Филолошки факултет

Универзитета у Београду

Културноисторијски контекст старих књижевности

Тема: Опис путовања у путопису Јеротеја Рачанина „Путовање ка граду Јерусалиму”

Професор: Томислав Јовановић Студент: Кристина Радовановић

Студијска група: 05

Број индекса: 2011/0186

Београд,

20.09.2013.

2

САДРЖАЈ:

Увод.............................................................................................................3

Опис путовања у путопису Јеротеја Рачанина........................................4

Завршна реч...............................................................................................10

Литература.................................................................................................11

3

УВОД

Ходочасници су о својим путовањима у Јерусалим и Свету земљу писали

многобројне занимљиве путописе, испуњене разним детаљима и запажањима која су

стицали на изузетно живописним пределима. Сведочанства о оваквим делима, указују на

њихово постојање још у тринаестом веку.

Међу најзанимљивијим сачуваним записима овог типа је свакако Путовање ка

граду Јерусалиму јеромонаха Јеротеја Рачанина. Дескрипција и лични тон обогаћују овај

путопис чинећи места о којима писац говори, блиска читаоцу. Наводећи сва места кроз

која су прошли током ходочашћа, износећи личне утиске које свако место изазива код

творца овог дела, пред очима читаоца се јасно јавља слика живо описаних предела.

Поред пажње коју посвећује природи која га окружује, Јеротеј Рачанин говори и о

различитим типовима људи које среће, њиховом изгледу и карактеристичним особинама.

У овом делу се сусрећу бројни осврти на легенде и предања, као и бибилијске

реминисценције.

Јеротеј Рачанин је своје путовање започео седмог јула 1704. године, а следеће

године завршио. Путопис Путовање ка граду Јерусалиму је написао двадесетак година

касније, тачније 1727. и то, у фрушкогорском манастиру Ремета, у ком је и преминуо у

првим деценијама осамнаестога века.

Запис овог ходочасника, заправо представља први прави путопис у српској

књижевности.

4

ОПИС ПУТОВАЊА У ПУТОПИСУ ЈЕРОТЕЈА РАЧАНИНА

Писац своје дело пише на основу дневничких записа насталих у току путовања.

Шири своја сазнања и стечена искуства, набрајајући сва посећена света места и конаке.

Детаљно слика и многе препреке на путу и осећања која су преовладавала у таквим

тренуцима.

На пут ка Светој земљи је седмог јула 1704. кренуло шест ходочасника, и то:

Григорије јеромонах и Висарион јеромонах из манастира Раковица, потом и Силаћије,

Станоје и Дулђеринов син – Павле из Београда и Јован Параносић из Ирига.

Несвакидашње је то што је са њима кренула и жена Јована Параносића, Неда.

Место поласка је Београд, те то прво описује Рачанин. У Раковици је први конак,

потом иду дуж Мораве, Вардара све до Солуна. Пажњу у путопису посвећује и њиховом

боравку у Египту, Синају, и свакако Јерусалиму. Сваки манастир или храм где је

присуствовао на богослужењу, има своје место у Путовању ка граду Јерусалиму.

Дело не оскудева живописном дескрипцијом и мноштвом лепих и пријатних

осећања везаних за путовање, али наилази се и на описе невоља, као што су буре или

напади гусара и пљачкаша који су похарали њихов брод. Писац врло занимљиво и

веродостојно описује страх који овакве недаће изазивају код путника.

Већ на самом почетку путовања десила се прва бура, недалеко од Ливна. Одлучили

су да преспавају у лађи, када су стигли под планину Јур. У току ноћи је почела бура и

свакако изазвала велики страх међу путницима. Лађу су носили таласи, а узбуркано море

је претило да ће потопити све изненађене и уплашене ходочаснике. Писац говори о плачу

и очају запрепашћених људи, који се опраштају од живота, исповедају се и окрећу

молитвама. Призивали су Богородицу и Светог Николу у помоћ, надајући се избављењу.

