САДРЖАЈ

УВОД.........................................................................................................................................1

1. Појам друштва.................................................................................................................2 1.1 Настанак људског друштва.................................................................................3

2. Развој мисли у друштву..................................................................................................4 2.1 Схватање друштва у старом веку.......................................................................5....................................................................................................................................................... 2.2 Схватање друштва у средњем веку....................................................................7 2.3 Схватање друштва у новом веку........................................................................10

ЗАКЉУЧАК...............................................................................................................................15

ЛИТЕРАТУРА...........................................................................................................................16

УВОД

Прве дефиниције друштва су настале у периоду античке грчке, али како је време пролазило појављивале су се још много других теорија о друштву. Тако да не можемо одредити дефиницију друштва, али можемо да кажемо да човек без друштва не може да функционише. Пошто су у различитим вековима постојали различити облици владавине, друштво је трпело разне промене. Свако је описивао друштво на свој начин, неки теоретичари се међусобно нису слагали, тј нису делили иста мишљења.

1. Појам друштва

Друштво је група људи који живе или раде заједно. Овај појам се најчешће односи на групу људи који живе заједно у уређеној заједници. Појам друштво потиче од латинске речи societas, што означава пријатељске везе са другим људима. Појам друштво често указује то да неки чланови деле заједничке бриге или интересе у заједничком циљу. Такође друштво можемо дефинисати као целокупност односа људи према природи и међусобних односа људи. За разлику од односа између друштва и природе који је јединствен, односи између људи су сложенији и обухвата све односе међу људима, од оних мање сложених и мање битних, до оних најсложенијих и најбитнијих. Појединачне, емоционалне и ителектуалне везе међу људима резултат су њихових појединачних воља, али односи у које ступају живећи у нацији, насељу или породици су нужни, с обзиром на објективност ових делова друштвене стварности.

1.1. Настанак људског друштва

Настанак људског друштва представља дуги процес развоја, еволутивних промена до момента када је друштво постало појава sui дeneris 1. Схватајући настанак човека развитком из животињског света, треба имати у виду две чињенице. Прво, да настанак људског друштва и човека представља дуг процес развоја и да је тај процес садржавао у себи дуге и споре еволутивне промене до момента када је друштво почело да постоји као појава sui generis и да се развија по својим природно-историјским законима који су имали објективно вредност. Друго, да настанак човека није за животињски свет уопште и безлично, већ за посебну врсту човеколиких животиња ткз. антропоидних мајмуна2. У процесу настајања људског друштва и претварања човеколиког мајмуна у човека разликују се два стадијума, биолошко (усправан ход, ширење лобање, развој мозга и свести, потреба за комуникацијом и артикулисан говор) и друштвено очовечавање (постаје друштвено биће, може да живи и развија се једино у заједници са другим људима).

1 Sui generis је новолатински израз који у дословном преводу гласи своје врсте/рода а означава да је нешто јединствено по својим карактеристикама.2 Антропогени или антропогени мајмуни су виши примати познати као мајмуни старог света и безрепи мајмуни.

2. Развој мисли о друштву

Човек је политичко друштвена животиња и не може избећи политички и друштвени развој. Човек је једино биће које није усмерено на самостални живот. Од свих животиња само човек има људско достојанство. Достојанство није оно што је стечено, нико нам га није дао и нико нам га не може одузети. За разлику од достојанства част и углед се стичу добрим и племенитим понашањем. Част и углед нису трајни и могу се изгубити. Слобода изражавања престаје када се задире у људско достојанство.

