Dušan Kovačević

Klaustrofobi čna komedija /pozorište potkazuje život/ LICA: Sava ODŽAČAR Nina HERBERT Vule MILICIONER Jagoša KRAJ Teja KRAJ Vesela KRAJ Leopold VAŽIK Gospodin GRABINJSKI I BRAĆA KRAJ RAZGOVARAJU O PREMIJERI "KLAUSTROFOBIČNE KOMEDIJE" Teja KRAJ sedi za kuhinjskim stolom, po kome su rasprostrte razlistane knjige i rukopisi. Suvonjav, razbarušen, neobrijan (profesor engleskog bez posla, prevodilac za svoju dušu) prekrstio je bose noge ispod stola. Sa osmehom posmatra brata Jagoša koji iz kutije vadi novu, belu košulju. Bratje po godinama stariji a po izgledu mlañi. Teja pridržava glavu šakama kao usnuli putnik na železničkoj stanici. U uglu sobička, na stolici bez naslona, sedi kratkovida sestra Vesela, tužna devojka u crnini za majkom i sobom. Savila se nad životom i Tejinom čarapom koju pipavo krpi preko sijalice. U razgovoru i svañi braće ne učestvuje ni pogledom - kao da ih nema. Jagoša trebi iglice iz košulje, pažljivo ih spuštajući u staklenu pepeljaru na stolu. JAGOŠA: Što sad opet prevodiš? TEJA: Otela. JAGOŠA: Otela?... Do sada nije bio preveden? TEJA: Otelo mi je samo kao povod. Pišem nešto nalik na savremenu priču o Otelu. JAGOŠA: Aha... Pametno. Imaš pravo. Stari Otelo nije valjao. Eto, vekovi su prošli dok se ti nisi konačno pojavio. TEJA: Morao sam jednom. JAGOŠA: Pa da...A za koga ga to ponovo stvaraš? TEJA: Za sebe. JAGOŠA: Još uvek radiš za sebe? TEJA: Kao što vidiš. JAGOŠA: Što ne promeniš gazdu. Taj je godinama uništava a nikakve vajde. TEJA: Šta ću - sprijateljili smo se. Nije ni njemu lako sa mnom. JAGOŠA: I to što veliš...Nego, čitao sam ti ono u Književnim novinama. TEJA: Koje "ono'"? JAGOŠA: Pa, ono što si pisao. TEJA: Valjda to "ono" ima svoje ime.

JAGOŠA: Ima - kad valja...Kad valja zove se pesma. TEJA: Inače je "ono"... Jesi li uspeo celo "ono" da pročitaš? JAGOŠA: Jesam...i mogu ti reći, to može samo brat za brata da uradi. (Pesnik se nasmeja. Jagoša i dalje čupka špenadle kao da čisti koštunjavu ribu.) TEJA: Jesi li Književne novine čitao privatno ili službeno? JAGOŠA: Misliš, da li kao Ijubitelj umetnosti ili kao Ijubitelj vlasti? Čitao sam ih privatno, najprivatnije. TEJA: Pa šta ti se ne svidi ti napadneš službeno, najslužbenije. JAGOŠA: Ja nisam pesnik da vam na pesme odgovaram pesmicama. TEJA: Pa odgovaraš pesnicama. JAGOŠA: Kako me napadate tako se ja branim. Uostalom, vaše novine insistiraju na jasnom, domokratskom dijalogu, bez ličnih zamenica - svakome po imenu i prezimenu. Je l'tako? TEJA: Naše novine insistiraju, pre svega, na istini. To jedno, a drugo, postoji mala razlika u tom našem demokrstskom dijalogu: Mi vas upozoravamo - daleko je to od bilo kakvog napada, u novinama tiraža 10.000 primeraka, a vi nas tranžirate preko televizije, radija, svih listova, putem pošte, telefona, telegrafa, teleksa, telegrama i razglednica... Ne čini li ti se da nam je dijalog više kao vaš monolog? JAGOŠA: Može biti. Nije isključeno... U ovim košuljama ima više bodljikave žice nego vune... Kakav sistem, takve i košulje. Šta veliš, kako bih ja to radio da sam sa vama? TEJA: Zašto, Jagoša, baŠ ti moraš sve živo da napadaš. Od tolikih konjokradica, secikesa i pljačkaša banaka, ti si pristao da budeš plaćeni ubica. Pusti pesme i politiku, sistem i košulje, mene zanima zašto ti to radiš? JAGOŠA: To je tvoja bratska briga? TEJA: I briga i stid! JAGOŠA: I bratska briga i bratski stid? TEJA: Da. JAGOŠA: Moram, čoveče, kad ste stoka od ljudi. Jednostavno - moram! Boli mene i za državu i za politiku i za Partiju a najmanje za vaše škrabotine, ali mi je i te kako stalo da me ne prozivate po imenu i prezimenu. Optužujete me da sam hulja, lopov i razbojnik. Mene, koji vas napada tek toliko da narod vidi kako ste ozbiljni, važni i zabrinuti Ijudi. Ja vam činim uslugu... TEJA: Hvala lepo! JAGOŠA: ...povećavam tiraž, dajem ton listu opozicionog glasila - da sam vas hvalio ne bi vas bilo, a vi meni, u znak zahvalnosti - prst u oko. Kad vas udarim po prstima, potpuno privatno, kao grañanin, jer su mi oči potrebne, vi se derete i zapomažete. Pišite šta hoćete, samo mene ne dirajte! Ko me dirne - nastradao je! To slobodno prenesi onima tvojima tamo... onima... tamo... tvojima... u redakciji... Nastradao je! Leteće sa posla kao... kao... kao... TEJA: Kao što sam ja odleteo. JAGOŠA: Ko je spreman da ubije mora biti spreman i da pogine! Je l' jasno? TEJA: O čemu pričaš, mamin sine? O čemu to, rode roñeni? Kakve oči i ubistva? Malo mi je što me optužuju da ti dostavljam rukopise pre štampanja, što me vreñaju i pljuju da sam potkazivač, da mi je mesto profesora engleskog jezika oduzeto samo formalno, da me i dalje plaćate jer ti pomažem da praviš karijeru, a kad je napraviš, vele, "do balčaka", ti ćeš mi se bratski odužiti službom kulturnog atešea u Pitsburgu! Znaš li šta pričaš?

JAGOŠA: Znam, zato sve ovo i govorim. Jesi li sinoć bio na premijeri one, one... one... one... TEJA: Koje? JAGOŠA: One... kako se zvaše... jebem li je... Klaustrofobične komedije? U onom, onom... onom... pozorištu... kako se zvaše? TEJA: Nisam. JAGOŠA: A jesi li čitao to.to... to... sranje? TEJA: Nisam. JAGOŠA: Nisi? TEJA: Nisam. JAGOŠA: A znaš li ko je to prvi štampao? TEJA: Ne znam. JAGOŠA: A poznaješ li pisca? TEJA: Iz viñenja. JAGOŠA: A znaš li o čemu se u tom... u tom... komadu i u toj predstavi radi? TEJA: Ne znam. Ništa ne znam. JAGOŠA: Ništa ne znaš? TEJA: Ne. JAGOŠA: Ništa ne znaš, a mene pitaš da li znam o čemu pričam? I... i... zašto sam pobesneo?! Komad je objavljivan u vašem listu, pisao ga je vaš čovek - tvoj prijatelj, a radi se o meni. Ja sam glavna ličnost. 0 meni se radi! O meni! TEJA: O tebi? Kako o tebi? JAGOŠA: Gadno, eto kako! O drugu Jagoši KRAJU. Naše prezime KRAJ, pošteno 400 godina, koristi se kao ružan politički simbol... kao kraj svega... kao... Aaaaa, stići će vama račun za ovaj mesec, pa će vam stvarno biti - kraj! TEJA: Nemoj, rode roñeni, da paranoišeš. U svakom političaru-negativcu vidiš sebe. JAGOŠA: Naročito ako se "lik" zove Jagoša THE END, ako je mojih godina, ako pronañu glumca koji neverovatno liči na mene, koji mi je skinuo pokrete, hod, boju glasa, koji me je fizički pokrao kao da sam ja lično na sceni. Naročito tad paranoišem! TEJA: A o čemu se radi? JAGOŠA: Nemoj, bre, da se praviš lud! Sve znaš! TEJA: Ne znam, čoveče. Ne znam, sreće mi! JAGOŠA: Jaka stvar! Golema umetnost! Odrali se od umetnosti!... Najobičnija svinjarija. Uvreda do uvrede... Postoji li za vas išta sveto izuzev vas samih? TEJA: Hoćeš li mi reći o čemu se radi? JAGOŠA: Bolje bi vam bilo da ste zmiji ukrali zmijče... Ja s vama kao sa ljudima, a vi meni - nož u leña... Drug THE END, drug THE END...Ne znaš o čemu se radi? Pojma nemaš? TEJA: Ne znam. JAGOŠA: Čuvena poljska balerina Nina HERBERT emigrira sa gostovanja u Jugoslaviji... u okviru Dana poljske baletske scene, i to direktno pobegne sa predstave... iz Narodnog pozorišta... u liku Dezdemone... (Jagoša priča i islednički posmatra brata, da li zna o čemu se radi.) JAGOŠA: Nestane, onako, u baletskom kostimu i ostavi verenika, baletana nasred scene... Posle je u blizini pozorišta pronañe neki naš Sava odžačar. On je sakrije kod sebe, i dok traži nekog njenog barabu - opet jedan od naših rukovodilaca, zbog kog je ona

emigrirala - zaljubi se u nju... Balerina i Sava odžačar?! TEJA: Zašto da ne? JAGOŠA: Balerina i odžačar? TEJA: Dobro, kakve to ima veze sa tobom? Nisi ti odžačar. Nisi, valjda, pomislio... JAGOŠA: Nisam ja ništa "pomislio", sve sam čuo i video... U komšiluku tog odžačara žive dva brata sa poluslepom sestrom, koja samo čuti i krpi čarape sirotom pesniku, inače visprenom, darovitom i - normalno! - od komunista uništenom čoveku. Meñutim, pesnik i dalje ima snage da bosonog prevodi ŠEKSPIRA, jer je iznad političke i sopstvene bede. Na njegovom posnom životu roñeni brat političar pravi svoju masnu karijeru! TEJA: Pa šta? Šta je tu strašno? JAGOŠA: Šta je tu strašno? Ti me ozbiljno pitaš? TEJA: Ej, bre, čoveče, problem politike i umetnosti oduvek je bio... JAGOŠA: Umetnosti? Kakve umetnosti? Ako je to "umetnost" ja ću od danas moje govore nazivati "umetničkim izlaganjima". To je najprljavija politička igra... Tokom predstave publika je više gledala mene nego glumca na sceni koji me je igrao. Slušaju Ijudi tekst a mene gledaju. Okrenula se sala prema meni, gledaju me, ne trepću... Ja u gledalištu, ja na sceni. Dok mi je brat bosonog, ja, kao, samo raspakujem novu košulju... To bi... to bi... valjda bila umetnička metafora vlasti i bede... A uz mene, uz barabu druga Jagoša, drvlje i kamenje po poljskom policijskom sistemu, po univerzalnoj bedi socijalizma, po našoj nesvrstanosti. Kao, narod čeka nekog afričkog Predsednika, za koga ne znaju ko je, kako se zove, šta je i odakle je. Ništa ne znaju a moraju da crknu od radosti što ga čekaju... Ja vas uvlačim u civilizaciju tam-tam plemena i udaljavam od prosvecene Evrope? Ja! Ej, bre-ja?! TEJA: Smiri se, čoveče, šta ti je... JAGOŠA: Umetnost? Pozorište - hram umetnosti! Muze! Pegazi! Poezija! Mudrost i dostojanstvo!... Govna do kolena! Imam osećaj da sam bio dva sata u javnom klozetu železničke stanice! TEJA: Koliko ja znam, ti to radiš na lepšim mestima. JAGOŠA: Lažovčino! Nisi gledao predstavu?! Što me, bre, u lice lažeš?! U predstavi pesnik to isto kaže bratu. Istu rečenicu. Od reči do reči! TEJA: Odgovori li mu brat nešto? JAGOŠA: Odgovori, valjda jedino pametno u celom tom ñubretu: Jeste, brate, ali ti nešto nećeš moći sa mnom. Ti ćeš to i dalje raditi po parkovima, ñubroštima i haustorima! Suština svih velikih istorijskih lomova i promena na kraju se svodi - gde ko sere!" (Spolja se oglasi automobilska sirena. Jagoša zgrabi kutiju, zgužva u nju košulju i izjuri iz kuće. Teja podiže ruke pokušavajući da ga zadrži.) TEJA: Stani! Stani da ti ja kažem šta je suština velikih promena! Jagoša! Jagoša! (Iznervirano se osvrće prema sestri koja ga ne gleda i ne sluša.) Jesi li ga čula, Vesela? I da znaš, nije kriv samo on što je ovakav. Može da zahvali sirotoj majci što je postao "uspešan" političar. Od najranijeg detinjstva sve njegove greške i krivice preuzimala je na sebe, dozvoljavala mu je da laže koliko hoće, ponosila se je i kad je pričao budalaštine, nije jela da bi on imao dve porcije - pa je mislio da živimo u izobilju, na leñima ga je nosila po blatu i snegu, kad su druga deca ustajala ona je njega uspavljivala, radovala se što od svih knjiga najviše voli kuvar: zastajao bi pred knjižarskim izlogom i gledao pečeno jagnje na koricama kuvara, moleći: Mama, kupi mi onu knjigu sa pečenim slikama... Rastao je u svetu koji ničim nije zasluživao, pa se navikao i tako danas živi.

