K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

LEGENDAo

VelikomInkvizitoru

Tumačenja

BackHomeUpNext

SADRŽAJ

F. DostojevskiDve glave iz romana

"Braća Karamazovi":Pobuna

Veliki Inkvizitor

V. SolovjovIz govora u spomen

Dostojevskog:PredgovorPrvi govor

Drugi govorTreći govor

Dodatak

>>K. LeontjevIz knjige "Naši novi

hrišćani"

I

II

III

S. BulgakovIvan Karamazov u

romanu"Braća Karamazovi"

kao filozofski

Konstantin Nikolajevič Leontjev

Iz knjige Naši novi hrišćaniO svetskoj ljubaviGovor F. M. Dostojevskog na Puškinovoj svečanosti

I

Govor g. Dostojevskog vrlo je dobar pri čitanju, ali onaj ko je imao prilike da vidi samoga autora i ko ga je čuo kako govori, taj će lako razumeti oduševljenje koje je obuzelo slušaoce... Jasan, oštar um, vera, smelost govora... Teško je srcu da se odupre svemu tome. No postavlja se pitanje: može li se vaskoliko kulturno poslanstvo velikog naroda svoditi samo na dobronamerno osećanje prema ljudima, bez posebnih, određenih, istovremeno materijalnih i, tako reći, mističkih predmeta vere koji stoje izvan i iznad toga čovečanstva?

Kosmopolitizam pravoslavlja ima takav predmet u živome liku raspetoga Isusa. Vera u božanstvo Nazarećanina, raspetoga u vreme Pontija Pilata, koji je učio da je na zemlji sve neistinito i nevažno, da je sve kratkovečno, a da će stvarnost i večnost nastati posle propasti zemlje i svega živoga na njoj: to je ona opipljivo-mistička tačka oslonca oko koje se obrtala i obrće se do dana današnjeg gorostasna poluga hrišćanskog učenja. Hristos i njegovi apostoli nisu nam obećali potpunu i sveukupnu pobedu ljubavi i opšte istine na ovoj zemlji, već naprotiv, nešto poput prividnog neuspeha jevanđelske propovedi na kugli zemaljskoj, jer blizina kraja treba da se podudari sa poslednjim pokušajima da se svi učine dobrim hrišćanima...

"Jer kad reku: mir je, i nema se šta bojati, onda će iznenada napasti na njih pogibao... i neće uteći." (1 Sol, 5, 3.)

I još:

"I odgovarajući Isus reče im: čuvajte se da vas ko ne prevari."

"Jer će mnogi doći u ime moje govoreći: ja sam Hristos. I mnoge će prevariti."

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

tip

S. FrankLegenda

o VelikomInkvizitoru

DODATAK:P. Bunjak -

U krugu Velikog Inkvizitora. Pristup

"Čućete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite; jer treba da to sve bude. Ali nije još tada pošljedak."

"Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo; i biće gladi i pomori, i zemlja će se tresti po svijetu."

"A to je sve početak stradanja." (Mat, 24, 4, 5, 6, 7, 8.)

"I što će se bezakonje umnožiti, ohladnjeće ljubav mnogijeh."

"Ali koji pretrpi do kraja, blago njemu."

"I propovijediće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svijetu za svjedočanstvo svijem narodima. I tada će doći pošljedak."

"Kad dakle ugledate mrzost opušćenja, o kojoj govori prorok Danilo, gdje stoji na mjestu svetome (koji čita da razumije)..." (Mat, 24, 12, 13, 14, 15.)

I tako dalje.

Čak se i g. Gradovski dosetio da napomene u svome blagom prigovoru g. Dostojevskom da Hristos nije prorekao sveopštu harmoniju (sveopšti mir), već sveopšte rušenje. Veoma sam se obradovao tom zapažanju našega učenog liberala.

G. Gradovski je, po svoj prilici, to pisao sa smeškom i svojim podsećanjem na smak sveta hteo zapravo da pecne hrišćanstvo; no, kako mu drago, njegovo podsećanje na tu suštinsku stranu hrišćanskog učenja ovde je sasvim na mestu.

Dakle, prorokovanje sveopšteg izmirenja ljudi u Hristu nije pravoslavno proročanstvo, već nekakvo opštehumanitarno. Crkva ne obećava takav mir, a ko "tebe, Crkvo, ne posluša, taj neka bude kao poganik i mitar" (tj. neka ti bude tuđ, kao čovek koji šteti svojim primerom; razume se, dok se ne ispravi i ne preobrati).

Vratimo se Evropljanima... Na primer, pre no što ukažemo ljubav evropskim liberalima i radikalima, treba da se bojimo Crkve.

Načelo premudrosti (tj. prave vere) jeste strah, a ljubav je samo plod. Ne može se plod držati za koren, a koren za plod. Ovde čak vrlo prikladno i uspešno može da se nastavi upravo ovo poređenje. Istina, plod ili deo ploda (seme) zakopava se u zemlju tako da ono postaje nevidljivo i preporađa se u koren i druge delove biljke. U tom smislu ja, na primer, mogu da zavolim čak i Gambetu!... Kako? - Vrlo jednostavno. Kažu da je jedan od najvatrenijih i, naravno, ne baš neodlučnih žirondinaca (čini se, Isnar), tražeći spasa od giljotine, proveo je nekoliko dana krijući se po kamenolomima, te je, izmučen strahom, postao hrišćanin. Kad bi, dakle, Gambeta, usled nekakvoga sličnog potresa, zaželeo da se "zagrne u Hrista", otišao bi svešteniku i rekao: "oče moj, shvatio sam da je republika glupost, da je sloboda izlizana trivijalnost, da je naša nacija, nekada uistinu velika, sada sasvim nedostojna pažnje, pa i sebi samome izgledam toliko glup i prizeman da umirem od stida i tuge, poučite me... Preobratite me... Znam da je hrišćaninu potrebna snaga volje i skromnost uma pred licem vašega učenja... Spreman sam da prihvatim sve, čak i ono što mi je odvratno i sa čime se ne može složiti gnusna otupelost moga razuma, koji je vaspitavala vera u progres. Uopšte uzev, odlučio sam da svaku simpatiju prema tome smešnom, liberalnom razumu smatram zabludom, greškom, tentation..." itd.

Eto, u tom slučaju, s moga stanovišta, mogao bi čovek zavoleti Gambetu od sveg srca i svom dušom, "kao sebe sama", zavoleti ga u isto vreme i moralno, i estetski, zavoleti ga i

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

s divljenjem uma, i s ganućem srca... A sada, moram priznati, da i pored toga što držim da ništa manje no bilo ko drugi imam prava da nazivam sebe Rusom, i pored sve svoje dobre volje, nikako ne mogu ni da se prepustim ganuću, ni divljenju, dok mislim na toga energičnog letača u balonu... A on je još najistaknutiji i, rekao bih, najzanimljiviji od današnjih građana najevropskije nacije Zapadne Evrope.

