KOZARA

2. jun 1942: Generaltab domobranstva uputio komandi 3. domobranskog korpusa nareenje u kome se istie da odnos hrvatskog domobranstva prema etnicima koji su organizovani od Talijana mora biti isti kao i na prema talijanskoj vojsci.

i. jun: Kod Midveja otpoela trodnevna bitka izmeu pomorskih i vazduhoplovnih snaga SAD i Japana. Pobedom snaga SAD uspostavljena ravnotea na Pacifiku.5. jun: Komanda italijanske divizije Pusterija uputila Vioj komandi oruanih snaga Slovenija Dalmacija (Supersolda) izvetaj o iskustvima steenim u borbi protiv partizanskih jedinica u toku okupatorsko-kvislinkih operacija u prolee 1942. (tzv. tree ofanzive), u kome istie da ofanzivne operacije protiv partizana predstavljaju veliku tekou i skoro uvek se svode na napad u prazno, jer se iznenaenje osnovni uslov uspeha teko postie; da partizani uvek napadaju nou, iz velike blizine, naelno 1-2 dana posle posedanja poloaja ili mesta, po svaku cenu teei ka iznenaenju, da su u napadu veoma uporni i energini, istiu se savrenim poznavanjem terena i brzinom pokreta, da uivaju pomo stanovnitva, da njihove komande briljivo prouavaju akciju koju e izvesti. U izvetaju se, pored ostalog, predlae: da se svaka kolona upuuje samo uz jaku pratnju, da se sastanci izvode samo na otkrivenom zemljitu, a garnizoni, na linijama operativnog snabdevanja, postave na razmacima ne veim od 30 km, te da se oko njih vre bona ienja. Na kraju se konstatuje: na rat je rat bez pozadine. Supersolda je ta iskustva preporuila svim komandama armijskih korpusa. 10. jun: Objavljen ukaz kralja Petra II Karaorevia po kome tab Drae Mihailovia postaje Vrhovna komanda jugoslavenske vojske u otadbini, a Draa naelnik taba Vrhovne komande. 19. jun: U Zagrebu potpisan sporazum (tzv. Zagrebaki sporazum) izmeu predstavnika vlade NDH i Vie komande oruanih snaga Slovenija Dalmacija (Supersolde): da italijanske snage napuste 3. zonu (sem Karlovca), a delom i 2. zonu; da ustako-domobranske snage posednu ispranjene garnizone i obezbede eleznike pruge, da se u pomenutim zonama i dalje omogui stvaranje etnikih jedinica. Trebalo je da sporazum stupi na snagu 11. jula, ali su italijanske snage i pre roka otpoele naputanje garnizona u Bosanskoj krajini.

Ratne

uspomene

264

19. jun: Predsednik vlade Velike Britanije Vinston eril stigao u SAD. Sledeih dana on je sa predsednikom SAD Franklinom Ruzveltom vodio razgovore o buduim zajednikim operacijama i 0 usklaivanju napora na izradi atomske bombe. 20. jun: V Cetinju italijanski guverner Crne Gore general Pircio Biroli, primio Novicu Kraljevia, vou zelenaa, Krsta Popovia i komandanta nacionalnih trupa u Crnoj Gori, Boki i Sandaku Blaa ukanovia, koji su mu izrazili elju da sa svojim etnikim snagama uestvuju u napadu na partizanske snage u Hercegovini, pre nego se one spoje s partizanskim snagama u Bosni. 20. jun: U umi iznad sela Vrbnie (na planini Zelengori) odrano savetovanje FS NOP i DV Jugoslavije sa tabovima 1, 2, 3. i 4. proleterske NOV brigade. Vrhovni komandant Josip Broz Tito je dao ocenu proteklih borbi, analizirao novonastalu situaciju i istakao nunost pohoda brigada ka Bosanskoj krajini. Razraeni su zadaci pojedinih brigada u prvoj etapi (prelaz puta Foa Kalinovik Ulog i izbijanje na Treskavicu) i izdata su uputstva o svestranoj pripremi jedinica za pomenuti pohod, koji bi poeo kroz tri do etiri dana. 21. jun: Nemako-italijanske snage zauzele Tobruk vojnika iz sastava 8. britanske armije. i zarobile oko 25.000

24. jun: Otpoeo pohod grupe proleterskih udarnih brigada za Bosansku krajinu. Brigade su nastupale iz rejona Vrbnica Grendii (na Zelengori), u dve kolone: desna (2. proleterska i 4. proleterska crnogorska NOV brigada) optim pravcem Kalinovik Treskavica Kreevo G. i D. Vakuf Kupres, i leva (1. proleterska i 3. proleterska sandzaka NOV brigada) optim pravcem Kalinovik Treskavica Bjelanica Konjic Prozor Livno Cincar, sa zadatkom da na svojim pravcima nastupanja rue komunikacije i oslobaaju naselja. 24. jun: U Vaingtonu predsednik SAD Franklin Ruzvelt i predsednik vlade Velike Britanije Vinston eril primili Kralja Petra II Karaorevia i tom prilikom izjavili da ele Jugoslaviju obnovljenu, sreenu i nepodrivenu nacionalnim razdorima. Za vreme razgovora eril je izrazio nezadovoljstvo zbog rada izbeglike vlade Kraljevine Jugoslavije i zbog neprekidnih razmirica jugoslovenskih politikih grupa u emigraciji. 29. jun: Nemako-italijanske trupe prodrle do El Alamejna (u Libiji), gde su otpoele viednevne borbe izmeu nemako-italijanskih 1 britanskih snaga.

Kozara

265

5. jul: Obustavljeno (do septembra 1943) slanje anglo-amerike pomoi Sovjetskom Savezu pomorskim putem zbog unitenja ariglo-amerikog konvoja u arktikim vodama od nemakih pomorskih i vazduhoplovnih snaga. 6. jul: Slobodna Jugoslavija prvi put emitirala vest o izdaji Drae Mihailovia objavljujui Rezoluciju rodoljuba Crne Gore, Boke i Sandaka. SAD objavile rat 18. jul: Bugarskoj, Rumuniji i Maarskoj.

28. jul: Nemci ponovo zauzeli Rostov. 31. jul: Benito Musolini u Gorici odrao sastanak s naelnikom glavnog generaltaba, naelnikom generaltaba kopnene vojske, komandantom i tabom Vie komande Supersolde i s komandantima 5. i 11. korpusa. Razmatrana vojno-politika situacija na okupiranom podruju Jugoslavije i analizirane operacije protiv NOV. Musolini odobrio preduzete mere i naredio da se gvoem i ognjem uniti oslobodilaki pokret u Sloveniji i ostalim podrujima talijanske okupacione zone.

V

Kozara

267

Poetkom juna sve nae jedinice su bile u ofanzivnom rasporedu, osim razbijenih bataljona etvrtog odreda i Proleterskog bataljona. Italijani su se izvlaili na jug, stalno tueni, a ustaki .kvislinki dravni i vojni aparati su bili potpuno kompromitovani i delimino razbijeni, donekle otporni samo tamo gde su bili zatieni okupatorskim snagama. Razvijajui ustanak na politikoj strategiji Komunistike partije, mi smo uspeli da kod srpskog naroda u ustanikim krajevima osvetniki nagon pretvorimo u narodnooslobodilaki, revolucionarni optimizam. Svest o osnovnom neprijatelju ovladala je postupcima veine Srba, a u vreme kad smo oslobodili Prijedor, isto tako i kod veine Hrvata i Muslimana. etnici su postojali, ali ne kao pokret, nego kao izdaja. I srpskom narodu u Krajini polako postaje jasno, ak i na Zmijanju, da etnici nisu osvetnici Srba, nego funkcija okupatora. Mogli su se svetiti Nemcima ili Italijanima, oni su bili okupator. Nisu ih napadali. Mogli su se svetiti ustaama, oni su zatieni vojnom snagom okupatora izvrili najstranije pokolje i genocid. Ali i njih su prestali napadati. Ako su neki od njih u poetku i bili za nekakav uskosrpski oslobodilaki rat, prestali su i za to biti im su uli u italijansku icu. Njihovo oruje, kad god je pucalo, pucalo je u one koji su bili istinski u funkciji slobode. Nemaki poslanik iz Zagreba, esesovac Kae, javio je u junu berlinskom ministarstvu spoljnih poslova kako u Hrvatskoj i Bosni, u zonama iz kojih se Italijani izvlae, ustae preuzimaju etnike jedinice, koje su uspostavili Italijani. A Glajze Horstenau, nemaki general u Zagrebu, istovremeno je javio svojoj vrhovnoj komandi da je Pavelieva vlada, prema sklopljenom ugovoru . . . dogovorila saradnju s etnicima za unitenje partizana. U svakom sluaju, pisao je Horstenau, takvo ponaanje etnika, obezbeuje jedan predah, koji moe da poslui jaem policijskom hvatanju i stavljanju pod kontrolu hrvatskog stanovnitva svih vrsta porekla, to moe biti dragoceno u privrednom pogledu.