Постоје три схватања о развоју друштва:

1. Схватање друштва у старом веку2. Схватање друштва у средњем веку3. Схватање друштва у новом веку

2.1 Схватање друштва у старом веку

Схватање о друштву налази се још у старим источњачким цивилизацијама, у Египту, Вавилону, Индији и Кини. Али значајне теорији о настанку друштва настају тек у античкој грчој. У античкој грчкој били су остварени неопходни услови за развој теорије о друштву.У организацији друштвеног живота у Грчкој где је polis био мала држава са неколико хиљада слободних људи који је представљао, економски и политички, аутономну заједницу слободних људи а polis је био општа брига свих њих. У тако организованој држави бављење политиком је било право и дужност свих грађана (слободних људи). Најзначајније теорије о развоју друштва су дали најпознатији грчки филозофи:

Платон3

Платон говори да је држава нужност на коју су људи приморани да би остварили многобројне потребе. Да би држава остварила своју улогу, она мора бити организована на најбољи начин, а то значи да буде добро извршена подела рада. У „Држави“ даје слику идеалног друштва. То друштво се састоји из три класе: управљача, коју чине филозофи, класа војника – чувари и класе произвођача. Он је утврдио да у друштву постоји подела рада и увидео је њен значај за друштво и човека. Он је указао први на чињеницу да човек услед поделе рада постаје зависан од друштва.

3 Платон је рођен као Аристокле 427.г.п.н.е у Атини. Надимак Платон је стекао због своје телесне грађе, првенствено због ширине рамена. Платон са 40 година оснива једну од најранијих организованих школских установа цивилизације Академију, названу по античком хероју Академу, заштитнику шуме у којој се она налазила, која је непрестано радила све до њеног затварања. У академији се у првим годинама њеног рада школује и Аристотел. У Платоновим списима се могу наћи расправе вези аристократских и демократских типова владавине. Платон је махом писао у форми дијалога. У раним дијалозима неколико личности разговарају на неку тему постављајући један другом питања. Његово најпознатије дело је Држава.

Аристотел4

Патријархална теорија – једна од најранијих теорија о постанку државе као свог зачетника наводи Аристотела. Он истиче како све сложене појаве у друштву ваља рашчланити и од мањих спознаја стићи до већих. Он је, дакле, присталица аналитичке и индуктивне методе, што је у оно време представљало ново спознајно средство, различито од оних религиозне, мистичне или дедуктивне природе. Кроз целокупно дело Аристотела провлачи се изразита социолошка метода, чије начело гласи: “Објаснимо људско друштво друштвеним, овоземаљским узроцима, а не вољом богова”. Но, Аристотел је био и присталица еволуционистичке методе, која ствари гледа на динамички начин, у њиховом развоју и променама које у том

развоју следе. То потврђује да је Аристотел већ тада дијалектички мислио.

Аристотел полази од три основна друштвена односа:

1. однос мушкарца и жене;2. родитеља и деце;3. господара и роба.

Од тих основних односа настало је домаћинство и породица, али друштвени развој није стао на томе. Прва заједница настала од више домаћинстава јесте насеље, којег по степену развоја следи држава као највиши степен самодовољности. Из овог је јасно да држава настаје по природи и да је човек по природи државотворно биће. Аристотел уз постанак државе веже и економске чинитеље: развој породице довео је до пораста потреба које су се могле задовољити једино повећањем размене међу породицама. Тако су међу њима ојачале везе које су изискивале све већу локалну концентрацију, те је тако дошло до насеља. Развитком тог процеса, повећањем комуникације и размене међу насељима, створени су предуслови за настанак државе.

2.2. Схватање друштва у средњем веку

4 у Атини је стекао образовање, школовао се на Академји код Платона, свога учитеља. Био је учитељ Александра Великог. Његова најпознатија дела су: Категорије, Одаши, Реторика, Политика, Никоманова етика. Битна два дела, Никоманова етика – уређење доброг живота и Политика, добробит живота заједнице. Он се пита шта је највеће добро. Не може се ићи у бесконачност. По њему постоје три начина живота а то су уживање, политички живот и мисаони живот.

