КО ДОБРО ЧИНИ НЕ КАЈЕ СЕ

Био ти је оно неки везир, прав, поштен и добар за сиротињу,

ама богме опет колико је год био добар, све му се је чинило да је многога увриједио и уцвијелио, кан ̓ ти када је ко на великој паји, па не може ни он баш све право просудити. Стога науми да научи своје синове трговини ја какву занату, да не буду заповједници као он.

Имао је три сина, па их једном сву тројицу зовне и да им свакоме по сто и педесет гроша, па им рече:

— Ето сваком подједнако пара, па радите њима како најбоље знате хефту дана, па онда дођите сваки да ми предате хесап, да видим шта је који урадио. За харач ево вам сваком ђунделука по три гроша, тијем се можете издржавати а да не крећете у главницу.

Браћа узеше паре, па пођоше сваки на своју страну у трговину. Два старија накупују ствари у вароши, па пођу да распродају, а најмлађи ће рећи:

— Вала, ја нећу овдје ништа куповати, него одох да по селима штогод накупујем а овдје продам.

Што смисли то и учини, па се крену од куће. Таман када је изишао из града, наљезе поред једнога гробља, кад опази што дотада није никад ни чуо ни видио: Чивутин један ископао мртваца, па узео штап те га бије вичући:

— Плати ми дуг!

— Ама шта то радиш, болан, јеси ли поманитао? Што бијеш мртва човјека?

— Како шта радим, кад ми неће да плати што ми је дужан сто гроша?

— Бре, како ће мртав човјек платити?

— Богме, лијепо, а ако ми не плати, ја ћу га расјећи па од њега испећи сапун, да своје паре извадим.

Везировићу се на то сажали, па извади сто гроша и даде Чивуту:

— На, па остави тога мртва човјека, налет те било!

Још потражи хоџу, па му даде оно преосталих педесет гроша, да по закону спреми и укопа мртваца.

Кад дође вријеме да сви предају хесап оцу, предадоше два старија паре и показаше понешто ћара, а најмлађи стаде савијати раменима.

— У што си, море, похарчио паре? — завикаће отац.

— Богме, бабо, видио сам што прије никад нијесам видио: један Чивут бије мртва човјека, да му плати дуг, па ми се ражали те платих за њ дуга сто гроша, а оно остало педесет дадох хоџи да га по закону укопа.

— Добро, — рече отац. — Вама двојици ћу отворити дућане овдје, а ти, синко, треба да стечеш и пара и памети, треба ти ићи у ту и ту варош и ту дућан отворити. Прије но одеш, треба да нађеш слугу који не би хтио с тобом за софру сјести макар га и звао, нити с тобом каву пити ни пушити.

Везировић је дуго времена тражио онаког слугу каква му је отац рекао, ама кога год нађи, ништа но му завичи „бујрум“, а он одмах с њиме за софру. Једнога дана сједио је везировић на једном дућану, кад ево ти к њему некаква дугајлије: висок, танковијаст, а за пасом му црносапчина, па ће везировићу:

— Чуо сам да тражиш слугу, па сам ево дошао да ти се понудим, би ли ме примио?

— Бих, што не бих? — рече везировић.

Мало потраја, донесоше им ручак. Везировић сједе, па зовну и слугу за софру.

— Једи ти, господару, у нас није хадет да слуга једе с господаром.

— Бре, прођи се ти тога хадета, ми ћемо заједно путовати, па треба да заједно и једемо.

Јок вала, слуга се не даде ни осолити, но оста при својој: неће, те неће. Сада ти се мој везировић обрадова, па потрча да каже оцу како је нашао ̓накога слугу као што му је он рекао. А отац му на то даде тридесет товара робе те натоварише. На походу рећи ће отац сину:

— Чујеш, још ево ово добро упамти: на првом конаку не ноћивај никако гдје те акшам затече, но ја мало прије растовари ја мало напријед проћерај па коначи. Онда, када дођеш на то и то поље, ако те ту акшам ухвати, немој насред поља ноћивати, и треће, кад дођеш на то и то језеро, немој крај језера ноћивати, него ја прије језера ја гледај, ако можеш, па се превези прео језера.

