THEORIA 1 UDK 17.01/02BIBLID 03512274 : (2008) : 51 : p. 35-48 Pregledni lanak

Review article

Jovan Babi

ETIKA I MORAL

APSTRAKT: lanak je napisan kao odrednica pod naslovom Etika za Enciklopediju demokratije, koju u saradnji sa Fakultetom politikih nauka priprema izdavako preduzee Slubeni glasnik u Beogradu. Cilj lanka je da prui definiciju morala kao predmeta izuavanja u etici. Moral je predmet izuavanja etike, filozofske discipline koja za svoj predmet izuavanja ima upravo moral kao specifini vrednosni kriterijum. Glavni cilj lanka je da razvije definiciju morala kao specifinog vrednosnog kriterijuma. Ispitane su neke osnovne karakteristike ove specifinosti i dat nacrt razdvajanja morala od ostalih vrednosnih stanovita. Kratko je predstavljena jedna lista etikih teorija; dve od ovih teorija su prikazane neto detaljnije. Na kraju ukazano je na prirodu povezanosti etike i demokrati-je.

KLJUNE REI: moral, etika, vrednovanje, sloboda, demokratija.

Etika (od grkog ethos obiaj, ethikos moralan, koji se odnosi na moral; lat. philosophia moralis, philosophia practica) je filozofska disciplina koja za svoj predmet istraivanja ima moral, moralne vrednosti, moralne pojave i kriterije moralnosti. Takodje se odreuje i kao teorija o dobrome i o tome to nam valja odnosno to treba da inimo i kako treba da postupamo.

U poslednje vreme se intenzivno razvija primenjena etika, koja kroz svoje razne oblasti (poslovna etika, bio-etika, ekoloka etika, itd.), istrauje ta je ispravno ili prihvatljivo a ta nije u posebnim oblastima ljudske prakse i koji su razlozi zato je tako. Kao filozofska disciplina etika se moe odrediti kao teorija morala, i zato treba razlikovati termine etika i moral i njihove pridevske i glagolske izvedenice; medjutim, ova razlika se u poslednje vreme gubi i termin etiki sve vie postaje sinonim za termin moralan naroito u svojoj negativnoj formi ne-etiki.

Strogo govorei etika je teorija o moralu, dok je moral vrednosni kriterijum koji se primenjuje na radnje i prakse. Termin moral ima dve dimenzije znaenja od kojih su obe nuno njegov sastavni deo. Jednu dimenziju predstavlja njegova vrednosna specifinost kojom se ustanovljuje domen njegove mogue primene i demarkaciona linija koja ga razdvaja od ostalih vrednosti. Drugu dimenziju ini to da je moral vrsta prakse, deo nae vrednosne stvarnosti, da je on jedna injenica u oblasti drutvene prakse. Moral je jedna socijalna injenica.

Specifinost moralnog vrednosnog kriterijuma pokazuje se na dva naina. Ta specifinost se, pokazuje prvo (1) u domenu primene tog kriterijuma: on se moe primeniti samo na (1a) postupke (ili prakse, kao agregate postupaka). U taj domen

36 Jovan Babi

Etika i moral 37

ne spadaju prirodni dogadjaji, ali takodje ni (1b) ono to nije stvarni postupak ve je zamisao, elja, ili mata. Otuda imamo dve demarkacione linije koje omedjavaju domen morala. Drugo (2), specifinost moralnog vrednosnog kriterijuma se ogleda u prirodi i pretenziji razloga koji se u moralnoj evaluaciji koriste i koji tu evaluaciju ini normativno univerzalnom.

Prva demarkacija, (1a), u domenu primene moralnog kriterijuma razluuje postupke od (pukih) dogadjaja koji se deavaju bez slobodne volje i koji su determinisani samo prethodnim uzrocima u vremenu. Da bismo imali postupak mora postojati namera, i na toj nameri zasnovana odluka, da se neto uradi, a to podrazumeva slobodnu volju, mo da se u svetu proizvede neto ega ne bi bilo da nije donesena ta odluka. Kao slobodna, odluka je mogla i da ne bude donesena ili je mogla da bude opovrgnuta; tu nema prirodnog determinizma. Upravo je sloboda ona pretpostavka koja omoguava pripisivost odgovornosti za ono to inimo: da nismo odluili da neto uradimo postupka ne bi bilo, niti njegovih posledica. Zato smo odgovorni za te posledice. Tamo gde nema slobodne odluke nema ni odgov-ornosti, pa ni krivice ili zasluge. Dogadjaji koji predstavljaju prirodna zla kao to su prirodne nesree i katastrofe, nemaju po sebi nikakvu moralnu vrednost, ma koliko ti dogadjaji mogli biti rdjavi. Oni mogu stei moralno znaenje samo ako je u njihovoj proizvodnji namerno, tj. slobodno, neko uestvovao, ukoliko su, makar delimino, proizvedeni slobodnom odlukom. Inae su moralno indiferentni. Na primer, zemljotres nema moralnu kvalifikaciju, ali ako bi neki zemljotres bio proizveden ljudskom delatnou on bi takvu kvalifikaciju stekao (npr. kao ratni in ili kao postupak odbrane od neke druge opasnosti, kao kada se jednim poarom zapreava drugi poar).

Delanje, se karakterie razlozima radi kojih se postavlja neki cilj, i ti razlozi su nain na osnovu kojih funkcionie sloboda, dok se prirodni dogadjaji deavaju na osnovu uzroka koji ih determiniu, ispostavljajui ih, u protoku vremena, kao posledice onih uzroka koji te dogadjaje proizvode. Za razliku od uzroka koji deluju mehaniki i sa nunou koja ne poznaje izuzetke, razlozi deluju na osnovu svoje privlane snage, snage kojom se nude ili nameu onima koji te razloge prepoznaju kao potencijalne motive za svoje odluke i za svoje delovanje. Razlozi imaju motivacionu i normativnu snagu, i ta snaga moe biti vea ili manja, ali ona nikada ne uspostavlja apsolutnu nunost da se ono to se nekim razlogom predvidja zaista i mora nuno ostvariti. Motivaciona snaga zaloena u razloge zavisi od snage elje da se neki cilj realizuje; u ovom sluaju razlog deluje kroz uverljivost uvida da u datoj situaciji neko sredstvo vodi odredjenom cilju, i snaga privlanosti cilja e proizvesti elju da se upotrebi sredstvo koje vodi u njegovu realizaciju. Normativna snaga razloga, medjutim, ne zavisi direktno od snage elje, ve od drugih svojstava koje razlozi mogu imati. Moda najvanije od tih svojstava jeste konsistentnost, svojstvo da razlozi vae jednako u jednakim situacijama. Druga, slina svojstva, razloga koja konstituiu njegov razlonu snagu su nepristrasnost i univerzalnost. Videemo da upravo ova dva svojstva, a naroito ovo poslednje, odredjuju specifi-nost moralnog kriterijuma, kao kriteijuma vrednovanja koje se razlikuje od drugih vrsta vrednovanja. Moralni razlozi nisu prosto bilo koji razlozi koji nas pokreu na

36 Jovan Babi

Etika i moral 37

38 Jovan Babi

delanje, ve su to veoma specifini razlozi koji su artikulisani tako da vae za svakoga i da se odnose na sve situacije, naelno nezavisno od prisustva i snage elje da se dela na neki odredjeni nain.

