam tada

bila."

"To se može reći za sve nas, madam. Pa, laka vam noć, hvala vam na poseti, i

ako bih mogao da vas zamolim za jednu uslugu, ispričajte svojim prijateljima i

roñacima sve o opčinjavajućoj predstavi Putujućeg vrela znanja i obrazovne

atrakcije Adama Bleka."

Marja Kvinsana preñe preko pruge prema bočnom koloseku osvetljenom

natrijumskim svetiljkama, gde je voz sa hemikalijama i natpisom 'Mudrost' na

cisternama zagrevao fuzioni motor. Poče kiša, retka, hladna, igličasta kiša.

Marja Kvinsana je premetala po glavi slike koje je videla. Sada je znala šta je.

Imala je cilj. Još je imala slobodu, ali ta je sloboda imala svrhu. Potražiće

odgovornost, jer sloboda je bez odgovornosti bezvredna, a toj dvojnosti dodaće

moć, jer odgovornost bez moći je nemoć. Otići će u Mudrost i ustoličiti trojstvo

sloboda u sebi.

Sada blizu voza sa hemikalijama, ona vide da joj mašinovoña maše. Osmehnu se

i uzvrati mu mahanjem.

Dve neobične stvari nisu te večeri mogle da se uklope u njen plan. Jedna je bila

to što se odraz Adama Bleka nije pokazao ni u jednom vremenskom ogledalu.

Druga je bila činjenica da je slika koju je prigrlila hodala prema Bespuću.

32.

Otkad joj je očev duh rekao da je ukradeno dete, Arni Tenebre je odbijala da živi

pod istim krovom sa bilo kojim od roditelja, živim ili mrtvim. Ako je već

Mandela, živeće u domaćinstvu Mandelinih. Zatekla je Dedu Harana usnulog na

verandi meñu sadnicama (odnedavno je postao strasni vrtlar, delom i zbog

osujećenog roditeljstva). Usta su mu bila širom otvorena i hrkao je. Arni

Tenebre mu je ubacila ljutu papričicu u otvorena usta, i kada su plamen i bes

utrnuli, naklonila mu se i rekla: "Gospodine Mandela, ja sam vaša kćerka, Arni."

I tako je napustila domaćinstvo Tenebre i došla pod krov porodice Mandela,

nadenuvši sebi novo ime, mada su je svi i dalje zvali mala Arni Tenebre. Mrzela

je da je zovu mala Arni Tenebre. Imala je devet godina i bila je gospodarica

sopstvene sudbine, što je dokazalo i usvajanje nove porodice, pa je očekivala da

je ozbiljno shvataju. Zar ona nije izazvala najveći skandal u Bespuću posle smrti

njenog oca, što je za posledicu imalo to da je njena majka sada živela praktično

kao izopštenica i samo su Staljinovi razgovarali sa njom, a i tih nekoliko reči

svodilo se samo na zadirkivanje i okrivljavanje? Ona je bila značajna osoba i

mrzela je ljude koji su se smejali njenoj taštini.

"Pokazaću im ja", rekla je svom ogledalu. "Bila Mandela ili Tenebre, nateraću

nebesa da odzvanjaju mojim imenom. Ja sam jedna vrlo značajna osoba."

Bespuće je bilo grad bez značaja i imena kojima odzvanjaju nebesa. Bilo je,

naprosto bilo, i njegovo zadovoljstvo pukim svojim bivstvom dovodilo je do

besa Arni Tenebre, koja to nije mogla da trpi. Bespuće joj je bilo dosadno.

Usvojeni roditelji bili su joj dosadni. Mrzela je njihove male izlive ljubavi; ježila

se od njihove silne ljubaznosti.

"Oslobodiću se", poveravala se svojoj slici. "Kao Limal, koji se proslavio u

Beladoni, pa čak i Tasmin; ona je bila dovoljno jaka da se otrgne kalupu društva

i da živi u stenama kao mrmot, pa zašto ne bih i ja?"

Prenebregavala je prisustvo ljudi, čak i svog izlapelog oca i majke, jer je znala

da ljudi misle da je ona mala pohlepnica koja igra na kartu osećanja jednog

starca i starice. Pronašla je način da uñe u kuću Doktora Alimantanda i

provodila duge sate blažene samoće u čitanju njegovih knjiga i spekulacija o

vremenu i temporalnosti, sama u napuštenoj sobi za osmatranje vremenskih

prilika. Nestao je, nestao nestao nestao, svi su nestajali iz Bespuća, svi oni

zanimljivi i pustolovni: a šta je sa Arni Tenebre?

Jednog dana ugledala je valjanje prašine koja se približavalo ravnicom i shvatila,

i pre nego što se prašina pretvorila u desetak muškaraca naoružanih MRCV-ima

i žena u borbenim uniformama na motornim triciklima za sve terene, da to

pustinjom stiže njeno spasenje.

Isprva se plašila da ne otera tu vojsku spasa kao neku nervoznu ptičicu, pa se

držala pozadi u gomili kada su naoružani vojnici pročitali proklamaciju da su

oni Korpus Istine Severozapadne Četvrtsfere, da pripadaju Svezemaljskoj

Armiji i da je ovaj grad pod privremenom okupacijom iste. Ćutala je dok su

vojnici objašnjavali proklamovane ciljeve Svezemaljske Armije: zatvaranje

sveta za dalje useljavanje, prenošenje kontrole nad održavanjem uslova životne

sredine sa ROTEH-a na planetne vlasti, delegiranje svakog kontinenta u oblasni

autonomni parlament, promovisanje uistinu domaće planetne kulture neuprljane

mutljagom i degenerisanjem Matičnog Sveta, i razbijanje transplanetnih

korporacija koje su uništavale svet svojom teškom korupcijom. Nije se

pridružila protestima kada su Dominik Frontera i tri nameštenika Železnice

Vitlejem Ares zarobljeni i smešteni u kućni pritvor dok potraje okupacija, niti je

bila prisutna kada se Ruti Frontera, rastrojena i musava od suza, valjala po

zemlji ispred kuće u kojoj su zatvorenici bili čuvani.

Zapravo, krila se u senci lepezastog drveta i gledala kako gerilci upadaju u kuću

Doktora Alimantanda i rade nešto oko mikrotalasnog tornja. Videla je logo na

sanducima radio opreme i najednom shvatila razlog okupacije.

"Sving-radio", promrmljala je za sebe, dok je vršcima prstiju pratila reči na

sanducima. "Sving-radio."

Sving-radio je emitovao vampirsku muziku. U nekim gradovima, oni koji bi bili

uhvaćeni kako slušaju Sving-radio bili bi osuñeni na globu, pedesetodnevnu

javnu službu, konfiskovanje radija, pa čak i na javno bičevanje. Bila je to

muzika subverzivnih, terorista, anarhista koji su tumarali pustarama sveta na

svojim terenskim triciklima, u potrazi za mikrotalasnim tornjevima u koje bi

mogli da utaknu svoje nelegalne predajnike i emituju subverzivnu, strašnu,

anarhičnu muziku deci u ćorsokacima, praznim gimnastičkim salama, na

zadnjim sedištima rikši, u zatvorenim barovima, zabravljenim opštinskim

domovima kulture, i maloj Arni Tenebre/Mandeli koja je slušala Veliki Veliki

Zvuk Nove Muzike pod jorganima u dva i dva minuta ujutro. Bila je to najbolja

muzika na svetu, stopala su ti gorela od nje, druškane, terala te je na ples,

druškane, terala je devojke da zadižu suknje i krate kombinezone, a momke da

rade kolut napred i nazad i obrću se na podu, betonu ili utabanoj zemlji: smela,

opaka podrumska muzika Daramdžit Singa i Hamiltona Bohanona, Badija

Merksa i samog Kralja Svinga, Čoveka Koji Je Propao Kroz Vremensko

Zakrivljenje: Glena Milera, i njegovog Orkestra. Bila je to podrumska muzika iz

zadimljenih suterena duboko pod Beladonom i studija za snimanje smeštenih u

rupama po zidovima, sa imenima kao što su Američka patrola, Žuti pas i

Kicoševa lova: bila je to muzika koja je šokirala majke, bio je to Sving-radio,

potpuno nezakonit.

Bio je nezakonit zato što je u pitanju bila propaganda koja nije imala nikakvu

političku poruku. Bila je to subverzija kroz uživanje. Bio je to najbolje odrañeni

reklamni posao u istoriji profesije, i njegov uspeh mogao se meriti činjenicom

da je pola miliona klinaca svakodnevno zviždukalo njegovu čuvenu najavnu

melodiju, a isto toliko roditelja nosilo je tu melodiju na usnama ne znajući čak ni

šta je ona, zapravo. Od pirinčanih polja Velikog Oksusa do tornjeva Mudrosti,

od favela Oduševljenja do stočnih stanica Vulamagonga, dok se bližio dvadeseti

sat, deca su podešavala radio na Zabavu 881, a večeras će ta čuvena najavna

melodija zagrmeti globusom iz Bespuća.

"Zabava 881", reče Arni Tenebre. "Ovde, u Bespuću." Kao da je Bog poslao

dole svoje svete anñele da pevaju i igraju samo za nju.

"Hej!" Neka kršna mlada žena mahala je Višenamenskim Borbenim Oružjem

prema njoj. "Ne čačkaj opremu, mala." Arni Tenebre pobeže natrag u svoje

skrovište pod lepezastim drvetom da odatle gleda kako vojnici rade sve do

večere. Te noći je slušala Sving-radio u dva i dva minuta pod jorganima kako

njeni usvojeni roditelji ne bi mogli to da čuju. Suze osujećenosti tekle su joj niz

obraze dok je luda, opaka muzika svirala i svirala i svirala.

Izvesni Inženjer Čandrasekar, seljače ne mnogo starije od nje, iz Velikog

Oksusa, osmehnuo joj se sledećeg jutra dok je čupala šargarepu iz bašte. Arni

Tenebre mu je uzvratila osmehom i sagnula se još više kako bi mogao da vidi

šta krije s prednje strane, ispod kombinezona. Tog popodneva, Inženjer

Čandrasekar došao je da zapodene razgovor sa njom i pokušao da je dodirne, ali

Arni Tenebre je bila malo uplašena zbog sile koju je oslobodila u mladom

vojniku, pa je odbila njegovo detinjasto udvaranje. Ali te večeri je otišla u

drvenu baraku koju je Korpus Istine koristio za emitovanje i potražila

potporučnika Čandrasekara. Kada je došao na vrata, Arni Tenebre ga je

zablesnula svojim blistavobelim zubima i otkopčala bluzu kako bi pokazala

svoje prpošne devetogodišnje dojke, koje su zasjale kao kupole hrama na svetlu

meseca-prstena.

Potom su ležali pod prugama svetlosti koja se probijala kroz kapke svetlarnika.

Arni Tenebre je uključila radio i rekla: "Povedi me sa sobom."

Noga Inženjera Čandrasekara nesvesno je cupkala i pratila Ritam Velikog

Svinga.

"Nije to tako lako."

"E, baš jeste. Moraćete za par dana da pronañete novi relej. Samo me povedi sa

sobom."

"Mi smo tajna, vrlo pokretljiva jedinica, i ne možemo naprosto da povedemo sa

sobom svakoga ko to poželi. Tražiš preveliko poverenje."

"Ja sam tebi upravo ukazala najveće poverenje koje jedna žena može da ti ukaže.

Zar ne možeš da mi uzratiš na to?"

"A šta je sa tvojim ideološkim stavom?"

"Misliš, sve ono 'blizu neba' i tako to? Naravno. Znam ja činjenice. Slušaj ovo."

Arni Tenebre se uspravi i nadnese svetlom išarano telo nad Inženjera

Čandrasekara, nabrajajući ideologije lepljivim prstima. "To mu doñe ovako, zar

ne? Jedan jedrenjak Prezidijuma može da nosi milion i po kolonista, i kada oni

stignu na našu zemlju, čekaju ih kuće, farme, hrana, voda i zaposlenje. I ako po

deset takvih vozila stiže godišnje, to mu doñe petnaest miliona ljudi, što znači

pet gradova veličine Meridijana, godišnje. I ako se tako nastavi stotinu godina,

to mu doñe trista gradova, hiljadu jedrenjaka, milijardu i po ljudi, a odakle

hrana, voda, zaposlenje, kuće, fabrike, farme za sve te ljude? I upravo u tome je

smisao Svezemaljske Armije, u čuvanju zemlje za njene ljude, u odvraćanju svih

tih pohlepnika koji bi da nam oduzmu naš divni svet i napune ga svojim groznim

telima. Je li tako?"

"Pa, pojednostavljeno govoreći."

"Tako, znači da znam načela. Jesam li onda primljena?"

"Ne..."

Arni Tenebre kriknu osujećeno i ujede Inženjera Čandrasekara za grudi. Deda

Haran zalupa na zid i viknu joj da malo utiša taj radio.

"Hoću da me primite!"

"To ne zavisi od mene."

"Gledaj, ja umem da radim stvari koje ne bi ni poverovao."

"Već jesi, cvetiću moj mali."

"Ne mislim na to. Mislim na oružje, na stvari sa kojima biste postali nepobedivi.

Slušaj, ovde je pre dosta godina živeo jedan starac. On je izmislio ovo mesto, a

priča se da je upoznao zelenka i otputovao sa njim kroz vreme, mada u to nisam

baš sigurna. Ali njegova kuća je, eno, tamo, gde su vam predajnici, i puna je

ideja o stvarima u koje ne bi mogao ni da poveruješ."

"U šta to, na primer, ne bih mogao da poverujem?"

"Na primer, u zvučne blastere, induktore elektromagnetogravitacionih polja koje

možete koristiti bilo za napad, bilo za odbranu, možete pomoću njih čak i

poništiti gravitaciju na malim udaljenostima; na primer, polja raštrkavanja

svetlosti koja bi vas učinila gotovo nevidljivim..."

"Blagi Bože."

"Znam da je to tamo, videla sam. E, sad, evo pogodbe. Ako želite to, morate

uzeti i mene. Dakle, jesam li primljena, ili ne?"

"Polazimo sutra u zoru. Ako želiš da poñeš, budi tamo."

"Nego šta ću. E, sad lepo, uzmi odeću i javi svom šefu da stiže Arni Mandela."

Arni Tenebre je verovala da treba da plati samo onoliko koliko joj nešto vredi.

Stoga je smatrala da je neobična neugodnost meñu nogama odgovarajuća cena

za mogućnost da sedi iza Inženjera Čandrasekara na njegovom terenskom

triciklu. Držala se čvrsto pripijena za Inženjera Čandrasekara i osećala da joj

obrazi gore od pustinjskog vetra koji je pokušavao da joj strgne tubu sa

umotanim dokumentima sa ramena.

Ne, ne, rekla je vetru, to je moje, pomoću ovih papira nagnaću nebesa da

odzvanjaju mojim imenom. Spustila je pogled na značku Svezemaljske Armije

prikačenu za njen mrki kombinezon i osetila da u njoj navire sjaj uzbuñenja.

Horizont je tonuo pod suncem i svet je bio preplavljen obličjima i svetlom. Arni

Tenebre se osvrnu prema Bespuću, hrpi ćilibara, crvenila i blistavog srebra.

Shvativši da ne postoji beznačajnija zatupljujuća mala rupa od one koju je

upravo napustila, Arni Tenebre oseti divlju, žestoku radost. Uhvatila je pticu

spasenja, zapevala joj, pripitomila je i zavrnula joj šiju. Ovo je bilo njeno

ispunjenje, poskakivanje na zadnjem sedištu pobunjeničkog tricikla, odlazak u

izgnanstvo sa romantičnim revolucionarima. Bio je to vrhunac beznačajnog,

zatupljujućeg malog života Arni Tenebre.

33.

Uprkos oreolu oko levog ručnog zgloba i kontroli nad svim postojećim

mehaničkim stvarima, za Tasmin Mandelu je status svetice bio prilično dosadan.

Mrzela je da provodi sate i sate u malom hramu koji je njen otac dodao ionako

neplanski zidanoj kući: napolju je sijalo sunce, zelenilo bujalo, a ona je bila tu, u

svojoj maloj mračnoj sobi, i primala spiskove molbi od starica sa mrtvim

muževima (propisno mrtvim muževima; s vremena na vreme, pitala se gde je

njena tetka otišla onog jutra kada je nestala iz Bespuća sa zbrda-zdola

okupljenim pobunjenicima) ili spuštala lekovitu levu ruku na pokvarene radio-

aparate, automatske sadilice, motore rikši i pumpe za vodu da bi ih popravila.

Kada bi jedna pobožna starica izišla, a druga ušla, zrak žute sunčeve svetlosti

probio bi se kroz vrata i Tasmin Mandela bi poželela da može da se vrati u

gušterske dane, kada se sunčala gola i duhovna na vrelim crvenim stenama, lišen

svake odgovornosti izuzev one prema Bogu Panarhičkom. Ali Blažena Gospa

joj je dala sveto breme.

"Moj svet se menja", reklo je sitno, kratko ošišano derle od žene, odeveno u

oslikanu tkaninu. "Sedam stotina godina bila sam svetica mašina i samo mašina,

jer jedino je mašina bilo, i pomoću njih sam oblikovala ovaj svet i učinila ga

dobrim i prijatnim mestom za čoveka. A sada, pošto je čovek došao, moje veze

moraju se ponovo definisati. Načinili su od mene svog boga: ja od njih nisam

tražila da od mene načine boga, a još manje želela da budem taj bog, ali to sam

što sam i moram da nosim tu odgovornost. Stoga sam odabrala izuzetne

smrtnike; izvini na izrazu, ali prilično su spremni da budu moji zastupnici na

zemlji. Vidiš, ne mogu govoriti ljudskim bićima drugačije nego ljudskim

glasovima. Zato tebi dajem svoj proročki glas i svoju moć nad mašinama: ovaj

oreol" - i on je zasjao iznenada oko njenog levog ručnog zgloba ľ "prvi je znak

tvog proroštva. To je pseudoorgansko polje informacione rezonance, i

zahvaljujući njemu možeš da kontrolišeš sve mašine. Koristi ga mudro i dobro,

jer jednog dana ćeš morati da položiš račune o njegovoj upotrebi."

To joj je sada ličilo na san. Da nije bilo tog istog oreola oko njenog levog

ručnog zgloba, činilo bi joj se da se to uopšte nije dogodilo. Devojke iz malih

varoši ne susreću svece. Devojke iz malih varoši koje tumaraju lude, terane

dušom, po Velikoj Pustinji, ne vraćaju se kući u snopu svetlosti iz letećeg

Plavog Plimuta. One umru u pustinju i pretvore se u kost i kožu. Devojke iz

malih varoši nemaju moć kontrole nad svim mašinama zahvaljujući oreolu oko

levog ručnog zgloba. Devojke iz malih varoši nisu proročice.

To je bilo tačno. Blažena Katarina ("Zaboga, zovi me Keti: nikada, nikada ne

dozvoli da ti neko nadene titulu koju sama nisi odabrala!") nije od nje zahtevala

nikakvu posebnu vrlinu, već samo da bude mudra i iskrena. Ali, proročka misija

Tasmin Mandele svakako se nije sastojala samo od sedenja u sobi zadimljenoj

tamjanom i izvoñenja jednominutnih čudesa za sujeverne babe koje su živele

duž pruge.

Ni novinari iz časopisa nisu joj pomagali. Još nije videla časopis, iz nekog

razloga, roditelji su od nje sakrili poslate probne primerke, ali bila je sigurna da

kada se časopis bude pojavio u novinarnicama širom sveta, red hodočasnika ima

da se protegne sve do Meridijana. Nikada neće ugledati svetlost dana.

Pa se pobunila.

"Ako me žele, mogu da doñu i pronañu me."

"Ali, Tasmin, mila, ti imaš odreñene odgovornosti", gugutala je njena majka.

"Koristi to mudro i dobro, jer jednog dana ćeš morati da položiš račune za

njegovu upotrebu; ona je tako rekla. Nije ni pomenula odgovornost."

"Ona? Tako nazivaš Našu Gospu od Tarzisa?"

"Tako, i Keti."

Proročica Tasmin počela je da ručava u Hotelu/Železnici Vitlejem Ares, da

drema uz radio u vreme sieste, sadi leje pasulja u očevoj bašti i mala bele zidove

u još belju boju. Ako zatreba neko čudo, isceljenje ili molitva, izvešće to na licu

mesta, u hotelu, na verandi, na njivi, kraj zida. Kada zahtevi vernika postanu

preveliki, otići će u tihi ugao vrta Dede Harana i na nekom mirnom mestu meñu

stablima skinuti odeću da oseti jednostavno zadovoljstvo pukog postojanja.

Jednog letnjeg jutra, neki starac se pojavio na rubu grada. Imao je mehaničku

levu ruku, nogu i oko. Pozajmio je ašov od Staljinovih, čije se svañalaštvo, u

nedostatku dostojnog neprijatelja, svelo na puki sukob supružnika, i iskopao

veliku rupu u tlu, kraj železničke pruge. Hodao je oko te rupe, hodao i hodao

dan i noć, izazvavši mnogo komentara zbunjenih stanovnika Bespuća, kao i

čitavo sledeće jutro, dok Tasmin Mandela nije došla da se nasmeje toj

čudnovatosti. Ugledavši je, starac stade, zagleda se dugo i podrobno u nju, pa

upita: "Tako, dakle, ti si ta?"

"Ko si ti da me to pitaš?"

"Nadahnuće Kadilak, nekada Juan P. Tupsonijanac iz Hirondele; Siroto Dete

Bezgrešne Ugradnje."

Tasmin Mandela nije bila sigurna da li se njegov poslednji komentar odnosio na

njega ili nju.

"Ti to ozbiljno?"

"Smrtno ozbiljno. Čitao sam o tebi u časopisima, mlada ženo, i moram da znam,

jesi li ti ta?"

"Pa, mogla bih da budem."

"Pomozi mi, hoćeš li?"

Tasmin pruži levu ruku sa oreolom. On obavi metalnu šaku Nadahnuća Kadilaka

i plava vatra zapucketa mu duž mehaničkih udova i zapalaca iz njegovog

veštačkog oka.

"Ti si ta, nema greške", objavi on.

Dva dana kasnije, u Bespuće je stigao voz. Bio je to voz kakav niko nikada

ranije nije video. Bila je to zveketava, škripava, šištava stara skalamerija čiji su

kotlovi pretili da se rasprsnu sa svakim udarom izmučenih pogonskih vratila.

Lokomotiva je vukla pet oronulih vagona za kojima se vijorio eskadron

molitvenih zmajeva i balona, i bila je načičkana gomilom religijskih zastava,

barjaka, amblema i svetih tričarija svake vrste. Vozovi su bili nakrcani

putnicima. Oni su pokuljali kroz vrata i prozore kao pod pritiskom, i na zapovest

Nadahnuća Kadilaka rastavili vagone i lokomotivu, a od sastavnih delova

sagradili na brzinu sklepano naselje straćara, šatora, tezgi i favela. Usred te

mahnite aktivnosti niko od posmatrača nije propustio da uoči da svi radnici

imaju najmanje jedan mehanički deo tela.

Ubrzo je stigla zvanična delegacija sa Dominikom Fronterom na čelu, i tri

njegova novoimenovana policajca koje je zatražio od Meridijana za slučaj da

Svezemaljska Armija pokuša novi državni udar.

"Šta to, koga ñavola, radite?"

"Došli smo da služimo proročicu Blažene Gospe", reče Nadahnuće Kadilak, i na

taj šlagvort kiborzi-graditelji naselja se pokloniše.

"Mi smo Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje", nastavi Nadahnuće Kadilak.

"Nekada znani kao Tupsonijanci, mi verujemo u emulaciju telesnog mučenja na

osnovu primera koji je dala sveta Katarina, tako da svoje grešne delove tela

zamenjujemo duhovno čistim, mehaničkim. Mi verujemo u duhovnost

mehaničkog, potpuni preobražaj tela u metal, i jednaka prava za mašine. Avaj,

naša revnost u poštovanju ovog poslednjeg načela dovela je do toga da nas

proteraju iz Ekumenske Enklave Hristadelfije: spaljivanje fabrika bilo je

potpuno nenamerno, bili smo žrtve žalosnog nesporazuma i velikog

zlostavljanja. Meñutim, saznali smo preko raznih kanala, duhovnih i svetovnih,

za mladu ženu koju je Gospa blagoslovila da bude proročica, te smo došli da

odgovorimo anñeoskoj viziji i služimo joj, da bismo kroz nju postigli svoj

savršeni preobražaj u mehaničko." Dok je Nadahnuće Kadilak završavao, stigla

je Tasmin Mandela, čije je meditacije remetila sve veća buka. Dok je posmatrala

naselje straćara i njegove bedne stanovnike, Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje

oglasiše se krikom.

"To je ona! Ona! Ona je ta!" Čitava masa Tupsonijanaca pade na kolena u pozu

obožavanja.

"Blaženo Dete", reče Nadahnuće Kadilak, osmehnuvši se jezivim osmehom,

"gledaj svoje stado. Kako ti možemo služiti?"

Tasmin Mandela pogleda metalne udove, metalne glave, metalna srca, prazna

čelična usta, plastične oči. Zgadiše joj se. Uzviknu: "Ne! Ne želim da mi služite!

Ne želim da budem vaša proročica, vaša gospodarica! Ne želim vas! Vratite se

tamo odakle ste došli i ostavite me na miru!" Ona pobeže od jarosnih vernika,

duž spoljnjeg ruba stena, u svoje staro utočište.

"Ne želim ih, čuješ li?" vrisnula je zidovima svoje pećine. "Ne želim njihova

grozna metalna tela, gade mi se, ne želim da mi služe, da me obožavaju, da

imaju bilo šta sa mnom!" Ona zabaci ruke iznad glave i pusti svu svoju svetu

moć. Vazduh zasvetluca plavetnilom, kamen zastenja i uzdrhta, a Tasmin

Mandela zasu tavanicu munjama osujećene sile. Konačno, kada se ispraznila,

sela je na pod i sklupčala se, razmišljajući o moći, slobodi i odgovornosti.

Predstavila je sebi u glavi Sirotu Decu Bezgrešne Ugradnje. Videla je njihove

metalne šake, metalne noge, metalne ruke, metalna ramena, čelične oči, limene

grudi, gvozdene uši, polumetalna lica koja su virila iz njihovih ružnih, jevtinih

kolibica. Osetila je sažaljenje. Bili su jadni. Sirote, slabe budale, jadna deca.

Pokazaće im bolji put. Navešće ih na samopoštovanje.

Posle četiri dana razmišljanja i donošenja odluka u svojoj pećini, Tasmin

Mandela je ogladnela i vratila se u Bespuće da pojede činiju jagnjećeg čilija u

Hotel/B.A.R-u. Njen oreol sijao je tako snažno da niko nije mogao da gleda u

njega. Zatekla je svoj grad pun grañevinskih radnika sa tvrdim, žutim kacigama,

u velikim, žutim bagerima i velikim, žutim buldožerima. Veliki, žuti transportni

dirižabli spuštali su tovare prenapregnutih čeličnih greda od po dvadeset tona, a

velike, žute železničke kompozicije istovarivale su već umešani beton i

grañevinski pesak u male, žute kontejnere.

"Do ñavola, šta se dešava?" upita Tasmin Mandela, u nesvesnom odjeku

gradonačelnikovih reči dobrodošlice. Zatekla je Nadahnuće Kadilaka kako

nadgleda nalivanje temelja. Bio je odeven u žuti radni kombinezon i imao je

žutu kacigu. On dade Tasmin sličnu žutu kacigu.

"Da li ti se dopada?"

"Šta to?"

"Grad Vere", reče Nadahnuće Kadilak. "Duhovno središte sveta, mesto

hodočašća i otkrovenja za sve koji traže."

"Kako reče?"

"Tvoja bazilika, Gospo. Naš poklon tebi: Grad Vere."

"Ne želim nikakvu baziliku, ne želim Grad Vere. Ne želim da budem središte

duhovnog sveta, niti otkrovenje za sve koji traže."

Tovar grañevinskih greda zanjiha se nad njihovim glavama, ispod teretnog

letača koji se spuštao.

"Odakle pare za sve ovo? Kaži mi to."

Nadahnuće Kadilak je nadgledao radove. Po izrazu njegovog lica, Tasmin je

znala da već vidi dovršenu baziliku.

"Pare? Ah, pa, eto. Zašto misliš da se ovo zove Grad Vere?"

34.

Najveći Igrač Bilijara Koga Je Vaseljena Dala i Kralj Svinga šetali su jednog

dana ulicom Tombolova u Beladoni, i tada se Najveći Igrač Bilijara Koga Je

Vaseljena Dala ukopao ispred malog uličnog hrama uglavljenog izmeñu muškog

striptiz kluba i tempura-bara.

"Gledaj", reče Najveći Igrač Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. Ispred

devetokrake zvezde sveta Katarine molila se neka mlada žena, usne su joj se tiho

pomerale dok je šaputala litaniju, a oči su joj hvatale svetlost sveća dok joj je

pogled bio uperen u nebesa. Najveći Igrač Bilijara Koga Je Vaseljena Upoznala

i Kralj Svinga gledali su je kako završava molitvu, pali štapić tamjana i

prikucava molitvu za gredu dovratka hrama.

"Zaljubio sam se", reče Najveći Igrač Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. "Moram

je imati."

Ime joj je bilo Santa Ekatrina Santesteban. Imala je meku maslinastu kožu i oči

tamne poput onog tajnog mesta odmah do srca. Živela je sa majkom, ocem,

četiri sestre i tri brata, mačkom i pticom pevačicom u stanu iznad Čambalajine

Prodavnice specijaliteta, začina i aroma u ulici Depoa. U godinama koje je

provela iznad gospodina Čambalaje, koža joj je poprimila miris začina i

tamjana. "Ja sam poluzapržena", šalila se ona. Volela je da se šali. Volela je da

se smeje. Imala je jedanaest godina. Limal Mandela ju je ludo voleo.

Privučen tragom kardamoma, ñumbira i korijandera, pratio ju je ulicama i

sokacima do njenog doma iznad prodavnice gospodina Čambalaje i tamo, pred

njenim ocem, majkom, četiri sestre i tri brata, mačkom i pticom pevačicom,

skromno se poklonio i zaprosio njenu ruku. Venčali su se deset dana kasnije.

Glen Miler je bio kum, a nevesta i mladoženja izišli su od matičara i ušli u rikšu

pod baldahinom podignutih takova. Orkestar Glena Milera pratio je svatove na

posebnoj samohodnoj platformi sve do stanice Bram Čajkovski i svirao izbor

svojih najvećih hitova dok su se nevesta i mladoženja ukrcavali u voz. Zrna

pirinča i sočiva zasula su ih kao kiša, a dobronamerni su zalepili papirne molitve

dobrog znamenja za zadnju stranu rikše i bočni zid voza. Osmehujući se, mašući

gomili koja je klicala, Limal Mandela je stisnuo šaku svoje žene, i tada mu je

sinula jedna zabludela misao.

Ovo je bila jedina iracionalna stvar koju je ikada uradio.

Ali iracionalnost se prikupljala oko njega. Približavala mu se mnogo meseci;

malo je zaustavila svoj nailazak kada je porazio ñavola, ali ponovo se

približavala. U tom trenutku, izmeñu muškog striptiz kluba i temputa-bara,

tresnula ga je i vezala se za njega kroz Santu Ekatrinu... Srećan zbog svoje žene,

potom zbog svog prvog sina, Raela Mlañeg, potom mlañeg sina, Kaana, bio je

blaženo slep za činjenicu da ga Bog priprema za Veliku Stvar.

Pošto je porazio Antiboga, Limal Mandela je vladao zemljom Bilijarijom

potpuno, bez izazova. Pošto niko nije mogao da ga pobedi, niko nije hteo ni da

igra s njim. Sopstveno savršenstvo praktično ga je diskvalifikovalo iz igre.

Gradski, Pokrajinski, pa čak i Kontinentalni i Svetski Šampionat prošli su bez

njega i šampioni su krunisani sa titulama poput 'Majstor Beladone, ako se

izuzme Limal Mandela', ili 'Profesionalni šampion Sletišta Ravnodnevice, osim

Limala Mandele'.

Limal Mandela nije mario za to. Odsustvo iz sale za takmičenja omogućilo mu

je da provodi više vremena sa svojom ljupkom ženom i decom. Odsustvo iz sale

za takmičenja omogućilo je iracionalnosti da ga postepeno prožme.

Kada se bilijarskim krugovima Beladone pronela vest o izazivaču koji dovodi u

pitanje nadmoć Limala Mandele, svi su znali da taj izazivač mora biti neko, ili

nešto, krajnje izuzetno. Možda je Panarh Lično uzeo tak u ruku kojom je

upravljao galaksijama da bi ponizio gordog čoveka...

Ni nalik tome. Izazivač je bio beznačajni miš od čoveka koji je nosio naopake

naočari i izgledao kao nervozni pripravnik u nekoj velikoj korporaciji. I to bi

bilo sve što bi se dalo reći o njemu da nije bilo značajne činjenice da je isekao

svoju ženu u sitne komade, samleo ih u pljeskavicu, pa je sada za kaznu bio

samo telesni domaćin projektovanoj ličnosti ROTEH-ovog kompjutera po imenu

Anagnosta Gabrijel. Bio je to psihonambulist, začarani čovek, stvorenje iz

dečjih priča o duhovima.

"Koliko?" upitao je Limal Mandela u zadnjoj sobi Džez Bara Glena Milera, jer

on je bio igrač čija je veština bila čvrsto vezana za njegov osećaj za mesto.

"Trideset sedam ramova", rekao je Kasper Milkvetost, začarani čovek. Nisu

razgovarali o ostalim opkladama. One nisu bile važne. Ulog je bila titula

Najvećeg Igrača Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. Limal Mandela je bacio

novčić i brejkovao prvi od trideset sedam ramova. Kao što je tako tačno

pretpostavio godinama pre nego što mu je Spretni O'Rork pokazao sudbinu koju

je odbijao da prihvati, bilijar je bio vrhunska igra racionalnosti. Ali Anagnosta

Gabrijel je bio ovaploćenje racionalnosti. Za njegovu superprovodničku dušu,

kugle na stolu nisu se nimalo razlikovale od baleta orbitalne tehnologije u

rasponu od monitora veličine zrna grožña do habitata prečnika više desetina

kilometara, a on je za sve njih rutinski radio koreografiju. Iza svakog poteza

Kaspera Milkvetosta, majušni fragment te računarske snage vršio je precizne

proračune obrtaja, impulsa i kretanja. 'Sreća' nije imala analognu reč u

Anagnostasovom nerazumljivom jeziku. Uvek pre toga, postojao je srećan

slučaj, nenamerna protivnikova greška koja bi dovela Limala Mandelu u

situaciju da dobije partiju; akumulirani niz nesrećnih slučajeva koji bi

demoralisao protivnika i naterao ga da sam sebe pobedi, ali kompjuteri se ne

demorališu, niti greše. Limal Mandela je oduvek smatrao da veština uvek

pobeñuje sreću. Sada je počelo da se ispostavlja da je imao pravo.

U pauzi meñu partijama (jer čak i začarani ljudi moraju da jedu, piju i mokre),

Glen Miler je odvukao Limala Mandelu u stranu i šapnuo mu: "Napravio si

nekoliko grešaka. Zla sreća."

Limal Mandela se razbesne i unese se, znojav, džez muzičaru u lice.

"Ne govori to, nikada ne govori to, ne želim to nikada više da čujem. Sâm

stvaraš svoju sreću, razumeš? Sreća je veština." On pusti uzdrmanog voñu

orkestra, posramljen i uplašen visinom plime iracionalnosti koja se digla oko

njega. Limal Mandela nikada nije gubio nerve, rekao je sebi. Tako je glasila

legenda. Limal Mandela je krio svoju dušu. Ali taj ispad ga je postideo i

demoralisao, i kada se igra nastavila, Anagnosta Gabrijel je iskoristio svaku

njegovu grešku. Bio je nadracionalizovan. Dok je sedeo na svom mestu i

automatski brisao tak, dok su kompjuterski voñene ruke Kaspera Milkvetosta

postizale brejk za brejkom, upoznao je kako izgleda kada neko igra sa njim. Bilo

je to poput velike stene koja se kotrlja i mrvi ga. Tako je terao druge da se

osećaju: razapeti na mržnji prema sebi. Mrzeo je mržnju prema sebi koju je

prizvao u bezbroj poraženih protivnika. Bila je to grozna stvar koja je mrvila,

grizla i proždirala dušu. Limal Mandela je upoznao kajanje u svom tihom uglu, a

mržnja prema sebi proždrala je njegovu snagu.

Ruke su mu bile obamrle i nespretne, oči suve kao dva pustinjska kamena; nije

mogao da pogodi kugle. "Limal Mandela gubi, Limal Mandela gubi!" Vest se

vinula u spirali iz Džez Bara Glena Milera kroz ulice i sokake Beladone, a za

njom je nastupila tišina tako duboka da se kuckanje kugli moglo čuti iz svakog

ventilacionog šahta u gradu.

Kompjuter ga je smrvio fino poput peska. Nije bilo sažaljenja, niti milosti. Igra

će se nastaviti sve dok pobeda ne bude sigurna. Limal Mandela je gubio partiju

za partijom. Počeo je da prepušta ramove koje je, sa malo odlučnosti, mogao da

dobije.

"Šta nije u redu, čoveče?" upitao je Glen Miler, ne shvatajući agoniju svog

štićenika. Limal Mandela se u tišini vratio stolu. Satiran je pred očima

posmatrača. Nije mogao da digne pogled i suoči se sa Santa Ekatrinom koja je

sve to gledala. Čak su ga i neprijatelji sažaljevali.

A onda se okončalo. Poslednja kugla je ubačena. ROTEH-ov Anagnosta

Gabrijel, koji je delao kroz sinapse osuñenog ubice, bio je Najveći Igrač Bilijara

Koga Je Vaseljena Dala. Grad i svet pozdravili su ga. Limal Mandela je sedeo

na svom mestu, pobeñen sopstvenim oružjem. Santa Ekatrina kleknu da ga uzme

u naručje. Limal Mandela je zurio ispred sebe i nije video ništa osim plime

iracionalnosti koja ga je preplavila.

"Vraćam se", reče on. "Ne mogu ostati ovde; ne u sramoti koja me okružuje

svakog minuta, svakog dana. Natrag. Kući."

Pet dana kasnije, prelomio je sve svoje takove na pola i spalio ih. Povrh ognja

bacio je svoj ugovor sa Glenom Milerom. Onda je uzeo ženu, sinove, torbe,

prtljag i onoliko novca koliko je mogao da vidi, a da mu se ne zgadi, i tim crnim

novcem kupio četiri karte za sledeći voz do Bespuća.

Na stanici Bram Čajkovski, nosači su ga vukli za peševe kaputa. "Da vam

ponesem torbe, gos'n Mandela, ser, molim vas, da vam ponesem torbe? Ser,

gos'n Mandela, da vam ponesem torbe?" Ubacio je prtljag u voz. Dok je prolazio

ispod ogromne, mozaikom obložene kupole stanice Bram Čajkovski, gunde,

ljudi iz slivnika i bednici previše siromašni čak i za klupu treće klase, poskakali

su sa signalnih stubova na krov. Nagnuli su se preko i zalupali na prozore kupea,

dozivajući: "Za ljubav Božju, gos'n Mandela, pustite nas unutra, ljubazni

gospodine, dobri gospodine, molimo vas, pustite nas unutra, gos'n Mandela, za

ljubav Božju, pustite nas unutra!"

Limal Mandela je navukao zavese, pozvao stražara, i posle prve stanice kod

Katedral Ouksa, više nije bilo uznemiravanja.

35.

Cilindar sa smotanim dokumentima visio je o ramenu Mikala Margolisa

dvadeset pet centimetara iznad pruge. Mikal Margolis je visio ispod vagona

Železnice Vitlejem Ares, Model 12, prve klase, sa erkondišnom. Vagon

Železnice Vitlejem Ares, Model 12, prve klase, sa erkondišnom, visio je ispod

Nove Kolumbije, a Nova Kolumbija je visila sa zadnje strane sveta dok je ovaj

kružio oko sunca brzinom od dva miliona kilometara na sat, noseći sa sobom

Novu Kolumbiju, železnicu, vagon, Mikala Margolisa i cilindar sa

dokumentima.

Železnički čvor Išivara bio je na drugoj polovini sveta. Njegove mišice sada su

bile čvrste, mogle su da ga nose po čitavoj putanji sveta oko sunca, okačenog

ispod vozova. Više nije osećao bol, bol mišica i železničkog čvora Išivara.

Počeo je da podozreva da selektivno pamti. Dok je visio ispod vozova, imao je

mnogo vremena za razmišljanje i sopstveno preispitivanje. U prvoj takvoj prilici

posle železničkog čvora Išivara, smislio je plan koji ga je poveo blistavim

šinama kroz železničke čvorove, skretnice, stanice, rampe i depoe za ponoćno

manevrisanje, prema gradu Keršou. Mračno je neodoljivo privlačilo mračno.

Smotuljak papira o njegovom ramenu ne bi mu dopustio nikakvu drugu sudbinu.

Zauzeo je najmanje neudoban položaj i pokušao da zamisli grad Keršo. Njegova

mašta ispunila je veliku crnu kocku ogromnim tržnicama gde su izuzetne

rukotvorine iz hiljada radionica mamile oči i novčanike; nivo za nivoom

rekreacionih centara gde se mogao zadovoljiti svaki hir, od partija igre Go u

zabačenim čajdžinica, preko koncerata najveće svetske simfonije greha, do

podruma ispunjenih glicerinom i mekanom gumom. Tamo će biti muzeja i

auditorijuma, boemskih umetničkih četvrti, hiljadu restorana sa hiljadu svetskih

gastronomija i pokrivenih parkova tako mudro projektovanih da bi čovek

poverovao da šeta pod otvorenim nebom.

Mogao je da vidi bučne livnice gde su konstruisali gorde lokomotive Železničke

kompanije Vitlejem Ares, Centralni depo iz koga su ih slali po čitavoj severnoj

polovini sveta, podzemne hemijske fabrike koje su brbotale i izbacivale otpad u

jezero Sis, i fabrike-farme gde su sakupljali sojeve veštačkih bakterija iz

rezervoara sa otpadnom vodom da bi ih upotrebili u hiljadu restorana sa hiljadu

kuhinja. Mislio je na šahtove za kišnicu i briljantan ekonomski sistem čuvanja i

prečišćavanja vode, mislio je na vazdušna okna uz koje su se večito dizale

spirale uragana, prljavi dah dva miliona Akcionara izdisan u atmosferu.

Zamišljao je apartmane menadžerskih kasti na spoljnoj opni, pogled iz njih što

puca na Sis i njegovu masnu obalu, sa sve širom panoramom što je visina veća, i

stanove u tihim porodičnim rezidencijalnim četvrtima otvorene prema jarkim i

prozračnim svetlarnicima. Mislio je na decu, srećnu i dobro izribanu, u školima

Kompanije, gde uče radosno lekcije iz industrijskog feudalizma, što im ne pada

teško, mislio je, jer su svake sekunde svakog dana okružena njegovim

vrhunskim dostignućem. Okačen ispod vagona prve klase Noćnog ekspresa

Nove Kolumbije, Mikal Margolis je svojim unutarnjim okom obuhvatio sva

moguća dela korporacije Vitlejem Ares i glasno jeknuo: "Pa, Keršo, evo me!"

Tada mu prvi kiseli dah Sisa zastade u grlu i zaslepi mu oči suzama.

Postoji nivo još niži od nivoa mašinskog rmbanja kroz koji je Džoni Staljin ušao

u prestonicu korporacije Vitlejem Ares. To je nivo rezervisan za one koji se

dovezu do Centralnog depoa okačeni ispod vagona prve klase Noćnog ekspresa

Nove Kolumbije. To je nivo onih bez broja. To je nivo nevidljivosti. Mikalu

Margolisu nije uvežbana nevidljivost pomogla da neprimećen umakne iz

Centralnog depoa u masi Akcionara Kompanije, već nevidljivost pojedinca pred

telom korporacije.

Mermernim stepeništem, kroz mesingana vrata deset puta viša od čoveka, i

Mikal Margolis se nañe u ogromnoj dvorani od sjajnog mermera i uglačane

tišine. Pred njim je bila veoma velika i ružna statua Krilate Pobede sa natpisom:

'Laborare est Orare'. Nekoliko kilometara dalje, preko mermerne ravnice,

nalazio se mermerni sto iznad koga je visio znak sa natpisom UPITI ZA

RAZGOVORE, ZAKAZIVANJA I AUDIJENCIJE. Pohabane cipele Mikala

Margolisa vulgarno su odzvanjale po svetom mermeru. Debeljko u papirnom

odelu Kompanije zapilji se u njega odozgo, iza mermernog grudobrana.

"Da?"

"Želeo bih da zakažem sastanak."

"Da?"

"Želeo bih da vidim nekoga iz industrijskog razvoja."

"To vam je Oblasna kancelarija za razvoj."

"U vezi sa čelikom."

"Oblasna kancelarija za razvoj, sektor za gvožñe i čelik."

"U oblasti Bespuća... znate, u Velikoj Pustinji?"

"Trenutak samo." Debeli recepcionar zakucka po svom kompjuteru.

"Kancelarija Severozapadne Četvrtsfere za projekte i razvoj, sektor za gvožñe i

čelik, Oblasna kancelarija za razvoj, soba 156302, molim vas da stanete u red A

radi preliminarne molbe za sastanak kod podsekretara odseka za pod-pod-

planiranje." On pruži Mikalu Margolisu ceduljicu. "Vaš broj: 33.256. Red A,

kroz ova vrata."

"Ali, ovo je važno!" Mikal Margolis zamaha smotanim dokumentima

recepcioneru pod nosom. "Ne mogu da čekam da 33.255 drugih ljudi bude pre

mene samo radi... neke molbe da vidim nekog podsekretara."

"Preliminarna molba za preliminarnu molbu za sastanak sa podsekretarom

odseka za pod-pod-planiranje. Pa, ako je toliko hitno, ser, trebalo bi da stanete u

red B, da biste sačekali na molbu za Prioritetni Program." On otcepi novu

cedulju sa brojem. "Eto. Broj 2304. Vrata B, moliću."

Mikal Margolis iskida oba broja u komadiće i baci ih u vazduh.

"Obezbedite mi sastanak, odmah, najkasnije za sutra."

"To je potpuno nemoguće. Najraniji sastanak je sledećeg oktembra, da budem

precizan, šesnaestog, sa menadžerom za vodovod i kanalizaciju, u 13:30 sati. Ne

možete se igrati sistemom, ser, za dobro svih nas. Evo, novi broj. Dajte mi vaš,

kako bih znao ko to traži sastanak, pa idite u red B."

"Molim?"

"Dajte mi svoj broj i stanite u red B."

"Broj?"

"Akcionarski broj. Valjda imate akcionarski broj?"

"Ne."

"Onda imate privremenu posetilačku vizu. Mogu li to dobiti, moliću?"

"Nemam privremenu..." Jarosni krik debelog recepcionara nagna sve glave u

mermernoj katedrali da se okrenu.

"Bez broja! Bez vize! Sveta Gospo, pa vi ste jedan od onih... jedan od onih..."

Začu se zvonjava. Crnozlatni policajci Kompanije pojaviše se iz nevidljivih

vrata i krenuše prema njima. Mikal Margolis pogleda kuda da umakne.

"Uhapsite ovog tipa iz slivnika, skitnicu, tumarala, gundu i propalicu!" vrisnu

recepcionar. "Uhapsite ovog... Slobodnjaka!" Gusta pena izbijala mu je na usta.

Policajci isukaše kratke palice za šokove i jurnuše.

Iznenadna eksplozija automatske vatre nagna sve da se bace na pod. Vrištavac,

koji obično vrišti u takvim prilikama, vrisnu. Neka prilika u sivom papirnom

odelu stajala je kraj vrata za red A, i pretila predvorju malim crnim MRCV-om.

"Da niko nije mrdnuo!" viknu on. Niko ne mrdnu. "Dolazi ovamo!"

Mikal Margolis se obazre ne bi li opazio nekog drugog na koga je naoružani

mislio. Pokaza na sebe i nemo izgovori reč ja?

"Da, ti! Dolazi ovamo! Miči se!" Jedan od policajaca Kompanije sigurno je

posegnuo za komunikatorom, jer mermerni opiljci zavrištaše i zanjištaše posle

novog rafala. Mikal Margolis nespretno ustade. Naoružani mu pokaza da mu

priñe izokola, tako da ima čisto polje vatre.

"Šta se dešava?" upita Mikal Margolis.

"Spasavam te", reče naoružani u poslovnom odelu. "A sad, šta god da se desi,

prati me i ne gnjavi nikakvim pitanjima." Iz unutrašnjeg džepa on izvuče dimnu

bombu i baci je u predvorje. "Trči."

Mikal Margolis nije znao koliko je daleko trčao, kroz koliko mermernih,

hrastovih ili plastičnih hodnika: samo je trčao, visokim koracima čoveka koji

svakog trena očekuje metak u kičmu. Kada su zvuci potrage i potere postali

dovoljno daleki, izbavitelj stade i otvori deo plastične zidne oplate prilično

zgodnom spravicom.

"Unutra."

"Tu?"

Zvuci potrage i potere najednom se pojačaše.

"Unutra." Dva muškarca baciše se u zidnu šupljinu i zatvoriše zid za sobom.

Izbavitelj palcem podesi laser svog MRCV-a na nasumično emitovanje i uz

njegovu plavu svetlost povede Mikala Margolisa kroz džunglu kablova, prolaza,

cevi i snopova provodnika.

"Pazi na to", reče on kada je Mikal Margolis posegnuo za jednim kablom da bi

se pridržao pošto se zateturao na rubu vazdušnog okna dubokog dva kilometra.

"Tuda prolazi dvadeset hiljada volti." Mikal Margolis trže ruku natrag kao da je

pokušao da uhvati zmiju ili kabl kroz koji prolazi dvadeset hiljada volti.

"Ma, ko si ti?" upita on.

"Arpe Magnuson, inženjer sistemske službe."

"Sa MRCV-om?"

"Slobodnjak", reče inženjer sistemske službe, kao da to sve objašnjava. "Vidiš

tamo one svetlucave čestice, pazi na njih. Tamo se nalazi laser za komunikacije.

Skinuo bi ti glavu, jašta."

"Slobodnjak?"

"Nezavisna jedinka u zatvorenoj ekonomiji Kompanije. Posprdni naziv. Vidiš,

kao i ti, i ja sam želeo da budem neko u Kompaniji, imao sam veliku zamisao o

revolucionizaciji Keršoovog sistema za rashlañivanje, ali niko nije želeo da me

primi, ne bez broja ili vize. Pa sam se vratio ovamo, iza zidova, jer ovde brojeve

ne traže, i pridružio se Slobodnjacima. To je bilo pre oko četiri godine."

"Ima vas još, osim tebe?"

"Oko dve hiljade. U ovoj kocki postoje mesta kojih nema ni na jednoj shemi

Kompanije. S vremena na vreme, odradim poneki samostalni poslić za

Akcionare; mahom stvari u kući, kad se nešto pokvari, a stvari se stalno kvare,

jer je to politika Kompanije, programirana stopa kvarova, a njima baš i nije

mnogo stalo da popravljaju stvari, za Kompaniju je bolje da kupiš nove, pa se

tako pročuje, a ja doñem i to popravim. Takoñe, držim na oku Upite zbog

potencijalnih Slobodnjaka: malo-malo, pa se pojavi neko kao ti, i ja ga sklonim

iza zidova."

"Pomoću MRCV-a?"

"Prvi put da sam morao da ga upotrebim. Zamalo da zakasnim da te pronañem,

kompjuter umalo nije propustio da zabeleži taj poziv policiji. Pazi na promaju iz

tog otvora za ventilaciju... ovde život nije lak, ali ako izdržiš prvih dvanaest

meseci, biće sve u redu." Magnuson se okrenu i pruži ruku Mikalu Margolisu.

"Dobrodošao meñu Slobodnjake, prijatelju."

Usred provalija, kiseline, hemijskog otpada, nestanaka struje i električnih udara,

meseci koji su usledili bili su najsrećniji meseci u životu Mikala Margolisa. Bio

je neprestano u opasnosti, zahvaljujući životu iza zidova i sporadičnim

pohodima Kompanijinih ekipa za čišćenje, i nikada se nije osećao komotnije niti

opuštenije. To je bilo ono o čemu je sanjao na dugim putovanjima po

pustinjskom rubu. Život je bio okrutan, opasan i divan. Kompjuter Slobodnjaka,

Džitni, koji je živeo u njihovim odajama, u mreži potpornih kablova razapetoj

preko Vazdušnog okna 19, davao mu je brojeve identiteta mrtvih Akcionara i

tako opremljen, Mikal Margolis je mogao da nekažnjeno obeduje u svakom

restoranu Kompanije u gradu, da se kupa u kupalištima Kompanije, odeva u

papirna odela Kompanije koja su se kupovala u automatima na uličnim

uglovima, pa čak i da spava u krevetu Kompanije sve dok Kompanija ne povuče

broj preminulog iz opticaja. Tada bi se vratio u svet prolaza i pristupnih šahtova

i dremao u svojoj mreži razapetoj iznad ventilacionog okna dubokog jedan

kilometar, zaljuljan dahom stotina hiljada Akcionara.

Kada se začuo alarm, umalo nije iskočio iz mreže. Da ga Slobodnjaci nisu dobro

obučili, skočio bi pravo u ventilaciono okno. Sačekao je da se pribere.

Pribranost je značila opstanak. Misli pre nego što delaš. Promišljenost, bez

spontanosti. Proverio je da li su mu smotani dokumenti još o ramenu, a onda

zgrabio okačeno uže i zaljuljao se do ruba okna. Alarmi su bili signal

približavanja. Ekipe za čišćenje. Broj pritužbi na štetočine u tunelima nagomilao

se toliko da je odsek za vodovod i kanalizaciju bio primoran na akciju. On

potraži gas-masku. Bila je tamo gde ju je ostavio. On je navuče i zaljulja se u

glavni prolaz za strujne kablove koji se pružao uporedo sa servisnim šahtom.

Hiljade ampera pulsirale su mu uz obraz. On začkilji kroz pukotinu u oplati i

vide da se gas valja tunelom. Zraci svetla iz baterijskih svetiljki probiše se kroz

oblake otrovnog gasa. Ekipa za čišćenje zagaca u vidokrug: dva muškarca i

jedna žena, u funkcionerskim papirnim odelima, iz odseka za vodovod i

kanalizaciju, debeli ljudi-baloni u providnim izolacionim odelima. Iz njihovih

rančeva tunelom je kuljala magla neurotoksičnog gasa, a zvučnim oružjem na

ručnim zglobovima izobličavali su vazduh. Jedan pripadnik Ekipe za čišćenje

podiže alarm Mikala Margolisa i pokaza ga drugima. Oni klimnuše glavama i

zraci svetla sa njihovih kaciga poskočiše i zanesoše se.

Glava Arpea Magnusona sa gas maskom proviri iz prolaza, praćena rukom i

ispisanom porukom.

PRATI ME I DOBRO GLEDAJ.

Dva muškarca potrčaše kroz lavirint prilaza, skela i šahtova sve dok ne stigoše

do čvorišta sa ventilacionim oknom desetog nivoa, kuda je Ekipa za čišćenje

nedavno prošla. Tela mrtvih miševa ležala su i krutila se na metalnim rešetkama,

što je bilo dokaz delotvornosti oružja Ekipe za čišćenje. Arpe Magnuson pokaza

na tri vijugava creva. Mikal Margolis klimnu glavom. Znao je šta je to,

pupčanici Ekipe za čišćenje. Arpe Magnuson krenu za pupčanicima natrag do

vazdušnog ventila. Pokazavši Mikalu Margolisu da pažljivo posmatra, on

odvrnu creva za vazduh i prespoji ih za kanalizacionu cev desetog nivoa. Mrka

prljavština pokulja kroz creva i pohrli u daljinu mutnu od gasa. Najednom, zraci

svetla iz svetiljki na glavama zalediše se u mestu, a onda počeše mahnito da se

njišu tamo-amo. Konačno, popadaše na pod i ostaše nepokretni. Par sekundi

kasnije, dva čoveka jasno začuše tri tihe, mrke, vlažne eksplozije.

Mikal Margolis je u tunelima proveo dve godine pre nego što mu se ukazala

prilika. Kompjuter je izvestio o smrti u odseku za planiranje i razvoj

Severozapadne Četvrtsfere, sektor za gvožñe i čelik. Neki mlañi pomoćni pod-

pod-sekretar za proizvodnju bacio se u gejzir Žutog Zaliva zbog loše odluke

koju je doneo u vezi sa projektom Arkadija. I pre nego što ga je iz gejzira

poluskuvanog izvukla Brigada Hrizanteme, zadužena posebno za takve dužnosti,

Mikal Margolis je uzeo njegov broj, ime, posao, sto, kancelariju, stan, život i

dušu. Rizik takvog direktnog pristupa Menadžeru/Direktoru za projekte i razvoj

Severozapadne Četvrtsfere bio je velik: mogućnost prepoznavanja iznosila je

gotovo sto odsto, ali Mikal Margolis nije bio spreman da provede nekoliko

godina u virtuelnoj ekonomiji crnog novca da bi se provukao izmeñu ličnih

asistenata, mlañih pod-menadžera, privremenih službenika za vezu, pomoćnih

menadžera za proizvodnju, organizatora sektora, mlañih analitičara sistema,

direktora prodaje, glavnih direktora, direktora projekata, pod-menadžera i ličnih

menadžera direktora projekata. Informacije u njegovom smotuljku papira bile su

važne.

I tako, jednog utorka ujutro, otprilike u 10:15, pošto je to najbolje jutro za

duševni mir poslovnog čoveka, ako je verovati Psihologiji menadžerske prakse

Lemjuela Šiprajta, u dva toma, izdanje Rija i Rija, Mikal Margolis je podesio

svoju papirnu kravatu i pokucao na vrata Menadžera/Direktora za projekte i

razvoj Severozapadne Četvrtsfere.

"Uñite", reče Menadžer/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne Četvrtsfere.

Mikal Margolis uñe, pokloni se učtivo i reče jasno, mada ne preglasno:

"Minerološki izveštaji o projektu Bespuće."

Zauzet svojim kompjuterskim terminalom, Menadžer/Direktor za projekte i

razvoj Severozapadne Četvrtsfere bio mu je okrenut leñima.

"Ne sećam se da postoji ikakav Projekt Bespuće", reče Menadžer/Direktor za

projekte i razvoj Severozapadne Četvrtsfere. Usta Mikala Margolisa najednom

se skupiše kao papagajev čmar. U tom glasu bilo je nečeg neobično poznatog.

"Projekt Bespuće, ser: projekt vañenja rudnog peska. Studije o isplativosti koje

je zatražio savet za planiranje."

Blef je bio toliki da je morao da uspe zbog same drskosti. Mikal Margolis bio je

siguran da Menadžer/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne Četvrtsfere ne

zna lica ni imena svih zaposlenih u svom sektoru. Bio je podjednako siguran da

je Menadžer/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne Četvrtsfere toliko

zauzet da svakako ne može da se seti svih svojih odluka.