Везировић обећа оцу да ће га послушати, па крену на пут у име бога. Кад су били на првом конаку, док акшам, а слуга ухвати првога коња за улар, па ће господару:

— Ево овде ћемо коначити.

— Немој, — рећи ће му везировић — отац ми је наредио да не коначим на првом конаку гдје ме акшам затече, но ја да прије мало отоварим ја да мало проћерам.

— Не брини се ти, господару, но клањај акшам, док ми робу отоваримо и ватру наложимо, па онда ти мирно спавај, а ја ћу чувати.

Везировић не хтједе слуги уз нос, јер је богме на путу пречи ваљан друг но и отац и мати, те пристаде да ту коначе. Пошто отоварише, одведоше кириџије коње да пасу, а слуга товаре сложи унаокруг, па на сриједи наложи ватру, а из бисага извади вечеру па метну пред господара.

— Ама ходи једи и ти са мном, бо ̓ не био!

— Не брини се ти, господару, са мном, нећу ја гладан остати, једи ти.

Пошто везировић вечера и још се мало проразговараше, леже те заспа, а слуга се измаче те сједе међу товаре и стаде мотрити. Када би око поноћи, ево ти три миша, па се стадоше око ватре играти, док нађоше једну мрву хљеба, што је везировићу испала када је вечерао, па се око ње поклаше, те ономе што бијаше ону мрву хљеба уграбио она друга два очи ископаше, па их нестаде, а слијеп и кан ̓ ти кад не види куда ће, оста на истоме мјесту. Не потраја дуго, ево ти оне двојице, носе некакву траву, те ономе ћоравоме очи помазаше, а он одмах прогледа. Миши нато бацише траву крај ватре и одоше. Све је то слуга гледао, па ће:

— Хвала теби, боже, ето животиња колишна је па боље зна од људи! — Диже се и узе ону траву те је метну за пас говорећи: — Могло би ми гдје и ваљати.

Сјутрадан крену даље, и за неколико дана дођоше на оно поље што је везировићу отац рекао да насред њега не ноћива никако.

Таман он насред, поља, а акшам. Слуга ухвати првога коња за улар, а везировић ће му:

— Нећемо овдје ноћивати, но проћерај мало, — тако ми је отац наредио.

— Не брини се ништа, господару! — рече слуга. — Ето и прије ти је био рекао да не ноћивамо гдје нас акшам затече, па смо ми ноћили и није нам, богу хвала, ништа било.

Друг је пречи на путу од оца. Везировић слеже раменима, те отоварише. Кириџије одведоше коње да пасу, а везировић отклања акшам, те вечера. Зове он слугу да с њиме једе, али он неће, те неће. По вечери леже везировић да спава, а слуга се измаче у товаре па стаде мотрити. Не потраја дуго, ево ти једнога пустахије, па обиђе ватру и товаре, те се врати натраг, а слуга те за њим назорице. Када би крај поља, отвори пустахија један капак, па се спусти доље под земљу и рече дружини:

— Ево овамо уходио сам једнога трговца, но хајдете да га поробимо и убијемо.

Слуга све слуша, па стаде над онијем капком, па како је год који пустахија оздо излазио, а он ти све једнога по једнога оном црносапчином иза ушију клеп, клеп — исијече све до једнога, таман их тридесет на броју. Пошто видје да нема више ни једнога, стрпа их све у јаму, па се врати к ватри, пошто затвори капак.

Сјутрадан не казује он везировићу ништа, но кренуше даље и приспјеше увечер таман до онога језера што је отац везировићу рекао да на њему не преноћива. Везировић се хтједе упутити одмах преко језера, али слуга не даде:

— Та не бој се, није ти ништа било, хвала богу, ево два пута, па неће ни сад.

Везировић пристаде, те ту заноћише, па пошто вечера, леже да спава, а слуга оста чувајући. Када би око поноћи, замути се језеро, а из језера скочи аждаха па пође пут везировића да га удави. Слуга не буди лијен, но црносапчину иза паса па аждаху клеп: одједном јој одсијече главу. Он узе главу, а трупина се свали у језеро. Сјутрадан кренуше отален и дођоше у онај град гдје су наумили.

Пошто нађоше дућан и робу намјестише, завика телал:

— Би ли ико могао излијечити краљеву кћер, ево има неколико дана да је ослијепила, а удавала се је досада пет пута, али јој сваки муж прво јутро осване мртав. Ко излијечи, даје краљ што год узиште.