Razlozi su mogua osnova da se ne samo uoi neka mogunost za delanje nego i da se formira namera da se neto postavi kao cilj koji treba realizovati. U izves-nom smislu razlozi funkcioniu kao most izmedju zamisli i odluke da se neki cilj ostvari. Taj most je namera. Namera je neto to se ne deava po prirodnim uzrocima ve se konstituie na osnovu razloga, ona je, po pretpostavci, potpuno u naoj moi, ona je slobodna zato to se ne konstituie sa nunou i zato to se od nje moe odustati.

Namera, medjutim, nije dovoljna da se uspostavi odgovornost, a jo manje je to elja ili pak samo zamisao o neemu to bi moglo da se postavi kao cilj nekog delanja. Da bi odgovornosti bilo namera mora da se realizuje, a to se deava kroz odluku i pokuaj da se predmet namere (cilj) ostvari. Otuda imamo i (1b), drugu demarkaciju u odreenju domena morala: nema odgovornosti, pa ni zasluge ili krivice, za ono to se zamilja ili eli ako to nije praeno odlukom da se predmet zamisli ili elje realizuje kao cilj. Samo su postupci u stvarnom domenu slobode. Nuno je da postupak bude takodje i dogadjaj, i da ne bude samo zamiljen ili samo sadraj elje. Da bi se odgovornost konstituisala potrebno je da normativna snaga zaloena u razlozima za delanje bude delotvorna i da razlozi postanu uzroci nekog stvarnog delanja a ne samo opisi onoga to bi bilo dobro, poeljno ili ispravno. Odgovornost je praktina a ne teorijska stvar. Odgovornost je zasnovana na slobodi, ali sloboda je aktualna samo u inu, kao praktika sloboda. U zamiljan-ju je sloboda virtuelno neograniena, ograniena samo principom protivrenosti i naom moi imaginacije, ali takva sloboda nije praktika, stvarna, sloboda, i njome se ne konstituie odgovornost.

Pomou ove dve demarkacije odreen je domen mogue primene moralnog kriterijuma, ali jo uvek nije u potpunosti odreena njegova vrednosna specifinost, ono po emu se moralne vrednosti razlikuju od drugih vrednosti. Uobiajeno se smatra da moralne vrednosti karakterie univerzalnost, odnosno pretenzija na univerzalnost: to su vrednosti koje ne zavise od proizvoljnosti naih subjektivnih stavova, od toga ta nam se dopada ili ne dopada, pa ak ni od toga ta nam je u interesu ili nije. Razlozi koji odreuju da se radi o moralnom karakteru vrednovanja nisu, kao kod drugih vrednosti, zasnovani u zainteresovanosti za neku vrednost, za ono to predstavlja sadraj neke vrednosti. Oni su zasnovani na normativnoj nunosti da se odreeni postupci, oni koji nisu u skladu sa kriterijem morala kao specifinim vrednosnim kriterijem, nuno osude kao neispravni potpuno nezavisno od njihovog stvarnog odnosa prema bilo ijim interesima, bilo da su to interesi delatnika samog ili neki drugi interesi, ukljuujui i drutvene interese. Negativna moralna vrednost prevare, na primer, nezavisna je od pozitivne vrednosti zadovol-jenja nekog interesa koja moe uslediti iz uspene realizacije prevare. Ta negativna vrednost je nezavisna i od balansa tete i koristi koji nastaje u njenoj uspenoj realizaciji: ak i kada nikakve tete ne bi bilo ni za koga, ve samo koristi koja bi usledila za prevaranta ili nekoga drugoga, ukljuujui i celo drutvo, i tada bi

Etika i moral 37

38 Jovan Babi

Etika i moral 39

moralna vrednost prevare bila negativna. Moralna vrednost je nezavisna od interesa.

To nije sluaj sa drugim vrednostima. Ekonomske, politike, pravne, religijske, estetske, ili vrednosti ukusa zavise od toga da je neko zainteresovan za sadraj tih vrednosti. Bez te zainteresovanosti nema ni vrednosti, i upravo zainteresovanost za neto ini da je to vredno, inae je bez vrednosti, vrednosno neutralno: ono prema emu smo ravnoduni za nas nema vrednosti. Ovo je karakteristika svih vanmoral-nih vrednosti. Istovremeno intenzitet zainteresovanosti ini ove vrednosti veim ili jaim, odnosno manjim ili slabijim. One svoju vrednost mogu i promeniti ili izgubiti, ako se zainteresovanost na kojoj su zasnovane promeni ili nestane. Ove vrednosti ne pretpostavljaju ili povlae nikakvu normativnu nunost, ve su po svojoj prirodi relativne, zavisne od subjekata za koje su one vrednosti. Kod moralnih vrednosti to nije tako: moralne vrednosti podrazumevaju iskljuivost, iskljuuju relativizam i toleranciju, i nestaju ako se ne uzimaju kao da su apsolutne. Da to objasnimo na jednom primeru: Ako se na primer gadim da jedem psee meso, i kaem da je to odvratno i da ja nikako ne bih pristao da ga jedem, ja neu istovre-meno podrazumevati da to nuno vai i za svakoga drugoga i da je jedenje pseeg mesa neto to je kao takvo nuno neispravno. Nema nikakve nunosti u negativnoj vrednosnoj oceni jedenja pseeg mesa, ve je ta negativna ocena zasnovana na mom oseaju odvratnosti koju oseam prema jednom takvom postupku. Ne mogu rei da je to nuno neispravno i za svakoga drugoga, i na osnovu toga osudjivati druge koji to ine. Ja naravno mogu osudjivati svoje poznanike za to, i odbiti da se sa njima druim zbog toga, ali nema nunosti u tome. Pogotovo nema nikakvog smisla osudjivati sve druge, one sa kojima nemam nikakve veze, na primer ljude u Vijetnamu ili na nekoj drugoj planeti, to jedu psee meso. Neu moi da kaem da za njih, za sve druge, to takodje mora biti odvratno i neprihvatljivo. Nema nunosti osude.