За разлику од старог века где је владало робовласништво, у средњем веку се појављује феудализам. Феудална класа развила се из неколико елемената од којих је најзначајнији извор било војничко племство. Оно је од врховног владара добивало земљишни посед или неку другу феудалну привилегију. Потлачена класа кметови настала је углавном од слободних сељака. Процес претварања слободних сељака у зависне кметове зове се рани феудализам, од V до XI века. Период од XI до XV века када је феудализам на свом врхунцу, зове се доба развијеног феудализма. Од XV века настаје доба слабљења феудализма. Начин владавине у средњем веку била је апсолутна власт, на челу државе je био владар, али је врховну власт имао Папа (црква). Црква је преко Бога преносила идеје на владара, владало се „по милости Божијој“. Најпознатији теоретичари у средњем веку били су:

Аурелије Августин5

Он је настојао да објасни друштво као целину. Своја схватања о друштву Августин је изложио у делу „О божјој држави“, коју је написао у циљу објашњења, у оквиру учења хришћанске цркве, освајања Рима од стране Готе 410. године. Наиме, Рим се, као свети град, сматрао неосвојивим, па је зато освајање Рима од стране Гота, представљало догађај који је узбудио ондашњи свет. Августин је ово овајање Рима објаснио божјом казном. Наиме, он је историју друштва поделио на 6 периода и сматрао да су ти периоди испуњени борбом између божје и ђавоље државе. Божју државу, по њему, чине праведници и анђели, а

ђавољу државу чине грешници и ђаволи. Објашњавајући промене у друштву и кретање друштва вољом божјом, Августин је сматрао да се историја човечанства дели на 6 периода: од Адама до потопа, од Ноја до Аврама, од Аврама до Давида, од Давида до вавилонског царства, од овог царства до Христа и од Христа до страшног суда.

5 Аурелије Августин је рођен 13. новембра 354. године у Тагасти у Нумидији (данашњи Алжир), од оца паганина и мајке хришћанке (Света Моника). Августин је студирао реторику у Картагини. У младости, око своје 23. године, се одушевљава учењем Манија, који је настојао да учења Заратуштре, Буде и Исуса укључи у јединствен филозофски систем, те наредних десет година проводи као манихејац По завршетку студија, једно време је био предавач граматике и реторике у Риму и Милану. Поред манихејства, такође је изучавао скептицизам и неоплатонизам.

Тома Аквински6

Тома Аквински каже да је природа определила човека да живи у великој заједници и зато је неопходно да међу људима постоји нешто што ће управљати заједницом. Он је прихватио Аристотелову одредбу човека, као бића која по природи политичко, и у његовом делу „О краљевској влади“ истиче да друштво чине људи који су, по природи, друштвена бића. У друштву, по њему, постоји јединство циљева и интереса и зато је у друштву неопходна врховна власт која ће управљати друштвом у интересу општег добра. Иначе, неједнакости у друштву је објашњавао као последицу првобитног греха истичући да су и ропство и кметство као последица тог греха од користи, како робу и кмету, тако и њиховим

господарима.

6 Тома Аквински је живео и писао своја дела у време развијеног феудализма. Тај период се одликује развојем трговине и новчане привреде, доступношћу тековина других народа и опадањем доминантног утицаја католичке цркве. Аквински је деловао у Паризу, Риму и Напуљу. Био је најчувенији класични поборник природне теологије. За Аквинског, теологија као наука о нужном бићу бога надређена је филозофији као науци о коначном бићу створених ствари. Тома Аквински сматра Аристотела врхунцем знања у свим питањима спознаје природе (назива га једноставно Филозоф), а изван њега остају само питања о натприродним стварима. Тома жели прилагодити његову филозофију како би она била примерена за објашњења истина објаве и догми цркве.