Ratne

uspomene

268

Dok Nemci tako piu o etnicima, i dok se Rade Radi s njima fotografie u Banjoj Luci, a Drenovi i Mareti s ustaama u Mrkonji Gradu, izbjeglika vlada u Londonu je obelodanila svoje saoptenje: Prijedor i Sanski Most pali su 17. maja. etnicima je komandovao neki doktor Stojanovi iz Prijedora koji je po zauzeu Prijedora zarobio 1500 domobrana i mnogo Talijana. Komandant domobrana bio je neki pukovnik Mrak koji je uspio da pobjegne u Bosanski Novi. Kada je doktor Stojanovi zauzeo Prijedor on je pobio sve one Muslimane i Hrvate koji su bili protiv Srba. Hodu je objesio na katoliku crkvu, a katolikog popa na damiju. etnici dre u svojoj vlasti planine Grme, Petrovu Goru i Pljeivicu. Svi etnici i partizani na ovom dijelu Bosne priznaju lcao vrhovnog vou eneraia Drau Mihailovia... Stojanovia su najprije ubili, da bi ga mrtvog proglasili etnikom! A partizanski Grme, i Pljeivicu i Petrovu Goru su takoe proglasili etnikim planinama. Pa zatim: da smo mi i etnici jedinstvena vojska, i to Draina! Za istinu o nama tek se trebalo boriti. U maju 1942. u Krajini ni jedan etnik nije pucao na vojsku okupatora. Ovladavi velikim prostorima, sad ve u Prijedoru, Ljubiji i Bosanskom Petrovcu, mi smo bili uvereni da su ustako-etnike bande u Bosanskoj krajini pokolebane i da je na najvei zadatak unitenje tih bandi. to se tie njihovih junskih nasrtaja prema Kozari, bili smo uvereni da je to samo obezbeenje Banje Luke, moda i u cilju nekog koncentrinog napada na Prijedor i Ljubiju, ali za sada bez uspeha. Rukavini i Bakariu sam 7. juna pisao da Paveli nema dovoljno snaga da organizuje ozbiljniji napad, samo vri ove pojedinane ofanzive u cilju postizanja prestia i popravljanja morala kod susjednih garnizona koji su se u posljednje vrijeme potpuno demoralisali. Mi smo poetkom juna raunali da Nemci i ustae nemaju snaga, da bi uspeno izveli neku veu ofanzivu na naoj teritoriji. Sve smo napore usmerili na koncentrisanje naih snaga u nekoliko pravaca i za nau ofanzivu. Dolina Vrbasa i planinski masivi na njenim obalama, takozvane Vrhovine, bila je jedan pravac. Nosilac operacije: Prva udarna brigada. Cilj: razbijanje etnika i stvaranje slobodnog kordona prema reci Bosni. Drugi pravac bila

Kozara

269

je dolina Sane: manji i vei ustako-domobranski garnizoni oko Sanskog Mosta i u Sanskom Mostu. Imali smo na umu i Titov predlog, da oslobodimo Jasenovac. inilo se da je to izvodljivo. Tako je mislio i Grga Jankez, kojeg je Glavni tab Hrvatske poslao u Slavoniju na dunost komandanta zone. Poetkom juna bio je u naem tabu. Zajedno s Jankezom bio sam 9. juna u tabu Drugog odreda, u malom kozarakom logoru na Hajdukom bregu, blizu izvora Golubae. Tamo je 9. juna s Banije doao i lan Biroa CK KPH Ivo Marinkovi, koji je s Jankezom iao u Slavoniju. Obojica su obeala da e svakako Slavonce uveriti u neophodnost brzog napada na Jasenovac. No, ono to je usledilo narednih dana potpuno je izmenilo nae lepe elje. Glavnina nemakih snaga s jugoslovenskog bojita i glavnina ustakih jedinica, oko 45.000 vojnika, nali su se tih dana oko Kozare, a da mi to uglavnom nismo ni znali. Potcenili smo protivnika, a to se sveti. Pre svega, morali smo znati koliko je Nemcima znaajan prijedorsko-ljubijski bazen. I to smo znali. Nas uopte nije zabrinjavala mogua ofanziva na Prijedor. Izgubili bismo ga, pa opet oslobodili. Mi neto drugo nismo raunali: da bi neprijatelj mogao koncentrisati 45.000 vojnika i udariti na itavu Kozaru. Ne, zaista to nismo verovali. Sad se o ofanzivi na Kozaru sve znade. Ono najvanije ve je napisano, i o zabludama, i o herojstvu Kozare, i o strahovitoj rtvi, i o samoinicijativi, o snalaenju i nesnalaenju . . . Imamo sad i neprijateljsku dokumentaciju. Onda smo slutili, a sad vidimo da je za nemaku komandu govorilo se o tome i 27. februara 1942. na konferenciji kod komandanta Jugoistoka generala Kuncea (prisutni: general Badar, general Horstenau, poslanik Bencler, poslanik Kae i dr Vezemajer) prostor Prijedor Banja Luka od prvorazredne vojno-ekonomske i meunarodne vanosti. Tad je takoe reeno da je savlaivanje ustanka u tom prostoru prvorazredno, toliko vano, da su Nemci obezbeujui italijansku saradnju u operaciji bili spremni, ako su Hrvati saglasni, prihvatiti italijansku komandu. Kunce je tada izdiktirao tri zakljuka: Nemake trupe nee ostaviti Prijedor.

Ratne

uspomene

270

Vojne operacije u prostoru Prijedor Banja Luka vodie se prema -iznesenom predlogu. Vodei te operacije ne moe se raunati sa unitenjem ustanikih bandi za kratko vreme. etiri dana posle naeg ulaska u Prijedor, revoltirani Edmund Glajze fon Horstenau je poslao depeu u Be protiv Pavelia i Kvaternika, ustvrdivi da je sistem Paveli-Kvaternik oslabljen, da taj sistem, oslonjen na silu, sve vie pogaa i delove hrvatskog naroda, da iza zidina policijskih zatvora sve vie nestaju Hrvati, iako ih pokuava opravdati injenicom da se komunizam u hrvatskom narodu sve vie iri, pa se otre intervencije jedva mogu izbei. Glajze Horstenau je 19. maja pisao kako je poslednj-ih sedmica, u pogledu intenziteta, naroito pojaan komunistiki ustanak na planini Kozari, severno od linije Prijedor Bosanski Novi i u brdima juno od ove linije. Probleme, nastale padom Prijedora, Horstenau je analizirao i s Paveliem, koji svoj debakl i injenicu koliko je malo ukorenjen njegov sopstveni reim, nee da prizna. Svoja razmatranja je izloio u dvadesetak stranica. Pie, izmeu ostalog: U zapadnobosanskoj ustanikoj oblasti moe se uoiti nastavak velike ustanike prostorije na planinskom delu Hrvatske koji se -nalazi u italijanskoj okupaciji... Prijedor, koji je, kao to se ipak ispostavilo, prilino znaajan za nemaku privredu, posebno zbog rudnika Ljuhija, pao je 16. maja oigledno kao rtva panike, koja je izbila kod hrvatskih trupa ... I tad je naznaio ono to predstoji: Sredinom juna treba sa sveim hrvatskim trupama da otpone plansko proeljavanje toga terena! Ovaj izvetaj je poslat iz Zagreba 19. maja, a ve 20. maja Horstenau je na generalskoj konferenciji kod komandanta Jugoistoka generala Kuncea u Solunu. U zaplenjenim arhivima naena je slubena pribele'ka sa te konferencije: I. Najpre general K u n e e daje kratak prikaz situacije na nekadanjoj jugoslovenskoj teritoriji, pri emu je konstatovano da u Srbiji vlada relativno mir, dok na sadanjoj teritoriji Hrvatske postoje brige i nevolje. Is-

HB * HW I "

Kozara

271

pred trupa borbene grupe Bader neprijatelj se povukao prema planini Durmitor. Za sad su vea arita nereda: a. P r i j e d o r, b. O z r e n , c. M a j e v i c a planina. Jainu ovih grupa potpukovnik Pfaferot ceni oko a. 3.000, b. 300, c. 150 ljudi. II General Glajze, upitan za jainu hrvatske armije, iznosi razliku izmeu stare milicijske armije i nove armije, koja se upravo formira, i naglaava maralove ekstenzivne planove. Za prve 4 planinske brigade, koje se sada formiraju, postoji 'kako ljudstvo tako i nemako naoruanje. Mogunost formiranja daljih 4 planinskih brigada je, s obzirom na to da od uopte pozvanih najvie 50% doe da odslui vojsku, vrlo problematina. Kod ve formiranih brigada mora se spreiti da ih maral odmah upotrebi za borbu, poto sa njima jo nije izvedena odgovarajua obuka. Stoga se one ne smeju angaovati pre 15. 6. 42. Dalje brigade mogle bi se formirati samo u sluaju da one zamene sadanju milicijsku armiju i da se ova rasformira. Od postojee 4 planinske brigade tri treba upotrebiti za poduhvat Prijedor, a jednu to pre dodeliti 718. peadijskoj diviziji radi pojaanja. General Glajze objanjava dalje organizaciju ustaa, koja se deli na vojnu i politiku, pri emu se mora priznati, da su vojne formacije ustaa, koje se sastoje od dobrovoljaca, momentalno mnogo bolje od trupa hrvatskih oruanih snaga, koje se sastoje od ljudstva pozvanog da slui vojsku na osnovu opte vojne obaveze. Momentano u ustakim borbenim trupama nalazi se navodno oko 15.000 ljudi. Postoji namera da se formiraju 3 ustake planinske brigade. Ustae kao i kopnena vojska imaju svako svoj sopstveni komandni aparat. Sloga izmeu njih nije uvek zadovoljavajua. to se tie situacije kod neprijatelja moe se rei da je u nemakoj okupacionoj oblasti ustaniki pokret razjedinjen sa izuzetkom prostorije kod Prijedora, gde dejstvuje jedna vea kompaktna neprijateljska grupa pod jedinstvenim rukovodstvom. Ovde bi se morao angaovati osim one tri hrvatske planinske brigade bar jo jedan nemaki bataljon. Komandant Jugoistoka ne samo da se slae sa