Meutim, ako jedenje pseeg mesa zamenimo, na primer, silovanjem ili prevarom, onda emo imati sasvim drugaiju situaciju: neu moi da kaem da je moja negativna ocena postupka silovanja ili postupka prevare zasnovana na tome da se meni nikako ne dopadaju takvi postupci, ali da je, kada su u pitanju drugi, na njima da za sebe odlue ta smatraju za ispravno ili dobro. Ako tako postupim onda e se desiti neto veoma dalekoseno: to e znaiti da ja negativnu vrednost postupka silovanja ili prevare uzimam kao stvar mog oseaja odvratnosti prema takvoj vrsti postupaka, i da drugi mogu za sebe da misle drugaije, kao kod pseeg mesa. To e u tom sluaju biti sud ukusa ili jedan vrednosni sud koji je zasnovan na nekom stavu ili interesu. Ali to vie nee biti moralni sud. Moralni sud podrazume-va nunost osude, i to nezavisno od toga ta se meni, ili bilo kome drugome, dopada ili ta je meni ili nekome drugome u interesu. Pa e silovanje i prevara i u Vijetna-mu i na drugoj planeti biti jednako moralno neispravni kao i bilo gde drugde.

U sutini, ovakva normativna nunost je neodvojivo povezana sa samim znaenjem moralnih sudova i u nju je zaloena specifinost moralnog vrednosnog kriterijuma, ono to taj kriterijum razlikuje od ostalih vrednosnih kriterija. Ni u jednoj drugoj vrsti vrednovanja nemamo ovako apsolutistiki stav. Na praktinom

38 Jovan Babi

Etika i moral 39

40 Jovan Babi

planu taj se stav pokazuje u pretenziji moralnih vrednosti da se uzimaju kao starije i vanije od svih drugih vrednosti, fenomen koji se oznaava kao primat moralnih vrednosti u odnosu na druge vrednosti.

Primat moralnih vrednosti podrazumeva da u sukobu dve vrednosti od kojih je jedna moralna, prednost uvek ima moralna vrednost, bez obzira koliko ona druga vrednost mogla biti jaka i obrazloena. Ovaj apsolutistiki karakter moralnih vrednosti znai da u sferi morala nema tolerancije ili dogovora ve je moralnim kriterijem veoma precizno odreeno ta je ispravno a ta nije (to znai da je moralni kriterijum po definiciji najprecizniji i najstroiji od svih vrednosnih kriterija). Za razliku od svih ostalih vrednosti, ije samo postojanje zavisi od postojanja neke elje ili interesa i snage te elje ili interesa, od toga da postoji neko ko je zainteresovan za sadraj te vrednosti (inae je taj sadraj bezvredan), za moralne vrednosti izgleda da su vredne nezavisno od bilo ije zainteresovanosti.

Moralne vrednosti su univerzalne i moralni razlozi vae univerzalno, jednako za svakoga. Vrednosti ukusa i dopadanja zavise od postojanja injenice konkretne zainteresovanosti za neto, ekonomske vrednosti zavise od volumena svaije zainteresovanosti i ukupnog zbira individualnih zainteresovanosti (presek svih ovih zainteresovanosti e onda uspostaviti cenu za svaku ekonomsku vrednost u svakom trenutku iako se ova cena kroz vreme, i prostor, moe menjati), politike vrednosti zavise od toga ta je rezultanta tekuih kolektivnih zainteresovanosti, pravne vrednosti zavise od toga ta se tretira kao trajni ili barem dugoroni interes nekog kolektiva koji je sposoban da takav interes artikulie kroz zakone (koji vae za taj odredjeni politiki kolektiv), religijske vrednosti zavise od toga gde se vidi zado-voljenje religijskog interesa (koji je primarno interes konstituisan na osnovi elje i potrebe da se ne samo iznadje pravilo dobrog ivota nego i neki smisao same injenice ivljenja, individualnog, kolektivnog i istorijskog to se deklarativno postie pretenzijom na vezu sa neim to se uzima kao izvor konanog smisla ivota i sveta). U svim tim sluajevima odgovor na pitanje ta je vredno? jeste zapravo odgovor na pitanje ta mi hoemo da bude sluaj? Samo kod moralnih vrednosti imamo drugaiju situaciju: tu je odgovor na pitanje ta je (moralno) vredno? zapravo odgovor na pitanje oblika ta treba da bude?, bez ikakve upute na to ta elimo i hoemo.

Etika se bavi ljudskim postupcima kao takvim. Iako, kao to vidimo, etika ima posla sa celinom ljudske prakse, sa svim ljudskim postupcima, ipak moralne vrednosti svojom specifinou ograniavaju etiku samo na moralni domen ljudske prakse. Kao teorija morala etika se bavi moralnim vrednostima, a van-moralnim samo onda kada te vrednosti dobiju moralni znaaj, na primer kada vrednosti sree ili uspeha ili efikasnosti to su po sebi (intrincino) pozitivne ali van-moralne vrednosti dodju u sukob sa zahtevom kriterijuma moralne ispravnosti. To e se desiti npr., kada je srea nezasluena, ili kada se uspeh ili efikasnost postie u neemu nemoralnom: uspena prevara, efikasno trovanje. Dok ciljevi koje sebi postavljamo i koje moemo da realizujemo uspeno i efikasno mogu biti razliiti i predstavljati razliite vrednosti, moralni kriterijum podrazumeva jednu jedinstvenu meru vrednovanja bez obzira na svu razliitost onoga to se meri tom merom.

Etika i moral 39

40 Jovan Babi

Etika i moral 41

U praksi, medjutim, suoavamo se ipak sa izvesnom neodreenou u primeni moralnog kriterijuma. To je sasvim oekivano i u skladu sa naom gornjom drugom demarkacijom moralnih vrednosti da se odgovornost konstituie samo za delanje ali ne i za zamiljanje, i da ne moe da se zasnuje na pretpostavci ili fikciji. Tako je sa svakim kriterijem: da bi neki kriterijum stvarno to i bio, on mora da se primeni. Nije dovoljno da je primenjiv, da bi bio kriterijum mora biti i stvarno primenjen. Kriterijum koji bi se samo zamiljao, ma koliko dobar, savren ili idealan on mogao izgledati, zapravo nije kriterijum ve samo zamisao o jednom moguem kriterijumu. Ali da bi se primenio, neki kriterijum mora da se interpretira, tako to e se on kao mera (mera vrednovanja) upodobiti tako da moe da se primeni na ono to se vrednuje.