Сад се сјети слуга оне траве те су њоме мишеви излијечили свога друга, па се јави телалу, а он га за руку, ход-вод, ос-бос, те пред краља. Када га краљ видје, зачуди се, па ће му:

— Мој синко, ја не видим да би ти што од тога знао. Но чујеш, ако се примиш а не излијечиш, остао си без главе, а ако излијечиш, ишти шта хоћеш.

— Нећу ти много: даћеш ми кћер, двадесет коња, двадесет чифта врећа, и двадесет слуга.

Краљ се задуго цењкао да му не да кћер, али он не хтједе друкчије, те краљ напошљетку пристаде. Онда он намаза оном травом њезине очи, и она одмах прогледа. Када то видје краљ, не може да не да оно што је обећао, па га стаде наговарати да остане код њега, па ће га, вели, послије себе оставити за краља. Али се слуга не даде ни осолити, но прихвати краљеву кћер, двадесет коња, двадесет слуга и четрдесет врећа, па одмах натовари и ону робу што је доћерао, и врати се натраг да обрадује везира добром трговином.

Када су били крај језера, не може се приступити од смрада: вода избацила мртву аждаху, па се усмрдила и уцрвала. Они се зачудише, а слуга ће:

— Не чудите се, ту сам аждаху ја убио, ево јој главе, — па извади главу од аждахе и принесе трупу, кад таман једно уз друго. — Оне вечери када смо овдје ноћили хтјела је она господара прождријети, али сам је ја претекао и посјекао.

Везировић се зачуди па стаде слугу хвалити, ама га он пресијече, и кренуше даље. Када су били насред поља гдје је слуга исјекао пустахије, ту устави па завика:

— Дајте вреће па хајте за мном! — те их доведе до оне јаме и отвори капак, кад има се шта видјети: тридесет пустахија један на другом мртав лежи, а крај њих благо на гомиле. — Купите — рече слуга — што се може натоварити у ове вреће.

Када слуге накупише вреће и завезаше, рече им да и себи накупе колико хоће, па и они накупише колико су могли, а како и не би: онако пусто благо, па да остане!

Пошто узеше све и потоварише, рећи ће слуга везировићу:

— Ево видиш, ово смо ми заједно стекли, па ћемо сада све попола подијелити, — и подијели коње и товаре, половину на једну страну, а половину на другу. Затијем слуга узе дјевојку за руку, па ће везировићу: — Држи, господару, за другу руку, да и ови ћар подијелимо, — па распреже црносапчином као да ће је расјећи.

— Не, ако бога знаш! — рећи ће му везировић. — Каква нам је корист од мртве?

Слуга не даде омести, но поново потеже ножем, а краљева се кћи од страха баилдиса, па у тој незнани избљује змију што јој је прве људе давила. Пошто се освијести и мало поврати, рећи ће опет слуга:

— Држи, господару, ја никако друкчије не пристајем него да је дијелимо, — па опет распреже ножем.

— Немој, забога! Ето ти све трговине, само мени остави дјевојку.

— Јок, јок, но све пола и пола, — и опет размахну црносапцем.

Краљева се кћи опет баилдиса и стаде бљувати, те избљува тридесет змичака, што их је велика змија окотила. Пошто се она опет освијести и поврати, рећи ће слуга везировићу:

— Ето ти сад, дјевојке, сада је здрава као да је јутрос од мајке рођена; ништа се не бој. Ето ти и то све благо, јер ти ја нијесам био ортак, него слуга. Сада је близу град, па ти ја више не требам, нити могу даље код тебе остати. Ево ти и ове траве што се њоме лијечи шљепоћа, ако ти гдје устреба. Збогом!

— Стани барем ти платим ајлук и да те обдарим.

— Хвала, господару, ти си мени већ платио: дао си Чивуту за мој дуг сто гроша, а педесет што си ме по други пут укопао. Ко добро чини, и вратиће му се.

И у томе га нестаде као да је у земљу пропао. Везировић се веома зачуди, па окрену товаре и дјевојку кући те обрадова оца. Дјевојку вјенча за се, и ако су живи, и данас им је добро.