Ili da uzmemo bliži primer. Teško je i zamisliti da bi neko od naših umerenih liberala dopustio sebi da bude "ozaren svetlošću istine"... Pa ipak, da zamislimo obrnut proces. Pretpostavimo da nekoga od njih do premudrosti nije doveo strah, kao Isnara, već premudrost do straha, i to nizom jasnih spekulacija, iako neskladnim sa duhom vremena (s kojim je "živa" misao primorana da računa, ali koji uopšte nije dužna da poštuje). Racimo da je to teško zamisliti. Da bi u današnje vreme neki član naše kukavne inteligencije postao ono što se uopšteno zove "mistik", potreban je drugačiji kalibar uma od onoga što ga vidimo u raznih profesora i feljtonista. Ali pretpostavimo... pretpostavimo da je liberal došao premudrošću ljudskom do straha gospodnjeg... Jer rekao sam već: snaga božija razaznaje se često i u našim slabostima; ruski liberali su slabi, ali Bog je snažan. Došli su premudrošću do straha i pokorili se, žive kaleći se u krotkom prozelitizmu, sasvim su prestali pisati... Kako bi onda svi oni bili privlačni i dragi!... Koliko bi onda blagonaklonosti, pune poštovanja i topline, budili ti skromni ljudi!...

Sada, međutim, njih čak i ne valja voleti; s njima se ne treba miriti... Treba im želeti dobro samo utoliko da se uzmu u pamet i promene, tj. najviše dobro, ono idealno... A ako ih sustignu nesreće, ako budu izvrgnuti progonima ili kakvoj drugoj kazni zemaljskoj, takvoj se vrsti zla možemo, štaviše, malo i poradovati, s nadom u njihovo moralno isceljenje. Pokojni mitropolit Filaret nalazio je čak da je telesno kažnjavanje zločinaca korisno za njihovo duhovno stanje, te se zalagao upravo za telesnu kaznu.[1]

I sam g. Dostojevski gotovo u svima svojim delima, prožetim takvim iskrenim osećanjem i ljubavlju prema čovečanstvu, prati bezmalo istu tu misao, može biti i mimo volje, rukovođen nekakvim uzvišenim instinktom.

Kažnjeni zločinci, ubice, bludne, razvratne, uvređene žene kod njega su tako često predstavnici najvatrenijeg religioznog osećanja... Patnja, griža savesti, strah, nevolja i skučenost kao posledice kazne zemaljskoga zakona i ličnih uvreda, otvaraju pred našim umom njihove druge perspektive... A "bez zločina i kazni" oni bi zasigurno nastavili da tavore u ispraznoj oholosti ili u životinjskoj surovosti... Bez patnji neće biti ni vere, ni na veri u Boga zasnovane ljubavi prema ljudima; a najveće patnje u životu čovekovom ne izazivaju toliko prirodne sile, koliko drugi ljudi. Često, na primer, možemo videti da je bolestan čovek, okružen ljubavlju i pažnjom svojih bližnjih, u prilici da oseti najveće zadovoljstvo; ali teško da bi se mogao naći zdrav čovek koji bi bio srećan zbog toga što niko neće ni da čuje za njega... Stoga i poezija zemaljskog života i uslovi zagrobnog spasenja ne zahtevaju nekakvu generalnu ljubav, koja je, uostalom, i nemoguća, niti pak kakvu neprestanu mržnju, već, objektivno govoreći, podjednako traže svojevrstan harmonični spoj mržnje i ljubavi viših ciljeva radi. Da bi Samarjanin imao kome da ukaže samilost i da povije rane, neophodno je bilo da postoje razbojnici. Razume se, otuda se sasvim prirodno postavlja pitanje: "ko treba na sebe da uzme ulogu razbojnika, ko treba da bude oličenje zla, ako to nije hvale vredno?" - Crkva na to ne odgovara moralnim savetom, usmerenim prema ličnosti, već jednim opštim istorijskim proročanstvom: "Biće zlo!" - veli Crkva. Ona uz to dodaje: "zvanih je mnogo, Jevanđelje će se propovedati svugde, ali izabranih biće malo; samo oni koji prisile sebe uzdižu se u Carstvo nebesko", jer najbolja, krotka i velikodušna priroda dar je blagodeti, dar božji. Nama preostaje samo: želja, traganje za verom, napor, molitva protiv malodušnosti i slabosti, odricanje i pokajanje.

"Ali koji pretrpi do kraja, blago njemu."

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

Hristos je, ponavljam to, milosrđe ili dobrotu postavljao kao lični ideal; on nigde nije obećao pobedu sveopšteg bratstva na kugli zemaljskoj... Takvoga bratstva radi nužni su pre svega ustupci sa svih strana. A postoje stvari u kojima se ne smeju činiti ustupci.

II

Pogledi F. M. Dostojevskog veoma su važni, i to ne samo zato što je on darovit pisac, već još i više stoga što je on veoma uticajan, pa čak i veoma koristan pisac.

Njegova iskrenost, njegov snažni patos, pun dobrote, neporočnosti i čestitosti, njegova česta podsećanja na hrišćanstvo - sve to u najvećoj meri može delovati (i deluje) na čitaoca, naročito na mlade ruske čitaoce. Mi, razume se, ne možemo pobrojati koliko je mladića i koliko mladih žena on odvratio od bezdušne političke opačine nihilizma i orijentisao im um i srce sasvim drugačije; ali sigurno je da je takvih vrlo mnogo.

On kao da im neprestano kazuje između redova, kazuje im jednim delom i otvoreno, sâm, ponavlja kroz usta svojih junaka, predstavlja kroz vlastitu dramu; on ih podučava: "ne budite zli i bezdušni! Ne žurite da prema sebi prepravljate javni, društveni život; latite se pre toga života svoga vlastitog srca; ne uzbuđujte se; dobri ste i takvi kakvi ste; trudite se da budete još bolji, ljubite, praštajte, imajte samilosti, verujte u Boga i Hrista; molite se i ljubite. Ako ljudi sami budu dobri, čestiti, plemeniti i milosrdni, i društveni život postaće neuporedivo podnošljiviji, te će i same nepravde i tegobe društvenog života omekšati pod isceliteljskim uticajem lične toplote".

Tako uzvišeno usmerenje misli, koje se povrh toga gotovo uvek izražava kroz lirizam dubokoga ubeđenja, ne može da ne deluje na srca. U tome pogledu g. Dostojevskom moglo bi se nadenuti jedno zvanje, koje je danas gotovo izišlo iz upotrebe: on je izvrsni moralista. Reč "moralista" mnogo više odgovara obliku njegove delatnosti i karakteru njegovoga uticaja, negoli naziv publicista, čak i onda kad po obliku svoga izlaganja on nije pripovedač, već mislilac i vaspitač, kao što je to, na primer, slučaj sa njegovim izuzetnim Piščevim dnevnikom. Njega mnogo više okupira psihička građa ličnosti, negoli društveno uređenje o kojem danas, na žalost, svi toliko brinu. Čovečanstvo XIX veka kao da je izgubilo svaku nadu u ličnu propoved, u iskrenu, srdačnu moralizaciju i sva svoja uzdanja usmerilo na prepravljanje društava, to jest na izvestan stepen prinudnosti u tome ispravljanju. Okolnosti, pritisak zakona, sudova, novih ekonomskih uslova prinudiće i naučiće ljude da postanu bolji... "Hrišćanstvo" - misle ti naši savremenici - "dokazalo je beskorisnim naporima vekova sa sáma propoved ličnog dobra ne može popraviti čovečanstvo i učiniti zemaljski život mirnim i svima podjednako pravednim i prijatnim. Treba promeniti uslove samoga života; a srca će, htela to ona ili ne, navići na dobro, kada bude nemoguće činiti zlo".