Sirota majka je živela dvadeset godina kraće da bi on živeo dvadeset godina duže... Majko, sirota, dobra majko... Mada, ako ćemo pravo, ni majka nije bila za sve kriva. Nju je takvom učinio siroti otac... Sećaš li se, Vesela, majka je bila pametnija od oca, ali se pravila da nije. I tako se vešto pravila da su svi verovali da nije; meñu prvima sam otac. Ceo život se trpljivo trudila da ne izgovori nešto pametno kako ga ne bi uvredila. To je sudbina naših dobrih, ali kako su ti isti očevi govorili "i malo priglupih žena"... Dobra naša, sirota majka... (Ponovo prihvati glavu šakama kao da pažljivo čita rukopis. Sestra ustaje noseći jednu zakrpljenu čarapu. Prilazi bratu, gleda ga, a onda mu blago spusti ruku na rame.) VESELA: Evo ti jedna... Sad ću i drugu. (Teja podiže glavu kao da ga je prizvala iz davnih vremena kojima se u Otelu bavi.) TEJA: Molim? Šta si rekla? VESELA: Zakrpila sam jednu... Sad ću i drugu. TEJA: Jesi li videla kako je pobegao. Kad god oseti da ću mu nešto neprijatno reći - on pobegne. VESELA: Ko? TEJA: Jagoša. VESELA: Koji Jagoša? TEJA: Naš brat Jagoša. VESELA: A kad je pobegao? Kad je bio ovde? TEJA: Vesela? VESELA: Kad je Jagoša bio ovde? TEJA: Sad. Sad je izašao. Naljutio se gospodin! VESELA: Naš brat Jagoša? TEJA: Da... Šta je bilo? Zašto me tako gledaš? Zašto se krstiš? VESELA: Bože moj mili i dragi i majko moja sirota... šta sam vam toliko skrivila? TEJA: Šta ti je, Vesela? VESELA: Noći provodiš sa prijateljima, dolaziš kući kad ljudi odlaze na posao, spavaš za stolom, a onda se budiš i plašiš me. Ja stvarno više nemam živaca, snage ni volje da slušam kako bulazniš, buncaš i pričaš ko nezdrav. Crni Tejo... brate nesrećni... Bože moj, zašto me osudi... TEJA: On je sad izašao. VESELA: To samo meni pričaj, ja moram da te trpim, majci sam obećala. Jagoša nije dolazio nedelju dana. (Teja zgrabi pepeljaru, istrese špenadle na dlan.) TEJA: A odakle ovo? Ove špenadle je izvadio iz nove košulje... (Zazvoni telefon... Vesela podiže slušalicu.) VESELA: Zdravo, bato... Nikako... Evo, baš te sad pominjemo... Ma svañam se sa ovim našim nesrećnim bratom. Šta bih ja drugo radila... Ubeñuje me da si malopre bio ovde. Načisto je pošašavio... Prvi put kad me ubedi, ti nećeš imati nikog normalnog... Da... Šta? Da skinem crninu za majkom?... Ja je sad nosim za sobom. Ni mene odavno nema... Šta ti radiš, bato?... Ideš u pozorište? Gledaćeš poljski balet... Otela... Lepo, lepo... Nemoj samo opet da se ženiš balerinom. I prošli put si prvo išao da gledaš balet, pa znaš kako si se proveo... Da nisi to što jesi nikada ne bi dobio još jedan stan... Ako moram tebe da perem, ne moram i te što dižu noge... Posle predstave, odmah kući... Sinoć sam te gledala na televiziji, u dnevniku. Bato, pusti brkove. Izgledaš mnogo mlad za sve te položaje. Što je veći položaj, naš narod voli da vidi što starijeg čoveka... Jeste, dišem teško, malo sam

bolesna... Vučem život na nogama... Doñi u nedelju na ručak. Moj dobri Sava odžačar mi poklonio divlju gusku. Uhvatio je kraj nekog odžaka, slomljena krila. Kakva je situacija sa mesom, kaže Sava, ješćemo samo ono što ne preleti Jugoslaviju... Šta ti imaš protiv Save? Kad smo došli u Beograd, primio nas je u svoju kuću, kao da smo mu rod roñeni... Da... Izvini što te zadržavam, nemam s kim da pričam... Ajde, ljubi te seja. (Vesela spusti slušalicu... Prolazipokraj brata koji i dalje pokazuje špenadle na dlanu.) II BALERINA NINA HERBERT NESTAJE SA SCENE NARODNOG POZORIŠTA U LIKU DEZDEMONE "Na sceni Narodnog pozorišta gostuje varšavski balet u okviru Dana poljske kulture u Jugoslaviji. Veliki umetnici igraće poznate scene iz najuspelijih predstava". Ovako su novine najavile gostovanje "izuzetnih baletskih majstora" iz prijateljske socijalističke zemlje. I kao što je bilo očekivati, Narodno pozorište ispunilo se čarobnom muzikom, nestvarnim pokretima i oduševljenim aplauzima beogradske publike, sve do pojave Nine HERBERT kao Dezdemone i Leopolda VAŽIKA kao Otela. A onda se dogodilo nešto veoma čudno. "Mladi baletski par igrao je scenu Otelove ljubomore. On, sa svetlucavom crnom maskom na licu, u vihoru patnje i zavičajne strasti, borio se sa iskonskim silama u sebi i silama ljudskog zla oko sebe. Veličanstvena, neponovljiva igra do jednog trenutka... Ona, uznemirujuće graciozna i lepa, bila je oličenje čednosti, začudnosti i poetskog straha. Visoka, plavooka, treperila je kao kolibri, izbegavajući nalete tamnolikog čoveka. U muzici raskošnog orkestra, u diskretnim, disonantnim tonovima Šekspirove tragedije, čuli su se zvuci neke stare Afrike. Meñutim, Otelova tema bila je nagoveštena jedva čujnim plemenskim bubnjevima. Za preosetljiv ukus, ili isključiv politički stav, možda i prejak treptaj ironije? Mladi baletski umetnici pobrali bi, sigurni smo, najsrdačniji aplauz ove večeri, da Otelo u jednom trenutku, nije ostao sam na sceni, i dalje igrajući, ali očigledno van režijske postavke komada. Prvo scensko svetlo, koje je pratilo igru Dezdemone, pokušavalo je da pronañe i sačeka mladu umetnicu. Činilo nam se, da je ona na trenutak, po zamisli koreografa, napustila Otelove odaje. Meñutim, taj "trenutak" potrajao je večnost... Posle 3-4 minuta uspešnih i bespomoćnih baletskih improvizacija, Leopold VAŽIK, kao Otelo, napustio je scenu nesigurnim, uplašenim korakom. Orkestar je i dalje muzicirao zbunjen kao i sam Otelo... Tek posle predstave saznali smo, istina nezvanično, šta se zapravo zbilo." A ovako su novinari i baletski kritičari ispisivali svoje redove odmah posle predstave. Tajanstveni nestanak poznate balerine bio je prva i prava vest za rana jutarnja izdanja. Sve se ovo dogadalo oko 20 časova i 50 minuta. Nastavak priče sledi iste noći ujednoj od sporednih, slabo osvetljenih uličica u blizini Narodnog pozorišta... III SAVA ODŽAČAR SREĆE NINU HERBERT U KOSTIMU DEZDEMONE U polumračnoj čličici, nedaleko od Narodnog pozorišta, postavljena su dva kontejnera. Osvetljava ih predratna gajtan-sijalica. Žućkastu svetlost blago pomera prva jesenja košava. Iza ugla dolaze Teja KRAJ i njegov poljski prijatelj po pevanju, inače uvaženi gost Dana kulture. Kao što je red, pesnici su srdačno zagrljeni ipristojno pijani... Teja

naglo zastaje, podiže ruke prema sijalici i govori stihove. TEJA: "I ljubav što čezne, i jed što se gnuša, Sve je samo pesma; dok mre u dubini Sve u čudnu svetlost obučena duša- Kao zvezda što se raspada u tmini. I dok se u miru tka večito tkivo, Huji glas stvaranja i ritam rasula, I dok u te sate još strasno i živo Sve saznaju moja opijena čula- Ja znam da nestajem u šumu što bludi, Sa svakim korakom kojim noga kroči: Strana za pravu sreću i pravi bol ljudi- . Upirući k nebu začuñene oči." I dok zemljom hodim u sumorna doba, Čovek nikad bio, niti ikad biću, Jedan mali pesnik, kao sena roba- Danas vam se klanja genije Dučiću! (Teja se duboko klanja, dok mu poljski kolega od srca aplaudira.) TEJA: Vama u čast, gospodine Grabinjski, za sjajan prepev Dučićevih stihova na poljski, tu vašu nestalu balerinu odmah će pronaći. Da imamo privredu kao policiju! Ej, zemljo moja, zemljo napaćena Zemljo strmih staza i kratkog pamćenja! (Teja KRAJ i gospodin GRABINJSKI odlaze niz ulicu... Ubrzo se pojavi Sava odžačar u crnoj uniformi i čañavog lica. Prilazi prvom kontejneru, podiže poklopac, zaviruje i skraćenom drškom metle - kroz kojuje proboden ekser, vadi komade bačenog hleba... Prilazi drugom kontejneru, podiže poklopac i - skoči u stranu. Iz metalnog sanduka izviruje uplašena balerina Nina Herbert, u purpurnom kostimu Dezdemone... Sava se skamenio; gleda je kao priviñenje.) SAVA: Ko... si ti?... Šta... radiš tu? NINA: Ucieklam z teatru... Z teatru. SAVA: Ti... Ruskinja? NINA: Nie Rosjanka. Jestem z Polski. Polska. SAVA: Poljska? Poljakinja? NINA: Tak, tak. Ucieklam... Emigrantka. SAVA: Hoćeš da emigriraš? Ti hoćeš biti emigrantkinja? Emigracija? NINA: Mam przyjaciela w Belgradzie. Do niego chce. (Dok govori uplašeno gleda niz ulicu... I Sava se osvrće kao da je i sam begunac.) SAVA: Nema nikoga... Izañi... A znaš li ti gde si rešila da emigriraš?... Izañi. NINA: Nie zgloszi mnie pan? SAVA: Izvini... ja tebe ništa ne razumem. NINA: Nie zaprowadzi mnie pan na policje? SAVA: Šprehen zi dojč?... Najn? Ni malo? NINA: Moj wielki przvjaciel mieszka w Belgradzie. A oto, oto... to jego adres... SAVA: Nečija adresa?... Pavle Holl, Ulica Šekspirova...

(Sava čita adresu sa komadića papira, koji muje balerina dala... Iza ugla pojavi se milicioner. Devojka se skupi u kontejneru. Odžačar navuče poklopac, pa se vrati do prvog sanduka ponovo ga pretražujući. Milicioner održava radio-vezu sa patrolnim kolima preko toki-vokija... Zastaje pažljivo posmatra crnog čoveka, kome lelujava svetlost na trenutke obasjava lice... Isključuje ručni radio-prijemnik i prelazi ulicu.) MILICIONER: Sava?... Jes'ti Sava? SAVA: Ja sam... Ma... jes'ti Vule? MILICIONER: Ja... Desi, Sava? SAVA: Pa... odakle u toj uniformi... Zar nisi učio za... lekara? Dok si stanovao kod mene, učio si za lekara. MILICIONER: Pusti... Šta radiš to, Sava? SAVA: Skupljam stari hleb. Za svinje. MILICIONER: Da nije ovuda, malopre, protrčala jedna balerina? Onako, u baletskom kostimu? SAVA: Balerina? Ne, nije niko skoro prošao... Dobro ti stoji plavo. (Milicioner prisloni podužu metalnu šipku uz kontejner, izvadi tabakeru, ponudi cigaretu. Sava uzme duvan, oslanjajući se leñima na kontejner u kome je balerina.) MILICIONER: Držiš svinje? SAVA: Ne držim, izdržavam ih. Posle prodaje one izdržavaju mene... Tako, izdržavamo se. MILICIONER: Hm... Mala ti plata, Sava. SAVA: Mala... Pomažem sina, kćerku, sestru, brata i majku. MILICIONER: Puno ih je. SAVA: Nije njih puno, moj Vule, nego je mene malo. Da me ima više, bilo bi mi lakše. A njih, hvala Bogu, nikad previše. MILICIONER: Da... Još čistiš odžake? SAVA: Čistim. MILICIONER: Znači, nisi u penziji. SAVA: Nisam. Bih ja, ali mi se ne isplati dok ne umrem... Platu nemam a penzija bi bila znatno manja. MILICIONER: Da... Podstanare više ne držiš? SAVA: Ne... Ljudima ne umem da naplatim, a ne mogu više ni da ih izdržavam. MILICIONER: Znam... Mene si hranio osam meseci. Džabe. Bez dinara. SAVA: Nisam tebe. Ti si nešto donosio sa planine. MILICIONER: Jesi, jesi... Kad mi je bilo najteže. I nikad da svratim da ti se zahvalim. Al' te se često setim... Mnogo si mi propo, Sava. Ko da sam ti sreo oca... I moj brat rudar je tako propao. SAVA: Nisi mi nikada rekao da imaš brata. MILICIONER: Nisi me ni pitao. SAVA: Brat se pominje bez pitanja. MILICIONER: Da... A ja mislio da bacaš ñubre, pa se baš obradovao što te vidim. SAVA: Pre pola godine sam prestao da plaćam komunalno. Kad su me tužili, rekao sam sudiji: Neću da plaćam, jer ja nemam šta da bacim... A malopre se nešto mislim da sam ipak pogrešio. Morao bih da plaćam, ali ne za to što ne bacam, već za ovo što uzimam... Šta ti je? MILICIONER: Hm... Kao da je neko kinuo... Lepo sam čuo... neko je kinuo... Kao dete.