Ratne

uspomene

272

lim, ve je ak i spreman da za tu a'kciju stavi na raspolaganje 3 bataljona sa artiljerijom i tenkovima. Jedan od ovih bataljona treba da se uzme od 718. peadijske divizije, a ostatak trupa sa teritorije Srbije. Pri tome 718. peadijska divizija treba da u prvoj liniji zatiti industrijsku oblast Zenica-Vare-Tuzla i da tu osigura proizvodnju i transport proizvoda. Nezavisno od toga treba prekomandovatii jedan bataljon za Prijedor, a komandu nad Prijedorom treba da preuzme jedan komandant iz Srbije, koji ve sada obrazuje buduu borbenu grupu. Posle konferencije utvreno je da se rukovoenje poveri jednom generalu, i to komandantu 714. peadijske divizije, generalu t a l u . Poto se pretpostavlja da 749. puk moe da ostane na teritoriji Srbije do jula, na kraju je odreeno da se dva bataljona 714. peadijske divizije, jedan artiljerijski divizion i delovi tenkovskog bataljona prekomanduju za Prijedor, a osim toga blagovremeno stavi u pripravnost jo jedan bataljon za teritorijalnu odbranu radi preuzimanja zatite eleznike pruge i obezbeenja rudnika posle sprovoenja poduhvata. Pukovnik Kevi obraa panju na to da se cilj poduhvata, naime ponovno putanje u rad rudnika Ljubija i obezbeenje transportovanja rude, moe stvarno postii samo onda, ako se blagovremeno izvre pripreme da se ve due vremena razorena pruga Sunja Prijedor to je mogue bre osposobi. Za ovo se nemaju na raspolaganju sopstvene ili hrvatske snage, te se stoga moraju traiti od Vrhovne komande nemakih oruanih snaga... Kasnije, uoi ofanzive, poetkom juna, Nemaka vrhovna komanda i komanda Jugoistoka, dala je komandantu grupe Zapadna Bosna generalu talu, kojemu su bile podreene i ustako-domobranske trupe, ukupno 11 peadijskih bataljona, jedan tenkovski bataljon, tri diviziona artiljerije, ininjerski bataljon, auto-transportni bataljon, bataljon za vezu, bataljon pomone policije, oklopni voz i raspoloivu avijaciju. Maari su dali pet monitora dunavske flote. Paveli: 27 ustako-domobranskih peadijskih bataljona, 8 baterija artiljerije i svu avijaciju. etnici, za koje je na konferenciji u Solunu reeno da su voljni da prihvate nae sugestije i spremni su za saradnju, takoe su ukljueni u protivkozaraku ofanzivu, i to uglavnom jedinice Uroa Drenovia i Vukaina Maretia. Kozaru je branilo pet bataljona Drugog odreda, i itav

Kozara

273

narod Kozare. U odbranu je bila ukljuena i Prva brigada, a ne direktno i Prvi odred. Odnos naoruanih snaga na Kozari i nemako-ustakih jedinica: jedan naprama petnaest. Ofanziva je poela 10. juna. Toga je dana, za sve nas neoekivano, nemaka motorizovana kolona od Ivanjske prodrla u Prijedor, a sutradan je pala i Ljubija. Uoi nemakog prodora u Prijedor, uvee 9. maja, ja sam s Kozare otiao u na tab, kojeg smo smestili u Luci Palanci. Neki od drugova iz taba, kao dr Vaso Butozan, zadrali su se u Prijedoru. Tu su ih ,i nemaki tenkovi zatekli. Vaso je u Luci Palanku stigao iznuren od napornog jahanja, mokar od znoja. Galopirao je aitavo vreme, kao da su tenkovi neprestano ili za njim. Kad se prvi tenk pojavio u gradu, sedeo je uz otvoreni prozor u prizemnici svojih prijatelja. Dokoliarei, pili su kafu. Tenk Vasu nije zbunio, jer smo i mi imali dva: zarobila ih je eta Dragutina urguza iz Drugog bataljona, razbivi kolonu Crne legije kod Bosanske Dubice. Vaso se nije uznemirio ni kod drugog tenka. Tek kad je uo tutanj gusenica, pa provirio kroz prozor i video neizmernu kolonu 'koja je sve prekrila dosetio se jadu, iskoio u vrt, nekako se doepao konja i u galop... Sve nae drugove koji su se 10. juna zatekli u Prijedoru, Nemci su iznenadili. etvrti bataljon kod Omarske i Prva brigada kod Radosavske nisu uspeli zaustaviti snanu motorizovanu grupu. Iznenaena komanda mesta Prijedor sa zatitnom etom, velikim brojem graana, gradskim NO odborom i rukovodstvom drutveno-politikih organizacija narodnooslobodilakog pokreta, probili su se na Kozaru juriajui kroz neprijateljski raspored. Bilo nam je jasno (to smo i Titu 11. juna pisali) da je otpoela vea ofanziva na nau osloboenu teritoriju. Kurirski, a delnmino i telefonski izvetaji su govorili o velikim borbama na svim prilazima Kozari, o tome da sa ustaama idu Nemci, da neprijatelj nastupa sa tenkovima, da su tu i etnici, da obeavaju mir narodu, samo da narod ne ide sa komunistima. Mislili smo: ofanziva kao i svaka druga. Neprijatelj e nadirati, mi emo ga tui, izmiui s glavnih pravaca, napadajui ga s bokova i s lea. Kozara je i dotad doivljavala jake ofanzive i iz njih je uvek izlazila jaa. Od 1. juna su ustake jedinice iz okolnih garnizona na-

Ratne

uspomene

274

dirale na Kozaru. Koncentriui se oko Kozare, neprijatelj nam je davao mogunost da naslutimo to sprema. No, ni jednog trenutka nismo pomiljali na ofanzivu onako ogromnih razmera. Uveren da se jedinice Drugog odreda mogu u svakoj situaciji odbraniti, mi smo onih dana prikupljali jedinice, neangaovane odbrambenim bitkama, za na napad na Sanski Most. Osman i ja smo 10. juna potpisali zapovest za napad, smatrajui da Sanski Most i sanska dolina moraju biti u rukama Narodno-oslobodilake partizanske vojske, jer otud se i danas uje lelek i jauk porobljene nae brae i drugova. I tad, 10. juna, i tri sedmice kasnije, kad smo konano mogli izvriti napad, jedinicama smo pisali da na ulazak u grad mora hiti izraz pravedne osvete nad svim narodnim neprijateljima i istovremeno dokaz nae partizanske svijesti i bratstva Srba, Hrvata i Muslimana u Bosni d Hercegovini. Deo snaga predvienih za napad na Sanski Most ve uvee 10. juna, a pogotovo narednih dana, nije se mogao odlepiti od neprijatelja. Jedinice Drugog odreda (4. i 5. eta etvrtog bataljona, artiljerijska baterija i Prijedorska eta) i Prve udarne brigade nale su se pred nemakim tenkovima i nisu mogle napustiti poloaje. Od napada na Sanski Most, koji je planiran za 11. juna, u formi tri klina s ciljem da se eone snage tih klinova to prije dohvate glavnih neprijateljskih uporita i centra grada, kako bi se neprijateljske snage odmah u poetku pocijepale, razbile i unitile, morali smo odustati. Ali Kozari smo morali pomoi. Proboj jedinica s Kozare, to su one, koncentriui udar na jednom pravcu, relativno lako mogle uiniti u prvoj fazi ofanzive, nije dolazio u obzir. To je bilo miljenje taba Odreda, a i nae. Narod Kozare, najdivniji narod, nije se smelo ostaviti na milost i nemilost neprijatelju. Snage, koje su ostale izvan obrua, trebalo je da pomognu Kozari izvoenjem neprestanih ofanzivnih akcija, kako bismo to je mogue vie razvlaili neprijateljsku silu. Na prvu vest o padu Prijedora, u trenu kad sam jedinicama Prvog odreda i delovima Prve brigade i Drugog odreda ve bio poslao zapovest za napad na Sanski Most i oekivao komandante da izvrimo s najbliih kota rekognosciranje poloaja, poslao sam naeg najsnalaljivijeg kurira, mladog Marka Bumu, u tab Prve brigade. Bio sam uveren da e naa najelitnija jedinica uspenim

( manevrom zaskoiti neprijatelja u rejonu Piskavica i probiti se na Kozaru, kako bi Drugom odredu pomogla da se deblokira. Dan-dva kasnije etiri bataljona pod komandom Ivice Maruia su svom estinom nasrnula na gusti raspored ustako-nemakih trupa. Doekala ih je peadija ojaana tenkovima. Obaveteni smo da se Prva brigada nije mogla probiti, povukavi se s 50 poginulih i 53 ranjena borca. Da smo tad mogli doi u vezu sa tabom Drugog odreda, ili da je to polo za rukom Prvoj brigadi, pa da su nai s Kozare udarili na cestu Lamovita Kozarac, kao to su to predlagali Ratko Marui i Boko iljegovi, blokada bi se na tom sektoru lako slomila, jer su sve snage koje su imale ii za Prijedor i uz tu cestu okrenule se prema nama, to jest prema juninom rasporedu Prve brigade.

Kozara

275

Prva brigada nije dugo izdrala na tom sektoru. Boko iljegovi mi je pisao da je, u tekoj situaciji, donijela odluku da napusti ovaj teren i da se bori sa terena Prvog odreda. iljegovi je tabu Prve brigade savjetovao da to ne ine i ukazao na punu nepravilnost te odluke, te je time i njihova odluka izmijenjena, ali nekoliko dana kasnije, kad je 3. ustako-domobranska brdska brigada uz pomo nemake grupe Vedel i Maretievih etnika u podruju Kumbarue pokuala opkoliti i unititi iznurene bataljone Prve brigade, Marui je Brigadu preveo na levu obalu Sane, a zatim na teren Prvog odreda. Do 20. juna, i pored neizmerno nepovoljnijeg odnosa snaga, nae jedinice na Kozari su se uspeno nosile s neprijateljem. Bilo je nekoliko blistavih pobeda. Tako su, na primer, Trei bataljon pod komandom Steve Raua, i etvrti pod komandom Petra Meave 14. juna desetkovali 10. ustako-domobrainski puk Banjaluke brdske brigade. Poginulo je 300 ustaa; nai su zaplenili 9 minobacaa. tab Prve ustako-domobranske brigade je 18. juna priznao da su neke satnije ustako-domobranske pukovnije izgubile vie od jedne treine boraca. Franceti u jednom izvetaju pie: Dijelovi neprijateljskih tijela lete po zraku, ali ostaci ne poputaju postave. Ve prvog dana moramo uvui u prvu borbenu crtu jednu priuvu. Bataljon arka Zgonjanina je u jednom silovitom protivnapadu otvorio sedamkilometarsku breu u nemako-ustakom obruu. Tad je ubijeno preko 60 neprijateljskih vojnika, a 283 su zarobljena, meu njima d dva oficira. Zaplijenili su 325 puaka. Neprijateljski izvetaj o krahu Drugog zdruga:

