МУЗЕЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

ИСТОРИЈАТ Иницијатива за покретање Музеја Врбаске

бановине – 26. април,1930. када сликар Драгутин Карло Медењак Инкиостри (1866-1942) предлаже господину Светиславу Тиси Милосављевићу (1882-1960) бану Враске бановине, да се у Бањој Луци отвори Музеј

наредбом од 26. септембра 1930. године у Бањој Луци је основан Музеј Врбаске бановине, "Да би се" - како стоји у Наредби Бана - "сачувале наше народне старине, изричем потребу оснивања Музеја Врбаске бановине са седиштем у Бања Луци".

За првог кустоса и управника Музеја именован је академски сликар Спиридон-Шпиро Боцарић (1876-1941)

Боцарић је даноноћно сабирао, разврставао, одређивао, процјењивао и презентовао етнографски материјал за Музеј и у Музеју. А неколико година послије оснивања Музеја, истраживања на терену, поклони или откупи од народа, омогућују оснивање, уз етнолошку, још и археолошке, природњачке и историјске збирке.

Паралелно са овим радом, урађен је Статут и Правилник Музеја и Врбаске бановине.

Музеј се прво нашао у двије таванске просторије виле породице трговца Бабића и затим у кући породице Милошевић.

Када је 1934. године саграђен Спомен дом краља Петра Првог Великог Ослободиоца (данас зграда Народног позоришта Републике Српске), његов архитекта Јосиф Голднер је у оквиру овог велелепног здања пројектовао и простор за Музеј.

Тако су створени услови за конципирање и отварање (прве) сталне поставке Музеја Врбаске бановине

Фашисоидна рука Независне државе Хрватске мучки је 12. августа 1941. године уклонила Шпиру Боцарића

Наредбом Жупанијске области у Бањој Луци од 24. септембра, 1941. године Музеј Врбаске бановине се нашао на списку "српско-протухрватског" - те је одмах почело са "прочишћавањем" Музеја. Музеј je, разумије се и преименован, прво у Хрватски државни етнографски музеј и затим у Хрватски државни музеј.

Од 1945. до 1953. год. музеј добија нови назив - Државни етнографски музеј Босанске крајине. Те године дошло је до спајања Музеја народног ослобођења (који је основан 1947) са старим Музејем, у један Народни музеј, да би званични назив у Музеј Босанске крајине добио до 01. марта 1962. године.

Одлуком Владе Републике Српске од 14. новембра 1992. године преименован је у Музеј Републике Српске и проглашен централном институцијом у Републици Српској.

Послије више неадекватних простора, какве су зграде Дома културе, Архива Босанске крајине, Завода за заштиту споменика културе и природе у Кастелу, од 1982. године под кровом Дома солидарности, уз Народну и универзитетску библиотеку Републике Српске и Дјечије позориште Републике Српске, нашао је своје мјесто и Музеј Републике Српске, гдје се данас налази. Убрзо, 1983. године отворена је стална поставка Музеја, чији су експонати, из aктивних разлога, 1997. године враћени у депое Музеја.

О МАМУТИМА Слонови уопште (род Elephas у ширем смислу) појавили су

се у Плиоцену, посљедњој епохи Терцјарне периоде Кенозојске ере, која је почела прије 5 и завршила се прије 2,5 милона година, а њихови представници постоје и данас.

Мамути (Elephas primigenius) су изумрла врста веома сродна данашњим индијским слоновима (Elephas indicus), док су обе те врсте нешто даљи рођаци афричког слона (Loxodonta africana). Врста је током ледених доба (Плеистоцен – прва епоха Квартарне периоде Кенозојске ере, која је почела прије 2,5 милиона година и трајала до прије 100000 година) била распрострањена у Европи, Азији и Сјеверној Америци, дакле у тзв. Холарктичкој области. Најновија истраживања указују да су посљедњи мамути изумрли пред сами почетак историјског доба. У пермафросту (стално смрзнутом слоју тла) у Сибиру повремено се и данас налазе тако добро очувани лешеви мамута да су тамошњи народи понекад хранили своје псе њиховим месом.