SAVA: Eno... mačka pobeže. MILICIONER: Mačke kišu? SAVA: Čuo si kad mačke plaču kao deca. Tako i kijaju... Tebi je malo krivo što vidiš da skupljam hleb. MILICIONER: Jeste... I da znaš, ima da ti pomognem. Ako si ti meni... Kad mi je u životu bilo najteže... SAVA: Hvala, Vule. MILICIONER: Ima... da preñeš... da radiš kod mene. SAVA: Mator sam ja za tu uniformu. MILICIONER: Kao magacioner... Nećeš ti meni da prekopavaš tuñe ñubre. SAVA: Sve zavisi, moj Vule, šta je ñubre... Jedan moj komšija, inače baš gospodin čovek, krenuo uoči Nove godine da baci ñubre. Lift se zaglavio, a ovi što ga odglavljuju otišli na doček. Kad su ga oslobodili, posle dva dana, čovek pojeo sve što je poneo da baci. MILICIONER: ðubre? SAVA: Bilo ñubre dok nije ogladnio. Sutradan, po zaglavljivanju, počeo da prebira po kesama: ovo još može da se jede, ovo nije ñubre, ovo jeste, ovo nije... Prvi dan. Drugi dan sve pojeo. Našli ga s praznim kesama. Još se izvikali na njega: "Što si pošao da baciš, kad nije bilo za bacanje! Vozaš se iz luksuza!" Morao čovek da se izvinjava što je dva dana proveo u liftu i jeo ñubre. MILICIONER: Da... svega ima. SAVA: A jedan moj komšija, pesnik Teja, koji meni u šali stalno govori da sam "komunistički crnac", kad je čuo za ovo, rekao mi je: "Znaš, Savo, neko jede ñubre u zaglavljenom liftu a većina u zaglavljenoj državi" Veli, dok nam ne odglave državu siti ćemo se najesti ñubreta. MILICIONER: Znam. SAVA: Da ćemo se najesti ñubreta? I ti znaš? MILICIONER: Njega znam... Tog... pesnika... Znam šta priča... Nego, Sava, jesi pregledao sve kontejnere do kraja ulice? SAVA: Sve. MILICIONER: Nisi primetio ništa sumnjivo? Ništa, onako, neobično? SAVA: Ne... ništa. MILICIONER: Hm... Gde li je samo? (Iz toki-vokija, za milicionerovim pojasom, zapišta oštar signal. Vule uzima službenu radio-stanicu, uključuje je. Začu se reskav, metalni glas.) GLAS: Vule, jesi li završio? MILICIONER: Sad ću. Ovde nema ništa. GLAS: Čekam te kod Jovanove pijace. Požuri. MILICIONER: Dolazim. Kraj. (Isključi stanicu. Uzima metalnu šipku, neodlučno gledajući niz ulicu.) SAVA: Šta će ti ta šipka? Je l' s njom tražiš balerinu. MILICIONER: Neki... pijandura ubio ženu i ubacio je u neki kontejner. Sad moramo da prevrnemo svo ñubre do jutra, dok ga kamioni ne odnesu. SAVA: Veliki grad, ima svakakvih ljudi. MILICIONER: Ljudi? Ološa! Ološa! Ološa! - moj Sava! Naš zakon je za ljude, a mor'o bi biti za ološ! Kad zakonom za ljude sudiš ološu, onda ponovo vreñaš ljude! Dvostruko

sudiš ljudima, a ološ oslobañaš. Ološu se ne sudi slovom, neg' - konopom! SAVA: Ja tražim stari hleb, a ti leševe. I još me zoveš da radim kod tebe. MILICIONER: U magacinu... Svratiću ovih dana da popričamo... Živ mi bio, Sava... Ti ćeš kod mene u magacin! (Vule odlazi... Skreće iza ugla. Sava podiže poklopac kontejnera; pomaže balerini da izañe. Uzima je za ruku. Udaljavaju se potrčkujući, kao da su na nekoj sceni. A iz pravca pozorišta, dotrča kao bez duše - verenik Leopold VAŽIK, u baletskom kostimu Otela. Izmučen privatnom, najljudskim ljubomorom, van sebe i lika, poče a se osvrće i doziva odbeglu verenicu: Ninaaa! Ninaaa! Ninaaa!) IV SVE ZBOG JEDNOG RUSKOG FILMA U nevelikom sobičku Save odžačara, na žalosnom kauču, šćućurila se balerina Nina Herbet. Zaogrnula se izbledelim ćebetom i četvrtim danom emigrantske tuge. Negde nešto nevidljivo gleda. U sobicu ulazi Sava, noseći u naručju poveći paket. Osmehuje se kao da se pravda ili zbog nečeg izvinjava. Devojka podiže glavu. Gleda ga uplašenim, neispavanim očima, očekujući bilo kakav nagoveštaj spasa. SAVA: Četvrti dan me šetaju od direkcije do direkcije, od instituta do instituta, od ustanove do ustanove, od sekretarijata do sekretarijata, od kabineta do kabineta... NINA: Czy odnaležlišcie Pawla? SAVA: Pronašao sam gde tvoj Pavle radi, ali njega nema... Ako si me to pitala, ovo ti je odgovor. (Nina ustaje... Crni čovek ispušta paket na astal. Polako, pažljivo odlepljuje papirnate trake. Izbegava njen pogled, neprijatno mu je, kao da je on kriv za sve što se njoj dešava.) NINA: Czy widzielišcie Pawla? SAVA: Pavle postoji, što je najvažnije. Mislio sam da te je neko prevario, da ti se lažno prikazao... dao pogrešno ime kao što je bila pogrešna adresa... Tvoj Pavle radi u jednoj velikoj mermernoj zgradi, ali nije inžinjer. On najn inžinjer. On je tamo nešto što ja ne znam kako se radi. NINA: Gdzie jest Pawet? Czy go wreszcie zobacze? Powiedziat mu pan, že przez niego zostatam... Sawa, co sie stato? SAVA: Samo polako, molim te. Ja tebe ništa ne razumem. Da li me ti bar razumeš kad te ja ne razumem?... Tvoj Pavle je, ake me ne lažu, jer se do njega teško dolazi, na službenom putu u Varšavi... Feršten? Tvoj Pavle... na službenom putu... u tvojoj Varšavi. NINA: Pawel w Warszawie? Moj Pawel w Warszawie? SAVA: U Varšavi... Kad su mi rekli i ja sam se tako čudio, a oni su se opet čudili što se ja čudim: "Šta je, druže, čudno štoje čovek u Varšavi?" Ostaje tamo osam dana. Osam dana... Još osam dana. NINA: Jeszcze osiem dni? Osiem dni? (I ona pokazuje osam prstiju. Čovek nemoćno klima glavom, raspakujući paket) Ja w Belgradzie, Pawel w Warszawie? Ja tutaj, on tam. O, moj Bože. O, matko Boska... Jeszcze osiem dni... Jeszcze osiem... (Devojka kruži oko astala ponavljajući iste reči uz histeričan smeh. A onda briznu u plač; i bes i jad.) SAVA: Nina, nemoj plakati... On će se vratiti. Čuješ li me... Nemoj plakati, molim te... Ajde, sedi... Sve će biti u redu. Sedi... Samo nemoj plakati... (Devojka seda na stolicu. Uplakanim očima posmatra čañavog čoveka, koji pokušava rečima, vkama da joj nešto objasni.) Nije osam dana osam godina... Ti ćeš ovde živeti kao u svojoj kući. Imaš li ti

strica u Varšavi?... Strica? Stric - roñeni brat tvog oca... Evo, računaj, kao da si došla u posetu kod strica u Beograd... Razumeš li?... Samo bez nerviranja, sekiranja i plakanja... Ti biti ovde, da te policija ne uhvati bez dokumenata, ja ići raditi, ti mene čekati i slušati muziku za balet... ako je ovo za balet? (Iz kutije vadi beli gramofon. Odvlači kraj gajtana do utikača, uključuje ga, vraća se i na disk pušta veliku ploču... Devojka se smirila. Gleda dobričinu kao malo priviñenje iz zimskih seoskih priča.) Ja tražio u prodavnici nešto za slušanje i vežbanje baleta. Prodavci se smejali i pitali: "Hoćete li, gospodine, nešto više za slušanje ili nešto više za vežbanje?" NINA: Moj Bože, Sawa... Pan to wszystko kupif z mojego powodu? I adapter, i pryty... Z mojego powodu? Sawa? (Odžačar iz džepa izvadi ispresavijane novine.) SAVA: Novine kažu da si velika balerina i da bi... evo šta pišu: "Tvoj prestanak bavljenja baletom... ili duža... pauza bio nena... doknadiv gubitak za poljsku i svetsku... baletsku scenu.. jer si začu...ñujuće darovita, ori... ginalna i samo... svojna umetnička ličnost"... Gde su ti našli ovu sliku? Vidi... Doñe mi da te slikam i da im pošaljem. Slika crno-bela a ti sva u boji... Ti sad slušaj i ako možeš malo vežbaj, da posle ne ispadne - bila kod Save odžačara, nije imala mogućnosti... Ne znam samo, Nina, da li je ova muzika za balet ili za one što uvežbavaju sviranje... Prodali su mi kao da je za balet. (On pritisnu dirku na gramofonu, valjda sa istim uzbuñivanjem i odgovornošću, kao kad se pritiska dugme za lansiranje neke velike svemirske letelice. I mali, ubogi sobičak, obasja raskošna svetlost Čajkovskog. Nina posmatra čas gramofon, čas crnog čoveka. Sava oslonio laktove na sto, zamišljeno sluša i odobravajuće klima glavom - kao da je ugledao nepoznati grad sa vrha planine koji mu se na prvi pogled svideo.) Bogami, lepo... Klavir... i violine... Ja sam zavoleo violinu pre šest i po godina... Jedan moj podstanar svirao u operi, pa svaki dan vežbao, nešto ovako. Po ceo dan... Posle svirao po kafanama... Vodio me za Novu godinu. Plakao je da od umetnosti ne može da se živi... Za gudalo su mu zadevali gomile para... Jednog jutra je skočio pod dorćolski tramvaj... Ubio se, siroma' u dvadeset osmoj. (Nina ga sluša, ne trepće, kao da sve razume. I on joj tako priča.) Jeste, violina je - violina... ali klavir je - klavir... Da sam imao sreće u životu, da mi je neko omogućio bolji život - kao što nije, pa me pitao: A kojim bi se ti instrumentom, Savo, služio? Ja bi' rek'o: Klavir. Klavir? Klavir. Baš klavir? Baš klavir... Ni violina, ni harmonika... Ne znam zašto? Možda sve zbog jednog ruskog filma, koji sam gledao kao dete... U tom filmu, jedan dečak je svirao klavir, tako malen, kao što sam ja bio; goreo je kamin, gospoda su slušala, pila šampanjac i plakala... A kroz prozor, zavejan velikim ruskim snegom, virila je mala, sirota sestra dečaka za klavirom. Dečak je ujutru dobio deset dukata, a sestru su našli smrznutu u snegu, ispod prozora... Dečak je posle postao veliki kompozitor. I nikad nije hteo više da svira gospodi, a sve svoje note posvetio je uspomeni na sestru Vanju... Kad smo izašli iz bioskopa, na ulici je vejao sneg, a mi smo plakali... Uvek kad čujem klavir - setim se tog filma... Da li je moguće, Nina, da sam te zimske večeri zavoleo klavir... Može biti... Čovek obično ne zna kad nešto ili nekoga zavoli za ceo život. Sazna to tek mnogo kasnije, kad nečega ili nekoga više nema. (Nina ustaje, prilazi mu i zahvalno spušta ruku na rame. A onda se okrete, poñe dva-tri koraka, osmehnu se i zbaci sivo ćebe sa ramena. Ostade u kostimu Dezdemone. Prvo polako, kao da hoda po tanušnoj površini leda, obiñe sto i zbunjenog odžačara, a onda sve vrže i zanosnije poče da igra. Polete po ubogoj sobi. Sava je gleda, ne trepće. Ona mu prilazi, hvata ga za ruke, podiže sa stolice. Šaleći se, igrajući oko njega, pokušava da i on napravi barjedan pokret.

Crni čovek stoji skamenjen, raširenih ruku, kao strašilo za ptice... A onda se i on osmehnu, odmahnu rukom iponovo sede, gledajućije kao božansko priviñenje. Kad se ona duboko nakloni, Sava pokuša da joj aplaudira, ali se oglasiše samo dva nevešta udarca dlanovima.) V KO JE ZAN UNGA BUMANGO? ŠTA JE? ODAKLE JE? I - GDE JE TO? Beograñani stoje duž ivičnjaka Ulice maršala Tita. Od sumornog raspoloženja i podnevnog sunca štite se rukama i novinama. Meñu narodom je i verenik Leopold Važik, zaogrnut pepeljastim mantilom ispod koga proviruje baletski kostim Otela. On.se osvrće, posmatrajući lica oko sebe. Iz zvučnika na električnom stubu, okićenog jugoslovenskom i nekom zeleno-žuto-ljubičastom zastavom, odjekuje melodija neke "daleke, nepoznate ali nama tako bliske zemlje". Milicioner Vule šeta i pazi da narod ne zakorači na kolovoz... Iz drugog reda probija se Sava, crn kao gavran, sa uvijenom žicom preko ramena. Ljudi se sklanjaju da ih ne isprlja. Odžačar primeti Jagoša Kraja, koji čita Književne novine. SAVA: Dobar dan, komšija! Koga čekate? JAGOŠA: Dobar dan, Sava. MILICIONER: Zdravo, Sava! Ti pravo s posla? SAVA: More, skinuli me ovi tvoji s odžaka. Vele, dok drug ne proñe, da budem na zemlji. Ima ih više po krovovima nego vas ovde. A koga to danas čekate? (Vule ga pogleda preko ramena i reče familijarno kao da očekuje roñenog strica.) MILICIONER: Čekamo druga Džanangu Dubangu. JAGOŠA: Koga? MILICIONER: Druga... Džan... JAGOŠA: Žan Unga Bumange. Ako narod izgovara pogrešno, vi biste morali kao službeno lice po službenoj dužnosti da službeno znate ko u službenu posetu dolazi. Taj koga vi čekate danas neće doći. SAVA: A odakle je čovek? MILICIONER: Iz... Džafambe. JAGOŠA: Odakle? MILICIONER: Pa... rečeno nam je... JAGOŠA: Recite, slobodno recite. MILICIONER: Iz... Džufambe. JAGOŠA: Iz Džufambe?! (Jagoša se grohotom nasmeja... Sava ne zna da li ga greške zabavljaju ili histerično nerviraju.) Iz Džumande. Iz Džu-man-de! SAVA: Nikad čuo, komšija. Doduše, ja i nisam upućen u te, kako naše novine pišu: "Daleke, nepoznate ali nama tako bliske zemlje". JAGOŠA: To vam je, komšija, bivša Katumba. Za nju ste, nadam se, čuli? SAVA: Zamalo... A zašto bivša? JAGOŠA: Posle svrgavanja Jakomba Dadi Benga N Takinga 14. oktobra prošle godine, proglašena je Republika Džumande na čelu sa Predsednikom koga upravo čekate. Mi smo meñu prvima u svetu priznali stvaranje nove Republike... Česi pa mi. SAVA: Česi pa mi. Drugi meñu prvima? JAGOŠA: Jeste, komšija. SAVA: E, sad se vi, komšija, možete na mene ozbiljno naljutiti, uz svo poštovanje vašeg