Moralni kriterijum karakterie univerzalnost. Ali univerzalnost moe da se razliito interpretira, zato to uopte mora prvo da se interpretira da bi mogla da bude sastojak merila koje se stvarno primenjuje. Uzmimo jedan primer: Ako je norma da se ne ubijaju ljudska bia moralna norma onda ova norma mora da se, u stvarnom inu vrednovanja, uzme kao univerzalna, i da se svako ubijanje nekog ljudskog bia nuno uzima kao moralno neispravno. Ukoliko se ubistvo desi nuno sledi osuda. Ubistvo je faktiki mogue, ali normativno nije mogue nema takvih uzroka koji bi ga sa (prirodnom) nunou spreavalo (kao to gravitacija nuno sve stvari vue nanie) ali univerzalnost norme povlai da je to nuno neispravno i da apsolutno ne moe da se opravda. Uzmimo medjutim da imamo dva kanibalska ostrva, i , i da oni imaju obiaj da se medjusobno ubijaju u svrhu jedenja. Sasvim je mogue, medjutim, da oni svoje kanibalske obiaje ipak ne shvataju sasvim doslovno i da je kanibalizam ogranien samo na one druge, na Betance za Alfance, i obrnuto. Suoeni sa pitanjem da li kre, po naoj pretpostavci moralnu, normu Ne ubij!, oni bi medjutim mogli da odgovore da se vrlo striktno pridrava-ju te norme, jer su ljudska bia zatiena moralnom normom koja zabranjuje ubijanje. A suoeni sa ukazivanjem na svoju kanibalsku praksu mogli bi odgovoriti sledee: Betanci? Pa oni nisu ljudska bia! Kada bi to bili, naravno da ih ne bismo lovili i jeli, ali svi (Alfanci) znaju da oni ustvari nisu ljudska bia, iako veoma lie na nas. Moe se lako pretpostaviti da e ovakvo rezonovanje biti samo olakano ako Betanci i ne lie na Alfance veoma.

ta ovo pokazuje? Da od interpretacije kljunih pojmova, u sasvim deskrip-tivnom smislu, zavisi kako e se primenjivati neki vrednosni kriterijum. To je ono to omoguava jednom rasisti, na primer, da iskreno donosi sudove koji drugima izgledaju oigledno neispravni: njemu ne izgledju takvi, ve upravo suprotno on iskreno veruje da je u pravu. Mnogi drugi primeri, sa mnogo manje oiglednosti ali moda mnogo aktuelniji i relevantniji, mogu se ovde navesti. Ovo logiko svojstvo zavisnosti vrednosnih kriterijuma od deskriptivnog odredjenja relevantnih pojmova koji se koriste u primeni tih kriterijuma povlai, prvo, moguu neodredjenost u vrednovanju koje pretenduje na univerzalnost, i drugo, da je moral, pored toga to je to jedan specifini vrednosni kriterijum, takodje jedna socijalna injenica. Koja? To e zavisiti od toga ta se u odredjenom drutvu uzima kao prihvaeno, i kao deskripcija osnovnih pojmova i kao kriterijum relevantne slinosti, a to u razliitim

40 Jovan Babi

Etika i moral 41

42 Jovan Babi

drutvima, i razliitim okolnostima, moe biti razliito. To nas uvodi u kompliko-vano pitanje relativizma na koje emo se vratiti nakon kratkog ekskursa u meta-etiku.

Deskripcije pojmova, njihovi opisi, bi trebalo da su semantike injenice, neto to se moe egzaktno nai u renicima i to nije predmet disputa. I nije, jer znaenje ne moe funkcionisati kao semantika varijabla poto jezika komunikacija onda ne bi bila mogua. Poto se radi o veoma vanim pojmovima, njihovo znaenje i logika funkcionisanja tog znaenja u jeziku predstavlja veoma vano pitanje za odredjenje moralnog diskursa. To pitanje je predmet meta-etike, koja se bavi teorijom znaenja i logikom zakljuivanja u vrednosnoj sferi. Razvoj meta-etike, od njenog nastanka u Murovoj knjizi Principi etike (George Edward Moore, Principia Ethica, 1903) do danas doneo je mnoge znaajne rezultate, medju kojima se tri posebno izdvajaju, i oni se medjusobno uslovljavaju: Prvo, znaenje moralnih rei, a onda i reenica u kojima se takve rei pojavljuju, nije da se njima primarno neto opisuje ili tvrdi ve da se izrazi vrednosni stav odobravanja ili da se neto preporui. Iz ovoga je nastao uveni argument otvorenog pitanja iz koga sledi da znaenje moralnih rei nije u tome da se njima oznai bilo kakvo svojstvo ili skup svojstava; svaki pokuaj da se vrednosne rei definiu tako da se njima oznaavaju neka svojstva vodi u tzv. naturalistiku greku jer se vrednosnim reima ne oznaavaju bilo kakva svojstva, prirodna ili neprirodna. Posledica ove znaenjske razlike u znaenju izmedju deskriptivnog i vrednosnog znaenja jeste razlika izmedju vana injenica i vrednosti. Praktino to znai da se svako razilaenje u injenicama naelno moe razreiti u konanom broju koraka dok razilaenje u vrednostima moe ostati i kada se sve razlike raiste.

Drugo, iz ovoga sledi vaan zakljuak da jedan vrednosni iskaz, reenica koja sadri vrednosni stav, ne moe da se izvede iz bilo kog skupa samo deskriptivnih, ili injenikih, iskaza. Vrednosti ne slede logiki nuno iz injenica; da bismo imali vrednosni iskaz potrebna je odluka a ne samo uvid u to ta je na stvari. U svojoj zaotrenijoj formi ovo stanovite negira vrednosnim reenicama da imaju istinosnu vrednost, da mogu biti istinite ili lane; te reenice, kao i pitanja ili naredjenja, slede drugaija pravila svoje uredjenosti. Otuda izmedju injenica i vrednosti postoji jaz, injenice su vrednosno neutralne, vrednosti su nesvodive na injenice.