"Podsetite me još."

Mamac je progutan.

"Ustanovljeno je da crveni pesak u oblasti oko izolovanog naselja Bespuće

sadrži fenomenalno visok nivo oksida gvožña, jer je pesak, praktično, čista rña.

Projekt je predviñao izučavanje načina za eksploataciju tog resursa pomoću

bakteriološkog postupka na pesku rñe, koji bi ga učinio prikladnijim za preradu.

Sve se to nalazi u ovom izveštaju, ser."

"Vrlo zanimljivo, gospodine Margolis."

Srce Mikala Margolisa zaustavi se u tom opasnom trenutku. Menadžer/Direktor

za projekte i razvoj Severozapadne Četvrtsfere okrenu mu lice. Isprva, Mikal

Margolis nije prepoznao elegantnog mladića, uglañenog, moćnog, opasnog, ni

najmanje slinavog ili plačljivog kao što ga je Mikal Margolis pamtio.

"Blagi Bože. Džoni Staljin."

"Akcionar 703286543."

Mikal Margolis je stajao i čekao da stigne policija Kompanije. Čekao je i čekao i

čekao. Konačno, reče: "Pa, zar ih nećeš pozvati?"

"Nisu potrebni. A sad, vaš dosje."

"Šta s njim?"

"Hoću da ga vidim. Ako vredi tolikog rizika da iziñete iz zidova i upustite se u

ovu šaradu, o, znam ja sve o vama, gospodine Margolis, sve, onda mora da vredi

da se pogleda."

"Ali..."

"Ali vi ste osuñeni ubica i Slobodnjak... Gospodine Margolis, moj otac je bio

budala i da sam ostao u Bespuću, postao bih siroti zemljoradnik umesto

poslovnog čoveka i industrijalca. Ono što ste vi možda učinili mojoj porodici u

prošlosti ostalo je u prošlosti. A sad, pokažite mi dosje. Verujem da ste

pripremili kompletnu minerološku, hemijsku, biološku i ekonomsku studiju da

sve to poduprete?"

Mikal Margolis zapetlja po ukradenoj akt-tašni i raširi papire na stolu

Menadžera/Direktora za projekte i razvoj Severozapadne Četvrtsfere. Pritisnu

uglove malim tegovima za papir u obliku golih dečaka koji su ležali na leñima,

sa nogama podignutim u vazduh.

36.

"Ja ću joj pokloniti zemlju", rekao je Umberto Galačeli dok se izležavao u

vreme sieste na svom krevetu, sa gomilom prljavih gaća pod glavom. "Samo je

čitava zemlja dovoljno dobra za nju."

"Ja ću joj pokloniti more", rekao je Lui Galačeli, dok je vezivao pertle pred

ogledalom. Posao je krenuo kada su počeli da dolaze hodočasnici. "Ona je toliko

nalik na more, bezgranična, neukroćena, nemirna, a opet podatna. Za nju, more."

On baci pogled na Eda Galačelija, masnog i zaokupljenog primerkom

Praktičnog mehaničara. "Hej, Eduardo, šta ćeš ti pokloniti našoj ljupkoj ženi za

roñendan?"

Oduvek nesklon nepotrebnim govorima, Ed Galačeli spusti časopis i blago se

osmehnu. Te noći, otišao je Meridijan Ekspresom ne rekavši braći kada će se

vratiti. Do dvadesetog roñendana Persis Taterdmalion preostalo je još sedam

dana. Tih sedam dana prošlo je kao tren. Lui je šesnaest sati dnevno učestvovao

u sitnim suñenjima Dominika Frontere: hodočasnici su doneli sitan kriminal i

sitne kriminalce, i mada su gradonačelnik i iznureni pravnik slušali i do pedeset

slučajeva dnevno, gradski aps bio je neprekidno pun. Tri dobrodušna policajca

koje je Dominik Frontera dobio iz policijske službe Meridijana jedva su

suzbijali navalu sitnog kriminala.

Umberto je malo promenio profesiju, prešavši sa obrañivanja zemlje na trgovinu

nekretninama. Davanje njiva u najam pokazalo se tako unosno da je ušao u

posao sa Raelom Mandelom, pretvarajući golo stenje u plodne obradive

površine, koje je davao u najam po cenama taman tolikim da ne upropaste

mušterije. Čak je i Persis Taterdemalion toliko radila da je uzela dodatno

osoblje, a razmišljala je i o tome da uzme u najam kuću preko puta sokaka kako

bi proširila lokal.

"Posao cveta", govorila je redovnim mušterijama i klimala glavom prema

zgurenim pobožnim hodočasnicima koji su sedeli u svojim uglovima sa likerom

od guave i mislili čiste misli o Gospi Tasmin. "Posao cveta." Onda bi Sevrijano i

Batisto šmugnuli napolje zajedno, u isto vreme svake noći, a ona bi ih pogledala,

uzdahnula i začudila se koliko su porasli za samo devet godina. Izgledali su

ñavolski dobro i bili raskalašno šarmantni, na očeve. Nije bilo devojke u

čitavom Bespuću koja nije poželela da spava sa Sevrijanom i Batistom, po

mogućstvu istovremeno. Setivši se toga, pozivala ih je za šank i udešavala,

ravnala im kovrdžvu crnu kosu koja bi se ponovo uzjogunila čim bi izišli na

vrata, i da niko ne primeti, ubacivala im paketiće muških pilula za kontracepciju

u džep košulje.

Devet godina. Čak ni vreme nije bilo kao nekada. Nostalgija svakako nije.

Trgnuvši se, Persis Taterdemalion shvati da je do njenog roñendana ostalo još

samo pet dana. Dvadeset godina. Na pola puta. Posle dvadesete, nemaš čemu da

se nadaš. Čudno kako vreme leti. Ah, leti. Nije pomislila na letenje već... nije

mogla da se seti koliko. Žalac je nestao, ali svrab je još bio tu. Ona nije bila

pilot. Bila je hotelijer. Dobar hotelijer. Ta profesija nije bila nimalo nečasnija od

pilotske. Tako je govorila sebi. Kada su ljudi govorili o hodočašću u Bespuće,

govorili su o Hotelu/Železnici Vitlejem Ares. Trebalo bi da se ponosi time,

govorila je sebi, ali u srcu srca znala je da bi radije letela.

Trgnuvši se, shvatila je da ima mušteriju.

"Izvini. Odlutala sam i zalutala."

"U redu je", reče Rael Mandela. "Još dva piva. Ima li ikakvog traga onom tvom

odbeglom mužu? Umberto kaže da je otišao pre tri dana."

"Pojaviće se on." Ed je bio crni klon porodice. Dok su njegova braća bila gladna

uspeha, pa su postali advokati i trgovci nekretninama, Ed se zadovoljavao time

da ostane u svojoj maloj šupi gde je popravljao sitnice i za to nije tražio novac.

Dragi Ed. Gde li se samo deo?

Osvanuo je dvadeseti roñendan i Umberto i Lui priredili su doručak iznenañenja

za svoju ženu, sa tortama, vinom i ukrasima. Ed se još nije pojavio.

"Propalica i ništarija", reče Umberto.

"Kakav je to muž koji nije prisutan za ženin roñendan?" upita Lui. Oni pokazaše

svoje poklone Persis Taterdemalion.

"Ja ti dajem zemlju", reče Umberto, zemljoradnik prljavih prstiju, i dade svojoj

ženi dijamantski prsten, ručni rad patuljaka draguljara iz Jazua.

"A ja ti dajem more", reče Lui i dade joj vaučer za odmor na Ostrvima Vetrova u

Moru Argira. "Deset godina si radila bez odmora. Sada idi i ostani koliko god

želiš. Zaslužila si to." I obojica je poljubiše. A Eda još nije bilo.

Tada Persis Taterdemalion začu zvuk. Nije to bio bogzna kakav zvuk, i lako je

mogla da ga prečuje u buci proslave da ga nije čekala i osluškivala deset godina.

Zvuk se pojačao, ali i dalje je samo ona mogla da ga čuje. Kao obuzeta

Arhangelskom, ona ustade. Zvuk ju je pozivao napolje iz hotela, na otvoreno.

Sada je znala šta je to. Dupli Majbah/Virtelov motor u dvosmernoj konfiguraciji.

Zaštitila je oči od sunca i zagledala se. Eno, iz sunca, čestica, crna mrlja koja je

postala najpre ptica, pa soko, a zatim gromoglasni kaskaderski dvomotorac

Jamaguči i Džons koji je nadleteo iznad njene glave, a ona je stajala u oblaku

prašine i oblutaka koje je podigao vazdušni talas i gledala kako avion zaokreće.

Videla je kako Ed Galačeli maše sa putničkog sedišta, tihi Ed, povučeni Ed, Ed

zadovoljan onim što jeste. Od tog trenutka, Persis Taterdemalion volela je samo

i potpuno njega jer od svih njenih muževa samo ju je on razumeo dovoljno da

joj pokloni ono što je najviše želela. Umberto joj je poklonio zemlju, Lui more,

ali Ed joj je vratio nebo.

37.

Zbog stare slabosti koje nije mogla da se otarasi, vraćala se iznova i iznova u

riblji restoran Raana Turinena na Okeanskom bulevaru. Nije bio u pitanju

kvalitet hrane, koliko god bio bez premca. Nije u pitanju bila ni vesela pojava

Raana Turinena, rumenog od Štalerovog piva, iako ju je on sada zvao

'Gospoñica Kvinsana'. U pitanju je bilo to, pomislila je, što zaborav nije mogao

da spere tri godine koje je provela radeći tu.

"Kao i obično, gospoñice Kvinsana?"

"Hvala, Raani."

Činiju vrele sveže hrane poslužila je tinejdžerka tupog pogleda, koja je žvakala

paan.

Mala neće potrajati ni tri meseca, a kamoli tri godine, pomisli Marja Kvinsana.

Ali klopa je bila veoma dobra. Čudo kako je, za tri godine koliko je tu radila i

dok je mogla besplatno da je dobije, nije ni okusila.

I dalje je bila zapanjena svojom tadašnjom energijom. Od šesnaest do ponoći

služila je hranu, riblju čorbu i paprikaš, a onda ustajanje u osam ujutro i odlazak

u kancelarije Partije na Prospektu Kajanga gde je punila koverte, pa spuštanje

jedara na Doku 66. Simpatizer partije, član partije, aktivista partije, a onda je

došlo vreme da odluči hoće li biti kandidat partije ili služiti riblju hranu. To,

zapravo, i nije bio neki izbor, ali i dalje je bila zahvalna što postoje Raano i

njegovi dolari. Mnogo je toga naučila iz hranom natrpanih ustiju njegovih

mušterija, dovoljno da ponovo ispiše partijski manifest za izbore za oblasnu

skupštinu Sirtije i da partiju uznese do pobedničkih balkona širom kontinenta.

Bila je tamo, na balkonu, sa drugim lojalnim partijskim akivistima, pljeskala

uspešnim kandidatima, ali misao u njenom srcu glasila je: 'sirote marionete,

sirote marionete'. Izmanipulisala ih je i dovela na vlast tako što im je rekla da

slušaju narod.

Slušajte, rekla je, slušajte narod, slušajte šta mu se dopada, šta mrzi, šta ga ljuti,

šta ga čini srećnim, za šta mari, a za šta ne. Ali ono što je, zapravo, htela bilo je

da slušaju Marju Kvinsanu dok im govori da slušaju.

"Trebalo bi i sama da se kandiduješ", predložio je Mohandas Dži, "kad toliko

znaš o tome šta narod želi." Odbila je. Tada. To je izgledalo kao posvećenost. A

bilo je ambicija. Njeno vreme će doći sa svetskim izborima, za dve godine. U

meñuvremenu, bila je čekić, a njen manifest nakovanj na kome je iskovana

Nova Partija. Revnosna opredeljenost za reforme počistila je kadrove. Izglasan

je novi Izborni Savet i mnogi stari reakcionari ('profesionalni političari', kako ih

je etiketirala Marja Kvinsana) ustanovili su da su ostali bez nominacije kada su

ponovo došli na red oblasni izbori. Ipak, Marja Kvinsana je pažljivo birala

korake. Njeno sušto licemerje nikada ne sme biti otkriveno: to da ona, borac

protiv profesionalizma, teži da unese čitavu novu dimenziju profesionalizma u

političku arenu. Još je tu bilo isuviše političkih moćnika dovoljno snažnih da je

unište.

Umakala je hleb u činiju i posmatrala ribarsku flotu koja se zamajavala svojim

mrežama i jedrima kraj dokova preko puta Okeanskog bulevara. Godine i

decenije. Na ovim izborima, zadovoljiće se mestom savetnika. Tri godine

kasnije, doći će vreme da se proslavi kao voña partije. Galebovi su kreštali i

leteli iznad otvorenog potpalublja ribarskih brodova. Godine i decenije. Politika

je bila kao more. Manifest je bio mreža, stanovništvo ulov, a na njoj je bilo da tu

mrežu izvuče.

Raano Turinen sede teško za sto preko puta nje.

"Kakva je večera, gospoñice K?"

"U skladu sa tvojim standardnim, izuzetnim kvalitetom, Raani."

"Sjajno. Za pet minuta ste na radiju, ako želite da slušate."

"Ne podnosim emisije o izborima. Zvučim kao lama. Samo ću pokvariti ljudima

apetit. Izlaziš sutra na izbore?"

"Naravno. Glasaću za vas, gospoñice K."

"Tiho, Raani. Privatnost izbornog opredeljenja jeste ustavno pravo svakog

čoveka."

"Ne stidim se, neka svako zna. Ma, ko se sa mnom ne slaže, slobodno može da

ode iz mog restorana."

"Dobro, dobro, Raani, upamti, postoje demokratska prava. Čovek može da misli

šta god hoće."

"Ne u mom restoranu. Ma, danas su unutra natrapala dva propaliteta sa

bedževima Svezemaljske Armije, pa su počela da dele letke, jašta. E, ja to ne

trpim u svom restoranu, pa sam ih izbacio. Bili su prilično nezgodni, jašta, pa

sam morao da razlupam par glavurdi. Ta devojka koja je bila sa njima, zamislite,

pokušala je oči da mi iskopa. Ne znam, gospoñice K, sve to oko te Svezemaljske

Armije, mislim, mišljenje je jedno, ali ubijanje i bombaški napadi, pa, nešto tu

mora da se uradi, zar ne? Vi ćete uraditi nešto po pitanju te Svezemaljske

Armije, zar ne, gospoñice Kvinsana? Ma, donekle se plašim i da će doći da

podmetnu ovde požar: čuo sam da su to već radili. Uradićete nešto sa njima,

gospoñice K? Morate ih zaustaviti, svi su oni ludi, i ta muzika koju puštaju, nije

dobra za decu. Podivljaju od nje. Ja to ne dozvoljavam ovde... kada budete

izabrani, znam da ćete to zaustaviti."

"Hoću", reče Marja Kvinsana. "Dajem ti reč." Tada radio najavi političku

partijsku emisiju koju će u ime Nove Partije voditi gospoñica Marja Kvinsana, i

ona se zapita dok je muzika svirala koliko će još svojih izbornih obećanja

ispuniti sa tolikom sigurnošću kao obećanje da će slomiti Svezemaljsku Armiju.

38.

Sada, pošto su stabla sasvim izrasla, tako da je ispod njih bila divna hladovina,

Deda Haran je provodio sve više i više vremena u vrtu koji je napravio. Voleo je

da provodi vreme u razmišljanju o stvarima iz prošlosti. Mislio je na svoje

detinjstvo u Tomsons Folsu, mislio je na svoju prvu ženu, Evgeniju, mislio je na

detinjstvo svog sina i detinjstvo sinovljevog sina. Mislio je na svoju usvojenu

kćer, koja se pretvorila u divlju zverčicu od deteta, mislio je na unuku koja je

postala božanstvo protiv svoje volje, i unuka, Najvećeg Igrača Bilijara Koga Je

Vaseljena Dala. Pitao se hoće li ga ikada ponovo videti. Kada je mislio te misli,

voleo je da mu donose obroke tako da može da jede u miru svog vrta, u

neremećenom prisećanju, i Babuška je jednom ili dvaput došla u suton da ga

odvede kući.

"Trebalo bi da ga otvoriš za javnost", rekao je Rael Mandela, pomislivši na

nabrekle džepove hodočasnika koji su se jatili da vide njegovu kćer. "Vrt Mira

Sive Gospe. Ulaz dvadeset centavosa." Odskora, Sirota Deca Bezgrešne

Ugradnje počela su da je nazivaju Sivom Gospom.

"Ne dolazi u obzir", reče Deda Haran. "To je moj vrt, za privatnu i ličnu

upotrebu moje žene, mene i onih gostiju koje sâm pozovem." Da bi zaštitio

privatnost, unajmio je šačicu očajnički siromašne Sirote Dece iz sklepanog

naselja zvanog Grad Vere oko velike sive bazilike, i platio im da dignu zid oko

vrta. Zadovoljan njihovim radom, podigao je kapiju koju je zaključao robusnim

katancem i stavio jedan ključ u džep, a drugi okačio o dugački zlatni lančić ženi

oko vrata.

Kada bi buka i huka novog Bespuća sa svim njegovim preduzetnicima,

prodavcima religijskih koještarija i besramno skupim hotelijerima postala

prevelika, oni bi se zaključali u vrt da slušaju pesmu ptica i poskakivanje riba u

malom potoku. Sadili su cveće i grmlje, jer vrt nikada nije dovršen dok god je

njegov vrtlar živ, i dok su radili zemljom umrljanim prstima duž staza i cvetnih

leja, kao da su pronalazili delove čijeg se sañenja nisu sećali: tajne dolove,

majušne slapove, šumarke sa svežom hladovinom, lavirint, peščani vrt, travnjak

sa sunčanim satom u središtu.

"Najdraža ženo, zar ti se ponekad ne čini da se naš vrt proteže izvan zidova koje

sam sagradio oko njega?" pitao je Deda Haran. Posle šetnje duge skoro čitav sat

po neobičnoj kaldrmisanoj stazi, stigli su do kamene klupe ispod vrbe i tu seli da

se odmore. Babuška pogleda u nebo, koje joj je izgledalo čudnovato meko, ni

najmanje nalik na oštro plavocrno nebo Bespuća, i puno paperjastih oblaka.

"Mužu Harane, mislim da kao što smo mi odgajali ovaj vrt, tako je i on odgajao

nas, i neočekivane stvari koje u njemu nalazimo jesu seme koje je on posadio u

našoj mašti."

Sedeli su dugo bez reči na kamenoj klupi ispod vrbe, posmatrali oblake, u tišini

onih starih ljudi kojima ne treba govor da bi opštili. Kada je svet počeo da

okreće lice od sunca, ostavili su kamenu klupu i vratili se puteljcima divljijim i

divnijim od svih kojima su ikada ranije koračali, do kapije u zidu. Dok su

zaključavali kapiju za sobom, prodavci peciva i bledoliki turisti grubo su se

gurali kraj njih na pločniku.

"Mislim da se, ako je tačno to što kažeš, naš vrt može protezati beskonačno i biti

beskrajno raznolik", reče Deda Haran. Babuška oduševljeno pljesnu rukama.

"Deda Harane, pa onda ga moramo istražiti! Sutra ćemo početi, da?"

Rano sledećeg jutra, pre nego što su se ulice i sokaci ispunili strancima, Babuška

i Deda Haran otisnuli su se u istraživanje vrta. Babuška je vezala jedan kraj

velikog klubeta prediva za kapiju i odvijala ga za sobom. U torbi je nosila još

osamnaest takvih, sveske za crtanje i olovke, kako bi mogla da sačini mapu

neistraženih predela mašte, i dva zapakovana ručka. Deda Haran je krenuo prvi,

opremljen optikonom, sekstantom, satom i kompasom. Deset minuta pošto su

ostavili kapiju, muž i žena našli su se na nepoznatoj teritoriji.

"Ovde bi trebalo da se nalazi nekoliko bukvi ubrzanog rasta", reče Deda Haran.

"Lično sam ih zasadio, jasno se sećam." Pred njim je bila mala pošumljena

dolina. Šumarci rododendrona rasli su na padinama, a potočić je žuborio po

kamenju. "Ovde nema rododendrona. Oni su levo od kapije... mislim da se vrt

neprekidno iznova oblikuje. Neverovatno."

"Tiho", reče Babuška, "čuješ li neki glas?" Deda Haran napregnu svoje manje

pouzdane uši.

"Je li to Rael?"

"Da. Tiho, slušaj. Jesi li čuo šta je rekao?"

"Mislim da sam čuo da je moj sin viknuo nešto, kao, da se Limal vraća kući."

"Jeste. Dakle, mužu, hoćemo li natrag?"

Deda Haran pusti predivo iz prstiju. Iza sebe je jedva mogao da razabere

gvozdenu kapiju. Ispred sebe, video je novu dolinu i učini mu se da se iza nje

nalazi ogroman nedirnuti predeo, zemlja šumovitih brda, cvetnih dolina i jelena

u skoku.

"Napred", reče on, i oni zajedno siñoše u dolinu; on je vodio računa o suncu i

kompasu, a ona odmotavala predivo za sobom. Prešli su preko potoka i popeli

se, sa rukom u ruci, u šumovita brda, prema cvetnim dolinama, da se nikada

odatle ne vrate.

Kada je Rael Mandela došao da ih potraži, pronašao je samo predivo koje je

Babuška odmotala za sobom. Išao je za vijugavim koncem oko stabala i cvetnih

leja, vodoskoka i grmlja, u velikoj spirali koja se pružala prema unutrašnjosti, od

zidova prema srcu vrta. Izbio je kroz poslednji zastor kaline na mali, uredni

travnjak i došao do kraja prediva. Bilo je obavijeno oko debla velikog bresta,

jednog od dva koja su stajala tako blizu jedan drugome da su im se grane i

korenje isprepleli toliko da nije bilo tog čoveka koji bi mogao da ih razdvoji.

39.

Limal Mandela došao je sa ženom, decom i stvarima u Bespuće kako bi pobegao

od ljudske pošasti, ali njegova je slava bila tolika da je najveći deo svoje prve

godine proveo praktično u kućnom pritvoru.

"Ja nisam Najveći Igrač Bilijara Koga Je Vaseljena Dala!" vikao je, iznerviran,

gomilama obožavalaca koji su se svakog jutra okupljali ispred kuće porodice

Mandela. "Više nisam. Odlazite! Idite i obožavajte ROTEH-ovog Anagnostu

Gabrijela, ja vas ne želim!"

Konačno, Rael Mandela Stariji pošao je u dnevne patrole sa sačmaricom kako bi

zadržao ništarije dalje od kuće, a Eva Mandela, koja je tokom leta plela pod

velikim lepezastim drvetom ispred kuće, veličanstveno se pokazala kao

recepcionerka i prepreka za posetioce. Onda, samo što se Limal Mandela skrasio

u prvom razdoblju mira otkad je ušao u Džez Bar Glena Milera, sa takom pod

miškom, pošast geometara spustila se na Bespuće.

A pošast geometara začela je pošast kvadrata obeleženih plastičnom trakom,

pošast kvadrata obeleženih plastičnom trakom začela je pošast grañevinskih

radnika, a pošast grañevinskih radnika naterala je Limala Mandelu natrag u

izolaciju. Samo što se navikao na hodočasnike i preduzetnike, i oni na njega,

grad je najednom bio pun uzastopnih talasa geometara, planera i grañevinskih

radnika sve dok hoteli, svratišta, krčme, gostionice i pansioni nisu nabrekli od

njih. Nije više mogao da ode do Pentekostove prodavnice mešovite robe kako bi

kupio Glasnik Meridijana, a da se ne oglasi desetak glasova: "Hej, gledaj, Sanči,

to je Limal Mandela", "To je on, kažem vam, Najveći Igrač Bilijara Koga je

Vaseljena Dala", "Je li to... jeste... Limal Mandela", i desetak ruku podiglo bi

ceduljice, račune, priznanice o primljenoj nadnici, formulare za klañenje, da ih

on potpiše, uz desetak poziva da odigra egzibicioni meč u nekom hotelu, baru,

restoranu društvene ishrane.

"Šta se, koga ñavola, to dešava!" besneo je on pred Santom Ekatrinom. "Prvo

celu pustinju izdele plastičnim trakama na kvadrate, kao tablu za pikado, a sada

noću i danju okolo leti dovoljno teških grañevinskih mašina da se sagradi

dodatni kontinent. I samo što ljudi ovde saznaju da sam u penziji i da ne želim

da razgovaram o bilijaru, o tome kako sam pobedio ðavola niti o takmičenju za

Najvećeg Igrača Bilijara Koga Je Vaseljena Dala; samo što sam ponovo

postigao da mogu da odem u kafanu, ili radnju, opet moram da se krijem. Šta to,

koga ñavola, rade tamo, prave dodatni svemirski lift, šta li?"

Kaan Mandela, star četiri godine, vedar, bucmast i pun pilava s jagnjetinom,

zapišta: "Gvožñe, tata. Cela pustinja puna je gvožña. Praktično čista rña, kaže

učiteljica, a ona to valjda zna, bila je geoli... geogi..."

"Geolog. Gvožñe! Blažena Gospo, šta je sledeće? Znači, to je korporacija

Vitlejem Ares. Ne znam... šta li će biti sa Bespućem?"

Bespuće se dovoljno izmenilo tokom godina koje je on proveo u Beladoni da ga

Limal Mandela praktično ne prepozna. Sveci, proroci, bazilike, ljudi sa

metalnim rukama, hoteli, gostionice, jevtina svratišta obasjana šarenim neonom,

molitveni zmajevi, gongovi i harfe za vetar, zvonici puni zveketa, deda i baba

koji nestaju, ozidani vrtovi, tajanstveni roñaci koji iščile podjednako brzo kao

što su se i pojavili, bezlični zapanjeni tuñinci na uličnim uglovima, pet vozova

dnevno i pristanište za teretne letače, trgovine, kafane, straćare i favele, ljudi

koji spavaju noću u sokacima, ljudi koji ceo dan stoje u redu kraj vrata sa

oznakom 'Umolnici'; krañe, silovanja, otmice: policija! Policajci sa šok-

palicama, sudovi i Lui Galačeli u advokatskoj odori, trgovina nekretninama,

svojina i najam. Prodavci peciva na svakom uglu; momci sa kolicima, nakupci,

utrapljivači religijskih tričarija: ulice! Nasuti beton i zarñali lim, staklo, čelik i

plastika; pivo sa ukusom mokraće: uvozna hrana! Redovi pred pumpama za

vodu, hektari solarnih generatora, sveprožimajući zadah kala iz pretrpanih

pogona za varenje metana. Bicikli, rikše, tricikli: kamioni! Ljudi koji viču, u

vreme sieste, ljudi koji ulaze bez kucanja, ljudi, stranci, koji zure zure zure,

pričaju, otvaraju usta, prave buku. Čak mu je i sestra bila tuñin, zatvorena u taj

ružan betonski čir koji sebe naziva Bazilika Sive Gospe; pristup moguć samo za

pobožne umolnike, pokajnike i one sa srcem hodočasnika. Limal Mandela je u

sebi još imao toliko svetovnog ponosa da odbije da stane u red pred vratima sa

oznakom 'Umolnici'.

"Ova kuća, ovaj grad, ovaj svet, u šta se sve to izmetnulo?" povikao je i bučno

izišao iz kuće, prešao preko dvorišta i ušao u kuću roditelja. Za dvadeset sekundi

koliko mu je trebalo da preñe preko dvorišta koje su izbalegale lame, dvaput su

ga snimili uz blesak blica, a neka žena, skrivena u tami iza lavorovog drveta

zasañenog u saksiji, molila ga je da je seksualno zlostavlja.

"Majko, ovaj grad me je potpuno izludeo!"

Obuzeta radom nad ramom za tepiseriju, Eva Mandela se osmehnu i reče:

"Limale! Baš mi je drago što te vidim!"

"Majko, nemam nikakvu privatnost! Pre samo trideset sekundi, neka žena me je

molila da je vežem, zapušim joj usta, umotam je u plastičnu foliju i popišam se

na nju! Ne mogu više! Moram imati nekakvu privatnost!"

"Imaš slavno lice, Limale."

"Gotovo je sa tim delom mog života, majko."

"Dok god si živ, ni sa jednim delom tvog života nije gotovo. Zbog toga ovo

radim. Reci mi, Limale, šta misliš?" Ona mu pokaza tapiseriju na kojoj je radila.

"Vrlo lepo", reče Limal Mandela, i dalje drhteći od besa.

"Zar ne? To je istorija ovog grada. Sve što se ikada desilo u njemu, stavljam u

tapiseriju tako da će, kada me ne bude bilo, tvoja deca i njihova deca, moći da je

pogledaju i shvate da mogu da se ponose svojom istorijom. Veoma je važno

znati odakle potičeš i kuda ideš. To je tvoj problem, Limale, došao si odnekud,

ali još nemaš kuda da odeš. Moraš imati neki cilj."

Limal Mandela je ćutao i stajao, šarajući stopalom po prašnjavim kamenim

pločama. Onda cmoknu kratko majku u obraz, obrnu se na peti i istrča iz kuće,

kraj osujećene žene i piratskih fotografa u krošnjama dudova, kroz kuhinju, kraj

zabezeknute žene i sinova, napolje u noć i riku teških grañevinskih mašina.

Nastavi dalje smrknut i odlučan, prenebregavši povike radnika koji su ga

prepoznali i zaklicali mu, pa uñe u zapušteni vrt oko pećinske kuće Doktora

Alimantanda. Vrata su bila provaljena, predvorje prašnjavo i memljivo. Šišmiši

pobegoše iz svojih gnezda na tavanici kada oživeše svetlosne ploče.

Negde tu mora da se nalazi ključ nezadovoljstva, nervoze, zlovolje, nemira. Kao

dete, verovao je da je Doktor Alimantando ispisao svu ljudsku mudrost i pamet

po svojim zidovima, a sada mu je samo trebala meta prema kojoj bi usmerio

svoju racionalnost. Limal Mandela je stajao pred zidovima punim

hronodinamičkih hijeroglifa, i osmeh mu se širio. U njemu je blesnula svetlost.

On možda više nije Najveći Igrač Bilijara Koga Je Vaseljena Dala, ali pred njim

se nalazio ključ pomoću koga će postati Gospodar Prostora i Vremena. Tu je

bilo misterije, dostignuća, neuspeha i trijumfa za čitav život.

"Tata?" Glas ga prenu. "Tata, da li si dobro?" Bio je to Rael Mlañi, pet godina

star i već žrtva porodične kletve. Limal Mandela spusti ruku sinu na glavu.

"Dobro sam. Naprosto, otkad smo došli ovamo, nisam znao šta želim da radim

sa sobom."

"Znam. Bio si kao papirna jedrilica na vetru."

Zar je tako neuspešno skrivao svoju osujećenost?

"Pa, sa time je sada gotovo. Raele, tvoj otac će biti Džentlmen Nauke i Saznanja,

kao Doktor Alimantando u pričama koje sam ti pripovedao o ovom mestu.

Vidiš, ovde..." Otac i sin kleknuše da pogledaju izbledele škrabotine. "Ovde sve

počinje." Krenuo je za linijom rezonovanja duži zida, gore i okolo, dok ga je

Rael Mlañi pratio, i otisnuo se u godine praćenja linije koja će ga dovesti do

središta tavanice u osmatračnici Doktora Alimantanda.

40.

"Gledajte!" uzviknu Nadahnuće Kadilak dok je svetlost hirurških svetiljki sijala

na njegovoj čeličnoj lobanji. "Prva potpuna ugradnja!" Hirurzi, bolničarke,

protetičari popadaše na kolena, podigavši ruke u obožavanju. Tasmin Mandela

uzmaknu od metalne stvari na operacionom stolu. Bila je užasnuta.

Ispod plastične kupole pulsirao je mozak, načičkan elektromehaničkim

kablovima. Neki neuron je opalio, kabl se gicnuo, metalna ruka podigla, metalni

prsti otvorili da zahvate vazduh.

"Slava slava slava!" zakreštaše hirurzi bolničarke protetičari.

"Sklanjajte to od mene", promrmlja Tasmin Mandela. "Muka mi je." Nadahnuće

Kadilak se u trenu stvori kraj nje, da je ubeñuje slatkorečivim šaputanjem.

"Razmisli o ovom dostignuću, Gospo, o prvoj potpunoj ugradnji! Telo

pretvoreno u metal. Ovo je zaista sveti trenutak!" Neskrivena zavist u njegovom

glasu nagna Tasmin Mandelu da se trgne. Stvar otvori metalni očni kapak i

zakoluta čeličnom očnom jabučicom prema njoj. Glatko čelično oko bilo je

prosečeno tako da je imalo tri crna proreza. Usta se otvoriše i potok grgotavih

besmislica pokulja iz njih. Stvar pokuša da sedne, zagrli je.

"Ubijte to, tu gnusobu, sklanjajte je od mene!" vrisnu Gospa Tasmin.

Potpuna Ugradnja sede. Prože je grč. Kibernetsko trabunjanje diže se u krik

metala na metalu. Ulje curnu iz drhtavih ustiju. Hirurzi bolničarke protetičari

poskakaše sa kolena prema operacionom stolu. Potpuna Ugradnja se zgrči,

zadrhta i sruši uz tresak i škripu zupčanika. U zbrci, Tasmin Mandela šmugnu iz

operacione sale i pobeže praznim aseptičnim hodnicima i kolonadama vrelim od

sunca uz šuštanje tkanine sa štampanim kolima.

Meditirala je u peščanom vrtu u suton, kada je začula napev. Mašinske mantre

Sirote Dece pomešane sa grubljim povicima stanovništva dodirnule su rub

njenog opažanja srebrnom zvonjavom i povukle je natrag u svet ljudi.

Nevoljama nikad kraja. Ona se protegnu, izvi leña uz naslon stolice za

meditaciju i održavanje kondicije. Za jedan minut, Nadahnuće Kadilak pokucaće

na vrata i pozvati je da se vrati svojim obavezama. Ona se diže sa stolice, ode u

svoju sobu i navuče sivu formalnu odoru. Nadahnuće Kadilak je njenu golotinju

smatrao neduhovnom i uznemirujućom.

Bila je spremna za kucanje.

"Šta je bilo?"

"Problem, Gospo. Sirota Deca..."

"Čula sam ih."

"Mislim da je najbolje da sama vidiš." Nadahnuće Kadilak je povede kroz

zasvoñene hodnike vrele od sunca, koji su vraćali svoju dnevnu toplotu nebu.

"Kako je prošao tvoj... eksperiment?" Tasmin nije mogla da sakrije drhtaj u

glasu, a Nadahnuće Kadilak ga je očigledno čuo, jer je odgovorio: "Uz dužno

poštovanje, ne bi trebalo da unižavaš rad naših naučnika, oni pokušavaju da

usavrše novo ljudsko biće, čoveka budućnosti. Avaj, u ovom trenutku,

pacijentov sistem je prestao da radi, ali njegova hrabrost i vera zasigurno su mu

obezbedili trenutni prelazak u prisustvo Velikog Inženjera."

Nadahnuće Kadilak gurnu teška ukrasna vrata koja su vodila na ulicu. Zvuk

napeva i klicanja pojača se.

"Šta se dešava?"

"Molim te, Gospo, sledi me." Komornik i proročica skrenuše iza ugla i nañoše

se licem u lice sa velikom masom ljudi.

"Ovamo gore, bolje se vidi", predloži Nadahnuće Kadilak, požurujući Tasmin

Mandelu uz kameno stepenište, na balkon. Iza kruga zbunjenih grañana, Tasmin

Mandela je mogla da vidi udove mašina u odsjaju večernjeg sunca. Sirota Deca

Bezgrešne Ugradnje klečala su kraj žičane ograde oko gradilišta Čeličane

Vitlejem Ares. Vazduh je bio ispunjen brujanjem njihovih binarnih mantri, a

njihove nezgrapne ruke pomerale su se poput kranova, pokretima gorućeg

obožavanja. Svakih nekoliko sekundi, poneko Siroto Dete napustilo bi svoje

mesto i, u krajnjem neobaziranju na znake upozorenja da je ograda pod

naponom, pritisnulo ogradu metalnom protezom. Struja bi zaiskrila, vernik bi

zastenjao i opružio se u religijskoj ekstazi. Onda bi se vratio na svoje mesto i

nastavio sa napevom 10111010101111000001101101101010, dok bi neki drugi

zauzeo njegovo mesto.

"Šta to rade?" upita Tasmin Mandela.

"Mislim da je to očigledno, Gospo. Obožavaju."

"Gradilište?"

"Izgleda da meñu nižim redovima u Gradu Vere kruži jedno proročanstvo. To

proročanstvo tvrdi da korporacija Vitlejem Ares ovde gradi ni manje ni više

nego mesto gde će se roditi, ako je to pravilan izraz, Čelični Mesija,

Oslobodilac, Mašina sa ljudskim srcem koja će izbaviti mašine iz

hiljadugodišnje veze sa telesnim."

"I zbog toga obožavaju... gomilu temelja i zemljanih radova?"

Iza žice, vanredna smena grañevinskih radnika zastala je da se zapilji u

Tupsonijance ispunjene obožavanjem.

"Baš tako. Gradilište je sveto, mesto dubokog poštovanja i obožavanja."

Tasmin Mandela ponovo pogleda neprekidnu reku Sirote Dece koja su radosno

išla napred da se prinese na žrtvu žici pod naponom.

"To je bolesno", šapnu ona.

Neki glas iz gomile stanovnika grada uzviknu.

"Gledajte! To je ona! Siva Gospa!"

Glave se okrenuše, prsti pokazaše. Sirota Deca se ukočiše usred svog

Obožavanja Žice i obrnuše metalne očne jabučice prema balkonu. Neka mlada

žena sa metalnim grudima i metalnom levom nogom ustade i vrisnu.

"Poruku! Daj nam poruku!"

Napev se smesta raširi pastvom.

<%-2>"Poruku! Poruku! Daj nam poruku! Poruku! Poruku! Daj nam

poruku!"<%0>

Pet hiljada očiju razapelo je Tasmin Mandelu.

"Oni čekaju da ih povedeš, Gospo", laskao joj je Nadahnuće Kadilak.

"Ne mogu", šapnu Tasmin Mandela. "To je ogavno. Bolesno, idolatrija... to nije

prava duhovnost, pravo obožavanje... to mora prestati."

"Ti si njihov voña, njihov duhovni poglavar, njihov pastir, vodič i savest. Moraš

ih povesti."

Napev je postao mahnit. Zemlja se tresla ispod dve i po hiljade pesnica koje su

tukle po njoj.

"Ne! Odbijam! To je gnusno! Nisam ja Bog pa da želim njihovo obožavanje...

ono mi se gadi. Ja nisam tražila da me sledite, ja sam sluga Blažene Gospe,

nisam Tupsonijanka, ja sam dete Panarha, a ne Siroto Dete Bezgrešne

Ugradnje." Ona pokuša da zadrži reči, ali one poleteše sa njenih usana kao slatke

ptičice. "Kao ni ti, Juane P. Tupsonijanče!"

Najednom više nije čula napev niti osećala silinu zahteva Sirote Dece. Pogledala

je organsko oko Nadahnuća Kadilaka i ugledala tamo takav plamen mržnje da je

morala duboko da udahne.

Zar me je oduvek toliko mrzeo? - pomisli i shvati još dok je pomišljala na to da

jeste, od trena kada ju je uzeo za ruku u jami kraj pruge, Nadahnuće Kadilak ju

je mrzeo i zavideo joj zato što je ona bila istinski Božji sluga, a ne tobožnja,

samozvanac poput njega. Zavideo joj je na duhovnosti, jer on je sebi mogao da

priušti samo umornu svetovnost maskiranu odorama svetosti. Zavideo joj je i

mrzeo je, i svaki svoj budni trenutak posvetio je tome da je izmanipuliše, iskvari

i na kraju stavi pod sosptvenu kontrolu.

"Kako me samo mrziš", šapnu ona.

"Molim, Gospo? Nisam to dobro čuo. Koju ćeš poruku preneti svom narodu?

Čekaju te." Glas mu je bio tvrd od licemerja.

Tasmin Mandela stisnu levu pesnicu. Njen oreol zasija jarko plavom bojom, što

nije mogla da sakrije pred pozornim očima.

"Mi smo neprijatelji, Nadahnuće Kadilak, Juane Tupsonijanče, kako god se

zvao: ti si moj neprijatelj i neprijatelj Boga."

"To je poruka koju želiš da preneseš svom narodu?" Napev je tutnjao po njenom

duhu.

"Da! Ne! reci im ovo: mene je odabrala sveta Katarina da budem njen izaslanik

u svetu ljudi, jer je posle sedam stotina godina koliko je bila Svetica Mašina

sada poželela da povede ljude Bogu. Bogu, a ne fabrici. Reci to svojim

vernicima."

Ona siñe sa balkona i vrati se u svoje odaje. Bilo je dobro imati neprijatelja, baš

kao i prijatelja. Posle godina zaludnosti, osećala se svrhovita i moćna. Ona je

bila Božji krstaš, borac u pravičnoj borbi, anñeo sa plamtećim mačem. Zbog

toga se osećala dobro. Veoma dobro, bolje nego što bi ijedan prorok Blažene

Gospe smeo da se oseća.

41.

Svakog jutra u jedanaest i jedanaest, Arni Tenebre bi se popela na kraj svog

kreveta kako bi mogla da vidi tri stvari iza rešetaka na prozoru. Po redosledu

perspektive, bilo je to stablo pomorandže u saksiji od terakote, trideset šest

kilometara suvih Stamposa, i jedno plavo nebo. Nijedna od te tri stvari nije se ni

najmanje menjala, ali svakog dana u jedanaest i jedanaest Arni Tenebre bi se

popela na krevet ne zato što su joj te tri stvari bile iole zanimljive, već zato što

joj je Migli izričito branio da se penje na krevet (strah da se ne obesi,

pretpostavljala je) i pošto je svakog dana dolazio tačno u jedanaest i dvanaest,

volela je da postigne makar kakvu sitnu pobedu pre poniženja svakodnevnih

rehabilitacionih seansi.

"Gospoñice Tenebre, molim vas, ovaj, nemojte stajati na krevetu. Ovaj, čuvari to

ne vole."

Nebo je bilo plavo. Stamposi mrki, a stablo pomorandže prašnjavo zeleno. Sada

je mogla da siñe.

"'Jutro, Migli." 'Migli' je bio Prakeš Merčandani-Singalong, rehabilitacioni

psiholog u Okružnom zatvoru Čepsenit: nizak, smeñ, neugledan, usplahiren,

nespretan sa trakom, magnetofonom i sveskama, tako da je mogao da bude samo

Migli.

"Šta imamo danas, Migli?"

Eksperimentisao je raznim kombinacijama traka, magnetofona i sveski na stolu.

"Mislio sam, ovaj, da nastavimo, ovaj, tamo gde smo juče prekinuli."

"Gde smo ono stali?" Te seanse razgovora predstavljale su traćenje državnog

vremena i novca. Podozrevala je da Migli misli isto što i ona, ali šarada je

morala da se odigra sa svim tim užurbanim zapisivanjem i lažima malim i ne

tako malim, koje je igra zahtevala.

"Kod vaših prvih dana sa Korpusom Istine Severozapadne Četvrtsfere, kod,

ovaj, raznih seksualnih, ovaj, veza sa njegovim pripadnicima." Migli se zapilji

poput sove kroz naočari debele kao piksle. Arni Tenebre prekrsti ruke i sede

natrag na krevet. Otvori usta i pusti laži da poteku napolje.

"Pa, posle oko pola godine provedene u Korpusu Istine - bilo je u redu, ali

nekako dosadno - romantika je prošla i sve se svelo na obične vrele vožnje

triciklima i po nekoliko dana u nekom selu Bogu iza leña, sa priključivanjem u

telekomunikacionu mrežu: ne bi to bilo tako loše da smo zaista mogli da

snimamo muziku. Ali od tog silnog putovanja na sedištu tricikla zaradila sam

samo svrab meñu nogama; ono što sam zaista želela bilo je da se priključim

nekoj jedinici Aktivne Službe."

"I šta ste uradili?" Migli se željno nagnu napred. Ovo je verovatno već čuo sa

traka snimljenih tokom isleñivanja. Arni Tenebre ispruži ruku da bi noktima

zagrebala malter.

"Pozvala sam Pašala O'Hera, komandanta Brigade Severozapadne Četvrtsfere,

da okusi slast mog devetogodišnjeg tela iza šupe za telekomunikacije, u

glavnom štabu u Zaboravgradu. On je snabdevao glavni štab SZČS u isto vreme

kada smo mi bili tamo, i ta prilika bila je isuviše dobra da bih je propustila.

Možeš li uopšte da zamisliš koliko je on bio dobar ljubavnik?" Migli je balio u

klasičnom Pavlovljevom stilu. Arni Tenebre je osećala gañenje zbog toga što

čovek sa diplomom Univerzuuma Liks može toliko da veruje njenoj priči o

zavoñenju i terenskom seksu. Ništa od onoga što je opisala nikada se nije

dogodilo, ali Migli to, zapravo, i nije hteo da zna. Ona je zaista srela Pašala

O'Hera u Zaboravgradu i trampila sve tajne Doktora Alimantanda za mesto u

jedinici aktivne službe, a svoju prljavu priču o seksualnom poniženju, mučenju,

zlostavljanju, ispaštanju i disciplini smislila je samo da bi zadirkivala Miglija.

Za jednog rehabilitacionog psihologa, bio je i sam prilično zreo za terapiju.

Pegavi perverznjak. Opisala je tri meseca koje je provela u borbenoj obuci do

najmanjih pojedinosti, dok je u bioskopu svoje glave puštala dokumentarac.

Meseci sedenja na jednom mestu, hladna zimska logorovanja u planinama

Eklezijast, dosada, dizenterija i bacanje u plitke rovove svaki put kada bi iznad

glave proleteo neki avion.

"I šta je onda bilo?" upita Migli, ushićen smrću i slavom.

"Neka to ostane za sutra", reče zatvorenica Tenebre. "Vreme je isteklo." Migli

baci pogled na svoj sat i pokupi gomilu magnetofona, svezaka i olovki.

"Sutra u isto vreme, Migli?"

"Da, i, ovaj..."

"Da se ne penjem na krevet."

Ali ona se u isto vreme sutradan popela na krevet, a Miglijev mali

temperamentan ispad toliko joj se dopao da je zatvorila oči i improvizovala

podužu, veličanstvenu fantaziju o svojoj prvoj godini aktivne službe u

Svezemaljskoj Armiji, spektakl sa puškaranjem, bombaškim napadima,

zasedama, pljačkanjem banaka, otmicama, atentatima i raznovrsnim zverstvima

u mestima sa milozvučnim imenima kao što je Greben Džatna, Dolina Vrele

Vode, Ravnica Naramanga i Hromvil. Ali kada je Migli otišao i kada je sela na

krevet da pertlama pravi pletenice, setila se kako joj je krv voñe grupe Heuha

Lina curela kroz prste u blatnjavoj rupi na Planini Praznoverja. Setila se kako je,

sa rukama punim smrti, digla pogled iz crvenog blata i ugledala Miliciju Crne

Planine koja juriša, juriša, juriša, širom razjapljenih usta. Setila se straha koji je

zaudarao kao krv na njenim rukama i govna u njenim pantalonama, straha koji

ju je izludeo svojim zavijanjem toliko da je izvukla MRCV, zavrištala, pripucala

i nastavila da puca sve dok strah nije nestao i dok se sve nije umirilo. Nije želela

unapreñenje. Napisali su: 'Hrabrost u bezizlaznoj situaciji', ali ona je znala da je

strah bio ono što ju je nagnalo da puca. Tek je nekoliko meseci kasnije otkrila da

je prvi pohod Pašala O'Hera sa novim naoružanjem koje je koristilo indukciju

polja bio neverovatno uspešan, a unapreñenje je bilo njegov izraz zahvalnosti.

Kapetan prve klase u Deuteronomijskoj diviziji. Dok je pravila pletenice u

svojoj ćeliji u Okružnom zatvoru Čepsenit, nije mogla čak ni da se seti šta je

uradila sa medaljom.

Trećeg dana, Migli je ponovo došao sa trakama i sveskama. Arni Tenebre je

sedela na krevetu.

"Danas, ovaj, nismo na krevetu?" Njegov pokušaj da bude sarkastičan bio je

bedan.

"Još nisam videla ono što tražim." Odlučila je da danas priča samo istinu. Nije

bilo nikakvog zadovoljstva u laganju kada je samo ona znala da laže. "Danas ću,

Migli, da ti pričam o napadu na sistem za navoñenje sletanja u Kosmobadu.

Imaš dovoljno trake? Dovoljno papira? Baterije su u redu? Ne bih želela da bilo

šta od ovoga propustiš." Ona se nasloni na zid, zatvori oči i započe priču.

"Iz oblasne komande stiglo je nareñenje za veliku ofanzivu u vreme izbora za

planetnu skupštinu. Posle bitke kod Smitove Šupe, nekoliko komandnih nivoa

Deuteronomijske divizije izbačeno je iz stroja - još nismo imali I.P. naoružanje -

i ja sam bila zadužena za petu i šestu brigadu. Pošto nismo dobili novu opremu,

pomislili smo, ja sam pomislila, da krenemo na manje važnu metu, konkretno,

na sistem navoñenja za sletanje u Kosmobadu. Sa Nebeskog Točka spuštaju se

pomoću daljinskog navoñenja, tako da, ukoliko izbacimo iz stroja radare za

navoñenje, nijedan šatl neće sleteti u Beladonu. Sinhronizovali smo akciju sa

ostalima u sektoru i zauzeli položaje kraj Kosmobada."

Napad je bio dobro isplaniran i besprekorno izveden. U dvanaest i dvanaest, 65

radarskih signala uništeno je minama, a kompjuter za navoñenje bio je

skremblovan programom tipa lovac-ubica, kupljenim od Egzaltiranih Porodica.

Svaka komunikacija izmeñu tla i orbite u Beladoninom sektoru sletanja bila je

beznadešno zbrljana. Bilo je to prelepo, ne kao što mogu da budu prelepe žute

eksplozije i rušenje tornjeva, već je u pitanju bila intelektualna lepota svojstvena

dobro obavljenom poslu. Vodnici su raportirali da su sve primarne mete

uništene. Arni Tenebre je naredila da se snage povuku i raziñu. Njena komandna

grupa, Grupa 27, povukla se prema mestu po imenu Klarkgrad i naletela pravo

na dobrovoljačke čete A i C iz Novog Merioneda, koje su tamo bile na

manevrima. Pucnjava je bila kratka i krvava. Setila se da nije ispalila ni jedan

jedini metak tokom kratke borbe. Bila je toliko zapanjena sopstvenom glupošću,

jer nije proverila ima li vojske u toj oblasti, da čak nije ni podigla svoj MRCV.

Grupa 27 pretrpela je 82 posto gubitaka pre nego što se kapetan prve klase

Tenebre predala.

"Sledeći put ću naterati svoje obaveštajce da bolje rade", rekla je kapetan prve

klase Tenebre.

"Teško, ovaj, da će biti sledećeg puta."

"Kako god ti kažeš. U svakom slučaju, Grupa 27 bila je zbrisana, a sada

stanujem u Okružnom zatvoru Čepsenit, pričam sa tobom, Migli, i govorim ti da

je vreme za danas isteklo. O čemu bi želeo da pričamo sutra?"

Migli slegnu ramenima.

Te noći, kapetan prve klase Tenebre ležala je pod prugom zvezdane svetlosti

koja se probijala kroz rešetke, sa pertlom meñu prstima. Mislila je zvezdama

obasjane misli o strahu i gnušanju. Od jutra kada je napustila Bespuće na

zadnjem sedištu tricikla Inženjera Čandrasekara nije prošao dan da se nije

probudila sa strahom i usnula u strahu. Strah je bio vazduh koji je udisala. Strah

je bio poput dubljeg ili plićeg daha, strah od koga je popuštala petlja u rupi, sa

Huehom Linom koji joj je krvario kroz prste, ili strah napetog pogleda uprtog u

nebo radi prepoznavanja motora letelice. Obavijala je pertlu oko prstiju, u krug i

u krug i u krug, i plašila se. Strah. Ili ona koristi strah, ili strah koristi nju.

Prsti joj se ukočiše u plesu. Sinu joj misao neodoljive dubine, poput božanskog

zakona. Njenu besciljnost obasja sveta svetlost te misli. Do tog trena, strah je

koristio nju i prouzrokovao njenu nesposobnost, neuspeh, gnušanje i smrt. Od

tog trenutka preplitanja pertli ona će koristiti strah. Koristiće ga iz straha da on

ne koristi nju. Biće strašnija, silnija, opakija, uspešnija od bilo koga komandanta

Svezemaljske Armije pre nje: samo njeno ime biće kletva straha i gnušanja. Još

neroñena deca strepeće od nje, a mrtvi će umirati sa njenim imenom na usnama,

jer ili će ona koristiti strah, ili će strah koristiti nju.

Ležala je te noći dugo budna i razmišljala pod kosom prugom zvezdane

svetlosti.

Četvrtog dana, u jedanaest i dvanaest, Grupa 19 Deuteronomijske divizije

Svezemaljske Armije napala je Okružni zatvor Čepsenit, likvidirala stražare,

pustila zatvorenike i izbavila kapetana prve klase Arni Tenebre. Dok je

prikopčavala komplet novog oružja sa indukcijom polja koje su joj doneli

izbavitelji, neki mladić sa naočarima, nalik na sovu sa prljavom maštom, iskočio

je ispod dovratka mašući ogromnim reaktivnim 'presni' pištoljem dugačke cevi,

koji očito nije umeo da upotrebi.

"Ostanite, ovaj, gde ste, ne mrdajte, jer ste, ovaj, svi uhapšeni."

"O, Migli, ne budi tako blesav Migli", reče Arni Tenebre i raznese mu potiljak

kratkim rafalom iz svog induktora polja. Grupa 19 spalila je Okružni zatvor

Čepsenit i odvezla se po tamnomrkim Stamposima dok je iza nje ostao da visi

tamnomrki dim.

42.

Kao da je sve nestalo u noći: ljudi, kuće, velike žute mašine, sve je iščilelo. Te

noći bila je najgora oluja koje je iko mogao da se seti i braća su ležala u svojim

krevetima u uzbudljivoj jezi, preplašeni, svaki put kada bi munja bacila ogromne

plave senke na zid, a grom zatutnjao tako bučno i tako dugo da se činilo da je u

sobi, u krevetu kraj njih. Nisu mogli da se sete kada su zaspali, ali mora da je

tako bilo, jer sledećeg trenutka, njihova majka je povlačila zavese da bi unutra

pustila neobičnu sunčevu svetlost kakva se može videti samo posle oluja, tako

čista, laka i jasna da izgleda oprano. Iskobeljali su se iz kreveta, navukli odeću,

doručkovali i izišli u oprano jutro.

"Kako je tiho", reče Kaan. Za uši koje su mesecima, godinama bile naviknute na

buku i danonoćne radove, tišina je bila zastrašujuća.

"Ne čujem ih da rade", reče Rael Mlañi. "Zašto ne rade?" Braća požuriše do

prolaza koji su iskopali ispod žice kako bi mogli da se igraju na

najuzbudljivijem mogućem igralištu za dečake, na gradilištu. Stajali su kraj žice

zagledani ni u šta.

"Nema ih!" uzviknu Kaan. Nije bilo nijednog valjka, mešalice ili dizalice,

nijedne barake, spavaonice, kantine ili radničkog kluba, nijednog zavarivača,

zidara, pa čak ni predradnika, nadzornika gradilišta, vozača krana niti

utovarivača kamiona. Kao da ih je oluja sve usisala u nebo, da se nikada ne

vrate. Rael Mlañi i njegov mladi brat skotrljaše se ispod žice da istraže nov,

prazan svet.

Oprezno su gazili zasenčenim ulicama izmeñu ogromnih nosača čeličnih

transformatora. Trgla ih je svaka pustinjska ptica koja je zakreštala, i svaki

sopstveni izobličeni odraz u džungli metalnih cevi. Kada je postalo očigledno da

je fabrika potpuno pusta, dečaci su se osmelili.

"Jahiii!" viknu Kaan Mandela obavivši usta šakama.

"Jahii jahii jahii jahii..." odazvaše se odjeci u nepomičnim rezervoarima i

trakama za prenos rude.

"Gledaj ono!" viknu Rael Mlañi. U privremeno formiranom logoru, ispod

nadvijenog kompleksa cevi i dimnjaka, uredno je bilo parkirano dve stotine

kipera. Spretni kao majmuni, dečaci se popeše i zapuzaše po jarkožutim

kamionima, vešajući se o ručice na vratima i pragove kabina, klizeći niz kose

zadnje strane u spremišta dovoljno velika da se u njih smesti čitava hacijenda

Mandelinih. Energija ih je odvela sa velikih kamiona na skele i gazišta gde su

igrali opasnu igru trodimenzione šuge meñu cevima i kanalima sistema za

filtriranje rude. Okačen o jednu ruku iznad zastrašujuće dubokog spremišta

kipera, Kaan Mandela se oglasi oduševljenim pokličem.

"Rael! Au! Gledaj! Vozovi!"

Smesta su ostavili penjalice industrijske hemije zbog dvanaest nepomičnih

vozova. Istraživači nikada ranije nisu videli takve vozove, svaki je bio duži od

kilometra i svaki su vukle po dve lokomotive Železnice Vitlejem Ares Klasa 88,

u tandemu. Osećaj uspavane snage uzapćene unutar isključenih tokamaka

naterao je dečake na ćutanje ispunjeno strahopoštovanjem. Rael Mlañi dodirnu

bridom šake jednog titana.

"Hladno", reče on. "Isključeno." Deda mu je poklonio knjigu o vozovima za

sedmi roñendan.

"'Edmund G', 'Spidvel', 'Neukrotivi'", reče Kaan Mandela, čitajući imena

crnozlatnih grdosija. "Šta ako bi neki najednom proradio?" Rael Mlañi je

zamislio da fuzioni motori oživljavaju u eksploziji i ta ga je zamisao toliko

prestravila da je naterao Kaana da ostave usnule džinove na miru, i poveo ga u

sasvim drugi deo kompleksa, onaj koji nikada ranije nisu videli prilikom svojih

tajnih poseta igralištu.

"Ovo je kao još jedno Bespuće", reče Kaan.

"Bespuće kakvo bi trebalo da bude", reče Rael Mlañi. Našli su se na rubu malog,

ali potpunog grada za oko šest hiljada stanovnika ili, tačnije, grada u koji bi

moglo da se smesti šest hiljada stanovnika, jer on je bio prazan kao groblje. Bio

je to dobro sreñen grad sa urednim terasama na kućama od belog ćerpiča sa

crvenim krovovima (jer neke stvari su isuviše svete da bi ih menjala čak i

korporacija Vitlejem Ares) duž prostranih ulica koje su se širile kao paoci točka

iz središnjeg okruglog parka. Na kraju svake ulice, tamo gde se ona spajala sa

kružnim servisnim drumom, nalazila se prodavnica Kompanije sa mešovitom

robom, škola Kompanije, dom kulture Kompanije i depo Kompanije za male

priručne električne tricikle.