znanja, meñutim, ja vam moram reći: taj Predsednik je već bio kod nas. JAGOŠA: Kad je bio? SAVA: Prošle jeseni u aprilu. JAGOŠA: Prošle jeseni u aprilu? Ili prošlog proleća u novembru? SAVA: U novembru. Jeste, u novembru. JAGOŠA: Nije. Malo ste pogrešili. SAVA: Nisam komšija. Isto je bio Predsednik koji je svrgao diktatora, i isto - Česi pa mi. Vule, jesi li ga čekao? MILICIONER: Ne znam... Ako drug Jagoša kaže da nije... JAGOŠA: Prošle jeseni u novembru, dragi moj komšija, bio je Danbanga Jasami Rañah Mgatu, predsednik Južne Badžanme. I on nije nikoga svrgao, nego se bivša carevina Kamariba podelila na Južnu i Severnu Badžanmu. Tačno je, mi smo meñu prvima priznali novu vladu Južne Badžanme - odmah posle Čeha, a severnu smo osudiii zbog napada na nezavisnost i nesvrstanost Južne, sa kojom smo uspostavili... MILICIONER: ... prijateljske i dobrosusedske odnose u duhu uzajamnog razumevanja i poverenja. JAGOŠA: Malo su daleko za "dobrosusedske odnose". MILICIONER: Izvinite... De ćeš tamo! De si poš'o?! Vraćaj se! Nazad! Ovo je sigurno neki njihov student. (Milicioner je galamio na verenika Leopolda Važika, koji je pokušao da preñe ulicu u potrazi za nestalom devojkom.) SAVA: I čim su se podelili onu su se napali. Bože mili, divljeg naroda? Nije ni čudo da se volimo. JAGOŠA: Jeste, jer je Severna Badžanme i dalje ostala pod marionetskim režimom diktatora Ajana Jasaki Hajl Kan Mkabina... Njega ste, nadam se, upamtili? SAVA: To je onaj mali, krivonogi, pozlačeni kepec, koga su po Beogradu zvali "Hajl Dukat". S kim god se rukovao dao mu je dukat sa svojim likom. JAGOŠA: Ljudi koji nas posećuju donose svoje običaje i svoju kulturu. SAVA: I narodno zlato. Neko tamo, meñu onim nesrećnicima koji umiruju od gladi, po vazdan bere pamuk i banane, na plus hiljadu stepeni, neko tamo po vazdan crnči kao što ja ovde crnčim, da bi njegov Predsednik, u njegovo ime, bez njegovog odobrenja, delio po svetu njegovu krv i znoj. Ružan lik na zlatnom znoju. A postao je političar samo zbog svog žalosnog rasta: Bio je previsok za cirkus a premali za život... Ozloglašeni diktator i razbojnik. JAGOŠA: Tačno, komšija, ali smo sve to kasnije saznali. SAVA: Česi pa mi? Šta bi inače bio čovek koji po svetu deli narodno zlato bez znanja i pitanja svoga naroda. Kako vi nazivate čoveka koji nema ništa svoje a sve je njegovo? (Oglasiše se sirene policijskih automobila... Pojača se muzika iz zvučnika. Milicioner se ukipio. Narod mrzovoljno treska zastavicama. Jagoša i dalje čita novine... Sava nadvikuje buku automobila iz pratnje.) SAVA: Mahnuo mi je! Ne zna da sam odžačar! Misli da sam njegov! (Posle automobilske buke i zavijanja sirena narod se razilazi. Jagoša presavija novine.) JAGOŠA: Jeste li pronašli onu poljsku balerinu? MILICIONER: Nismo. JAGOŠA: Pravite nam nepotrebne diplomatske neprijatnosti. Koliko ima kako je nestala? MILICIONER: Biće... dve nedelje? JAGOŠA: I nigde je nema?

MILICIONER: Nema... kao da je u zemlju propala. JAGOŠA: Ide li tvoj šef u pozorište? MILICIONER: U pozorište? Pa... više ide u lov. JAGOŠA: Daj mu ove dve karte, neka ode večeras. Vi je tražite po gradu, a ona se sakrila u jednoj predstavi. MILICIONER: Neko je u pozorištu skriva? JAGOŠA: Predstava, čoveče. Mi se tamo dajemo. Neka ode večeras, biće mu sve jasno. MILICIONER: On je... u lovu. JAGOŠA: Onda idite vi. MILICIONER: Hoću... Razumem. JAGOŠA: Biće vam zanimljivo. Srešćete i sebe. MILICIONER: Koga? JAGOŠA: Vas. Sebe. MILICIONER: Mene? Srešću mene? JAGOŠA: Idite većeras, a sutra mi se javite. (Milicioner zbunjeno drži dve karte, plašeći se da još nešto pita.) SAVA: Nego, komšija, da mi sačekamo još jednog ozloglašenog diktatora? JAGOŠA: Ko to "mi"? SAVA: Pa, svi mi. JAGOŠA: Bilo bi lepo, komšija, da u vašim godinama govorite samo u vaše ime. SAVA: Ali... i vi ste ga čekali. JAGOŠA: Ja? Svašta s vama. Ja nikoga nisam čekao. SAVA: Kako niste? Šta radite ovde? JAGOŠA: Čekam da preñem ulicu. Kola su mi parkirana preko puta. MILICIONER: Što niste odmah prešli, druže Jagoša. JAGOŠA: Nisam želeo da vam rušim autoritet... Šta mislite, komšija, zašto je narod izašao da dočeka ovog... SAVA: Zato što su po preduzećima izdate naredbe da svi izañu u 11 sati. JAGOŠA: Mislite da je zbog toga? Zbog naredbe? SAVA: Da. JAGOŠA: Po celoj državi su izdati zakoni da se ne krade, ne vara, ne pljačka, ne otima, ne ruši, ne pali, pa niko to ne poštuje jer od toga nema nikakve vajde. Od ovoga ima - svi beže sa posla. Sat vremena stajanja, a posle svako na svoju stranu. Da se uz stajanje nešto i radi, niko ne bi došao. Lenj narod poštuje samo one zakone koji su u skladu sa neradom, sve ostale izbegava. Da jednom niste izašli na jedan doček, drugog ne bi bilo. Niko nije lud da se dva puta bruka. Ubiće vas male vajde i sitne računice, koje vam se dozvoljavaju da biste radili protiv sebe. (Jagoša strpa novine u džep, osmehnu se i udalji. Sava zbunjeno gleda za komšijom, dok milicioner Vule i dalje posmatra dve pozorišne karte na dlanu.) MILICIONER: Da ideš sa mnom. Nikad nisam bio... u pozorištu. SAVA: Ne mogu, Vule, dežuran sam... Svratiću sutra do tebe, da ti donesem molbu jednog mog prijatelja odžačara. MILICIONER: Svrati... Šta mi drug Jagoša napravi. (Odlaze praćeni zaostalom svečanom muzikom, u kojoj preovlañuju tonovi neke daleke i žarke zemlje. Na ulici ostaje samo nesrećni verenik Leopold Važik, osvrćući se izgubljeno i ponavljajući za sebe, šapatom: Nina... Nina... Nina...)

VI SVETLUCAVI PRSTEN NA CRNOM DLANU Sava odžačar ulazi u svoj kućerak. Nina sedi za stolom i makazama seče komad plave svile. Sa zebnjom očekuje šta će joj domaćin saopštiti. Crni čovek gleda u pod, prilazi stolu, oslanja se na naslon stolice kao da je u sudnici. SAVA: Razgovarao sam sa Pavlom... Eto, nisu slagali. Vratio se posle osam dana... Pričali smo dva sata. NINA: Widzial pan Pawla? Czy pan z nim rozmawial? Co panu powiedzial? Czy wie, že jestem w Belgradzie? Prosze pana, panie Sava, niech mi pan wszystko opowie. SAVA: Samo polako... Razgovarali smo u njegovom kabinetu... I... ja ti mogu reći... i moram ti reći: bolje da ga nisam sreo. Bolje bi bilo da ti se neko lažno prikazao, da ga nema... Pavle nije dobar čovek... Razumeš li me? On niks gut. Pavle niks gut. NINA: Niks gut? SAVA: Ja, ja. Niks gut, moja Nina...Niks gut. NINA: Pawel? Sawa, Pawel niks gut? Varum niks gut. SAVA: Varum, varum?... Tako to biva u životu, moja Nina. Posle velike Ijubavi bez pitanja, dolaze velika pitanja sa još većim čuñenjem... On mi je rekao, vas dvoje ste se dogovorili, dok je on radio u Varšavi, da ti doñeš u Jugoslaviju na letovanje, na more... Feršten? Ti doñeš u avgustu, pa idete zajedno na more. Ti, Pavle i Dubrovnik. NINA: Tak, tak. Umowilišmy sie, že razmem spedzimy wakacje, ale ja nie moglam przyjechać. Pisalam do niego. On wszystko wie... SAVA: Molim te, samo polako... On je mislio da vi zajedno letujete "kao prijatelji", a onda svako na svoju stranu. Svako sebi nazad... Feršten? On nija računao, ni pomislio nije, da ćeš ti zbog njega emigrirati. Feršten? Nina? NINA: Najn, najn, najn! (Devojka gleda lepim, krupnim, poljsko-plavim očima; prikuplja ivice ćebeta oko ramena kao da joj je odjednom zima.) SAVA: Sad ti možeš da vičeš "najn, najn, najn" do sutra... ženska glavo. Slušaj šta će tebi tvoj Sava reći: Pavle je jedna najobičnija barabal NINA: Najn, najn, najn! SAVA: Ništa ne razumeš što ti ne odgovara; što bi razumela morao bi' da slažem... Moram ti sve reći. Pavle je oženjen, Pavle ima ženu i dvoje male dece. (Pokazuje prsten n na svojoj ruci i nešto dvaputa malo. Nina odrično vrti glavom.) NINA: Najn, najn, najn... SAVA: Video sam veliku sliku na kabinetskom stolu. U kožnom ramu. Žena i dvoje dece ispred kuće u bokoru ruža, a on iza njih nasmejan i lep, kao vladar sa porodicom. Sunčan dan, crven krov i velika krošnja zelenog hrasta iznad kuće. Čim sam ga ugledao bilo mi je jasno zašto si zbog njega pobegla, ali čim je progovorio bilo mi je još jasnije zašto si ovako prošla. NINA: Pawel nie jest žonaty. Wiem o tym na pewno. Rozpytywalam sie wšrod jego przyjaciot... SAVA: Ja, ja. Cvaj klajn kinder... I... kako se kaže žena? NINA: Sawa, prosze pana, to nie prawda. To nie prawda, Sawa! SAVA: Ti mene ili ništa ne razumeš, ili sve razumeš a praviš se da ne razumeš, ili opet sve razumeš a ne želiš da razumeš... Kad sam mu rekao, Nina, da si zbog njega ostala,

umalo nije pao u nesvest. Pridržao se za orman s knjigama, okrenu se strašno bled, a onda počeo da crveni, pa da tamni, sve dok nije pocrneo u licu. Vikao je, tresli su se prozori: "Da su sve emigrirale sa kojima sam ja po svetu bio, ovde bi se stvorio izbeglički logori. Neka se odmah vrati odakle je došla! Ako mi se pojavi, lično ću je deportovati u Varšavu! Znam ja njene planove. Ona misli da sam ja budala... Marš napolje!... I onda me je izbacio. (Nina je pokrila uši rukama, da li zbog Savine vike ili zbog reči koje instiktom prevarene žene razume. Ali, čim je čovek završio sa "citatima" ona poče histerično da se pravda.) NINA: Przez niego chcialam opušćić balet, kraj i rodzicow! To wszystko co mialam i kochalam w žyciu! On pisywal do mnie, codziennie dzwonil žebym przvjechala! Ja bym tego nie zrobvla dla przygody! Nie jestem gesia prowincjonalna! Prosze pana, niech go pan przyprowadzi albo niech mnie pan do niego zaprowadzi! Chce porozmawiać z nim! Prosze... Przez niego ja...ja... (Devojka se zagrcnu, briznu u plač, sa stola zgrabi makaze; podiže ih sa dve ruke.) Przyprowadzcie go! Albo sie zabije! SAVA: Nina! Ne! (Čovek skoči zgrabi je za ruke. Nina klonu, cvileći zajeca. Sava je odvede do kauča. Pomaže joj da sedne... Niz desnu nadlakticu poteče mu tanak mlaz krvi. Nina uplašeno gleda Savinu okrvavljenu ruku.) NINA: Zranitam pana? Sawa, niech mi pan wybaczy. Prosze, niech mi pan wybaczy! Juž sama nie wiem co robie... Juž nie wiem... (Iz nedara izvadi svilenu maramicu i previ mu ruku... A on joj čañavom šakom obrisa suze na licu, ostavljajući crni trag.) SAVA: Nina, govoriš li ti engleski? Engleski? NINA: Tak, tak. SAVA: Moj prijatelj pesnik govori engleski... Sad ću ja njega dovesti. Ovako više nema smisla: Ja govorim, ti me gledaš, ti govoriš, ja te gledam. On je moj veliki prijatelj. On te neće cinkariti. Čitao mi je svoje pesme protiv policije... Ti sedi, slušaj muziku... odmah ću se vratiti... (Sava pritisnu dirku na gramofonu, pojača ton, kao da povećava dozu leka za smirenje i, potrčkujući, napusti kuću... Nina pokriva lice šakama, savija glavu do kolena, kao da se klanja. Plače tiho, tužno, samosažaljivo... Odžačar se vraća vodeći lelujavog Teju. Pesnik na jednoj nozi ima okrpljenu čarapu - druga je bosa, a u ruci nosi pupoljak ruže, verovatno ubran negde u dvorištu.) SAVA: Nina, ovo je moj prijatelj Teja... Ja sam mu sve ispričao. On će ti... (Teja prilazi balerini, klanja se, ljubi joj ruku i daruje cvet.) TEJA: Dear Miss, l'm honored to meet you. As an admirer of your art, I’m sinceraly sorry for evervthing that has happened to you. NINA: Dear friend, it looks as if l’ve made a terrible mistake. Tell me everything. I want to hear the truth no matter how unpleasant it may be. TEJA: Dear Miss, my good friend has told you - thoug I’m not sure how much you've understood, that your Pavle is a man unworthy of confidence, respect or love. He has taken your great and pure love as a passing affair durnig his idle days in Warsaw. He is married and has two children... He doesn't want to see you... I'm sorry I had to tell you all this. There are so many nice things I would have liked to translate to you... Well, that would be about all... the essential. NINA: So, that means he doesn't want to see me? TEJA: No... he doesn't. (Sava znatiželjno posmatra razgovor dvoje mladih ljudi, kao da prisustvuje nekakvom mističnom obredu: Balerina u kostimu Dezdemone, sa pupoljkom ruže u ruci, i pesnik bez jedne čarape - u njegovoj sobici toliko dalekoj od umetnika i

