Muamer Halilović: Metodologija istoriografije kod Ibn Halduna

8/13/2019 Muamer Halilovi: Metodologija istoriografije kod Ibn Halduna

1/22

Kom, 2013, vol. II (2) : 122 UDK: 930.2 14:929

930:28Originalan nauni radOriginal scientic paper

M k I H

Muamer Halilovi

Grupa za religijsku civilizaciju,Centar za religijske nauke Kom, Beograd, Srbija

Ibn Haldunova metoda izuavanja istorije zasnovana je na kritikom ianalitikom pregledu tradicionalne istoriografske metodologije u islamskojcivilizaciji. Kako je smatrao da drutvo poseduje zasebno vremenito po-stojanje, Ibn Haldun pod koncepcijom istorije ne podrazumeva zapeaenuprolost. On smatra da vitalna istorija jo uvek traje i da savremeno doba

sainjava jedan od njenih delova. S druge strane, on smatra da u istoriograjikao nauci treba razlikovati objektivne istorijske dogaaje kao doivljaje dru-tva i subjektivne istorijske prenose. Da bi omoguio pristup objektivnimistorijskim dogaajima, Ibn Haldun je zakljuio da istoriograja treba da seotrgne od tradicionalnog prenosilakog duha i da se to vie posveti obrazla-ganju geopolitikih, ekonomskih, kulturolokih i jednom reju civilizacijskihokolnosti drutava ija se istorija obrauje. Jedino putem ovakve indukcije,on smatra, istoriograja moe da razlui istinite i netane istorijske prenose.

Nakon obrazlaganja induktivne metode, drugi metodoloki korak u IbnHaldunovoj istoriograji jeste utemeljenje novih relevantnih koncepcija i ter-

mina koji su pripremili put za pojavu nove unapreene analitike istorio-graje, ili, kako je on to nazivao, nove drutvene nauke (ilm al-umran).Najzad, u treem metodolokom koraku, slavni islamski mislilac je na

osnovu svoje teorije o sutini istorije i njenom osnovnom predmetu, ove-kovom drutvu, zakljuio da druvena nauka, koristei svoje potencijale,treba da predloi sistematizovane sheme za savreni oblik ovekovog dru-tvenog ivota unutar njegove civilizacije.

Kljune rei: Ibn Haldun, metodologija, tradicionalna istoriograja, unapre-ena analitika istoriograja, drutvena nauka (ilm al-umran), lozoja, so-

ciologija, indukcija, dedukcijaKontakt autora: [email protected]


2/22

2 M. Halilovi, Metodologija istoriografje kod Ibn Halduna

Uvod

Abu Zajd Abdurahman ibn Muhamed ibn Haldun al-Hadrami, uvenisrednjovekovni islamski lozof, istoriograf i drutveni kritiar, roen je umesecu ramazanu 732, odnosno u maju 1332. godine u Tunisu1. Iako je usvojim osnovnim naunim opredeljenjima sledio racionalne fundamenteislamske peripatetike lozoje, ipak Ibn Haldun se ne moe smatrati zva-ninim pripadnikom ove kole (Halilovi 2013: 132135). Ispravnost ovetvrdnje posebno se istie kada razmotrimo njegova dela i uoimo da nije reo jasno denisanom lozofu, ve o utemeljivau sistematizovanih drutvenihnauka koji je pokuavao da racionalne fundamente islamske lozoje u to

vreme uglavnom prezentovane kroz dela islamskih peripatetiara poput AbuNasra Farabija, Ibn Sine (Avicene) i Ibn Ruda (Averoesa) pretoi u pragma-tine oblike, pogodne za reavanje eksplicitnih problema i prepreka s kojimase suoavalo islamsko civilizovano drutvo.

Imajui u vidu pomenutu injenicu, na vrlo jednostavan nain shvatamosutinu Ibn Haldunovog truda. Kako je eleo da snagom islamske lozojeiznese racionalne drutvene teorije, slavni islamski mislilac je pred sobom vi-deo veliki znaaj analize i kritikovanja istorijskog toka kroz koji je prolazilaislamska civilizacija. Ipak, on je vrlo precizno pojmio i injenicu da mu suta

istoriograja nee biti od pomoi na putu realizacije njegovih nauma. Otuda,svojim zapanjujuim intelektualnim naporom i umnim pregnuem, uteme-ljio je novu metodu istoriograje koja je imala karakteristike racionalnog,kritikog, analitikog, lozofskog i drutvenog istraivanja. U ovom radu po-kuaemo da obrazloimo osnovne elemente metode koju je on upotrebio usvojim delima. Meutim, pre toga, da bismo bolje uvideli nauno-drutveneokolnosti u kojima je slavni islamski mislilac stvarao svoja remek-dela, uka-zaemo na osnovne periode njegovog ivota.

Ibn Haldun ivot i delo

Drutveni i misaoni ivot slavnog islamskog mislioca moemo podeliti naetiri razliita perioda odgoja i obrazovanja, poetka politikih aktivnosti,izolovanja od naroda i drutva i stvaranja naunih dela, te najzad ukljuenjau obrazovne sisteme.

1 Prvi datum je utisnut na osnovu muslimanske lunarne godine koja poinje odseljenjemPoslanika Muhameda iz Meke u Jasrib grad koji je kasnije dobio naziv Medina (Madinaan-Nabij grad Poslanikov). Drugi datum oznaava Ibn Haldunovo roenje na osnovu gre-gorijanskog kalendara.


3/22

3Kom, 2013, vol. II (2) : 122

Prvi period odgoj i obrazovanje

Ovaj period je otpoeo roenjem Ibn Halduna 732/1332, i trajao je svedo zavretka njegovih studija 750/1349. godine (ejh 1985: 2). Poput ostalihstudenata, u ovom razdoblju ovaj slavni islamski mislilac upoznao se sa gene-ralnim smernicama i doktrinama islamske jurisprudencije i njene metodolo-gije, te je kroz izuavanje sintakse i morfologije potpuno savladao gramatikuarapskoga jezika. Zatim, on se posvetio tradicionalnim naukama koje su bileu bliskoj vezi sa islamskom svetom knjigom Kuranom. Ove asove je po-haao kod slavnih tuniskih mislilaca poput Abu Abdulaha Muhameda ibnNezala Ansarija i amsudina Abu Abdulaha Muhameda ibn Dabira. Otuda,

nastala je i njegova velika ljubav prema islamskoj lozoji i poeziji (Purjani1999: 65). Po svemu sudei, ovo razdoblje u njegovom ivotu uvrstilo jekorene njegove naune linosti i ve od tada nagovetavalo pojavu grandi-oznog mislioca u istoriji islamske civilizacije. Naravno, ne treba zaboraviti daje smrt njegovih roditelja i najbliih uitelja u ovom periodu svakako uticalana kasnije odluke u njegovom privatnom ivotu.

Drugi period poetak politikih aktivnosti

Razdoblje izmeu 750/1349. i 770/1369. godine oznaava period politi-kih aktivnosti mladog Abdurahmana. Ve u svojoj dvadesetoj godini, on jeodabran za glavnog pisara tuniskog vladara. Meutim, vrlo brzo, nakon kra-ih nesuglasica sa vladarom, on se odselio u grad Fes, gde je pokuavao dausavri svoje znanje. Njegova neosporiva intelektualna sposobnost dala muje priliku da, pored kolovanja, ovoga puta obavlja dunost pisara u palatimarinidske dinastije. Ovaj dravni poloaj mladom nauniku nije doneo do-bre rezultate i on je, nakon nedokazane sumnje da je uestvovao u smutnjiorganizovanoj protiv marinidskog vladara, dve godine bio u pritvoru. Potoje po smrti vladara izaao iz zatvora, Ibn Haldun se odselio u Andaluziju ka-ko bi se zvanino ukljuio u tamonje dravne poslove. Nakon dueg boravkau Andaluziji, sa mnogo iskustava u politikim usponima i padovima, on sevratio u Tunis kako bi imao priliku da koristi literaturu koja mu je bila i tekako potrebna za istraivaki projekat u vezi sa istorijom severnoafrikih ple-mena, koji je privodio kraju.