"Hej! Sjajni su!" viknu Kaan dok je pravio tesne krugove unutar krugova na

svom bagiju sa tri točka. "Da se trkamo!" Rael Mlañi, u odgovoru na izazov,

upali tricikl nogom i dva dečaka počeše da se trkaju praznim ulicama Čelikgrada

kraj praznih kuća, praznih prodavnica, praznih škola, klubova, čajdžinica,

lekarskih ordinacija i kapela, praznih praznih praznih poput očiju lobanje, uz

podvriskivanje i klicanje dok su njihovi točkovi dizali oblake crvene prašine

koja je našla sebi put čak i do tog svetog mesta.

U središtu točka ulica nalazio se kružni park sa imenom 'Vrtovi industrijskog

feudalizma' iznad kapije od kovanog gvožña. Kada su se dečaci umorili od

trkanja, zbacili su sa sebe prašnjavu i znojavu odeću i zapljuskali po ukrasnom

jezeru, da bi se potom sunčali na uredno podšišanim travnjacima.

"Hej, ovo je sjajno!" reče Rael Mlañi.

"Šta misliš, kada će svi ti ljudi doći?" upita Kaan.

"Baš me briga, pod uslovom da to nije danas. Mogao bih ovde da ostanem

zauvek." Rael Mlañi se protegnu kao mačak, izlažući sebe nedužnom suncu.

"Šta misliš, hoćeš li ovde da radiš kada porasteš?"

"Možda. A možda i neću. Nisam mnogo razmišljao o tome šta bih želeo da

radim. A ti?"

"Ja želim da budem bogat i slavan i da imam ogromnu kuću kakvu smo imali u

Beladoni, bazen i dirižabl, i da me svi znaju, kao što su znali tatu."

"Hah! Tek mu je sedma godina, a već tačno zna šta hoće. Kako ćeš onda da

doñeš do svega toga?"

"Ući ću u posao sa Radžandrom Dasom."

"Sa tom skitnicom! Taj ne ume ništa da radi."

"Otvorićemo kiosk sa vrućom hranom i kada tu zgrnemo pare, otvorićemo još

jedan, pa još jedan, i još jedan, pa ću biti bogat i slavan, čekaj samo!"

Rael Mlañi je ležao na uredno podšišanoj travi i pitao se kako to njegov mlañi

brat ima pred sobom uredno ocrtane dane, dok on želi samo da bude nošen

mističnim pustinjskim vetrom kao leptir.

"Slušaj", reče brat Kaan, uspravivši se, pozoran. "Kao da lete dirižabli."

Rael Mlañi oslušnu i uhvati tutnjavu motora vazdušnih laña na rubu vetra.

"Dolaze ovamo. Možda su to ljudi."

"O, ne, nema tu možda", reče Kaan dok je navlačio na sebe lepljivu odeću. Prvi

dirižabl dolete iznad čeličnih visova grada. "Hajdemo." Dečaci potrčaše pustim

ulicama ispunjenim bubnjanjem avionskih motora, dok je nad njihovim glavama

proletala letelica za letelicom. Rael Mlañi je u trku jednim okom osmatrao nebo.

"Ima ih sigurno na stotine." U glasu mu se čulo čuñenje i strahopoštovanje.

"Hajde", reče brat Kaan, uklet pragmatizmom.

"Ne, hoću da vidim šta se dešava." Rael Mlañi se pope uz nekoliko strmih

stepeništa koja su vodila do vrha stuba katalitičkog transformatora. Posle

oklevanja koje je trajalo samo jedan tren, Kaan krenu za njim. On je zaista bio

pragmatičan; ali i ljubopitljiv. Sa gazišta oko vrha stuba, plan operacije postao je

očigledan. Letači su formirali ogroman disk u čijem je središtu bilo Bespuće.

"Au, ima ih sigurno na hiljade", reče Kaan, ispravivši raniju bratovljevu

procenu. Letelice su i dalje prolazile iznad njihovih glava. Dirižabli su nadletali

Bespuće još pola sata, pre nego što su dovršili formaciju. Nebo se zacrnelo od

njih, to crnilo bilo je prožeto zlatnim munjama, i oluja industrije spremala se da

se stušti na Bespuće. Koliko su oštre pustinjske oči dečaka mogle da vide,

letelice su čekale. Tamno prisustvo zadušnih laña plašilo ih je. Znali su da je

korporacija Vitlejem Ares moćna, ali da bude toliko moćna da oboji nebo u

crno, to je stvarno delovalo zastrašujuće.

Onda, kao da je neko izgovorio čarobnu reč.

Odjednom, posvuda, tovarni otvori na dirižablima pootvaraše se i napolje

pokuljaše oblaci narandžastog dima.

"Gas!" kriknuše braća pomislivši na opasnost, ali narandžasti dim nije lebdeo

kao gas, već je visio u namreškanim zavesama oko Bespuća. Narandžasti dim je

visio nekoliko sekundi, a onda se neobično brzo spustio do tla.

"Pametno", reče Rael Mlañi. "Koriste elise da bi spustili dim."

"Hoću kući", reče dečak čija je budućnost bila isplanirana.

"Ššš. Ovo je zanimljivo." Samo minut posle otvaranja vrata spremišta za teret,

oblak se nataložio kao gusti narandžasti sloj preko crvene Velike Pustinje.

"Hoću kući, bojim se", ponovi dečak koji je želeo da bude bogat i slavan. Rael

Mlañi se zagleda u dine i suvu visoravan, ali jedino što je mogao da vidi bili su

letači koji su jedan po jedan napuštali formaciju.

"Video sam dovoljno. Sada možemo kući."

Kod kuće, tata je bio razdragan.

"Doñite da vidite ovo", reče i povede sinove u kukuruzište. "Šta kažete na to?"

Raela Mlañeg je to podsećalo najviše na kristale sulfata bakra koje je pravio u

školi, ali bilo je mat-crno, zarñalo i dugačko oko pola metra. Raslo je usred

kukuruzišta, što nikakav kristal sulfata bakra nije mogao da izvede. Limal

Mandela reče sa prizvukom ponosa u glasu: "Mogao bih da ga iskopam za

uspomenu."

"Šta je to?"

"Zar niste slušali radio? To je kristal gvozdenog ferotropa! Živimo tačno u

središtu najveće svetske bakteriološki aktivne zone!" Nisu mogli da shvate zbog

čega njihov otac zvuči toliko zadovoljno. "Ako uzmete dvogled i odete do ruba

brežuljaka, videćete da ove stvari rastu iz peska dokle god vam pogled doseže!

Kristalni ferotropi! Na taj način korporacija Vitlejem Ares dobija sve to gvožñe

iz peska, pomoću bakterija, majušnih živih organizama koje jedu beskorisnu rñu

i seru te stvari koje tu vidite. Pametno? Briljantno! Prvi pravi uspeh za Bespuće.

Nigde se to nije dogodilo. Mi smo prvi!"

"Je li to izbačeno iz vazdušnih laña?" upita Kaan. Rael Mlañi ga ritnu da zaveže

pre nego što izusti bilo šta o provlačenju ispod zabranjene žice Čelikgrada, ali

oči njegovog tate bile su isuviše ispunjene svetlom tehnologije da vide išta

manje važno.

"Spore mikroba. To su bile spore mikroba. Ali znate šta je najbolje od svega?

Ta... bolest, pretpostavljam da biste mogli tako da je zovete, deluje samo na rñu,

jedan krajnje osoben oksid gvožña. Ne dira ništa drugo; možete da hodate

kilometrima i kilometrima i kilometrima kroz pustinju, a da vam to nikako ne

naudi. Vitlejem Ares je rasuo tu materiju na sve strane, u prečniku od dvadeset

kilometara. Najbogatije rudno nalazište na čitavoj planeti, čuo sam da je tako

rekao jedan grañevinac pre nego što je otišao."

"Zašto se ovaj nalazi ovde?" Rael Mlañi se sagnu da pogleda tuñinsku stvar u

kukuruzištu.

"Mora da duboko ispod tla ima gvožña. Vetar je naneo nešto spora ovamo i one

su došle do rñe. Da vam kažem, dečaci, Edu Galačeliju rastu sa krova šupe!"

"Au! Smem da odem da pogledam?" upita Kaan.

"Naravno", reče tata. "Poći ću i ja, uzećemo dvoglede i otići do brežuljaka. Svi

su tamo i posmatraju predstavu. Ideš, Raele Mlañi?"

Rael Mlañi nije otišao. Ušao je unutra i čitao svoju knjigu o vozovima, a kada su

njegov otac brat majka baba i deda došli kući puni opisa kristalnih tornjeva koji

izbijaju iz peska i rastu u visinu od deset, dvadeset, pedeset metara pre nego što

ih sopstvena težina ne skrši, pravio se da se igra s mačkom, ali, zapravo, ih je

mrzeo, oca brata majku babu dedu jer nije znao kako da mrzi te pilote i planere

koji su svojevoljno izazvali toliki potres u njegovoj Vaseljeni. Nije shvatao zbog

čega oseća tu mržnju, zbog čega se oseća oskrnavljeno, ispražnjeno, bolesno u

duši. Pokušao je to da kaže bratu, majci, pa čak i ocu sa kojim nije bio blizak, ali

oni nisu shvatali ono što je pokušavao da im kaže, niko od njih, čak ni mudra

Eva Mandela koja je plela svojim starim, mudrim rukama. Jedina koja bi u

čitavom Bespuću shvatila duboku bolest u duši Raela Mlañeg bila je njegova

tetka Tasmin, jer samo je ona znala kako izgleda biti uklet neodgonetljivom

mističnom sudbinom.

43.

U šest i šest minuta, oglasiše se sirene.

Oglasiše se kao anñeoske trube. Oglasiše se kao letnje oluje kroz skele pumpi i

iznad crvenih crepova. Oglasiše se kao Truba Sudnjeg dana, pucanje neba, dah

Panarha koji udiše život u beživotno.

U šest i šest minuta, jeka sirena prolomi pustinjski vazduh i u svakoj ulici sva se

vrata otvoriše istovremeno, a napolje pokuljaše ljudi, ljudi sa svih kontinenata

sveta i šire, iz Metropolisa, uvek u trku unazad i u poteri za samim sobom, sa

samog osiromašenog Matičnog Sveta umornog od ljudi, svi tu kako bi pravili

čelik u moćnoj čeličani Vitlejem Ares: radnici pohitaše u fabrike, pritoka se

spoji sa pritokom u reku glava, šaka i srca, u naviranju zasenčenim ulicama

Čelikgrada. Niži funkcioneri, u elegantnim papirnim odelima koja su istog jutra

ispala sveža iz mašine na kovani novac, prohujaše kraj njih na električnim

triciklima, deca zabazaše u škole i zabavišta Kompanije, vlasnici radnji i trgovci

iz prodavnica mešovite robe podigoše kapke sa vrata i iznesoše stolice na

verande kako bi pokazali da su im prodavnice otvorene.

Na jeku sirena, dve stotine žutih kamiona ožive i strese se poput umornih pasa, a

onda zatutnja iz garaža. Na kristalnim poljima dina, prenosnici i bageri

probudiše se iz molitvenog počinka da bi se nahranili. Sa rikom i grmljavinom,

dvadeset četiri crnocrne lokomotive Klase 88 upališe fuzione tokamake i klop-

klop-zakloparaše po skretnicama prema glavnoj pruzi.

Na jeku sirena, dim izbi iz stotinu dimnjaka: izbi, izbaci prstenove, a onda

pokulja u nebo miholjskog leta, crn, beo, narandžast, mrk. Transportne trake

pokrenuše se sa zveketom, peći potpališe, usijane ugljenične elektrode spustiše

se u uskomešane rezervoare istopljene vreline, valjaonice počeše da ubrzavaju, a

u samom srcu kompleksa, iza zidova betona, zvuka, čelika, olova i magnetizma,

plazmični duh začegrta u svojoj boci, ulivši čarobnu moć u grad.

Na jeku sirena, stražari u crnozlatnim uniformama sa crnim i zlatnim

amblemima na ramenima otvoriše širom žičane kapije i dve stotine kamiona

pohrli kroz njih da poskakuje kroz Bespuće po crvenom zemljanom drumu,

prema poljima rude.

Na jeku sirena, Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje jurnuše iz svojih kartonskih i

plastičnih straćara oko Bazilike i navreše kroz sokake starog Bespuća u talasima

psalama i mantri da bi okružila čelikgradske kapije i pobacala papirne konfete

pod kamionske točkove velike kao kuća. Stražari se osmehnuše i mahnuše,

vozači u kariranim košuljama stadoše da im ablenduju i trube. Dronjava Sirota

Deca zaigraše i zapevaše za njih. Molitveni zmajevi improvizovani od plastičnih

kesa za otpatke digoše se na vetru osvita vezani za žičanu ogradu: veliko je bilo

slavlje tog prvog dana Prispeća Čeličnog Mesije! Kamioni protutnjaše kraj njih,

pedeset, stotinu, dve stotine. Buka njihovih motora zagluši himne vernika, teški

točkovi zasuše ih crvenom prašinom. Svetlost osvita se pojača i pokulja kroz

fabričke geometrije, zapljusnuvši kroz žicu ples Sirote Dece divnim

industrijskim senkama. Reflektori se pogasiše kada je dnevna svetlost ojačala.

Na jeku sirena, Sevrijano i Batisto Galačeli probudiše se i shvatiše da je svanuo

njihov deseti roñendan. Danas punimo deset. Ura ura. Dan zrelosti, dan

odrastanja, dan zaborava na detinjstvo: na dane tobože grubih gotovo-

devetogodinjaka koji su se koškali po uličnim uglovima, na dane kukuruznog

piva i sunca, muzike sa radija Hotel/B.A.R-a, očijukanja sa devojkama,

džeparenja, kartanja, pričanja viceva, zavitlavanja policajaca, povremenog,

krivicom ispunjenog njuškanja zapaljene konoplje iz vrta gospodina Jerihona i

igranki subotom uveče u klubu grañevinskih radnika, gde su ponekad dovodili

Velike Orkestre iz Velikih Gradova, kao što su Badi Merks, Hamilton Bohanon i

nekada legendarni Kralj Svinga lično, Glen Miler i Njegov Orkestar, a ponekad

su tu bile i one nove stvari koje su puštali na Sving radiju, samba, salsa, kako

god ih zvali. Ah, te igranke subotom uveče! Od trenutka kada bi se vrata

zatvorila u nedelju ujutro, počelo bi odbrojavanje do trenutka kada će se otvoriti

u dvadeset i dvadeset sledeće subote. Oblačenje i doterivanje, pirlitanje i

razmetanje, pijančevanje i povraćanje, poziranje i foliranje, a ponekad, krajem

zaista dobre noći, tuče i obračuni na parkingu za rikše iza plesne dvorane. Sve je

to sada prošlo. Sve je nestalo, odbačeno, jer danas su se oglasile sirene, a braća

Galačeli (meñusobno nerazaznatljiva kao dva zrna graška u mahuni ili dani u

zatvoru...) napunila su deset godina.

I tako, kada se Čelikgrad probudio u svoje prvo jutro, Sevrijanova i Batistova

majka pozvala je sinove k sebi.

"Danas ste napunili deset godina", rekla im je. "Sada ste muškarci i morate

primiti na sebe odgovornosti odraslih. Na primer, da li ste razmišljali o tome šta

da učinite sa svojim životom?"

Nisu. Prilično im se dopadalo ono što su do tada radili sa svojim životom. Ali,

obećali su majci i očevima da će za pet dana znati šta žele da učine sa svojim

životom. I tako su pitali svog školskog savetnika za profesionalnu orijentaciju,

pitali su prijatelje, pitali su devojke sa kojima su se viñali na igrankama subotom

uveče, pitali su susede, pitali su sveštenike, političare, policajce i prostitutke, i

na isteku petog dana znali su šta žele da urade sa svojim životom.

"Želimo da budemo piloti kao ti, mama", rekli su.

"Šta?" upita Umberto, koji je želeo da sa njim uñu u trgovinu nekreninama.

"Šta?" upita Lui, koji je želeo da se sa njim bave pravom.

"Želimo da letimo", rekoše Sevrijano i Batisto, pomislivši na vetar, žice, sunce

na krilima i senzualnu riku aero-motora Jamaguči i Džons u dvosmernoj

konfiguraciji, setivši se kako je njihova roñena majka bila blažena i blistava

posle dugih popodneva provedenih u tutnjavi duž pustinjskih kanjona i iznad

stenovitih ivica avetnih visoravni. Za njih zemlja nije bila nimalo lepša od neba.

"Ako želite da letite, letećete", reče Ed koji je jedini shvatao kako vetar može da

duva kroz krv. "Da li ste razmislili kako to da postignete?"

"Razgovarali smo sa gospodinom Vongom, savetnikom za profesionalnu

orijentaciju u školi", reče Sevrijano.

"Rekao je da se zaposlimo u Kompaniji kao komercijalni piloti vazdušnih laña",

reče Batisto.

"I sigurni ste da je baš to ono što želite?" upita Persis Taterdemalion, potajno

oduševljena što će bar njeni sinovi da ispune njene snove.

"Jesmo." Blizanci izvadiše formulare.

"Onda morate poslušati želju srca", reče ona, potpisavši u dnu da je saglasna. Iz

nekog razloga, videla je lice Limala Mandele na papiru, kao neki drevni vodeni

žig.

I konačno, na kraju tog dana početaka, jeka sirena pozva jednog čoveka na

visoki balkon obložen crnozlatnim barjakom Kompanije. Čovek je posmatrao

bujice radnika, košnicu menadžera, mašine procvetale u život i pokret.

Posmatrao je kako se iskra oživljavanja širi Čelikgradom, paleći posvuda

plamenove carstva i industrije. Menadžer/Direktor za projekte i razvoj

Severozapadne Četvrtsfere posmatrao je osvit prvog dana nad Čelikgradom i bio

je veoma zadovoljan. Zaista, veoma, veoma zadovoljan.

44.

Dvadeset sedmog maja, u 06:13, sedam nuklearnih bombi snage od po deset

kilotona istovremeno je detonirano na jedrenjaku Prezidijuma Džonatan Berd

koji se pripremao da iskrca putnike, posadu i teret u ROTEH-ovoj orbitalnoj

pristanišnoj stanici za prevoz do svemirskog lifta Nebeskog točka. Tri stotine

pedeset pet hiljada ljudi trenutno je isparilo u eksploziji. Još sto pedeset hiljada

eksplodiranih tela pokupile su ROTEH-ove sonde i kapsule iz samotnih

pogrebnih orbita. Pedeset osam hiljada je preživelo eksploziju u zabačenim

delovima letelice ili u teretnim mahunama oduvanim sa osnovnog korpusa

broda. Od njih, dvanaest hiljada je umrlo zbog izloženosti jakom zračenju.

Daljih sedamnaest hiljada skončalo je kada se njihov zatumbani deo broda

istopio u šljaku u atmosferi, pre nego što su svi mogli da budu prebačeni na

sigurno. Izginulo je hiljadu šest stotina službenika ROTEH-a, uključujući i

servisnu posadu Džonatana Berda - njih dvadeset osmoro - i devetnaest pilota

šatlova Nebeskog točka na prekinutom kraju kabla. Devedeset sedam hiljada

doseljenika već je bilo prebačeno na površinu kada je Džonatan Berd uništen.

Jedan šatl sa hiljadu pet stotina putnika izbačen je sa orbite pred zavitlani kabl

koji ga je prepolovio. Još dvesta trideset osam žrtava palo je kada je tuča

otpadaka iz orbite zasula grad Dolencijas Kui. Deo osnovnog trupa broda od pet

stotina tona koji je padao brzinom od osam kilometara u sekundi udario je u

školu Dolencijas Kuija i u jednoj nanosekundi ostavio grad bez dece. Za sudbinu

sedamdeset dve hiljade ljudi nikada se nije saznalo, a meñu njima mora da je

bilo i sedmoro fanatika koji su bojeve glave prokrijumčarili na jedrenjak.

Broj žrtava sa Džonatana Berda iznosio je 589.545. Grupa koja je sebe nazivala

Taktička grupa Svezemaljske Armije prihvatila je odgovornost za bombaški

napad. U šatoru ispod hrastovog drveta na najsevernijem rubu svete Šume Hriz,

gde se tle uzdiže i cepa kao presavijeni čapati-hleb u Palisade Holzbek, Arni

Tenebre je sedela kraj radija i slušala posebni bilten sa vestima. Klimnula je

glavom, osmehnula se, poigrala se stanicama kako bi to čula iznova, izgovoreno

drugim glasom. Njeno ime sada će živeti večno.

Marja Kvinsana prekinu govor da bi srknula malo vode i procenila situaciju.

Bila je to dobra masa: direktan, jednostavan govor. Mahni zastavom, zalupaj u

doboš, pusti ih da pomisle da su te pridobili za svoju stvar dok ti njih pridobijaš

za svoju; ponizi nedostojnog protivnika, zakucaj mu ekser meñu oči i nastavi da

zakucavaš, tras tras tras. Lokalni izbori bili su vrlo zabavni. Osmehnula se

lokalnom kandidatu, tom bledunjavom i žućkastom, pametnom mladiću, i uzela

čekić u ruku.

"Grañani Džabalpura! Zar zaista moram da vam pričam ove stvari? Zar zaista

moram da vam pričam da ubice i probisveti tumaraju vašom zemljom, spaljuju

fabrike i firme, pale prinose, teraju doseljenike sa njihovih imanja; zar moram da

vam pričam, dobri grañani, o nedužnim ljudima poklanim poput životinja u

bombaškim napadima, na sopstvenom kućnom pragu? Ne!"

Publika je zanjakala u znak odobravanja.

"Ne! Ne moram da vam sve to pričam, dobri grañani! Vi to sasvim dobro znate!

I možete se zapitati gde su naoružani policajci da patroliraju vašim ulicama?

Gde su lokalne jedinice odbrane, gde su redovne trupe? Da, gde su Dobrovoljci

Džabalpura, Prva Oksijanska Divizija, Dvadeset druga motorizovana vazdušna?

Reći ću vam gde su!"

Podarila im je nekoliko sekundi sračunate pauze.

"Sede besposleni u kasarnama, eto gde su! A zašto? Zašto? Zato što vaša lokalna

skupština u kojoj preovlañuje opozicija ne smatra da situacija zahteva takvu

vrstu intervencije! Dakle: najbolja moguća vojna tehnologija vredna tri miliona

dolara sakuplja prašinu, a lokalne odbrambene snage nemaju ni naoružanje ni

uniforme za vežbu zato što Kembel Mukadži ne smatra da situacija zahteva

takvu vrstu intervencije! Neka to kaže porodici Garbosači! Neka to kaže

Banerdžijevima, Čungovima, Makalpinovima, Ambanijima, Kuestama, a oni će

reći njemu zahteva li situacija takvu vrstu intervencije, ili ne!"

Pustila ih je da urlaju dok je klimala glavom kandidatu, a onda ih dlanovima

okrenutim nadole primirila, da se tiho krčkaju.

"Ali najbolje od svega... najbolje od svega, prijatelji, policajci; vaši policajci,

vaši čuvari zakona i reda, rutinski sprovode demonstrante Svezemaljske Armije

kroz ulice ovog grada! 'Očuvanje prava političkog izražavanja', kaže Kembel

Mukadži. Stvarno, gos'n Mukadži? A šta je sa pravima Konstantina Garbosačija,

Katje Banerdži, Roja Makalpina, Abrama Ambanija; Ignjacija, Mavde,

Anunsijata i Dominika Kueste, a sve su ih protekle nedelje poklali odredi ubica

Svezemaljske Armije?" Publika je uzela dah da grmne u osudi, ali Marja

Kvinsana je njima upravljala kao lutkama na koncu. "Sprovode ih? Trebalo bi da

ih hapse!" Osećala je zadah frenetičnog znoja i histerije u dvorani, ali još ih nije

puštala. "U svakom od tri doma ove oblasne skupštine sede predstavnici

Svezemaljske Armije, koji otvoreno opravdavaju ubistva i nasilje, a gospodin

Kembel Mukadži nijednom nije zahtevao da budu odstranjeni! On otvoreno

sarañuje sa ubicama i teroristima, on i njegova partija: zbog njegovog

popustljivog liberalizma stotine vaših zemljaka iskasapljene su; on odbija da

mobiliše snage bezbednosti zato što ne smatra da situacija zahteva takvu vrstu

intervencije: to su njegove reči, dame i gospodo! A sada... sada... traži od vas da

ponovo izaberete njega i njegovu partiju na nove tri godine!

A ja znam, znam u dubini srca, da će narod okruga Džabalpur reći ne, ne,

hiljadu, deset hiljada, stotinu, milion puta ne u četvrtak, za nove tri godine

pogrešne vladavine liberala, i da će reći da, da, da milion puta da za Novu

Partiju, partiju sa voljom, partiju odlučnu, partiju sa snagom i vašim mandatom,

grañani, da počisti Svezemaljsku Armiju sa zemnog šara; u četvrtak ćete reći da,

da Novoj Partiji, da Pranu Kajkoribecengu, vašem lokalnom kandidatu, da: za

pobedu i snagu!"

I tada ih pusti. Kao jedan, publika ustade; publika, partijski kandidati, članovi

partije, aktivisti partije, oluja šaka u pljesku. Marja Kvinsana se osmehnu,

pokloni. Ali nije bila zadovoljna svojim nastupom. Više je volela suptilnost od

ovog agitovanja i halabuke. Nezgrapno, nesofisticirano, bez suptilnosti. Prljav

noćni posao. Neprimećen, neki kurir se pope na platformu i dade joj parče

papira: telegram.

VRATI SE SMESTA U MUDROST ZAREZ HITAN SASTANAK U VEZI SA

SKANDALOM DŽONATAN BERD CRTICA KAROLAITIS STOP.

Džonatan Berd? Džonatan Berd?

Saznala je da Džonatan Berd nije neki ubijeni velikodostojnik kada joj je stjuard

noćnog poštanskog voza na liniji Džabalpur-Sirtija doneo novine sa doručkom, a

ogromni naslovi preklapali su se u pokušajima da što bolje istraže dubine

sinonima za nevericu i užas.

Sastala se sa premijerom, Časnim Vangelisom Karolaitisom na verandi njegove

gradske kuće koja je gledala na Sirtijsko more. Bio je to fini stari džentlmen,

častan baš kao i njegova titula, i mudar, a Marja Kvinsana se nadala da će on

umreti u krevetu pre nego što bude primorana da ga se otarasi. Sluga ih je

poslužio čajem od nane. Lahor je nosio miris jasmina i vistarije iz vrtova koji su

dosezali sve do mora.

"Dakle", reče premijer.

"Već sam rekla. Premestite me iz nauke i obrazovanja u bezbednost, i baciću

Svezemaljsku Armiju na kolena za šest meseci."

"Danas popodne ću objaviti rekonstrukciju vlade. Takoñe ću predložiti vanredni

akt kojim se Svezemaljska Armija kao takva stavlja van zakona; kod njegovog

usvajanja ne bi trebalo da bude nikakvih problema, liberali od jutros ne zvuče

baš tako liberalno. Dakle: vojska je tvoja. Upamti, oni nikada nisu vodili pravi

rat, pa probaj da ih vratiš natrag u jednom komadu, ali ako to zanemarimo, uradi

šta god zatreba da se ove zemlje otarase tog... raka terorizma."

"Jedno pitanje: ko je uništio Džonatana Berda? Prvo njega hoću."

"Neka frakcija koja sebe naziva Taktička grupa Svezemaljske Armije. Njihov

poslanički klub je u potpunosti demantovao ikakvu vezu sa tom grupom; lično

im ne verujem. Voña se zove... da, Arni Nikolodea Tenebre."

45.

Svet je izgubio smisao za čudesno. Čudesa koja su pre sedam, šest, pet godina

nagonila na uzdahe uzbuñenja i zapanjenosti, danas su izazivala prezirno

zevanje i dosadu. Star samo sto pedeset godina, svet je već bio sredovečan i

ciničan, a svoje čudotvorce, pripovedače, zabavljače, mañioničare, vračeve i

karnevalske atrakcije osudio je na zarñale sporedne koloseke zaboravljenih

stanica.

"Stari moj vozu, svet je izgubio smisao za čudesno!" uzviknu Adam Blek. On

sebi velikodušno nasu još jednu čašu rakije i stade u središte svog nekada

raskošnog, sada otrcanog vagona karnevalskog gazde, pa diže čašu u ironičnoj

zdravici. "Svet je umoran od Vrela znanja i obrazovnih atrakcija, prijatelju moj.

Šta sada da radi Adam Blek?"

"Smem li da predložim da se uortačimo sa Imamom-Begom i njegovim

Staklenim Cirkusom?"

Adam Blek zavitla čašu sa rakijom u zid.

"Sa tim šarlatanom! Sa tim pajacem! Sa tim srebroljupcem koji igra na

interesovanje publike! Adam Blek je čovek obrazovanja i nauke, i ima misiju

učitelja i propovednika, a ne muvare i kurve!"

"Ipak, smatram da je njegov karneval sada jedini karneval čuda na ovoj

polulopti." Glas voza bio je smiren i strpljiv, toliko da je to bilo gotovo

neizdrživo.

"Smatraj šta god hoćeš. Adam Blek se neće pojaviti u istoj predstavi sa Imam-

Begom."

Dva dana kasnije, lokomotiva i tri vagona pošli su sa sporednog koloseka

stanice Ahualipa prema glavnoj južnoj liniji, širine osam koloseka. Velikom

Južnom Prugom tog dana su hujali vozovi i kompozicije velikih svetskih

železnica: Vitlejem Aresa, Velike Južne, Velike Istočne, Velike Dolinske,

Transpolarne Vuče, Argira Ekspresa, Ljagonedske i Severoistočne, Trans-

borealijske, a meñu njihovim jarkim i blistavim bojama bila je i oguljena i

klobučasta boja Putujućeg vrela znanja i obrazovne atrakcije Adama Bleka. U

svom glavnom vagonu, Adam Blek je besneo i bacao stvari.

Tras.

"Smesta okreni ovaj voz."

"Dobro znaš baš kao i ja da to fizički nije moguće." Glas voza bio je krajnje

ravnodušan, dok je ubrzavao na dve stotine na sat.

Bum tras.

"Ne pravi se pametan. Znaš ti na šta mislim. Zabranjujem ti da me voziš u

Begoviju, zabranjujem ti da me voziš Imam-Begu." Adam Blek je udarao po

zaključanim vratima. Vagon se ljuljao i poskakivao, a voz je još ubrzavao.

Adam Blek je strepeo zbog tokamaka. Odavno nije bio u stanju da plati za

njihovo servisiranje.

"Smem li da razjasnim jednu sitnicu?" upita voz. "Ti si putnik. Ja ne vozim tebe

u Begoviju. Vozim sebe. Siguran sam da će Imam-Beg imati istaknuto i počasno

mesto u svom Staklenom Cirkusu za jedinstveni, kompjuterizovani, svesni voz!"

"Nezahvalniče!" riknu Adam Blek. Bum tras bum, razbijale su se njegove boce

sa rakijom iz Beladone o sočivo kamere. "Da izdaš onoga koji te je stvorio,

podario ti život i svest."

"Ne pravi melodramu od ovoga", reče voz i Adam Blek pomisli da je čuo čudan

prizvuk pakosti u savršenoj dikciji. "Ionako nisam tvoj sin."

"Videćemo!" viknu Adam Blek. On se zatetura kroz zaljuljani vagon i otključa

robusni metalni ormanić. Izvadi kacigu načičkanu antenama.

"Ne bih savetovao upotrebu kiberkape", reče voz. Sada je pakost bila očigledna.

"O, ma nemoj?" upita Adam Blek. Boreći se da zadrži ravnotežu, on nabi kacigu

na glavu. "Da si se smesta okrenuo."

"Nemoj", reče voz.

"Hoću."

"Nemoj... obrnuo sam polaritet tako da ne možeš..."

Adam Blek stisnu slepoočnice prstima. Najednom, čula jedan dva tri četiri pet i

šest se isključiše. Halucinacije nabubreše u njegovoj mašti: probijanje kroz

svetlucavi vetar, vatre vrele kao zvezde koje mu gore u trbuhu, neumorne noge,

neumorne ruke, zid od čvrstih opeka.

- Dakle, voz mi se opire. On prikupi mentalnu snagu i hitnu svoju maštu na

cigle. One se razleteše, nimalo čvršće od papira, a Adam Blek poče da pada

pada u ponor pred-svesti.

"Obrnuti polaritet, obrnuti polaritet, obrnuti polaritet." Dok je padao, reči su

kružile oko njega kao lešinari. Osećao je da mu se telo menja, raste, širi se,

poprima nove teksture i površine, nove tvrde ravni, nove linije sile.

- Ne! zaurla Adam Blek dok se njegova svest stapala sa metalom, uljem i parom

voza. Ne ne ne ne ne ne ne nenene neeeeee; poput voza koji dodaje paru,

njegovo poricanje izgubilo je reči i preraslo u zvižduk, zvižduk pare koji se

razlamao nad pirinčanim poljima Velikog Oksusa.

U glavnom vagonu, telo Adama Bleka prože samrtnički grč kao da je njime

prošla struja od milion volti, a i jeste, jer kompjuterska ličnost voza bila je

isuviše snažna za nežne sinapse mozga Adama Bleka i one su se istopile, jedna

po jedna, popucale, razlomile se, zadimile, zanjihale. U blesku, njegove očne

jabučice su sagorele i tanušni dim se vinuo iz praznih duplji i otvorenih usta.

Istopljeni mozak iscureo mu je kroz prazne oči u krilo kao zgrušana čorba i sa

očajničkim krikom voz shvati da je on mrtav mrtav mrtav, a da je njegov otac i

tvorac, Adam Blek, uzapćen u čeličnom telu lokomotive Velike Južne

Železnice, Klase 27.

46.

Slušajte sad.

Bio jednom jedan čovek koji je živeo u kući sa ulaznim vratima mrkožute boje.

Njemu se mrkožuta boja nije mnogo sviñala. Smatrao ju je bezličnom i

neukusnom. Ali sva vrata u svim ulicama grada bila su obojena u mrkožuto, a

promena boje skrenula bi na njega pažnju ljudi koji su voleli vrata mrkožute

boje. Svakog jutra, on je zaključavao svoja ulazna mrkožuta vrata za sobom i

odlazio na posao, gde je vozio kran za nalivanje čelika sve do večernjeg

zvižduka, kada se vraćao kući i otvarao svoja mrkožuta vrata, i svake večeri

osećao se potišteno zbog turobnosti mrkožute boje. Svakog dana, otvarao je i

zatvarao vrata mrkožuta boje i osećao se sve jadnije i jadnije, jer su mrkožuta

vrata postala simbol svega sumornog, jednoličnog i bezličnog u njegovom

životu.

Jednog nedeljnog jutra, otišao je u prodavnicu Kompanije i kupio četku i veliku

kofu zelene boje za vrata. Nije stvarno znao zbog čega je otišao i kupio četku i

veliku kofu zelene boje za vrata, ali probudio se tog jutra sa upornom vizijom

zelenila u glavi. Zeleno zeleno zeleno. Zelena je bila smirujuća, meditativna

boja, laka za oko i dušu, staložena; zelena je bila boja zelenih stvari koje rastu,

zelena je bila omiljena Božja boja: najzad, On ju je stvorio u strašno velikim

količinama. I tako je odenuo staru odeću i dao se na posao. Ubrzo, ljudi su se

okupili da posmatraju. Neki su želeli da pripomognu, pa im je čovek koji je

voleo zeleno dao četku i dozvolio im da mu oboje deo vrata. Uz svu tu pomoć,

nedugo zatim, vrata su bila gotova i svi ljudi koji su posmatrali složili su se da je

zelena veoma dobra za ulazna vrata. Onda je čovek zahvalio onima koji su mu

pomogli, okačio znak sa natpisom 'Sveže obojeno' i ušao da ruča. Čitavo

nedeljno popodne šetači su prolazili kraj njegove kuće da bi zagledali zelena

ulazna vrata i hvalili ih, jer meñu tolikim ulicama sa mrkožutim ulaznim

vratima, samo jedna su bila zelena.

Pošto je sutradan bio ponedeljak, čovek koji je voleo zeleno obukao je prsluk,

pantalone i šlem, pa je izišao na svoja zelena ulazna vrata da se priključi reci

radnika koja je kuljala u fabriku. Nalivao je čelik čitavo jutro, ručao, popio malo

piva sa prijateljima, otišao u klozet, a onda ponovo nalivao čelik do sedamnaest

sati, kada se oglasila sirena, pa se vratio s posla.

I nije mogao da pronañe svoju kuću.

Vrata svih kuća u ulici bila su mrkožuta.

Možda je pogrešno skrenuo: proverio je ime ulice. Vrtovi Adama Smita. On je

živeo u Vrtovima Adama Smita. Gde je njegova kuća sa zelenim vratima?

Brojao je nanizane kuće sa mrkožutim vratima sve dok nije došao do broja

sedamnaest. Broj sedamnaest bila je njegova kuća, kuća sa zelenim ulaznim

vratima. Samo što su vrata ponovo bila mrkožuta.

"Gadovi jedni!" dreknuo je čovek koji je voleo zeleno. Mrkožuta ulazna vrata su

se otvorila i neki sitni zubati muškarac u papirnom odelu Kompanije izišao je da

mu održi kratku lekciju o neophodnosti odstranjenja nepoželjnih crta

individualnosti meñu radnim jedinkama u interesu veće ekonomske harmonije u

skladu sa Manifestom projekta i Razvojnim planom koji u sistemu socijalnog

inženjeringa ne predviña disfunkcionalne i individualističke boje za radne

jedinke: boje kao što je zelena, u neskladu i nasuprot uniformnim, zvaničnim,

funkcionalnim i socijalno harmoničnim bojama, kao što je mrkožuta, sa

referencom na module za smeštaj radnih jedinki: podsekcija 'ulazni i izlazni

portali'.

Čovek koji je voleo zeleno strpljivo je to saslušao. Onda je duboko udahnuo i

udario sitnog muškarca u papirnom odelu Kompanije iz sve snage, pravo u

zubatu gubicu.

Ime čoveka koji je voleo zeleno bilo je Rael Mandela Mlañi. On je bio

jednostavan čovek, lišen sudbine ili uviñanja o misteriji koja je širila svoje

ukleto korenje oko njegove kičme. Za svoj deseti roñendan, rekao je to svojoj

majci.

"Zaista, ja sam jednostavna osoba. Volim jednostavne stvari kao što su sunce,

kiša i drveće. Ne želim da budem neka velika istorijska ličnost, video sam kako

su prošli tata i tetka Tasmin. Ne želim da budem značajan i veliki čovek, kao

Kaan sa svojom franšizom za ishranu, hoću samo da budem srećan, a ako to

znači da nikada neću postići ništa veliko, sasvim sveejedno." Sledećeg jutra,

Rael Mandela Mlañi je krenuo u kratku šetnju od velike kuće Mandelinih kroz

kapije Čelikgrada i kada je prošao ispod njihovog svoda postao je Akcionar

954327186 koji je vozio kran i nalivao čelik, sasvim zadovoljan time da bude

jednostavan čovek koji nikada neće značiti mnogo, sve do nedeljnog jutra kada

ga je mistični poriv nagnao da oboji svoja vrata u zeleno.

Akcionar 954327186 je suspendovan sa posla pred istragu koju će sprovesti

Industrijski Tribunal. Poklonio se sudskom pozivaru, sa mnogo poštovanja, ni

najmanje ogorčen ili odbojan, jer pravda je pravda, a onda otišao svojoj kući sa

mrkožutim ulaznim vratima da bi tamo zatekao pet-šest demonstranata koji su

ispred nje marširali u krug.

"Vratite na posao Raela Mandelu!" skandirali su. "Vratite vratite vratite!"

"Šta radite to pred mojom kućom?" upitao je Rael Mandela Mlañi.

"Protestujemo zbog tvoje nepravedne suspenzije", reče mladić pun poleta, sa

transparentom na kome je pisalo: 'Mrkožuto je dosadno, zeleno je

veličanstveno'.

"Mi smo glas onih koji nemaju glasa", dodade neka zgurena žena.

"Izvinite, ali ja ne želim vaše proteste, hvala vam. Nikada nisam video nikoga od

vas, pa vas molim da se udaljite."

"O, ne", reče mladić pun poleta. "Ti si simbol, vidiš, simbol slobode za

potlačene robove Kompanije. Ti si duh slobode smrvljen pod čizmom

korporativne industrije."

"Ja sam samo obojio svoja vrata u zeleno. Nisam ja nikakav simbol. A sad, idite

da ne napravite gužvu sa snagama bezbednosti kompanije."

Paradirali su u krug pred njegovom kućom sve dok nije pala noć. Rael Mandela

Mlañi je odvrnuo radio veoma glasno i zatvorio kapke na prozorima.

Industrijski tribunal ga je oglasio krivim za protivdruštveno ponašanje i napad

na ličnost funkcionera Kompanije prilikom vršenja dužnosti. Predsednik veća je

u svom kratkom rezimeu upotrebio je frazu 'industrijski feudalizam' trideset

devet puta i zaključio da, iako je niži menadžer za odnose sa radnicima E. P.

Virasavmi obično plašljivo govance koje je odavno zaslužilo da dobije po njonji,

Akcionar 954327186 nije bio ovlašćen za izvršenje takve jedne presude, pa je

zato kažnjen novčano, u iznosu dvomesečne plate, a globu će platiti u dvanaest

mesečnih rata i biće mu onemogućeno napredovanje u sektoru sledeće dve

godine. Vraćen je na posao vozača krana. Rael Mandela je slegnuo ramenima.

Čuo je i gore presude.

Demonstranti su ga čekali napolju, sa spremnim barjacima i sloganima.

"Drakonsko tlačenje Akcionara!" viknula je zgurena žena.

"Prekinite sa nameštenim suñenjima!" viknuo je čovek pun poleta.

"Imamo prava na zelena vrata!" uzviknuo je treći demonstrant.

"Rael Mandela je nedužan!" dreknuo je četvrti, a peti dodao: "Poništite presudu!

Poništite presudu!"

"Zapravo, mislim da sam prilično dobro prošao", reče Rael Mandela Mlañi.

Pratili su ga do kuće. Marširali su pred kućom u krug. Pratili bi ga i u radnički

klub te večeri da nisu bili uključeni u bojkot rekreacionih ustanova Kompanije,

pa su marširali ispred kluba i mahali zastavama, skandirali slogane i peval

protestne pesme. Prilično nakresan, Rael Mandela Mlañi izišao je na zadnja

vrata, kako ga demonstranti ne bi pratili. Začuo je viku i zavirio iza prodavnice

Kompanije da vidi nisu li nekako saznali za njegov manevar. Ono što je video

smesta ga je otreznilo.

Ugledao je naoružane i oklopljene policajce kako trpaju demonstrante, slogane,

barjake, transparente i povike u crnozlatnu oklopljenu maricu kakvu nikada

ranije nije video. Dva zlatnocrna stražara izjurila su iz kluba odmahujući

glavom. Uskočili su pozadi u maricu i ona se odvezla. Prema kući Raela

Mandele Mlañeg.

Zakleo se da se nikada neće vratiti pod roditeljski krov dok god ima posao i

samostalnost, ali te noći je prekršio zakletvu, provukao se ispod žice i spavao u

kući Mandelinih.

Bilten Kompanije u šest sati sledećeg jutra doneo je sumornu priču. Prethodne

noći, neki Akcionari su se nekontrolisano odali piću ('bekrijali', kako se to

popularno kaže), pa su se, potpuno opijeni, previše približili pustinjskim

liticama, gde su se strmeknuli i izginuli. Spikerka je zaključila svoju poučnu

priču upozorenjem na zla koja izaziva piće i podsećanjem da istinski Akcionar

ne sme da dopusti da bilo šta ugrozi njegov doprinos Kompaniji. Nije pročitala

imena niti brojeve. Rael Mlañi nije morao ni da ih čuje. Pamtio je duhovnu

bolest iz detinjstva, i dok se prisećao toga, ona mu se vratila, prizvana njegovim

prisećanjem; mučnina, potreba, sudbina, misterija, i znao je, dok je Santa

Ekatrina iznosila na sto jaja i pirinčani hleb za doručak, da više ne može da ćuti,

da ima sudbinu, da mora da progovori, da mora da se osveti. Dok je sedeo u

majčinoj kuhinji, oblaci su se razišli pred njim i načas je ugledao sopstvenu

budućnost, strašnu, ali zato groznu. I neizbežnu.

"Dakle", reče Santa Ekatrina dok se bavila doručkom. "Šta sada?"

"Ne znam. Plašim se... ne mogu natrag, uhapsiće i mene."

"Ne zanima me šta jesi ili šta nisi uradio", reče Santa Ekatrina. "Samo učini ono

što treba, to je sve. Prati kompas srca."

Naoružan pozajmljenim megafonom, Rael Mandela Mlañi prešao je preko polja

zasañenog repom, sagnuo se i uvukao u kanal za koji su znali samo on i njegov

brat, pa zagacao po tečnom izmetu u srce Čelikgrada. Dok niko nije gledao,

popeo se na betonsku žardinjeru u Vrtovima Industrijskog Feudalizma i spremio

se za govor.

Reči mu nisu dolazile.

On nije bio govornik. Bio je jednostavan čovek: nije posedovao moć da natera

reči da se vinu poput orla ili udare kao mač. Bio je jednostavan čovek.

Jednostavan čovek, bolesnog srca, i gnevan. Da... gnev, gnev će govoriti za

njega. On uze gnev iz srca i smesti ga sebi na usne.

I majke deca starci besposleni šetači stadoše i poslušaše njegove nespretne,

gnevne rečenice. Govorio je o zelenim vratima i mrkožutim vratima. Govorio je

o ljudima i blagim, ljudskim stvarima koje se nisu pojavljivale u izveštajima

Kompanije niti u Izvodima sa računa; o poverenju i izboru, o samoizražavanju i

stvarima koje su svima bile potrebne, jer one nisu bile stvari, materijalni

predmeti koje obezbeñuje Kompanija, već ono bez čega ljudi venu i umiru.

Govorio je o tome kako izgleda biti jednostavan čovek, a ne stvar. Govorio je o

strašnoj stvari koju je Kompanija uradila ljudima koji su želeli da budu ljudi, a

ne stvari, govorio je o crnozlatnoj policiji i marici koju nikada ranije nije video,

o ljudima odvedenim u petak uveče da bi bili bačeni sa litice zbog toga što su

želeli više od onoga što je Kompanija bila spremna da pruži. Govorio je o

susedima i kolegama izvedenim iz kuća ili sa radnog mesta na svaki šapat

doušnika Kompanije, govorio je neartikulisanim glasom srca i otvorio velike,

zjapeće rane u dušama svojih slušalaca.

"Šta predlažeš da učinimo?" upita visoki mršavi muškarac po čijoj se slaboj

grañi videlo da potiče iz Metropolisa. Sada već pozamašna gomila prihvati

njegov povik.

"Ja... ne... znam", reče Rael Mandela Mlañi. Duh je pobegao. Ljudi su se

pokolebali, dovedeni do ivice, a onda ostavljeni. "Ne znam." Povici stadoše da

odjekuju oko njega, šta da radimo šta da radimo šta da radimo, a onda mu sinu.

Znao je šta da rade, bilo je to toliko jednostavno, nekomplikovano i jasno kao

letnje jutro. Dograbio je ispušteni megafon.

"Organizujmo se!" povika. "Organizujmo se! Nismo ničija svojina!"

47.

Bio je to divan dan za marš.

Tako su rekli čeličari, odeveni u svoja najbolja odela, pošto su se napunili do

tačke pucanja doručkom od ananasa i prženih jaja, i izišli na čisto jutarnje sunce.

Tako su rekli železničari, dok su ispravljali visoke kape i proveravali da li su im

uglačana mesingana dugmad, pre nego što su izišli da se pridruže rastućoj masi

ljudi.

Tako su rekli vozači kamiona, svi sa tregerima i u kariranim košuljama, dok su

zagledali izlizane farmerke i proveravali da li se na njima nalazi profesionalno

korektna količina prljavštine.

Tako su rekli vozači kranova, tako su rekli radnici iz valjaonice, tako su rekli

mešači rastopljenog čelika i vozači rovokopača, ljudi oko peći i njihovi

pomoćnici, ljudi kraj separatora, ispirači, operateri drobilica i fuzionih pogona; i

njihove žene, njihovi muževi, njihovi roditelji i deca: svi su oni rekli dok su

izlazili kroz svoja mrkožuta ulazna vrata, da je to divan dan za marš.

Dok su navirali prema Vrtovima Industrijskog Feudalizma, njihove noge dizale

su letke bačene samo nekoliko minuta pre toga sa zadnjeg sedišta malog, brzog

aviona sa propelerima da zaspu kao sneg čelikgradske krovove i bašte. Štampa

je na tim lecima bila gruba, papir jevtin, jezik jednostavan, neobrazovan.

U NEDELJU 15. AVGTEMBRA U DESET I DESET MINUTA ODRŽAĆE SE

MASOVNI MITING. PARADA ĆE SE FORMIRATI ISPRED VRTOVA

INDUSTRIJSKOG FEUDALIZMA NA UGLU ULICA PRIVRŽENOSTI I

DVANAESTE, ODAKLE ĆEMO MARŠIRATI DO UPRAVE KOMPANIJE I

ZAHTEVATI OBJAŠNJENJE ZA SMRT (i tu su na grubom papiru bila

navedena imena jadnih, budalastih demonstranata) I PRIZNANJE PRAVA

SVAKOG AKCIONARA. GOVORIĆE RAEL MANDELA MLAðI.

Rael Mandela je čekao na uglu ulica Privrženosti i Dvanaeste, odeven u očevo

najelegantnije crno bilijarsko odelo.

"Moraš da izgledaš prikladno", rekla mu je Santa Ekatrina tog jutra. "Tvoj otac

je bio veoma naočit kada je osvajao svet, i ti ne smeš biti ništa neugledniji za isti

takav posao."

Pogledao je na očev sat sa lancem. Njegovih pet kolega: sastavljač letka, brat

mučenika, nezadovoljni niži menadžer, politički uspaljenik i čovek pun

saosećanja, pogledali su na svoje časovnike. Deset sati. Tik tak. Rael Mandela

Mlañi se ljuljao na potpeticama očevih crnih bilijarskih cipela.

Šta ako se niko ne pojavi?

Šta ako niko nije spreman da se suprotstavi Kompaniji, da se suprotstavi

upozorenjima emitovanim iz crnozlatnih marica, onih novih koje više liče na

oklopna kola?

Šta ako niko nije nelojalan? Šta ako svaka ruka pripada Kompaniji, ako svako

srce pripada Kompaniji?

Šta ako nikoga nije briga?

"Divan dan za marš", reče Harper Tju, a onda začuše to, zvuk hiljadu zalupljenih

mrkožutih ulaznih vrata, zvuk hiljadu parova stopala koji izlaze u jutro,

formiraju stroj, i taj zvuk je rastao i rastao u blagu riku nalik na zvuk

zaboravljenog mora. Prvi učesnici marša opkoliše Vrtove Industrijskog

Feudalizma i Rael Mandela dobi odgovore na svoja pitanja.

"Briga ih je!" viknu on. "Zaista ih je briga!"

Povorka se obrazovala ispod zastava zanata i profesija. Ovde su se vozači

kamiona okupili ispod simbola zahuktalog narandžastog kamiona, onde su

mešači i nalivači nosili sliku usijanog belog ingota, tamo se crnozlatna

lokomotiva gordo vijorila u vazduhu iznad utovarivača i mašinovoña. Oni bez

barjaka ili amblema okupili su se isped oblasnih zastava i raznoraznih slogana,

od duhovitih, preko skarednih, do otrovnih. Rael Mandela Mlañi i njegovih pet

pomoćnika stali su na čelo procesije. Podigli su umotani barjak. Povukli su

uzicu i vetar je razvio zastavu sa čistom belom podlogom i zelenim krugom.

Zbunjeni žamor razli se procesijom. To nije bio barjak bilo koga poznatog

zanata, profesije, oblasti ili religije zastupljene u Čelikgradu.

Oglasiše se pištaljke, sirene zatrubeše, i marš krenu u kratku i prijatnu šetnju od

Vrtova Industrijskog feudalizma kroz podrigujuće plamteće fabrike do Trga

Korporacije ukrašenog vodoskocima i kipovima. Bilo je potrebno dvadeset

minuta da se trg napuni, i dok su učesnici marša prolazili kroz odjekujuće

čelične kanjone koji su ih vodili prema upravi Kompanije, radnici koji su u toj

smeni bili na skelama i gazištima zasipali su ih povicima podrške. Pošto je

prebrojao glave, Rael Mandela je procenio da je prisutna čitava trećina ukupnog

broja radnika.

"Nigde ne vidim policiju", reče on Mavdi Arondelo. "Da počnemo?" Petorka

zaklima glavama. Rael Mandela Mlañi prizva u sebi mistični gnev i pusti ga da

pokulja kroz megafon na Trg Korporacije.

"Želim da vam svima zahvalim na tome što ste danas došli. Hvala vam, u moje

ime i u ime mojih prijatelja koji su ovde: ne mogu da vam objasnim koliko mi to

znači, i kako je bilo marširati sa svima vama. Kompanija nas je zlostavljala,

Kompanija nam je pretila, Kompanija je čak i ubila neke od nas, ali vi, ljudi

Čelikgrada, vi ste se vinuli iznad zlostavljanja i pretnji." Sada je osećao tok

mistične struje. Dograbio je zelenobeli barjak i pustio da se zavijori na vetru.

"Pa, danas se možete ponositi sobom, danas imenujemo tu snagu i odlučnost, i

kada vas unuci na kolenu budu upitali gde ste bili petnaestog avgtembra, moći

ćete da kažete da, da, bio sam tamo, bio sam na Trgu Korporacije, bio sam tamo

kada je roñen Konkordat! Da, prijatelji, predstavljam vam: Konkordat!"

Zbunjenost je nestala pred tim izrazom. Rael Mlañi se okrenu svojim

pomoćnicima i viknu da nadjača žamor. "Pa, da li sam to obavio kako treba?"

"Obavio si to kako treba, Raele."

Kada su se utišali, podigao je visoko zgužvani list papira.

"Ovde imam naš Manifest; naših Šest Pravednih Zahteva. Oni su pošteni, oni su

pravedni. Pročitaću ih vama, i Kompaniji, tako da ona može da čuje glas svojih

Akcionara.

"Pravedni Zahtev Jedan: Priznavanje organizacije predstavnika Akcionara,

poimence Konkordata, kao zvaničnog glasnogovornika radnika i menadžera

podjednako.

Pravedni Zahtev Dva: Povlačenje bonova Kompanje koji se mogu koristiti samo

u prodavnicama Kompanije i uvoñenje legalne državne valute, novog dolara.

Pravedni Zahtev Tri: puno predstavljanje radnika i konsultacije po svim

pitanjima vezanim za radnu snagu, uključujući sistematizaciju, smenski rad,

prekovremeni rad, proizvodne norme, programe automatizacije i delotvornosti.

Pravedni Zahtev Četiri: postepeno uklanjanje sistema industrijskog feudalizma

iz privatnog života, u sferama obrazovanja, rekreacije, zdravlja i javnih usluga.

Pravedni Zahtev Pet: puna sloboda izražavanja, udruživanja i religije priznata za

sve članove Kompanije. Sva imovina smatraće se zajedničkom imovinom svih

Akcionara, a ne Kompanije, navodno, za račun Akcionara.

Pravedni Zahtev Šest: ukidanje sistema napredovanja na osnovu uhoñenja i

dostava protiv kolega."

Pošto je pročitao Šest Pravednih Zahteva, Rael Mandela Mlañi presavi list

zgužvanog papira, skrsti ruke i sačeka odgovor korporacije Vitlejem Ares.

Proñe pet minuta. Proñe još pet i sunce rane sieste poče da lije toplotu i znoj po

Trgu Korporacije. Proñe još pet minuta. Ljudi su bili strpljivi. Pet pomoćnika

bilo je strpljivo. Rael Mandela Mlañi bio je strpljiv. Posle dvadeset minuta,

staklena i čelična vrata na staklenom i čeličnom pročelju uprave Kompanije

otvoriše se, i neki čovek odeven u crnozlatne boje obezbeñenja Kompanije stupi

na Trg Korporacije. Demonstranti nisu mogli da mu vide lice iza polarizovanog

vizira kacige, ali ta predostrožnost nije bila potrebna, pošto ga niko od prisutnih

ne bi prepoznao kao Mikala Margolisa.

"Dužnost mi je da vas obavestim da je ovaj skup nezakonit i da su njegovi

organizatori i učesnici krivi za kršenje odeljka 38, paragrafa 19, podsekcije F

Akta korporacije Vitlejem Ares o okupljanju i udruživanju. Imate pet minuta da

se raziñete i vratite se kućama da uživate u svojim danima odmora. Pet minuta."

Niko se nije pomerio. Pet minuta je otkucavalo na satu sa lancem Raela Mandele

i napetost se zgušnjavala na Trgu Korporacije. Rael Mandela Mlañi, koji se

znojio u očevom najboljem šampionskom odelu, užasnuo se kada je shvatio da

tako kratko petominutno razdoblje može da potraje kao čitav život.

"Jedan minut", reče crnozlatni pripadnik obezbeñenja. Pojačala ugrañena u

kacigu davala su njegovom glasu strahovitu težinu čitave korporacije Vitlejem

Ares. Ipak, demonstranti su zračili prkosom pomešanim sa kolosalnom

nevericom da bi Kompanija upotrebila silu protiv sopstvenih Akcionara.

"Ne radi to", šapnu Rael Mandela Mlañi crnozlatnoj prikazi.

"Moram", reče Mikal Margolis. "Imam nareñenja." Tada on dreknu uz gromko

pojačanje od koga zazvoniše nebesa: "Dobro, onda. Prenebregli ste upozorenja

Kompanije. Više ih neće biti. Zapovedniče Ri, rasturite ovaj nezakoniti skup."

Tada odjeknuše pucnji.

Začuše se krici. Glave se okrenuše ovamo, onamo, masa se uskomeša kao kaša.

Stražari iz obezbeñenja iziñoše iz zaklona i krenuše prema masi, crnozlatni

kordon koji je ispaljivao plotune u vazduh. Masa se uspaniči, a organizovane

demonstracije pretvoriše su se u rulju. Transparenti se mahnito zanjihaše, barjaci

popadaše i ostaše da leže izgaženi, ljudi se okrenuše i posrnuše. Crnozlatni

kordon obruši se na rub demonstracija u jurišu sa podignutim šok-palicama. Trg

Korporacije ispuniše psovke, urlici i panika. Stražari su čistili prostor ispred

sebe u klinovima, ali kada su nagrnuli na srce demonstracija, otpor se pred njima

učvrstio. Šok-palice su im otimane iz ruku, štitovi čupani iz stiska. Negde na

rubu bitke, neko je nasumice pucao iz flešetnog pištolja palog stražara u

nastupajući kordon. Stražari i demonstranti slamali su se jedni o druge u

talasima. Iz kanistera suzavca, narandžasti pramenovi dizali su se u vazduh. Sa

maramicama preko lica, demonstranti su ih bacali natrag na napadače.