umetnosti. A govore engleski.) NINA: Is it possible, dear friend, that such man exist? TEJA: As you can see, it is. This world wouldn't exist if it weren't for Sava... Of course, in the great world civilization of darkness and savagery, with every passing day, he becomes more and more a pure metaphor. A good, tender and lonely metaphor. (Nina položi glavu na skupljena kolena. Teja stoji ukočen kao sopstveni spomenik.) SAVA: Sve si joj rekao? TEJA: Da. Najbitnije. SAVA: Nisi. TEJA: Jesam... SAVA: Nisi. Ja tebi nisam sve rekao... Mislio sam nešto da prećutim, ali je bolje da joj sve kažem, pa neka odluči šta će i kako će. Tejo, prijatelju, prevedi joj i ovo: Pavle mi je rekao da je ona ovde ostala samo zato da bi udajom dobila pasoš, a onda odmah otišla u Kanadu kod tetke, gde bi otvorila baletsku školu. I tetka joj je bivša balerina. Veli, u njenoj porodici se svi bave nekom umetnošću ili nekim sportom zgodnim za emigriranje. Kaže, pošto ona pre svega želi pasoš, a ne njega, može da se uda za bilo koga. Veli: "Ne želim da služim kao poljski emigrantski most" TEJA: Ćale, molim te, a ja ne želim da prevodim prostačke uvrede jednog našeg razbojnika. On zna sve o pokvarenosti drugih, izuzev što ne vidi da je ñubre i zlikovac. SAVA: Tejo, ja joj moram preneti sve što sam čuo. Hoću da mi savest bude mirna. Ja sam nju za ovo vreme... zavoleo... kao da mi je rod roñeni. Ona mora sve znati, mora odlučiti šta će da radi. Ne može se ovako više sakrivati. Reci joj, da se pokaje i vrati, ili da se uda za nekog drugog. Ako je istina, ako ima samo trun istine u tome da joj je pre svega potreban pasoš, da bi otišla u Kanadu, evo, prevedi joj - ti me znaš kao čoveka, ja ću se, onako, kobajagi, oženiti. Od svega srca ću pristati da joj pomognem. Sutra bi se venčali... čim dobije pasoš, neka ide. Nešto para imam, nešto ću prodati - kupiću joj kartu do Kanade. Ako njoj tamo krene, može da mi vrati pare, ako ne uspe - nikom ništa... Znaš, bolje da mene ostavi kad se kao ljudi dogovorimo, nego nekoga kad je ozbiljno zavoli. Zašto da nekome učini isto ono što je sama doživela... (Iz džepa crne odžačarske bluze vadi malenu crvenu kutijicu; zadržava je nekoliko trenutaka na dlanu, a onda je pažljivo otvori. Zabljeska sićušni dijamant na vereničkom prstenu. Nina zbunjeno posmatra svetlucavi prsten na crnom dlanu. Iz dvorišta se oglasi zavijanje policijskih kola, a sobicu obasja, kroz stakla na vratima, belo-plava rotaciona svetlost. Nina se skupi i prekri ćebetom preko glave. Bez poziva, kao u svoju kuću, ulazi bivši podstanar Vule. Posle mnogo godina dolazi prvi put u "posetu".) TEJA: Sa njim možete razgovarati i bez mene. Ja njegov jezik ne razumem. Bio bi mi potreban prevodilac. (Teja ljutito odlazi... Milicioner seda za sto. Sava stoji nepomičan na sredini sobice, drzeći i dalje prsten na dlanu. Ne zna gde bi i šta bi. Muzika Čajkovskog kao da dopire iz nekog drugog, lepšeg sveta.) Kraj prvog dela VII POZORIŠTE POTKAZUJE ŽIVOT Sava odžačar i milicioner sede za stolom. Ćute. Nina se skupila na kauču. Uplašeno

posmatra uniformisanog čoveka, koji je ne gleda - kao da je nema. Niko ništa ne pita a bez pitanja nema razgovora. Milicioner napravi nagli trzaj desnom rukom; uhvaćenu mušicu tresnu o pod. Začu se sitan, tup udarac, kao da je tresnuo zrno pšenice... I ponovo položi šaku na sto kao da ništa nije učinio. Sava duboko uzdahnu gledajući ubijenu mušicu na podu. SAVA: Ne znam odakle ovolike mušice, leptirice, bubašvabe, smrdibube, komarci, žuti mravi, miševi, pacovi... Da se ne skupljaju na bivši narod. MILICIONER: U mome kraju se zbog stoke skupljaju muve... zbog muva gušteri... a zbog guštera zmije. SAVA: Jesu otrovne? MILICIONER: Ne mora da te ujede, dosta je da te pogleda... Sve su zmije otrovne, samo se neke prave da nisu. SAVA: I pečurke su veoma otrovne. MILICIONER: Jesu, ali više stradamo od bombi i mina dok beremo pečurke. Čudo jedno kako pečurke rastu oko zaostalih mina. Kao da ih metal privlači... Neki put, noću, dok sedimo uz vatru, samo čujemo, tamo negde u planini - eksplozija! Kurjaci nalete na minu. Sutradan ih nañemo po tri-četiri... ako ih orlušine ne odnesu. SAVA: Ima puno vukova? MILICIONER: Pa... selo nam se zove Vukovo... Ja sam, kao što znaš, Vule Vučić... Kod nas sela i ljudi dobijaju imena ili po nekoj telesnoj mani ili po zverinju. Moj ujak je Macan Guzina iz Zmijuka. SAVA: Odakle toliki vukovi? MILICIONER: E... ako ćemo pravo, mi smo sami krivi. Jedne godine potamanismo sve meñede. Kako pobismo meñede, tako navališe čopori vukova. SAVA: Nije gori kurjak od meñeda? MILICIONER: Kako nije... Meñed je carska, gospodstvena životinja. Kurjak je opak, podmuko zver. Da ne pričam što meñed spava kad je nama najteže. Kurjak samo čeka sneg i mećavu. Što čoveku gore - to kurjaku bolje. Noću utabaju staze kroz planinu kao da je vojska prolazila. Kako smrkne, čeka te pred vratima. SAVA: Što onda pobiste meñede? MILICIONER: Što... Što mi nama stalno radimo o glavi. Neprijatelj nam, s vremena na vreme, samo malo pripomogne. SAVA: Bili ste dobri lovci. MILICIONER: I!... U lov smo nosili samo po jedan metak. Jedan lovac - jedan metak. Jedan metak - jedna zver... Ovi danas kad krenu u lov, ne vidiš ih od redenika i oružja. Ko u rat. (Za milicionerovim pojasom zapišta toki-voki. Vule uzima aparat, uključuje ga. Začu se metalni glas) GLAS: Vule, izvini samo da čuješ tvoju pesmu. MILICIONER: Kakvu pesmu, Jovo? GLAS: Tvoju pesmu: "Devojka sokolu gnezdo zapalila". (Pojača se ton i najavljena pesma. Vule zamišljeno gleda u aparat, kao da je zaboravio gde se nalazi... Isključi toki-voki) MILICIONER: Jova iz patrolnih kola... Mlad, veseo. (I ćute... Nina sluša njihov razgovor, verovatno misleći da milicioner ispituje grešnog domaćina. A Vule upiljio pogled u vrhove uglancanih službenih cipela i nekako se prikupio. Kao da ga je sustigao veliki stid. Sava neodlučno ustaje.)

SAVA: Čime da te ponudim? Oćeš čašicu dobre rakije... Nisi svraćao godinama, nema smisla da odeš bez posluženja. MILICIONER: Hvala... Ne pijem...Peta godina... Ni kap. SAVA: Što ni kap? MILICIONER: Pusti... Baš zbog lova. Zbog poslednjeg lova. SAVA: Nešto se desilo? MILICIONER: Ma... E... Ćuti... Hm!... C, c, c, c... To da nekom pričaš, mislio bi... Pusti, pusti... Hm! SAVA: Šta je bilo? MILICIONER: E... Pa... pre pet godina pozovu mene moji. Vele, divlje svinje pojedoše sve živo. Kurjake rasterale... Otputujem ja. Doñem kući, otac se zaključao... A već i bio bolestan. Od onolikog oca ostale samo dve žile i grkljan... Obučemo se, uzmemo puške meñedare, pa s večeri krenemo pokojni otac, ja, pokojni Mile i pokojni Buda... Zapucam do pokojnog šumara Zlaje, gde su već sedeli pokojni Čeda i pokojni kum Ibro... Tu se dogovorimo da zorom preñemo reku i napravimo čeku uz samu liticu... Na Tari nas sačeka i pokojni učitelj Krsta. On već sklepo neki splav, al’ Tara bila nabujala ko more. Koliko široka, toliko duboka ključ bacala i ko besan pas penila... A tako, sa strane, puši... puši... samo puši... stavio nogu na panj... i puši... Ćuti i samo puši... SAVA: Ko puši? MILICIONER: Rade skeledžija... Puši pokojni Rade i kaže: "Neće to ljudi izdržati ovoliku vodu"... Al' džabe! Rešili mi... Na sred reke balvani se ras raspaše ko iverje... Ja jedini isplivo. SAVA: Bili ste pripiti? MILICIONER: Ćuj... pripiti... Ne bi se ni ja spaso, da se ne uhvatih za divljeg vepra koji je preplivavo reku... Spaso me stvor koga sam pošo da ubijem. SAVA: Vidiš... molim te. (I ponovo ćute.Sava kriomice posmatra balerinu. Devojka rukama obgrlila kolena. Ne diše) MILICIONER: Moraš da držiš te svinje? SAVA: Moram... Vidiš kakva je kriza. MILICIONER: Kriza, kriza, kriza! Šta ta reč više znači kad se svakodnevno hiljadu puta izgovori, kad je i rukovodstvo ponavlja. To je sad samo kriza reči "kriza". Za razliku od nas, Nemci su izgubili rat, bili tučeni do temelja, pa su opet ekonomska vele i sila. A mogli su, mirne duše, da još uvek budu u strašnoj krizi. SAVA: Izvini, to nije naš slučaj. MILICIONER: Kako nije? SAVA: Pa, mislim, vrlo je važno s kim izgubiš rat. MILICIONER: Hm... Oćeš reći, još je važnije s kim dobiješ rat? SAVA: To ja nisam rekao. MILICIONER: Al' si mislio. SAVA: Ostavimo misli na miru, zadržimo se na rečima... Mada, istina, misli su snažnije od reči. Moj pokojni stric je govorio: "Ostavite ruke - sme li neko sa mnom da obara misli?" MILICIONER: Da... SAVA: Tako... MILICIONER: Eto... Da... SAVA: Da, da.

MILICIONER: Pa... skoro... Da... Kad se razmisli... SAVA: Hm... Poželiš li se zavičaja? MILICIONER: Blago svakom onom ko ne mora svoj rodni kraj da sanja... Stara narodna poslovica, koju sam od muke ja izmislio... Gde ti je ona molba? Onog tvog odžačara. (Sava vadi iz džepa ispresavijan, garav list papira. Vule skida šapku, briše maramicom vrat i potiljak) SAVA: Ne znam da li je najbolje napisana. Ti vidi pa ako nešto treba da se doda... ili oduzme... Evo. MILICIONER: Rukom pisata? De, pročitaj... Neka mu to neko mašinom prekuca... Pisaćom. SAVA: Poštovani Drugovi Supovci, Obraćam vam se prijateljskom molbom da mene i moju ženu Kosu uhapsite s početka novembra i u zatvoru zadržite do kraja marta ili aprila ako zima bude duga i hladna. Ja sam prevremeno penzionisan zbog bolesti kičme, pluća, srca, vena, bubrega i očiju, pa mi je penzija tek tolika da ako je ima. Mi smo stariji ljudi ne bi pravili nikakve gluposti da nas hapsite zbog prevara i kraña, jer smo oduvek pošteno živeli što nas je u ovaj položaj i dovelo. Razmišljali smo šta nosi šest meseci zimskog zatvora ali da bude ljucki i čestito. Ja sam se pitao sa nekim ljudima koji su me odmah posavetovali da na javnom mestu izvreñam naše najveće i najistorskije ljude koji su nam i omogućili da imamo sve ovo što nemamo... MILICIONER: Stani... Navodi li on neki konkretan razlog zbog čega upućuju molbu? SAVA: Navodi: Ovo vam pišem zato što me je uplašio slučaj mog prijatelja Save Čardaka, penzionisanog odžačara, koji je kupio četiri pogrebna sanduka za sebe, ženu, oca i majku, jer je čuo da će sanduci poskupeti 280 posto već sledećeg meseca. Steva te pare nema pa se boji da bi mogao ostati nesahranjen, što bi pravilo ozbiljne probleme porodici i društvu, a on ne bi bio u mogućnosti da pomogne. Poštovani Drugovi Supovci, ako sanduci stvarno poskupe 280 posto ja moram odvajati celu penziju do kraja života za mene i ženu mi Kosu, pod uslovom da nam ne bude mnogo gore nego što nam je već sad. Vi, Drugovi, razmislite pa nas obavestite kad da doñemo na hapšenje, da ne bi slali kola i ljude već možemo pešice i znamo gde ste. Za uzvrat ja bi vam čistio furune, peći, kotlarnice i odžake, a Kosa bi kuvala i prala. Ne bi sedeli bambadava već ko čestiti i pošteni ljudi. Velja Popić... Eto. MILICIONER: Dobro... Neka mu to neko mašinom prekuca... Pisaćom. (Dugo ćute... Odžačar posmatra Ninu a milicioner svoje gorštačke šake na kolenima. Sava uzdahnu, okrete se prema bivšem podstanaru.) SAVA: Mora li? (Milicioner ćuti, ne diže glavu.) Naredili su ti? (Milicioner ćuti) Nisi došao svojom voljom? Naredili su ti? (Milicioner ćuti) Hoće li je vratiti u Poljsku, pod stražom? Hoće li je tamo nešto vreñati i osuñivati? (Milicioner ćuti) Mogao si prvi put da svratiš lepšim povodom... Mogu li nešto da te zamolim, da mi učiniš ko bivšem prijatelju. MILICIONER: Reci. SAVA: Privedi je večeras. Daj mi vremena, hoću... moram da joj pomognem. Učini mi to. MILICIONER: Ništa više? SAVA: Ništa više. MILICIONER: Kako... ćeš joj pomoći? SAVA: Pronaćiću druga Jagoša. Sve ću mu ispričati. Brat mu je pesnik, valjda poštuje umetnike. Nju je prevario jedan naš čovek, bio bi red da joj neki drugi naš čovek bar pola

