FTN, Departman za arhitekturu i urabnizam

Master kurs: Istraživanje u arhitekturi i urbanizmu

Školska 2009/10. godina

Nastavni predmat: Teorija i kritika arhitektonskog dela

KRITČKI PRIKAZ TEKSTA „ALVAR AALTO I

NAČINI ARHITEKTONSKE KOMUNIKACIJE“

ČARLSA DŽENKSA

Dragana Mandić1

„Alvar Aalto i načini arhitektonske komunikacije“,

deo knjige „Moderni pokreti u arhitekturi“ Čarlsa Dženksa,

poznatog teoretičara i pejzažnog arhitekte, predstavlja

kritički osvrt na rad Alvara Alta. Baveći se analizom

arhitektonske forme i u nešto manjoj meri i ostalim

aspektima njegovih građevina, Dženks Aalta vidi kao jednog

od retkih projektanata savremenog doba koji se u

džinovskim razmerama modernog grada, periodu

standardizacije i racionalnog shematizma bavi

projektovanjem prostora humanih razmera, sa akcentom na

oblikovanje koje je u skladu sa opažajnom percepcijom

njegovih korisnika. Možda se može posumnjati da je

Dženksov pozitivan stav prema Altovoj arhitekturi nastao

usled toga, jer je i sam u svom pejzažnom stvaralaštvu bio

opsednut zakrivljenim linijama i nepravilnim oblicima, ali

kada se uđe u dublju istovremenu analizu Dženksovih tvrdnji

i Altovih objekata, jasno je da je Alto zaista bio projektant

koji je donosio dobre arhitektonske odluke i da njegov

arhitektonski jezik iako polazeći od načela da priroda ne zna

za monotoniju i predstavlja kombinaciju različitih oblika i

struktura ni u kom slučaju nije i odraz „tehničke egzibicije“ ili

„proizvoljnosti“.1

Tekst sadrži u sebi četiri celine od kojih prvu čine

uvodna razmatranja dok ostale tri nose podnaslove „Teorija

informacije“, „Teorija ekspresije“ i „Ambivalentnost

humanističkog pristupa“. U sva četiri dela teksta Dženks se

osvrće na ono što predstavlja osnovni rečnik Altovog

1 Dragana Mandić, studentkinja master kursa

Istraživanje u arhitekturi i urbanizmu, Fakultet tehničkih

nauka, Trg Dositeja Obradovića 6, 21000 Novi Sad,

(dralema@gmail.com)

arhitektonskog jezika: „jasan razuđeni profil, koji se ocrtava

nad vizuelno homogenom masom“, mesta gde se dva

sistema dodiruju uvek su naglašena ostvarenjem punog

kontrasta, međusobno modifikovanje elemenata kroz

protivpostavljanje, sistematsko variranje signala koji navode

ljudsku percepciju na „niz iščekivanja, samo da bi ih

opovrgovao ili ih ostvario“ i niz drugih perceptivnih

stimulacija koje doprinose formiranju složenih prostornih

odnosa.

Sigurno je da je Dženks ovakvim osvrtom na

Altov rad izbegao površnost koja se može pripisati mnogim

drugim teoretičarima koji su Alta videli samo kao nekog ko je

dobar poznavalac i vešt majstor u kombinovanju materijala,

a njegovu formu posmatrali kao da je „bez reda“2 ili

„proizvoljnosti“.3 Površnost i ako postoji, ona se ogleda u

tome što se zasniva na analizi svega četiri Altova dela, što je

malo u odnosu na njegovo bogato arhitektonsko

stvaralaštvo. Dženks se ne bavi ni uticajima drugih na Altovo

stvaralaštvo, osim što ga na samom početku na pomalo

nejasan način dovodi u vezu sa Henrijom Van de Veldom i

njegovim pozorištem na izložbi Verkbunda u Kelnu iz 1914.

godine. On takođe potpuno zanemaruje i pripadnost Altovih

objekata odredjenim stilskim pravcima, kao što je za

Biblioteku Viipuri potpuno jasno da „svojom čvrstom,

geometrijskom i blještavobelom strogosti nosi duh visokog

modernizma“4, a da je njen oblik preuzet „direktno iz

Asplundove gradske biblioteke u Stokholmu“.5

Slika 1. Biblioteka u Viipuri - stroga visokomodernistička

forma. Poreklo fotografije: http://t2.gstatic.com/images?

q=tbn:ANd9GcREEGY1smlU564RnwYkc-

zBjePoecMK2oxHG90rdKQx4ZKPRNWLCYC7d7dg

Kada se govori o Biblioteci u Viipuri, koja je iz

početne faze Altove karijere, sa pravom se ističe majstorstvo

u obradi plafona koji se nalazi u sali za priredbe, jer Alto tu

uspešno proširuje granice funkcionalizma na polje

sopstvenog delovanja unutar kojeg uvek daje adekvatan

arhitektonski odgovor na niz psihičkih i fizičkih potreba

čoveka u prostoru.6 Gidion navodi da je tavanica Gradske

biblioteke u Viipuri “šiknula iracionalno kroz prostor kao

zmijasta linija na jednoj slici od Miroa. Njeni uzani kaiševi od

crvenkastog borovog drveta ulaze u pod iza govornika,

savijaju se na gore i presecaju zid sa prozorima, kao

uzburkana površina vode.”7 Ipak, osim gotovo fantazije, koja

nam potresa čulo vida, Aalto je tome dao i jednu izrazito

funkcionalnu notu. Valoviti oblik tavanice je proistekao iz

zahteva za dobrom akustikom. Na taj način Alto je opravdao

oblik i svoju potrebu da svuda gde se javlja spajanje, ostvari

pun vizuelni kontrast kroz „medjusobno modifikovanje

elementa“. Bele i ravne površine zidova još više naglašavaju

zatalasanu krivu i čine je još tamnijom. One demonstriraju

da arhitektura Alvara Alta nije nikako proizvod prizvoljnosti i

puke potrebe za krivim oblicima koji bi postojali samo radi

njih samih.