Јеротеј Рачанин своју вештину писања показује и у овом тренутку, где говори о крицима и

5

гласовима које испуштају људи сигурни у то да њихов потоњи сат управо истиче. Поред

свих потешкоћа они су ипак успели да побегну у град Ливно.

Потом, када су пошли са Родоса, доживели су и другу буру. Наравно, и приликом

ове буре завладао је страх свим путницима, стога писац то поново сликовито описује.

Наиме, бивају заслепљени дешавањем око себе, те виде само огромне таласе, који као да

мењају боје од беле, преко зелене и црне до плаве, сликајући њихову жустрину и снагу

поредећи их са варивом које кипи. Осим брзе и узбуркане воде и тамних облака, нису

видели ни Сунце, ни Месец нити било шта друго. Поново потпуно убеђени да смрт долази

по њих и да неће преживети овакву буру, сви се моле Богу и спомињу чуда Светог

Николе. Изнова су почели да се исповедају и опраштају од живота. Рачанин овде смрт

помиње као горку смрт. Желећи да приближи читаоцу осећај занемелости пред наизглед

непобедивом буром, писац покушава то да изрази на следећи начин:

Тада грло изнеможе, глас пресече се, а дисање се смањи, као и душа у нама, језик

пресахну. Би глас само.1

У овом делу је достигнут врхунац драматичности. Покушавајући да се избаве из

невоље, ослободили су се непотребног товара, са намером да испразне лађу, али и то је

било узалудно. Подигао се још снажнији ветар, те су ужа попустила. Рачанин сва ова

дешавања описује врло узбудљиво. Муње, ветрови, таласи, све са толиком пажњом и

вештином описано доноси пред читаоца заиста веродостојну слику догађаја.

Након узалудног покушаја, путници су остали поражени и уплашени чињеницом да

више ништа не могу учинити. Тужни и потиштени, једни су се молили Богу, Богородици и

свецима, а други су помињали своје чланове породице и родбине, као и пријатеље. Неко

време су живели у неизвесности, тачније два дана и три ноћи, када нису ни јели, а ни

причали. Уморни и без икакве воље и снаге, само су беживотно лежали. Угледавши птицу

са југа трећег дана, понадали су се да је обала близу, бура се полако смиривала. Тада су се

захваљивали Богу, а почели су и лагано да се опорављају.

Описи бура су карактеристични по својој експресивности, али и изразитој

драматичности, те је читалац у могућности да врло блиско доживи страх и беспомоћност у

1

6

неизвесној ситуацији као што је борба против таласа. Овакви описи бура, какви се

уочавају у путопису Јеротеја Рачанина, особени су за библијску књижевност.

У току свог путовања, ходочасници су имали прилику да чују многе легенде и

предања које су везане за посећено место. На десетом конаку, недалеко од Врањске

клисуре, код Решитског манастира, Јеротеј говори о старцу старом сто двадесет година.

Старац им преноси предање о кумству и колико је строга казна за издају кума, јер двоје

окамењених људи, које су видели на том месту, су се баш због такве издаје окаменили.

Када су дошли у Коштуне, до свог дванаестог конака, Јеротеј износи причу о тзв.

Шаториштима Марка Краљевића, Милоша Кобилића, Реље Омуђевића и Новака

Дебелића. Познавањем епских јунака и уношењем појединих детаља о њима у путопис,

само се потврђује њихова епска слава.

Приповедајући о тринаестом конаку, у Горобинцима на Овчем пољу, Рачанин

поново својом стваралачком вештином приближава читаоцу лепоту природе коју је тамо

угледао. Овај део још једном показује величину и уметничку вредност путописа. Такође, и

овде су саслушали занимљиву причу везану за баш тај предео.

На свом даљем путовању наилазе на следећи конак, у Грчишту. Затим, осамнаести

конак им је био у Солуну. Писац приповеда прво о цркви Светог Димитрија, њеној

архитектури и лепоти грађевине. Описује дирек из којег тече миро. Ту још и целивају

гробницу Светог Димитрија и сазнају причу о вратима гробнице која су и данас зазидана.