pomogne. Nema smisla, Vule, da u ovom gradu, i ako je vrate ko begunca, ne upozna nekoga ko liči na čoveka. Bruka bi bila zbog poštenih ljudi i samog grada. MILICIONER: (ustaje) Kad da doñem? SAVA: Pa, tako... u šest, sedam... Što kasnije... Ja te, Vule, razumem. Puno je strašnog zverinja u tvom zavičaju. Ni ja se tamo ne bih vraćao. MILICIONER: Pusti to. SAVA: Samo me jedna stvar zanima: Ko je prijavio? MILICIONER: Niko... ovako... lično. SAVA: Niko? MILICIONER: Niko... Sve sam video sinoć u pozorištu. Da si bio sa mnom, Sava, samo bi se krstio. Ja tako nešto u svoj vek nisam čuo ni video. SAVA: Neko ti u pozorištu reko da je ovde? MILICIONER: Ma, ne! Sve sam video na pozornici. I kako je balerina igrala balet, i kako je bila u kontejneru dok su odžačar i milicioner razgovarali, i kako je odžačar doveo kući, i kako joj je kupio gramofon da vežba... SAVA: Gde si to video? Šta pričaš, crni Vule? MILICIONER: Ni ja tebi ne bi verovao da mi ovo pričaš. Takva predstava se prikazuje. Neka balerina, ista kao ona, neki odžačar isti ti, neki milicioner isti ja. I sve ovo što ja tebi pričam i šta ti mene sad tako slušaš, i što me čekaju patrolna kola, i što se ona trese na kauču - sve isto. Kunem ti se, Sava, sve ovako, samo... na primer... da je tamo neka pozorišna sala i da ja sedim u prvom redu. (Pokazuje prema sali, gde u prvom redu sedi uniformisani milicioner, kao Vuletov roñeni brat.) Sve isto. Ja na sceni, ja u gledalištu. Publika me prepoznala na sceni... odnosno u gledalištu... pa se ljudi okretali prema meni. A kad sam izlazio iz pozorišta, pitali me: "Hoćete li privesti balerinu? Malo je nezgodno, ona je u kući vašeg prijatelja. Ali moraćete, sad znate gde je." To pitali i onog milicionera u predstavi, a on im reko: "Pa, moraću. Ne bi zbog prijatelja, al' sad svi znaju gde je". I on, u predstavi, ujutro prijavi slučaj šefu, a šef izda naredbu za privoñenje. I onaj ode kod kao tebe, a ti ga, posle razgovora o njegovom zavičaju, zamoliš da je ne vodi do uveče. I onaj pristane... I onaj u predstavi ovako trubio... i onaj mu sa vrata viknuo: Čekaj, bre! Čekaj! (Milicioner je prišao vratima, dokje pričao o "onom milicioneru" i doviknuto vozaču službenih kola da čeka.) SAVA: Bože, Vule, šta mi ispriča... Hoćeš reći, pozorište potkazuje život narodu? MILICIONER: Ne znam, Sava, al' cele noći nisam trenuo... Vidimo se večeras. Živ mi bio. (Odlazi... Zastaje na vratima, osvrće se, poverljivo saopštava.) Nešto ću ti reći, ali, molim te, neka ostane strogo meñu nama... Onaj pao. SAVA: Koji? MILICIONER: Onaj. SAVA: Koji onaj? MILICIONER: Onaj... što smo ga čekali... Džanangu Debango. SAVA: Gde je pao? MILICIONER: Tamo. SAVA: Gde, bre, tamo? MILICIONER: Tamo kod njega. Naši o tome neće sad pisati. Ispratiće ga sa svim počastima kao da nije pao, pa čim izleti iz zemlje objaviće da je pao. Meñutim, izgleda da mu se crno piše. Niko neće da ga primi. SAVA: A, kako je pao?

MILICIONER: Svrgli ga. Čim je napustio zemlju, narod digao kontrarevoluciju. SAVA: Kontrarevoluciju? MILICIONER: To je kad se brzo digne nova revolucija koja stvar vrati na isto, kao da revolucije uopšte nije bilo. Bile dve a ništa se nije promenilo, izuzev broja stanovnika. Sama ti reč kaže: kontrarevolucija. SAVA: Svašta. MILICIONER: Naši ne znaju šta će da rade sa ovim. Da je bar završio neku školu. SAVA: On je sad bez posla? MILICIONER: Bez ičega. Kako je ovo zaladnilo, davali mu kaput... Žena mu našla nekog ko je isti ko ovaj. Vlado deset dana, nisu ni znali da nije ovaj. Ovome samo poslo depešu da će ga pojesti ako se vrati. SAVA: Slušaj, Vule, mogu li još nešto da te zamolim? MILICIONER: Reci. SAVA: Predloži ti našima, neka njoj daju pasoš za Kanadu, a ja ću njega zaposliti kod mene. MILICIONER: Da čisti odžake? SAVA: Da čisti. MILICIONER: Sava? SAVA: Ne zovem ga da krade. Ješće crn i gorak hleb, al' pošten. Možda prvi put u životu. MILICIONER: Malo ti je briga zadala poljska balerina, samo ti fali svrgnuti Predsednik Džufambe? Crni Sava, oćeš li ikad biti sebi dobar? SAVA: Eto... na sve pristajem... Kakav je onaj kraj one priče? MILICIONER: Koje priče? SAVA: U pozorištu. MILICIONER: Misliš, sam kraj?... Pa, tako... dosta crn za tog odžačara... Kao, on... Ma, pusti pozorište! SAVA: Šta je bilo? MILICIONER: Ništa. SAVA: Reci mi. MILICIONER: Pa, kao ti... kao on... izvrši dva samoubistva. SAVA: Dva samoubistva? MILICIONER: Jeste... Sinoć sam išao i nikad više. Bolje što nisi bio. Dolazim u šest. (Žurno napustili stan... Sava prilazi Nini, seda do nje na ivicu kauča.) SAVA: Nina, moramo odmah do jednog mog prijatelja. On će nam... on će ti sigurno pomoći. On je vrlo važan i moćan čovek. Ako se on zauzme, a bio bi red - činio sam i ja njemu u životu... (Devojka nasloni glavu na odžačarevo rame; leña joj podrhtavaju kao u uplašene životinjice.) Molim te, samo nemoj plakati. Kad plačeš, ne mogu ništa pametno da smislim... Smiri se... pa da idemo. (Devojka obrisa oči. Odžačar je čvrsto, zaštitnički zagrli. A negde, iz nekog dvorišta, začu se dozivanje verenika Leopolda Važika: Nina! Nina! Nina!...) VIII POKUŠAJ UBISTVA VAN SCENE Nesrećni Teja polegao po stolu, meñu knjigama i rukopisom. Ispod stola ispružio noge;

na desnoj je čarapa, a levu i dalje osposobljava uboga sestra u crnini. U sobičak ulazi brat Jagoša. Osvrće se, nešto traži. JAGOŠA: Tejo, jesi li negde video moju sivu kravatu? Tejo! (Teja pridiže glavu, zbunjeno gleda brata.) Zaspao si za stolom? TEJA: Izgleda... Zaspao sam. JAGOŠA: Kad ne spavaš kao sav ostali svet. TEJA: I ne živim "kao sav ostali svet". JAGOŠA: A kako ti živiš? Baš me zanima - kako ti živiš? TEJA: Kao pas. JAGOŠA: Dobro se držiš za psa. TEJA: Još uvek sam, brate, u najboljim psećim godinama. Sinoć komšija izveo psa u šetnju, a ja - sebe. Svako svog psa. JAGOŠA: Jeste lajali? TEJA: Jesmo. Ja i komšija. Lajao mi je da je kupio psa da bi se bar malo osećao kao čovek. JAGOŠA: Zašto i ti ne nabaviš neko pseto? TEJA: Kasno je, brate. Suviše sam pas. JAGOŠA: Misliš da je kasno? TEJA: Misiim. JAGOŠA: Odlično! Odlično! TEJA: Šta je "odlično"? JAGOŠA: Da si počeo da misliš... Imaš li ti nešto nalik na kravatu? TEJA: Imam... lanac i ogrlicu. Tebe bar ima ko da šeta. JAGOŠA: Nabaviću ja tebi košulju! Ludačku košulju! Opametiću ja tebe ludačino luda! Marš! Šibe! (Jagoša izjuri iz kuće. Teja odmahnu rukom pa se zagleda u rukopis. Glavu prihvati šakama i nepodnošljivo teška. Sestra krpi čarapu i s vremena na vreme uzdahne kao da godinama nije disala. U sobičak ulazi Jagoša. Osvrće se, nešto traži.) JAGOŠA: Tejo, jesi li negde video moju sivu kravatu? Tejo! (Teja pridiže glavu, zbunjeno gleda brata.) Zaspao si za stolom. TEJA: Nisam... Malopre sam bio zaspao i sanjao kako me budiš. Sad sam budan. JAGOŠA: Šta bulazniš, sad sam te probudio. TEJA: Nisi sad. JAGOŠA: Spavaš za stolom, kad ne spavaš kao sav ostali svet. TEJA: Molim te, sve znam. Sve si mi već rekao. Malopre sam sanjao da se svañamo oko toga kako ja živim. JAGOŠA: Pa, kako ti to živiš? Baš me zanima? TEJA: Nemoj, Jagoša, molim te. JAGOŠA: Gde li mi je kravata... Zakasniću. TEJA: Nećeš zakasniti, juče si sve rekao. Slušao sam ti govor na otvaranju Doma kulture. JAGOŠA: Bio si tamo? Nisam te video. TEJA: Nisi nikoga video. Govornica je bila udaljena od naroda dva kilometra. Ali si se odlično čuo. Imate jako ozvučenje. JAGOŠA: Najjače. Je l’ krčalo? TEJA: Jeste - u tvojoj glavi. JAGOŠA: Znači, rekao sam nešto što ne valja? TEJA: Da.

JAGOŠA: Šta, na primer? TEJA: Sve. JAGOŠA: Sve? Baš sve? TEJA: Baš sve. JAGOŠA: Nije mi se slučajno omaklo da kažem nešto što ne valja? TEJA: Nije. Vodio si računa. JAGOŠA: Zanimljivo... Slušao si ceo govor? TEJA: Ceo. Na poljani bez trunke hlada, po vrelom suncu, govorio si tri sata. Pioniri su pozaboravljali pesme, cveće im u rukama uvenulo a košulje probio znoj. Bila je nepodnošljiva vrućina; roditelji su gledali sirotu decu, moleći Boga da završiš ili da te kap udari. Pitali su se: "Kakav li će ovo Dom kulture biti kad se ovako nekulturno otvara?" A ti rode roñeni, nikako da staneš, da kažeš nešto jednostavno i razumljivo. Na kraju su ošamućena deca recitovala vaše programske pesme, koje je nehumano učiti napamet. JAGOŠA: Naše programske pesme? Naše? Malo si se prevario, rode roñeni. To su pesme vaših najboljih i najvećih pesnika. Vaše pesme. TEJA: A ko je odabrao baš te pesme? JAGOŠA: Vaši najbolji učitelji. A recitovali ih vaši najbolji učenici. I slušali vaši najbolji roditelji. TEJA: Hoćeš reći - mi radimo protiv nas? JAGOŠA: Radite, brate. TEJA: A vi nam samo pripomažete? JAGOŠA: Ne, mi vam samo malo odmažemo. Imate pravo da radite protiv sebe. Meñutim, vi u vašoj snishodljivosti, udvaraštvu i debilnoj lukavosti činite takve gluposti koje prevazilaze i naša očekivanja... Ja sam se, na primer, juče bunio, da se na plus 30 zapali vatra i igra kolo oko vatre, kao da ste neko afričko pleme. Dobro, oni tamo igraju i na plus 50, ali im je svrha igre drugačija: da oteraju zle duhove. TEJA: A mi igramo da ih prizovemo? JAGOŠA: Tačno, brate! Tačno! To ni afrička plemena ne rade! Vi ih prizivate, pa kad vam se pojave, hvatate se za glavu i u čudu gledate šta ste prizvali, šta vas je snaslo. Šta vi hoćete? Šta ste do sada, pola veka hteli? Da vam neko čita misli, prisluškuje šapate i molitve, ili za ozbiljno uzima pijana naricanja, da vam neko zaviruje u košmarne snove, da se neko ubije od razgovetanja vaših potajnih želja. I ko bi to od nas mogao da učini, ko je za tako nešto od nas sposoban, kad smo, kao što znate - glupi, prosti i primitivni. Recite, brate, šta želite, ali kao narod - ne vas petorica. Dogovorite se - kao narod, i recite: "Nećemo kolo oko vatre na plus 30!" U redu: Ugasite vatru ili sunce! Ugasite nešto, jebe mi se! TEJA: I vi biste pristali? JAGOŠA: Morali bi, čoveče. TEJA: Hoćeš li da ti ja kažem kad vi "pristajete", kako popuštate i kako vladate. JAGOŠA: Reci, pojma nemam? TEJA: Vi primenjujete staru stočarsku lukavost: Kad u mali, tesan prostor, treba spakovati 15 ovaca za transport, onda stočari na silu uguraju 20, pa posle izvesnog vremena, kad ovce počnu da se guše, izvade 3, tako da 17 odahne - osecaju se dobro, mada pre toga nije bilo mesta ni za 15. To je vaše razumevanje i popuštanje, unapred smišljeno, kad doñe do gušenja.