Мамут је био већи од обе савремене врсте слона и имао је знатно дуже, веома повијене кљове. Пошто је живио у појасу ташњих тундри са веома хладном климом, био је заштићен слојевима сала и врло дугачким и густим крзном.

Остаци његових костију, нарочито кутњака и кљова, доста се често налазе у нашим крајевима највише у плеистоценским наплавинама ријека Саве и Драве, одакле и наши примјерци потичу.

Доња вилица мамута извађена је из корита ријеке Саве у близини села Доња Долина јануара 1937 године.

Тадашњем Музеју Врбаске Бановине у Бањој Луци поклонила ју је школа из Старе Градишке.

И остали дијелови мамутовог костура које посједује Музеј, потичу из Доње Долине, али нису припадали истој животињи, него су их ријеке Сава и Врбас донијеле из својих горњих токова и ту наплавиле с осталим алувијалним наносима.

АРХЕОЛОГИЈА Археолошки налази са вишеслојних локалитета документују рано

насељавање подручја Босанске Крајине, током средњег палеолита (око 60.000 г. ст. е). Палеолитски локалити дносно ловачко-сакупљачке станице (Гргића пећина, Лушчић, Кулаши - Мала Градина, Тучић, Поповић, Клашнице, Лакташи) уз ријечне токове Врбаса, Врбање и Укрине. Најстарији остаци материјалне културе са овог подручја, погодних географских и климатских услова за формирање трајних насеља, везани су за појаву човјека неандерталског типа, уз којег су егзистирали мамут, пећински медвјед и бизон.

Мустеријенска култура, чији је носилац неандерталски човјек, заступљена је средњопалеолитским материјалом из насеља откривеног у близини Бањалуке, на локали-тету Пећине (село Клашнице, југоисточне падине Козаре). Ово вишеслојно палеолитско налазиште смјештено је у близини пећина које су касније срушене, те се претпоставља да су њени становници у периоду захлађења, осим насеља на отвореном, користили и пећине. Најбројнија група налаза са овог локалитета припада: средњопалеолитској мустеријнеској култури (левалоа одбици, стругачи. резачи, дискоидна језгра, клинови, шиљци), а типолошки малобројнија група кремених артефаката, везана за кромањонског типа човјека, млађепалеолитске је провенијенције, орињачке и граветијенске културне припадности (стругачи, убадачи, сврдла, ламеле, шиљци, врхови копља). Неколико шелетиноидних налаза са Пећина (врболистолика, богато ретуширана кремена оруђа) потврђују постојање континуитета између средњег и млађег палеолита.

НЕОЛИТ За разлику од палеолитских налаза са подручја Босанске крајине,

мезолит је за сада непознат, а археолошка свједочанства из неолита су била малобројна. Неолитско доба, обиљежено земљорадничком економиком и седелачим начином живљења, потврђено је насељем откривеним на локалитету Силоси – Крчевине код Прњавора. Ово познонеолитско насеље представљено је литичким налазима из полуземуница и отпадних јама (глачане сјекире, микролитске ламеле, ножићи) и керамиком са одликама кореновске и сопотске културе.

Новијим истраживањима на локалитету Бочац добијени су подаци о постојању средњег и млађег неолита на овом простору, односно, какањске (керамички пехари са звоноликом ногом, језичасте сјекире и груба керамика са impresso украсима) и бутмирске културе (пехари са ваљкастом ногом и проширеном базом, фрагменти утилитарне керамике камено оруђе, сјекире, бат, кремена артефакта).

Најновија истраживања у мјесту Кочићево код Нове Тополе, потврђује насељавање у периоду млађег неолита, те паралеле са динамиком развоја неолитске културе са друге стране Саве.