Eto, to je ta dominantna misao našega veka koja se odasvud čuje u vazduhu. Veruje se u čovečanstvo, a ne veruje se više u čoveka.

G. Dostojevski je, po svoj prilici, jedan od malobrojnih mislilaca koji nisu izgubili veru u samoga čoveka.

Ne možemo se složiti s time da u tom usmerenju ima mnogo nezavisnosti, a

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

privlačnosti utoliko pre...

Tako stvari izgledaju u poređenju sa jednostranim i bezdušnim socijalno-reformatorskim duhom vremena.

Ali isto to izgleda potpuno drugačije u odnosu na hrišćanstvo.

Demokratski i liberalni progres veruje više u mogućnost prinudnog i postepenog ispravljanja svekolikog čovečanstva, negoli u moralnu snagu pojedinca. Mislioci ili moralisti, slični autoru "Karamazovâ", uzdaju se, izgleda, više u čovekovo srce nego u preuređenje društva. Hrišćanstvo pak ne veruje bezuslovno ni u jedno, ni u drugo, to jest, ni u najbolji autonomistički moral pojedinca, ni u razum kolektivnog čovečanstva, koji bi trebalo pre ili kasnije da stvori raj na zemlji.

U tome je razlika. Uostalom, možda sam se loše izrazio, kad rekoh razum... Čist razum, ili možda pre nauka u svome daljem razvoju, uskoro će se verovatno odreći one utilitarne i optimističke tendencioznosti koja zrači između redova većine savremenih naučnika i, napustivši tu utešnu detinjariju, možda će se okrenuti onome surovom i sumornom pesimizmu, onome hrabrom mirenju sa nepopravljivošću zemaljskog života koje veli: "Trpite! Svima nikada neće biti bolje. Jednima će biti bolje, drugima će postati gore. Takvo stanje, takve mene čemera i bola, eto to je jedino moguća harmonija na zemlji! I ne očekujte više ništa. Imajte na umu i to da svemu ima kraja; čak i granitne stene troše se od vetra i podlokavaju od vode; čak i gorostasna nebeska tela iščezavaju... Ako je pak čovečanstvo živa i organska pojava, utoliko mu pre jednom mora doći kraj. A ako će doći kraj, zašto se moramo brinuti za dobro budućih, dalekih pokolenja, koja čak uopšte nismo kadri ni pojmiti? Kako možemo maštati o dobru praunuka, kada najbliže nam pokolenje - sinova i kćeri - ne možemo ubediti i umiriti snagom razuma? Kako se možemo uzdati u sveopštu moralnu ili praktičnu istinu, kada neprozirni zastor još uvek od nas zaklanja samu teorijsku istinu, ili odgonetku zemaljskog života; kad i veliki umovi i cele nacije stalno greše, doživljavaju razočarenja i uopšte ne idu ka onim ciljevima za kojima su tragali? Pobednici zapadaju gotovo uvek u iste greške koje su upropastile pobeđene itd. ...Nema ničeg sigurnog u realnom svetu pojava.

Sigurno je samo jedno, tačno samo jedno, jedno je samo nesumnjivo, a to je da sve ovdašnje mora propasti! I stoga čemu ta grozničava briga za zemaljsko dobro budućih pokolenja? Čemu ti mladalački, nezdravi snovi i oduševljenja? Naš dan treba da je i vek naš! I stoga trpite i brinite u praktičnom smislu samo o najprečim stvarima, a srcem - samo o bliskim ljudima: upravo o bližnjima, a ne o celom čovečanstvu.

To je ona pesimistička filozofija, koja pre ili kasnije, i to, verovatno, posle čitavoga niza strahovitih razočarenja, mora udariti temelj budućoj nauci.

Socijalno-politička iskustva najbliže budućnosti (koja su, sva je prilika, neizbežna) biće, razume se, prvi i najvažniji kamen spoticanja za ljudski um na lažnome putu potrage za opštim dobrom i harmonijom. Socijalizam (tj. dubok i delimično nasilan prevrat u ekonomskoj sferi i svakodnevnom životu) sada je, izgleda, neizbežan, bar za jedan deo čovečanstva.

Međutim, ostavljajući zasad po strani to koliko patnji i nepravde njegova pobeda može naneti pobeđenima (tj. predstavnicima liberalno-građanske civilizacije), sami pobednici, koliko god se čvrsto i dobro organizovali, vrlo brzo će shvatiti kako su daleki od blaženstva i mira. To je jasno kao dan, a evo i zašto: ti budući pobednici organizovaće se ili slobodnije, liberalnije od nas, ili će, naprotiv, njihovi zakoni i običaji biti neuporedivo tegobniji od naših, stroži, nasilniji, pa čak i strašniji.

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

U ovom drugom slučaju život tih novih ljudi mora biti mnogo teži, bolniji od života dobrih, savesnih monaha u strogim manastirima (na primer, na Atosu). A taj je život, za onoga koji ga je iskusio, veoma težak (iako ima, razume se, i svoje, sasvim posebne utehe); stalni tanani strah, stalni neumoljivi pritisak savesti, ustava i volje pretpostavljenih... Ali atonski kaluđer, pripadnik bratstva, ima jednu čvrstu i jasnu utešnu misao, ima spasonosnu nit koja ga izvodi iz lavirinta neprestane tanane borbe: zagrobno blaženstvo.

Hoće li ta misao biti utešna za ljude u pretpostavljenim ekonomskim zajednicama, to mi ne možemo znati.

Ako se pak taj deo čovečanstva, koji poželi da iskusi na sebi blaženstvo (?) potpuno novih društvenih i ekonomskih uslova, organizuje slobodnije nego naše društvo, sunovratiće se u stanje nekakve anarhije, principijelno priznate i ozakonjene, poput južnoameričkih republika ili nekih gradskih opština antičke Grčke. Jer socijalni prevrat neće čekati lično vaspitanje, ličnu moralizaciju svih članova buduće države, već će obuhvatiti društvo u ovom obliku u kojem ga mi sada poznajemo. A ono je u ovom obliku, čini se, još daleko od krotosti, nezlobivosti, od opšte ljubavi i istine, i to ne one, zakonom nametnute, već one koja poput toploga vrela izbija iz oplemenjene duše!... Ne bismo imali ništa protiv, recimo, da u toj naprednoj zemlji, Francuskoj, komunisti nastave da se trude dok god svi Francuzi ne postanu dobri, pametni i plemeniti, makar kao junaci Žorž Sand; ali oni to neće da čekaju...