Zadržavali su ih... demonstranti su ih zadržavali... obezbeñenje se povuklo,

pregrupisalo, isturilo štitove i krenulo napred iza širokog polja vatre strelica i

mekih plastičnih metaka. Jedan odred izlete kroz vrata uprave Kompanije i jurnu

na stepenice, u nameri da uhvati Raela Mandelu Mlañeg i njegove kolege. Sa

urlikom prkosa, neki mladi vozač kamiona (karirana košulja, crveni tregeri,

prljave farmerke, žena i dvoje dece) baci se na crnozlatne napadače naoružan

teškom šok-palicom. Zapovednik obezbeñenja spusti flešetni pištolj i sa bliskog

rastojanja pretvori glavu pobesnelog u crvenu fleku. Pucanj i krv zalediše

napadače. Puške za kontrolu nereda spustiše se u položaj za gañanje iz bliskog

rastojanja i počeše da ispaljuju plotun za plotunom u prestravljeni

pandemonijum. Šake, noge, ramena, lica, razleteše se u crvene dronjke. One koji

su popadali izgazila je uskomešana masa. Rael Mandela Mlañi se sagnu da

izbegne hitac kojim je stražar hteo da ga pogodi u glavu, pa ga šutnu iz sve

snage meñu noge i obori ga na tle. Dograbi pušku za kontrolu nereda i jurnu,

urlajući, na nastupajuće stražare. Njegov manijački gnev ih slomi. Razbežaše se.

Mikal Margolis, izolovan pred Raelom Mandelom Mlañim i njegovim

pomahnitalim pomoćnicima, odluči se za taktičko povlačenje.

Rael Mandela Mlañi uze megafon.

"Bežite odavde, svi! Pobiće vas! Pobiće vas sve! Kompanija može da shvati

samo jedno. Štrajk! Štrajk! Štrajk!"

Meci izrovaše betonsko pročelje uprave Kompanije i zasuše Raela Mlañeg

opiljcima. Njegove reči čule su se jače od pesme bitke i krici gomile poprimiše

oblik i značenje.

"Štrajk štrajk štrajk!" skandirali su, u kontra-klinovima kojim su probijali

policijske kordone i otvarali ih šok-palicama i puškama. "Štrajk štrajk štrajk!"

Gomila se probi kroz kordon koji ju je opkolio i pobeže otvorenim ulicama uz

povike: "Štrajk štrajk štrajk." Stražari pripucaše za njima flešetnim rafalima.

Satima kasnije, stražari su još tražili Raela Mandelu Mlañeg na Trgu

Korporacije, zavirujući izmeñu skrhanih transparenata, iscepanih zastava i

bačenih kaciga, zagledajući okrvavljene i ranjene i, da, čak i mrtve, jer bilo je

mrtvih, i gledali su u lica onih koji su naricali i neutešno klečali kraj svojih

sinova, očeva, muževa, žena, majki, kćeri, ljubavnica, da vide da li je meñu

njima lice izdajnika Raela Mandele Mlañeg, budale koji je sve ovo skrivio tim

nedužnim ljudima. Očekivali su da ga pronañu ranjenog, nadali se da će ga naći

mrtvog, ali on je pobegao u crnom burnusu neke starice iz Novog Glazgova,

koju je ubila zarazna panika. Uz grudi je stezao Šest Pravednih Zahteva i

smotani zelenobeli barjak Konkordata.

48.

U šest i šest minuta, oglasile su se sirene. Oglašavale su se svakog jutra u šest i

šest minuta, ali nije to bilo ono što je tog jutra bilo drugačije. Duž ulica koje su

se širile od okruglog središta, žutomrka vrata otvarala su se silovito i bljuvala

radne jedinke u osvit. Ali ni to nije bilo nimalo drugačije od bilo koga drugog

jutra. Drugačije je bilo to što je na svaka vrata koja su se otvorila, pet ostalo

zatvoreno. Tamo gde je svakog drugog dana kuljala reka radnika u kanjonske

ulice Čelikgrada, curkao je potočić ispod lučne kapije na kojoj su bila istaknuta

Tri ekonomska ideala kompanije: Profit, Carstvo, Industrija. Tamo gde je

svakog drugog dana dve stotine kamiona nadmeno poskakivalo kroz uske uličice

Bespuća, danas je manje od četrdeset zatandrkalo izbegavajući decu, kuće i

lame. Tamo gde je nekada rmbalo stotinu rovokopača, radilo je samo deset,

tamo gde je pedeset bagera hvatalo kraste na koži Velike Pustinje, danas je bilo

samo pet, i isto je bilo sa lokomotivama, pakleno vrelim konvertorima i

dirižablima zatvorenim u podzemnim hangarima.

Sve zato što je to bio dan štrajka.

Dan štrajka! Dan štrajka! Dan štrajka!

Rael Mandela Mlañi sazvao je svoj štrajkački odbor oko majčinog kuhinjskog

stola. Čula su se čestitanja, kratki komemorativni govori i deklaracije

odlučnosti. Tada Rael Mlañi zatraži izveštaje.

"Štrajkačka naknada dovoljna je za tri meseca", reče Mavda Arondelo. "Plus

izjave podrške iz tako različitih izvora kao što je Esnaf proizvoñača kašika iz

Ljagoneda ili Male Sestre od Tarzisa."

"Sa protestne linije nema bogzna šta da se izvesti", reče B. Dž. Armitradž.

"Obezbeñenje Kompanije još je lako na obaraču. Moramo da se uzdržavamo."

"Obaveštajci javljaju da Kompanija već raspisuje tendere za štrajkbrehere, i to se

može osujetiti protestovanjem u velikim gradovima i naseljima, B. Dž. Odvedi

krišom nekoliko agitatora." Ari Osnan, šef obaveštajne službe, prekrsti svoje

debele ruke i ponovo sede.

"Proizvodnja je pala za šezdeset odsto", reče Harper Tju. "Za tri dana, sve

postojeće zalihe čelika biće iscrplene i moraće da ugase najmanje tri peći. Za

nedelju dana ni trunka čelika neće izići iz Čelikgrada."

"Akciona grupa nema šta da izvesti."

Rael Mandela Mlañi zapilji se dugo i prodorno u Vinstona Karamazova.

"Kako to misliš, nema šta da izvesti?"

"Nemam šta da izvestim: još. Ako doñu štrajkbreheri, možda ću tada imati o

čemu da izvestim."

"Objasni, molim te." Vinston Karamazov samo slegnu ramenima, i Rael

Mandela Mlañi zaključi sastanak sa osećanjem blage zabrinutosti u srcu.

Sledećeg jutra, struja, gas i voda isključeni su u kućama čeličara koji su stupili u

štrajk.

"Kompanija uzvraća udarac", reče Rael Mandela Mlañi svom štrajkačkom

odboru. Santa Ekatrina je cupkala po kuhinji, srećna i raspevana, i pravila male

pirinčane lepinje.

"Nećete im, valjda, dozvoliti da to tek tako urade", zacvrkutala je.

Lokalni kadrovi Konkordata u okviru Čelikgrada odgovorili su veličanstveno.

"Krašćemo struju od Kompanije da bismo pripremali obroke, vodu ćemo dovesti

iz Bespuća, ako treba i kofama, i ići ćemo u krevet u suton i ustajati u osvit kao

što su to činili naši dedovi", rekli su. Grañevinci su usred noći provukli plastične

cevi ispod žice i pumpali vodu iz podzemnog okeana, kroz hidrante na uličnim

uglovima, u kofe. Naoružani stražari prolazili su oprezno tuda, bez želje da

isprovociraju bilo kakav incident. Santa Ekatrina je hacijendu Mandelinih

pretvorila u narodnu kuhinju i naterala Evu da se ostavi tapiserije sa istorijom

Bespuća kako bi mešala ogromne kazane paprikaša i pirinča.

"Dovoljno ste dugo pleli istoriju; sada možete u njoj i da učestvujete", rekla je

svekrvi. Prozirna opna belog pirinčanog štirka prekrila je sobu i potpuno

iznenadila Limala Mandelu prilikom jednog od njegovih sve reñih povrataka iz

isposništva na vrhu kuće Doktora Alimantanda.

"Šta se dešava?"

"Dešava se štrajk", zapevušila je Santa Ekatrina, nikada tako srećna kao kada je

sipala kari sa sočivom u činije i delila ih dugom stroju štrajkača. Čeličari koji su

se hranili karijem pokazali su na Limala Mandelu i zamrmljali, prepoznavši ga.

"Zaboga miloga, čak ni moja kuća nije sveta!" uskliknuo je on i zatvorio se u

kući Doktora Alimantanda da zaroni još dublje u tajne vremena i temporalnosti.

Rael Mlañi i njegov štrajkački odbor gledali su kako prva isporuka hrane stiže u

Bespuće. Na drugoj strani železničke pruge firma za izgradnju i nekretnine

Galačeli/Mandela ogradila je nekoliko hektara narandžastom plastičnom trakom

pripremivši ih za novi veliki stambeni kompleks za očekivanu eksploziju

stanovništva. Narandžasta kvadratna rešetka bila je savršeno sletište za tri

unajmljena dirižabla sa namirnicama, koji su se spustili i istovarili trideset tona

raznovrsne robe.

"Potpišite ovde", reče pilot i pruži priznanicu i olovku Raelu Mandeli Mlañem.

Namirnice je ljudski lanac prebacio u skladište novoosnovanog Restorana za

vruću hranu i poslastice Mandela i Das. Na kutijama i sanducima šablonom su

bila ispisana imena donatora: Male Sestre od Tarzisa, Velika Južna Železnica,

Argirski Separatisti, Prijatelji Zemlje, Sirote Madlene.

"Kako sada stoji štrajkački fond?" upita Rael Mlañi, prebrojavajući sanduke

kupusa, sočiva, sapuna i čaja.

"Pošto ne moramo mnogo da trošimo na hranu i pošto smo s uspehom uveli

sistem bonova za sledovanja umesto gotovinskog plaćanja, rekao bih da će

potrajati pet meseci."

Kada je i poslednji džak bio u skladištu Radžandre Dasa i Kaana Mandele, vrata

su zaključana dvostrukim katancem, i postavljene su straže. Kompanija se ne bi

libila sitnih paljevina.

"Podaci o proizvodnji?" upita Rael Mlañi. Bilo je sve teže održavati red na

sastancima štrajkačkog odbora, otkad je njegova majka pretvorila porodičnu

kuću u kantinu.

"Kao što sam i procenio." Harper Tju se samozadovoljno osmehnu. Pre štrajka,

on je bio zamenik pomoćnika menadžera za proizvodnju; Kompanija nekako

nije uspela da ga liši čovečnosti. "Proizvodnja čelika je katastrofalno smanjena,

na ispod osam odsto ukupnog kapaciteta. Procenjujem da će Kompanija doći do

krajnje tačke odluke za oko deset dana."

U pet ujutro, šesnaestog dana štrajka, gospodin E. T. Daramdžitsing,

mašinovoña štrajkač, njegova žena, Miza, i osmoro dece, probuñeni su iz

gladnog sna nedvosmislenim zvukom kundaka koji su lomili ulazna vrata. Četiri

naoružana pripadnika obezbeñenja upala su u spavaću sobu, sa uperenim cevima

MRCV-a.

"Dižite se i oblačite", naredili su. "Pet minuta."

Dok su bežali Dvanaestom ulicom i stezali na brzinu ugrabljene stvari od

vrednosti, članovi porodice Daramdžitsing videli su kako se zaustavlja

oklopljena marica, a ekipa naoružanih ljudi razvaljuje mrkožuta vrata svih kuća

u ulici. Za sobom su čuli povike, pucnje i zvuk razbijanja pokućstva.

"Ne ovoga!" dreknuo je neki narednik svojim ljudima, koji su požurili da sruše

jedna mrkožuta ulazna vrata. "Taj je lojalan. Pustite ga na miru. Sledeća vrata."

Tog jutra, dve stotine štrajkačkih poodica isterano je iz kuća. Još dve stotine

ostalo je bez krova nad glavom sledećeg osvita, a dan posle toga još dve stotine.

Ulice Bespuća ispunili su klimavi tornjevi od nameštaja po kome su sedela

uplakana deca. Porodice su se sklonile ispod improvizovanih šatora načinjenih

od čaršava i plastičnih kesa za otpatke.

"Ovo će nas oterati u bankrot", izjavila je Mavda Arondelo. "Ne možemo da

finansiramo evakuaciju dece i izdržavanih lica iz Bespuća u bezbedne kuće u

Velikoj Dolini. Cene železničkog prevoza su užasne; sa ovakvim rashodima,

štrajkački fond će se isprazniti za manje od dva meseca."

"Idi i popričaj sa svojom tetkom, Raele", reče Santa Ekatrina, bela kao duh od

pirinčanog štirka, brašna i požrtvovanog rada. Porodice nisu sada bile samo

hranjene, već i smeštene u domaćinstvu Mandelinih, i spavale su na podu, po

petnaestoro u sobi. "Tasmin će pomoći."

Iste te večeri, zabravljeni voz lagano je prošao kroz stanicu Bespuće. Za tezgom

svog bara i restorana kraj pruge, Radžandra Das je primetio zaključana vrata,

kapcima prekrivene prozore i ploče na vagonima koje su kazivale da je voz bio

sastavljen od voznih parkova širom čitave severne polulopte. Voz je prošao kao

avet preko skretnice i ušao na čelikgradski bočni kolosek. Ljudi iz obezbeñenja

očistili su teretne depoe i uveli strogi policijski čas, ali Radžandra Das je mogao

da vidi ono što oni zatvoreni iza kapaka na prozorima nisu; naoružane prilike u

crnom i zlatnom koje sprovode ljude smrknutih lica, sa torbama i koferima, u

maločas ispražnjene kuće.

U šest sati, oglasile su se sirene i hiljadu i po štrajkbrehera ustalo je iz svojih

ukradenih kreveta, obuklo radničku odeću i odmarširalo pod teškom stražom

ulicama, duž Prstena, kraj svetine koja je skandirala "Štrajk-breheri štrajk-

breheri štrajk-breheri!" u fabriku. Tada se tanušni dim vinuo iz hladnih odžaka, a

tutnjava mašina koje su dremale zatresla je vazduh.

"Ovo je ozbiljno", rekao je Rael Mandela Mlañi svom štrajkačkom odboru.

Preselili su se u Hotel/Železnicu Vitlejem Ares (odnedavno preimenovan,

poštenije, kao što je oduvek i trebalo da bude, u Hotel/BAR, tako što su tačke

prebojavane) zbog prevelikog broja usta u porodičnoj kući Mandelinih.

Harper Tju je procenjivao da će se proizvodnja za deset dana vratiti na

nominalnih šezdeset posto.

"Promašićemo tačku ekonomskog sloma za pedeset dva sata", reče on. "Ukoliko

ne nañemo način da sredimo štrajkbrehere, Konkordat će propasti."

"Mi ćemo se pobrinuti za štrajkbrehere", reče Vinston Karamazov. Oko njega

kao da se zgušnjavao mračni nimbus.

"Akciona grupa konačno ima šta da izvesti", reče Ari Osnan.

"Tišina." Rael Mandela Mlañi sklopi šake i oseti da je najednom strašno strašno

prazan. Vizija, duhovni vetar, mistična snaga koja ga je terala pred sobom kao

šinsku škunu, snaga koja je smestila užareno ugljevlje na njegov jezik, posustala

je i izdala ga. Bio je čovek, izolovan, slab i podložan greškama. Dogañaji su ga

uhvatili u zamku. Nije mogao da kaže ne organizatoru Akcione grupe, a ako mu

kaže da, postaće stvorenje rulje. Ta dilema savršeno ga je prikovala.

"U redu, onda, Akciona grupa mora da uradi ono što je neophodno."

Te noći, izgoreo je Društveni centar ekonomske analogije. U prosejanom

pepelu, Dominik Frontera i njegovi policajci pronašli su ostatke osamnaest

štrajkbrehera, vaspitačice iz obdaništa Kompanije, vlasnika, njegove žene i dve

bebe-blizanaca. Te noći, jedan štrajkbreher bio je izboden nožem petnaest puta

na uglu Privrženosti i Prstena. Nekim čudom, preživeo je toliko da ožiljke

odnese u grob. Te noći, tri stranca su oteta i odvedena u praznu baraku za

signalizaciju, gde su skinuti, vezani za stolice, da bi im genitalije bile otfikarene

baštenskim makazama.

Te noći, rael Mandela Mlañi je šmugnuo kući i ispovedio majci svoje sumnje,

propuste, bespomoćnost. Uprkos njenom praštanju, nije osećao da mu je

oprošteno.

Nasilje je rañalo nasilje iz noći u noć. Zverstva su se gomilala. Iako je

podržavao štrajk, Dominik Frontera nije više mogao da se pravi nevešt pred

ludilom i uništenjem koje je haralo njegovim gradom. Kompanija je pretila

direktnom akcijom protiv počinilaca iako njeno obezbeñenje nije imalo nikakva

ovlašćenja izvan žice. Dominik Frontera je obećao šefu obezbeñenja Kompanije

da će smesta preduzeti nešto, iako nije bio siguran kako to da izvede. Otišao je

da poseti Raela Mandelu Mlañeg u Hotel/BAR-u.

Lični telohranitelj Raela Mandele Mlañeg nije mu dozvolio da se približi na

manje od tri metra.

"Ovo mora prestati, Raele."

Voña štrajka slegnu ramenima.

"Žao mi je, ali čim štrajkbreheri odu, prestaće. Oni su krivi. Ako tražite mirno

rešenje, obratite se Kompaniji, a ne meni."

"Upravo dolazim iz Kompanije. Oni su rekli isto to, samo obrnuto. Raele, nemoj

da mi se praviš lud. Poznajem te otkad si bio ovolicni. E sad, nemam dokaze,

niti imena, ali zakon je zakon, bez obzira na moje naklonosti, i čim budem imao

dokaze, zakon će biti primenjen."

"Vi to meni pretite?"

Dominik Frontera je bio vrlo svestan da bi zalud pretio svojom šačicom debelih,

učtivih policajaca čoveku koji se usudio da izaove meñuplanetno carstvo

korporacije Vitlejem Ares; svejedno, on reče: "Ne pretim, Raele. Samo

savetujem."

Krajem nedelje, otišli su svi štrajkbreheri osim njih tri stotine. Od onih koji su

ostali, pedeset dvojica su našla stalnu adresu na gradskom groblju. Istog

vikenda, Konkordat je sahranio svog prvog mučenika. Vili Gumira, devet

godina, neoženjen, operator pogona za separaciju, ubijen je udarcem ciglom u

vrat kada je pokušao da se približi i ubode nožem štrajkbrehera operatora

pogona za separaciju iz Mažinoa, ispred zabavišta 'Industrija je ekstaza'. Vili je

bio mučenik, a nesuñena žrtva, koja je pobedila, čudovište. Vili je spušten u

zemlju u pogrebnoj urni umotanoj u zelenobeli barjak Konkordata dok su majka

dve sestre ljubavnica ronile reku suza.

Rael Mandela Mlañi i njegov štrajkački odbor prisustvovali su sahrani.

"Šta je sada sa proizvodnjom?"

"Ustaljena je na otprilike optimalnih deset odsto. Po mom proračunu,

profitabilnost fabrike postaće marginalna za dvadeset dva dana."

"Štrajkački fond je dovoljan za petnaest. Mavda, vidi možeš li da središ da oni

koji nas podržavaju prilažu i gotovinu pored redovnih vazdušnih isporuka. B.

Dž, navali na druge Transplanetne kompanije. Zao udes Vitlejem Aresa za njih

je bogomdan. Mislim da ću popričati sa svojom tetkom i videti može li da nam

obezbedi besplatan smeštaj u crkvenim hostelima. To bi trebalo da oslobodi

nešto novca iz budžeta za smeštaj."

Šestoro zaverenika se pokloniše i raziñoše, a prve lopate fine crvene zemlje

zasuše keramički kovčeg Vilija Gumire.

49.

Otkad je izvršio ugradnju na tri četvrtine tela, Nadahnuće Kadilak je postao

srazmerno nepopustljiviji, pomisli Tasmin Mandela.

"Gospo, ne smete dozvoliti da se umešate u spor oko čeličane Vitlejem Ares. Ne

smete brkati duhovno sa političkim."

Siva Gospa i Gvozdeni Komornik žurili su podzemnim prolazom koji je vodio iz

privatnih odaja u javne prostorije. Na reč 'političko' Tasmin Mandela stade i

šapnu Nadahnuću Kadilaku u uho: "Dvoličnjaku jedan. Reci mi, ako duhovnost

ne dotiče svaki vid života, uključujući i politički, kako onda može biti istinski

duhovna? Reci mi to." Udaljila se neonom osvetljenim hodnikom. Proteze

njenog protetičkog komornika škljocale su i zujale dok je hitao za njom.

"Gospo, uz dužno poštovanje, dozvolili ste da vas zastru oblaci osećanja.

Prenebregnite činjenicu da je Rael Mandela Mlañi vaš bratanac; morate doneti

objektivnu odluku da li da dozvolite ili ne dozvolite tim jereticima... izvinjavam

se, Gospo, štrajkačima, da koriste naše spavaonice. Kada se jednom o toj stvari

oslobodite zbunjujuće subjektivnosti, rešenje će biti jasno."

Na vratima svoje odaje za audijencije, Tasmin Mandela ponovo stade.

"Zaista, Komorniče. Tražim punu duhovnu, moralnu i ekonomsku podršku

Konkordatu."

"Gospo! To je ludost! Pomislite na hodočasnike, od čije velikodušnosti

zavisimo, zar njih taj preki postupak neće obeshrabriti? Pomislite na Sirotu

decu, svrstavanjem uz te jeret... štrajkače, vi im praktično branite da veruju u

svetost Hrama Čelikgrada. Ne možete napustiti svoje odane vernike, ni

hodočasnike ni Sirotu decu!"

"Znam odakle su potekla ta impulsivna proročanstva o fabrici, Komorniče.

Nisam ni trećinu tolika budala koliko ti misliš."

U svojoj prostoriji za audijencije sedela je na tronu, obasjana jednim jedinim

zrakom sunca uhvaćenim u ogledalima postavljenim pod uglom visoko u kupoli.

Oko njenih nogu bili su razbacani cveće i gužve metalnih traka, ispred nje red

hodočasnika sa devetokrakim zvezdama oslikanim na čelima koja su se

protezala u pomrčinu. Ledena pobožnost zračila je kroz vazduh.

"Ovom mestu treba više svetla", šapnu Tasmin Mandela sebi, zamislivši kako

Panarhova ruka diže vrh Bazilike kao poklopac na tegli kiselih krastavčića da bi

pustio unutra punu dnevnu svetlost.

"Molim, madam?" upita Siroto Dete koje joj je pomagalo.

Siroto Dete - pomisli Tasmin Mandela. Dok se red za izlečenja, blagoslove,

proročanstva, umolnice i oproštaje pomerao napred, shvatila je da gleda naviše u

odraze oblaka uhvaćene u ogledalima na tavanici i misli na svog bratanca koji

bije bitku za koju je njoj podarena moć, tamo na pustinjskom suncu, pod

otvorenim nebom i očima Panarha. Duhovnost u akciji, vera u smeñe cipele,

oštrica revolucionarne ljubavi. Bila je u pravu što je zatražila pomoć za

Konkordat. I pored svih svojih ljudskih grehova, oni su pretpostavljali

čovečnost, život i slobodu zgromljujućoj jalovosti Kompanije, mašinskom

režimu i uništenju svega ljudskog.

"Gospo, Starice iz Černove." Jato krezubih baba u crnim šalovima pokloni joj se

usred cveća i metalnih traka. Nosile su ružan, drveni kip malog deteta.

Nespretno izrezbareno, nevešto obojeno, imalo je izraz kao da mu je neko zabio

u leña nešto oštro. "Imaju molbu, madam." Pomoćnik se pokloni s poštovanjem i

mahnu Staricama iz Černove da priñu.

"Kakva je vaša molba?" Sunce je blistalo na čistoj hladnoj vodi, lišće je bacalo

mrlje senki u udobnoj hladovini; Tasmin Mandela jedva da je i čula njihove

umolne glasove.

"...uzimaju nam sinove i sinove naših sinova uzimaju nam slobodu, plemenitost,

uzimaju sve i vraćaju nam u dronjcima; to nazivaju 'industrijski feudalizam' i za

to bi trebalo da smo im zahvalne..."

"Stanite. Vi ste iz Čelikgrada?"

Najstarija i najuglednija baba pognu se nisko, u strepnji.

"Ustanite, sve." Sunčeva svetlost, hladovina i čista, hladna voda ispariše u svetlu

uzvišenijeg sunca. "Vi ste iz" - ona potraži u pamćenju, proklinjući sebe zbog

nemara - "Černove u Novom Merionedu?"

"Tako je, madam."

"I tlači vas Kompanija... koliko shvatam, u štrajku ste?"

Najmlaña baba se probi u prednji red jata.

"Gospo, uskratili su hranu našim trbusima i vodu našim usnama, svetlost našim

očima i struju vršcima naših prstiju, oterali su nas iz kuća tako da moramo ili da

napustimo porodice ili da živimo kao životinje u sklepanim straćarama od

plastike i kartona! Siva Gospo, molimo vas, pomozite nam! Molite se za nas,

posredujte za nas, prosledite krike potlačenih do Panarhovih ušiju, neka nas on

zablesne svojom milošću, blagoslovi nas..."

"Dosta." Žena koja je tako neskriveno ispoljila osećanja odvuče se natrag na

mesto, postiñena svojim ispadom. "Šta ste to donele?" Najstarija baba podiže

ružan kip.

"To je naša ikona, Bistro Dete iz Černove, koje je uz upliv Blažene Gospe spaslo

naš grad od uništenja kada je pao šatl svemirskog lifta, prizvavši mistični vetar

da oduva opasnost dalje od nas."

Tasmin Mandela je čula za čudo u Černovi. Grad je bio spasen, ali šatl i svih

dvesta pedeset šestoro u njemu isparili su. Neko bolje čudo spaslo bi i jedne i

druge, pomislila je. A kip je bio izuzetno ružan.

"Dajte ga ovamo." Tasmin Mandela pruži levu ruku prema ikoni. Pulsiranje

svetlosti poteče uz kola na njenoj haljini i prikupi se oko njenog levog ručnog

zgloba. Njen oreol zablista tako snažno da je bacio senke u najudaljeniji kraj

dvorane za prijeme. Ona oseti kako se talas nevinosti slama preko nje:

unutrašnja simfonija ponovo se javi u njenom srcu i ona oseti da je slobodna i da

joj je oprošteno. Metalne trake poput užadi štampanih kola potekoše iz njene

šake i obaviše Bistro Dete iz Černove mrežom elektronike. Okupljeni vernici

posmatrali su u krajnjem strahopoštovanju kako grubu drvenu kožu ikone

prekriva sloj kola. Elektricitet zapucketa duž udova kipa, fuziona svetlost mu

zasja u očima, a sa usana mu se začu brbljanje mašinskog koda.

Preobražaj iz drveta u mašinu bio je potpun. Hodočasnici popadaše na kolena.

Neki pobegoše iz bazilike, preplašeni. Starice iz Černove pokušaše da se

poklone, ali Tasmin Mandela ih spreči.

"Uzmite ovo i pokažite mom bratancu. To je odgovor na koji je čekao. Prenesite

mu i moj blagoslov: Bog je na našoj strani. Vi niste ničija svojina." Poriv svetog

nestašluka nagna Tasmin Mandelu da podigne levu šaku i stisne pesnicu u znaku

pozdrava Konkordata. Ustala je tako da svi vide Solidarnost Sive Gospe, a onda

se okrenula, zalepršavši odorom, i udaljila se sa podijuma.

"Danas više neće biti audijencija", doviknu ona svom bioničkom ženskom

majordomu. Videla je da se ova zbunila i usplahirila, da bi potom žurno otrčala

da to saopšti Nadahnuću Kadilaku. Nije je bilo briga. Bog se probio, rat je

objavljen, ona je postupila po slobodnoj volji i savesti. Rat je objavljen i ona je

bila srećna srećna srećna.

"A ni ja nisam ničija svojina", reče ona sopstvenom odrazu u čistoj, hladnoj vodi

malog jezera u vrtu.

50.

Svako ko bi pokazao člansku kartu Konkordata bilo kome od dvojice vlasnika

Restorana sa vrućom hranom i poslasticama Mandela i Das imao je prava da

besplatno jede u zemlji čuda gde su se kuvale kobasice, na roštilju pekli ćevapi,

a uštipci od nauta veselo pržili u fritezi uz raznorazne badžije, samose, pakore i

ostale zezalice. To je bio gest bratske solidarnosti one polovine Restorana sa

vrućom hranom i poslasticama koja je pripadala Mandeli; to je upropastilo

profitabilnost preduzeća, ali Mandelina polovina je znala da je Dasova polovina

sklonila džakove zlatnih dolara iz doba koga su se sada sećali sa žaljenjem, kada

je ovaj radio kao gradski predradnik, najamnik, gunda i skitnica, tako da je

restoran mogao da prebrodi krizu Konkordata.

Restoran sa vrućom hanom i poslasticama imao je izuzetnu, čak jedinstvenu

konstrukciju. Prednja polovina bila je sačinjena od stare rikše koja je ležala tri

godine iza Edove šupe, a zadnja polovina preureñena je od rashodovane palube

vazdušne lañe, sa barskim sedištima na sklapanje, muzikom frula, veselo

obojenim papirnim fenjerima i mnoštvom svetih ikona, medalja i papirnih

molitvenih karata. Svakog jutra, pre nego što bi prvo svetlo dodirnulo njegov

prozor, ortak po imenu Das ritnuo bi polovinu restorana koju je činila rikša, i

ova bi astmatično oživela i povezla nezgrapnu skalameriju uskim sokacima,

izbegavajući kokoši, koze, lame, decu, kamione, sve dok on ne bi pronašao

zgodno mesto za parkiranje. To je gotovo bez razlike bilo preko puta prodavnice

mešovite robe sestara Pentekost, kako bi Radžandra Das mogao šarmantno da

im se osmehne kada bi došle da otvore radnju u osam i osam minuta, a one bi

ga, za uzvrat, pozvale unutra na čaj od mente u najvrelije doba dana. Kada bi

stigao i ortak Mandela (oličenje poslovnog oštroumlja, što je genetski nasledio

od svog oca racionaliste), pržile bi se kobasice, a vazduh mirisao od isparenja

čaja od mente ili kafe, pred otegnutim redom za besplatni doručak, pred redom

ljudi koji su stezali svoje članske karte Konkordata.

Šezdeset šestog dana štrajka, Radžandra Das je umotavao kobasicu dugačku kao

njegova podlaktica da bi je pružio štrajkaču čije je lice maglovito prepoznavao,

kada se ukočio usred umotavanja.

"R. D.", reče Mandelina polovina. "Šta si to video?"

Radžandra Das automatski dodade kobasicu štrajkaču.

"To je on."

"On?" Kaan Mandela pogleda, ali vide samo nekog tamnokosog sredovečnog

muškarca koji je posmatrao sa kraja ulice.

"Imao je toliko drskosti da se vrati, posle onoga što je učinio..." Kaan Mandela

ponovo pogleda, ali prilika je nestala.

"Ko je to bio?"

Radžandra Das nije ništa rekao, ali je čitav dan bio osvetnički napet, što je

njemu bilo krajnje nesvojstveno. Kada je Restoran sa vrućom hranom i

poslasticama bezbedno bio parkiran za tu noć, Radžandra Das je posetio

gospodina Jerihona.

"Vratio se", reče on, i kada je gospodin Jerihon saznao ko se to vratio, poslao je

Radžandra Dasa da okupi sve Osnivače, sa izuzetkom Dominika Frontere, i dok

je Radžandra Das okupljao sve Osnivače, on je otišao do ladice u kojoj je držao

svoj pištolj sa iglama i izvukao ga iz svilenog zamotuljka.

U dvadeset i četrdeset pet, Mikal Margolis, šef obezbeñenja projekta Bespuće,

nameravao je da se okupa u svom menadžerskom apartmanu. Preliminarno

izviñanje Bespuća, koje je izvršio prerušen, bilo je gotovo, Kompanija je mogla

da krene na Konkordat u bilo kome trenutku i da ga smrvi, bio je to težak dan i

baš mu je trebala duga vrela kupka. On otvori vrata i ugleda uperenu cev

antikvarnog pištolja sa iglama i koštanom drškom.

"Nemoj zalupiti vrata", reče glas koji je zaboravio. "Mogu da te ubijem kroz njih

ako zatreba. Sad, molim te, poñi sa mnom."

Dok se Mikal Margolis ponovo oblačio, gospodin Jerihon primeti uniformu

Kompanije.

"To nisam znao."

"Pa, bar postoji nešto što ti ne znaš. Šef bezbednosti Projekta, ništa manje."

Gospodin Jerihon ne reče ništa, ali dodade još jedan zločin optužnici koju je

sastavio u glavi. Povede zarobljenika sporednim i bočnim prolazima do žice

perimetra. Nit čistog električnog napona spajala je vrh cevi pištolja sa iglama i

potiljak Mikala Margolisa.

"Tu, ispod", reče gospodin Jerihon, pokazavši na otvoreni poklopac kanala za

čije postojanje Mikal Margolis nije ni znao.

"Kako si me pronašao?" upita zarobljenik dok su dva muškarca šljapkala kroz

otpadnu vodu Čelikgrada.

"Zahvaljujući damantinskim disciplinama, mada to tebi ništa ne znači."

Ali, značilo je, i Mikal Margolis je najednom shvatio mnogo toga o gospodinu

Jerihonu. Takoñe je shvatio da i pored svih svojih izoštrenih čula Slobodnjaka,

ne bi mogao da umakne svom tamničaru. Zato je pustio da ga ovaj izvede iz

Čelikgrada u Bespuće.

Provizorni sud sazvan je u skladištu Radžandre Dasa meñu sanducima nauta

koje je Konkordatu poklonilo Udruženje uličnih prodavaca Meridijana.

Obazrevši se oko sebe, Mikal Margolis prepozna Mandele, braću Galačeli,

Staljinove, Ženevjev Tenebre, koja je držala kuglu sa duhom svog muža, čak su

otac i kćer Modra Gora bili tamo. On zadrhta. Kao da mu je sudio parlament

duhova. Tada ugleda Persis Taterdemalion.

"Persis, šta je ovo? Reci mi." Ona odvrati pogled od njega. Gospodin Jerihon

pročita formalnu optužnicu. Onda upita optuženog kako se izjašnjava.

"Reci mi, je li Majka mrtva?" upita optuženi.

"Jeste", reče Rael Mandela Stariji.

"Dobro. Ne bih voleo da vidi ovo."

"Kako se izjašnjavaš?" upita gospodin Jerihon.

"Kriv sam po navodima optužnice."

I svi članovi porote se saglasiše. Svi. Čak i Persis. Čak i duh.

"Onda, znate šta da radite", reče gospodin Jerihon, i Mikal Margolis tada prvi

put ugleda uže. Dok su ga vodili prema sklepanim vešalima (od merdevina za

prodavnice), nije osećao ni gnev ni mržnju, već samo neodoljivo gañenje što

čovek koji se sučelio sa korporacijom Vitlejem Ares i pridobio je za sebe treba

da skonča tako sramno. Omča mu se spustila oko vrata.

"Zar ne osećaš nikakvo kajanje?" upita Ženevjev Tenebre, izobličena, bleda

stvar, hermetički troglodit. "Zar ne osećaš ništa prema jadnom Gastonu?"

Jadni Gaston, je li? Sladostrasnik i propalica.

"Tada sam bio klinac", reče on. "Lud, smušen. Dešava se to." On pogleda Persis

Taterdemalion i pruži ruke. "Gledaj, Persis. Više ne drhte." Osvetnici vezaše te

smirene ruke, a onda se posvañaše oko poslednjih reči koje je trebalo izgovoriti

nad dušom osuñenoga. Mikal Margolis se klatio na vrhu lestvica i bes je u

njemu rastao. Nije mogao da prihvati da mora tako glupo da umre,

"Jeste li više završili?" viknu on.

"Da, hvala", reče gospodin Jerihon. "Gurnite ga."

Radžandra Das izbi lestvice ispod Mikala Margolisa. Mikal Margolis oseti kako

mu gvozdena pesnica otkida glavu sa tela, začu se prasak (Moj vrat, moj vrat!)...

i on tresnu na slamu.

"ðavo da nosi jevtino uže!" viknu neko. Mikal Margolis se otkotrlja i ustade, pa

jurnu oborene glave prema prekidaču za svetlo. U prostoriji zavlada mrak i vika

upravo u trenu kada mu je jedna od igala gospodina Jerihona odrala kožu s

obraza. Mikal Margolis izjuri na ulicu i stušti se kao kokoš, u cik-cak, prema

žičanim kapijama Čelikgrada.

"U pomoć, u pomoć, ubistvo!" riknu. Stražari jurnuše iz svojih montažnih

kućica i preteći uperiše cevi pušaka prema ulici. Gospodin Jerihon, koji je

pažljivo ciljao pištoljem sa iglama, podiže oružje.

"Izvan dometa je. Žao mi je. Ima previše zaklona."

"Gad je pobegao!" zajeca Ženevjev Tenebre.

"Drugi put!" reče Radžandra Das dok je posmatrao kako stražari širom otvaraju

kapije da prime begunca.

"Trećeg neće ni biti", reče gospodin Jerihon. Niko nije bio sasvim siguran na šta

je mislio.

51.

Značenje komentara gospodina Jerihona postalo je jasno 12. novembra, kada je

korporacija Vitlejem Ares slomila Konkordat.

Bila je to veoma delotvorna operacija, i ništa manje se nije moglo ni očekivati

od korporacije Vitlejem Ares. Znali su tačno gde da idu i koga da hvataju.

Ulazili su u kuće, probijali se kroz zabarikadirane prostorije, upadali u hotele,

kafane, kancelarije. Žica nije mogla da ih zadrži i oni su nahrupili ulicama

Bespuća u svojim crnozlatnim maricama. Rafali vatre iz MRCV-a parali su

vazduh. Dominik Frontera i njegovi policajci bili su pred njima bespomoćni.

Razoružali su ih crnozlatni oružnici i zaključali ih u gradski zatvor. Ostale koji

su pokušali da ih ometu tretirali su sa manje nežnosti. Neke su gañali u čašicu

kolena ili lakat. Nekolicini srećnika samo su zgnječili prste kundacima MRCV-

a. Ljude su izvlačili iz hotela i bezbednih kuća, terali ih da čuče kraj zidova

prekrivenih parolama, sa rukama iza glave, dok su niži menadžeri koji su ispijali

idiotska pića od banana i tapioke pronalazili organizatore protesta i predstavnike

pojedinih sektora. Neke su odvezli zlatnocrnim maricama. Neke su pustili.

Neke, naročito problematične, jednostavno su odveli iza tih zidova i prostrelili

kroz oko. Kćerke žene ljubavnice majke koje su odlučile da ostanu urlale su u

nemoćnom besu. Obezbeñenje kompanije probilo se u aneks Taterdemalioninog

Hotela/Bara i pohapsilo tri od pet članova štrajkačkog odbora i dva nedužna

hodočasnika, koliko da popune broj. Zarobljenike su odveli iza kafane i streljali

meñu bačvama piva i sanducima. Ljudi iz obezbeñenja posuli su pod kerozinom

i spalili hotelski aneks za sobom.

U naselju straćara zvanom Konkord, koje je niklo kraj žice kako bi pružilo krov

nad glavom ljudima izbačenim iz Čelikgrada, crnozlatni pripadnici obezbeñenja

natopili su plastične i kartonske kolibe gorivom za rikše i zapalili ih. Požar je

prošao gradom brže nego što su grañani mogli da beže. Za samo nekoliko

minuta, zajednica Konkord pretvorena je u pepeo.

Obezbeñenje nije poštovalo ni granice ni savest. Odgurnuvši uzbunjenu Sirotu

Decu u stranu, ispraznili su spavaonice Grada Vere i potražili u redovima lica

ona sa svojih naloga za hapšenje. Utočište Bazilike Sive Gospe oskrnavili su

pripadnici obezbeñenja naoružani puškama, ali dok je Tasmin Mandela stigla,

prenuta iz meditacija, korporacija Vitlejem Ares prohujala je kao tajfun i

ostavila za sobom trag uništenja i zločina.

Kompanija je divljala Bespućem i dopustila sebi svaki sitni hir. Grañanske vlasti

nisu mogle da joj se odupru. Postalo je očigledno da nasilje ima i sekundarni,

zlokobniji vid. Kuće i radnje osnivača Bespuća posebno su odabrane za napad.

Dok se dim dizao iz aneksa Hotela/Bara, kancelarije grañevinske firme Galačeli

i Mandela uništene su kolosalnom eksplozijom. Odmah iza ugla, Restoran sa

vrućom hranom i poslasticama Mandele i Dasa polomljen je na komade pred

očima vlasnika.

"Nadam se da ste zadovoljni!" dreknula je Dasova polovina ortakluka. "Nadam

se da ste zadovoljni, ñavo da vas nosi!" Oba partnera salutirala su stisnutom

pesnicom Konkordata leñima stražara koji su se povlačili.

"Mi nismo ničija svojina!" povika Radžandra Das. Ljudi iz obezbeñenja se

vratiše i oboriše ih obojicu na tle udarcima oružjem.

Pet stražara upalo je u hacijendu Mandelinih pod izgovorom da traže Raela

Mlañeg, da bi izvrnuli kuću naopako.

"Gde je on?" pitali su svetački mirnu Santa Ekatrinu, prislonivši joj cev MRCV-

a uz slepoočnicu.

"Nije kod kuće", reče ona. Zbog osujećenosti i iz sitne osvete, pobili su sve

domaće životinje u dvorištu. Razbili su svaki komad nameštaja, prevrnuli

posude sa sočivom i paprikašem u kuhinji, uništili kućni romboidni solarni

kolektor i pokušali da polome razboj na kome je Eva Mandela tkala svoju

tapiseriju.

"Ne bih to dirao da sam na vašem mestu", reče Rael Mandela Stariji, sa

smrtonosnim mirom koji može da pruži samo lovačka puška u ruci. Ljudi iz

obezbeñenja slegnuše ramenima (matora budala, glupi čiča) i podigoše kundake

svojih MRCV-a. Rael Mandela zaurla urlikom pobijenih životinja prevrnutih

posuda razbijenog solarnog kolektora i baci se izmeñu stražara i razboja.

Projektil iz MRCV-a raznese mu grudi i baci ga na ram tapiserije, gde je

njegova krv umrljala poludovršenu istoriju melodramatičnom crvenom bojom.

U dimu, krvi i zadahu spaljenog mesa, tiho učtivo nakašljavanje gotovo da je

bilo nečujno, ali bilo je dovoljno da natera ubice da se okrenu. Pred njima je

stajao Limal Mandela. U ruci mu je bio pištolj gospodina Jerihona. Na licu je

imao strašan strašan osmeh. Pre nego što su prsti stigli da dodirnu obarače, svi

su bili mrtvi, i posred svakog para očiju virila je po igla, ispaljena nenadmašnom

brzinom i preciznošću Najvećeg Igrača Bilijara Koga Je Vaseljena Dala.

Dok je njegov deda ležao opružen i mrtav preko babinog razboja i dok je njegov

otac stajao strašan i trijumfalan kraj njegove uplakane majke, sa pištoljem

Egzaltiranih Porodica, dok se sve to dešavalo, Rael Mandela Mlañi, u društvu

Eda, Sevrijana i Batista Galačelija, krao je teretni dirižabl čeličane Vitlejem

Ares, na pisti iza Čelikgrada.

Dovršivši proveru pred let, Sevrijano i Batisto uključiše elise i pripremiše se da

izbace balast.

"Zaboga miloga", promrmlja Ed Galačeli. Ljudi iz obezbeñenja u borbenim

oklopima jurišali su preko piste prema beguncima. Okupljeni kraj komandne

table zgledaše se zabrinuto. Nešto se moralo učiniti, ali nisu bili sigurno šta, i ko

bi to trebalo da uradi. Ed Galačeli pogleda lica redom.

"U redu", reče. "Ja ću ih se otresti." Pre nego što su stigli da zucnu i reč

protivljenja, on šmugnu kroz vrata za posadu na beton.

"Uzgred", viknu on, iako mu se glas jedva čuo u sve jačoj rici motora, "ja sam

bio taj sve vreme! Ja! Ja sam vaš otac!" Tada se iskezi kontrolnoj kabini, mahnu

u znak pozdrava i potrča prema stražarima koji su se približavali. Potraži po

svojim punim džepovima.

"Evo, hvatajte ovo!" On baci mehaničku gugutku u vazduh i ona polete prema

ljudima Kompanije, zapevavši svoju podzvučnu pesmu. Kada je video da se

pripadnici obezbeñenja presamićuju i povraćaju od migrene, on pusti da mu se

domišljatost široko razmahne, diže visoko ruke i pusti roj robotskih pčela u

vazduh. Naoružani laserskim žaokama, njegovi majušni izumi skoliše

obogaljene pripadnike obezbeñenja, sve dok se jedan od njih ne pokaza

prisebnijim od ostalih i obori soničnu gugutku i pčele ubice hipersoničnim

rafalima iz svog MRCV-a.

"Probaj onda ovo", viknu Ed Galačeli. Začu riku motora dirižabla u poletanju i

najednom se oseti srećan bez nekog razloga koji je jasno mogao da razluči. Iz

njegovih rukava pokulja mlaz gustog crnog dima. Pre nego što ga je oblak

obavio, on se osvrnu i vide kako se vazdušna laña diže i skreće, udaljavajući se

od Čelikgrada prema severu.

Odoše.

Baš lepo.

Navukavši naočari za infracrveno, Ed Galačeli se približi pripadnicima

obezbeñenja i poče da obigrava oko njih, šutirajući ih u guzice i jaja potpuno

nevidljiv, sve dok neplanirani vetar ne dunu i ne odagna njegovu dimnu zavesu

preko horizonta.

"Auh", reče Ed Galačeli posramljeno. "Predajem se." On diže ruke. Smesta vide

da prsti stežu oroze MRCV-a. "Ups. Izvin'te." On ih pozdravi stisnutom

pesnicom. "Neka živi Konkordat. Amin!" I poče da se smeje i smeje i smeje i

smeje zbog toga što je onaj prisebni pripadnik obezbeñenja skinuo kacigu i to je

bio Mikal Margolis, što je sve vreme trebalo da zna, i to je bio najbolji vic od

svega, bolji od trikova koje je on krio u rukavu, a onda zapovednik voda dade

nareñenje i dvanaest laserskih snopova bljunu i zapljusnu ga plamenovima, ne

prestajući s paljbom sve dok izdajnički vetar nije počeo da raznosi pepeo.

52.

Posle bitke za Žuti Prolaz, Arni Tenebre napravila je piramidu od glava ispred

svog komandnog šatora. Parlamentarci su bili razbijeni i bežali su kroz pirinčana

polja bacajući oružje, kacige, uniforme, ranjeni u panici da umaknu demonima

sa tigrastim šarama koji su ih neumorno progonili. Naredila je svojim

komandosima-ubicama da odrube glavu svakom mrtvom i ranjenom i da joj

glave donesu. Piramida je bila visoka koliko i Arni Tenebre. Pogledala je

iscerene glave seljaka, mehaničara za rikše, pilota vazdušnih laña, rudara,

studenata, prodavaca osiguranja, i nekakva nečastiva ludačka vatra buknula je u

njoj. Te noći je obojala lice u masku ptice smrti i kada je ubrizgala sebi morfin

iz medicinskih rezervi, ptica smrti digla se pred njom, prizvana sa mračnog

mesta, da bi joj kreštanjem nalik na krike čoveka podvrgnutog mučenju saopštila

da je ona Avatar, ovaploćenje Kosmičkog načela; Vastator, Uništitelj, Razarač

Svetova, Ubica Bogova, Ona Nepredvidljiva.

Žuti Prolaz, Kota 27, Elehujev Trajekt, Harperova Štala: krila ptice smrti

razvejala su Parlamentarce kao plevu.

"Dečaci protiv muškaraca", rekla je svojim komandantima. "Imaju brojčanu

nadmoć od sto prema jedan, a opet ih žanjemo kao pirinač!"

Znala je da je se njeni kapetani plaše. S pravom. Bila je luda, tražila je tela koja

će baciti na oltar uništenja, mislila je da je bog, demon, tamni anñeo. S pravom

su mislili takve stvari o njoj. Sve je to bilo tačno. Nizala je pobedu za pobedom.

"Sistemi naoružanja sa indukcijom polja čine nas nepobedivim", objavila je

svom štabu posle bitke za železnički čvor Sakamoto. Njeni kapetani i poručnici

znali su da ona, zapravo, misli da ih Arni Tenebre, Vastator, čini nepobedivim.

Počeli su da se plaše da je i tu u pravu.

Onda su u boju za Tetsenok Parlamentarci nekako pretvorili napredovanje

Taktičke grupe Svezemaljske Armije u povlačenje. Arni Tenebre nije bila

iznenañena. Osetila je tog jutra u vetru miris poraza.

"Tamo je neko ko me traži", rekla je. Sumnja je počela da osujećuje njeno

komandovanje, sumnja i pokolebana odlučnost. Arni Tenebre nije prihvatala tu

sumnju. Zar može da postoji sumnja u živo prisustvo otelotvorenja Kosmičke

Snage?

Ipak, na sledećem sastanku štaba, poručnik Lim Čung je upitao: "Zašto se

borimo, kada ništa ne postižemo?"

Arni Tenebre nije smatrala da treba da odgovori. Kasnije je naredila da odvedu

poručnika Lim Čunga daleko u šumu, svuku ga, zavežu raširenih ruku i nogu

izmeñu dva drveta i prepuste elementima i vremenu.

Posle bitke za Kotu 66, kada su Parlamentarci preplavili rovove Svezemaljske

Armije uprkos sistemima naoružanja sa indukcijom polja, neko bledunjavo

seljače sa zastavom primirja natrapalo je na odstupnicu glavnog štaba Taktičke

grupe. Arni Tenebre je strpljivo saslušala uslove koje su joj Parlamentarci

ponudili za predaju. Onda je postavila dva pitanja.

"Kako se zoveš?"

"Redov Meknoton Belju, broj 703286543."

"Ko ti je vrhovni komandant?"

"Maršal Kvinsana, gospoja. Maršal Marja Kvinsana."

Marja Kvinsana. Vidi vidi.

Arni Tenebre ih nije obavestila da odbija uslove na odranoj koži redova

Meknotona Beljua kao što je nameravala. Dečak je pušten zdrav i čitav na rubu

zone borbenih dejstava noseći u ruci pozdrav jednog generala drugom, sa

nanizanim sasušenim smanjenim glavama o opasaču.

Posle Kote 66, Arni Tenebre je postala tiha i opasna. Tako je u dramu ušlo još

jedno Kosmičko Načelo. Avatar osvete. Čudesno kako svi ljudski sukobi i borbe

predstavljaju, zapravo, samo simbolično odigravanje uzvišenijih borbi izmeñu

Kosmičkih Sila, tako da je svaki tren sadašnjosti samo delić prošlosti koja se

iznova i iznova ponavlja. Sada je pozornica bil pripremljena, Götterdämmerung

je mogao da padne, Poslednja Truba da zasvira, i ona će se sukobiti sa Marjom

Kvinsanom: Vastator i Osvetnik, kako je oduvek bilo i kako će uvek biti.

Donohjuev Greben, Darmštat, Crveni Most: tri strašna poraza u isto toliko

meseci. Arni Tenebre je provodila mnogo vremena u svom šatoru prekrštenih

nogu na podu, u meditaciji. Poručnici i kapetani muvali su se okolo, kao

užurbani mišići, sa izveštajima o predaji, masakrima, uništenju. To nije značilo

ništa. Ljudske marionete moraju da igraju uz doboše bogova. Šake Arni Tenebre

lupkale su po zemljanom podu - tuptuptuptup. Ona i Marja Kvinsana bile su

male dobošarke, tuptuptup.

Pozvala je k sebi sve preostale snage, manje od dve regularne divizije, i povukla

ih u srce uklete Šume Hriz kako bi se pripremila za konačni obračun.

53.

Postojao je zid. Sagrañen od starog sivog kamena, neomalterisan, visok čoveku

do struka, i nije izgledao naročito važan. Ali, bio je važan. Kao što inače biva sa

svim zidovima, značaj mu je davalo ono što se nalazilo sa obe njegove strane: da

li je to bio zid koji je nešto sprečavao da uñe, ili nešto sprečavao da iziñe, ili je

naprosto razdvajao. Na jednoj strani zida nalazila se njiva sa krompirom, u

izmaglici jutra, siva i hladna kao stari krompir. Na toj njivi stajo je Transportni

Dirižabl čeličane Vitlejem Ares BA 3627S Istočno prosvetljenje, isključenih

motora, prazan, sa otvorenim vratima kroz koja je ulazila hladna magla

uskomešana oko stajnog trapa. Sa druge strane zida nalazila se Šuma Hriz,

Gospina Šuma, najstarije od svih mladih mesta na svetu, gde je Sveta Katarina

lično zasadila Drvo Početka Sveta pomoću svojih čeličnih manipulatora. Drveće

se tiskalo blizu zida, naginjalo preko perimetra, gusto i tamno poput kamenja.

Grane su mu posezale prema otvorenoj njivi krompira, a na nekim mestima

korenje je srušilo delove starog, suvog kamenog zida, ali granica je i dalje

ustrajavala, jer granica izmeñu šume i njive bila je starija od zida koji ju je

obeležavao. Bio je to zid isključenja, sagrañen da zadrži svet izvan šume umesto

šumu izvan sveta.

To će se pokazati značajnim za tri muškarca sa rančevima koji su koračali kroz

spoljni rub šume. Prvi koraci na šumskoj strani zida učinili su ih ljudima bez

zemlje i statusa; izgnanicima. Čuli su kako eksplozivna sredstva uništavaju

dirižabl, u prasku neobično prigušenom meñu stablima, i bilo im je drago, jer

sada više nisu mogli da se vrate kući. Dim paljevine dizao se sa njive krompira

kao presuda o krivici.

U prvih nekoliko sati pronašli su mnogo tragova o prolasku čoveka: hrpice sivog

drvnog pepela, životinjske kože upola istrulele i otvrdnule, ružno razbacane

konzerve koje su rñale u mrku šumsku boju, ali kako ih je put vodio dalje od

zida prema srcu šume, bilo je sve manje i manje tragova čovečanstva. Tu se

činilo da izmaglica prkosi suncu, dok se zadržavala u vlažnim dolovima i

ulegnućima, a čak je i samo sunce izgledalo daleko i nemoćno iza lisnate

tavanice. Šuma se držala sebe, obuzeta dubokim snom korenja, a tri čoveka

oprezno su hodala meñu stablima starim koliko i svet. Tu nisu pevale ptice, niti

kevtale lije, nije se oglašavao jaguar niti je roktao vombat: čak ni ljudski glasovi

nisu remetili snevanje.

Izgnanici su se te noći ulogorili ispod ogromnih bukava starijih od pamćenja

bilo koga čoveka. Mesec-prsten je svetlucao neverovatno visoko i daleko na

lišćem prošaranom nebu, a logorska vatra izgledala je veoma mala i budalasta;

privlačila je mračne stvari iz šume da počivaju na rubu tame. Rael Mandela

Mlañi bio je na straži i zadržavao je mrak u dometu vatre, čitajući odlomke iz

knjiga koje mu je otac dao pre bekstva.

"Uzmi ih", rekao je on. "Tebi su namenjene, radi sa njima šta god hoćeš. Čitaj

ih, spali, briši njima dupe, tebi su namenjene. Za sve beskorisne godine. Vraćam

ti ih."

Stranica za stranicom bila je ispunjena tajanstvenim matematičkim formulama

ispisanim divnim rukopisom njegovog oca. Bili su to njegovi prepisi iz

beležnica Doktora Alimantanda, njegovo životno delo. Raelu Mlañem to nije

ništa značilo. Vratio je knjige u ranac i ostao da sedi i zuri u mrak sve dok ga

nije odmenio Sevrijano Galačeli.

Te noći, izgnanici su sanjali ne-san, anti-san pražnjenja u kome su simboli i

alegorije usnulog uma bili isisani, ostavivši samo iscrpljujuće prazno crnilo,

nalik na prazne očne duplje.

Sledećeg jutra, tri muškarca promaršila su kroz paviljon svetlosti koju su na

visini držali stubovi hrastova. Pruge zelene sunčeve svetlosti sijale su kroz

lisnate krošnje koje su se mreškale i nabirale poput zelene rečne vode kako su se

grane pomerale na vetru, ali nikakav šum velikog komešanja u krošnjama nije

dopirao do šumskog tla. Čak su i teški koraci izgnanika bili progutani u debeloj i

mekoj lisnatoj buñi. Po podne, Sevrijano Galačeli otkrio je srušeni izviñački

helikopter nabijen na drvo. Njegova posada visila je iz otvorenih poklopaca,

mrtva već tako dugo da su im oči iskljuvale neme svrake, a zelena mahovina

izrasla im je na jezicima. Mala rupa, tanka i prava kao olovka, probijala se kroz

oplatu, pilota i glavni motor.

"Laseri", reče Sevrijano Galačeli. Pošto je to bio dovoljan epitaf za jednu staru

tragediju, tri muškarca nastavila su prema srcu šume. Tog dana, do tog trena,

nisu progovorili ni reč. U satima koji su usledili, naišli su na mnogo uspomena

na rat i nasilje: trake iskidane padobranske svile blago su se njihale sa granja

brestovog šumarka; kosturu u borbenoj uniformi kroz kez je rasla paprat; u

izgaženoj lisnatoj buñi na proplancima duboko u šumi videli su se ugljenisani

krugovi; tela su bila nataknuta na račve grana, sa neobičnim oružjem na gotovs.

Predveče su naišli na najmračniji memento mori: na ukrštanju dve staze,

račvasto drvo bilo je zabodeno u tle, a na njegovim rakljama stajale su nataknute

ljudske glave, praznih duplji, bez usana koje su iskidale lasice, kože zguljene u

parčiće i dronjke.

Tokom noći, drveće se pribilo oko vatre i ponovo iskapilo izgnanicima snove.

Čitavog sledećeg jutra, putovali su predelem ratnog uništenja. Tu se vodila

velika bitka. Drveće je bilo razneseno u belo iverje, tle izrovano i iskopano u

kratere i zemunice. Nad zemljom su lebdela teška sveža sećanja na zverstva:

spaljeni vazdušni motorcikl jednosed, bez ikakvog traga vozača, uokvirena

fotografija lepe žene sa natpisom 'Uz svu moju ljubav, Žanel' u donjem levom

uglu, čistina usred šume gde se srušio lovac dvosed, zaoravši brazdu blata i

zelenila. Rael Mandela Mlañi uze fotografiju lepe žene i stavi je u džep na

grudima. Osećao je potrebu za prijateljem.