Medjutim, tree, neke odluke, na osnovu kojih se konstituiu vrednosti, takodje imaju formu injenica, to se vidi iz toga da se o njima mogu izricati iskazi koji e imati isinosnu vrednost, koji e biti istiniti ili lani, i koji e zato biti naelno ili prima facie vrednosno neutralni. Predmet takvih iskaza su tzv. institucionalne injenice, injenice kojih ne bi bilo da nismo odluili da ih bude, i ije samo postojanje zavisi od te odluke i od toga to mi verujemo da one postoje. To nisu tzv. sirove injenice, injenice koje postoje nezavisno od toga ta mi odluujemo, kao to su fizike ili mentalne injenice. Institucionalne injenice nastaju odlukom kroz primenu onoga to zovemo konstitutivno pravilo, pravilo kojim se predmet jedne drutvene odluke artikulie u injenicu. Te injenice postoje medjutim samo unutar ustanove, institucije, u kojoj to pravilo, na osnovu nae drutvene odluke, vai, i njihovo postojanje u potpunosti zavisi od naeg prihvatanja neke institucije i njenih

Etika i moral 41

42 Jovan Babi

Etika i moral 43

konstittivnih pravila. (Konstitutivne pravila, za razliku od regulativnih pravila koja reguliue neku od ranije postojeu stvarnost, konstituiu novu stvarnost, neto to bez njih ne bi postojalo). Igre su najbolji primer. Na primer, injenica pobede, ili poteza, u igri aha, je definisana konstitutivnim pravilom te igre, i izvan te igre ta injenica ne postoje. Pa ipak, nae verovanje u takve injenice nije proizvoljno i ne zavisi od nae individualne odluke ve od toga ta je sadrano u konstitutivnim pravilima, iako samo postojanje tih injenica zavisi od naeg verovanja u to da one postoje. Naa drutvena drutvena i naa vrednosna stvarnost su pune ovakvih injenica: obeanje, novac, brak, drava, zakoni, itd. tu su sve ustanove i sve socijalne vrednosti, sve ono to nije predmet izuavanja prirodnih nauka.

Vratimo se sada moralu kao socijalnoj inenici. Potencijalna neodredjenost deskriptivnog znaenja osnovnih moralnih pojmova prirodno povlai razliitost artikulacije tog znaenja u razliitim kontekstima i razliitim sferama ivota. Na pitanje ta je dobro i Kako iveti ispravno u razliitim situacijama se daju razliiti odgovori, kao da postoje razliiti morali. I zaista, tako se i govori: o poslovnom, buroaskom, proleterskom, malogradjanskom, sportskom, vitekom, seksualnom, kaludjerskom, urbanom, ruralnom, itd., pa ak i mafijakom ili lopovskom moralu. Pod moralom se ovde misli na pravila primerenog, ispravnog, ponaanja. To su ona pravila koja odredjuju ta je u nekom drutvu i nekoj situaciji poeljan obrazac ponaanja, ta je doputeno, ta zabranjeno, ta se oekuje, i ta se ceni.

Ovo nas uvodi u vano i teko pitanje etikog relativizma. To pitanje uveliko parazitira na jednoj drugoj pojavi koja se naziva kulturni relativizam. U literaturi se navode razliiti primeri, kao to je kod Eskima obiaj ubijanja vika novorodjenih beba ili ostavljanje staraca u snegu da umru kada postanu nesposobni da vau svoj zalogaj, primer prinoenja ljudskih rtava kod nekih primitivnih plemena, i mnogi drugi sluajevi manje drastinih razlika u obiajima kod razliitih naroda i razliitih kultura (kao to su obiaji u ishrani, odevanju, odnosu medju rasama, polovima, itd.) Ako se vrednosni standardi razlikuju od drutva do drutva onda se moe initi da u moralu nema univerzalne istine da objektivni moralni standard ne postoji, i da drutveni obiaji diktiraju ta je moralno ispravno a ta nije u tom odredjenom drutvu, nezavisno od toga kako je to kod drugih naroda i u drugim kulturama. Posledica ovakvog pristupa moralu bi bila da su svi kulturni obrasci jednako moralno vredni, da na vrednosni sistem nema nikakav poseban status, i da je insistiranje na vlastitim vrednosnim standardima vid arogancije i predstavlja oblik moralnog imperijalizma. Treba tolerisati razlike i pustiti kulture i civilizacije da se slobodno razvijaju jedna pored druge. Osim toga, mnoge kulturne razlike se mogu objasniti razlikama u uslovima ivota i kao rezultat ivotne nude. Problem je sloeniji nego to izgleda na prvi pogled jer, pored toga to obiajne vrednosti u svakoj kulturi predstavljaju element identiteta te kulture i ljudi koji joj pripadaju, veliki broj obiajnih normi u sebi takodje sadri snanu moralnu dimenziju, bilo po svojoj pretenziji na univerzalnost bilo po negiranju univerzalnosti drugim obiaji-ma koji su jae zasnovani u moralnom kriterijumu (pre svega u jednakosti). Moralni relativizam bi znaio da nema nikakve mogunosti za poredjenje kultura,

42 Jovan Babi

Etika i moral 43

44 Jovan Babi

za kritiku onoga to u njima moe biti moralno sporno ili neispravno (kao to je ropstvo i diskriminacija) i to iskljuuje mogunost promene. Sa jedne strane imamo opasnost moralne iskljuivosti, a sa druge strane opasnost nasilne asimi-lacije slabijih kultura u jae kulture i nametanja svog pogleda na svet drugima. Ali sasvim je sigurno da ono to ne moe da se opravda sa moralne take gledita jeste nasilno nametanje bilo koje od ovih dveju krajnosti, aparthejda ili asimilacije. Tolerancija ne znai proizvoljnost niti pak iskljuuje mogunost kritike, i interfer-encija u pitanja druge kulture e biti opravdana ako potuje princip tolerancije u koju je zaloeno potovanje razlika ali ne i moralno neispravnih obiaja i praksi. Reenje je u to preciznijem razlikovanju obiaja i morala, pri emu obiaji predstavljaju kulturne obrasce koji variraju kroz vreme i prostor, a moral predstavl-ja univerzalni vrednosni kriterijum koji se primenjuje jednako na sve postupke i sve prakse. Etika teorija ne treba da se direktno bavi obiajima ve da trai moralne razloge na osnovu kojih se one prakse koje su postale obiaji mogu opravdati ili kritikovati.