Ибн Халдун7

Један од ретких средњовековних мислилаца, чија схватања о друштву нису била мистично обојена, био је Ибн Халдун. Његова схватања о друштву разликују се од схватања Аугустина и Аквинског због тога што су се битно разликовали и прилике у којима је он живео, од прилика у Европи. Док је научна мисао у Европи била спутавана догмама католичке цркве и није дала у средњем веку скоро ничег новог уопште, а посебно ничег новог у науци о друштву, дотле се у Арабији развијала наука која није била спутавана догмама хришћанске религије. Ибн Халдун је писац многих дела између којих и једне историје мухамеданских народа. Ибн Халдун излаже своје погледе на друштво и задатке историје. Друштвени живот он посматра као друштвену појаву и при његовом објашњењу полази од поставке да је он, пре свега, одређен географским околностима и климом. Ибн Халдун се бавио

проучавањем узрока промена у друштву и сматра да су збивања у друштву одређена објективним, изван човекове воље датим, и независним факторима. Зато историја, сматра он, и не треба само да прича о догађајима већ треба да открије те објективне факторе од којих зависи развој друштва, да открије опште законе развоја друштва.

2.3. Схватање друштва у новом веку

7 Иако је био познатији као историчар, у његовој филозофији је значајна теорија о цикличном схватању историје. Ту своју теорију представио је у делу које се састоји из седам томова „Општа историја“ светске цивилизације. Историчари као најзначајнији део овог дела сматрају Увод (Muqaddima). Он је веровао да се циклуси мењају сваких 120 година. За Халдуна се може са правом рећи да је оснивач социологије (иако ће назив „социологија“ доћи тек са Контом), јер је проширио подручје историје, која сада постаје наука о друштву. Појам људско друштво није постојао, те Халдун да би дефинисао тај појам уводи арапски појам умран.

Мисао о друштву новог века, која настаје са хуманизмом и ренесансом, представља непосредну претечу социологије. Непосредним претечама социологије називамо схватања о друштву која су се јављала у оквиру теоријских токова у друштвеној, а нарочито у филозофској и политичкој мисли почев од 16. века, па све до осамостављивања социологије у 19. веку. Схватања о друштву, која се јављају у овом периоду у оквиру филозофије а затим у оквиру политичке економије, науке о држави о праву и историје, означавале су, на свој начин, почетак нове друштвено-економске формације капитализма и представљале надградњу економске основе ове нове друштвено-економске формације, која је својим обележјима представљала негацију феудализма као друштвено-економске фармације.8

Огист Конт9

8 др Данило Ж. Марковић 2003: Општа социологија: стр 117 9 Рођен је у Монпељеу у југозападној Француској. Уписао се на политехнику у Паризу. То је био чувени факултет, који је био познат по привржености француским идеалима републиканизма и прогреса.

Огист Конт је социологију одредио као комплексну науку, која проучава људско друштво као целину, структуру тог друштва и његов развитак. Дао је име ново конституисаној науци социологији. Истовремено јој одређује и:

1. Место у систему наука;2. Предмет;3. Метод истраживања.

За Конта, људско друштво представља завршни корак органске еволуције. Оно је „велико биће, својеврстан „колективни организам“ који поседује„consensus universalis10“. У људском друштву, као и биолошком

организму, „постоји склад структуре и функције које иду заједничком циљу кроз акцију и реакцију унутар делова и у односу на околину“. По Контовом мишљењу друштво је слично организму, не само по сагласности као заједничком органском атрибуту, већ и по својој структури. Наиме, друштво је као и биолошки организам,састављено из одговарајућих делова: ћелији организма одговара породица; ткиву - друштвене класе; органима - градови, односно државе; и систему органа ~ народ.