A opet, usred uništenja, Gospina Šuma i dalje je bila jaka. Kao da pokušavaju da

izgnaju zla sećanja, lijane orlovih noktiju i pavita posezale su da prekriju

olupine ratnih mašina, a sveža bujad nikla je da sakrije poginule ispod zelenog

prepletanog pokrova. Batisto Galačeli pronañe ispravni vojni radio kraj mrtvog

veziste. Dečak teško da je imao više od devet godina. Tri muškarca ručala su uz

emisiju Džimija Vonga. Sunce je sijalo, kasna rosa opervažila je travu, i

ogromni mir tekao je sa istoka preko napuštenog bojnog polja.

Rael Mandela Mlañi ostavi fotografiju lepe žene kraj mrtvog veziste. Činilo se

da je njemu prijatelj potrebniji.

U rano popodne, prešli su iz kraja oskrnavljenog bitkom u tajno srce šume Hriz.

Tu su se zaprepašćujuće visoke sekvoje dizale stotinu dve stotine tri stotine

metara u vazduh, grad mekih crvenih tornjeva i širokih, iglicama posutih

bulevara. Trebalo je da se tri putnika obraduju što su tako blizu srcu šume i

legendarnom Drvetu Početka Sveta, tako daleko od rata Sila, ali osećanje užasa

vrebalo je i raslo iz minuta u minut, korak za korakom. U veličanstvenom srcu

žume, to je bilo poput otrova, otrova izvučenog iz tla u vazduh i drveće, da bi u

noćima iskapljenog sna trovao izgnanike. Počeli su da gaze oprezno, naćulivši

uši, pozornih očiju, nepoverljivi kao mačke. Nisu umeli da objasne zašto.

Pulsiranje avionskog motora koje je prošlo daleko na istoku nagnalo ih je da

kriknu i pojure u skrovište meñu lukovima sekvojinog korenja. Kap po kap,

ljudskost je isisivana iz njih, kap po kap, šuma ih je punila svojim duhom,

svojim užasavajućim, otrovnim, prokletim, neljudskim duhom. Počeli su da

kaskaju, dali se u trk, nisu znali zbog čega beže, niti kuda, nije ih progonio

nikakav neprijatelj izuzev tame u sopstvenim srcima. Bežali su od straha, bežali

su od užasa, bezglavo srljali kroz drač i trnje, potoke i rečice, bežali bežali

bežali da se oslobode užasa, ali nisu mu mogli umaći, jer užas su bili oni sami.

Probivši se kroz gusti prsten ogromnih sekvoja, izbiše na kružnu čistinu u čijem

je središtu stajalo najmoćnije drvo od svih, Drvo Otac, sa glavom i ramenima

višim od njegove najsnažnije dece. Grane su se njihale i šibale na vetru visoko

iznad njih, meñu oblacima, zraci vitražnog svetla padali su kroz iglice i

obasjavali šumsko tle. Tri čoveka stajala su ispod Drveta Početka Sveta i gledala

naviše u uzmahane grane, u čistom strahopoštovanju i radosti. Svetost tog mesta

dodirnula je njihovu pokopanu ljudskost i oslobodila ih užasa. Grane su se

pomerale i blagoslovile ih odozgo.

Neka prilika u belom stajala je meñu korenjem drveta, lica podignutog prema

suncu, prilika koja se okretala polako, ekstatično, obasjana stubom svetlosti. U

svom svetom okretanju, prilika uoči tri očarana muškarca.

"O, zdravo", reče prilika u belom, istupivši iz svetla da bi ih pozdravila, i to više

nije bio mistični anñeo, već neki sredovečni čovek u prljavom brokatu. "Do

ñavola, gde ste toliko dugo?"

54.

Ime mu je bilo Žan-Mišel Gastino, 'poznat takoñe kao Zapanjujući Podrugljivac,

Mutantni Majstor Iskričavog Sarkazma i Hitrog Odgovora, nekada

Najsarkastičniji Čovek Sveta', i voleo je da priča. Tri izgnanika bila su

zadovoljna što on to radi dok god se usput zabavlja i prženjem jaja i pečurki u

svojoj kolibici izmeñu lukova korenja.

"Nekada sam bio prilično slavan, pre mnogo godina, kada je svet bio mlañi, i bio

sam član putujuće predstave; znate, 'Čudesa zemlje i nebesa', 'Najveća predstava

na zemlji' i tako to; bio sam tu ja (Zapanjujući Podrugljivac), Leopold Lenc,

patuljak gutač mačeva, visok metar i deset, a gutao je mačeve dugačke metar i

po; Takverej Bob, vukodlak, i još nekoliko njih čijih imena ne mogu da se setim,

u svakom slučaju, uobičajene stvari. Nekada sam demonstrirao kako moj

sarkazam može da ubije bubašvabe i sljušti boju sa zidova, prilično trivijalno,

sve dok jednog dana neki pesnik, veliki veliki čova, velik kao pivska bačva, riñe

brade, sve dok taj nije došao i rekao da je on Najveći Satiričar Koga Je Svet

Dao, a ja mu velim, nema izgleda, sinak, ja sam roñen sa darom sarkazma; jesi l'

ikad čuo za neke ljude koji su roñeni sa darom zapovedanja u glasu tako da niko

ne može da im se odupre? E, ja imam takav dar za sarkazam i satiru; ma, da li

znaš da sam sa dve godine, kada deca govore stvari da bi jedna druge rasplakala,

govorio stvari koje su drugima ostavljale male posekotine? I mislio sam da ne

znaš. Svejedno; trebalo je da se organizuje veliki dvoboj sarkazama u jednom

finom, otmenom hotelu... pojavilo se pola okruga i, da skratim priču, a to mi je

oduvek predstavljalo problem, malčice mi se otelo. Čim sam počeo sa tim

pesnikom, na koži su mu se otvorile velike, dugačke pukotine i napolje je

pokuljala krv, trebalo je tada da stanem, trebalo je, ali nisam mog'o, sarkazam

me je obuzeo, nastavio sam i svi u publici počeli su da krvare, ječe i čupaju

kosu, a krupalija je, pa, naprosto pretrpeo srčku i otegao papke, na licu mesta. I,

tu je tome bio kraj, ali ja nisam znao da je taj tip bio nekakav lokalni heroj,

prilično velik ne samo u onom bukvalnom smislu, kad gle, eto njih za mnom sa

puškama, psima, sokolima i lovačkim pumama, pa sam, tako, prilično uzdrman,

naprosto bežao i bežao da bi' završio ovde.

Rek'o sam sebi, Žan-Mišel Gastino, previše si opasan da bi živeo meñu ljudima,

i ako se taj tvoj jezik još koji put opet otme kontroli, ljudi će ponovo da izginu,

pa sam se zakleo da više neću biti Zapanjujući Podrugljivac, Mutantni Majstor

Iskričavog Sarkazma i Hitrog Odgovora; provešću ostatak života kao usamljeni

isposnik, ne čineći nikome nažao, odbijajući društvo ostalih ljudi. Vidite, drveće

ne može da oseti sarkazam. Njegovo opažanje je preduboko da bi mu naudile

puke reči. Kako god, kao i vas, i mene je ovamo privuklo srce šume, Drvo

Početka Sveta. U to doba Gospina Šuma bila je prijatno mesto, bilo je ptica,

kengurčića, leptirova i tako to, a ne kao sad, otkad su došli vojnici: ko bi to

pomislio, da biju bitke u Šumi Hriz? Svakako ne Žan-Mišel Gastino: da vam

kažem, otkad su oni došli, ovo mesto je postalo mračno. Znate na šta mislim,

videli ste to iz veće blizine nego ja; šuma ima taj neki kao... um, sve to

prepletano korenje i granje i tako to, spajanje i veze, tako mi je rečeno, svako

drvo je kao jedan element mreže; ona velika krčevina iznad puta Belveder

počupala je dosta viših saznajnih nivoa; stvari su se ponovo vratile u duboko

snevanje. Svejedno, skrenuo sam sa teme."

Sitni čovek ih posluži omletom sa pečurkama i mateom.

"Sam pravim čaj od biljaka i korenja. Dobijete od toga snagu kao jarac, jašta.

Svejedno... jedite samo, ja ću da pričam... doveden sam ovamo, do Drveta

Početka Sveta, i došla mi je Blažena Gospa... časna reč, Sveta Katarina lično,

lepa već onakva kakva je, sva treperavo bela, a njeno lice... kao da ne znam

kakvo je bilo. Bolje od anñeoskog. Svejedno, kaže ti ona meni: 'Žan-Mišel

Gastino, imam jedan posao za tebe. Da mi čuvaš šumu, pa ću ti oprostiti ono što

se dogodilo u tom gradu. Šumi treba neko da je pazi, čuva, neguje, mari za nju,

voli je čak. Imaćeš moć saznanja o svemu što se dešava u Hrizu (tako sam znao

da dolazite; šteta za taj dirižabl) i moći ćeš da zapovedaš svim zonama Geneze,

leglima; tamo se rañaju anñeli, pod korenjem; i mašine... ostalo ih je još dosta iz

doba prilagoñavanja sveta; sve dok ne budeš pozvan zbog jednog višeg zadatka,

a to će se jednom desiti'. I tako se Žan-Mišel Gastino tu našao i tu ostao. Lep je

to život ako volite svež vazduh i tako to; nisam prozborio ni reč sarkazma već

pet godina. Zamislite. Ali ovih dana, pa, mesto je postalo mračno. Sada ću to

objasniti."

On ritnu vatru od šišarki sekvoje. Iskre pobegoše kroz dimnjak u tamu koja se

zgušnjavala.

"Ovo ovde drvo" (on potapša rub korena na kome je sedeo) "zove se Sequoia

Sempervirens - što znači 'Večno živo' na jednom starom starom jeziku, i takvo i

jeste... zasadila ga je ovde prvog dana prilagoñavanja sveta lično sveta Katarina

i šuma je izrasla oko njega. Ali veliko Drvo Otac najstarije je i najmudrije. O,

da, mudro i sa veoma dugim pamćenjem. Drveće je živo, i svesno, znate, ono

oseća, misli. Jeste li tamo imali ne-snove? Naravno da jeste; to vas je šuma

upoznavala, apsorbovala vaša sećanja da bi ih dodala velikom pamćenju ovog

Drveta Oca. Ali takoñe je apsorbovala sav strah, mržnju, sranje i frku koja se

zbivala tamo i to je šumu učinilo mračnom, zastrašujućom i nemalo opasnom.

Mene brine što to truje drveće ľ ne nalik na zasipanje korenja sredstvom za

uništenje korova, ništa slično tome, već truje dušu ovog mesta. Ja i mašine

možemo da učinimo malo toga, a čitave oblasti šume umiru, dok novo rastinje

izbija kržljavo i deformisano. To ne valja. To me plaši, jer ako se nastavi,

nestaće duša sveta.

Žao mi je što sam tako dugo pričao. Nemam mnogo prilika da pričam. Pa, da li

vam se zavrtelo u glavi zbog starog Žan-Mišela Gastinoa? Previše filozofije?

Naravno da biste sada da odspavate; obično i sâm idem u krpe u ovo doba.

Uzgred, možda noćas usnite nešto čudno, ali ne brinite, to vas samo kuša Veliko

Drvo i pokušava da komunicira s vama."

Spavali su te noći oko mangala sa ćumurom. Crveni sjaj gurao je noć dalje od

njih, a oči izgnanika kolutale su i treperele od brzih pokreta ljudskog snevanja.

Rael Mandela Mlañi sanjao je da se probudio i da je posle buñenja izišao iz

drvene kućice meñu korenjem u noć. Obuzelo ga je osećanje svetosti i stajao je

dugo lica podignutog prema nebu, okrećući se u krug i u krug i u krug. Kada je

osetio vrtoglavicu od okretanjaokretanjaokretanja, pa su se zvezde zavrtele, a

debla sekvoja popadala po njemu kao šibice, Rael Mandela Mlañi klonuo je na

tle i stisnuo obraz uz hladnu, vlažnu zemlju. Dugo je ostao tako, a onda je usnio

da čuje glas koji pevuši neku melodiju. Podigao je glavu i ugledao Santu

Ekatrinu koja je stajala pod prugom svetlosti.

"Jesi li ti duh?" upitao je, a u njegovom snu, majka mu je odgovorila: "Duh, da,

ali nisam mrtva. Postoje živi dusi, baš kao i mrtvi." Tada njegov otac istupi iz

tame.

"Zbog čega si došao ovamo?" upita Limal Mandela ljutito.

Rael Mandela Mlañi zausti da odgovori, ali reči su mu ukrale noćne ptice.

"Odgovori ocu", reče Santa Ekatrina.

"Bežiš, zar ne?" optuži ga Limal Mandela. "Ne pokušavaj da me izblefiraš, sine.

Znam šta je posredi. Ne možeš da se suočiš sa neuspehom i sada bežiš."

Rael Mandela Mlañi zausti da vikne kako on, Limal Mandela, Najveći Igrač

Bilijara Koga Je Vaseljena Dala, nije postupio nimalo bolje kada je pobegao u

Bespuće, kad jedna za drugom poznate prilike izroniše iz senki meseca-prstena i

pridružiše se njegovim roditeljima. Imale su lica njegovog života: njegovih

kolega iz Smene C u livnici, devojaka sa kojima je plesao na igrankama

subotom uveče, prijatelja iz škole, lica iz Beladone; ajkule, kockari, kurve,

agenti, Glen Miler sa svojim trombonom pod pazuhom; gledali su ga odozgo

kako kleči na mekom mrkom tepihu od iglica sa beskrajnim sažaljenjem.

"Šta ćeš učiniti?" pitali su. "Šta ćeš učiniti?"

"Za sve ovo si sam kriv", reče njegov otac, neuspešan izgnanik i kukavica.

"Da mi samo nije ponestalo trikova!" reče Ed Galačeli, vaskrsnut iz pepela, dok

mu je jezik sijao kao žeravica.

"Stoj stoj stoj stoj!" uzviknu Rael Mandela Mlañi. "Prekinite san! Hoću da se

probudim!"

I zaista se probudi i nañe se sâm na svetom mestu meñu stablima. Mesec-prsten

svetlucao je visoko, vetar je šaputao u granama, a vazduh je bio nepomičan,

sladak, božanstven. Pod prugom zvezdanog sjaja, svetlost se sklupčala,

zgusnula, poprimila čvrsto ljudsko obličje. Neki visoki brkati muškarac u

dugačkom sivom mantilu sede na koren drveta kraj Raela Mlañeg.

"Fina noć", reče on, preturajući po mnoštvu džepova u potrazi za lulom. "Fina

noć." On pronañe lulu, napuni je, pripali i zapućka zamišljeno.

"Znaš, moraš da se vratiš."

"Dosta mi je snova", šapnu Rael Mlañi. "Dosta mi je duhova."

"Snova? Ksantični mistagozi veruju da je postojanje okončano trećeg dana i da

je naš svet samo san iz druge noći", reče sivi stranac. "Duhovi? Ma daj. Mi smo

najmaterijalnije stvari na svetu, temelj sadašnjosti. Mi smo sećanja." Njegova

lula bila je mala crvena tačka žeravice u noći. "Mnemolozi. Mi smo stvari koje

čine život; samo što ovde, samo na ovom mestu, imamo telo i tvar. Mi smo

snovi drveća. Znaš li šta je ovo drvo? Naravno da znaš, to je Drvo Početka

Sveta. Ali to je takoñe Drvo Kraja Sveta, jer svaki početak mora imati i kraj.

Imaš nedovršen posao u mom gradu, Raele, i dok ne dovršiš ono što si započeo,

tvoja sećanja neće te ostaviti na miru."

"Ko si ti?"

"Poznaješ me, ali nikada me nisi sreo. Tvoj otac me je poznavao kada je bio

mali, tvoj deda takoñe, a ti me ovih proteklih dana nosiš na leñima. Ja sam

najstarije sećanje Bespuća. Ja sam Doktor Alimantando."

"Ali, kažu da ti putuješ kroz vreme, u poteri za nekakvim legendarnim

stvorenjem."

"Tako je, ali sećanja ostaju. Slušaj: iako mi je to mučno, kao jednom džentlmenu

od nauke, moram ovo da kažem: ti u sebi nosiš magiju. Ako je zemlja ovde

dovoljno jaka da ovaploti tvoja sećanja i strahove, zar ne bi takoñe mogla da

bude dovoljno jaka da ovaploti i tvoja nadanja i želje? I ako je tako, možda je ta

snaga, zapravo, u tebi, kao što sam to bio ja, i nije vezana ni za kakvo mesto,

koliko god ono bilo naročito. Razmisli o tome." Doktor Alimantando ustade i

stavi lulu u usta. Zagleda se dugo u nebo, zvezde, drveće. "Fina noć", reče. "Fina

fina noć. Pa, zbogom, Raele. Drago mi je što smo se sreli. Pravi si Mandela, tu

nema greške. Sredićeš ti već to." Onda skrsti ruke i uñe u senke zvezdanog sjaja.

Zvuk radija Žan-Mišela Gastinoa probudi Raela Mandelu Mlañeg. I on je bio

podjednako loše podešen, negde izmeñu programa o kraju Vaseljene i popularne

jutarnje muzičke emisije. Svetlost je navirala kroz loše nameštene daske od

kojih se sastojao zid. Osećao se miris i čulo cvrčanje jaja koja su se pržila na

mangalama.

"Dobro jutro dobro jutro dobro jutro", reče Žan-Mišel Gastino. "Dižite se, danas

nas čeka dug put, a ne možete nikuda bez pristojnog doručka."

Rael Mlañi istisnu zglavcima san iz očiju, ne shvatajuši sasvim.

"A?"

"Idemo. Danas. Pozvan sam. Sinoć. Dok si ti bio zauzet svojim mnemologom, ja

sam bio zauzet svojim, Blaženom Gospom, pa, makar sećanjem na nju;

svejedno, rekla mi je da je kucnuo čas, da treba da krenem sa tobom. Izgleda da

će ti zatrebati moj naročiti dar. Možda si zato i doveden ovamo. Postoji skrivena

veza meñu tim stvarima."

"Zar nisi..."

"Zar nisam makar malo uzrujan zbog toga što napuštam sve ovo? Pa... samo

malo. To je privremeno, i čim izvršim Svetu Volju, moći ću da se vratim na stari

posao. Svejedno, rekla mi je da, ukoliko ne poñem, ubrzo neću imati šta da

čuvam. To se zove Osa Dogañanja, gde mnoštvo budućnosti zavisi od

malobrojnih pojedinaca, a to obuhvata i Šumu Hriz."

"Ali..."

"Ali ko će da pazi na Gospinu Šumu dok je ja spasavam? Ne bi trebalo ovo da ti

pričam, ali upravo se konstruiše čitav novi red anñela: Model Šest, Amshastrije,

posebno projektovan za očuvanje životne sredine. Biće ovo staro mesto u redu

još neko vreme, dok mene nema. Staro Drvo Otac vodiće računa o njima. Pa,

hajdemo. Ustajte, umivajte se, jedite! Čeka nas dug put dok ne stignemo do

šumskog zida, a ja moram da se spakujem i pozdravim sa kokama. Šta si se

toliko iznenadio? Šta misliš, odakle sva ta jaja? Iz vazduha?"

55.

Jedna patrola 'Jaguara' Arni Tenebre zarobila je četiri muškarca u unutrašnjosti

Zone pasivne odbrane 6. Stalna nareñenja nalagala su da svi zarobljenici smesta

budu pogubljeni, ali radoznalost potporučnika Serña Estramadure bila je

podstaknuta njihovom sposobnošću da prevale deset kilometara kroz

eksplozivne zamke, iskopane jame, omče od žice i pangi-kočeve prekrivene

govnima, bez ijedne povrede. Uprkos vazdušnim patrolama Parlamentaraca,

prekršio je naredbu o radio-tišini da bi zatražio savet od svog komandanta.

"Ko su oni?" upita Arni Tenebre.

"Četiri muškarca. Jedan od njih je onaj Čiča iz Šume, sarkastični, a ostali

izgledaju normalno. Bez identifikacija, ali imaju na sebi nešto V.A. opreme."

"Zanimljivo. Gastino se do sada nije formalno opredeljivao. Mora da ih je on

proveo kroz zonu odbrane. Baš bih volela da ih vidim."

Gledala je kako gerilci dovode zarobljenike. Vojnici su im vezali ruke i oči i

vodili su ih na uzicama. Trojica su posrtala i padala na neravnom terenu na kraju

doline; četvrti je hodao visok i prav i vodio je, umesto da ga vode, kao da vidi

drugim čulima, a ne vidom. Biće da je to Gastino. Iako ga je Arni Tenebre srela

samo dva puta pre toga, njegovo ime bilo je legenda meñu veteranima pohoda

na Hriz, kako u Svezemaljskoj Armiji, tako i meñu Parlamentarcima.

Kakav bi to gerilac bio. On je deo šume, svestan kao životinja. Ona pogleda

svoje gerilce, vojnike-dečake nespretne u kameleonskim uniformama i sa teškim

borbenim rančevima, lica prekrivenih tetovažom ili obojenim poput tigrova,

demona ili insekata; pegavi, prugasti, karirani. Glupi dečaci koji se prave da

igraju igre glupih dečaka. Begunci buntovnici izgnanici lutalice gameni šizoidi,

homoseksualci i vizionari. Glumci u ratnom teatru. Dajte joj hiljadu ljudi poput

Gastinoa i smrviće Kvinsanu tako fino da će od nje ostati samo pesak.

Lica dvojice zarobljenika izgledala su joj poznato. I dalje je pokušavala da ih

pronañe u sećanju dok im je potporučnik Estramadura skidao rančeve, odeću i

dostojanstvo, i vezivao ih u toru od bambusa. Estramadurin izveštaj bio je prava

farsa. Zar momak nije imao oči, uši? Njegova informacija svodila se na

'odjednom su se stvorili tamo'. Čovek bez očiju i ušiju neće dugo poživeti u

šumskoj borbi. Pretražila je odeću zarobljenih. U Gastinoovoj iznošenoj beloj

odeći nije bilo ničega, a ostali su imali stvari koje je proizvela Kompanija,

otporne, dobro izrañene. U džepovima nije bilo ničega osim papirnih maramica i

male lopte od srebrnog papira.

Pre nego što im je pregledala rančeve, upitala je potporučnika Estramaduru:

"Njihova imena."

"Ah, zaboravio sam da ih pitam."

"Idi i pitaj ih."

Odskakutao je nizbrdo do torova, lica crvenog i poniženog ispod smelih plavih i

žutih tigrastih šara.

Neće dugo poživeti. Nedostaje mu inteligencija.

Vratio se minut kasnije.

"Gospoja, zovu se..."

"Mandela." Ona pokaza na kožom uvezanu knjigu koja je ležala kraj nje na tlu.

"Onaj najmlañi je sin Limala Mandele."

"Rael Mlañi, gospoja."

"Tako."

"Ostala dvojica su..."

"Galačeli. Sevrijano i Batisto. Znala sam da su mi njihova lica poznata.

Poslednji put sam ih videla kada su imali dve godine."

"Gospoja."

"Želim da popričam sa zarobljenicima. Dovedi ih ovamo. I vrati im odeću. Goli

muškarci izgledaju bedno."

Kada je potporučnik Estramadura otišao, Arni Tenebre je pomazila prstima

svoju kratku kosu, finu poput krzna; mazi mazi mazi, manično, neodoljivo

maženje. Mandela. Galačeli. Kvinsana. Skriven ispod korica knjige,

Alimantando. Zar je neopozivo zapisano da nikada ne umakne od njih? Zar je

čitav grad Bespuće jedrio oko sveta kao oblak u poteri, ne bi li je odvukao

natrag u stagnaciju i beskorisnost? Kakav je to zločin izvršila kada prošlost mora

da je kažnjava, iz pokolenja u pokolenje; zar je bilo tako loše želeti ime ispisano

na nebu? Poigravala se idejom da naredi da ih brzo, tiho, anonimno pobiju.

Odbacila ju je. To bi bilo nemoguće. Ovaj sastanak bio je Kosmički

Predodreñen. Dešavalo se to i ranije, dešava se sada, i desiće se ponovo.

Zagledala ih je dok su klečali s druge strane vatre; u treptanju i čuñenju u

zadimljenoj kolibi. Dakle, to je bio njen mali bratanac. Videla je kako vire

prema njoj kroz dim, ali ona je za njih bila nevidljiva, obasjana s leña snažnim

sunčevim svetlom koje je kuljalo kroz bambus. Žan-Mišel Gastino zausti da

progovori.

"Mir, časni čoveče. Tebe veoma dobro znam. Znam ime Mandela, i znam ime

Galačeli."

"Ko si ti?" upita Rael Mlañi. Bio je drzak. Baš dobro.

"Znaš me. Ja sam demon koji jede male bebe, bauk koji tera decu u krevet, ja

sam, reklo bi se, ovaploćenje zla. Ja sam Arni Tenebre. Tvoja baba-tetka, Raele

Mlañi." I pošto joj je to pričinjavalo zadovoljstvo, ona ispriča priču o ukradenim

bebama, priču koju joj je ispričao njen fantomski otac, priču koja ju je i dovela

do tog mesta i trenutka. Izrazi užasa na licu njenog malog bratanca veoma su joj

prijali. "Ali čemu tolika užasnutost, Raele? Kako čujem, ti si podjednako velik

zločinac kao ja."

"Nije tačno. Ja se borim za pravdu potlačenih protiv tiranskog režima Čeličane

Vitlejem Ares."

"Lako je to reći, ali molim te da me poštediš svojih vatrenih govora. Potpuno te

shvatam. I ja sam nekada bila takva. Sada možete ići."

Kada se potporučnik Estramadura vratio pošto je zaključao zarobljenike u

kavez, Arni Tenebre je ponovo prala ruke i zurila u njih pozorno i opčinjeno.

"Da naredim da ih streljaju, gospoja? To je uobičajena praksa."

"Uobičajena, dakako. Ne. Vrati im njihove rančeve, bez diranja, i isprati ih do

severnog šumskog zida kod Novog Holzbeka. Mogu slobodno da idu. Na delu

su sile veće od uobičajene prakse."

Potporučnik Estramadura nije odlazio.

"Uradi to." Zamislila ga je svučenog, ruku i nogu raširenih izmeñu dva drveta,

ostavljenog suncu, kiši i gladi. Kada se bude vratio, pomislila je. Stvarno je bio

previše glup da bi mu dozvolila da živi. Gledala je kako patrola 'Jaguara' prati

izgnanike iz doline u šumu. Izviñačka letelica Parlamentaraca zazujala je na

istoku, prema Brdima Tetis. Odredi za kamuflažu pojurili su okolo, frenetično,

sa mrežama, grmljem i ceradama.

Lepe lepe ptičice, Kvinsana. Pozovi ih dole, pozovi ih sa neba, pozovi ROTEH-

ovo svemirsko oružje koje može da razori svet, pozovi nebo da se sruši na mene,

pozovi samog Panarha da me uništi, ali ja ću te ipak nadmašiti. Jer imam ključ

za Konačno Oružje! Osećala je zadovoljstvo zbog te melodrame. Setila se

kožom uvezanih knjiga Raela Mandele Mlañeg. Setila se zidova kuće Doktora

Alimantanda, prekrivenih arkanom hronodinamike. Da je samo onomad obratila

više pažnje na to. Ona se hladno osmehnu sama sebi.

Mogu da ovladam vremenom.

Sazvala je svoj generalštab. Čučali su u polukrugu na zemljanom podu njene

kolibe.

"Pripremite sve divizije i sektore za pokret."

"Ali, gospoja, odbrana, priprema za konačnu bitku."

Ona se zagleda dugo i opasno u kapetana prve klase Džonatona Baja. Taj je

previše pričao. Moraće da nauči koliko vredi tišina.

"Konačna bitka će naprosto morati da se odigra na nekom drugom mestu."

56.

Otkad je Džoni Staljin zamenio celokupno neposredno osoblje robotima, stopa

delotvornosti se utrostručila. Njegov plan bio je toliko blistav da je provodio

mnoga popodneva u svom privatnom studiju za masažu pod prstima Taj

Manzanere; meditirao je o blistavosti svog plana. Roboti ne samo da se nikada

nisu umarali, spavali, jeli i pili ili izbacivali izmet, već nisu morali ni da budu

plaćeni. Nadnice za njihov neumorni rad koristile su se za izdržavanje njihovih

originala od krvi i mesa koji su otišli na trajni odmor u polarna skijališta, na

rajska ostrva mora Tisus, ili u podzemlje greha u Beladoni i Gumenoj Ulici u

Keršou. Sve dok zamene ostanu neotkrivene, taj plan će usrećivati sve te ljude.

"Blistavo", rekao je Džoni Staljin sebi, zagledan kroz svoj zid-prozor na 526.

spratu u izobličene predele oko Keršoa. Setio se strepnje koju je zatrovana

zemlja izazvala kod dečaka starog osam i tri četvrtine, dok se približavao velikoj

kocki. Sada je voleo jezerca mulja i izvore nafte. Vodio je mnoge svoje ljubavi u

promenadu kraj Zaliva Sepije i šaputao slatke reči ljubavi kroz respirator u

naćuljene uši. Profit, Carstvo, Industrija. Šta znači jedno mrtvo jezero, par

zatrovanih reka, nekoliko brda šljake? Prioriteti, o tome je bilo reč. O

Prioritetima i Progresu.

Kucanje na vratima, "Napred", naklon i Karter Hausman; radije, robotski dubler

Kartera Hausmana, nañe se kraj njega.

"Razglednice sa Porcelanske Planine, iz Stanice sveta Mod i Sveta-džungle

Novog Brazila, uobičajeni izrazi zahvalnosti i pohvale." Izgleda da su poslednja

tri zamenjena službenika bila zadovoljna. I dok god se kredit na njihovim

računima bude gomilao iz meseca u mesec, ostaće zadovoljni. "Takoñe,

najnoviji izveštaji o projektu Bespuće."

Džonija Staljina napusti dobro raspoloženje.

"Reci mi najgore." On se prevrnu na leña kako bi Taj Manzanera mogla da mu

lupka po stomaku. Još je čvrst, Bogu hvala. Viši menadžeri ne smeju da pokažu

ni najmanji znak slabosti.

"Dobre vesti i loše vesti, ser. Nivo proizvodnje se vratio na normalu, a otpor

načelima industrijskog feudalizma uglavnom je slomljen. Crna berza još donekle

ugrožava prodavnice Kompanije, a tu je i nedostatak saradnje stanovnika

Bespuća, ali organizacija Konkordat efektivno je rasturena posle uništenja

njenih najviših ešelona."

"Mani se jezika Kompanije kada pričaš sa mnom. Ako je to dobra vest, koja je

onda loša?" Zahvaljujući operacijama presañivanja, mogao je da podnosi čireve,

ali tri zamene želuca i tankog creva za isto toliko godina predstavljale su

previsoku cenu za projekt Bespuće.

"Imamo informacije da Rael Mandela Mlañi namerava da se vrati u Bespuće da

bi se osvetio za dedinu smrt. Takoñe, znamo da je bio u kontaktu sa Taktičkom

grupom Svezemaljske Armije u Južnom Hrizu."

"Zaboga miloga. Tu, po butinama, ljubavi. Ta porodica. Ipak, šteta za matorog.

Dobro sam ga poznavao kad sam bio mali. Nije trebalo to da urade."

"Postojao je izvestan element revanšizma kod direktora obezbeñenja. Opet,

postoji ona izreka o kajgani i jajima, ser. Takoñe imam informacije da Tasmin

Mandela organizuje protestni marš baš u vreme vaše posete fabrici sledećeg

meseca. Čuo sam da deca širom sveta imaju vizije same Blažene Gospe: dva

slučaja su zabeležena ovde, u Keršou, i oba deteta umakla su kao slepi putnici

dirižablom."

"Prokletstvo. Šta preporučuješ?"

"Savetovao bih vas da ne posetite projekt Bespuće u planirano vreme."

"Slažem se. Nažalost, prate me tri člana odbora kako bi se uverili da sam na

valjan način ugušio nemire, a njihov raspored je prilično pun."

Ljudski dvojnici su povremeno bili toliko ljudski da je Džonija Staljina to

plašilo. Premeštanje težine dublera na jednu nogu kao znak da želi da predloži

nešto toliko ga je podsetilo na Kartera Hausmana da se stresao.

"Da li bih smeo da pitam, u vezi s ovim, šta gospodin najviše voli da radi?"

Za trenutak, Džoni Staljin se uplaši da je kod svih njegovih robota-dublera došlo

do masovne greške u programiranju.

"Najviše volim da pecam tilapiju na reci Kaluma, u Gorama Sin. Zašto pitaš?"

"Pa, možda bi gospodin voleo da više vremena provodi u takvim

zadovoljstvima, a manje u sumornim svakodnevnim zadacima vezanim za

projekt Bespuće."

Znači, tako se to dogodilo. Očekivao je već duže vreme taj dan kada će ga roboti

upitati ne bi li uzeo produženi odmor i pustio mašinskog dublera u svoje cipele,

za svoj sto.

"Koliko već dugo već radite na dvojniku?" On leže natrag i zagleda se u

tavanicu. Čudno da to uopšte nije bilo onako strašno kao što je očekivao. Nije

bilo ni najmanje nalik na umiranje.

"Dubler je spreman već osamnaest meseci."

"Ali sve do sada niste imali priliku."

"Upravo tako, ser."

U mislima, Džoni Staljin je posmatrao najlon i plovak na uzburkanoj, brzoj vodi

reke Kaluma. Bila je to privlačna zamisao, sjajno klizava i jarka koliko i tilapija

iz Kalume.

"Pretpostavljam da, sa svim dokazima koje imate protiv mene, nemam drugog

izbora."

Robot je prilično dobro odglumio izraz skandalizovanosti.

"Nikako, ser! Ovo je u vašem najboljem interesu."

Lišće žuti i poprima boju ćilibara gore, kod slapova Kalume. Na visijama je

sneg, noći su hladne, a vatre tople u Kaluma-brvnari.

"Pa, Taj, dušo, plašim se da si ostala bez posla. Robotima maserke nisu mnogo

potrebne." On odmeri Taj Manzaneru od glave i pete. Bila je to zaista dobra

devojka. "Ne mogu ni da te ostavim ovde, ne posle ovog razgovora. Da li bi

volela da poñeš sa mnom? U ovo doba godine, gore, na Sinu, pecanje je sjajno."

57.

Kada je saznala za očevu smrt, Tasmin Mandela je sebi nametnula zavet ćutanja.

Poslednje što je rekla, pre nego što su joj usne prekrivene glomaznom metalnom

maskom koju su joj napravila Sirota Deca, bilo je da će ponovo progovoriti tek

kada pravda poseti zločince koji su počinili ta zlodela. Pravda, rekla je, ne

osveta.

Iste noći, krenula je duž brežuljaka, dalje od paklenog sjaja iz usta peći

Čelikgrada, prateći sopstvene stope stazom mučeništva koju je prešla pre toliko

godina. Ponovo je pronašla malu pećinu sa izvorom vode. Na podu su bila

mumifikovana zrna pasulja i šargarepe. To ju je nagnalo da se osmehne iza

maske. Stajala je na ulazu u pećinu i gledala u Veliku Pustinju krastavu i gubavu

zahvaljujući ruci industrijskog čoveka. Zabacila je glavu i oslobodila svu svoju

moć u psalmu energije.

Usnulo u hiljadu kreveta u hiljadu domova, hiljadu dece sanjalo je isti san.

Sanjala su ružne metalne insekte koji se spuštaju na pustu ravnicu i grade sebi

gnezdo visokih dimnjaka, podrigujućeg dima i odzvanjajućeg metala. Gnjecavi

beli trutovi služili su insekte komadima crvene zemlje otkinutim iz kože

pustinje. Tada se na nebu otvorila rupa, a iz rupe je izišla sveta Katarina od

Tarzisa odevena u šareni baletski triko. Podigla je ruke kako bi pokazala da joj

ulje kulja iz rana i rekla: "Spasite moje ljude, ljude Bespuća." Tada su čelični

insekti, koji su gradili nestabilnu piramidu spojenim metalnim telima, dosegli

Blaženu Gospu hvataljkama i povukli je, uz uzdah i vrisak, u metalni mlin

svojih čeljusti.

Kaan Mandela ih je nazvao Izgubljeno pokolenje.

"Grad je pun tih klinaca", objašnjavao je mušterijama preko šanka. Pošto je

Persis Taterdemalion u napadu tuge zbog Edovog ubistva pobegla u suton,

vlasništvo nad Hotel/Barom prešlo je na njega i Radžandru Dasa. "Saplićeš se o

njih kad ideš u radnju, ne možeš da priñeš stanici jer klinci spavaju na

platformama. Kažem vam, ne znam šta ta moja tetka misli da postigne. Zar će

dečji krstaški pohod da impresionira... znate već koga?" Ime korporacije

Vitlejem Ares nije se smelo više pominjati u hotelu koji je nekada nosio isti

naziv. "Izgubljeno pokolenje, eto šta su oni. Zastrašujuće; pogledaš tu decu i,

puf! Nema ničega. Prazne oči."

Prazne oči takoñe su uznemiravale Nadahnuće Kadilaka. Njegov arsenal

upozorenja, saveta, prekora i prikrivenih pretnji bio je iscrplen. Ostalo je samo

zbunjeno strahopoštovanje pred hirovitim postupcima Sive Gospe. Nije mogao

da shvati zbog čega je Božanska Energija odabrala da se ispolji u tako slabom i

manjkavom telu.

HODOČAŠĆE U SUB. 12. NOVODEC, U 12 I 12, objavila je Tasmin Mandela

olovkom ispisanom porukom na zidu bazilike. SVI SVEŠT, SIR. DECA,

HODOČAS, GRAð, MARŠ NA ČELIKGRAD: DA V.A. NATER. DA

SLUŠA. ONDA GOVOR.

Hodočasnici? Čelična maska očito je zaslepila statističko čulo Sive Gospe

podjednako delotvorno kao što joj je zapušila usta. Od osvita Konkordata, priliv

hodočasnika neprestano se smanjivao sve do nekoliko preostalih fanatika. Bog i

politika, ulje i sirće. Ništa dobro neće proizići iz toga, rekao je Nadahnuće

Kadilak sebi.

Neposredno pred siestu, gospoña Arbotinski iz pošte došla je kod gospodina

Jerihona sa pismom koje mu je poslao Halovej. Gospodin Jerihon nikada u

životu nije primio pismo. Niko nije znao gde se on nalazi da bi mu slao pismo, a

ako oni zainteresovani to saznaju, poslaće ubice pre nego pisma. Pismo ga je

obavestilo da njegovi sestrići Rael, Sevrijano i Batisto i njihov roñak Žan-Mišel

stižu sutradan u 14:14 Ares Ekspresom. Gospodin Jerihon je voleo spletke i

zavere, pa se u naznačeno vreme sredio, kupio ručak u jednoj od ispostava

Mandeline i Dasove franšize na platformi, i kada se Ares Ekspres Katarina od

Tarzisa u 14:14 zaustavio u velikom oblaku pare i isparenja, srdačno je dočekao

četiri bradata i kosata džentlmena prikladnim porodičnim zagrljajima. Brade i

kose otišle su niz slivnik gospodina Jerihona. Braća Galačeli obišla su očev grob

i od svojih pretendenata na očeve saznala za majčino tužno bekstvo. To ih je

strašno uznemirilo. Gospodin Jerihon je proveo prijatno i podsticajno popodne u

razgovoru sa Zapanjujućim Podrugljivcem, Mutantnim Majstorom Iskričavog

Sarkazma i Hitrog Odgovora, a Rael Mlañi se vratio u porodičnu kuću

Mandelinih.

"Ah, Raele, vratio si se", reče Santa Ekatrina, iznenañujuće neiznenañena.

"Znali smo da ćeš se vratiti. Otac bi da te vidi. On je preko, u Alimantandovoj

kući."

Limal Mandela dočekao je sina izmeñu četiri panorame u osmatračnici.

"Znaš da ti je deda mrtav?"

"Ne!"

"Kompanija je upala u kuću, možda si video deo štete koju su počinili. Rael je

ubijen dok je pokušavao da zaštiti svoju imovinu."

"Ne."

"Grob je dole, na gradskom groblju, ako želiš da ga posetiš. Takoñe, mislim da

bi trebalo da odeš i posetiš babu. Ona te veoma krivi za muževljevu smrt." Limal

Mandela iziñe da bi omogućio sinu da tuguje u samoći, ali pre nego što je

zatvorio vrata, reče: "Uzgred, i tetka bi htela da te vidi."

"Otkud ona zna da sam se vratio?"

"Ona zna sve."

Novi plakati pojavili su se na zidovima: HODOČAŠĆE BLAŽENSTVA: 12

NOVODECEMBAR U 12 I 12. GOVORIĆE RAEL MANDELA MLAðI.

Mikal Margolis bio je u škripcu. Hodočašće Blaženstva poklapalo se sa posetom

Džonija Staljina i tri člana upravnog odbora. Da nije prisustva Raela Mandele

Mlañeg, bio bi sklon da previdi taj marš, zbog njegove uzaludnosti; bilo je tu

velike popularne privlačnosti, nesumnjivo, ali bez efekta. Nije želeo da rizikuje

novi pohod na Bespuće da bi pohapsio bundžije: Dominik Frontera je pribavio

nalog okružnog suda protiv Kompanije sa obećanjem vojne pomoći ukoliko

doñe do njegovog flagrantnog kršenja. Tajna operacija bila bi pametna stvar, ali

sa gradom punim medijskih vukova, privučenih decom koja su počela da se

pojavljuju sa svih mogućih strana, i najmanji incident naterao bi odeljenje za

odnose sa javnošću da se razbesni. Naneo je dovoljno štete imidžu korporacije

svojom policijskom taktikom čvrste ruke kada je rušio Konkordat. Zaboga

miloga, šta hoće, kompaniju ili bućkuriš zavañenih strukovnih sindikata?

Škripac škripac škripac. Ponekad je priželjkivao da je bacio rolnu geoloških

izveštaja u ventilacioni šaht i ostao Slobodnjak. Kao direktor obezbeñenja

projekta Bespuće, ispunio je sve svoje pubertetske snove, a opet se nije

oslobodio gravitacije. Pogledao se u ogledalu i video da mu crno i zlatno,

zapravo, ne pristaje.

Dvanaesti novembar u 12 i 12 bio je divan za hodočašće. I trebalo je da bude

tako. Tasmin Mandela suptilno je prčkala po orbitalnim stanicama za kontrolu

vremenskih uslova kako bi bila sigurna da ni kap kiše neće pokvariti Hodočašće

Blaženstva. Velika masa okupila se ispred Bazilike Sive Gospe. Napolju, na

vrelini sieste, hiljadu dece, odevenih u devičansko belo, srdilo se, gunñalo,

osećalo mučninu, povraćalo i padalo u nesvest, kao i bilo koji drugi skup

grešnika koji čekaju na popodnevnoj vrelini. U zakazanom trenutku, oglasili su

se gongovi, zatreštala cimbala u zvonicima, a velika bronzana vrata Bazilike

otvorila su se na neupotrebljavanim mehanizmima, i Tasmin Mandela, Siva

Gospa Tišine, izišla je napolje. Nije to bio čak ni neki naročito dostojanstven

hod. Bio je to umoran hod žene koja je osećala iza svoje mašinske maske kako

se vreme slama o nju. Na prikladnom rastojanju iza nje hodao je Rael Mandela

Mlañi; njen brat, njegov otac, Limal, Mavda Arondelo i Harper Tju, dva

preživela člana štrajkačkog odbora, Sevrijano i Batisto Galačeli, i Žan-Mišel

Gastino pod svojom maskom Zapanjujućeg Podrugljivca, Mutantnog Majstora

Iskričavog Sarkazma i Hitrog Odgovora. Oreol oko ručnog zgloba Tasmin

Mandele goreo je tako dubokim plavetnilom da je bio gotovo crn.

Oko nje se obrazovalo hodočašće: Deca Blaženstva, Deca Bezgrešne Ugradnje

(Sirota), raznorazna udruženja iz Čelikgrada sa sledbenicima, ikonama,

relikvijama i svetim kipovima, meñu kojima je bio i Nebeski Patron

Konkordata, Bistro Dete iz Černove. Iza crkvenjaka išli su zanatlije,

predstavnici struka i zanimanja Čelikgrada, okupljeni pod barjacima koji su

ležali skriveni u podrumima i tavanima otkad je Kompanija uništila Konkordat i,

da, čak i nekoliko prkosnih zastava Konkordata, malih ali prepoznatljivih sa

smelim zelenim Krugovima Života. Iza zanatlija išlo je stanovništvo, žene,

muževi, deca, roditelji radnika, a meñu njima i malobrojnija populacija Bespuća,

njegovi zemljoradnici, pravnici, piljari, mehaničari, kurve i policajci. Za njima

su išle gunde, propalice, mangupi i probisveti, a za njima izveštači iz novina, sa

radija, iz filmskih novosti i sa televizije, zajedno sa svojim kamermanima,

majstorima zvuka, fotoreporterima i živčanim režiserima.

Sa Tasmin Mandelom na čelu, procesija krenu dalje. Dok je prolazila kraj kuće

porodice Mandela, pevači himni i psalama ućutaše iz poštovanja. Kapije

Čelikgrada bile su zatvorene pred Hodočašćem Blaženstva. Tasmin Mandela

primeni najmanji mogući treptaj božanske sile i brave prsnuše, a kapije se

raskriliše na šarkama. Stražari koji su uzmicali, uperiše MRCV-e više u strahu

nego u gnevu, i ispustiše ih sa urlicima bola kada su na zapovest Sive Gospe

puške zasjale crvenim usijanjem. Masa je podvriskivala i klicala. Goneći ljude iz

obezbeñenja Vitlejem Aresa, procesija je nastupala prema Trgu Korporacije.

Na balkonu zastakljenih kancelarija Kompanije, robotski dubler Džonija Staljina

i tri člana upravnog odbora posmatrali su to sa sve većim zgražavanjem.

"Šta ovo znači?" upita Debeli Direktor.

"Imao sam utisak da su ovi neželjeni nemiri okončani", reče Mršavi Direktor.

"Zaista, ako je ta besmislica oko Konkordata srušena, kao što ste nas naveli da

poverujemo, šta oni zeleni barjaci tamo traže?" upita Osrednje Mišićavi

Direktor.

"Iako nije zgodno da se takav jedan marš održi unutar projekta", reče robotski

dubler menadžera/direktora za projekte i razvoj Severozapadne Četvrtsfere,

"bilo bi daleko gore da smo preduzeli nešto dok to posmatraju filmske ekipe sa

devet kontinenata. Gospodo, predlažem da naprosto progutamo tu neprijatnost."

"Hrumf", reče Debeli Direktor.

"Nedopustivo", reče Mršavi Direktor.

"Krajnje neekonomično", reče Osrednje Mišićavi Direktor.

"Mikal Margolis će se pobrinuti za sve", reče Robot Staljin. "Konkordat se neće

ponovo dići."

Započeše govori.

Najpre su Sevrijano i Batisto Galačeli govorili o tome kako im je otac ubijen

laserima korporacije Vitlejem Ares. Onda je Limal Mandela govorio o tome

kako su njegovog oca ubili projektili korporacije Vitlejem Ares. Tasmin

Mandela klimnu glavom Raelu Mandeli Mlañem da istupi i govori. On pogleda

more lica i oseti veliki umor. Video je dovoljno za čitav život platformi,

podijuma i govornica. Uzdahnu i istupi da ga ljudi vide.

Sa svog mesta na gazištu konvertora broj 5, Mikal Margolis u potpunosti je

iskoristio taj kratki korak da podesi teleskop.

Jedan metak. Sasvim dovoljno. Jedan metak koji je izlila i prigušila čeličana

Vitlejem Ares. Potom više neće biti škripca.

Limal Mandela je gledao kako njegov sin istupa i osećao toplinu zbog ulizivanja

ljudi. Dobro je podigao svoje sinove. Bili su upravo onakvi kakve je njegov otac

želeo za unuke. Tada opazi odsjaj na cevima iznad Trga Korporacije. Živeo je

predugo na najopasnijem mestu na svetu da ne bi znao šta je to.

On obori sina grubim zahvatom kada su njegove uši izoštrene u bilijarskim

salama čule prigušeni pucanj čisto i jasno kao trubu Arhangelska iznad glasova

mase. Nešto ogromno i crno eksplodira mu iz leña, nešto o čijem prisustvu nije

ni slutio. On oseti iznenañenje, gnev, bol, ukus mesinga u ustima i reče: "Bože

blagi, pogoñen sam." Rekao je to toliko ravnim glasom da je još bio iznenañen

time kada mu je tama prišla preko ramena i odnela ga sa sobom.

Masa se zanese i vrisnu. Dve hiljade kažiprsta bilo je upereno prema mestu gde

se krivac verao niz lestvice koje su vodile u srce industrijskog lavirinta. Rael

Mandela Mlañi bio je zgrčen iznad očevog tela; Tasmin Mandela zgromljena

smrću svog blizanca. U poslednjem trenu života, mistična veza izmeñu Limala i

njegove sestre bila je vaspostavljena i ona je osetila ukus krvi u njegovim ustima

i osetila je kako ga gutaju bol, strah i crnilo. Iako je još bila živa, umrla je sa

svojim bratom.

Tada Siva Gospa ustade pred ljudima i skinu masku, a oni videše da joj je lice

mračno i strašno, pa jeknuše od straha.

"Ovo je izmeñu moje porodice i Mikala Margolisa!" uzviknu ona, prekinuvši

ćutanje. Podiže svetu levu ruku i grmljavina zatrese Trg Korporacije. Na njen

poziv, svaka nepričvršćena mašina u Čelikgradu poskoči u vazduh: cevi, aparati

za zavarivanje, baštenske grabulje, radio-aparati, elektro-tricikli, pumpe, merači

napona, čak i Bistro Dete iz Černove napusti svoje postolje i polete na njen

poziv. Sve to zakovitlalo se u jatu iznad Trga Korporacije. Približavalo se,

približavalo, i prestravljena masa vide da se metal topi, stapa i preobražava u

dva čelična anñela, dva smrknuta osvetnika, koji počeše da je nadleću.

"Pronañite ga!" uskliknu Tasmin Mandela i anñeli zaurlaše niz čelične kanjone

Čelikgrada da je poslušaju. Oreol Tasmin Mandele ponovo blesnu i

posmatračima se učini da se njena nezgrapna haljina topi i menja oblik, da se

tesno pripija uz njeno obličje, i da joj je maska, u trenutku kada je skočila sa

platforme da se i sama dâ u poteru, poletela u ruku i preobrazila se u neko

moćno oružje.

Pandemonijum je zavladao na Trgu Korporacije. Bez voñstva, demonstracije su

se ustalasale i uspaničile. Hodočašće Blaženstva pretvorilo se u rulju. Porazio ga

je sopstveni bes i strah. Naoružani ljudi iz obezbeñenja pojavili su se na

krovovima i gazištima i privukli na sebe tuču kamenica. Podigli su oružje na

gotovs, ali nisu otvorili vatru. Rael Mandela Mlañi pokuša da ustane i primiri

uzavrelu masu, ali Žan-Mišel Gastino se progura kraj njega.

"Ubiće te kao psa", reče on. "Ovo je moj trenutak. Ovo mi je zapoveñeno da

uradim." On udahnu duboko i pusti sav svoj mutantni sarkazam u jednoj jedinoj

vreloj satiri.

Iako nije bio usmeren na njih, ljudi su svejedno osetili oštrinu njegovog jezika.

Neki vrisnuše, neki zaplakaše, neki se onesvestiše, neki ispovraćaše, neki

prokrvariše iz rana krivice koje je sarkazam otvorio. On zapljusnu snopom svoje

satire položaje obezbeñenja i začu se stenjanje i krici kada naoružani ljudi

shvatiše šta su zapravo, šta su sve počinili. Neki nisu mogli da podnesu sramotu,

pa su se bacili sa visokih osmatračnica. Drugi su okrenuli oružje prema sebi ili

svojim drugovima; ostali su histerično zaridali zbog reči Zapanjujućeg

Podrugljivca. Neki su kreštali, neki bulaznili, neki povraćali kao da će

povraćanjem izbaciti svu tu mržnju prema sebi na koju ih je naterao čovečuljak

na stepenicama, neki su praznili creva i bešike, neki pobegli vrišteći iz

Čelikgrada u pustinju da ih više niko ne bi video, neki su se srušili u krvi,

slomljenih kostiju, pošto ih je sarkazam rasporio i smrvio im udove.

Pošto je bacio naoružanu silu korporacije Vitlejem Ares na kolena, Zapanjujući

Podrugljivac okrenu jezik prema visokom balkonu, gde su se sakrili direktori

Kompanije. Istog trena, Debeli Direktor, Mršavi Direktor i Osrednje Mišićavi

Direktor preobraziše se u uzdrhtale pihtijaste mehure kajanja.

"O dosta dosta dosta", molili su, gušeći se u sopstvenoj žuči i bljuvotini, ali

satira je trajala i trajala i trajala, sekla i kasapila po svakom mračnom i sramnom

postupku koji su ikada počinili. Satira je kidala odeću u dronjke, rasecala tela u

dugačkim, dubokim, krvarećim posekotinama, a moćni direktori vrištali su i

urlali, ali reči su ih sekle sekle sekle, sekle i kasapile, sve dok nije preostalo

samo mrtvo, iskasapljeno meso i pihtijasta masa na užasno skupom tepihu.

Robotski zamenik Džonija Staljina posmatrao je drhtave gomile mesa sa

prezirom pomešanim sa nedoumicom. Nije mogao da pojmi šta se dogodilo

osim da su direktori bili slabi i manjkavi na neki neshvatljivi način. On nije bio

slab, nije bio manjkav, jer kao robot, bio je imun na sarkazam. Bilo je

nedopustivo da direktori Kompanije budu tako slabi kad su on i njegovi tako

jaki. Odaslao je neutrinskim impulsom poziv drugovima da sazovu hitan

sastanak u najranijem mogućem trenutku kako bi Kompaniju spasili od nje

same.

Na stepenicama, Žan-Mišel Gastino je ućutao. Njegov mutantni sarkazam bacio

je korporaciju Vitlejem Ares na kolena. Ljudi su ustajali iz čučnja, uzdrmani,

zaprepašćeni, ne shvatajući. On pogleda decu odevenu u devičansko belo, sirote,

idiotske Tupsonijance, potresene zanatlije i piljare, izveštače i kamermane čiji su

se mikrofoni raspali, a sočiva popucala kada je oslobodio svoju mutantnu silu;

pogleda propalice, gunde i jadne, budalaste ljude, osetivši sažaljenje.

"Idite kući", reče on. "Samo idite kući."

Tada, na ranije dogovoreni signal, pet transportnih vazdušnih laña koje su

lebdele nevidljive iznad drame isključiše polja nevidljivosti i započeše napad na

Bespuće.

58.

Tasmin Mandela, digitalni lovac, gonila je svoj plen dublje u lavirinte

Čelikgrada. Osećala se živa kao samo jednom u životu, kada ju je Blažena

Katarina posetila na njenom suvom pustinjskom visu. Ovaj put, priroda osećanja

bila je potpuno drugačija. Čudesni pištolj bio je vreo na dodir i gladan u njenoj

šaci, a preobražena odora pripijala joj se uz telo svilenkasto i senzualno. Uživala

je. Mikal Margolis dva puta ju je gañao iz MRCV-a koji je odnekud pribavio: to

je bilo uzbudljivo i opasno.

Anael Sikorski nadleteo je kao helikopter Sektor 2 u pogonu za separaciju i

raportirao.

"Meta je zauzela položaj na Nivou 17."

Ona odasla svetu zapovest Anaelu Luftvafeu i smesta je, desno od nje, nagradi

vrisak mlaznjaka i žestoko dobovanje topova od 35 mm koje je nosio ispod

krila.

"Amo alati amo igračke amo gvožñe", mañijala je, da bi od delova mašinskog

otpada koje je pozvala po imenu izradila malene gravitacione sanke. Vetar joj je

nosio kosu dok je jahala po talasima industrije, spretna izmeñu cevi, greda i

kanala. Za ovo je bila stvorena, za vetar u kosi i oružje u ruci, da juri u cik-cak

ulicom Henrija Forda izmeñu eksplozija projektila Mikala Margolisa. Nasmejala

se i isterala ga iz zaklona rafalom iz svog prenosivog tahijonskog odašiljača.

"Tvoj je, Luftvafe." Anñeo na mlazni pogon obruši joj se iznad glave i zasu

pogon za separaciju iz topova u prstima. Eksplozije iščupaše krov fabrike i

posuše Tasmin Mandelu šrapnelom, ali ona nije marila; nasmejala se

raskoračena na svojoj vazdušnoj dasci i preobrazila tuču metala u nove dodatke

za svoje neobično naoružanje. Anael Luftvafe se diže da bi se okrenuo i stuštio u

novi napad. Na krajnjoj tački uspona, klin od tri projektila iz MRCV-a

navoñenih toplotom suknu iz skrovišta. Anael Luftvafe eksplodira u zadimljenu

olupinu i zapljusnu Čelikgrad kao kiša.

Tamo. Tahijonski zrak Tasmin Mandele pogodi mesto odakle je crnozlatna

prilika samo par trenutaka ranije šmugnula uskim jarkom izmeñu dva

ventilaciona kanala. Siva Gospa podvrisnu, uskliknu i dade se u poteru. Gañala

je Mikala Margolisa u pete. Mogla je u svakom trenu da ga pretvori u paru, ali

želela ga je na otvorenom, u pustinji, gde će se to svesti na obračun sredovečnog

muškarca i sredovečne svetice.

Anael Sikorski je lebdeo u blizini i kinjio žrtvu. Bila je to veoma uska uličica...

Usredsreñenost Tasmin Mandela bila je usmerene do krajnjih granica na

manevrisanje sankama oko ventila i cevovoda.

"Sikorski, vraćaj se." Lepeza lasera zagrabulja po vazduhu. Anael Sikorski se

obrnu da izbegne rubinske zrake, okrznu rezervoar taložnika, odbi se od zida do

zida do zida i razbi se u pupoljku plamena.

Dakle, ipak će to na kraju morati da bude čovek protiv svetice. Bila je

zadovoljna. U daljini, glas svete savesti zvocao joj je, ali samo u daljini. Smrt

njenog blizanca bila je bliža i prisnija. Još je osećala ukus tame. Mikal Margolis

jurnu iz spleta industrijskih cevi u sprint preko piste za dirižable. Tasmin

Mandela ga ošinu rojem robotskih pčela iz jedne od mnogobrojnih cevi svog

božjeg pištolja. Potera voljom sanke visoko u nebo kako bi mogla dramatično da

se obruši na lovinu i onemogući joj da umakne.

Mikal Margolis odasla luk projektila iz MRCV-a. Puls energije poteče duž

štampanih kola njenog kostima i pretvori ih u ptice. Tasmin Mandela kriknu od

radosti. Njena moć nikada nije bila tolika. Oreol joj je blistao crn kao kolapsar,

svetlucajući progutanim belim zvezdama savesti. Ona okruži Mikala Margolisa

vatrenim prstenom iz bacača plamena i zaustavi sanke pred njim. Stavi oružje

ispred lica i voljom pogasi plamenove. Mikal Margolis je reagovao oprezno. Iza

njega, dim zapaljenog Sikorskog dizao se u nebo zajedno sa zvukom velikog

očajničkog zapomaganja iz Čelikgrada.