Trei period izolovanje od naroda i drutvai stvaranje naunih dela

Poslednje godine boravka u Andaluziji, od 776/1374. do 780/1378, slavniislamski mislilac proveo je u potpunoj izolaciji i usamljen, u tvravi Ibn


4/22


Selama (Raabi 1994: 50). Vano je istai da je svoje istorijsko remek-deloal-Ibar[Pouke] ispisao upravo u ovom razdoblju. Naravno, neki delovi koji

su zahtevali korienje ire literature priekali su nekoliko godina i njegovpovratak u Tunis kako bi ugledali svetlo dana. U svakom sluaju, neosporivoje da je glavnina njegove obuhvatne i multidisciplinarne drutvene teorijenastala upravo u ovom znaajnom periodu. Osim toga, treba istai da je ovajperiod predstavljao i vanu prekretnicu u njegovom ivotu. Pre osamljivanjau pomenutoj tvravi, mladi Abdurahman je neretko nezgrapno i ishitrenodelovao kada je re o politikim aktivnostima. U ovom periodu, on se ipakupoznao sa svetom unutar sebe, te je od obinog inovnika u dnevnopoli-tikom ivotu prerastao u nenadmaivog analitiara drutvenog ivota svoje

zajednice. Ovaj znaajan preokret vrlo brzo je rezultirao njegovim ulaskomu grupu najelitnijih drutvenih mislilaca u istoriji oveanstva.

etvrti period ukljuenje u obrazovne sisteme

Povratkom Ibn Halduna u Tunis, njegov nauni ivot je uao u svoj po-slednji, etvrti period. Istina, tuniski vladar ga je ovaj put vrlo srdano pri-mio. Meutim, i pored toga, po okonanju svog naunog projekta, IbnHaldun se oko 780/1378. godine odselio u Egipat gde je preuzeo dunost

vrhovnog sudije.Kako je pripremio povoljne uslove za porodini ivot u Kairu, pozvao jei svoju porodicu koja je tada boravila u Tunisu. Meutim, brod u koji su seoni ukrcali doiveo je veliku buru u kojoj njegova supruga i deca nisu prei-veli. Usamljen i tuan, proveo je poslednjih dvadeset pet godina svog nauno--istraivakog ivota u Kairu. U tom periodu, slavni Ibn Haldun putovao jesamo na hodoae u Meku, ali jednom i u Siriju kako bi se sastao sa Timur-lanom koji u to doba bejae opkolio Damask. Slavni islamski mislilac premi-nuo je 808/1406. godine u Kairu. Iz ovog perioda posebno istiemo i njegovuaktivnu angaovanost u obrazovnom programu univerziteta al-Azhar, zahva-ljujui emu je uspeo da svoje znanje prenese novoj talentovanoj generacijimladih islamskih mislilaca.

Ibn Haldun nauni doprinosi

Piui o raznim periodima Ibn Haldunovog naunog ivota, manje-viedobijamo i transparentnu sliku u vezi sa njegovim naunim doprinosima.Saznali smo da su njegove naune stvaralake aktivnosti otpoete onda kadaje on svoje politike i dravne funkcije ostavio po strani. Od tada, slavni

islamski mislilac posvetio se ispisivanju brojnih dela u raznim naukama i di-sciplinama (videti: Gudini 2012: 6667; Ansari 1976: 139148). Logika,


5/22

5Kom, 2013, vol. II (2) : 122

matematika, lozoja, teologija i brojne druge nauke nisu ostale po strani po-drobnih istraivanja uvenog Ibn Halduna. Meutim, nauka koja je ponajvie

privukla panju mladom islamskom misliocu bila je istoriograja. Njegovarenomirana Prolegomena, utisnuta u okviru uvoda u njegovo delo al-Ibarkojeje pisao u raznim periodima svog ivota, do danas je predmet brojnih analizai komentara islamskih i neislamskih mislilaca, lozofa, sociologa i politikologa(videti: Rabani, Ahmadi 2003: 89100; Ibrahim 2001: 6169; Alatas 2013;Fromherz 2001; Issawi 1987; Lascoste 1985). Otuda, pre posvemanjeg upu-tanja u razotkrivanje osnovnih karakteristika metodologije koje pronalazimou njegovim istoriografskim delima, smatramo neophodnim da ukratko uka-emo na glavna poglavlja njegovog referentnog remek-dela.

Potpuni naziv njegove istorije jeste al-Ibar va divan al-mubtada va al-ha-bar ajam al-arab va al-aam va al-barbar va man asarahum min zavi sultanal-akbar. Iz naziva se jasno razume i tematski delokrug njegovih istorijskihistraivanja koja sadre detaljno razmatranje i podrobnu analizu raznih do-gaaja unutar arapskih, persijskih, varvarskih i ostalih naroda. Meutim, va-no je istai da svojim istraivanjima Ibn Haldun ve u samom naslovu svogdela pridodaje termin al-Ibar koji oznaava pouke. Otuda, nije teko na-govestiti i pre poetka iitavanja njegovog spisa da su u njemu i te kakoprisutne i brojne analize drutvenog, politikog i ekonomskog karaktera.

Racionalnom bogatstvu ovog dela umnogome doprinosi i autorovo preciznopoznavanje tradicije islamske peripatetike lozoje nastale ve u doba AbuIshaka Kindija, oplemenjene od strane Abu Nasra Farabija i usavrene tru-dom Ibn Sine (Avicene), Ibn Ruda (Averoesa) i ostalih islamskih lozofa.

Ibn Haldun slavu ipak nije stekao zbog svoje istorije. Naprotiv, ona je pro-istekla iz redova inovativne Prolegomene[al-Mukadama] koju je on priloiosvom istorijskom istraivanju. Naravno, treba obratiti panju na to da njego-va Prolegomenane podlee karakteristikama dotad poznatih i denisanihuvoda i prolegomena. tavie, ona je u velikoj meri obimnija od istorijskogspisa zbog kojeg je i nastala. Meutim, poto sadri racionalno-drutve-ne analize istorijskog toka prezentovanog u Ibn Haldunovoj knjizi, dobila jetaj naziv.

Kontekstualno posmatrano, Ibn Haldunova Prolegomenasastoji se od estrazliitih poglavlja. U prvom poglavlju, slavni autor promatra sutinu civilizaci-je i ljudske zajednice koju on naziva al-umran. Drugi odeljak svog dragoce-nog dela posvetio je odlikama zaea civilizacijskog ivota unutar primitivnihzajednica, odnosno plemena. Svoje konstatacije u treem delu nastavio jedetaljnim opisivanjem razliitih oblika vladavine nad ljudskim drutvom.Deniciju grada kao mesta usavravanja novonastalih civilizacija Ibn Haldun

je izneo u etvrtom poglavlju. Poslednja dva odeljka njegovog grandioznogdela sainjavaju istraivanja u vezi sa poloajem raznih umetnosti i nauka u


6/22


civilizaciji (ejh 1992: 5358). Jasno je da u tim poglavljima kultura predstav-lja osnovni predmet njegovih obrazlaganja i razluivanja.

Ibn Haldunova Prolegomena, kao i njegov istorijski pregled, bez sumnje,plodovi su razliitih uzroka koje treba potraiti u njegovom ivotu. Istina, presvega treba potraiti korene ovih znaajnih dela u njegovom intelektualnomnaporu, pa i u kasnijem dodatnom angaovanju u okviru edukativnog kadrana tada jednom od najslavnijih svetskih univerziteta al-Azharu. Meutim,nipoto ne treba prevazii ni znaajne drutvene okolnosti s kojima se slavniislamski mislilac suoio tokom svog burnog ivota. Period u kojem je iveoIbn Haldun smatra se velikom prekretnicom u istoriji oveanstva. XIV vekje otprilike najavljivao znaajne promene u raznim domenima ljudske zajed-

nice. S druge strane, neosporiva politiko-drutvena dominacija musliman-skih dinastija blagovremeno je iezla. U takvim okolnostima, Zapad, koji jeizlazio iz posebnih okolnosti stvorenih uglavnom u srednjem veku, pokuaoje da stabilizuje svoj poloaj na svetskoj areni. Otuda, onovremena Andaluzijakao i severna Afrika predstavljale su sredite kataklizmikih previranja. Mla-di Abdurahman je ve od svog detinjstva vrlo paljivo posmatrao te drutvenepromene i reforme. Intenzivnost, ali i raznolikost njegovih politikih aktiv-nosti, neke su od injenica koje idu u prilog tvrdnji da je Ibn Haldun, u svo-joj mladosti, precizno posmatrao drutvene promene. Da bi ouvao svoj

dravni status, ve u ranoj mladosti morao je da iznosi svoje inovativne ana-lize u vezi sa globalnim previranjima. Njegova politika hrabrost mahommu je pravila velike probleme, ali nekada mu je otvarala i sasvim nove ho-rizonte. Godine koje je Ibn Haldun proveo u tvravi Ibn Selama, usamljeni odvojen od zajednice, pruile su mu priliku da razotkrije svet unutar sebe.Od tada je slavni islamski mislilac svoje znanje pretoio u pero i otpoeoispisivanje svojih remek-dela.