Iskusivši, dakle, sve moguće, čak i gorčinu socijalističkog uređenja, napredno čovečanstvo neizbežno će morati da zapadne u najdublje razočarenje; političko pak stanje društava uvek se odražava i na visoku filozofiju, i na opšti, polusvesni pogled na svet, koji struji kroz vazduh; a visoka filozofija i filozofija instinkta jednako se, pre ili kasnije, odražavaju i na samu nauku.

Nauka će stoga nužno morati da dobije, kao što rekoh, pesimistički karakter. I njeno izmirenje s pozitivnom religijom, njen teorijski trijumf sastoji se u svesti o svojoj praktičnoj nemoći, u hrabrom pokajanju i poniznosti pred silom i ispravnošću iskrene mistike i vere.

Eto, za tom bi Sloveni mogli da se pobrinu! To ne protivureči progresu; naprotiv, ako se progres misli ne shvati obavezno u prijatno egalitarnom ili ljubazno demokratskom duhu, već u značenju usavršavanja jedino same misli, onda bi se takav strog i neustrašiv odnos nauke prema zemaljskom životu morao smatrati ogromnim korakom napred... "Tražite utehu u čemu hoćete; ja vam ne namećem Boga, to nije moja stvar, ja vam samo kažem: ne tražite utehu u mojim ranijim radikalno-dobrotvornim pretenzijama, koje su toliko glupo uzbuđivale minuli XIX vek. Ja vam mogu pomagati samo palijativno". To je ono što bi trebalo da govori nauka!

Tačno shvaćeni realizam, koji ne zavarava sebe neosnovanim nadama, moraće se pre ili kasnije odreći sanjarenja o blaženstvu zemaljskom i od traganja za idealom moralne istine unutar samoga čovečanstva.

Pozitivna religija podjednako ne veruje ni u to blaženstvo, ni u tu istinu.

Ljubav, praštanje uvreda, istina, velikodušnost bili su i ostaće zauvek samo korektivi života, palijativna sredstva, melem za neizbežne i čak korisne nam rane. Nikada ljubav i istina neće biti vazduh koji bi ljudi disali, gotovo ga i ne primećujući... Upravo tako - gotovo i ne primećujući! Hartman je u pravu kada kaže: "Kad bi se idealni cilj kojem teži progres ikada ostvario, čovečanstvo bi dostiglo stupanj nule ili potpune ravnodušnosti prema svima granama svoje delatnosti. Ali ideal će uvek ostati samo ideal: čovečanstvo

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

mu se može približavati nikada ga ne dosežući. Stoga čovečanstvo neće nikad ni doći do toga stanja visoke ravnodušnosti kojem neprestano teži, nego će večito biti u stanju patnje još nižega reda (u odnosu na tu visoku ravnodušnost)..."

Uostalom, zar je takva prigušena ravnodušnost - sreća? To nije sreća, već nekakav prigušeni sunovrat svih osećanja, kako tužnih, tako i radosnih.

Uveren sam da je čovek koji toliko snažno oseća i toliko srdačno misli kao F. M. Dostojevski, govoreći o "zgradi ljudske sreće", o "sveljudskom bratskom jedinstvu", o "konačnoj reči opšte harmonije" itd., imao u vidu nešto mnogo toplije i privlačnije od te plitke, duševne "Nirvane", ka koju ovde ukazuje Hartman. A toplo, nesebično i moralno privlačno obavezno je uslovljeno manje ili više snažnom i neizdržljivom tragikom života... Dokazi za to mogu se naći u mnoštvu romana samoga g. Dostojevskog. Uzmimo Zločin i kaznu. Setimo se potresnog, dubokog utiska, koji ostavlja slika sirote porodice Marmeladova. Siromaštvo, pijani i već sasvim neupotrebljivi otac; mati, sujetna, sušičava, srdita, gotovo sumanuta, ali u srcu čestita i do naivnosti iskrena patnica; devojka, krotka, draga, religiozna, koja trguje sobom da bi ishranila porodicu!... I kada ti ljudi ispoljavaju, uza sve to, visoke kvalitete svoje duše, duboko potreseni čitalac istoga časa shvata da je ta toplota, ta "psihičnost", ta vrsta moralnoga lirizma mogućna upravo samo pod takvim, svakodnevno-tragičnim uslovima, koje je autor odabrao. Isto se to u izobilju može naći u Braći Karamazovima.

Naći ćemo to u domu sirotog kapetana, u istoriji nesrećnog Iljuše ili njegovog voljenog psa, naći ćemo to u samom zapletu drame: čitalac zna da Dmitrij Karamazov nije kriv za očevo ubistvo i da uzalud strada. I već sámo pojavljivanje islednika i prva ispitivanja izazivaju nešto slično; to junacima istoga časa pruža mogućnost da slučajno otkriju pobude višeg moralnog reda; tako, na primer, prepredena, raspojasana i čak neretko nemilosrdna Gruša tek u toku ispitivanja prvi put oseća da toga Dmitrija istinski voli i spremna je da podeli sa njim njegovu nesreću i neprilike vezane za kaznu, koje mu, verovatno, predstoje. Gorčine, uvrede, bura strasti, zločini, ljubomora, zavist, tlačenje, greške s jedne strane, a sa druge - neočekivane utehe, dobrota, praštanje, predah za srce, pobude i podvizi velikog požrtvovanja, jednostavnost i veselje srca! To je život, to je jedino mogućna harmonija na ovoj zemlji i pod ovim nebom. Harmonični zakon nagrade - i ništa više. Pesničko, živo slaganje svetlih boja sa tamnima - i ništa više. U najvećoj mogućoj meri celovita polutragična, poluvedra opera u kojoj se preteći i tužni zvuci javljaju naizmenično sa nežnim i dirljivim - i ništa više!

Ne znamo šta će biti na toj novoj zemlji i na tom novom nebu, koje nam je obećao Spasitelj i učenik njegov, posle uništenja ove zemlje sa svim njenim ljudskim stvarima; ali na zemlji koju sada poznajemo, i pod nebom kakvo zasad znamo, sva naša dobra osećanja i postupci: ljubav, milosrđe, pravda itd. ispoljavaju se i treba da se ispoljavaju uvek samo kao korektiv života, kao ono palijativno lečenje rana koje sam maločas spomenuo.

Toplota je neophodna za organizam, ali ona ne može biti ni jedini materijal, niti jedina temeljna snaga organizma.

Potrebne su čvrste, spolja ograničene forme po kojima se ta toplota može razlivati, ne menjajući ih suviše duboko, pa čak ni privremeno, već samo čineći te čvrste forme potpunijim i prijatnijim.

Tako veli realno iskustvo vekova, tj. gotovo nauka, vekovni empirizam koji još nije sebi našao matematički racionalno objašnjenje, ali koji je trezvenome umu i bez takvog objašnjenja sasvim jasan.