Etika teorija je tradicionalno razvrstavana u dva tipa: teleoloke i deontoloke etike teorije. Prvi polazi od pojma dobro kao vrednosti ija realizacija predstavl-ja krajnju svrhu ljudskog delanja, a drugi od pojmova ispravno i treba, preko kojih se ustanovljuje moralno odredjenje ljudskih postupaka i praksi. Primer teleoloke, ili konsekvencijalistike, etike teorije je utilitarizam, a primer deon-toloke je Kantova etika teorija. Ali pre nego to se neto vie kae o ove dve teorije, treba pomenuti jo nekoliko teorija koje, uz razliite dodatke, kombinuju elemente ovih dveju na razliite naine.

Ako pod etikom teorijom podrazumevamo postupak navodjenja razloga kojima pokuavamo da opravdamo ono to inimo, onda bi najrasprostranjenija takva teorija bila teorija direktne intuicije. Ona se sastoji u pozivanju na ono to svi podrazumevaju, ono to svi znaju na injenicu opte prihvaenosti neke norme. Opta prihvaenost proizvodi podrazumevanje da je neto ispravno, i ponekad je veoma teko pokazati da ta injenica nije moralne prirode i da nema moralno pokrie. To je nain na koji funkcioniu predrasude. Varijanta ovog pristupa, prisutna u svetim knjigama svih svetskih religija jeste tzv. Zlatno pravilo, naelo da drugima treba initi ono to se eli da oni nama ine ili, u negativnoj i boljoj formulaciji, da drugima ne treba initi ono to ne elimo da oni nama ine. Ovo pravilo otvara put u etiku savesti stanovite da je ono to inimo iskreno i u skladu sa svojom saveu, samim tim i moralno ispravno.

Pored zlatnog pravila i etike savesti jo neke etike teorije zasluuju da se pomenu. Po etici vrlina ljudske postupke treba vrednovati prema izvrsnosti ili odlinosti, to je vrednosni kriterijum koji se konstituie u skladu sa onim to se u nekom drutvu uzima kao vrlina, kao primereno ili poeljno u razliitim tipinim ivotnim situacijama i za razliite drutvene uloge koje svako od nas ima u ivotu. Nasuprot vrlini imamo porok. U skladu sa ovim se onda definie i ta je zabranjeno, ta se oekuje, i ta je pristojno. Etika vrlina je teorija u kojoj se naglaava drutvena regulacija i kontrola nad ljudskim ponaanjem i uspostavlja kriterijum za ocenu drutvenog uspeha. Grki filozof iz antikog doba, Aristotel, je

Etika i moral 43

44 Jovan Babi

Etika i moral 45

u svom delu Nikomahova etika razvio jednu etiku vrlina po kojoj vrlina predstavlja sredinu izmedju dve krajnosti od kojih jedna predstavlja suvie a druga premalo nekog svojstva koje moe imati neki postupak; sposobnost da se ova sredina nadje i po njoj postupa predstavlja karakternu osobinu linosti koju krasi vrlina a ne porok. Sledea teorija za pomenuti jeste teorija dvostrukog uinka. Po toj teoriji moralnu vrednost naih postupaka odredjuje namera, dok su nenameravani rezultati ost-varenja dobro artikulisane namere kolateralni uinci. Ova teorija poseduje veliku atraktivnost u onim sluajevima kada je neophodno doneti veoma teke odluke, i u poslednje vreme se razvija u vezi sa pitanjima kao to je rat ali i strateki menad-ment u biznisu. Problem sa kojim se ova teorija suoava jeste pitanje odgovornosti za nepredvidjene ali predvidive posledice naih postupaka. U poslednje vreme burno se razvija feministika etika, koja kao etika brige gradi svoju argumentaciju na solidaristikim aspektima ljudske prirode, aspektima koji su po nekima vie karakteristini za enski pristup svetu. Svi ovi pristupi etikom rezonovanju dali su mnogo zanimljivih i vanih novih uvida u prirodu ljudske delatnosti i moralnosti.

Ipak, dve najvanije etike teorije su utilitarizam i deontoloka etika teorija. Utilitarizam je moda najrazvijenija savremena etika teorija, ali ona je svoje mesto nala takodje u politikoj i ekonomskoj teoriji. Njen osniva je Deremi Bentam (Jeremy Bentham) i moe se uzeti da su temelji utilitarizma postavljeni u Ben-tanomovoj knjizi Uvod u naela morala i zakonodavstva (Introduction to the Principles of Morals and Legislation), koje je objavljeno 1789. godine, iste godine kada je izbila Francuska revolucija. Po Bentamu treba zasnovati novi, nauni, pristup pitanjima morala i zakonodavstva da bi se stanje ljudskog roda unapredilo. Ljudi su po svojoj prirodi racionalni egoisti i podleu pod vlast dva gospodara, zadovoljstva i bola, koji konano odredjuju kako ono to stvarno inimo tako i ono to treba da inimo. Hedonizam je otuda ono to ljude pokree u njihovim postupci-ma. Racionalna sposobnost omoguava ljudima da razlikuju vie od manje zado-voljstva (ili bola), i ta sposobnost jeste osnova moralne raunice. Paremetri ove raunice jesu intenzitet, trajanje, izvesnost, blizina, plodnost i istoa zadovoljstva koji se postiu nekim odredjenim postupkom. Ali utilitarizam nije doktrina individ-ualnog, egoistikog, hedonizma zato to ova ista sposobnost razlikovanja veeg od manjeg zadovoljstva omoguava delovanje drutvenih sankcija ija je svrha da obezbede da egoistiki hedonisti, kakvi su ljudi po prirodi, postupaju kao univerzal-ni hedonisti, i da medju svojim postupcima biraju onaj koji donosi najvee ukupno zadovoljstvo, bez obzira na to o ijem se zadovoljstvu radi. Ovo uvodi sedmi parametar, opseg realizovanog zadovoljstva, optu sreu, kojim se zahteva real-izacija najvee mogue sree najveeg broja ljudi. Sankcije, kojih ima etiri vrste, obezbedjuju da se svakom delatniku jedino isplati da uradi ono to je po utilitari-stikom raunu najbolje, a to je ono to donosi najvie ukupne sree, ime se postiu dve stvari: ouvanje egoizma kao polazne take koja obezbedjuje motivaci-ju za delanje, i maksimalizacija kao princip delanja. Sankcijama se postie da se egoizam, kao osnova ljudske prirode, pomou racionalnosti kao moi luenja vee od manje sree, ogranii na formu univerzalnost hedonizma.