Analitiki duh, pored eksplicitnog kritikog pristupa istoriji civilizacije,Ibn Haldunu je dao mo potpuno inovativnog razluivanja. Prema tome,nipoto nije udno ukoliko u njegovim delima primeujemo polazne takebrojnih naunih disciplina ije su odlike i vrednosti razotkrivene tek u savre-meno doba. Sociologija, politikologija, racionalna i analitika istoriograja,lozoja istorije i, najzad, lozoja civilizacije donedavno su bile potpunonepoznate naune discipline. Meutim, kratak osvrt na dragocena dela IbnHalduna svedoi o tome da njihove fundamente treba potraiti u redovimaistraivakih poduhvata ovog islamskog naunika. Inovativnost njegovihdrutvenih analiza ipak je zahtevala i oformljenje nove metode pomou kojebi istoriograja imala blisku vezu sa rezultatima lozoje. Razjanjenje ra-znih aspekata ove posebne metode, svakako, predstavie dragocene rezulta-

te koji nam i te kako koriste u savremenim drutvenim naukama. Otuda,u nastavku ovog rada, posveenog obelodanjenju ovog pitanja, nastojae-


7/22

7Kom, 2013, vol. II (2) : 122

mo da razjasnimo osnovne detalje metodologije Ibn Haldunove analitikeistoriograje.

Ibn Haldun i tradicionalna istoriograja

Ibn Haldun je jedan od retkih tradicionalnih istoriara i drutvenih ana-litiara koji su oslanjanjem na uobiajene metode istoriograje, kako unutarislamskog sveta tako i izvan njega, pokuali da prezentuju jasnu i konkretnudeniciju te nauke (Mahdavijan 2006: 99100). Njegov intelektualni naporpo tom pitanju, izmeu ostalog, rezultirao je i formiranjem novog metodo-lokog pristupa istoriji uopte. Otuda, nije udno ukoliko savremeni istori-

ari, politikolozi i mislioci koji se bave analizom civilizacijskih tokova, njegasmatraju utemeljivaem naune discipline koju danas nazivamo lozojomistorije.

Pre pojave Ibn Halduna, izuzev nekih sporadinih sluajeva, istorija nijeuzimana u obzir u sistemima klasikacija nauka. Razlog je bio jasan. Metodekojima su raspolagali istoriari u svojim istraivanjima nisu bile naunoustanovljene. Zbog toga, smatrano je da veliki napor istoriara, iako veomadragocen, ne proizvodi nove teoreme, te ne stvara denisan okvir nauke. Utom nizu, neki su ipak pridavali naunu vrednost ovoj nauci. Meutim, oni

su smatrali da je istorija, u stvari, jedan odeljak drugih tradicionalnih naukakoje su se bavile istraivanjem religijskog porekla (Ainevand 1998: 121131;Zarinkub 1983: 69). Na osnovu ovoga, islamski lozo koji su se bavili razlu-ivanjem i kategorisanjem nauka i naunih disciplina, istoriograju nisuubrajali u grupu samostalnih nauka (Rozental 1986: 5559).

Kako istoriograji nije pridavana nauna vrednost, istoriari su u svojimdelima disciplini kojom se bave pripisivali korist drugorazrednog, instrumen-talnog tipa. U tradicionalnim istorijskim delima neretko uoavamo kon-statacije u kojima se govori da je istorija najbolji instrument i nuan uslov zaintelektualni i praktini drutveni prosperitet. Upravo iz tog razloga, u tra-dicionalno doba, trokovi znaajnih istorijskih istraivanja neretko su bilipokriveni iz dravnog budeta (Ibn Miskvejh 1987: 2).

Istina, uloga istorijskih istraivanja i analize drutvenog i individualnoguinka naroda koji je iveo pre nas i te kako utie na kvalitetniju organizacijurazliitih dravnih projekata od kulture, preko ekonomije, pa sve do poli-tike i militarnih aspekata. Meutim, u tom nizu ne treba se odupirati nauno-sti teorema koje se prilikom analize istorijskih dogaaja nude u istoriograji.Ovu opasku je Ibn Haldun u potpunosti primetio, te je svoj veliki trud, izmeuostalog, fokusirao i na utemeljenje naune denicije istoriograje. On je

konstatovao da ova nauka s punim pravom spada u redove dotad poznatih iepistemoloki kategorisanih nauka. Stoga, pre svega, slavni islamski mislilac


8/22


je ponudio novu deniciju istoriograje koja je bila vie u skladu sa njenimanalitikim duhom. Ovde, naravno, ne treba ostaviti po strani ni mukotrpan

trud uvenog islamskog istoriara Masudija, koji je nekoliko vekova ranijepokuavao da institucionalizuje analitiku istoriju. Kako nije bilo zasnovanona jasnim lozofskim fundamentima, njegovo zalaganje nije urodilo plodom.Vanost ove injenice mnogostruko vie uoavamo kada obratimo panju nato da istoriograja, zbog nedovoljno jasnog kvalikovanja u sistemima klasi-kacija nauka, nije obezbedila sebi nikakav poloaj u obrazovnim ustanova-ma. U takvim okolnostima, jasno je da je sistematizovan trud Ibn Haldunanapravio veliki korak ka naunoj i praktinoj institucionalizaciji istoriograjeu celokupnoj istoriji oveanstva.

Po tom pitanju, on je pokrenuo razne projekte. Pre svega, u skladu sanovom analitikom, naunom denicijom istoriograje, eksplicitno je razja-snio predmet koji ona obrauje. Utemeljenje logike sloge izmeu raznihsegmenata ove nauke predstavljalo je njegov drugi korak. Nakon ovih uvod-nih poduhvata, bilo je potrebno da se ponudi odgovor i na metodoloka pi-tanja prilikom izuavanja istoriograje. Trebalo je da se raspoznaju pozitivniaspekti tradicionalnih metoda, te da se zakljui jedinstven sistem istraivanja.Jedino bi na taj nain istoriograja uspela da se otrgne od teke senke isklju-ivog prenosilakog karaktera. U tom nizu, Ibn Haldun je sasvim inovativno

predloio odreene elemente, poput: komparacije sutih istorijskih prenosasa argumentovano ustanovljenim istoriografskim principima i doktrinama,korienja induktivnih i deduktivnih metoda radi dostizanja do sistematizo-vane spoznaje globalnog istorijskog toka ovekove civilizacije, univerzaliza-cije steenih rezultata i najzad prezentacije novih, apstrahovanih termina isintagmi koje su kasnije vrlo uticajno delovale u institucionalizaciji drutve-nih nauka. Ovi elementi, kao i mnogi drugi manje vani, sainjavali su me-todologiju istoriograje koju je predlagao uveni Ibn Haldun. U nastavkuemo obrazloiti detalje svakog od pomenutih elemenata kako bismo zaklju-ili sutinu metodologije istoriograje koju je on zagovarao. Meutim, pretoga, ukratko emo ukazati na odnos Ibn Halduna prema dotad vaeim me-todama u islamskoj istoriograji.

Odnos Ibn Halduna prematradicionalnoj metodologiji istoriograje

U tradicionalnoj istoriograji s kojom se Ibn Haldun suoavao postojalesu tri razliite metode. Prva i najuestalija metoda bila je prenosilaka, kojusu neretko nazivali pripovedanjem. Sutina ove metode potpuno je jasna.

Istoriar je pokuavao da na potpuno autentian nain, fokusirajui se nahronoloki redosled dogaaja, iskljuivo prenosi istorijske podatke. Kako bi


9/22

9Kom, 2013, vol. II (2) : 122

se ouvala istorijska vitalnost i odstranile mogue predrasude prilikom pre-noenja raznih zbivanja, u ovu metodu nisu bile ukljuene nikakve vrste

drutvenih analiza, niti istoriografskih rezonovanja. uveni persijski istoriarbez premca, Taberi, glavni je predstavnik ove metode (videti: Taberi 1973:I/6). Kako prenosi sute istorijske dogaaje, ova vrsta istoriograje se, i u sa-vremenoj literaturi, smatra osnovom svih drugih istoriografskih metodologi-ja (Zarinkub 1983: 70). Piui o raznim karakteristikama ove metode, trebanapomenuti da je ona umnogome zavisila od tradicionalne nauke o biograf-skim evaluacijama (al-ilm ar-ridal) koja je u ovom sluaju imala potpunoinstrumentalni karakter. Na osnovu toga, da bi istoriar zakljuio autentinostistorijskih prenosa, bilo je potrebno da prethodno promotri pouzdanost oso-

ba koje ih prenose. Otuda, ova nauka je, paralelno sa tradicionalnom isto-rijom, u oima onovremenih vlasti dobila izvanrednu drutvenu ulogu(Ainevand 1998: 614; Mahdi 1973: 171172)1.