Ratne

uspomene

276

Gubitci su ogromni, nastupila je p a n i k a . . . Borbe su bile nadovjene. Italijanski konzul u Banjoj Luci ocenjuje 24. juna: Naoruane komunistike bande, koje sve do sada dre spomenute planine, daju ogoren otpor, te raspolau sa najmanje 5000 ljudi i uspevaju uprkos opkoljavanja da se odre u vezi sa komunistima, koji dre Grme. Dok je Kozara krvarila, smatrao sam da ostale jedinice ni jednog dana ne smeju biti na odmoru. Trebalo je sve uiniti, da smanjimo pritisak na opkoljene Kozarane. tab Drugog odreda je to -isto traio: Uslijed novonastale situacije kod nas, smatramo da Prvi odred treba da naj tjenje sarauje sa naim odredom, da bi pomogao razbiti neprijatelja. Onog kinog juna sve vreme smo bili uvereni, i mi izvan Kozare, i drugovi na Kozari, da moemo razbiti neprijatelja. Jo nismo imali pravu sliku o ofanzivi; jo nije bilo izbrojeno 45.000 neprijateljskih vojnika. Raunali smo da ih je barem tri puta manje. Odluio sam da sve raspoloive jedinice maksimalno upotrebim. Imao sam na umu nekoliko akcija: Bosanska Krupa, Sanski Most, Bosanski N o v i . . . Odgodivi privremeno napad na Sanski Most, ocenio sam da je najbolje napasti Bosansku Krupu. Napali smo je u noi 19. i 20. jun . Bitka za Krupu bila je jedna od naih najlepih pobeda. Posle neuspelog pokuaja Prve brigade da se probije u obru, kako bi u njemu otvorila breu za izvlaenje opkoljenih snaga, smatrao sam da Kozaranima nema korisnije pomoi od napada na okolne neprijateljske garnizone. Krupa je bila prva na redu i zbog odvlaenja snaga, koje su napadale Kozaru, ali i zbog privlaenja panje bihakog garnizona. Od 11. juna za razbijanje kozarske ofanzive mi smo poduzeli niz raznih akcija na raznim takama Bosanske Krajine, tako da bi neprijateljske snage razvukli pisao sam 22. juna Bakaniu i Rukavini. Takoe sam im tada pisao kako smo uli da neprijatelj vri akciju i na vas, to jest na Liku, pa smo Krupu i zbog toga napali kako bi bihaki garnizon bio privezan i ne bi mogli da alju snage za Liku. Istovremeno smo molili Glavni tab Hrvatske da narede banijskim jedinicama, da budu aktivne i da vre pritisak na neprijatelja, pogotovo kod Cazina i Dvora na Uni, takoe da rue sve komunikacije bez ob-

eKozara 277

zira, poto neprijatelj se slui iznenadnim i brzim prodorima motorizovanim jedinicama (tenkovima i blindiranim automobilima) i s tim brzim prodorima unosi zabunu kod boraca koji jo nisu navikli na takvu borbu. Nadao sam se da c jedinice Prvog odreda, oslobodivi Krupu, uspenim prodorom levom i desnom obalom Une prema Otoki i Bosanskom Novom, ugroziti Novi, to e primorati nemako-ustaku komandu da obezbedi to vano komunikaciono vorite. Nema bolje pomoi naim herojskim braniocima Kozare pisao sam u zapovesti za napad. Prvu brigadu, iznurenu viednevnim borbama, upravo izvuenu iz krvavih okraja protiv Nemaca i ustaa, nismo mogli upotrebiti u napadu na Krupu. Ali nama su bila dovoljna i dva bataljona Prvog odreda Trei pod komandom Hamdije Omanovia i Roe Bogunovia, i Udarni pod komandom Burina Predojevia i ure trpca. Muharem Terzi, na obavetajac koji je radio u Krupi, poslao nam je detaljna obavetenja o rasporedu dveju domobranskih i jedne ustake ete, o utvrenjima, minskim poljima, o bodljikavoj ici sa zvoncima . . . Dva dana pre napada ezdesetgodinji Haim Buimki, u kojeg neprijateljska kokanda nije sumnjala, izvukao se iz grada i doneo nam najnovije podatke od Muharema Terzia. Popodne 17. juna s Alana, poumljenog brda iznad sela Gudavca, manje od deset kilometara na jug od Krupe, nad izvorom kratkotoke Krunice, sa svim komandantima i komesarima Treeg i Udarnog bataljona i njihovih est eta, koje su imale oko 700 boraca, osmatrali smo Krupu. Gradi se mogao videti kao da je na dlanu. Izgraen na slivu Kruniice u Unu, nekad sav na jednoj strmoj litici, kula koju ni dve hiljade konjanika i tri hiljade peaka osmanlijske vojske nisu ni posle etvoromesene opsade mogli osvojiti, gradi je vanredno pogodan za odbranu. Napad sa zapadne strane, s padina Grmea, bio bi uzaludan, ako se ne bi napadalo i sa zapadne obale Une, jer bi se u tom sluaju posada mogla povui u elezniku stanicu i pilanu na levoj obali. Okupljene komandante i komandire sam pitao za savete. Mahom su to ljudi iz onog kraja. Njihove su ete i ranije vodile borbe oko Krupe, a mnogi od komandira i boraca su uestvovali i u prvom, neuspelom, napadu na Krupu 28. jula 1941. godine. S nama je bio i Redo Terzi, Krupljanin, koji se upravo bio vratio iz bolnice, ranjen jo u Jo-

Ratne

uspomene

278

avki, kad je beao s mladim Trkuljom. Predloio je da e se uvui u grad s grupom bombaa i dati znak za napad. Omanovi je predlagao prebacivanje dela snaga na levu obalu Une: Treba s obe strane reke napasti istovremeno! Oba predloga je bilo neophodno usvojiti. Upad u grad je trebalo izvesti slino upadima koje smo izvrili prilikom osloboenja Prijedora. Panika stvorena u centru garnizona bie najbolji saveznik. Morali smo se posluiti varkom, jer nismo imali premo ni u oruju ni u ivoj sili. Raunao sam da e u grad prodreti jedna od eta Udarnog bataljona. I odmah se javio dobrovoljac: komandir Omladinske ete Ahmet ehovi, obuarski majstor. Komesar njegove ete, mladi Veljko Pjeva, koji je kod Sehe bio egrt (i obuarski, a i politiki, pa je uz svog majstora postao i dobar kalfa i savesan komunist), odmah se javio posle komandira: Ako majstor kae da emo proi u grad bez borbe, proi emo, glavu dajem! Redo Terzi ih je obojicu zagrlio: Takve vas volim, zajedniki emo uda uiniti! inilo se da e se Unu tee prei, nego prodreti u grad sputajui se s Grmea. U jedinicama Krajine bilo je malo plivaa; veina boraca je rasla u planinskim selima, daleko od reka. Ali neko je morao i preko Une. Taj zadatak smo poverili Omanoviu i Bogunoviu. Trebalo je da s Radikom i 2. bihakom etom forsiraju Unu 67 kilometara uzvodno, kod Crnog jezera, tamo gde je veliki elezniki tunel, i da onda, ostavi po svaku cenu nezapaeni, u 1 sat 20. juna izvre napad na Krupu sa zapadnih brda i uvalom potoka Hodinac. Pdkret eta je poeo predvee 18. juna. Popodne i itavu no je padala jaka kia. Iz osloboenog Ripaa smo grmekim putevima prevezli tri amca, zapravo tri balvanska korita. U tim kontima smo trebali da prevezemo oko 220 boraca dveju eta Treeg bataljona. Moralo se nastupati krajnje oprezno. Neprijatelj o naoj koncentraciji nije smeo znati nita; u protivnom napad bi propao. S kote 337, iznad same Une kod Crnog jezera, osmatrao sam prilaz naih eta na zapadnu obalu. Balvanski amci su bili neverovatno teki, a borai su ih morali spustiti niz strmu, vijugavu, esto otrouglu stazicu i litiastu padinu. Strmina je mestimino strahovito otra ak i 45 ste-

Kozara

279

peni. Sputanje je dugo trajalo. amci su bili u Uni tek u pono. Do jutra se uspela prebaciti samo Radika eta kojom su komandovali Dane Agbaba i Branko Bokan. Druga bihaka eta se mogla prebacivati tek naredne noi, pred sam napad. Dogovorena su tri znaka za napad. Pre svega: paljenje neke tale ili senika u samoj Krupi. Taj znak je trebalo da dade ehovii. Zatim: artiljerijski pucanj s Alana, gde smo izvukli nae haubice. Osim toga, urin i Omanovi su se jo dogovorili da poetak juria ponu onda kad jedan i drugi ispale po tri crvene rakete. Roca Bogunovi, duhovit i hrabar ovek, uvek spreman da se naali, opominjao je urina: Pazi da na farbu odgovori farbom! tab je na tada bio u kui Sime Pratala u Luci Palanci, ali od poetka pripreme za napad na Krupu bio sam ili u Miloradovom tabu u Benakovcu, na putu od Palanke za Krupu, ili na poloajima iznad Krupe. Sve do popodne 19. juna bio sam uveren da se nae ete prikupljaju za napad u najveoj tajnosti. Borcima nije bilo reeno kud idu, a stareinama je najstroe zabranjeno da govore o pripremama. Tim vie sam bio zaprepaten, kad smo, jaui u grupi ini mi se sa urom i Osmanom, Vaom, Miloradom i Veljkom Stojniem, kojeg smo povukli u Odred, a za komesara 1. brigade je poslat Ilija Materi iz Petog odreda naili na grupu deaka i devojica. Brali su jagode. Nekoliko krtolia od likovine bilo je puno sveih grmekih plodova. uro je sjahao: Bi li nam dali malo? Jedan od maliana se naroguio: To je, drue, za ranjenike. A je li bolnica blizu? to se to tebe tie! odbrusio je malian. Dobro, ne ljuti se pomirljivo e uro. Ta mora da je blizu kad berete jagode za bolnicu. To je briga naih odbornika. Zaduio nas je afee, a ti ne razbijaj glavu. Tad je i Milorad sjahao: Pa moete nam, valjda, rei gde je bolnica?