Политехника је била затворена 1816, да би се направила реорганизација. Због тога је Конт напустио те студије и прешао је на медицину у Монпељеу. Када се Политехника поново отворила није тражио пријем.Вративши се у Монпеље Конт је дошао у сукоб са својом породицом приврженој католичанству и монархизму. Због тога се поново запутио за Париз, где је зарађивао радећи ситне послове. У августу 1817. постао је студент и секретар грофа Сен Симона, који је увео Огиста Конта у интелектуално друштво. Конт се 1824. разишао са Сен Симоном због непремостивих међусобних разлика.10 Универзални споразум

Карл Маркс11

Марксисичка теорија друштва, утврђујући друштвено – економску формацију као историјски тип друштва који се од других разликује по специфичној друштвено – економској основи и њој одговарајућој надградњи, открила је и општи закон развоја друштва који се испољава у преласку једне у другу друштвено – економску формацију. Међутим, она је, исто тако, открила и законитост смене друштвено - економских формација, која се врши по закону негације. Наиме, настанак нове друштвено – економске формације не значи апсолутно негирање предходне друштвене – економске формације. А то значи да нова друштвено – економска формација садржи у себи и остатке претходне, као остатак старог квалитета у новом. У овом смислу се и указује да није било ни једног друштва, које

је „чисто“. Увек су били преплетени у различитим мерама елементи различитих формација. Њихова припадност овој или оној формацији одређује се према преовладавајућим елементима њихове структуре, пре свега економске, и полазећи од ње. У неким случајевима, елементи неке формације су тако изражени да се она приближује „чистом типу“, али у неким случајевима, нарочито у прелазним епохама, елементи различитих формацијама су тако преплетени, измешани, њихова структура толико противречна, да је веома тешко одредити припадност таквог прелазног друштва овој или оној формацији.

11 Карл Хајнрих Маркс (нем. Karl Heinrich Marx; Трир, 5. мај 1818 — Лондон, 14. март 1883) је немачки политички филозоф енциклопедијског ума, економиста, историчар, социолог, највећи критичар капитализма и теоретичар социјалистичке мисли, вођа радничког покрета и водећа личност Прве интернационале.Рођен је у Триру у образованој породици правника, после гимназије студирао је право у Бону и Берлину али се паралелно бавио и филозофијом, економијом, историјом, социологијом, новинарством и уметношћу. У току и након студија постао је члан младохегеловског Доктор клуба. Докторирао је у Јени 1841. темом из историје филозофије: Разлика између Демокритове и Епикурове филозофије природе. Био је главни уредник Рајнских новина у Келну 1842. које је пруска влада убрзо забранила.

Макс Вебер12

Макс Вебер, друштвену појаву дефинише као ону радњу која има значење у односу на другога. Тиме је Вебер унео значење као битан елемент у тумачењу друштвених појава, засновавши једну врсту социологије разумевања. Он сматра да је задатак социологије да разуме путем тумачења и тако узрочно објасни друштвено понашање у његовом току и дејствима. Вебер социологију одређује као науку која проучава типове друштвеног деловања, друштвене акције. У средишту Веберове социологије налази се друштвена појава као понашање појединца према другом појединцу. Он сматра да друштвено понашање појединца може бити:

1. циљно-рационално, 2. вредноснорационално, 3. афективно,4. традиционално.

12 Maks Veber (nem. Maximilian Carl Emil Weber; Erfurt, 21. april 1864 — Minhen, 14. jun 1920) je bio nemački pravnik, ekonomista, istoričar, sociolog i političar, koji je značajno uticao na socijalnu teoriju i istraživanja, a posebno na sociologiju kao zasebnu discipline. Njegova najveća dela se bave racionalizacijom i birokratizacijom u vreme ekspanzije kapitalizma i širenja modernosti. Veber je, zajedno sa svojim kolegom Georgom Zimelom, jedna od ključnih figura zaslužnih za uspostavljanje metodološkog antipozitivizma, koji sociologiju posmatra kao neempiricističko polje istraživanja u kojem društveno delanje treba proučavati interpretativnim metodama zasnovanim na razumevanju značenja i svrhe koju pojedinac pridaje svom delanju. Maksa Vebera obično navode, zajedno sa Emilom Dirkemom i Karlom Marksom, kao jednog od tri glavna utemeljivača moderne društvene nauke i opisuju ga kao najznačajnijeg klasičnog mislioca u društvenim naukama. Smatraju ga još i utemeljivačem teorije birokratske organizacije, koja predstavlja preteču savremenih teorija društvene organizacije.