JAGOŠA: I 17 srećnih ovaca kreću na dalek put... De li mi je kravata... To sa ovcama ne važi za tebe. Ti reče da si pseto. Noću ne spavaš, laješ na senke i zvezde, čuvaš nesrećno stado. I grizeš, podmuklo me ujedaš iz mraka, s leña. (Izvadi novine iz džepa sakoa) Ti si mi ovo smestio... ovo... ovo... ovu ispravku... u ovom... ovom... vašem ñubretu... TEJA: Kakvu ispravku? JAGOŠA: Ovo... ovo je... tvoja pseca šala..."lspravka: Uprošlom broju Književnih novina objavili smo odlomak iz knjige "Putevi i stranputice evropske levice" druga Jagoša Kraja. Greškom smo ispod odlomka potpisali profesora Bora Mili ća. Ovom prilikom se izvinjavamo profesoru Miliću". (Teja se nasmeja. Jagoša pronalazi kravatu u džepu sakoa.) Za sve ovo što se danas radi, pre izvesnog vremena bi neko bio bar uhapšen. TEJA: A znaš li zašto vi danas ne hapsite? JAGOŠA: Zato što smo budale! TEJA: Naprotiv - zato što ste pametni. Ako pohapsite sve koji vas sprečavaju da ostvarite vaše genijalne planove, pa vi i dalje budete radili loše - a znate da bolje ne umete, narod bi vas pitao: Ko vam sad smeta? Zašto nije bolje kad njih nema? Ko je sad kriv? Ovako, dok su "dežurni krivci" na slobodi i vi ste mirni. Oni rovare i ruše. Da njih nema - kao što ih nema, vi biste ih morali izmisliti - kao što ste ih izmislili. JAGOŠA: Šibe! Šibe! Ti si stvarno postao pas! Besan pas! (Jagoša baci kravatu, poñe prema Teji kao da će ga udariti, a onda se okrene i - napustio bi kuću da se na vratima ne oglasizvono... Besno otvara vrata. Ulaze Sava Odžačar i Nina Herber. Balerina je ogrnuta ćebetom, a crni čovek u naručju nosi gramofon.) SAVA: Dobar dan, komšija. JAGOŠA: Dobar dan. Kojim zlom? SAVA: Odakle znate da je zlo? JAGOŠA: Meni niko ne dolazi dobrom. SAVA: Pa, druže Jagoša... JAGOŠA: Komšija Jagoša. Ili samo Jago, kako ste mi tepali kad sam bio mali... O čemu se radi? SAVA: Komšija, ovako vas molim, pomozite mi... pomozite nam... pomozite joj... JAGOŠA: Šta da Ti Vam Joj pomognem? SAVA: Izvinjavam se, izgleda da sam... da smo došli u nezgodno vreme. JAGOŠA: Žurim. Recite. SAVA: Pa, ja bih te... vas molio... JAGOŠA: Ovo pod ćebetom je neka umetnica? SAVA: Velika umetnica! Ona je... JAGOŠA: Svetska umetnica? SAVA: Svetska, baš svetska. JAGOŠA: Znao sam. Čim sam je ugledao ovako pod ćebetom SAVA: Ona je... JAGOŠA: Ima li neko u ovoj zemlji ko nije svetski umetnik? Napisao dve pesme, hoće stan - svetski pesnik! Napisao pola priče, drugu polovinu će - čim se useli! Nacrtao zeca, hoće atelje - svetski slikar! Pa nisam ja, komšija, multinacionalna grañevinska kompanija za zbrinjavanje svetskih luda. "Svetski umetnici" neka se obrate svetu, ja sam zadužen za obične i normalne ljude. Bez krova zidari, livci, rudari. Radnička klasa na vlasti i na ulici. SAVA: Druže Jagoša... JAGOŠA: Imaš li ti komforan stan, da se posle dima i gareži kao čovek okupaš? Nemaš.

A zašto nemaš? SAVA: Pa, ja sam... JAGOŠA: Trideset godina čistiš tuñe odžake. I ti si svetski odžačar. SAVA: Nisam. Pokušao sam da čistim u Dizeldorfu, pa nisam mogao... Druže komšija, njoj nije potreban stan. JAGOŠA: Njoj nije je potreban stan? SAVA: Ne, nije. JAGOŠA: Ima ćebe! Prva svetska umetnica kojoj nije potreban stan. Znači, ima stan? SAVA: Imala je. Ona je... JAGOŠA: Razvedena! I kad damo stan, kad ga otmemo od radnika, evo ih posle godinu dana: Razveli se, opet na ulici. Odoše stanovi švalerima i švalerkama. Zato sam ja i predlagao da im se dodeljuju klupe iz parka. (Balerina je sakrila lice ivicom ćebeta. Napušta kuću... Sava pokušava da je zadrži i dalje noseći gramofon u naručju.) SAVA: Stani Nina, molim te. Komšija je malo neraspoložen. Nije on ovakav kakav jeste. Znam ga od ovolikih nogu. Ja sam ga učio da hoda... i govori... Tejo, prijatelju, reci bratu ko je Nina. Tejo... TEJA: Predstavi gospoñicu, kao što je red. SAVA: Druže... Sine Jago, drugarica je... gospoñica je... poljska balerina je... Nina Herbert. (Jagoš je zastao u ljutitoj šetnji. Gleda crnog komšiju kao da ga nije dobro čuo.) JAGOŠA: Ko je drugarica? SAVA: Balerina, Herbert Nina. JAGOŠA: Balerina, Herbert Nina? SAVA: Da! Nju sad traže, pa smo mislili... ja sam mislio, da vi pokušate... JAGOŠA: Balerina, Herbert Nina?... Ćale, da ti nisi skoro pao? Kakva balerina, čoveče? SAVA: Jeste komšija. Pitajte brata. Pa ne bih ja vama predstavljao nekoga ko nije ono što jeste. (Potrčkuje dok priča, zadržavajući devojku i pravdajući se Jagošu; usput uključuje utikač u zid, spušta gramofon na astal, pritiska dirku... Odjeknu muzika Čajkovskog.) SAVA: Izvinjavam se, komšija, što mi niste poverovali... Sad će ona vama da se prikaže... Zato sam i poneo gramofon. Ko je meni ikad išta verovao. (Crni čovek prilazi balerini, skida joj sa ramena ćebe, kao impresario u cirkusu. Nina stoji ukočena kao da je ostala naga.) Nina, molim te, odigraj nešto - samo dva koraka, da komšija vidi da si ti - ti... Ajde, Nina, oni vole kad im se igra i peva. Ona će, komšija, samo da vam igra... Ajde, Nina, samo dva koraka i jedan okret na prstima. (Devojka se pomeri, napravi pokret kao da je nešto zabolelo. Na molećivo insistiranje crnog prijatelja, koji širi ruke kao da prikuplja živinu, učini i drugi, treći korak... A onda se oslobodi užasa i stida, zaplesa kao da je na velikoj, raskošnoj sceni... Jagoša polako seda na stolicu, opčinjen lepotom ispod ćebeta i veličanstvenom igrom. Sava se pretvorio u pobednički osmeh; od celog crnog čoveka ostao sam beli osmeh. A negde, iz nekog dvorišta, ponovo se oglasi dozivanje verenika Leopolda Važika: Ninaaa! Ninaaa... Teja zagnjurio glavu u rukopis, kao da mu je muka od ponižavajuće igre ili kao da prepisuje život koji se oko njega zbiva. Sava pojača ton izapljeska, ali prema Jagošu.) SAVA: Bravo, druže Jago! Kako vi divno gledate! (Jagoša prislonio kažiprst na usta. Bez daha posmatra Nininu igru. Muzika Čajkovskog nosi je po sumornoj, teskobnoj sobici... I kad je već zaboravila gde iza koga igra, u kuću ulete, kao vihor - verenik Leopold Važik. Ljutiti čovek je najzad pronašao odbeglu verenicu. On zbaci pepeljasti mantil (ostade u kostimu Otela iz neodigrane scene u Narodnom pozorištu) i jednim pokretom pokuša da

uhvati i smiri balerinu, ali se ona okrete i udalji igrajući. Izludeo od danonoćnih lutanja i dozivanja, uvreñen i ponižen, Otelo-baletan postaje sve agresivniji. Nina izmiče kao i u toliko puta odigranoj sceni ljubomore. Dok njihov nesporazum kroz igru traje, u kuću ulazi, pristojan pijan, poljski pesnik i prevodilac, gospodin Grabinjski. On prilazi stolu, rukuje se sa Tejom, koji mu ponudi stolicu da sedne. I gospodin Grabinjski, kao i Jagoša, sa zadovoljstvom posmatra "kućni balet", ne sluteći ništa neobično u oštrim i opasnim pokretima pomahnitalog verenika. Posle nekoliko izuzetno lepih okreta balerine, kojima je izbegla nasrtaje čoveka "van lika", Jagoša i gospodin Grabinjski oduševljeno zapljeskaše i povikaše: Bravo! Bravo! Bravo! Njihovi povici poneše Ninu da odigra scenu najbolje u karijeri. Jedino se Sava uznemirio. Osvrće se prema Jagoši, pokušava nešto da mu objasni, ali ga zadivljeni čovek smiruje rukom... I ko zna koliko bi ova "kućna scena" trajala, da besni verenik ne uhvati devojku za ruku. Naglim pokretom je okrete, "prelomi" u struku, povi preko kolena i poče da davi... Jagoša i gospodin Grabinjski ponovo zapljeskaše i povikaše: "Bravo!", misleći daje velika scena odigrana do poznatog kraja. Meñutim, kad devojka opusti ruke, gubeći dah, i kad je razjareni čovek prikloni do poda, ljudi zbunjeno ustaše. Leopold Važik nadneo se nad verenicom, vrišteći.) OTELO-VAŽIK: Zabije cie! Nina, ty mnie zdradzitaš! Tanczysz po domach! Zabije cie, Nina, zabije! SAVA: Ljudi, ubi je! Udavi je! Ljudi! (Odžačar pritrča, zgrabi verenika, pokušavajući da odbrani već snemoglu devojku. Važik se otima, ali su mu pokreti i dalje nalik baletskom liku. A možda je tome doprinela muzika Čajkovskog, koja ljude u borbi za život, pretvara u stilizovanu koreografiju. Ispred kuće zaškripaše kočnice policijskog automobila, uzprodorno zavijanje sirene i belo-plavu rotacionu svetlost. U kući, "na scenu", ulete milicioner Vule. On pokuša da smiri pobesnelog baletana, ali mu ovaj izmače, dovodeći ga u žalostan i neprijatan položaj da i sam "igra". Od poznate scene ljubomore, toliko puta viñene širom sveta, izrodi se haos, istina veoma primeren ljudima i vremenu. Teja s prezirom odgleda "kraj kućne scene" pa nastavi da ispisuje rukopis. Milicioner konačno zgrabi verenika, službenim zahvatom mu uvrnu ruku na leña i privede ga do Jagoša, koji vrisnu baletanu u lice.) JAGOŠA: Jesi li ti normalan? OTELO-VAŽIK: Zabije ja! Ona nie bedzie dla was tanczyć! Zabije ja! JAGOŠA: Vodi ga! Vodi! MILICIONER: Druže Jagoša... JAGOŠA: Šta je, šta čekaš? Vodi! MILICIONER: Nareñeno mi je da i nju... JAGOŠA: Ona je moja briga... Vodi ludaka! SAVA: Hvala vam druže... komšija. MILICIONER: Zašto da ga optužim? JAGOŠA: Pokušaj ubistva van scene. MILICIONER: Ne razumem... Razumem! (Milicioner Vule odvodi Leopolda Važika... Ubrzo se udaljiše i službene kola. Odžačar je klekao pokraj balerine, pridržavajući joj glavu, šakama, kao da je i vode.) SAVA: Nina... Nina moja... Šta ti je učinio... Nina... Reci nešto, molim te. Druže Jagoša, ona umire... Nina... (Jagoša je prišao. Sa strepnjom joj opipava puls na ruci... Nina pridiže glavu i otvara oči)