Ratne

uspomene

280

Deak se na Milorada nasmejao: Tebi bi rekli, komandant si, ali neemo govoriti pred drugima... Milorad je zagrlio maliana i pokazao na me: Tu je i komandant Kota, njemu recite. Deak se izvukao iz zagrljaja i zakiljiio u Milorada. Dugo ga meri i sve je ljui: Zeza ti nas, komandante. Nema tu Koste, on je partizane odveo na Krupu. Noas e Krupa pasti, pa zato i beremo jagode, bie ranjenika . . . Bio sam zbunjen, kao da me grom udario. Otkud da deca znaju da mi noas napadamo Krupu! uro se smejao, i Miilorad. Grme ti uvek znade kud mu vojska ide. Bio je to udesan narod, neverovatan. Drugovi su me uverili da niko od obavetenih drugova nije rekao za napad, ali narod je to slutio. Na putu do logora, u umi ispod vrha Alana, stalno smo prolazili pored grupa ena i starijih ljudi. Neki starci su nosili boce i uturice pune rakije. Na glavama ena tepsije s pitom, u rukama zaveljaji. Ima i deaka, na ranjevima nose peenu jagnjad. Na devojakim ramenima vezeni pekiri, smotane koulje, snoplje pletenih arapa. I svi su ili u istom smeru, upravo tamo gde je trebalo da izvrimo smotru onih eta, koje su napadale s desne obale Une. Grupe se stapaju u kolone, i arene kolone vijugaju stazama, a pesma se Grmeom razlee. Te se kolone zaustavljaju u umi na domak prostrane livade, gde nas ekaju ete Treeg i Udarnog bataljona. Civili na livadu ne izlaze, znaju red. Dok polazimo, ujemo: apu naa imena, zanosno ih izgovaraju, kao svetaka imena u molitvama. Ni jednom da pogree: uvek znaju ko je ko. Trti ete Udarnog i 2. bihaka Treeg bataljona su postrojene u zalaz sunca 19. juna. Pred strojem su Milorad Mijatovi i njegov zamenik Petar Vojnovi. Milorad mi raportira prvi, a zatim urin. Narod se nagruvava oko livade, ali jo ne izlazi na poljanu. Posle smotre, kratko govorim: Kozara goni, mi emo joj pomoi. Drugovi, razbiemo ustako gnezdo na Uni, osvetiemo ubijeni narod. Pobeda e biti naa, jer smo vojska pravde, vojska naroda slobo-

Kozara

281

darskih tenji. Pobeda vas eka. Krupa je pred nama, sretno drugovi! Smrt faizmu! Pet stotina boraca, kao jedno, odzdravljaju: Sloboda narodu! Ali i sva okolna uma odzvanja. itav Grme s borcima Podgrmea klie: Sloboda narodu! A kad se slegla jeka tog silovitog kliktanja, pa Milorad komandovao voljno, iz ume se pokrenu okupljeni svet, nagrnue arene i crne marame, zamirisa peenje i rakija, razlee se pesma: Garavuo, garavom se zvala, bil' poljubac partizanu dala. A iz ume, iz gomile koja polako pritisnu livadu s borcima, odjeknu devojako natpevavanje: Oj Udarni, pola roda moga, urin uze brata i dragoga. Starci okruie nas iz taba. Veina njih je mene tada prvi put videla, ali su me znali. Krajina neobino mnogo voli svoje komandante. Partija je od ustanka tkala u narodu legende o komandantima. Pa ako smo i bili slavni, bila je to, zapravo, slava Partije. Svi, oko nas okupljeni, pruaju boce i uturice s rakijom. Mora se potegnuti koji gutljaj. Branko opi, pesnik Grmea, uzdie naoko ojaen: teta to nema komesara Roe. On sad edan lei sa svojim borcima sakriven s druge strane Une. Devojke i borci se hvataju u kolo. Neki jo jedu. Niko ne voli juriati gladan. Ve je bilo uveliko onoilo, a no mrkla, bez zvezda, kad sam uzjahao Sokola. Komandiri se razgalamie: zbor, zbor, z b o r . . . Pesma umuknu, kolo se raspade. ete su u tren oka bile postrojene. Jo jednom sam pred njima, na Sokolu, koji se poigrava: Komandiri, uvajte borce. Sretno, drugovi! A onda su kolone krenule. Svak zna svoj pravac i svoj cilj. Odoe utljivi u no, a narod, sad bez zaveljaja u rukama i tepsija na glavama, tek poneki starac s bocom neispijene rakije, polako ide za njima, da bi se poeo u iekivanju rasporeivati po ukama ii uvalama na domak Krupi, iza jurinog rasporeda Udarnog bataljona. Takav je taj narod: uvek zna kud mu vojska kree, uvek vojsku prati, kao sopstvenu sudbinu.

Ratne

uspomene

282

tab sam smestio na Alanu, gde je prethodne noi izvuena haubica kalibra 105 mm. U mrkloj noi nismo mogli pratiti pokret eta. Krupa je uglavnom bila u mraku i vie smo je nasluivali po dva-tri usamljena sve tla, nego to smo je mogli videti. Oko nas tiina. Niko ne govori, samo se povremeno javi uro: Koliko je? pita za vreme, kao da mu je teko pogledati sopstveni sat. Za to vreme udarne ete pod komandom Vece urguza i Milana Majkia, Laze Marcete i Zdravka Njegovana, te Ahmeta ehovia i Veljka Pjevca, kao i 2. bihaka eta Treeg bataljona, privlaile su se gradu u koji su trebale da upadnu s juga i jugoistoka. Tano u pono u centru grada je planula ogromna vatra. U isti mah na ulazu u grad, ispod Govedarnice, vinule su se u mrano nebo tri crvene rakete. Trenutak kasnije isto takve tri rakete su ispaljene s leve obale, iznad ajluka i Teije. Priao sam artiljercima: Paljba po Starom gradu! est sati posle toga, kad sam ja ve krenuo u Krupu, a zatim, dalje, na sever uz Unu, usmeravajui ete na Otoku, ore i Rudie, Osman i uro su sastavili Vanredno saoptenje Operativnog taba NOP i DU za Bosansku krajinu. Jo tada nisu znali sve rezultate. Zbog toga i ne spominju podvig Omladinske ete (kasnije sam u pokretu pisao da je ta eta, Prva omladinska udarna eta, sastavljena uglavnom od mladia koji su sredinom maja zavrili obuku na vojno-politikom kursu u Majki Japrii, sa svojim hrabrim komandirom ehom Prva, bez i jednog ispaljenog metka, upala u grad obiavi dve neprijateljske zasjede koje su otvarale vatru i provukavi se kroz iou protjerale treu zasjedu na samom ulazu u grad, uzeli itav plen: top pito, 10 pukomitraljeza, 6 mitraljeza, 500 puaka. ehovi i njegova eta su me oduevili. Oni su zaista izvrsno izvrili zadatak. Kad mi je oko 6 sati 20. juna raportirao o podvigu Omladinske ete, zagrlio sam ga: Umori li se? Dobro sam, kae a njegovi mladii sede ispred damije, pue, smeju se. Trebalo je da odmah ustanu i krenu dalje, da udare na Badi i Otoku, preko Ostrunice, ali nisam im, onako umornim, mogao jednostavno narediti pokret. Pitam ehu:

Kozara

283

Biste li mogli

prihvatiti jo jedan zadatak?

eho se okree omladincima: Komandant nam nudi jo jedan zadatak . . . Poskakali su i u tren oka se po vodovima postrojili. Mi smo spremni, drue Kota! raportira eho. Predloio sam mu da s etom pree preko Ostrunice i da, koristei povoljnu konfiguraciju tla, s lea napadne neprijatelja u Otoki. Istovremeno je Otoku napadala i 1. eta Udarnog bataljona. Omladinci su oduevljeno prihvatili predlog. Tiri sata posle odlaska iz Krupe eho mi je poslao pisamce: . . . S lea smo uzjahali na bandu u Otoki. Zarobljen 101 domobran, uglavnom zagori, pjevaju 'Predai jesam 9 karabina, desetu u kada doe zima'...

Ratne

uspomene

284

Dva dana posle osloboenja Krupe, 22. juna, iz Luci Palanke smo Bakariu i Rukavini pisali da preduzimamo jo neke akcije veeg stila, tako da bi mi nametnuli neprijatelju da alje svoje snage tamo gdje mi hoemo. Te akcije veeg stila odnosile su se na planirane napade na Sanski Most i Bosanski Novi. Prvi cilj je bio Sanski Most. To su od nas traili i drugovi s Kozare. Na kurir se do oe i Miloa iljegovia probio 21. juna, a sutradan je krenuo natrag sa oinim i Miloevim pismom, koji su nam j^redlagali: Da se sa snagama Prvog odreda, Udarne brigade i 1. bataljona likvidira Bosanski Novi da bi se oni izbacili sa lijeve obale Sane, a ujedno kao osjetljivija pomo, jer je blii od prole akcije (Krupa), te bi time moda ubrzao razbijanje njihovog operativnog plana i postao jedna od polaznih baza za nae i vae ofanzive. Kurir, koji je nosio to pismo, 25. juna je izaao iz obrua. Iz taba Prve brigade od Ratka, Materia i Boka iljegovia doneo je predlog da bi svakako trebalo napad na Sanski Most ili Novi to hitnije izvriti. Kad je to pismo stiglo u na tab, ja sam ve bio na Djedovai, odakle sam rukovodio bitkom za osloboenje Sanskog Mosta. Za to vreme deo snaga Prvog odreda i neke ete Drugog odreda, koje su ostale izvan obrua, nastupale s