Upravo tako veli Crkva, tako vele apostoli...

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

Biće lažnih spasitelja i antihrista; biće "rugači koji će življeti po svojijem željama" itd. (2 Pet., 3, 3; 1 Jov., 2, 18; Jud., 18-19.)

I na kraju ne samo da neće nastati svetsko bratstvo, već će ljubav ohladneti upravo onda kada se Jevanđelje bude propovedalo po svemu svetu. I kada ta propoved dolazi do tačke zasićenja, predoređene joj, tako reći, odozgo, kada se ohladi čak i ona ljubav, nepotpuna, palijativna (koja je ovde mogućna i stvarna), ljudi će sumanuto početi da veruju u mir, i upravo će tada "napasti na njih pogibao... i neće uteći!..."

A zasad?

Zasad "blaženi su mirotvorci", jer neizbežne su raspre...

"Blaženi su gladni i žedni pravde"...

Jer sveopšte pravde ovde biti neće... Inače zašto žudeti? Sit i napojen ne žudi.

"Blaženi milostivi", jer uvek će biti neko nad kim se može smilovati: poniženi i uvređeni od nekoga (takođe ljudi), bogati ili siromašni, sasvim svejedno, a najposle i naši vlastiti uvredioci!...

Tako veli Crkva, podudarajući se sa realizmom, sa grubim i žalosnim, ali dubokim iskustvom vekova. Tako je, izgleda, još mislio i sam g. Dostojevski kada je pisao o Mrtvom domu i stvarao uzvišeno i u svojoj bolnoj istini prelepo delo - Zločin i kaznu.

On tada kao da je hteo samo da pojača toplinu ljubavi svojim izuzetnim uticajem, on još po svoj prilici u to vreme nije ni sanjao o realno nemogućoj, o gotovo jeretičkoj crkvenoj kristalizaciji te topline u obliku sistema sveljudskog života.

U delima g. Dostojevskog primetna je u religioznom smislu jedna veoma zanimljiva postupnost. Ta se posebnost lako može uočiti, posebno ukoliko se isporede tri njegova romana: Zločin i kazna, Zli dusi i Braća Karamazovi. U prvome predstavnica religije bila je gotovo isključivo nesrećna kći Marmeladova (koja je sebe prodavala iz nužde); ali i ona je čitala samo Jevanđelje... U tome je još malo pravoslavnog, jer Jevanđelje može čitati i mlada Engleskinja koja je u istom položaju kao i Sonja Marmeladova. Da bi neko bio pravoslavan, Jevanđelje mora čitati kroz optiku svetootačkog učenja; a inače, iz samog Sv. pisma može se izvući i skopčestvo[2], i luteranstvo, i molokanstvo[3], i druga lažna učenja, kojih je tako mnogo i koja sama sebe izvode neposredno iz Jevanđelja (ili uopšte iz Biblije). Primetićemo još jedan detalj: ta mlada devojka (Marmeladova) nekako ne daje da se služe molepstvija, ne traži savete duhovnika i monaha; ne celiva čudotvorne ikone i mošti; dala je samo parastos ocu. Međutim, u stvarnom životu slična žena bi sve to činila kad bi se u njoj probudilo živo religiozno osećanje... Sve se to može naći i u samom Petrogradu, i u njegovoj blizini... I verovatnije je čak da bi u njenim rukama mnogo češće bila žitija sv. Teodore, sv. Marije Egipćanke, Tajsije i prepodobne Aglaide, negoli Jevanđelje. Iz toga se vidi da je g. Dostojevski u vreme kada je pisao Zločin i kaznu vrlo malo mislio na pravo (tj. crkveno) hrišćanstvo. U Zlim dusima malo je bolje. Pred čitaocem javlja se na trgu ikona, kojoj "narod" odaje poštu. Autor, izgleda, negoduje protiv nihilista koji su dozvolili sebi da povrede tu narodnu svetinju - i to je sve. Iz višeg ili obrazovanog kruga ruskih romanesknih likova mnogi i mnogo govore o Bogu, o Hristu ("o Njemu"), i to govore lepo, kitnjasto, vatreno, veoma iskreno, ali ipak ne sasvim pravoslavno, ne svetootački, ne crkveno... Svi ti govori s religiozne tačke gledišta nisu ništa drugo do prelepo, mirisno "mleko", u najvećoj meri korisno kao polazište za onoga ko je sasvim zaboravio da misli o Bogu i Hristu; ali to je tek "početak puta", tek "mleko", a čvrstu i pravu hranu pravoslavnog hrišćanstva čovek spoznaje onda kada s uzdrhtalim

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

zanimanjem, koje ide, tako reći, do pohlepe srca, počne čitati Jovana Zlatousta, Filareta Moskovskog, žitija svetaca, Varsonofija Velikog, Jovana Lestvičnika, prepisku Optinskih propovednika, Makarija i Antonija, sa njihovom duhovnom decom, mirjanima i monasima.

Istina, kao moto za roman Zli dusi izabrana je jevanđelska priča o isceljenju besnoga (opsednutog): on, isceljen, seo je u nogu Hristovih, a đavoli iz njega ušli su u svinje, koje su se bacile u more... "Besni" oličava u ovom slučaju kod g. Dostojevskog Rusiju, koja će se isceliti od svih bolesti svojih, lično-moralnih i društvenih, tek kada se po svome duhu, kao nacija, približi hrišćanstvu (razume se, oličena svojim obrazovanim predstavnicima). Ali i to je vrlo nejasno... Kakvo hrišćanstvo: nekakvo opštejevanđelsko ili uistinu pravoslavno, s verom u ikonu Bogorodice Iverske, u mošti sv. Sergija, u propovedi Tihona Zadonskoga i Filareta[4], u vidovitost i sveti život nekih i danas živih monaha?...

Kakvo će zapravo hrišćanstvo spasti buduću Rusiju: prvo, neodređeno-jevanđelsko, koje će nužno tražiti forme, ili drugo, sa određenim formama, svima, bar po izgledu (ako ne i po unutrašnjem smislu), dobro znanim?...

Na to u Zlim dusima nećemo naći ni traga odgovora!

Braća Karamazovi su već mnogo bliži celoj stvari. Vidi se da je autor i sam išao, premda donekle sporo, prilično ispravnim putem. On se sve više približavao Crkvi.

U romanu Braća Karamazovi vrlo značajnu ulogu igraju pravoslavni monasi; autor se prema njima odnosi s ljubavlju i dubokim poštovanjem; neke od ličnosti najviše klase priznaju im poseban duhovni autoritet. Starcu Zosimi dat je čak mistički dar "vidovitosti" (u proročanskom poklonu do zemlje pred Dmitrijem Karamazovim, kojeg će sud potom greškom optužiti za oceubistvo) itd.