Потом, када су кренули из Солуна, другог дана, видели су град Тирон. Све је било

пусто, јер је ту мучен и бачен у море Свети Теодор Тирон (по ком је град и добио назив),

те је од тог догађаја град напуштен.

Још једна занимљива прича јесте о Самсоновом борилишту, месту где се Самсон,

јеврејски народни јунак, борио против жене, те Јеротеј Рачанин говори о овом казивању.

Пролазећи кроз Родос, писац осликава величанствени кип који су видели. У граду

Решиту такође су чули многе приче, када су стигли на Решитски залив, код реке Нил.

7

Пишчеву пажњу привукли су и необично оскудно одевени људи на овом простору, као и

четири врсте смокве.

Ходочасници настављају своје путовање уз реку Нил, те одлазе у Стари Египат,

према речима писца, пуст, са мало људи. Овде обилазе више цркава међу којима је и црква

Јована Милостивог. Уочавају две чудотворне иконе: Богородице и Светог Георгија.

Такође, писац детаљно описује и црквицу, Скривница Христова. У Египту, видели су још

и гору коју зову Дурдаг хришћански.

Потом, долазе и на место познато као Дванаест извора Мојсијевих, где се верује да

је Мојсије разделио море. На путу ка Светом Врху, стижу до Хорив горе, где је и црква

Светог Илије.

Након тога, обишли су цркву Светог Јована Лествичника, цркву Светог

Пантелејмона и Аронову цркву (ту је Мојсије донео таблице са десет Божијих заповести).

Касније видели су и камен са исписаним словима која нико не може прочитати, тзв.

заветни ћивот.

На путу ка Јерусалиму, стижу на конак у Газу, накадашње Самсоново царство.

Затим су посетили цркву Светог Георгија, недалеко до Јафе. Напокон, у Јерусалим долазе

осмог јануара, док на Христов гроб стижу трећег фебруара. Изузетно је оригиналан и

емотиван опис благодатног огња, дешавања на Велику суботу, када је са неба сишла

огњена нит и запалила кандило, на шта се наставља детаљан опис обележавања Васкрса,

читања молитви, итд.

На Лазареву суботу одлазе на Лазарев гроб, после чега иду на Маслинову гору,

одакле је Исус Христос васкрсао на небеса, а на Велики понедељак крећу на реку Јордан

(света река у којој је Јован Крститељ крстио Исуса).

Рачанин спомиње и долазак до Давидових кућа, а како се путовање наставља,

долазе и до Јововог бунара, те посматрају необичне пећине и исклесане беле куће.

Следећи град је Сион.

8

На Маслинову гору су стигли у Белу суботу. Ово место је значајно, јер је ту разапет

Исус Христос. Описује пустош и нечистоћу које владају овим местом. Потом писац

говори и о Пилатовим дворовима, поред којих пролазе, те кућу оца Јована Богослова,

Велику цркву коју је Соломон градио четрдесет година.

Изашавши из града крећу ка Јелеону, а писац говори о чуду које су видели на

вратима града. Угледали су и место где је камењем убијен Свети мученик Стефан.

Уследили су описи цркве и Богородичиног гроба. Потом, писац приповеда о проласку

кроз Галилеју Јудејску, Долину плача, а ту се налази и манастир Светог Саве Освећеног.

Следеће што су обишли био је Свети град, тј. Витлејем. Износи предање везано за

то место. Након тога, Рачанин, казује о месту и палнини Авраам, те о пољу на којем је

Давид победио Голијата.

Кренули су ка манастиру Крст, и ту видели усечено дрво, тј. Часни Крст.

Упечатљив је и опис шареноликог патоса, који по својој величини пореди са малим

ноктом. Слика и место где су људи желели да убију блудницу гађајући је камењем, те су

ту видели и камен на којем је Христос писао да први баци камен онај који није никада

згрешио, и целивали су га.

Обишли су и место познато као Богородичина вода, потом место Филипова вода, а

онда и две куће у којима је Давид писао Псалтир.