"Da ti vidim lice", reče Siva Gospa. "Hoću da vidim kako si se promenio."

Mikal Margolis skinu kacigu. Tasmin Mandela je bila iznenañena time koliko se

malo promenio. Bio je stariji, umoran, potamneo, osedeo, ali nije se promenio. I

dalje je bio žrtva okolnosti.

"Molim te, poštedi me melodrame", reče Mikal Margolis. On ispusti MRCV.

"Pretpostavljam da ovo verovatno ne bi delovalo protiv tebe. I molim te da me

ne gnjaviš pričom o ocu i bratu. Nema svrhe. Ne osećam nikakvo naročito

kajanje; ja nisam takva osoba i, uostalom, samo sam radio svoj posao. A sad,

završi s tim."

Prašina se dizala u malim vrtlozima oko njegovih nogu. Tasmin Mandela je

polako kanalisala svu svoju moć u jednu jedinu božju munju koja će pretvoriti

Mikala Margolisa u ugljenični čelik. Ona diže levu ruku za udarac i najednom,

zapanjujuće, obasja je pruga čvrste svetlosti.

Neka prilika hodala je pistom prema njoj. Tasmin nije mogla da vidi odakle je

došla, ali bila je to prilika niske, mršave, kratko ošišane žene u kostimu od

svetlucave oslikane tkanine.

"Ne!" zavapi Tasmin Mandela, Siva Gospa. "Ne! Ne sad! Ne ti, ne sad, od svih

mogućih trenutaka!"

"Možda se sećaš da je deo uslova za tvoje proroštvo i to da ćeš biti pozvana da

položiš račun za korišćenje svoje moći", reče Katarina od Tarzisa. Mikal

Margolis posegnu za oružjem, u nameri da pobegne. Sveta Katarina ga zamrznu

jednim pokretom ruke.

"Uska vremenska petlja", objasni ona s osmehom. "Čim odemo, proći će ga."

"Imaš usran osećaj za pravi trenutak", reče Tasmin Mandela, zaleñena u belom

sjaju.

"Sviña mi se kostim", reče Blažena Gospa. "Mnogo mi se sviña. Baš ti lepo

stoji. Mi, Panarhove sluge, uzgred, ne moramo da opravdavamo svoj dolazak i

odlazak vama, smrtnicima. Ovo je zakazano vreme, i moraš poći sa mnom da

položiš račun za način na koji si koristila svoje povlastice."

Stub svetlosti poče da se obrće oko Tasmin Mandele i ona oseti da se tegli,

rasteže kao žvaka, preobražena u nešto drugačije od ljudskog. Oseti kako joj

zemlja izmiče. Bila je laka; laka... Ona pljunu poslednji put zgañeno, a onda je

Katarinina moć obavi i, kao što je nekada fantazirala gola na plamtećim

liticama, pretvori u stvorenje od najčistije svetlosti, bele, blistave večne

svetlosti, najčistije informacije, da bi šiknula kao vodoskok u nebo.

Sitna, mršava žena koja je bila biološki konstrukt inkarnacije Blažene Gospe od

Tarzisa pomeri ruku na onaj naročiti način koji manipuliše prostorom i

vremenom, pa nestade.

59.

Prerušena u Pokajničkog Prosjaka, Arni Tenebre je provela pet dana valjajući se

u blatu, bičevanju, opružena u molitvama, i klečeći na oštrom kamenju ispod

površine otpadne vode pre nego što je šmugnula dalje od glavnine hodočasnika

kod čelikgradskih kapija, sakrila se iza kućnog metanskog rezervoara i

izgovorila pet reči u komunikator na palcu, zapovedivši da invazija počne. Na

njenu zapovest, pet transportnih dirižabala koji su sa prigušenim elisama zauzeli

položaj iznad Čelikgrada, ukinulo je svoja polja nevidljivosti i počelo da emituje

poruke ohrabrenja i osloboñenja zapanjenim licima na tlu. Iz otvora na njihovim

trbusima, jurišne trupe Svezemaljske Armije iskočile su, okačene o LTA

vezove, sa induktorima polja na gotovs da pretvore neprijatelje u crveni pekmez

na najmanji znak otpora. Neprijatelju nije bilo do otpora.

"Ne plašite se", grmele su snimljene poruke. "Bespuće sada od tiranije

korporacije Vitlejem Ares oslobaña Taktička grupa Svezemaljske Armije: ne

brinite se. Ponavljamo, oslobañamo vas. Molimo vas da ostanete mirni i pružite

svaku podršku oslobodilačkim snagama. Hvala vam."

Iza metanskog rezervoara, Arni Tenebre je skinula izmetom umazan burnus koji

je pet dana skrivao vojničku odeću i borbeni ranac. Obojila je lice tako da liči na

Pticu Smrti i natakla komplet sa mikrofonom na glavu.

"Grupa 19, kod mene", šapnu ona. "Sve ostale borbene grupe po nareñenju." Na

prethodno dogovorenim mestima oko perimetra Trga Korporacije, desetak

slično odevenih Pokajničkih Prosjaka zbacilo je maske i krenulo kroz gomilu

prema kancelarijama Kompanije. Dok su se desantne trupe spuštale, oslobañale

vezova i zauzimale planirane položaje kako bi kontrolisale elektranu, sletište,

stanicu, kamionski depo, gradonačelnikov ured, policijske kasarne, mikrotalasni

link, solarnu energanu, banke, pravne kancelarije i transportne depoe, Arni

Tenebre se sastala sa svojom borbenom grupom i krenula u juriš na sanktum

čeličane Vitlejem Ares.

Dok je stara gospoña Kanderambelo, koja je radila na telefonskoj centrali,

kuvala čaj za šest učtivih, mada prilično zastrašujuće udešenih mladih ljudi u

borbenoj opremi, a Dominik Frontera zurio u emisione glave četiri induktora

polja, Grupa 19 odvezla se do funkcionerskih nivoa liftom za direktore.

Gospoñica Fenšo, Sekretarica Godine za čitavu Kompaniju, ustala je iza stola da

se usprotivi zbog bespravnog upada da bi je udar gravito-sile razmazao po

čitavom zidu. Arni Tenebre raznese crnozlatna vrata sa crnozlatnom krestom i

uñe.

"Dobar dan", reče ona uplakanim, okrvavljenim, poniženim sektorskim

menadžerima, nadzornicima pogona, finansijskim direktorima, šefovima

marketinga i kadrovskim konsultantima. "Gde je menadžer/direktor za projekte i

razvoj Severozapadne Četvrtsfere?" Odgovori joj iznenadno pištanje energije

koja otvori krater u trbuhu potporučnika Henrija Čana. On se izbeči na

nepoznati prizor sopstvene kičme, a onda sruši u dve hrpe. "Polja, momci, ima

I.P." Odbrambena polja zazvoniše kao gongovi u hramu pod tučom naleta

induktora polja. Sarkazmirani funkcioneri pobegoše, vrišteći, kraj crvene

gnjecave kaše koja je nekad bila Uzorna Sekretarica Godine.

"Do ñavola, gde je?" viknu neko.

"Oko sebe ima polje za rasipanje svetlosti", reče Arni Tenebre, uživajući u

opasnoj taktičkoj situaciji. "Svi napolje. Samo ćemo smetati jedni drugima.

Lično ću da ga sredim." Bila je i privatno zainteresovana za to. Trupe se

povukoše u prostoriju ispred lifta da čuvaju zarobljene funkcionere.

"Hej, Džoni, odakle ti I.P?" Urlik energije raznese punjenu glavu antilope u prah

i piljevinu. Džoni Staljin na trenutak postade vidljiv, u čučnju iza fotelje

menadžera/direktora. Nestade istog trena kada Arni Tenebre raznese kraj

velikog stola u paramparčad hiperzvučnim zrakom. "I polje nevidljivosti. Nije

loše." Ona okruži po sobi, potpuno vidljiva, sa podignutim odbrambenim

poljem, čula naćuljenih poput mačjih ušiju. "Džoni", zapevuši, "morala sam da

doñem da te vidim kada sam saznala da si to ti. Sećaš me se? Ja sam ona slatka

devojčica koju si ljubio iza pogona za varenje metana Raela Mandele?" Njen

energetski puls zakrešta i odbi se gromoglasno od odbrambenog polja Džonija

Staljina. On za tren zatreperi u providnost. "Hajde, Džoni, bori se pošteno. Znaš

kakvo je oružje koje koristiš, znaš da ne možeš da ga istovremeno koristiš

ofanzivno i defanzivno, a ja znam da ti polje nevidljivosti crpi energiju. Šta

kažeš, da se pokažeš pa da se borimo kako valja?" Mrlja vazduha zatreperi i

Džoni Staljin postade vidljiv u drhtaju. Arni Tenebre se iznenadi time koliko se

promenio: bucmasti, uplašeni, cmizdravi mali drekavac je nestao; prilika pred

njom mogla je biti njen muški parnjak.

"Dobro izgledaš, Džoni." Ona proveri ručne merače: 85 posto naboja. Dobro.

Krenu kružno ulevo. Džoni Staljin krenu kružno na njenu desnu stranu. Oboje su

tražili onaj izdajnički trenutak kada će drugome polje spasti samo tren pre hica.

Arni Tenebre je kružila, čekala. Vazduh je bio ustajao od njenog odbrambenog

polja.

"O, Džoni", reče ona ponovo, "upamti, ako mene proñeš, čeka te još deset njih."

Ona opali, baci se u zaklon. Staljinova uzvratna paljba bila je spora spora spora.

Arni Tenebre je imala sve vreme sveta da se okrene, nacilja i probije njegovo

spušten štit pesnicom polja sila koja ga razbi kao jaje.

Zapovednica Tenebre naredila je svojim ljudima da kroz dim i krš potraže neki

suvenir Džonija Staljina koji bi mogla da doda svojoj zbirci trofeja, ali oni su

pronašli samo ugljenisanu mašineriju. Tada je redov Džensen doneo Arni

Tenebre glavu Džonija Staljina i ona je sedela dugo i smejala se žicama i

složenim artikulisanim aluminijumskim zglobovima koji su služili kao kičmeni

pršljenovi.

"Robot", nasmejala se. "Stari, dobri robotko." Onda je bacila glavu u stranu i

smejala se i smejala i smejala tako dugo i jako da je to počelo da plaši vojnike iz

Grupe 19.

60.

Dominik Frontera prvi je saznao da je oslobañanje Bespuća, zapravo, okupacija

i da su svi oni razdragani grañani koji su gerilce Svezemaljske Armije nosili na

ramenima kroz sokake taoci sna Arni Tenebre o Götterdämmerungu. Saznao je

to u šest i šest izjutra kada ga je pet naoružanih ljudi izvuklo iz podruma

Pentekostove prodavnice mešovite robe, gde su ga držali bez dodira sa spoljnim

svetom, da bi ga prislonili uz blistavo beli zid. Vojnici su povukli crtu u prašini i

stali iza nje.

"Imaš neku poslednju želju?" upita kapetan Peres Estoban.

"Kako to mislite, poslednju želju?" upita Dominik Frontera.

"Uobičajeno je da se čoveku pred streljačkim strojem ispuni poslednja želja."

"O", reče Dominik Frontera i isprazni creva u svoju lepu belu ROTEH-ovu

uniformu. "Mm, smem li da počistim ovo?" Streljački stroj je ispućkao lulu ili

dve dok je gradonačelnik Bespuća skidao pantalone i čistio se. Onda su mu

vezali oči i vratili ga ispred zida.

"Streljački stroj, puške u zgib ramena, streljački stroj, nišani, streljački stroj...

streljački stroj... Zaboga miloga, šta sad?"

Dok je hranila kokoši, odana ali neinteligentna Ruti videla je kako vojnici vode

njenog muža, postavljaju ga uz zid i dižu oružje prema njemu. Oglasila se

krikom zaprepašćene ptičice i jurnula navrat-nanos, tamo-amo sve do

gradonačelnikove kancelarije da bi stigla baš kada se Peres Estoban spremao da

izda nareñenje za vatru.

"Nemojte ubiti mog muža", zakrešta ona, bacivši se izmeñu krvnika i žrtve

mlatarajući rukama i suknjama.

"Ruti?" šapnu Dominik Frontera.

"Madam, sklanjajte se", naredi Peres Estoban. Ruti Frontera je stajala čvrsto,

musava Valkira debelih nogu. "Madam, ovo je legalno konstituisani

Revolucionarni Streljački Vod koji izvršava legalno konstituisanu presudu.

Molim vas da se sklonite sa linije vatre. Ili ću", dodade, "narediti da vas

uhapse."

"Hah!" reče Ruti, "Hah hah hah. Svinje ste vi, eto šta ste. Pustite ga."

"Madam, on je narodni neprijatelj."

"Gospodine, on je moj muž i ja ga volim." Blesnu svetlost koju je čak i Dominik

Frontera mogao da vidi kroz povez kada je Ruti Frontera, devojačko Modra

Gora, u jednom silovitom trenutku odaslala dvanaest godina akumulirane lepote.

Zasula je streljački stroj svojim snopom karizme, a svaki vojnik je zauzvrat

zablebetao kada se puna silina njene ljupkosti usredsredila na njega, tako da su

popadali, dok im je sa usana curkala pena. Ruti Frontera je oslobodila muža i tog

istog jutra pobegla sa svojim ostarelim ocem i onoliko pokućstva koliko su

mogli da natrpaju u ukradeni kamion čeličane Vitlejem Ares. Probili su se kroz

mrežu čelikgradskog perimetra i odvezli u zemlju Kristalnih Feroida, da se više

nikada ne vrate u Bespuće. Opšte mišljenje bilo je da su skončali u Velikoj

Pustinji od ludila izazvanog vodom koju su pili iz hladnjaka. Bilo je daleko od

toga. Dominik Frontera i njegova porodica stigli su u Meridijan, a on je tamo

dobio nameštenje u prijatnom i mirnom gradiću po imenu Borovi Brzaci, u

Visijama Sin, gde je bilo visokog drveća, čistog vazduha i blago ustalasane

vode. Živeo je tamo veoma srećno kao gradonačelnik sve dok jednog dana neki

zimski posetilac nije prepoznao njegovu ženu i tasta sa nekog drugog mesta i iz

nekog drugog vremena, pa mu je rekao kako je njegovu ženu kao koktel u

Genezisorijumu smućkao ludak koji je mrzeo žene, ali je voleo decu. Posle toga,

Ruti Frontera više nije izgledala lepo gradonačelniku Borovih Brzaka, ali za to

možda i nije bio toliko kriv trač, koliko njen otac koji ju je, dok ju je pravio,

prokleo kletvom da može svoju moć lepote da upotrebi samo triput, i da će ona

potom zauvek nestati. I tako je, spasavši Dominika Fronteru od streljačkog

stroja, Ruti izgubila njegovu ljubav, i to je jedna stara stara priča.

Izvršni direktori čelikgradskog projekta, avaj, nisu imali Ruti da ih spase

ljubavlju. U razdoblju od deset dana, Oslobodilačka Vojska Arni Tenebre

odvodila ih je u grupama od po pet i komadala induktorima polja. Predstavnici

medija prisustvovali su tome pred uperenim oružjem kako bi zabeležili slavno

pogubljenje despota, ali svi su oni već odavno došli do zaključka da su Bespuće

i njegovi stanovnici taoci improvizacija Arni Tenebre sa Marjom Kvinsanom.

Uveden je policijski čas koji se strogo sprovodio, Izdavane su propusnice za

prolazak ulicama, a uvedeno je i ograničenje u snabdevanju. Vozovi sa robom

zaustavljani su na pruzi kod ruba Kristalne Zone, dovoñeni u Bespuće i

sistematski pljačkani. Sva hrana bila je u vlasništvu Revolucionarne Diktature i

teorijski se sakupljala na jednom mestu da bi se svima podjednako delila, ali

Bespuće je bilo gladnije nego što je bilo u najgladnijim danima štrajka.

Lavovski deo išao je ustima dve hiljade vojnika koji su okupirali grad, a grañani,

radnici čeličane, hodočasnici, Sirota Deca, izveštači, gunde i skitnice hranili su

se sočivom i pirinčem. Gospodin Piter Ipošlu, vrtlar agencije za promet

nekretninama Mandela/Galačeli odbio je da preda letinu Svezemaljskoj Armiji,

pa su ga obesili o pamukovo drvo. Alba Aškenjazi, bezopasni i ugledni prosjak,

pokušao je da ukrade jednu salamu iz Revolucionarnog Provijanta, pa je tretiran

na isti način. Radžandra Das morao je da moli svoju klijentelu za tačkice kako bi

nastavio prodaju vruće hrane i poslastica dok je Hotel/Bar pod upravom Kaana

Mandele morao da okači natpise 'Zatvoreno do daljeg' na prozore prvi put koliko

je javnost pamtila. Meñutim, posle policijskog časa, njegovi podrumi bili su

obasjani svećama kontrarevolucionarnih miševa.

"Šta to ona, zapravo, hoće od nas?" upitao je Umberto Galačeli.

"Kaže da hoće da navuče Parlamentarce ovamo u poslednju veliku bitku", reče

gospodin Jerihon.

"Zaboga miloga", reče Lui Galačeli. "Otkud znaš?"

"Pričao sam sa vojnicima", reče gospodin Jerihon neubedljivo.

"Mislim da hoće da nam se svima osveti", reče Radžandra Das. "Smatra da smo

je mi isterali iz grada, pa će sad da nas natera to da platimo. Gramziva kučka."

"Znači, osveta?" sugerisao je Umberto Galačeli.

"Mislim da ovde ima nešto što ona želi", reče Zapanjujući Podrugljivac,

prigušenim šapatom, grlenim i kanceroznim. Opržio je grlo prilikom nastupa na

Trgu Korporacije, njegova moć je prevazišla sebe. Nikada više neće moći da

bude sarkastičan. "Kada nas je zarobila u Hrizu, izgleda da je htela da ostanemo

u životu zbog nečega, u vezi sa ovim mestom."

Gospodin Jerihom tresnu pesnicom po dlanu druge ruke kao što to čine duboko

zamišljeni ljudi. Posavetovao se sa svojim Egzaltiranim Precima i pretraživao

njihove uskladištene persone u potrazi za drevnom pronicljivošću.

"Blažena Gospo! Znam! Zaboga miloga, vremenska mašina! Alimantandov

vremenski ključ, Model Dva. Sveti Bože, konačno oružje..."

Čizme zakrckaše napolju, na tlu. Ućutkujući jedni druge, prekršioci policijskog

časa utrnuše sveće i iskradoše se kroz mrežu tunela i pećina u svoje postelje

ispunjeni strepnjom.

Dvanaestog dana okupacije, Arni Tenebre započela je pripreme za bitku.

Kamioneti sa zvučnicima konfiskovani od Kompanije objavili su svim

grañanima starijim od tri godine da imaju radnu obavezu i obavestili ih o

vremenu i mestu njenog obavljanja. Pod induktorima polja 14. i 22.

inženjerijskog korpusa, ljudi su počeli da kopaju ozide u liticama, postavljaju

kružno minsko polje oko čitavog Bespuća na unutrašnjem rubu Kristalne Zemlje

i grade lavirint rovova, bunkera, zemunica i rupa za skrivanje iz kojih će

branioci moći da kontrolišu polja vatre po ekscentričnom planu ulica Bespuća.

Sunce se diglo do visine za siestu, ali ljudi sa radnom obavezom radili su i dalje,

jer oslobodioci su dan oslobodili tiranske sieste. Padali su u nesvest, kolabirali,

vukli se kao puževi i ispuštali alat. Debeli znojavi vlasnik hotela po imenu

Maršal Kri spustio je lopatu i odbio da nastavi rad. Došla su dva stražara iz

inženjerijskog korpusa i odvela ga odatle. Pola sata kasnije, njegova odrubljena

glava izložena je na zašiljenoj grani i pronesena okolo da je vide svi radnici.

Ako nije nameravao da koristi ruke za Oslobodilačku Vojsku, nije uopšte mogao

da očekuje da ih koristi. U 13 i 13, kada je čak i zimi sunce zalivalo Bespuće

kazanom topljene vreline, dva stražara iz inženjerijskog korpusa došla su po

Ženevjev Tenebre.

"O ne ne ne ne, ne mene, molim vas!" zavrištala je, mlatarajući i ritajući se tako

jako da se činilo da će njene drevne kartonske kosti svakako popucati. Stražari je

nisu odveli do podijuma za amputacije, već u njenu kuću, gde ju je čekala

kćerka.

"Zdravo, majko", reče Arni Tenebre. "Da li si dobro? Dobro. Samo sam htela da

te pozdravim." Ženevjev se oduvek pomalo plašila svoje ukradene kćerke. Kad

god bi čula kćerkino ime na radiju u vezi sa nekim novim zverstvom, govorila je

sebi: ta Arni je Mandela, da, uopšte nije njena krv i meso, iz straha. Sada je bila

prestravljena izgledom svoje kćerke u borbenom oklopu, obojene poput demona.

"U stvari, htela sam da pozdravim svoju majku i oca, ali oni su mrtvi, kao i moj

brat, kao i moj bratanac. A niko se nije ni setio da mi kaže to."

"Šta hoćeš?" upita Ženevjev Tenebre.

Arni procenjivački odmeri prljavu sobu, neurednu i zapostavljenu zahvaljujući

malim zaboravnostima stare ludače. Oči joj se zaustaviše na plavom mehuru na

starom prljavom kaminu. On je lebdeo iznad nečega nalik na šivaću mašinu

umotanu u paukovu svilu. Unutar izo-informacionog polja, njen očuh i dalje se

tužno premetao. Više nije govorio. Posle dvanaest godina samotnog

zatočeništva, nije imao šta da kaže. Usne Arni Tenebre dodirnuše plavi mehur.

"Zdravo, tata. Došla sam da te oslobodim, kao što si ti oslobodio mene."

Kontrole vremenskog ključa bile su slične ručnim kontrolama induktora polja;

ništa neobično, jer je oružje Svezemaljske Armije bilo izrañeno na osnovu

projekata Doktora Alimantanda. Ona se osmehnu i podesi nonijuse na nulu.

"Zbogom, tata."

Plavi mehur puče u imploziji vazduha. Duh njenog oca nestade.

Dala je vremenski ključ majoru Davramu Mantonesu iz elitne 55. strateške

inženjerijske grupe.

"Dave, gledaj da mi to proradi", rekla je, a onda otišla da vidi kako napreduju

radovi. Volela je da hoda duž rovova i ozida i igra se heroja i demona u mislima.

Davram Mantones vratio se već sledećeg jutra.

"Neizvodljivo", izjavio je. "Najviše što sam postigao jeste lokalizovano polje

temporalne stabilnosti."

"Ako je Doktor Alimantando mogao, moći ćeš i ti, Dave", reče Arni Tenebre i

pogleda kroz prozor svog štaba u Čelikgradu, kao da želi da naglasi

neuhvatljivost vremena. "Ako ti treba pomoć, nañi gospodina Jerihona,

Radžandru Dasa i Eda Galačelija. Oni su radili na originalnom vremenskom

ključu. Trebalo bi da možemo da ih ubedimo."

Instrument za ubeñivanje bila je sprava po imenu Konjić Čarli. Bio je to običan

trouglasti liveni stolac od metala, vrhom okrenut naviše, okačen metar i po iznad

poda. Delovao je podjednako jednostavno. Osoba koju je trebalo ubeñivati bila

bi svučena, ruke bi joj bile vezane za gredu iznad glave kako bi se omogućilo

sigurno nasedanje, a onda bi je smestili raskoračenu na metalni stolac. Nekoliko

sati na Konjiću Čarliju bilo je dovoljno da ubedi i najtvrdokornije jahače.

Gospodinu Jerihonu i Radžandri Dasu nije bio potreban ni minut ubeñivanja.

"Ne znamo ništa više od vas."

"Šta je sa Edom Galačelijem?"

"On je mrtav."

"Možda je ispričao svojoj miloj ženi?"

"Možda, ali ona je otišla. Pobegla."

"Ko bi onda mogao da zna?"

"Limal Mandela."

"Ne pravite se pametni. I on je mrtav."

"Onda, možda Rael. Limal je dosta tajni Doktora Alimantanda preneo Raelu

Mlañem."

"Znamo. U sveskama nismo našli ništa. Niti u kući."

"Možda treba lično da ga pitate. Možda mu je Limal rekao nešto čega nema u

knjigama."

"Zaista, možda jeste."

Rael Mandela Mlañi, koji se osamio posle ubistva oca, nestanka tetke i Pirove

pobede nad Kompanijom, dobio je iznenadni poziv da zajaše Konjića Čarlija.

Nije reagovao na pretnju; posle samo četiri sata, skinuli su ga u gotovo

komatoznom stanju, a do tada je Arni Tenebre ionako bila uverena da on ne zna

ništa o arkani hronokinetičkih veština Doktora Alimantanda. Ipak, dobila je od

njega jednu informaciju zahvaljujući kojoj ga je pustila: da se sve tajne Doktora

Alimantanda, uključujući i mističnu Temporalnu Inverziju koja omogućava

hronodinamiku, nalaze negde na zidovima njegove kuće. Poslala je Davrama

Mantonesa da pobliže pogleda freske pod pretnjom stalne posete Konjiću

Čarliju. Raela Mandelu Mlañeg skinuli su i vratili u porodičnu kuću. Šteta. Arni

Tenebre bi baš uživala da ga ostavi tamo i vidi je li u stanju da obori trenutni

rekord u jahanju koji je iznosio trideset sati.

Raela Mandelu Mlañeg, koji je bio u bunilu, uneli su u babinu kuhinju, gde su

ga ona i njegova majka previle i stavile u krevet. Tamo je halucinirao da je

nekada imao oca napravljenog od javora i majku koja je potekla iz cveća i

pivskih konzervi. Ležao je tako tri dana, a kćerka njihovog komšije, stidljiva

devojka po imenu Kvaj Čen Pak, koja je pomagala Santa Ekatrini u danima

narodne kuhinje, donosila mu je cveće i lepe kamenčiće, a od oskudnih

namirnica pravila mu je kengure od slatkiša i čovečuljke od hleba sa

grožñicama. Na kraju trodnevnog razdoblja, probudio se i shvatio dve važne

stvari. Prva je bila da očajnički voli Kvaj Čen Pak. Druga je bila da je tokom

noći vojska Parlamentaraca opkolila Bespuće, spremna za poslednju bitku.

61.

"Ima ih najmanje osam hiljada", reče gospodin Jerihon naprežući uvežbane oči

kako bi razabrao šta se dešava u nestalnoj jari meñu kristaloidima. Sevrijano

Galačeli pomeri lopatu, kao da radi, dok ga je stražar posmatrao.

"Šta je onda ono?" On klimnu glavom prema ogromnim tronogim mašinama

koje su nadmeno hodale po kristalnom predelu i pretvarale opakim plavobelim

zracima gromade ferotropa u paru.

"Ne znam baš", reče gospodin Jerihon. "Nešto nalik na hodače-izviñače koje je

ROTEH koristio pre mnogo godina. Jedno da ti kažem, kada počne akcija, ovde

ima da bude prilično vruće. Te stvari ispaljuju tahijonske zrake."

Dva muškarca zamahaše lopatama praveći se da kopaju dok su posmatrali

nezgrapnu skalameriju koja je marširala pustinjom ne trudeći se da se prikriva, i

doñoše do zajedničkog i nezibežnog zaključka da je Bespuću došao kraj.

Na isturenoj osmatračnici 5, Arni Tenebre došla je do sličnog zaključka.

"Procena?" upita ona svog añutanta, majora prve klase Lenarda Hekija.

"Borbene mašine, idealno prilagoñene terenu. Žao mi je što to moram da kažem,

madam, ali one mogu da prekorače minska polja."

"Tako sam i mislila. Naoružanje?"

"Madam, žao mi je što i ovo moram da kažem, ali..."

"Ali ti tahijonski zraci mogu vremenski da skliznu kraj naših indukovanih polja

odbrane i izbuše nam štitove." Ona ostavi Lenarda da posmatra borbene mašine i

potraži Davrama Mantonesa. Želela je da utvrdi u kome je stanju njena

nepobediva borbena mašina. Dok je išla uzbrdo, prošla je kraj tela dva novinara

SRBC-a koji su pokušali da podignu zastavu predaje. Raširenih ruku i nogu,

naglavce, na drvenim ramovima, njihova tela počela su da se štave posle tri dana

na suncu i grozomorno su zaudarala. Predaja nije bila nedopustiva, već

nezamisliva.

Na isturenoj komandnoj tački Zebra, Marja Kvinsana je posmatrala

mumifikovana tela kroz dvogled. Nije je šokiralo varvarstvo pogubljenja;

šokiralo ju je to što je prepoznala mnoštvo prilika koje su zgurene radile na

terasama i utvrñenjima. Čak i sam grad Bespuće; onaj njegov deo uglavljen

izmeñu dva ružna betonska čira bazilike i visokih cevovoda fabrike, bio je

nepromenjen, neuredni konglomerat vetrenjača-pumpi, blistavih solarnih

rombova i crvenih crepova na krovovima. Pitala se šta radi Morton. Nije ga

videla da rmba na liticama, ali u gradu su u toku bili i drugi radovi. Nije

pomislila na njega dvanaest godina. Pomislila je, meñutim, na Mikala

Margolisa; na jadnog, glupog momka koji je dopuštao da ga vetar nosi kuda

hoće. Zapitala se šta je bilo sa njim pošto ga je ostavila u soba-baru na

železničkom čvorištu Išivara.

Kasnije će imati dosta vremena za prisećanja. Odbrana Svezemaljske Armije

izgledala je snažno, ali ne toliko snažno - mislila je - da prkosi njenim borbenim

mašinama sa tahijonskim zracima. Potrošila je dosta političkog kapitala kako bi

dobila specifikacije ROTEH-ovih izviñačkih hodača od mudraca sa Porcelanske

Planine i bila je uverena da je taj ulog bio pametan. Njena pešadija bila je

brojnija od protivničke u srazmeri četiri prema jedan, sistemi njenog tahijonskog

naoružanja davali su joj prednost nad induktorima polja Svezemaljske Armije...

poigravanje mislima o pobedi i ambiciji bilo je primamljivo. Trebala joj je čista

glava i smirenost. Dok je odlazila sa komandnog mesta Zebra, postala je svesna

dalekog zujanja insekta.

Isti zvuk motao se na rubu ludačke percepcije Arni Tenebre dok je ona sedela za

stolom i igrala se pertlom. Njen um usredsredio se na zujanje insekta i ona je

zaboravila da sluša raport Davrama Mantonesa o napretku u dešifrovanju

hijeroglifa Doktora Alimantanda. Zujanje, brujanje, lenja pčela usred zime -

sećala se cvećem ispunjenih jutara kada se brčkala u kanalima za navodnjavanje,

dana ispunjenih suncem i zujanjem pčela.

"Molim?"

"Imamo nešto što biste mogli da pogledate."

"Pokaži mi."

Zujanje joj je bilo u uhu sve vreme dok je išla prema kući Doktora Alimantanda

i pela se u osmatračnicu za vremenske prilike, punu prašine i razbacanih

polupraznih šolja za čaj koje je ostavio Limal Mandela, a pažnja joj je

neprestano vrludala kroz četiri prozora u letećoj poteri za zujanjem.

"Evo, madam." Davram Mantones pokaza na mrlju izbledele crvene škrabotine

tačno u središtu tavanice. Arni Tenebre se pope na kameni sto i zagleda kroz

ručnu lupu.

"Pa, šta je to?"

"Mislimo da je to formula Temporalne Inverzije koja daje vremenskom ključu i

svemu unutar njegovog polja uticaja sposobnost razvezivanje vremena i

hronokineze. Pokušaćemo to večeras."

"Hoću da prisustvujem."

Odakle to zujanje? Arni Tenebre je počela da se plaši da ono potiče iz njene

roñene glave.

Zvuk je, profiltriran, stigao čak i u podrum Hotel/Bara, gde je tajni sastanak

pokreta otpora bio u toku. Pet duša okupilo se oko smeñe drvene kutije: oko

radio-predajnika ugrañenog u sanduk za pakovanje.

"Pomolite se da nam ne uhvate emitovanje", reče Radžandra Das, pomislivši na

razapete televizijske novinare.

"Jesi li više pronašao?" upita Santa Ekatrina Mandela, roñeni borac protiv

totalitarizma. Batisto Galačeli ponovo pritisnu prekidač za emitovanje.

"Alo, parlamentarne snage; alo, parlamentarne snage; ovde Bespuće, čujete li

me, ovde Bespuće." Ponovio je taj napev nekoliko puta da bi ga nagradio

pucketavi glas. Anti-oslobodioci se pribiše oko slušalice.

"Alo, ovde Slobodno Bespuće, upozoravamo vas, budite krajnje oprezni,

Svezemaljska Armija kontroliše oružje za temporalno izmeštanje: ponavljam,

neprestano pazite na oružje za izmeštanje. Krenite u napad što je pre moguće

kako biste spasli istoriju. Ponavljam, požurite da biste spasli budućnost;

gotovo..."

Odgovori mu pucketavi glas. Jedini od njih petoro, gospodin Jerihon, nije se

usredsredio na šuštave slogove. Pažnja mu je bila usmerena na neku tačku iznad

tavanice.

"Ššš." On ih ućutka pokretom ruke. "Gore ima nečega."

"Gotovo", šapnu Batisto Galačeli i prekinu emitovanje.

"Čujete li?" Gospodin Jerihon se polako okrenu, kao da pokušava da oživi ono

malo izgubljenih sećanja. "Znam taj zvuk, znam taj zvuk." Niko drugi nije

mogao ni da ga čuje kroz pločice, ciglu i kamen. "Motori, aero-motori... čekajte

malo, Majbah/Virtelovi motori, u dvosmernoj konfiguraciji! Vratila se!"

Ne mareći za propise o propusnicama i nezakonitom okupljanju,

kontrarevolucionari izleteše iz podruma na ulicu.

"Tamo!" Gospodin Jerihon pokaza u nebo. "Eno je!" Tri tačkice svetla blesnuše

usred zaokreta i narastoše u rici snage od koje je zastajao dah, u tri propelerska

aviona sa ajkulastim njuškama. U formaciji strelice, tri aviona zatutnjaše iznad

Bespuća i čeoni avion u preletu zasu grad lecima. Ulice smesta ispuniše ustrčali

gerilci. Oni razdvojiše kontrarevolucionare i nateraše ih u zaklon. Gospodin

Jerihon baci pogled na letak koji je proleteo kraj njega na oblaku prašine i

udarnom talasu.

"Taterdemalionin Leteći Cirkus stigao je u grad", pisalo je tamo. "Vitlejem Ares,

čuvaj se!" Ta naivnost izmami mu osmeh na lice. Trideset godina stara, i nimalo

mudrija, Bog je blagoslovio. Leteći cirkus napravi petlju iznad Bespuća i nadlete

u visini krovova. Šest snažnih eksplozija zatrese grad. Gospodin Jerihon vide

blesak plavobelih zraka na vrhovima avionskih krila i zviznu u čistom divljenju.

"Tahijonci! Odakle joj, pobogu, tahijonci?" Tada ga vojnici uguraše u Hotel/Bar

i zauzeše položaje kako bi uzvratili vatrom.

Dok je predvodila svoju formaciju preko železničke pruge za napad na

Čelikgrad, Persis Taterdemalion shvati da joj nikada nije bilo lepše u životu.

"Anñeli zeleni i plavi", zapeva ona, "otpočnite drugi napad."

Nije bilo bekstva. Eda više nije bilo, nije više bilo Eda, ali ona je mogla da

odleti preko ivice Vaseljene i da opet ne bude dovoljno daleko da bi ga

zaboravila. Umesto toga, ispunilo ju je ludilo, ludilo zahvaljujući kome je

pronašla svoja dva klipana, nezaposlena zaprašivača letine, za dva akrobaciona

aviona koje je kupila od Jamagučija i Džonsa, opremila ih najnovijom vojnom

tehnologijom i krenula u ludački napad u ime ljubavi, na voz čeličane Vitlejem

Ares koji je pućkao po Visoravni, a potom i na crno srce od šljake, srce same

Kompanije koja je mrvila snove, na utvrñenje zvano Čelikgrad. Zanjihala je

krilima i leteći cirkus se zbio u tesnu formaciju.

Dopadalo joj se kako vojnici beže kao pilići od tres tres treštanja njenih

tahijonskih blastera. Dopadali su joj se čisti plavobeli zraci i jarki cvetovi

eksplozija dok je uništavala kancelarije, rezervoare, kamione, bunkere, prenosne

linije, solarne kolektore. Dopalo joj se sve to od trena kada je stisnula dugme za

paljbu i raznela dve lokomotive Klase 88, pedeset vagona i dvojicu mašinovoña

u plamenu subkvantne fuzije.

"Bum!" pevala je i pritiskala dugmad za paljbu. Iza nje, dva parkirana teretna

dirižabla eksplodiraše u plamenoj bujici.

"Uiiii!" uskliknu ona i skrenu Jamagučija i Džonsa za novi prelet. Njen radio

zapucketa i neki poznati glas zašišta joj u uhu.

"Perssiss, dušo, to sssam ja. Džimmmm Jerihon, znaš?"

"Aha, znam", dreknu ona. Njeni tahijonski blasteri ostaviše dugačke, zadimljene

posekotine u Čelikgradu. Dimnjaci su se rušili, cevovodi prevrtali.

"Važžžna inffformacija, Besssspuće je pod okupppacijom, ponavljam, pod

okupppacijom Taktičke Grupe Ssssvezemaljske Armije. Kompanija je

poražžžena, ponavljam, poražžžena." Lepeza projektila odlepi se od tla i vinu

prema njoj.

"Babadabum!" reče ona i pretvori ih u paru. "Poražena?"

"Da. Govorrrrim iz Hotel/Bara sa illllegalnog rrradija. Predlažžžem da gañašššš

vojne mettte, ponavljam, vojne mettte. Komanduje Arni Tenebre."

Ona ponovo nisko nadlete Bespuće i vide rovove i zemunice. Nadlete litice i

tamo vide razapeta tela i sunčev sjaj na kacigama vojnika na položajima. Arni

Tenebre? Ovde?

"Anñeli, u novu formaciju", naredi ona.

"Tako je, currro", zašišta gospodin Jerihon i prekinu emitovanje. Zeleni i plavi

anñeo joj se približiše u formaciju strelice. Dobra deca. Ona ih upozna sa novom

situacijom.

"Važi se", reče Kalan Lefteremides.

"Važi se", reče njen brat Ven.

Anñeli u formaciji skrenuše kao jedan i sjuriše se prema položajima

Svezemaljske Armije. Leteli su samo nekoliko metara iznad pustinje, Tahijonski

blasteri na vrhovima krila gañali su odbrambene položaje, dok su projektili

ispaljeni sa ozida hrlili prema njima.

"Zeleni anñele, zeleni anñele, projektil ti je..." Projektil zemlja-vazduh marke

'Braća Long', Tip 337 Feniks, koji je u panici ispalila izvesna redovka Kasandra

O'Mičini, stiže Vena Lefteremidesa i otkinu rep sa Jamagučija i Džonsa. Zeleni

anñeo stade da se obrće u spirali smrti i tresnu usred napuštenog novog

stambenog kompleksa iza železničke pruge.

Persis Taterdemalion se učinilo da je opazila lepršanje padobrana. Tako, Arni

Tenebre, ovo je za tebe. Ona okrenu nos svog aviona prema Čelikgradu i

pritisnu dugmad za paljbu.

Arni Tenebre je posmatrala vazdušni udar sa svog prozora, u ljubopitljivom

divljenju.

"Dobri su. Strašno dobri", razmišljala je naglas dok su dva preživela člana

Taterdemalioninog Letećeg Cirkusa nadletala u visini krovova kako bi lansirala

novi tahijonski napad na Čelikgrad.

"Madam, zar ne mislite da bi trebalo da se sklonite sa tako isturenog položaja?"

predloži Lenard Heki.

"Taman posla", reče Arni Tenebre. "Ne mogu mi ništa. Meni može nauditi samo

Osvetnik."

Na Polju Kristalnih Ferotropa, Osvetnik Marja Kvinsana posmatrala je vazdušnu

bitku.

"Ko god da su, veoma ako su dobri. Proverite registracione brojeve. Hoću da

znam ko upravlja avionom."

"Svakako. Maršale, poruka iz grada, od talaca." Albi Vesarijan, laskavica i

čankoliz kojoj je bilo suñeno da nikada ne zaustavi metak, pruži joj zapis i

požuri da izvrši nareñenje da identifikuje piratske letelice.

Ona pogleda kominike. Temporalno oružje? Baci pelir u stranu i vrati se

vazdušnom napadu taman na vreme da vidi kako se Ven Lefteremides prevrće,

udara i gori.

"Tako", prozbori ona. "To je to. Naredite napad!" Petnaest sekundi kasnije,

drugi napadač bio je oboren i tresnuo je u Baziliku Sive Gospe.

"Naredite napad!" dreknu general Emilijano Marfi.

"Naredite napad!" dreknuše majori Li i Vo.

"Naredite napad!" dreknuše razni kapetani, poručnici i potporučnici.

"Napad!" dreknuše vodnici i desetari, i četrdeset osam dugonogih borbenih

mašina načiniše prve nezgrapne korake prema Bespuću.

"Madam, Parlamentarci napadaju."

Arni Tenebre je tu vest primila tako ravnodušno da je Lenard Heki pomislio da

ga nije čula.

"Madam, Parlamentarci..."

"Čula sam te, vojniče." Nastavila je da brije skalp i skida velike pramenove kose

sve dok joj glava nije zablistala gola pod suncem. Pogledala se u ogledalu. Bila

je zadovoljna. Sada je bila oličenje rata, Vastator. Osvetniče, čuvaj se. Ona bez

žurbe progovori u mikrofon za tihu komunikaciju.

"Ovde zapovednik. Neprijatelj napada nekonvencionalnim oklopnim snagama

uz korišćenje tahijonskog naoružanja: sve jedinice neka se upuštaju u borbu s

krajnjim oprezom. Majore Davrame Mantonesu, hoću da vremenski ključ

proradi."

Davram Mantones se javi preko malog poljskog telefona, pucketav i rastrojen.

"Gospoja, Temporalna Inverzija još nije proverena; nismo sigurni u jedan od

činilaca jednačine; mogao bi da bude plus ili minus."

"Stižem tamo za tri minuta." Svojim trupama reče: "Pa, momci i devojke, to je

to. Ovo je rat!" Dok je davala nareñenje za napad, prve eksplozije začuše se sa

položaja na perimetru.

62.

Nišandžija Džonston M'bote je bio jedan od onih neizbežnih ljudi čiji je život

poput parnog voza, sposoban samo za kretanje napred, u ograničenom pravcu.

Oličenja predodreñenosti, takvi ljudi su dvostruko prokleti krajnjim neznanjem o

neumitnosti sopstvenog života i tutnje kraj bezbroj onih drugih života koji stoje

kraj pruge i mašu gordom ekspresnom vozu. A opet, ti koji stoje kraj pruge

tačno znaju gde taj voz ide. Znaju kuda pruga vodi. Životi-vozovi naprosto hrle

napred, ne mareći, neprosvetljeni. Otud je gospoña Januar M'bote znala istog

trena kada joj je okružna babica pokazala ružnog, gadnog sedmog sinčića, da mu

je sudbina, bez obzira na sve što on može da uradi ili ne uradi sa svojim

životom, da bude drugi nišandžija u trbuhu parlamentarne borbene mašine u

borbi za Bespuće. Videla je kuda pruga vodi.

Džonston M'bote je kao dete bio mali, ostao je mali i kao pubertetlija, upravo

savršenog stasa da se ugura u trbušnu pokretnu kulu ispod insektolikog tela

borbene mašine nalik na pogrešno postavljeni testis. Glava mu je bila okrugla i

spljoštena na temenu, upravo savršenog oblika za vojni šlem; bio je prek i

nervozan (vojni psiholozi okarakterisali su ga kao 'lakog na obaraču'), deset

poena od mogućih deset za ocenu prilagoñenosti; šake su mu bile dugačke i

tanke, gotovo ženske, upravo najboljeg oblika za zaista nezgodne kontrole

paljbe na novoj tahijonskoj opremi, Model 27. A koeficijent inteligencije bio mu

je tako nizak da nije mogao da se zaposli ni u jednoj drugoj profesiji gde je bio

potreban makar i najmanji nagoveštaj kreativnosti. Jedan od roñenih Tvorčevih

nišandžija za trbušnu pokretnu kulu, Džonston M'bote je od samog početka bio

osuñen na propast.

Džonston M'bote o svemu tome nije imao pojma. Isuviše se zabavljao. Sklupčan

kao fetus u zveketavom, zanjihanom metalnom pliku koji je zaudarao na ulje,

virio je kroz puškarnice u pustinju koja je posrtala pod njim i slao lučne rafale iz

teškog mitraljeza preko leproznog peska. Bio je veoma zadovoljan učinkom.

Jedva je čekao da vidi kako to izgleda kada se primeni na ljudima. Čkiljio je u

slike na televizijskim monitorima u nivou oka. Puno puno crvene pustinje. Noge

su se njihale, borbena mašina se ljuljala. Nišandžija Džonston M'bote se okretao

u krug u svom čeličnom testisu i borio protiv poriva da pritisne mali crveni

obarač koji se nalazio pred njim. To je bila kontrola vatre velikog tahijonskog

blastera. Upozorili su ga da to ne koristi proizvoljno: trošilo je energiju, a

komandant nije bio sasvim ubeñen da on ne bi greškom podsekao noge borbene

mašine. Gazi gazi, ljuljaj ljuljaj. Njegov ujka Azda nekada je imao kamilu i onaj

jedini put kada je jahao to zlovoljno stvorenje osećao se prilično kao sada, u

zanjihanoj borbenoj mašini. Džonston M'bote je koračao u rat u čizmama od

dvadeset metara, uz Veliki Zvuk Svinga Glena Milera i Njegovog Orkestra, koji

je u obema slušalicama svirao soul. Pomerio je ramena i počeo naizmenično da

diže kažiprste u vazduh, gore, dole, gore, dole; bio je to jedini mogući ples u

trbušnoj pokretnoj kuli Borbene Mašine, Model Četiri. Ako je ovo rat, pomislio

je Džonston M'bote, rat je super stvar.

Vojnička čizma, proizvod Hemonda i Tjua iz Novog Merioneda, triput teško

lupi po poklopcu u tavanici; tump tump tump, uz poluprigušeni buljuk psovki.

Nišandžija Džonston M'bote pritisnu birač radio kanala. "...Malom Medi, Tata

Meda Malom Medi,

štatokogñavolazajebavaštamodolezarneznašdajeratglupikučkinsine... meta na

nula zarez četiri stepena deklinacije, petnaest stepeni." Isturivši jezik u

usredsreñenosti bez presedana, nišandžija M'bote obrnu male mesingane

točkove i nonijuse i uperi veliki tahijonski blaster u nezanimljivi deo zida crvene

litice.

"Mali Meda Tata Medi, naciljao sam metu; šta sad hoćeš da uradim?"

"Tata Meda Malom Medi, pucaj kada budeš spreman. Sveti Bože, kakav

glupan..."

"Važi, Tata Medo." Džonston M'bote radosno pritisnu palčevima dugo

očekivano crveno dugmence.

"Zzzap!" dreknu on. "Zzzap, gadovi jedni!"

Potporučnik Šenon Jisangani povlačila je svoju borbenu grupu po nareñenju

Arni Tenebre sa položaja na perimetru (koji su gadno zaudarali na mokraću i

elektricitet) prema ozidima Plavog Sokaka, kada su Parlamentarci spržili čitavu

brigadu iz Novog Glazgova. Ona i njenih petnaest boraca predstavljali su jedina

dva odsto preživelih. Šenon Jisangani vodila je svoju grupu kraj prednje strane

hostela 'Veseli prezbeterijanski hodočasnik', kada je neobična blistava svetlost iz

neobičnog ugla bacila neobično crnu senku na zidove od ćerpiča. Imala je taman

toliko vremena da se začudi senci i tome kako se crveni i plavi neon natpisa

'Veseli prezbiterijanac' upalio (do tada neotkriveni sporedni učinak

elektromagnetnog pulsa tahijonskih aparata), kada je eksplozija podigla njeno

telo i dušu i smrskala je o pročelje hostela za hodočasnike da bi, u velikom

finalu, srušila zidove, tavanicu i glomazni neonski znak preko nje.

Da nije bilo njenog odbrambenog plašta, Šenon Jisangani bila bi razmazana kao

dinstano meso. Ovako, bila je okružena crnim mehurom srušene zidarije.

Istražila je glatki perimetar svog zatvora slepim vršcima prstiju. Vazduh je

zaudarao na energiju i ustajali znoj. Dve mogućnosti. Mogla je da ostane ispod

'Veselog prezbeterijanca' dok je ne izbave ili dok joj ne ponestane vazduha.

Mogla je da isključi odbrambeni plašt (moguće je da je samo on sprečavao da je

krš 'Veselog prezbeterijanca' ne smrvi, kao glomazni ljubavnik) i da se probije

napolje uključivši induktore polja na ofanzivno dejstvo. To su bile mogućnosti.

Borila se u dovoljno bitaka da zna da one nisu tako jednostavne kao što

izgledaju. Tle je zadrhtalo kao da se nepojmljivi korak Panarha spustio na

Bespuće; zatim još jednom, pa još jednom, i još jednom. Borbene mašine bile su

u pokretu.

Nije mogla da poveruje koliko su lako Parlamentarci probili njenu odbranu na

perimetru. Nije mogla da poveruje da je toliko smrti i uništenja počinjeno tako

kratkim bleskom svetlosti. Zemlja se tresla od uzdržanih potresa. Novi blesak

svetlosti, novo uništenje. Ustanovila je da ne može da poveruje ni u tu novu

smrt. Rat je bio isuviše nalik na radio-trilere nedeljom uveče da bi bio

verodostojan. Nova eksplozija. 'Veseli prezbeterijanac' se svali sa teškim

roktajem preko Šenon Jisangani. Neko mora da javi štabu o uništenju. Glas koji

je jedva prepoznala kao dužnost zvocao joj je. Obavi svoju dužnost... obavi

svoju dužnost... obavi svoju dužnost... Potres. Eksplozija, u blizini. Dum dum

dum, metalne čizme borbenih mašina u blizini, šta ako me neka nagazi, hoće li

mi odbrambeni plašt izdržati? Dužnost, obavi svoju...

"U redu! U redu!" Ona kleknu u tami ispod ogromne telesine 'Veselog

prezbeterijanca', da dodirom proveri kontrole paljbe. Htela je da se uveri, da se

uveri, da se uveri još jednom. Imaće samo jedan hitac. Šenon Jisangani uzdahnu

kratko i plitko, pa isključi odbrambeni plašt. Krš zastenja i poče da se sleže.

Pucketanje, lomljava... ona diže induktor polja i probi se hicem pune snage do

sunčeve svetlosti.

Mogla je isto tako da kroči i na neki drugi svet. Čitav jugoistočni kraj Bespuća

ležao je u razbacanim, zadimljenim ruševinama. Svetlucavi stakleni krateri,

devetokraki poput zvezde svete Katarine, svedočili su o žestokom učinku novog

oružja Parlamentaraca. Prošli su tuda svom silinom, i njihove borbene grdosije,

stvorenja iz gvozdenih košmara detinjstva, stajale su raskoračene iznad ulica i

zgrada, uz šištanje pare iz zglobova i zasipale teškim artiljerijskim baražima

pukotine u otporu Svezemaljske Armije ušančene duž Prve ulice. Prolazak

Parlamentaraca kroz spoljnu odbranu sravnio je grad kao vihor pirinčano polje.

A ipak, njihovo napredovanje nije prošlo sasvim bez otpora. Poput mrtvog

pauka pod čizmom, komandna pokretna kula borbene mašine ležala je razbijena

meñu prepletanim metalnim nogama. Šenon Jisangani posegnu da uključi

odbrambeni plašt, pa zastade. U ovakvom ratu, možda bi nevidljivost bila bolja

taktika, po načelu da ono što ne mogu da vide, ne mogu ni da gañaju. Ona

uključi radio-kanal svog odreda i pozva preživele. Malobrojni su sada bili još

malobrojniji. Dvanaest od petnaest ispuzalo je iz haosa koji je ostao iza bitke.

Potporučnik Jisangani onda uključi komandni kanal i kratko izvesti zapovednicu

Tenebre o gubicima.

Arni Tenebre je sedela u svom ratnom štabu, prstiju spojenih u stavu

meditativne smirenosti. Devedeset osam odsto gubitaka u prvom sukobu, a

Parlamentarci su sada napadali rubove Čelikgrada. Nekada bi gubici od

devedeset osam odsto razjarili njen vojnički duh i nagnali je da izda trupama

blistava, nadahnuta nareñenja. Sada je samo sedela, spojenih prstiju, i klimala

glavom.

"Nareñenja su izmenjena", reče ona kada je potporučnik završila. "Trupe nipošto

ne smeju koristiti odbrambene plaštove. Primenite raštrkavanje svetlosti i veliku

pokretljivost. Vi ste gerilci. Budite gerilci." Ona prekinu komunikaciju sa

braniocima i potpuno se posveti složenoj mašineriji koja je zujala na

popločanom podu. "Koliko još?"

"Deset, možda dvadeset minuta dok prikačimo struju", reče Davram Mantones.

"I moraćemo da branimo izvor energije."

"Naredi da se to izvrši." Arni Tenebre naglo ustade i ode u svoju sobu. Pogleda

svoje obojeno lice u zidnom ogledalu. Budalasta taština, ona više nije bila Ptica

Smrti, bila je Ptica Vremena, Hrono-Feniks. Dok je brisala budalastu boju sa

lica, razmišljala je o gubicima od devedeset osam odsto u rovovima perimetra.

Besmisleno. Plastični vojnici. Odbrana vremenskog ključa sada je bila

najvažnija, i za to će drage volje prigrliti i stopostotne gubitke. Univerzalnu

smrt. Taj koncept počeo je da joj izgleda privlačno.

U najboljoj gerilskoj tradiciji, odred Šenon Jisangani prolazio je na vrhovima

prstiju kroz sokake Bespuća. Poneki stakleni krater bio je podsećanje na one koji

su se previše pouzdali u svoja odbrambena polja. Na uglu Plavog sokaka, jedna

borbena mašina probijala se kroz pravne kancelarije Sing Sing Singa i

Mekajvorija. Dok su njeni vojnici bledeli u nevidljivost, Šenon Jisangani i njen

vojnik Murto Melincakis ostali su razdvojeni od svojih drugova. Nevidljiva

Šenon Jisangani sakrila se na verandi Čajdžinice Novi Raj odakle je posmatrala

kako se pokretne kule njišu levo i desno, levo i desno, u potrazi za životima koje

treba ugasiti. Opake mašine. Pomislila je da može čak i da razazna posadu sa

šlemovima na borbenim mestima. Prestravljenost zbog te metalne stvari

paralisala je njen vojnički duh, tako da nije bila ništa više u stanju da je napadne

nego što bi bila u stanju da napadne neki gvozdeni košmar iz detinjstva. Ali ne i

vojnik Murto Melincakis. Taj mora da je mirno spavao u detinjstvu, jer je

isključio nevidljivost, podigao induktor polja za napad, a cev pokretne kule koja

je pukim nesrećnim slučajem bila uperena pravo u njega zapljusnula ga je iz

neposredne blizine subkvantnim gnevom. Svetlost nove izbelela je svaki

centimetar vidljive boje na uglu Plavog sokaka i Hrizanteme. Neoni praznih

hotela zgrčili su se u kratkom blesku prisećanja, a ostaci Zelene Grupe, sa

privremeno preopterećenim kolima za raštrkavanje svetlosti, pojavili su se kao

nejasni providni duhovi. Šenon Jisangani vrisnu panično nareñenje da se

razdvoje i pobeže Plavim sokakom.

"Hej, super gañaš, Mali Medo! Stvarno, super gañaš!"

Nišandžija Džonston M'bote iscerio se i pljunuo istovremeno, što je bio njegov

jedinstveni gest, pošto niko drugi nije imao ni najmanju želju da ga oponaša.

"Ništa naročito. Samo uperiš gde treba u pravom trenutku. Hej!" Njegove

vrludave očne jabučice registrovale su kretanje na jednom od malih

monohromnih televizora. "Hej, eno jedna, umače!"

"Ma, pusti je..."

"Ali to je neprijatelj! Hoću da je gañam."

"Polako sa TB-om, Mali Medo, upucaćeš nam nogu ako ne paziš."

"ðavola!" reče Džonston M'bote nadureno.

On iskali svoje durenje na Čajdžinicu Novi Raj, ispalivši pregršt projektila iz

topa od 88 mm pre nego što ga je Tata Meda (zapravo, zamenik komandanta

Gabrijel O'Birn) izgrdio zbog traćenja municije. Zato je častio sebe jednim

dobrim drapanjem duboko po usmrdelom vešu, a Borbena Mašina T27, Istočno

prosvetljenje, odšepala je da se priključi velikom boju oko kapija Čelikgrada, pri

tom bez ikakve zle namere i sasvim slučajno presekavši polovinu kuće

Staljinovih i čitavu suprugu Staljin jednim neopreznim zamahom desne bočne

noge.

"Hej, tamo dole je neki čova!" Džonston M'bote je video kroz puškarnice u

trbušnoj pokretnoj kuli neobično skraćenog gospodina Staljina koji je mahao

pesnicama u bespomoćnom besu prema borbenoj mašini koja mu je upravo ubila

ženu sa kojom je živeo dvadeset godina.

"Šta?"

"Neki čova tamo dole, Tata Medo."

"Izgleda da je to vlasnik kuće koju si upravo razbio, Tata Medo", zacvrkuta

Mama Meda sa visine svoje pokretne kule na vrhu. Džonston M'bote je

poznavao Mama Medu samo po njegovom džangrizavom glasu preko interfona.

Nikada ga nije video, ali podozrevao je da postoji nekakvo rivalstvo izmeñu

prvog nišandžije i komandanta. Kad bolje razmisli, ni komandanta nikada nije

video.

"Šta?" ponovi Tata Meda.

"Neki čova, dole, u onoj velikoj leji pasulja", reče Džonston M'bote, na

idealnom mestu da prisustvuje sledećem dogañaju. "Znaš, mislim da bi trebalo

da budemo kao... oprezni, znaš, kao što ti mene uvek upozoravaš... Auh."

"Šta je bilo, Mali Medo?"

"Ništa, Tata Medo."

T27, Istočno prosvetljenje, Tata Meda, Mama Meda i Mali Meda prekoračiše

Zelenu ulicu sa gospodinom Staljinom pretvorenim u zlosrećnu fleku na desnoj

bočnoj nozi.

"Sveta Katarino! Znaš li šta si upravo uradio?" vrisnu Mama Meda i krenu da to

tako potanko i detaljno objašnjava svom komandantu, da je Džonston M'bote

isključio to optužujuće zanovetanje i zaigrao svoj mali živahni ples prstima uz

'Serenadu ulice Tombolova' Hamiltona Bohanona i njegovih Prvaka Ritma. Rat

je ponovo bio zabavan.