Istina, i u Braći Karamazovima monasi kazuju nešto sasvim drugo ili, tačnije rečeno, drugačije od onoga što u stvarnosti kazuju veoma dobri monasi i kod nas, i na gori Atonskoj, i ruski, dakle, i grčki, i bugarski monasi. Istina, i tu se nekako malo govori o bogosluženju, o manastirskom poslušanju; nijedne crkvene službe, nijednoga molepstvija... Pustinjak i strogi isposnik Ferapont, koji malo dolazi u dodir s ljudima, prikazan je iz nekog razloga u nepovoljnom svetlu i podsmešljivo... Telo preminulog starca Zosime zbog nečega izdaje zadah, te to zbunjuje monahe koji su ga držali za sveca.

O svemu tome, recimo, ne bi trebalo pisati tako, ostajući pritom, primetićemo, sasvim na "polju stvarnosti". Bilo bi mnogo bolje, recimo, dovoditi u sklad snažnije mističko osećanje sa većom tačnošću realnog slikanja: to bi bilo istinitije i korisnije; kod g. Dostojevskog i u ovom su romanu istinski mistička osećanja ipak slabo izražena, dok se osećanja humanitarne idealizacije čak i u govoru kaluđera izražavaju vrlo vatreno i iscrpno.

Sve je to tako. Međutim, poredeći Braću Karamazove sa ranijim delima g. Dostojevskog, nismo mogli a da se ne poradujemo što se jedan takav Rus, toliko darovit i toliko iskren, sve više trudi da iziđe na crkveni put; nismo mogli a da se ne poradujemo tome što on, po svoj prilici, teži da konačno zaodene u određene i za nas svete forme lirizam svoje vatrene, ali svojevoljne i ipak nejasne moralne pouke. <...>

...Zasad g. Dostojevski u svojim romanima govori slikama, ali bez obzira na izvesnu ličnu primesu ili lirsku subjektivnost u svim tim slikama vidi se da je slikar u potpunosti, pa i više no mnogi od nas - Rus.

Ali izdvojena, izvučena iz tih ruskih slika, iz tih ruskih okolnosti, čista misao u ovome

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

poslednjem govoru je, ispostavlja se, kao u gotovo svih naših najboljih pisaca, bezmalo sasvim evropska i po idejama i čak po svome poreklu.

Upravo su misli ono što mi dosad nismo bili kadri dati vekovima!...

I razmišljajući o tome našem žalosnom svojstvu, naravno, lako je čoveku da poveruje kako ćemo se uskoro rasplinuti bez traga u svemu i u svima.

Može biti da to tako i treba; ali čemu se tu onda radovati?... Nikako ne mogu to da pojmim!...

III

Dakle (reći će mi neko), vi sebi dopuštate da poričete ne samo sveopšte "vladavine istine", "mirne harmonije" i "blaženstva" na zemlji, već sve to kao da suprotstavljate hrišćanstvu kao stvari sa njime nespojive, predstavljate sve to bezmalo kao njegove antiteze... Vi ste zaboravili čak i katihizis, u kojem se uvek navodi tekst "Bog je ljubav..." <...>

...U očima realiste, tj. čoveka koji nema prava da čini predskazanja bez prethodnih, čak i približnih primera, slično je blaženo bratstvo koje dovodi ljude čak do subjektivnog stalnog zadovoljstva nije u skladu ni sa psihologijom, ni sa sociologijom, ni s istorijskim iskustvom. U očima hrišćanina slična maštanja protivureče neposrednom i vrlo jasnom proročanstvu Jevanđelja o kvarenju ljudskih odnosa pred kraj sveta.

Bratstvo po mogućnosti i humanost odista preporučuje Sv. pismo Novoga Zaveta radi zagrobnog spasenja lične duše; ali u Sv. pismu nigde nije rečeno da će ljudi posredstvom te humanosti doći do mira i blaženstva - Hristos nam to nije obećao... To nije istuna: Hristos nalaže ili savetuje svima da ljube bližnje u ime Boga; ali, s druge strane, proriče da ga mnogi neće poslušati.

U tom smislu novoevropska i hrišćanska humanost su nesumnjivo antiteze, čak veoma teško pomirljive (ili pomirljive estetski, samo u oblasti poezije, kako životne, tako i umetničke, tj. u smislu zavodljive i jako složene borbe). Ne treba se tome čuditi ili se plašiti takve misli. To je vrlo razumljivo, premda i žalosno. Humanost je jednostavna ideja; hrišćanstvo je složena predstava. U hrišćanstvu, među njegovim mnogim drugim stranama postoji i humanost ili ljubav prema čovečanstvu "u Hristu", to jest ne ona koja izvire neposredno iz nas, već koju nam Hristos daruje i Hrista bližnjemu prorokuje - dakle, od Hrista i za Hrista. Jednostavna pak humanost, "autonomna", korak po korak, misao po misao može odvesti onome bezdušnom i samouverenom utilitarizmu, onome epidemičnom pomračenju uma današnjice, koje se psihijatrijski može odrediti kao mania democratica progressiva. Cela je stvar u tome što mi pretendujemo sami po sebi, bez božje pomoći, da budemo ili veoma dobri, ili, što je još pogrešnije, da budemo korisni. Velim pogrešnije, jer svoju dobrotu, pobude iskrene ljubavi i milosrđa čovek ne može da ne oseća - to je činjenica nevoljne svesti. Ali kako da vas ako već ne svi, onda bar mnogi uvere u vašu korisnost? Spasavajući jednoga, ja, možda, štetim drugome. Hrišćanstvo to sve lako miri upravo time što, s jedne strane, ne veruje u čvrstinu i stalnost naših autonomnih vrlina, a sa druge, time što dugotrajno blaženstvo i spokojstvo duše smatra

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

štetnim. Uvrediocu ono kaže: "Kaj se: zgrešio si". Uvređenoga podučava: "Ova ti je uvreda korisna; rukom nepravednog čoveka kaznio te je Bog; oprosti čoveku i kaj se pred Bogom".

Nesreću, patnju, propast, uvredu hrišćanstvo katkada čak naziva posetom božjom.

A obična humanost hoće da satre sa lica zemlje te korisne nam uvrede, propasti i jade...

U tom smislu hrišćanstvo i humanost mogu se uporediti sa dvema železničkim kompozicijama koje su na početku puta krenule iz iste tačke, ali koje, usled postepenog skretanja svojih putanja, ne samo da se moraju očešati jedna o drugu, već nužno moraju doživeti katastrofalan sudar.[5]

U svima duhovnim delima, istina, govori se o ljubavi prema ljudima. Ali opet u svim sličnim knjigama naći ćemo takođe da je načelo premudrosti (religiozne i one životne koja iz nje proističe) "strah božji", jednostavan, vrlo jednostavan strah i od zagrobne muke, i od drugih kazni u obliku zemaljskih zlostavljanja, jadâ i nesreća.