Druga metoda tradicionalne istoriograje nije bila sutinski odvojena odmaloas pomenute. Stoga, deo istoriara ovu metodu smatra ogrankomprve. U svakom sluaju, re je o kolektivnoj analitiko-prenosilakoj metodiu kojoj istoriar detaljno ne prenosi imena prenosilaca kako bi se vie foku-sirao na sutinu samog dogaaja. Naravno, ovom prilikom on ima vie pro-stora da iznese i svoju analizu. Meutim, njegova analiza nipoto nije mogla

odstupati od hronoloke prirode njegovog istraivanja. Otuda, istoriar jebio slobodan u tome da iznosi svoja miljenja u vezi sa razlozima istorijskihdeavanja, ali se nije uputao u organizaciju novih doktrina koje bi mogle daposlue i njegovim savremenicima, ili pak kasnijim itaocima. Analize isto-riara u ovoj istoriografskoj metodi neretko su se manifestovale i u njegovomizboru raznih, nekada i kontradiktornih, prenosa istog istorijskog dogaaja.U tom sluaju bi, razume se, tradicionalni istoriar, shodno svom pogledu naistoriju, zakljuio koji prenos je u veem skladu sa ostalim dogaajima. Stogaon esto druge prenose ne bi ni spominjao jer bi ih smatrao netanim. Jedanod glavnih predstavnika ove istoriografske metode u islamskom svetu bio jeIbn Asir (1991: I/67). Po svemu sudei, smatram da ova metoda zbog pri-sutnosti odreene nijanse analitiarskog duha, iako umnogome slina onojprvoj, ipak predstavlja drugu vrstu (Salari adi 2012: 6062).

1 Ne treba zaboraviti da je tradicionalna nauka o biografskim evaluacijama imala i drugeupotrebe. Znaajne tradicionalne nauke poput jurisprudencije, metodologije jurispruden-cije, egzegeze, teologije i brojnih drugih, u mnogim aspektima svog razvijanja potpuno suzavisile od truda islamskih mislilaca koji su se bavili razjanjenjem raznih biografskihevaluacija prenosilaca istorijskih dogaaja. Takoe, u ovom delu treba imati u vidu i to daesencijalna veza izmeu ove nauke i istorije koja u to doba nije ubrajana u sistemimaklasikacije denisanih nauka nije rezultirala naunou istoriograje. Ovaj izdanak jesvakako priekao pojavu slavnoga Ibn Halduna.


10/22


U tradicionalnoj istoriograji, napose kada je islamska istoriograja upitanju, prisutna je bila i trea metoda, koja je i te kako nadahnula mladoga

Abdurahmana. Ova metoda, koju nazivamo analitikom istoriograjom, akoja nije bila jasno institucionalizovana, predstavljala je kauzalni pristup isto-rijskim dogaajima. Istoriari koji su se bavili ovom metodom esto su posve-ivali veu panju razlozima nastanka ili stagnacije odreenih politiko-dru-tvenih dinastija nego njihovoj sutoj istorijskoj prirodi. Jedini nedostataktakozvane tradicionalne analitike istoriograje u odnosu na metodologijukoju je utemeljio Ibn Haldun bio je u tome to pogled na budunost i tenjaza drutvenom reorganizacijom steenih podataka iz istorije onde nisu po-stojali. Analitiki duh, koji je bio prisutan u toj metodi, ponajvie je fokusiran

na razloge onoga to se desilo. Stoga, on je manje preslikan na stvaranje no-vih vizija onoga to u budunosti treba da se desi (Juso Rad 2008: 289291).U svakom sluaju, ova unapreena istoriografska metodologija mladom IbnHaldunu je dala veliku inspiraciju za to kako bi tradicionalnu istoriograjupretoio u vitalnu nauku, korisnu za sistematizovanu organizaciju budu-nosti. Istina, u svemu tome ne treba zaboraviti da su i prethodne dve metodeodigrale i te kako vanu instrumentalnu ulogu na putu realizacije tog zna-ajnog nauma. Razume se, bez jasnih, pouzdanih i autentinih istorijskihpodataka steenih iskljuivo pomou prve i druge pomenute istoriografske

metode, racionalna i analitika organizacija drutvenih sistema nikada ne bibila mogua.Iako je podravao pozitivne aspekte svih tradicionalnih istoriografskih

metoda, Ibn Haldun nije ostao ravnoduan prema nekim od njihovih nedo-stataka. Otuda, on se u svojim prvim koracima potpuno kritiki osvrnuo nanjih. Pre svega, osporio je posvemanje zasnivanje tradicionalne prenosilakei analitiko-prenosilake istoriograje na nauci o biografskim evaluacijamaistorijskih prenosilaca. Po njegovom miljenju, instrumentalni doprinosi ovak-vih istraivanja mogu biti pouzdani u sklopu sakralno-tradicionalnih naukapoput jurisprudencije i egzegeze. Da bi svoju tvrdnju potkrepio argumentima,on se osvrnuo na teme koje obrauju te nauke. U tom nizu, Ibn Haldun jeizaao sa teorijom da su ove nauke u odreenoj vezi sa metazikim dimen-zijama postojanja. Stoga, potrebno je da lanac prenosilaca u njima, kako uverskom tako i u lozofskom smislu, bude pouzdan. Otuda, ove nauke imajuveliku potrebu za razjanjenjem biografskih evaluacija svojih prenosilaca.Meutim, on je smatrao da ovo nije sluaj i sa istorijom. Po njegovom milje-nju, autentinost prenosa istorijskih dogaaja zavisi od drugih faktora. Pri-mera radi, potrebno je da istoriar prethodno bude potpuno upoznat sageografskim, politikim, privrednim, kulturolokim i militarnim okolnostima

podruja u kojem je nastao odreeni istorijski dogaaj. Ova injenica znatnosmanjuje njegovu potrebu za detaljnim istraivanjem biograje prenosioca.


11/22

11Kom, 2013, vol. II (2) : 122

Razlog je jasan. Ukoliko odreeni istorijski prenos nije potpuno usklaen sageneralnim prikazom steenim nakon ustanovljenja drutvenih geopolitikih

okolnosti, tada on ne moe biti prihvaen (Ibn Haldun 2003: I/68; Baali,Wardi 1981: 2123). Tako nastaje prva kritika tradicionalne istoriograje odstrane Ibn Halduna.

U nastavku svog kritikog pristupa tradicionalnoj istoriograji, Ibn Hal-dun se fokusirao i na treu metodu koju smo nazvali tradicionalnom ana-litikom istoriograjom. Smatrajui Masudija, s punim pravom, jednim odglavnih predstavnika te kole, Ibn Haldun je pre svega pohvalio njegov do-prinos celokupnoj islamskoj istoriograji (Ibn Haldun 2003: I/5961). U to-me, on je posebno insistirao na njegovoj inovativnoj metodi na osnovu koje

se upustio u brojna, dugogodinja putovanja kako bi lino upoznao geograf-ske okolnosti raznih istorijskih predela. Otuda, korene uticaja geopolitike idemograje na Ibn Haldunovu unapreenu metodologiju istoriograje vrlojasno moemo pronai u Masudijevim delima i u njegovoj naklonjenosti kageograji (Masudi 1995: I/14, isto 1986: 13). Meutim, i pored velikog re-spekta koji je Ibn Haldun imao prema genijalnom islamskom istoriaru, onje smatrao da je Masudi u odreenim aspektima svojih istraivanja odstupaood analitike metode, te je upravo iz tog razloga nesvesno dopustio da se uredovima njegovih istorijskih spisa pojave i netani ili nedovoljno pouzdani

istorijski prenosi (Ibn Haldun 2003: I/56). Povod za ovaj propust, u oimaIbn Halduna, bio je iskljuivo metodolokog karaktera. Smatrajui da Masu-di nije posvetio veliku panju generalnim tokovima istorije oveanstva kojase razotkriva pomou racionalne i apstrahovane analize istorijskih dogaaja,te piui o tome da je ovaj uveni islamski istoriar nekada vie bio fokusiranna prenosioce raznih dogaaja, Ibn Haldun je zakljuio da njegova metodo-logija mora biti unapreena. Ovaj projekat je on pokrenuo tako to je presvega ponudio novu deniciju sintagme istorijski dogaaj. U njegovimoima, istorijski dogaaj nije oznaavao prenos odreenog broja prenosilaca,ve je ukazivao na sutinu onoga to se u posebnom vremenu i na ograni-enom prostoru dogodilo. Ovo paralelno lozofsko-istorijsko posmatranjeobjektivnih injenica Ibn Haldunovu istoriograju je u potpunosti odvojilood njenih dotad poznatih tradicionalnih modela. On je smatrao da se izvesnoznanje o istorijskim dogaajima ne stie putem prenosa odreenog brojaprenosilaca, ve se stie pomou apstrahovanog, analitikog zakljuka isto-riografa kojem prenos oznaava samo mali deo njegove istraivake funkcije,dok u glavne aspekte spadaju elementi poput ranije pojmljenih geopolitikih,demografskih, ekonomskih i militarnih okolnosti. Prema tome, Ibn Haldunje znatno razlikovao sintagme istorijski prenos i istorijski dogaaj. Istorij-

ski prenos je u njegovim oima predstavljao samo mali preduslov za dosti-zanje istoriografa do pouzdanog i istinskog istorijskog dogaaja.