Slične principe modelovanja Alto primenjuje i

kada se kod Kulturnog centra u Volfsburgu u ulaznom holu

poigrava različito obrađenim površinama koje stvaraju efekat

vibrirajuće geometrije sa ciljem da usmerava kretanje ka

daljim sadržajima ili pak, kad razbija strogost geometrije

pravougaonika linijom oštrih uglova koje postavlja na fasadu

kako bi naglasio značaj auditorijuma, tj. da se tu nešto

važno dešava.

Slika 2: Biblioteka u Viipuri. Poreklo fotografije:

http://1.bp.blogspot.com/-12lRFFriTUI/TgDQNOAPwUI/AAA

AAAAAAGM/UTwV6eXu1CM/s1600/07viipuri1.jpg

Slika 3. Kulturni centar u Volsburgu. Poreklo fotografije

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/b/b5/AlvarA

altoKulturhaus011.JPG

Čini se, cilj opravdava sredstva. Sam Alto kaže:

„Da bi se postigli praktični ciljevi i vredni estetski oblici

vezani za arhitekturu, ne može se uvek polaziti od

racionalnog i tehničkog stanovišta, možda čak i nikada.

Ljudskoj mašti je potreban slobodan prostor u kome ona

može da se razigra. To se obično događalo sa mojim

eksperimentisanjem u drvetu. Razigrani oblici sa kojima sam

se poigravao, oblici bez ikakve praktične svrhe, pretvarali bi

se i posle deset godina u praktične funkcionalne oblike.“8

1 Radović, R.: Novi vrt i stari kavez, Novi Sad, Stylos, 2005, str: 49.2 Venturi, R.: Složenosti iI protivrečnosti u aritekturi, Beograd, Građevinska knjiga, 1977. str. 87.3 Venturi, R.: Isto,. str. 37.4 Tratenberg, M. i drugi: Arhitektura od praistorije do postmodernizma, Beograd, 2006, str. 531.5 Frempton, K.: Moderna arhitektura – kritička istorija, Beograd, Orion Art, 2004, str 196.6 Frempton, K.: Isto, str 196.7 Gidion, Z.: Prostor, vreme i arhitektura, Beograd, 1969, str. 384.

Alto pod tim sigurno podrazumeva poigravanje oblicima u

dizajnu nameštaja, koje Dženks ovde ne spominje, ali i

čitave serije drugih stimulativnih signala koji deluju na

percepciju čoveka, a koje postiže pažljivo izabranim

arhitektonskim oblicima, materijalizacijom i stimulacijama.

Na primer, kod Crkve u Imatri strogost oštre linije fasade

ublažana je pažljivim odabirom svetlih materijala. U

prostornom rešenju Gradske većnice u Sejenatsalu Alto

izlaže korisnike da se kreću po dijagonali dok sa druge

strane sistematski varira preceptualne informacije u

prostoru. Shvatajući da se informacija može shvatiti kao

verovatnoća događaja u nekom sistemu, pri čemu je količina

informacija koje nosi određeni događaj obrnuto

proprcionalna njegovoj verovatnosti, Alto zaista postiže

efekat iščekivanja i iznenađenja kada se predviđanja onih

koji se kreću glavnom komunikacijom i očekuju da odmah

nalete na najvažniji deo kompleksa, skupštinsku salu, ne

obistine.9

Možda se pristalice geometrijskog purizma ne bi

složile sa Dženksom da Altova arhitektura valovitih formi

predstavlja bogat, izražajan arhitektonski jezik pun dvojnosti

i značenja i da je njegova arhitektura pre svega humana, jer

se on istovremeno bavi i formom, i funkcijom, i detaljima.

Danas u vreme serijske proizvodnje, i jačanja uloge

industrijskog dizajna i dizajna enterijera kao profesija gotovo

odvojenih od delovanja i učenja arhitekture, iznenađuje nas

kada vidimo da je jedan arhitekta iz prve polovine

dvadesetog veka projektujući Sanatorijum u Paimiou vodio

računa čak i o tome da se čulni efekti udaranja vodenog

mlaza o lavabo umanje specijalno dizajniranim

umivaonicima koji ne proizvode taj efekat i ne ometaju

bolesnike po sobama. Utoliko Dženksov tekst „Alvar Aalto i

načini arhitektonske komunikacije“ ima većeg značaja, jer

daje doprinos u borbi za to da se arhitektura, koja je prošla

put pretreranog pojednostavljivanja i stvaranja neke vrste

anonimnosti u smislu nemogućnosti čitanja njenog sadržaja,

posmatra i oblikuje i „kao forma i kao sadržina“, jer ona to

zaista i jeste. „Oscilirajući odnosi, složeni i protivrečni su

izvor dvosmislenosti i napetosti koje su svojstvene mediju

arhitekture“.10

Slika 4. Altov dizajn lavaboa. Poreklo fotografije

http://www.designboom.com/history/aalto/paimio/_05.jpg

8 Frempton, K.: Isto, str 198.9 Kostić, A.: Kognitivna psihologija, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2006, str. 34.10 Venturi, R.: Isto, str. 43.