Ratne

uspomene

312

Uoi polaska na Klju, za Prvom brigadom, s Osmanom sam se dogovorio da obie sektor Kozare, gde najtea neprijateljska ofanziva jo nije bila obustavljena, iako je u intenzitetu jenjala. Cini mi se da je s Osmanom delimino razbijene jedinice Drugog odreda obiao i uro Pucar. U Prvom i Petom odredu nije bilo problema, a Trei se ubrzano sreivao. Na Zmijanje smo poslali grupu boraca, kako bi obnovili i vojne jedinice ustanka, a i politike i drutvene organizacije narodnooslobodilakog pokreta i narodnooslobodilake odbore. Taj zadatak smo poverili Gojku Gajiu i Milanu Branko viu, koji su i pre pua rukovodili naim etama na Zmijanju. Uoi odlaska iz Luci Palanke primio sam njihov opirni izvetaj u kojem su mi javili da su stigli u Ribnik i prebacili se na Zmijanje (oni su pisali: na sektor Gavre Vojvodia). Od Ribnika preko Manjae nastupali su sa dve ete sa svojom i Vojvodievom: Na dolazak ovamo odmah se je uo u itavom Zmijanju i odmah su doli neki borci iz Ratkovakih eta nama u sastav (njih trojica), a jue je iz Sokolovake ete dolo 5 boraca koji su nam donijeli vijest da e itava eta doi ovamo ali ne mogu napustiti poloaj koga dre prema mus. selima do Sanskog Mosta. Jue smo pisali nekim borcima iz Sokolovake i Ratkovake ete i nadamo se povoljnom odgovoru za nas. Prije 4 dana pisali smo Krivokui Trivi u Grace traei od njega sporazum, jer smo uli da bi elio pregovore, a on nam odgovara da sad zasad ne moe da pregovara sa nama zato to tvrdi da e Nijemci vriti na Grme ofanzivu i da e ovuda proi vojska, pa iza ofanzive da e tada sa nama pregovarati. Izgleda da je Krivokua stari lisac kao i dosad i elio je samo da se presaldumi tome ko je jai, jer se danas nalazi uz Drenovia a ipak vodi politiku dvolinu i pie naim ovdje pomirljiva pisma . . . eta Mie Azaria kopa rovove na Sitnici i nada se napadu partizana od Jajca i Mrkonjia. Svi borci u Manjai (osim etvrte ete Mie Azaria) ne ele da se bore protiv partizana. Velika veina pozadine manjake raspoloena je za nas i nazivaju etnike ustae broj

Kozara

313

2 i na vie mjesta ne daju im hrane, a naroito u Donjem Ratkovu. Prema podacima izgleda da bi svi borci prili nama, sem ete Mie Azaria, poto se u toj eti nalazi najvie onih koji su vrili zloine, za koje su predviene i kazne . . . U selu Tramonji, Sokolovu, Donjem Ratkovu i Koznici ima mnogo boraca koji bi eleli stupiti u nae redove ali nema oruja, pa javite nam i to da li bi mogli dobiti od vas jo oruja. Nadao sam se da emo s Brankovievim etama, koje su popularne za sektor Zmijanja obezbediti jaanje naeg uticaja u onom kraju, kako bi planirani prodor veih jedinica, to nam je bilo onemogueno tokom juna i jula zbog kozarake ofanzive, bio to bolje primljen od naroda. Zmijanje smo jednom izgubili, ali to se po drugi put nije smelo dogoditi. etnici nas vie ni na koji nain ne bi smeli zaskoiti. Ve smo dobro znali kako s njima treba postupati. U julu, tueni od jedinica naeg Treeg odreda, kao i od ostalih snaga koje su prolazile kroz etnika podruja, Drenovievi i Maretievi komandiri su nam se sve ee obraali predlaui pregovore, primirja, pa i saradnju. Tako su nam komandant i komesar Sokola Kovaevi i Moraa 12. jula pisali da im Azari i Lazii nude pregovore. Ba kad sam bio na putu prema Kljuu, Osman me je u jednom pismu upozorio da treba vrlo oprezno postupati sa svima koji pregovaraju (povedi rauna o pregovorima sa Manjaanima, jer sve Azarieve, ili bolje Laziieve, kitnjaste rijei o kralju i otadbini imaju samo za cilj da ublae kapitulaciju na kraju pisma izraenu u onim takama ikoje govore o spremnosti na pregovore. Jer makoliko oni u tom pismu srbovali, jasno se vidi da oni ele sporazum, i zbog toga ne treba na sve to gledati jednostrano. Dobro bi bilo kad bi se moglo omoguiti jedan zbor njihovih vojnika, ne ii samo putem pregovora sa njihovim nazovi voama). Pisao nam je, i to ba meni, i sam Uro Drenovi. Prvo njegovo pismo sam primio kad sam se vratio u Luci Palanku s Novske planine, a drugo 23. jula. Smatrao sam da mu uopte ne treba odgovarati. Jedno je bilo oseanje zavedenog seljaka, onih nepismenih ljudi s bosanskih planina, a drugo jasna, izdajnika, kapitulantska orijentacija Uroa Drenovia o kojem smo sasvim precizno znali da je potpisao pakt o saradnji s Italijanima i ustaama.

Ratne

uspomene

314

Na Zmijanju i na podruju Treeg odreda borci iz vojno-etnikih jedinica prebjegavaju sa orujem u nae jedinice, pisali su uro, Lepa i Osman Pokrajinskom komitetu: ne samo pojedinano, nego i u itavim skupinama. Tako je prela sokolovaka etnika eta (4050 puaka sa komandirom... zatim etnika eta Vojina Babia kod Glamoa . . . sa etnikog terena Manjae javilo se 150 omladinaca naim komandama... na nekim mjestima etnika pozadina odbija da daje hranu etnicima, a donosi je partizanima. Upravo u mestima gde nekad, u aprilu, ete naih udarnih bataljona nisu mogle dobiti ni hrane i prenoita, gdje su se vrata zatvarala i ljudi krili im bi se pojavili borci sa petokrakim zvezdama, sad je situacija bila potpuno izmenjena: partizani su doekivani kao vojska sopstvenog interesa, a etnici odbaeni kao izdaja. U takvoj situaciji, pisao je uro Pokrajinskom komitetu, videi da mase otpadaju od njih, etnike voe pokuavaju da ih raznim manevrima zadre. Oni piu pisma tabovima gdje trae pregovore pod etnikom firmom i predlau saradnju i zajedniku borbu protiv Muslimana i ustaa, ali s tim da i dalje ostanu etnici i zadre samostalne etnike tabove. Oni se pozivaju na preporuku iz Londona u tome smislu, na brzo ostvarivanje drugoga fronta, mogunost otvaranja toga fronta u Jugoslaviji itd. Pisma, vidi se, pisana su po instrukcijama sa strane. Dva pisma pisao je takav okoreli izdajnik kao to je Drenovi, drugu Kosti; bandit Lazo Tomi pisao je komandantu i politikom komesaru I I I bataljona, III Odreda i Operativnom tabu; bandit Mile Kecman pisao je V odredu nekoliko puta, a u najnovije vrijeme nudi toboe da preda nama 400 etnika sa 2 biva jugoslovenska oficira. Jedan od etnikih banditskih voa nudio je sastanak nekim naim drugovima sa kotarskim pretstoj nikom iz Mrkonjia, za koga tvrdi da je zaduio Srbe. Cilj tih njihovih pisama i ponuda jeste da vjetim manevrima dobiju u vremenu, te da zadre proces diferencijacije koji se razvija izmeu lopovskog etnikog vodstva i zavedenih masa. Oni taj proces, dabome, ne mogu zadrati, ali tim svojim manevrima i lanim tvrenjem da su se ve sporazumjeli sa nama unose izvjesnu zabunu meu nae borce i otupljuju u izvjesnoj mjeri kod nekih naih boraca otricu mrnje prema etnikim izdajicama a to tim vie to su neki nai drugovi nii komandanti na svoju ruku vodili razgovore sa raznim etnikim voama.

Kozara

315

Ti razgovori nisu urodili nikakvim plodom a samo su stvorili tetne iluzije meu naim borcima o mogunosti pomirenja sa etnicima (kao takvim. Zato smo mi po tome pitanju zauzeli slijedei stav: Diferencijaciju koja je nastala izmeu etnikog vodstva i masa iz etnike pozadine treba jo vie produbiti, obraajui se direktno narodu i borcima i pozivajui ili u nae redove. Koristiti slabost izdajnikog vodstva i ne dozvoliti mu da te mase novim lanim manevrima o sporazumu sa nama skrene s puta kojim su one pole i zadri za sebe. Ne voditi sa etnikim voama pregovore osim sa nekim komandirima i to samo pod uslovom prelaska pod nau komandu s tim da se od bivih etnikih boraca stvaraju dobrovoljake jedinice, kakvu nam je sugestiju dao i Vrhovni tab. Rasulo u etnikim jedinicama je poelo poetkom juna, kad je Milutin Moraa s Udarnim bataljonom Petog odreda, po zapovesti Operativnog taba, stigao na podruje Glamoa. Dan dva posle dolaska na to podruje, ve 4. i 5. jufia, Moraine ete su napale na etnike bande Nikole Vjetice i Vojina Babia s kojima je u ono vreme bio i Stanko Kutanjac. Vjetica je sa svojim Gvozdenim bataljonom izbegao borbu, a Babi i Kutanjac, koji su imali svoju dobrovoljaku vojsku i do tada ni u jednoj prilici nisu saraivali ni s okupatorom ni s ustaama, poslali su Morai poruku da ele i pregovore i saradnju. Moraa nas je o tome izvestio 13. juna: . . . Kada mi nismo otili na pregovore, doao je do nas Kutanjac, a poslije i Vojin Babi. Kutanjac je uhapen, a po dogovoru sa drugovima, sa Babiem smo ugovorili da on dovede svoju etu kod nas, da se ljudi upoznaju i da mu se dadu odreeni zadaci. Babi, naime, nije etnik. Meutim, Babi nije doao, izgleda bio je neodluan, a sumnjao je u nas poslije hapenja Kutanjca ... Ustae Kutanjca nikad nisu smatrale svojim ovekom. ak u nekim dokumentima pisanim u junu i julu 1942. godine navode da je Kutanjac partizanski voa. Tako u izvetaju satnika Curaa, komandanta orunikog krilnog zapovjednitva Jajce od 22. jula stoji: Naoruani etnici na podruju kotora Varcar Vakuf i Jajce u glavnom su preli skupini Uroa Drenovia kao svome voi, koji surauje sa naim graanskim i domobranskim vlastima. Na poziv domobranskih vlasti da se

!