Zabavno je bilo rešetanje zaklona od džakova s peskom iz njegovog topa,

zabavno je bilo prekoračivanje gerilaca u bekstvu i njihovo spaljivanje zrakom

iz TB-a, zabavno je bilo čak i kad je bilo strašno, kada je čuo uživo u

slušalicama kako je posada na T32, Avešalomovoj breskvi, do poslednjeg

izginula usred zbrke oko meta.

"Kažem ti da tamo nema nikoga!"

"Mora da ima!"

"Kompjuter kaže..."

"Jeb'o te kompjuter!"

"Jeb'o tebe! Gledaj, vidi! Bio sam u pravu, ima nekgrzhggmmštfughzzss..." I

T32, Avešalomova breskva, primio je puni udar induktora polja nekog mladog

vojnika Svezemaljske Armije, koji je njegovog Tata Medu, Mama Medu i

Malog Medu razneo u vodoskok metalnih krhotina i crvene kiše.

Dok je posmatrao smrt Avešalomove breskve, Džonston M'bote je osetio nešto

neobično u glavi. Bila je to originalna misao, pronicljivost i jasan znak da se

njegovo predodreñeno postojanje bliži kraju pruge. Ta originalna misao toliko

ga je iznenadila da je prošao gotovo čitav minut pre nego što se javio Tata Medi.

"O, Tata Medo", zapevušio je, "mislim da imamo posla sa nevidljivim

neprijateljem." Tata Meda je zapenio i zagrgotao na interfonu, komandant

unapreñen iznad nivoa svojih sposobnosti.

"Pa, ima li iko naočari za toplotu?" Mama Meda je ostavio svoje u šatoru,

zajedno sa sredstvom za odbijanje insekata. Usledi ogorčena rasprava. Džonston

M'bote namaknu svoje naočari i poprimi izgled sove sa lošim varenjem. Zrnasta

monohromna izmaglica koju je ugledao pokazala se gotovo odmah korisna.

"Hej! Tata Medo! Tata Medo! Imam jednog bogija! Pravog živog bogija!"

"Gde?"

"S leve strane, neprijatelj..." Voleo je da koristi vojne izraze.

'Bogi' se zvao Šenon Jisangani.

"Hajde da je sredimo, eno je..." Počivajući o trbuhu na visini od dvadeset

metara, u vazduhu punom dima, nišandžija Džonston M'bote upravljao je

borbenom mašinom tako što je izvikivao smer u mikrofon šlema. Verna i

poslušna, borbena mašina izgazila je napušteno zapadno krilo hacijende

Mandelinih, otvorivši poput mahune graška onu najtajniju sobu koju je Deda

Haran zaključao i prokleo onoga ko je ikada ponovo otvori.

Prašina je padala na glave dinastije Mandela skrivene u najdubljem podrumu.

Kamenje se treslo i stenjalo. U poludelirijumu od jahanja na Konjiću Čarliju,

Rael Mandela Mlañi je halucinirao o danima kada je predvodio Veliki Štrajk, a

Kvaj Čen Pak je požurila da biljnim čajem smiri njegovo bulažnjenje. Eva, koja

je veselo radila za svojim razbojem, uzela je klube plamenocrvene vunice sa

češljeva i objavila: "Sve ovo mora da bude u tapiseriji."

Borbena mašina T27, Istočno prosvetljenje, stajala je mirno u središnjem

dvorištu Mandelinih i ispuštala paru iz ventila za pritisak. Dim se kovitlao oko

pokretne kule i davao joj zloćudnu inteligenciju sa nekog drugog sveta.

"Vidiš li dole bilo šta, M'bote?"

Nišandžija M'bote počivao je izvan svog trbušnog plika i pretraživao naočarima

paru i dim koji su se dizali sa ruba Čeligrada, gde su se Parlamentarci i branioci

Svezemaljske Armija bacali jedni na druge kao talasi u sudaru. Nešto nejasno i

treperavo kretalo se kroz monohromnu pomrčinu.

"Jeste! Eno je! Neka je neko gaña!" Mama Meda se uz škripu okrenu da posluša;

Tata Meda podiže ubistvenu bočnu nogu za gaženje.

Priroda vere u Boga Šenon Jisangani iz temelja se promenila u poslednjih

nekoliko minuta, od Dobrodušnog Velikog Čikice koji je nekima dodeljivao

nešto više sreće nego što je to pravda zahtevala, u Zlog i Osvetničkog Matorog

Alasa koji nije puštao žrtvu sa udice. Imala je sreće kada je Murto Melincakis

izgoreo umesto nje. Sada je to bila osveta, jer ona nije mogla da skine sa sebe

zadah tog spaljivanja. Borbena mašina se poigravala sa njom. Čak je neki

propalitet, član posade, visio iz svoje pokretne kule i pratio je naočarima za

toplotu. A njena blistava nevidljivost bila je podjednako beskorisna kao i

odbrambeno polje. Preostalo joj je samo da se bori i umre kao Murto

Melincakis.

"Proklet bio, dabogda, Bože!" viknu ona nevernički dok se koprcala prema

Tvrñavi Čelikgrada, a borbena mašina se neumoljivo probijala za njom. "Proklet

bio dabogda, proklet bio dabogda proklet bio!"

Veliki topovi su se njihali, ružan mali majmun od čoveka pokazivao je, noga se

podizala, a ona nije, kategorično nije, nikada ne, taman posla, imala nameru da

skonča u vatri kao taj desetogodišnji vojnik, u kriku izmučene plazme. Dok je

podizala svoj induktor polja da bi se borila, shvatila je koliko je umorna od

ubijanja. Umorna, zgañena, razbijenih iluzija. Glupi majmun od čoveka

belebetao je iz svog otvora, a ona nije želela da ga ubije.

"Čak te ni ne poznajem", šapnu ona. Ipak, ako bilo šta drugo uradi, skončaće u

vatri. Došlo je do kontakta. U trenu pre nego što će isključiti odbrambeni plašt

da bi napala, zgromljujući čelični šut baci je na zid tora za lame. Njen hitac

promaši, odbrambeni mehur puče, a Šenon Jisangani nalete na itekako čvrstu

zidariju od ćerpiča. U njenom telu, razne stvari popucaše i smrviše se; ona oseti

ukus čelika i mesinga. U nejasnoj mijazmi polusvesti, videla je da njen hitac nije

sasvim promašio. Oduvala je gornju topovsku kulu, sa sve tobdžijom i topom.

Para i ulje kuljali su u vodoskoku iz metalne rane kao krv iz srca. Ona se

zasmeja kikotom od koga su se rebra prevrtala i sve se zamrači.

"Sranje sranje sranje sranje sranje sranje sranje sranje..."

Sklupčan kako bi se zaštitio u svojoj udobnoj i zabavnoj trbušnoj kuli, Džonston

M'bote jedva da je čuo kletve svog komandanta.

"Imam te, o, imam te, kurvo jedna, kopile i kučko, imam te imam te..."

Džonstonu M'boteu je jezik virio izmeñu zuba dok je šaputao u mahnitom

veselju i okretao male mesingane točkove i nonijuse. "O, sad te imam,

gospoño!" On uperi veliko oružje u ženu koja je ležala na gomili krša cigala od

ćerpiča. "Imam te..." Šta je to vikao Tata Meda? Zar ne zna koliko je teško

gañati dok se prokleta borbena mašina njiše i posrće kao pijanac nedeljom

uveče? Upozorenje? Do ñavola, zbog čega? Krstić zasija, savršena meta.

Nišandžija Džonston M'bote pritisnu crveno dugmence.

"Zzzap!" viknu on, i u zaslepljujućem blesku raznese levu bočnu nogu.

"Prokletstvo", reče on.

"Idiote jedan glupi!" zakrešta Tata Meda. "Upozorio sam te, rekao sam da

paziš..." T27, Istočno prosvetljenje, zanese se kao drvo na rubu provalije. Metal

kriknu i zalupa, žiro-stabilizatori zaurlaše dok su se upinjali da zadrže borbenu

mašinu u uspravnom položaju, a onda omanuše, katastrofalno, ne odgovorivši na

izazov. Sa veličanstvenom, baletskom gracioznošću, borbena mašina se preturi,

tahijonski blasteri nekontrolisano opališe na sve strane, para eksplodira iz

uništenih zglobova, i mašina se razbi na tvrdoj zemlji Bespuća. U poslednjim

sekundama strmoglavog pada, Džonstonu M'boteu bilo je dopušteno da shvati

da je čitav njegov život bio usmeren prema tom trenutku slavnog uništenja. U

času pre nego što je trbušna kula pukla, a njega kao zrelu šljivu zgnječila težina

srušenog metala, Džonston M'bote se vratio do trenutka roñenja i shvatio kada je

video kako mu se savršeno oblikovana glava pojavljuje izmeñu majčinih butina,

da je od samog početka bio osuñen na propast. Osetio je duboko duboko

gañenje. A onda više nikada nije osetio ništa.

Oscilirajući preko granice izmeñu bola i svesti, potporučnik Šenon Jisangani je

videla pad grdosije, koju je oborilo njeno oružje. Osetila je da u njoj narasta

veliki, bolni, kidajući napad kikota.

Ukopana duboko, na petom nivou ispod Čelikgrada, u svom centru za vremenski

transport, i Arni Tenebre je videla pad grdosije. Za nju je to bio samo nešto

živopisniji fragment iz ratnog mozaika. Njen zid televizijskih monitora

prikazivao je rat u svim njegovim mnogobrojnim bojama, a Arni Tenebre je

uživala u svakoj od njih, pomerajući oči od monitora preko monitora do

monitora; brzi, kratki susreti sa ratom, u težnji da ne izgubi ni trenutak Rata

Izmeñu Sila.

Vastator obrati pažnju sa prenosa masakra na vremenski ključ koji je stajao na

podu.

"Koliko još?"

"Dva minuta. Sada priključujemo generatore polja na fuzioni tokamak."

Posmatračima koji su nadgledali monitore ote se usklik.

"Pešadija! Sada šalju pešadiju!"

Arni Tenebre ponovo obrati pažnju na zid sa slikama. Tanka bela linija

napadača bez napora je klizila kroz rovovske saobraćajnice prema Čelikgradu.

Sve slabije ih je pokrivala artiljerija borbenih mašina. Ona uključi uvećanje i

vide poznate glomazne rančeve na belim ramenima Parlamentaraca.

"Pametna pametna pametna Marja Kvinsana", šapnu ona, kako je niko ne bi čuo

i pomislio da je luda. "Stigla si blizu toga da mi uzmeš meru, ali ipak

nedovoljno." Vatra iz oružja zvučala je u njenim ušima poput dečjih pištolja-

igračaka dok su napadači jurišali na branioce. Rat dečjim pištoljima, rat u stilu

lezi-dvadeset-sekundi-mrtav-si, a kada se završi, svi će da poustaju i odu kući na

večeru. Induktori polja dobovali su po induktorima polja sve dok se nije oglasila

tahijonska oprema borbenih mašina i objavila da je igra gotova za danas i

zauvek.

"Spremi smo!" viknu Davram Mantones.

"Onda, da uradimo to, hoćemo li?" upita Arni Tenebre, Vastator. Ona navuče

borbeni ranac na ramena. Davram Mantones prebaci ručni prekidač koji je

skrenuo svu energiju iz čelikgradskog tokamaka u vremenski ključ. Eoni se

otvoriše pred Arni Tenebre kao usta, i ona se baci u ponor u kaskadi zaostalih

slika.

Tada se stvarnost okonča.

63.

Prvo što je gospodinu Jerihonu i ostalim izbeglicama u Hotel/Baru nagovestilo

da je stvarnosti došao kraj bilo je njihovo lebdenje pod tavanicom. Iako

razdvojeni u vreme vazdušnog napada, svi su se okupili zahvaljujući saću tunela

i pećina u stenju ispod Bespuća; i samo što su se zabrinuto pozdravili, ustanovili

su da im stolovi, šolje, tepisi, boce i stolice lebde oko ušiju. Kaan Mandela je

pošao u poteru za radio-odašiljačem u pivskoj gajbi zaplivavši nesigurno prsnim

stilom ispod plafonskih greda. Radžandra Das se usidrio kraj zastora da bi

provirio naopačke kroz prozor. Napadači, branioci, neustrašive ekipe snimatelja,

lame, svinje i psi lebdeli su oko kućnih streha. Na polovini ulice, gravitacija kao

da je bila potpuno posuvraćena, kuće, drveće, životinje, vojnici, zemlja i kamen

padali su u nebo. U drugom smeru, tri prazna hotela i kari-restoran 'Ekscelzior'

bili su uronjeni u ogromnu dinu crvenog peska. Tamna senka pala je na

bestežinsku ulicu; nešto veliko kao ambar, kockasto i prljavonarandžasto, letelo

je nad Bespućem.

"Šta se dešava?"

Egzaltirani Preci gospodina Jerihona raspravljali su se duboko u njegovom

hipotalamusu dok je on lebdeo uz luster sa svećama. Njihov konačni zaključak

bio je užasavajući.

"Mora da su uspeli da aktiviraju vremenski ključ."

"Nije bilo ovako kada ga je koristio Doktor Alimantando."

Polovina sobe nije mogla da shvati o čemu to Radžandra Das i gospodin Jerihon

pričaju.

"Alimantando je svoju formulu o temporalnoj inverziji čuvao kao tajnu:

Tenebrini inženjeri mora da su negde pogrešili. Umesto da stvore fluidnost kroz

vreme, stvorili su zonu temporalne fluidnosti ovde, sada, i stvarnost se slama.

Zakoni prostora i vremena se krive i mislim da se delovi alternativnih Vaseljena

preslikavaju na ovu."

"Šta to znači?" upita Santa Ekatrina Mandela, koja je jedanaest godina bila udata

za zakone prostora i vremena.

"To znači da je došao kraj konsenzualnoj kauzalnoj stvarnosti." Prvi drhtaji

zemlje zatresoše Hotel/Bar. Osloboñene gravitacije, i same stene ispod ulice

pomerale su se i komešale. "Osim ako."

"Osim ako?" upitaše Sevrijano i Batisto Galačeli u glas. Egzaltirani Preci već su

odgovorili i na to pitanje, a njihov odgovor nije bio ništa manje užasavajući od

prvog.

"Osim ako ne budemo u stanju da isključimo izvor energije za vremenski ključ."

"Misliš, da isključimo čelikgradski tokamak?"

"Mislim. A ti mi trebaš za to, Radžandra Dase. Treba mi tvoja mašinska

magija."

"Neće ti to uspeti, starče", reče Kaan Mandela. "Pusti mene."

Gospodin Jerihon je već otvorio vrata. Svetlucavi vetar ispunjen licima duhova

šibao je ulicom i nosio sve što je bilo neukotvljeno u slobodnom padu, napolje, u

pustinju.

"Plašim se da to mogu samo ja da uradim. Umeš li da čuvaš tajnu? Jesi li ikada

čuo za Damantinske Discipline?"

"Samo Egzaltirane Porodice..." započe Kaan Mandela, ali gospodin Jerihon reče

"Baš tako!" i baci se na ulicu. Radžandra Das se otisnu za njim posle trenutka

oklevanja. "Pokušaj ponovo da nañeš Persis na radiju", doviknu pri odlasku.

"Možda nam zatreba njena pomoć." Nije dodao: "Ako je još živa."

Na raskršću Hlebne ulice, gravitacija je ponovo bila uspostavljena, ali pljusak

vrele kiše naterao je gospodina Jerihona i Radžandru Dasa da potraže sklonište.

Ispod prozorskog praga pronašli su nekog skuvanog gerilca. Gospodin Jerihon

skinu mu borbeni oklop i opremi Radžandru Dasa šlemom, energetskim

kompletom i naoružanjem.

"Možda ti zatreba", reče gospodin Jerihon. Nije mu bio potreban damantinski

disciplinovan sluh da bi razabrao štektanje ručnog oružja u blizini. Dva

muškarca jurnuše kroz zavesu vrele kiše u Mosmanov Sud, gde su se kazaljke

opštinskog časovnika obrtale brzinom koja je sate sabijala u sekunde. Vidno

stareći dok su trčali, begunci iz zone ubrzanog vremena zaždiše ulicom i

zabasaše u džunglu zelenih lijana i puzavica obavijenih oko zadimljenih kostura

dve borbene mašine. Gospodin Jerihon obiñe oko relativističke zone, proñe kroz

područje neobjašnjive noći i uñe u Alimantandovu ulicu. Udarni talas naboja

induktora polja ispaljenog u blizini obori njega i Radžandru Dasa na tle.

Radžandra Das krenu za gospodinom Jerihonom u zaklon baš kada je plotun

pucnjeva sa krova gradonačelnikove kancelarije razorio pročelja kuća u

Alimantandovoj ulici. Sekund kasnije, vremenski potres otkinu

gradonačelnikovu kancelariju u koznakad i zameni je četvrtinom hektara zelene

livade, sa sve belim plotom i tri i po crno-bele krave.

"Zaboga miloga!" šapnu Radžandra Das. Gospodin Jerihon pronañe mrtvog

Parlamentarca na ulazu u spaljenu kuću i opljačka njegovu borbenu opremu.

Ljubičasta munja grčevito zatreperi na kraju ulice.

Dva čoveka koprcala su se kroz svet utonuo u bezumlje. Tu se gravitacija

pomerala za devedeset stepeni da bi ulice pretvorila u litice, tamo su mehuri

bestežinskog stanja poskakivali sokacima i čekali da uhvate u zamku one

dovoljno blesave da iziñu iz svojih podruma; ovde je polovina kuće letela

unazad, onde su baštenske biljke izrastale u razgranata stabla za samo nekoliko

sekundi. Zelene prilike nalik na visoke, mršave ljude, ludirale su se na

krovovima i privlačile vatru onih vojnika koji su još bili kadri za borbu. Utvare

neroñene dece igrale su sa rukom u ruci pod drvećem koje je još bilo samo

semenje.

"Dokle misliš da doseže?" upita Radžandra Das. Zaduvao je snažan vetar koji ih

je terao prema Čelikgradu, gde se srce ludila obrtalo brže i brže, posežući prema

Panplazmičnom Omniverzumu.

"Još je lokalno", odgovori gospodin Jerihon. Čelični vetar ga je šibao. "Ali što

duže vremenski ključ bude radio, to će biti veća zona interferencije."

"Verovatno ne bi trebalo ovo da kažem, ali mojim nogama se ne ide dalje.

Prestravljen sam."

Gospodin Jerihon pogleda uskovitlanu zavesu dima prošaranog munjama, koja

je obavijala Čelikgrad.

"I ja sam", reče on. Dok su gospodin Jerihon i Radžandra Das jurili prema

vremenskom zidu, stvarnost je drhtala i tresla se. Kit zapliva u stanicu Bespuća.

Jedan Arhangelsk mokrio je u leji kupusa. Neka avetna prilika, visoka kao drvo,

opkoračila je opštinsku solarnu stanicu i tamo otkidala vrele solaže na svojoj

crvenoj gitari. Munje su joj letele sa vrhova prstiju i prikupljale se u loptice koje

je vetar nosio kao iščupani korov oko nogu dva muškarca. Gospodin Jerihon i

Radžandra Das uroniše u vihor dima.

"Šta to..." Tamo se vodila bitka kipova: puževski, gañali su jedni druge

tahijonskim zracima sporim poput udaraca pijanaca.

"Distorzija vremena", objasni gospodin Jerihon. "Hajdemo."

"Misliš, da proñemo kroz njih?"

"Ne mogu da nas vide. Gledaj." Gospodin Jerihon zaplesa po bojnom polju,

saginjući se ispod usporenih tahijonskih zraka, izbegavajući niske hice induktora

polja. "Hodi." Radžandra Das se provuče kroz ajnštajnovsko bojno polje. On

pokuša da zamisli kako njegov prolazak izgleda bojovnicima zamrznutim u

vremenu: je li bio vihor, blesak svetlosti, mrlja mnogostrukih slika, kao Kapetan

Brzi u starim stripovima koje mu je kupovala majka? Pratio je gospodina

Jerihona hodnikom izmeñu dva konvertora čelika u neočekivanu zonu

slobodnog pada. Kretanje navede Radžandru Dasa pravo u elegantno naopako

poniranje.

Gospodin Jerihon je nešto vikao, o njegovim induktorima polja? Nije ni

pomislio na aparat koji je nosio. Da uključi odbrambeni plašt? Nije znao kako to

da uradi. On zapetlja po kontrolama na ručnom zglobu i nagradi ga bockanje

statičkog elektriciteta na licu u istom trenutku kada ga strahoviti udar zavitla

kroz prostor. Dok se odbijao od bočnog zida dimnjaka broj 16, načas je opazio

gospodina Jerihona koji se odbijao meñu zidovima kao lopta u salonu za

pačinko. Centralni fuzioni tokamak očigledno je bio dobro branjen.

Drugi udar induktora polja odasla gospodina Jerihona cik-cak putanjom od

visoke peći do tla, pa od prenosnika do konvertora. Samo ga je opljačkani

odbrambeni plašt spasao od mrvljenja i smrti.

Previše sam mator za ovo, reče on svojim Egzaltiranim Precima. Oni ga

podsetiše na dužnost i čast, kao i na hrabrost. Pa, lako je njima, osloboñenim

tiranije krvi i mesa u okovima vremena. Mogu da nas šutiraju kao gumene lopte

i čitav dan ako to žele. On vide da mu se približava Radžandra Das; dva

muškarca se sudariše i odbiše jedan od drugog. Dok se gospodin Jerihon

prevrtao kroz Anarhičnu Zonu, Egzaltirani Preci ga podsetiše na to da sa

svakom sekundom svet oscilira sve dalje od konsenzualne stvarnosti.

Usred odskoka, Radžandra Das shvati da je prešao iz faze u kojoj je bio previše

prestravljen da bi se plašio, u veličnstveno stanje histerične komike. Zar postoji

nešto smešnije od toga da poskakuješ po čeličani usred vremenske oluje dok

banda terorista brani fuzioni tokamak što napaja energijom vremensku mašinu

koja se otela kontroli? Znao je da, ako počne da se smeje tom vicu, neće biti u

stanju da prestane.

Nešto mu zapucketa u ušnom prstenu.

"Zdravo, momci. Zabavljate se?"

Gospodin Jerihon je čuo glas u slušalici i odgovorio mu.

"Persis! Dušo! Džim Jerihon. Tražim da smesta napadneš snage ušančene oko

fuzionog pogona Čelikgrada."

"Važi."

"Persis, predlažem da pripaziš na žestoka izmeštanja stvarnosti."

"Ne moraš to da mi pričaš."

"I, Persis..."

"Da?"

"Ako sve drugo omane, i samo ako sve drugo omane, ako ne budemo uspeli da

se probijemo, uništi tokamak."

"Doći će..."

"Do fuzione eksplozije. Da."

"Važi. Evo... nas... krećemo..."

Rafal hitaca sa položaja oko tokamaka odbi Džima Jerihona kao rukometnu

loptu dok je kaskaderski avion Jamaguči i Džons urlao iznad dimnjaka.

Tahijonski blasteri na krilima oglasiše se, začu se eksplozija zbog koje se

gospodin Jerihon uplaši da je možda uništila tokamak, a onda Persis

Taterdemalion poče da se diže u nebo dalje od krilatih prilika koje su je jurile

vitlajući krivim sabljama. Gospodin Jerihon isključi plašt i uhvati se za direk.

Radžandra Das učini isto, i dok je lebdeo kraj njega, gospodin Jerihon ga zgrabi

za okovratnik.

Od branilaca nije ostao ni dronjak mesa ili tkanine. U generatorskoj sali nije bilo

ničega osim pesme tokamaka.

"Jezive stvari", reče Radžandra Das, spustivši grube šake na kontrole.

"Mislio sam da se razumeš u to."

"Kada je reč o tokamacima u lokomotivama. Ovo je drugačije."

"I šta sad?"

"Pa, gospodine damantinski disciplinovani, ti ga isključi."

"Nemam pojma kako."

Prolomiše se udaljene eksplozije. Metal zaškripa i zastenja, a gvozdeni korak

borbene mašine zatrese generatorsku salu.

"Šta će da se desi ako se energija isključi?"

"Nisam siguran."

"Nisi siguran? Nisi siguran?" Usklik Radžandre Dasa odzvanjao je meñu

čeličnim zidovima.

"Teorijski, stvarnost bi se naglo vratila u konsenzualnu stvarnost."

"Teorijski."

"Teorijski."

"Baš ti je ovo neko vreme za teorije." Prsti Radžandre Dasa zaigraše nad

kontrolama. Ništa se ne dogodi. Prsti ponovo poleteše. Ništa se ne dogodi. Treći

put Radžandra Das zasvira na kontrolama kao na harmonijumu u kapeli, i treći

put ništa se ne dogodi.

"Šta nije u redu?"

"Ne mogu to da uradim. Prošlo je previše vremena. Izgubio sam osećaj."

"Da vidim..."

Radžandra Das natera gospodina Jerihona da se udalji od kontrolnih svetiljki

uperivši cev svog induktora polja. On promrmlja nešto šapatom i ispali hitac

pune snage u kontrolnu tablu. Dva muškarca se zateturaše unazad od eksplozije,

zaslepljeni iskrama i raznesenim kolima. Obično smireno zujanje fuzionog

tokamaka naraste u kreštanje, zavijanje, razjarenu riku. Radžandra Das pade na

kolena i pomoli se za božanski oproštaj i za život jednog skitnice, kada fuzioni

vrisak posvemašnjeg uništenja zaćuta. I istog trenutka, ljudi osetiše kako se oni,

energetska sala, Čelikgrad, čitav svet, posuvraćuju iznova i iznova. U

gromoglasnom naletu stvarnosti, vremenski ključ implodira i odvuče centar za

vremensku kontrolu Arni Tenebre na dubini petog nivoa, zajedno sa celokupnim

njenim štabom, u bezvremenost.

Vremenski zid eksplodira napolje. Oni u bestežinskom stanju popadaše iz

vazduha; kitovi, arhanñeli i gitariste iščeznuše, a proključalu kišu odnese

svetlucavi vetar. Svaki časovnik se zaustavio u vremenskoj eksploziji i ostao

večno tako zaustavljen, uprkos pokušajima novih pokolenja mnogo kilometara

udaljenih od dana vremenske oluje, da ih ponovo pokrenu.

64.

Kada je vremenska oluja prošla, gospodin Jerihon je izišao iz sale mrtvog

tokamaka da bi ustanovio da je teorijski, samo delimično bio u pravu, teorijski.

Čitava četvrtina Čelikgrada bila je odsečena kao nekim čudesno oštrim nožem, a

na mestu cevi i nosača, crveni kamen protezao se sve do horizonta. Polja

Kristalnih Ferotropa oko grada bila su ispresecana neumesnim prostranstvima

nedirnutih dina i zelenih oaza stabala banana, i rošava od kratera stopljenog

stakla. Kada se Radžandra Das pridružio prijatelju i kada su se njih dvojica

vratila u Bespuće, prošla su kroz fantastični predeo bizarnog i neobičnog. Ulice

su se završavale praznom pustinjom ili su bile zakopane pod ogromnim dinama;

lokomotive su stajale usred vrtova, kuće usred jezera. Jedan kolosek železničke

pruge završavao se naglo u maloj, ali bujnoj džungli, a čitavo novo naselje iza

pruge bilo je vraćeno goloj ravnici.

Lica počeše da se pomaljaju na ulicama. Zbunjeni alhemijom koja je progutala

Bespuće, tragali su za kućama i porodicama izgubljenim u vremenu. Nisu znali,

niti su mogli da znaju, da su, kada je isključen vremenski ključ koji je

izvitoperio stvarnost, sve one fantomske geografije Bespuća koje su mogle

postojati bile fiksirane, stopljene, i da su postale stalne onog trenutka kada su

gospodin Jerihon i Radžandra Das zalupili vrata Panplazmičkog Omniverzuma.

Pukotina je bila zatvorena; bitka se završila. Preživeli su procenjivali stepen

pobede. Čitava trećina Parlamentarne Legije Marje Kvinsane bila je poništena

pri udaru vremenske oluje, i vraćena onim zadacima, zanimanjima ili životima

koje su njeni pripadnici mogli da vode da ih nije zaveo ritam regrutnog doboša.

Oni koji nisu bili zbrisani u druga vremena pretrpeli su samo lake gubitke.

Branioci Svezemaljske Armije bili su mahom uništeni. Sedamdeset odsto

gubitaka, a njena čitava komandna struktura bila je obezglavljena onim što se

zbilo u snažno branjenom skloništu ispod Čelikgrada: Šenon Jisangani je predala

ostatke svoje armije generalu Emilijanu Marfiju i lila je suze radosnog smeha

dok su njene drugove vodili u logore na rubu pustinje.

"Pobeñeni smo!" smejala se, dok su joj suze tekle niz lice. "Pobeñeni smo!

Pobeñeni smo!"

Svezemaljska Armija više nije postojala.

Dva sata pre mraka, kaskaderski dvokrilac Jamaguči i Džons GF666Z spustio se

izmeñu železničkih koloseka. Poslednju preživelu iz Taterdemalioninog Letećeg

Cirkusa proneli su na ramenima kroz ulice prijatelji koji su je najviše voleli, i

Crveni Anñeo je konačno trijumfalno i sa strahopoštovanjem unesen u

Hotel/Bar, gde su ga pozdravila sva srca i ruke.

Iste večeri, Marja Kvinsana napravila je trijumfalnu bakljadu i prošla kroz

Bespuće. Čelikgradski Prsten bio je opasan njenim borbenim mašinama, grañani

su joj klicali, ali ona nije bila zadovoljna. Nije izvojevala čistu pobedu.

Čačkanje po vremenu i istoriji vreñalo je njen politički senzibilitet. Istorija je

bila zapisana u kamenu. Nije to bilo nešto mistično, da se baca svetlucavo u

vazduh kako bi ostalo da leži tamo gde padne. Nije volela da razmišlja o svom

životu i svetu kao o pukoj promenljivosti potencijala. Nije volela da razmišlja o

tome gde su sve završili njeni poništeni vojnici.

Posle službe zahvalnosti u Bazilici Sive Gospe, zahtevala je da joj dovedu Arni

Tenebre. Baš je želela da iskali svoje nezadovoljstvo tako što će je mučiti i

unakaziti, ali naknadna pretraga Bespuća i Čelikgrada nije iznedrila čak ni njen

leš. I tako, posle pet dana trijumfa i pobede pred kamerama sa devet kontinenata,

Marja Kvinsana se vratila u brda Mudrosti da primi službeni prsten premijera sa

prsta časnog Vangelisa Karolajtisa, samo da bi ustanovila da fini stari gospodin

nije bio ni fin, ni gospodin, niti na kraju krajeva častan, jer je imao dovoljno

podataka o zverstvima i zločinima koje je njegova ministarka za bezbednost

počinila u pokušajima da uništi Taktičku grupu Svezemaljske Armije da bude

vrlo vrlo siguran da ona od njega neće uzeti prsten dok god je živ. A što se tiče

Arni Tenebre, Ptice Smrti, Vastatora, za nju se nikada više nije čulo, mada nije

nedostajalo objašnjenja, glasina i dokonih govorkanja koja su vremenom

prerasla u tkanje narodnog predanja, koje je vremenom preraslo u legendu, koja

je vremenom prerasla u mit, tako da je ime Male Arni Tenebre najzad bilo

zapisano na nebu, a to je i bilo jedino što je ikada zaista želela.

65.

Nadahnuće Kadilak probudio se u čeličnom kriku iz gvozdenog sna. Pamćenje i

svest su mu prkosili - kakva su to jarka svetla, visoka tavanica, sluge u zelenim

odorama koje se klanjaju u strahopoštovanju zbog njegovog prisustva? On se

uspravi da zatraži objašnjenje, a odgovoriše mu krici uzbune i verskog straha.

"Gospodaru, gospodaru, o, istina je, istina! O, gospodaru, blagoslovi me."

Neki mladi umolnik sa polumetalnim licem pade na pod u krajnjem obožavanju.

Nadahnuće Kadilak kroči sa kreveta (operacionog stola?), ugleda svoj odraz na

belim zidnim pločicama i seti se svega.

Potpuna ugradnja! Čovek pretvoren u čelik... On spusti pogled na svoje telo,

šake, udove. Metal; gladak, tvrd metal neuprljan kvarnim mesom, neuprljan

crvenom krvlju, sasvim čist, sveti metal. On diže visoko čelične ruke u znak

zahvalnosti.

"Potpuna ugradnja! Uspešna potpuna ugradnja!" Uz 'slava tebi aleluja', tehničko

osoblje se prući pred njim. Nadahnuće Kadilak osmotri sopstvenu slavu na

zidnim pločicama i seti se...

...glasa Velikog Inženjera koji ga je pozvao u proroštvo

...suprotstavljenih vojski i Sirote Dece meñu njima, bespomoćne, bez voñe

...jarkog svetla, zujanja, blistavih mašina, hladnih hladnih pločica, bleska čelika,

tame.

"Koliko je prošlo?" upita on jednu kibernetičarku.

"Osam dana, o sveti. Čitav svet je poludeo, sveti oče: kupola bazilike je

uništena, svetilište su oskrnavili mesnati koji su služili zahvalnicu zbog pobede;

vodio se rat, izgubljen je i dobijen na ovim ovde ulicama, stotine su izginule i...

oprosti mi, ali i samo vreme i prostor su poludeli. Sve se promenilo: ludilo je

osloboñeno u Vaseljeni."

"Mir, malena. Znači da je vreme da se ponovo uspostave red i harmonija", reče

Nadahnuće Kadilak. U treptaju koncentracije, crni oreol pojavi mu se oko

desnog ručnog zgloba. Tehničari zinuše i zapevaše aliluja. "Ono što je nekad

bila Siva Gospa, sada sam ja, i više od toga. Ona je bila u osnovi od krvi i mesa,

dok sam ja od osvećenog čelika. Mene je izabrao Veliki Inženjer, kao Budućeg

Čoveka; u mojim kolima gori moć..." I on otvori desnu šaku, a tama preli sve

tehničare osim onih dvoje koji su razgovarali sa Nadahnućem Kadilakom,

preobrazivši ih u nešto crno i zadimljeno, toliko grozno i skaredno da je prkosilo

mašti. Nadahnuće Kadilak se nasmeja metalnim smehom. Bio je zavisnik moći i

svaka sledeća njena zloupotreba morala je biti bogatija, dublja, punija. Pred

svojim ustuknulim akolitima, preobrazio se i izbacio krila, elise, motorne testere,

tahijonske blastere, radio antene, prenosive stobe harmonijume, točkove, pruge,

mlaznjake, rakete, mašine za pranje veša, sve u munjevitoj alhemiji.

"Poñite sa mnom", zapovedi on kibernetičarki i tehničaru koji ga je nazvao

gospodarem. "Umoran sam od preobražaja." Kibernetičarki reče: "Ti ćeš mi biti

komornik", a tehničaru: "Ti si mi glavni inženjer. Ne plašite me se... morate me

voleti. Zapovedam to. A sad, želim da iziñem pred svoj narod kako bi me

obožavao."

"Ah", reče komornik.

"Eh", reče glavni inženjer.

"Gde su vernici?" upita Nadahnuće Kadilak.

"Avaj, nisu bili toliko verni kao mi", reče komornik.

"Mislili su da si poginuo kada je avion udario u kupolu, pa se ona srušila", reče

glavni inženjer.

"Naravno, ti si bio na bezbednom, u podzemlju", reče komornik.

"Ali oni to nisu smeli da znaju", reče glavni inženjer.

"Pa su, ah, našli novi predmet obožavanja."

"A to je, ah, jedan voz."

"On je izišao iz Čelikgrada posle vremenske oluje i ponudio da svu Sirotu Decu

odveze na bezbedno."

"Uviñaš paralelu, sveti oče: proročanstva koja si širio, o Čeličnom Mesiji koji

izlazi iz Čelikgrada da izbavi vernike od rata i uništenja."

"A oni su, ovaj, krenuli s njim."

"Šta?" zaurla Nadahnuće Kadilak. Niknuše mu elise i on skoči u vazduh.

"Poñi na zapad", dodade komornik.

Iz vazduha, Nadahnuće Kadilak je mogao da vidi da je neka nesreća gora od

običnog rata zadesila Grad Vere. Kupola Bazilike Sive Gospe (sada, ispravio se,

Bazilika Potpune Ugradnje), ležala je u krhotinama i komadima na popločanom

podu odaje za audijencije. Čitavo istočno krilo zajedno sa desetak hektara Grada

Nade bilo je zbrisano i zamenjeno sličnim predelom zasañenog i navodnjavanog

kukuruza. Privatne odaje Sive Gospe pretvorene su u stopljeni napukli krater u

kamenu, a kraj toga su stajali prepletani ostaci nekakve nezgrapne tronoge

sprave.

Šta se to dešavalo? Rat, strah, bezobrazluk, apostaza; sa lokomotivom!

To čak i nije neki naročito dobar primer lokomotivske graditeljske veštine,

zaključio je Nadahnuće Kadilak, zagledajući to izdaleka, dok je pratio liniju bele

pare na zapadnom horizontu. Fuziona lokomotiva Klase 27, Velika Južna;

tokamaci kojima je odavno prošlo vreme za remont. Boja potklobučena i

oljuštena, a šta to tamo piše, Vrelo znanja i obrazovna atrakcija Adama Bleka?

Bedno. Zablistavši jarko kao srebro na pustinjskom suncu, Nadahnuće Kadilak

uključi sistem za obraćanje javnosti i stade da prekoreva svoje ljude.

"O, vi, s malo vere!" Lica na prozorima rasklimatanih vagona. Izgledala su

preplašeno. Baš dobro. "O, bezverni i izopačeni naraštaje! Obećao sam vam da

ću se vratiti kao Potpuna Ugradnja, a opet niko od vas nije hteo da sačeka osam

dana da to obećanje bude ispunjeno! Prekršili ste sporazum! Idolopoklonici!

Obožavate... Zlatno Tele radije nego fizičku manifestaciju Kosmičkog

Inženjera! Gledajte kako uništavam sve lažne idole!" On nadlete voz koji je

ubrzavao i podiže šaku da zavitla grom kibernetske zapovesti.

"Svi bismo radije da to ne radiš", reče voz, krajnje neočekivano. Moć ispari iz

vrhova prstiju Nadahnuća Kadilaka.

"Šta?"

Voz ponovi svoju izjavu od reči do reči.

"Voz koji govori! Vidi vidi."

"Nešto više od toga", reče Velika Južna, Klasa 27. "Ja sam Potpuna Ugradnja."

"Besmislica! Svetogrñe! Ja sam Potpuna Ugradnja, jedan, jedini!"

"Ti si čovek preobražen u mašinu. Ja sam mašina preobražena u čoveka. U srcu,

ti si od mesa, jer još nosiš ljudsko obličje, ali ja sam prevazišao takav

antropomorfni šovinizam. Ja sam mašina u obličju mašine."

Glave Sirote Dece virile su kroz prozore, očigledno uživajući u teozofijskoj

prepirci. Nadahnuće Kadilak ustanovi da mu je radoznalost podstaknuta bez

obzira na bes, pa upita: "Kakvo si ti to stvorenje?"

"Pogledaj moj prvi vagon", odgovori voz. Nadahnuće Kadilak uvuče rotore i

spusti se pomoću mlaznog pogona na krov sa oguljenom bojom. Izbaci

teleskopsko oko kamere preko ivice da bi zavirio unutra. Prozori su bili

prekriveni gustom paučinom i prljavštinom, kao i sâm vagon; prašina, paučina,

vremešnost i nemar. U središtu vagona nalazila se fotelja od ispucale kože, a u

fotelji je sedeo mumifikovani leš. Na glavi leša nalazila se metalna dijadema

neobičnog i složenog izgleda.

"Adam Blek beše to", reče voz. "Kada je njegova duša prešla u mene, zapečatio

sam vagon, tako da nikada više ne bude otvoren. Sve što taj vagon predstavlja,

ja sam sada prevazišao, ja sam mašina/čovek, pravi budući čovek, Potpuna

Ugradnja, ako baš hoćeš. Mnogo sam godina putovao prugama sveta u potrazi

za nekom svrhom svog duhovnog identiteta, a onda sam čuo za Tupsonijance iz

Bespuća, mesta koje sam dobro poznavao u vreme svoje inkarnacije od krvi i

mesa, pa mi je srce reklo da se tu nalazi razlog mog postojanja. I tako sam

došao, a oni su me pozdravili kao Čeličnog Mesiju i pošli su sa mnom u svom

dronjavom karavanu starih vagona i kola. A pošto može postojati samo jedan

Čelični Mesija, moramo se sada, avaj, boriti."

Nadahnuće Kadilak odskoči sa zahuktalog voza pomoću pulsa čiste mlazne sile

kada je duž superstrukture Adama Bleka zapucketala njegova kibernetsku

zapovest za stapanje kola. Nadahnuće Kadilak se pope na bezbednu visinu, pa

pusti munju najčistije moguće božanske sile koja odseče dronjave vagone Sirote

Dece od Putujućeg vrela znanja i obrazovne atrakcije. Istovremeno, svetogrdni

voz naglo ukoči i zaustavi se sa škripom. Nadahnuće Kadilak isprede kabl od

dijamantne niti iz stopala, pa poče da vuče vernike nazad u Bespuće. Adam Blek

izbaci belu paru, krenu unazad i ubrza za Sirotom Decom.

Nadahnuće Kadilak pusti svoj tovar i okrenu se da se suoči sa napadačem. Adam

Blek ukoči i stade, pulsirajući fuzionom energijom na pruzi.

"Ne ovde", reče on. "Saglasićeš se da je bezbednost Sirote Dece bez premca?"

"Dogovoreno."

"Dobro, onda." Adam Blek dade gas i poče da ubrzava prugom prema zapadu.

Nadahnuće Kadilak odasla vrelu zapovest fuzionim motorima takmaca da

eksplodiraju. Kompjuterizovana odbrana Adama Bleka bez napora poništi tu

čaroliju. Čovek raketa i čovek voz borili su se zapovestima i protivzapovestima

pedeset kilometara kroz pustinju, bez uspeha. Sledećih dvadeset kilometara

koristili su fizičko oružje. Sonično se sudaralo sa soničnim, projektili su se

susretali sa rojevima robotskih pčela ubica, mitraljezi sa laserskim pokretnim

kulama na krovu, lepljive mine sa robo-majmunima, munje sa munjama, kandže

sa vodenimn topom, udarci potpomognuti servo-sistemima sa penom od

polimera, naleti superzagrejane pare sa mikrotalasnim emisijama: Potpune

Ugradnje su se borile sve dok od Bespuća nije ostalo jedva nešto više od sećanja

iza istočnog horizonta.

Onda Nadahnuće Kadilak ugleda zaslepljujući blesak daleko, na rubu sveta. Za

njim usledi novi blesak, pa još jedan, pa još jedan, i dok je treptao zaslepljenim

okom, njega obavi konus svetlosti belog usijanja. I dok je počinjao da shvata šta

mu je Adam Blek uradio, njegova hromirana koža zasija crveno kao višnja,

potom skerletno, pa žuto, i kola mu se stopiše i pocureše kao katran.

Krajnje domišljato, da preusmeri ROTEH-ova nebeska ogledala tako da me

uhvate u žižu. Nisam mislio da mi je neprijatelj tako vispren. Hrabre misli, ali

prazne. Sada je blistao belim usijanjem. Iako su se sama popravljala podjednako

brzo kao što ih je vrelina uništavala, njegova kola za preobražaj izdržaće još

samo nekoliko minuta pre nego što se potpuno ne rastope. On pokuša da

posegne i prekine kontrolu Adama Bleka nad Vanama, ali volja lokomotive bila

je isuviše ojačana.

Osećao je kako mu još ljudski mozak ključa u metalnoj lobanji.

Onda se seti.

Ipak sam bolji, vrisnu svojim plamenim sistemima. Ipak bolji. On prikupi sve

ostatke snage i posegnu u nebo, gore, gore, kraj nebeskih ogledala, orfova,

gnezda i staništa, do partaka kadrih da razore svet. Uvuče se unutra, zauze

sisteme navoñenja i paljbe i nacilja iz petnaest orbitalnih akceleratora

subkvarknih čestica u Adama Bleka, majušnu zahuktalu buvu na koži okrugle

zemlje.

U trenu pre nego što će Nadahnuće Kadilak dati nareñenje za paljbu, Adam Blek

shvati njegovu strategiju.

"Glupo glupo glupo, eksplozija će nas obojicu uništiti! Ne! Nemoj!"

"Da da da!" povika Nadahnuće Kadilak dok mu se razum topio, a mozak

razlagao, pa ispali partake.

U Bespuću, ljudi su govorili da je to bilo kao drugi osvit: divno je bilo, govorili

su. Videli su kako petnaest ljubičastih zraka udara sa neba poput pravde

Panarhove, a zatim bela eksplozija, čista poput vrline, ispuni zapadni horizont u

trajanju od čitave dve sekunde. Divno, govorili su, divno... eksplozija je potom

obojila zapadni rub sveta ružičastom i plavom bojom, a nematerijalni velovi

aurora lelujali su kao duhovi nad poprištem eksplozije. Punih mesec dana

potom, Bespuće je bilo počašćeno zapanjujuće lepim zalascima sunca.

Kada su se Sirota Deca vratila, cimajući za sobom nahereni voz od starih vagona

i vozila sačinjenih od prerañenih favela, donela su sa sobom i istinitu priču o

svršetku Putujućeg vrela znanja i obrazovne atrakcije Adama Bleka i Nadahnuća

Kadilaka, Komornika Sive Gospe, Potpune Ugradnje.

"Svet nije još bio spreman za Potpunu Ugradnju", govorili su. Komornik i glavni

inženjer, kibernetičarka i tehničar, razmislili su o značenju onoga što se zbilo na

zapadnom rubu sveta, da bi potom dali dugo očekivano i poluzaboravljeno

nareñenje da Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje odu u Čelikgrad po mrklom

mraku i ukradu jednu od napuštenih i zaboravljenih čeličnih lokomotiva Klase

88, koje su stajale i sakupljale prašinu i pauke još od dana Velikog Štrajka.

Pod voñstvom komornika i glavnog inženjera, čija su imena bila Plimut Glajd i

Spirit Dinamo, Sirota Deca Bezgrešne Ugradnje napustila su Bespuće u potrazi

za rešenjem još spornog pitanja mašinskih prava. Odvezli su se u pari iz

Bespuća u suprotnom smeru od onog kojim su došli pre toliko godina, jer taj put

bi ih odveo samo do zjapeće rupe u pustinji, kratera zelenog stakla gde su stari

tokamaci Adama Bleka eksplodirali pod vriskom superubrzanih podkvarknih

zraka sa nebesa i do raštrkanih atoma čoveka, mašine i ugradnje, u prelepi

zalazak sunca.

66.

U prašnjavim noćima, kada su letnje munje darivale efemernim životom

ispucale neonske cevi zatvorenih hotela i restorana, gospodin Jerihon i

Radžandra Das sedeli su na verandi, pili pivo i prisećali se.

"Hej, sećaš se Persis Taterdemalion", rekao bi Radžandra Das.

"Baš je bila fina dama", odgovorio bi gospodin Jerihon, zagledan u palacanje

munje duž horizonta. "Fina fina dama", pa bi prizvali u misli živopisnu nit

istorije koju je ona uplela u priču o Bespuću sve dok nije došla do kraja tako što

je odletela u zalazak sunca pošto su je proslavili kao spasiteljku grada, sa svoja

dva sina koji su leteli kraj njenih krila u teretnim dirižablima kupljenim po

strmoglavljenim cenama od korporacije Vitlejem Ares. Novac od prodaje

Hotel/Bara omogućio joj je da unajmi još dvoje pilota: Kalan i Vena

Lefteremidesa, sa ratnim ožiljcima, ali inače nedirnutim posle napada na

Bespuće.

"Pitam se šta li sada radi", rekao bi Radžandra Das, a gospodin Jerihon bi

odgovorio: "Još leti. Poslednje što sam čuo jeste da je postavila Leteći Cirkus

iznad transpolarnog puta, mislim kod Novog Glazgova, i da je prilično uspešna."

Onda bi Radžandra Das rekao: "Šta li rade Umberto i Lui?"

Posle konačne bitke, dok su ROTEH-ove ekipe vremenskog obezbeñenja

češljale Bespuće u potrazi za onim što je tako drsko razorilo njihov

kontemplativni mir, Persis Taterdemalion jasno je stavila do znanja braći

Galačeli da se nije vratila zbog njih, već da pokupi sinove i proda Hotel/Bar.

Jedinstvena i isključiva ljubav koju su braća osećala prema njoj nikada nije bila

uzvraćena. Bilo je moguće da tri muškarca vole istu idealnu ženu, ali ne i da ta

žena voli tri muškarca. I tako su spakovali sve svoje godine u kartonske kofere

zajedno sa gaćama, dokumentima, kasicama za gotovinu i Umbertovom zbirkom

pornografskih fotografija. U nedostatku vozova (Kompanija je bila spora po

pitanju popravke prekida pruge sedamdeset kilometara zapadno zbog sporova o

isplati nadnica za opasnost usled zračenja), konvoj kamiona povezao je Umberta

i Luija do Meridijana, gde je Umberto osnovao firmu za trgovinu nekretninama i

počeo da prodaje parcele u planinama Eklezijast, a Lui zakupio kancelariju u

kojoj će prakticirati advokaturu, da bi nekoliko godina kasnije postigao čuvenu

oslobañajuću presudu u slučaju Kasapina iz Ljandrinod Velsa.

"Ovo staro mesto više nije kao pre rata", govorio je uvek Radžandra Das. To je

bio razgovor koji su on i gospodin Jerihon toliko puta već vodili da je prošao

kroz fazu besmislenog mumlanja molitvi i odgovora da bi dobio obnovljeni

značaj. "Kada je narod otišao, grad je naprosto umro."

Najpre hodočasnici i Sveta Deca, zatim gospoda iz medija. Onda, hotelijeri,

vlasnici hostela i restorana koji su im pružali krov nad glavom, hranu i piće.

Zatim, oduvana za jedan dan i noć, korporacija Vitlejem Ares, oduvana

uraganom sunovrata profitnih margina i isukanih noževa u uzvišenoj troposferi

funkcionerskih nivoa kada je skandal sa robotskim duplikatima postupno bio

iščeprkan, poput zakopanog izmeta. Sve radne jedinice, menadžeri i nadzornici

sektora bili su razvejani poput crvene prašine po šaru planete. Konačno, Sirota

Deca Bezgrešne Ugradnje, pošto je Bitka Proroka načinila rupu od deset

megatona posred glavne trase Meridijan-Panedmonijum. I poslednji od svih,

Žan-Mišel Gastino, Najsarkastičniji Čovek Na Svetu, čiji je sarkazam zauvek

bio otupljen, vratio se u svoje šumarke i dolove, u ukleti Hriz.

"I šta je ishod svega toga?" upitao bi Radžandra Das konačno. Po sada već dugoj

tradiciji, gospodin Jerihon bi se uzdržao od odgovora iako ga je znao možda

najbolje od svih onih koji su ostali u Bespuću. "Ništa", odgovorio bi Radžandra

Das sebi. "Kažem ti, sve te molitve, marševi i štrajkovi, sve te borbe i

krvoprolića, dani i noći straha, šta im je to donelo? Ništa. Baš ništa. Traćenje

vremena, energije, života."

Gospodin Jerihon nije govorio o rečima kao što su 'načela' ili 'apsoluti' kada je

Radžandra Das kudio nesposobnost Konkordata da postigne istinsku pobedu nad

čeličanom Vitlejem Ares, jer on više nije bio siguran da veruje u apsolute i

načela. Za njega je kolaps kompanije, a time i Bespuća, bio malo važan dok god

je sunce i dalje sijalo, prinosi rasli, a kiša povremeno padala sa nebesa. Njegova

vera u Bespuće bila je sebičnija od vere Radžandre Dasa. Voleo je takoñe da

misli da je stvarnija. Sećao se prvog dana kada je pala kiša. Od tada je prošlo

petnaest godina. Vreme je prolazilo tako brzo. Po njemu je tumarao iracionalni

strah da bi Bespuće moglo u potpunosti da iščezne, a da on ne primeti razliku.

Ljudi su otišli, radnje se pozatvarale, banke prenele svoje kredite natrag u velike

gradove Velike Doline, pravnici, frizeri, mehaničari, savetnici, lekari otišli su

istog dana kada je popravljena pruga; sve što je ostalo bile su farme i solarni

paneli, škripave vetrenjače-pumpe i prazne prazne ulice. Sada su se vozovi

zaustavljali samo jednom nedeljno, ako i tada. Sve je bilo kao na početku.

Istorija je prestala za Bespuće i Bespuće joj je zbog toga bilo zahvalno.

Jednog dana, dok su dva muškarca sedela na svojim kožnim stolicama i

posmatrala kako pustinjska prašina šiba ulicom, Radžandra Das reče: "Znaš,

izgleda da ja i nisam baš neka prilika za ženidbu."

Gospodin Jerihon nije znao na šta on to misli.

"Uvek sam mislio da će me jedna od onih sestara Pentekost ščepati, ali nikada to

nisu uradile. Čudno. Uvek sam smatrao da hoće. Pa, sad su otišle Bog sveti zna

gde, a ja sam tu, bez žene, bez farme, samo sa simboličnom polovinom verande

na kojoj sedim. Više ne posedujem čak ni magiju nad mašinama; i to je otišlo

tamo odakle je došlo; sada sam opet skitnica. Možda sam oduvek to i bio, pa

zato nisu htele da se udaju za mene."

"Razmišljaš o odlasku?" upita gospodin Jerihon. Poznavao je Radžandru Dasa

dovoljno dugo da čita njegovo srce kao železnički red vožnje.

"Ovde me ništa ne drži, a ponajmanje ovo mesto. Vidiš, oduvek sam želeo da

vidim Mudrost, te blistave tornjeve kraj Sirtijskog Mora."

"Trebalo je da zatražiš da te gospoñica Kvinsana povede sa sobom."

Radžandra Das pljunu prema mesecu-prstenu.

"Ta mi ne bi dala ni papir kojim je obrisala dupe, a sama ne vredi ni koliko jedan

moj. Ne, ako odem, hoću da odem sâm. Imam dovoljno vremena da ponovo

naučim kako da budem skitnica, i dovoljno sam star da uživam u tom vremenu.

Nemam budućnost za koju bih morao da brinem."

Gospodin Jerihon pogleda u nebesa. Zvezde su te noći izgledale dovoljno blizu

da ih dodirne.

"Možda bi trebalo da poñem s tobom", razmišljao je naglas. "Uvek sam govorio

da sam samo u prolazu." Ali, ostao je, a Radžandra Das je jednog ranog jutra

osvanuo u trku kraj sporog voza sa rudom, sa slepe strane vagona. Dok je

naskakao na vagonski stepenik i verao se uz lestvice na krov, osećao je da

godine spadaju sa njega. Ovo je trebalo da radi čitavog života. Bio je Večiti

Skitnica, arhetip Putnika. Samo je dugo čekao sledeći voz.

Godinu i jedan dan lutao je po zanimljivim mestima sveta, slao razglednice sa

sopstvenim snimcima na kojima je stajao kraj Ponora Liks ili na plutajućoj pijaci

cveća u Ljagonedu, ili čučao ispred legendarnog Džez bara Glena Milera u

Beladoninoj Ulici Tuge. Kaan Mandela je kačio razglednice oko ogledala iza

šanka kako bi svi stanovnici mogli da ih vide i da im se dive. Onda je Radžandra

Das jednog četvrtka popustio pred željom kojoj je uspešno odolevao godinu i

jedan dan, i otišao u Mudrost, najlepši grad sveta. Odolevao je iskušenju tako

dugo zato što se plašio da bi mogao da se razočara, ali dok je šetao blistavim

bulevarima i zijao u moćne mostove i tornjeve, siestu (dobre navike teško

umiru) provodio u jednom kafeu u hladu bo-stabala duž Nevskog Prospekta i

večerao u ribljim restoranima kraj reke, vozio se tramvajem do vrhova svih

devetnaest brda, bilo je to sve upravo onako kako je zamišljao, veličanstveno do

poslednjeg detalja. Pisao je gospodinu Jerihonu razglednicu za razglednicom, u

oduševljenoj hvali.

"Ovo je najčudesnije mesto na svetu", napisao je na svojoj poslednjoj

razglednici iz Mudrosti, "ali ne mogu ovde ostati doveka. Treba da vidim i druga

mesta, a u Mudrost uvek mogu da se vratim. Neće nikuda pobeći. Ako budem u

prolazu, svratiću do tebe."

Bila je to poslednja razglednica koju je Radžandra Das ikada poslao. Dok se

vozio natrag u Ljagoned i pitao se koje bi mesto moglo da ga zadovolji posle

ispunjenja životne ambicije, prašina ga je zagolicala po nosu. Spopao ga je

iznenadni napad kijanja i on je iskijao i poslednju kapljicu moći koju je imao

nad mašinama. Nije uspeo da dohvati mali otvoreni vagon, pao je sa malim

ukslikom pod točkove Sirtis Ekspresa Mudrost-Ljagoned, i poginuo.

Istog dana kada je gospodin Jerihon primio njegovu poslednju razglednicu, u

Bespuće je stigao voz. Otkad je grad umro, to je bio dovoljno neuobičajen

dogañaj da se svi stanovnici pojave da ga pozdrave. Većina vozova tutnjala je

kroz grad brzinom od četiri stotine kilometara na čas, ostavljajući prašinu i

leteće oblutke kao suvenire. Još neuobičajenije od zaustavljanja voza; iz njega

su se iskrcala dva putnika. Izuzev trgovačkih putnika i lakovernih turista koje je

Kaan Mandela mamio u Hotel/Bar obećavajući obilazak geoloških kurioziteta

Kristalne Zemlje, ljudi su se po pravilu uvek ukrcavali u vozove u Bespuću. Ovi

putnici nisu izgledali kao trgovci ili turisti. Nosili su do kolena dugačke svilene

jakne po najnovijoj modi Velikih Gradova, kožne gaučo-čizme sa visokim

potpeticama, ručne izrade, a na glavama su im bili okrugli kardinalski šeširi

širokog oboda. Izgledali su kao ubice.

Jedan pogled krajičkom oka bio je dovoljan da uveri u to gospodina Jerihona.

Šmugnuo je iz gomile koja je zijala i otišao u svoju spavaću sobu. U donjoj

ladici komode nalazio se njegov pištolj sa iglama, sa drškom od ljudske kosti,

umotan u crveni karirani šal. Gospodin Jerihon je znao ko su ti posetioci. Bili su

to atentatori Egzaltiranih Porodica koji su došli da ga ubiju.

Konačno.