12/22


Ova denicija sintagme istorijski dogaaj promenila je i njene podele.Ibn Haldun navodi da se istorijski dogaaji (na osnovu nove denicije) dele

na nepouzdane (vahija), nemogue (mustahila), izmiljene (mauzua) i istin-ske (sahiha) dogaaje (Nasar 1987: 113). Ovde treba obratiti panju na to daje Masudi u svojim podelama spomenuo nepouzdane, nemogue i istinskeistorijske dogaaje (Juso Rad 2008: 305). Razlika izmeu ove podele i onekoju je Masudi ponudio u svojim delima potvruje sutinu neslaganja izme-u njega i Ibn Halduna. Kako je smatrao da odnos izmeu istorijskog pre-nosa i istorijskog dogaaja nije jednakost, Ibn Haldun je Masudijevojpodeli pridodao i izmiljene (mauzua) dogaaje koji se pojavljuju nakon me-usobne isprepletenosti razliitih elemenata nedovoljno autentinog istorij-

skog prenosa unutar ciklusa razotkrivanja istorijskog dogaaja.Spoznajne pozadine ovog pogleda moemo potraiti u ontolokoj tradi-ciji islamske peripatetike lozoje koju je Ibn Haldun i te kako potovao. Potoj osnovi, nae poimanje postojeih injenica nije identino njihovom ob-jektivnom postojanju. Na um prilikom poimanja tih injenica stvara pre-dodbu koja je prisutna u njemu i nakon prekidanja senzibilnog odnosaizmeu naih osetnih ula i eksternih postojanja. Ista relacija je i izmeunaih poimanja i imaterijalnih injenica, s tom razlikom to u tom sluajunisu u pitanju naa osetna ula, ve je re o intuiciji ili racionalnom saznanju.

U svakom sluaju, predodbe naeg uma i injenice izvan naeg postojanjanisu identine. One su samo u vrlo intenzivnoj epistemikoj vezi. U tomsluaju, da bismo potvrdili svoje istinite predodbe a odbacili i negirali onenetane, potrebno nam je merilo. U racionalnim poimanjima, dunost togmerila izvrava logika, dok je u senzibilnim predodbama preuzima iskustvo.Ibn Haldun tvrdi da su i istorijski prenosi jedna vrsta naih predodbi ipoimanja naeg uma. Prema tome, da bi istoriari potvrdili njihovu istinitost,potrebno je imati pouzdano merilo. To merilo je, kako on govori, prethodnoneposredno znanje u vezi sa univerzalnim geopolitikim, kulturolokim, eko-nomskim i, jednom reju, civilizacijskim okolnostima ljudske zajednice okojoj je re. Upravo iz tog razloga, on tvrdi da istoriograja mora da se za-sniva na istinskim istorijskim dogaajima, a ne na istorijskim prenosima, jerje prvo objektivno i istinsko, a drugo subjektivno i potpuno nepouzdano.

Osnovni predmet istoriograje sa stanovita Ibn Halduna istoriograja kao racionalna nauka

Ve smo napomenuli da je jedan od glavnih nedostataka tradicionalneistoriograje bilo to to ona nije ubrajana u okviru poznatih sistema klasi-

kacija nauka. To je znailo da istorijska istraivanja nisu smatrana denisanimnaunim poduhvatima (Biruni 1998: 610). Tragajui za razlozima ove inje-


13/22

13Kom, 2013, vol. II (2) : 122

nice, Ibn Haldun je ustanovio da tu nije re o esencijalnom nedostatku na-unosti prilikom racionalnog istraivanja osnovne teme istoriograje. On je

smatrao da tu nije u pitanju ni nedovoljno objektivna upuenost islamskihlozofa koji su kategorisali razliite naune discipline, ve je sutina problemabila upravo u neispravnoj istoriografskoj metodologiji tradicionalnih istori-ara. S druge strane, on je tvrdio da istorija vrlo jednostavno moe biti pred-met potpuno sistematizovanog naunog istraivanja. Prema tome, zakljuioje da je jedino reenje u tome da se preciznije ustanovi koju temu istoriograjakao nauka treba da obrauje (Nasar 1987: 9497). Naravno, tim povodom,Ibn Haldun je smatrao nunim da se razlui i sutina metode pomou kojebi istoriar obrazlagao svoje istoriografske teorije.

Slavni islamski mislilac prve korake realizacije tog vanog nauma pre-zentovao je u prvom delu svoje dragocene Prolegomene. Otuda, njegovuProlegomenujednostavno moemo smatrati metodologijom njegove unapre-ene istoriograje (Baali 2003: 12). Po njegovom miljenju, osnovne temete nauke jesu drutvene pojave unutar ovekovog ivota, a njena generalnadunost jeste njihovo obrazlaganje (Enan 1984: 165). Otuda, sa Ibn Haldu-novog stanovita, istorija se ukratko sastoji od racionalno-analitikog ob-razlaganja formiranja vladavina, gradova, drutvenih institucija, te civili-zacija i njihovih kulturnih, politikih, finansijskih i militarnih ustanova,

kao i njihovih uspona i padova na temeljima istorijskih injenica i dogaaja.Prema tome, istoriograja je u Ibn Haldunovim oima pre svega racionalnanauka s temeljima u lozoji koja neminovno koristi istorijske podatke iistinske prenose. Ona se, naravno, bazira na istorijskim dogaajima, ali ni-poto se ne ograniava na njih, ve ukazuje na mogunost novih globalnihdrutvenih organizacija koje i te kako utiu na savremeni i budui ivotjedne zajednice. Dakle, istoriograja sa ovom denicijom sainjava neodvo-jivo nauno tivo unutar civilizacije koja nastoji da celokupnom ovean-stvu prezentuje naine globalnog prosperiteta i drutvenog napretka. Natragu ovih objanjenja, Ibn Haldun je ovu nauku svrstao u redove racional-nih nauka (Ibn Haldun 2003: I/2).

Nova denicija istoriograje kao nauke, kao i predlaganje nove, ovaj putracionalno-analitike metode zasnovane na istorijskim podacima i dogaaji-ma koje sagledamo u delima Ibn Halduna, nagovetavali su pojavu novog,dotad nedovoljno poznatog spektra drutvenih nauka (arif 1986: II/426).Ovaj nesvakidanji podvig takoe je doprineo univerzalizaciji istoriograjekao nauke, te je brojnim buduim istoriarima otvorio put ka jednostavnijemmeusobnom razumevanju. Naime, istoriograja posle Ibn Halduna vie ni-je bila suta prezentacija istorijskih prenosa. Ona je predstavljala racionalne

analize istorijskih dogaaja s ciljem da one prerastu u konkretne i objektivnedrutvne teorije.


14/22


Paralelna upotreba induktivne i deduktivne metodeu Ibn Haldunovoj istoriograji

Jednostavni cilj Ibn Halduna u detaljnim metodolokim raspravama ka-da je istoriograja u pitanju bilo je sticanje preciznije spoznaje ljudskog dru-tva kao predmeta te nauke (Fajaz 1993: 4446). Tim povodom, bilo je po-trebno da se uspostavi transparentan odnos izmeu istoriara kao subjektakoji poima istinu i istorijskih injenica, odnosno dogaaja kao objektivnihdrutvenih egzistenata. U tom nizu, naravno, ne treba prevideti ni kauzalniodnos razliitih elemenata unutar ovekovog drutva, odnosno objektivnogdela istoriografske transakcije.

Za poetak ovog istraivanja, Ibn Haldun potpuno inovativno predlaeinduktivnu metodu, tako to nakon pojedinanog obrazlaganja svake dru-tvene pojave koja je u vezi sa odreenom istorijskom injenicom pokuavada razotkrije kauzalne odnose izmeu njih, a onda ih svrstava u linearne mo-dele. Na taj nain, on proizvodi istorijske principe koji svoju konsolidovanostduguju jaini svojih indukcija. Naime, istorijski principi u Ibn Haldunovojistoriograji oznaavaju esencijalni spoj subjektivne predodbe istoriara saobjektivnim istorijskim injenicama, te predstavljaju vrhunac njegovog isto-riografskog istraivakog poduhvata (Nasar 1987: 7476).

Dakle, induktivna metoda je poetak Ibn Haldunovog istoriografskogpoduhvata. Na taj nain, istoriarev um prevazilazi sporadine istorijske i-njenice i iz njih stvara potpuno autentine i logiki prihvaene zakljukekoje naziva istorijskim principima. Ova metoda ujedno prikazuje i izgubljenunit koja povezuje razne naizgled nepovezane istorijske dogaaje. Meutim,glavna racionalno-analitika aktivnost ovog slavnog islamskog mislioca po-inje tek od ovog dela, kada on iz induktivno steenih principa, na potpunovalidan deduktivan nain, proizvodi izvesne drutvene principe koji uteme-ljuju nove civilizacijske sisteme i njihove podsisteme.