Ratne

uspomene

316

jave pravoslavci radi odsluenja djelatnog razdoblja ovi mladii roeni 1922. i 1923. godine koji su bili pozvani, se slabo odazivaju. Tako se 11. VII. 1942. pravoslavci nisu odazvali na vojnu dunost, ve su otili od svojih kua sa podruja kotara Jajca, i javili se etnikoj skupini u selu I m l j a n i . . . 5. srpnja 1942. prela je jedna skupina etnika iz Janja, kotar Jajce na podruje kotara Bugojno i bez ikakve djelatnosti sklonili se u sela Breziane, Skakavce i Zijamet, kotar Bugojno. Izmeu ove grupe etnika i partizana izgleda da je dolo do estoke borbe u planini Hrbljane, kotar Glamo, u kojoj je borbi poginuo partizanski voa Stanko Kutanjac. Stanka Kutanjca su u na tab u Luci Palanci drugovi iz Udarnog bataljona doveli vezanog. Izgledao je jadno, malaksao, bez volje. im su ga uveli k meni umesto pozdrava, glasom beznaa ree: Svrite ve jednom ovo maltretiranje, streljajte m e . . . Kutanjca sam tada video prvi put. Bilo mi je javljeno da ga dovode, ali nisam oekivao da je vezan i da je toliko utuen. Naredio sam da ga odmah odveu i da nas ostave same. Kasnije je u razgovoru sudjelovao i uro Pucar, a popodne i Osman Karabegovi. Pre svega, eleo sam razjasniti: da li je Kutanjac za borbu protiv okupatora. Tu dvojbe nije bilo: od prvog ustanikog pucnja, borio se protiv okupatora. Njegove jedinice nikad nisu bile etnike, nego dobrovoljaka vojska. Bilo je jasno da nije po sredi njegov kukaviluk, niti izdajniko etniko opredelenje, ve politiko nesnalaenje. Jo u poetku razgovora, pre nego je shvatio da nita nemam protiv njega, krtim, kratkim reenicama, koje su bile izgovarane kao ifre, rekao je da su ga mnogi izvreali, da ga ljudi iz komiteta ne razumeju. Gorina je zapljuskivala iz njega kad kae: Neki misle da se u ovom ratu protiv okupatora treba da bore samo komunisti! Upravo obratno rekoh. Ako komunisti i predvode narod u ovoj borbi, ta borba nije nikakav njihov uskosopstveniki interes. Oni su u borbu uli u interesu potlaenog naroda. Zato se onda meni onemoguuje uee u toj borbi? Ti bremza nau borbu! pomalo ljutito prigovorio

Kozara

317

mu je uro Pucar. A Kutanjac se poeo zaklinjali da nikad nije bio bremzer: Ako je ko titio narod, onda sam to bio ja. olaja, Metlo, ja . . . Ne petljaj ti sebe s Metlom ,i Simelom prigovorio mu je Pucar. Hteo je uti razliku. Ono to mu je Pucar rekao bilo je krajnje neuverljivo. Zbog toga sam se vratio na poetu temu: hoe li on da se stvarno bori protiv okupatora? Tada je ve bio donekle oputen. Vie nije govorio ko ovek unapred optereen oseajem da je neumitno osuen, ve kao sabesednik ravnopravan sabesednicima. Opirno tumai svoje gledanje na nau narodnooslobodilaku borbu. Uverava nas u vernost toj borbi. Zna nae osnovne stavove, zna i to da smo mi i partizanska i dobrovoljaka vojska. to onda, pita, nama smeta da njegove ete budu dobrovoljaka vojska. To nama ne smeta. Zbog toga ti niko ne prigovara. A mene hapsite jer vodim dobrovoljaku vojsku. Dokaite da sam ikad i jedan metak ispalio protiv partizana, i ubijte me . . . Posle toga razgovora, u prisustvu Osmana Karabegovia i Drage Maara, dogovorio sam se s Kutanjcem da se vrati u svoj kraj i da s naim pismenim ovlatenjem osniva svoje ete, koje e se boriti zajedno s nama protiv okupatora, ustaa i etnika. I protiv etnika? Ako misli da oni nisu isto to d ustae ili Italijani. Drenovi je isto, svi nisu . . . E, pa ti ih onda razdvoji. Mi, na alost, vie ne moemo da delimo: sve ono to nije s nama, protiv nas je. Ko nije s Drenoviem, neka odbaci oruje ili neka doe u nae redove, inae moramo tui sve koji su pod Drenovievom komandom . . . Tui u i ja one koji izvravaju Drenovieva nareenja. Tako smo se i rastali. Kasnije se pokazalo da smo ispravno postupili. A da je organizovanijeg napora i malo vie umea, pa da se tako porazgovaramo i dogovorimo i s nekim drugima, moda

Ratne

uspomene

318

bismo i u tim sluajevima uspeli. No, u julu, s etnikim voama vie nismo eleli nikakve pregovore. Oni su 28. juna zajedno s domobranima napali poloaje Drvarskog udarnog bataljona i Metlievu etu koja se vratila u Trei odred iz Prve brigade. Svi etniki komandiri i komandanti su blisko saraivali s domobranskim tabovima, ali jedan deo vojnika iz Vjetioinog Gvozdenog bataljona nije bio za tu saradnju. Obaveteni smo da su neki od tih boraca ak za vreme napada na nae jedinice pucali s lea u domobrane, jednu grupu su ak razoruali, trojicu-etvoricu koji su iskazivali vernost Paveliu su ubili, a ostale oslobodili i pustili razoruane kuama. Posle tog domobranskog-etnikog napada na partizane, shvativi konano u koga i za koga puca njihovo oruje, gotovo svi iz Gvozdenog bataljona su se razbeali: neki u svoja sela, a veina u jedinice olajinog bataljona. Tek komandiri i komandanti s pedesetoricom etnika odlaze k Drenoviu. U tim sukobima i Nikola Vjetica je ranjen. Uoi napada na Klju, ba kad sam stigao u Crkveno u tab Prve brigade, stigao je tamo i kurir Rade Marjanca, koji mi je preneo Marjaneve poruke o dolasku Vrhovnog taba, a i izvetaj o situaciji u Treem odredu (o bataljonima Pelagi i Iskra, a ne i o Budunosti i Sokolu, jer su ta dva bataljona u julu bila neposredno pod komandom Operativnog taba). Marjanac nam je tada pisao da su sve ete Pelagia potpuno na partizanskoj liniji i da nikakve trzavice ne postoje u ovom bataljonu, kao ni u pozadini na njegovom sektoru. Umesto oke Jokia, koji je povuen u tab Odreda za sekretara taba, Vaskrsije Stupar je postavljen za politikog komesara Pelagia: U bataljonu postoje etiri dobro organizovane omladinske pozadinske ete, koje ve dugo vremena rade na vojnoj i politikoj obuci te su ndke ve u celosti sposobne da prime oruje i stupe u borbu, no kako bataljon nema prilike da doe do potrebnog oruja za ove ete, to se i dalje vri obuavanje istih bez oruja. U bataljonu postoji bolnica koja ima na leenju oko 60 to bolesnika to ranjenika. Higijenski uslovi u bolnici su prilini, dok ista u mnogome oskudeva u sanitetskome materijalu i posteljini. Bolnica ima jednog lekara (Dr. Klajnhapla), jednog zdravstvenog pomonika, jednu bolniarku i jednog bolniara. Kod bataljona vlada ekonomska kriza, jer isti uveliko oskudeva sa ivotnim namirnicama, naroito sa itom, ali poto je etva delimino ve otpoela, nadati se je, da e

Kozara

319

ovo biti otklonjeno. 32 metra ita poslatih od strane toga taba primljeni su i ve utroeni. U drugom bataljonu 'Iskra' pojavila se je etnika banda, 8. maja u Majevcu i Branima. Ta sela granie sa sektorom 'vojno-etnikog bataljona' Uroa Drenovia. U samom poetku banda je uspela da nametne svoju komandu nekim etama koje su bile polupartizanske od kojih je formiran vojno-etniki 'Gvozdeni bataljon' pod komandom Vjetice Nikole. U radu oko capanja snaga toga bataljona i izdvajanja potenih ljudi uspelo se je toliko, da je znatan broj odmah izdvojen tj. ocepljen i formiran u jednu jedinicu i stavljen pod komandu ovoga odreda, a sem toga znatan broj je ocepljen i kod njih se je uspelo da su za svo vreme ostali sasvim neutralni. Dve ete ostale su po strani svih dogaaja kao partizanske ete koje su u svemu izvravale nareenja svoje komande bataljona i ovoga odreda i te ete i danas stoje isto na partizanskoj liniji borbe, iako se nalaze gotovo u sektoru Drenovievom. Kupreka eta takoer je oiena od svih poganih elemenata . . . U ovome bataljonu postoje novoformirane dve omladinske pozadinske ete koje vre obuku bez oruja. Zborovi u pozadini odravaju se dosta esto na sektorima oba bataljona, no u tome postoje tekoe zbog nedostatka politikih radnika, ali i pored toga zapaa se svakim danom sve vee napredovanje u ovom smislu... Kad su Marjanac i Vlatkovi poslali nama ovaj izvetaj, 23. jula, ve su se bili sastali sa tabom Druge proleterske brigade, a odmah posle slanja izvetaja Operativnom tabu, Marjanac je otiao u Vrhovni tab po pozivu. Odmah sam odrao kratak sastanak s rukovodstvom Prve udarne krajike brigade i saoptio im da je drug Tito u Krajini i da drug Tito lino smatra na naa borba za Klju mora biti uspena. Ve tada smo u sve jedinice, koje su bile predviene za napad na Klju, poslali obavetenja o koncentraciji snaga. Iz Petog odreda privukli smo Prvi bataljon, iz Treeg odreda bataljon Soko a iz 1. bataljona Prvog odreda samo jednu etu. Sve stareine, od komandira eta pa navie, pozvane su za popodne 26. jula na komandantsko izvianje Kljua. Uoi polaska na komandantsko izvianje, 25. jula, odrali smo partijsko savetovanje svih bataljonskih biroa Prve brigade. Bio je prisutan i Stefan Mitrovi. Na ovom