Емил Диркме

Емил Диркме 13.У своју социјалну теорију уводи елементе знанствености који се зову социологизам. Појединац не утиче на друштво, друштво одликује и усмерава човека. Друштво је скуп осећаја и веровања свих врста која се остварују преко појединачне свести. Три скупине друштвених чињеница: Збирка правих правила и закона, Масовне друштвене појаве - дели их на нормалне и патолошке, Религиозне логике

Подела друштвеног рада:

Преко индустријска примитивна друштва, Индустријска цивилизована друштва, разлика у моралном понашању и у ступњу друштвене солидарности, подела према трагу солидарности:

1. механичка солидарност – за индустријско друштво 2. друштвена солидарност – темељи се на сличности, деле на једнаке темеље и

уверења. Морална одговорност је колективна, а социјални положај човека одређен рођењем.

3. Органска солидарност – у цивилизованим друштвима развијена је и подела рада.

Појединци се разликују по улогама, тврдњама, нису детерминирани рођењем. На том ступњу се говори о специјализованој подели рада. Представник капиталистичког либерализма, размишља шта можемо остварити у животу. Уводи подручје девијатности и истраживао је самоубиства: Алтруистичка, Егоистична, Аномична, Фаталистичка самоубиства.

Социологија треба проучавати друштвене чињенице које назива силама - материјалне- бирократија, закон, нематеријалне- култура.

13 Давид Емил Диркем (фр. Émile Durkheim; Епинал, 15. април 1858 — Париз, 15. новембар 1917) је био француски социолог. Потиче из старе породице француских Јевреја, у којој су три неопходне генерације били рабини, познат је као оснивач модерне социологије. Такође је био оснивач првог часописа посвећеног друштвеној науци. Учио је хебрејски језик, Стари завет и Талмуд, истовремено похађајући редовну секуларну школу. Убрзо након традиционалног увођења у јеврејску веру, у својој тринаестој години, под утицајем своје учитељице католкиње, проживљава кратко мистично искуство које га усмерава ка католичанству. Године 1879. у двадесет и првој години ступио је у у чувену школу "Ecole Normale Superieure". Диркем није волео образовање какво је пружала "Ecole normale" и његов успех ту није био посебан.

ЗАКЉУЧАК

Људско друштво, како је већ указано, не само да се разликује од природе, већ је повезано са њом. Људи, као свесна и стваралачка бића, присвајају природу својом радном делатношћу (дајући предметима из природе облике којима задовољавају своје потребе). Али, они су као биолошка бића и сами део природе која постоји у бесконачним многобројним својим појавним облицима. У њој сви облици неорганског и органског света чине неодвојиву заједницу и саздана је на начин који људска свест не би могла да измисли. Човек живи у њој, везан је са њом нераскидивим везама тако да је она прави оквир његовог живота и његовог, људског друштва. Зато човек присвајајући природу, дајући предметима из природе облике у којима може задовољити неке своје потребе треба да води рачуна о законитостима које могу довести, доводе и довеле су у питање егзистенцијалне услове живота и опстанка човека и друштва. Јер, човек својом радном делатношћу у друштву, присвајајући природу, може омести нормалне процесе у природи, али тиме неће уништити природу, пошто еколошки систем има своју унутрашњу саморегулацију, већ ће уништити само себе пошто неће моћи да опстане у поремећеном стању екосистема. Зато, сваки друштвени систем своју производњу, своју популацију и начин живота треба да прилагоди условима своје природне средине.

ЛИТЕРАТУРА

1. др Данило Ж. Марковић (2003). Општа социологија.2. www.wikipedia.org