Zašto g. Dostojevski ne govori otvoreno o tome strahu? Nije li to zbog toga što je ideja ljubavi privlačnija? Ljubav krasi čoveka, a strah ponižava. Ali, prvo, pred hrišćanskim učenjem je dobrovoljno poniženje u Gospodu (tj. ista ona "pokornost" koju tako poštuje i g. Dostojevski) bolje je i sigurnije za spasenje duše, negoli ta gorda i nemogućna pretenzija na danonoćnu nezlobivost i blagotvornost. Mnogi pravednici pretpostavljali su udaljavanje u pustinju delatnoj ljubavi; tamo su se molili Bogu najpre za svoju dušu, a potom za druge ljude; mnogi su od njih to činili stoga što se, uostalom sasvim ispravno, nisu uzdali u sebe, već su nalazili da su pokajanje i molitva, tj. strah i svojevrsno poniženje, uputniji negoli pretenzija na svetovno izobilje ili samouverenost delatne ljubavi u mnogoljudnom društvu. Čak i u monaškim zajednicama iskusni starci ne dozvoljavaju baš previše zanošenje delatnošću i vatrenom ljubavlju, već pre svega uče poslušanju, poniznosti, pasivnom praštanju uvreda... I sve se to smatra neverovatno teškim, posebno za one ljude koji zamišljaju da su već "krotki" i u "miru", vlastitim naporima, pripremljeni za manastir. Istorija monaštva od njegovoga početka pa sve do našeg vremena prepuna je slučajeva zapanjujućeg pada tih duhovnih Ikara, neretko sasvim iskrenih i plemenitih.

Da, pre svega strah, potom "pokornost"; ili pre svega pokornost uma koji gaji prezir, i to ne samo prema sebi, već i prema svim drugim, čak i genijalnim ljudskim umovima, koji neprestano greše.

Takva pokornost korak po korak vodi veri i strahu od imena božjeg, poslušanju učenju Crkve koja nam toga Boga razjašnjava. A ljubav dolazi tek potom. Krotka ljubav, samom sebi prijatna, drugima izvor radosti, ljubav koja sve prašta - to je plod, kruna: to je ili nagrada za veru i strah, ili poseban dar blagodeti, predat prirodi, ili učvršćen slučajnim i srećnim uslovima vaspitanja. Kao u poseban dar blagodeti, ja rado verujem iskrenosti i ljubavi, kad je reč, na primer, o samom govorniku, tj. o visoko obdarenoj prirodi; ali sasvim nešto drugo osećam kada mislim o većini njegovih slušalaca, koji su se oduševljavali, uveren sam, više ljubavlju prema Evropi, nego ljubavlju prema Hristu i uistinu prema bližnjemu...

Postoji, međutim, među različitim vrstama i nijansama ljudske ljubavi jedna posebna vrsta koja je kadra i nevernika i nepokornog čoveka svojim putem dovesti i veri, i pokornosti, a potom čak i onoj ljubavi prema čovečanstvu u Bogu, koju su dosegli tako malobrojni u svima vremenima, pa i oni samo približno, kao što se u kvadraturi kruga pokretni poligon približava punom i nepokretnom krugu božanske čistote. <...>

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

"Budi pokoran, gordi čoveče, i pre svega skrši svoju gordost! Budi pokoran, zaludni čoveče, i pre svega poradi na rođenom 'polju'... Istina nije van tebe, već u tebi samome; nađi sebe u sebi, pokori sebe sebi, zavladaj nad sobom, pa ćeš ugledati istinu. Ta istina nije u stvarima, nije van tebe, niti negde preko mora, već pre svega u tvome vlastitom radu na sebi. Pobediš li sebe, učiniš li sebe krotkim, postaćeš slobodan kao što to nikada nisi ni zamišljao, pa ćeš započeti veliko delo, i druge ćeš učiniti slobodnima, i ugledaćeš sreću, jer ispuniće se život tvoj, i razumećeš, naposletku, narod svoj i svetu istinu njegovu. Svetske harmonije nema ni među Ciganima, niti igde drugde, ako je ti sam nisi prvi postigao, zloban i gord, te zahtevaš život badava, i ne pomišljajući čak da za njega moraš platiti."

Ovde nedostaje jedna sitnica: nije spomenuto ono najsuštastvenije - Crkva.

Prepričano je suvišno - o nekakvoj konačnoj (?) harmoniji.

Ali ostavimo po strani tu harmoniju o kojoj sam već govorio i koja je pokvarila, po mome mišljenju, celo prelepo delo F. M. Dostojevskog. Pogledajmo bolje šta je to pokoravanje "narodu", "veri i istini", kojem su nas mnogi i ranije učili.

U tim rečima: pokoravanje narodu (ili, recimo, posebno seljaku) postoji nešto zbunjujuće i delimično lažno. Čime se to možemo pokoriti prostome narodu, recite? Poštovanjem njegovog telesnog rada? - Ne; svako zna da nije reč o tome: to je jasno već i samo po sebi, pa su i nekad bili kadri da razumeju čak i mnogi od naših robovlasnika. Podražavati njegove moralne kvalitete? - Postoje, razume se, vrlo dobri. Ali ne mislim da bi baš svi porodični, društveni i uopšte, u užem smislu, lični kvaliteti naših narodskih ljudi bili toliko dostojni podražavanja. Teško da bi trebalo podražavati njihovu bezdušnost u opštenju sa patnicima i bolesnicima, njihovu nemilosrdnu surovost u gnevu, njihovo pijanstvo, sklonost tolikog mnoštva među njima večitoj podmuklosti, pa čak i kajišarluku... Naravno, ne savetuje nam se da mu se "pokorimo" s te strane. Od njega treba učiti kako se "pokorava" umno, filozofski, treba shvatiti da je u njegovom pogledu na svet više istine nego u našem...

Već je i samo po sebi dobro što naš narodski čovek ne zna Evropu i ne brine o opštem blaženstvu: kada u Tjutčevljevim stihovima čitamo o velikoj strpljivosti ruskog naroda, pa se pažljivo zamislimo i upitamo: "u čemu se zapravo ispoljava ta velika strpljivost?" - mi smo, razume se, svesni da se ona ne ispoljava samo u fizičkom radu, na koji je narod toliko navikao da bi mu bez njega bilo i dosadno (ko od nas nije sreo, na primer, radnice ili dojkinje po gradovima, koje čeznu za kopanjem ili kosidbom?...). Nije, dakle, stvar u tome. Velika stprljivost i krotost ruskog naroda ispoljavale su se i ispoljavaju se dęlom u dragovoljnom povinovanju vlastima, katkad nepravednim i surovim, kao i sve zemaljske vlasti, dęlom u odanosti učenju Crkve, njenim ustanovama i obredima. Stoga pokoravanje narodu za onoga ko je potpuno svestan svojih osećanja nije ništa drugo do pokoravanje istoj onoj Crkvi, koju i g. Pobedonoscev savetuje da treba ljubiti.

I ta je ljubav znatno opipljivija i razumljivija, negoli ljubav prema svemu čovečanstvu, jer od nas zavisi hoćemo li spoznati šta hoće i šta traži od nas Crkva. Ali šta će sutra poželeti ne samo celokupno čovečanstvo, već makar samo naša Rusija (što na naše oči gubi čak i svoj državni instinkt, koji su veličali toliki stranci), to ipak ne možemo zasigurno shvatiti. Crkva ima sopstvena nepokolebljiva pravila i ima spoljašnje forme, takođe sopstvene, posebne, jasne, vidljive. Rusko društvo sada nema ni sopstvena pravila, ni sopstvene forme!...