Kako bi povezao istoriju oveanstva sa trenutnim stanjem ovekove za-jednice, u cilju usavravanja metode koju je predloio, Ibn Haldun je ukazaona nunost upotrebe dedukcije. Ovaj poduhvat je oznaavao njegov naumda objedini celokupan istorijski duh. On smatra da istorija jo uvek nije za-vrena. Ona se nastavlja. Jedan deo njenog postojanja objektivno je realizo-van, ali moda vei deo jo uvek treba da se obistini. Otuda, on smatra da jedelokrug induktivne metode u istoriografskim istraivanjima okonan ondakada se stigne do savremenog perioda. Meutim, kada govorimo o trenutnimsistemima i o shemama u kojima bi oni dostigli svoje ideale, ta metoda viene moe biti validna. Tada se pojavljuje nunost deduktivne metode koju on

smatra potpuno racionalnom, i naziva je istoriografskom analizom. Naravno,osnovne temelje i premise u analogijama koje on tim povodom koristi sai-


15/22

15Kom, 2013, vol. II (2) : 122

njavaju generalizovani istorijski principi koje je prihvatio u prethodnom ko-raku. Prema tome, nije tano smatrati da su Ibn Haldunove drutvene nauke

odvojene od njegove istoriograje. Po njegovom stanovitu, nemogue jeimati konstruktivne sistematizovane predloge za savremeno drutvo ukolikoprecizno, detaljno i potpuno autentino ne sagledamo tok prolih faza ivotatog drutva.

Ova vrsta kolektivne metodologije s jedne strane pomae istoriarima utome da netani istorijski prenosi ne nau mesto u njihovim istorijama takoto im, posredstvom prethodno pojmljenih geopolitikih, ekonomskih, kul-turolokih i drutvenih okolnosti, prua mo autentinog razluivanja potom pitanju. S druge strane, ova metodologija ni drutvenim teoretiarima

ne doputa da potpuno apstrahovano deniu pojmove i prezentuju svojesistematizovane sheme. Drugim reima, spoj izmeu autentine istoriograjei racionalno validnih drutvenih nauka jeste jedan od glavnih rezultata idoprinosa slavnog islamskog mislioca Abdurahmana ibn Halduna.

Ovde ne treba izostaviti ni tu metodoloku injenicu da je Ibn Haldun usvojim apstrahovanim drutvenim teorijama neretko navodio potpuno ob-jektivne istorijske primere kako bi jednostavnije i transparentnije obrazloiosvoju misao. S druge strane, prilikom prenosa sutih istorijskih dogaaja, onje esto izdvajao sporadine analitike zakljuke koji bi mogli da budu i te kako

korisni za reavanje brojnih savremenih problematika. Ovakvi uestali prelaziiz istorije u sadanjost i iz sadanjosti u istoriju, kao i iz teorije u praksu i izprakse u teoriju, jo vie dokazuju njegovo duboko uverenje u injenicu daistorija nije zapeaena i da ona jo uvek traje (Nasar 1987: 112). Ovaj pri-stup istoriograji u potpunosti joj je pridavao nauni karakter, te je savrenoutemeljio njen veni poloaj u sistemima klasikacije jasno denisanih nauka.

S druge strane, vano je istai da metodologija koju je on predloio zasvoja istoriografska istraivanja umnogome proistie iz njegovog posebnogpogleda na sutinu oveka (Pezeki 2008: 279280). Po njegovom miljenju,ovekovo postojanje nije ogranieno na njegovo telo. tavie, ono nije ogra-nieno ni na prostor ni na vreme u kojima se on nalazi. ovekovo postojanjese, u oima slavnog islamskog mislioca, protee kroz istoriju, i upravo zbogtoga on je duan da raspozna sve elemente svog istorijskog postojanja. Ko-rene ove vrste ontolokog pristupa istoriograji jasno moemo potraiti uIbn Haldunovom poznavanju islamske peripatetike i Iluminativne lozoje.On na istoriju nije gledao oima analitikog istoriara. On je nju posmatraou odori drutvenog lozofa koji je eleo da pripremi tlo za potpunu drutvenumanifestaciju savrenog oveka. Drugim reima, on je eleo da pomouistoriografskih istraivanja ponudi svoj doprinos pojavi savrene civilizaci-

je koja e preslikati sve elemente savrenog oveka onakvog kakvog jedenisala islamska lozoja.


16/22


Utemeljena terminologija u drutvenim naukama plod Ibn Haldunove unapreene istoriografske metode

Ibn Haldunove metodoloke inovacije manifestovane kroz njegova istorio-grafska istraivanja nipoto ne bi bile ovekoveene da ovaj slavni islamski mi-slilac nije utemeljio prikladnu terminologiju koja je ujedno odgovarala kakonjegovoj istoriograji, tako i kasnije proizvedenim drutvenim naukama. Ter-min al-umran koji oznaava ljudsku zajednicu onakvu kakvu je on prika-zao u svojim inovativnim denicijama kao i sintagme koje su u neposrednojvezi sa njim poput al-umran al-badavi (primitivno drutvo) i al-umranal-hazari (civilizovano drutvo) mali su delovi znaajne i dragocene termi-

nologije koju je on utemeljio (Rahimlu 1990: III/454; Lati 2009: 8687). U tomnizu, ne treba izostaviti ni terminoloki izglaenu upotrebu izraza poput so-lidarnosti (al-asabija), vlasti, analitike istoriograje i brojnih drugihdrutvenih termina i frazema koji su buduim istraivaima omoguili uspo-stavljanje jednostavnijeg kontakta sa rezultatima njegovog mukotrpnog truda.

Naime, metodoloki spoj prolosti i sadanjosti u okviru Ibn Haldunoveunapreene istoriograje pretoen je u niz drutvenih koncepcija. Prematome, ovog slavnog islamskog mislioca ne moemo smatrati tradicionalnimistoriarem koji se bavi prenosom dogaaja iz raznih drutvenih previranja.S druge strane, ne moemo tvrditi ni da je on iskljuivi sociolog koji se po-put batinika modernistike i postmodernistike sociologije bavi apstraho-vanim idejama steenim putem induktivnog sagledanja savremenog sveta.Naprotiv, on je u sutini lozof koji iz istinskih istorijskih dogaaja, slueise maloas obrazloenom unapreenom analitikom istoriografskom meto-dom, stvara principe na osnovu kojih, koristei lozofske, apstrahovane ar-gumente i silogizme, prezentuje potpuno objektivna sistematina reenja zasavremene izazove. Ovo intelektualno pregnue deo istraivaa naziva lo-zojom istorije. Ova tvrdnja je u velikoj meri prihvatljiva. Meutim, ovdeelim da ukaem na to da Ibn Haldunov trud prevazilazi granice denisanelozoje istorije. On u pravom smislu prezentuje analitiku istoriograju,ali onu koja pod koncepcijom istorija ne podrazumeva prolost. Prema to-me, ispravnije je njegov trud nazivati lozojom civilizacije, a tom nazivupriloiti objanjenje da je civilizacija kod Ibn Halduna manifestacija savre-nog oveka. Otuda, istoriograja, drutvena lozoja i antropologija u deli-ma ovog slavnog islamskog mislioca dobijaju sasvim povezujuu nit. Kakobi ukazao na tematsko-naunu monolitnost svojih istraivanja i naunih ak-tivnosti, nauku koja se bavila ovim predmetima on je nazivao drutvenomnaukom (ilm al-umran). Prema tome, nipoto nije ispravno smatrati da je

moderna sociologija unapreeni oblik drutvene nauke Ibn Halduna.Iako u velikoj meri nadahnuta tradicijom koju je utemeljio slavni islamski


17/22

17Kom, 2013, vol. II (2) : 122

mislilac, moderna sociologija u brojnim metodolokim elementima odstupaod nje, te samim tim podlee velikim kritikama. Naravno, osim metodologije,

postoje i brojne druge razlike izmeu moderne sociologije i Ibn Haldunovedrutvene nauke. Uloga religije i lozoje u ovekovom drutvu, denicijaoveka i ustanovljenje njegovog odnosa sa Bogom, znaaj moralnosti i kva-litet zajednikog ivota, kao i detaljni elementi odnosa izmeu drutvenih iindividualnih ivota unutar ovekove zajednice neki su od faktora sadrin-skog mimoilaenja tih dvaju spektara drutvenih sistematizovanih nauka.Meutim, poto je tema ovog rada metodolokog karaktera, neemo se upu-tati u detaljnije promatranje ovih sadrinskih razlika.