Zvali su se AlfaDžon i BetaDžon. Otkad su bili istočeni iz boce geneze

Paternostera Damijena, provodili su život tragajući po svetu za Paternosterom

Jerihonom. Prvih pet godina života (koje su proveli kao jedan, u zajedništvu

osobenom za klonirane blizance) tragali su po gradovima i varošima. Nisu

pronašli ništa. Onda su se godinu i po vraćali teritorijom koju su pokrili njihovi

prethodnici pre nego što su oni bili začeti u epruveti. Klonovi ubice bili su

odgajani zbog dara empatije para, znali su da ne mogu da omanu i rugali su se

veštini tih prethodnika. Ali i u toj potrazi nisu pronašli ništa. Onda su još godinu

i po izučavali stare zapise i mreže podataka ne bi li pronašli nit koju bi mogli da

prate; neki miris, neki trag, neki otisak prsta koji bi mogao da ih dovede do

Paternostera Jerihona. Bili su uporni, bili su odlučni, bili su revnosni. Nisu

mogli da budu drugačiji. Ali miris je bio hladan, trag ispran kišom, otisci prstiju

zamrljani. I tako su dozvali kompjuter Egzaltiranih Porodica i uz njegovu pomoć

sakupili spisak mesta na kojima Paternoster Jerihon nije bio, da bi procesom

eliminacije sveli uzavrele milione planete u svim tim varošima, gradovima i

metropolama, na petnaest lokacija. Poslednje na tom spisku bilo je Bespuće.

Bilo je to poslednje mesto na svetu na kome su pomislili da ga potraže.

Stoga su AlfaDžon i BetaDžon bili sigurni - kada su upitali Raela Mandelu

Mlañeg nalazi li se u gradu čovek po imenu Jerihon, i kada je ovaj krajnje

nedužno odgovorio da, i rekao im gde mogu da ga nañu - da su osetili nešto

blisko radosti zbog toga što se ulog u njihovo stvaranje dostojno isplatio.

AlfaDžon i BetaDžon odbrojali su dvanaest kanala niže i pet kanala unutra i

zatekli gospodina Jerihona kako oprašuje stabljike hibridnog kukuruza perom.

Trebalo je da zaista budem u prolazu, rekao je sebi, i prišao atentatorima da ih

pozdravi. Učtivi nakloni, imena, ljubazni razgovor o vremenu.

"Od Damijena?" upitao je gospodin Jerihon nešto kasnije. Šeširi okruglog oboda

istovremeno se nakriviše.

"Pretražili ceo svet", reče AlfaDžon.

"Poslednje mesto", reče BetaDžon. Šake su im počivale iznad džepova gde su,

znao je gospodin Jerihon, držali pištolje sa iglama.

"Baš vam je mnogo trebalo", reče gospodin Jerihon dok je očajnički pokušavao

da od svojih Egzaltiranih Predaka iščupa nešto što će ga poštedeti nedostojne

smrti u kukuruzištu. "Kažite mi, momci, jeste li dobri?" Dva Džona klimnuše

glavama. "Najbolji?" Ponovo lagano naginjanje šešira sa širokim obodima.

"Otkud znate?" Šeširi se zaustaviše usred klimanja. Oči sitne i crne kao ribizle

pogledaše iz senke. "Oduvek samo tragate za nekim. Ako ste dobri, morate to i

da dokažete. Meni. Protiv mene." Pustio ih je da nekoliko sekundi to vare, a

onda ih ponovo ošinuo. "Mislim da bi ovaj čiča mogao obojicu da vas sredi. Šta

kažete?" Po njihovoj reakciji na te reči, gospodin Jerihon je zaključio da su

svakako klonovi, možda čak i pseudosimultani klonovi, jer oči su im

pseudosimultano zaiskrile na taj izazov.

"Prihvaćeno", reče AlfaDžon.

"Usvojeno", reče BetaDžon.

Gospodin Jerihon se uzdrža od malog trijumfalnog keza. Imao ih je, i znajući to,

znao je da može da ih pobedi. Pravi profesionalac bi ga proštepao od meñunožja

do čela istog trena pošto bi mu poželeo 'dobro jutro'. Ovi klonirani blizanci bili

su tašti, a ako već poseduju manu taštine, tu možda ima i drugih mana koje bi on

mogao da iskoristi.

"Ispred kafane", reče gospodin Jerihon. "Čitav grad zona slobodne vatre."

Njihov telegrafski način govora bio je zarazan. "Bez civila, bez talaca, bez

otrova, formalna pravila. Samno pištolji sa iglama. Pretpostavljam, momci, da ih

imate? Dobro. Budite tamo... tačno u podne." Ne, to je vreme sieste. Vreme

sieste se po tradiciji nije smelo remetiti. Nije se smelo dopustiti da bilo šta

poremeti odmor umirućeg grada u vrelo vrelo vrelo podne. "Izvinite, stari običaj,

mora biti u petnaest sati." Kada anñeoske vojske sa Pet nebesa budu najavile

drugi dolazak Pantohrista, čak će i to morati da sačeka da proñe vreme sieste u

Bespuću.

67.

Gospodin Jerihon stajao je u prašini petnaestog sata ispod kafanskog časovnika

uništenog vremenskom olujom i sećao se klečanja. Klečanja u Dvorani Deset

Hiljada Sveća (pravo ime, jednom je morao da ih prebroji za kaznu zbog

dečačkog nestašluka: 10.027) i pokušaja da pripiše nekakvo značenje

zagonetnim koanima Paternostera Avgustina. Tada je bio lišen duša svojih

predaka, i nedoumica Paternostera Avgustina izgledale su mu besmisleno; sada

su mu bile dragocene njegove male mudrosti.

"Koristi čula", rekao mu je Paternoster Avgustin, a onda to ponovio. "Koristi sva

čula. Zamisli zeca." Ah, ali on je već pet godina bio u svojoj jazbini i sada je bio

star, i mada je odnedavno počeo da koristi Damantinske Discipline da bi

odagnao krućenje tetiva i struganje kostiju, nije više bio isti onaj muškarac kao

nekada. Ah, tada bi ova dva tašta žutokljunca smazao za doručak. Tada. Sada je

morao da suprotstavi svoja izvežbana čula njihovoj telepatiji identiteta.

Vradžbinama. Pljunuo je tri puta u vetar i ukrstio prste na rukama i nogama.

Niko nije bio više iznenañen od njega kada se mali automatski džentlmen u

zelenoj odeći iz Deuteronomije, koji je objavljivao vreme u Bespuću, usprotivio

sopstvenoj mehanici zamrznutoj u vremenu kako bi isplesao napolje i čuknuo po

bronzanom zvonu malim čekićem. Na poslednji zvuk petnaestog sata,

čovečuljak se zgrčio i zauvek ukočio, a dva para ručno izrañenih kožnih gaučo

čizama sa visokim potpeticama podigla su prašinu i okrenula špiceve prema

izlupanim cokulama gospodina Jerihona.

"Formalna pravila."

"Bez otrova?"

"Bez otrova."

"Mogli bismo onda i da počnemo." I dve čelične igle izbiše oblačiće sasušenog

kreča iz zida na kraju ulice.

Kako su brzi! Gospodin Jerihon ispuza na drugoj strani verande ispod koje se

otkotrljao, pa potraži zaklon. Igla mu okrznu levu ušnu školjku i zari se u

iskrivljene drvene daske verande. Brzi, vrlo brzi, prebrzi za jednog starca?

Gospodin Jerihon skoči iza niskog zida i ispali prvu iglu na priliku u crnoj svili

brzu poput zmije, koja ga je imala na nišanu. Beži beži beži! - vikali su

Egzaltirani Preci, a on je bežao bežao bežao dok je niz igala razarao i bušio beli

malter tamo gde je on do maločas čučao. Ne zaboravljaj da ih je dvojica, rekoše

mu duše iz limba.

Nemam nameru to da zaboravim, reče im on, pa se otkotrlja i opali, sve u

jednom pokretu, graciozno poput mačke. Igla prohuja daleko od prilike sa crnim

šeširom koja je skakala sa krova.

Jedan na ulici, jedan u sokaku. Poterali su te. Ti si njih poterao. Sazdao si ovaj

grad sopstvenim rukama, poznaješ ga. Koristi to znanje. Preci su bili dogmate.

Gospodin Jerihon potrča u cik-cak Alimantandovom ulicom prema delu džungle

izgubljene u vremenu, privlačeći štepovanje igala sve bliže i bliže svojim

svetlucavim potpeticama. Skoči prema verandi Prodavnice mešovite robe sestara

Pentekost, a poslednja igla se zari u otisak njegovog stopala.

Dobri su. Savršena ekipa. Ono što vidi jedan, vidi i drugi, ono što zna jedan, zna

i drugi. On svesno podvrgnu disanje disciplini u Harmonijskom Modusu i

dopusti da ga Preci odbace u čulno stanje Damantinske Prakse. Gospodin

Jerihon zatvori oči i začu sleganje prašine na ulici. Duboko udahnu kroz

nozdrve, oseti zadah vrelog, napetog znoja, poskoči kraj prozora i ispali dve

igle.

Znanje. Nezvano sećanje, zahtevno kao što nezvana sećanja to uvek jesu, šiknu

mu u glavu: vrt Paternostera Avgustina; senica meñu stablima i pticama

pevačicama, trava glatka kao pliš pod nogama, miris majčine dušice i jasmina u

vazduhu, nad njegovom glavom šareni opal Matičnog Sveta.

"Nauči sve što možeš", rekao je Paternoster Avgustin dok je sedeo u

lepidopterijumu sa retkim crnim leptirima. "Znanje je moć. To nije zagonetka,

već istinita izreka u koju možeš da se pouzdaš. Znanje je moć."

Znanje je moć, ponovi masovni hor svih duša. Šta to znaš o svojim

neprijateljima što ti može dati moć nad njima? Oni su istovetni klonovi.

Uzgajani su u istovetnom okruženju tako da su razvili iste reakcije na iste

stimulanse, pa se tako mogu smatrati jednom osobom u dva tela.

To je bilo njegovo ukupno znanje o AlfaDžonu i BetaDžonu. I sada je gospodin

Jerihon znao kako da ih pobedi.

Senka ispali iglu iza nosača pumpe. Gospodin Jerihon pomeri glavu istog trena

kada je osetio da se metalne prečke hlade u čovekovoj senci. Kliznu sa verande

Prodavnice mešovite robe, poče da se prikrada kao čovek-tigar kroz lijane

džungle, pognu se i brzo potrča kroz kukuruzišta prema svom odredištu. Prema

solarnoj elektrani. Gospodin Jerihon zapuza po zemlji kroz geometrijsko carstvo

odraza i stisnu antikvarni pištolj sa iglama uz grudi. Osmehnu se tankim

osmehom. Neka pametni momci doñu ovamo da ga ulove. Čekao je kao što

stari, suvi crni pauk čeka muve. A oni doñoše, nastupajući oprezno kroz polje

iskošenih ogledala, trzajući se od odraza i poigravanja svetlosti. Gospodin

Jerihon zatvori oči i pusti da ga vode uši i nos. Čuo je heliotropne motore koji su

pomerali rombove, prateći sunce; čuo je žubor vode kroz crne plastične cevi;

čuo je zvuke i osećao miris pometnje klonova koji su u lavirintu ogledala

ustanovili da su klonirani. Gospodin Jerihon je čuo kako se AlfaDžon obrće na

petama i puca u pogureno obličje koje se dizalo iza njega. Čuo je kako se staklo

lomi u paukovu mrežu napuklina, tamo gde je odraz bio prostreljen kroz srce.

Neko vreme vladala je tišina i znao je da se dva Džona dogovaraju, kako bi bili

sigurni gde se tačno nalaze, da ne bi pucali jedan na drugoga. Po završetku

telepatske konferencije, lov se nastavi. Gospodin Jerihon se pridiže u čučanj i

oslušnu.

Začu korake na mekoj crvenoj prašini, sve bliže. Po zvuku potpetica na zemlji,

razabrao je da mu je meta trenutno okrenuta leñima. Gospodin Jerihon oseti

zadah ljudskog znoja. Klon je ulazio u prolaz izmeñu ogledala. Gospodin

Jerihon stisnu oči, ustade i opali obema rukama. Igla pogodi AlfaDžona (ili

možda BetaDžona, razlika je bila trivijalna), tačno meñu oči. Majušna crvena

kastinska oznaka pojavi mu se na čelu. Klon se oglasi neobičnim pištanjem i

kliznu na tle. U odjeku, odgovori mu vapaj iz dubina lavirinta ogledala i

Gospodin Jerihon oseti blesak zadovoljstva dok je grabio izmeñu nizova

reflektora prema poviku. Dvojnik je podelio smrt sa svojim kloniranim bratom.

Osetio je kako mu je igla ušla u čeoni režanj i istrgnula svetlost život ljubav, jer

oni su bili jedna osoba u dva tela. Kao što su gospodin Jerihon i njegovi

Egzaltirani Preci pretpostavljali. Gospodin Jerihon pronañe brata koji je dahtao

na tlu, zureći u visoki luk neba. Mala stigmata istisnute krvi bila mu je na čelu.

"Niste smeli da mi pružite priliku", reče gospodin Jerihon i prostreli ga kroz levo

oko. "Bitange."

Onda se vrati u Hotel/Bar, gde se čovek u zelenoj odeći iz Deuteronomije

zamrznuo u sećanju na poslednji revolveraški obračun. Pope se u bar i reče

Kaanu Mandeli da ostavi sve, spakuje imovinu i poñe sa njim istog časa na

važna mesta sveta, gde će zajedno povratiti svu snagu, prestiž i meñuplanetnu

moć koja je nekada pripadala Paternosteru Jerihonu.

"Ako je to bilo najbolje što imaju, onda nisu dorasli ovom starcu, niko od njih.

Omekšali su tokom godina, dok sam ja u pustinji postao star i tvrd, poput korena

drveta."

"Zašto ja?" upita Kaan Mandela, za koga je to bilo toliko neočekivano da mu se

zavrtelo u glavi.

"Zato što si pravi sin svoga oca", reče gospodin Jerihon. "Obeležen si

porodičnom kletvom racionalnosti kao što je Limal to bio pre tebe, vidim to,

osećam, da dole, ispod poslovnog njuha za dolare i centavose, duboko dole, želiš

red, moć i odgovor na sva pitanja, a tamo gde idemo, to će biti veoma korisna

veština. Dakle, ideš li sa mnom?"

"Naravno. Zašto ne?" upita Kaan Mandela iscerivši se, i tog istog popodneva

njih dvojica, naoružani samo antikvarnim pištoljem s iglama čija je drška bila od

ljudske kosti uspešno su zaustavili i oteli Ares Ekspres u 14:14, da bi se njime

odvezli do stanice Brem Čajkovski u Beladoni, u sudbinu veličanstvenu i

strašnu.

68.

Sada, pošto je stiglo poslednje leto, Eva Mandela volela je da radi napolju u

hladu lepezastog drveta kraj ulaznih vrata oronule kuće. Volela je da se

osmehuje i razgovara sa strancima, ali sada je bila tako neverovatno drevna da

više nije obitavala u Bespuću 14. Dekade već radije u Bespuću nastanjenom i

mahom sazdanom od sećanja na svaku dekadu od dana kada je svet izmišljen.

Mnogi stranci kojima se osmehivala i sa kojima je razgovarala bili su samim tim

sećanja, poput hodočasnika i turista za koje je još svakog jutra izlagala rukom

ispletene zavese sa tradicionalnim (tradicionalnim u smislu da ih je ona izmislila

i da su bili osobeni za njena vremena i mesto) motivima kondora, lama i malih

muškaraca i žena koji su se držali za ruke. Ponekad, sve reñe, začuo bi se zveket

dolara ili centavosa u njenoj kasici, a Eva Mandela bi podigla pogled sa razboja

i tapiserije i setila se dana, meseca, godine i dekade. Iz zahvalnosti zbog toga što

je vraćena u 14. Dekadu, ili možda zbog njenog poricanja, uvek bi vratila novac

turistima koji su tragali za kuriozitetima i kupovali njene vezove. Onda bi

nastavila razgovor sa nevidljivim gostima. Jednog popodneva početkom

avgusta, neki stranac je došao i upitao je: "Ovo je kuća Mandelinih, zar ne?"

"Jeste", reče Eva Mandela, zauzeta radom na tapiseriji istorije Bespuća. Nije

mogla da razazna je li taj stranac sećanje ili stvarnost. Bio je to muškarac mrk

kao štavljena koža, u dugačkom, sivom, pustinjskom mantilu. Na leñima mu je

bio veliki, veoma složeni ranac iz koga su džikljali spletovi kablova i antena.

Bio je isuviše sećanje da bi bio pravi, ali isto tako isuviše užegao od prašine i

znoja da bi sasvim bio sećanje. Eva Mandela nije mogla da mu se seti imena.

"Je li Rael tu?" upita stranac.

"Moj muž je mrtav", reče Eva Mandela. Tragedija je bila toliko stara, hladna i

ustajala, da više nije bila tragična.

"Je li Limal tu?"

"I Limal je mrtav." Ali često su je uspomene kako na sina, tako i na muža, terale

da provodi duga popodneva u prisećanju na druge dane. "Moj unuk, Rael Mlañi,

trenutno je na njivi, ako hoćete da razgovarate sa njim."

"Rael Mlañi je ime koje ne znam", reče stranac. "Zato ću razgovarati s tobom,

Evo. Da li možeš da mi kažeš koja je godina?"

"Sto trideset deveta", reče Eva Mandela, vraćena iz pustinje duhova u leto na

umoru, da bi pri tom prošla kroz mesto prepoznavanja i tako doznala ime i lice

stranca.

"Tako rano", reče Doktor Alimantando. On uze lulu iz džepa mantila, napuni je i

pripali. "Ili radije, tako kasno? Pokušavao sam da stignem ili osamnaest meseci

od danas, ili oko tri godine ranije, kako bih pokušao da saznam šta se desilo, ili

radije šta će se desiti sa gradom. Preciznost je malčice varljiva kod dugih

skokova: pre deset minuta, bio sam osam miliona godina daleko."

Za Evu Mandelu nije bilo čudesno to sa kolike je udaljenosti ili koliko je brzo

Doktor Alimantando došao, već činjenica da je uopšte tu; jer čak i ona, koja ga

je lično poznavala u ranim danima naselja, umalo nije poverovala onima koji su

govorili da je Doktor Alimantando legenda koliko i zelenko koga je pošao da

lovi.

"Znači, nisi pronašao zelenka?" upita ona dok je nameštala novi kalem konca

sivog poput pustinjskog mantila.

"Nisam našao zeleni narod", složi se Doktor Alimantando uvlačeći dokono i

dugo dim iz lule. "Ali jesam spasao grad, a to mi je bila glavna briga. Toliko

sam postigao i sasvim sam zadovoljan, mada nikada neću dobiti ni reč

zahvalnosti ili trunku slave zbog toga jer niko za to nikada neće znati. Čak i ja

ponekad zaboravim: mislim da život preko dve vremenske linije muti moja

sećanja na ono što je istorija i na ono što nije."

"O čemu to govoriš, budalo jedna?" prekori ga Eva Mandela.

"O vremenu i paradoksu, oblikovanju stvarnosti, oblikovanju istorije. Da li znaš

koliko je prošlo otkad sam one noći kročio u vreme?" On diže jedan dugi prst.

"Toliko. Jedna godina. Za mene. Za tebe... Evo, jedva sam te poznao! Tokom te

jedne godine putovao sam gore-dole vremenskim linijama, gore-dole, napred-

nazad." Doktor Alimantando je posmatrao kako prsti Eve Mandele upliću niti,

uvijaju ih, prepliću, izobličuju, tkaju. "Putovanje kroz vreme je kao tvoje

pletenje", reče on. "Ne postoji jedna nit koja se pruža iz prošlosti u budućnost,

postoji mnogo niti, i poput tvojih klot-frketa, one se ukrštaju i mešaju da bi

stvorile vremensko tkanje. A ja sam to tkanje video, nagañao koliko je široko, i

video sam tako mnogo toga, tako mnogo neobičnih i čudesnih stvari, da bih

morao ostati ovde do mraka ako bi trebalo da ti sve ispričam."

Ali trebalo je, i ostao je. Kada je završio hroniku svojih pustolovina u

plastičnim, bilenijumima mrtvim šumama gde je u sveskama skicirao bizarnu

polimernu floru i faunu, i izleta do budućih dostignuća čovečanstva, kolosalnih

naučnih podviga i učenja prema kojima je dragulj u kruni ovog doba,

prilagoñavanje sveta čoveku, izgledalo trivijalno i sitno; kada je ispričao sve o

svojim putovanjim kroz planetnu džunglu procvetalih i zrelih stabala u potrazi

za ljudima koji više nisu bili ljudski, već toliko preobraženi sopstvenom rukom

da su imali obličje sočnog crvenog melanža organa, obla stvorenja iz krošnji sa

tvrdim oklopima i snažnim pipcima za hvatanje koja su svoje inteligencije kadre

za oblikovanje stvarnosti bacali u ponore Multiverzuma kako bi se sjedinila sa

uzvišenim meñudimenzionim voljama koje su tamo vladale, kada je ispričao sve

to i kako je video da sunce prekriva glazura leda, kako je hodao po kamenu tek

roñene zemlje još toplom od lave, dok su munje Postanja palacale svuda oko

njega; i kako je video da sveta Katarina sadi Drvo Početka Sveta u golom

crvenom kamenu Hriza, i isto tako stajao na vrhu Olimpike, najviše od svih

planina, da bi video nebo ljubičasto od zraka ROTEH-ovih partaka u borbi sa

okupatorima s drugog sveta zvanim Nebeski soj baš prvog dana 222. Dekade, i

kako je baš tog jutra, baš ovog jutra, pijuckao za doručkom čaj od mente na

ledenoj kapi planete dok je horizont punilo natečeno, umiruće sunce i dok su

oko njegovog šatora pod površinom leda puzale neobične geometrijske šare koje

je smatrao sigurnim ostacima čovečanstva u tom vremenu okončanja: dok je sve

to ispričao, senke su se zaista izdužile ispod lepezastog drveta, vazduh je u sebi

nosio oštricu večernje svežine, a Eva Mandela je utkala Doktora Alimantanda i

sve njegove priče o čudesima i užasu u svoju tapiseriju kao živopisni čvor

zelenila iz džungle, ljubičastih bitaka, morbidnog crvenila i ledenog plavetnila

kroz koje je prolazila siva nit vremenskog putnika.

"Ali", reče Doktor Alimantando, "nigde prilikom svojih lutanja kroz doba sveta

nisam pronašao doba zelenih. A opet, čitava istorija prekrivena je njihovim

tragovima." On se zagleda u srebrnu narukvicu meseca-prstena. "Čak i ovo

mesto. Ovo mesto i više od svih, rekao bih. Zelenko je bio taj koji me je doveo

ovamo da osnujem Bespuće."

"Budalo jedna", reče Eva Mandela. "Svi znaju da je Bespuće osnovano

poveljom ROTEH-a."

"Postoje istorije i istorije", reče Doktor Alimantando. "Otkad se slobodno

krećem kroz vreme, video sam toliko drugih istorija koje teku uporedno sa ovom

da više nisam siguran koja je istinita i prava. Bespuće je imalo i druge početke, i

druge svršetke."

Doktor Alimantando prvi put vide na čemu to Eva Mandela radi.

"Šta je to?" uskliknu on sa iznenañenjem većim nego što bi ijedna tapiserija

mogla da izazove.

Evu Mandelu, koja je lagano, blago tonula natrag prema pustinjskim duhovima,

trže u sadašnjost ispad njenog gosta.

"To je moja istorija", reče ona. "Istorija Bespuća. Sve što se desi utkano je na

ramu. Čak i ti. Vidiš? Istorija je kao pletenje; svaki lik je nit koja se provlači

kroz potku dogañaja. Vidiš?"

Doktor Alimantando otkopča dugačak mantil i izvuče rolnu tkanine. Raširi je

pred Evom Mandelom. Ona se zagleda u srebrnom sumraku meseca-prstena.

"To je moja tapiserija. Odakle ti moja tapiserija?"

"Sa jednog mesta dalje u vremenu. Ovo nije moja prva poseta Bespuću." Nije joj

rekao gde ju je pronašao, fiksiranu za ram u prašinom prekrivenim ruševinama

iste ove kuće pred kojom je sedeo u budućem Bespuću, mrtvom, napuštenom,

Bespuću koje je progutala prašina. Nije želeo da je uplaši. Eva Mandela kucnu

kažiprstom po tkanini.

"Vidiš? Te niti još nisam istkala. Gledaj, zelena nit, onda ova mrka kao prašina

i..." Ona se neočekivano uplaši i razljuti. "Sklanjaj to, ne želim da vidim! Ne

želim da čitam budućnost, jer i moja smrt je tu negde utkana, moja smrt i kraj

Bespuća."

Tada Rael Mlañi iziñe iz kukuruzišta da pozove baku unutra na večeru, jer je

ona često lutala toliko daleko po pustinji sećanja da je zaboravljala da uñe kada

se spusti hladna noć. Plašio se zbog njene krhkosti iako je ona bila snažnija nego

što je mogao da pretpostavi; plašio se da se tokom noći ne pretvori u led.

U tim poznim danima istorije, mnoge stare tradicije sa početka bile su ponovo

uspostavljene kao neprikosnovene. Meñu njima je bila i tradicija gostoprimstva i

otvorenih vrata za strance. Doktor Alimantando je smešten na počasno mesto za

stolom i, izmeñu zalogaja jagnjećeg pilava koji je spremila Kvaj Čen Pak,

saznao je za razloge postojanja praznih stolica oko uglačanog stola od pustinjske

hrastovine. Tokom te stare tragedije, mnoge stvari koje su mu izgledale čudno

kada je kročio iz vremena bile su objašnjene, a njegova godina putovanja kroz

takvu istoriju omogućila mu je da dogañaje sagleda sa izvesne udaljenosti, čak i

dogañaje meñu prijateljima u gradu koji je sâm izmislio. Iako je narodno

predanje u sebi imalo više pitanja nego odgovora, vremenska oluja razjasnila je

nedoumice u glavi Doktora Alimantanda. Sada je shvatao zbog čega nije bio u

stanju da stigne do središnjeg razdoblja dogañaja koji su konačno doveli do

uništenja Bespuća: nekontrolisani vremenski ključ (plus umesto minusa,

pretpostavio je) stvorio je oko sebe zonu hronokinetičke odbojnosti, koja je bila

sve jača što se više približavao tri godine udaljenom srcu misterije. Razmatrao je

mogućnost da otputuje natrag pre bitke za Bespuće, možda da je proživi

inkognito. Ta zamisao veoma ga je privlačila, ali znao je da bi time ponovo

prepravio kompletnu istoriju za koju tek što je saznao.

Ali jarka iluzija putovanja dalje, napred, naviše, počivala je pred njim kao

blistava uskršnja sveća. Dok je obrok trajao, osećao je kako se smrt okuplja oko

stola, smrt i duhovi mrtvih, i umor Bespuća duboko u kostima, i znao je da u

njegovom gradu za njega više nema budućnosti. Ruševine, skrpljena mešavina

nemogućnosti, prašnjavo raspadanje, san. Bespuće je umiralo. Njegova

ekscentrična zamisao o mestu gde će svi biti dobrodošli odslužila je svoje. Svet

je postao isuviše ciničan za takvu nevinost.

Svetlosnim godinama daleko od prozora spavaće sobe koju je Kvaj Čen Pak

ustupila Doktoru Alimantandu, sijale su zvezde. Sećao se vremena kada su mu

izgledale blisko i toplo, uhvaćene u granje pamukovih stabala u noći prve

proslave na svetu. Sećao se nevinosti, naivnosti, i najednom mu se učinilo da je

breme njegovog sna isuviše teško.

Vreme je bilo ogromno. Postojala je čitava večnost za skrivanje zelenih ljudi u

njihovim blistavim gradovima. Ako nastavi da traga, neće nikada izgubiti

iluzije. Pustinjski vetar večeras je mirisao zeleno, a svetla meseca-prstena

treperila su poput zvončića na vetru. Okrenuo se od prozora da bi zaspao na

sopstvenim razbijenim iluzijama, a zelenko je bio tamo, okačen naopako za

tavanicu kao zeleni kućni gušter.

"Pozdravi od poništenih", reče stvorenje. "Mi, nemogući, pozdravljamo tebe,

isuviše verovatnog."

Doktor Alimantando se trže i sede na krevet.

"O", reče.

"Zar je to sve što možeš da kažeš?" Zelenko zadobova malim stopalima po

tavanici.

"U tom slučaju, kako je moguće da sam pretražio sve od početka do kraja sveta,

a da nisam bio u stanju da te nañem?"

"To je zato što sam izišao iz nepostojanja da bih te pozdravio."

"Dakle, ti si ipak proizvod moje mašte." Kvaj Čen Pak je stavila sasušeno bilje

ispod jastuka da bi podstakla korisne snove; zeleni miris iznenada ispuni sobu.

"Ništa više nego što si ti proizvod moje." Zelenko se zagleda u Doktora

Alimantanda zelenim zelenim očima. "Sećaš se da smo razgovarali o sudbini?

Samo što je reč bila o gustini, a ne o sudbini. Vidiš, ovo nije bila tvoja sudbina,

a pošto te nisam vodio ovoj sudbini prerušen u izdanak prokelja, mi smo

poništeni."

"Objasni, zagonetni stvore."

Zelenko pade s tavanice, okrenu se u vazduhu gipko kao mačka i čučnu na podu

poput zelene žabe. Kao žaba, više je ličio na čoveka nego pod gušterskom

maskom, ali bio je toliko blizu da je Doktor Alimantando uzdrhtao zbog njegove

tuñinske neobičnosti.

"Bespuće nikada nije trebalo da nastane. Jednom smo omanuli kada si ostao

nasukan ovde i osnovao naselje, ali nema veze, mislili smo, kometa je bila na

putu, sudbina je bila osigurana. Ali omanuli smo i drugi put, katastrofalno, kada

je kometa došla. Trebalo je da vas razveje do najudaljenijih delova globusa;

umesto toga, ti si se poigrao istorijom i spasao svoj grad, plativši za to

konsenzualnom stvarnošću: to jest, uzimajući zdravo za gotovo da su obe te dve

reči mistične i iluzorne."

Zelenko nacrta malim ovlaženim prstom železničku prugu na podnim pločicama

i proñe prstima kao vozovima preko komplikovanog skupa tačaka.

"Stvarnost, pruge i tkanje. Eva je blizu sa svojom tapiserijom, ali nema dovoljno

vunice da isplete ostale istorije Bespuća. Ja sam jedna od tih neupletenih

istorija-ljuštura: ne bih ni postojao da nije bilo velike vremenske oluje koja je na

tren razmakla velove izmeñu naših stvarnosti i dozvolila mi da uñem iz svoje

nestvarnosti, tog mog alternativnog tkanja, i putujem gde poželim."

"Kako si mogao..."

Pet prstiju nalik na zeleni pasulj, podignutih u znaku mira i tišine.

"Naša vremenska nauka je veća od tvoje. Strpi se, moja priča nije dugačka. U

nekom drugom vremenu, ti si prešao preko Velike Pustinje, i stigavši na zeleni

rub sa druge strane, nastanio se u maloj zajednici po imenu Francuz, u gradu

sličnom onome u Deuteronomiji, iz koga si pobegao, samo što te tamo ljudi nisu

žigosali kao čarobnjaka ili žderača dece."

"Baš lepo."

Vetar je jačao iza prozora; duhovi i prašina leteli su kroz sokake oko kuće

Mandelinih.

"Naša uloga tvog pastira - uzgred, to nisam bio ja - izazvala je očaranost

neobičnim nijansama naše kože. 'Zeleni ljudi', pomislio si, 'kako je to moguće?

Udubio si se, eksperimentisao, istraživao; ukratko, a moram biti kratak, jer sklon

sam brbljanju, razvio si soj simbiotske vegeplazme koja je ljudima, u sadejstvu

sa njihovim krvotokom, omogućila fotosintezu hrane iz vode, sunčeve svetlosti i

tragova minerala baš kao kod naših nepokretnih roñaka." Zelenko pridiže

zadnjicu zelenu poput jabuke kako bi Doktor Alimantando mogao da je zagleda.

"Gledaj: nema čmara. Jedna od naših modifikacija tvog prvobitnog dizajna,

zajedno sa hermafroditizmom - mada sumnjam da si to primetio - jeste

psihološka polimorfnost, zbog koje me vidiš kao mnoštvo različitih stvari, i

Intimna Svest, pomoću koje opažamo Vaseljenu, baš kao i naši nepokretni

roñaci, biljke, neposredno umesto kroz analogije i analoge ljudskog opažanja, pa

smo stoga kadri da neposredno manipulišemo prostorom i vremenom."

Možda zahvaljujući triku srebrnastog meseca-prstena, možda zahvaljujući sili

temporalne verovatnoće i paradoksa, zelenkovo lice postajalo je prepoznatljivije

ljudsko, sve manje zeleno i tuñinsko.

"Ali ništa od toga nije se desilo", požali se Doktor Alimantando. "Nikada nisam

prešao Veliku Pustinju, tako da ni ti nikada nisi nastao."

"Recimo radije da su verovatnoće bile korenito izmenjene. Verovatnoća onoga

koji te je vodio preko Velike Pustinje bila je znatno smanjena, dok je moja

znatno uvećana. Vremenske linije se spajaju, sećaš se? Vidiš, kometa je bila na

putu, ura, ura, godinu i godinu i godinu i jedan dan. Istorija bi posle tvog

napuštanja Bespuća bila donekle drugačija: mesta, vremena, likovi, ali svojstva

sveta se spajaju." Ekspresi od prstiju sudariše se na glavnom koloseku iscrtanom

pljuvačkom. "Zeleni ljudi će ponovo nići iz Afroditine školjke tvog čela,

Doktore A, i skočiti kroz vreme u potrazi za erom i civilizacijom koja će ih

primiti prijateljski. Znaš, progonili su ih. Mrke, žute, crvene, crne, čak i one

prljavobele kože - sve njih svet može da prihvati, ali zelene? Zelene?"

"Ali, sam si mi dao tajnu Temoralne Inverzije koja je bila ključ hronodinamike;

zahvaljujući tome, ja sam spasao Bespuće od komete... a tebe uništio."

"Dobro razmišljaš, dobri moj doktore, ali ne sasvim tačno. Nisi ti mene poništio,

već si mi podario život. Ja sam proizvod niza dogañaja koje si ti pokrenuo."

"Tvoje zagonetke su sve zamornije."

"Strpljenja, strpljenja, dobri moj doktore. Vidiš, ja nisam onaj zelenko koji te je

vodio preko Velike Pustinje. Njega si poništio, siroto dete, mada mislim da će

jednom ponovo nastati, i povesti te možda preko pustinje šljunka, pustinje

kamena i pustinje peska. Vremenske linije se spajaju. Ne, ja sam potpuno drugi

zelenko. Možda si me već video?" Doktor Alimantando se zagleda u viridijanske

crte lica i one mu se učiniše nekako poznate, kao sećanje, nejasno prepoznavanje

izliveno u žadu.

"A sad, potpuno neprihvatljivi deo večeri", objavi zelenko. "Iako ne bi trebalo

da postojim, postojim. Stoga mora postojati neki vannaučni razlog za mene; neki

čudesni uzrok." Zelenko je balansirao na jednoj nozi. "Jedna noga, deset nogu,

hiljadu nogu, milion nogu: sve noge nauke ne bi nikada stajale u ravnoteži da ih

ne drži jedna jedina noga čudesnog." On spusti nogu, savi se, protegnu. "Nauka

koja ne obuhvata i ono što ne ume da objasni, nije nikakva nauka."

"Sujeverne besmislice."

"Ona bića u krošnjama koja si posetio, takoñe imaju nauku, učenje o onome što

se ne da proučavati. O stvarima koje mi zovemo mistične i magične, o naukama

viših redova organizacije destilovanim poput slatkog nektara niz spirale

Helikoide Svesti: to je njihovo učenje. Oni izučavaju ono što se izučavati ne

može kako bi saznali nesaznatljivo: šta je tako veliko u znanju koje se odnosi

samo na ono što se može saznati?"

"Zagonetaš spremno, kao i uvek", reče Doktor Alimantando, sad već narogušen.

"Aliteracija! Obožavam aliteracije! Hoćeš zagonetku? Evo jedne: kako se

zovem?"

Doktor Alimantando progunña ozlojeñeno i skrsti ruke.

"Kako se zovem, dobri doktore? Saznaj moje ime i saznaćeš sve. Nagoveštaj: to

je pravo ime, a ne samo hrpa slova, i to ime je ljudsko."

I iz istog razloga zbog koga ljudi, ma koliko bili nevoljni, ne mogu da odole

društvenim igrama, Doktor Alimantando poče da pogaña imena. Pogañao je i

pogañao i pogañao u hladnoj i tamnoj noći, ali zelenko, koji je čučao usred

lepljivih železničkih koloseka i postajao sve neodreñenije poznatiji kako su

prolazili sati, samo je odmahivao glavom i govorio ne ne ne ne ne. Doktor

Alimantando je pogañao sve dok nije promukao i dok prva svetlost zore nije

obasjala rub sveta, ali zelenko je i dalje govorio ne ne ne ne ne.

"Daj mi još neki nagoveštaj", reče promuklo Doktor Alimantando.

"Nagoveštaj, nagoveštaj", zapevuši zelenko. "Dakle, nagoveštaj. To je poznato

ime iz tvoje stare otadžbine, prijatelju. Ja sam čovek iz zelene Deuteronomije." I

tako je Doktor Alimantando naveo svako prezime koga je mogao da se seti iz

mladosti provedene u Deuteronomiji.

"...Arumangasendo, Amaganda, Džinganseng, Sanusangendo, Ičiganseng..." a

zelenko je i dalje odmahivao glavom (sve poznatiji sa svakim slogom

deuteronomijskih imena koja su se kotrljala s jezika) i govorio ne ne ne ne ne.

Dok je svet krivio svoj rub ispod ivice sunca, imaginacija Doktora Alimantanda

se ispraznila, tako da je rekao: "Predajem se."

"Sve si ih izreñao?"

"Sve."

"To nije sasvim tačno, dobri doktore. Izostavio si jedno ime."

"Da, znam."

"Reci mi to ime."

"Alimantando." I zelenko pruži ruku i dodirnu svojim prstom prst Doktora

Alimantanda, i ta šaka bila je njegova roñena šaka, tako da je u blesku zelene

svetlosti prodro u samo srce misterije. Prsten Vremena, veliki Anulus unutar

koga su sve stvari kružile, mora isceliti rane koje mu je on naneo svojim

poigravanjem istorijom. Izvan spoljnog ruba prstena i u njegovom središtu tekla

su čudesa koja su se probila u vreme da bi osigurala da zeleni ljudi nastanu, tako

što su ih učinila njegovom tvorevinom. Neonima daleko, jedan od sinova iz

budućnosti povešće ga preko Velike Pustinje: taj zelenko nije bio zelenko koji je

sada stajao pred njim, jer taj je zelenko bio budući on. Sada je znao iz koga je

vremena na njegovu tavanicu stigla škrabotina crvenom kredom. Ispunio je sebi

najveću želju i pri tom se ukrcao na zelenu hronodinamičku vrtešku koja ga je

najpre odvela dalje od sudbine u kojoj je bio otac zelenih ljudi, ali ga je

vremenom dovela do ovog čudesnog trenutka postanja. Veliki Anulus bio je

zaceljen i čitav. Budućnost je bila osigurana, prošlost neizmenjiva.

"Neka bude", reče Doktor Alimantando.

Čudesno zelenilo poteče iz prstiju zelenka u prste Doktora Alimantanda. Šaka

mu pozelene, zatim ručni zglob, pa ruka. Doktor Alimantando zabrinuto jeknu.

"Osetićeš bol", reče zelenko. "Rañanje uvek boli."

Doktor Alimantando pocepa odeću sočnim zelenim prstima i tako otkri zelenu

plimu koja mu je nadirala telom. On pade na tle uz lelek, jer dok je poslednji

trag mrke boje iščezavao iz njegovog spoljnog obličja, započeo je preobražaj

čoveka unutra. Zelena krv navirala mu je venama, umesto nezgrapnog fluida

crvenog kao meso. Hormonalne žlezde stiskale su se i oticale u nove oblike,

organi se izvijali ili skupljali po diktatu tuñinskih funkcija zelene likantropije.

Sokovi su curkali, žlezde se meškoljile, prazni prostori nestajali u njemu. Doktor

Alimantando se kotrljao i koprcao na podnim pločicama beskrajno dugo, a onda

sve bi dovršeno. Svetlost zore prodirala je u prugama kroz prozor i u toj

hranljivoj svetlosti, Doktor Alimantando je istraživao svoje novo telo.

"Ti meni, ja tebi, mi nama", zapevuši zelenko. "Gledaj budućeg sebe." Zelenko

je stajao pred zelenkom, istovetni kipovi od žada. "Budućnost se mora očuvati,

zeleni ljudi moraju nastati, pa se stoga čudesno probilo i preobrazilo te u mene.

A sad, ideš li sa mnom? Ima strašno puno toga da se uradi."

"Strašno puno", saglasi se zelenko.

"Zaista", reče zelenko, i najednom zamirisa sveže pokošeno seno, drevna šuma

sekvoja i tek preorana zemlja posle kiše, kao i divlji beli luk iz živica

Deuteronomije, a zeleni ljudi jednim korakom prevališe milion miliona godina u

vremenu sna.

U šest sati i šest minuta, trudna Kvaj Čen Pak Mandela (žena po imenu, a ne i po

zakonu, jer u Bespuću više nije bilo zakona kadrog da priznaje brakove) doñe i

kuc kuc kucnu na vrata gostinske sobe, sa doručkom na poslužavniku. Kuc kuc

kuc bez odgovora kuc kuc kuc bez odgovora tako da je rekla sebi, mora da još

spava, pa je ušla tiho da mu ostavi poslužavnik kraj kreveta. Soba je bila prazna,

prozor otvoren. Vetar je naneo prašinu na postelju, u kojoj kao da niko nije

spavao. Na podu, strančeva odeća ležala je razbacana i iskidana, a meñu

neobičnim stvarima, Kvaj Čen Pak pronašla je nešto još neobičnije; kao papir

tanku srebrnastu kožu u obliku čoveka, suvu i krljuštastu, tako da joj se perutala

pod prstima, kao da je neka čudna pustinjska zmija skinula svoj svlak i otišla u

hladnu noć.

69.

Padala je kiša onog dana kada su provalili u zatvorenu kuću, muškarac i dve

žene; teška, prodorna kiša, stuštila se sa nebesa, kažnjavajući zemlju. Pre tog

utorka, kiša nije pala tri godine. U zatvorenoj kući osećao se strašan smrad,

smrad nečega što je počelo da umire pre više godina, ali još nije skončalo. Stoga

je Rael Mandela Mlañi bio spreman kada je pronašao telo na stolici kraj kamina,

iako su mu smežurana koža, iskeženi zubi i zagledane, mumifikovane oči

izmamile mali krik straha. Začuvši taj mali krik, Santa Ekatrina smesta odvede

Kvaj Čen Pak natrag u kuću, jer ako trudnica naiñe na leš, dete će zasignurno

biti mrtvoroñenče. I tako je Rael Mandela Mlañi preneo leš lak kao papir iz

zatvorene kuće u svoju i sasvim sam iskopao plitki grob u mekom tlu gradskog

groblja. Kiša mu se slivala niz lice, vrat i gole mišice, i punila raku, a pošto nije

bilo gradonačelnika niti sveštenika da kažu prikladne reči, pognuo je glavu i

izgovorio sam oproštajne rečenice pod pljuskom od koga je bio mokar od glave

do pete. Kada je grob bio prekriven mekom zemljom, zakucao je drvenu

nadgrobnu ploču i na njoj ispisao reči 'Ženevjev Tenebre, osnivač i stanovnica

Bespuća', a pošto nije znao datume ni mesta, napisao je jednostavan epitaf:

'Umrla je od slomljenog srca'. Onda je zagacao natrag po crvenom blatu do svog

ognjišta i žene, sa težinom u duši, jer sada su ostale samo Mandele.

Dok je tkala pod svetlom gasne svetiljke u sobi sa razbojem, Eva Mandela je

videla kraj vremena rastegnut preko rama njene tapiserije. Razvezala je životne

niti Ženevjev Tenebre i utkala ih natrag u zemlju. Ostalo je tako malo niti.

"Kuda one vode, kakva je njihova budućnost?" upitala je šištave mlazeve gasa.

Oni su znali, i ona je znala, jer i mlazevi gasa i ona radili su na tapiseriji

vremena predugo da joj ne bi znali oblik i strukturu, kao i da oblik utkanog

nalaže oblik koji će poprimiti razatkano. Bližio se posvemašnji kraj; sve su niti

vodile u crvenu prašinu, a iza toga ona nije mogla da vidi ništa, jer budućnost

nije bila budućnost Bespuća. Tkala je uplašena pred tom budućnosti, pod

šištavim gasnim svetiljkama, a nit se sve vreme kroz njene prste spuštala u

ništavilo, dok je kiša i dalje padala.

Tri dana je kiša padala kao nikada ranije, čak ni kada je Šaka pesmom izmamio

stotinu pedeset hiljada godina kiše iz suvog, podrugljivog neba. Rael Mandela je

posmatrao kišu naizmenično sa svakog prozora hacijende. Sa tih prozora video

je kako nabujale reke kišnice nose prinose za sledeću godinu i činilo mu se da

čuje smeh Panarha u teškim kapima: božanske slogove koji su mu govorili da

budućnost nije namenjena Bespuću. Tri dana je bilo tako, a onda su se sivi

oblaci svili, sunce se probilo kroz uskomešanu izmaglicu, a snažan južni vetar

poterao kišu pred sobom i ostavio svet da se puši i isparava na suncu u petnaest i

petnaest. Te noći, krici su poremetili meditativnu pustinjsku tišinu: strašni,

prodorni krici ispunjeni strahom i bolom, krici žene na poroñaju.

"Želi želi želi, polako samo, kokošja koščice, komadiću meseca, neka iziñe,

neka iziñe, hajde..." Santa Ekatrina je molila, a Kvaj Čen Pak, kokošja koščica,

komadić meseca, istiskivala je i duvala, da bi se oglasila novim prodornim

krikom koji je naterao Raela Mlañeg u salonu, gde je strepeo kraj svoje mistične

bake, da ñipi sa stolice i posegne za kvakom. Pred zoru, Santa Ekatrina je

okrenula tu kvaku i pozvala sina u poroñajnu sobu.

"Sada je blizu, ali veoma je slaba, jadno dete. Uzmi je za ruku i daj joj snage

koliko god možeš."

Kada je nebo počelo da se osvetljava bojom skerleta i zlata, oči Kvaj Čen Pak

otvorile su se širom širom širom, a usta su joj se rastegla oaoaoa dovoljno da

progutaju svet i ona je stala da istiskuje istiskuje istiskuje istiskuje.

"Hajde hajde hajde hajde hajde", šaputala je Santa Ekatrina, a Rael Mlañi je

zatvorio oči jer nije mogao da podnese da gleda ono što se dešavalo sa

njegovom ženom, ali joj je ščepao šaku kao da je nikada više neće pustiti.

"Hajde hajde hajde hajde hajde", a onda odjeknu krik i Rael Mlañi otvori oči da

bi ugledao ružnog crvenog kmečećeg stvora u ženinom naručju, a čaršav je bio

umrljan crvenim i crnim, gnusnim ženskim stvarima.

"Sin", reče Santa Ekatrina, "sin." Rael Mlañi uze majušnog crvenog uskoprcalog

stvora od žene i iznese ga u jutro, na sunce koje je bacalo džinovske senke po

zemlji. Nežno, strasno, Rael Mlañi je nosio svog sina po razorenim njivama i

prolazima do ivice litica, a tamo je podigao dečaka prema nebu i šapnuo njegovo

ime pustinji.

"Haran Mandela."

Odgovori mu munja duž horizonta. Rael Mandela Mlañi pogleda sinovljeve

prazne crne oči i vide pucketanje munje iza otvorenih zenica. I mada te oči još

nisu mogle da se usredsrede na njegovo lice, učinilo mu se da one gledaju neki

veći, širi svet on onog ograničenog krugom horizonta. Mutna tutnjava

grmljavine uznemiri umorne ruševine Bespuća, a Rael Mandela Mlañi uzdrhta,

ali ne zbog siline grmljavine već zato što je znao po očima koje je držao u

naručju da je konačno došlo to dugo očekivano, potpuno dete koje je okončalo

kletvu generacija Mandela, dete u kome su mistično i racionalno bili skladno

pomireni.

Grmljavina zatrese crveno stenje podruma gde se nit vremena Eve Mandele

tkala na ramu tapiserije, a mlazevi gasa zadrhtaše u iščekivanju i šapnuše 'crvena

prašina crvena prašina crvena prašina'. Istorija je sklapala svoje vučje čeljusti iza

Eve Mandele: sada je tkala dogañaje stare samo nekoliko minuta u istoriju

Bespuća. Roñenje sina, grmljavina; njeni prsti izobličavali su niti toliko žurno i

spretno da ju je to plašilo. Kao da je Bespuće sa nestrpljenjem čekalo da se

otarasi sebe. Prsti su joj istkali tren sadašnjosti i nastavili u budućnost, do

vremena svršetka upamćenog sa tapiserije koju joj je pokazao Doktor

Alimantando. Crvena kao prašina, crvena kao prašina, bila je to jedina nit koja je

preostala, bila je to jedina boja koja će dovršiti tapiseriju i učiniti je celovitom.

Stavila je dugačak kalem crven kao prašina na cevnjak razboja i dovršila istoriju

Bespuća. Dok se nit spuštala prema kraju i dok se istorija završavala, Eva

Mandela vide da mlazevi gasa drhte i oseti da joj tuñinski vetar miluje

nadlanice.

Gotova. Tapiserija je bila gotova. Istorija je bila potpuna. Bespuće, njegovi

počeci, njegovi svršeci, bili su zapisani tu. Pratila je prstom četiri niti koje su

vodile dalje, napolje, kroz vremena kraja u budućnost. Jedna nit je započeta pre

samo nekoliko minuta, i njen kraj nije mogla da vidi u sve većem mraku, iako je

osetila u iznenadnom mističnom šoku da ona vodi napolje kroz stenje i kamenje

do mesta izvan njenog poimanja.

Kraj niti sopstvenog života nije mogla da nañe. Mogla je da je prati od početka u

dalekom Novom Merionedu duž srebrnaste linije do zelenog mesta unutar oluje;

videla je kako istovetne niti mističnosti i racionalnosti niču iz njene materice,

pratila je sebe kroz godine mira i tragedije sve dok nije stigla do mesta gde se nit

spajala sa prašinom poništavanja, i tu se gubila. Nije se završavala, nije se kidala

niti presecala, naprosto se gubila. A opet, nagoveštaji njene boje širili su se

tapiserijom. Zbunjena, Eva Mandela stavi prst na tačku spajanja i prože je

neobična jeza. Oseti vrtoglavicu, devojačku, izgubljenu u nevinosti. Oseti da

lebdi, razlaže se, rastače, a sva njena nadanja, snovi, strahovi, ljubavi i gnušanja

preobraziše se u svetlucavu prašinu i padoše u tapiseriju. Telo Eve Mandele

postade nematerijalno i providno. Ona preñe telom i dušom u prepletane niti

koje su sačinjavale istoriju Bespuća. Jer njena uloga u istoriji bila je da beleži,

tako da je kroz beleženje postala sama ta istorija. Vremenska tapiserija

zasvetluca srebrnastom ljubavi Eve Mandele, a onda nalet tuñinskog vetra

posegnu u sobu i pogasi šištave mlazeve gasa.

Vetar je jačao, u zloćudnim naletima i udarima, kao predznak mrkih uragana

koji su češljali Veliku Pustinju. Oluja prašine prosu se pustarom u tornadu

letećih igala i pobesnelih munja. Privučeni Kristalnim Ferotropima, gromovi su

udarali i raznosili ih u crni prah nošen vetrom. Nailazila je Velika Oluja Prašine,

sve snažnija, veća, gladnija, sa svakim metrom koji je prevaljivala preko polja

dina. Rael Mandela Mlañi stisnu sina na grudi i potrča pred njom. Iglice prašine

šibale su ga dok se provlačio kroz vrata u kuću.

"Brzo, brzo, stiže Velika Prašina", uskliknu on. Sin i majka se umotaše u

marame i rukavice i suprotstaviše se vrelim naletima peska da bi smestili stoku u

štale i spustili kapke na prozorima. Velika Prašina zasu bespuće vriskom i

urlicima demona. U trenu, vazduh postade neproziran, abrazivan, smrtonosan.

Uz kreštanje peska nošenog vetrom, svaki centimetar gordo obojenih zidova bio

je ogoljen, išmirglan, sveden na golo drvo i metal. Stabla su bila očerupana,

zatim svedena na čačkalice, a metalni nosači pumpi-vetrenjača izglačani tako da

su sijali kao srebro. Crni rombovi solarnih kolektora popucali su i izlomili se;

pre nego što se popodne okončalo, njihova crna staklena lica ležala su na tlu pod

oblucima koje je naneo vetar.

Oluja prašine nastavila je da duva i tokom noći. Kvaj Čen Pak, koja je ležala u

svojoj poroñajnoj postelji, sa bebom Haranom koji je slepo lovio bradavicu,

osluškivala je vetar koji je kreštao oko crepova i vrištala u strahu, jer joj se

najednom činilo da je svaki demon iz prošlosti Bespuća prepune demonima

urlao za njenim mesom. Santa Ekatrina i Rael Mlañi nisu čuli krike iracionalne

panike. Tragali su uz svetlost sveća po promajnim sobama i podrumima za

Evom, koja je iščezla kada se oluja obrušila na kuću Mandelinih. Rael Mlañi se

plašio da je mrtva i da su od nje ostale samo izglačane kosti, ali Santa Ekatrina

je ugledala svetlucavu tapiseriju i obuzeo ju je čudan i grozan strah. Osetila je da

je vetar prodro u kuću i kosti joj samleo u pesak. Podozrevala je, ali nikada nije

rekla, jer ni sama nije bila sigurna, da je Eva Mandela prešla u tapiseriju i tako

se vratila na sam početak istorije Bespuća.

Pet dana, oluja prašine šibala je Bespuće. Vetar se ludirao po napuštenim

hotelima i restoranima, duvao je nad napuklom jajastom kupolom Bazilike

Potpune Ugradnje, vrtložio se oko zujećih čeličnih dimnjaka Čelikgrada, i svirao

po utrobi cevovoda kao na harmonijumu. Nanosio je prašinu na kosture, srušene

zidove, punio njive dinama, kuće mrvio u pesak. Rascepio je drvene delove

kamene kuće Doktora Alimantanda i razneo knjige, alate, prostirke, kuhinjske

predmete, opremu iz kupatila, eshatometre, tanatoskope, na sve strane sveta.

Vetar je duvao i duvao i duvao, i kamen po kamen, ciglu po ciglu, zrnce po

zrnce, česticu po česticu, odneo Bespuće sa sobom. Pokušao je da odnese i

domaćinstvo Mandelinih; brbljao je i grebao, čupao crepove sa krova i bacao ih

u vazduh, kreštao besno ne bi li zaplašio izbeglice što su dan i noć strepele od

naleta koji će im otkinuti krov i zidove, da bi ih izložio meke i nage noževima

oluje.

Pet dana je bilo tako, a onda, šestog jutra, Rael Mandela Mlañi začu neki zvuk

jači od vriska vetra. Začu zvuk zvižduka lokomotive. Nije bio mnogo jak, niti

naročito drugačiji od zviždanja vetra, ali kada ga je jednom čuo, više nije

sumnjao.

"Voz, voz!" uzviknu on, poteravši majku, ženu i sina u vihor pakovanja

kartonskih kofera. "Možemo da pobegnemo!" Vetar je dovoljno oslabio da se

uviju u marame i teške burnuse kako bi izišli u oluju prašine. Rael Mlañi je

pustio stoku iz štala. Lame, koze, svinje, kokoši, odgalopiraše u prašinu i

iščeznuše. Zapitao se šta li će biti sa njima. A onda slepo, obavijena prašinom,

porodica Mandela krenu pipajući duž zagušenih ulica raspalog grada prema

železničkoj pruzi. Tamo čučnuše da osluškuju pesmu peska na uglačanim

šinama.

Bespuća više nije bilo. Vetar je sve oduvao. Kuće su nestale, ulice su nestale,

njive su nestale, hoteli i svratišta su nestali. Bog i Mamon su nestali; sve je bilo

kao na početku: goli kamen i čelik. Izbeglice su čekale i čekale i čekale. Dvaput

je Rael Mlañi pomislio da je čuo zvižduk lokomotive, dvaput je skočio na noge

u iščekivanju, dvaput je ostao razočaran. Vetar je slabio, narandžasta

neprozirnost više nije bila tako neprobojna. Mali Haran Mandela je kmečao i

ječao. Kvaj Čen Pak ga je stiskala uz sebe i dojila na bezbednom, ispod

nepropusne odeće.

"Slušajte!" uzviknu Rael Mlañi, očiju mahnitih posle pet dana provedenih sa

ñavolima prašine. "Eno! Da li ste čuli? Ja jesam. Slušajte!" Santa Ekatrina i Kvaj

Čen Pak oslušnuše kao što je zahtevao - i ovog puta, da, čule su to, zvižduk

lokomotive, daleko niz prugu. Tada svetlost zasja kroz uskovitlanu prašinu i zov

pištaljke začu se ponovo, a poslednji voz u istoriji zaustavi se u Bespuću da bi

primio izbeglice.

Dok je voz odlazio, Rael Mandela Mlañi uzeo je majušnog sina u naručje i

poljubio ga. Velika Prašina prošla je prema severu, a sunce se pomaljalo iza

oblaka prašine i sijalo na pustoš.

Bespuće je nestalo. Više nije bilo potrebe za njim. Ispunilo je svoju svrhu i

moglo je sa zahvalnošću da se vrati prašini; njegovo vreme je okončano, ime

zaboravljeno.

Ali njegovo ime nije moglo biti zaboravljeno, jer stvari koje su se dogodile tu za

dvadeset tri godine koliko je to ime nosilo, bile su previše čudesne da bi se

zaboravile, i u okrugu Meridijana po imenu Pelnamov Park, njegovo poslednje

dete izraslo je u muškarca; dobrog, uglednog, omiljenog. Jednog letnjeg dana,

otac tog muškarca pozvao je sina u vrt pun užurbanih pčela i rekao mu: "Sine, za

tri nedelje ćeš napuniti deset godina i postati muškarac; šta ćeš onda učiniti sa

svojim životom?"

A sin reče: "Oče, napisaću knjigu o svemu onome što si mi pričao, o svim

čudima i divotama, o svim radostima i tugama, o pobedama i porazima."

"A kako nameravaš da napišeš tu knjigu? U toj priči ima još mnogo toga što ti

nisam ispričao."

"Znam", reče sin, "jer sam sve to video zapisano u ovome." On pokaza ocu

neobičnu, svetlucavu tapiseriju izrañenu blistavo i vešto, čudesnu i magičnu.

"Odakle ti to?" upita otac sina. A sin se nasmeja i reče: "Oče, veruješ li u male

zelene ljude?"

I tako je napisao tu knjigu, sin, a knjiga je imala naslov 'Bespuće': priča o malom

gradu usred Velike Pustinje na Severozapadnoj Četvrtsferi planete Mars, i ovo je

njen kraj.