44 Jovan Babi

Etika i moral 45

46 Jovan Babi

Iako je Bentamov kvantitativni utilitarizam bez premca on je bio temeljno kritikovan na razne naine, i potonja istorija utilitarizma predstavlja niz pokuaja da se taj oblik utilitarizma reformie i pobolja. Ve Bentamov prvi naslednik, Don Stjuart Mil (John Stuart Mill), u delu Utilitarizam (Utilitarianism, 1859), pokuava da ublai Bentamove zakljuke, uvodei razliku izmedju kvantitativnog i kvalitativnog hedonizma zasnovanu na razlici izmedju viih i niih zado-voljstava. U daljoj diskusiji otkriveni su i drugi mogui nedostaci utilitarizma, kao to je tekoa u kalkulaciji posledica ako se broji samo faktiki rezultat, jer se odluka o postupku donosi pre nego to se vidi kakvi su stvarni rezultati; zbog nae pogreivosti, i neizvesnosti oko ishoda naih postupaka koja zbog toga sledi. ovo moe da predstavlja ozbiljan teorijski problem u utilitarizmu. Drugi problem je bio u tezi da se raunaju faktike posledice konkretnih pojedinanih postupaka (utilita-rizam postupaka), to je po nekima unosilo jo vie neizvesnosti i proizvoljnosti i to se pokualo reiti tako to su relevantne posledice redefinisane kao posledice sistematskog postupanja na odredjeni nain, posledice praksi zasnovanih na nekim pravilima (utilitarizam pravila). Pokazalo se da ove dve forme utilitarizma mogu imati razliit rezultat u vrednovanju istog postupka: na primer, neki konkretni postupak laganja moe biti opravdan jer su njegove posledice dobre, ali to e biti tako samo sa stanovita utilitarizma postupaka isti taj postupak e sa stanovita utilitarizma pravila biti neopravdan, jer su posledice sistematskog laganja (postu-panja prema pravilu da se lae) rdjave, i to u istom onom utilitaristikom smislu u kome su prema prvom stanovitu te posledice bile dobre. U opsenoj elaboraciji savremenog utilitarizma detektovane su i drugi problemi, to je dovelo do daljih suptilizacija i razgranjavanja ove teorije.

Ono to predstavlja najatraktivniju osobinu utilitarizma jeste princip opte samerljivosti: u utilitarizmu je za svaka dva postupka mogue utvrditi koji je bolji. Opta samerljivost podrazumeva da sve to se poredi ima svoju konanu cenu i da je ta cena utvrdiva. Zato utilitarizam povlai da je naa dunost da uinimo sve to je u naoj moi da svet uinimo boljim bez obzira na to ko e na kraju konzumirati sreu koja se time postigne. Ova osobina, koja predstavlja izvor elegancije utilita-rizma kao kriterija i koja je dovela do njegovog velikog razvoja u politici i ekonomiji, pa ak i do njegove matematizacije, istovremeno je bila i izvor njegovog najveeg problema: kontraintuitivnih primera u kojima ova teorija opravdava i zahteva da se izvre postupci koji su oigledno u suprotnosti sa nekim temeljnim moralnim intuicijama kao to su vrednosti pravde ili ljudskog dostojanstva. Najnepravedniji i najodvratniji postupci, kao to je kanjavanje nevinih, mogu da se opravdaju ili da se ispostave kao moralna dunost, ako utilitaristika kalkulacija pokae da se njima postie ukupno vie dobra nego bilo kojim drugim alterna-tivnim postupkom. Za neke je izlaz iz ove tekoe u tome da se kae da utilitarizam ustvari i nije etika teorija, teorija o moralu, ve teorija o neemu sasvim drugom: teorija o optem dobru (srei) i sredstvima kojima se ono postie, ili teorija o instrumentalnoj racionalnosti koja se bavi iznalaenjm najboljih, tj. najefikasnijih, sredstava za realizaciju postavljenih ciljeva, bez obzira o kakvim se ciljevima radi, moralno ispravnim ili ne.

Etika i moral 45

46 Jovan Babi

Etika i moral 47

Druga velika etika teorija je deontoloka teorija, i njen najrazvijeniji oblik nalazimo u moralnoj filozofiji nemakog filozofa Imanuela Kanta (Immanel Kant). U mnogim svojim delima, a naroito u Zanivanju metafizike morala (1785), Kant razvija jednu etiku teoriju zasnovanu na principu univerzalnog potovanja. Kantova etika se esto naziva i etikom dunosti. Osnovna dunost je da se striktno potuje moralni zakon, koji Kant zove kategoriki imperativ. (Pored kategorikog, kod Kanta postoji i hipotetiki imperativ koji pokriva celokupno polje ljudskog delanja, polje sree, i koji izraava ljudsku instrumentalnu racionalnost.) U svom osnovnom obliku kategoriki imperativ glasi: Postupaj tako da maksima tvoje volje moe postati opti zakon. Da bismo znali da li je neki na postupak moralno ispravan treba da ga podvrgnemo testu univerzalizacije kojim se maksima tog postupka provodi kroz skup svih delatnika i vidi da li je mogue da se taj postupak univerzalizuje. Ako to nije mogue postupak je moralno neispravan. Ima dve vrste univerzalizacije, logika i praktika. Po prvoj ispitujemo da li je univerzalizacija maksime postupka uopte mogua. La na primer logiki ne moe da se univerzal-izuje univerzalizacija lai ukida mogunost laganja. Zato je dunost da se ne lae tzv. savrena dunost. Po drugoj vrsti univerzalizacije ispitujemo da li je mogue univerzalno hteti neku maksimu. Maksima da se ne pomae drugima u nevolji prolazi test mogunosti logike univerzalizacije ali je nemogue univerzalno hteti takvu maksimu, iz dva razloga: prvo to to ne moemo unapred hteti, jer ne moemo biti sigurni da u toku vremena nama samima nee biti potrebna pomo u budunosti, i drugo, to ne moemo hteti za druge a da ne naruimo njihovu autonomiju. Zato je pomaganje drugima u nevolji tzv. nesavrena dunost. Ali i jedna i druga vrsta dunosti (kod Kanta postoji jo i podela na dunosti prema drugima i dunosti prema sebi samome), podrazumeva dobru volju, koja je uslov moralne vrednosti bilo kog postupka i koja je moralno dobra nezavisno od bilo kakvog odredjenja cilja koji je odredjen maksimom postupka jer podrazumeva da je proces univerzalizacije ve zaloen u slobodnu odluku i da je maksima sadrana u dunosti dovoljno delotvorna da uinimo sve to je u naoj moi da svoju moralnu dunost izvrimo. U tom sluaju moralna vrednost naeg postupka je nezavisna od faktikog rezultata u posledicama naeg postupka.