Ovde, naravno, ne treba izostaviti ni ulogu Ibn Haldunove istoriografske

metode u utemeljenju politikolokih koncepcija. Denicija koju je Ibn Hal-dun predlagao za vladu usko je povezana sa skrivenim sistemima ljudskezajednice poput ekonomije i kulture (Mahmud 1977: 712). Prema tome,istraujui razne istorijske podatke, ovaj mislilac je konstatovao da vlada svo-je uporite treba da potrai u solidarnosti svog naroda (Sedki 2009: 3536).Stoga, nuno je da oni pre poetka vladavine, ali i u toku nje, obezbede pro-speritetan ekonomski i kulturoloki ivot svakog pojedinca. Da bi se obistinioovaj naum, razume se, formiranje raznih drutvenih institucija nipoto nijebilo dovoljno. Po Ibn Haldunovom stanovitu, da bi vlada bila uspena, po-

trebno je da stupi u direktan ali objektivan kontakt sa svojim narodom. Na-dahnut zajednicom koju je oformio Poslanik islama Muhamed u onovremenojMedini, slavni mislilac je zakljuio da je religija jedini nain obistinjenjaovog ontoloki objektivnog, a ujedno direktnog kontakta vlasti sa narodom.

Slian sluaj je i sa drugim drutvenim koncepcijama koje je u okviruraznih termina utemeljio Ibn Haldun. Naime, ono to je vano jeste to da jeracionalno sagledanje sutine istorije, pretoeno u kolektivnu istoriografskumetodologiju koja je paralelno ukljuivala induktivnu i deduktivnu metodu,najzad rezultiralo pojavom nekada potpuno novih, a nekada rekonstruisanihkoncepcija, pa kasnije i termina i sintagmi koji su omoguili objektivan, po-uzdan i racionalno validan pristup sistematizovanom reavanju savremenihizazova. Dakle, u tome je glavna sutina istoriograje kao nauke iju je in-stitucionalizaciju zagovarao Ibn Haldun.

Zakljuak

Kao to rekosmo, metodologija u Ibn Haldunovoj istoriograji nije u pot-punosti odvojena od tradicije koja je bila vekovima vitalna u islamskom svetu.Ipak, ona se nije ni ograniila na nju. Ta injenica nam vrlo latentno pokazuje

da Ibn Haldunova metoda, svojim korenima u tradicionalnoj istoriograji,nagovetava pojavu uinkovitih inovacija.


18/22


Svoja metodoloka istraivanja u istoriji on je otpoeo logiki validnimargumentacijama i kritikim, ali ujedno i konstruktivnim, pregledom tako-

zvane prenosilake istoriograje koja je bila i te kako ustanovljena u raznimpodrujima islamske civilizacije. Opovrgavanjem podjednake instrumental-ne vrednosti tradicionalne nauke o biografskim evaluacijama u odnosu najurisprudenciju, koja je odisala zakonskim i principijelnim duhom, i na isto-riograju, koja se bavila istorijskim dogaajima, Ibn Haldun je zakljuio daova nauka nije najpotrebnija kada su u pitanju istoriografski poduhvati iistraivanja. Slavni islamski mislilac, naravno, svoju kritiku nije ostavio ne-dovrenu, te se upustio u obrazlaganje autentine metodoloke alternativekoju je predlagao. Piui o neodvojivosti istoriograje od transparentnih

drutvenih informacija, poput onih geopolitikih, ekonomskih, kulturolo-kih i jednom reju civilizacijskih, Ibn Haldun je konstatovao da ispravnipristup istoriara istorijskim prenosima mora biti nadahnut takvom vrstomprethodnih saznanja. Otuda, on je potpuno inovativno zakljuio da vrednostistorijskog prenosa nije u pouzdanosti njihovih prenosilaca, ve je u logikojslozi izmeu njega i ostalih drutvenih okolnosti steenih putem direktnogsagledanja zajednice u kojoj je taj istorijski dogaaj realizovan. Na taj nain,Ibn Haldun je promenio metodoloku sutinu istoriograje i, samim tim,denisao je u okviru logiki kategorisane sistematizovane nauke. Smatrajui

da svaka nauka mora obraivati razliite grane postojee jedinstvene teme,te da mora imati i transparentno odreen cilj, Ibn Haldun je tvrdio da isto-riograja u svojoj novoj deniciji ispunjava sve ove uslove, te da zbog toga,ona ne moe biti izvan sistema klasikacija nauka.

Naravno, ovo nije predstavljalo kraj Ibn Haldunovog metodolokog po-duhvata po pitanju istoriograje. Shodno postulatima koje je ustanovio u pr-vom delu svoje teorije, on je naglasio da je osnovni predmet istoriograje kaonauke upravo ovekovo drutvo. Samim tim, on je implicitno nagovetavaoda drutvo poseduje zasebno postojanje. Prema tome, istorija je u njegovimoima oznaavala ivot ovekovog drutva, a nauka koja se bavila izuavanjemrazliitih perioda tog ivota nazivana je istoriografijom. U tom nizu, on je pro-menio i definiciju istorijskog dogaaja. Na osnovu reenog, istorijski dogaajpredstavljao je jedan od brojnih odraza ovekovog drutva. Prema tome, onje smatrao da taj dogaaj treba pojmiti direktno, a ne posredstvom istorijskihprenosa. Ova razlika izmeu istorijskog dogaaja i prenosa odslikava -lozofsko-epistemoloke rasprave u vezi sa razliitou objektivnog i subjek-tivnog, odnosno eksternog i umnog postojanja. Istina, potpuno razjanjenjeove lozofske teorije sagledamo godinama nakon Ibn Haldunove smrti, u ok-viru islamske Transcendentne teozoje, meutim, ne treba izgubiti iz vida da

je i islamska peripatetika lozoja, koju je Ibn Haldun izvanredno poznavao,uinila veoma dragocene pomake po tom pitanju (Halilovi 2013: 119132).


19/22

19Kom, 2013, vol. II (2) : 122

Trei metodoloki korak u Ibn Haldunovoj istoriograji bio je analitikogkaraktera i potpuno je odisao racionalnim duhom. On je takoe otelovljavao

i konani cilj Ibn Haldunovog bavljenja istoriograjom. Ve smo razjasnilida istorija u oima Ibn Halduna ne predstavlja zapeaenu prolost. Ona, naosnovu njegovog stanovita, jo uvek traje. Savremeno doba je deo istorije,najverovatnije ne i poslednji. Otuda, u oima istoriara, i savremeno dobatreba ispitati vrlo precizno. U ovom delu, Ibn Haldunova istoriograja dobijasvoje posebne ari. Ona, koja je ve ranije ujedno predstavljala i lozofskuantropologiju, potpuno autentino i logiki validno se prisajedinjuje ostalimracionalnim drutvenim naukama. Otuda, Ibn Haldun stvara novu nauku koju naziva drutvenom naukom (ilm al-umran) koja je proizvod meto-

dolokog spoja unapreene analitike istoriograje sa racionalnim drutve-nim naukama. Na taj nain, Ibn Haldunova drutvena nauka odie analitikimduhom, i korenima u tradiciji, oslanjajui se na istinske i pouzdane istorijskedogaaje, u najboljem svetlu predlae sistematizovana reenja za globalnepretnje i drutvene dileme ovekove zajednice. Naime, Ibn Haldunova una-preena analitika istoriograja, ili kako je on naziva njegova drutvenanauka, nema ograniavajue karakteristike takozvane savremene lozojeistorije. tavie, ona nema ni sadrinska humanistika i sekularna ogranienjasavremene sociologije. Grandioznu naunu batinu koju je Ibn Haldun za

sobom ostavio bez ikakve dileme moemo nazvati lozojom civilizacije naukom koja racionalno, analitiki i logiki validno, s temeljima u tradicio-nalnoj istoriograji, raspoznaje tokove ovekovog drutvenog ivota, te pro-izvodi globalna sistematizovana reenja za njegove najdublje problematike.

Primljeno: 25. avgusta 2013.Prihvaeno: 28. septembra 2013.

Literatura

Ainevand, Sadek (1998), Elm-e tarih dar gostare-je tamadon-e eslami [Istorija kaonauka u islamskoj civilizaciji], Tehran, Pauhegah-e olum-e ensani va mota-leat-e farhangi (Akademija humanistikih nauka i kulturolokih studija).

Alatas, Seyed Farid (2013), Ibn Khaludn (Makers of Islamic Civilization), OxfordUniversity Press.

Ansari, Ebrahim (1976), Ibn Haldun pirov-e nazarije-je tazad dar amee-e-nasi [Ibn Haldun pionir teorije o drutvenom koniktu u sociologiji], Da-nekade [Fakultet], 3 (10): 139148.

Baali, Fuad, Wardi, Ali (1981), Ibn Khaldun and Islamic ought Styles, Boston,Massachusetts, G. K. Hall and Co.