JAGOŠA: Želite li malo vode?... Vode? SAVA: Ona ne razume naš jezik. JAGOŠA: A kako si ti sa njom razgovarao? SAVA: Veoma pažljivo. JAGOŠA: Veoma pažljivo? SAVA: Da. Nina, hoćeš li malo vode? NINA: Ne... hvala... Sava. JAGOŠA: Mademoiselle, parlez-vous francoais? NINA: Un peu... mais je comprend tout. JAGOŠA: Chere mademoiselle, je vous presente mes excuses les plus plates parce que tout est arrive a cause de ma negligence. Je pansais q’ill agissait d'un jeu, que vous et votre ami repetiez la scene que j'avais vu au theatre. Pardonez-moi, s'il vous plait. NINA: Ce n'est rien... monsieur... J'ai pense la meme chose... Excusez moi que je me ressaisisse... Aidez-moi a me lever, s'il vous plait. JAGOŠA: Oui... oui... (Jagoša joj pomaže da ustane, pridržavajući je oko struka... Sava je ostao klečeći na podu) SAVA: Nju je, komšija, prevario jedan vaš... i naš čovek. JAGOŠA: Chere mademoiselle, ce soir-la apres le spectacle, je suis reste au theatre a cause de vous. J'esperais vous voir a la reception. Je voulais vous feliciter de tout mon coueur. Je ne suis pas un grand connaisseur de ballet, mais apres votre performance, j'ai compris pourquoi les gens vous admirent et vous aiment tant. Avec votre permission, je voudrais vous feliciter maintenant... J'ai ete comme encorcele par votre dance... et par vous-meme. (Jagoša se nakloni, poljubi joj ruku... Trenutak duže zadrža usne na njenoj ruci - ili se Savi dok ih, klečeći, posmatra. Francuski jezik, lepe reči i rukoljub oporaviše gospoñicu Ninu Herbert.) NINA: Je vous remercie, monsieur. JAGOŠA: Je me permettrais de vous demander, ma chere mademoiselle, de venir avec moi. Apres tant de desagrements inutiles, vous avez bien besoin du repos. Considerez-vous comme dans votre ville, parmi vos plus chers amis. Ma voiture est dans la cour. Permettez-moi... SAVA: Hoćete li joj pomoći? JAGOŠA: Naravno, naravno. Posle tolikih godina, konačno sam sreo nekoga ko je stvarno svetski umetnik... Ona će sad preći kod mene, da se malo odmori i oporavi, a sutra ćemo srediti sve službene formalnosti. Ima li kod vas nekih njenih stvari? SAVA: Nema... A gde će ona sad preći? Pa vi ste... komšija... samac... Sam... i mlad čovek. JAGOŠA: Da. Vi ste, takoñe, samac, a uz to ste stariji čovek. Nešto ste hteli da mi kažete ili da me pitate? Nešto, dragi moj komšija, glasno ćutite? SAVA: Mislim, da li i ona to želi... Nju je već prevario jedan vaš... naš čovek... Nina, ti sad ideš? Ti ideš? Nina, razumeš li me?... Razumeš li me, Nina? JAGOŠA: Samo "veoma pažljivo". Veoma pažljivo. NINA: Hvala, Sava... Mnogo hvala, moj Sava. (Devojka ga zagrli, zahvalno poljubi, podiže ćebe sa poda, ogrnu se i pode iz kuće. Jagoša je u stopu prati pridržavajući je desnom rukom oko struka. Napuštaju kuću... Sava i dalje kleči. Zanemeo. Praznog pogleda. Prilazi stolu na kolenima, kao da nema snage da ustane. Gospodin Grabinjski ga gleda sažaljivo, stuženo.) Tejo, prijatelju, tvoj brat odvede Ninu. Jesi li video, Tejo?

Kako možeš da pišeš dok se ovakve strahote dešavaju? Ja sam ga molio da joj pomogne kao čovek... a on... u svoja kola... u svoj stan... Tejo?! TEJA: Zašto se toliko čudiš, ćale? Ti vrlo dobro znaš, da ima ljudi kojima se ne treba obraćati za pomoć - makar ti život bio u pitanju; jer kad oni odluče da im se vrati "dug" - čovek zažali što je živ. SAVA: I on će je prevariti... i ja ću - umreti od stida. Umreću, Tejo... Pa ona je zaboravila gramofon i ploče. I maramicu kojom mi je previla ruku. To je sve njeno. Nina! Nina! (Zvuk Jagoševog automobila napušta dvorište. Sava isključuje gramofon, skuplja ploče. Istrča u dvorište, noseći sve u naručju. Gospodin Grabinjski rukuje se sa Tejom, koji mu daruje nekoliko knjiga. Negde, iz dvorišta, kao nekada glas Leopolda Važika, odjekuje dozivanje Save Odžačara: Ninaaa! Ninaaa! Ninaaa! Teja prati poljskog prijatelja do vrata. Govori mu dok glas odžačara nestaje u daljini.) TEJA: Vidite, gospodine Grabinjski, u našem komšiluku žive jedni, siroti i nesrećni ljudi, isti oni za koje imamo veliko razumevanje dok o njima čitamo kao o junacima dobre literature. Kad sklopimo stranice knjige, pokušajmo da ih razumemo - da im pomognemo, dok ne zakorače u svet umetnosti. Ako bismo to učinili, možda bi bilo manje dobrih knjiga ali sigurno i manje nesrećnih ljudi. (Gospodin Grabinjski klimnu glavom, prigrli dobijene knjige, uzdahnu i napusti kuću. Teja se vraća do stola, seda i nastavlja brzo da ispisuje listpapira. On i sestra Vesela ponovo su sami. Posle žučnih Ijudi, muzike, igre i galame, uboga kuća je još pustija i sumornija. Sestra ustaje, pridržavajući rukom bolno mesto na leñima. Prilazi stolu, spušta okrpljenu čarapu na rukopis) VESELA: Tejo, obuci... Prehladićeš se. TEJA: Da... Šta si rekla, izvini? VESELA: Eto ti i druga. Okrpila sam i drugu. Valjda ćeš od tog posla dobiti pare za nove čarape. TEJA: Valjda... Da me ovi sad ne zadržaše, završio bih i poslednju scenu... Dobro je da se ti nisi mešala. Samo bi se iznervirala. (Sestra se pomera da mu bolje vidi lice. Krsti se.) VESELA: O čemu pričaš, Tejo? TEJA: Ma, o njima. VESELA: O kome "njima", brate roñeni? O kome to opet? Bože mili, Bože Gospode, jedini i dobri moj, Oče naš Svevišnji, Ti koji sve vidiš, podari mi snage i volje, pomozi mi da istrajem, sačuvaj mi, mili moj Bože, ovo malo snage i razuma... (Zazvoni telefon... Sestra se pomera i dalje gledajući brata koji piše. Podiže slušalicu.) Da?... Ti si, bato... Šta je bilo?... Nije valjda?... Majko moja... Bože Gospode... Gde je sad?... Da... Možeš li mu pomoći?... Ljubi te tvoja seja, pomozi mu... Učini sve kao za mene... On nam je posle smrti našeg oca bio sve... Joj, mila majko... Gde leži?... Ja ga moram videti... Ne, ne, ne, ja ga moram odmah videti... Treba li mu krvi? Idem, odmah idem! (Spustila je slušalicu sva u suzama. Poñe po kući da nešto traži, osvrće se, ne zna gde bi i šta bi... Teja je ustao.) TEJA: Šta je bilo? VESELA: Naš Sava... Sava je... stradao... Majko moja... TEJA: Gde je stradao? VESELA: Pao je... sa Jagoševe zgrade... Naš Sava... TEJA: Ej, ćale, ćale... Nije pao, Vesela, skočio je zbog Nine.

VESELA: Skočio je zbog Nine? Koje Nine? TEJA: One koju je naš brat odveo. Nine Herbert, poljske balerine. VESELA: Sava skočio zbog one poljske balerine? TEJA: Da. VESELA: Koju je naš brat odveo? TEJA: Naš brat. Tvoj i moj brat. VESELA: Tejo! Šta pričaš, Tejo! Šta to pričaš, ludače ludi?! Naš brat je kriv? Moj Jagoša?! Marš! Ostavi me! Tejo! Ludi Tejo! Ludi Tejo! Ludi Tejo! (Vesela zgrabi crnu tašnicu i vrišteći napusti kuću. Uplašen zbog izbezumljene sestre, nesrećni pesnik dohvati cipele, na brzinu ih obuče - levu na desnu nogu a desnu na levu, pa istrči iz kuće dozivajući) TEJA: Vesela! Stani, Vesela! Vesela! IX DRUGO SAMOUBISTVO Sava odžačar leži u šok-sobi. Privezan je za aparat koji otkucava treptaje srca i duše. U venu leve ruke prima transfuziju. Boca krvi visi na metalnom stalku. Na licu muje plastična maska za kiseonik. Čañava glava, na belom jastuku, kao da spava. U privatno-službenu posetu dolazi milicioner Vule. Uniformisani čovek prilazi krevetu, gledajući piskavi ekran, kao da proverava koliko je Sava živ. MILICIONER: Sava, Čuješ li me, Sava... Ja sam, Vule... Milicioner Vule, tvoj bivši podstanar... Bio sam u patroli kad si stradao... Lekari kažu da ćeš se izvući... Vele, najgore je prošlo... Čuješ li me, Sava... Ovde je moja sestra Jelena i bolnička sestra... Rek'o sam joj da te stalno pazi... Kako si pao sa zgrade koja ima ogradu... Šta je bilo, Sava?... Čuješ li me?... (Dolaze Teja i Vesela. Sestra prilazi uzglavlju, ćuti, guta bol. Teja reče; jedva čujno.) TEJA: Drži se, ćale. (Vesela se zagrcnu, okrete glavu i glasno zaplaka. Bratje odvodi u stranu, šapatom umirujući.) Vesela, molim te... Čula si šta je doktor rekao... Vesela... (Milicioner sačeka da žena u crnini prestane sa plakanjem; priñe uzglavlju, povi se nad nesrećnikom.) MILICIONER: Sava... reci mi je l' te neko gurnuo ili bacio odozgo? Odande čovek ne može slučajno da padne... Šta je bilo, Sava?... Jedan razbojnik tvrdi da si preskočio ogradu i skočio, ali ja u to ne mogu da verujem... Uhapsio sam ga. Već je osuñivan... Visok, smeñ, proćelav, sveže neobrijan, u crnoj kožnoj jakni, farmericama i patikama... Je l' te on bacio?... Čuješ li me, Sava?... Samo klimni glavom ako me čuješ... Ili trepni. VESELA: Bacio ga je... Neko ga je bacio. TEJA: Vesela, molim te... Nije ga niko bacio, sam je skočio sa Jagoševe zgrade. VESELA: Druže, nemojte ga slušati, on nije normalan. Vi ne znate moga brata, on je, siroma, lud čovek. MILICIONER: Znam ga, znam ga. A zašto, druže, tvrdiš da je skočio? Zašto si tako siguran? TEJA: Zato što je, druže, moj brat... (U sobu ulazi Jagoša Kraj. Drug je u besprekornom crnom odelu, brižljivo očešljan na gore, i sa držanjem kome jedino nedostaje karanfil u reveru. Sestra ga zagrli, poljubi, zaplaka mu na prsima) VESELA: Bato moj, spasi me... ko Boga te molim... Stalno te optužuje za Savinu

nesreću. Ubeñuje me da si ti kriv... Kaže da je moj... da je naš Sava zbog tebe stradao. MILICIONER: Ja sam svedok, druže Kraj. Sad je to i preda mnom izjavio. JAGOŠA: Ja kriv? Tejo? TEJA: Samo bez drskog i razbojničkog čuñenja. Tog vašeg nasilničkog čuñenja mi je dovde! Dovde! Jesi li odveo Ninu Herbert u svoj stan? Čovek te lepo zamolio da joj pomogneš, a ti kao zver... JAGOŠA: Koga sam odveo u moj stan? TEJA: Ninu Herbert, poljsku balerinu. JAGOŠA: Vesela, o čemu on to priča? Šta mu je? VESELA: Bolestan je, bato. Godinama ti ponavljam da je bolestan, da mu pomogneš. Sve vidi-čega nema. Lud je eto šta mu je. Lud je! TEJA: Ko je lud, Vesela? Ja sve vidim "čega nema". A čega to nema? Svi sve vidite a pravite se slepi, gluvi i nemi, zbog ovakvih razbojnika i baraba! JAGOŠA: Tejo... TEJA: Nisam lud, ali ću poludeti. Uskoro ću stvarno biti lud, jer ste sve učinili da poludim. Ovo vaše niko normalan ne može da trpi i podnosi. Moraš biti ili ñubre, ili - lud! JAGOŠA: Ne laj, Tejo. Ne laj pseto lajavo. TEJA: Pošteni ljudi ne mogu više da vas gledaju, povlače se, sklanjaju vam se s puta, u bedi umiru, ili se kao Sava ubijaju. Vaši mafijaški uspesi su njihovi jadni životi i još jadnije smrti. To je ovo čega u izobilju ima, a svega ostalog stvarno nema! JAGOŠA: Vodi ga! TEJA: Gospodari jada, bede, čemera i srama! (Teja s gañenjem vrišti, dižući ruke prema bratu i odgurujući sestru koja pokušava da ga smiri. Njegove reči i izgled narušavaju pogrešno obučene cipele, koje svemu daju izgled velike tuge, sažaljenja i nemoći. Kao da je klovn istrčao pred blindirani tenk, da ga rečima i pokretima zaustavi... Jagoša povika na milicionera.) JAGOŠA: Šta me gledaš! Vodi ga! MILICIONER: Nareñeno mi je... JAGOŠA: U prvu ludnicu! U ludnicu pseto! I ja ću reći kad je zdrav! Vodi! Vodi! (Milicioner zgrabi koštunjavog Teju i bez veće muke ga odvede. Jagoša zaštitnički zagrli sestru.) JAGOŠA: Oprosti Savo, ako si ga čuo. Naš nesrećni brat je bolestan. Dok ti ozdraviš i on će preboleti... Idemo, Vesela. VESELA: Ostavi me... I ti me ostavi... Nikuda ja ne idem... Nikuda... Savo, čuješ li me... Onu gusku, što si mi poklonio za nedeljni ručak - pustila sam... Prezdravila je i odletala... Molim te, ozdravi... Ti znaš... ti znaš...Molim te, ozdravi... Molim te... (Jagoša uhvati sestru za ruku i blago je pomeri od Savinog uzglavlja. Odvodi je... Negde iz hodnika dopire njen histeričan plač. Sava pomera ruke. Otvara oči. Sa naporom dohvati kraj cevčice, pri dnu boce, opusti ruku na kojoj je privezana Ninina maramica, i prekide dovod krvi. Ruka klonu pokraj kreveta, a iz prekinute cevčice prokapa krv na pod. Drugom rukom skide masku za kiseonik. Piskavi zvuk elektrokardiograma poče da se utišava. Gubeći svest, Sava odžačar šapatom izgovori.) SAVA: Nina... Nina... Nina... (I dok svetlost na sceni trne, dok je smenjuje lepljiva tama u koju tone nesrećni odžačar, u sali, u prvom redu partera ustaje i dvoranu prvi napušta uniformisani milicioner - kao roñeni brat Vuleta milicionera. Odlazi zamišljen i nekako

zbunjen, kao da je prvi put bio u pozorištu ili kao da ga je priča uznemirila i pokrenula da odmah ode.) biće valjda jednom KRAJ