Јеротеј Рачанин на следећи начин описује врата Јерусалима, директним обраћањем:

Прва су Витлејемска, друга Сионска, трећа Идумејска, четврта Раитска; она су

зазидана. Она су на великој цркви Соломоновој. Ту је Христос ушао на Цвети. И када су

Турци узели град, па који год ту ушао на та врата, сваки пао мртав; њих и зазидали.

Пета врата Гетсиманска, шеста Шамска.2

Рачанин и ходочасници проводе деведесет и осам дана по светим црквама молећи

се и клањајући се недалеко од рова у који су браћа бацила Прекрасног Јосифа.

2

9

Седамнаестог априла ходочасници полазе из Јерусалима, пет лађа креће заједно

том приликом. Пролазе кроз планине и стижу до града који је добио назив по апостолу

Павлу, јер је ту био тучен, везан за стуб који још увек стоји тамо.

Недаће које су имали на путовању, осим бура, о којима је већ било речи, су и

сусрети са гусарима. Поред свих лепих и пријатних искустава, читајући путопис уочавају

се и многи немили догађаји када су путници били животно угрожени. Када су дошли из

Загорја у Касандру, писац први пут спомиње гусаре и како су имали страх од њих свих пет

дана колико су провели на том месту. Такође, Арапи су их два пута нападали, а говори и о

латинским гусарима, од којих су побегли, мада нису били у могућности да оду на Кипар.

У повратку из Свете земље, ходочаснике је пресрела гусарска лађа, односно

малтешки брод. Рачанин о овом драматичном сусрету приповеда веома живописно. У

путопису је приказна тешка борба против гусара. Изразито реално јр представљена

невоља у којој су се нашли. Последице су биле трагичне, пошто су неки изгубили и

животе, а сви су били опљачкани. Поново су се молили за избављење. Оставши без ичега,

чак и обуће, газећи кроз трње и камење, стигли су у град Финик. Ту су провели ноћ и

добили помоћ. Добили су три лађе од њиховог друштва хаџија, а обезбедили су им и

нешто ствари.

Јеротеј Рачанин, свој путопис - Путовање ка граду Јерусалиму, завршава

набрајањем свих коначишта до краја путовања, тј. крајњег места повратка.

ЗАВРШНА РЕЧ

10

Читајући Путовање ка граду Јерусалиму, читалац постаје уверен у истинитост

описаних догађаја, било оних везаних за посећена места, било оних за немиле сусрете са

гусарима или налете бура.

Стицањем утиска о веродостојности збивања на ходочашћу, величина и уметничка

вредност овог дела Јеротеја Рачанина бивају потврђени. Не допуштајући да путовање

прекине ниједна од невоља које су их задесиле, истиче се истрајност и оданост путника у

остваривању жељеног циља. Дакле, овај путопис носи веома јасну и значајну поуку -

никада не треба одустати, а уз то и да свака, наизглед, безизлазна ситуација, ипак мора

имати погодно решење, што се огледа кроз приповедање јеромонаха Јеротеја о бурама и

нападима гусара.

Стваралачка вештина писца се најбоље може доказати у делима као што су

путописи. Дескрипција у Путовању ка граду Јерусалиму омогућава свакоме да створи

описана места пред собом и себе у потпуно другачијем окружењу него у оном у ком се

тренутно, у стварности, налази. Личним тоном, којим Јеротеј Рачанин, казује о свом

путовању, уједно уноси и осећајност, коју читалац свакако уочава, те тако дистанца

између творца дела и читалачке публике, ондашње или садашње, свеједно, постепено

ишчезава, све док се готово у потпуности не изгуби. Посебним истицањем лепота које

доживљава и детаљним описивањем истих, Рачанин успева да допре до маште читаоца и

наслика сопствене стечене утиске.

Узевши у обзир све карактеристике овога дела, постаје врло разумљива чињеница

да управо Путовање ка граду Јерусалиму, Јеротеја Рачанина, представља први прави

српски путопис.

ЛИТЕРАТУРА:

11

1. Томислав Јовановић: Стара српска књижевност, Хрестоматија, Филолошки факултет, Београд, Нова светолост, Крагујевац 2000.