Ratne

uspomene

320

savetovanju pisao je nekoliko dana kasnije uri Pucaru Savo Kesar, proitano je, proueno i objanjeno pismo Pokrajinskog povjerenitva za Bosansku Krajinu. Pismo je proraeno paljivo sa ivom diskusijom po svakoj taci, gdje su se iznosile razne greke i propusti koji su uinjeni u radu nae partijske organizacije. Naroito je uoeno lijevo skretanje, ali je naglaeno da se pri tom borei se protiv lijevih greaka uvamo od desnih skretanja (otupljivanje otrice protiv e t n i k a ) . . . . Isto tako smo se sloili i u pitanju predloga upuenog viim forumima o odravanju redovnih, ne estih, nego privremenih, etnih sastanaka, na kojima bi se pred svim vojnicima rjeavale razne isto etne stvari i pitanja. U tom pogledu s nama se sloio drug Kota. Napomenuto je da bi partijska elija morala budno da rukovodi tim sastancima . .. Radi to vreg povezivanja nae vojske i naroda, rijeeno je da se u svakoj eliji odredi jedan drug, koji e hvatati i drati vezu s narodnooslobodilakim odborima i partijskim organizacijama u pozadini... Razgovor je voen i o predstojeoj akciji, o napadu na Klju. Posle savetovanja, razgovori o akciji na Klju su voeni u svim elijama, a zatim i na etnim sastancima. Odrani su i zborovi sa narodom. U Crkvenom je 26. jula naa mlada kulturna ekipa priredila kulturno-politiku priredbu u cilju povezivanja pozadine ovoga kraja i nae vojske . . . Toj priredbi prisustvovao je i drug Kota i uzeo uea govorom u kome je izloio znaaj Brigade i vanost zadataka koji stoje pred Brigadom... A naroito je istaknuta vanost bratstva naih naroda u borbi protiv okupatora i njegovih slugu i iri razmah ustanka u Hrvatskoj ... Posle priredbe u Crkvenom krenuli smo na komandantsko izvianje. Pratila me je velika grupa komandanata, komesara, komandira i kurira. Klju je bio peti vei grad kojeg sam napadao s krajikim jedinicama. Budui da smo imali dobra obavetenja o situaciji u Kljuu, a istovremeno procenjivali da je borbeni moral naih jedinica vanredno visok, oekivali smo uspeh. Ui u Klju, govorio sam rukovodiocima jedinica predvienih za napad, znai otvoriti vrata u Sansku dolinu, a ui u Sansku dolinu znai obezbediti etvu! U kasno popodne 26. jula nekoliko sati smo osmatrali Klju. Imali smo dobar pregled. Grad je, pod srednjevjekovnom kulom Stjepana Tomaevia takozvani Toma-

Kozara

321

evi-grad ukljeten izmeu planina isfe, Dimitora i Manjae, u gornjem toku Sane. Znali smo da je u gradu neto preko 500 domobrana 10. peadijskog puka i da je u okolnim selima prilikom napada potrebno slomiti otpor ^muslimanske milicije. Komesar 1. krajike, Ilija Materie, pie kako je bilo prijatno sa mnom uestvovati u izvianju neprijateljskih poloaja i rasporeda snaga u Kljuu i oko njega i da mu je bilo ugodno posmatrati kako iskusan vojnik prilazi zadatku i kako se odnosi prema njemu, kako rezonuje o svakom detalju; kae ujedno da je to bila i izvanredna prilika za mnoge od nas i da neto nauimo. Ne citiram Materica zbog mene. Ponaao sam se kao svaki normalan komandant. Citiram ga zbog Krajinika: kako su ti, uglavnom vojniki neobrazovani momci, brzo uili! A primer je u ratu, i uopte u ivotu neophodan. Popodne 26. jula bilo je vedro. Sve dok se nije smrailo osmatrali smo grad. I bez dogleda smo, gledajui odozgo, s brda, mogli sve videti. Neprijatelj se stisnuo iza rovova i bunkera ispred kojih je bilo i bodljikave ice. Naroito snano je bio utvren Tomaevia-grad. Osmatrajui sve to, okruen komandantima, komesarima i ponekim kurirom, rekoh: Nee biti lako. Ali ja verujem u K r a j i n i k e . . . i poeh izlagati svoju zamisao za napad. Nisam bio ni dorekao misao, a u re mi se uplete jedan od naih kurira: kao, veli, ima on neto da kae. Tek to je progovorio, shvatio je vidi mu se to po licu da je preterao. Neko od drugova ga lako udari po rebrima. Ostali su mirovali oekujui, oito, da u prekoriti kurira. Ali nije bilo razloga za prekor. Na rat nije bio obian rat, i u naem ratu svi smo mi zavisno o prilici bili i bombai, i kuriri, i komandanti. Zato kurir ne bi imao svoj stav? Ipak, hteo sam znati: Ti si iz Kljua? Kurir, jo zbunjen, posle prve plahosti, zabrza: Iz Kljua, drue Kota, i znam svaku stopu . . . Izloio je svoju zamisao napada i ja sam svoj ve smiljeni plan delimino menjao. Kurir je znao neto to komandant Operativnog taba nije imao na umu: kako i ovoga puta neprijatelja ne treba samo tui silinom juria, nego ga treba nadmudriti, izigrati, prevariti; kurir je rekao:

Ratne

uspomene

322

Potkopaemo mu temelje! Zahvalio sam naem domiljatom kuriru na u pravi as i na pravom mestu iskazanoj samoinicijativi, govorio sam tada i seao se pri tome kako je meni drug Tito to objanjavao, i u Rogatici, i u Foi, pre pola godine da nai uspesi ne zavise samo od herojstva naroda i njegove vojske, nego i od sposobnosti svakog od nas, kurira i komandanta, da uvek ume nadmudriti neprijatelja, da ga moe tui ne samo snagom svog oruja, koje je redovno slabije od neprijateljskog oruja, nego i svojom superiornom domiljatou, svojim shvatanjem da o svakome od nas zavisi sudbina svih nas . . . Sauvane su brojne direktive i zapovesti Operativnog taba u kojima smo tumaili da borce treba uiti samostalnosti i inicijativi u izvoenju kako sitnih tako i krupnih akcija . . . Kurir je stajao uza me, crven kao rak na eravici. Jo jednom se javio za re, onda kad sam zatraio od komandanta 1. brigade Ratka Maruia da nae vod dobrovoljaca, koji e sutra uvee, pre naeg napada po kurirovoj zamisli ui koritom male kljuke reice, Sanine pritoke, u grad i napadom iznutra, u 23 asa, naznaiti poetak naeg opteg udara. Mislio sam da ih ja povedem javio se kurir, ovoga puta vrlo, vrlo tiho. Dakako kaem, a Ratko se nasmeja: Ja ve znam dobrovoljce: Mikan i njegov v o d . . . govorio je o vodu Mikana Marjanovia, junaka koji e neko vreme posle ovog boja u napadu na Kupres, postati legendaran i ve one jeseni narodni heroj. Kasno uvee 26. jula, posle izvianja, kad smo se ve na licu mesta dogovorili ta ko treba u borbi za Klju da radi, izdiktirao sam zapovest za napad: . . . Prvi bataljon Udarne brigade i Udarna eta bataljona 'Soko' napadaju na grad preko Jarica i Majkia sa zadatkom da jednim dijelom svojih snaga upadnu to bre u grad, a sa drugim dijelom likvidiraju i razoruaju rovove pred gradom. Po zavrenome zadatku spajaju se sa naim snagama koje napadaju Tomaevia Grad. Poslije toga spajanja ostaju u gradu Udarna eta bataljona 'Soko' i 3. eta 1. bataljona Udarne brigade. Ostale snage kreu se u pravcu Rejizovii Hadii, gdje se veu sa snagama Udarne brigade.

Kozara

323

Drugi bataljon Udarne brigade i 1. eta 1. bataljona Prvog odreda imaju za zadatak ,da sa svojim snagama prerezu veze izmeu grada na taj nain to e napasti na selo Rejizovii i produiti sa ienjem neprijateljskih sela i to: astovii, Hasii, Hadii, Pudin Han, Vojii i kola na raskrsnici ceste Petrovac-Sanica. Pored toga imaju zadatak da onemogue dolazak pomoi u grad. Bataljon 'Sako' i 2. eta 1. bataljona Petog odreda imaju zadatak da napadnu Tomaeviev Grad i zauzmu visove Breice s time da ne dozvole odstupanje i utvrivanje neprijatelja u kuli. Pravac kretanja tih snaga bie Koba, Meugorje, gdje e se neprimjetno prebaciti preko Sane i produiti kretanje preko Plamenica i Humia tako da dou neprijatelju za lea. Poslije izvrenoga zadatka te snage spajaju se sa snagama Udarne brigade i produuju zajedniki ienje neprijateljskih sela. Manjaka i jedna Petrovaka eta imaju zadatak da likvidiraju neprijateljska uporita elin, Kamen i Zgon, da dre zasjede i da onemogue nadiranje etnika iz Gornjeg Ratkova, Sokolova i Mrkonji Grada. Pratea eta Udarne brigade, jedno bacako odjeljenje, dodaje se Manjakoj i Petrovakoj eti. Jedno bacako odjeljenje dodjeljuje se Drugom bataljonu Udarne brigade. Dva bacaka odjeljenja uestvovae u napadu na grad, s time da tuku neprijateljska uporita koja budu davala otpor. Teki mitraljezi: Dva se dodjeljuju 2. bataljonu Udarne brigade, a etiri potpomau svojom vatrom nastupanje 1. bataljona Udarne brigade, s time da svojom vatrom tuku prostor izmeu kule i grada i neprijateljske rovove. Protivtenkovski top: U asu napada sa dva metka tue kulu, a dva metka u V' grad, a poslije po potrebi. Glavno previjalite bie u Crkvenom, a svi tabovi bataljona ima da organizuju bataljonska prihvatna previjalita. Sav plijen pripada Operativnom tabu Bosanske krajine i evakuie se u Crkveno. Evakuacijom rukovodie intendant Udarne brigade u zajednici sa intendantima bataljona. Logor zarobljenika bie logor 1. ete bataljona 'Soko', kod kue Todorovia.

Ratne uspomene

324

Nastupanje i osvajanje pojedinih mesta oznaavae se paljenjem objekata, tako da se teka oruja mogu ravnati. Napominje se svima komandantima, komandirima, polkomesarima da e lino biti odgovorni za sve samovoljne aktove poinjene od strane njihovih vojnika, kao to su pljaka, ubistva civilnoga stanovnitva, line osvete i tome slina djela. Operativni tab nalazie se u kui (paljevina) Blaevia.

%