Ljubeći Crkvu, čovek zna, da tako kažem, čime će joj "ugoditi". Ali kako ugoditi

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

čovečanstvu, kada milioni ljudi koji ga sačinjavaju ne samo da nisu usklađeni među sobom, već su i neuskladivi dok je sveta i veka?...

Ta večita neuskladivost nimalo ne protivureči onoj težnji ka jednoobraznosti ideja, vaspitanja i običaja, kakvu danas vidimo svuda. Srodnost prava i vaspitanja samo ujednačava pretenzije, ne umanjujući suprotnosti interesa, te otud samo pojačava mogućnost sudara.

Ljubiti Crkvu - to je tako razumljivo!

Ljubiti pak savremenu Evropu, koja tako nemilosrdno progoni čak i rimsku Crkvu u sebi - Crkvu ipak veliku i apostolsku, bez obzira na sve duboke dogmatske nijanse koje je dele od nas - jednostavno je greh!

Zašto u našem društvu i u našoj bezidejnoj književnosti nije bilo primetnog saosećanja sa Pijem IX, s kardinalom Ledohovskim, ni sa zapadnim monaštvom uopšte, sada odasvud progonjenom? Eto baš u tom slučaju mogli bi se podudariti i hrišćansko, i umetničko, i liberalno osećanje.

Jer s jedne strane, katolici su jedini predstavnici hrišćanstva na Zapadu (i o tome je vrlo lepo pisao isti Tjutčev koji je hvalio veliku strpljivost ruskog naroda); s druge, istinska humanost, živa, neposredna, ne može se odnositi samo na radnika i ranjenog vojnika. Čovek visokog zvanja, uvređen i progonjen od strane gomile, pobeđeni vojskovođa, poput Benedeka ili Osman-paše, može probuditi vrlo živo saosećanje, duboko i puno poštovanja, u srcima neiskvarenim jednostranom demokratskom "osećajnošću".

A poezije je, svakako, više u papi i Ledohovskom, nego u bezobzirnom i osrednjem zapadnom radniku.

Držim da bi Puškin, da je samo poživeo duže, bio za papu i Ledohovskog, čak i za Don Karlosa... Revolucionarna savremenost pretvara postepeno u sebe svu onu staru i poetičnu raznovrsnu Evropu, koju je naš pesnik toliko voleo, razume se, ne moralno-dobronamernim osećanjem, već pre svega umetničkim, nekakvim panteističkim...

Prisećam se jedne odvratne sličice u nekakvom ilustrovanom listu, mislim da je to bio "Gartenlaube". Miran seoski predeo, žbunje, u daljini šuma, kraj šume skromna crkva (katolička). U prvom planu drvoreza litija; pobožne starice, gologlavi seljaci; u pozama i na licima vidi se upravo ona "krotost" koja nas u sličnim slučajevima dira i kod našeg prostog sveta. Predvodi ih seosko sveštenstvo sa crkvenim barjacima. Ali ti dobri ljudi, "krotki pred Hristom", ne mogu do njegovog hrama. Voz se zaustavio iz nekog razloga na šinama i rampa je zatvorena. Moraju dugo čekati ili daleko obilaziti. Licem ka sveštenicima, naslonjen na ogradu vagona, ravnodušno posmatra nekakav bradati radnik.

Drvorez je, po svemu sudeći, bio načinjen s podsmehom i zluradošću...

O, kako mi se mrsko učinilo mirno i čak lepo lice toga radnika!

I kako sada želim - odgovarajući na čudan uzvik g. Dostojevskog: "O, narodi Evrope i ne znaju koliko su nam dragi!" - da uzviknem, ali ne u ime cele Rusije, već mnogo skromnije, neposredno u svoje ime i u ime onih malobrojnih koji me razumeju: "O, kako te mrzimo, savremena Evropo, zato što si upropastila u sebi samoj sve ono veliko, lepo i sveto i zato što uništavaš i kod nas, nesrećnih, toliko toga dragocenog svojim zaraznim dahom!..."

Ako je mržnja takve vrste "greh", spreman sam da celog svog veka ostanem u takvom

K. N. Leontjev, Iz knjige "Nasi novi hriscani". O svetskoj ljubavi

K_ N_ Leontjev, Iz knjige Nasi novi hriscani_ O svetskoj ljubavi.htm[8/29/2015 6:26:41 PM]

grehu, koji se rađa iz ljubavi prema Crkvi... Velim "Crkvi", čak i katoličkoj, jer kad ne bih bio pravoslavan, više bih, naravno, voleo da budem katolički vernik, nego eudemonista i liberal-demokrata!!! To je ipak previše gnusno!...

PreveoPetar Bunjak

NAPOMENE

[1] V. knjigu Gosudarstvennoe učenie mitropolita Filareta. V. N. 1885 goda. Str. 86-94. Pored ostalog, tekst: Ty pobieši ego žezlom, dušu že ego izbaviši ot smerti (str. 92). - Prim. pisca.

[2] Ruska raskolnička sekta (skopec = evnuh, uškopljenik), čije je učenje počivalo na veri da se spasenje zaslužuje mučenjem tela; pribegavali su raznim oblicima sebemučiteljstva (samobičevanje i sl.), od kojih je najviši bio - škopljenje ("vatreno krštenje"); uglavnom su bili koncentrisani u Orlovskoj guberniji, Sibiru, ali i u Petrogradu, gde su u svojim rukama držali menjačke poslove. - Prim. prev.

[3] Takođe ruska raskolnička sekta, srodna nekim protestantskim sektama, koja je odbacivala svete tajne, sveštenstvo, ikone i uopšte sve pravoslavne obrede, ali i svetovnu vlast i vojnu obavezu; učenje im je počivalo na zapovesti: "ne ubij", te su među sobom zabranjivali svako prolivanje krvi; stoga nisu jeli meso, već od životinja samo mleko (otud i naziv: moloko = mleko) i jaja. - Prim. prev.

[4] Čak i u njegov duhovni autoritet u vezi sa državnim pitanjima. Još jednom dozvoljavam sebi da skrenem pažnju čitalaca na vrlo korisnu knjigu koju sam jednom već spomenuo: Gosudarstvennoe učenie Filareta (Mitrop. Moskovskogo) (V. N.) - koja je u drugom izdanju izišla u Moskvi ove godine <1885>. - Prim. pisca.

[5] Ovo poređenje nije moje; ali ono je tako lepo da sam se po svaku cenu hteo poslužiti njime. Ono pripada <francuskom književniku i publicisti Lisjen-Anatolu> Prevo-Paradolu, koji se ubio u Americi. On ga je primenjivao na Francusku i Nemačku još pre rata 1870. godine, predskazujući poraz svoje otadžbine. - Prim. pisca.

© Petar Bunjak