Pored ove osnovne formulacije kategorikog imperativa (koja se naziva formula univerzalnog zakona) Kant navodi i druge formulacije kategorikog imperativa, ali medju njima nema, kao to je bilo kod razliitih oblika utilitarizma, razlike u primeni na isti postupak. Nije medjutim iskljuena mogunost konflikta dunosti, zato to u moralu imamo posla sa apsolutnim vrednostima koje se ne mogu efikasno porediti. Svrha ovih drugih formulacija jeste da se filozofski artikuliu svi relevantni aspekti ljudske moralnosti, kojih ima etiri: 1) ogranienje relevancije moralne evaluacije na polje vaenja prirodnih zakona - formula prirodnog zakona, 2) moralna priroda racionalnih delatnika koja se izraava u apsolutnoj vrednosti linosti (za razliku od relativne vrednosti stvari) formula svrhe po sebi, 3) autonomija (koja proizlazi iz transcendentalne slobode, koja je, za razliku od praktike slobode ili slobode izbora, inicijalna mo da se odluka donese i napusti u svakom trenutku vremena) formula autonomije, i 4) intersub-

46 Jovan Babi

Etika i moral 47

48 Jovan Babi

jektivnost (u kojoj dolazi do potpunog izraaja princip univerzalnog potovanja kroz javnost uma i naelo opteg hospitaliteta, kao i moralnu obavezu da se konstituie zakonito gradjansko stanje kao normalan okvir ivota) formula carstva svrha. Druga najznaajnija formulacija kategorikog imperativa, formula svrhe po sebi ili formula humaniteta glasi: Postupaj tako da ovetvo, kako u svojoj vlastitoj tako i u svaijoj tudjoj linosti, uvek uzima i kao cilj a nikada samo kao sredstvo.U ovoj formulaciji se vidi Kantov liberalni i demokratski stav, jer se njome zabranjuje svaka moralno neispravna upotreba bilo koje linosti, bilo da je to na linom ili na drutvenom ili politikom planu: ovom formulom se direktno zabran-juje prevara, nasilje, ropstvo, diskriminacija, ponienje, itd. U njoj je, moemo rei, zaloen kredo savremenog liberalizma.

Za razliku od ostalih teorija (koje po pravilu impliciraju neki vid iskljuivosti) obe velike etike teorije, utilitarizam i deontoloka teorija, imaju, na razliite naine, neposrednu vezu sa demokratijom. Utilitarizam ve u polazitu da se svako broji za jednoga, niko vie od jednog ima egalitarni karakter. Osim toga, i strogo doktrinarno, u tzv. marginalizaciji vrednosti, po kojoj se maksimalizacija dobra moe postii najefikasnije i moda jedino kroz njegovu to ravnomerniju distribuciju, utilitarizam favorizuje jednakost i demokratiju. Druga doktrinarna stavka u utilitarizmu od znaaja po ovom pitanju jeste naglasak na moralnoj vanosti obrazovanja koje treba da bude univerzalno i omogui opti progres u srei. U savremenom utilitarizmu se sa velikom preciznou pokazuje da se utilitaristiki cilj, zaloen ve u njegovoj osnovnoj tezi univerzalnog hedonizma, moe najbolje postii to veom razudjenou i rasprostranou blagostanja. Poto je opte dobro najvanije politiko dobro koje se tie svih ono spada u kategoriju interesa koji se tiu i drugih a ne samo delatnika samih i predstavlja izvor kako moralne obaveze prema drugima tako i prava da se ravnopravno i bez diskriminaci-je uestvuje u njegovoj distribuciji.

U deontolokoj etici, pak, univerzalno potovanje podrazumeva potpunu moralnu jednakost osoba, to predstavlja osnov moralnog opravdanja demokratije: da se svaka linost kao takva jednako potuje i da uopte ne sme da bude upotre-bljena kao puko sredstvo za ma koji cilj. Ono to je u utilitarizmu pretpostavka za uspenu maksimalizaciju ukupnog dobra, to ira pristupanost mogunostima distribucije dobra, ovde je moralni zahtev: da svako ima pravo na naelno jednak pristup prilikama koje postoje u svetu i da u odluivanju o optim stvarima ima pravo da ravnopravno uestvuje, bez ikakve diskriminacije. Naravno, postoje i izvesne razlike: utilitarizam ima vie jednaarski, egalitarni karakter ali doputa da pod odredjenim empirijskim uslovima budu opravdani i izuzeci koji nisu naelne ve faktike prirode (ako se u nekim stvarnim okolnostima moe postii vie ukupnog dobra uz doputenje neke nejednakosti), dok se u deontolokom pristupu insistira na formalnoj jednakosti i ne doputaju izuzeci. Uopte, utilitariskiki pristup ide vie na sadrinsko odredjenje politikih ciljeva (progres u srei), dok je deontoloki pristup usmeren na formalnu stranu jednakosti, ravnopravnost. Po deontolokom stanovitu individualne osobe su suverene, njihov moralni status je

Etika i moral 47

48 Jovan Babi

svetinja, i taj status definie i njihovu politiku poziciju: ravnopravnost. Politika ravnopravnost je zasnovana u moralnoj jednakosti, u kategorikom imperativu.

Filozofski fakultet, Beograd

Preporuena literatura:

Aristotel, Nikomahova etikaI. Kant, Zasnivanje metafizike moralaJ. Bentham, Introduction to the Principle of Morals and LegislationD. S. Mil, UtilitarizamD. S. Mil, O slobodi D. E. Mur, Principi etike A. Mekintajr, Kratka istorija etike

Jovan BabiEthics and Morality

(Summary)

The article is an encyclopedia item prepared for an Encyclopedia of Democracy, forthcoming in Slubeni Glasnik, Belgrade, in collaboration with the School for Political Sciences at Belgrade University. The main goal in the article is to develop a definition of the morality as the subject of study for ethics, a part of philosophy dealing with the nature and the scope of possible application of morality as a specific evaluational criterion. Some basic features of this specificity have been explored, and a list of ethical theories have been briefly analyzed, two of them in some more details. A squetch of a possible connection between ethics and democracy has been given at the very end of the artricle.

KEY WORDS: morality, ethics, evaluation, freedom, democracy.