20/22


Baali, Fuad (2003), amee, doulat va ahrneini tafakor-e amee-enahti-jeIbn Haldun[Zajednica, vlada i graanstvo socioloka misao Ibn Halduna],

preveo na persijski jezik Golam Reza amidiha, Tehran, Tehranski uni-verzitet.Enan, Abdulah Mohammad (1984), Ibn Khaldun, his work and life, New Dehli.Biruni, Abu Rejhan (1998),Asar al-bakija [Vena dela], prevod na persijski jezik

Akbar Danaseret, etvrto izdanje, Tehran, Amir Kabir.Fajaz, Abdulkadir (1993), Ruja at-tarih va an-nakd at-tarihi inda Ibn Haldun

[Pogled na istoriju i istoriografsku kritiku kod Ibn Halduna], u: al-Marifa[Znanje], 32 (3): 4355.

Formherz, Allen James (2001), Ibn Khaldun, Life and Times, Edinburgh UniversityPress.

Gudini, Rasul (2012), Ibn Haludn va tarih [Ibn Haldun i istorija], Tarih va o-graja [Istorija i geograja], 16 (177): 6667.Mahmud, Muhamed al-Habib (1977), al-Fikr al-iktisadi al-arai Ibn Haldun

[Ekonomska misao sa stanovita Ibn Halduna], u: al-Ulum al-itimaija[Drutvene nauke], 33 (2): 627.

Halilovi, Muamer (2013), Filozofija i civilizacija u islamskoj peripatetikojkoli, u asopisu za religijske nauke Kom, 2 (1): 113142.

Ibn Haldun, Abdurahman (2003), Mukadima [Prolegomena], preveo na persijskijezik Mohamad Parvin Gonabadi, deseto izdanje, Tehran, Elmi va farhangi.

Ibn Miskvejh, Abu Ali (1987), Tadarib al-umam [Iskustva naroda], prolegomenunapisao Abul-Kasim Imami, Tehran, Soru.

Ibrahim, M. Uvejs (2001), Ibn Haldun pedar-e elm-e ektesad [Ibn Haldun otacekonomije], Marefat [Znanje], 10 (41): 6169.

Issawi, Charles Philip (ed.) (1987),An Arab Philosophy of History: Selections fromthe Prolegomena of Ibn Khaldun of Tunis, Princeton, Darwin Press.

Juso Rad, Morteza (2008), Maktab-e tarih-negari-je Masudi [Masudijeva isto-riografska kola], u zborniku: Fejrahi, Davud, Rave-enasi-je dane-e sijasidar tamadon-e eslami [Metodologija politikih nauka u islamskoj civilizaciji],Kom, Pauhegah-e olum va farhang-e eslami (Akademija za islamske nau-ke i kulturu).

Lati, Golam Reza (2009), Omran az didgah-e Ibn Haldun [Zajednica sa sta-novita Ibn Halduna], u: Olum-e etemai [Drutvene nauke], 5 (17): 8592.

Lascoste, Yves (1985), Ibn Khaldun, Translated by David Macey, London, Verso.Mahdavijan, Mostafa (2006), Ibn Haldun va tarih-negari-je u [Ibn Haldun i nje-

gova istoriograja], u: Tarih-pauhi [Istorijska istraivanja], 7 (1): 99110.Mahdi, Muhsin (1973), Falsafe-je tarih-e Ibn Haldun [Ibn Haldunova lozoja

istorije], preveo na persijski jezik Maid Masudi, Tehran, Bongah-e taromeva nar-e ketab.

Masudi, Abul-Hasan (1986), at-Tanbih va al-iraf, prevod na persijski jezik Abol-kasem Pajande, drugo izdanje, Tehran, Elmi va farhangi.

Masudi, Abul-Hasan (1995), Muru az-zahab va maadin al-auhar [Zlatna poljai rudnici dragog kamenja], preveo na persijski jezik Abolkasem Pajande, petoizdanje, Tehran, Elmi va farhangi.


21/22

21Kom, 2013, vol. II (2) : 122

Nasar, Nasif (1987),Andie-je vake-gera-je Ibn Haldun [Ibn Haldunova realistikamisao], preveo na persijski jezik Jusof Rahimlu, Tehran, Markaz-e nar-e

danegahi.Pezeki, Mohamad (2008), Rave-enasi dar amee-enasi-je sijasi Ibn Haldunva Ibn Azrak [Metodologija u politikoj sociologiji Ibn Haldun i Ibn Azrak],u zborniku: Fejrahi, Davud, Rave-enasi-je dane-e sijasi dar tamadon-e esla-mi [Metodologija politikih nauka u islamskoj civilizaciji], Kom, Pauhegah-eolum va farhang-e eslami (Akademija za islamske nauke i kulturu).

Purjani, Mohamad Hosein (1999), Andie-je etemai-je Ibn Haldun [Drutvenateorija Ibn Halduna], Pauhe-ha-je modirijat-e rahbordi [Istraivanja o stra-tekom menadmentu], 6 (1718): 6479.

Rabani, Rasul, Ahmadi, Jakub (2003), Tahlili bar andie-ha-je sijasi-je Ibn Hal-

dun [Analiza politikih stanovita Ibn Halduna], Enkelab-e eslami [Islamskarevolucija], 5 (910): 89100.Raabi, Mehrab (1994), Negahi be andie-ha-je sijasi-je Ibn Haldun [Ogledi iz

politikih stanovita Ibn Halduna], Motaleat-e Afrika [Afrike studije], 1 (2):4760.

Rahimlu, Jusof (1990), Ibn Haldun, u: Musavi Bonurdi, Kazem (ur.),Dajeratol-maaref-e bozorg-e eslami [Velika islamska enciklopedija], Tehran, Markaz-edajeratol-maaref-e bozorg-e eslami.

Rozental, Frank (1986), Tarih-e tarihnegari dar eslam [Istorija istoriograje u isla-mu], deo prvi, preveo na persijski jezik Asadolah Azad, Moasese-je ap va

entearat-e Astan-e Kods-e Razavi.Salari adi, Ali (2012), Tasir-paziri-je Ibn Haldun az Ibn Asir [Uticaj Ibn Asirana Ibn Halduna], u: Motaleat-e tarih-e farhangi [Studije o kulturolokoj isto-riji], 3 (3): 5376.

Sedki, Naser (2009), Rave-enasi-je Ibn Haldun dar motaleat-e tarihi [Ibn Hal-dunova metoda u istorijskim istraivanjima], u: Tarih va tarihnegari [Isto-rija i istoriograja], 19 (2): 1942.

arif, Mijan Muhamad (1986), Tarih-e falsafe dar eslam [Istorija lozoje u isla-mu], Tehran, Markaz-e nar-e danegahi.

ejh, Mohamad Ali (1985), Falsafe-je tarih az didgah-e Ibn Haldun [Filozofija

istorije sa stanovita Ibn Halduna], enaht [Spoznaja], 1 (1): 112.ejh, Mohamad Ali (1992), Pauhei dar andie-ha-je Ibn Haldun [Istaivanje odoktrinama Ibn Halduna], Tehran, Univerzitet ahid Beheti.

Taberi, Muhamed ibn Derir (1973), Tarihu Tabari [Taberijeva istorija], preveona persijski jezik Abolkasem Pajande, Tehran, Bonjad-e farhang-e Iran.

Zarinkub, Abdol-Hosein (1983), Tarih dar tarazu [Istorija na vagi], Tehran, AmirKabir.


22/22


Te Methodology of Historiography in Ibn Khaldun

Muamer HaliloviDepartment of Religious CivilizationCenter for Religious Sciences Kom, Belgrade, Serbia

Ibn Khalduns method of studying history is based on a critical and ana-lytical review of the traditional historiographical methodology in Islamiccivilization. Believing that society has an individual temporal existence,Ibn Khaldun does not understand the concept of history as sealed past.He believes that the vital history is still ongoing and that the modern timeconstitutes one of its parts. On the other hand, he believes that in historiog-

raphy just as in science one should distinguish between objective historicalevents which are the experiences of society and subjective historical trans-missions. To allow access to objective historical events, Ibn Khaldun con-cluded that historiography should break away from the traditional trans-missional spirit and devote itself as much as possible to the explanation ofgeopolitical, economic, cultural, and in a word, civilizational circumstancesof societies whose history is processed. He reckons that historiography candistinguish between true and false historical transmissions only throughthis kind of induction.

Aer the explanation of the inductive method, the second methodologi-

cal step in Ibn Khalduns historiography is the establishment of relevant newconcepts and terms that paved the way for the emergence of a new im-proved analytical historiography, or as he himself called it social science(ilm al-umran).

Finally, in the third methodological step, the famous Islamic scholar con-cluded, upon his theory of the essence of history and its principal subject human being society, that the social science should use its potential topropose systematised schemes for a perfect form of human social life with-in the civilization.

Keywords: Ibn Khaldun, methodology, traditional historiography, improvedanalytical historiography, social science (ilm al-Umran), philosophy, sociology,induction, deduction

Documents

Muamer Halilović: Metodologija istoriografije kod Ibn Halduna